Vojislav Janković

O J E Z U I T I Z M U Onoga koji greši ne treba osuđivati, već žaliti... I ukazivati mu na greške... Ako hoće da sluša...

Predgovor

O jezuitizmu i jezuitima se već više vekova mnogo govori. Neki ga hvale, a neki napadaju, pa se čak i izraz "jezuita" upotrebljava za čoveka koji se dvolično ponaša i t.sl. Pri tom su ljudi vrlo skloni da prema delu ili postupku i stavu pojedinca procenjuju čitav red i njegovo viševekovno delovanje i da sve njegove članove trpaju na gomilu - bilo u dobrom bilo u lošem smislu. Ja kao sledbenik antropozofski orijentisane nauke o duhu, koju je osnovao Rudolf Štajner (1861-1925), mogu i hoću samo pojedinačna činjenja da procenjujem i to u meri koliko su meni poznata. To naravno ne isključuje da ta pojedinačna činjenja međusobno ne povezujem, pa i da ih objašnjavam takođe i sa drugim događajima odnosno znanjima stečenim proučavanjem pomenute nauke o duhu, kao i posmatranjem života oko sebe i onoga što se dešavalo i istraživalo i posle smrti Rudolfa Štajnera, a na osnovu metoda - ne objašnjenja i teorija - modernih egzaktnih nauka. Ovo iz razloga što su objašnjenja i teorije koje se lansiraju pod firmom egzaktnosti i egzaktnih nauka u ogromnoj meri suprotne metodama, stavovima i postavkama i uopšte teorijama saznavanja istih tih nauka.

Ja ću ovde navesti samo jedan primer kao ilustraciju, a detaljnije je dato u mojem spisu "O nauci" krajem 2001. godine.1 Zakonitosti koje se utvrde na laboratorijskom stolu (koji može biti veliki i kao cela Zemlja) i u vremenu od nekoliko godina ili nekoliko vekova smatra se u današnjoj nauci, ili se to bar većinom ispoveda, da važe i na daljinama od više miliona svetlosnih godina i da su nepromenljive od minus večnosti do plus večnosti ili bar da su nepromenjene od pre više miliona godina i da će takve i u budućnosti ostati - bar do takozvane toplotne smrti. Egzaktnost i metoda i stavova nauke razvijane poslednjih vekova to potpuno isključuje. Analogija nije nikakav dokaz i sme se samo vrlo obazrivo upotrebljavati i biti pripravan na to da može u sličnim procesima dolaziti do ogromnih odstupanja. Na primer, kod ogromne većine ljudi je srce na levoj strani, a tek kod ponekih na desnoj, te se i to u egzaktnim opisivanjima čovečijeg tela mora uzeti u obzir.

Pridržavajući se tih egzaktnih metoda, ja ću ovde analizirati jezuitizam, koji nije u opsegu proučavanja današnjih egzaktnih nauka, koje se bave uglavnom materijalističkim čulnim posmatranjima, pa i duševne i duhovne pojave nastoje da objasne nekim materijalnim procesima. Ja dakle jezuitizam nikako neću analizirati ni sa kakvog verskog stanovišta nego isključivo sa naučnog. Pri tome ću se ja pridržavati analize onoga što sami članovi jezuitskog reda o njemu govore. Za to će mi poslužiti knjiga: Ignacio de Loyola; "Načela jezuita" - "Sveti Ignacije i družba Isusova", izdanje Mladost", Beograd 1990. Inače, u njenim "Napomenama uz drugo izdanje" navedeni su poimence članovi Družbe Isusove koji su na njenom izdavanju sarađivali, te se može verovati u tačnost onoga što je u njoj navedeno i da se iz nje može dobiti ispravna slika o osnovnim postavkama samog tog kaluđerskog reda. 1 Vojislav Janković: O nauci, rukopis 2001

2

Pri izlaganju ja se neću uvek striktno pridržavati redosleda u toj knjizi, već ću je analizirati prema određenim temama.

Citirani pasosi su štampani kurzivom, literatura je navedena u fusnotama, a biblijske skraćenice su date u tekstu. Reči iz davanih citata koje ja posebno ističem biće štampane masnim slovima i podvučene, da bi se razlikovale od onih koje su podvučene u samom citatu.

NAPOMENA: Čitav ovaj moj spis nikako ne treba primati kao neko moralisanje ili osuđivanje bilo koga. Ja ću se truditi da se pridržavam samo jednog moralnog načela - utvrđivanja istine. Sledstveno tome, ja molim i čitaoca da se toga pridržava.

3

1. DUHOVNI SVET

Reče mu Isus: ja sam put i istina i život... (Jn.14.6)

Čovek je hrisćanin samo u onoj meri u kojoj je u sebe primio istinu. On mora biti spreman da tu istinu što jasnije osvesti i da pomogne i drugima da je prime. Radi toga - da bi je svi mogli razumeti - mora se težiti da se istina zaodene u reči i pojmove koji su stvoreni u ovom fizičkom svetu, u kojem živimo između rođenja i smrti, te da se i stvari duhovno-duševne prirode što tačnije objašnjavaju i osvešćuju, ne zamućivajući ih nikakvim simboličkim dvosmislenostima ili ih zaodevajući u neke tajanstvenosti, koje se ne mogu primiti ni proveriti nikakvim - ma koliko razvijenim - zdravim razumom i osećajem za istinu, a koji postoje kod svakog čoveka, nego samo nekim naslućivanjima koja mogu biti vrlo varljiva. Razume se da je za komplikovanije i više istine potrebna izvesna zrelost i predznanja da bi se mogle shvatiti, kao što je i za shvatanje integrala potrebno da je čovek prvo ovladao jednostavnijim računskim radnjama. Ali u mišljenju postoje neumoljive zakonitosti, koje se moraju poštovati - inače čovek pada u slaboumnost, postaje fantasta i infantilan. Ni u mišljenju, ni u smislu koji se izražava, čovek nije slobodan.2 Sem toga, ako čovek ulaže određeni napor, on će sve više i više saznavati odnosno stvarno prisvajati istine, a u tome - za razliku od Kantovih apstraktnih i nelogičnih tvrdnji - ne postoje nikakve granice.

Međutim, po jezuitizmu: "Otajstvo (je) tajna nadnaravne stvarnosti koja se ne može primati osjetilima, nego

samo vjerom". 3 Tu takođe postoji i poglavlje "Otajstva Kristova života",4 gde su neka data pozivajući

se na evanđelja, a većinu je dao sam Ignacije, neki put pozivajući se na evanđelja, ali dajući im posebnu konotaciju i pogrešno. Na primer, po njemu ima osam blaženstava,5 a ne devet; takođe stoji da "Krist" zabranjuje "krivu zakletvu",6 a ne zakletvu uopšte - kako to stoji u evanđelju po Mateju posle nabrojanih devet blaženstava, a Ignacije se na to peto poglavlje tu poziva (vidi Mt.5.3-11 i 5.33-37) itd.

Ignacije na početku poglavlja "Otajstva Kristova života" kaže: "Treba napomenuti da su u svim otajstvima koja slijede sve riječi koje su stavljene u

zagradu uzete doslovce iz samoga Evanđelja, a one druge nisu."7 Međutim, za takav svoj način izlaganja on ne daje baš nikakva obrazloženja. Na

primer, zašto samo nešto iz evanđelja smatra da je tačno, a nešto da je pogrešno i da treba on sam da menja i šta ga na to pobuđuje? Da li on sam sebe smatra da je veći od evanđelista i da bolje poznaje Hristov život, te da ta njegova otajstva treba primati "samo vjerom", pa čak i kad su u suprotnosti sa onim što u evanđeljima stoji i što bi se eventualno primilo "osjetilima"? Na primer, kad se "ne kunite se nikako" (Mt.5.34) zameni sa "zabranjuje ... krivu zakletvu".8 To je vrlo snažno otpadanje od Hristovog impulsa pod uticajem Zavodnika, 2 Das Lukas-Evangelium, GA 146, str. 148 3 Načela jezuita, Beograd 1990, str 238 4 Načela jezuita, str 95 5 Načela jezuita, str 77, # 161 i str 99, # 278 6 Načela jezuita, str 99, # 278, pod 3 7 Načela jezuita, str 95, # 261 8 Načela jezuita, str 99, # 278

4

a koje je imalo strahovite posledice u životu naroda, prvenstveno onih naroda koji su primili hrišćanstvo i koji već vekovima daju glavni ton u životu čitavog čovečanstva, mada i baš zato što se o zakletvama u glavnom i ne misli.

Da su zakletve jedno od najmoćnijih oruđa zavodnika svih vrsta, to je doživeo i Ignacije, ali nije iz toga izvukao odgovarajuću pouku. Kad je bio u zatvoru, pitao ga je Figueroa:

"da li poznaje dvije određene žene, majku i njezinu kćer, na to je odgovorio potvrdno. I da li je znao za njihov put prije nego što su krenule; na što je odgovorio odrično zbog zakletve koju je primio."9

Drugim rečima: zbog zakletve je Ignacije lagao! Svakako da se čoveku i bez zakletve dogada da mora da bira između dva zla koja će počiniti - naročito ako ima bilo kakvu vlast. Ja ni u ovoj stvari ne morališem i mogu prihvatiti i to da bi možda bilo veće zlo da je Ignacije rekao istinu, a ne laž. Ali Ignacije taj greh na sebe ne prima kao slobodno biće - svesno se žrtvujući, već kao automat, jer je preko zakletve on sebe srozao na nivo moralnog automata. To je vrlo ozbiljna stvar i o tome bi trebalo dobro da razmisle svi oni koji se zaklinju ili koji traže bilo kakve zakletve i savete! Zakletvom se čovek onečovečuje!

Zavet odnosno zakletva koja se odnosi na budućnost (a i one koje se odnose na prošlost usmerene su da utiču na budućnost) znači da čovek ne priznaje da u budućnosti može postati pametniji nego sada, isključuje da može - bar u toj oblasti - da stekne bilo kakvo veće saznanje ili iskustvo nego sada, svim silama odbija da se dalje razvija, te da kao razvijeniji čovek o predmetu tog zaveta razmišlja.

Tu se sad postavlja pitanje i o valjanosti onoga zašta se čovek zavetuje. Da li je vredno zavetovanja ono što bi se prekršilo, ako čovek stekne više znanja i iskustva, ako postane pametniji? Da li je ispravan takav neki ideal koji bi bio odbačen, ako je čovek pametniji? A, ako takav ideal ni sa većom pameću, znanjem i iskustvom ne bi bio odbačen, zašto se za njega zavetovati? Ta, čovek bi još prilježnije radio na ostvarivanju takvog ispravnog ideala kad bi imao veću pamet - pa bez obzira na to da li se zavetovao ili ne! O ovome treba razmisliti i nezavisno od toga šta piše u Evanđelju po Mateju! Za to se ne treba obraćati nikakvom autoritetu, već samo zdravom razumu.

Ignacije svakako da je primio zvanične stavove rimokatoličke crkve. Čak je i posle izvesnog proganjanja papa presudio njemu u prilog 1538. godine.10 Sem toga, on je mogao imati na raspolaganju neki prevod Matejevog evanđelja, koji je bio netačan, a ta netačnost je posle i za njegovog života ozakonjena na Tridentinumu 1546 godine, te je o tome i o toj netačnosti i Ignacije morao znati! Zna se da je Hijeronim (oko 331-421) baš Matejevo evanđelje menjao prilikom prevođenja.11 Da li je on i te dve stvari izmenio, pa je i Ignacije time zaveden, a nije smeo o tome ni da razmišlja da ne bi okrnjio autoritet rimokatoličke crkve? Ili neko drugi? Ja se u to ne mogu upuštati. To bi trebalo da ispitaju i objave baš neki pripadnici Družbe Isusove, jer su za to stručniji, a lakše mogu doći i do odgovarajućih dokumenata nego ja. A i za njih bi to bilo vrlo značajno.

S druge strane ja gajim pomalo nade i da će Benedikt XVI narediti da se Sveto Pismo ponovo prevede i to tačno onako kako stoji u originalima odnosno u najstarijim prepisima. Ovo zato što sam krajem novembra 2007. i ja čuo da je on nekim biskupima dao da isprave postojeći prevod "Očenaša" (što ja ne mogu da tvrdim da je tačno). To bi naravno bilo protivno stavu i odluci donetoj na Tridentskom saboru 8.4.1546. da je Hijeronimova "Vulgata" ozakonjena "vekovnom upotrebom u crkvi".12 Doneta je dakle odluka da se greške unesu u katoličku teologiju. Ne da se eventualno kaže da je u Svetom Pismu nešto pogrešno i 9 Načela jezuita, str 26, # 61 10 Načela jezuita, str 40, # 98 11 Od Isusa do Hrista, GA 131, str. 41-42, IV - 8.10.1911 12 Renate Riemeck: Glauba-Dogma-Macht, Urachhaus 1985, Stuttgart, s. 253-255

5

da se to na ovom koncilu ispravlja, nego da se nešto svoje poturi kao da je to drugi napisao! Da li je Ignacije taj stav preuzeo od koncila ili je on na koncil u tom smislu delovao - to ja ne znam. Prvi jezuiti - Lainez i Salmeron - došli su na ovaj koncil tek 17.6.1546.

Za sama otajstva ja bih ovde još primetio, da je i vera da je Zemlja ravna ploča bila nekada neko otajstvo koje se nije moglo "primati osjetilima". Ko nije to ispovedao bio je progonjen i kao Galilej (1561-1642), a Kopernikova (1473-1543) dela su koji vek bila na "Index-u", sve do l822.

No, da se vratimao samo na ona dva gore pomenuta otajstva, koja su imala i još uvek imaju određena dejstva.

Devet blaženstava se odnosi na devet članova 1judskog bića.13 Pri tom treba uzeti u obzir da će se onaj deveti razviti u vrlo dalekoj budućnosti, mada danas već postoji u izvesnim nagoveštajima. Pun razvoj tog devetog člana može se uzeti kao ideal, na koji je Isus Hristos u ono vreme mogao da ukaže samo najintimnijim učenicima.14 To je možda i razlog zbog kojeg je Hijeronim vršio izmene pri prevođenju.

U opravdanost takvog Hijeronimovog prevođenja ja se ne mogu upuštati, ali svest ljudi se za deset - sad već i šesnaest - vekova mnogo promenila. Danas se - pretežno iz senzacionalizma, ali i sa posebno zlim namerama - iskopavaju razna apokrifna evandelja i drugi stari spisi, pa se na osnovu njih i radi bolje prodaje knjiga, kao i zbunjivanja ljudi izmišljaju najbesmislenije priče o Isusu Hristu i njegovim učenicima. I time se kao i drugim načinima - svesno ili nesvesno - daje strahoviti impuls da se hrišćani vrate u Stari zavet, pa čak i u krajnje divljaštvo od pre Mojsijevih zakona. To može da uvidi svako ko kroz život ne prolazi sa uspavanom svešću, jer se time potpuno negira božanska priroda Hrista i njegovi impulsi u razvoju čovečanstva. A pad u divljaštvo od pre Mojsija vidi se i u tome što su retki hrišćani koji poštuju više od tri od "Deset Božijih zapovesti" i što su njihove vođe - tajne ili javne - u XX veku uvele krvnu osvetu po načelu da se za oko ili zub uzme i više hiljada glava. Naravno da pre Mojsija za takva divljaštva nisu postojala tehnička sredstva kao u XX veku, kad su naveliko primenjivana. Ali oni koji u kulturnim narodima daju ton - ne njihove klepetuše - sem okultnim sredstvima, umeju dobro da se koriste i moderniom tehnikom. Oni nisu svesni da ih težnja za vladanje drugima svlači u, i ispod životinjstva.

Jedina odbrana od tog pada hrišćanskih naroda u divljaštvo jeste istina, ne današnji politikantski ekumenizam, koji u stvari najdrastičnije ruši svaku sabornost. Jedino u istini mogu biti ujedinjeni svi hrišćani, pa i svi nehrišćani. Svi će biti jednodušni da je 2+2=4, a ako se nekomi sviđa da je 3 ili 5, onda će svakako doći do svađe i razjedinjenja.

Rimokatoličkoj crkvi je bilo potrebno tri veka da Kopernikova dela skine sa "Index-a". Čekala je da je ceo svet zbog toga ismeva, kroz više generacija ismeva, pa je tek onda to uradila. Koliko će vekova još biti potrebno da prebroji blaženstva iz evanđelja po Mateju? Na to izgleda nasedaju i luteranci, jer je i u nemačkom prevodu15 samo prvih osam odštampano kurzivom, a deveto običnim slovima, te se time daje sugestija kao da je ono samo neko ponavljanje ili utvrđivanje prethodnoga. U srpskim prevodima Vuka Stef. Karađžića16 i Emilijana Čarnića,17 a i u prevodu na engleski18 jasno je istaknuto da se radi o devet blaženstava.

Toj neistini o broju blaženstava podignut je i veličanstveni spomenik na Gori Blaženstava kod Kapernauma nedaleko od Galilejskog jezera. Tu je u sklopu franjevačkog manastira izgrađena 1937. crkva Besede na Gori sa osmougaonom osnovom, u kojoj se

13 Der Christus-Impuls und die Entwickelung des Ich-Bewusstseins GA 116, str. 75 i 92 14 Matejevo Eanđelje, GA. 123, str.131-134, IX - 9.9.1910 15 Die Bibel, Deutsche Bibelgesellschaft 1984, Stuttgart 16 Vuk Stefanovic Karadžić: Novi zavjet 17 Emilijan Čarnić: Novi zavet, Biblisko društvo 1973, Beograd 18 The new Testament, Authorized (King James) Version, The Gideons International, 1991 Forum, Novi Sad

6

nalaze na svakom od osam prozora počeci tekstova po jednog blaženstva.19 U to sam se i ja lično uverio kad sam krajem oktobra 2007. bio u Izraelu sa svojom

suprugom Olgicom. Tom prilikom sam video i druge izmišljotine, za koje su podignuti divni hramovi. Najdrastičnija je "stena sa koje se Hristos vazneo na nebo i na kojoj su ostali otisci njegovih stopala"! I tu je podignuta lepa kapela u Jerusalimu. Ignacije je sa 32 godine20 video taj kamen i pitao se "kamo je bilo usmjereno lijevo Isusovo stopalo, a kamo desno".21 Tako je čvrsta bila njegova vera u ono što su mu franjevci rekli!

Tu su takođe i dva groba u koje je bilo položeno Hristovo telo - protestanti su se tek docnije u tome priključili, pa su drugi grob otkrili tek 1883.22

U Jerusalimu je i jedan grob Marije, a u Efesu drugi. U Kapernaumu se pretpostavlja da su otkrili kuću Simona Petra - to mu je možda bila druga rezidencija, jer je inače iz grada Vitsaide (Jn.l.44). I tako dalje. Sem toga, u hramovima se prodaju sveće, krstići i drugo po višestruko većim cenama nego na ulici - jer su "osvećene".

Protiv trgovine u hramu izjasnio se i Ignacije.23 A kakav stav danas zauzima njegova "Družba Isusova" prema toj trgovini i tom - moglo bi se nazvati - kleroturizmu? To pitanje se postavlja naravno i drugim hrišćanskim zajednicama, ali ja ovde pišem samo o jezuitizmu, ne uzimajući u obzir i druge, iako bi o tome trebalo da razmišljaju svi ljudi, ljudi svih veroispovesti.

Ovo pitanje je vrlo, vrlo ozbiljno! Traženje - i izmišljanje - materijalnih dokaza o Hristu i njegovom boravku u ljudskom telu, te traženje i zaposedanje beznačajnih materijalnih tragova koje je on eventualno ostavljao za sobom jeste jedan od najvećih napada na hrišćanstvo. Time se odvraća pažnja od Hristovog kosmičkog uticaja i od njegovog delovanja na čitavom razvoju Zemlje, kao i na spasavanju ljudskih duša, jer

"... što tražite živoga među mrtvima?" (Lk.24.5). To je posledica dubokog pada u materijalizam. A kad se uz to još i laže? Ko je duh laži? Odgovor daje Jovan (Jn.8.44). A

"Nijedan sluga ne može da služi dva gospodara ... Ne možete da služite Bogu i Mamonu." (Lk.16.13)

To je Isus rekao srebroljubcima. Kako se jezuiti protiv ovoga bore? Ignacije je to pitanje novca vrlo snažno

doživljavao, te je svim silama nastojao da se tome suprotstavlja siromaštvom. On izričito kaže za onoga ko je za to sposoban da vrši ostala djela ljubavi ... potpuno besplotno i ne primajući nikakve nagrađe za svoj trud...".24 On opširnije govori posebno "O siromaštvu";25 takođe to ističe i na drugim mestima. Ignacije vrlo snažno doživljuje tog boga Mamona odnosno njegovo dejstvo i moć. Međutim, nije dovoljno samo lično opredeljenje za življenje u siromaštvu. Ono što je važnije, to je: Ne služiti Mamonu time što će se njegovim sredstvima uticati na druge ljude i na njihovu slobodu!

Da li o tome razmišljaju ljudi koji Mamonovim sredstvima plaćaju rad svojih bližnjih i novcem njima vladaju? Naravno - ne! Inače bi se dopustilo da se bar negde otpočne sa uvođenjem tročlanog društvenog uređenja. A članovi Družbe Isusove - naravno i drugi - neka se propitaju o tome kakvu ulogu oni imaju u suprotstavljanju tom uvođenju tročlanog društvenog uređenja, kakvo je predložio Rudolf Štajner još pre devedeset godina i kakve su posledice zbog toga neprihvatanja nastale u čovečanstvu. Ignacije se - možda na ne dovoljno razuman način, jer za vreme tog njegovog života to još nije moglo da se tako rešava - ali Ignaclje se ipak vrlo snažno borio protiv Mamona, vrlo snažno je osećao njegovu moć, pa je 19 The Land of Jesus, Casa Editorica Bonechi 2007, Florence 20 Načela jezuita, str 241, # 1523 21 Načela jezuita, str 21, # 47 22 The Land of Jesus, Casa Editorica Bonechi 2007, Florence 23 Načela jezuita, str 99, # 277 24 Načela jezuita, str 155, # 1 25 Načela jezuita, str 178, # 553; str 565; str 570; str 580

7

možda i zbog toga išao u drugu krajnjost: bežanjem od Mamona (ili Ahrimana) pao je u vlast Lucifera. A ni Ahrimanova druga zavođenja nije Ignacije prepoznavao, nije imao ili nije primenjivao na to zdrav razum i osećaj za istinu. Međutim, ako je Ignacije sada inkarniran, on se sigurno svim raspoloživim svojim silama bori za to tročlano društveno uređenje. A šta rade njegovi sledbenici?

Vaskrslog Isusa i oni koji su do pre nekoliko dana boravili s njim ne prepoznaju odmah (Jn.20.14, Lk.24.16 i 37, Mk.l6.12), jer ga ne sagledavaju u fizičkom obličju, već onako kako ga je docnije sagledao i Pavle, a kako će ga i u novija vremena sagledati sve više ljudi - onih kojima je to dano. Ni zatvorena vrata nisu mogla da budu prepreka za dolazak Isusa u takvom obličju (Jn.20.l9), pa u takvom obličju nije mogao ostaviti ni tragove stopala na steni.

Stena je podložna prirodnim zakonima kojima vlada onaj duh, koji je kušajući Isusa rekao: "ako si Sin Božiji, reci da ovo kamenje hlebovi postanu" (Mt.4.3 i Lk.4.3). Taj duh - Mamon ili u antropozofskoj nauci nazvan "Ahriman" - izražava se i u novcu, koji čovek mora da stiče da bi se prehranio. Kleroturizam i uopšte klerotrgovina jeste podleganje njegovim kušanjima.

"Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta; kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, moji vojnici bi se borili, da ne budem predan Judejima; ovako, moje carstvo nije odavde." (Jn.l8.36)

Carstvo od ovoga sveta je još uvek Ahrimanovo, ne Hristovo. Ahriman je zakoniti gospodar materijalnih zakona26 i sa njim se mora računati u ovom životu na Zemlji. Ali grabiti novac više nego što je potrebno da bi čovek opstao u životu na zemlji ili imati, težiti i vojevati za vlast na ovom svetu, to znači ovom bogu služiti.

* * * * * * *

Ovde se mora rasčistiti i pojam "monoteističkih religija", kojim je uobičajeno da se definšu Jevrejstvo, Hrišćanstvo i Islam. U svetim spisima sve tri ove religije i poimence se pominju razni bogovi (kao i Mamon), te je besmisleno tvrditi da ove religije negiraju postojanje raznih, nebrojenih bogova. To negiranje je Mamonova inspiracija, jer on lakše ovladava ljudskim dušama kad one ne znaju za njegovo postojanje. A već i u Drugoj knjizi Mojsijevoj stoji da Bog koji ga je izveo iz Egipta traži da Mojsije sem njega ne prima druge bogove (2.Moj.20.2-3) - ne kaže da oni ne postoje, već da njima ne služi. A i Isus ukazuje na reči iz Zakona "Ja rekoh: bogovi ste" (Jn.10.34), koje se pominju i u Psalmu 82, u kojem se kaže i da je jedan bog sudija među bogovima. A i u molitvi on kaže:

"A ovo je večni život, da poznaju tebe, jedinoga pravoga Boga, i Isusa Hrista koga si poslao." (Jn.17.3)

A mogu se takođe i hijerarhije koje opisuje Dionisije Areopagit uporediti i sa bogovima grčkim ili rimskim itd. Koga je prvog Mamon nadahnuo da proglasi da su te tri religije monoteističke, meni nije poznato. I to bi neki od jezuita pre mogli da otkriju i da obelodane.

Taj "monoteizam" je inače pre neka politička nego verska odrednica. I himne raznih država se obraćaju svaka nekom svom nižem bogu, ne onom koji je sudija među njima. Otuda i ratovi, a otuda i zaklinjanje na vernost tim nižim bogovima, na koju svi vlastodršci polažu veliku pažnju, pa se tome i hrišćanski sveštenici potčinjavaju i u tome sarađujju uprkos tome što Isus na Gori posle blaženstava izričito kaže "ne kunite se nikako" i "ljubite neprijatelje svoje" (Mt.5.34 i 44). Na to upućuje i Jakov i opominje "da ne padnete pod sud" (Jk.5.12) - pod sud "sudije među bogovima".

Oni koji se tih reči ne pridržavaju sigurno nisu Hristovi sledbenici, a još manje 26 Aus der Akasha-Forschung. Das Fünfte Evangelium, GA 148, str. 149

8

zastupnici, nego privrženici nekog boga koji je u opoziciji prema Hristu, pa makar bio i na vrlo visokom rangu u hijerarhiji duhovnih bića odnosno bogova. Ima naravno i drugih pokazatelja, po kojima se vidi privrženost Hristu i sledovanje njegovim impulsima. Ali čovek koji bi sve drugo ispunio, a ovo ne - taj svakako nije primio Hrista u sebe. "Ne kunite se nikako!".

Svakako da su svi bogovi - uključujući i ljude - na različitim stupnjevima savršenstava i razvoja i imaju različite uloge u svetu. Onaj ko se uzdigao na viši stepen, uzdigao se zahvaljujući tome što su drugi zaostali na nižem. To priznaje i na to ukazuje Isus Hristos kad pere noge svojim učenicima:

"Zatim nasu vode u lavor, pa poče prati noge učenicima i brisati ubrusom kojim je bio opasan. Tako dođe do Simona Petra ..." (Jn.13.5-6)

Ignacije ovo izokreće i kaže: "Oprao je noge svojim učenicima, pa i Judi, počevši od svetog Petra, ...".27 Zašto? Ignacije izokreće i smisao reči iz evanđelja po Jovanu, na koje se on sam poziva, a u kojima stoji da je Andreja doveo Petra Isusu (Jn. 1.40-42) - mada se malo ograđuje rečima "Čini se...".28 U svakom slučaju on o sv. Petru mnogo ne govori, mada na početku svog života sam kaže da "je oduvijek gajio posebnu pobožnost prema sv. Petru".29 Ignacije Petra pominje samo nekoliko puta i to ne da istakne njegove zasluge i dela, nego samo da ukaže na Isusovu naklonost prema njemu,30 da ga posebno ceni.

U "Delima apostolskim" - čak i ovako skraćenim, kako se objavljuju - opisana su mnoga značajna dela Petrova, ali u Judeji, ne u Rimu. Međutim, Ignacije na više mesta pominje da se treba posvetiti "Kristu ... i njegovu pravom i zakonitom Zamjeniku na zemlji",31 "rimskom Velikosvećeniku kao glavi i namjesniku Isusa Krista"32 - što se odnosi na Pavla III i naslednike, "Vrhovnom namjesniku Krista".33 Sam Petar se nigde ne pominje kao namesnik Hristov ili nešto slično. Uprkos tome, franjevci su početkom četrdesetih godina XX veka pored Galilejskog jezera podigli ne veliki, ali lep hram Prvenaštvu (primatu) Petrovom, kojim je obuhvaćena stena "Mensa Christi", na kojoj je navodno Isus Petru poverio da bude glava crkve.34

Zašto Ignacije nedovoljno govori o Petru? Za mene, koji sam vrlo daleko od toga da dajem neke rangove kod apostola, Petar je svakako jedna izvanredno velika individualnost, čije delovanje ja mogu samo malo da naslućujem. Međutim, on je delovao u glavnom u Judeji i "među obrezanima" (Gal.2.8), a u Rimu po svoj prilici nikad nije ni bio. To se može zaključiti pored ostalog i iz spisa jedinog Petrovog (oko 10 do 67?) savremenog istoričara Tacita (oko 55 do 120). On - koji živi u Rimu - kaže da "negde postoji neka udaljena prljava ulica, da tu živi neka naročita sekta, da su to užasni ljudi i da među njima živi neki užasan duh, a koji sebe naziva Isus iz Nazareta i propoveda ljudima svašta, što ih podstice na sva moguća rđava dela.".35 To je jedini istorijski pomen o Isusu iz I veka - oko 100 godina posle događaja u Palestini. Tacit ništa ne zna ni o Pavlovom delovanju u Rimu, a da je Petar spektakularno naglavačke obešen na za to specijalno napravljen krst, on bi to još i kao dečak čuo i zapamtio. Rimski dželati i da pitaju, akamoli da poštuju poslednju želju nekog nerimskog ribara! Takva se priča, međutim, vekovima priča! Od kad? Sem toga, takvo razapinjanje bi značilo da je Petrovo delovanje u Rimu bilo vrlo snažno - čak i na njegove 27 Načela jezuita, str 102, # 289 28 Načela jezuita, str 99, # 275 29 Načela jezuita, str 5, # 3 30 Načela jezuita, str 99, # 275; str 100, # 280; str 105, # 302; str 157, # 6 31 Načela jezuita, str 150, # 3 32 Načela jezuita, str 156, # 3 33 Načela jezuita, str 171, # 308: i sl; str 177, # 548, str 179, # 588, str 180, # 603, str l8l, # 604, str 182, # 618 34 The Land of Jesus, Casa Editorica Bonechi 2007, Florence, pp 59 35 Das Ereignis der Christus-Erscheinung in der atherischen Welt, GA 118, posebno izdanje Karlsruhe 25.1.1910, str.l9-20

9

protivnike, a Tacit o tome ništa ne zna i govori samo o Isusu koji "tamo negde" još uvek deluje; Petar za njega ne postoji, iako mu je bio savremenik i navodno neko vreme živeo u Rimu pored njega.

Zbog čega Ignacije zanemaruje Petra, a ističe pape kao namesnike Isusa Hrista? I šta znači to namesništvo, kad sam Isus Hristos nikoga za to ne određuje? Čak ni reči koje on s krsta upućuje majci i učeniku ne mogu se protumačiti tako da on Jovana određuje kao svog namesnika, već samo da se stara o Mariji (Jn. 19.26-27).

Kao prvi "namesnik" ili "zastupnik" Hristov na Zemlji proglašen je ili je sam sebe proglasio Grgur VII (1073-1085), sveti Grgur VII.36 Pre njega su pape bile "namesnici Petrovi".

Taj izraz "namesnik Hristov" mnogi sigurno osećaju kao bogohulan. Jovan Krstitelj kaže da onaj "za mnom dolazi, kome ja nisam dostojan da odrešim remen na njegovoj obući" (Jn.1.27). A Isus Hristos za njega kaže: "među rođenima od žena nije se javio veći od Jovana Krstitelja" (Mt.11.11). Da li se Grgur VII i njegovi sledbenici pojavljuju kao veći od Jovana Krstitelja, pa mogu da budu čak i Hristovi namesnici? I to u carstvu koje nije njegovo? To je gordost zbog koje bi se mnogi pravi svetitelji užasno postideli.

No, ako to i ne bismo uzeli u obzir - da li je Ignacije znao da je sveti Grgur VII imao možda najuticajniji falsifikatorski ured u istoriji sveta, koji su vodili nećak pape Aleksandra II (1061-1073) Anselm de Lucca, kardinal Deusdedit, pa kardinal Gregor de Pavia?37 Ako je takav svetac prvi uzeo ili dobio titulu namesnika ili zamenika Hristova, nju on svakako nije dobio od Hrista, koji je duh istine - mogao ju je dobiti samo od duha laži.

Ignacije možda nije znao za falsifikate Grgura VII, pa ni za one pre ni posle njega; možda ih je smatrao autentičnim. Međutim, iako je bio mali - rođen je l491. - za vreme pontifikata Aleksandra VI Bordžije (1492-1503), mogao je u zrelijim godinama da sluša o njegovom ponašanju. Takođe i o Juliju II (1503-1513). No sasvim sigurno je već kao dovoljno zreo slušao o Lavu X (1513-1521). On sam kaže da "je oduvijek bio odan čitanju knjiga svjetovnog sadržaja, najčešće viteških romana" i da je takve knjige tražio još prilikom oporavljanja od zadobijene rane, dakle kad je imao trideset godina38 i da je još i tad želeo "da nastavi svjetovnu karijeru,39 te da su ga u razmišljanjima "prekidale druge stvari i svjetovne misli".40 To znači da do smrti Lava X on nije kroz život prolazio nezainteresovan za ono što se u svetu događa, te je morao i o tim papama slušati.

Ignacije dalje za sebe govori da je 1522. godine bio "Božiji vitez",41 a da je od 1522. do 1523. bio u "Božijoj školi".42 Za ovakvo izražavanje bi mnogi rekli da je bogohulno, a ja ću ovde reći samo da je to izraz užasne gordosti, gordosti koja vodi u zanesenost, u opijenost koja pomućuje razum i svest. A zatim "je pod punim dnevnim svjetlom primjećivao nešto kraj sebe".43 To gledanje kraj sebe znači da je imao vizije - ne neko imaginativno duhovno gledanje. Takve vizije ne odgovaraju nikakvoj stvarnosti, one su posledica nečeg bolesnog u čovečijem organizmu. Kod Ignacija je to po svoj prilici posledica teške rane koju je zadobio 20.5.1521. pri opsadi Pamplone - jedva je ostao živ - posle čega je doživeo "obraćenje"44 - praćeno gordošću! Takve vizije mogu biti i vrlo prijatne, te ih mnogi ljudi i veštački izazivaju raznim drogama, a kod nekih dolaze usled urođene slabosti organizma, a kod nekih kad tu slabost organizma svojevoljno izazivaju ili vrše posebne napore, kad se na to posebno snažno 36 Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verlag 1989, Munchen, s. 87 37 Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verlag 1989, Munchen, s. 74 38 Načela jezuita, str 6, # 5 39 Načela jezuita, str 6, # 4 40 Načela jezuita, str 7, # 7 41 Načela jezuita, str 8-11 42 Načela jezuita, str 11-16 43 Načela jezuita, str 11, # 19 i 20 44 Načela jezuita, str 42, # 1 i 241

10

koncentrišu. Ignacije govori o takvim koncentracijama i naporima posle kojih "su mu dolazila velika prosvetljenja".45 Ja ću i ovde da istaknem: prosvetljenja natopljena gordošću - ne skromnošću!

U svakom slučaju, preko vizija se ne dolazi do neke više duhovne stvarnosti, do istinskog saznanja o tome šta se u tim vizijama pokazuje, pa se i Ignacije pita da li ta prosvetljenja dolaze "od dobroga duha".46 Vizije u stvari oslikavaju unutrašnje procese u čoveku - duševne i telesne.

Iako nas obična čula često mogu prevariti, mi ipak pomoću njih dobijamo izvesne opažaje spolja, a za koje mišljenjem tražimo i često i nalazimo njima odgovarajuće pojmove iznutra. Na taj način saznajemo mi stvarnost. Da li je Ignacije posle obraćenja suviše zanemarivao ono što se njegovim običnim čulima pruža i usredsredio se više na svoje vizije, vizije koje su mu zamagljivale stvarnost? I koje su možda odraz njegovih želja i fantazije? Da li je on zbog toga potpuno zanemario, pa i izbrisao to što je slušao o razvratu i ubistvima koja su vršili papa Aleksandar VI i njegova deca? Da li mu se posebno dopalo to što je Julije II bio više ratnik, koji je i kao papa oblačio ratnu opremu i jurišao pri svojem vojevanju protiv Francuza, što je bio više ratnik nego sveštenik, a da ne poimnjemo i ženskaroš? Vitezu kakav je bio Ignacije to je moglo imponovati. A je li moguće da Ignacije nije znao da je Lav X homoseksualac i da je zbog svoje raskalašnosti prodavao kardinalske i druge položaje i oproštajnice grehova, jer mu javne kuće nisu donosile dovoljno prihoda, a protiv čega se Luter pobunio?47 Da li se i Ignacije slagao s tim da su i te pape bile "namesnici Hristovi" i t.sl.? Ili i tu treba verovati u neko otajstvo, da nisu i takvi ljudi nepogrešivi u vođenju čovečanstva - kako je to prvo rekao sveti Grgur VII, a o tome dogmu doneo Pije IX 1870. godine?

Naravno da je sasvim moguće da i jedan razvratnik bude u jednom trenutku oruđe nekih viših duhovnih moći i da se preko njega i nešto dobro ostvari. Ali volja takvog oruđa je upotrebljena tada kao i volja one Ignacijeve mazge iz Montserrat-a. Ako to nije svesna odluka slobodne volje, onda takav posrednik ne može da bude namesnik, jer bi to značilo isto kao kad bi se za čekić reklo da je namesnik onoga čija se ruka njime služi. Namesnik može biti samo onaj ko u punoj svesti, razumski, misaonim odlukama - u mišljenju smo jedino potpuno budni - zastupa interese nekoga ko je ili odsutan ili nepunoletan ili malouman ili bolestan i time ometen u radu. Ako neko smatra da može biti namesnik Hristov, to znači da on ne nalazi Hrista u sebi, a takođe ni u drugima:

"Isus odgovori i reče mu: ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj Otac,

i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega." (Jn.14.23). Iz ovoga izlazi da bi namesnik zbog odsutnosti Hristove mogao biti samo onaj ko

njega ne ljubi i ne drži njegovu reč, pa se Hristos nije kod njega nastanio. O nepunoletnosti, maloumnosti i bolesti Hristovoj mislim da ni Grgur VII ne bi govorio. Sem toga, takav namesnik Hristov bi mogao biti samo u nekom carstvu koje Hristu ne pripada, iz kojeg je on izgonjen, u kojem on sam ništa ne može da učestvuje, pa je to preneo na nekog namesnika da u njegovo ime radi! Dakle, onaj ko ne ljubi Hrista i ne drži njegovu reč namesnik je u nekom carstvu iz kojeg je Hristos proteran, te on sad zastupa njegova prava! Da li bi se to moglo uklopiti i u Rimsko pravo? I ko je taj ko postavlja takve namesnike? Hristos sigurno ne! Čija su oruđa onda takvi "namesnici"?

Sem toga, ako takvo neko oruđe može da izvršava eventualno i tipično svete i tipično perverzne radnje - kako možemo razlikovati njegove postupke koji nisu tako sasvim tipički izraženi? Pa da ih prihvatamo ili odbijamo, da im se povinujemo ili usprotivimo? Da li po 45 Načela jezuita, str 13, # 26 46 Načela jezuita, str 13, # 26 47 Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verlag 1989, Munchen, s. 147

11

tome što se takav čovek u neku posebnu odoru obukao i stao na neko određeno mesto, recimo za katedru? Pa i ta odeća i katedra jesu čisto Ahrimanove varke! Ili time što su kod ljudi njegovo ponašanje i govor izazvali oduševljenje i prijatnost? To su opet ne Ahrimanove nego Luciferove varke! Ne treba se u tome zavaravati i bez budnog mišljenja se predavati nekoj nesvesnoj ili nepoznatoj volji. Ne treba odluku svoje volje prepustiti nekoj mazgi, kao što je to učinio Ignacije pri kolebanju da li da ubije onog Maura ili ne.48

* * * * * * *

Kako je Ignacije "tek 1553. počeo pripovedati svoj životni put",49 dakle trideset

godina posle svojih događaja "U Božijoj školi" u Mantresi (1522-1523), on je tad mogao pomenuti samo ono što mu se najdublje urezalo u dušu. On tu pominje da "njegov je um bio uzdignut iznad sebe tako da je vidio Presveto Trojstvo u obliku triju tipki na orguljama.50 Zatim, "da vidi nešto bijelo i sjajno iz čega su dopirale neke zrake, i od čega je Bog načinio svjetlo".51 Zatim, "nešto nalik bijelim zrakama koje su dopirale iz visine.52 Dalje, "da je vidio jednu priliku koja je izgledala kao neko bijelo sjajno tijelo, ni preveliko ni premaleno, ali nije različivao duhove" i to "mnogo puta", pa "i našu Gospu na sličan način".53 On zatim govori o prosvetljenju bez viđenja, pri kojem "je samo shvatio načela duhovnog života i stvari vjere i učenosti", da su pojedinosti bile brojne i "da je njegovo razumijevanje imalo silnu jasnoću", te "da je tom prigodom primio više nego u sve ostale šezdeset dvije godine života".54 "Nakon toga prosvjetljenja", javilo mu se ono viđenje "sa mnoštvom očiju na sebi", a "koje mu se ranije često javljalo". "Došlo je do posve jasne spoznaje, uz koju je volja posve pristajala, da se radilo o sotoni", a to se i "kasnije pojavljivalo kroz dugo vrijeme".55 Tu u Manresi "žestoka groznica ga je dovela na rub smrti, pa je mislio da će ispustiti dušu",56 a u toku zime "žestoka bolest".57

Svi ovi kratki opisi ukazuju na to da je Ignacije stalno dobijao vrlo snažne vizije, a jednom i ono prosvetljenje "bez viđenja". One su bile tako snaže da su kod njega sasvim potisnule zdravo rasuđivanje o njima. Na primer, sagledavanje Presvetog Trojstva. To ispada kao kad bi jedna ćelijica u čovekovom organizmu - pa makar i krvno zrnce koje putuje kroz ceo krvotok - mogla da sagleda čitav organizam, pa čak i kad bi se izvadila iznad njega. Pa i to bi još bilo mnogo verovatnije nego mogućnost da čovek sagleda Presveto Trojstvo, koje je i bezvremensko i bezprostorno i nikako se ne bi moglo uporediti sa tipkama na orguljama. Nesrećnog Ignacija nije podstakla na razmišljanje o njegovim prosvetljenjima čak ni ona jasna spoznaja o sotoni. A kako je u toj jasnoj spoznaji "volja posve pristajala?

