RUDOLF ŠTAJNER FORMIRANJE SUDBINE I ŽIVOT NAKON SMRTI Naslov originala Rudolf Steiner Schicksalsbildung und Leben nach dem Tode

Bibliografski broj: GA 157a Izdanje: 1981, Rudolf Steiner Verlag Dornach ⁄ Schweiz Prevod: Mirjana Špadijer Cetinje 2012.

SADRŽAJ Prvo predavanje ......................................................... 2 Berlin, 16. novembar 1915. Drugo predavanje ...................................................... 11

Berlin, 18. novembar 1915. Treće predavanje ...................................................... 19 Berlin, 20. novembar 1915. Četvrto predavanje .................................................... 28 Berlin, 7. decembar 1915.

PRVO PREDAVANJE Berlin, 16. novembar 1915. Na moje duboko zadovoljstvo, nakon dugoga odsustva smem da budem u

vašoj blizini, pa bih najpre tri predavanja ove nedelje upotrebio da naše poglede okrenemo na događaje duhovnoga sveta, koji stoje u bližoj ili daljoj povezanosti sa onim što nas mora toliko zaokupiti i dodirnuti iz važnih, duboko urezanih događaja vremena. Pogled ne treba najpre baciti na same ove događaje, nego na ono što je u svim dušama, u svim osećajima sa njima povezano kao zagonetna pitanja, kao teskobna pitanja o sudbini čoveka i sveta: pogled treba okrenuti na onu dalju sudbinu ljudske duše, kojoj ova podleže na polju svetskoga postojanja, kome je okrenut i pogled duhovne nauke i koji se ne iscrpljuje zemaljskim, materijalnim postojanjem. Dragi moji prijatelji, toliko nam je blisko da u ovo vreme zakucamo na vrata, kroz koja čovekovo biće nadire kad u bilo kojoj formi napusti svoje zemaljsko telo. Ka tome smo gonjeni, po tome može pogledati ljudsko biće kada mu je potrebna viša uteha, dublji izvor snaga, nego što mu ih može dati ono što dolazi samo od materijalnoga života. Na naša srca kao da danas

1

hiljadostruko kuca glas duhovnoga sveta, takođe i kod ljudi koji često nisu hteli srcem ulaziti i duhovni svet, iako su i njihova srca prozori u ovaj duhovni svet. Kako jasno ovaj duhovni svet u naše vreme hiljadostruko udara na sve prozore, i kako nam mora biti blisko da opet od određene istorijske tačke sabiramo mnogo toga, što možemo znati o ovome duhovnom svetu!

Duhovni svet će gotovo morati priznavati onaj koji je izašao iz najužih predrasuda materijalizma, i ja bih kao usko ograničene predrasude materijalizma nazvao one kojima se uopšte poriče postojanje duhovnoga sveta. Nešto širi pogled imaju već ljudi koji ne poriču taj duhovni svet, već samo tvrde kako da se o njemu ne može išta znati ljudskim sredstvima. Kako rekoh, kada se ne stoji na sasvim ograničenome stanovištu prve vrste i kad je neko ljudskim životom zahvaćen dotle da barem priznaje duhovni svet, a skoro da može toliko sazreti da odriče samo njegovu spoznajnu prepoznatljivost, o ovome duhovnom svetu će morati misliti tako da znanje koje se može usvojiti, kao i rezultati života koji se mogu postići pomoću ma-terijalnoga sveta, bivaju neznatni spram onoga što se, kao veće bogatstvo, širi u duhovnome svetu koji leži iza čulno-fizičkoga.

Izvesno, u naše vreme ima uskogrudih materijalističkih duša, koje hoće da čitavo biće čoveka obuhvate tako uskim granicama da čoveka uviđaju samo kao malo razvijeniju životinju, koja ipak postoji samo u smislu životinjskoga razvitka. Izvesno, ima takvih ljudi. No njih će ipak bivati sve manje, jer, kao što smo često videli, već uobičajena nauka ne pušta da se uzdižu takve predrasude. I kada se samo jednom počne davati pravo da u ljudskoj duši ima još nečega, što štrči iznad spoljašnje prirodnoga, vrlo brzo će moći narastati saznanje kako je neznatno i usko ograničeno ono što obuhvata fizički čulni svet, naspram onoga velikog i moćnog, što obuhvata čitavi svet. I kada se zatim pogleda na samoga čoveka, kada se biva svestan onoga što živi i može živeti u čoveku, ipak se samo može kazati: kako se daleko pruža duhovni svet, kako je veliko njegovo bogatstvo, a čovek je u sebi jedna vrsta mikrokosmosa. Neka se to još smatra tako nepoznatim, ali u čovekovome biću se pruža čitavo bogatstvo duhovnoga sveta. Kako rekoh, neka se za čulno posmatranje još tako skrivaju one dubine duše, unutar kojih dopiru dublje partije duhovnoga sveta – one se ipak pružaju unutar čovekova bića. Čovek nije samo, poput njegovoga fizičkog tela, sadejstvo spoljašnjih fizičkih snaga i supstanci, čovek je dostignuće čitavoga sveta, istinski mikrokosmos. I mnogo toga čime se bavimo i što potražujemo, bilo je određeno da nam u pojedinostima objasni u kojoj je meri čovek dostignuće duhovnoga sveta, koliko u njemu zaista ne treba tražiti samo snage ove ze-mlje, nego bi se moglo kazati: čitavoga neba.

Kada nas pak samo jednom obuhvati ova misao, takođe će nam biti jasno da se uobičajenim znanjem u osnovi najmanje zna o čoveku. Ovim znanjem se ponešto zna o zakonima prirode, ovo se znanje stiče između rođenja i smrti. No već će se malim udubljivanjem u duhovnu nauku saznavati da – ne kod samih njenih pristalica, već tek pri postavljanju zagonetke života – kad hoće da se spoznaje čovek, mora se obratiti još nečemu sasvim drugom nego

2

neznatnom spoljnom znanju, koje se između rođenja i smrti može zadobiti spoljnim telesnim sredstvima, spoljnim razumom i čulima vezanim za mozak.

Sad, dragi moji prijatelji, povežite ove misli sa još jednom, sa misli koja takoreći kao crvena nit ide kroz sva naša posmatranja: sa misli ponovnih zemaljskih života. Što kod ove misli o ponovnim zemaljskim životima pre svega najviše mora padati u oči onima, koji su se pomalo bavili našim gledištima, jeste da je vreme, koje ovde provodimo između rođenja i smrti, srazmerno kratko naspram vremena koje u duhovnome svetu provodimo između smrti i novoga rođenja. Sa najrazličitijih smo stanovišta govorili da je po pravilu ono vreme, koje čovek treba da proživi između smrti i novoga rođenja, mnogo, mnogo duže od srazmerno kratkoga vremena između rođenja i smrti ovde u fizičkome življenju.

Postoji veza između ove dve misli, koje sam upravo izneo: ono malo što ovde stičemo u znanju i plodovima života između rođenja i smrti, to prema duhovnome bogatstvu svetova, sa kojima je povezan čovek, otprilike stoji u istome odnosu kao kratko vreme između rođenja i smrti prema dugome vremenu između smrti i novoga rođenja. Na delu će vam iz mnogih pos-matanja, koja smo običavali, proisticati da zadatak ljudske duše između smrti i novoga rođenja jeste usvajanje sasvim drugih saznanja i snaga, od onih koje se usvajaju ovde u fizičkome življenju. Dragi moji prijatelji, kada stupamo u fizički zemaljski život, kad dolazimo iz duhovnih svetova i bivamo inkarnirani u telo koje nam daje linija nasleđa naših predaka, mi zaista možemo kazati da u naše zadatke spada da imamo sve snage i sva finija grananja ovih snaga, koje upotrebljavamo za organizovanje naših tela.

Vidite, naše telo kakvo dobijamo, biva rođeno od strane naših roditelja. No sa ovim telom se povezuje naše duhovno-duševno biće, koje je pre toga proživelo dugo vreme u duhovnome svetu između smrti i novoga rođenja. Moglo bi se videti – kada bi uopšte bilo opravdano samo načas dovoditi hipoteze u odmeravanje – šta ovo spoljašnje biće čoveka može da postane samo pomoću snaga nasleđa, koje su sebi prisvojile supstance koje su nam predali roditelji, pa bismo videli da sa ovim snagama čovek ne može postati onaj koji jeste. U snage koje prikazuju naše spoljašnje fizičko postojanje, u ove supstance i raščlanjenja organa, u forme koje dobijamo od roditelja, mi moramo ulivati ono što sobom nosimo kao duše i iz toga apstraktnog stvarati naše individualne personalnosti. Kao što rekoh, to je prazna hipoteza, ali je možemo postaviti da bismo nešto razjasnili. Zamislite samo šta bi nastalo, kada bi vi mogli biti rođeni samo od strane svojih roditelja! Pri tome previđamo karmu, previđamo da smo naravno rođeni u određenoj familiji i gledamo samo na fizičko nasleđe. Tu biste svi bili jednaki kao ljudi, svi biste imali samo uopšteni karakter fizičkoga čoveka. Da ste vi sasvim određeni individualni čovek, da tako kao individualni čovek ovde sedite pred nama, potiče od toga da je opšti šablon čovečanstva do u najfinije raščlanjenje izrezbaren od strane duhovne individualnosti, koja dolazi iz duhovnoga sveta i uronjava u ono što rađaju otac i majka. Kao što čovek mora imati prste da

3

bi u fizičkome svetu hvatao neki predmet, i kao što ga upravo mora videti da bi ga uhvatio, kao što on za to mora imati organe i mora učiti da nešto uhvati – dete ne može uhvatiti neki predmet, ono to tek mora naučiti – tako on mora učiti potpuno priključenje na sve organe, koji fizički tvore naš organizam.

Svi mi, zar ne, imamo uši, ali slušamo na individualan način. Svi mi imamo oči, ali gledamo na individualan način. To je još najmanje primetno za spoljne organe, ali se već jače primećuje za naše unutarnje ljudsko ponašanje. Zato moramo naše duhovno-duševno uvrstiti u sve ove sasvim uopšteno utvrđene organe, moramo to sasvim individualno uobličiti, pozna-vati snage i unutarnje duhovno-duševne zahvate, da bi individualno uobličili sve što smo dobili kao uši, nos, oči, mozak, sve što smo dobili kao organe nasleđa. To znači da kad rođenjem ulazimo u fizički svet, moramo imati znanje, i ti ne samo znanje, nego i praktične mogućnosti primene čitave ove čudesne građe čoveka, o kojoj tako malo možemo znati pomoću spoljašnje nauke. Moramo na primer unutarnje znati svu finu građu mozga, jer je moramo unutarnje organizovati. I sve ove duhovno-duševne zahvate, sve što nam omogućava da uopšte budemo čovek u čovečjem telu između rođenja i smrti, sve to moramo zaraditi. Isto kao što moramo zaraditi sposobnosti u životu, tako između rođenja i smrti moramo steći sposobnost da možemo biti čovek u fizičkome telu.

To moramo da uočimo, dragi moji prijatelji, to nam mora biti potpuno jasno. Tada ćemo moći i stvoriti neki pojam o tome, šta sve ne saznajemo o čoveku kroz sušto fizičko znanje, a što moramo saznavati kroz ono drugo znanje, koje smo praktično usvojili između smrti i novoga rođenja. No mi znamo da je ono što smo usvojili između smrti i novoga rođenja, sazdano na svemu što smo usvojili u ranijem zemaljskom životu. I kao što je na određeni način ovde uređen naš fizički život između rođenja i smrti, tako je na određeni način takođe uređen naš život između smrti i novoga rođenja. Mi, zar ne, u fizički život stupamo rekao bih spavajući, sanjajući, kao malo dete. Najpre ne možemo razviti ikakvo sećanje, tek učimo da ga razvijamo. Kada pak tačnije pogledamo, utvrđujemo da u vreme, dok razvijamo sećanje, biva stečeno određeno prilagođavanje na spoljni svet. Dete najpre puzi i tek onda uči da hvata. Tu se stiču određene stvari, sistematski se stiču. No u ovo vreme se vrlo mnogo uči, mnogo više nego se to inače vidi. Zatim svaka pojedina epoha života protiče tako da se ono kasnije gradi na ranijem. Čovekov život se dakle i u svome toku ovde izgrađuje između rođenja i smrti, ne samo u svojoj telesnoj gradnji. Isto je tako uređen život između smrti i novoga rođenja. Potrebno je da samo ponešto dovedemo pred dušu što mi odavno znamo, pa ćemo se osvedočiti da je ovaj život uređen.

Vidite, to smo češće naglašavali, nama je ovde, za naš duševni život u fizičkome postojanju, potrebna neka predstava o „ja“, koje se ne prekida nakon što je jednom u drugoj, trećoj, četvrtoj godini života bilo vezano za trenutak do koga se prisećamo. Kod ljudi, kod kojih se donekle kidaju ove ja-niti, utvrđuje se ometanje duševne ravnoteže. Već sam češće pominjao

4

da ima takvih ljudi, koji zbog toga uvek imaju tešku duševnu bolest. Dolazi do toga da je čovek iznenada istrgnut iz povezanosti svoga „ja“. On se ne seća svoga ranijeg života. On recimo ide na železničku stanicu, kupuje kartu za određeno mesto. Njegov razum sasvim uredno funkcioniše. Na svim prelaznim stanicama sasvim razumno čini sve što je potrebno. No on se ne seća onoga što je ranije bio. Njegov unutarnji život je proširen samo do na jednu određenu tačku na kojoj se odlučio da kupi kartu i obavi putovanje. Putuje uokolo po svetu, njegov razum je sasvim u redu. Zatim dolazi trenutak, kada on zna: on je „on“. Ranije je njegov duševni život bio srazmerno ugašen. Razum može da bude u redu, a pamćenje ugašeno. Tada je upravo pokidano „ja“, i čovek podleže teškoj duševnoj bolesti.

Imao sam poznanika koji je na jednome srazmerno visokom položaju iznanada bio spopadnut takvom bolesti. Pošto je zaboravio sve što je sâm bio, iznenada je dobio poriv da putuje unaokolo. On je, kako bismo kazali, naslepo putovao po svetu od jednoga do drugog mesta, i opet se ovde u Berlinu našao u azilu za beskućnike. Ovde je opet došao na to: ti si taj i taj! Međuvreme je doduše bilo vrlo razumno, ali nepovezano sa ostalim životom. Zatim ga po drugi put obuze ova bolest; tada je izvršio samoubistvo dok je u njemu još bila isključena svest, pamćenje sa „ja“.

Vidite, tako u ovome životu između rođenja i smrti „ja“ mora biti kontinuirana nit, i ni u jednome trenutku dnevnoga života ne sme biti pokidana mogućnost podsećanja na sve što je proteklo od trenutka detinjstva do koga se sećamo unazad, pa tako mora da bude i u životu između smrti i novoga rođenja. I tu moramo imati mogućnost očuvanja našega „ja“. Nama je data ta mogućnost, i to time, da prvo vreme nakon smrti protiče upravo kao što sam to češće opisivao. Prvo vreme nakon smrti protiče tako da čovek kao u nekome velikom tablou pred sobom ima sliku svoga upravo odlazećeg života. On ga obuhvata danima, ali uvek tako da je tu celina, donekle odjednom sav njegov dotadašnji život. Čovek to ima pred sobom kao u jednoj velikoj panorami. Kada se tačnije pogleda, ispostavlja se da ovi dani, sa osvrtom na protekli život, takoreći već bivaju opterećeni određenom nijansom posmatranja. U ovim danima se donekle vidi život sa stanovišta „ja“, posebno se vidi sve ono u čemu je učestvovalo naše „ja“. Hoću da kažem da čovek gleda odnose koje je imao prema nekome drugom, ali u takovoj povezanosti da uviđa koje je plodove za njega samoga nosio ovaj odnos prema drugome. On stvari dakle ne vidi sasvim objektivno, nego vidi sve ono što je nosilo plodove za njega. Čovek uvek vidi sebe u središtu toga. I to je beskrajno nužno, jer od ovih dana, gde se vidi sve to što je za njega bilo plodotvorno, polazi ona jaka unutarnja snaga koja je potrebna u čitavome životu između smrti i novoga rođenja, da bi se tu mogle učvrstiti ja-misli. Jer, ovome posmatranju poslednjega života, čovek zahvaljuje snagu kojom može učvrstiti „ja“ između smrti i novoga rođenja. Ova snaga zapravo dolazi otuda. I naročito, dragi moji prijatelji – to moram još jednom naglasiti, iako je ono ovde već bilo rečeno – od izuzetnoga je značaja momenat umiranja.

5

Smrt je nešto što u većini ima dve totalno različite strane. Viđena odavde iz fizičkoga sveta, smrt sigurno ima mnoge neutešne, mnoge bolne strane. No zaista je tako da se smrt odavde sagledava samo sa jedne strane. Kad umre, čovek je vidi sa druge strane. Ona je tada najzadovoljavajući, najsavršeniji događaj koji se uopšte doživljava, jer ona je živa činjenica. Dok je ona ovde, takođe za naš osećaj, dokaz nezadrživosti, prolaznosti fizičkoga života čoveka, smrt je, viđena iz duhovnoga sveta, upravo dokaz da duh uvek odnosi pobedu nad svim neduhovnim, da je duh uvek život, koji nikada ne prolazi niti vene. On je upravo dokaz da u stvarnosti nema smrti, da je smrt maja, privid. U tome i leži velika razlika između života od smrti do novoga rođenja, i ovdašnjega života od rođenja do smrti.

Vidite, nijedan se čovek običnim fizičkim sredstvima saznanja ne može sećati svoga vlastitog rođenja. Niko iz iskustva nikada ne može dokazati vlastito rođenje, jer ga nije video. Rođenje je nešto što ovde u fizičkome svetu ne može stajati pred čovekovim okom. Rođenje leži pre vremena na koje se čovek seća; on nikada ne vidi svoje rođenje. Smrt se pak od rođenja, u svome značaju nakon smrti, razlikuje time što ona uvek stoji kao najveći, najvažniji, najsavršeniji događaj pred duhovnim okom u vreme između smrti i novoga rođenja. Smrt je upravo ono čime imamo našu ja-svest nakon smrti. I kao što je ovde u našem fizičkom životu nemoguće da se sećamo našega rođenja, isto je tako nužno i samorazumljivo da kroz čitavo vreme, koje u duhovnome svetu provodimo između smrti i novoga rođenja, da pred našim duhovno-duševnim pogledom uvek stoji momenat kada se duh oslobađa od tela. Jer, upravo nam iz ove smrti teče povezanost onoga što smo ovde doživeli, snaga koja nam je potrebna da bi se osećali kao „ja“. Moglo bi se kazati: kad ne bismo mogli umreti, uopšte ne bismo mogli doživeti duhovno „ja“. Da možemo doživeti duhovno „ja“, to zahvaljujemo okolnosti da možemo fizički umreti. Tako dakle leže stvari za naše „ja“. Ovo „ja“ biva ojačano i osnaženo time da mi nakon smrti doživljavamo prve dane u kojima smo još u eterskome telu. Zatim se odlaže ovo etersko telo, i mi unazad doživljavamo život koji možemo nazvati prolaskom čovekove duše kroz svet duša, a taj život već traje duže od kratkoga života koji neposredno sledi fizičkoj smrti, a traje samo nekoliko dana.

Sada je veoma raširen nazor da onaj koji može da uviđa u duhovni svet, odmah sve pregleda. To sam već često korigovao. Ništa nas ne čini tako skromnima, kao stvarno uviđanje u duhovni svet. Jer, može se dugo uviđati u njemu, ali istraživanje pojedinih duhovnih činjenica duhovnoga sveta, to je, upravo sa snagama duhovnoga sveta, jedan zaista dugi, dugi posao, i predrasuda je verovati da onaj koji ima uvid u duhovni svet, odmah može davati obavest o svemu. I upravo kao što se ovde u fizičkome svetu malo pomalo istražuju stvari, od epohe do epohe, tako biva i za duhovni svet. No upravo – i sada bih ušao u jednu tačku, koja ipak mora biti važna jednoj ili drugoj duši, koja ovde boravi – upravo apsolutna usklađenost pojedinih duhovnih činjenica koje se postepeno istražuju, kako se one uvek iznova ispostavljaju, takođe može onome, koji još nema uvida u duhovni svet, da

6

bude dokaz, potvrda za ono što se poštenim istraživanjem može dobiti iz njega. U mojoj „Tajnoj nauci“ sam već sa raznih stanovišta naveo određena vremena, koliko traju pojedini isečci u životu između smrti i novoga rođenja. Sad pak postoji jedno drugo stanovište, koje još nije navedeno u mojoj „Tajnoj nauci“ i koje bih sada da navedem, iz jednostavnoga razloga koji ne bih da vam prećutim, da biste iz toga razabrali kako se ovde na čestit i iskren način bavimo duhovnom naukom: iz jednostavnoga razloga što to tada još nisam znao, nego se ono moglo istražiti tek nakon toga. Naime, utvrđuje se određena povezanost između života, koji se ovde na fizičkome planu može razvijati kao duhovni život, i duhovnoga života između smrti i novoga rođenja.

Vi znate mi naš fizički život ovde provodimo u budnosti i spavanju, da sa jedne strane imamo punu svest u budnome stanju, te da onda za normalnoga čoveka protiče jedno nesvesno stanje između usnivanja i buđenja. Takođe iz onoga što je bilo izlagano u „Kako se stiču saznanja viših svetova?“, znate da život spavanja može biti prozračen svešću, da se može uviđati u ono što se dešava između usnivanja i buđenja. Ako sad dolazi do toga da se sve više i više upoznaje život koji čovek ovde provodi u snu između rođenja i smrti, tada se zaista upoznaje neizmerno bogatstvo života. Neizmerno bogatstvo čovekova života, za normalno ljudsko postojanje, protiče upravo u ovome nesvesnom stanju između usnivanja i buđenja. Tu se događa neizmerno mnogo toga. I u ovome stanju spavanja vrlo brzo pada u oči da je taj život spavanja neizmerno mnogo aktivniji od života između buđenja i usnivanja.

Mi se tokom spavanja nalazimo u našem „ja“ i astralnome telu, a takoreći izvan nas leže naše fizičko i etersko telo. No sigurno, i spoljni život je aktivan, kod mnogih ljudi čak vrlo aktivan. Kod nekoga on naime biva tako aktivan, jer mi sve pasivnosti, koje postoje u spoljnome životu, uopšte tako mnogo ne odmeravamo. Zaista, kada bi iz naše inicijative moralo proisticati sve što nosi spoljašnji život, bili bismo veoma začuđeni kako bi se sve drukčije događalo. Pomislite samo: vi ustajete svakoga jutra. Jedva da odlučujete o svome ustajanju, to činite iz navike. Doista ne dolazite do tačnijega saznanja šta znači da je čovek tako povezan sa čitavim uređenjem sveta, da čovek izvesno vreme mora provoditi u jednome ili drugom stanju svoga života, da na određeni način mora oscilirati – pa, to bi bilo razmišljanje, koje sasvim protiče po navici. I sada pokušajte da jednom razmislite kako mnogo toga protiče tako da mi donekle kao automati idemo kroz život. Tako dolazite na to da spoznate kako u životu ima neizmerno mnogo pasivnosti između buđenja i usnivanja, ali mnogo aktivnoga u životu između usnivanja i buđenja. Tu postoji potpuna, ogromna aktivnost. Intersesantno je da ljudi koji su srazmerno tromi u spoljnome životu između buđenja i zaspivanja, upravo bivaju marljivi između zaspivanja i buđenja. Tu je čovek neizmerno marljiv, samo što to ne zna u normalnome životu. I kada se tačno uviđa u ono čime se bavi duša – dakle „ja“ i astralno telo – vidi se da je ova delatnost usko povezana sa čitavim čovekovim postojanjem.

7

Dok koračamo kroz život, mi svesno uzimamo izuzetno malo od ovoga života. Život kakav nam spolja prilazi, uopšte potpuno ne prerađujemo. Mogao bih uzeti jedan bliski primer za to. Vidite, vi sada slušate ovo predavanje, koje recimo traje jedan sat. Pa, iako zaista ništa ne želim da prigovorim ijednome od dragih prijatelja koji ovde sede, ipak smem kazati kako bi bilo moguće čuti neizmerno mnogo više reči ovoga predavanja, nego što ih čuju pojedini poštovani prijatelji koji ovde sede. Jer, bilo bi moguće da se čuje mnogo više, nego što ja sâm znam o onome što mogu kazati. Vi ćete pak ići kući – ovo treba kazati samo da bi se naglasilo nešto drugo – leći u krevet i spavati, i sutra se rano probuditi. I u vreme između usnivanja i buđenja – svakako sasvim nesvesno za normalnu svest – proradićete mnogo toga što sad uopšte niste u položaju da čujete. Vi to neizrecivo tačno prerađujete u narednome spavanju, možda takođe i u drugim noćima. Vidite da duša, između zaspivanja i buđenja, na sasvim drugi način prerađuje ono što je primljeno. I čak ako se dogodi da je neko vrlo nepažljivo slušao, da je tek samo nešto bilo revnosno, već bi se pomoću te predanosti sa njegovom dušom ipak moglo vezati ono što u predavanju leži u duhovnoj potenciji, u duhovnim impulsima. To bi se onda preradilo tokom spavanja, kako mi običavamo, ne samo za naredni život do smrti, nego i preko smrti.

Tako se prerađuje sav život, koji u budnome stanju protiče od buđenje do usnivanja. Sve što doživimo po danu, prerađuje se tokom noći, tako da iz toga takoreći izvlačimo nauk kako da to upotrebimo za sav naš život nakon smrti, do u narednu inkarnaciju. Kad utonemo u san, mi smo vlastiti proročanski prerađivači našega života. Ovaj život spavanja je duboko zago-netan, jer je mnogo prisnije povezan sa onim što doživljavamo, nego što se može povezati sa spoljnom svesti. No, mi sve to prerađujemo sa stanovišta njegove plodotvornosti za naredni život. Šta mi od sebe možemo učiniti time da smo to iskusili, na to polazi naš rad u vreme između usnivanja i buđenja. Kada u duši bivamo energičniji, moćniji, ili kada treba da sebi prigovorimo, mi tada prerađujemo ono što smo doživeli na ovaj način, i to tako, da ono postaje plod života. Iz ovoga, dragi moji prijatelji, vidite da je ovaj život između usnivanja i buđenja zaista neizmerno važan, da je duboko urezan u čitavu zagonetku čoveka.

Sad istraživaču duha jednoga dana dolazi intencija – pa, moglo bi se kazati da istraživaču duha jednoga dana dolazi namera – da ovaj život spavanja jednom uporedi sa jednim drugim, sa vančulnim životom. I pada mu na um da to uporedi sa danima koji slede tablou života, sa kamalokom. I vidite, dragi moji prijatelji, ovo se predaje tek pogledu istraživanja – dok se on ovde u životu po meri pamćenja seća svega onoga što je doživeo danju, nakon smrti, nakon mometa dok je trajao tablo života, on dobija sećanje na sve svoje noći. I tu mu niče jedna značajna tajna. Čovek se podseća na sav svoj život spavanja. Ovaj povratak se ispostavlja tako, da se zaista od potonje noći, koja je ovde provedena u životu, živi unazad do prethodne i tako sve dalje unatrag. Čovek opet unatrag doživljava sav svoj život, ali onako kako je to sagledao sa noćne strane. Dakle sve ono što je čovek

8

nesvesno mislio i istraživao u životu, on opet doživljava u sećanju koje teče unazad. Čovek zaista prolazi kroz svoj život, ali ne sa dnevne strane.

Koliko to otprilike može trajati? Sada pomislite da čovek otprilike prespava trećinu svoga života. Ima ljudi koji naravno spavaju još mnogo duže, ali se u proseku ipak prespava trećina života. Zato i povratak traje otprilike trećinu provedenoga zemaljskog života, jer se proživljavaju noći. Pomislite kako je to čudesno usklađeno sa ostalim stanovištima koja se utvrđuju. Uvek smo kazivali da život kamaloke traje otprilike trećinu prethodnoga života. Kada se pak uzme ranije rečeno, vidi se da to opet mora biti jedna trećina. Tako su usklađene stvari! Sve pojedinačne stvari uvek zajedno štimuju. To je ono čudesno kod istraživača duha: upoznaje se jedna činjenica, i kad je ona određena, upoznaje se i sa druge strane. To je kao da se stoji na nekome brdu: tu se vidik jednom ima sa jedne, zatim sa druge strane. Uprkos različitosti, ono bitno je uvek usklađeno. Zato možemo kazati da se zemaljski život između rođenja i smrti proživljava tako da nam se on uvek prekida kroz življenje po noći, i tu se podsećamo na dnevni život, na stvari koje se dožive danju. No u noćnome životu se čovek drukčije bavi ovim stvarima, on ih je, kako rekoh, samo preradio. Na ono, čega se ne možemo sećati u fizičkome življenju, ipak se podsećamo tokom življenja kamaloke. To je sad jedna važna veza iz koje ćemo pojmiti mnogo toga što se možda bez daljnjega ne bi tako poimalo.

Vidite, naročito u naše sadašnje vreme mnogi, srazmerno vrlo mladi ljudi prolaze kroz dveri smrti. Već sam sa mnogih stanovišta kazao, kakav to značaj ima za ukupan život čoveka. No najpre samo pogledajmo na dva isečka koja smo sada okarakterisali – na ostale ćemo još dolaziti ovih dana – na život, koji traje samo nekoliko dana, u eterskome telu, gde se pred sobom ima tablo života, a onda na život duše u svetu duša. Budući da čovek na noćni način krstari svojim prethodnim zemaljskim životom, lako će se moći uvideti zašto istraživač duha mora kazati: već su ova dva isečka života između smrti i novoga rođenja drukčija za čoveka koji je srazmerno rano prošao kroz dveri smrti, nego za onoga koji je tek kasno prošao kroz njih. Ovo nam je blisko, jer sada tako mnogo ljudi kroz vrata smrti prolazi u srazmerno ranome uzrastu.

Vidite, zaista pojedini isečci, kaje sam navodio za fizički život, imaju veliki značaj za ovaj život. Naveo sam isečke života: prvi do sedme godine, do izmene zuba, zatim do četrnaeste godine, do polne zrelosti, zatim do dvadeset prve godine i tako dalje, sedam po sedam godina. I kada ozbiljno uzmete šta leži u ovim razaznavanjima tekućega života, nama je trideset peta godina važan isečak života. Do tada smo takoreći u nekoj vrsti pripreme, koju kasnije okončavamo i svoj život više izgrađujemo na osnovu onoga što je bilo pripremljeno do trideset pete godine. Ova trideset peta godina života ima vrlo veliki značaj. Do tada doduše ne traje telesni, već duševni rast nekoga čoveka, koji sada zaista duševno raste. Zatim se izričito mora naglasiti da mnogo od onoga što je zrelo stanje života, može da se dobije tek nakon trideset pete godine života. Sad, ako pak ovu trideset petu

9

godinu života posmatramo sa jednoga drugog stanovišta, ona će nam još značajnije izgledati. Vidite, kad pred dušu dovedemo ove sedmogodišnje životne epohe, najpre do sedme godine imamo izgradnju fizičkoga tela, do četrnaeste izgradnju eterskoga tela. Od četrnaeste do dvadest prve godine se učlanjuje, uobličava ono što nazivamo astralnim telom, zatim duša osećaja do dvadeset osme godine života, duša razuma ili ćudi do trideset pete godine, i onda dalje duša svesti do četrdeset druge godine. Onda dolazimo do duhovnog Ja, što je jedna vrsta povratnoga razvitka astralnoga tela, i tako dalje. Naredne epohe života ne protiču u sedmogodišnjim periodima, već nepravilno. Tu će tek u budućnosti doći do neke regularnosti. Bez obzira na pogrešno vaspitanje, to do trideset pete godine ipak ide sa priličnom pravilnosti.

Sad, može nekome pasti na um dublji značaj čitavoga ovog razvoja života, osobito kad posmatra ljude koji umiru u raznim životnim uzrastima. Pretpostavimo – neka se to najpre navede kao primer – da pratimo dušu jedanaestogodišnje, dvanaestogodišnje, trinaestogodišnje devojčice ili dečaka, dušu koja je dakle u tim godinama prošla kroz dveri smrti. Prema onome što sam sada već izlagao, u takvome slučaju etersko telo – koje je u teoriji moglo da zbrinjava još čitave naredne godine – ima u sebi neupotrebljene snage. No i u ostalome postoji to da se čovek tokom čitavoga života između rođenja i smrti zaista priprema za smrt. On se uistinu priprema za smrt, jer se sav naš život zapravo sastoji iz toga da on bude jedna priprema za smrt, jer mi neprestano radimo na razaranju tela. Kada ga ne bismo mogli razoriti, ne bismo uopšte mogli doći do ikakve savršenosti, jer ovu savršenost takoreći iskupljujemo razaranjem spoljnoga fizičkog tela. Ako sad trinaestogodišnjak prođe kroz dveri smrti, on ne ostvaruje sasvim dugo razaranje, koje bi zapravo mogao ostvariti. On ne učestvuje u onome u čemu bi mogao učestvovati. To se izražava na neobičan način.

Kada pratimo takve duše, u određeno vreme između smrti i novoga rođenja ih u duhovnome svetu srazmerno vrlo brzo nalazimo u jednome, rekao bih, visoko primetnom društvu. Nalazimo ih usred onih duša, koje se za naredni život pripremaju tako da se već vrlo brzo moraju spustiti na zemlju, dakle među dušama koje se brzo utelovljuju. Među njima onda žive takve duše koje su kroz dveri smrti prošle u jedanaestim, dvanaestim, trinaestim, četrnaestim godinama, koje tu bivaju smeštene. I kada se tačnije obazrete na ove veze, na svojstven vam se način ispostavlja da ove duše, koje sad brzo silaze u zemaljski život, potrebuju ono što im ove druge duše mogu doneti sa zemlje, da bi sa svoje strane opet ojačale u snagama, koje su im potrebne za utelovljenje. Mladalačke duše dakle ostvaruju jaku pomoć za one duše koje se sad moraju brzo spustiti na zemlju.

Takva pomoć, koju pod normalnim uslovima ostvaruju mlada deca, koja su bila sasvim normalna, što znači da nisu imala ikakav istaknut duhovni život nego su se tek bila probudila, takva se pomoć na primer više ne može ostvariti kada se umire u kasnijem uzrastu. Tu čovek takođe ima svoje zadatke. Svako mora prisajediniti svoju karmu i ne treba da misli kako bi

10

mogao umreti u ovome ili onome životnom uzrastu, već on umire kada mu to dozvoljava karma. Pomoć koja se može ostvariti za duše koje čekaju svoju inkarnaciju, više se dakle ne može ostvariti ako se umre u docnijem životnom uzrastu. Ovo je u vezi sa tim da čovek u prvoj polovini života na određeni način stoji bliže duhovnome svetu, nego u drugoj polovini. Na jedan drugi način to opet nije slučaj, ali čovek na određeni način bliže stoji duhovnome svetu u prvoj polovini života. Sav život naime protiče tako da što čovek duže živi u fizičkome telu, utoliko je udaljeniji od duhovnoga sveta. Jednogodišnje dete još stoji vrlo blizu duhovnome svetu. Ako napušta fizički plan, vrlo brzo se nalazi unutar duhovnoga sveta. Tako je do na četrnaestu godinu. Tu se čovek tako nalazi u fizičkome svetu, da lako može doći u svet duša koje brzo teže svojoj ponovnoj inkarnaciji. To uslovljava da je umiranje u vrlo mladalačkome uzrastu povezano sa tim, da se već tablo doživljava drukčije nego pri umiranju u docnijem uzrastu. I tu je trideset peta godina života jedna važna granica.

Kad umre čovek od trideset pet godina, on najpre doživljava tablo života, a zatim se vraća kroz život svojih noći. No tokom ovoga osvrta na protekli život, kao kada bi progledavao kroz tablo života, čovek kao „iza ogledala“ vidi duhovni svet koji je napustio kada je bio rođen. Perspektiva još ide na duhovni svet. Ako je čovek prekoračio trideset petu godinu života, to biva sasvim drukčije. To se ne uviđa kao kada je on sâm bio unutra, pre no što je bio rođen. To je nešto od onoga, što nam posebno pada u oči kad umiru toliki mladi ljudi. Jer, „još otpozadi gledati duhovi svet“ ima određeni značaj do trideset pete godine života. Nakon četrnaeste ili šesnaeste godine svakako da nema takvoga direktnog viđenja, ali kada se umre otada do na trideset petu godinu, biva tako da se, kao u nekome tablou života, pri pogledu unatrag još svuda u njemu ogleda duhovni svet. Kada dakle neko umre kao dete, zapravo ne vidi mnogo od protekloga života. Tu skoro da on odmah uviđa u duhovni svet. Kada neko umre kao trinaestogodišnje dete, on već ima pogled unatrag, ali iz toga leži duhovni svet. Njega čovek još jasno ima. Ako čovek umre kasnije, on doduše neposredno nema ovaj duhovni svet, ali je on sadržan u onome što čovek vidi kao vlastiti život. Čovek je, dakle, do na tridese petu godinu još povezan sa onim iz čega je izašao, tako da onaj, koji umre pre te godine, zaista već u ovome prvom isečku života, koji proživljava za nekoliko dana gledajući tablo života, a zatim opet pri osvrtu kroz svet duša, zaista kroz ovo doživljavanje opet neposredno ulazi u neku vrstu zavičaja, koji je napustio svojim rođenjem. On neposredno ima doživljaj: ti ulaziš u jedan svet, iz koga si istupio. To je od ogromnoga značaja, jer svako ko tako umire neposredno biva, kao što ste to videli, sa izvesne strane lakše smešten u duhovni svet od onoga koji kasnije umire. On dakle iz osvrta, koji ima nakon smrti, u svoj naredni život između rođenja i smrti unosi neizmerno mnogo spiritualnoga, neizmerno mnogo duhovnog. I mnogi, koji rano umiru u naše vreme, sa ovoga će stanovišta biti nosioci duhovnih istina i duhovnih saznanja, kada se u narednoj inkarnaciji opet spuste na zemlju.

11

Tako se vidi da je ogroman bol, koji se izliva nad svetom, ipak neophodan za ukupan tok postojanja. Jer krv, koja sada teče, postaje simbol za izvesno osveženje spiritualnoga života u izvesnoj budućnosti, koja je neophodna za ukupan razvoj čovečanstva. Jer, drukčije će se spuštati duše koje sad tako rano prolaze kroz dveri smrti, one će se većinom spuštati drukčije nego da u materijalno postojanje ulaze do krajnje granice života i onda umiru. To je i mudrost sveta, da sad jedan broj duša biva pozvan, da bi one već u osvrtu i životu unatrag mogle gledati duboke duhovne tajne na način koji je srodan zemaljskome. To je i mudrost sveta, da bi se duše tada mogle ispuniti onim što one snažnije posmatraju kada ga još jednom posmartaju, te postaju snažnije u kraćem zemaljskom životu koji su proživele.

To je prava mudrost sveta. I tako se mora kazati da mnogo od onoga što nas s pravom duboko boli, kad na to možemo upraviti pogled samo sa stanovišta zemaljskoga postojanja, da se dakle mnogo toga pokazuje u svome pomirenom pogledu, kad može da se posmatra sa stanovišta duhovnoga gledanja. Pa, tako je sa čitavim životom. Izvesno, dragi moji prijatelji, zemaljski bol se pre svega ne može umanjiti takvim posmatranjem. On takođe mora da se proživi. Jer, upravo je to uslov da se on opet može poravnati. Kada ga ne bismo doživeli u fizičkome svetu, on ne bi mogao biti poravnat. Kada pak takođe moramo patiti zbog mnogo toga u fizičkome svetu, ipak ima i trenutaka u kojima se možemo preneti na stanovišta duhovnoga. Tada ćemo ćak mnogo toga što nam sa nižih stanovišta mora bolno izgledati, upoznavati upravo kao dug koji moramo prineti višim duhovnim svetovima sa njihovim mudrostima, da ne bi na jednostran, nego na svestran način mogao napredovati razvoj takvoga sveta i čovekova postojanja.