Spoznaja je ta koja se stiče mišljenjem, a samo u mišljenju je čovek potpuno budan. U osećanju je čovek u stanju kao kad sanja, a u volji kao kad spava bez snova - dakle nesvestan. Prema samom Ignaciju ispalo bi da on možda nesvesno doživljuje sotonu. S druge strane, ako mu je uz spoznaju volja posve pristajala, to bi značilo da mu se volja spojila sa čistim mišljenjem, a to bi upućivalo na intuitivno saznavanje, saznavanje u kojem nema obmana. Medutim, on ipak i dalje sistematski potiskuje svoju snagu rasuđivanja i radije verom prihvata ono što mu se iz njegovog bolesnog ili oslabljenog organizma i podsvesti izdiže i što 48 Načela jezuita, str 10, # 16 49 Načela jezuita, str 3 50 Načela jezuita, str 14, # 28 51 Načela jezuita, str 14, # 29 52 Načela jezuita, str 15, # 29 53 Načela jezuita, str 15, # 29 54 Načela jezuita, str 15, # 30 55 Načela jezuita, str 15, # 31 56 Načela jezuita, str 15, # 32 57 Načela jezuita, str 16, # 34

12

doživljuje kao divne vizije. On ne nastoji na daljem razvoju tog stanja gde volja izražena u čistom mišljenju stiče saznanja.

O svom voljnom slabljenju svog organizma i sam Ignacije govori. On je živeo od prošnje i zanemarivao svoj izgled, a to je bilo vreme kad mu se pojavljivala prikaza u obliku "zmije prekrivene mnoštvom nekih predmeta koje su sjajile poput očiju" i koja mu je pričinjavala "zadovoljstvo i utjehu".58 Tu prikazu on posle doživljuje sa drugim bojama kao sotonu jer "nema uobičajene lijepe boje".59 Zašto to nije postaklo Ignacija da razumski proceni ili bar misaono da posumnja i u one ranije vizije koje su mu pričinjavale zadovoljstvo i utjehu? Da li on ni do tada nije čitao Pavlovu poslanicu Korinćanima:

"I nije čudo; jer i sam satana uzima vid svetlog anđela. Nije onda ništa veliko kad se i njegove sluge pretvaraju u sluge pravednosti; njihov svršetak biće po njihovim delima." (2 Kor. 11.14-15).

Ignacije govori dosta i o napastima koje su ga spopadale u tom asketskom životu.60 Iako vrlo kratko opisane, čovek ostaje duboko potresen kad se u njih udubi.

Ignacije na samom početku svoje autobiografije kaže da je "bio odan taštinama svijeta", te "pun velike i isprazne želje da stekne slavu". On dalje kaže da je na njegovo navaljivanje zapovednik tvrđave Pamplone odbio predaju Francuzima "protivno mišljenju svih drugih vitezova", "jer im je bilo očito da ne mogu pružiti uspješan otpor". Kad ga je topovski "hitac pogodio u desnu nogu", "ostali su se predali Francuzima".61

"Sv. Ignacije je tek 1553. počeo pripovijedati svoj životni put, ali je to učinio u trećem licu", a završio ga je l555, dakle pred svoju smrt 1556. To se odnosi na njegov život od 1521. do 1538.62 Ovde pada u oči da "Ignacije pripovijeda svoje uspomene"63 posle drugog prekida zasedanja Tridentskog koncila. Prvo zasedanje ovog koncila bilo je između 13.12.1545. i 11.3.1547, drugo između 1.5.1551 i 28.4.1552, a treće posle Ignacijeve smrti, između 18.1.1562 do 4.12.1563.64 Da li je to slučajno?

Sam taj Ignacijev način opisivanja u trećem licu odgovarao bi jednoj od vežbi koju preporučuje Rudolf Štajner: posmatranje nekadašnjih doživljaja svoje ličnosti i sebe kao doživljaje nekog stranca, kao da se to radilo o nekom drugom. Da li je i Ignacije došao do toga da je to važna vežba za duhovno školovanje - to meni nije poznato. I to bi pre mogao istražiti neki od jezuita. U svakom slučaju to ukazuje na Ignacijevo nastrojenje da objektivno opiše šta se s njegovom ličnošću događalo. No jedno je objektivno sagledavanje i opisivanje nečega a drugo je istinsko tumačenje i znanje o tome šta je to što se opažalo. Mi tačno možemo da opišemo kako izgleda nešto što vidimo u daljini ili u sumraku, te da zaključimo da to tu neki čovek sedi na steni, a kad se tome približimo da utvrdimo da je to žbun. Utoliko pre kod vizija, pa čak i kod imaginacija čovek može da ima objektivno sagledavanje slika, ali da ih pogrešno tumači, da ne zna da li pred sobom ima neko istinsko duhovno biće ili neki sopstveni proizvod koji mu se kao neko objektivno duhovno biće pojavljuje:

"Može čovek na primier imati skrivene sklonosti, koje ne dolaze do izražaja u životu zbog vaspitanja i karaktera; na duhovno-duševni svet one deluju; a ovaj dobija osobeno obojenje preko čitavog bića čovekovog, bez obzira koliko on o ovom biću sam zna ili ne zna."65

Ako stvarno želimo da budemo sigurni u svojim zaključcima o nekoj pojavi koju opažamo, mi moramo svojim mišljenjem da pokrenemo i volju da to na odgovarajući način 58 Načela jezuita, str 11, # 19 59 Načela jezuita, str 15, # 31 60 Načela jezuita, str 11, # 20 i 21; str 13, # 24 i 25 61 Načela jezuita, str 5, # 1 i 2 62 Načela jezuita, str 3 63 Načela jezuita, str 243 64 Renate Riemeck: Glauba-Dogma-Macht, Urachhaus 1985, Stuttgart, s. 252 do 273 65 Die Geheimwissenschaft im Umriss, GA 13, str.398

13

ispitamo. Samo prepuštanje mišljenjem neprožetoj volji da nas dovede do saznanja istine nije dovoljno, jer nas ona može dovesti do još veće zablude. Na primeru onoga žbuma - sama nesvesna volja nas može navesti da se od njega još više udaljimo ili da ga izdaleka zaobiđemo, a ne da mu se približimo.

Ovde treba takođe naglasiti da volja koja nije prožeta našim sopstvenim čistim mišljenjem u stvari i nije naša volja, te da se o takvoj volji ne može govoriti ni da li je slobodna ili ne. Takva volja koja deluje u ili preko naše telesne organizacije jeste slična onoj koja deluje u satnom mehanizmu ili u nekom drugom automatu.

Ignacije je nedovoljno upotrebljavao svoje mišljenje za proveravanje onoga u šta veruje, jer je to primio iz autoriteta katoličke crkve, a nije ga upotrebljavao ni za ono što on sam treba da čini. Pa i u tim svojim kasnijim kazivanjima on ne govori da li je takav njegov stav bio ispravan i da li je "taj vitez" ili "hodočasnik" ispravno u raznim situacijama postupao. Naravno da je razlog za to po svoj prilici bio samo to Ignacijevo nastojanje na objektivnim opisivanjima, koja bi svakako bila pomućena unošenjem nekog moralisanja, te i ja ovo navodim samo kao konstataciju činjenice, a ne zato što bih smatrao da je on to drukčije trebalo da pripoveda.

On o svemu tome govori - može se reći - sa nekog fatalističkog stanovišta, te da taj "Božji vitez" često u sudbonosnim trenucima nije radio po svojoj volji, nego da ga je na to navodila neka druga volja, kojoj je bio potčinjen i predan, on u svemu tome oseća i delovanje sudbine ili karme. Toj drugoj volji su se preko njegove neosvešćene volje pokorili i njegovi saborci u Pamploni. Tek kad mu je Ahriman topovskim đuletom polomio kosti, on se malo trgao od uticaja Lucifera, koji ga je podsticao na ludu hrabrost, te je osetio da postoji i još jedan moćan bog.

To trajno oštećenje noge njemu je verovatno došlo kao pomoć iz duhovnog sveta, zato što možda još kao dečak od osam ili devet godina nije primio potrebne i odgovarajuće moralne impulse. I to je nešto, u šta se ja ovde ne mogu upuštati, pogotovu što ne raspolažem nikakvim podacima o njegovom ranijem životu.

* * * * * * * Ovde treba napomenuti da je u Ignacijevo vreme bilo vrlo, vrlo malo ljudi koji su

nešto znali i mogli da prave razliku između ona dva zavodnika čovekova. Dok Ahriman čoveku stvara iluziju da ne postoji ništa duhovno, već samo svet koji se čulima može opažati i time ga vezuje za materiju, Lucifer ga mami da život na Zemlji potpuno prezre i da stupi u njegovo duhovno carstvo, ne u Hristovo carstvo istine, nego u njegovo carstvo mašte. No ni Ahriman ni Lucifer sami po sebi nisu nikakvo zlo. Zlo je samo ako čovek iz svoje slobode njihove snage i ono što iz njih proizilazi upotrebi na pogrešan način i tamo gde im nije mesto. Pa i vatru čovek može da upotrebi i da bi skuvao ručak za svoje bližnje, a i da im zapali kuću, a ona sama po sebi nije ni dobro ni zlo. Od Lucifera dobijenu maštovitost i oduševljenje čovek može da upotrebi za stvaranje umetničkog dela i predano pomaganje bližnjima, a može i za osvajačke pohode i za izmišljanje sredstava za što efikasnije ubijanje. A Ahrimanov svet iluzija može čovek da iskoristi za izoštravanje svog zdravog razuma i ostvarivanje svoje slobode, a može i za neumereno zadovoljavanje svojih telesnih potreba, nagona i žudnji, a takođe i za uskraćivanja tuđih radi zadobijanja vlasti nad drugima.

Hristos je onaj "put" - kako je ovde u motu navedeno - koji snage i Lucifera i Ahrimana drži u ravnoteži i s ljubavlju ka dobru usmerava, i "istina" kojom se i ti drugi duhovi prepoznaju kao i sve drugo što postoji a onda i "život" za one koji su primili Hrista odnosno koji su iz svoje slobode odabrali da idu tim njegovim putem i da se ispunjavaju istinom. A Antihrist ili Sorat je onaj duh koji i snage Lucifera i snage Ahrimana usmerava u suprotnom pravcu - ne u Hristovom, te zavodi ljude da ih upotrebe na neispravan način i na

14

pogrešnom mestu, navodi ljude da se pokoravaju nekoj otuđenoj i besvesnoj volji, da se predaju svojim nagonima, svojim strastima čulnosti i da zaborave duh, da potpuno srastu sa fizičkim, sa čulnošću Zemlje, pa time i da se vrate u životinjsku grupnost, da izgube svoje ja - a to je "druga smrt" (Ot.J.20.14 i 21.8).

Pošto je čovečanstvo toliko palo u čulnost i izgubilo vezu sa duhovnim svetom da ono samo ne bi imalo snage da se iz toga izbavi, sišao je Hristos kao "Reč" kroz koju je sve postalo (Jn.1.1-5) - kao "Spasitelj" - u telo Isusa iz Nazareta, pa je svojom žrtvom na Golgoti svim ljudima bez razlike pružio mogućnost da se oslobode od svoje okorelosti u ja i egoizmu. Tom žrtvom je Hristos svakom čoveku dao impuls za uzdizanje u duhovni svet, mogućnost za svesnost u duhovnom svetu, svesnost i bez svesti upaljene na materiji, te mogućnost da kao slobodno biće sa svojom sopstvenom slobodnom voljom razvija svoj etički individualizam oslobođen od nasleđa po krvi, te da pomoću svoje moralne fantazije ostvaruje svoje čoveštvo i zadoblje večni život. No, za razliku od zavodnika - Hristos ne vrši nikakvu prinudu niti mamljenje nego svakom čoveku ostavlja potpunu slobodu da sam izabere ili njegov put ili Antihristovu stranputicu, pri čemu ipak Hristova ljubav za ljude nikad i ničim neće biti umanjena. On izričito kaže:

"I dozvavši narod sa svojim učenicima reče im: ko hoće za mnom da pođe, neka se odrekne samoga sebe, pa neka ponese krst svoj i ide za mnom." (Mk.8.34)

* * * * * * *

Kao što je već rečeno, u Ignacijevo vreme je bilo vrlo malo ljudi koji su o tome nešto znali i umeli da razlikuju i te zavodničke duhove i njihove pomagače. Pogotovu što je još 869. godine rimokatolička crkva donela dogmu da čovek i nije nikakvo duhovno biće, nego da ima samo telo i dušu, u kojoj se samo manifestuju neke pojave slične duhu, a 1054. i konačnu dogmu o tome da Sveti Duh proizilazi "i iz Sina" - "filioque". Kad se uzme u obzir i bezbroj falsifikata koji su sa crkvenim autoritetom šireni i nametani čak i vrlo učenim vernicima, onda nije nikakvo čudo što je i Ignacije zaveden i uhvaćen da se sa svim fanatizmom bori za širenje Rimske imperije i njene aveti koja je uzimala razna obličja i imena - kako crkvena tako i državno-politička i privredna. Nesrećnom Ignaciju je na neki način sugerisano da ne sme da misali o onome što mu se iz crkvenih krugova saopštava, a još manje da sme po nekoj svojoj sopstvenoj volji da postupa i da to ispituje sopstvenom savešću, a za to bi morao upotrebiti mišljenje. To je on naravno pri osnivanju jezuitskog reda preneo i na druge.

Simptomatična za to je njegova ranije pomenuta "Rasprava sa Maurom", kad je imao 31 godinu. U putu za Montserrat s jednim Maurom došao je Ignacije "i na razgovor o Našoj Gospi. Maur je rekao kako mu se čini da je Djevica i mogla zanijeti bez muškarca, ali da nije mogla ostati djevicom u toku poroda."66

Pošto ga nije mogao ubediti, a Maur je svoju mazgu poterao brže i umakao: "U njemu se pojavilo ogorčenje prema Mauru, a izgledalo je da je i on pogriješio zato

što mu je dopustio da o Našoj Gospi govori onakve stvari, a bio je dužan braniti njezinu čast. Htio je da pronađe Maura i da mu zbog onoga što je rekao dadne nekoliko udaraca bodežom."67

Onda je odlučio da na jednoj raskrsnici mazga sama krene ili putem ka selu, gde "će pronaći Maura i probosti ga" ili "glavnom cestom". No: "Gospodinu se svidjelo da mazga ne skrene na seosku cestu".68

Iz ovog kazivanja Ignacijevog izlazi sledeće. Prvo, njegova potpuma zbrka u 66 Načela jezuita, str 9, # 15 67 Načela jezuita, str 9, # 15 68 Načela jezuita, str 10, # 16

15

mišljenju i zanesenost, kojom on - naravno nesvesno - spušta "Našu Gospu" na nivo neke njegove dame, kojoj je odan i čiju čast je kao vitez dužan da brani! I to kao "Božji vitez" - bodežom! Pri tome on uopšte ne razmišlja da bi ubijanjem Maura radi odbrane njezine časti on Našoj Gospi naneo najveći mogući bol. Tolika odanost Mariji, a toliko njeno unižavanje! Neki dobri duh ga je ipak preko volje mazge spasao od tog zločina. A to je sad ono drugo: Ignacije ne donosi odluku svojim mišljenjem, nego time što je svoju volju potčinio volji koja deluje preko volje mazge - bez obzira kako mi tu volju zamišjali!

Ovo nikako ne treba uzeti u nekom podsmešljivom smislu nego samo slikovito. Jer još od Srednjeg veka postoji običaj da čovek u nekoj posebnoj životnoj situaciji traži odgovor time što nasumce otvori Sveto Pismo i iz prve rečenice na koju mu padne oko traži razjašnjenje. Taj isti stav i način postoji i dan-danas u raznim vidovima. Tu bi spadalo i to što se sad radi izvlačenjem loza za lutriju ili u sportskim kladionicama. To sve možda i ima neko opravdanje. No bez obzira na to, ovaj stav Ignacijev ukazuje da se on plaši slobodne odluke svoje volje. On svim silama nastoji da od sebe načini neki moralni automat odnosno da se ne oslobađa od moralnog automatizma, automatizma koji je u njega ugrađen nasledstvom, vaspitanjem i drugim, on ne nastoji da se od svega toga oslobodi i da tako postane slobodno biće. To je stav koji ima strahovite posledice. Šta više, Ignacije izričito i kaže, a to se navodi u poglavlju "Misli sv. Ignacija":

"Više treba ceniti odricanje vlastite volje nego uskršavanje mrtvih."69 Pitanje upotrebe volje je vrlo delikatno i mora se bliže izložiti. Takođe i pitanje šta je

to "vlastita volja" i da li se nje uopšte može odreći? Ovaj iskaz Ignacijev sam sebi protivreči, kao i Ničeovo "Ništa nije istina" ili kasnije varijante "Sve je relativno", "Svako ima svoju istinu" itd. Te parole imaju isto toliko smisla kao kad se kaže "drveno gvožđe" ili "ćoškasti krug". Odricanje je svakako jedan čin volje, pa se postavlja pitanje; da li se vlastitom voljom može odreći vlastite volje? Jer to je isto kao i ono: "kako može satana da izgoni satanu?" (Mk.3.23). Međutim, to je jedna od 33 nabrojanih Ignacijevih misli, u kojima neke izričito daju uputstva kako i na šta treba usmeravati svoju volju, a neke makar samo posredno! A na jednom mestu on kaže:

"Sedamnaesto pravilo. Isto tako ne smijemo previše govoriti i isticati toliko milost da se ne izrodi u otrov koji će uništiti slobodu volje. Može se ipak raspravljati ... ali ... da to ne bude na štetu dobrim djelima i slobodnoj volji ili da se do njih ništa ne drži."70

To je velika Ignacijeva zbrka u mišljenju. Neko će možda reći da je to Ignacije samo u nekoj alegoriji iskazao, a što je drukčije mislio. No tu tek leži opasnost, jer razni ljudi mogu istu alegoriju na razne načine protumačiti, a sam Ignacije zahteva jedinstvenost u ponašanju, koja je nemoguća ako se ista stvar razlicito tumači:

"Tri su pouzdana znaka prave redovničke kuće: Točno držanje klauzure, čistoće i šutnje."71

I ovde se takođe može postaviti pitanje: Da li je to čin slobodne volje da se čovek odriče slobodne volje time što se tačno drži nekog propisa koji je neko drugi dao?

Zbog toga treba jasnije sagledati i shvatiti šta je to volja.

* * * * * * *

Volja se u čoveku manifestuje tako da je za čoveka u najvećoj meri nesvesna, nije mišljenjem osvešćena i sa mišljenjem stopljena. Nje čovek postaje svestan tek kad dobije predstavu o nekom njenom ispoljavanju, a sam proces njenog delovanja mu ipak ostaje nesvestan. Kad čovek pruži ruku da bi dohvatio neki predmet, on taj pokret opaža, ali ne 69 Načela jezuita, str 217 70 Načela jezuita, str 117, # 369 71 Načela jezuita, str 218

16

opaža delovanje te volje koja je i kako pokrenula mišiće ruke. Čovek takođe ne opaža ni delovanje volje u njegovom organizmu kad vari hranu ili kad iz vazduha prima kiseonik ili pri lučenju žlezda ili pri pokretanju krvotoka, dakle uopšte pri izmeni materija. On je ne opaža niti njome svesno upravlja ni pri trzanju ruke kad se opeče. To su sve instinktivne voljne radnje vezane za čovekovu telesnu organizaciju i ustrojstvo, a kojih je čovek potpuno nesvestan i kojima ne može da upravlja sem u izvesnoj meri pomoću naročitog okultnog školovanja. U to bi spadale i voljne radnje, koje neki nazivaju slučajem, neki sudbinom ili karmom, kad nešto čoveka navede da zakorači tamo gde će ga neka nesreća pogoditi ili ga iz nepoznatih razloga zaustavi te tu nesreću izbegne.

Nešto svesnije su voljne radnje koje dolaze iz čovekovog nagona - iz životnih nagona, a njima čovek zbog toga donekle može i da upravlja. Kad je žedan, čovek ne mora da se napije vode iz prve bare nego može da se bar neko vreme uzdržava dok ne dođe do čistog izvora. Takođe može da uzdrži disanje da bi zaronio u vodu itd. Tim životnim nagonima čovek može da upravlja do izvesne mere, a u ekstremnim slučajevima oni će pokrenuti čovekovu volju čak i da se napije vode iz prljave bare. Ako tim nagonima može da upravlja, on uvek prvo mišljenjem stvori neku predstavu o tome šta će mu više prijati i kako će to ostvariti.

Zadovoljavanje životnih nagona izaziva osećaj prijatnosti, a nezadovoljavanje osećaj neprijatnosti, te su i to takođe pokretači čovekove volje - naravno podsvesni. Ako se u načinu i sredstvima za zadovoljavanje tih nagona toliko uživa da se upotrebljavaju i preko mere dovoljne za zadovoljavanje životnih potreba, onda se tu već radi o strastima koje se pokazuju u jednom višem članu čovekovog bića, u njegovom "duševnom telu" ili duši, a samim tim je tih strasti čovek svesniji, čovek može o njima da misli i više može da svojom voljom njih zadovoljava ili suzbija. U to bi onda spadalo i uzimanje supstancija koje nisu potrebne za održavanje čovečijeg organizma, kao na primer alkohol, duvan i drugo. Za razliku od životinja, čovek može imati i druge strasti kojima se svom svojom dušom odaje: umetnost, nauka, sportska nadmetanja, kockanje, zgrtanje novca, vladanje a i potčinjavanje drugima, osvetoljubivost i drugo. Te strasti su kod više razvijenih ljudi mnogobrojnije i oplemenjenije, te se obično i ne nazivaju strastima. Zato se u to može donekle ubrojati i borba za unapređenje kulture, uljudno ponašanje, dobročinstvo itd. - bez obzira kako to neko zamišlja. Za razliku od životinja čovek može imati i izvesna osećanja ili nastrojenja, koja ga mogu podsticati na izvesne samo donekle kontrolisane voljne radnje: stidljivost, gordost, saosećanje, kajanje, vernost, ljubav, osećaj dužnosti i drugo. Tu dakle čovek može više da upravlja svojom voljom, ali teško da može da zna, da je potpuno svestan razloga zašto tako nešto čini, jer to mogu biti posledice vaspitanja, podneblja, naroda u kojem je rođen i drugog. Zbog toga mnogi smatraju da čovek nema uopšte slobodnu volju, da se njemu samo čini da je sam iz svoje slobode odlučio da nešto u tom smislu radi. I to je u velikoj meri tačno.

Rudolf Štajner o tome kaže: "Ne radi se o tome da li ja neku donetu odluku mogu da izvršim, nego kako ta odluka

u meni nastaje. Ono čime se čovek razlikuje od svih drugih organskih bića, zasniva se na njegovom

razumskom mišljenju."72 U stvari - kako se iz gornjih opisa voljnih delatnosti vidi - čim se čovek uzdigne iz

neposrednog zadovoljavanja čisto animalnih požuda, razlozi za pokretanje volje su uvek prožeti mislima, na primer o bistrom izvoru i drugom. Čovek mora imati predstavu o tome šta će uraditi, a tu predstavu može on sam svojim mišljenjem stvoriti samo na osnovu dosadašnjeg iskustva. Ukoliko tu predstavu njemu neko drugi daje i on je prisvaja kao podsticaj za pokretanje svoje volje, on je - bar u tom slučaju - samo njegovo oruđe, a ako se isključivo tom drugom pokorava on postaje njegov rob. A ako je još dao i zavet da će se 72 Die Philosophie der Freiheit, GA 4, str. 25

17

nekom drugom redovno pokoravati, on postaje njegov robot; pogotovu ako još i svoje mišljenje isključi, svoje mišljenje stečeno na svom sopstvenom iskustvu, te prihvati mišljenje nekog drugog, mišljenje koje dolazi iz tuđeg iskustva. Međutim, po Ignaciju:

"Koji poglavarevu zapovijed izvršuju izvanjskim činom ali nerado i ne slažući se s njegovim mišljenjem, ti treba da se ubroje među robove najniže vrste."73

To je užasna tragika Ignacijeva! Ovaj Ignacijev stav jeste u stvari potpuno razgrađivanje individualnosti i padanje u

grupnost, u grupnost koju predvođi taj poglavar ili - :bolje - neko ko se tim poglavarom služi da preko njega vodi tu grupu, a taj neko je sam čulno neopažljiv i deluje preko autoriteta koji je on - to duhovno biće - dao tom poglavaru, a da sam poglavar toga nije ni svestan. Čovek postaje rob volje nekoga apsoluta - bez obzira kako ga on zamišljao i ko je u stvari taj apsolut, ako on sopstveno mišljenje ne upotrebljava za pokretanje svoje volje. Taj apsolut onda i u njegovim svesnijim i opažljivim radnjama deluje na isti način kao i ona volja delatna u čovekovim instinktima i nižim nagonima - pa će se čovek tad napiti vode čak i iz one prljave bare. Takav čovek postaje ili ostaje da bude samo jedan bezmoralni automat ili točkić u časovniku koji je neko nepoznati konstruisao i navio.

Opažaje koje čovek preko svojih čula prima spolja on svojim mišljenjem povezuje sa pojmovima koji mu dolaze iznutra i to je u stvari saznavanje stvarnosti. Pri tim opažanjima u čoveku nastaju i subjektivna osećanja prijatnosti ili neprijatnosti:

"Mišljenje i osećanje odgovaraju dvostrukoj prirodi našeg bića, koju smo već spomenuli. Mišljenje je element kojim učestvujemo u opštem zbivanju svemira; osećanje je ono čime se možemo povlačiti u uskost sopstvenoga bića.''

''Naše mišljenje vezuje nas sa svetom; naše osećanje vraća nas u nas same, ono tek nas čini individuom."74

U osećanju imamo odnos objekta prema subjektu, a u volji individualni odnos sebe samih prema objektivnome. Ako čovek ne radi iz svoje sopstvene ljubavi prema tom činu, nego prema nekom moralnom propisu ili propisima koje mu drugi daje, on je tad samo neki moralni automat, gubi svoju individualnost. Volja koja kroz njega tad deluje slična je volji koja deluje u njegovim nagonima, a koje on nije dovoljno ili skoro nikako svestan. Potčinjavanje bilo kakvom autoritetu uz odbacivanje sopstvenog mišljenja zasnovanog na saznavanju dela stvarnosti stečenog preko sopstvenog ustrojstva i uz odbacivanje ljubavi prema činu koji smo sami izabrali - to je ropstvo najniže vrste! To je gubljenje individualnosti i vraćanje u grupnost, ali sad ne u grupnost svoje porodice, narodnosti, rase, pola, zatim države, religije, školovanja, pa i mesta i vremena u kojima živimo itd., nego u grupnost koja se stvara oko tog autoriteta, u grupnost u koju je i taj poglavar pao.

Iz onih prvih grupnosti se čovek postepeno izdvaja i individuališe, a prihvatanje i povinovanje bilo kakvom autoritetu jeste obrnuti proces: utapanje u neku neprirodno obrazovanu grupu i ponovno, sad malo drukčije dezindividualisanje. To je vraćanje u neko stanje slično onom prirodnom iz kojeg čovek izrasta i koje odbacuje primanjem Hrista prema motu datom za ovo poglavlje, slično ali ne isto. To je rađanje one zveri i spajanje s njom, a o kojoj Jovan kaže:

"I videh zver kako izlazi iz mora, koja je imala deset rogova i sedam glava, a na njenim rogovima deset kruna i na njenim glavama bogohulna imena." (Ot.Jn.13.1)

A malo zatim: "Ako ko ima uho neka čuje. Ko u ropstvo vodi i sam će u ropstvo otići; ko bude

mačem ubijao, mora i sam od mača da pogine. Ovde je istrajnost i vera svetih." (Ot.Jn.13.9-10)

Bogohulna imena su upisana, jer su takvi ljudi odbili da se razvijaju kao slobodna i 73 Načela jezuita, str 217 74 Die Philosophie der Freiheit, GA 4, str. 108-109

18

individualna bića i da kao takva i oni učestvuju u stvaranju nečeg novog, novog iz sebe samih a ne da budu pretvoreni u oruđe neke grupe - "zveri".

Novo stvaraju ljudi koji su primili Hrista kao put, ispunili se delom kozmičke istine prema svojem individualnom ustrojstvu i iz tog saznavanja stvarnosti i u okviru njene zakonitosti stvaraju nešto iz čiste ljubavi prema tome što ostvaruju; time sa Hristom vaskrsavaju i stiču život. Naravno da do toga oni tek treba da se probijaju tako, da iz čistog mišljenja, iz mišljenja koje oni sami iz svoje volje - koja se tad u stvari stapa sa čistim mišljenjem - da oni moraju prvo da žele, da iz tog čistog mišljenja koje nije vezano za čulnost, koje nije nikakav organski proizvod, koje to organsko potpuno potiskuje, da oni sami iz svoje fantazije prvo stvore predstavu o tome što će ostvariti. To je po božanskoj promisli opredeljenje čovekovo, to je smisao onoga:

"Ja rekoh: bogovi ste." (Jn.10.34) To podrazumeva da čovek mora upotrebljavati mišljenje, da svojim mišljenjem, koje

je iz univerzalnog izdvojeno, na osnovu svojeg ustrojsva i svojih stečenih znanja i poznavanja istina stvori svojom maštom predstavu o tome šta on želi ostvariti, te da iz svoje ljubavi prema tom činu pokrene svoju volju - volju kao delatan element čistog mišljenja - i da on sam oseti radost kad to delo izvrši. To je stvaranje nečega novog. To je božansko stvaranje, stvaranje iz ničeg.

* * * * * * *

No, nesrećni Ignacije se svim silama bori protiv sopstvenog mišljenja, te u "Pravila da

osjećamo s crkvom" pored ostalog kaže: "Trinaesti pravilo. Da uvijek ostanemo pri istini, treba da za ono što nam se čini

bijelim uvijek smatramo i vjerujemo da je crno ako tako izrekne crkveno poglavarstvo, u tvrdoj vjeri da je između Krista, našega Gospodina, Zaručnika, i sv. Crkve, Zaručnice njegove, isti Duh, koji nama ravna i upravlja na spasenje naših duša. Po istom, naime, Duhu i našemu Gospodinu, koji je dao deset zapovijedi, upravlja se i ravna sveta naša mati Crkva."75

Međutim, pošto se odrekao mišljenja, prihvata se Ignacuje slepe vere u ono što mu izrekne "crkveno poglavarstvo", verujući da preko tih ljudi govori uvek "isti Duh", a koji nadahnjuje uvek "na spasenje naših duša". Pri tome on čak ne sme ni da misli o tome da li se to sa Svetim Pismom slaže ili ne, te da eventualno - pošto više veruje crkvenom poglavarstvu - kaže da je Sveto Pismo pogrešno, čak i onako kako ga je preveo Hijeronim a i onakvo kako ga on nije preveo. Posebno da se raspravi sa Pavlovim poslanicama i da Pavla proglasi jeretikom, jer Pavle na primer, na suprot njemu i crkvenom poglavarstvu, kaže:

"Duhovni čovek pak rasuđuje o svemu, a njega niko ne prosuđuje." (l.Kor.2.15) "Zašto da tada savest sudi mojoj slobodi?" (l.Kor.10.29) "Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će u Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu:

kao prvenac Hristos, zatim oni koji Hristu pripadaju - prilikom njegovog dolaska, onda dolazi kraj, kad preda Carstvo Bogu i Ocu, kad uništi svako poglavarstvo, svaku vlast i silu." (l.Kor .15.22-24)

"A svako neka ispituje svoje delo, ..." (Gal.6.4) "... da Bog Gospoda našega Isusa Hrista, Otac slave, dade vama duha mudrosti i

otkrivenja ... shodno delotvornosti njegove silne moći, čije je dejstvo pokazao na Hristu kada ga je vaskrsao iz mrtvih i posadio sebi s desne strane na nebesima, iznad svakog poglavarstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i nad svakim imenom koje se naziva ne samo na ovom svetu nego i u budućem. I sve je pokorio pod njegove noge, a njega je dao Crkvi za glavu više svega; ona je njegovo telo, punoća onoga koji sve ispunjava u svemu." (Ef.1.15- 75 Načela jezuita, str 116, # 365

19

23) "Pazite da vas ko ne zarobi filozofijom i sujetnom prevarom po ljudskom predanju, po

svetskim stihijama, a ne po Hristu. Jer u njemu telesno obitava sva punina Božanstva, a vi ste puni u njemu, koji je glava svakog poglavarstva i vlasti. ... oprostivši nam sve prestupe na taj način što je izbrisao obveznicu koja je svojim odredbama bila protiv vas i uklonio je prikovavši je na krst. On je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu." (Kol.2.8-157

Ja ovde prvenstveno navodim Pavla, jer je on u ukazivanju na zavodnike određeniji od evanđeljista i drugih. On vidi više grupa, više vrsta zavodnika. Pod poglavarstvima on podrazumeva ona bića koja Rudolf Štajner naziva luciferskim, pod vlastima ahrimanskim, a pod silama asuraskim. To su tri glavne grupe zavodnika koji na određene načine deluju na čoveka, ali Pavle Efescima ukazuje da ih ima još - teško je svima dati odgovarajuće ime; a teško je tome svemu tačno i dati neko ime, za sve te bogove "koji po prirodi to nisu" (Gal.4.8) - kako je to ranije navedeno.

Za razliku od evanđelista, koji Hristov dolazak i delovanje u ljudskom telu opisuju inspirativno - mada sa raznih stanovišta - Pavle nastoji da to i razumski objasni, čak i za buduće naraštaje, da im bude jasno. A u tome treba baš i tražiti razlog zašto se iz izvesnih krugova - koji odbacuju mišljenje i priklanjaju se verovanju u ono što im njihova poglavarstva i vlasti govore - zašto se iz takvih krugova poslednjih decenija napada to kako ga oni zovu "Pavlovo hrišćanstvo". Time se u stvari napada sam Hristos, a pod inspiracijom onih duhova koje Pavle označava kao sile.

U vezi sa ovim treba istaći da je ovaj moj stav u potpunoj saglasnosti s onim što je i Joseph Alois Ratzinger dan pre smrti Jovana Pavla II u svojoj "Adress on Christianity as the Religion according to Reason" naglasio;

"Od početka je hrišćanstvo sebe razumevalo kao religiju Logosa, kao religiju saglasnu s razumom..."

Pri tome dakle još kao prefekt Kongregacije za doktrinu vere, sadašnji papa Benedikt XVI istakao je:

"U tako potrebnom dijalogu između laika i katolika, mi katolici moramo vrlo brižljivo ostati verni ovom osnovnom pravcu: da živimo u veri koja dolazi od Logosa, od kreativnog razuma, a koja je zbog toga dakle otvorena za sve što je zaista racionalno."76

Ja bih ovde skrenuo pažnju i još na jednu finesu Ratzinger-ovog izražavanja, a s kojom se i ja slažem, iako bih se o tome drukčije izrazio. Hristov silazak u ljudsko telo dogodio se u vremenu kad je čovečanstvo prolazilo fazu razvoja razuma, pa je za takvo stanje razvoja i Pavle pisao. To je bila religija saglasna s razumom. Od XV veka je čovečanstvo ušlo u fazu razvoja svoje duše svesti. Tu sad dolazi do izražaja taj kreativni razum - kako se Ratzinger izražava. Nije više dovoljno da se ta misterija na Golgoti samo razumski prima, potrebno je da čovek iz tih saznanja i kreativno deluje u svetu. Duhovni svet se povukao i prepustio ljudima da sami sobom upravljaju i ne prema nikakvim tradicijama i šablonima. A tu je sada nastala i potreba da se laička usmerenost ka čulnom svetu i spoljašnjim naukama poveže sa onim što je još sačuvano kao verska znanja, a što se u stvari pretvorilo u čista verovanja - bez znanja. Treba naučno istraživati i duhovni svet i iz tih znanja crpsti impulse za ispravan rad i u čulnom svetu, za uređenje ispravnih međuljudskih odnosa, kreativnim razumom spasavati sadašnju kulturu od propasti.

Tome se suprotstavljaju izvesni krugovi i tajne ili polutajne organizacije koje su pored ostalog izmislile i "Pavlovo hrišćanstvo". Ko su i kakvi ti krugovi - to bi pre mogli da otkriju i obelodane neki članovi jezuitskog reda, jer lakše to mogu da utvrde nego ja. Međutim, ako bi Ignacije sada bio ponovo inkarniran, on bi sigurno imao isti stav kao i ja sada. A i on bi i taj zadatak članovima reda postavio. 76 Pope Benedict XVI - Wikipedia, the free encyclopedia, 12/5/2007, page 16

20

Nekome se to može učiniti kao smela tvrdnja, ali ja smatram da imam dovoljno osnova da to tvrdim; i Ignacije je u međuvremenu evoluirao i shvatio greške koje je nekad činio, te uvideo njihove katastrofalne posledice još i zbog zloupotrebe njegovog pogrešnog učenja.

U svakom slučaju ne samo u Pavlovim poslanicama, nego i u evanđeljima se govori o vladarima koje treba savladati:

"A Isus ih dozva i reče: znate da vladari naroda gospodare nad njima i velikaši ih tlače. Među vama da ne bude tako; nego koji hoće među vama da bude velik, neka vam služi, ..." (Mt.20.25-26, slično Mk.10.42-43)

"A on im reče: gledao sam satanu kako je pao s neba kao munja. Eto, dao sam vam vlast da stajete na zmije i skorpije - i ništa vam neče nauditi." (Lk.l0.l8-19)

"Sad je sud ovome svetu. Sad će vladar od ovoga sveta biti izbačen napolje; ..."(Jn.12.31)

"Jer ako ne odem, pomagač-utešitelj neće doći do vas; ako pak odem, poslaću vam ga. I kada on dođe, dokazaće svetu ... u pogledu suda - što je vladar ovoga sveta osuđen." (Jn.l6.7-11)

Sve vladare treba savladati, jer: "Hristos nas je oslobodio za slobodu." (Gal.5.1) Hristos nas je oslobodio time što: "... saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.32) A zašto se Ignacije poziva na "deset zapovijedi" Mojsijevih? Kad: "Zakon i proroci su bili do Jovana; od tada se propoveda evanđelje..." (Lk.16.16) i: "A sad smo oslobođeni od zakona, pošto smo umrli onome koji nas je potčinjavao,

tako da sad služimo u novom duhu, a ne u starom slovu." (Rim.7.6) "... Jer ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro."

(Gal.2.21)

* * * * * * *

Ovo gore navedeno "Trinaesto pravilo" je izvanredno sadržajno, te ga treba i još bliže analizirati.

Sem tog neposrednog gušenja sopstvenoga misljenja - na osnovu sopstvenoga iskustva - ovde su slikovito iskazane i druge stvari. Slikovit način ima veliku, čak i sugestivnu snagu da se nešto izrazi. Ta snaga dolazi otuda što se u tako nekoj slici sažeto obuhvata nešto što bi se inače sa mnogo reči moralo opisati. Ja na to ovde posebno skrećem pažnju, posebno iz tog razloga što i ja više puta upotrebljavam takve slike (na primer onu o bari), a nikako mi nije namera da sugestivnio delujem, nego samo da se sažeto izrazim. Odbrana od takve eventualne slikovite sugestije jeste kad čovek tu sliku svojim razumom rasčlani i razjasni, da o njoj misli a ne da je samo nekim osećajem primi. To utoliko pre, što čovek neku sliku može i na osnovu svojih predrasuda da pogrešno protumači. Čak i onaj ko takvu sliku daje može neki put misliti da njome nešto drugo iskazuje, a ne ono što ta slika stvarno drugima govori.

Tako i kad Ignacije govori o crkvi, on svakako misli na rimokatoličku crkvu u najpozitivnijem smislu. Međutim - kako se on izražava - ako je ona "Zaručnica." Hristova i on njen "Zaručnik" to znači da oni nisu spojeni, da venčanje i spajanje tek u budućnosti treba da dođe. Sem toga, da su Hristos i crkva na neki način istog ranga, a ne samo izdvojeni; ili bar približno istog ranga - ako se vratimo u doba patrijarhata. No po Pavlu je - opet slikovito dato - Hristos "glava" crkve a ona njegovo telo; sem toga i "glava svakog poglavarstva i vlasti" a koje je "razoružao", "osramotio" i "pobedio" - kako je to malo pre navedeno. Iako Ignacije to možda tako nije mislio, tj. da Hristos i crkva nisu spojeni, te da je crkva istog

21

ranga kao i Hristos (ili skoro istog ako se vratimo u Stari Zavet), on je - ili neki duh preko njega - to stvarno izrekao. Možda je to preko njega izrekao baš onaj duh:

"Duh, koji nama ravna i upravlja na spasenje naših duša."77 Ako Ignacije tu nije odstupio od stava svog crkvenog poglavarstva, onda to znači da

rimokatolička crkva nije telo Hristovo nego nešto sasvim drugo, a što će posle spajanja sa Hristom poroditi nešto sada još nedefinisano.

I ovo je jedan od razloga za moju tvrdnju, da bi Ignacije u današnjoj inkarnaciji, posle možda dva mučna boravka u duhovnom svetu imao isti stav kao i ja. To što se tada odricao sopstvenog mišljenja ne znači da on po prirodi nije bio čestit čovek, sa plemenitim osećanjima i težnjama, takođe i sa devocijom prema istini, iako nije razumeo tačno šta to znači i kako tu istinu treba tražiti.

Ja bih ovde istakao i Ignacijev iskaz da je taj "isti duh između Krista ... i sv. Crkve". Taj Duh preko Ignacija ne samo što kaže da crkva i Hrist nisu spojeni, nego i to da se on - taj Duh - nalazi između njih. To treba doslovno primiti i shvatiti! Jer to je:

"... Duh(a) istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje ..." (Jn. 14.17)

To je: "... pomagač-utešitelj, Duh Sveti koga će Otac poslati u moje ime, on će vas naučiti

svemu i podsetiće vas na sve što sam rekao." (Jn.14.26) Taj Duh uči ljude kao individualnosti - uključujući i one koji stoje u crkvi izdvojenoj

od Hrista - taj Duh sve ljude uči istini, ali ih uči samo ako istinu traže kao slobodna bića, a to znači delimično izdvojene čak i od Hrista, izdvojene time, što ljudi većinom i nisu svesni koliko su povezani sa Hristom. Jer ukoliko više istine saznajemo, utoliko se više sa Hristom spajamo, smanjuje se naša izdvojenost od njega. A pošto je svaki čovek, pa i onaj koji nikad nije ni čuo za Hrista, ispunjen bar nekim istinama - to je dokaz da je Hristos u svim ljudima. To ujedno pokazuje i da nijedan čovek kao pojedinac ne može biti namesnik Hristov, jer nijedan ne zna celokupnu istinu. Može li jedan, ma kako obdaren i nadahnut čovek da zna sve istine, pa bar sve one koje znaju neki drugi ljudi? Onaj primitivac iz Amazonije svakako da o nekim životinjama i biljkama zna nešto o čemu nijedan visoko obrazovani i kulturni čovek uopšte nema nikakvog pojma - čak ni da postoje. Ko je njemu bio "namesnik" za to, a ipak je i u njemu Hristos jer se spojio sa izvesnim istinama o tome? Ako takav primitivac poučava papu koja je biljka iz Amazonije zdrava a koja otrovna, a papa njega o strašnom sudu ili kako je i zašto Ignacije svetac - ko je kome od njih Hristov namesnik koji iznosi i tumači istinu?

I o ovome bi Ignacije danas govorio kao ja. Izraz "sveta naša mati crkva" takođe nije srećno izabran. Pre svega, pre bi se moglo

reći da su ljudi "rodili" crkvu nego crkva ljude. A ako se "mati" uzme samo kao slikoviti simbol neke nesebične i požrtvovane ljubavi - kakva bi to bila mati koja se odriče svoje neposlušne dece (ekskomunicira ih), dece koja žele da odrastu, a koja njih zbog toga ili drugih neposlušnosti neki put i na lomači spaljuje? O spaljivanju Jana Husa 1415. godine i Ignacije je morao znati. I da li pravna odrednica odricanja poništava činjenicu da su ta ekskomunicirana deca ipak morala ostati deca svoje majke, da ih je ona rodila takve kakva su? A da li su deca crkve i ona koja su - pretežno u prvim godinama života - bez njihovog znanja i volje upisana u neki crkveni registar, a kad su odrasla možda nikad u neki hram nisu ni ušla ili se čak otvoreno izjašnjavaju kao ateisti, a crkva ih ne briše iz spiska da bi se iz političkih razloga prikazivala da ima što veći broj članova - "dece"? A čudna bi bila i takva mati, koja bi se odricala svoje dece ako joj se ne drže za suknju! Da li bi neko takvu majku nazivao svetom? I da li se ona upravlja prema deset zapovedi? Pa i Tridentski koncil je sazvan zbog "neposlušne dece" i rasplamsao je krvavi "Tridesetogodišnji rat" (1618-1648), kojim je stanovništvo Evrope znatno smanjeno. Kako se to kao i razni krstaški ratovi slaže sa: 77 Načela jezuita, str 116, # 365

22

"A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje ..."(Mt.5.44)? Kakav stav o tome zauzimaju "namesnici Hristovi" i oni koji njima bez pogovora

služe? Koji duh njima vlada? "Sve proveravajte, zadržavajte što je dobro." (l.Sol.5.21) "... ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove - jesu li od Boga, jer su mnogi

lažni proroci izišli u svet." (l.Jn.4.1) To se može činiti samo sopstvenim mišljenjem, a ne pitanjem nekog autoriteta u čije

se iskaze mora verovati.

* * * * * * *

Što se tiče "deset zapovijedi", može se pretpostavljati da je Hristos nadahnjivao Mojsija, eventualno preko Jahvea ili na drugi način. Međutim, sem gore navedenog a opet po Mateju, Isus Hristos čak i ono što je u tim zapovedima dato uzdiže na viši stepen, na primer ono "Ne ubij" (Mt.5-21-26) ili "Ne čini preljube" (Mt.5.27-30). On ne poništava zakon nego upućuje ljude kako će ga potpunije razumeti, a vodeći računa da je njihova svest razvijenija nego u vremenima donošenja zakona. Zašto Ignacije o tome ne govori nego samo o "deset zapovijedi", kao da ljudi nisu stasali da razvijaju svoj razum, kao da su ostali na stepenu razvoja osećaja? Na stepenu razvoja osećaja? Na stepenu, na koji ukazuje Pavle sa:

"... jer ne bih znao za prohtev, da zakon nije kazao: 'Ne poželi'... " (Rim.7.7) Da li se i u tome može videti Ignacijevo opiranje protiv razumskog mišljenja, pomoću

kojeg treba saznavsti svoje prohteve i sam njima ovladavati? Pa traži da ga "crkveno poglavarstvo" vodi? Koji se duh nalazi iza tog "crkvenog poglavarstva"? Ko je "između Krista ... i crkve"? Jer kao što postoji duh povezivanja, tako postoji i duh razdvajanja od Hrista, a oni se oba nalaze "između Krista ... i crkve".

Malo dalje od gornjih navoda Pavle opširno objašnjava čovekovu dvostruku prirodu: "Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh.

Tako, ne znam šta činim; jer ne činim što želim, nego što mrzim - to činim. Ako pak činim što ne želim, slažem se sa zakonom i priznajem da je dobar. Jer to sad ne činim više ja, nego greh koji obitava u meni. Znam, naime, da u meni, to jest, u mome telu, dobro ne obitava; jer hteti - toga ima u meni, ali činiti dobro - toga nema. Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim. A kad činim ono što ne želim, to već ne činim više ja, nego greh koji u meni obitava. Želeći, dakle, da činim dobro, nalazim da za mene važi zakon - da je zlo u meni. Tako se po unutrašnjem čoveku radujem Božijem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je u mojitn udovima. Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela? Bogu hvala kroz Isusa Hrista, Gospoda našega. Tako, dakle, ja sam umom služim Božijem zakonu, a telom - zakonu greha." (Rim.7.14-25)

Čovek dakle, čovekovo ja želi da čini dobro, ali ga njegova telesnost navodi da čini zlo koje ne želi. Ne treba se dakle poveravati volji koja deluje preko "mazge". Ovaj iskaz Pavlov treba dobro primiti u dušu i povezati sa sledećim:

"Kažite mi, vi koji želite da budete pod zakonom, zar ne čujete zakona? Napisano je, naime, da je Avraam imao dva sina: jednoga od robinje, a drugoga od slobodne. Ali onaj od robinje rođen je na telesan način, a onaj od slobodne - na osnovu obećanja. Sve je to slikovito rečeno: ove dve žene - to su dva saveza; jedan od Sinajske gore, koji rađa za robovanje, i to je Agara. Jer Sinajska gora je u Arabiji; ona odgovara sadašnjem Jerusalimu, koji robuje sa svojom decom. Gornji Jerusalim, međutim, slobodan je i on je naša mati. Napisano je, naime: "Razveseli se nerotkinjo koja ne rađaš, klikni i uzvikni ti koja ne trpiš porođajne muke; jer ostavljena ima više dece nego ona koja ima muža". A vi ste, braćo, deca

23

obećanja kao Isaak. Ali kao što je nekada onaj što se rodio na telesan način gonio onoga koji je na duhovan način rođen, tako biva i sada. Nego šta kaže Pismo:

'Odbaci robinju i njenog sina; jer robinjin sin neće naslediti sa sinom slobodne'. Zato, braćo, mi nismo deca robinje, nego one slobodne,"(Gal.21- 31)

U Agari je slikovito prikazana čovekova telesnost - prvi savez. Gornji Jerusalim je duhovni svet i tu je nerotkinja - drugi savez. Mi čistim mišljenjem koje dolazi iz "Gornjeg Jerusalima" - kako je ranije izloženo - potiskujemo svoju telesnost, odbacujemo "robinju i njenog sina", njenog sina koji pokreće našu volju preko instinkata, nagona i strasti, te sami kao "sinovi slobodne" usmeravamo svoju volju. Ako se to primi, onda čovek neće više osuđivati nijednog čoveka pa ma šta on uradio, ali njegove grehe svakako da, kako bi se osvešćivao i saznavanjem istine pomoću svoga mišljenja i oslobađao se, sve više ovladavajući i potiskujući svoju telesnost.

Međutim, hrišćanski sudovi u glavnom osuđuju, pa zbog toga i kažnjavaju čoveka. Čudno je to što su komunistički ateistički sudovi slali na "popravni rad", na "prevaspitavanje". Tako su to bar formulisali, a kakvim su ih mučenjima pri tom izlagali - o tome nije potrebno govoriti ovde, jer je to svima dobro poznato. A sada čak i međunarođni sudovi (kojima glavni ton daju "hrišćani") počinju da dele "pravednost posredstvom zakona", po kojoj neko može biti i više godina u zatvoru pre nego što se izvede pred sud, a za javna dela može se suditi i tajno!

"Ne znajući, naime, šta je pravednost Božija i tražeći da postave svoju sopstvenu pravednost, nisu se potčinili Božijoj pravednosti, jer Hristos je svršetak zakona - za opravdanje svakom koji veruje." (Rim.10.3)

A na: "nisu li bogataši ti što vas tlače i vuku na sudove?" (Jak.2.6) neki hrišćanski sudovi za pare - uz kauciju - puštaju prestupnike da se iz slobode brane, te da i pobegnu u neku zemlju, koja će im zbog donetih para dati gostoprimstvo.

Ko je taj inspirator koji bi hteo da je Hristos uzalud umro? Jer: "Jer ako ja ponovo zidam ono što sam jednom srušio, sebe prikazujem kao

prestupnika. Jer ja sam posredstvom zakona umro zakonu - da Bogu živim. Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene. Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro." (Gal.2.18-21)

I o tome inspiratoru bi Ignacije danas postavio pitanje, jer je još i onda imao devociju prema istini, zbog čega je bio žestoko napadan po svoj prilici i od poglavarstava, i od vlasti", i od sila. Na ovo pitanje bi trebalo da odgovore i danasnji pripadnici reda koji je on osnovao, a takođe - i prvenstveno - onaj kome se oni bez pogovora pokoravaju. Takođe, i da li i šta oni protiv toga preduzimaju? Naravno da se to odnosi i na sve druge, ali ja ovde pišem samo o jezuitizmu. A zbog zapadnih Agarjana ja sam već ranije pisao da je Zapad pod duhovnom okupacijom arapskog Islama ili islamskog arabizma, mada prividno izgleda kao da zapadnjaci njima vladaju. I na ovo se može primeniti:

"Nije to mudrost koja silazi odozgo, nego je zemaljska, čulna, demonska ..." (Jak.3.15) Ta mudrost nije ni malo za potcenjivanje i Jakov upozorava: "Potčinite se, dakle, Bogu, a usprotivite se đavolu, i pobeći će od vas." (Jak.4.7) "Zakonodavac i sudija je samo jedan - koji može da spase i pogubi. A ko si ti što

osuđuješ bližnjega?" (Jak.4.12) A pre toga Jakov kaže: "Tako govorite i tako tvorite kao ljudi kojima će se zakonom slobode suditi. Jer sud

nema milosti prema onom koji nije milost ukazivao; milost slavi pobedu nad sudom." (Jak.2.12-13)

Pošto ne želim da budem samo neki apstraktni teoretičar, ja bar kratko moram ovde

24

dodati: U predlogu tročlanog društvenog uređenja koji je Rudolf Štajner dao uključeno je i to sudenje zakonom slobode. Ja se u to ovde ne mogu upuštati, ali veliki broj jezuita je s tim upoznat, a takođe i onaj kome se oni pokoravaju. Naravno da se ostvarenje takvog ideala ne može postići preko noći i da će se neko boriti za, neko protiv, a neko biti ravnodušan ili uspavan. I tu će se zakonom slobode suditi.

25

2. Ignacijev život i razvoj

Kao što je već receno, Ignacije nastoji da sebe nepristrasno posmatra, te je sa svoje 62 do 64 godine78 opisivao svoje i spoljašnje (istorijske) i unutrašnje (duševne) događaje kao da je kroz to prolazio neko drugi ("hodočasnik"), a ne on sam koji to opisuje. To je izvanredno značajno objektiviranje sebe, te će taj njegov opis i meni poslužiti da istaknem neke stvari. A i izdavači ove knjige na to - samo drugim rečima - upućuju. Pri tom ću se ja poslužiti i njihovim "Napomenama"79 i "Kronologijom Ignacijevog doba",80 a neki put i drugim izvorima i podacima.

Posle teškog ranjavanja u Pamploni 1521, kad je imao 30 godina (rođen je 1491), on je pri oporavljanju čitao i svetovne i crkvene knjige, s tim što su ga ove druge više privlačile i ispunjavale. Čitao je "Vita Christi" ("Kristov život") i knjigu o životima svetaca na španskom.81 On tu ne pominje, pa tada svakako i nije čitao Sveto Pismo. Katolička crkva je bila protiv toga da ga čitaju svetovnjaci, mada je prvo štampano izdanje na latinskom izvršio Gutenberg još 1452-1455. Međutim, Ignacije nije tada, pa ni l523. znao latinski.82

Na Ignacija - tada još Iňiga83 - su poseban utisak ostavili sv. Franja Asiški (1182-1226) i sv. Dominik (1170-1221),84 što nije nikakvo čudo kad su u pitanju takve duhovne veličine. To ga je podsticalo na to da promeni svoj dotadašnji način života. Onda su mu se oči "malko otvorile", te je "malo po malo naučio raspoznavati duhove ko ji su djelovali na njega, jedan sotonski, a drugi Božji".85 To je bilo dok se oporavljao i onda je "dok je bio budan, jasno vidio lik Naše Gospe sa svetim Djetetom Isusom".86 Podstaknut time on doživljuje duševni preobražaj, uz odvratnost prema dotadašnjem životu. U njemu se rađa "mržnja prema sebi".87 Na naslućivanje svoga brata da on želi da promeni svoj život i njegovo odvraćanje od toga "on je odgovarao prilično neodređeno, ali tako da istina nije trpjela. On je već tada bio osjetljive savjesti u pogledu govorenja neistine...".88

U prethodnom poglavlju već je bilo objašnjeno da su ta Ignacijeva gledanja skoro isključivo bila vizije. Na to ukazuje i već sam izraz "vidio lik". U vižijama, pa čak i u prvim stepenima pravog duhovnog gledanja - imaginacije i inspiracije - može biti vrlo mnogo zabluda i pogrešnih tumačenja sagledavanoga - pa neki put čak i na još višim stupnjevima. Tu tek dolaze najveća iskušenja, da se neki takvi doživljaji netačno sagledaju i pogrešno protumače. Kako je i da li je tačno Ignacije razlikovao duhove - sotonskog i Božjeg? I koga boga?

Oni koji idu mističarskim putem uronjavanjem u sebe, ka unutra (kao i Ignacije),89 oni vrlo snažno doživljuju delovanje Ahrimana koji ih vuče ka čulnom svetu, ka Zemlji, ka spolja, jer osećaju kao prinudu na primer i to što moraju da jedu:

"... ako si Sin Božiji, reci ovom kamenu da postane hleb." (Lk.4.3) A onda - da bi se spasli od Ahrimana - oni vrlo lako padnu pod uticaj Lucifera koji ih

odvraća od čulnog sveta, pokazuje im svoj duhovni svet u kojem ne važe fizički zakoni, u 78 Načela jezuita, str 3 79 Načela jezuita, str 42-44 80 Načela jezuita, str 242-244 81 Načela jezuita, str 6, # 5 82 Načela jezuita, str 16, # 35 83 Načela jezuita, sstr 42, # 12 84 Načela jezuita, str 6, # 7 85 Načela jezuita, str 7, # 8 86 Načela jezuita, str 7, # 10 87 Načela jezuita, str 8, # 12 88 Načela jezuita, str 8, # 12 89 Načela jezuita, str 121

26

kojem ne mora ni da se jede: "... tebi ću dati svu vlast i slavu njihovu, jer je meni predana i ja je dajem kome hoću."

(Lk.4.6) Iz tog razloga mnogi, čak vrlo pobožni i duboko verski nastrojeni ljudi padnu u

iskušenje i u obmanu, te u Luciferu gledaju onog "pravog Boga" ili "njegovog Sina", pa u svojoj zabludi Lucifera nazivaju Hristom. A pošto je Lucifer poveo ljude u fizičko telo, a u tom telu vladaju Ahrimanovi zakoni, oni onda Ahrimana - koga ne poznaju, ne razlikuju ga od Lucifera - nazivaju Luciferom. Treba imati u vidu da su ti ljudi uglavnom verovali da postoji samo jedan veliki suparnik Hristov. Tek Rudolf Štajner jasno ističe da su ovo dva različita duhovna bića i to vrlo visoka po rangu, ali iz određenih razloga zaostala u razvoju.

* * * * * * *

Pošto ovo mnogima može izgledati apsurdno i proizvoljno dato, bez ikakvih dokaza i pošto u tu zabludu pada ogroman broj vrlo pobožnih ljudi, ljudi kojima se ne može zameriti ni u pogledu njihove čestitosti ni u pogledu njihovih plemenitih težnji i raznih čak i vrlo hrišćanskih ideala, ja ću ovo malo opširnije objasniti i sa još jednog drugog stanovišta, sa stanovišta okultnog školovanja i to kako se ono odražava na stanje čovekove svesti, a na osnovu predavanja Rudolfa Štajnera održanih juna 1912 u Kristijaniji (sadašnjem Oslu).90 U IV predavanju, od 6. juna 1912. on izlaže:

''U svojoj običnoj svesti čovek ima svest o svome ja i o drugim predmetima i bićima oko sebe. Na putu okultnog školovanja je gubitak, napuštanje i nadvladavanje ove svesti isto toliko neophodno koliko i opasno. Pri uspavljivanju se ova svest gubi, ali je čovek ponovo nalazi pri probuđenju. Kod religija se zadržava ta svest o ja, ali neke od njih deluju više na mozak, a neke više na srce. Međutim, mističari teže da se oslobode takve svesti, da je nadvladaju i da se užive u neko stanje samozaborava, da idu čak do poništavanja sebe, gašenja sebe pomoću nekog ushićenja, ekstaze, te da se kroz tu ograničenost zemaljske svesti probiju do neke više. Oni potiskuju svoju običnu svest o ja, ali im pri tom ipak ostaju njihovi duševni doživljaji od onda kad su se služili svojim mozgom ili srcem:

"Mističar hoće da isključi tu svest, ali on time ne isključuje te doživljaje preko mozga ili srca."

To su na primer neoplatoničari Jamblis i Plotin, zatim Skotus Erigena i Majstor Ekhart.

Neki mističari sem te obične svesti uspevaju da isključe i doživljaje mozga, ali im ostaju predstave koje su primili preko srca. Oni nikako ne vole ono što se mislilo i žele da isključe još i misli, te zadržavaju samo ono što su preko srca primili. Oni odbacuju sve zašta bi se morali poslužiti mozgom, odbacuju mišljenje, pa i nauku o prirodi, te time stiču veće snage kojima se služi srce. Najizrazitiji primer za takvog mističara jeste Franja Asiški.

Ima i takvih mističara koji isključuju ličnu svest, a sem toga i doživljaje srca, te se služe samo mislima i predstavama, a koje su vezane za mozak. To je na primer Hegel.

Neki mističari kao sv. Tereza isključuju i svest i doživljaje mozga i doživljaje srca. Naravno da ima mističara koji to samo delimično uspevaju, jedno u većoj meri, drugo

u manjoj. Otuda ima i takvih koji su takoreći ljudskom ljubavlju zaljubljeni u Madonu ili u Hrista kao svog zaručnika, tako da se može govoriti i o erotskoj mistici.

Sledećeg dana, u V predavanju, održanom 7. juna 1912. govori Rudolf Štajner o velikim promašajima mističara:

Kad na mesto obične svesti treba da nastupi natčulno iskustvo, dolazi često mističar u neku oblast koja upravo isključuje svako iskustvo, svako doživljavanje. Oni to zaodevaju u 90 Der Mensch im Lichte von Okkultismus, Theosophie und Philosophie, GA 137, str.61, 65-68, 70, 73; 79-87; 132-133, 135-138, 139-141; 168

27

reč "venčanje", "sjedinjen je", a to u stvari znači "gubljenje samog sebe", "otuđivanje od sebe", "više nemati sebe, kao neka vrsta višeg spavanja, biti prenet u neki drugi element".

"U ovom poslednjem se nalazi to, da mistika - tako kako pred nas većinom istupa - doduše jeste put ka okultizmu, ali ne postiže svest bez nekog svesnog predmeta. Jer u trenutku kad mističar napusti sve predmete ovog sveta - bar u meri kako smo juče o mistici govorili - gubi on takođe i samu svest; tu dolazi neko drugo stanje, stanje opijenosti, samoizgubljenosti, tako da on ne postiže ono što mora biti označeno kao treći element okultnog doživljavanja, naime drukčiju svest, višu svest, onu koja nema nikakvog spoljašnjeg predmeta od svih onih predmeta koje svest inače ima, a ipak jeste neka svest."

Mističari sami sebe gube zbog toga što nemaju nikakvu unutrašnju prisiljavajuću pobudu odnosno povod da iz sebe iziđu, nego uvek spoljašnje uzroke imaju. Kod Franje Asiškog su to bila nasledna vidovita vizionarska stanja. A kod raznih mističarki ličnost samoga Isusa, koji im se pojavljivao kao ženik, spolja su dakle one bile pobuđivane da dođu u svoje mističko stanje.

"Ovaj spoljašnji podstrek je bio naročito kod svih tih mističara, koje smo juče naveli. Ali jedna unutrašnja prisiljavajuća pobuda mora postojati, a koja čoveka pokreće na to da sam sebe preskoči."

Supstancijalnost našeg tela se stalno menja; menjaju se i naša unutrašnja doživlja- vanja - mišljenje, osećanje i htenje; o svome ja mi imamo samo neku misao, neku predstavu da je nešto trajno, ali prilikom uspavljivanja mi gubimo svest o njemu - ona nije trajna. Jedino izraz toga ja mi možemo naći u čovečijem obličju, ali samog ja se mi ne možemo dočepati. No ni to čovečije obličje ne može biti istinski izraz toga ja, ono je samo predstava o ja.

"Sad mora okultist svakako znati da on ne može živeti u predstavama, ne u zaključivanjima, koja se uzimaju spolja; on ne može iz spolja uzimati doživljaje do kojih sad on mora doći, jer ono što spolja dolazi to čini njegovu zemaljsku svest koju on hoće da preskoči, ali kad okultist gleda svoje čovečije obličje, mora on doživeti na ovom čovečijem obličju nešto, što njega izvodi iznad svake zemaljske svesti."

On doživljuje da je gornji deo čovečijeg obličja preobličen gordošću, a donji pohlepnošću, doživljuje da on takav kakav pred njim stoji nije istinit.

U VIII predavanju ovog ciklusa, koje je održano 10. juna 1912. Rudolf Štajner govori da je za okultni razvoj najsigurnije, ako se pođe od posmatranja čovečijeg obličja, a ne da se pođe od unutrašnjeg čoveka, jer su pri obrazovanju unutrašnjeg čoveka sarađivale i luciferičke i ahrimaničke snage. Ma kako dobre izgledale duševne sadržine, one su uvek na neki način pomešane sa snagama, kojima su Lucifer i Ahriman radili na čoveku. One su radile na čovekovom obličju, ali su na njega imale posve najmanji uticaj, ono je ostalo slika božanstva. Za duhovno školovanje treba dobro uzeti u obzir sledeće:

"Kad neko čisto preko unutrašnjih duševnih doživljaja dospe do toga da pređe prag i stupi u duhovni svet, tad on doživljuje duhovno gledanje, a može u izvesnoj meri i da ne žuri sa gledanjem tih stvari, pošto one srazmerno dugo vremena traju. To je dakle - reklo bi se - ono najprobitačnije, najudobnije kad se pođe od unutrašnjih duševnih doživljaja. Ali to ima upravo napred opisane nedostatke. To čoveka ne čuva od toga da luciferičke i ahrimaničke uticaje kao takve neispravno ne procenjuje, da ih neispravno raspoznaje. Stvarno se sme reći, moji dragi prijatelji, Lucifera i đavola ljudi baš najmanje primećuju onda kad polaze od unutrašnjeg dusevnog života.

Nasuprot tome, polaženje od čovečijeg obličja ima upravo taj nedostatak, što to gledanje do kojeg je čovek dospeo, te imaginacije izvanredno kratko traju, što one ne ostaju dugo, tako da je svakako neophodno da čovek izvesno prisustvo duha razvije onda kada želi da ih zadrži."

Ako okultista i pođe od čovečijeg obličja, stvori od njega neku pasliku, pa i nju

28

izbriše, on nju doživljuje u eterskom telu (životnom telu, telu oblikujućih snaga), on sam sebe doživljuje u svom eterskom telu. No taj doživljaj se sad odmah razdvaja na dva doživljaja. Prvi je smrt, a drugi je Lucifer.

Smrt se doživljuje tako što se zna da čovečije obličje ne može opstati izvan zemaljskog postojanja. No ko želi da se vine iznad zemaljskog postojanja, on mora razbiti to čovečije obličje, a to se pokazuje kao smrt. To čovekovo obličje se u eterskom telu može pokazati samo kao obdareno smrću. To mora biti prvi utisak, to razbijeno čovečije obličje, a to kod mnogih koji idu okultnim školovanjem izaziva strah koji oni ne mogu savladati. Neophodno je da se ta smrt vidi, jer onda postaje sasvim izvesno da se u zemaljskom telu ne može doživljavati viši svet. Mora se iz njega izići.

Međutim, to ne znači da se u zemaljskom telu apsolutno ne može doživeti viši svet. Tu je sad onaj drugi doživljaj: razabire se Lucifer. Lucifer deluje vrlo zavodnički. On ukazuje na krhkost čovečijeg obličja i da su ga oni viši bogovi koji su njegovi protivnici morali takvim sačiniti. Zatim Lucifer čoveku vrlo zavodnički ukazuje na to šta bi od njega dobio, da je jedino on na njemu radio: on ne bi imao to krhko ljudsko obličje. Kad se čoveku oduzme to obličje, ono što mu ostaje, to je valjano za natčulni svet, srodno je s njim i u izvesnom pogledu je besmrtno, dok je telo smrtno. To je snažan argument Luciferovog zavođenja:

"Čoveku se najpre ukazuje na onu sliku božju, koju on ima, ali da je ona krhka i vezana za Zemlju. Preko Lucifera mu se ukazuje na ono što je u njemu besmrtno. To je to iskušenje, taj zavodnički utisak."

Ali ako se to spoljašnje obličje odstrani , i posmatra ono što je besmrtno, tada čovek vidi da ga je Lucifer učinio besmrtnim po tu cenu, što on više nije istinski čovek. On više nema čovečije lice, a pri tom žene više liče na lava, a muškarci na bika. Međutim, pošto ni čovek nije potpuno ogoljen od lava ni žena od bika, nego se oni razlivaju jedno u drugom, u tome se onda pojavljuje slika jedne ptice - orla. No donji deo čovekov se pokazuje tad kao divlja aždaja ili divlji crv-zmaj. U religioznoj simbolici se u tom smislu ukazivalo: na čoveka, na lava, na bika i na orla, a kod pada u greh i na tog divljeg crva.

Lucifer može dati čoveku besmrtnost, ali po cenu gubitka forme, obličja. U toku zemaljskog razvoja Lucifer je čoveku davao sve više natčulnoga, a i mudrost u velikoj meri potiče od njega. Pri susretu sa njim, Lucifer može ukazati na mnogo šta što mu čovek duguje. No ta besmrtnost koju Lucifer daje jeste unižavanje čoveka na stepen životinje i to ne neke više nego kao neke amfibije. To je težak utisak i čovek mora imati mnogo prisustva duha da shvati tu smrt i Lucifera, te da još posmatra i samoga sebe.

"Ničeg nema utešnog što čovek tu vidi, jer on konačno ima samo između ta dva da bira. Čovek može da bira da se drži onog smrtnog, krhkog koje potiče od bogova, od protivnika Luciferovih ili da bira besmrtnost, a onda - kao pride uz tu besmrtnost - unižavanje čovečijeg obličja."

Da bi se savladao taj užasan utisak potrebno je mnogo hrabrosti, a onda da dođe sećanje, misao o ja kao nešto jedino sigurno čega se može sećati:

"Ti si tamo s one strane bio neko samstvo." Međutim, tu misao je izvanredno teško zadržati - kao i neki san. Ali postoji i pomoć: "Od toga kako se čovek za vreme svog zemaljskog života ponašao prema Hristovom

impulsu, kako je on taj Hristov impuls u sebi učinio živim, od toga u današnjim stanjima zemaljskog razvoja zavisi da li ta misao o ja pada u zaborav pri uzdizanju u natčulni svet odnosno da li misao o ja ostaje čoveku kao jedini čvrsti oslonac koji čovek u sebi sa Zemlje može poneti u natčulni svet."

U X i završnom predavanju ovog ciklusa, koje je održao 12. juna 1912, Rudolf Štajner sažeto opisuje taj doživljaj aspiranta koji ide ispravnim putem:

"Naime, tada na mesto smrti - da bi nam učinio pojmljivim da se ovo ja ipak može održati - stupa sam Hristos. Drugim rečima, mi unutrašnje u svojoj svesti dobijamo sliku,

29

koja je sasvim nezavisna od bilo kakvog sećanja iz čulnog života. Govoriti tu o iluziji, halucinaciji bilo bi to upravo najčistija besmislica, jer čovek bi mogao biti slep i gluv i lišen mirisa i svega mogućeg, pa bi ipak mogao imati ovaj doživljaj, koji se pruža kod ove tačke inicijacije; Hristos bi ipak stupio na mesto smrti."

Hristos je išao po zemlji, bio razapet i pobedio Smrt. A Lucifer u fizicko-čulnom svetu nigde se ne može naći kao spoljašnji utisak, isto tako kao ni smrt. I to je upotpunjeno time što se Smrt preobražava u Hrista. To se doživljuje pomoću svesti koja nije vezana ni za kakav spoljašnji predmet.

* * * * * * *

Ovaj malo opširniji umetak ja sam morao da dodam da bi se lakše shvatila kako prethodna tako i naredna izlaganja o životu i borbama i iskušenjima kroz koja je Ignacije morao da prođe. Svako ko ide putem nekog okultnog školovanja mora da prolazi kroz mnogo veće opasnosti nego drugi ljudi koji se prepuštaju da samo žive svoj život onako kako im nadolazi. Ja ću ovde naročito naglasiti da je to isto tako slučaj i sa onima koji su izabrali antropozofski put na koji je ukazao Rudolf Štajner; ni oni nisu izuzeti od takvih velikih opasnosti i iskušenja. I ja sam lično imao prilike da to vidim na čitavom nizu primera, na nekima sa neznatnim posledicama, a na nekima sa vrlo teškim, jer su pod uticajima zavodnika prenebregli izvesne mere opreza. Ja ovo ističem, jer ne želim da se pomisli da ja ovom pitanju pristupam pristrasno, te da sve druge pravce odbacujem i nudim jedan jedini koji je jedino siguran. Jer "Lucifera i đavola" mogu da ne primete i oni koji se godinama bave antropozofijom - kako je to gore rečeno samo za one koji "polaze od unutrašnjeg života", pri čemu pod đavolom treba podrazumevati Ahrimana, a i druga zavodnička duhovna bića kojih ima raznih vrsta.

Zbog toga je strašno opasno, ako se čovek pri okultnom školovanju odriče sopstvenog mišljenja i sopstvene snage rasuđivanja, te se prepušta nekom guruu odnosno učitelju ili ispovedniku, kao što je to činio i Ignacije. Pokoravanje tako nekom pretpostavljenom, prepuštanje njegovom autoritetu može biti vrlo zavodničko: čovek se time svakako vežba u poniznosti i skromnosti - ali šta ako taj pretpostavljeni takođe ne primećuje "Lucifera i đavola" koji rade u njegovoj unutrašnjosti?

Ignacije je išao sličnim putem kao i Franja Asiški, ali ovaj nije išao na jačanje neke tuđe volje za borbu pod nekom zastavom i to time što bi se ukidala sloboda volje njemu podređenih, nego kaže:

"Savršena radost nije ni davanje primera u svetosti, ni činjenje čuda (čak ni vaskrsavanje iz mrtvih), ni poznavanje svih nauka i moć proricanja budućnosti i poznavanje tajni svesti i duša, ni znanje o kruženju zvezda i svih tajni zemaljskih, čak ni znati tako dobro propovedati da se time nevernici privode Hristu''.

''Iznad svih milosti i darova Sv. Duha koje Hristos daje svojim prijateljima jeste pobediti samoga sebe i - za ljubav Hrista - pretrpeti rado muke, nepravde, sramote i neprijatnosti. Jer, ni sa kakvim drugim Božijim darovima mi se ne možemo pohvaliti, pošto oni ne proizilaze iz nas, nego iz Boga, prema ovoj reči apostola: 'Šta ti imaš, što nemaš od Boga? i ako to imaš od njega, zašto se time hvališ, kao da ga imaš od sebe?'. Ali na krstu jada i žalosti mi se možemo proslaviti, pošto apostol kaže: 'Ja ne želim slave, sem na krstu našega Gospoda Isusa Hrista.'"91

Ako su na mene ove reči ostavile dubok utisak i to kada sam već odavno prihvatio antropozofiju, onda je sasvim razumljivo što je sv. Franja Asiški bio uzor i za Ignacija. Međutim, pošto Ignacije nije dovoljno upotrebljavao svoje mišljenje - nije se na žalost više 91 Ja sam ovo pre možda tri decenije preveo iz jedne francuske knjižice, za koju mislim da se zvala "Les petites fleurs de Saint Francois d'Assise - ne znam izdavača

30

udubljivao u ono što je dao sv. Dominik, on je pretpostavljao da je ispravno i sve ono što su mu njegovi sledbenici - franjevci - govorili, na primer o otiscima Hristovih stopala na steni u Jerusalimu.

Isto tako, Ignacije je morao znati da je Grgur IX 1233, dakle jedva 12 godina posle smrti sv.Dominika 1221, njegovim navodnim sledbenicima poverio da vode inkviziciju, a morao je znati i o strahotama koje je ta inkvizicija činila, a zbog kojih bi se Dominik svakako zgražao. Da li ga zbog toga možda nije privuklo razvijanje mišljenja, na koje je upućivao Dominik? Pa mu je privlačniji bio put sv. Franje? Pa je i njemu savremene dominikance i franjevce smatrao da su pravi predstavnici ova dva sveca?

Da je o tome Ignacije razmišljao, samostalno razmišljao i prosuđivao, on je mogao uvideti da neki koji sebe proglašavaju nečijim sledbenicima, zastupnicima njihovih ideja i ideala, mogu u stvari imati i potpuno suprotna shvatanja i stavove od onog u čije ime navodno rade - da se u stvari protiv njih bore. On bi onda to uzeo u obzir i prilikom pisanja "Duhovnih vježbi" bio bi oprezniji pri davanju uputstava. Posebno što se ne bi - pošto su "svi položili zavjet vječne čistoće i zavjet siromaštva" - ne bi pitao, da li bi "dobro bilo položiti i treći, tj. zavjet poslušnosti jednome od nas,92 pa je to napokon jednoglasno i usvojeno.93

A od koga duha dolazi ta gordost, da je neko od njih nepogrešiv, te da će sva njegova naređenja "biti na dobro i tog poslušnika i sveta uopšte? Kako je to strašno zavođenje! O samom porobljavanju zavetima - koji su u neku ruku zaklinjanja Bogu - kao i o stvaranju moralnih automata pomoću zakletvi već je ranije "bilo govora, a navedena je i Jakovljeva opomena:

"... da ne padnete pod sud." (Jk.5.12) Samo što to nije onaj sud koji organizuju vladari, koji pomoću zakletve od prosečno

moralnih ljudi prave ubice, pa onda svojim sudom prosuđuju koje je ubistvo pošteno i legalno, a koje protizakonito i zločin. To je sasvim drukčiji sud, a pod njega potpadaju i oni iz kojih izlaze takve sablazni (Mt.18.7).

A da li je Ignacije svoje uspomene - autobiografiju napisao posle drugog prekida zasedanja Tridentskog sabora zato što su u njemu - slično Franji Asiškom - vrlo snažno ostali da deluju duševni doživljaji srca, a tada je doznao šta se na tom saboru događalo bez njegovog prisustva, a više-manje u njegovo ime - kao generala reda, pa su naoružani sa njegovim tehnikama i pretpostavkama istupali jezuiti Lainez i Salmeron počev od V zasedanja? Kastiljanac Lainez, koji je posle njegove smrti postao general jezuitskog reda i Rimljanin Salmeron. Možda se Ignaciju nisu svidele ni one ranije odluke koje su donošene pod jakim uticajem ove dvojice, a ni ona odluka na XIV zasedanju da je Hristos pre vaznesenja postavio sveštenike kao svoje zastupnike, te da i grešni sveštenici imaju moć da razrešuju i vezuju?94

Grešni zastupnici Hrista! Možda je ta njegova autobiografija bila neka vrsta poslednje pismene ispovesti? Ja to ne znam, ali mi se čini da je Ignacije sa svim tim mogao biti duboko potresen, a - opet ponavljam - sada bi sigurno imao ovakav stav kao ja.

To što se kod Ignacija pojavila "mržnja prema sebi", to je ono što Rudolf Štajner opisuje kao težnju mističara da isključe svako iskustvo, to je ono "gubljenje samog sebe", "otuđivanje od sebe".

A da li je i Ignacije kao i mnogi mističari doživeo s jedne strane smrt, a s druge strane Lucifera? Pa pošto je odbacivao mišljenje i isključivao doživljaje mozga, odbacivao dakle svest zasnovanu na mozgu, a zadržao doživljaje srca - da li je on pao pod užasno zavođenje Lucifera koji mu je obećavao večni život, istina pri gubljenju sebe, a kroz smrt nije mogao da se probije do Hrista? On tu Luciferovu obećanu besmrtnost sigurno nije povezao sa onom 92 Načela jezuita, str 151, # 4 93 Načela jezuita, str 154, # 8 94 Renate Riemeck: Glauba-Dogma-Macht, Urachhaus 1985, Stuttgart, str. 255, 268 i 263

31

zveri iz Otkrivenja Jovanovog (Ot.Jn.13.l-8), a nije shvatao ni onu izreku "In Christo morimur" ("U Hristu umiremo"), te da uz pomoć Hristovu nadvlada tu smrt uz zadržavanje svesti o ja. Ali prethodno bi on morao primiti Hristov impuls - pored ostalog i ono "ne kunite se nikako" (Mt.5.34)) "da ne padnete pod sud" (Jak.5.12).

Međutim, nesrećni Ignacije veliki naglasak daje na zakletvama odnosno na zavetima, Kao primer, pogledajte nekoliko karakterističnih strana.95

Zašto se zavetovati na nesto što je ispravno? Pa toga će se svaki pametan i čestit čovek i bez toga uvek držati! A sem toga, meni lično nikako nije jasno da neko polazi od pretpostavke da će sutra biti manje pametan i manje pošten nego danas, pa se zbog toga osigurava zakletvom ili zavetom.