Tek se mora izvojevati ono što izmiruje mnoge bolove, i zato se najpre mora proživeti bol. Duhovna nauka, naravno, ne može da nas poštedi od bola, ali nas može poučiti da ga prinesemo na oltar postojanja i da tražimo njegovo izravnanje, te da uprkos svemu bolu prepoznamo mudrost sveta, koja taj bol mora uzrokavati radi višega cilja. To je ono što nam duhovna nauka može dati kao važan melem za čitavo ljudsko postojanje. Tako sa ovoga stanovišta, mogao bih kazati, takođe opravdano smemo iz osećanja, koja nam može davati duhovna nauka, pogledavajući i na bolne događaje našega vremena, kazati ono što smo ovde često kazivali:

Iz hrabrosti boraca, Iz krvi bojeva, Iz patnji napuštenih, Iz žrtvenih dela naroda Izrašće plod duha – Uprave li duše duha svesne Svoj um na carstvo duhova.

*

12

DRUGO PREDAVANJE Berlin, 18. novembar 1915. Kao prvo me teška, tužna dužnost obavezuje da vam prenesem vest da uz

one koje danas već treba da ubrajamo u ljude sfera, spada i naša draga prijateljica koja je vodila minhensku ložu, gospođica Štinde. Ona je juče popodne napustila fizički plan. Nema mogućnosti da u prvim ternucima govorimo o ovome izuzetno teškome i značajnom gubitku za naše društvo, danas samo hoću da vam na početku naših razmatranja kažem sasvim malo reči o ovome za nas tako bolnom, značajnom događaju.

Gospođica Štinde pripada onoma koji su, mogao bih kazati, samorazumljivo dobro poznati širim krugovima naših prijatelja. Ona spada u one koje su naše stvari zahvatile u najvećim dubinama srca, koji su se sasvim identifikovali sa našom stvari. U njenoj i kući njene prijateljice Grefin Kalkrojt mogao sam 1903. godine u Minhenu održati prva intimna pre-davanja o našoj stvari. I moglo bi se kazati da je od ovoga prvog slučaja, kada nam je pristupila, gospođica Štinde sa našom stvari povezala ne samo čitavu svoju ličnost, već svu svoju tako dragocenu, istaknutu radnu snagu. Napustila je svoj prethodni cenjeni umetnički poziv, da bi se, u celini i pojedinostima, svom snagom stavila u službu naše stvari. I ona je na retko

13

objektivan, sasvim neličan način od toga vremena intenzivno delovala za našu stvar, u užem i širem krugu. Za Minhen je ona bila duša čitavoga našeg delovanja. I bila je takva duša, za koju se moglo kazati da se kroz unutarnje kvalitete njenoga bića predavala najbolja garancija, da se na ovome mestu naša stvar može razvijati na najbolji način. Vi znate, dragi moji prijatelji, za Minhen su bila vezana izvođenja misterijskih drama i sve ostalo, što tamo za naše vredne ličnosti kroz čitav niz godina nalaže divovsko breme rada. Bremenu ovoga rada se gospođica Štinde sa svojom prijateljicom podredila na najintenzivniji način, i pre svega se sme kazati da je to bilo na narazumniji način, na način koji koji je bio sasvim porođen iz najunutarnjijega bića naše stvari, iz htenja koje se može roditi samo iz ovoga unutarnjeg bića naše stvari. I možda se takođe sme napomenuti da je intenzivni rad, koji je ostvarivala gospođica Štinde, poslednjih godina jako razorio njenu životnu snagu. Tako se zaista sme priznati da je ova dragocena, poslednjih godina možda nešto prebrzo potrošena životna snaga, našoj stvari bila posvećena na najlepši, dalako najzadovoljavajući način. I među onima koji su bliže poznavali gospođicu Štinde, nema nikoga ko bi se sasvim mogao oteti utisku, da je upravo ova ličnost spadala u naše najbolje radnike. Izvesno je, dragi moji prijatelji, da je u delatnosti gospođice Štinde tu i tamo bilo i mnogo toga neshvaćenog, te ostaje da se nadamo kako i oni naši prijatelji i pripadnici, koji su kroz predrasude krivo shvatili delovanje gospođice Štinde, naknadno potpuno priznati ono blistavo i snažno, što je poteklo od ove ličnosti. I oni, koji su iz našega šireg kruga mogli posmatrati šta je gospođica Štinde činila za našu stvar, oni će o njoj, i svima koji su joj bili bliski, sačuvati najodaniju uspomenu. Kako upravo kod nje možemo biti sigurni da sasvim posebno smemo naglasiti reč, koju smo ovih dana često morali izgovarati u vezi sa napuštanjem fizičkoga plana mnogih naših prijatelja, tako upravo u pogledu na gospođicu Štinde, kod mnogih pobijanja i protivništava, koja u svetu ima naša stvar, ova će reč glasiti: mi, koji se verno i jasno priklanjamo duhovnim svetovima, u naše najvažnije, najznačajnije saradnike ubrajamo one koji su samo promenili formu svoga postojanja, koji su pak kao duše verno sjedinjeni sa nama, uprkos tome što su prošli kroz dveri smrti. Malo pomalo padaju koprene koje još mnogostruko obavijaju one što su utelovljeni u fizičkim telima, i duše ovih naših dragih umrlih – u to smo sigurni – deluju u našoj sredini. I nama je, dragi moji prijatelji, potrebna upravo takva pomoć. Potrebna nam je pomoć koja se više neće pobijati sa fizičkoga plana, pomoć koja više ne treba da se obazire na prepreke fizičkoga plana. I kada imamo duboko, ozbiljno verovanje u napredak naše stvari u kulturi sveta, to je zato što smo sasvim svesni da su naše najbolje snage oni koji su nam nekada pripadali, kad oni duhovnim sredstvima na nas deluju iz duhovnoga sveta. Ponekad će pouzdanje, koje je potrebno našoj stvari, morati da se učvrsti na tome da znamo, kako mi našim mrtvim prijateljima zahvaljujemo što su među nama i što mi, sjedinjeni sa njihovim snagama, možemo ostvarivati rad za duhovnu kulturu sveta, koji nas obavezuje.

14

U ovome smislu sam sa par reči hteo da danas već dotaknem ovaj bolni događaj, i da samo još kažem kako će se kremacija narednoga ponedeljka održati u Ulmu u jedan sat.

Sada bih da idem dalje u posmatranjima koja smo prekjuče započeli. Zar ne, vremena kao što su naša, u koja ljudskim dušama tako mnogostruko pristupa zagonetka smrti – što smo već prekjuče naglasili – sasvim posebno podsećaju na to da se zapitamo, kakvu jasnoću čovek može dobiti o duhovnim svetovima. Vremena poput današnjih, gde je čovečanstvo izloženo tako teškim iskušenjima, upravo su stvorena zato da ljudske duše mogu biti upravljane tamo gde im niču pitanja za bića duhovnih svetova. Jer ko, dragi moji prijatelji, na svakome mestu onoga što se danas dešava unutar velikoga dela kulturnog sveta, ne bi video kako narasta velika zagonetka života? I ko ne bi slutio da su velike veze skrivene iza takvih događaja, kakvi danas žive u našem širem okruženju i koji ljudske duše, ljudska srca paraju bolom i patnjom, ali i nadom i pouzdanjem?

Izvesno, ko samo kratkim pogledom posmatra svetske događaje, taj će te opsežne događaje procenjivati prema prema onome što im je prethodilo, kao i onome što im može slediti. Ko pak i samo spoljašnje, bez ulaženja u išta ezoterno, pogleda na tok svetskih događaja i ranija vremena uporedi sa sadašnjim, moći će da bude svestan kako se beskrajno mnogo toga može povezati sa recimo onim što se na sasvim drugi način, u vidu dejstava, potom odigrava u svetu. Sad ima mnogo ljudi koji kažu da su sadašnji ratni događaji sušti rezultati spoljašnjih političkih suprotnosti, suprotnosti pojedinih nacija, pojedinih naroda. To je sigurno tačno. I nije stvar u tome da se u užem smislu išta prigovori protiv istinitosti takvoga shvatanja. No kad na primer uzmete borbe sa početka srednjega veka, koje su se odvijale između Srednje i Južne Evrope, pre svega stanovništva rimskoga carstva, takođe se može kazati da te borbe, koje su se odigravale u političkoj formi, proističu iz političkih suprotnosti koje su postojale, da su one imale uzroke u ovim neposredno bliskim suprotnostima. No sada su prošle te borbe. One su izazvale određene konfiguracije čitavoga evropskog života. Kad samo malo pogledate istoriju i vidite šta se tada dešavalo kroz borbe srednjoevropskoga stanovništva sa recimo stanovništvom rimskoga carstva, kazaćete da je iz starijih konfiguracija evropskoga sveta nastala njegova docnija konfiguracija. No kad čovek hoće da bude sasvim načisto o čemu se tu radi, mora uočavati čitavu narednu istoriju. Jer istorija koja tome sledi, kakva se odigrala u Evropi, na bi se mogla odigrati kako se odigrala, da tadašnji ratovi nisu popimili odgovarajući ishod.

I šta sve spada u ovu evropsku istoriju? U to spada sav put i način, kako se u Evropi raširilo i uživelo hrišćanstvo! I kada posmatrate dublje veze, možete sebi kazati da sa svim što se dešavalo narednih vekova, biva tako da su ova vekovna dešavanja, kao sa svojim uzrokom, povezana sa tadašnjim borbama. To znači da je sa događajima, koje smo pomenuli, povezana sva docnija konfiguracija evropskoga sveta, do unutar duhovnih odnosa. I posmatrajte to samo u njegovome glavnom opterećenju, pa ćete kazati da

15

time, kako se tada u Evropi raširilo hrišćanstvo, kako je ono svoj oblik poprimilo time da je mladi germanski narod, naspram ostareloga rimskog naroda, svoju mladu snagu sjedinio sa onim što se kao najzreliji plod, kao hrišćansko oglašavanje ulilo u čovečanstvo, čime je bila stvorena određena evropska atmosfera, u koju su bivale smeštene naredne duše.

Kako su dakle duše živele u narednim vekovima, kakve su one tada postale, povezano je sa ovim događajima. Zato, kada bi čovek tada kazao: pa šta je to dalje, to je politička suprotnost Južne i Srednje Evrope – on bi bio u pravu. No onaj, koji bi kazao: pogledaj, konfiguracija duhovne kulture svih narednih vekova ima ishodište u tome što se ovde dešava – takođe bi bio u pravu, ali u širem smislu. Time da se u bilo čemu iznalaze tekući uzroci, ti-me da se kaže šta su najbliže suprotnosti, ne pogađa se sva težina događaja. Stvari ovoga sveta su najuže povezane. I kada upotrebimo unutarnje osnaženje, da bi takoreći našli pravu snagu za zastupanje naše stvari. Potrebno je da se samo prisetimo kako su u jednome zaista još manjem krugu nego što je naš, zajedno sedeli oni koji su na početku hrišćanskoga oglašavanja zastupali negovu veliku svetsku istinu. Već sam češće koristio ovo poređenje, ali ćemo da ga i danas još jednom upotrebimo.

Postoji jedno vreme, koje možemo upravo ovako opisati. Vidimo staro rimsko carstvo. Vidimo da ono u potpunosti živi u atmosferi staroga paganskog pogleda na svet. Vidimo ovo carstvo sa njegovim ljudima, koji donekle čine gornje slojeve. Tamo dole, uistinu još više dole od naših „donjih“, u pravome smislu „dole“, u katakombama ispod zemlje vidimo prve, po broju oskudne hrišćane, sa onim što je sasvim strano kulturi sveta odozgo, ali što oni u svojim srcima nose tako da snaga kojom oni to nose, upravo stvara svet. I, dragi moji prijatelji, kad predočimo ove katakombe, tada dole u njima, sa mislima koje su usmerene prema Hristovome impulsu, vidimo prve hrišćane, a gore iznad njihovih glava Rimljane – znate kako su ono postupali sa ovim prvim hrišćanima, to ne treba da vam pripovedam. I kada par vekova nakon toga pred dušom stvarate sliku, kako to drukčije izgleda! Počišćeno je ono što je gore postojalo, i odozdo naviše je nametnuto ono što je dole bilo prezirano kod skrivenih. Izvesno je da se menjaju vremena i forme, u kojima se dešava tako nešto, ali ostaje ono što je bitno. Oni koji danas zastupaju kulturu spoljašnje nauke, spoljašnju duhovnu kulturu, iako to ne treba ograničeno i doslovce uzimati, oni se dakle osećaju „gore“, i ovo, čime se bavimo u našim redovima, nazivaju shvatanjem sveta od strane para sektaša, para nenormalnih glava. Onaj pak, koji se doista probija u biće ovoga našeg shvatanja sveta i time se prvenstveno prožima, taj sme imati pouzdanje da će i ovde donje jednom biti gornje. I tu onda već možete usvojiti misli, misli o preobličenome svetu koji će proisteći iz tako teškoga vremena naših dana, priključujući se na ono što u duhovnome mora da zahvati čovečanstvo. Jer, u istorijskome postojanju jedva da ima veće sličnosti, nego što je sličnost našega vremena i onoga što se odigravalo kada je stara rimska kultura još bila gore, a hrišćanstvo, koje je zastupao mali broj vernih duša, bilo dole.

16

Skrenuo bih pažnju na to, iako ne želim da kroz suviše tačne, pedantne ukaze na ove stvari, prejako suzim naše osećaje, koji danas treba da budu daleko od toga, te da je upravo dobro kad naše vreme, i Rim od prvoga uspona hrišćanstva, držimo pred dušom kao slike za naše imaginacije.

Sad, dragi moji prijatelji, mnogi koji danas pristupaju onome što nazivamo duhovnom naukom, besumnje moraju sasvim drukčije osećati ono što mora zastupati duhovna nauka, od onoga što se inače uopšteno zastupa među ljudima koje danas nazivaju „normalnima“. No takođe je potrebno, ako ćemo da to razumemo na pravi način, da samo pogledamo kako je sas-vim drukčije bilo prvo oglašavanje hrišćanstva, naspram onoga što je tada išlo i bilo dato kod recimo tadašnjih normalno nazivanih Rimljana. Sa takvom misli moramo steći pouzdanje, kad nam se uvek opet i iznova uzvraća da se sredstvima, ovlašćenim sredstvima saznanja, ne mogu dostići svetovi poput onih o kojima je ovde reč. No i mi moramo intimniji rad u našim ograncima shvatati tako da kažemo sebi: ovaj rad naših ogranaka nije beskoristan kao takav. Nije svejedno s obzirom na samu našu stvar, što zajedno dolazimo u takve ogranke i uvek obnavljamo ne samo upoznavanje sa teoretskim dostignućima našega učenja – ne radi se o tome – nego i tople osećaje i osećanja za konkretne stvari i bića duhovnoga sveta. Time se navikavamo na put i način duševnih osećaja i osećanja, koji nam svakako omogućavaju da duhovne istine primamo drukčije od onih koji su nepripremljeni. U večerima našega ogranka već se mora kazivati nešto iz viših, kasnijih partija duhovnoga saznanja, ne može se uvek ići otpočetka. No ova pouzdanost u život ogranka mora najvećem delu duša naših prijatelja dopuštati mogućnost da u sebe preuzmu stvari kakve sam prekjuče nagovestio, dakle jednu posebnu vrstu potvrde naših duhovnih saznanja.

(Mi ne možemo da potvrdimo ove stvari na isti način kao što se to čini u spoljnom svetu kada svojim očima kontaktiramo stvari. No onaj, koji ima osećaj za stvari poput onih što sam ih nagoveštavao prošli put, taj će, i kada sâm ne može uviđati u duhovne svetove, osećati kako će se, uzajamnom potporom duhovnih istina, uzdizati vrednost istine. Zato hoću da još jednom upozorim kako je vrlo važno što je s jedne strane, kroz dugogodišnja posmatranja, proisteklo određeno stanovište da se trećina vremena našega života između rođenja i smrti ponovno doživljava nakon smrti, i otada je utvrđeno sasvim drukčije stanovište: mi zapravo život spavanja proživljavamo u sasvim posebnoj formi tokom vremena koje nazivamo kamaloka, i ovo vreme se utvrđuje kao trećina života na fizičkome planu. Ova dva stanovišta su međusobno sasvim različita, i utvrđena sa različitih polazišta. Mi smo i u drugim okolnostima već pokazali, da se sa tri ili četiri stanovišta uvek dolazi do istoga. Tu se istine uzajamno podupiru. I za to, dragi moji prijatelji, mora da se zadobije jedan osećaj! Tu se može krenuti od onoga što sam nazvao prirodnim elementarnim osećajem za istinu kod duhovnoga saznanja. Na to često moram apelovati, inače na pojedinim večerima ogranka ne bih mogao iskazivati naredne, više istine.

17

Prekjuče smo upozorili da prava povezanost naše ja-svesti između smrti i novoga rođenja takoreći biva raspirena pomoću onoga panoramskog pregleda, koji nakon smrti imamo o poslednjem zemaljskom životu. Naš život takoreći pregledamo u jednome tablou života. Učinite sebi sasvim jasnim, našta se tu gleda. Ovde smo kao ljudi na fizičkome planu navikli da donekle stojimo u nekoj vrsti središta našega svetskog horizonta i da gledamo okolni svet, koji čini utisak na naša čula. Pregledamo horizont, koji može ostaviti utisak na nas. U našem normalnom životu na fizičkome planu ne gledamo unutar, nego izvan nas. Sada je važno da mi, ako ćemo da usvojimo neki pojam o životu koji neposredno sledi nakon smrti, odmah bi-vamo upozoreni da nam ovaj pogled na panoramu života biva drukčiji od onoga na šta smo navikli kod opažanja na fizičkome planu. Na fizičkome planu gledamo iz sebe; vidimo svet kao naše okruženje. Tu smo mi, gledamo napolje, a ne u sebe. Par dana neposredno nakon smrti, polje našega pogleda ispunjeno je onim što smo doživeli između rođenja i smrti. Tu mi iz okruženja pogledujemo na centar. Pogledujemo na naš vlastiti život, na vremenski tok našega vlastitog života. Dok inače kažemo: tu smo mi i tu je sve ostalo – neposredno nakon smrti odmah imamo svest: nema razlike između nas i sveta, nego mi iz okruženja gledamo na naš život, i to je naš svet za ovih par dana. Kao što u običnome opažanju na fizičkome planu vidimo brda, kuće, reke, drveće i tako dalje, tako mi ono, što smo proživeli u životu, sa izvesnoga ličnog stanovišta sada vidimo kao svoj neposredni svet. I time, što to vidimo, daje de polazište za očuvanje „ja“ kroz sav život između smrti i novoga rođenja. To jača i snaži dušu, tako da ona između smrti i novoga rođenja uvek zna: ja sam jedno „ja“!