* * * * * * *

U Ignacijevo vreme je vrlo malo ljudi pravilo razliku između Ahrimana ("sotona") i Lucifera ("đavo"). Hristov put je držanje obojice u ravnoteži i kontrolisana upotreba snaga i jednog i drugog da bi se ostvarivala svoja sopstvena i slobodna individualnost. No on, pošto u ovim odnosima nije znao za tu tajnu broja tri - samo je nešto naslućivao, ali ne i ovu Hristovu ravnotežu, on je lako mogao da zapadne u zabludu mnogih mističara, ta da napiše i o "Dvije zastave" - "Krista" i "Lucifera". Tu on dalje kaže kako "poglavica svih neprijatelja" sa svojim "vragovima" napastvuje i ljude prvo "pohlepom za bogatstvom", pa "za taštom ljudskom časti, a potom do sve veće oholosti. Tako je prvi stupanj bogatstvo, drugi čast, treći oholost.".96

Ignacije govori samo o jednom "poglavici svih neprijatelja". Međutim, pohlepa za bogatstvom je zavođenje Ahrimanovo, traženje časti je zavođenje Luciferovo, s tim što oba kao posledicu mogu da izazovu trajno raspoloženje oholosti, u kojem čovek smatra da može sve da čini:

"... ako si Sin Božiji, baci se odavde dole..." (Lk.4.9) Te "Duhovne vježbe" iz kojih su uzeti gornji navodi, napisao je Ignacije 1522., kad je

već bio u Manresi - u Božijoj školi (1522-1523), a imao je samo 31 godinu.97 Da li je tada i na kojem jeziku i iz kojeg izvora proučavao evanđelja? On se na njih poziva tek pri kraju tog spisa. Možda je to docnije dopisao, a ne 1522. kako stoji u "kronologiji Ignacijevog doba".98

Ono njegovo "obraćenje" kad se pojavila i "mržnja prema sebi" ukazuje da je Ignacije - naravno ne dovoljno osvešćeno - osećao ono što je Pavle istakao i razlučio u napred datom navodu da "u mome telu, dobro ne obitava" (Rim. 7.18), s tim što Ignacije ne pravi razliku između "moje telo" i "ja" kome ono pripada.To je posledica već jakog pada u materijalističko shvatanje usled toga što je rimska katolička crkva 869. godine proglasila dogmu da čovek ima samo telo i dušu, a ne i duh, da je duh samo neka manifestacija duše. Pored toga, Ignacije nije bio dovoljno zreo da shvati da je ta "mržnja prema sebi" u protivnosti prema osnovnoj Hristovoj zapovesti:

"Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe" (Mt.22.39 i Mk. 12.31). Ako neko oseća mržnju prema sebi, po ovom zakonu bi trebalo da mrzi i svoje

bližnje. Na tu "mržnju prema sebi" svakako ga nije podstakao ni Hristos ni neki duh koji ide Hristovim putem, već neki od zavodnika, jer to je istupanje protiv Božije tvorevine pa samim tim i protiv Tvorca. To je čisto luciferička pobuna. Ignacije svakako da nije mislio da treba mrzeti bližnje, ali on je to ovim rekao, ne znajući ni da pravi razliku između ja i telesnosti kojom se ja služi, a u koju mogu zahvatiti i druga duhovna bića, te da preko "njegove"

95 Načela jezuita, str 156, # 1; str 156, # 3 i 6; str 160, # 82; str 176, # 547; str 181, # 603 i 605 96 Načela jezuita, str 74, # 136, 140, 142 97 Načela jezuita, str 11 98 Načela jezuita, str 241

32

nesvesne volje učine nešto što to ja nikako ne želi. Nije ništa čudno što Ignacije u tom stadijumu svog razvoja o tome nije znao. Međutim, vrlo je značajno i simptomatično što on još nezreo i sa zbrkanim pojmovima već te 1522. godine piše svoje "Duhovne vježbe", koje će imati dugotrajno dejstvo na mnoge njegove sledbenike, pa i ne samo na njih. To vrlo, vrlo simptomatski ukazuje da u isto to vreme kad je on to osećao, Ignacije smatra da je "naučio raspoznavati duhove". Nije Ignacije prepoznao duha koji ga je naveo na mržnju! A koji duh ga je nadahnjlvao pri daljem pisanju "Duhovnih vježbi"?

I ovo ukazuje na to da Ignacije nije video "zastavu" Hristovu, nego da je: video jednu zastavu Luciferovu i jednu Ahrimanovu, pa mu se Luciferova više dopala i nju je nazvao Hristovom, a Ahrimanovu Luciferovom.

Uprkos tome - što je vrlo značajno - on već u prvim fazama obraćenja oseća veliku odbojnost prema neistini, a koju oseća u svojoj savesti, ne da bi mu na to ukazivao neki ispovednik ili ko drugi. Međutim po dolasku u Montserat "pismeno je obavio opću ispovijed, koja je trajala tri dana" pred ispovednikom, s kojim posle sređuje da se preuzme njegova mazga, a "mač i bodež, objese u crkvi na oltar Naše Gospe".99

Šta znači taj gest da se na oltar polaže oružje kojim je izvestan broj ljudi bio ubijen ili ranjen? Neko bi i ovo mogao protumačiti više kao bogohuljenje nego kao žrtvu. Jer - da li je to neka žrtva kad se neko odrekne daljeg ubijanja? I šta se uopšte misli o ljudima koji u crkvu ulaze s oružjem - bez obzira na njihove namere? A s tim se i ispovednik složio! A tom ispovedniku se s predanošću poverava Ignacije, koji se ne zadovoljava ili se boji da se zadovoljava s onim što mu govori sopstvena savest - možda zbog pritiska koji vrši crkveno poglavarstvo. Pri tom sam taj urođeni osećaj odbojnosti prema neistini njega ne upućuje dovoljno da svim silama sam traži i saznaje istinu. A bez znanja istine čovek vrlo lako može biti zaveden i podleći iskušenjima zavodnika. Ukoliko se čovek više trudi na putu svog duhovnog školovanja, utoliko više mora biti oprezan i uočavati i tačno razumevati opasnosti kojima se pri tom izlaže. Naročito da ne potpadne pod neki vrlo prefinjeni egoizam i oholost. Pri tom se treba setiti i ovoga, na šta Ignacije takođe nije mislio niti upozoravao:

"A kada nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne nalazi. Tada kaže: vratiću se u svoju kuću, otkuda sam izišao; i došavši nalazi je praznu, počišćenu i ukrašenu. Tada odlazi i uzima sa sobom drugih sedam duhova, gorih od sebe, pa uđu i stanuju onde; i poslednje stanje onoga čoveka biva gore od prvoga; tako će biti i ovome naraštaju. " (Mt .12.43-45)

O raznim iskušcnjima Ignacije doduše govori na više mesta, a takođe nastoji da se od njih na neki način brani.

Radi odbrane od Ahrimanovog kušanja - pohlepe za bogatstvom - on čak i svoju dobru odeću poklanja jednom prosjaku,100 a i da bi se odbranio od Luciferovog kušanja - časti "U Manresi je svaki dan prosio milostinju" i boravio u nekom - svakako sirotinjskom - prihvatilištu.101 Taj stav prošnje, življenja u siromaštvu i poniznosti i ispovedanju i pokornosti zadržao je on i dalje, bar do 1536. godine, sa kojom se u glavnom završava njegov životopis.

Tu sad ima nešto, o čemu Ignacije nije mislio, nego se samo strasno prepuštao svojim osećanjima, doživljajima srca. Ako se živi od milostinje i čovek sam "ne pravi od kamena hleb", onda to za njega drugi radi. On je oterao od sebe Ahrimana, ali je ovaj zbog toga jače zahvatio tog drugog odnosno one koji mu milostinju daju. Oni više hleba moraju od kamena da prave nego što je to za njihov život potrebno. Oni se čak mogu time podsticati čak i na "pohlepu za bogatstvom, pa i na oholost kad ga steknu. Zbog toga je i Isus radio kao drvodelja, a i Pavle kaže: 99 Načela jezuita, str 10, # 7 100 Načela jezuita, str 10, # 18 101 Načela jezuita, str 11, # 19

33

"... niti smo kod ikoga badava jeli hleb, nego smo u trudu i naporu radili noć i dan - da ne budemo na teret nikom od vas. Ne zato što ne bismo imali prava na to, nego da sebe damo kao primer vama - da se ugledate na nas. Jer i kad smo bili kod vas, ovo smo vam nalagali: ako neko neće da radi, neka i ne jede." (2.Sol.3.8-10).

To "pravo" bi dolazilo iz toga, što Isus apostolima kaže: "Ne pribavljajte zlata, ni srebra, ni bakra u svoje pojaseve, ni torbe za put, ni dve

haljine, ni obuće niti štapa; jer je radnik dostojan svoje hrane." (Mt.10.9-l0) No pre toga je Isus njima darivao određene sposobnosti, kojima će zasluživati da jedu

kao i drugi radnici, ali koje ne smeju prodavati. Isus im je darovao - nisu oni sami proglašavali da ih imaju kao Ignacije. Naravno da se to odnosi i na druge koji prodaju svoje obredne verske usluge, ali o njima ovde nije reč.

Isto tako ako se čovek ponižava pred drugim, on od sebe izgoni Lucifera, ali ovaj jače zahvata tog drugog, koji se sad oseća više vrednim, da ima veću čast nego kad mu se onaj ponizni nije pokoravao. Tom iskušenju su jako izloženi i ispovednici, pa i razni duhovni učitelji, koji stupaju na mesto tuđe savesti odnosno daju uputstva drugima šta treba da rade za svoje usavršavanje, naravno samo ako to čine sa svojim autoritetom i ne vodeći računa o slobodi učenika. Njih vrlo lako zbog toga može zahvatiti i oholost. Da bi se tome suprotstavilo, Isus kaže:

"I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem; jer je jedan Otac vaš nebeski. Niti se nazivajte nastavnici, jer je jedan vaš, Hristos." (Mt.23.9-10)

A kad je sa prošnjom i pokoravanjem čovek osetio da je od sebe oterao i Ahrimana i Lucifera, on postaje ohol na jedan vrlo profinjeni način. On sebi kaže: "Ja sam svojim siromaštvom i poniznošću oterao od sebe i Ahrimana i Lucifera - koliko sam samo ja uzvišeniji od drugih!"

No to Ignacije nije znao... Sada zna... I nastoji da otkloni posledice svojih zabluda. . .

* * * * * * *

U Manresi je - dakle između 1522. i 1523. godine - Ignacije imao neka duhovna viđenja, ali kako on kaže "nije bio iskusan u duhovnim stvarima".102 Tu je on imao razne skrupule i napasti sa kojima se borio uz izvesna preterivanja: po sedam sati molitve na kolenima, uzdržavanje od hrane i drugo. U tim borbama pomagali su mu ispovednici, koji su ga upućivali, a i odvraćali ga od tih preteranosti u gladovanju i drugom.103 Zatim "su mu dolazila velika prosvjetljenja i velike duhovne utjehe", ali "se počeo pitati dolaze li ta prosvetljenja od dobroga duha".104

Ignacije je u "Božijoj školi" sa velikom predanosću, pobožnošću, postom i molitvom, doživeo, da "njegov je um bio uzdignut iznad sebe tako da je vidio Presveto Trojstvo u obliku triju tipki na orguljama."105 Zatim "mu je način na koji je Bog stvorio svet bio predočen... Međutim, on to nije znao objasniti. . . "106 Mnogo puta je u Manresi, a i kasnije pri molitvi "unutrašnjim očima vidio Kristovo čovještvo... kao neko bijelo sjajno tijelo... ali nije razlučivao udove." A "i Našu Gospu na sličan način".107 Jednom, dok je sedeo pored reke:

"oči njegova uma počele su se otvarati. Nije se radilo ni o kakvom viđenju. On je samo shvatio načela duhovnog života i stvari vjere i učenosti, tako da mu je poslije tog prosvjetljenja sve izgledalo novo." I on je "tom prigodom primio više nego u sve ostale

102 Načela jezuita, str 12, # 21 103 Načela jezuita, str 12, # 22-25 104 Načela jezuita, str 13, # 26 105 Načela jezuita, str 14, # 28 106 Načela jezuita, str 14, # 29 107 Načela jezuita, str 15, # 29

34

šezdeset dvije godine života..."108 "Nakon toga prosvjetljenja. . . mu se ponovo javilo ono viđenje... koje nikada nije

shvatio. Međutim, dok je bio pod križem, jasno je vidio da prikaza nema uobičajene lijepe boje. Došao je do posve jasne spoznaje, uz koju je volja posve pristajala, da se radilo o sotoni."109

Ignacije zatim opisuje kako je bio u smrtnim opasnostima zbog groznice, bure na moru, opet bolesti 1550, i još jedne kasnije, te i o iskušenjima koja je tada imao.110 Ovo je posebno nabrajano, ali se ne vidi tačno vreme ni mesto kad se to sve dogodilo.

U prvom poglavlju je već bilo govora o Ignacijevim vizijama, koje su vrlo nesigurne za upoznavanje duhovnih stvarnosti. On sam ukazuje na to. Viđenje "Kristovog čovještva" koje on ovde opisuje može se protumačiti kao imaginacija a ne vizija, a ono doživljavanje pored reke kao neka inspiracija. I na tim stepenima duhovnih saznanja mogu da budu razne varke i iskušenja da se to pogrešno protumači. Samo u intuitivnom saznavanju nema obmana. I na to sâm Ignacije ukazuje, ako se pravilno shvati. O tome je već bilo govora u "1. Duhovni svet". Međutim, da je ova snažna inspiracija, preko koje je Ignacije "primio više nego u sve šezdeset dvije godine života" bila neispravna ili pogrešno protumačena, najbolji dokaz jeste ono posle nje. Ignacijevo gledanje u Jerusalimu kamena "s kojeg je naš Gospodin uzašao na nebo i na kojem se još mogu raspoznati otisci njegovih stopala" i "Tamo se prisjetio da nije upamtio kamo je bilo usmjereno lijevo Isusovo stopalo, a kamo desno.". To su mu verovatno objasnili franjevci, koji su taj kamen čuvali i s čijim je provincijalom razgovarao Ignacije.111 Tu njegova volja svakako nije pristajala!

Zbog toga ovo strašno podseća na muslimanska poklonjenja Ćabi u Meki, gde se čuva onaj njihov kamen. I to je jedan od dokaza za moju tvrdnju, da je hrišćanski Zapad pod duhovnom okupacijom arapskog Islama (ne eventualno turskog ili drugog) ili islamizovanog arabizma ili poarabljenog aristotelizma. Kako je Rim još stotinak godina ranije pokorio Grčku jezgrovito je opisao Horacije (65-8 p.n.e.) sa "Graecia capta ferum victorem capit..." ("Pokorena Grčka pokorila je divljeg pobednika..."). Time je on ukazao da je duhovni život Grka zavladao "Rimljanima. I Arapi su kod Poatijea potučeni 732. godine, zadržani od daljeg vojnog i političkog nadiranja u Evropu, pa su prvo zaustavljeni na Pirinejima, a zatim sistematski - istina vekovima - potiskivani, da bi najzad bili i vojno-politički pobeđeni i okupirani, sad posebno još i privredno. Međutim, na duhovnom polju oni su skoro potpuno potukli Zapad i nametnuli mu svoja materijalistička shvatanja, pored ostalog naročito preko Bekona Verulamskog (1561-1626) u nauci, Amosa Komeniusa (1592-1670) u vaspitanju, Vudrou Vilsona (1856-1924) u politici.112 To su najtipičniji predstavnici iz Novoga doba, a ima ih još mnogo i drugih. Ta duhovna okupacija Zapada traje i danas, a sa Zapada se preko nauke i politike - naravno i oružja - širi na Istok.

No tako oslabljeni duhovni život Zapada izložen je već više od sto ili dvesta godina drugoj krajnosti. Materijalizmom duhovno oslabljen, ali vojno i gramzljivošću ojačan, Zapad je postepeno pokoravao i daleki Istok, a pošto je ovaj na daleko većoj duhovnoj visini, on je na duhovnom polju u protivnapadu. U detalje se ja ne mogu ovde upuštati, te ću samo navesti neke primere, o kojima bi trebalo da razmisle posebno oni koji u hrišćanskim narodima imaju neku moć. Pokorena Indija je preko pobednikovih tajnih organizacija prigrabila Teozofski pokret koji je osnovala Blavacka, Tibet se povezao sa nemačkim nacionalsocijalizmom, u SAD je posebno pokrenut i raširio se hipi pokret povezan sa Indijom, hrišćani u jogama - naravno naopako shvatanim traže duhovnost koju im njihove verske zajednice ne nude,

108 Načela jezuita, str 15, # 30 109 Načela jezuita, str 15, # 31 110 Načela jezuita, str 15, # 32-34 111 Načela jezuita, str 27, # 47 112 Esoterische Betrachtungen karmischer Zusammen hange, GA 239 i GA 240

35

nastao je "New age" pokret, prihvataju se i razrađuju - opet na naopaki način - razne kineske i japanske borilačke veštine koje predstavljaju u stvari okultna školovanja, praktikuju se neke meditacije sa kojima se "leti", iz Koreje se širi nova - Munova - religija itd.

Toj duhovnoj okupaciji se ne može suprotstaviti nikakvim magijskim sredstvima neke druge vrste, jer se jedna crnomagijska sredstva na neki način uzajamno hrane sa drugima. Sva ona se mogu pobediti jedino Hristovskim snagama, koje sada glavno dolaze do izražaja preko arhanđela Mihaila. U tom smislu se mora duhovni život potpuno osloboditi, osloboditi od svakog uticaja zakona koji uvek dolazi "od Sinajske gore, koji rađa za robovanje i to je Agara" (Gal.4.24), zakona koje u zemljama "slobodnih" danas razne "elite" donose iz državne odnosno državno-privredne vlasti. A onda državno-pravnu oblast osloboditi od vladavine tih zakona, jer zakoni uvek zaostaju za samim životom i životnim potrebama, te je organizovati za vladavinu pravednosti, jer je za pravednost Hristos umro. A privredni život se mora organizovati uzimajući u obzir da su svi ljudi udovi istoga - Hristovog - tela, te da su svi zavisni jedan od drugih, te da treba harmonički da se hrane i razvijaju, a ne da neki narastu kao kancerogeni tumori, a drugi da atrofiraju. Na taj način bi se i mnogi pripadnici tih vladajućih "elita" mogli izbavljati od svog padanja u neku grupnost.

Materijalizam je zagospodario čak i kod mnogih ljudi koji smatraju da su nekakvim duhovnim školovanjem uspeli da se on njega oslobode i dođu do nekakve duhovnosti; oni pri tom ne uviđaju da su se umesto u neke natčulne spustili u potčulne regione, da su na neki način nadmaterijalizovali materijalizam. A žrtva tog materijalističkog shvatanja bio je i Ignacije. On je kao Španac pripadao narodima koji dušu osećaja dižu na veći stepen savršenstva i on se toga nesvesno drži. On veruje svojim osećajima za istinu i u ispravnost onoga što se kao istina prikazuje preko nekih autoriteta. To je bilo dobro za staro egipatsko-haldejsko vreme i za Stari Zavet, ali ne i za danas. To je stav dobar i za uzrast od sedme do četrnaeste godine ljudskog života, ali ne i dalje. Ja ne isključujem mogućnost da i u tim godinama može biti ispravnih nadahnuća. Ali samo može, ne da su uvek i ispravna! Iz toga čovek treba da izraste i da ta eventualna nadahnuća i razumom proverava, a ne da se još eventualno i zavetuje da će ih se do kraja života pridržavati. A zatim - ako s njima izlazi pred svet - da ih osvesti i sagleda kakve to posledice može imati za druge. Ne da to nameće dogmatski kao pravila za život i uređenje društva, nego da bude spreman i pred sobom i pred drugima da ih pravda bez ikakve ma i najmanje prinude i sugestije. Međutim, Ignacije daje svoje "Duhovne vježbe" pre nego što je njegova "volja posve pristajala" za sva viđenja koja su mu poslužila za te vežbe. Otuda dolazi i ona besmislica da je Hristos pri vaznesenju ostavio tragove svojih stopala u nekoj steni, koju na sugestiju nekih franjevaca prima 1523.,113 dakle godinu dana posle pisanja "Duhovnih vježbi" 1522.114 To upućuje na njihovu neispravnost, na njihove potpuno pogrešne osnove.

Ignacije 1523. kreće za Jerusalim preko Barcelone, pa brodom do Rima. I u Barceloni on živi od prošnje, a vlasnik broda pristaje "da ga ukrca bez naplate, ... ali pod uvjetom da na brod ponese određenu količinu dvopeka...". Pošto su mu zbog toga došli "teški skrupuli", on traži odgovor od ispovednika, koji odlučuje "da mora isprosjačiti ono što je potrebno.." . Višak novca koji je isprosio on pre ukrcavanja ostavlja na jednoj klupi115

Kad su po žestokoj oluji doplovili od Barcelone u Gaetu, Ignacije se odmah uputio u Rim zajedno s jednom ženom i njenom ćerkom, kao i jednim dečakom, jer su svi prosjačili. Pošto su u jednom svratištu vojnici napali njegove saputnice, Ignacije se užasno razbesneo i odbranio ih, te su iste noći nastavili putovanje. Na putu se izdržava od prošnje. U Rimu dobija blagoslov od pape Hadrijana VI, a od neklh ljudi dobija 6 ili 7 dukata za put do Jerusalima. Međutim, "on je počeo uviđati da to predstavlja nepouzdanje s njegove strane", 113 Načela jezuita, str 16 114 Načela jezuita, str 241 115 Načela jezuita, str 17, # 35 i 36

36

pa te dukate poklanja siromasima.116 U Padovi mu nisu tražili "zdravstvenu svedodžbu" zbog kuge, a Isus mu se opet ukazao.117

Kad je stigao u Veneciju, stražari samo Ignacija ne proveravaju na brodu. Tu takođe živi od prosjačenja, dok ga jedan bogati Španjolac nije prihvatio, te još poveo u audijenciju kod dužda. "Kada je čuo kako Hodočasnik govori, Dužd je naredio da ga prime na guvernerski brod koji je plovio na Cipar." Pred ukrcavanje se teško razboleo, te ga je lekar odvraćao od puta, ali kad su zaplovili on je osetio poboljšanje. Na brodu su se "događale neke prljavštine i bestidnosti koje je on žestoko osuđivao"118 uprkos opomenama da se time izlaže opasnosti od posade. Čitavo to vreme "mu se Gospod često ukazivao...: činilo mu se da vidi nešto veliko i okruglo što je izgledalo kao da je načinjeno od zlata".119

Hodočasnika su u Jerusalimu sačekali franjevci i on je njihovom gvardijanu predao svoje pisane preporuke. Na njegovo insistiranje da ostane u Jerusalimu, gvardijan je rekao da su franjevci u tolikoj oskudici, tako da mora i neke od njih da vrati u Evropu. To mu slično odgovara i provincijal i on se tome pokorava. Pre puta Hodočasnik još jednom posećuje Maslinsko brdo, gde je "sačuvan kamen s kojeg je naš Gospodin uzašao na nebo i na kojemu se još mogu raspoznati otisci njegovih stopala". Da bi ga stražari pustili, dao im je džepni nožić, a kad se ponovo vratio, jer "nije upamtio kamo je bilo usmjereno lijevo Isusovo stopalo, a kamo desno". Morao im je "pokloniti svo je škare".120

Na povratku iz Jerusalima Ignacije je prošavši kroz jaku oluju, u kojoj su dva bolja broda stradala, stigao na jednom malom brodu u Veneciju januara 1522.121 O svojem boravku u Jerusalimu on malo govori.

U Ferari - na putu za Đenovu - Hodočasnik sav svoj novac daje prosjacima, ali ga neki španski vojnici dobro dočekuju. Posle ga drugi vojnici smatraju špijunom, ali ga puštaju kao ludog. Sledećeg dana ga opet neki vojnici hvataju, ali ga njihov kapetan, Francuz dobro prima. Od Đenove stize brodom u Barcelonu.122

U Barceloni od 1524. Ignacija izdržava Izabela Roser i on kod magistra Ardevola uči gramatiku. Ali: "Kad god je želio naučiti nešto napamet, ... dolazile su mu nove duhovne spoznaje i nove radosti", te ništa nije mogao pamtiti, ali ga je ta napast prošla zahvaljujući magistru. Zbog činjenja pokore on otvara po jednu rupu na oba đona cipela, iako je nastala zima.123

Posle dve godine magistar ga upućuje na studije filozofije u Alkalu. Tu stiže 1526. i studira Logiku, Fiziku i Sentencije od Dominika Soto, od Alberta Velikog odnosno od Petra Lombarda. On tu i dalje živi od prosjačenja, mnogi se okupljaju da od njega slušaju veronauku, a on daje duhovne vežbe. Tu je sa još tri svoja druga.124

Pošto se o radu i ponašanju Ignacija i njegovih drugova raščulo, za njih su se zainteresovali i inkvizitori. No oni, pošto nisu našli nikakve zablude u njihovu učenju, samo su im naredili da se ne oblače kao neki redovnici, jer to i nisu, a oni su to poslušali. Posle više meseci njega ipak hapse.125

"U zatvoru je radio isto što je radio i na slobodi, poučavao je vjeronauk i davao duhovne vježbe." Zatvorili su ga zbog one dve žene - majke i ćerke, o kojima je rekao da nije znao za njihov put "zbog zakletve koju je primio". Pustili su ga posle 42 dana uz naređenje da 116 Načela jezuita, str 18, # 40 117 Načela jezuita, str 19, # 41 118 Načela jezuita, str 19, # 43 119 Načela jezuita, str 20, # 44 120 Načela jezuita, str 21, # 47 121 Načela jezuita, str 22 122 Načela jezuita, str 23 123 Načela jezuita, str 24 124 Načela jezuita, str 25 125 Načela jezuita, str 26

37

"moraju se odjevati kao i ostali studenti, a o stvarima vjere ne smiju govoriti" dok ne završe još četiri godine. Uprkos toga što "Hodočasnik je između svih njih znao najviše, ali je i njegovo znanje počivalo na vrlo slabim temeljima. Hodočasnik je upravo to naglašavao na početku svakog saslušanja." Ignacije to sve iznosi nadbiskupu i ovaj ga pomaže da ode na studije u Salamanku, pa mu još daje i četiri zlatnika.126

Pre polaska iz Alkale je sam vikar dao drugu odeću i Ignaciju i njegovim drugovima, jer za nju nisu imali para.

U Salamanki je (1527.) Hodočasnik bio na ispovesti kod nekog dominikanca, kome se on učinio sumnjivim zbog jeresi. Njega i njegovog druga Calixta dominikanci prvo zadržavaju u kapelici, gde su ih obilazili redovnici s kojima su se i hranili.127 Međutim, trećeg dana ih vode u zatvor, gde ih obojicu okivaju istim lancem pričvrsćenim za jedan stub. Kad se u gradu pročulo da su uhapšeni, ljudi su im u zatvor donosili što im treba, a Ignacije im je stalno govorio o Bogu i drugom. Generalni vikar i vizitator su ih saslušavali, "a Hodočasnik mu je dao sve svoje spise, to će reći Vježbe". Na pitanje da li su imali drugove, ovi im kažu gde su. Po vikarovom naređenju dovode u zatvor još dvojicu, a trećeg nisu dirali. Njih smeštaju u donju prostoriju sa običnim zatvorenicima, a ne sa njima u gornjoj. "Hodočasnik nije ni tada htio uzeti odvjetnika ili branitelja". Posle nekoliko dana ih saslušavaju četiri sudije, od kojih su trojica bili doktori. Oni su već pregledali "Vježbe", pa su ih propitivali i o teologiji. Ignacije je sve ispravno odgovarao. Posle 22 dana tamnovanja, koja je Ignacije smireno podnosio, doneta je presuda da oni nisu ništa grešili ni u životu ni u učenju, da mogu nastaviti svoj rad ali samo "da nikad ne određuju što je smrtni a što laki grijeh sve dok na studiju ne provedu još četiri godine". Ignacije se ne slaže sa, tim, ali kaže da će tako postupati sve "dok se nalazi u nadležnosti Salamanke".128 Posle toga Ignacija to podstiče da ide na studije u Pariz, da ide prvo on, a drugovi da ostanu u Salamanki, dok on ne vidi u Parizu da li će i za njih biti sredstava za nastavak studija. Iako su ga mnogi odgovarali od tog puta zbog rata koji se vodio, Ignacije ipak odlazi.129

* * * * * * *

Ovde je vrlo skraćeno izneto šta je Ignacije proživljavao između svoje 32. i 36. godine, kada je već u velikoj meri bio formirana ličnost. Iz ovoga se vidi njegova jaka volja i postojanost ne samo u teženju za postizanjem nekog cilja nego i u načinu kako da ga postigne. On se stalno užasava od toga da ima novca više nego što mu treba za zadovoljavanje svojih najnužnijih potreba, a takođe stalno nastoji da se ponižava. Pošto je uz to bio i vrlo rečit, on se mnogima sviđa i vrlo rado ga slušaju i pomažu. Verovatno je ostavljao utisak možda čudnog, ali svetog čoveka. Za čitavo to vreme on ima i neka duhovna viđenja.

Pada u oči da je Ignacije još kao sasvim samouk napisao "Duhovne vježbe" 1522. godine, te da je prve više studije - gramatiku - imao tek u Barceloni od 1524. do 1526, pa u Alkali - logiku, fiziku i sentencije. Međutim, pošto nije imao nikakve zvanične crkvene škole i bio laik, on je postao vrlo sumnjiv inkvizitorima baš zato što su ga mnogi s velikim interesovanjima slušali.

Za Ignacijevu smirenost s kojom je sve patnje podnosio simptomatične su njegove reči budućem kardinalu Burgosa, kad ga je posetio u zatvoru:

"... Zar vam utamničenje predstavlja tako veliko zlo? Kažem vam, u Salamanci nema

126 Načela jezuita, str 27 127 Načela jezuita, str 28 128 Načela jezuita, str 30 129 Načela jezuita, str 31

38

toliko okova i lanaca koliko ih ja iz ljubavi prema Bogu želim podnijeti."130 Ove reči mnogo podsećaju na Franju Asiškog.

* * * * * * *

Ignacije u Pariz odlazi pešice, gde od 1528. studira klasične jezike. Pošto mu je jedan Španac proneverio 25 škuda dobijenih na osnovu kreditnog pisma iz Barcelone, on opet živi od prosjačenja i smešta se u neko prihvatilište udaljeno od tog kolegija Montaigu. "Kako je proteklo skoro pet godina otkada je prestao osjećati boli u želucu, počeo je s težim pokorama i postovima". Sad pokušava da nađe nekoga koga bi služio radi svog izdržavanja, ali u tome ne uspeva. Zbog toga svake godine ide u Flandriju - jednom i u Englesku - gde prikuplja dovoljno sredstava da studira cele godine.131

Po prvom povratku iz Flandrije Ignacije trojici daje duhovne vežbe i oni potpuno menjaju svoj način života - sve što su imali daju siromasima i počinju da prosjače po Parizu. "To je na sveučilištu izazvalo veliki metež, jer su prva dvojica bili istaknute i vrlo poznate osobe". Zbog toga i oni i on imaju neprilika.

Kad je Ignacije čuo da se u Rouen-u razboleo onaj Španac koji mu je proneverio novac, on smatra "da bi ga u tim okolnostima mogao pridobiti da ostavi svijet i da se potpuno preda služenju Bogu. Da bi to uspio postići javila mu se želja da bosonog, bez pića prepješači dvadeset osam milja koliko ima od Pariza do Rouen-a." Prvo je imao "veliki strah da time iskušava Boga" i on ga je držao sve do Argenteuil-a. Ta "duhovna tjeskoba" ga je držala sve dok nije izišao iz tog grada, a onda ga je obuzela "velika utjeha i duhovna snaga uz takvu radost da je vikao po poljima, govorio s Bogom i slično.". Kad ga je našao, on "je utješio bolesnika i pomogao mu da se ukrca na brod za Španjolsku" i dao mu pismene preporuke za drugove u Salamanki.132

Po povratku u Pariz Ignacije sam odlazi kod inkvizitora magistera Ory, jer je čuo da je ovaj "za njega izdao poziv za saslušanje". Ovaj mu kaže da je čuo za njegovo delovanje i više ga ne poziva.

On sad studira filozofiju, ali su ga spopadale napasti, pri čemu su mu od slušanja predavanja odvraćale pažnju "brojne duhovne misli koje su mu dolazile" - kao pri studiju gramatike u Barceloni. Kad je predavaču obećao da će odslušati ceo tečaj, "potpuno su nestale sve one pobožne misli koje su mu dolazile u krivo vrijeme". U to vreme on prestaje da govori o Božjim stvarima.133

Kad se u Parizu počela širiti kuga, Ignacije nalazi jednog obolelog i svojom rukom mu dodiruje ranu i teši ga. Pošto ga je posle ta ruka počela boleti, on je stavlja u usta govoreći: "Ako ti je okužena ruka, bit će ti okužena i usta", pa je posle toga "oslobodio se umišljaja i boli u ruci".

"Već u to vrijeme u Parizu ima prilično velike tegobe sa želucem, tako da je svakih petnaest dana imao bol koja je trajala dobar sat i koja mu je uzrokovala groznicu. Jednom prilikom bol mu je trajala šesnaest ili sedamnaest sati. A i kasnije, nakon što je završio studij filozofije i nekoliko godina studirao teologiju i prikupio sljedbenike, bol mu je postajala sve teža i nije mogao naći lijeka, iako je isprobao mnoge.

Liječnici su mu kazali da osim zraka njegovog rodnog kraja nije preostalo ništa

130 Načela jezuita, str 30 131 Načela jezuita, str 32 132 Načela jezuita, str 33 133 Načela jezuita, str 34

39

drugo što bi mu moglo pomoći."134 On se s nekim drugovima dogovara da idu preko Venecije u Jerusalim, pa "ako ne

budu dobili dopuštenje da ostanu u Jerusalimu, vratit će se u Rim i ponuditi se Kristovom Namjesniku...".135 Prema napomenama izdavača to su bila šestorica s kojima od tog zaveta 15.8.1534. na Monmartru nastaje rođenje kasnije uspostavljene "Družbe Isusove".136 Odluka je bila da na ukrcavanje u Veneciji čekaju godinu dana, pa ako ne budu mogli da će biti oslobođeni tog zaveta.

Drugovi nagovaraju Ignacija 1535. da se vrati u svoj rodni kraj, pa kad se bude dobro osećao da pođe za Veneciju. No pre polaska on saznaje da je optužen kod inkvizitora (ovde ne stoji da li je to onaj isti Ory), te i bez poziva odlazi k njemu. Inkvizitor mu kaže da on toj optužbi nije pridavao mnogo pažnje i traži primerak "Duhovnih vježbi", jer mu se dopadaju. Ignacije insistira na presudi, te dovodi javnog beležnika i svedoke da im inkvizitor da pismenu izjavu o njegovoj nevinosti, jer je ovaj izbegavao da da presudu.137

Na konjiću kojeg su mu drugovi kupili Hodočasnik stiže u svoju pokrajinu (baskijska Guipuzcou, u kojoj se nalazi gradić Azpeitia sa dvorcem Loyola138) ali ne odseda kod brata već u jednom prihvatilištu i prosjači. Uprkos bratovljevom protivljenju on tu poučava decu u veronauci, a nedeljom i blagdanima propoveda mogima koji prevaljuju i mnogo milja da ga čuju. On tu nastoji da potisne neke izopačenosti. Tako je nagovorio javnog administratora da zabrani kockanje, a guvernera da donese zakon, da sve žene koje pokrivaju glavu zbog onih kojima nisu supruge budu kažnjene. (U tom kraju su devojke do udaje išle gologlave, a "mnoge od njih su postajale priležnice svećenika i drugih ...", pa "se nisu nimalo sramile reći da zbog tog i tog pokrivaju glavu..."). Zatim:

"Uspio je da se izda nalog za službenu i redovitu brigu oko siromaha, i da za Pozdravljenje zvona zvone tri puta dnevno, ujutru, u podne i navečer, tako da narod radi kao u Rimu.

Međutim, iako se u početku dobro osjećao, kasnije se ozbiljno razbolio." Kad se oporavio, kreće na put bez novca. Na insistiranje brata, s njim i rođacima jaše

na konju do granice pokrajine, a onda ide pešice i bez ičega. On posećuje mesta svojih drugova, te dolazi u Valenciju. Uprkos opominjanju da je Barbarosa s mnogim brodovljem na moru, on sc nije pokolebao, te posle prolaska "kroz gore spomenutu oluju" na jednom velikom brodu stiže u Đenovu. Odatle ide za Bolonju nekim teškim putem, koji se sužava i

"Tada je počeo puziti četvoronoške i u silnom strahu prevalio veliku udaljenost, jer je svaki put, kada se pomaknuo, mislio da će pasti u rijeku. To je bio najveći tjelesni umor i napor koji je ikada podnio, ali je konačno uspio."

U Bolonji on ne dobija ni najmanju milostinju, a zbog bolesti se neko vreme zadržava, pa ide u Veneciju.139

U Veneciji se Ignacije bavio davanjem "Vježbi" istaknutim osobama, kao i duhovnim razgovorima. Španski teolog Hoces nije u tome prvo uspevao "i priznao mu da se na osnovu onoga što mu je netko rekao, boji da bi u Vježbama mogao biti izložen nekom krivom učenju" i da bi ga Hodočasnik mogao obmanuti, ali na kraju i on prihvata njegov put. "On je bio prvi od sljedbenika koji je umro."

U Veneciji njega opet progone, pa je protiv njega pokrenut i postupak, na kojem je "donesena presuda u prilog Hodočasniku". Tu početkom 1537. dolaze devetorica njegovih drugova, koji posle odlaze za Rim, gde dobijaju kreditna pisma "kao milodar za putovanje u

134 Načela jezuita, str 35, # 84 i 85 135 Načela jezuita, str 35 136 Načela jezuita, str 43, # 85 137 Načela jezuita, str 36 138 Načela jezuita, str 43, # 87 139 Načela jezuita, str 37

40

Jerusalim", a pošto nisu uspeli da otputuju oni ih vraćaju i stalno žive od prosjačenja. Tu bivaju zaređeni oni od njih koji to još nisu bili i to "Ad titulum paupertatis" - sa zavetom čistoće i siromaštva.

"Te godine brodovi nisu plovili na Istok, jer su Venecijanci bili raskinuli veze s Turcima".140

Dok su čekali da prođe godina dana, dok traje njihov zavet, drugovi su se razdelili u grupe, te je Hodočasniku zapalo da s još dvojicom ode u Vićencu, gde su se jedva prehranjivali u nekoj napuštenoj kući četrdeset dana. Tad im dolazi još jedan magistar i svi odlučuju da počnu propovedati. To je izazvalo veliko interesovanje u gradu i sad su

"dobivali više materijalnih dobara nego što im je bilo potrebno. Hodočasnik je u to vrijeme boravka u Vićenci imao brojna duhovna viđenja i gotovo redovite utjehe, suprotno onome kad je bio u Parizu. Najviše duhovnih viđenja imao je u Veneciji dok se spremao za svećeničko ređenje i dok se pripremao za služenje prve mise. Za svih onih putovanja imao je velika nadnaravna pohođenja slično onima koje je obično imao u Manresi."

Kad je doznao da mu se jedan drug razboleo, Hodočasnik i sam pod groznicom ide da ga poseti i uteši, "Na putu je od Boga dobio jemstvo ... da im drug neće umreti od te bolesti".

Pošto su godinu dana bezuspešno čekali na ukrcavanje, drugovi 1536. u grupama odlaze u Rim. Hodočasnik ide s još dvojicom, a

"Bog ga je i u toku ovog putovanja pohađao na poseban način. Odlučio je da prvu godinu nakon ređenja provede bez služenja mise, pripremajući se i

moleći Našu Gospu da ga stavi uz svog Sina. Jednoga dana, nekoliko milja pred Rimom, dok se molio u nekoj crkvi, doživio je snažnu promjenu u svojoj duši i tako jasno vidio da ga je Bog Otac stavio uz Krista, svoga Sina, da se nije usudio posumnjati u to da ga je Bog Otac doista stavio uz svog Sina."141

U napomenama izdavača stoji da je to bilo u La Storta i "Pojedinosti o kojima je izvjestio Laines stoljećima su nadahnjivale Isusovce, a za

Ignacija su sažete u iskustvo da je on bio pridružen Isusu. Takvo iskustvo treba predstavljati zreli plod Duhovnih Vježbi, na isti način na koji iskustvo iz Manrese predstavlja ishodište Vježbi, - dakako na duhovnoj dubini do koje ne dopru osrednji polaznici Vježbi."142

Na kraju Ignacije ukazuje na dva nemila slučaja da je - uprkos njegovim upozorenjima - jedna žena ostala trudna od svog ispovednika, a jedna je "duhovna kći" bila zatečena s nekim muškarcem.143

* * * * * * *

Ovde pada u oči da je Ignacije vrlo dugo patio od nekih bolesti, posebno sa bolovima u želucu. Sem onog ranjavanja u Pamploni 1521, on je i "u Božijoj školi" u Manresi 1522. imao žestoku groznicu, koja "ga je dovela na rub smrti" i:

"Tada mu se javila misao koja mu je došaptavala da je on svetac. Ona ga je stavljala na tolike muke da ju je neprestance odbijao i da je dozivao u sjećanje svoje grijehe. Imao je više muke s tom mišlju nego sa samom groznicom, i nije ju mogao nadvladati bez obzira na napore koje je činio. Kada je groznica oslabila i kada nije više bio na izdisaju, počeo je usrdno zaklinjati neke gospođe koje su ga došle posjetiti, da mu za ljubav Božju, kada ga drugi put nađu na rubu smrti, viču iz sveg glasa da je grešnik, i da se podsjeti na uvrede koje

140 Načela jezuita, str 38 141 Načela jezuita, str 39, # 96 142 Načela jezuita, str 44, # 96 143 Načela jezuita, str 39, # 97

41

je nanio Bogu."144 Bolno mora čovek da doživi ta užasna Ignacijeva kušanja, pa bez obzira što su

dolazila kad je bio pod žestokom groznicom i na rubu smrti! Pa da li su sve te bolesti i bolovi kod Ignacuja izazivale vizije? Da li su mu sem toga te bolesti i "bolovi dolazili kao opomena da ne treba da ide takvim okultnlm putem kakav je on izabrao ili na koji je na ko zna kakav način nagonjen? Inače, ispravno okultno školovanje uvek donosi ozdravljujuće snage. Teška su bila ta Ignacijeva kušanja!

Sem toga, pada u oči da Ignacije baš te 1522. godine kad piše svoje "Duhovne vježbe" sem tih bolesti i bolova dobija još jednu opomenu iz duhovnog sveta, koju on donekle prozire, ali je nedovoljno shvata i ne izvlači iz nje odgovarajuću pouku za svoj dalji rad. Tu misao "da je on svetac" on jasno sagledava da ona dolazi od Kušača (u ovom slučaju od Lucifera - što on naravno ne ume da definiše), te se protiv tog kušanja bori dozivajući "u sjećanje svoje grijehe", pa pošto ni to ne pomaže, on za pomoć moli i "neke gospođe". A zašto on njih moli da ga opominju samo kad je "na rubu smrti"? Nije li to onaj susret sa smrću kroz koju treba proći sa svojim sećanjem o ja: "Ti si tamo s one strane bio neko samstvo." - kako to stoji u predavanju Rudolfa Štajnera od 10.6.1912, navedenom na početku ovog poglavlja? A Ignacije to nije mogao poneti?

A kako se to mogu naneti uvrede Bogu? I kome bogu? Bogu sveljubavi se uvrede ne mogu naneti, jer sveljubav uključuje i svepraštanje. Ne obraća li se tu Ignacije na nekog nižeg boga? I kog?

Sve ovo ukazuje na užasnu tragiku Ignacijevu - ne samo zbog tih muka što ih je pretrpeo, nego i zbog toga što nije svojim mišljenjem izvukao iz toga pravilan zaključak, što u tome nije bio dosledan i sebi kazao:

"Ti nisi svetac, pa pošto nisi svetac, ti nisi pozvan da daješ neke duhovne vežbe! Ti si pod tako jakim uticajem Kušača da ti je potrebna čak i pomoć sa strane da bi se od njega odbranio. Ti ni to ne možeš sam! Pa kako onda ti sam možeš da daješ ispravna uputstva drugima, kako da se obrazuju da bi služili na korist čovečanstva? Kako ti tu možeš biti siguran, da te duhovne vežbe ti ne pišeš pod inspiracijom Kušača?"

Do toga na žalost Ignacije ne dolazi. Pošto svoje voljne čine nije prosvetlio svojim mišljenjem, "njegovom" voljom neko drugi upravlja. I preko njega taj drugi piše. A Ignacije izgleda da to sagledava tek 1553. godine, kad piše o Hodočasniku.

Pada u oči takođe da u čitavom svom životopisu Ignacije jedino na ovom mestu pominje da je hteo nešto da radi - ali bezuspešno! Celog života njega drugi izdržavaju dajući mu veće ili manje milostinje.

Ovde se takođe postavlja i pitanje, zašto je Ignacije onu svoju plemenitu težnju da pomogne Špancu koji mu je proneverio novac povezao sa mučenjem sebe na tom putu, zbog čega mu se kao opomena pojavio i strah "da time iskušava Boga". Ovo je opet svakako vrlo nespretna formulacija, jer bi osetljiviji ljudi i to nazvali bogohuljenjem:

"Nijedan, kad trpi iskušenje, da ne govori: Bog me kuša. Jer Bog se ne da zlim kušati, i sam nikoga ne iskušava. Nego svako podleže iskusenju na taj način što ga njegova sopstvena požuda vuče i mami; tada požuda začne i rađa greh, a učinjeni greh rađa smrt." (Jk. 1.13-15)

Da li je to tu bilo zaista neko svesrdno i spontano opraštanje ili samo zgodna prilika za praktikovanje neke njegove duhovne vežbe i u cilju pridobijanja tog Španca "da ostavi svet"? Da li je to bio samo skriven i prefinjeni egoizam - "njegova sopstvena požuda" koja "začne i rađa greh"? Da sebe uzvisi tim spoljašnjim činjenjima? I da tog Španca silom - iskorišćavajući teške okolnosti u kojima je ovaj bio - pridobije za sebe i svoja shvatanja? To je sve vrlo klizav teren, a o tome Ignacije tad nije mislio uprkos opomenama preko "duhovne tjeskobe". A odakle ono vikanje? 144 Načela jezuita, str 15, # 23

42

Kao što je već pod "l. Duhovni svet" razjašnjeno, kroz čovekovu organizaciju deluje neka volja koje on nije svestan. Tom voljom upravljaju duhovna bića koja sudeluju na razvoju čoveka. Takva volja se i može uporediti sa magnetnim i električnim pojavama, koje se odigravaju u potčulnim oblastima sveta. I takva volja ili volje deluju na neki sličan način u svima ljudima, obuhvataju čitavo čovečanstvo - kao i Zemljin magnetizam - naravno sa izvesnim razlikama.

Ako neki čovek iz svoje slobode osnuje neko društvo, neki pokret, neku religiju ili bilo šta, pa preko razumskog mišljenja pridobije druge da se tome pridruže, on onda time ne zadire u njihovu slobodu: u svako doba oni se od njega mogu odvojiti, a i on od njih, jer predstave koje se stvaraju mišljenjem nisu nikakva realnost koja bi mogla da vrši bilo kakvu prinudu, ne mogu da ograničavaju slobodu. To nije slučaj ako on svojom voljom direktno deluje na volju drugih, to ima snagu sličnu magnetizmu ili elektricitetu. Tada se u takvom društvu ili tome sličnom stvara neka jedinstvena volja, koja deluje na sličan način kao i ranije opisane volje u instinktima, nagonima i strastima. Ta volja ne deluje u području svesnoga nego podsvesnoga ili sasvim nesvesnoga, te u skupini takvih ljudi pojedinci deluju sasvim automatski - kao točkići u nekom mehanizmu. Oni ne znaju "kako ta odluka u meni nastaje" - prema ranije navedenim rečima Rudolfa Štajnera. Taj pad u grupni automatizam Ignacije - ili neko preko Ignacija - potpomaže i onim "da za ono što nam se čini bijelim uvijek smatramo i vjerujemo da je crno, ako tako izrekne crkveno poglavarstvo".

Sem toga, i zakletve odnosno zaveti čoveka još više otvrdnu u tom podsvesnom, ugušuju mu i svaki i najmanji podstrek za oslobađanje od tog grupnog automatizma, ugrađuju mu strah od slobode.

No u najtragičnijem položaju je onaj poglavar čijoj volji se - kako on misli - drugi pokoravaju. Ako neka ruka komade gvožđa odvoji i dovoljno udalji od magneta, oni će se razmagnetisati, ali ne i sam magnet, jer je napravljen od posebnog čelika. Da bi se on razmagnetisao potreban je poseban, vrlo složen proces. I to je ono što sam ja već - samo sa drugog aspekta - objasnio, da je vlasnik robova daleko više porobljen nego njegovo roblje. On je to utoliko više što - kao i onaj namagnetisani čelik - ne uviđa da kroz njega deluju neke njemu potpuno neshvatljive i nesvesne snage. Njemu se čini da je to snaga volje njegovog jastva, a ne da je on samo oruđe kojim se neko drugi služi - kao što je slučaj s namagnetisanim čelikom kroz koji deluju zemaljske magnetne snage. On nema nikakve kontrole niti uvida u to "kako ta odluka u meni nastaje".

Zbog toga je u ispravnom okultizmu najstrožije zabranjeno da se deluje na volju, pa i na osećanja drugoga, već da se obraća isključivo njegovom mišljenju, u kojem je on jedino budan. Na taj način ispravni okultist vežba i jača samu svoju volju, toliko je jača dok se ona potpuno ne preobrazi u čisto mišljenje, mišljenje oslobođeno od čulnosti, od telesnosti. A ako deluje na volju drugih, tuđa - njemu nepoznata - volja se u njemu učvršćuje i on ostaje u stanju, s kojim se može uporediti trajni magnet. On pada i ispod životinjstva, survava se u potčulno, gubi čak i životinjsku svest, kroz njega deluju samo potčulne sile.

Zbog takvog, i ne samo tog ponašanja prema Špancu, Ignacije je na sebe privukao veliku pažnju - pa i inkvizitora i prvi i drugi put! A koliko su ga obuzimale "duhovne misli" i onemogućavale mu koncentraciju, vidi se iz toga, što on sam njih čak uvrštava u "napasti". On ni o tome dovoljno ne razmišlja, te da sebi postavi pitanje: Od kakvog duha one potiču? Da nije i to neka opomena?

Njegov stav prema kugi se pre može protumačiti i pripisanti njegovoj "mržnji prema sebi", nego nekoj njegovoj hrabrosti ili želji da pomogne bolesniku. Nije li to težnja da pobegne u duhovni svet? I to ne u Hristov, u kojem ne postoji mržnja, već u svet koji mu Lucifer nudi? A i te stalne bolesti i tegobe sa želucem su svakako posledice Luciferovih napada. I to su opomene, ali on njih ne shvata.

Ignacije se svakako i u drugim prilikama čudno ili bar neuobičajeno ponašao, pa pošto

43

je u svemu istrajavao - nije se čak razboleo ni od kuge - to je nekim ljudima izgledalo sumnjivo, možda i sasvim crno. Inkvizitor (ili inkvizitori?) je međutim imao više razumevanja i znao je da pravi razliku između njegovog ponašanja i onoga što je Ignicije propovedao, a i onoga što je u "Duhovnim vježbama" napisao.

U svojoj pokrajimi Ignacije zahvata i u društveni život, ali se opet razboleo. Ignacije stalno pokazuje svoju hrabrost i istrajnost u vršenju svojih podviga. Da li je

on zbog toga i izabrao neki težak put, put kojim inače niko ne ide, kad se iz Đenove uputio za Bolonju? Na tom putu on jako doživljuje strah, a strah dolazi od Ahrimana. Lucifer se tu donekle povlači, ali deluje ipak kroz njegovu volju podsvesno - kao magnet, dok mu je osećaj straha svestan. Taj put i to kolebanje odnosno naizmenične napade Ahrimana i Lucifera Ignacije je vrlo snažno doživeo, ali naravno to mišljenjem nije mogao da razjasni.

Posle toga se on opet i u Bolonji razboljeva. Nije li to opet opomena, koju on nije uspeo da protumači? Pa uprkos toj opomeni on i dalje daje svoje "Vježbe"? Simptomatičan je tu i stav onog španskog teologa Hoces-a. Kako ga je Ignacije ubedio da "prihvati njegov put"? Verovatno ne misaonim razlaganjem nego delovanjem na njegovu volju. Rudolf Štajner o tome 25.3.1920. kaže:145

"Da ne mora uvek upravo misao biti ta koja upravlja voljom, to vi najbo1je vidite po tome, što ljudi - ako su samo dovoljno emocionalni - upravo tada kad imaju misli kao u snu, kad imajti nešto zamagljene misli, da oni tada imaju najveći uticaj na svoje bližnje. Po pravilu jasni mislioci, koji više idu u apstraktno, manje uticaja imaju na svoje bližnje nego oni koji su s izvesnom unutrašnjom brutalnošću stavljeni na emocionalne misli."

Ja bih ovde dodao da to svako može videti i kod savremenih "narodnih vođa" - i političkih, i duhovnih, pa i privrednih.

Ignacije dalje za Hoces-a kaže da "je bio prvi od sljedbenika koji je umro",146 ali ne kaže kad, koliko vremena posle prihvtanja njegovog puta. Da li to ima neke veze?

Hodočasnika i u Veneciji progone. Bez obzira na presudu i ovde se opet postavlja pitanje: Zašto? Da li su i teolog Hoces, a i drugi primetili da se u njegovim "Duhovnim vježbama" nalaze iskazi koji događaje u Palestini drukčije prikazuju nego što to stoji u evanđeljima? A nekim teolozima je moglo da zasmeta na primer i to, kako se to razgovara - ne moli se, nego razgovara - s Našom Gospom, pa sa Sinom, pa i sa Ocem.147 A zar su i ti egzercitanti mogli da se toliko uzdignu i prosvetle? I to još u "prvom tjednu? Ni je li to samo iluzija stvorena autosugestijom - autohipnozom - iz još pre toga u "prvom tjednu" datom:

"Druga je predvježba da molim Boga, našega Gospodina, ono što hoću i želim".148 I kako se može imati poverenja u iskaze o duhovnim stvarima nekoga, ko se u

običnom životu nelogično i neprirodno ponaša? Ovde bih ja samo kratko napomenuo, da se sve te oslobađajuće presude donose za

vladavine pape Pavla III (1534-1549), koji je sazvao koncil u Tridentu, ali mu sam nije prisustvovao.

Sem toga, i ovde se ističu zaveti kao način življenja - za - svakako i Ignacijevo zaređivanje u Veneciji i za čekanje na brod.

Simptomatično je za tadašnju duhovnu glad naroda u Vićenci, što su oni obilno nagrađivali one koji su im o verskim stvarima propovedali. Sama koncentracacija na te propovedi, kao i priprema za svećeničko ređenje mogli su kod Hodočasnika da utiču na dobijanje brojnih duhovnih viđenja. Međutim, on tu naglašava da je ta "nadnaravna pohođenja" imao "slično onima ... u Manresi", a ta u Manresi su bila takva da se on pitao

145 Fachwissenschaften und Anthroposophie, GA 73a, str. 67 146 Načela jezuita, str 38, # 92 147 Načela jezuita, str 62, # 63 148 Načela jezuita, str 60, # 48

44

"dolaze li ta prosvetljenja od dobroga duha",149 kako je to već ranije navedeno. Čudno zvuči i ona formulacija da je Hodočasniku "Bog dao jemstvo"! Da li je to neka

slutnja, predosećanje, koje on definiše kao glas Božji? A i ona da ga je "Bog... pohađao na poseban način"! Da li on sve te unutrašnje glasove koji mogu dolaziti od raznih bića pripisuje Bogu, Bogu Ocu i Tvorcu? Šta je on to doživljavao? Da su tu vrlo lako moguće vizije izazvane jakom željom i autosugestijom, vidi se i iz njegove napomene, da je molio "Našu Gospu da ga stavi uz svog Sina", te da mu je to i uslišeno i da mu je bilo jasno "da ga je Bog Otac stavio uz Krista, svoga Sina".

Pošto je to stolećima nadahnjivalo Isusovce, koji u tome gledaju da je time Ignacije bio "pridružen Isusu" i da je to "zreli plod Duhovnih Vježbi", na to se treba posebno osvrnuti.

* * * * * * *

U okultizmu se pod Hristom podrazumeva Sin, Logos ili Reč, i: "Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje". (Jn.1.3) Na to upućuje Jovan na samom početku svog evanđelja. Pod Isusom se podrazumeva

čovek, u čije se telo spustilo Hristovo biće prilikom krštenja na Jordanu. Zbog toga se onda sa Isus Hristos ili Hristos Isus upućuje istovremeno i na čovečansku i na božansku prirodu, na Bogočoveka.

To se u prvim hrišćanskim vekovima vrlo dobro znalo. Tako i prema sv. Grigoriju Bogoslovu, arhiepiskopu carigradskom do pred kraj IV veka zajedno se slovilo i Hristovo rođenje i Krštenje i Bogojavljenje, a tad je Božić prebačen na 25. decembar.150

Rudolf Štajner takođe kaže, da je i u samom Rimu još 353. godine sećanje na Hrista praznovano 6. januara, na dan Jovanovog krštenja na Jordanu, a da je 354. kao praznik Isusovog rođenja uzet 25. decembar. To je povezano sa praznikom Adama i Eve, koji se praznovao 24. decembra i koji je ukazivao na poreklo ljudi na Zemlji.151

Pada u oči da se u Svetom Pismu neki put kaže Isus, neki put Hristos, neki put Isus Hrist ili Hrist Isus, s tim što se u evandeljima čak i kad opisuju događaje posle krštenja na Jordanu većinom kaže samo Isus, a u svim poslanicama ili samo Hrist ili Hrist Isus odnosno Isus Hrist. To ne treba čoveka da zbunjuje, jer se radi o tome da li su pisci u opisivanju nekih dogadaja više usmeravali pažnju na pojavu one ljudske ili na pojavu one božanske prirode ili na obe.

Sam Ignacije - reklo bi se - više pominje "Krist" nego "Isus" - neki put čak i kad se poziva na mesta u evanđeljima gde stoji "Isus". Međutim njegovi sledbenici više daju naglasak na Isusu - što se vidi i iz samog naziva "Družba Isusova" ili "isusovac", latinski "Societas Iesu" i "iesuita".152

Kad je i ko je dao taj naziv "Družba Isusova", to se ne vidi jasno iz ove knjige.153 Jedino se iz uvodnog lista vidi da je pre Ignacijeve smrti 1556. izdato "Ustanove Družbe Isusove" 1555. i "Pravila Družbe Isusove" 1548 - što bi ukazivalo da je to njegov naziv odnosno da se on s tim bar složio ili nije mogao da se usprotivi. U svakom slučaju, tu se akcenat daje više na ljudsku nego na božansku prirodu Isusa Hrista.

Karakteristično je za Ignacija i ono njegovo moljenje Naše Gospe da ga stavi "uz svog Sina", posle čega je "tako jasno vidio da ga je Bog Otac stavio uz Krista". Po sebi se razume

149 Načela jezuita, str 13, # 26 150 "Vidoslav", Sabornik Eparhije Zahumsko-Hercegovačke, bro j 4, Manastir Tvrdoš, Trebinje 151 Das Fest der Erscheinung Christi, iz GA 209, Basel 26.12.1921 152 Načela jezuita, str 238 153 Načela jezuita, str 43, # 85

45

da ja ne znam šta je tad Ignacije mislio, osećao ili hteo, te 1553. godine kad je pripovedao svoje uspomene, a ni 1536. ili 1537. kad je imao taj duhovni doživljaj. Stoga se ja mogu osvrnuti samo na to što je on tad napisao. U "Napomenama" izdavača stoji da je njegov saputnik na putu za Rim Lainez dao neke pojedinosti o tome, ali to u ovoj knjizi nije izneto,154 te ni ja to ne mogu uzeti u obzir. Međutim, ovde se mora uzti u obzir da je tada Ignacije već bio dobro upoznat sa Svetim Pismom, jer je već prostudirao teologiju i bio zaređen.

Prema tome, Ignacije je morao znati da je "Naša Gospa", Marija rodila Isusa, čoveka Isusa, da ga je rodila kao žena - vrlo uzvišena , ali da je ipak imala sasvim ljudsku prirodu. Uzgred treba pomenuti da tada još nije bila doneta dogma o Marijinom bezgrešnom začeću - bez obzira šta to značilo. Pošto tada čak ni ta dogma nije bila donota, za Ignacija je Marija svakako morala važiti kao ljudsko biće, pa se postavlja pitanje: Zašto se on moli njoj "da ga stavi uz svog Sina", a ne recimo samom tom Sinu ili Ocu? Jedan teolog je morao pretpostavljati da je taj Sin više duhovno biće od te žene preko koje je za njega kroz generacije pripremano jedno ljudsko telo. Pa da li je onda takvo ljudsko biće - telesna majka Isusa - moglo po svom nahođenju da stavlja u neki određeni odnos nekog čoveka prema Sinu, koji je viši od tog ljudskog bića - Marije? Ignacije ne kaže da je nju eventualno molio za posredovanje kod Sina, nego da ga bez obzira - da se grubo izrazim - bez obzira na stav Sina stavi uz njega! A da li je on Našu Gospu ipak molio zato što je smatrao da je ona - reklo bi se - nekog višeg ranga od Sina? - Na to bi trebalo da odgovore teolozi, po mogućstvu iz "Družbe Isusove".

U svakom slučaju Ignacije želi da bude stavljen uz Sina Naše Gospe, uz Isusa, koji je neko izvanredno visoko ljudsko biće. On, međutim, posle takvih molitvi Našoj Gospi ''doživio je snažnu promjenu u svojoj duši i tako jasno vidio da ga je Bog Otac stavio uz Krista, svoga Sina, da se nije usudio posumnjati u to da ga je Bog Otac stavio uz svog Sina."155

Ako zanemarimo taj iskaz da je Ignacije neposredno "vidio" odnosno doživljavao taj čin kako ga Bog Otac stavlja uz svoga Sina, a koji je vrlo neverovatan ako se bukvalno shvati, jer:

"Boga nikad niko nije video; ..." (1.Jov.4.12) Ako dakle taj iskaz zanemarimo i uzmemo recimo kao nešto slikovito dato, postavlja

se ipak pitanje: Šta znači ta molitva Ignacijeva da bude uz Sina i taj doživljaj da je i stavljen uz Krista?

Pavle kaže: "Jer ja sam posredstvom zakona umro zakonu - da Bogu živim. Ja sam sa Hristom

raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni." (Gal.2.19-20) "... koju je ostvario u Hristu Isusu, Gospodu našem. U njemu imamo slobodu i pristup

k Bogu s pouzdanjem - verom u njega." (Ef.3.11-12) "... jer smo udovi Hristova tela." (Ef.5.30) "A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi." (l.Kor.12.27) Na suprot ovim objašnjenjima Pavla Ignacije želi i moli da ne bude u Hristu nego uz

Hrista, dakle pored Hrista, izdvojen od Hrista! On i vrlo snažno doživljuje tu svoju izdvojenost od Hrista, postavljenost uz njega! Čak ako se i ne bi zamišljalo da je Ignacije po tom svom iskazu ravan Hristu, to ipak znači da se sa njim na neki način i on može porediti postavljajući ga pored njega. To bi bio slučaj sličan sa Luciferovim položajem.

Po sebi se razume da te Ignacijeve želje da bude izdvojen od Hrista ne znače da je on u apsolutnom pogledu sasvim otpao od Hrista. Međutim, to je za njega imalo vrlo teške, tragične posledice. On nije mogao da u pravom, potpunom smislu posle smrti doživi ono "in 154 Načela jezuita, str 44, # 96 155 Načela jezuita, str 39, # 96

46

Christo morimur", da zaista potpuno i umre u Hristu. On nije mogao kao obični ljudi, kojima ništa nije poznato iz okultizma, pa čak i oni koji nikad nisu ni čuli za Hrista, on nije mogao da posle smrti prođe kroz sve one duhovne sfere kroz koje obični ljudi prolaze, već je zbog tog izdvajanja od Hrista brže bio vraćen iz duhovnog sveta, brže je bio ponovo bačen u život na Zemlji. To bolno iskustvo ga je sigurno podstaklo da u narednim životima ispravi svoje pogreške i zablude, jer ni njega nije Hristos napustio - bez obzira što je Ignacije njega želeo da napusti!

Ja sam već ranije ukazao na Ignacijeve reči: "On je već tada bio osjetljive savjesti u pogledu govorenja neistine...",156 a takođe i na njegovo teženje da objektivno posmatra svoj život time što u svom pripovedanju uvek govori "Hodočasnik", a ne "ja". I ono istupanje prema inkvizitorima potvrđuje njegovu "osjetljivu savjest u pogledu govorenja neistine", jer je nastojao da oni prema njemu zauzmu jasan i određeni stav, drugim rečima da se obelodani istina. On je tu težnju ka istini izgleda stalno imao. Drugo pitanje je da li je on uvek i nalazio istinu. Međutim, to samo teženje ka istini spajalo ga je izvesnom tananom niti sa Hristom.

Ignacije u tom teženju ka istini na žalost nije pošao putem istinskoga mišljenja, kojim bi on sam dolazio do istina, nego se prepustio verovanju u autoritete raznih crkvenih poglavarstava, u autoritete koji će mu na neki tajanstveni način iznositi istine koje on inače svojim zdravim razumom ne raspoznaje kao istine. On će verovati da je crno ono što on vidi kao belo, ako mu to "tako izrekne crkveno poglavarstvo".157 Pri tom on ni ne razmišlja o tome da "crkveno poglavarstvo " ne može da govori, već da to može samo neki čovek koji pripada tom crkvenom poglavarstvu. Po njemu ispada da svaki čovek koji pripadne crkvenom poglavarstvu automatski postaje nepogrešiv u svemu što izrekne!

Ignacije u teženju ka istini nije izabrao ni snagu ljubavi da ga vodi na tom putu istinskoga misljenja, jer još za vreme pisanja "Duhovnih vježbi" u Manresi 1522. "dolazile su mu mnogo puta s velikom žestinom napasti da se baci sa ruba duboke provalije", što je nastavak na onu možda još samo godinu dana pre toga osećanu "mržnju prema sebi".158 On je naravno shvatio "da je samoubojstvo grijeh",159 ali to ipak pokazuje da prilikom pisanja "Duhovnih vježbi", on nije imao potrebnu smirenost, koja bi se postigla snagom ljubavi i koja je neophodna za pisanje takvih stvari koje daju neka okultna uputstva, te da bi pri tom pisanju čovek bio potpuno siguran da u njih neće uneti nešto neistinito, nešto što bi moglo biti inspirisano tom "mržnjom prema sebi" - bez obzira šta je on pod tim podrazumevao. Ali ta "mržnja prema sebi" jeste mržnja prema jednoj božanskoj tvorevini, te prema tome i odbojnost prema Tvorcu, mišljenje da Tvorac nije dobro tvorio - ako ne uzmemo čak i teži izraz da je to i mržnja prema Tvorcu. Zbog nedostatka te snage ljubavi kao vođe Ignacije nije ni pošao tim putem istinitoga mišljenja, već se prepustio nekim mističkim osećanjima i verovanjima u autoritete crkvenih poglavarstava - i dao put kako njima da se služi!

"Koji poglavarevu zapovijed izvršuju izvanjskim činom ali nerado i ne slažući se s njegovim mišljenjem, ti treba da se ubroje među robove najniže vrste."160

Ovde Ignacije sada ne govori o nekom uopštenom mističkom poglavarstvu, već o čoveku, konkretnom poglavaru, čijoj se volji mora bezuslovno pokoravati prihvatajući je kao svoju. To je užasna sablazan za tog poglavara! A to je i jedan od razloga zbog čega nesrećni Ignacije nije mogao u pravom smislu da u Hristu umre. Sem toga što se taj poglavar podstiče na gordost, njemu se uskraćuje mogućnost donošenja ispravnih sudova, jer se njemu možda samo vrlo stidljivo iskazuje neko mišljenje koje se ne poklapa s njegovim, pa se odmah povlači, ako on dâ ma i najmanji mig da se s tim ne slaže. Samim tim se - pošto je tu

156 Načela jezuita, str 8, # 12 157 Načela jezuita, str 116, #365 158 Načela jezuita, str 8, # 12 159 Načela jezuita, str 13, # 24 160 Načela jezuita, str 217

47

uključena i bezuslovna poslušnost - na tog poglavara prenosi celokupna odgovornost pri donošenju neke odluke, a to je vrlo, vrlo nekorektan stav prema tom poglavaru. Ja ću čak ići i dotle da kažem: To je posledica mržnje ili bar potpune neljubavi prema tom poglavaru, prema tom poglavaru kao čoveku, a ne kao nekom mistički zamišljenom biću!

Pridruživanjem svoje neslobodne volje - do koje se dolazi isključivo čistim mišljenjem, mišljenjem oslobođenim od telesnosti - nego nesvesne volje koja vlada u čovekovom organizmu, pridruživanjem takve volje isto takvoj volji poglavara, ovaj se još više i potpuno zarobljava u toj nesvesnoj volji, koja se izražava u njegovim neslobodnim odlukama. Ako veći broj ljudi na taj način svoje neslobodne volje pridružuje neslobodnoj volji poglavara - a da je neslobodna vidi se iz samog tog pridruživanja - onda to dobija ogromnu snagu. Ali takva združena volja deluje sasvim slično kao i Zemljin magnetizam, koji je podložan Ahrimanovim zakonima. A:

"Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta;..." (Jn.l8.36) "Hristos nas je oslobodio za slobodu." (Gal. 5.1) Povezivanje raznih volja u jednu celinu svakako da nije sloboda. A nije ni Hristov

put. To je nešto mimo Hrista, to je sebe stavljanje "uz Krista". To je ujedno i služenje Knezu od ovoga sveta - Ahrimanu, protiv čijih se kušanja Ignacije tako grčevito bori, ali ne na pravi način, pošto odbacuje svoj zdrav razum i mišljenje. On se protiv njega bori uglavnom time što neće on sam da od kamena pravi hleb. On traži da drugi to za njega čini i uopšte ne razmišlja o tome da li je to pravedno, da li je to pravedno da zbog njega drugi treba da se više pokoravaju i da više služe Ahrimanu nego što je to za njih same potrebno. To je bekstvo u carstvo Luciferovo, protiv koga se Ignacije bori poniznošću prema drugima, a pošto nema razvijen osećaj za istinu i stvarnost, on time te kojima se pokorava utoliko više baca u naručje Luciferu.

To je tragedija Ignacijeva. I ne samo njegova. . .

* * * * * * * Na kraju svojeg pripovedanja Ignacije kaže, kako je iz "Rima 1538. otišao u Monte

Cassino i da je tamo "vidio kako je teolog Hoces ušao u nebo".161 I po povratku u Rim on daje "Duhovne vježbe" mnogim ljudima, ali tu počinju i da ga

proganjaju. Kako se ništa nije moglo dokazati protiv Hodočasnika i legat i guverner pokušavaju da to zataškaju, ali on "zahtijeva da se donese izričita presuda". On to postiže tek:

"Poslije nekoliko mjeseci, kad se konačno Papa vratio u Rim, Hodočasnik je pošao u Frascati da govori s njim i iznio mu više razloga svoga postupanja. Pošto je na taj način obaviješten, Papa je naredio da se izrekne presuda, koja je bila Hodočasniku u prilog itd."162

U Rimu je Hodočasnik pokretao razne ustanove, ali on o tome dalje ne govori, nego to prepušta Magistru Nadal-u.

Na ova njegova pripovedanja dodaje Camara163 da ga je 20. oktobra (te 1538.) pitao kako je sastavljao "Vježbe" i "Konstitucije". On mu je odgovorio da "Vježbe" nije sastavio odjednom nego prema nekim pojavama u svojoj duši, za koje bi smatrao da su korisne. "Rekao mi je da je na pitanje vršenja izbora nadošao putem razlikovanja duhova i misli koje je zapazio u Loyoli dok mu je još noga bila "bolesna."164 Takođe "da nije ništa pretjerivao; i da je Bogu nanio mnogo uvreda nakon što mu je počeo služiti, ali da nikad nije smrtno sagriješio. ... I u bilo kojem času, kad god je zaželio naći Boga, nalazio ga je. Čak i sad je

161 Načela jezuita, str 40, # 98 162 Načela jezuita, str 40, # 98 163 Načwla jezuita, str 44, # 98 164 Načela jezuita, str 40, # 99

48

imao česta viđenja, najviše, ono koje je spominjao ranije da Krista vidi kao sunce."165 "Imao je brojna viđenja... kada je sastavljao Konstitucije", većinom kao potvrda za

neke njihove delove, "u kojima je nekada vidio Boga Oca, nekada sve tri Osobe Trojstva, nekad Našu Gospu koja je posredovala, a ponekad i potvrđivala."166

Posebno je s velikim naporom odlučivao "o tome da li da crkva ima kakav prihod i treba li da se Družba time koristi."167

Ignacije je uništio skoro sve svoje beleške, sem dela poznatog kao "Duhovni dnevnik".168

* * * * * * *

Kao što je već ranije pomenuto, te 1538. godine papa je bio Pavle III. O tom susretu i razgovoru sa njim Ignacije ništa bliže ne govori. Koje je on to "razloge svoga postupanja" izneo? Zašto on o tome ništa ne govori? Zašto on to čuva kao tajnu? Da li mu je papa to naredio? Prema onome što se dalje događalo može se pretpostaviti da je to bio vrlo, vrlo, vrlo značajan razgovor. A na tom razgovoru sa Pavlom III praktično se i završava Ignacijevo pripovedanje iz 1553. godine i on dalje pripovedanje prepušta Nadalu, koji 1554. postaje generalni vikar Družbe.169 Da li je taj Ignacijev iznenadni muk dosledna posledica njegovih sopstvenih postavki, protiv kojih nije mogla da se izbori njegova "osjetljiva savjest u pogledu govorenja neistine". Ona se borila, ali se nije izborila, jer i prećutkivanje istine jeste laž, ako se prećuti nešto što je bitno u nekom izlaganju, te čovek na taj način bude zaveden na pogrešne zaključke ili ostaje zbunjen. Da li je posle tog razgovora sa Pavlom III Ignacije postao potpuni rob njegov, te zbog toga više o tome nije hteo ništa da govori? Kao zarobljenik svojih sopstvenih postavki i zaveta koje je dao? Rob Pavla III ili sila koje su kroz ovog delovale?

Pada u oči da su 1539, dakle posle tog 20. oktobra 1538. Ignacije i dvanaestak njegovih prvih drugova potpisali neki zavet, čija je formula data u ovoj knjizi, ali koji ja ne umem da prevedem sa latinskog, a i prilično je nečitko oštampano.170

Simptomatično je i to što je Ignacije uništio skoro sve svoje beleške - "jedan debeli svežanj zapisa, od kojih mi je pročitao priličan dio",171 kako kaže Camara. To je dakle moralo ostati tajna. Zbog zaveta papi?

Ovde je potrebno nešto više reći o tom papi Pavlu III (1534-1549)) koji je ubrzo posle tog krajem 1538. održanog razgovora sa Ignacijem odobrio Družbu Isusovu 1540., s tim što je ovaj 1541. izabran za prvog generala Družbe, a već 1542. je osnovana i Rimska inkvizicija, dok je Pavle III "Duhovno vježbe" odobrio tek 1548. godine.172

Pavle III je Družbu Isusovu odobrio 27.9.1540. svojom bulom "Regimini militantis ecclesiae" ("Puku vojujuće crkve"), a iste one 1542. godine kad je obnovio inkviziciju izdaje i bulu kojom saziva koncil u Trientu (Tridentu). Taj koncil je otvoren tek 13.12.1545., a 11.3.1547. je zbog navodne kuge prebačen u Bolonju, gde je održavan od 21.4 do 2.6-1547. Posle tog zasedanja - dakle 1548. - papa odobrava "Duhovne vježbe", a 13.9.1549. suspenduje koncil i posle nekoliko meseci umire - možda ubrzano. Na tom koncilu se videlo da je papa isključivi gospodar koncila.173 165 Načela jezuita, str 41, # 99 166 Načela jezuita, str 44, # 100 167 Načela jezuita, str 44, # 100 168 Načela jezuita, str 44, # 100 169 Načela jezuita, str 243 170 Načela jezuita, str 120 171 Načela jezuita, str 41, # 100 172 Načela jezuita, str 242-243 173 Renate Riemeck: Glauba-Dogma-Macht, Urachhaus 1985, Stuttgart, str. 250 do 266

49

Ovde se odmah postavlja pitanje: Zašto je Pavle III tek osam godina posle odobravanja Družbe Isusove odobrio i njegove "Duhovne vježbe"? Zar nisu one tesno povezane sa Družbom i njihov sastavni deo, na osnovu kojeg je Družba Isusova i osnovana? Ili su papa i njegovi vodeći kardinali - od kojih će dvojica postati pape Julije III (1550-1555) odnosno Pavle IV (1555-1559) - za vreme Tridentinuma u njima nešto menjali i u njih nešto dodavali, a što je odgovaralo njihovoj politici zadobijanja apsolutne moći?

To je vrlo verovatno, jer je na Sessio IV Tridentinuma od 8.4.1546. sem ozakonjenja grešaka prevoda Svetog Pisma u Vulgati uvedeno i "Imprimatur" ("Da se štampa"). Tek posle toga su odobrene "Duhovne vježbe". Da li od tada potiče i naziv "Družba Isusova", a ne "Družba Kristova", što bi pre bilo u duhu Ignacijevog pisanja? Posebno kad kaže da "Krista vidi kao Sunce" - što ne treba zanemariti!

O tome naravno Ignacije nije smeo ni da govori, a svoje beleške je verovatno zbog toga i spalio - zavet poslušnosti crkvenom poglavaru ga je na to naterao. Nije on smeo biti pametniji tada, nego kad je polagao zavet!

Radi boljeg razumevanja treba dodati, da je Pavle III bio taj, koji je ekskomunicirao i engleskog Henriha VIII, koji je bio branilac vere, borac za svešteničku neporočnost i studirao skolastičku teologiju. Pavle III je kardinala Carafa-u - docnijeg Pavla IV - kao jednog od generalnih inkvizitora ovlastio da svakog osumnjičenog za jeres uhapsi, konfiskuje mu imovinu i pogubi. Takođe da Carafa sa još pola tuceta za to imenovnnih kardinala motri na sve koji odstupaju od vere i morala, do ih hapsi i izvede pred sud sve do konačne presude (smrt). Sam Pavle III nije bio uznemiravan zbog njegovih metresa, vanbračne dece, poklanjanja kardinalskih zvanja svojim unucima i nećacima, koji su imali po četrnaest ili šesnaest godina.174

Da li je Ignacije sve to znao o onome koji je kao papa "naredio da se izrekne presuda, koja je bila Hodočasniku u prilog itd."? A da li je te 1553. godine kad je sve to pripovedao, da li je on saznao još i mnogo više o svom poglavaru, na čiju reč veruje da je crno ono što mu se čini da je belo, a što je možda za vreme Tridentinuma neko dodao kao da je to njegovo učenje? I da li se i Ignacije slagao s poglavarskim mišljenjem da za kardinale treba postavljati dečake - naravno samo ako su blizak rod papi? A šta je ono "itd.", što je dodato pored presude u prilog Hodočasniku? I na ovaj niz pitanja moglo bi se dodati još mnogo takvih "itd."

Ovde se takođe postavlja i pitanje: Ako Ignacije svoj doživljaj beloga može da preokrene u crno, kako se može verovati i da su njegova - sad ne čulna, nego još delikatnija - navodno natčulna gledanja ispravna? Zar to nisu čisto njegovom maštom izazvane vizije? Da li je on i njih prema izricanju crkvenog poglavarstva menjao? I verovao da vidi Boga Oca, a video je Lucifera? Ja ovde naročito izbegavam da govorim i o Trojstvu, pa i o Našoj Gospi i Kristu kao Suncu, jer mislim da o tome dalje govoriti nema nikakvog smisla.

Uprkos tome što Ignacije i ovde nastoji na objektivnom posmatranju, te kaže šta "je zapazio u Loyoli, dok mu je još noga bila bolesna", on sebi ne postavlja pitanje da li je u tim mukama mogao stvarno dobro da razlikuje duhove i misli, da li bolest i bolovi ne utiču možda i na pravilno zaključivanje? Da li ne treba uzeti u obzir ono "sana mens in corpore sano" ("zdrava duša u telu zdravom")? A to prema Rudolfu Štajneru znači, da je zdrava duša svojom snagom izgradila i uobličila zdravo telo; da se u tom telu prepoznaje da je u njemu radila neka autonomna zdrava duša.175

Sam Ignacije stalno govori o nekim svojim teškim bolestima i bez obzira na ranjavanje u Pamploni, koje je imalo teške posledice, "a pojavili su se i drugi znakovi koji nagoveštavaju smrt".176 Da li je kod njega zdrava duša izgradila zdravo telo? A ako je to telo 174 Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verlag 1989, Munchen, str. 509, 214 i 215 175 Fachwissenschaften und Anthroposophie, GA 73a, str. 180 176 Načela jezuita, str 5, # 3

50

bilo nezdravo, da li su se od njega u dušu odslikavale istinske slike i čulnih i duhovnih stvarnosti ili iskrivljene, koje je on još zbog zanemarivanja stvarnog mišljenja pogrešno tumačio? A i sam je te slike i predstave stvarane njegovom maštom tumačio i primao kao neku objektivnu stvarnost, a ne subjektivni proizvod? A posebno - da li je takva duša mogla da daje i ispravne duhovne vežbe?

S druge strane, posmatrajući oko sebe život raznih crkvenih velikodostojnika, Ignacija strašno muči pitanje "o tome da li da crkva ima kakav prihod".

U suštini izgleda da je Ignacije imao čestito nastrojenje, ali ga je pogrešno mišljenje i sam pogrešan stav prema mišljenju doveo do nezamislivo tragičnog položaja. Zbog tog pogrešnog mišljenja, čak i izbegavanja da se misaono bori, sam da se misaono bori za istinu, on je sam sebe zatvorio u neke misaone okvire, koje je još i zavetima skamenio. Pred kraj života je on to možda i uviđao, ali nije bio u stanju da se izvuče iz tog skamenjenog misaonog kaveza. Kaveza, u kojem je delovala neka volja na koju on nije imao baš nikakvog uticaja, kojoj je morao da se pokorava kao točkić u nekom mehanizmu, dobro kaljeni točkić.

Sada individualnost koja je boravila u Ignacijevoj ličnosti takav stav nema.

51

3. Jezuitske vežbe

Kao što je u prethodnom poglavlju već napomenuto, dosta je verovatno da ono što je Pavle III (1534-1549) odobrio 1548. godine kao "Duhovne vježbe" možda nije isključivo Ignacijevo delo. A i "Konstitucije" su sigurno pisane pod jakom prismotrom onih koji stavljaju "Imprimatur". Da li je i zbog toga Julije III 1550. godine smatrao da treba da potvrdi ono što je njegov prethodnik Pavle III još l540. odobrio - "Družbu Isusovu", a 1548. te "Duhovne vježbe"?177

Julije III (1550-1555) je potvrdio i "Formulu instituta Družbe Isusove" iste te 1550. godine.178 U njoj stoji da svi profesi polažu i zavet da budu "vjerno poslušni našem Svetom Ocu Pavlu III i njegovim nasljednicima, rimskim Prvosvećencima".179 Tu "Formulu" je Ignacije redigirao 1539,180 dakle posle razgovora sa papom. Razume se da je ovakva "Formula" i Juliju III odgovarala. On je inače još kao kardinal Del Monte i opunomoćnik Pavla III davao glavni ton u prvoj periodi Tridentinuma i jasno stavio do znanja da je papa vrhovni autoritet. On je takođe ponovo pokrenuo rad tog koncila. Ta druga perioda je trajala od 1.5.1551. do 28.4.1552., kad je koncil ponovo odložen. Na koncilu je na Sessio XIV održane 25.11.1551. zaključeno da je Isus Hristos pre vaznesenja postavio sveštenike kao svoje zastupnike i da oni imaju moć da grehe opraštaju ili neopraštaju.181

Posle Julija III za papu pod imenom Pavle IV (1555-1559) izabran je Petar Carafa, jedan od generalnih inkvizitora Pavla III. On je bio fanatik, asket, zatvarao Jevreje u Geto, spaljivao sodomiste, mrzeo žene i zabranjivao im pristup u Vatikan. Još kao kardinal strasno je suzbijao slobodu mišljenja, a kad je postao papa, stavio je na "Index" čak i "Consilium" koji je on sam ranije napisao, a i bezbrojne knjige je spaljivao.182 I ovom papi je godilo da mu svi budu "vjerno poslušni".