Kao što sam često napominjao, ovde u fizičkome životu naše „ja“ osećamo time što stojimo u određenome odnosu prema našoj telesnosti. Vidite, kad tačno pazite na san, kazaćete sebi da u snu nemate neki jasan osećaj „ja“, već često imate osećaj nepovezanosti. To dolazi otuda, što čovek ovde na fizičkome planu svoje „ja“ zapravo oseća samo kroz dodir sa svojim telom. To na grublji način recimo možemo ovako sebi predočiti: prolazite prstom kroz vazduh – tu nema ničega! Idete dalje – tu još uvek nema ničega. Dok se pak udarate, znate o sebi. Dok se udarate, vi ćete opažati sebe. Tako postajemo svesni našega „ja“; ne sâmo „ja“, ono je jedno biće, nego ja-svest, svest o „ja“. Protivudar nas upozorava na našu sopstvenost. Mi smo dakle svesni svoga „ja“ u fizičkome životu, time što živimo u fizičkome telu. Zato smo i dobili fizičko telo. U životu između smrti i novoga rođenja ja-svest imamo time da smo dobili snage koje polaze od pogleda na poslednji život. Mi donekle udaramo na ono što nam daje prostorni svet, i time dobijamo našu ja-svest za život između rođenja i smrti. Mi udaramo na ono što smo sami doživeli između rođenja i smrti u prethodnom životu, i time imamo našu ja-svest za život između smrti i novoga rođenja.

Sada sledi sasvim drugi život, koji traje trećinu vremena života između rođenja i smrti i često se naziva životom kamaloke. Tu nastupa proširenje

18

našega pogleda. Dok je prvih dana naš pogled upravljen na nas sâme, na protekli život a ne na ličnost, u naredno vreme biva sasvim drukčije. Izvesno je da tu ostaje snaga, koju znamo kao „ja“. Ono što sad obuhvatam, možete sami prikupiti iz pojedinih knjiga i ciklusa. Tu dakle nastupa nešto sasvim svojstveno: ono na šta čovek tek mora da se navikne, jer je sav način gledanja sveta sasvim drukčiji nego ovde na fizičkome planu. On sadrži veliki deo onoga što je čovek nakon smrti proživeo u navikavanju na drugi način gledanja. Ovde na zemlji gledamo prirodu oko nas. Što ovde u fizičkome svetu gledamo kao prirodu, to uopšte nije prisutno u našem svetu između smrti i novoga rođenja. Da bi ovde gledali prirodu, mi imamo naše fizičke oči, uši, sav naš fizički aparat opažanja. Ova priroda, kakva je ona u obilju svojih boja i ostalim svojstvima, ne može se opažati drugim organima opažanja. Da bismo mogli opažati prirodu, mi smo snabdeveni fizičkim telom. Umesto ovdašnje prirode, nakon smrti je oko nas duhovni svet koji opisujemo kao svet hijerarhija, svet suštih bića, suštih duša. To nije svet materije, supstance ili predmeta koji ima boje, već svet suštih duša. To je ono bitno, o čemu se radi. Podrazumeva se da zato najveće iznenađanje postoji kod onih duša koje ovde u fizičkome životu poriču duh. Jer oni, koji poriču duh i uopšte ne veruju išta o njemu, bivaju preneti u jedan svet koji su poricali, koji im je sasvim nepoznat. Oni prinudno moraju živeti u jednome svetu za koji su želeli da ne postoji.

Mi smo dakle okruženi duhovnom okolinom, čistim bićima, čistim dušama. Svuda postoje duše koje najpre ne znamo; znamo da su to čiste duše, ali ih ne znamo u pojedinačnome. Svuda su duše, ali ih isprva ne znamo. Znamo da su to sušte duše, ali ih pojedinačno ne znamo. I malo pomalo se to iskiva i uobličava, iz opštega sveta duša nam određenije, konkretnije istupa pojedina duša. Osobito u ovo vreme istupaju duše ljudi, sa kojima smo živeli ovde na fizičkome planu. Dok pristupamo ovome obilju duša, među kojima smo i mi, učimo da spoznajemo: ova duša je taj, druga duša je neko drugi. Upoznajemo se sa ovim dušama. Najpre se moramo upoznati sa tim da je sav put i način, kako stojimo prema svetu između smrti i novoga rođenja, ipak bitno drukčiji – u drugome pogledu takođe još kao nagovešten – od puta i načina na koji stojimo prema svetu ovde na fizičkome planu. Ovde kažemo da je svet izvan nas. Nakon smrti zaista imamo svest da je svet u nama. Izgleda kao paradoksalno poređenje, ali je ipak tako: zamislite jednom da biste se ovde na zemlji na momenat sasvim rasplinuli, narasli u magli. Ova magla oblaka, koja ste vi sami, sve se više i više širi, i vi ostajete da stojite kao svod – koji na trenutak uzimamo kao jedno biće – tamo „gde je obod sveta“, kako se to kaže. Osećate kao da ste vi ovaj svod i sada posmatrate sve u njemu, kao da sa svojom svesti stojite napolje i u unutrašnjosti gledate svet. Ocećate se kao da tu sve unutarnje nastupa. Kao što ovde u nama nastupa bol, nakon smrti nam pristupaju bića kao unutarnji događaji. Ta povezanost sa njima izaziva ono beskrajno intimno kod događaja između smrti i novoga rođenja, da ih najpre zapravo imamo kao unutarnji događaj. No tu postoji određena razlika. Vidite, o nekoj takvoj duši, koju počinjemo

19

da spoznajemo kako sam opisao, o njoj najpre možemo znati: ona je tu, ali nema oblik, još nije opažajna. Da bismo je učinili opažajnom, moramo izvršiti jednu unutarnju delatnost, koja recimo znači sledeće. Osećamo se ovako preneti u duhovno: iza sebe osećam nešto što ne vidim, tako da dakle stvaram predstavu da je ono tu, ali moram izvršiti jednu delatnost, da bih dobio ovu predstavu. Kazao bih da je to uporedivo sa time, da ja nakon opipavanja nekoga predmeta pravim njegov crtež. Neophodna je dakle unutarnja delatnost, da bi nastupila imaginacija. Znam da je biće tu, ali tek moram stvoriti imaginaciju, dok se unutarnje vežem sa tim bićem. To je jedan način opažanja duša. Drugi način je takav da se tako snažno ne oba-vlja ova unutarnja delatnost, već da čini samu sebe. Ona nastupa bez toga, da za nju moramo mnogo činiti. To je kao kad se ovde nešto pogleda, ali naravno preneto u duhovno. I između dve duše može postojati ovakva razlika: pogled o jednoj duši dobijamo time što mnogo sarađujemo, o drugoj time što se imaginacija daje sama od sebe, samo treba biti pažljiv. Tako se mora utvrđivati ova razlika. Jer, kada smo sa jednom dušom upoznati tako da upotrebljavamo više delatnosti, onda je to duša koja je umrla. Duša koja se više predaje od sebe, utelovljena je u fizičkome telu ovde na zemlji. No upravo su tu i ove razlike. Sa izuzecima, koje takođe možemo jednom pomenuti, čovek nakon smrti stoji u takvoj vezi sa dušama koje su umrle, kao i sa onima koje su još ovde na zemlji. I razlika postoji u putu i načinu kako sâm čovek mora biti aktivan ili pasivan, na koji način nastaje imaginacija o duši kojoj on pristupa.

Ima sad jedan pojam, jedno svojstvo o kome smo već različito govorili, koje pak hoćemo da još jednom shvatimo za sav ovaj život, koji zauzima trećinu protekloga žemaljskog života i koji smo navikli da zovemo životom kamaloke. Kad živite ovde na zemlji i neko vas udari, vi to znate, zapažate i kažete da vas je on udario. I po pravilu je drukčiji doživljaj kada vi nekoga udarite, nego kada vas udari neko drugi. I kada vam neko nešto kaže, doživljaj je ovde drukčiji nego kada vi nešto kažete. Sasvim je obratno u životu kamaloke, u kome se unazad živi ovo vreme između rođenja i smrti. Dopustite mi da upotrebim ovaj grubi primer: kada se nekome zadaje udarac, doživi se to što on oseti tim udarcem. Kada nekoga povredite rečima, to proživljavate kroz osećaj koji je on proživeo. Čovek dakle ima doživljavanja iz duša drugih. On drugim rečima doživljava dejstva, koja je izvršio svojim vlastitim delima, u ovome povratnom toku doživljavamo sve što su drugi ljudi putem nas ovde doživeli tokom našega života između rođenja i smrti. Kada ste ovde između rođenja i smrti živeli sa toliko i toliko stotina ljudi, oni su nešto doživeli zbog vas. No ovde u fizičkome životu ne možete osećati šta ti drugi kroz vas osećaju i doživljavaju, već doživljavate samo ono što sâmi doživljavate kroz druge. Nakon smrti je to obrnuto. I bitno je, da mi u tome povratku doživljavamo sve ono što su ostali doživeli zbog nas. Mi dakle proživljavamo dejstva poslednjega zemaljskog postojanja. I zadatak ovih godina zaista leži u tome da mi proživimo ta dejstva.

20

Sad, dok proživljavamo ta dejstva, njihov doživljaj postaje snaga u nama. To se dešava na sledeći način. Uzmimo da sam naneo uvredu nekome čoveku. On je time osetio gorčinu. Tu uvredu ja sada proživljavam tokom vremena kamaloke, i to kao vlastiti doživljaj. Dok je doživljavam, u meni se ističe snaga koja mora važiti kao protivsnaga, što znači da, dok proživljavam ovu gorčinu, u sebe preuzimam snagu da iz sveta odstranim tu gorčinu. Tako zapažam sva dejstva mojih dela, i time dobijam snagu da ih odstranim. I tokom vremena, koje traje trećinu protekloga zemaljskog života, u sebe preuzimam sve snage koje se mogu izraziti kao intenzivne požude, u kojima sad rastelovljena duša odstranjuje sve što ometa savršenost, jer to dušu unazađuje u razvoju.

Kada sve to promislite, videćete da čovek sâm sebi stvara karmu, što znači da on u sebi želi da postane takav, da može izbrisati ono što smatra da treba izbrisati. Tako se, dakle, upravo u ovo vreme priprema karma. Našoj duši utelovljavamo snagu koju moramo primiti između smrti i novoga rođenja, da bismo u narednoj inkarnaciji postavili konfiguraciju našega života, koju možemo uviđati kao pravu. To je, mogao bih kazati, tehnika stvaranja karme. Da bi se tačno razumele ove stvari – ne teoretski, već tako da one duboko ulaze u snagu našega osećanja i volje – mora se biti načisto da sav ovaj smer osećanja mrtvih biva sasvim drukčiji nego kod živih. Živi će vrlo lako moći da kaže: žalim ovoga ili onoga mrtvog, koji mora da proživi ovo ili ono, o čemu možda ništa ne zna! On može prihvatiti da je naneo tešku povredu drugome, ali tu ništa ne može. Vi možda sad žalite mrtvoga. To nije primereno, jer mrtvi ne čezne ni za čim, osim da se u njemu razvije snaga kojom to može da poravna. To je upravo ono što uviđa kao svoje dobro. Poželeli biste mu da ne postigne ono što čežnjivo želi da postigne. On ipak mora sve da proživi. Jer, pozitivno se razvija na negativnome. Na uviđa-nju onoga što je počinio, čovek razvija snage koje to poravnavaju.

Tako se može kazati: na kraju ovoga vremena kamaloke, nakon ponovnoga doživljavanja poslednjeg života, čovek je već odredio kako u narednoj inkarnaciji opet hoće da uđe u ovo postojanje, kako on tu i tamo hoće da bude skupa sa ovim i onim čovekom, da bi mogao izravnati ovo ili ono. U bitnome tada određuje ono što je karmičko za život u koji ulazi.

Za naredno vreme biva tako, da mi iz duhovnoga sveta usvajamo snage pomoću kojih u opštem možemo formirati čoveka, stvoriti telo koje je prikladno za naš individualitet. Najpre imamo plan naše karme. Tek tada moramo po tome uobličiti čoveka. To potrebuje mnogo duže vreme, ali ono sledi nakon toga. Iz toga pak možete uvideti da ono što je bitno u vreme ka-maloke, leži upravo u tome da nam bude data mogućnost, da moralnim putem našu narednu inkarnaciju pripremimo na pravi način. Sada moramo biti načisto da svaka naredna inkarnacija zavisi od prethodne. I mi vidimo kako se priprema naredna inkarnacija, vidimo da sav način življenja nekoga čoveka zavisi od načina kako je on proživeo pređašnji život. Prigovor da to protivreči slobodi – našta ću se još vratiti – potiče od ljudi koji nisu pronikli stvari. To pak ne protivreči slobodi.

21

Kada u životu posmatramo pojedine ljude, utvrđujemo da su oni hiljadostruko različiti; ukoliko su uopšte zemaljski ljudi, oni su različiti. No mogu se razlikovati kategorije. Ima ljudi koji deluju tako da se od njihove najranije mladosti može videti: ovaj čovek je sasvim naklonjen ovome ili onome. Zar ne, ima takvih ljudi. Već se u detinjstvu može kazati, da će oni izvršiti ovo ili ono. Oni se takoreći probijaju u ovome postojanju, imaju aktivnost, imaju određene zadatke i za to razvijaju snage. Vidimo kako drugi ljudi, koji imaju interes za mnogo toga, ipak nemaju tako izričiti pravac za bilo šta. Prihvataju se mnogo čega. Oni možda tek kasnije u životu dolaze do određenoga zadatka, koji im sasvim odgovara; možda bi na sličan način mogli izvršiti i neki drugi.

Ukratko, ljudi su međusobno sasvim različiti s obzirom na put i način kako deluju u životu, što zapravo čini da je život moguć. Ima na primer ljudi koji ulaze u život, i ne leži im, mogao bih kazati, da mnogo deluju u spoljnome svetu; no oni treba da kažu ovu ili onu reč, i to ima dejstvo na ljude. Oni više deluju kroz njihovu unutrašnjost. Drugi više deluju kroz svoju spoljašnjost. To je usko vezano sa putem i načinom, kako je neko prolazio kroz život u prethodnoj inkarnaciji. Ima ljudi koji umiru mladi, recimo pre trideset pete godine, da bismo imali ovu granicu. Takvi ljudi su u sasvim drukčijem položaju od onih, koji umiru nakon trideset pete godine života. Ako neko umre pre te godine, on još stoji blizu svetu iz koga je izašao rođenjem. Trideset peta godina života predstavlja važnu granicu. Tu se takoreći prekoračuje most. Tu se povlači svet iz koga je čovek izašao, i on, više iz svoje unutrašnjosti, rađa jedan novi duhovni svet. Vazno je da to razlikujemo. Sad recimo neki čovek umre u trideset petoj godini života. Kada se ponovo utelovi, na određeni način mu prirasta snaga koju u životu nije upotrebio u vreme koje bi sledilo toj godini. Ljudi koji u jednoj inkarnaciji prođu kroz smrt pre trideset pete godine, u toj inkarnaciji uštede snage koje bi potrošili da su duže živeli. Kod njih se snage, koje su tako uštedeli, dodaju snagama kojima se utelovljuju u narednu inkarnaciju, i time se rađaju u telima pomoću kojih su kadri da, većinom u mladosti, sa jakim utiscima prilaze životu.

Drugim rečima, kada se ponovo inkarniraju duše koje su umrle pre trideset pete godine, na njih sve vrši snažan utisak. Nešto ih jako ljuti, jako se raduju, imaju žive osećaje i brzo su podstaknuti na voljne impulse. To su ljudi koji su jako postavljeni u život, i oni dobijaju svoju misiju. Ne umire se badava pre trideset pete godine života, već čovek tada biva postavljen u život na sasvim određeni način. Ove se stvari uzajamno ukrštaju, umiranje pre trideset pete godine može nositi još nešto drugo, ovo su samo primeri i ne mora tako da bude. Kada pak neko umre nakon trideset pete godine, to može ići dotle da on u narednome životu ne dobija tako jake uticaje od onoga što ga okružuje. On se ne može brzo oduševiti, niti se brzo naljutiti. Polaganije se, ali intimnije upoznaje sa stvarima, i time u narednoj inkarnaciji urasta u život u kome više iznutra deluje, a da ne bude doveden do nekoga određenog životnog zadataka. U životu će stajati tako da bi

22

možda radije imao neki drugi zadatak, ali može biti upotrebljen da izvede nešto posebno, možda čak protiv svoje volje. Budući da je prethodnom inkarnacijom postao sklon da finije deluje, može biti upotrebljiv u širem opsegu.

Ako je čovek na primer – već sam ranije pomenuo ovaj slučaj – kroz dveri smrti prošao u vrlo ranoj mladosti, recimo u jedanaestoj, dvanaestoj, trinaestoj godini života, on ima kratko vreme kamaloke, ali još stoji vrlo blizu svetu koji je napustio pri fizičkome rođenju. Tu se sve pokazuje sasvim drukčije. Kad čovek ima upravo takvu karmu, tada na njegov život, koji je već završen sa dvanaestom godinom, takođe već sledi pogled unatrag u prvim danima nakon smrti, ali na takav način da mu on više spolja pristupa, dok čovek, koji je umro u pedesetoj, šezdesetoj, sedamdesetoj godini, mora mnogo više raditi za dobijanje ovoga osvrta. Čovek ga dobija kroz svoju aktivnost. I time, da ovaj život nakon smrti treba proživeti na različite nači-ne, time ljudi na različite načine bivaju pripremljeni za naredni život. Čovek može da bude posebno aktivan i jednome životu. Kada bi on, kao posebno aktivna priroda, rano bio istrgnut iz života, desilo bi se da bi svojom karmom u narednome životu bio određen da izvrši sasvim određeni životni zadatak, koji on tada bezuslovno i sprovodi. Čovek kao da je predodređen. Kada je pak sasvim posebno aktivan u jednome životu i živi do duboke starosti, tada se pounutarnjuju ove snage. Onda on u narednome životu ima komplikovanije zadatke. Tada se povlači ova spoljna aktivnost, i duši pristupa neminovnost da razvija unutarnju aktivnost.

Tako je komplikovan čovekov život, kakav se upravo razvija od inkarnacije do inkarnacije. Ova posmatranja ćemo onda nastaviti prekosutra. Sada bih samo hteo da zaključim time što ću vam kazati: kada stojite naspram vremena kao što je naše, u kome za srazmerno kratko vreme izuzetno mnogi ljudi na neredovan način bivaju vođeni kroz smrt, time se i priprema nešto sasvim neredovno. I to se jednom već mora pripremiti. Svake godine vidite kako vreme cvetanja u intervalima dolazi u svet. Kada se osvrnete u istoriji, možete kazati da i tu cvetanja dolaze u intervalima. Jedno vreme velikoga cvata bilo je vreme Lesinga, Herdera, Šilera, Fihtea, Getea. Biva tako, kao da su svi genijalni ludi skupljeni na gomili. Zatim to opet prestaje, i onda svet dalje ide u intervalima. Govori se o takvome nastupanju u intervalima; onda to opet ide drukčije. Tu na duhovnome području imamo cvetanje u intervalima, jedno posebno klijanje. Sada u našim danima vidimo na fizičkome planu jedno umiranje u intervalima. Tu opet imate dve stvari, koje možete prikazati kao poređane slike i koje su beskrajno značajne kao slike. Ogromno fizičko umiranje predstavlja seme za docniji značajan duhovni procvat. Sve stvari imaju dve strane. Upavo sa ovoga stanovišta, uvek opet i iznova tražeći snagu i utehu, ali takođe dostižući pouzdanje u naša nadanja, u vezi našega vremena kažemo upravo iz svesti naše duhovne nauke:

Iz hrabrosti boraca,

23

Iz krvi bojeva, Iz patnje napuštenih, Iz žrtvenih dela naroda Izrašće plod duha – Uprave li duše duha svesne Svoj um na carstvo duha.

*

TREĆE PREDAVANJE Berlin, 20. novembar 1915. Dane, kada smo ovde mogli biti zajedno, upotrebili smo da bi sa jedne ili

druge strane bacili svetlost na povezanost čovekovoga života na fizičkome planu i života koji provede između smrti i novoga rođenja, i na ponešto o povezanosti pojedinih uzastopnih zemaljskih života koje proživljava čovek. Videli ste da kad pokušavamo da tačnije ulazimo u pojedine od ovih odnosa, ispitivanje svakako postaje komplikovanije, ali će nam ono, u osnovi uzeto, tek tada biti plodotvorno, i tek će nam takvo ispitivanje, koje ulazi u pojedinačno, donekle moći davati mnoga razjašnjenja o pojedinostima, kao i o pitanjima i zagonetki života. Želimo da nešto napredujemo u takvome posmatranju, i zato danas svakako moramo početi time što ćemo pomalo ulaziti u raščlanjenje čoveka koje već poznajemo, ali koje hoćemo da ponovno raspravimo u pogledu na svojstva, koja će nam biti važna za sledeće razmatranje.