To je docnije odgovaralo i Piju XI (1922-1939), koji je Ignacija odmah "1922. godine proglasio zaštitnikom Duhovnih vježbi a svim članovima klera po Crkvenom zakonu je naređeno da ih obave barem svake treće godine u najmanjem trajanju od tri dana...",183 kako stoji u uvodnim napomenama priređivača. Iste te 1922. se i Musolini dočepao vlasti u svom čuvenom "maršu na Rim", a 1929. je on Piju XI poklonio Vatikan - izuzeo ga je iz Italijanske države i dao mu nezavisan državni status. Tako je od tada Pije XI postao ne samo verski nego i državni poglavar, naravno i njegovi sledbenici. Za njegovo vreme su vršene i vrlo smišljene pripreme za Drugi svetski rat, pri čemu bi posebno posmatrani događaji izgledali kao apsurdi. Na primer: negrađenje Mažinovljeve linije i prema Belgiji, postepeno uzdizanje i ohrabljivanje "Hitlera" od strane "njegovih protivnika" sa paradoksnim razgovorima u Društvu naroda, španski građanski rat itd. Ovde treba pomenuti i da je u Nemačkoj 24.3.1933. katolička partija pomogla Hitleru da dobije dve trećine glasova na izborima.184

Ignacije je umro posle druge periode koncila u Trientu, 31.7.1556, a na samom koncilu on nije učestvovao. Tek 17.6.1546. pojavili su se na koncilu njegovi drugovi Lainez, koji će posle biti jezuitski general i Salmeron.

Ja bih ovde još dodao do su u ovoj knjizi date naslovne strane "Exercitia spiritualis"

177 Načela jezuita, str 242 i 243 178 ačela jezuita, str 155 179 Načela jezuita, str 156, # 3 180 Načela jezuita, str 242 181 Renate Riemeck: Glauba-Dogma-Macht, Urachhaus 1985, Stuttgart, str. 260 do 265 182 Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verlag 1989, Munchen, str. 215 183 Načela jezuita, str 47 184 Renate Riemeck: Mitteleuropa - Bilanz einer Jahrhundert (nemam knjigu)

52

od 1606,185."Constitvtiones societatis Iesu" od 1559, 186 i "Ratio atqve institvtio stvdiorvm" od 1586,187 dakle sve posle uvođenja strogog "Imprimatur" i "Index-a". U njima dakle ne mora da je sadržano i formulisano sve onako kako je Ignacije želeo. Da li je ono što se posle razvilo kao jezuitizam zaista Ignacijevo delo?

Iz celog dosadašnjeg izlaganja neko bi mogao pomisliti da ja nastojim da branim Ignacija. Međutim, ja sam ovom zadatku pristupio jedino sa namerom da istražujem i otkrivam istinu o čitavom ovom pokretu i da ukažem na izvesne greške u njegovim postavkama, a naravno i na ono što je ispravno. Ukoliko neko iz ovde iznošenih činjenica smatra da ja branim Ignacija - utoliko bolje! Taj će onda upoznati one podzemne sile koje su delovale kroz njega i kroz druge, ovde pomenute i nepomenute. Ignacijeve možda najplemenitije namere bile su izložene raznim zavođenjima i napadima raznih zavodnika, neki put direktno na njega, a neki put preko nekih drugih ljudi iz njegovog okruženja. On nije imao snage ni mudrosti da se od tih zavođenja i napada brani. O svemu tome bi i Benedikt XVI nešto mogao da zna, pa da to i kaže.

Uzimajući dakle u obzir da to sve Ignacije možda nije sam i svojevoljno napisao, ja ću se osvrnuti na ono što je tu u "Duhovnim vježbama" dato, bez obzira na to od koga potiče poslednja njihova redakcija. Pri tome ja neću moći da svaki stav posebno analiziram, jer bi nas to suviše daleko odvelo. Stoga ću se ja osvrnuti samo na one tačke koje mi izgledaju kao najsimptomatičnije za razumevanje jezuitskog pokreta i koje ću ja pokušati da naučno objasnim, da ih iz područja verovanja zasnovanog na autoritetu iznesem u područje svesnog razumevanja. Drugim recima, da one potčulne sile koje vladaju u onom nesvosnom kod ljudi uzdignem u svest, kako bi im se moglo suprotstaviti po mogućstvu i natčulnim znanjima. Ovo je potrebno radi spasavanja kulture kojoj glavni ton daju baš narodi koji su primili hrišćanstvo, bar spoljašnje primili hrišćanstvo, a koji su strahovito napadnuti od sasvim nehrišćanskih sila, te su u velikoj meri pali i u divljaštvo od pre Mojsijevih zakona, a i u idolopoklonstvo.

To divljaštvo se najbolje vidi u uzajamnom besomučnom ubijanju i u masovnom odvođenju u ropstvo u za to pripremljene i na naučnim osnovama (psihološkim i drugim) organizovane koncentracione logore svih vrsta, a idolopoklonstvo u masovnoj bezobzirnoj lakomosti (Kol.3.5) kao glavnom stilu života. To se najspoljašnjije vidi, ali u to spada i potpuna bezidejnost. To nemanje i neproizvođenje nikakvih novih ideja praćeno je odbijanjem svega novog, što bi bilo prilagođeno sadašnjem vremenu, a pošto se dobro oseća haos u kojem se današnje čovečanstvo nalazi - onda se hvata za razne tradicije koje su bile dobre za neko ranije vreme, a sad su zastarele i prevaziđene, neupotrebljive, život ih je odbacio, nemaju potrebnu snagu da bi ispravno delovale u društvu.

* * * * * * *

U "Uvodnim napomenama" stoji: "Ne zasićuje naime, i ne zadovoljava dušu obilje znanja, već unutarnje kušanje i

proživljavanje stvari."188 Ovde se - kao i kod svih mističara - pažnja odvraća od posmatranja spoljašnjeg sveta i

upućuje na ono unutra, na dušu. Sledstveno tome, tu se dakle već na početku pažnja egzercitanta odvraća od budnog mišljenja kojim se stiču znanja, te se upućuje na osećanja, u kojima čovek nije "budan nego je kao kad sanja. To se odmah zatim potvrđuje i upućuje na to 185 Načela jezuita, str 46 186 Načela jezuita, str 142 187 Načela jezuita, str 220 188 ačela jezuita, str 49, # 2

53

da se duhovnim vežbama pristupa "činima volje, osjećajući ih", jer se njima "zahtijeva od nas veće poštovanje nego kad se služimo razumom pri umovanju."189 Prema tome, volja u kojoj čovek živi kao kad spava bez snova stavlja se ispred mišljenja u kojem je čovek budan; nju treba maksimalno osvestiti samo do sanjajućih osećanja, a ne dopredstava budnog mišljenja. Egzercitant se dakle od svesnog, budnog delovanja odvraća i upućuje na podsvesno. A kako se podsvesnim činima volje može upravljati i probuditi ih do polusvesnih osećanja? To se može jedino svesnim mišljenjem, a to sveno mišljenje prema ovim uputstvima treba odmah isključiti čim se čîni volje izosećaju, nikako se ne smeju mišljenjem osvestiti i o njima stvarati jasne predstave. I kako možemo znati da se "čînima volje" postiže nešto bolje nego "razumom pri umovanju", ako o tome nismo umovali? Samo osećajem? A osećaj za istinu se može razviti samo kad se umovanjem istina traži i usvaja - ne nesvesnom voljom koja deluje u mišićima ruke kad je čovek pokreće ili u za to potrebnoj proizvodnji energije od svarene hrane.

U svemu ovome se vidi velika zbrka u mišljenju. Ta zbrka u mišljenju se u stvari upotrebljava kao sugestija u tom smislu, da sve treba primati samo iz autoriteta "vođe duhovnih vježbi", da je to jedina mogućnost, jer ako čovek samo malo počne da razmišlja, on ostaje zbunjen. Pošto zdravim razumom čovek to nikako ne može da shvati, preostaje mu da to primi samo verom u autoritet onoga kome se on predao da ga vodi. I to je u stvari taj čarobni štapić, čijim se dodirom doživljaj beloga pretvara u veru da je to crno.

Ovde pada u oči i da sve te vežbe treba izvršiti za "četiri tjedna" ili eventualno malo duže,190 a "za svaku od pet vježbi ... po jedan sat".191 To je tako ekspresno duhovno školovanje, kakvo valjda ni u jednoj drugoj duhovnoj školi ne može ni da se zamisli. Te vežbe se naravno prema uvodnim napomenama priređivača192 mogu i treba ponavljati, makar i u "kondenziranim oblicima" svake godine itd., ali ostaje to da je za njih predviđeno nezamislivo kratko vreme, nezamislivo za neko istinsko duhovno školovanje, školovanje u kojem se svesno radi na osobinama svoje duše i njihovom preobražavanju i oplemenjivanju. Kakve se promene u duši postižu tako nekim ekspresnim školovanjem?

Ako one stvarno i deluju na tako ekspresan način i to naravno uvek pod kontrolom "vođe duhovnih vježbi", na koga se upućuje u svim ovim napomenama, to se onda može uporediti samo sa sugestivnim delovnjem hipnotizera. Tu se onda odmah postavlja čitav niz pitanja:

o Kakav je taj vođa, guru ili hipnotizer? o Sme li se egzercitant njemu poveriti? o Da li je on zaista visoko posvećeni, i to posvećen u istini? o Ili je taj vođa pod uticajem nekog Zavodnika? o Kako to proveriti? o I zašto da oblikovanje svoje duše neko preda drugome u ruke? o Da li zato, da bi se ojačala grupna volja onog duhovnog bića koje kroz tog vođu

deluje, ojačala volja koja je vrlo slična magnetnim i električnim silama Zemlje? o Kako egzercitant može da proveri valjanost svog duhovnog vođe? o Samo preko autoriteta nekoga koji mu ga je dao za vođu? o A ko je i kakav je opot taj autoritet?

Na sva ova pitanja, a možda i na još neka, treba ozbiljno odgovoriti: "Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku - sem čovekovog duha koji je u njemu? Tako isto

189 Načela jezuita, str 50, # 3 190 Načela jezuita, str 50, # 4 191 Načela jezuita, str 51, # 12 192 Načela jezuita, str 47

54

niko - sem Duha Božijeg - ne zna šta je u Bogu." (l.Kor.2.11) U "Uvodnim napomenama" ove knjige stoji: "Peta napomena. Onome komu se daju duhovne vježbe uvelike će koristiti uđe li u njih

s velikodušnošću i darežljivošću prema svome Stvoritelju i Gospodinu, prikazujući mu sve svoje htijenje i svoju slobodu, da njegovo Božansko Voličanstvo raspolaže njegovom osobom, kao i sa svim što ima, prema svojoj presvetoj volji."193

Čudna je ta velikodušnost i darežljivost nekog stvorenja prema svome Stvoritelju! Zar je Stvoritelj svoje stvorenje postavio iznad sebe, pa sad od njega, velikodušnog i darežljivog stvorenja prima nešto sto ovo ima? A kako svoje htenje i svoja sloboda mogu postojati, ako Božansko Veličanstvo njima raspalaže "prema svojoj presvetoj volji"? Ključno pitanje, pitanje slobode volje ovde se rešava time što se čovek iz svoje slobode odriče svoje slobode. Ne da traži područje u kojem tu svoju slobodu može da ostvaruje i koju mu je darovao Stvoritelj nego da je odmah prebaci u područje neslobode! Stvorenje dakle treba da odbije, da ne primi slobodu koju mu je Stvoritelj dao! A da li će Stvoritelj natrag da primi tu slobodu koju je nekom stvorenju dao? Ili će se možda ta sloboda nekom drugom pridružiti? Onome koji u ovim vežbama sugeriše na šta egzercitant svojom voljom treba da upravlja maštu i da njom stvara određene slike? Hristu se svakako ne pridružuje, jer:

"Hristos nas je oslobodio za slobcdu." (Gal. 5.1.) A to se postiže: "...ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i

istina će vas osloboditi." (Jn.8.31) A za saznavanje istine mora se isključiti svaka samovolja, naročito ona koja iz svoje

mašte stvara neke svoje slike, i to još takve kojima se izobličuje stvarnost - kako se to u ovim vežbama preporučuje, da svako sam zamišlja neke predele, ljude i događaje u Palestini. ¸ Dalje, premda se ovde sasvim ispravno upozorava da egzercitant "ništa ne obećaje i da ne pravi nikakvih zavjeta nepromišljeno i na "brzu ruku", no odmah se zatim dodaje, da "je svako dobro djelo učinjeno pod zavjetom zaslužnije od onoga koje se čini bez njega".194

Tu se odmah postavlja pitanje: Da li je dobro delo zaslužnije, ako je učinjeno pod prinudom? Sama prinuda pri činjenju nekog dela - a zavet je ipak svakako prinuda - sama prinuda na činjenje isključuje bilo kakvo moralno procenjivanje takvog činjenja i vrednovanje njegove zasluge. Po toj logici je i Njutn, kad je pred njim pala jabuka, mogao da razmišlja da li je to dobro ili loše, a ne da istražuje zakon gravitacije nego samo da konstatuje da li je ona zaslužna. Ovo je naravno drastično rečeno, ali je to s namerom da se ljudi pokrenu na razmisljanje o tom ključnom pitanju za razumevanje sveta.

U "Petnaestoj napomeni" se vrlo jasno upućuje da "Onaj tko daje vježbe ne smije nagovarati egzercitanta više na siromaštvo i na

zavjete nego li na protivno, niti više na jedan stalež ili način života negoli na drugi. ... Stoga neka vođa duhovnih vježbi ne utječe niti se priklanja ni na koju stranu, nego, stojeći poput tezulje, neka pusti da Stvoritelj neposredno saobraća sa svojim stvorenjem a stvorenje sa svojim Stvoriteljem i Gospodinom."195

Ovde se ovim izričito zastupa jedno od osnovnih načela svakog ispravnog duhovnog školovanja. To je ujedno ispit za svakog vođu. - Da li je vođa u stanju da se toga apsolutno pridržava, kad se egzercitant njemu poverava kao autoritetu? To je za svakog takvog vođu možda najteži ispit u životu. Ovo je po svoj prilici sam Ignacije napisao, nije revidirano zbog "imprimatur". Sem toga, tu se ukazuje i na put kojem teže svi mističari: da se na neki način osete prožeti i sjedinjeni sa Bogom.

Na ozbiljnost, a i na težinu toga ukazuje i "Sedamnaesta napomena": 193 Načela jezuita, str 50, # 5 194 Načela jezuita, str 51-52, # 14 195 Načela jezuita, str 52, # 15

55

"Vrlo je korisno da vođa duhovnih vježbi - ne želeći da ispituje i da zna misli i grijehe egzercitanta - ipak bude vjerno obaviješten o raznim pokrtima i mislima što ih različiti duhovi pobuđuju u njemu, kako bi mu prema većem ili manjem napretku, mogao pružiti neke posebne vježbe koje su prikladne za to i odgovaraju potrebama duše u takvu stanju."196

Ovo bi pretpostavljalo da je vođa dostigao visoki stepen posvećenja! A, ako nije? U "Osamnaestoj napomeni" se daju bliža uputstva za davanje vežbi, gde se pored

ostalog prvo upućuje samo na Božje, a zatim i na Božje i crkvene zapovedi. To ''crkvene" možda i nije bilo u prvobitnom Ignacijevom tekstu.

No, da li je upućivanje na Božje i crkvene zapovjedi197 dato zato što se smatra da su egzercitanti pali u vreme pre donošenja Zakona, pa ih Zakonima treba bar donekle uzdići? Jer:

"Tako ste i vi, braćo moja, posredstvom Hristova tela umrtvljeni za zakon, da pripadate drugome, vaskrslome iz mrtvih, da donesemo plod Bogu." (Rim.7.4)

Zar nisu i ti egzercitanti bili umrtvljeni za zakon? Otkud takvo loše mišljenje o njima? Sem toga, za što bolji uspeh u duhovniin vežbama preporučuje se egzercitantu

osamljenost, jer time "ima ne malu zaslugu pred licem Božjeg Veličanstva", i "svraćajući ovu pažnju samo ... na službu Stvoritelju i napredak vlastite duše, čovjek se mnogo slobodnije služi svojim prirodnim silama da bi pomno tražio ono za čim toliko čezne", pa je duša "sposobnija da se približi i dopre do Stvoritelja i svoga Gospodina", te će "biti i pripremljena da primi milost i darove od njegove božanske i neizmjerne dobrote".198 Ovo je prava oda egoizmu! Egzercitant ne treba da se brine za svoje bližnje nego samo za sebe i ono za čim čezne! A ko je taj "Gospodin" kome se tu teži? To svakako nije Hristos, jer:

"I ako pati jedan ud, svi udovi pate s njim; ako se jedan ud slavi, svi udovi se raduju s njim.

A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi." (l.Kor .12.26-27) Da li ovde prepoznajemo duhove? Kako je to strašno zavođenje! Odatle može da potekne i ovo: "DUHOVNE VJEŽBE DA ČOVJEK SAMOGA SEBE

POBJEDI".199 Čovek dakle može biti i pobednik i pobeđeni istovremeno! To ne može da smeta samo onima koji se odriču mišljenja. Na to se naravno može prigovoriti, da to ne treba uzeti bukvalno i da bi tu trebalo shvatiti pobedu više čovekove prirode nad nižom čovekovom prirodom. No tad bi se moralo prihvatiti da čovek sem tela i duše u kojima se nalaze razni instinkti i strasti koje treba pobediti ima i nekakav duh koji njih pobeđuje. A 869. godine je na Osmom saboru rimska crkva donela dogmu da čovek ima samo telo i dušu, te da je duh samo neka manifestacija duše. Kako se sve to uklapa? Ako čovek nije istovremeno i pobednik i pobeđeni, moralo bi se priznati nešto što "crkvena zapovijed" kaže da ne postoji. Mišljenje o ovakvim stvarima se ne sme zapostaviti.

* * * * * * *

Ja znam da će neki za ova moja izlaganja reći da su cepidlačenje, da ja nisam u tome razumeo neki dublji smisao itd. To ću i ja vrlo rado prihvatiti, jer će to potvrditi elitistički stav koji je već u ovim "Uvodnim napomenama " iznet. Taj elitistički stav, stav koji se kao neprikosnoven uzdiže iznad mišljenja gomile, on je i doveo do društvenog haosa u narodima koji su primili hrišćanstvo i koji i druge narode u taj haos uvlače, jer su hrišćanski narodi - bar oni zapadni - ti koji daju glavni ton u čitavom čovečanstvu. Taj elitizam nije nastao iz spoljašnjeg društvenog života. To su unutrašnje ljudske razarajuće snage, snage neslobodnih

196 Načela jezuita, str 52, # 17 197 Načela jezuita, str 53, # 18 198 Načela jezuita, str 53, # 20 199 Načela jezuita, str 54, # 21

56

ljudi koji se zbog svoje neslobode okupljaju u razne grupe i to okupljanje pravdaju time, što te svoje grupe onda nazivaju raznim bombastim imenima, kojima se ukazuje da su to elitistička društva, a oni elita. Pri tome oni i ne znaju kakvo ih duhovno biće vodi, da su oni samo "namagnetisano gvožđe".

Priklanjanje autoritetu vođe ili vođa znači sopstvenu bezidejnost. A pošto i te manje vođe prihvataju autoritete većih, i one postaju žrtve bezidejnosti, postaju žrtve onih duhovnih bića koja ih vode, a koja ne idu Hristovim putem razvoja, koja su na neki način zaostala u razvoju. Sa takvom bezidejnošću ne može se napredovati. A pošto te bezidejne elite imaju veliku snagu, jer se okupljaju u grupe, u grupe u kojima vlada intenzivirana podsvesna volja, potčinjena potčulnim snagama sličnim magnetizmu, one ne mogu da idu u korak sa vremenom i stalno propovedaju i priklanjaju se onome što je još pre više stotina ili i više hiljada godina zastarelo. Otuda pored ostalog i to držanje za starozavetne zakone, za građenje Solomonovog hrama, za rimsko pravo, za razna predanja i drugo. Ne uzima se u obzir to:

"Tako ste i vi, "braćo moja, posredstvom Hristova tela umrtvljeni za zakon, da pripadate drugome, vaskrolome iz mrtvih, da donesemo plod Bogu." (Rim.7.4)

Taj plod se ne može doneti iz nekog zakona koji je bio dobar i važio za prošlost, a iz koga može da izlazi samo "moralni" automatizam. Taj plod mora da se donese iz etike individue koja je primila Hrista, ispunila se istinom.

Na samom početku "Uvodnih napomena" dato je u stihovima kao moto pored ostalog: "Tijelo Hristovo, spasi me.",200 a u nastavku se upućuje i na crkvene zapovedi!

Zakon je uvek nešto umrtvljeno, nešto što je dato u većem ili manjem skladu sa nekim proteklim prilikama. On je uvek u zaostatku za društvenim prilikama, koje se svakodnevno menjaju. Stoga:

"Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro." (Gal.2.21)

Dok su ljudi nekada u svim prirodnim pojavama gledali delovanja raznih duhovnih bića, pa su čak i u proizvodima svojih ruku osećali neku svoju duhovnu povezanost sa njima, sa razvojem moderne tehnike i podelom rada do koje je ona dovela, ta povezanost spoljašnjeg sveta sa unutrašnjim svojim bićem potpuno je sada prekinuta. Čovek se oseća usamljenim, on više ne može iz spoljašnjeg sveta da crpe neke etičke impulse, on sad mora da ih pronalazi u samome sebi, iz sebe on mora da crpe sasvim individualne etičke intuicije i impulse. Prema Rudolfu Štajneru:

"To razdoblje nauke o prirodi, o kojem se tako često govorilro, ono zbilja zahteva neku takvu čisto naučničku osnovu etike."201

Za davanje takve osnove nije sposobno nijedno i nikakvo elitističko društvo ili grupa sa svojim zakonima i pravilima društvenog ponašanja - na koja se još i zaklinje da ih neće menjati - prvo zato što su i ona zasnovana na već davno prevaziđenoj prošlosti i bezidejnosti i grupnom egoizmu, drugo zato što su potčinjena nekoj grupnoj, njima potpuno nesvesnoj volji, a što sprečava bilo kakvo individualisanje i mesto stvarne etike nameće neku svoju prinudu, koja po samoj svojoj prirodi prinude i ne može da se shvata kao nešto moralno, već samo kao neki od prirodnih zakona. U prirodnim zakonima je na neki način opravdano da vlada Knez od ovoga sveta, ali ne i u etici, u koju on zahvata preko svih tih elitističkih društava.

Međutim, u ovim "Uvodnim napomenama" se čak slavi zavetima prinuđena etika i to ne samo Božja nego i crkvena - kako je to već navedeno202 - s tim što Ignacije u "Pravilima da osjećamo s crkvom" to još vrlo jasno objašnjava:

"Trinaesto pravilo. Da uvijek ostanemo pri istini, treba da za ono što nam se čini 200 Načela jezuita, str 49 201 Fachwissenschaften und Anthroposophie, GA 73a, str. 315 202 Načela jezuita, str 53, # 18

57

bijelim uvijek smatramo i vjerujemo da je crno ako tako izrekne crkveno poglavarstvo, u tvrdoj vjeri da je između Krista, našega Gospodina, Zaručnika, i sv. Crkve, Zaručnice njegove, isti Duh, koji nama ravna i upravlja na spasenje naših duša. Po istom, naime, Duhu i našemu Gospodinu, koji je dao deset zapovijedi, upravlja se i ravna naša mati Crkva."203

O ovom pravilu je već bilo govora u "1. Duhovni svet". Ja ga ovde ponavljam, da bih istakao pogubnost svih mogućih zakletvi i zavetovanja, o čemu je takođe već bilo govora. Ovde je to vrlo drastično iskazano, ali se taj stav krije iza apsolutno svih zaveta i zaklinjanja. Kad se čovek zaklinje, zavetuje ili zariče, on se time odriče i prava i dužnosti da o tome bilo šta misli i da na osnovu bilo kakvih novo nastalih situacija bilo šta menja. On poriče i odriče se vremena i zakucava sam sebe u prošlost. Iako se o tome u glavnom uopšte i ne misli, ali to je isto tako slučaj i pri svedočenju na sudu. Čovek se i tu zaklinje da ne sme da se eventualno naknadno seti na neki detalj koji je možda odlučujući za presudu. A koliko su tek pogubna zavetovanja koja su vezana za bilo kakvu grupnost!

"A pre svega, braćo, ne kunite se ni nebom ni zemljom ni drugom kakvom kletvom; neka vaše 'da' bude 'da' i vaše 'ne' - 'ne', da ne padnete pod sud." (Jak.5.12)

To je sud na kojem se razdvajaju oni koji su primili vreme od onih koji su se zaustavili u prošlosti. Vreme nam je doneo Hristos.

Pošto je pitanje zakletve odnosno zaveta odnosno zaricanja osnovno pitanje etike, o tome se moraju jasno i nedvosmisleno izjasniti svi oni koji na bilo koji način govore ili deluju u smislu bilo kakvih etičkih postavki. To se naravno može proširiti na apsolutno sve ljude, ali pošto ja ovde pišem o jezuitizmu, ja izjašnjavanje po ovom pitanju tražim od njihovog vrhovnog poglavara - Benedikta XVI.

S tim se naravno moraju raspraviti i svi elitisti. Ili se napreduje s vremenom u Hristovom smislu, ili se zadržava u razvoju, pa čak i vraća natrag u davno prevaziđena vremena. Ili se ide Hristovim putem razvoja slobode ili se pada u ropstvo prošlosti.

Sva elitistička društva su zasnovana na nekim zakletvama, zavetima ili zaricanjima. Da bi se spasli od svog sunovrata u prošlost i stanja razvo ja kakva su bila u nekoj - možda vrlo davnoj - prošlosti, članovi elitističkih društava bi morali:

1. Da oslobode čovečanstvo od svojih zastarelih i apstraktnih i zamućenih ideja, te da omoguće potpuno slobodan duhovni život i razvoj, jer "Hristos nas je oslobodio za slobodu." (Gal.5.1)

2. Da pravni život oslobode od nametanja svojih zastarelih zskona, a koje sem toga oni sami donose da njima štite svoje elitističke grupne interese i da vođenje pravnog života prepuste svim punoletnim pripadnicima neke društvene zajednice, da ovi sami iz svog osećaja dodeljuju pravednost: "jer ako pravednost dolazi od zakona, onda je Hristos uzalud umro."(Gal.2.21)

3. Da smrskaju svoje zlatno tele kojem se klanjaju i da shvate da pirodna dobra nije njima Božanstvo poklonilo, nego ih je stvorilo da podjednako služe svim udovima Hristovog tela: "Jer smo svi mi jednim Duhom kršteni za jedno telo, bili Judeji bili Grci, bili robovi ili slobodni." (l.Kor.12.13)

4. Da puste da Hristov duh ljubavi i razumevanja objedinjuje i sinhronizuje rad ovih triju jedne od druge nezavisne oblasti.

203 Načela jezuita, str 116, # 365

58

Jedino tako se ti elitisti mogu spasti od pada u grupnost, od razaranja svoga ja, pri čemu bi im ipak ostala svest o svome padu. Ako to ne učine sami i svojevoljno, onda ni oni neće moći u pravom smislu da umru u Hristu, da u pravom smislu prođu kroz ono "in Christo morimur", već će prevremeno biti izbacivani iz duhovnoga sveta - ne zato što bi oni to možda želeli da bi se žrtvovali za druge, nego zato što su od njega otuđeni. Ako to ne učine, biće kao nokti odsećeni ili kao tumor hirurškim putem odstranjeni iz Hristova tela.

Svako ko čita ovaj moj predlog, u isti mah se i opredeljuje ili:

o da radi u njegovom smislu, o da radi protiv tog predloga, o ili da ništa ne radi u vezi sa njim.

Pri tom bih se ja opet pozvao na Jakova: "Ko, dakle, zna da čini dobro, a ne čini, greh mu je." (Jak.4.17) Sem toga i na Pavla: "Sve proveravajte, zadržavajte što je dobro. Klonite se svakovrsnog zla." (l.Sol.5.21-

22) Sve proveravajte, i ono što ja pišem, i ono o čemu ja ovde pišem, a i uzroke za

socijalni haos poslednjih vremena i koliko su taj haos izazvale elitističke grupe svih nastrojenja - naravno nesvesno, jer ne znaju šta oni sami rade ni ko preko njih radi. Probudite se!

Na kraju bih ja još dodao da u ovim "Uvodnim napomenama" nije skoro ništa dato u pogledu svrhe šta se tim vežbama želi postići. U prvoj napomeni je data samo dosta uopštena fraza "da odstranimo sve neuredne sklonosti, te da pošto smo ih odstranili, tražimo i nađemo Božju volju, uredivši svoj život za spasenje duše."204 Pre toga su dati kao moto i stihovi, koji su kao neka vrsta molitve, ali molitve isključivo za sebe, za svoje ja. U Očenašu se moli u množini - za sve.

* * * * * * * Na samom početku uputstava za "Prvi tjedan" stoji: "Čovjek je stvoren da Gospodina Boga svoga hvali, da ga štuje, da mu služi i da tako

spasi svoju dušu, a ostale stvari na zemlji stvorene su radi čovjeka da mu budu od pomoći da postigne svrhu za koju je stvoren, ..." 205

Ja ne želim da se upuštam u neke teološke rasprave i verovanja, ali mi ipak čudno izgleda ovakvo shvatanje "Gospodina Boga". Iz takvog shvatanja u stvari proizilaze onda i ona uputstva o tri razgovora: "s našom Gospom", "sa Sinom" i "sa Ocem"206 (i na drugim mestiima), gde se ovi kao ličnosti na neki način postavljaju prema ličnosti egzercitanta. Tu se još i Bogu pripisuju neke sasvim ljudske osobine, a koje se kod ljudi inače označavaju kao mane i slabosti kojih bi trebalo da se oslobode. Nije li to kod čoveka oholost, ako traži da ga hvale, da ga štuju i da mu se služi? A nije li to nasilje, osvetoljubivost i sadizam, ako takav čovek one u tome neposlušne svoje bližnje kažnjava izlažući ih raznim mukama? A Bogu se pripisuje da takve neposlušnike još i na večne muke šalje u pakao!207 A pravo hrisćansko shvatanje o Bogu izrazio je Jovan rečima: 204 Načela jezuita, str 49, # 1 205 ačela jezuita, str 53, # 23 206 Načela jezuzita, str 62, # 63 207 Načela jezuita, str 63

59

"Dragi moji, volimo jedan drugoga, jer je ljubav od Boga i svako ko voli Boga je rođen i poznaje Boga. A ko ne voli, nije poznao Boga, jer Bog je ljubav." (1.Jn.4.7-8)

Bog je jubav. I ako je on stvorio svet, zašto da se kad "upoznam svijet" zgrozim nad tim svetom?208 Zar on nije stvoren da mi bude "od pomoći"? Zar je Bog tu nešto pogrešio? Zar se time i tako hvali i štuje Bog?

Tu se takođe postavlja i pitanje: Ako su vežbe dobre za postizanje te gore navedene svrhe, da li ih treba upražnjavati? Ja ovde nikako ne mislim da čovek Boga ne trebe da "hvali, da ga štuje i da mu služi", jer se to po sebi podrazumeva - vršio čovek neke posebne vežbe ili ne. I lepo je to što se na to skreće pažnja. Ali, zar nema čovek i još neke mnogo veće zadatke? Zadatke, koji proizilaze iz ljubavi i prema Bogu i prema svojim bližnjima?

Opet će neko možda reći da ja i ovde cepidlačim, da ne razumem neki dublji smisao u tome itd. No, ako sam ja zaveden da eventualno pogrešno protumačim što je tu napisano, to onda znači da i drugi mogu biti tim zavedeni, te prema tome to nije dobro napisano. Uputstva - posebno ovakve vrste - moraju biti jasna i nedvosmislena. Pogotovu ako ih treba tako ekspresno usvojiti i po njima postupati. A ako se mislilo tako kako je napisano, to je onda strahoviti promašaj i to sa teškim posledicama. Ja na to moram da upozorim!

Što se tiče ispitivanja svoje savesti, ideal bi bio da to čovek radi cele godine i celog života, a ne samo prilikom upražnjavanja preporučenih duhovnih vežbi. Međutim, ovde se nastoji da se to sem vremenskog ograničavanja na izvesne dane u godini još i šematizuje, da se stavi u neke kalupe - čak i vemenske dnevne, da se potpuno diriguje egzorcitantom ne vodeći računa ni o njegovoj individualnosti ni o prilikama i duševnom raspoloženju u kojima se u datom trenutku nalazi. Težnja je da se od egzercitanta načini neki automat, koji će raditi po nekim zakonitostima koje su u njega ugrađene. Ne daje se to samo kao preporuka i da bi to iz nekih razloga tako bilo podesnije, već kao propis kojeg se mora pridržavati bez ikakvih eventualnih odstupanja.209

Podela misli na "vlastite", "od dobroga" i "od zla duha" je sasvim apstraktna i ništa se ne kaže kako ih razlikovati.210 Isto tako je apstraktno data podela na "lako" i "smrtno" sagrešenje, pri čemu se za same grehe pretpostavlja da ih egzercitant dobro poznaje211 i tek se docnije o njima nešto govori. A da li je to tako? Da li ljudi uvek samo svesno greše - što bi proizišlo iz postavke da se zna šta je grešno? Da li pri činjenju greha ili pri donešenju odluke šta će činiti, da li tada ljudi znaju da im je takva misao došla od "dobrog" ili od "zla duha"? Nema li zao duh snagu i veštinu da se čoveku prikaže kao dobar i da ga zavede? O tome šta je grešno i o raspoznavanju duha od kojeg dolaze misli ipak bi trebalo poučiti onih "preko milijun osoba duhovnog i svetovnog staleža" koji obavljaju te vežbe.212

O zakletvama je već ranije bilo dosta govora i ja sam već ukazao na njihovu neispravnost i štetnost, jer ja smatram da je to ključno etičko pitanje. Međutim, ovde se smatra da su zakletve i dozvoljene i potrebne, pa se za njih daju i dosta precizna uputstva.213 To znači da se dosta razmišljalo o tome. Medutim, sem neuvažavanja onoga što je dato u evanđelju po Mateju i u poslanici Jakovljevoj, ovde se ne uvažava ni treća od deset zapovijedi Božjih, na koje se malo kasnije usmerava s tim da "sve je grijeh što netko djelom učini protiv toga".214

U uputstvima o zakletvama je data i jedna interesantna podela ljudi na "savršene" i "nesavršene", te "se lakše dopušta savršenima da se zaklinju stvorenjem nego

208 Načela jezuita, str 62, # 63 209 Načela jezuita, str 55-56 210 Načela jezuita, str 56, # 32 211 Načela jezuita, str 57 212 Načela jezuita, str 47 213 Načela jezuita, str 57, # 38 i 39 214 Načela jezuita, str 58, # 42

60

nesavršenima."215 Nesavršenima se dakle u stvari preporučuje da - prema trećoj od "deset zapovijedi Božjih" - uzalud uzimaju ime Gospoda Boga, jer savršeni već "mogu više nego drugi razmišljati, promatrati i gledati kako je Bog i naš Gospodin u svakom stvorenju ..."216

Tu se naravno kaže da se ne treba kleti "u ispraznoj zakletvi",217 već "kad se radi o važnoj stvari za korist duše ili tijela ili vremenitih dobara".218

Iako se to ovde izričito ne kaže, može se ipak zaključiti, da se po svoj prilici nekom autoritetu prepušta da vrši podelu na "savršene" i "nesavršene", nekom autoritetu koji sam sebe sigurno uvršćuje u "savršene". Tu se odmah postavlja pitanje: Da li je savršen onaj ko sebe smatra savršenim? Kakva gordost! Iz te gordosti svakako da izlazi i procenjivanje, da li je neka stvar važna ili ne. S druge strane, ja bih radije stvari delio na istinite i neistinite, a ne na važne i ne važne. Ako ih delimo na važne i ne važne, pa samo za važne tražimo potvrdu da li su istinite ili ne, onda se tu daje skrivena sugestija da se kod ne važnih stvari slobodno može lagati. Iz takvog stava je proistekao i moderni izraz "bele laži".

Sem toga, onaj ko laže - za njega je uvek važna ta stvar o kojoj laže, a svakako da on smatra da je ta stvar i za druge važna, jer ih inače ne bi lagao. Hoće li sad neki "savršeni" autoritet da dođe i da presudi sa nekog svog višeg stanovišta, da li je ta stvar važna ili ne? Te da se na taj način saglasi sa lažovom ili ne? I kakvu će selekciju pri tome da vrši?

Ne postoji važna ili ne važna stvar, već samo istina i neistina. Svaka neistina - makar da je nesvesno i u neznanju izrečena jeste napad na Hrista, jer:

"Reče mu Isus: ja sam put i istina i život. . ."(Jn.14.6) Svako ogrešenje o istinu jesto uvek ogrešenje i o život, uvek je neka vrsta ubistva, a s

time i napad na Isusa Hrista.Takav stav prema istini i prema zakletvi kojom se selektivno bira šta će se zakletvom potvrditi kao istina, a šta će se pustiti da opstoji kao laž i da se takva laž širi, to je najglavniji uzrok smrti ove sadašnje kulture koju vode narodi koji su primili hrišćanstvo i kod kojih se u međuvremenu uvrežilo shvatanje da je laž nešto normalno u njihovom društvenom životu. Čak i da je neophodna za njegovo dobro funkcionisanje, na primer u politici. Naravno ne samo namerno i svesno izgovorena laž, jer i sve druge razorne pojave u kulturi imaju svoje poreklo u neistini. Na primer u neistinama kojima se deca od najranijeg detinjstva kljukaju kroz školsku nastavu.

Ja svakako neću tvrditi da je ta selekcija istina na važne i ne važne potekla iz jezuitizma. Ona je u kulturu hrišćanskih naroda ušla još mnogo pre postanka jezuitizma. Ali pošto ja ovde pišem o jezuitizmu, ja se ovde moram jezuitima obratiti s pitanjem: Šta oni čine protiv tog užasnog talasa lažljivosti, lažljivosti koja je ušla u sve pore društvenog života sadašnjice naroda koji su primili hrišćanstvo i koji su prvenstveno i odgovorni da se bore za istinu?

I Benedikt XVI bi morao da to u prvi plan istakne i da se jasno izjasni o lažljivosti i o tom biranju od strane vodećih krugova u čemu je laž dozvoljena pa čak i poželjna, te služi kao sredstvo za postizanje njihovih ciljeva. To je preduslov i za rešenje onih problema za koje se on zalaže iz svojih najplemenitijih namera. Na primer, nije dovoljno samo autoritativno osuditi seksualne izopačenosti, nego treba pobiti tu laž koja se poslednjih decenija nameće i širi, da je to sve prirodno i normalno samo nešto ređe ponašanje, a koje je proizvod nekog posebnog sklopa gena, te da se takvi ljudi još i hvale kao posebno osetljive i umetnički nadarene prirode, pa im se još daje i posebna društveno-državna zaštita. Benedikt XVI bi morao nešto da kaže i da se bori protiv takve nauke iz koje su potekle takve tvrdnje. To bi bilo efikasnije za borbu protiv tih i drugih izopačenosti, nego njihovo autoritativno osuđivanje. Njemu bi se naravno i jezuiti morali pridružiti i dokazati da se iz pogrešnih

215 Načela jezuita, str 57, # 39 216 Načela jezuita, str 58, # 39 217 Načela jezuita, str 57, # 39 218 Načela jezuita, str 57, # 33

61

"naučnih" tvrdnji u ljudsku svest i u podsvest ubacuju podsticaji za razne izopačenosti. Širenjem istina o tome pomoglo bi se ljudima da ne greše, a ne nekim autoritativnim zabranama, jer većina ljudi taj autoritet i ne priznaje.

Ovde je istaknuto i nešto vrlo značajno, na šta ljudi obično ne misle: "Ne valja izustiti ni jedne isprazne riječi ..."219 "Ne valja govoriti ništa što bi drugoga povrijedilo ..."220 Ova uputstva, koja i Ignacije daje, na žalost nisu mnogo prodrla i prihvaćena u svetu.

Najbolji primer za to je psovački rečnik koji je ušao u takozvanu umetnost - književnost, pozorište i filmove, a i razna ogovaranja i panjkanja među političarima. Šta Ignacijevi sledbenici mogu tu da urade? Da li nešto pokušavaju i šta?

Odmah posle ovoga dolazi član koji možda sam Ignacije nije napisao: "Imajući pred očima deset zapovijedi Božjih, kao i zapovijedi svete crkve i uredbe

poglavara, sve je grijeh što netko djelom učini protiv toga ... U uredbe pak poglavara ubrajam npr. papinske križarske bule i druge oproste ... "221

Za ovu formulaciju može se pretpostaviti da je sam Ignacije možda nije prvobitno napisao, već da ju je dodao ili on sam posle razgovora sa Pavlom III, ili neko treći, da bi ove "Duhovne vježbe" dobile "imprimatur". Ili ja možda na neki način pristrasno cenim duševna nastrojenja Ignacija?