Sad, dragi moji prijatelji, mi kao ljudi ovde na zemlji, kao što znate iz raznih mojih ciklusa, knjiga i predavanja, živimo u sasvim određenoj epohi zemaljskoga razvoja. I mi smo, iz čitavoga duha naših posmatranja, mogli razabrati da jedan unutrašnji smisao, izvesni unutrašnji značaj ima to što mi svoje duše pronosimo kroz razne epohe zemaljskoga razvitka. Iz prikaza koji su bili dati, već ste mogli sagledati kako ne samo spoljašnji, nego sav čovekov život ovde na zemlji razumljivo biva različit nakon različitih epoha. Već kada posmatramo samo postatlantske epohe – najpre ćemo pogledati samo život duše – drukčiji je bio život duše u staroindijsko doba, drukčiji u prapersijsko, u egipatsko-haldejsko, grčko-latinsko ili u naše doba. Mi pronosimo naše duše kroz sve te epohe. U svim ovim epohama, kod većine ljudi ponovljeno u jednoj epohi, naše duše traže tela koja im omogućavaju da tako prime svet, kako se on može primiti upravo snagama te epohe.

Kada se podsetite šta je bilo rečeno o svojstvima duševnoga života u pojedinim epohama, moći ćete da dobijete još tačniji uvid. Ako na primer pogledamo život u prvoj postatlantskoj epohi, utvrđujemo da su se ljudske duše tokom zemaljskoga života prvenstveno bavile time da izdejstvuju međudejstvo njihovoga vlastitog bića sa eterskim telom, da dakle takoreći ispravno dožive ono što se može doživeti, kad čovek ovde, u zemaljskome životu, kao duša uglavnom stoji u međudejstvu sa eterskim telom. Zatim je

24

u drugoj postatlantskoj epohi duša doživljavala sve ono što može doživeti kada stoji u pravome međudejstvu sa astralnim telom. U trećem postatlantskom kulturnom periodu duša je doživljvala sve što se može doživeti u međudejstvu sa dušom osećaja. U četvrtome kulturnom periodu duša je doživljavala međudejstvo sa dušom razuma ili ćudi, a u naše vreme se doživljava sve što se može doživeti, kada se stoji u međudejstvu sa dušom svesti. U kojoj je meri duša, koja se u pojedinim epohama pokretala u ovim članovima čovečje prirode, doživljavala ovo ili ono, toliko se ona dalje po-merala u opštem napretku svetova. I u bitnome se razlikuje ono, što čovek u ovim različitim epohama doživljava u odnosima vlastite duše prema čitavome svetu. Nakon onoga što je dosad bilo dato, već se mora stvoriti neka predstava o tome. U naše vreme čovek dakle živi u duši svesti, i čitava kultura naše pete kulturne epohe sadrži se u tome da sva čovečja duša, da čitavo čovečje „ja“ prema svetu stvori odnose koji su dati kroz odnos prema duši svesti. Što čovek može doživeti kad u dušu svesti unese svoju snagu, to on doživljava u našoj epohi.

Sada pak možemo čitavu stvar uzeti i sa drugoga stanovišta. Čime se u opštoj kosmičkoj povezanosti dešava življenje u duši svesti? Naravno da čovek ne živi samo u duši svesti, nego i u ostalim članovima ljudske prirode. U naše vreme u užem smislu stvaramo sposobnosti koje čovečanstvo upravo sada izgrađuje, prvenstveno time da sa našim „ja“, zaobilazno kroz dušu svesti, između rođenja i smrti ovde pravilno živimo u organizaciji našega fizičkog tela. U četvrtoj postatlantskoj epohi, Grk još nije poput nas živeo u u povezanosti svoga fizičkog tela. Grk je u telu živeo još samo na unutarnji način. To je činilo da on radi na duši razuma ili ćudi. Time je bio u položaju da na sasvim drukčiji način ispuni svoje fizičko telo, nego što mi to možemo. On je na primer o svakome pokretu ruke imao mnogo jaču nijansu osećaja nego današnji čovek. Nijedna spoljna nauka ne može ulaziti u ove stvari, ali one su postojale. Kada bi savio ruku, Grk je osećao kako nabubre pojedini mišići, kako se stvara jedan ugao. Time je on kao vajar bio u položaju da sasvim drukčije stvara. Današnji vajar radi po modelu; gleda model i po njemu radi. Tako nije bilo kod Grka. On je imao unutarnji osećaj o formi ruke, fizionomiji i tako dalje. Kod njega je to bio unutarnji osećaj. Sada je čovek na izvestan način istrgnut iz onoga što može doživeti u fizičkome telu, jer on živi u duši svesti. On je doduše takoreći dublje ušao u svoje fizičko telo, postao srodniji sa njim nego je to mogao biti Grk, ali je time postao i neosetljiviji za sve što daje fizičko telo. On se organima fizičkoga tela služi u višem smislu nego Grk. Grk nije mogao videti određene nijanse boja kao mi danas, jer još nije bio tako uguran u fizičko telo. Kad čitate Homera, možete videti kako malo boja on navodi. To se dakle menja na ovaj način. Ćovek biva srodniji sa svojim fizičkim telom, ali time ne oseća sviju unutrašnjost u njemu. Štaviše bi se moralo kazati da on u fizičkome telu više ne oseća svoju unutrašnjost, više udara na spoljni svet. To je ukratko borba sa sposobnostima fizičkoga tela, dok je u helenstvu naprotiv postojala borba sa formom. Tako možemo kazati da dušu svesti formiramo upravo time, da

25

sa našim „ja“ ulazimo u donekle unutarnje srodstvo sa fizičkim telom, što ispravno upiremo u naše fizičko telo. Time je došlo vreme kada više ne znamo mnogo o spiritualnim procesima i stvarima, došlo je vreme materijalizma, budući da se čovek tako mnogo ugurao u fizičko telo.

No u fizičkome telu naravno opet leži etersko telo. Grk je mnogo više znao o svome eterskome telu. Osećao je da, makar u slabome odjeku, etersko telo uvek odzvanja pri fizičkim pokretima tela. Još je osećao da se ne pokreće samo fizička ruka, nego se pokreće i eterska ruka i ona je utemeljena u fizičkome pokretu. To se dakle izgubilo. Čovek je pak u grčko vreme sve proživljavao tako, da se u svome eteskom telu osećao mnogo intenzivnije nego mi sada. To kod njega nije bilo izgubljeno. Mi smo sve to proživeli kao duše, to se krije u našem eterskom telu. Sve se to krije u konzerviranim mislima. I kada istupimo iz sveta, u kome se nalazimo između smrti i novoga rođenja, kao u zaboravu ostavljamo sve ono što smo ranije sasvim dobro mogli savladati u našem eterskom telu. Dok sada tako duboko udaramo u naše fizičko telo, ostavljamo za sobom ono što smo zaradili u grčkoj epohi. Iz toga već vidimo da naše etersko telo zaista sadrži vrlo mnogo toga o čemu čovek danas nema ikakvu svest. Čovek sada svoju svest uglavnom razvija u fizičkome telu. Time pripokriva ono što se nalazi u njegovome eterskom telu. Da je on svestan čitavoga znanja o svojoj unutarnjoj organizaciji, koju je pripojio eterskome telu, beskarajno bi više znao nego sada. Jer, ovo etersko telo je steklo određenu savršenost, koja je veća nego što je čovek danas toga svestan. Uopšte je u odnosu na etersko telo potisnuto mnogo toga, jer to zapravo ne dovodimo do svesti na odgovarajući način; ne znamo mnogo o eterskome telu.

U eterskome telu kakvo znamo, između ostaloga opet radi astralno telo. Sve što radi etersko telo, mora se naravno zamisliti kao prožeto astralnim telom. Kada bi čovek iznenada mogao uzdići sve što sadrži etersko telo, bio bi beskrajno mnogo mudriji nego što jeste u sadašnjoj epohi, gde se on upravo bori sa svojim fizičkim telom. Jer ovo etersko telo na primer sadrži – u čemu naravno učestvuje astralno telo – beskrajna blaga mudrosti. Ona su dole u našoj duši, u eterskome telu. To su pre svega mnoštva istorijskih stvari, mnoštva znanja. Primer je recimo s obzirom na geometriju. Već sam jednom izrekao, kako nesvesno znate mnogo o geometriji. To je istina, jer kad upoznajete geometriju, ne možete je upoznavati spoljašnjim stvarima, nego je čovek uzdiže dok dovodi do svesti ono što se nalazi u eterskome telu. Kad spoljašnje crta figure, one mu služe samo kao podsticaj. Kad nacrtam trougao, za koga znam da ima 180 stepeni, ja to znam na osnovu eterskoga tela. Crtanje figura je samo spekulacija ljudske lenjosti. U stvarnosti nesvesno znate sve što možete upoznati geometrijom. To se krije dole u dubinama nesvesnoga duševnog života. Čovek uopšte ne zna kako je mudar u podsvesnim dubinama duše. Kada bi to samo znao! Nesreća ljudskoga razvoja ne leži u tome što ljudi imaju malo mudrosti u sebi, nego u tome da oni ne mogu izvući mudrost iz vlastite duše. Sav vaspitni razvoj počiva na tome, da se iz dubina duše izvuku skrivene mudrosti. Kada pak ne

26

bismo morali izvlačiti te stvari, ipak ne bismo mogli kako treba unaprediti naš razvoj. Vidite, kad prema fizičkome telu ne bismo dobili odnos kakav sad imamo, rađali bismo se kao strahovito pametna deca, i uopšte ne bi mnogo koštalo da srazmerno rano izvučemo ono što krije etersko telo. No čovek bi tada primenjivao premalo truda na dostizanje mudrosti. Time bi one premalo bile njegova svojina, on bi previše bio jedan otisak mudrosti. Personalno usvajanje nastaje time da prema fizičkome telu imamo odnos kakav je on sada, u petoj kulturnoj epohi. Tek ovo personalno usvajanje čini da znanje postane naše vlastito znanje, i mi ga imamo za sebe kada ga uzdižemo na ovaj način. To važi u odnosu na etersko telo.

U odnosu na astralno telo postoji nešto sasvim drugo, tu važi ovo što sledi. Kad bismo mogli izvući sve pojedinosti koje leže u astralnome telu, sve što ono zna, to zapravo ne bi bio neki dobitak za naš sadašnji život. Tada bismo u stvari živeli kao automati u okviru čovečanstva. Naše astralno telo na primer zna – ne naša svest, već astralno telo – kako ono kao astralno telo stoji prema svakome pojedinačnom čoveku, sa kojim se sreta u životu. Naše astralno telo ima takvu svest. Tako da, kada bismo učinili svesnim sve što zna astralno telo – onaj koji to hoće, ne može, a onaj koji može to ne čini, jer bi ono vodilo stvaranju okultnoga egoizma najrđavije vrste – tada bi se na primer tačno znalo: sa ovom ili onom ličnosti postižeš neprijatnosti, sa drugom ćeš doživeti prijateljstvo. Takvo znanje bi naravno promenilo život, ali u nepovoljnome smislu za naše sadašnje zemaljske odnose. Sada bih mogao pripovedati mnogo o tome šta zna astralno telo, ali to nesvesno izvršava već i njegovo znanje – samo jedno znanje, na koje se malo obaziremo u povezanosti čovekova života.

Uzmimo da neki čovek gine u nesreći. Kada posmatramo obični život čoveka, nama to, zar ne, izgleda kao da ga je zadesila nesreća. Jer, kako je stvorena današnja svest, čovek ne traži nevolju. Kada bi se ispitalo astralno telo, ne bi se videla ikakva nesreća koju čovek ne traži u svome astralnom telu. Što je nužno za uobičajenu svest, tome se težilo iz slobodnoga unutarnjeg izbora astralnog tela. To je htelo, zaista htelo astralno telo. Čak i kada neko biva pregažen na šinama, to je bilo privedeno odmeravanjem astralnoga tela za svu povezanost života, to nije nešto što je čisto zadesilo čoveka.

Dakle, ne samo da našu povezanost sa ostalim čovekom imamo kao mudrost u astralnome telu, već takođe imamo našu povezanost sa čitavim spoljnim životom, sa onim što se odigrava u vidu prirodnih ili socijalnih događaja u koje smo upleteni. Dobro je što ono tu jeste i treba da bude zaključano, inače ništa ne bismo učili za dalji razvitak. No u astralnome telu je prisutna jedna stvarna misao, znači neka vrsta znanja o svemu što naše biće pokazuje u vezi sa događajima i elementima čoveka, u koje smo upleteni. Kako rekoh, u običnome životu ljudi prilično malo paze na to. Jer, kada nas zadesi bilo šta, o čemu kažemo „to nas je baš zadesilo“, mi to po pravilu posmatramo samo po onome što nas je snašlo. Uopšte se ne odmerava šta bi se desilo, kada nas to ne bi zadesilo. Izvući ću jedan

27

eklatantan primer. Čovek je ranjen u nekome trenutku života. Zar ne, u običnome životu se misli samo da je on bio ranjen. – To se zaključuje. Ne gleda se šta bi pak bilo da čovek nije ranjen. Jer, kroz ranjavanje se, zar ne, menja sav život, sve se sledeće drukčije dešava. No astralno telo proviđa svu povezanost, jer ono stoji pre ranjavanja. Može se kazati da je astralno telo vidivito.

I pravo „ja“, koje počiva u još dubljoj podsvesti, koje imamo u onome najdubljem, ono je još vidovitije, mnogo vidovitije. Zar ne, vi ste, dragi moji prijatelji, načisto da smo naše fizičko telo obrazovali već na starome Saturnu, naše etersko telo smo obrazovali na starome Suncu, a naše astralno telo na starome Mesecu. Naše „ja“ je beba među čovekovim članovima, ono je najmlađe. Kako je sada izgrađeno fizičko telo, naše „ja“ će biti obrazovano tek na Vulkanu, ono će dakle nakon Jupiterovoga i Venerinog razvitka biti pri tome. No ovo „ja“ istovremeno počiva u krilu duhovnoga sveta. Tada, za vreme Vulkanovoga vremena, iz „ja“ će zračiti ogromno znanje o povezanosti života. No ovo znanje je već sada u nama, i razvoj Jupitera i Venere će se sastojati iz izvlačenja sposobnosti za to.

Dakle, dok gledamo na ove podosnove duševnoga života, mi na čudesan način sagledavamo našu povezanost sa duhovnim svetom. Nama ljudima je u normalnome životu pre svega dato samo ono što primamo dok se „ja“ ogleda u fizičkome telu. No iza toga počiva daleko rašireno zemaljsko znanje, koje se nalazi u eterskome telu. Iza toga opet počiva vidovito znanje, koje se već nalazi u astralnome telu, i jedno još vidovitije znanje, koje postoji u pravome „ja“. Dobro je unapred razmisliti o ovim stvarima, pre no što uđemo u ono što sad hoću da raspravim.

Uzmimo sledeći slučaj, koji nam sada hiljadostruko govori duši. Neki čovek je u mladalačkome uzrastu, kako se to sad često dešava, na poprištu rata bio odveden kroz dveri smrti. Vidite, tu nastupa da dublji članovi čovečje prirode, etersko, astralno telo i „ja“, na sasvim drugi način bivaju istrgnuti iz veze sa fizičkim telom, nego kada je čovek ostario i polagano umire u svome krevetu. Ovde se često utvrđuje brže odvajanje od fizičkoga tela. Već sam govorio o proročanskim svojstvima eterskoga tela. Kazali smo da čak u slikama snova – koje nastaju time da se astralno telo priklanja eterskome telu i da etersko telo dobija odraženo ono što doživljava astralno telo – kada bismo ove slike na neki način mogli izložiti, u njima bi ležalo nešto proročansko, što nam ukazuje na budući život.

Za onoga, koji sad kao duhovni istraživač treba da ispituje te stvari, iz takvoga odmeravanja nastaje važno pitanje. Jednom se svakako mora postaviti to pitanje, ali se tada u postavljanju pitanja nalazi neka vrsta vođenja ka odgovoru, koji se onda mora predati iz vidovitoga posmatranja. Kaže se, na primer, da je čovek ovde na zemlji ipak određen da, kad život normalno teče, dostigne starost patrijarha, da polagano troši svoj život. Tako su uređeni njegovo etersko, astralno telo i „ja“. To se može desiti u normalnome toku života. Sad je iznenada jednim metkom, koji pogađa čoveka, ometena sva povezanost. Time je pak iz života istrgnuta jedna

28

sposobnost, na primer sposobnost eterskoga tela – sada ću posmatranje upraviti na pojedinoga čoveka – dakle snaga koja je kroz sav život mogla proročki delovati, koju je čovek još mogao sprovoditi kroz mnoge životne odnose. Ona biva odvojena od fizičkoga plana. Ako uzmemo da ga metak nije pogodio – možemo postavljati hipoteze i previđati da je to razumljivo karma – tada bi trebalo da čovek ovu snagu postepeno upotrebljava u svome eterskom telu, možda tokom mnogih godina. Ta snaga je ipak u unutrašnjosti njegove duše; ona „ne da nije tu“. Da je ona tu, vidi se već kada se pogleda unatrag na tablo takvoga čoveka, koga je pogodio metak, kada se dakle osvrne na njegovo etersko telo. Već sam pomenuo da takav tablo života ima sasvim drukčiji karakter. To je karaker kao da ono prilazi iz spoljnoga sveta, kao da ne bi u toj meri moralo biti stvoreno od strane unutarnjega sveta. Ukratko, ona energija, ona snaga koja je tada odsečena, ostaje u čoveku. Posmatranje takođe predaje da je ona tu, da ona menja sav naredni život nakon smrti. Isto je tako sa snagom astralnoga tela. Ona bi takođe bila upotrebljena tokom čitavoga života. Ona je takođe još tu. Ukratko, čovek sasvim drukčije prolazi kroz dveri smrti kada je nasilno istrgnut sa fizičkoga plana, kada je recimo pogođen metkom i time napušta život, nego kada bi polagano umro u krevetu.

Sad nastaje veliko pitanje za istraživača duha: šta to zapravo znači? Šta za jednu epohu znači da je čovek kroz ono što sam naveo, u duhovni svet uneo nešto sasvim drugo, nego što on unosi kad proživi svoj život? Za epohu, kao što je ova u kojoj živimo, to je od beskrajno velikoga značaja, jer se u duhovni svet tako unosi mnogo ovoga što je opisano. Šta to pak znači za duhovni svet? To je pitanje od ogromnoga značaja. – Kada se pomalo uviđa u odnos duhovnoga prema fizičkome svetu, kako to možete pročitati u mome bečkom ciklisu „Unutrašnje biće čoveka i život između smrti i novoga rođenja“, tada se približava ono što čovek tako dugo nije mogao verovati, što se pak sasvim jasno prikazuje duhovnome istraživanju: da se zaista menjaju svi pojmovi i predstave, kada se dođe u duhovni svet. I tako ne biva samo onda kada se u duhovni svet ulazi inicijacijom, nego i pri prolasku kroz smrt.

Vidite, u osnovi se čovečanstvo zaista sve više i više razvija u određenome pravcu, može se kazati, takozvanoga pojma bivanja. I danas je već prisutna silna zadubljenost u naklonost prema pojmu bivanja. Šta se zapravo misli sa pojmom bivanja? Pa, danas jedva da može vredeti išta što se ne daje pojmom „biti“. Kad dođe neko ko ne govori o ičemu što je na dohvat ruke, smatra se fantastom. Ljudi idu naokolo i pričaju o „stvarnome“, naspram čega čista misao nije ništa. Danas ima bezbroj ljudi, koji ne paze na misli zato što ne mogu da ih uhvate. Za njih „biti“ znači: čovek u vidu debelog klipa dobija ono što zapaža. Ne treba ništa da radi da bi išta bilo nešto, nego se to daje kao u bivanju. I što se na ovaj način ne daje kao bivajuće, to ljudi sve manje žele da uvaže.