Posle toga dolaze razmatranja o gresima, prvo onim kako su u glavnom objašnjeni u hrišćanskoj tradiciji, a zatim o vlastitim. Pri tom:

"Tu valja pripomenuti da će se pri promatranju ili razmišljanju o vidljivome, kao što je promatranje Krista, našega Gospodina, koji je vidljiv, predodžba mjesta sastojati u tom da okom mašte gledam stvarno mjesto gdje se nalazi osoba ili predmet koji hoću da promatram ... Pri razmišljanju o nevidljivu predmetu, kao što su, evo ovdje, grijesi, predožba će biti u tom da okom mašte gledam i promartram svoju dušu kako je u tom raspadljivom tijelu kao zatvorena u tamnici, i cijelo svoje bićo kao prognano među odvratne životinje u toj dolini. Kažem: čitavo biće, duša i tijelo."222

Osnovna svrha je ovde da se čovek srodi sa tom mišlju o grehovitosti (o gresima se dosta opširno govori), da se podstakne na skrušenost, na pokajanje, na nastojanje da se popravi, a uz Božju milost za koju se moli. To je u stvari prepušteno samom egzercitantu da svojim naporom nađe odgovore na ova pitanja, da se u njih meditativno upušta, a uz pomoć slika koje je sam stvorio "okom mašte". Sem toga, i ovde se implicitno govori o čovekovom ja ili duhu koji posmatra svoju dušu i telo, iako taj duh po katoličkim dogmama ne postoji. Neki subjekt posmatra taj objekt: "čitavo biće, duša i tijelo"!

Tu se zatim upućuje na razgovore "s našom Gospom", pa "sa Sinom", pa "sa Ocem".223 Njima se treba obraćati kao "prijatelj prijatelju ili sluga svojem Gospodaru".224

To onda treba ponoviti "u glavnim potezima jer razum treba da pri tom bez lutanja i bez prestanka razmatra sjećajući se stvari što ih je promatrao u prijašnjim vježbama te da izvrši ona ista tri razgovora."225

Posle toga dolazi razmišljanje "O PAKLU": "Prva predvježba je predodžba mjesta, koja se ovdje sastoji u tom da očima mašte

gledam duljinu, širinu i dubinu pakla. Druga je predvježba da tražim ono što želim, a to će ovdje biti da molim za unutrašnji

osjećaj muke što je trpe osuđenici, i to zato da me, ako bih poradi svojih prestupaka ikad 219 Načela jezuita, str 58, # 40 220 Načela jezuita, str 58, # 41 221 Načela jezuita, str 58, # 42 222 Načela jezuita, str 59, # 47 223 Načela jezuita, str 62, # 63 224 Načela jezuita, str 61, # 54 225 Načela jezuita, str 63, # 64

62

zaboravio na ljubav prema vječnom Gospodinu, bar strah od muke uzdrži da ne padnem u grijeh.

Prva točka će biti da okom mašte gledam one silne vatre i duše kao da su u ognjenim tjelesima.

Druga: da slušam plač, jauk, viku, psovke protiv Krista, našega Gospodina, i protiv svih njegovih svetaca.

Treća: da udišem dim, sumpor, nečist i gnjilež. Četvrta: da okusom kušam gorke stvari, kao što su suze, žalost i crv savjesti. Peta: da opipom dotičem, tj. da oćutim kako one vatre ližu i pale duše."226 Dalje se upućuje na to kako da se razvije osećaj grešnosti, pa poniznosti. Pri tom: "Moram započeti svoje promatranje sad klečeći na koljenima, sad ležeći prostrt, sad

nauznak, sad sjedećke, idući uvijek za tim da nađem što želim. Ali pazimo na dvoje: prvo, nađem li ono što tražim klečeći, neću zauzimati drugi položaj da bih to ispitao; nađem li ležeći, isto tako itd.; drugo, nađem li u jednoj točki ono što želim, mirno ću se zaustaviti, ne hiteći tjeskobno dalje, sve dok ne udovoljim srcu!227

Zatim: "Šesta dodatna uputa. Neću htjeti da mislim na stvari koje gode i razveseljuju, kao što

su vječno blaženstvo, uskrsnuće itd. Želim li, naime, oćutjeti bol i muku i suze zbog svojih grijeha, smeta mi svaka pomisao na radost i na veselje; nego, imajući na pameti svoju želju da žalim i osjećam bol, prije ću misliti na smrt, na sud."228

Dalje treba "uskratiti sebi svaku svjetlost", "ne smijati se", "obuzdati oči da ne gledam nikoga . . ."229

Zatim se opširno govori "o pokori". Sem uskraćivanja jela i sna, tu dolazi i "trapljenje tijela, a sastoji se u tome da mu zadajemo osjetljivu bol...". Pri tome paziti da ne dođe do "znatnije bolesti", pa se preporučuje "bičevati se tankim užetima".230

* * * * * * *

Ovim se u glavnom završavaju uputstva za "Prvi tjedan". U njima su dati i objašnjeni

osnovni stavovi koji važe i za naredne vežbe, iako se u njima izričito i istim rečima ne ponavljaju, ali se iz izlaganja vidi da se oni i tu podrazumevaju. "Tako i u "Drugom tjednu" stoji da je to učinjeno uvek "očima mašte".231 Zbog toga je potrebno ovo iscrpnije raspraviti.

Tu se odmah postavlja pitanje : Šta je mašta? Mašta je sposobnost duše da stvara sebi neke predstave, neke slike - neke vrste slika ili oslikavanja čak i u smislu zvuka, ukusa itd., na šta se i ovde gore poziva. Mašta je božanski dar pomoću kojeg čovek ne samo da može da stvara nešto novo, nego to i čini. Zahvaljujući mašti stvorena su kola, spevane pesme, izvajani kipovi, sastavljeni recepti za razna jela, komponovana muzika, napravljena motika, a i fabrike aviona i drugo. Maštom se uvek stvara nešto novo, pa makar to ostalo samo kao predstava u čovečijoj duši, makar to ne našlo ostvarenje i u čulnom svetu, za šta su potrebni i drugi uslovi i upotreba postojećih tvari i znanje zakona kojima su one podložne.

Međutim, ako hoćemo da saznamo nešto što je već stvoreno, nešto postojeće, mi to stvoreno moramo prvo da opazimo - na neki način uvek spolja, pa makar to bila samo neka predstava u sopstvenoj duši - pa kad to opazimo da pomoću mišljenja - iznutra - tražimo pojam ili pojmove koji tome opažanom odgovaraju. Na taj način mi saznajemo stvarnost,

226 Načela jezuita, str 62, # 65-70 227 Načela jezuita, str 64, # 76 228 Načela jezuita, str 65, # 78 229 Načela jezuita, str 69, # 70-81 6230 Načela jezuita, str 64, # 87 231 Načela jezuita, str 67, # 91

63

postojeću stvarnost. Ako bismo u taj proces unosili svoju maštu, mi ne bismo našli istinu o toj postojećoj stvarnosti, nego bismo to postojećc zbrkali sa onim što svojom maštom tek stvaramo, stvaramo naravno tek samo kao predstave. U takvo saznavanje bi sem predstava opažaja neke stvari i pojma koji njoj odgovara bile utkane i predstave sopstvene mašte kojima bi istina o toj stvari bila izobličena, jer bi predstave dobijene opažanjem bile izmešane s predstavama stvorenim maštom. Ako za na taj način izobličenu stvarnost smatramo da smo nešto saznali o njoj, mi onda živimo u zabludi.

Upotreba mašte pri saznavanju jeste apsolutno najsigurniji način da se ne dođe do istine!

Predstavama mašte se zastire istina, sem ako preko posebno usavršenog duhovnog školovanja mi ne steknemo sposobnost da te predstave mašte potpuno izbrišemo iz onoga što opažamo i želimo da saznamo, da za to mišljenjem nađemo odgovarajući pojam. Tek kad imamo čisto opažanje nezamućeno ni usled nekih nedostataka naših čula niti svesnim ili posvesnim svojim predstavama, tek onda mi imamo mogućnost da nađemo pojmove koji stvarno odgovaraju onom opažanom. S druge strane, te pojmove koji odgovaraju opažanome mi možemo pronaći samo ako ih tražimo oslobođeni svih svojih predrasuda, osećanja i predubeđenja, puštajući da na našu dušu deluju samo opažaji spolja i pojmovni svet iznutra. To se postiže čistim mišljenjem. Naravno da je težak put da se do čistog mišljenja čovek izbori, ali i u tome saznavanju ima raznih stupnjeva - nešto se može saznati već sada, a nešto može tek u docnijem razvoju. To saznavanje stvarnosti, istine o toj stvarnosti, to je čin čovekovog oslobađanja:

"... i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.32) Međutim, u ovim vežbama se naglašava "da će se pri promatranju ili razmišljanju o

vidljivome, kao što je promatranje Krista, našeg Gospodina, koji je vidljiv, predodžba mjesta sastojati u tom da okom mašte gledam stvarno mjesto ...".232 Ja se ovde neću upuštati u teoloske rasprave o tome da li je Hrist vidljiv ili ne i kako. Ali, da li se okom mašte može gledati nešto stvarno ili samo nešto maštom stvoreno, izfantazirano? To može biti stvarno samo u tom smislu što to pripada predstavama mašte, a ne što pripada svetu stvarnosti postojećem bez dodataka neke stvaralačke mašte. No ovde se izričito govori "stvarno mjesto", dakle nešto što bi trebalo da pripada čulima opažljivog prostora. U taj "opažljiv" prostor spada čak i pakao sa svojom dužinom, širinom i dubinom,233 dakle čisto materijalisticki prostor - samo izmišljen maštom.

To je dskle iskaz koji sam sebi protivreči, iskaz koji je došao usled nereda u mišljenju, jer se okom mašte nikad ne gleda stvarno opažajno mesto nego samo maštom stvorena predstava o nekom mestu. Sem toga, sa stanovišta ispravnog okultizma, osećaj prostora se ne sme poneti prilikom uronjavanja u svoje telo. Ja ću ovde sada naročito citirati jednog mističara:

"Sve sa umom, prijatelju, dok za mesto i vreme znaš, Onda niti šta Bog Jeste, niti večnost ti ne shvataš."

To su reči Johannes-a Scheffler-a, poznatijeg kao Angelus Silezius (1624-1677), koji

je iz protestantizma 1653. prešao u katoličku veru i postao sveštenik 1661. Katolička crkva je dala dozvolu da se štampaju njegove knjige 1657. godine.234 Ni iz mase drugih njegovih distihova ja ne mogu da izvučem zaključak da je on pri uronjavanju u sebe sa sobom nosio i svoje maštom stvorene slike. Međutim, ovo se ovde dalje prenosi "da okom mašte gledam i

232 Načela jezuita, str 59, # 47 233 Načela jezuita, str 63, # 65 234 Angelus Silesius: Der cherubinische Wandersmann, Diogenes 1979, Zurich

64

promatram svoju dušu".235 Drugim rečima, okom mašte stvorio sam predstavu o svojoj duši i sad tu predstavu posmatram - ne svoju dušu. Jer ako bih ja svoju dušu gledao, ja bih morao iz nje da iziđem. Tu bi se moralo priznati da postoji moje ja ili moj duh koji to promatra spolja. Međutim, u narednoj rečenici se to sasvim izričito poriče: "Kažem: čitavo biće, duša i tijelo."236 Drugim rečima, ovde se sasvim određeno govori da se ne promatra nikakva stvarnost nego samo maštom stvorena predstava o svojoj duši.

Tu se onda daje slika o tome kako je duša u tamnici tela i dodaje dalje "cijelo svoje biće kao prognano među odvratne životinje u toj dolini".237 Ovim se daje vrlo jasna sugestija da se egzercitant zgrozi nad tim postojanjem, drugim rečima nad Božjom tvorevinom. Da li se time tu "hvali" i "štuje" Bog - kako je to na početku rečeno da je čovek za to stvoren? Da li se time podstiče skrušenost, kad se tako osuđujuće kritički misli o Božijem stvaranju? Nije li i to jedna predrasuda koja ometa čoveka da dođe do istine - kako je to malo pre rečeno? Predrasuda, koja se egzercitantu sugestivno nameće?

Iako se to ovde izričito ne kaže, razgovori "s našom Gospom", "sa Sinom" i "sa Ocem", kao prijateljima ili gospodarima sigurno se vrše opet okom mašte, jer i te razgovore treba da egzercitant ponovi "sjećajući se stvari što ih je promatrao u prijašnjim vježbama".238 Tu se dakle seća predstava koje su okom mašte ranije stvorene i koje žive kao - danas bi se reklo - virtuelna stvarnost.

Te slike sećanja na ranije okom mašte stvorene predstave mogu zaista da budu kao žive. One mogu i da "progovore", to jest da kažu nešto što je u njih egzercitant ranije svojom maštom uneo i sada se kao nesvesne reminiscencije iz njih objavljuje. Ovde je - naravno nesvesno - rečeno nešto istinito: te slike koje su maštom stvorene, svojom moštom stvorene, svakako da se doživljuju kao prijateljske; a s druge strane, one gospodare egzercitantom, jer one potpuno bez njegove volje i znanja - kao reminiscencije - ulaze u njegovu svest i njime upravljaju. On te svojom maštom stvorene slike, sa još raznim drugim slikama opažanih predstava nesvesno preobličene, doživljuje kao od njega odeljene utvare. Zato se može videti i "Presveto Trojstvo u obliku triju tipki na orguljama"239 i drugo, što je ranije opisano. Tu se predstave sećanja na ranije opažane "tipke na orguljama" mešaju sa maštom stvorenim predstavama o "Presvetom Trojstvu".

Takvi doživljaji mogu biti izvanredno snažni - kao kod hipnoze, gde hipnotisani u sebi doživljuje kako gazi po poplavljenom zemljištu ili da u rukama drži violinu na kojoj svira. To i jeste jedna vrsta autohipnoze, s tim što ona ne dolazi iz svesne odluke da čovek sam sebe hipnotiše, već time što čovek sam sebe prebacuje u neko stanje transa na taj način, što nastoji "oćutjeti bol i muku i suze" ( neki put možda i bičevanjem i drugim), a zatim što sam sebi uskraćuje "svaku svjetlost" i "obuzdava oči", pa takode i klečanjem i drugim položajima tela.

Uz to se "očima mašte" pet čula usmerava da ništa realno ne opažaju, te da se tako zapadne u neko uspavano stanje, u kakvom hipnotizer hipnotisanom daje neke sugestije - ovde o patnjama u paklu. Pošto eszercitant potisne svaku misao "na stvari koje gode i razveseljavaju" i potpuno se preda bolu (bol uvek potisktlje druge utiske iz okoline), te je tako pao u neko polusvesno stanje ili trans, njemu svakako iz podsvesti dolazi neka nada, koja mu se onda iz dubine duše pojavi kao reminiscencija na nešto božansko, na neko zamišljeno blaženstvo, na primer da ga je kao nagradu "Bog Otac stavio uz Krista, svoga Sina".240

235 Načela jezuita, str 59, # 47 236 Načela jezuita, str 59, # 47 237 Načela jezuita, str 59, # 47 238 Načela jezuita, str 63, # 64 239 Načela jezuita, str 14, # 28 240 Načela jezuita, str 39, # 96

65

Upražnjavanje ovakvih vežbi na apsolutno najsigurniji način sprečava čoveka da sazna istinu.

Sem toga, čovek postaje i rob svojih okom mašte stvorenih predstava, jer one kao reminiscencije bez njegovog znanja i volje izlaze pred njega i daju mu određene impulse za delanje, a on njih još smatra kao neka božanska otkrivenja - kojima eventualno još mora i da sledi. One nemaju karakter predstava sećanja koje čovek svesno proizvodi, one dolaze isključivo iz podsvesti. To su u podsvesti proizvedene reminiscencije na ono što je maštom proizvedeno i na ono što se želelo i zašta se molilo, a sve to još pomešano i sa drugim podsvesnim čulnim utiscima nastalim još iz detinjstva. O ovome treba dobro razmisliti i sebi objasniti, jer:

"... i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.32) Pri tom - da upotrebim reči Rudolfa Štajnera: "Iz dubine moje sopstvene duše mora da izvire istina; ali ne sme moje obično ja da

samo bude taj čarobnjak, koji želi da izmami istinu, nego ovaj čarobnjak moraju biti ona bića, čiju duhovnu istinu ja hoću da gledam.

Ako bi on /kandidat/ za vreme svojeg delanja umešao bilo šta od svojih želja; mišljenja itd., ako on ma samo jedan trenutak ne bi sledio zakone koje je upoznao kao ispravne nego svoju samovolju: tada bi se dogodilo nešto sasvim drugo nego što treba da se dogodi. U tom slučaju bi kandidat odmah izgubio pravac ka cilju svojeg delanja, te bi nastupila pometnja.

Kod učenika tajni ne sme postojati ni najmanja sklonost ka tom maštovitome, ka razdraženom biću, ka nervoznosti, ka egzaltaciji, ka fanatizmu, ... Sve preterano, jednostrano treba da bude izbegnuto u njegovim prosuđivanjima i osećajima. Ako ovaj uslov ne bi bio ispunjen, onda bi učenik tajni umesto u više došao u svetove njegove sopstvene snage uobrazilje; umesto istine došle bi do izražaja kod njega omiljena mišljenja."241

Poželjno je da čovek dobro razmisli o ovome, a još bolje je ako dobro prouči celu tu knjigu "Kako se stiču saznanja viših svetova?", čije je treće prošireno izdanje Dr. Rudolf Štajner izdao u Berlinu 1909, a posledaje prerađeno i dopunjavano (11. izdanje) 1922. godine.242 Ta uputstva - i ne samo ta - ja sam ovde nastojao da bliže razjasnim.

* * * * * * *

Čovek postaje rob svojih predstava stvorenih "okom mašte", ako nije u stanju da ih se potpuno oslobodi pri saznavanju istine. Te lažne predstave o stvarnosti koje oko njega lebde kao utvare podstiču ga onda na sve moguće pogrešne zaključke i shvatanja o svetu koji ga okružuje. A od takvih pogrešnih shvatanja nastaju i razne društvene ustanove i način života, a koje se kao aveti tim utvarama hrane. Kao primer može da posluži i ona moja gore data napomena o seksualnoj izopačenosti, koja se naučnički objašnjava kao normalna, samo malo ređa pojava, jer su se tako slučajno složili geni. Ta je priča stvorena okom naučničke maste (utvara) i zahvatila socijalni život (avet).

Modernu nauku o prirodi treba osloboditi od te aveti, koja se hrani utvarama koje mnogi vrli naučnici stvaraju svojim "okom mašte", te to autoritativno i pod pretnjom slabiih ocena nameću i deci od najranijih godina - naravno preko raznih ministara prosvete, koji su im nesvesne sluge, pokoravaju se njihovom autoritetu. Ta avet je od ozbiljne nauke stvorila religiju, čiji sam Simvol vere, Dogmatiku i Apologetiku 2001. godine napisao ja, pošto to nije niko od tih naučnika dosad uradio.243 Ja ću ovde pomenuti samo valjda tuce atomskih teorija koje jedna drugu pobijaju, a same tvrde da se tu radi o materijalnim česticama koje se nikad 241 Wie erlangt man Erkenntnisse der hoheren Welten?, GA l0, st. 85, 111, 109 242 Die Krisis der Gegenwart und der Weg zu gesundem Denken, GA 335, str. 343 243 Vojislav Janković: O nauci, rukopis 2001

66

neće moći čulima opaziti, dakle o čulima neopažljivom čulnom svetu. Taj čulima neopažljiv čulni svet stvoren je okom mašte dobro izreklamiranih vrlih naučnika. To je vrlo, vrlo, i još jedanput vrlo slično onom malo pre pomenutom zahtevu da se "okom mašte" gleda "stvarno mesto".

Da li to ima veze sa jezuitizmom? Ovde se treba prisetiti da su mnoge moderne univerzitete baš jezuiti osnivali, a neke i sada vode, te da su se i mnogi od njih bavili naukom o prirodi. Tu studiju bi trebalo da izvrši neko od jezuita, a ja se samo trudim da objasnim kako čovek postaje rob svojih pogrešnih prodstava, predstava stvorenih bilo svojim bilo tuđim "okom mašte", a koje je u podsvest primio preko školovanja, preko štampe, televizije i drugog - preko tih autoriteta ih je primio, ne svojim opažanjima i iskustvom. A što se same nauke o prirodi tiče, sva ona njena velika dostignuća došla su kao rezultati tačnih čulnih opažanja i nepristrasnog logičkog mišljenja, pa čak i onda kad su "okom mašte" stvarane neke hipoteze, ali jedino kad su te hipoteze bile samo podstreci za sistematsko posmatranje i registrovanje opažanih pojava i nisu uzimane kao stvarnost, već su proveravane na stvarnosti.

Kao primer za to opet može poslužiti Njutn. Kad je opažao stvaran proces padanja jabuke i na to nastavio svoja istraživanja, on je došao do ispravnog zakona o gravitaciji. A kad je iz svoje mašte stvorio predstavu da se takozvana bela sunčeva svetlost sastoji iz smeše obojenih, on je došao do potpuno pogrešnog učenja o bojama. To učenje tačna i nepristrasna opažanja pobijaju, a potvrđuju ga iz mašte organizovani eksperimenti, kojima se ne uočava cela opažajna stvarnost, nego samo ono što mašta hoće, te u tom smislu i eksperiment podešava. Na primer, pri eksperimentu kojim se dokazuje interferencija svetlosti mašta smatra da jedan "zrak svetlosti" može sasvim normalno da prolazi kroz drugi i da se u njima ipak nikakva promena ne dogodi - na materijalne čestice svetlosti primenjuje se spiritističko shvatanje o duhovima. A dogmatski je zabranjeno i da se postavlja pitanje talasne dužine purpurne svetlosti. I tako dalje.

Ja ovo samo ukratko navodim da bih obrazložio ono moje trostruko "vrlo", a samim jezuitima ostavljam da tu vezu ispitaju i objave - naravno uz saglasnost, eventualno i podsticaj Benedikta XVI.

Protiv svih laži i pogrešnih uverenja treba se boriti, ali ne apstraktno ih pobijati nekim autoritetom nego samo istinom. Ovo zato, što istina ima svoju unutrašnju supstancijalnost, koju može svaki zdravi razum da primi. A do istine se dolazi i metodama razvijenim u nauci o prirodi, ali jedino onda kad su nepomućene maštarijama.

Do te supstancijalnosti istine se ne dolazi time što se zauzimaju razni položaji tela - "klečeći", "ležeći" itd., nego mišljenjem, mišljenjem oslobođenim od svih predrasuda, a takođe i od svoje telesnosti, naročito kad je još potpomognuta klečanjem i drugim.

Ovde pada u oči da se to raspadljivo telo u kojem je duša "kao zatvorena u tamnici" i "prognana među odvratne životinje" uveliko upotrebljava za "svoje promatranje" kao pomoć "da nađem što želim". Sem toga, da se nalazi s jednim položajem tela ne smeju proveravati s drugim. Da li zato što mogu biti različiti? Pa je prvi nalaz ili misao uvek posredstvom "dobroga duha", a drugi uvek od "zla duha"? Verovatno se tu ne očekuje "vlastita" misao, jer bi nju čovek ipak proveravao.244 Naravno, ako se ta "vlastita misao" ne odnosi samo na nešto jednostavno, kao na primer "Ja sam u sobi".

U "Šestoj dodatnoj uputi" se daje i preporuka kako da se svojim mislima sugerišu izvesna osećanja - bola i muke, pa čak i da se izazovu suze, koje su svakako proizvod tog raspadljivog tela, u kojem je duša "kao u tamnici". Zašto? Žašto to toliko povezivanje sa telesnosti? Zbog čega je ta tamnica bolja od slobode? I na drugim mestima se govori o suzama kao nečem poželjnom ili bar znakom nečeg izvanrednog. Na primer, sem tih pokora koje se čine za "obilje suza":

"... njegov je um bio uzdignut iznad sebe tako da je vidio Presveto Trojstvo u obliku 244 Načela jezuita, str 56, # 32

67

triju tipki na orguljama. To ga je natjeralo na suze i na jecanje, tako da nije mogao sobom ravnati."245

"Tada je, dok je mislio na smrt, osjećao takvu radost i takvu duhovnu utjehu da bi ga pomisao na smrt ganula do suza."246

Ovo ukazuje na to, da se i ovaj mističarski pravac vrlo tesno povezuje sa svojom telesnošću. Ta telesnost podstiče na neke duševne doživljaje, a ovi nju nateruju da luči suze. I to sasvim nekontrolisano: "nije mogao sobom ravnati". Ta telesnost je tada nadvladala dušu. Je li to pobeda nad samim sobom kojoj se teži? Ta pobeda telesnosti nad dušom?

Pri svem tom se opažaji onih pet čula zamenjuju maštom - bar kad se razmišlja o paklu kao nečem čulima opažljivom, a što zauzima i neko mesto u prostoru - ne kaže se gde!

Posebno treba "uskratiti sebi svaku svjetlost", dakle isključiti čulo vida na spoljašnji fizički način, ne nekom duhovnom vežbom. Takođe i "obuzdati oči da ne gledam nikoga". Drugim rečima to znači zatvarati se u svome ja, odvajati se od svojih bližnjih, po mogućstvu ne biti jedan od udova Hristovog tela. No na suprot svemu tome, treba sebi nanositi bol.

Bol se opaža čulom života, kao što se oni razni položaji tela opažaju čulom ravnoteže i čulom kretanja. Ta tri čula se po ovim uputstvima aktiviraju odnosno više osvešćuju. Ona su upravljena ka opažanju unutrašnjih procesa u telu, a ne spoljašnje okoline, a to se pri ovom aktiviranju zadržava. Pri tom se čula za opažanje spoljašnjeg sveta ovde po mogućstvu isključuju ili se njihovi opažaji zamenjuju predstavama stvorenim maštom. No uz te predstave o spoljašnjem svetu stvorene maštom, dodaju se i one predstave o tome što se želi.247 Posebno:

"Druga je predvježba da molim Boga, našega Gospodina, ono što hoću i želim."248 "U drugoj predvježbi treba da molim ono što želim. Ovdje će biti da molim za što veću

i silniju bol i suze zbog svojih grijeha."249 "... da tražim ono što želim, a to će ovdje biti da molim za unutarnji osjećaj muke što

je trpe osuđenici..." (u paklu).250 To su sve autosugestije, koje zatim kao reminiscencije - potpuno nesvesno - deluju na

ta čula života, ravnoteže i kretanja, te čovek stvarno i oseti bol, a počnu da mu se luče i suze. Ta tri čula se mogu nazvati i motornim čulima ili čulima volje, a razlikuju se od onih, za koja je vid najkarakterističniji i koja se mogu nazvati čulima slike, jer u glavnom odslikavaju spoljašnji svet. Ovde treba dodati da volja čovekova teži da sve više i više zahvata telesnost, dok mišljenje teži da se oslobodi od telesnosti.251

Ja bih ovde istakao i tu nedoslednost u mišljenju: s jedne strane se govori "da okom mašte gledam i promatram svoju dušu kako je u tom raspadljivom tijelu kao zatvorena u tamnici",252 a s druge strane se preporučuje "trapljenje tijela ... da mu zadajemo osjetljivu bol",253 čime se preko bola jače deluje na dušu, a onda i ovo da duša dublje zaroni u telo kako bi ga podstakla da luči suze. Treba li duša da se izbavlja iz tamnice tela ili da se u njoj još i okiva?

U ovim uputstvima "O paklu" i predstave mirisa, ukusa i pipanja izazvane svojom maštom unose se u svoju podsvest.254 Utisci tih čula se nose sa sobom i oni kod egzercitanta izazivaju vizije, koje dolaze iz njegove podsvesti kao reminiscencije na ono što je on sam 245 Načela jezuita, str 14, # 28 246 Načela j ezuita, str 16, # 33 247 Načela jezuita, str 50, # /5; str 52, # 16; str 59, # 46; str 62, # 63; str 64, # 76; str 65, # 78 248 Načela jezuita, str 60, # 48 249 Načela jezuita, str 61, # 55 250 Načela jezuita, str 63, # 65 251 Fachwissenschaften und Anthroposophie, GA 73a, str. 521 i 369 252 Načela jezuita, str 59, # 47 253 Načela jezuita, str 66, # 85 254 Načela jezuita, str 64, # 68; str 69, # 70

68

svojom maštom proizveo i želeo, naravno pomešane i sa drugim predstavama iz čulnog sveta, na primer "tipke na orguljama", a i drugo što je nakupljeno još od detinjstva. Na suprot tome, u predavanju od 3.10.1920. Rudolf Štajner kaže:

"A onaj ko teži imaginaciji provlači se skroz kroz miris, kroz ukus i kroz opažanje pipanja, on prodire unutra u ono unutrašnje, tako da onda kad ostane neuznemiravan od opažanja mirisa, opažanja pipanja, opažanja ukusa, pred njega tad istupa ono što se može doživeti sa ravnotežom, kretanjem i životom.

To je veliki momenat kad čovek prodre kroz sve to što sam opisao kao čulno trojstvo čula ukusa, čula mirisa i čula pipanja, kad prodre kroz sve to i nekako ogoljeno pred sobom ima to što postoji u kretanju, u ravnoteži i u životu."

Mističari kroz to ne prolaze i opisuju kako "čovek sebe unutrašnje miriše", "unutrašnje kuša" i "unutrašnje pipa".255

Dobro je proučiti svih tih osam predavanja "Granice saznavanja prirode". A u predavanju od. 8.0.1920. Rudolf Štajner izlaže, šta se u duši oseća preko izvesnih

čula kad ona zrače ka unutra:

o Od čula života - lagodnost, o od čula kretanja - osećaj sopstvenog slobodnog duševnoga, o od čula ravnoteže - unutrašnji mir, osećati sebe kao duha, o od čula pipanja - biti prožet osećanjem Boga, o od čula mirisa - mistička jedinstvenost s Bogom.

"Ukratko ono osobeno, ono frapirajuće što pred čoveka istupa sastoji se u tome da

kad čovek preko čula poodmakne ka van, on ulazi u neki viši svet. Ako se čovek spušta dole preko mistike, preko prožetosti osećanjem Boga, preko unutrašnjeg mira tog osećanja sebe kao duha, preko osećanja sebe duševno slobodnim, preko unutrašnje lagodnosti: tada se ulazi u telesnost, u materijalnost, što sam vam ja već pokazao u ovim razmatranjima. Kod tog unutrašnjeg doživljavanja ulazi se - u smislu maje rečeno - uvek u niže regione od onih koje čovek ima već u običnom životu. Kod spoljašnjeg uzdizanja sebe iznad čula ulazi čovek u više regione.

Ako se čulo mirisa posmatra kao neko niže čulo, onda je to sud dobijen iz čulnog sveta. A ako se posmatra njegov unutrašnji korelat, koji mistika smatra višim, onda je to takođe sud iz čulnog sveta. Sa one strane praga posmatrano, organizacija čula mirisa je nešto izvanredno značajno, a mistika nije nešto tako izvanredno kad se ona s one strane praga posmotra. Jer mistika je potpuno produkt materijalnog, fizičkog sveta, ona je naime način kako u duhovni svet žele da prodru ljudi, koji upravo ostaju materijalistički, pri čemu oni to što je ovde, baš valjano posmatraju kao materiju. Ako bi oni u stvari prodrli u to što je tu napolju, onda bi oni upravo došli u duhovni svet, u hijerarhije. Međutim, umesto toga prodiru oni u svoju unutrašnjost: tu tapkaju oni unutra po celokupnoj materiji u okviru sopstvene kože! Njima to svakako izgleda kao onaj viši duh."256

* * * * * * *

"Da , može se ne samo materijalistički misliti, može se takođe materijalistički biti, time što se duhovno-duševno suviše jako spoji s fizičkim telom. Onda ne živi čovek s ja slobodno u pojmovima čistog mišljenja, do kojih ga je on doveo. A kad čovek sa slikovito 255 Granice saznavanja prirode, GA 322, str. 95 256 Geisteswissemschaft als Erkenntnis der Grundimpulse sozialer Gestaltung, GA 199, str. 56 do 60

69

postalim opažanjem zaroni dole u telesno, onda on i sa ja i sa pojmovima zaranja u tu telesnost. A ako čovek onda to širi, ako on time prožima ljude, kroz to onda nastaje ona duhovna pojava, koju mi dobro poznajemo - dogmatizam svih sorti."257

Ovo su reči Rudolfa Štajnera iz u jedan dan ranije - 2.10.1920. - održanog predavanja iz ciklusa "Granice saznavanja prirode".

Misli imaju određenu snagu koja oblikuje supstanciju grublju od njih.258 U ovom slučaju to je telesnost čovekovog mozga. Ako čovek sa svojim mislima može da podstakne telesnost da luči suze, on može da mislima izvrši i izvesne promene u mozgu. Sve ove jezuitske "duhovne vježbe" i stavovi koji se tu zauzimaju, sva ta shvatanja idu ka tome, da se čovek što više poveže sa svojom telesnošću, sa svojim mozgom. One ne idu na to da se od telesnosti oslobodi i da se po mogućstvu što manje misli mozgom, već idu na to da se voljno i uz pomoć mašte kojom čovek usmerava čula, on zatvori od spoljnog sveta i da živi samo u svojoj telesnosti. Time ne postaje čovek materijalista samo po svom ubeđenju nego i po svojoj biti. To je u neku ruku nadmaterijalizovanje materijalizma, kojim se diče i izvesni istočnjački okultni pokreti, a uz objašnjenje da se njima aktivira i veći deo mozga, koji inače nije u svesnoj upotrebi. To dakle nije isključivo vezano za jezuitizam.

Posledica toga je da čovek toliko sraste sa svojom telesnošću, da misli da bi izgubio sebe, svoju samosvest, ako je ne bi palio na svom mozgu. To naročito, ako je postigao izvestan stepen nekog posvećenja - bilo školovanjem bilo spontanim razvojem. Tu nastupa strah, da će bez ogledanja na telesnosti potpuno izgubiti sebe. To je ezoterna osnova zbog koje se neki ljudi vezuju za svoju telesnost i nastavljaju da žive s njom kao u virtuelnoj stvarnosti. Međutim, ako je čovek stvarno primio Hrista, on se može odvojiti od svoje telesnosti i opet potpuno sačuvati svoju samosvest i to sećanjem na svoje samstvo, na to da je on neko ja. A to se u većoj ili manjoj meri dešava i posle smrti: In Christo morimur. Ukoliko je čovek više u sebe primio Hrista odnosno istine, utoliko je njegova svest budnija i bez mozga. Naravno samo ako se čovek nije potpuno otpadio od Hrista i pošao za Zavodnikom. No takvih ljudi je u stvari vrlo malo u odnosu prema onima koji su zbog izvesnih slabosti zavedeni, možda još od rane mladosti, dok još nisu razvili sasvim budnu svest, pa se na to još eventualno i zaklinjali i zavetovali. Pošto je Hristos umro za sve ljude, i ti zavedeni će se moći spasti ako od njega zatraže pomoć. No oni pri traženju istine - odnosno Hrista - moraju isključiti uplitanje svoje mašte. Maštu moraju upotrebljavati samo za stvaranje nečeg novog, a ne i za saznavanje postojećeg.

Sem toga, za traženje istine odnosno za prisajedinjenje s Hristom, koji je "put i istina i život" (Jn.14.6) i za održavanje svesti bez oslanjanja na telesnost, jer:

"Opet prozbori dalje Isus govoreći: ja sam svetlost sveta; ko ide za mnom, neće hoditi po tami, nego će imati životnu svetlost. " (Jn.8.12)

Za to je potrebno da se u čuvenim "ljudskim pravima" za koje se zalažu međunarodne institucije odnosno njihova avet, da se tu ono ljudsko pravo na slobodno govorenje neistine zameni ljudskim pravom na slobodno slušanje sve istine. Svi oni koji u tome bilo šta mogu da utiču, neka se dobro zamisle nad ovim, jer od njihovog stava prema ovome zavisiće da li će otpasti od Hrista i gubiti svest pri odvajanju od telesnosti i ostati da kao sablasti žive u svojoj virtuelnoj stvarnosti ili ne. O tome treba nešto i Benedikt XVI da kaže.

No, na putu istraživanja spoljašnjeg materijalnog sveta i na putu istraživanja čovekove svesti postignuti su izvrnredni rezultati, ali samo onda kad su istraživanja vršena isključivo objektivnim posmatranjem, čekajući da im priroda otkrije svoje tajne i to uz potpuno isključivanje svoje mašte i svojih predrasuda - čak i podsvesnih. Time se doduše dostizalo do izvesnih granica, ali u tim granicama se ipak pronalazila istina. Za prekoračenje tih granica 257 Granice saznavanja prirode, GA 322, str. 85-86 258 Snaga i supstancija, predavonje Rudolfa Štajnera održano u Landinu leta 1906, preveo Vojislav Janković iz "Der Europaer" nr. 9/l0, 7/8 2001

70

potrebno je posebno okultno školovanje kojim se stiču određene sposobnosti: u pravcu istraživanja materijalnoga da se dođe do inspiracije, a u pravcu ispitivanja svesti da se dođe do imaginacije, a koje se posle mogu spojiti u intuiciju. Pri tome čovek sa svojim duševno-duhovnim izlazi izvan svoga tela, ali tako da

"... može tačno razlikovati sebe od svojeg tela. Jer čovek može saznavati samo ono što postane objekt; što ostane vezano s nečim subjektivnim, ne može on saznavati. ... Stoga je neophodno da sva vežbanja koja vode imaginativnom životu čuvaju od takvog suviše snažnog uronjavanja u telo, da čovek sad dole u telo zaroni na takav način, da tamo ne zagnjuri i ja. Kao što čovek ja mora da ponese sa sobom van u svet inspiracije, tako on njega ne sme da ponese u svet imaginacije. Tu prestaju - uprkos tome što se čovek pripremao pomoću onog simbolišućeg, pomoću predstavljanja u slikama - tu sad prestaju takođe i sve slike fantazije."259

Jezuiti bi morali o tome da razmisle, a Benedikt XVI da ih oslobodi od zaveta, ako su dati "nepromišljeno i na brzu ruku"260 - kako je već svojevremeno upozoravao Ignacije. U to "nepromišljeno i na brzu ruku" Ignacije bi - sa današnjom svesti i stupnjem razvoja do kojeg je sada došao - uključio i:

"ako su zaveti dati pre no što je čovek dobro prekoračio 35 godina svog života, jer tek tada može biti potpuno svestan odluka koje donosi i biti odgovoran za njih."

No tada se čovek verovatno ne bi ni zavetovao, ne bi mislio da će za uvek ostati na tom stepenu pameti i iskustva. Sem toga, i Ignacije bi sada ukazao da su svi zaveti i zakletve napadi na čovekovu slobodu, a da je postizanje slobode u stvari zadatak sadašnjeg razvoja čovečanstva.

Ja mislim da smem to da tvrdim u njegovo ime. To bi bio impuls za obnovu hrišćanske kulture, koji bi jezuiti mogli dati. Naravno ne samo jezuiti, ali ovde prvenstveno o njima raspravljam.

Rađeno u Beogradu od 23.12.2007. do l8.8.2008. g.