Slučaj je obratan u razvoju duhovnoga svata. Ono što je „bivajuće“, što vrši utisak kao fizički predmet, za čoveka u duhovnome znači nešto

29

neprijateljsko, ometajuće, zašta zna da ono pripada ništavnome, da je osuđeno da iščezne u ništavilu. I tako čovek bez daljega dolazi u jednu duhovnu oblast ne baš mnogo razvijenih duša, duša koje su, mogao bih kazati, još jednako naivne za duh, kao što su mnoge duše naivne za zemlju, i tamo se za umrle duše utvrđuje suprotan sud. Ono našta polažu vrednost, ne sme „biti“, kao što se ovde na zemlji govori o „biti“. Što je ovde bivanje, to nema vrednost za ove duše. U duhovnome životu je tako, da čovek stoji naspram čistih duhovnih bića. Ona deluju na njega. Tek ih morate dovesti do pogleda. Tu je ovako: čovek stoji u duhovnome svetu; iza njega stoje duše duhovnih hijerarhija, anđeli, arhanđeli i tako dalje. Čovek zna da su one tu. No kada one tu moraju biti za njega, tek ih mora probuditi za ono, što ovde zovemo bivanjem. Što u duhovnome svetu deluje na nekoga, on mora dovesti do imaginiranja. Neprobuđeno bivanje, za koje se ništa ne čini, koje je naprosto prisutno kao debeli klip, tamo je bivanje bez vrednosti.

Čovek stoji ovde na zemlji, okružen je prirodom i duhovnim svetom do koga se mora uzdići, koji tu nije bez daljega. Imati prirodu oko sebe, to nikoga ne košta posebnog truda. Ona se sama od sebe predaje kao jedno bivanje. Zato materijalisti vole da oko sebe imaju prirodu. Nje pak više nema u duhovnome svetu. U duhovnome svetu nema ničega što se ne zaradi. Tu čovek svagda mora biti delatan. Ovde je sasvim drukčiji svet, svet koji je čovek napustio. Na njega se uvek pogleduje kao na bivajući svet: ovaj svet, koji u sebi nosi prolaznost, neprestano se bori sa ništavilom.

Kada bi duša na trenutak bila takva, da iščezne svet koji vole materijalisti, da ljudi ništa ne znaju o svome telu, da sebi tek moraju stvarati imaginacije, kad recimo ništa ne bi znali o stolu dok ga sami misaono ne stvore, ali bi zato videli duhovni svet, za ovdašnji život bi imali ono što tamo imaju u duhovnome svetu. Duhovni svet se dovodi do gledanja samo kroz vlastitu delatnost. Tamo je uvek prisutan naš ovostrani, dakle tamošnji onostrani svet. Dok je ovde skriveno nebo i tu je uvek samo svet koji je oko nas, tamo je svet zapravo skriven kada se on delatno ne dovodi do vlastitoga pogleda. Onostrano, naše ovostrano, jeste svet u koji se ne može čisto verovati, već o kome se može neposredno znati. Što pak ovaj ovde naš svet čini kobnim, kada se on posmatra sa stanovišta drugoga sveta, jeste da je on prožet bivanjem. Smeta, zaista smeta što je ovaj svet prožet bivanjem. Kad mnogi kažu: „Ja bih već hteo da verujem u duhovni svet, kada bih ga samo ovde mogao videti!“ – to se može porediti sa onim što kažu duše u duhovnome svetu: „Pa, već bi se mogao podnositi ovaj fizički svet, koji je dole stalno prisutan, kad on neprestano ne bi ‘bio’, kad ne bi tako nametljivo u sebi imao bivanje. Uopšte se ne može pogledati dole na zemlju, a da ona u svim tačkama nema to strahovito „bivanje’“.

I kada je neko ovde praktičan materijalist i ne može da veruje u ideale, on voli samo bivanje. No time se ovde ne širi nazor o pukome ometajućem bivanju, s vremena na vreme uvek nastaju idealisti, koji čine da ljudi veruju u snagu ideala i njihovu delotvornost u istorijskome napretku. U svet se unose ideali moralnoga, lepog, religioznog. U to naravno ne veruju okoreli

30

materijalisti, oni to najčešće odbijaju sa par reči. Ono što što biva ometajuće u materijalnome smislu, unosi se upravo kao vrednost života na fizičkome planu. I kada se sa jednoga višeg ljudskog stanovišta posmatra razvoj čovečanstva na zemlji, kaže se: sigurno, priroda je velika i značajna; ona je „tu“. No šta bi bio sav ovaj ljudski život, kada bi tu bila samo ova postojeća priroda – i još tako lepa – kad čovek ne bi mogao imati ideale, kad ne bi mogao biti podstaknut ne od strane onoga što „biva“, nego od onoga što „treba da biva“ u moralnome, religioznom, umetničkom, pedagoškom životu? Što nije bivajuće, mogao bih kazati, to prodire iz duhovnoga sveta kao ideal čovečanstva – ono ne-bivajuće, ali koje treba da biva, tek to život čini vrednim. To dobro oseća svako, ko nije sasvim propao u blatu mate-rijalizma. I tako se oni, koji nastupaju u toku istorije i u posebnome smislu znače nosioce ideala, pojavljuju kao ti koji, iz života koji „treba da bude“, tek čine vrednim „bivajući“ život.

I sada se za istraživača duha ispostavlja: iz duhovnoga sveta se na sličan način gleda unatrag na zemaljski život, ali tako da čovek kao viša duša nosi želju da sve na zemlji ne bude čisto „jeste“; da među onim, što je nastupilo na zemlji, bude i nečega što u najemenentnijem smislu na zemaljski način ne znači „jeste“. U zemaljsko bivanje mora se umešati nešto drukčije od onoga, što u uobičajenome zemaljskom smislu „jeste“. I to se, mogao bih kazati, ispostavlja kao beskrajno značajno kada se predaje istraživaču duha, kod onih života koji su bili obdareni dugim življenjem a ono je ipak bilo nasilno prekinuto, tako da imamo deo takvoga života koji je sa onostranoga stanovišta viđen kao određen za bivanje, a ono nije proživljeno. Uzmimo da je neki čovek živeo u svetu do dvadeset pete, dvadeset šeste godine, umesto da je, prema svojim životnim snagama, živeo do sedamdesete, osamdesete godine. Tada je recimo bio pogođen metkom. Njegovi članovi čovečje prirode izdenada su bili rastvoreni. Etersko, astralno telo i „ja“ bi još dugo mogli razvijati nadarenost održavanja fizičkoga tela. Što je tu još moglo slediti nakon metka, bilo je određeno za zemaljski život; ono nije naraslo u bivanju. No to se s one strane ističe tako, da se vidi: tu dole nije čisto bivajuće, tu je u zemaljsko bivanje dodato i nešto što je određeno za bivanje, ali nije proživelo bivanje koje je prisutno samo u postavci. Nije proživljeno ni ono što u određenome smislu treba da „bude bivanje“. Zato su oni, koji dakle spoljnim povodom rano okončavaju svoj život, dok prolaze dveri smrti, u sličnome smislu – ne u istome – duhovni glasnici, idealisti koji dolaze na zemlju da bi onome što je bivajuće, dodali ono što treba da biva. Tako se uzdižu oni, što rano prolaze kroz dveri smrti, da bi nebu doneli vesti kako dole na zemlji postoji i ono što treba da biva, ne samo ono što biva.

To je beskrajno duboko, značajno otkriće, koje se može učiniti kada se dođe na ovo poglavlje duhovnoga istraživanja, dok se upoznaju idealisti koji su bili okrenuti nebu, a koji su postali idealisti time time što su, ovde na zemlji, na navedeni način prošli kroz dveri smrti. I nama u sadašnje vreme veoma dobro dolikuje, da sa našim dušama istinski sjedinimo takve misli.

31

Kada stupimo na poljane duhovnoga života, neophodno je da pored onih koji takoreći izvršavaju zadatke u duhovnome životu, budu i oni koji ukazuju na zemlju, tako da su oni zapravo nešto utkali u zemaljski razvoj, ali su to isticali ranije nego što je, prema postavci, to trebalo uzdizati. Zato takođe treba kazati: oni koji dakle prolaze kroz dveri smrti, u mnogome pogledu za ljudske duše u duhovnome svetu bivaju ti, koji onostranome daju verovanje u visine zemaljskoga života, verovanje da zemaljski život u sebi takođe sadrži duhovno kao vrednost. Oni tamo zauzimaju sličan položaj, kao idealisti ovde na zemlji.

Mi se već jednom moramo oglasiti time da ljude, dok oni dalje žive u duhovnome svetu, ne smemo predstavljati onakvima kakvi su na kraju postali. Podrazumeva se da nije tačna trivijalna predstava koju stvaraju ljudi, da na primer, kad neko umre kao dete, on dalje živi kao dete. Oblik koji mrtvi imaju na kraju, može se tako slikovito pojaviti u imaginaciji; no to nije oblik, već izražaj. Može da umre dete, ali biće čoveka, koji je utelovljen u detetu, može da bude vrlo razvijena duša, te da nakon smrti dalje živi kao vrlo visoko razvijena duša. To sam već često pominjao.

Sada pak vidimo da u duhovni svet biva uneto nešto što je povezano sa zemaljskim ali ne narasta u njemu, nešto što takoreći treba onostrano da biva. Ono sudeluje u razvoju, koji ljudska duša sad opet proživljava između smrti i novoga rođenja. Vide se kako ljudi, koji su prošli kroz dveri smrti, tako proživljavaju život između smrti i novoga rođenja, da donekle ono zemaljsko-ljudsko u mnogo bogatijem, mnogo opsežnijem smislu onostrano dovode do predstave, nego što to može biti za onoga koji je proživeo normalan zemaljski život. O tome, zar ne, ne treba da odlučuje ono što je obeleženo karmom. Kad čovek ostari, to je karma. Kada umre mlad, to je karma. No upravo kao što se čovek, prema ovostranoj svesti, ne može na zemlji svojevoljno učiniti ovom ili onom individulnosti, tako ni zemaljskom svesti ne može biti određeno kako treba da se uobliči život između smrti i novoga rođenja. Kad dakle čovek nasilno iz fizičkoga postojanja ode naviše u duhovni svet, on ima mnogo intenzivnije imaginativno gledanje o svemu ljudskome, nego što bi ga imao kad bi na drugi način stupio u duhovni svet.

Može se kazati da ljudi, koji tako prolaze kroz dveri smrti, tokom života između smrti i novoga rođenja stoje posebno blizu onome što se na zemlji dešava u smislu opšteljudskoga. To se može videti pri ispitivanju čoveka, koji u nekome delu života čini nešto naročito važno, tako da se dolazi do toga da taj čovek čini odgovarajuću stvar. Recimo da čovek u četrdeset devetoj godini čini nešto – što se razumljivo može videti samo okultnim pogledom – što je beskrajno važno u nekome pravcu. To se ispituje unatrag. Tada se u nekome ranijem utelovljenju toga čoveka vidi da je on tada, možda upravo u svojoj četrdeset devetoj godini, umro više ili manje nasilnom smrću. Znači da je on upravo time postigao snažnu vezu sa idejnim razvitkom zemlje, da je zadobio ono što „treba da biva“ za duhovni svet. Time je imao veliku snagu da se utelovi čitavim duševnim bićem, da ono, što je određeno, ispuni u određenoj godini. Iz ovoga se takođe može uvideti – o

32

tome sam govorio zadnji put – da ljudi, koji poimence svojom voljom treba da izvrše mnogo toga, koji dakle više žive za opšte čovečanstvo, na neki način su, u nekoj ranijoj inkarnaciji prihvatili život kakav „treba da biva“.

Posebno je teško kad neko hoće da život u duhovnome predstavi kao da je to samo nešto razređeni zemaljski život, kada se on miri sa ovom predstavom, koju dostiže o duhovnome svetu: fizički život je ovde uvek poznat po sebi; s one strane je život, koji je nepoznat; otuda i važi suprotnost za duhovni svet. Čovek ne običava da sebi takođe tačno predstavi da zapravo, ako on pritom ništa ne čini, u duhovnome životu sve biva tamno i mračno, da on sve to tek mora uzdići do svetlosti i da je sve ovostrano vidljivo s one strane – onostrano je tamo naše ovostrano – te da se ono što je važno, što je tu primešano, sadrži u onome što „treba da biva“. Ta se predstava mora zavrediti, kada na pravi način hoće da se uviđa povezanost fizičkoga sa duhovnim životom.

Kazao sam da je u naše vreme sasvim dobro, da se upoznamo sa takvim predstavama. Jer, u naše vreme se bolom pokrenuta duša tako često pita: zašto pak moraju toliki ljudi u najcvetnijem životnom uzrastu biti dozvani u duhovni svet? Zašto nisu mogli ovde izgraditi svoj život? I koliko god to čudno zvuči – kako rekoh, duhovne istine katkad mogu tako okrutno izgledati – ipak je tačno da se u duhovni svet moraju unositi mogućnosti takvoga gledanja na zemlju, da sâma zemlja može biti prožeta duhom. Kada bi svi ljudi dostigli normalnu životnu starost, kad nijedan čovek ne bi bio mučenik, nijedan bio u položaju da se žrtvuje u ranome uzrastu, tada bi zemlja odozgo izgledala kao da je potpala bezvrednome bivanju. Što je zemlji primešano u idealnome, to istovremeno iz prošloga svagda stvara bolje buduće. I to je takođe povezano sa onim što je tu žrtvovano. Čovek koji sa dvadeset šest godina žrtvuje sav naredni život, on sav taj naredni život, koji bi inače upotrebio na svoj spoljašnji rad, daje procesu napretka čovečanstva. To dalje živi. U onome, što tu sad postoji od snaga napretka, živi ono što su ljudi žrtvovali od života koji bi ovde još mogli proživeti. Zemaljski razvoj potrebuje žrtvovanje života. Tu se može videti kako on, što inače u naše materijalističko doba samo predstavlja više apstraktan pojam, kako to postaje beskrajno konkretno.

Još u jednome drukčijem smislu, nego što sam to ovde razlagao u julu, možemo da kažemo: ne samo da eterska tela takoreći deluju u čitavoj povezanosti napretka čovečanstva, već takođe deluje i rad onih koji su rano prošli kroz smrt. Rad ovih individualnosti je takav, da možemo kazati: ko su pak oni koji prvenstveno rade za opšte čovečansko, koji sebi postavljaju opšte zadatke u docnijim inkarnacijama? To su oni, koji su u nekoj ranijoj inkarnaciji na bilo koji način proživeli žrtvenu smrt. Ove predane prirode, koje su ovde na zemlji naklonjene duhu, to zahvaljuju njihovome mučeničkom životu u nekoj prethodnoj inkarnaciji. Zemlja ne bi mogla napredovati, kada se ti ljudi ne bi žrtvovali.

I kada se to promisli, dragi moji prijatelji, iz sadašnjosti se može uputiti pogled na budućnost. Toliki su mnogi sada žrtvovani, žrtvuju se. Koliko je to

33

bolno kada se posmatra sa ličnih stanovišta, toliko se ono može ulepšati kada se posmatra sa stanovišta mudrosti sveta. Jednako mnogo, koliko je sada žrtvovano, u budućnosti će biti dato u snagama napretka. Čovečanstvu su potrebne takve snage napretka. To se danas još ne promišlja u dovoljnome smislu, ali će se promišljati kada proteknu ne samo vekovi, već dovoljan niz decenija nakon materijalističkoga razvoja čovečanstva. Materijalizam će besomučnom brzinom vući svoje konsekvence. Unutrašnji vrhunac materijalizma je bio u devetnaestome veku, ali ljudi bi bili potopljeni u materijalizmu, kada ne bi bio dat jedan preokret. Ovaj preokret treba da bude dat pomoću duhovne nauke. On pak može biti dat samo radom jakih snaga, time da se u zemaljski život doista uvede ono što je idejno. Mnogi koji su sada prozvani, služiće tome da zemlja ne potpadne materijalizmu, da on ne zagospodari kao jedini.

Pročitajte to, dragi moji prijatelji, u ciklusu predavanja o apokalipsi, gde je ono bilo navedeno samo u velikim potezima, i iz toga stvorite pojam koliko će mnogo plodova žrtvenih smrti biti potrebno zemlji u budućnosti, da bi bila oslobođena potapanja u materijalizam i sve što je sa njim vezano, svađe, mržnje, neprijateljstva, da bi bila toga oslobođena barem onoliko koliko to mora biti, da bi mogla proživeti svoj dalji put u kosmos. Već je to tako da vremena poput naših, više nego druga, iziskuju da se ne samo misli na ono što se dešava, nego da se misli i na plodove toga što se dešava. Ove plodove možemo spoznati samo kada sa dve strane uočavamo postojanje sveta, sa ove dve strane koje nam pokazuju da mi zbilja proživljavamo dva sasvim različita pola života, ovde između rođenja i smrti, tamo između smrti i novoga rođenja. Ovde smo u izvesnome smislu pasivni sa našim najunutarnjijim bićem, zaista moramo da radimo tako da to mnogim biva mnogo i premnogo, ako hoćemo da se uzvinemo do gledanja duhovnoga sveta. Tamo je neophodno da budemo aktivni, delatni, da bismo ono, u čemu smo sada, da bismo dakle u našem pogledu imali neposredan današnji svet. Naspram toga, kao jednu opomenu, dole ispod sebe uvek imamo jedan „bivajući“ svet.

Ovde u zemaljskome svetu idealisti nose ono što „treba da biva“, što čini da „bivajuće“ bude vredno. U svet, gde ljudi idu kroz dveri smrti, u koji ulaze oni što su proživeli svoj život, da bi u regularnome toku nastavili zemaljski život, takođe ulaze koji više ili manje rano umiru kao mučenici, i oni su tamo svedoci da ovde dole nisu samo materijalisti, ne samo ono što je potpalo ništavnome i privremenom, već da je ovoj zemlji primešano to što joj pridružuju oni što nisu sasvim proživeli život, nego im je on bio nasilno razoren.

Ovakve se stvari moraju izimati ne samo razumski, već se moraju duboko prožimati osećanjem, čime se razjašnjava mnogo toga. U sadašnjici su svakako sadržane mnoge zagonetke, ali se neke razjašnjavaju kada se dakle ono što se bolno dešava, posmatra u vezi sa velikom mudrosti sveta.

To je opet i jedno poglavlje koje nam, kada upravo izrečeno primenimo na naše vreme, može uteloviti važnu istinu:

34

Iz hrabrosti boraca, Iz krvi bojeva, Iz patnje napuštenih, Iz žrtvenih dela naroda Izrašće plod duha – Uprave li duše duha svesne Svoj um na carstvo duha.

*

35

ČETVRTO PREDAVANJE Berlin, 7. decembar 1915. Duhovna nauka treba da nam na svim područjima pokaže povezanost

duhovnoga sveta i sveta koji mi, dok se nalazimo u našem zemaljskom telu, zapažamo pomoću čula, koji težimo da shvatimo mislima našega razuma. Kroz pojedina razmatranja posebno smo se bavili vezama koje postoje između života koji kao duše provodimo između smrti i novoga rođenja, i života koji ovde provodimo dok smo utelovljeni i fizičkome telu. Uvek utvrđujemo misli da čovek, dogod ovde živi unutar fizičkoga tela, upravlja svoje misli prema sferama koje treba da proživi između smrti i novoga rođenja. To ne činimo da bismo zadovoljili radoznalost, već zato što smo se, kroz našu duhovnu nauku, mogli osvedočiti da prodiranje misli onoga drugog sveta u naš svet takođe doprinosi tome, što se ovaj ovde svet može u uzvišenim, osnaženim mislima izvojevati za delovanje, mišljenje, osećanje. Naše misli moramo učvrstiti na tome, da se mnoge tajne života mogu razrežiti samo kad postoji hrabrost da pristupimo zagonetki smrti, kako se ona može nazvati. Da bismo sa sasvim posebnoga stanovišta opet pustili da pred naše duhovno oko nastupi povezanost duhovnoga sveta sa ovdašnjim čulnim, danas možemo krenuti od jednoga trivijalnog posmatranja, koje svakako uključuje mnogo dubokih osećanja.

Polazimo od činjenice koju smo često raspravljali, kako čovek korača kroz dveri smrti. Kažem da polazimo od nečega svakodnevnog, što je pak povezano sa doživljajima koji su duboki i zahvataju čoveka u najvećim dubinama duše. Kad stojimo spram čoveka ovde u fizičkome svetu, mi stvaramo misli koje možemo povezati sa njim, spram njega izgrađujemo na-ša osećanja, naše osećaje simpatije i antipatije, prema njemu stojimo više ili manje prijateljski odnosno sa otklonom, ukratko, mi ovde u fizičkome svetu stvaramo određeni odnos prema drugome čoveku. Ovaj odnos može biti dat krvnim vezama, takođe može važiti kroz afinitet koji se obelodanjuje u životu. Sve se to može obuhvatiti time što se u ovome trenutku zamišlja kao „odnos čoveka prema čoveku“.

Ako sad čovek, sa kojim smo ostvarili neku vezu, odlazi iz fizičkoga sveta i stupa kroz dveri smrti, nama pre svega ostaje sećanje o njemu, znači suma osećanja, misli koje smo u odnosu sa njim oživeli u nama. I kada je taj čovek od nas otišao kroz dveri smrti, u nama na sasvim drugi način žive osećanja, predstave i misli koje vezujemo za njega, nego dok je još boravio na fizičkome planu. Kada je sa nama boravio na fizičkome planu, znali smo da

36

uvek uz ono što smo u svojoj duši izgradili u odnosu prema njemu, može pristupiti fizička realnost, da sa našim unutarnjim doživljajima možemo stupati naspram spoljne fizičke realnosti. Takođe uvek moramo paziti da toga čoveka doživljavamo na neki novi način, da se osećanja, osećaji koje smo do tada imali za njega, menjaju u jednome ili drugome pravcu. Često ne mislimo na radikalnu razliku koja iznenada, ili ne iznenada, nastupa u trenutku od kada u našoj duši možemo nositi još samo sećanja na dotičnoga čoveka, gde možemo znati: on se više neće prikazati našem oku, više neće uhvatiti naše ruke. Slika koju smo stvorili o njemu, u bitnome ostaje ona koju smo već stvorili. No u odnosu drugoga čoveka nastupa i nešto sasvim radikalno. Kako rekoh, to trivijalno odzvanja kao misao, ali duboko zahvata naš unutarnji život, kad nastupa u pojedinačnome slučaju. To je činjenica da naše sećanje postaje ljudska duša, koja je dosad kroz svoje fizičko utelovljenje na nas vršila spoljni utisak.

No, uporedimo sad ovo sećanje sa onim koje inače formiramo iz naših spoljnih doživljaja. Mi velikim delom naš fizički život proživljavamo u sećanjima. Znamo za ono što smo doživeli. Kažemo da na primer znamo za događaje koji su prolazili nad nama, o kojima smo zadržali misli, znamo da se kroz ove misli možemo obratiti proteklim vremenima, u kojima su se zbivali dotični događaji. Ako sad pregledamo ono što tako imamo u najvećem delu sećanja – kažem u najvećem delu naših sećanja – u tim mislima u sebi nosimo nešto čega više nema: protekle događaje, događaje čiju stvarnost više ne možemo susresti u spoljnome svetu, koji pripadaju prošlosti.

No ako smo primii ono duhovno iz duhovne nauke, pred našim duhovnim okom je sasvim drukčije to što moramo zvati sećanjem na umrloga, sećanjem na dušu koja je prošla kroz dveri smrti. To je sasvim drukčije. U sebi nosimo misli, ali za njih postoji nešto što je stvarno, svakako ne u našem prolaznom spoljnom fizičkom svetu, nego u duhovnome svetu. Tu pos-toji ono našta se odnose ove misli, premda ono ne može stupiti u sferu naše vidljivosti. To je sasvim drukčija predstava sećanja od one koju imamo o nečemu što se dogodilo ovde u fizičkome svetu. Kada ovdašnje činjenice hoćemo da posmatramo u odnosu prema čitavome svetu, možemo kazati da u našoj duši nosimo misli o nekome biću, koje se nalazi u duhovnome svetu. No mi znamo – što nam posebno mora biti jasno iz razmatranja potonje tri večeri, koje smo ovde zajedno proveli – da ne samo što se prema duhovnome svetu uzdižu čežnje duša koje su ovde utelovljene, nego da se takođe svest duša, koje su prošle kroz dveri smrti, koje sad žive u svetu između smrti i novoga rođenja, da se i one pružaju na ono što se događa ovde u fizičkome svetu. Možemo kazati da one duše, koje rastelovljeno žive u duhovnome svetu, u svoju svest primaju iz fizičkoga sveta ono što mogu opažati njihovim duhovnim gledanjem i duhovnim viđenjem. U jednome od poslednjih razmatranja sam nagovestio da duše, koje ovde još žive utelovljene u fizičkome telu, bivaju opažane od strane takozvanih mrtvih duša, u suprotnosti sa opažanjima koja one imaju o dušama koje poput njih žive u

37

vremenu između smrti i novoga rođenja. Izlagao sam kako duše, koje žive u duhovnome svetu, uvek moraju biti delatne da bi imale opažanja – kao što mi npr. znamo kada je u našoj blizini neka druga duša – kako pak one, da bi ih posmatrale, moraju biti unutarnje delatne. Moraju takoreći sebi konstruisati sliku, sliku koja ne nastaje sama od sebe kao ovde u fizičkome svetu. U duhovnome svetu se najpre ima misao „biti tu“, koja se takoreći mora unutarnje sadoživeti da bi nastala slika. To je obratan put.

Postoji znatna razlika u konstrukciji slike s obzirom na duše koje se već nalaze u duhovnome svetu, i one koje su još ovde na zemlji utelovljene u fizičkome telu. Dok čovek u životu između smrti i novoga rođenja mora sasvim iz sebe proizvesti sliku duše koja se takođe već nalazi u duhovnome svetu, dok tu mora da bude sasvim delatan, on se više pasivno oseća kod duše koja još živi ovde na zemlji – ta slika mu više prilazi. Delatnost je dakle neznatnija za dušu koja još živi na zemlji, unutarnje naprezanje je neznatnije nego kod duše koja je već rastelovljena. Upravo se time izražava razlika za one, koji žive između smrti i novoga rođenja. Kada to prihvatite, kazaćete sebi: kada se duša, nakon prolaska kroz dveri smti, tako uživi u duhovni svet, ona ne samo da ima pregled o bićima viših hijerarhija ili duša-ma ljudi koji sa njom žive u duhovnome svetu, nego pred njom takođe iskrsava svet ovdašnjih duša, osobito onih sa kojima je bila u nekome odnosu, pre no što je zakoračila kroz dveri smrti.

Još treba utvrditi važnu razliku da, dok čovek ovde na zemlji, u osnovi uzeto, oko sebe uvek ima ono što čini zemaljsko postojanje i može samo – ovo „samo“ naravno treba uzeti tek poredbeno – u duhu zahvatati „drugi“ svet, to upravo biva obratno kada se duša nalazi u duhovnome svetu. Što ona tamo po sebi vidi, jeste naš svet, svet koji je tamo onostrani, dok se mora naprezati da bi vlastiti svet, u kome se tada nalazi, uvek imala kao opažanje, da bi ga uvek sebi konstruisala. Tamo je dakle ovostranost ono što uvek treba zavređivati, a onostranost ono što se uvek kao po sebi predaje. Sada pak unutar njihovoga onostranog, našega ovostranog, iskrsavaju ljudske duše sa onim što u njima živi, naročito duše sa kojima su vezali odnose tokom zemaljskoga vremena. Takve duše im iskrsavaju. No unutar ovoga, rekao bih mora duhovnih opažanja, koje je u ljudskim dušama sačinjeno iz drugoga sveta, katkad nastupaju sećanja na one koji su prošli dverima smrti. Živo to sebi predstavite. Pomislimo jednom hipotetički da bismo živeli u nekome trenutku u kome se nijedna duša ne bi sećala nekoga umrlog. Tada bi umrli takođe videli ljudske duše, ali u tim dušama ne bi živelo nikakvo sećanje na mrtve. U ovo more, koje se pruža pred rastelovljenim dušama, sada ulaze sećanja na mrtve. Oni žive u tome. To je nešto što kroz ovdašnju čovekovu slobodnu volju i čovekovu ljubav prilazi onome, što umrli uvek mogu videti sa druge strane. To njima dakle prilazi.

Vidite, ovde opet imamo jednu tačku gde duhovnome istraživaču izniču važna pitanja, gde on mora postaviti pitanje: šta se dešava za onoga koji je prošao dverima smrti, time što se on sada vidi ušuškan u sećanja duša koje talasaju ovde u našem svetu, u sećanja koja ove talasajuće duše imaju na

38

umrloga, šta se dakle dešava time da on opaža ova sećanja? Za duhovnoga istraživača biva tako da kada mu iznikne takva zagonetka, on najpre mora da je temeljito doživi. Mora da se uživi u nju. Ako on počinje da špekuliše o rešenju takvoga pitanja, o tome kakav bi mogao biti odgovor, tada sigurno najpre dolazi do nečega pogrešnog. Naprezanje običnoga razuma, koji je vezan za mozak, po pravilu uopšte ne daje rešenje. Ono se može pripremiti samo unutarnjim naprezanjem. Rešenja zagonetaka, koje se odnose na duhovni svet, zapravo se predaju tako da, kao neka milost, izlaze iz duhovnoga sveta. Mora da se čeka. Zapravo se ne može ništa drugo, osim da se ispravno živi sa tim pitanjem, da se to pitanje uvek iznova i nanovo meditira sa svim kvalitetima osećanja koje ono može razviti, da se pusti da ono oživi u duši i mirno čeka dok ne budemo udostojeni – ovaj izraz je zaista sasvim tačno upotrebljen – da dobijemo odgovor iz duhovnoga sveta. I on po pravilu prilazi sa sasvim druge strane, nego što se zapravo misli. Odgovor iz duhovnoga sveta dolazi u pravome trenutku, znači u trenutku kada smo dovoljno pripremili vlastitu dušu da ona može primiti odgovor. Da je to pravi odgovor, ne može se zaključiti pomoću neke teorije, kao što se pomoću teorije ne može ništa zaključiti o fizičkoj stvarnosti. To se može zaključiti jedino kroz sâmo doživljavanje. Oni što uvek poriču svaku duhovnu stvarnost, koji kažu: to se ne može dokazati, sve mora biti dokazano – njima bih samo postavio pitanje da li bi ikad neki čovek u fizičkome svetu mogao dokazati postojanje kita, kada ovaj ne bi bio nađen. Ne može se dokazati išta što na neki način ne mora biti pokazano u stvarnosti. Tako se i u duhovnome svetu mora doživeti ono što je stvarnost.

Sada se sigurno na najrazličitije načine prikazuje ono što u svest ulazi kao rešenje, pošto smo se pripremili u duši. Istina se može prikazati na mnogobrojne načine, ali se ona ipak doživljava kao istina. Kada se pušta da ova zagonetka, koju sam upravo sada postavio, pravilno zaživi u duši, tada prividno sa sasvim druge strane nastupa jedna unutarnja slika; ta slika, mogao bih kazati, postavlja unutarnji zahtev davanja rešenja date zagonetke. Može nastupiti slika nekoga čoveka koji se recimo fotografisao, koji je dao da mu se napravi portret. Tu uopšte nastupa slika neke fuzičke stvari, preslikavanje te fizičke stvari. I napokon nastupa sve ono što se može postaviti u područje umetničkoga prikaza. Kada sebi predstavljate kako pro-tiče fizički život, možete kazati da on protiče tako da čovek stoji naspram bića i događaja u prirodi; oni protiču. Isto tako protiču ljudske stvari, ono što čovek obezbeđuje i tka za svoje potrebe itd., ono što mu protiče kao istorija. No čovek povrh toga traži nešto što u osnovi uzeto nema nikakva posla sa sa nepotrebnom neminovnosti u svetu. Čovekova duša zapaža da, kada bi proticala samo priroda i istorija, samo namirivanja ljudskih potreba, život bi bio pust i prazan. Povrh toka prirode i toka potreba, čovek nešto stvara ovde u fizičkome postojanju. On recimo dobija potrebu da ne samo vidi neki krajolik, nego i da ga naslika. On to u životu tako podešava, da neko, ko sa njim stoji i ikakvoj vezi, od njega može dobiti tu sliku i još slič-noga. Polazeći od toga, možemo misliti na čitavo carstvo umetnosti, koje

39

čovek ovde stvara kao neku višu stvarnost iznad stvarnosti, pored stvarnosti prirode i istorije. Pomislite čega sve u svetu ne bi bilo bez umetnosti, kad ona ne bi, uz ono što je tu po sebi, stvarala to što može da daje iz svojih izvora. Umetnost stvara nešto što ne nastaje kroz neminovnost. Da nema nje, ipak bi se mogle dešavati sve prirodne neminovnosti i moglo bi se misliti da bi, bez ikakavoga slikanja ili umetničkoga prikaza, tok života ipak išao od zemaljskoga početka do zemaljskoga kraja. Može se izraziti, šta sve ljudi tada ne bi imali. No teoretski bi bilo moguće da naša zemlja bude kažnjena time što se na njoj ne bi mogla razvijati umetnost. U umetnosti imamo nešto što izlazi iznad života. Pomislite kako se u svetu nalazi sve što je stvoreno u umetnosti, i ljude koji tako idu kroz svet, pa dobijate dva takoreći paralelna procesa: prirodne i istorijske neminovnosti, i ono što je uspostavljeno kao umetnička struja.

Vidite, kao što umetnost u neku ruku učarava duhovni svet u fizičku stvarnost, tako i sećanje, koje ovde zahvata mesto u duši, učarava neki drugi svet u svet onih koji su prošli kroz dveri smrti. Za umrle bi svet mogao proticati bez sećanja koja ovde žive u dušama, koja su rođena iz ljubavi, iz ljudskih odnosa. No tada bi za mrtve njihov svet proticao tako kao što bi naš svet proticao kada se u njemu ne bi nalazilo išta što izlazi iznad obične stvarnosti. To je izuzetno značajna veza, da kroz misli ljubavi, misli sećanja, kroz sve što nam na taj način niče u duši u vezi sa onima, koji više nisu u fizičkome svetu, da se tamo stvara nešto analogno našem umetničkom stvaranju. I kao što čovek u fizičkome svetu iz sebe mora uzvršavati umetničko stvaranje, kako on iz sebe mora nešto izvesti, tako opet za one koji se nalaze u duhovnome svetu mora nastupiti nešto suprotno. To im mora biti doneto sa ovoga sveta, od strane duša koje su ovde ostale, koje su još ovde utelovljene; od strane duša, koje oni gledaju više pasivno nego što gledaju duše koje već sa njima stoje u duhovnome svetu. Što bi za nas bio prirodni i istorijski tok, koji se odvijaju sami po sebi, bez umetnosti, bez svega što čovek stvara iznad obične neposredne stvarnosti, to bi za umrle bio svet u kome duše, preostale unutar fizičkoga sveta, ne bi živele sa sećanjima.

Vidite, takve stvari ne bivaju svesne unutar fizičkoga življenja čoveka. Tako kažemo: one ne bivaju svesne. – One ne bivaju svesne za običnu svest, ali su svesne za dublju podsvesnu svest, i po njima se uvek uređuje život. Zašto ljudske zajednice polažu vrednost na to da praznuju Dan svih duša, Dan mrtvih i slično? I onaj, koji ne može učestvovati u zajedničkome Danu mrtvih, ima svoj sopstveni Dan mrtvih. Zašto? Jer u podsvesnoj svesti čoveka živi upravo ono što bi se moglo nazvati nejasnom svesti o onome što se u svet uspostavlja oživljavanjem sećanja na mrtve, da se ona posebno oživljavaju. Kad otvorena duša posmatrača duha ode na Dan svih duša, Dan mrtvih ili tome slično, gde se pojavljuju mnogi ljudi sa sećanjima na mrtve, on zapaža da umrli učestvuju u tome, i za njih onda biva tako, samo naravno na odgovarajući način drukčije zamišljeno, kao kad ljudi ovde u zemaljskome krugu posećuju neku katedralu i gledaju one forme koje ne bi

40

mogli gledati kad se, iz umetničke fantazije, ne bi izrađivalo nešto za fizičko postojanje, ili kada oni slušaju neku simfoniju ili slično. To je ono što donekle nastaje iznad uobičajene mere postojanja, i daje se u svim tim sećanjima. I kao što se umetnost uspostavlja u fizičko-istorijski čovekov tok, tako se sećanja na mrtve unose u sliku koju duše između smrti i novoga rođenja dobijaju iz njihovoga sveta. U takvim običajima, koji se stvaraju u okviru ljudskih zajednica, upravo se izražava tajno znanje koje duše imaju u svojim podosnovama i mnogi su dostojanstveni običaji povezani sa ovom podsvesnom svesti.

Još mnogo začuđeniji stojimo pred vezama života, kada ih možemo prožeti onim što nam u ruke daje duhovna nauka, nego kada se time ne možemo prožeti. Kada mrtvi sretne sećanje na sebe u duši nekoga čoveka, koji je ovde stajao u nekome odnosu sa njim, uvek biva kao da mu pristupa nešto što ulepšava ili uzdiže njegov život. I kao što se za nas ovde lepota pribira iz umetnosti, tako se lepota za umrle pribira iz onoga što dozračava iz srca i duša ljudi koji se ih se sećaju.

Ovo je takođe jedna povezanost između ovdašnjega sveta i tamošnjega duhovnog sveta. I ova misao je usko povezana sa ostalim mislima koje proističu iz mnogo, mnogo toga što se može negovati u duhovnoj nauci, sa mislima o onome što je dragoceno, što je važno u zemaljskome životu. Duhovna nauka nas ne vodi ka obescenjivanju zemlje sa svim što ona može proizvesti, nego ka tome da fizički zemaljski život posmatramo kao da je član unutar ukupnoga života svetova, i to neophodan član; kao član koji je oslonjen na ono što deluje u duhovnome svetu, bez čega se duhovni svet ne bi mogao pojaviti u svojoj potpunosti. I kada takoreći skrenemo pogled na to da iz našega fizičkog sveta mora iznicati lepota za umrle, otvara nam se misao da bi ova lepota nedostajala duhovnome svetu, kad je ne bi mogao davati fizički svet sa dušama ljudi, koje bi u ljubavi još mogli razvijati misli koje su napojene osećajima i protalasane osećanjima, misli o onima koji više nisu u fizičkome svetu. Mnogo je značilo, dragi moji prijatelji, kada su na primer u stara vremena čitava plemena u narodu uvek iznova u svojim svetkovinama predano mislila na svoje velike pretke, kada su sjedinjavala svoje osećaje u pogledu na nekoga velikog pretka. Mnogo je značilo kada su oni udešavali takve spomendane, jer to je uvek bilo zasvetljavanje nečega lepog za duhovne svetove, znači za duše koje su se nalazile između smrti i novoga rođenja. I kao što bi recimo, blaže rečeno, bilo previše „glupo“ kada bi neko ovde na zemlji utvrdio posebno dopadanje u svojoj sopstvenoj slici, svome vlastitom portretu – to je naravno glupo, zar ne – tako je sad važna slika koju mrtvi o samima sebi nalaze kod onih koji su ovde ostali. Jer, dragi moji prijatelji, mi moramo utvrditi da zemaljski čovek za nas biva nešto sasvim drugo, kada ga kao umrlog posmatramo sa duhovnoga stanovišta. To smo češće naglašavali. Ovde smo zatvoreni unutar naše kože, u nju je zatvoreno ono što označavamo kao „mi“, kao „ja“, upravo ono što nam je važno. To važi i za „sasvim nesebične“ ljude! To čak možda za stepen više važi za „sasvim nesebične ljude“, nego za one koji se smatraju manje

41

nesebičnima! Za nas je pre svega važno, šta je zatvoreno unutar kože; zatim dolazi ostali svet. Na ovaj ostali svet gledamo kao na spoljašnji svet. Upravo je važno da mi, kada smo izvan svoga tela, budemo sjedinjeni sa spoljnim svetom; mi živimo u ovome spoljnom svetu. Češće sam opisivao ovo uzdizanje, ovo širenje sebe iznad spoljnoga sveta. I to, što se sad prema nama odnosi kao spoljni svet, upravo je ono što smo ovde proživeli između rođenja i smrti. Možemo kazati da tamošnji spoljni svet donekle postaje naš unutrašnji svet, i da ono, što je ovde naš unutrašnji svet, tamo postaje spoljni svet. Otuda i ono značajnio iskustvo, koje sam u mojoj „Teosofiji“ dotakao kod stupanja u zemlju duhova: „To si ti“.

Dakle, naš unutarnji svet, koji obuhvata naše „ja“, na koji otuda gledamo, postaje naš spoljni svet. I ona duša, koja sad ne može biti egoistična na način kao ovde, gleda unatrag na misli koje joj pristupaju kao misli o njoj. To joj pristupa kao spoljni svet, što uistinu sme da se utelovi u opsegu onoga što mi označavamo kao lepo, što nas uzdiže i sme da nas uzdiže. Uz taj spoljašnji svet prilazi nešto – naime sećanje na ono što smo proživeli između rođenja i smrti – što ne živi u ovome našem životu, nego živi u drugim dušama, ali se odnosi na nas. To je zaista uspostavljanje nečega što izlazi iznad nas, znači iznad našega spoljnog sveta, kao što ovdašnje ustanovljenje umetničkih dela izlazi iznad obične stvarnosti koja postoji po sebi. Kao što je to ovde malo „pristalo“ za nekoga čoveka, koji nije utelovljen samo u sebi već usto i u svojoj slici, tako se tamo podrazumeva da uz ono što u ovdašnjim dušama nastupa kao nečija slika i prilazi drugoj pojavi, koju on ima po sebi, da se uz to stoji kao što se recimo ovde po slici nekoga predela odnosimo prema tome predelu ili tome slično. Kada dakle nekome pred dušu dođe neka zagonetka, koja sadrži sliku nekoga čoveka i njegovu sliku u dušama onih koji su ostali dole, time on nalazi put za rešenje takve zagonetke. Špekulisanje po pravilu ne vodi ničemu, nego treba moći čekati, strpljivo iščekivati. Treba da se potrudimo oko pitanja u odnosu na duhovni svet. Odgovori se moraju predavati kroz milost, koja se objavljuje pomoću ljudskih duša.

U toku ovoga razmatranja sam često upozoravao kako ljudi nalaze uređenja, uopšte dane i svetkovine sećanja koji su povezani sa dubokim znanjem, koje pak nije shvatljivo običnoj svesti. Ovo je povezano sa tim da čovek u podosnovama svoje duše uopšte ima nejasno, obuhvatno znanje – ovde sam već ukazivao na to – te da on zapravo znanje, koje shvata svojom svesti, izvlači iz svoga obuhvatnog znanja. Upozoravao sam kako bismo zapravo bili mudri, kada bi svojom gornjom svesti mogli shvatati sve što shvata naše astralno telo. Ovo pak astralno telo ide kroz život u mnogo višem smislu znanja, nego što to obično verujemo. Mi ne cenimo ovo znanje astralnoga tela, jer zapravo ništa ne znamo o njemu; no ipak možemo stvori-ti makar neku predstavu o ovome obuhvatnom znanju astralnoga tela, kad pred dušu postavimo ovo što sledi.

Vidite, mi možemo kazati da donekle živimo danju. Naše događaje vrlo malo procenjujemo prema njihovoj povezanosti. Kada bismo ih posmatrali

42

prema njihovoj povezanosti, mnogo šta bi nam sasvim drukčije izgledalo. Samo jednom pomislite kako se može desiti da nešto preduzimamo; jutrom preduzimamo nešto što hoćemo da izvršimo uveče. U podne se događa nešto što nas sprečava da tu stvar uveče izvršimo. Ponekad se mnogo ljutimo zbog toga. Naše je mišljenje kako bi bilo mnogo lepše, mnogo ispravnije da smo mogli uraditi tu stvar. No astralno telo sa svojim obuhvatnim znanjem, koje nam ne dolazi do svesti, o tome zna nešto sasvim drugo. Ono često u takvome slučaju vidi: ako izvedeš stvar koju si preduzeo za veče, dolaziš u položaj da možda padneš i slomiš nogu. Uopšte može ležati u oblasti mogu-ćnosti, da tome nikako ne možemo uteći. Ako uveče izvršavamo to što smo preduzeli, unapred postoji konstelacija da polomimo nogu. To ne znamo u našoj gornjoj svesti, ali astralno telo to prozire i dovodi nas u položaj kroz koji sami sprečavamo da naiđe ono što je trebalo uveče izvršiti. U ukupnoj povezanosti našega života je katkad izuzetno mudro da je nastupilo ono što nas je tako ljutilo. No to nije porođeno iz slučaja, nego u potpunosti biva učinjeno iz mudrosti našega astralnog tela, koja ostaje nesvesna za gornju svest. Kad bismo mogli uviđati zašto mnogo toga činimo a ponešto ne činimo, možda jer nismo mogli učiniti nešto drugo ili tek bivamo vođeni nečemu drugom, kada bismo sve to mogli prozirati, u našem životu bismo uvek videli jednu povezanost koja polazi od nekoga putokaza u nama, kada se nalazimo u našoj gornjoj svesti.

To je već povezanost u našem životu, ali se ona ne prozire u čitavoj svojoj sferi. I čim pred dušom ispravno držimo misao da smo povezani sa duhovnim svetom, stvar nam već postaje jasna. Iznad nas stoji jedno biće, koje nam pripada u užem smislu, biće iz hijerarhije anđela, duh koji nas podržava. Mi se štaviše na početku naših razmatranja uvek obraćamo du-hovima koji podržavaju one što napolju neposredno treba da ispune velike zahteve vremena. Ovaj duh sad uviđa unutar tih povezanosti. Iz jednoga osećanja u ljudskoj svesti je zadugo postojalo kao živo, da određene veze, koje mi ne pregledamo, pregledaju duhovi koji nas podržavaju. Sada su pak promenljive granice između onoga što pregledamo i onoga što ne pre-gledamo našom svesti. U stvarnosti zaista postoje ljudi koji kroz život idu sa određenim unutrašnjim zadovoljstvom, koji upravo puštaju da im prilazi to što im prilazi, jer veruju u mudrost koja upravlja, budući da su prožeti time da i ono zbog čega se lako mogu ljutiti, biva prožeto vladanjem mudrosti. Ponekad je teško verovati u ovu vladajuću mudrost, jer nam se događa nešto protiv naših namera. No onaj se impuls, koji nas ispravno dovodi u povezanost sa dejstvima duhovnoga sveta, sadrži upravo u tome da se znamo uklopiti u vladajuću mudrost, da pritom ne budemo komotni niti lenji, bez verovanja da ova vladajuća mudrost samostalno posluje za nas. Ova granica je dakle pomična i u odnosu na poslovanje, na stvaranje namera. Tu svakako u običnu svest nailaze impulsi koji imaju nešto intimno i nežno. Kako često, zar ne, dolazi do toga na nešto preduzimamo za kasnije vreme. Onda dolazi nešto, i mi imamo osećaj da moramo činiti ono što sprečava to kasnije. Imamo osećaj kojim se predaje nužnost da nešto radimo, i ta se stvar ne

43

sme grubo shvatiti, jer znamo da, ako to grubo shvatimo, ono se razbija, rasprši pred nama. Uz ono, na šta usmeravamo svoju slobodu, više ili manje jasno imamo u sebi jednoga čoveka koji hoće da nas dotiče kroz život i koji veruje da se onim što on može napipati, postiže mnogo više nego onim što može sasvim tačno zaokružiti svojim pojmovima. Ta granica je pomična.

No granica je katkad još više pomična, i tu dolazi u obzir jedna tačka, koju treba ispravno uočiti naspram praktičnoga života. Postoje ljudi – i oni su u određenome pogledu svi zahvaćeni onim što vlada u tome čoveku – koji imaju i određenu čežnju, određenu pohlepu da se ispravno postave u životu, da tako kroz život prolaze između redaka. Uzmite jedan upadljiv primer: znate nekoga čoveka, koji sklapa prijateljstvo sa jednim drugim. Najpre kažete: zaista ne mogu tačno pojmiti zašto on sklapa prijateljstvo sa tim drugim, to ne mogu prozreti, nikakav pravi odnos ne vlada između ta dva čoveka, ali taj čini sve da mu se približi. To se ne može pojmiti i ponekad se tek mnogo kasnije zapaža zašto se to desilo. Ovome čoveku dotični možda tek mnogo kasnije treba za nešto. Sa tim čovekom nije sklopio prijateljstvo jer je u njemu doživeo nešto što bi rado imao, niti svojom sopstvenom voljom, nego je to sredstvo za nešto što bi tek kasnije trebalo da nastupi. On je „ispravno pomerio“ svoj život: time da je sklopio prijateljstvo sa njim, čovek je došao do nečega čime mu ovaj može pomoći u nekoj kasnijoj situaciji. I posledica je da sad, uz pomoć onoga takozvanog prijatelja, zaista nailazi ono što inače ne bi naišlo.

Ako ove misli proširite nad životom, videćete kako je beskrajno često da ljudi ranije pripremaju nešto što tako neposredno ne žele, nego hoće da ono bude takvo, jer hoće da ga upotrebe tek u dejstvima. Mora se dakle kazati da ima ljudi, koji u ovome pripremanju života – sada ne možemo kazati imaju mudrost, jer ćemo imati unutarnju prepreku ako to tako nazovemo – ali koji imaju ogromnu prepredenost da u ranijim stadijumima života učine nešto, što tek u narednome stadijumu života treba da im nekako dođe na pomol. I tada imamo osećaj: ja toga čoveka uopšte nisam smatrao tako lukavim, kada su mi izronjavale misli o njemu, kada sam živeo zajedno sa njim, on je zaista bio lukaviji nego što bi morao biti, kada tako ispravno uređuje svoj život.

Vidite, to dolazi otuda da u stvari ono što čovek nosi u astralnome telu, može biti mudrije od onoga što nosi u svojoj običnoj svesti. Kad čovek svoj egoizam jako potiskuje u nesvesno, kad ne živi sa određenom izvornosti, nego kad, mogao bih kazati, toliko popušta svome egoizmu, tada ovaj egoizam zahvata i njegovu podsvesnu svest, i tako u njemu živi čovek koji živi u svima nama, ali nas inače navodi da uzimamo život na elementarniji, neposredniji način; on ga tada navodi da kleše život, da se usmerava tako da unapred stvara uslove za ono kasnije. Tu vidimo vladavinu astralnoga tela sa njegovom mudrosti. No sada vidimo da on nije prožet onim što inače vidimo da vlada u životu, nego vidimo da je egoizam, od strane obične svesti, potisnut u astralnu svest, i vidimo da taj čovek ide kroz život uz mnogo više privida ili promišljanja, kako to kažemo, nego što mu zapravo pripada prema

44

njegovoj svesti. Tu leže mnoge pogubne strane razvoja čovekove duše, i vrlo je važno da čovek bude svestan da u trenutku, kad pristupa onome što inače nesvesno deluje u njemu, pokuša da ne prilazi prejako sa svojim egoizmom. Zato se ovde uvek opet i iznova mora naglašavati, za razvoj prema duhovnome svetu, ovo odvraćanje od egoizma.

Tu ispod naše obične svesti zaista vlada nešto što može biti prožeto svešću duha iz hijerarhije anđela, koji nas podržava, i tako se ostvaruje upravo ono što nam katkad može izgledati nepromišljeno pred običnom svesti, što ipak leži pod određenim pravilom, koje sam u jednoj misterijskoj drami hteo da vrlo jednostavno izrazim time što sam kazao, ili učinio da kaže jedna osoba: „Srca često moraju tumačiti karmu“. – Kada se pak izađe iznad onoga što srce tumači u karmi, kada se pusti da vlada razum, ovome razumu se priprema suviše jaka doza egoizma. Ili pak, ovaj egoizam unutra može vladati tako da utvrdimo kako je čovek više lukav nego što nam izgleda prema svojoj neposrednoj svesti. Tada je on potisnuo egoizam u svoje astralno telo. Tada u delovanje duše ulazi nešto, sada ne od strane regularnoga bića iz hijerarhije anđela, već nešto luciferično, nešto što čoveku omogućava da zaokruži jednu širu sferu, nego što bi je on zaokružio prema odgovarajućem stepenu svoga razvoja. Vidimo kako je zaista nežno i intimno ono što je neophodno da se naglasi, upravo kada se pristupa duhov-nonaučnome razvoju. Jer, podrazumeva se da moramo proširiti našu svest, ali se pri tome uvek moramo truditi da odstranjujemo prepreku koja nastaje preduzimanjem ili preuzimanjem – sasvim je svejedno, jedno ili drugo – egoizma u niže ili više sfere svesti.

Možete pitati: pa, kako mi to možemo? Dobro je kazati da egoizam ne treba otklanjati iz obične svesti. Kako se može izbeći iznošenje egoizma iz obične svesti? – Pa vidite, dragi moji prijatelji, to nije moguće pomoću pravila, već samo kroz proširivanje svojih interesovanja. Kada se proširi interesovanje, uvek se na neki način prigušuje egoizam. Svakim novim inte-resovanjem koje dobijamo, jednim delom izlazimo iz sebe. Mi se duhovnom naukom bavimo kako se bavimo, da se dakle uvek ne obaziremo na ono što bi ljudi, iz svoga egoizma, rado hteli da čuju, već tako da se zaista proširuju interesovanja. Kako se često, uvek iznova i nanovo, postavlja pitanje: zašto su knjige tako nerazumljivo napisane? Zar se one ne bi mogle pisati mnogo popularnije? I jedan ili drugi predlaže, kako bi se knjige mogle popularno, baš popularno pisati. Zapravo se moramo braniti od postizanja ovoga populariteta, jer on samo povećava egoizam. Kao što je štaviše lako ulaziti u duhovnu nauku, tako baš svako tu može ući bez savladavanja svoga egoizma. No u poslu, koji se mora duhovno proživeti, kada se čovek ponešto napreže, već mora da odstrani deo svoga egoizma, i tako on, kada se mora naprezati, neegoističnije ulazi u ono što hoće da postigne kroz duhovnu nauku, nego kada to biva sasvim popularno prikazano. Mi smo na primer morali doživeti da je naišao neko ko je kazao: „Ima mnogo ljudi, koji treba da rade čitavoga dana. Kad oni uveče treba da zasednu i čitaju teške knjige, ne izlaze nakraj sa tim. Njima bi ipak trebalo isporučivati lako čitljive knjige“. – Na to bi mu

45

se moralo odgovoriti: „Zašto treba sprečavati ove ljude da ono malo vremena, koje imaju, upotrebe na čitanje ovih knjiga, koje su sa potpunom namerom bile napisane iz duhovnih uslova? Zašto to vreme treba da upotrebe na čitanje spisa koji se doduše komotno čitaju, ali koji, budući da trivijaliziraju stvari, čak i kad možda daju doslovce isto, oni time, što ne dovode duše u isti položaj, ipak u trivijalan život rasplinjavaju ono što zapravo treba izvući iz toga trivijalnog života, takođe s obzirom na put i način, kako se to proživljava u jednoj drugoj sferi?“.

Od sasvim će posebnoga značaja biti to da se u duhovnoj nauci ne uočava samo „šta“, nego i „kako“, da ljudi postepeno pristaju na uživljavanje u predstave o svetu koji je sasvim drukčiji od običnoga fizičkog sveta, i da se zato takođe navikavaju da malo pomalo sebi stvaraju drukčije predstave od onih koje su na tako udoban način formirane prema fizičkome svetu. I tu bih danas na završetku odmerio još jednu predstavu, koju za osam dana treba da primenimo u narednim razmatranjima. No hoću da je već danas odmerim, da biste videli kako je možda i dobro usvajati nove reči za ono što se događa u duhovnome svetu.

Za put i način, kako čovek živi između rođenja i smrti, imamo reč koja izražava nešto u životu, koja to izražava oslanjajući se na ono što vidimo. To je reč „stariti“. Gledamo dete kako je sveže, zaobljeno, čiji unutrašnji život teče kroz spoljašnje forme, do određene godine ga vidimo kako puca od unutrašnjega života, koji se uliva u spoljašnje forme. Zatim dolazi vreme kada se unutrašnji život više tako ne izliva, gde dobijamo bore, gde biva drukčije sa nama. Ukratko, ovaj spoljni život od rođenja do smrti pratimo na način, kako nam se on u protoku života pokazuje u fizičkome telu. To nazivamo starenjem iz sasvim trivijalnoga razloga, jer je naše fizičko telo mlado kada se rodimo, a staro kada umiremo.

Sasvim je drukčije sa eterskim telom. Naše etersko telo, ako uopšte hoćemo da upotrebimo tu reč, kroz snage kojima je formirano, jeste staro, kada biva dovedeno do rođenja ili začeća. Ono je staro dok tek započinjemo naš fizički život, tada je ono stisnuto i izrezbareno, tu ono ima mnoga, mnoga unutrašnja oformljenja – to su pokreti, ali oni su unutrašnja ofor-mljenja. Ona mu se oduzimaju tokom života, ali se zato povećava snaga za življenje, i ona je dete kad stari umremo. Etersko telo proživljava upravo obratan razvoj u osnosu na fizičko telo. Kada za fizičko telo kažemo „mi starimo“, za etersko telo bismo morali kazati „mi se podmlađujemo“, i dobro je stvoriti izraz „mi mladimo“ s obzirom na naše etersko telo. Mi zaista „mladimo“ s obzirom na etersko telo, tako da ovo etersko telo, kad bivamo rođeni, u njegovoj snazi usmeravamo na sve što je uključeno u čovečju kožu, dok ono, kad u doba određene starosti idemo kroz dveri smrti, ima jednu srodnost sa čitavim kosmosom. Ono je opet ponovo dobilo snage koje su mu bile oduzete. U trenutku kada smo bili dete, bila je prekinuta njegova povezanost sa kosmosom, ono je sve snage je moralo poslati u pojedinačni prostor koji je uključen u čovečju kožu, tu je ono takoreći bilo stisnuto u jednoj tački sveta. Sad opet postaje sveže, opet biva sve više i

46

više uspostavljeno u kosmos, u istoj meri u kojoj stari fizičko telo. Možemo kazati – izraz je naravno baš preteran: dok mi postajemo slabunjavi i naborani, etersko telo opet postaje prozirno i opet je slika spoljnih snaga, spoljnih stvaralačkih snaga, kao što je i fizičko telo izraz takvih snaga na početku detinjstva. Mi „mladimo“ s obzirom na etersko telo. I takođe će postepeno već dolaziti neminovnost stvaranja novih reči, da bi se sa sasvim druge strane mogli shvatati odnosi duhovnoga sveta. Važno je da se oglasimo sa ovom radikalnom razlikom u čitavome posmatranju duhovnoga, naspram fizičkog sveta. Na ovo mesto ćemo sledeći put nadovezati naša razmatranja.

*