Vojislav Janković

259 Granice saznavanja prirode, GA 322, str. 68 260 Načela jezuita, str 51, # 14

71

4. Teološke zamisli

U poglavlju 3. Jezuitske vežbe ja sam već ukazao na ulogu mašte čovekove i opasnosti da se njenom pogrešnom upotrebom izgubi veza sa postojećom stvarnošću. Međutim, u "Duhovnim vježbama" za "Drugi tjedan" već od samoga početka261 daju se uputstva kako da se mašta što više upotrebljava za slikastu izgradnju nekih čisto teoloških postavki i to - ako se može reći - sopstvenih, pošto se stvaraju pod sugestijom ovih "Duhovnih vježbi". Ja nisam dovoljno upoznat ili uopšte nisam upoznat sa teologijom katoličke crkve, ali mi se ipak čini da se ovde date zamisli u osnovnim postavkama razlikuju od nje. Na primer, ja ne mogu da zamislim da katolički teolozi ne priznaju sledeće reči iz evanđelja po Jovanu:

"Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta; kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, moji vojnici bi se borili, da ne budem predan Judejima; ovako, moje carstvo nije odavde." (Jn.18.36)

Ja ne mogu da zamislim da se u katoličkoj teologiji negiraju ove reči. Međutim, ovde se prvo daju kao priprema:

"Poziv zemaljskoga kralja pomaže da bolje promotrimo život vječnoga Kralja. Pripravna molitva kao obično. Prva je predvježba predodžba mjesta: tu treba očima mašte gledati sinagoge, gradove

i kuće u kojima je propovijedao Krist, naš Gospodin. U drugoj treba da molim za milost koju želim. Tu ću moliti našega Gospodina da se

ne oglušim njegovu pozivu, već da se pokažem spreman i brz da ispunim njegovu presvetu volju."262

Drugim rečima, pošto je maštom stvorio neku virtuelnu stvarnost u koju je uključen i "Krist, naš Gospodin" - svakako i on virtuelan - egzercitant treba da želi ono što mu se sugeriše, pa onda i da pođe za nekim izmišljenim pozivom i da ispunjava neku - ko zna čiju - volju, volju nekog virtuelnog lika, koji propoveda u virtuelnom svetu. Dalje; prelazeći postepeno na stvar:

"U prvoj točki predočit ću sebi jednoga zemaljskoga kralja, koga je odabrao sam Bog i naš Gospodin, a kome se klanjaju i pokoravaju svi vladari i svi kršćani."263

Pošto takav kralj ne postoji, a takvih virtuelnih kraljeva ima koliko i egzercitanata, ovo se može shvatiti samo kao maštom stvorena predstava, koja bi trebalo da bude neki sugerisani cilj kojem treba težiti. Ovde pada u oči i to da tom "zemaljskom kralju" ne treba da se klanjaju i pokoravaju" nekršćani, dakle ogromna većina ljudi - dovoljno je da to čine samo njihovi vladari. I tu se postavlja pitanje: Zašto bi "sam Bog" odabrao takvog kralja? Takode: Šta je sa onima nepokorenima - kome ih je "sam Bog" poverio ili ih je odbacio? No pored toga, sasvim suprotno onim rečima po Jovanu:

"Drugi dio te vježbe sastoji se u tom da navedeni primjer zemaljskoga kralja primjenimo na Krista, našeg Gospodina, prema gornjim trima točkama. ..."264

Ako mi primer takvog zemaljskog kralja ili - prema broju egzercitanata - takvih zemaljskih kraljeva primenimo na Hrista, ja mislim - iako nisam teolog - da je to velika jeres takode i po teologiji katoličke crkve, jer pored svega ostalog recimo i po Pavlu:

"... da su mnogobošci u Hristu Isusu sunaslednici, i pripadnici istoga tela i zajedničari u obećanju kroz evanđelje, ..." (Ef.3-6)

261 Načela jezuita, str 67, # 91 262 Načela jezuita, str 67, # 91 263 Načela jezuita, str 67, # 92 264 Načela jezuita, str 68, # 95

72

No Pavle III je 1548. odobrio "Duhovne vježbe"; ali on nije bio nepogrešiv. Međutim, čak je i već nepogrešivi Pije XI (da li „ex catedra“?) 1922. proglasio sv. Ignacija "Zaštitnikom duhovnih vježbi"265

Sem toga, primer takvog zemaljskog kralja je neprimenljiv na Hrista, pogotovu zato jer se dalje dodaje:

"Drugi je da slušam kako taj kralj govori svima svojima veleći: 'Moja je odluka da sebi podvrgnem svu zemlju nevjernika; stoga, tko hoće krenuti sa mnom ... da onda ima sa mnom udio i u pobjedi'..."266

I ovo je jeres, kad se uporedi sa gore navdenim rečima iz evanđelja po Jovanu. Naravno ne samo sa tim, nego i sa svim ostalim što piše i u drugim evanđeljima. Da ne govorimo o tome, kako se to može za Hrista kao kosmičko biće zamisliti da se po njemu Zemlja - cela zemljina kugla - može deliti na zemlju - zemljište - vernika (kojom on vlada) i zemlju nevernika (kojom on ne vlada). Takva podela na ove dve vrste zemalja je čisto politička i to izvršena prema onima koji tim zemljama vladaju, a ne po njihovom stanovništvu, koje je svakako izmešano, jer svaka od tih zemalja prema toj političko-državnoj podeli ima i vernika i nevernika i to kako zvaničnih tako i nezvaničnih. Podela na te dve vrste zemalja je dakle isključivo podela prema vlastima, prema onima koji imaju najjaču oružanu silu u nekoj zemlji, a Hristos nema "vojnika". Prema tome, takav zamišljeni kralj nikako se ne bi mogao ni približno porediti sa Hristom. Ta podela je čisto politički materijalistička, a oni koji to ne uviđaju a prihvataju je padaju u najdublji materijalizam i priklanjaju se nekom kralju koga oni sami zamišljaju i koji vlada materijalnim svetom, a ne Hristu koji je:

"... iznad svakog poglavarstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i nad svakim imenom koje se naziva ne samo na ovom svetu nego i u budućem." (Ef.1.21)

Prema ovome ne može se zamisliti da je Hristos kralj ili car nad zemljama vernika i da poziva na džihad za osvajanje zemalja nevernika odnosno zemalja čiji se vladari njemu ne pokoravaju, jer i u njima svakako da ima i podanika koji su hrišćani. U pitanju je dakle ostvarivanje političko-državne moći nad svim zemljama, a ne preobraćanje ljudi da svesno i iz svoje slobode priđu Hristu. I ovo bi sve moralo po svoj prilici i prema katoličkoj teologiji smatrati kao jeres. Posebno što i onaj "udio u pobjedi" mnogo podseća na deljenje nekog ratnog plena.

I o ovome bi bilo dobro kad bi se Benedikt XVI izjasnio. On je za to najpozvaniji, a njegovom autoritetu se priklanjaju svi jezuiti. Ja ću i ovde ponoviti: Mašta je čoveku darovana za stvaranje nečeg novog, a ne za saznavanje postojećeg! Ako se mašta umeša u saznavanje, istina se pokazuje u izopačenom obliku - saznaje se neistina ili antiistina. Ako se čovek s tom antiistinom spoji, on srasta sa nekim sablasnim svetom koji je Antihristov, ili bar svet "oca laži" (Jn.8,44), jer:

"Reče mu Isus: ja sam put i istina i život; ..." (Jn.14.6) Ovo je vrlo ozbiljna stvar!

* * * * * * * Takva upotreba mašte nastavlja se i u "Promatranju o utjelovljenju" =69=, gde se i

dalje sistematski insistira na stvaranju nekih slika svojom maštom. Egzercitant se čak upućuje i na ono što takođe mislim da ni katolička teologija ne može da prihvati:

"Prva je predvježba da sebi dozovem u pamet povijest onog događaja o kome treba da razmatram; a to je kako su tri Božanske Osobe gledale površinu cijele kugle zemaljske, punu ljudi, i kako Presveto Trojstvo, videći da su svi silazili u pakao, u svojoj vječnosti odlučuje da druga Osoba postane čovjekom te da spasi ljudski rod, i kako, kad se ispunilo vrijeme, šalje k našoj Gospi anđela Gabrijela."267 265 Načela jezuita, str 243-244 266 Načela jezuita, str 67, # 93 267 Načela jezuita, str 69, # 102

73

U poglavlju 2."Ignacijev život i razvoj" ja sam već ukazao na apsurdnost tvrdnje da je neki čovek mogao da vidi Boga (1.Jov.4.12). Medutim, ovde se čak i nekom egzercitantu u "drugorn tjednu" vežbi sugeriše da može da vidi "Presveto Trojstvo" i to "u svojoj vječnosti". To znači, taj novi egzercitant stoji negde u prostoru, a na drugom nekom mestu "Presveto Trojstvo" (ili na druga tri mesta, jer su to "tri Božanske Osobe), na trećem mestu u prostoru je "kugla zemaljska", a na četvrtom - negde dole jer se "silazi" - pakao! Egzercitantu, kome nisu prethodno razjašnjeni pojmovi ni o vremenu i večnosti, ni o prostoru i besprostornosti - a da ne govorimo o drugom - njemu se daje sugestija da se sve događa u nekom prostoru, a u kojem se on nalazi izvan "Presvetoga Trojstva". To svakako ne može biti "Presveto Trojstvo prema shvatanju ni katoličke teologije. Ako se tu ipak nešto vidi, to je onda nešto sasvim drugo.

Sem toga, i po katoličkoj teologiji - ja mislim - da je Gabrijel arhanđeo, a ne anđeo. Ovo ne treba shvatiti kao cepidlačenje, jer ako se u nečem manjem uoči pogreška, kako verovati u nešto veće što je iz istog izvora, a što čovek ne zna i nije u stanju da proveri, već treba da primi samo zato što su to razne pape overile kao neko otajstvo?

No ta dirigovanom maštom stvorena teologija potvrđuje se i u daljim uputstvima: "Drugo, gledat ću i promatrati tri Božanske Osobe kao na kraljevskom sjedištu ili na

prijestolju.."268 "U drugoj točki slušat ću što govore ljudi na zemlji, ... a isto tako što govore Božanske

Osobe..."269 "... motrit ću što li sve rade ljudi na zemlji, ... isto tako što rade Božanske Osobe,

...Jednako ću promotriti što li čine anđeo i naša Gospa, kako, naime, anđeo vrši poslaničku službu, a naša Gospa, kako se ponizuje i zahvaljuje Božanskom Veličanstvu. ..."270

"Na svršetku treba da izvršim razgovor, razmišljajući što li sve imam kazati trima Božanskim Osobama, ili utjelovljenoj Vječnoj Riječi, ili Majci i našoj Gospi..."271

Da li se prema katoličkoj teologiji može zamisliti takav odnos prema "tri Božanske Osobe", da njih neki egzercitant, i to još početnik egzercitant, gleda, sluša i njima nešto kazuje? I o tome bi Benedikt XVI trebalo nešto da kaže, Meni se čini da je to takođe i po katoličkoj teologiji jeres. Takve "tri Božanske Osobe" - ako se okom mašte do njih dođe - ne mogu biti Otac, Sin i Sveti Duh. To mogu biti samo neki duhovi koji su zaostali u razvoju i nalaze se na mnogo nižem stepenu u duhovnim hijerarhijama. Na njih se upućiju egzercitanti!

Tu se naravno upućuje i na slušanje razgovora (opet) anđela i naše Gospe272 i na motrenje što oni čine,273 a i na razmišljanje o tome što "imam kazati... Majci i našoj Gospi".274 Ako se uzme da je naša Gospa ljudsko biće, kao i "utjelovljena Vječna Riječ", takav odnos prema njoj bi se mogao donekle prihvatiti, s tim što i ovde važi da se to ne sme okom mašte sprovoditi i za to po svojoj volji - ako je svoja - stvarati neke slike. Međutim, iz čitavog pisanja o njoj ima se utisak da je ta Majka i Naša Gospa ne samo vrlo uzvišeno ljudsko biće, nego da pripada nekoj od ljudi daleko višoj hijerarhiji, negde između ljudi i "Božanskog Veličanstva" kome se "ponizuje i zahvaljuje", neko biće koje se pojavilo i u ljudskom telu. Ne čak ni da je treba shvatiti kao neki simbol ili naziv za čovečiju dušu - slično Izidi275 - kako je to verovatno mislio Pije IX sa svojom dogmom o bezgrešnom začeću Marije, jer ta dogma ima punog smisla, ako se odnosi na staroegipatsku Izidu. Da Ignacije ne misli na Izidu vidi se i iz u prethodnom poglavlju pomenutom uputstvu za "Trostruki 268 Načela jezuita, str 69, # 106 269 Načela jezuita, str 70, # 107 270 Načela jezuita, str 70, # 108 271 Načela jezuita, str 70, # 109 272 Načela jezuita, str 70, # 107 273 Načela jezuita, str 70, #108 274 Načela jezuita, str 70, # 109 275 Izis i Madona, iz GA 57, predavanje u Berlinu 29.4.1909

74

razgovor",276 prvo sa našom Gospom, pa sa Sinom, pa sa Ocem. Naša Gospa se tu na neki način stavlja na mesto Svetoga Duha, na koga se inače upućuje ovde sa "tri Božanske Osobe",277 jer se tu kaže:

"Prvi razgovor s našom Gospom da mi od svoga Sina i Gospodina isprosi milosti za ovo troje: prvo da oćutim unutarnju spoznaju svojih grijeha i kajanje zbog njih; drugo, da osjetim neurednost svojih djela i zgroziv se da se popravim i stavim u red; treće, da upoznam svijet i zgrozivši se nad njim uklonim od sebe svjetske i tašte stvari. Zaključit ću molitvom Zdravo Marijo.

Drugi je razgovor, isto takav, sa Sinom, da mi isto takvu trostruku milost posreduje od Oca. Na kraju: Dušo Kristova.

Treći je isto takav razgovor s Ocem, da mi sam vječni Gospodin udijeli tu mllost. Na kraju opet Oče naš."278

Slično obraćanje je dato i kasnije.279 Šta znače ovi i ovakvi razgovori na koje se upućuju egzercitanti i to tek što su počeli

sa ovakvim duhovnim školovanjem, egzercitanti puni mladalačkih ideala? Nisu li ti razgovori isti takvi kao kad bi pisac vodio razgovore sa likovima iz svojeg romana? On bi te likove tada svakako oživeo, ali u nekoj virtuelnoj stvarnosti, te bi rau to bila dobra podloga i podstaklo ga da piše i dalje. No pri svem tom on ipak ne bi zamišljao da su ti likovi živi u ovoj stvarnoj stvarnosti - ako se sme tako izraziti. A ako bi ipak pisac zamišljao da su njegovi likovi živi u toj stvarnoj, istinskoj stvarnosti - šta bi se o njemu mislilo? A šta tek, ako ne bi pisac nego neki njegov čitalac zamišljao da su ti piščevi likovi stvarni? To bi u stvari značilo da je takav čitalac pao pod piščevu hipnozu, saživeo se sa njegovom virtuelnom stvarnošću i ne vidi ništa osim nje. A oni koji se u hipnozu razumeju znaju da se preko hipnotisanog čoveka najlakše hipnotišu mase - ne direktnom hipnozom hipnotizer-masa. To je zato što je kod hipnotisanog takva sugestija potencirana time, što on i ne zna za stvarnu već samo virtuelnu stvarnost, dok je uticaj hipnotizera oslabljen time što on zna i za jednu i za drugu. Prema tome, od tih egzercitanata se stvara neka vrsta hipnotisanog kadra, koji ima vrlo jaku hipnotičku moć, te se preko njega nameću izvesne sugestije masama i vlada drugim ljudima. Pri tom se kod egzercitanata i dodatnim vežbama i poukama isključuje sopstveno mišljenje i savest, koja bi mogla da ih podstiče na individualne voljne postupke. Zbog toga se zahteva i apsolutna poslušnost i to takva, da on mora da bude i ubeđen da je crno ono što vidi kao belo, da mu virtuelna stvarnoet potpuno zamrači stvarnu stvarnost. To je kao kad mađioničar-hipnotizer na vašaru kaže narodu "Evo poplave!", pa žene počinju da zadižu suknje da im se ne bi skvasile - da se vratimo na ranija narodna iskustva.

Ali sem toga, Marija se - ako se pod njom podrazumeva Naša Gospa - tu stavlja na mesto Svetoga Duha, za koga Isus kaže:

"Ako me ljubite, držaćete moje zapovesti. I Ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog pomagača-utešitelja da bude sa vama doveka, Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje; vi ga poznajete, zato što boravi kod vas i biće u vama." (Jn. 14.15-18)

"Ovo sam vam govorio dok sam bio kod vas; a pomagač-utešitelj, Duh Sveti koga će Otac poslati u moje ime, on će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što sam vam rekao." (Jn.14.25-26)

Suprotno ovim navodima, egzercitant treba da vidi Svetoga Duha, on ne treba od Svetog Duha - Duha istine - da uči, nego treba Mariju da moli za posređovanje kod njenoga Sina da egzercitantu da neku milost. Zašto se vrši ova zamena? Da li je to u skladu sa 276 Načela jezuita, str 62 277 Načela jezuita, str 69, # 106 do str 70, # 109 278 Načela jezuita, str 62, # 63 279 Načela jezuita, str 75, # 147

75

teologijom katoličke crkve? Ili je to samo posledica ubacivanja onog filioque, to jest da Duh Sveti proizilazi i iz Sina, te se ne treba na njega obraćati nego na Mariju kao majku koja je rodila tog Sina? Sledstveno tome Marija i ne bi mogla biti samo neko ljudsko biće. Međutim, ako se Marija stavlja na mesto Svetoga Duha, onda Sveti Duh ne bi proizilazio "i iz Sina", nego bi Sin proizilazio "iz Svetoga Duha" ili "i iz Svetoga Duha". Iz ovoga izlazi da tu zamenu sa Marijom ne treba bukvalno shvatiti. Ali je to sve vrlo nejasno.

Međutim, Naša Gospa je ipak ta koja treba egzercitantu da pomogne da upozna svet i da se nad njim zgrozi, da se zgrozi nad jednom božanskom tvorevinom, a ne da se pita zbog čega je ona stvorena i šta čovek u njoj treba da radi sem da uklanja "od sebe svjetske i tašte stvari". A i ovo se daje sasvim sugestivno i bez ikakvih uputstava i objašnjenja zašto i o čemu se tu radi. Ne pita se: Koliko sam talanata ja dobio i šta ću ja sa njima uraditi? (Mt.25.14-30). Sve je to dato sasvim uopšteno i apstraktno, te se o tome i ne može dati neki konačni sud. Da li možda baš zbog toga?

Međutim, postavlja se pitanje: Da li je i ovo uzdizanje Marije skoto na mesto Svetoga Duha bilo podstaklo Pija IX da 8. decembra 1854. donese tu dogmu o njenom bezgrešnom začeću? Mnogi katolički teolozi se naravno s tim nisu slagali, jer bi to bezgrešno začeće moralo da se protegne i na sve njene pretkinje sve do Eve, pa i na Evu, da bi to imalo nekog smisla. Sem toga, to bi značilo da Isus nije u pravom smislu čovek i da se Hristos nije spustio u istinsko ljudsko telo, već u neko drugo koje je njemu samo slično. Za taj kult Marije se vezuju i razni politički događaji, za koje se organizuje da padnu baš na dane 8. decembra.

* * * * * * *

U odeljku "Isusovo rođenje"280 nastavljaju se uputstva šta okom mašte treba da se gleda, s tim što je dodato i da egzercitant i sebe zamisli da je tu bio prisutan:

"... Pretvoriću se u siromaška i nevrijedno ropče pa ću ih gledati i motriti i u njihovim potrebama poslužiti, kao da sam ondje prisutan, s najvećom odanošću i počitanjem. Onda ću to primijeniti na sama sebe da uberem koji plod."281

Dakle u tu maštom stvorenu - na osnovu opažanja čulnoga sveta ali maštom stvorenu - virtuelnu stvarnost treba egzercitant i sebe da unese, da se sa njom spoji. U ispravnom duhovnom školovanju čovek treba da se potpuno oslobodi od telesnosti, da svoja duhovno-duševna doživljavanja potpuno odvoji od telesnog doživljavanja. Na suprot tome, ovde se upućuje da čovek sam sebe unese u ta duhovno-duševna doživljavanja koja je sam svojom maštom zamislio, a to je neka vrsta autohipnoze, koja ima teške posledice. Čovek ostaje zarobljen u svojim - naravno ovim vežbama sugerisanim ali sad svojim - zamislima. On ni svoj život misli ni svoj život volje ne odvaja od telesnosti. On je tim intenzivnim vežbama zadržao u sećanju - nije se oslobodio sećanja - slike koje je ranije zamišljao, te kod njega volja na osnovu njih dalje automatski deluje - bez ikakve njegove kontrole. Ta volja nije ni malo u njegovoj vlasti niti može on njom da se slobodno služi makar i u najmanjoj meri, jer je potpuno odbacio mogućnost čistog mišljenja oslobođenog od telesnosti - kao što je to slučaj kad čovek na primer u čistim mislima dolazi do zaključka da su kod dve prave koje se seku naizmenični uglovi jednaki.

Iz tih čulnih slika sećanja egzercitant treba da motri na potrebe svih gore nabrojanih i da kao "ropče" poslužuje, naravno u njihovim potrebama kako ih on sam zamišlja u čulnom svetu. Zato će on onda stvarno i služiti kao "ropče", jer se ovakvim duhovnim vežbama nikako i ne dolazi do slobode. Do slobode se dolazi samo ljubavlju prema istini i njenim saznavanjem.

Sem toga, mada je Ignacije sa ovim po svoj prilici želeo da egzercitante upućuje na skrušenost, time se u stvari podstiče na gordost, na izvesnu vrlo prefinjenu gordost. Zar se 280 Načela jezuita, str 70 281 Načela jezuita, str 71, # 114

76

time ne ukazuje na uzvišenost egzercitanta, koji sagledava potrebe Isusove - da ne pominjemo one druge? I kakva je svrha pretvaranja sebe u nekoga ko je trebalo da služi nečijim potrebama od pre mnogo vekova kao da je onda prisutan? Da se što bolje raspaljuje mašta? Da egzercitant - ako bi imao neke posebne sposobnosti - ne dođe do sagledavanja neke svoje istinske ranije inkarnacije?

U svakom slucaju pretvarati sebe u ropče, to je nanošenje strahovitog bola Hristu, koji "nas je oslobodio za slobodu" (Gal.5.1). Takvo propovedanje je jeres po svoj prilici i za katoličku teologiju.

U tom odeljku "Isusovo rođenje" stalno se upućuje da se "očima mašte" stvaraju razne slike, koje svakako ne mogu biti slike stvarnosti koja se zbila. Te nestvarne slike mogu naravno delovati na egzercitante, te:

"... Uvijek treba paziti na neke osobite dijelove u kojima je čovjek osjetio neko prosvetljenje, utjehu ili pak duhovnu suhoću..."282

Dakle , prosvetljenje na maštom stvorenim slikama o nečem nestvarnom što bi trebalo da se odnosi na stvarnost. Ne da bi se takve neke nestvarne slike eventualno uzimale samo kao neki simboli za meditaciju, a kojih će se docnije osloboditi. To se potvrđuje i sa odeljkom "Primena pet osjetila",283 gde se ona sva upotrebljavaju za nešto što svoja mašta stvara i odatle se ubira "koji plod", ubira se po svoj prilici maštom. A i inače ti plodovi mogu biti satno predstave koje se sopstvenom maštom stvaraju, a drugo je pitanje da li će takve predstave čoveka na nešto podstaći, na šta i na kakav način. Ni ovde se ne insistira na oslobađanju od čulnih opažaja, već na intenziviranju upotrebe čula pri ulaženju u duhovni svet, mada se tu naglašava:

"... da okom svoje nutrine gledam..."284 A to se svakako odnosi i na druga čula koja pominje Ignacije.285 Tim okom svoje

nutrine se svakako ne gleda ništa što je izvan čoveka, nego samo ono što on svojom maštom stvara i to u svojoj telesnosti, materijalnosti.

To je u stvari mističarsko srastanje sa svojora telesnom čulnošću, o kojem je bilo reči u poglavlju 2."Ignacijev život i razvoj", gde sam ja opisao i tu opasnost kad se polazi od svog unutrašnjeg duševnog života. A u ovim vežbama se insistira na pojačavanju svog unutrašnjeg života i to uz stvaranje nekog sveta koji nije zasnovan na nekom iskustvu, te da se egzercitant u takav svet udubljuje i da po mogućstvu sam sebe u njega unosi. U tom mom poglavlju ukazano je i na ona dva doživljaja: smrti i Lucifera. Da li je to Ignacije doživeo? Pa zato preporučuje "da upoznam svijet i zgrozivši se nad njim uklonim od sebe svjetske i tašte stvari"?286 Pa se od zgražanja nad smrtnim telom okreće Luciferu koji mu obećava besmrtnost? Rudolf Štajner je prema Fridrihu Ritelmajeru - pored ostalih navoda o Hristu - jednom rekao, da je izvanredno teško razlikovati Hrista od Lucifera. Na njegovo pitanje, da li postoji neki siguran znak, po kojem se može prepozmati da li neki dodir sa Hristom zbilja potiče od Hrista, Rudolf Štajner mu je odgovorio: "Hristos je najčistija nesebičnost. Jedino po tome se on može prepoznati."287

Ovo je dopunsko objašnjenje i za u istom ovom poglavlju 2 dato ukazivanje da je Ignacije zastavu Luciferovu nazvao Hristovom, a Ahrimanovu Luciferovom.288 Ignacije nije imao sreće da razlikuje Hrista od Lucifera - "Svetlost" od "Nosioca svetlosti" (što znači "Lucifer"). 282 Načela jezuita, str 71, # 118 283 Načela jezuita, str 71 284 Načela jezuita, str 72, # 122 285 Načela jezuita, str 72, # 123, 124, 125 i verovatno 126 286 Načela jezuita, str 62, # 63 287 "Der Europäer" Jg.l2/Nr.l2 Oktober 2008, "Friedrich Rittelmeyer (1872-1938) - ein moderner Christ, Meditant und Anthroposoph", str.6 288 Načela jezuita, str 74

77

* * * * * * * U "Napomenama"289 se daju uputstva i o vremenu kada egzercitant treba da obavlja i

koju vežbu i na koji način. Ne daje se da on to radi prema svojem nahođenju, duševnom raspoloženju i ukazanim prilikama. No pri tom se ipak daju i mogućnosti nekih odstupanja, nije sve potpuno kruto, na primer:

"... ako je egzercitant postariji čovjek, ili inače slab..."290 "... ipak je katkad dobro da promjeni štogod..."291 Međutim, misli egzercitanta se uglavnom usmeravaju da idu određenim tokom: "Promislivši, eto, primjer što nam ga je Krist, naš Gospodin, svojom poslušnošcu

prema roditeljima dao za prvi stalež, koji se sastoji u vršenju zapovijedi; a isto tako i za drugi, koji se sastoji u evanđeoskoj savršenosti, kad je zaostao u hramu, udaljivši se od svoga poočima i svoje rođene Majke da bi se posvetio jedino službi vječnoga Oca; počet ćemo sada, promatrajući ujedno njegov život, istraživati i ispltivati u kojem staležu ili načinu života želi njegovo Božansko Veličanstvo da mu služimo. Isto tako ćemo, kao uvod u to, u prvoj idućoj vježbi upoznati planove Krista, našega Gospodina, te, s druge strane, i one neprijatelja čovečije prirode; i kako se moramo pripraviti da dođemo do savršenosti u bilo kojemu staležu što nam ga Bog, Naš Gospodin, dade na izbor."292

Pre ovoga je već bilo razmatranje "kako je dječak Isus bio poslušan svojim roditeljima u Nazaretu i kako su ga poslije našli u hramu."293

Ova poslušnost čak i Isusova svakako da treba da sugeriše egzercitantu, da i on treba da bude poslušan. Posvećivanje "jedino službi vječnoga Oca" ("promatrajući ujedno njegov život"!) znači da treba znati i šta "zeli njegovo Božansko Veličanstvo", a "kao uvod u to "treba "upoznati planove Krista", "i one neprijatelja". Kakav zadatak! I to već u "drugom tjednu"!

A Ja bih ovde kao uvod u ovaj uvod dao zadatak egzercitantu - ako se to ne kosi sa njegovim zavetom - da prvo upozna planove onoga ko ga upućuje u ove vežbe, pošto mu je on nešto bliži. Ja bih isto tako voleo kad bi se Benedikt XVI izjasnio po ovom pitanju ili bolje po ovim pitanjima:

Da li neki čovek - pa makar bio stvarno neki namesnik Hristov - može da promatra život i želje "Božanskog Veličanstva"? A ako može, kakvo biće se pod tim nazivom ovde podrazumeva? Mene bi takođe mnogo zanimalo i kad bih nešto više doznao o "planovima Krista" - sem onoga napred pomenutog pokoravanja svih zemaljskih vladara, jer mi to ni malo nije jasno, ja sa njim nikako to ne mogu povezati. I da li čovek koji još nije uspeo da sagleda život i želje njegovog Božanskog Veličanstva, treba - dok ne odraste - da kao "dječak Isus" bude poslušan nekom svom poočimu ili "ocu" ili učitelju, koji je već upoznao život i želje njegovog Božanskog Veličanstva i ko je taj otac ili učitelj? Jer po Mateju:

"I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem... Niti se nazivajte nastavnici... " (Mt.23.9-10).

Benedikt XVI - ne kao državni poglavar nego kao prvosveštenik katoličke crkve - ima dužnost da na ovakva pitanja odgovori. Kao državni poglavar nema potrebe da odgovori, jer Hristovo "carstvo nije od ovoga sveta" (Jn.l8.36). Sem toga uz državno poglavarstvo spada i prećutkivanje istine i još mnogo šta drugo.

* * * * * * *

289 Načela jezuita, str 72 290 Načela jezuita, str 72, # 129 291 Načela jezuita, str 73, # 133 292 Načela jezuita, str 73, # 135 293 Načela jezuita, str 73, # 134

78

U odeljku "Dvije zastave"294 dolazi do izražaja ono ratničko raspoloženje Ignacijevo, od kojeg ga je odvratilo ono topovsko džule u Pamploni, a koje mu je ipak ostalo u podsvesti. Zbog toga on nije mogao da shvati ni "moje carstvo nije od ovoga sveta", kao i šta to znači da je Hristos čak i prao noge svojim učenicima (Jn.13.5). Inače ne bi na Hrista primenio stav onog zamišljenog zemaljskog kralja, kome se svi klanjaju i koji želi vlast nad svom zemljom nevernika - kako je to na početku ovog poglavlja navedeno.295 Nesrećni Ignacije - ako je on to napisao - i vlastoljubivost i gordost, dakle sebičnost pripisuje Hristu. A prema toj sebičnosti se Hrist kao "najčistija nesebičnost" jedino i može prepoznati i razlikovati od Lucifera. Da je imao ključ za razlikovanje koji je dao Rudolf Štajner, on bi ovako doživljenog i zamišljenog kralja nazvao Luciferom. No možda sam Ignacije i nije ovo napisao.

Otuda je izvršena i ona - što je već ranije pomenuto - zamena, po kojoj je u Luciferu Ignacije gledao Hrista, a u Ahrimanu Lucifera. Pri tom treba imati u vidu da u Ignacijevo vreme ogromna većina ljudi nije znala da su đavo i sotona dva različita duhovna bića: Lucifer i Ahriman. Otuda i ta bujnom maštom izazvana slika o zastavama u Jerusalimu i u Vavilonu, pod kojima se skupljaju dve vojske.296

U stvari se i može govoriti o dve vojske: Luciferovoj i Ahrimanovoj. Ne upuštajući se u detaljnija razlaganja, ja ću ovde pomenuti da Lucifer sa svojom vojskom ima težnju da ljude i zemlje odnosno države skuplja i objedinjuje u jednu celinu, ali i da ih odvraća od života i rada na Zemlji, da ih mami da odu u njegov duhovni svet. Pod njegovim uticajem je liberalizam i isticanje isključivo prava. - Ahriman ima suprotnu težnju, težnju da razdvaja, da razjedinjuje i da sem toga ljude i suviše vezuje za život na Zemlji i za samu Zemlju. A pod njegovim uticajem je konzervatizam i isticanje isključivo dužnosti. - Hristov impuls je držanje "zlatne sredine" između njih: u životu na Zemlji ljudi se razdeljuju u individualnosti, ali uviđaju da je celo čovečanstvo jedna celina sjedinjena istinom i iz svoje slobode u opštoj uzajamnoj ljubavi oni rade jedni za druge.

Taj Hristov impuls na sadašnjem stupnju čovekovog razvoja može se ostvariti jedino tročlanim društvenim uređenjem koje je predložio Rudolf Štajner, a ja sam ga 2006. godine sažeto izneo.297

Međutim, neispravna upotreba snaga i uticaja i Lucifera i Ahrimana dovodi do lenjinističkog društvenog uređenja, u kojem vlada autoritet, koji kao autoritet uvek dolazi iz podzemlja, uvek se skrivajući od svetlosti i delujući pretežno magijskim sredstvima.

Da bi ovo bilo jasnije, ja ću dati jedan primer. Hristov impuls je da svako ko ima neko pravo ima i odgovarajuću dužnost, te da te dužnosti s ljubavlju obavlja za dobro svih. Suprotno tome je da vladajuća klasa prisvaja sebi samo svakojaka prava i da ona iz svoje sebičnosti nameće u glavnom samo dužnosti onima kojima vlada, a pre svega uskraćuje im pravo da sumnjaju u njen autoritet. To danas sve više dolazi do izražaja; a to se može uočiti po tome što u svim režimima od krajnje levih do krajnje desnih oko 2 % pripadnika vladajuće klase (uključujući i njihove goniče robova) po svojoj volji raspolaže sa bar 90 % nacionalnog dohotka, a onih 98 % stanovništva samo sa preostalih desetak. To su suštinske osnove toga što ja nazivam lenjinizmom, a smernice i teorijske postavke toga date su u t.zv. "Protokolu sionskih mudraca", iza kojih ne stoje Jevreji, možda samo pojedinci koji se u to uklapaju. Oni koji se nisu uklapali bili su ubijani u Drugom svetskom ratu - opet po uputstvima iz tog Protokola. Ovo je samo mali primer. No po tom ključu svako može da dobije bezbrojne potvrde.

Ovde dalje stoji: 294 Načela jezuita, str 74 295 Načela jezuita, str 67, # 92 i str 68, # 95 296 Načela jezuita, str 74, # 138 297 Vojislav Janković: Tročlano društveno uređenje, Beograd 2006

79

"U trećoj ću moliti što želim; a to će biti da molim kako bih upoznao varke zloga poglavice i pomoć da ih se čuvam; isto tako da upoznam pravi život što ga pokazuje vrhovni i pravi Vođa i milost da ga nasleđujem."298

I ovde se - kao i na drugim mestima - podrazumeva da egzercitant ima da želi ono što mu drugi propisuje. Iako u dosta blagoj formi i nenaglašeno, tu se sugestivno nameće da želje odnosno htenje ne treba da dolaze iz samog egzercitanta, da on treba da deluje kao automat.

No i ova želja samom nesrećnom Ignaciju nije ispunjena, jer nije upotrebljavao čisto mišljenje i jer je svoju maštu upotrebljavao pri saznavanju, a to je u stvari ta prva velika varka "zloga poglavice". Druga varka je što se taj poglavica pokazuje u vidu svetlog anđela (2.Kor.11.14), a ne "U užasnu i strasnu liku".299 I Nosilac svetlosti je svakako jako osvetljen i zablesne mnoge ljude. On je i Ignacija zablesnuo.

Zatim dolazi nešto vrlo značajno: "Treća je da pazim na govor koji im govori i kako ih upućuje da nametnu ljudima

mreže i verige: najprije će ih napastvovati pohlepom i bogatstvom, kao što on redovito i čini kod mnogih da bi ih što lakše priveo do težnje za taštom ljudskom časti, a potom do sve veće oholosti. Tako je prvi stupanj bogatstvo, drugi čast, treći oholost, a odatle ih navodi na sve druge grijehe."300

To se može uporediti sa Isusovim kušanjem opisanom po Luki (Lk.4.1-13), sa tim se potpuno podudara. Za borbu protiv toga Ignacije daje:

"Treća je da pazim na govor što ga Krist, naš Gospodin, govori svim svojim slugama i svim svojim prijateljima koje šalje na takav zadatak, preporučujući im da nastoje da svima budu na pomoć, vodeći ih najprije do najvišeg duhovnoga siromaštva, pa ako se njegovu Božanskom Veličanstvu svidi da ih bude htjelo za to izabrati, i do samog istinskog siromaštva; a onda i do želje za pogrdama i prezirom. Iz toga dvoga, naime (tj. iz siromaštva i prezira) slijedi poniznost. Tako treba da budu tri stupnja: prvi, siromaštvo protiv bogatstva; drugi, pogrde i prezir protiv ljudske časti; treći, poniznost protiv oholosti. A od ta tri stupnja neka navedu ljude na sve druge kreposti."301

Ja imam utisak da su ovo osnovna načela kojih se Ignacije istinski strogo pridržavao. To se može videti kako iz njegove "Autobiografije", tako i iz ostalih spisa. Bez obzira na greške koje je pravio i na koje i ja ovde ukazujem, meni se čini da su ova "tri stupnja" bila osnovno Ignacijevo nastrojenje duše, da je on to stalno imao u vidu.

No i u ovome kao i u svim drugim činjenjima mora se voditi računa ne samo o "šta" nego i o "kako":

- Siromaštvo se ne sme ostvarivati tako da čovek ništa ne radi, te da živi od prošnje odnosno rada drugih - kako je to Ignacije činio. Ne ni poklanjanjem i deljenjem svoga imetka sa nekim ko je bogatiji od darodavca ili koji je siromah zato što neće da radi, jer se kod takvih time podstiče lakomost odnosno nerad i oni se utvrđuju u pogrešnom stavu prema životu. Takvo poklanjanje deluje kao sablazan.

- Pogrde i prezir čovek treba s mirom da prima i da ih prašta, da se ne sveti zbog njih. Ali i tu treba da pazi da ne sablazni one od kojih mu te pogrde dolaze, da ih ne ostavlja u uverenju da oni to ispravno rade, naročito ako su još i neosnovane. Ignacijevo ponašanje na primer u zatvoru u Salamanki 1527. može poslužiti kao uzor za ispravan stav: s mirom je sve podnosio, a nije prestajao da se bori za istinu. Time on nije svojim sudijama odavao čast zbog toga što su sudije, nego je i njih podsticao na to da se oslobode svojih predrasuda i strasti. Time što im je ukazivao na njihove pogrešne stavove, on ih nije sablažnjavao, nije ih učvršćivao u nekoj težnji "za taštom ljudskom časti".

298 Načela jezuita, str 74, # 139 299 Načela jezuita, str 74, # 140 300 Načela jezuita, str 74, # 142 301 Načela jezuita, str 75, # 146

80

- Poniznost takođe ne sme biti sablazan za druge, učvršćivanje drugih u njihovoj oholosti. Iz poniznosti se ne sme praktikovati poslušnost, kojom se izvršavaju i dela koja sopstvena savest ocenjuje da su nemoralna, jer se time naredbodavac učvršćuje u njegovom pogrešnom uverenju, a s tim i u oholosti. Tu je Ignacije grešio ili i naterivan da greši.

Ignacijeve greške u ovim "kako" izvršava ona "šta" njegovih najplemenitijih težnji sagledavali su verovatno i neki njegovi savremenici, pa su to iskorišćavali kao njegove slabosti i Ignacija upotrebljavali za svoje svrhe. Ta plemenita Ignacijeva nastrojenja postajala su slabosti onda kad su mu zamagljivala uvide u istinske namere onih koji su to zloupotrebljavali, jer se on u svojoj skrušenosti odricao samostalnog mišljenja i priklanjao nekim autoritetima.

No, neko će možda opet pomisliti da ja stalno branim Ignacija, mada ja želim samo da na naučni način objašnjavam stvari. Zbog toga ću ja i ovde da ukažem na nešto vrlo značajno.

Kad opisuje Isusov put ka Jovanu Krstitelju, Rudolf Štajner ukazuje na iste te "mreže i verige" koje protivničke sile nameću ljudima, s tim što se iz određenih razloga Isus sa njihovim posledicama susreće obrnutim putem - prvo sa poslednjim, pa sa drugim, pa sa prvim. On prvo sreće dva Esenjanina koja je zahvatila oholost skrivena u poniznosti, jer su od sebe odagnali Kušača (odnosno i Lucifera i Ahrimana), koji utoliko više zahvata druge ljude. Isus zatim sreće jednog očajnika koji je pre više hiljada godina drukčiji bio i koji se zatim svojom učenošću uzdigao do visokih časti, pa je sad u snu video da to nije njegova sopstvena zasluga, nego da je njega uzdiglo neko biće (Lucifer), te da on sad njemu pripada. Na kraju Isus susreće jednog gubavca, koji je takođe pre više hiljada godina drukčiji bio i koji je sad jedne noći ugledao kostur - smrt, koja mu se objavila da je on nju ljubio jer mu se ukazivala u vidu lepog arhanđela (Ahriman) i koji je tad shvatio da je s njom u vezi njegova ljubav prema životnim užitcima, kao i njegova sebičnost, samoživost (dakle bogatstvo).302

Ono što je ovde dato u zagradama, to su moje dopune odnosno objašnjenja. Meni takođe pada u oči da se u dva Esenjana oholost pokazala Isusu. Ja imam utisak da se tu radi o tome da je jednoga prvo zahvatilo kušanje Lucifera, pa ga nije u Hristovom smislu neutralisao Ahrimanovim snagama, već je i njima podlegao; a kod drugoga da je taj prvo podlegao kušanju Ahrimana, a onda nehristovskim načinom upotrebio Luciferove snage, te je i pod njegov uticaj potpao. To je moja predpostavka, koja ne mora da je tačna. Ali time ja ukazujem na strahovite opasnosti i kušanja koja dolaze od ova dva duha. Da bih bio jasniji, ja ću ovde ukazati na jednu mogućnost, a to treba i uzeti samo kao mogućnost, ne da je to sigurno tako.

Prvi Esenjanin je s Luciferovim oduševljenjem i maštovitošću i mudrošću došao do neke nauke, ali nije imao razvijen osećaj za istinu, te ga je Ahriman zaveo da tu nauku primeni isključivo na istraživanje maje, velike iluzije čulnoga sveta, da u njemu i ne traži duhovnu pozadinu, nego samo da njime ovlada da bi zadovoljavao svoje egoističke - neki put vrlo prefinjene egoističke - potrebe. Sa od Lucifera dobijenim poletom za zadovoljavanje svojih instinkata, nagona i strasti, kao i s nelogičnošću on je spojio od Ahrimana dobijenu moć, ali i zabludu i neistinu, a sa njima i zlo usled prenaglašenog egoizma, često vrlo prefinjemog i maskiranog egoizma. Misleći da je od sebe tom svojom, ali od Ahrimana dobijenom moći i od Lucifera dobijenom mudrošću, odagnao od sebe i Lucifera i Ahrimana, kod njega se pojavila oholost. Kao posledica toga što je on nesvesno upravo baš potpao pod zavođenje i jednog i drugog, kod njega je došlo prvo do zaborava duha, pa i drugog.

Drugi Esenjanin je s Ahrimanovim mišljenjem u tom svetu maje došao do nekih istina, ali nije imao zdrav razum da sa njima prodre i do saznavanja istina i o duhovno-duševnom svetu, te da dođe i do nauke o njemu, pa ga je Lucifer zaveo da te i takve istine smatra da su osnove i natčulnog " sveta, da ih pogrešnom primenom svoje mašte pretvori u neistine. Sa Ahrimanovim zabludama da je ta materijalnost čulnog sveta osnova i svega 302 Aus der Akasha-Forschung. Das Fünfte Evangelium, Ga 148, str. 299 do 304

81

duhovnog on je od Lucifera dobijene sposobnosti, talente i mudrost upotrebio za ostvarivanje neke svoje slobode u zemaljskome, ali samo svoje, ne obazirući se na druge svoje bližnje, koje je smatrao manje vrednim. I on je s tom od Lucifera dobijenom mudrošću i od Ahrimana dobijenom moći zamišljao da je od sebe odagnao i Ahrimana i Lucifera, te se i kod njega pojavila oholost zbog toga. Padajući pod zavođenje istovremeno i Ahrimana i Lucifera, on je svoju svest vezao isključivo za materiju, materiju mozga, srastao je sa fizičkom materijalnošću, sa mogućnošću da padne i dublje.

Ovo se naravno može i mnogo više razraditi, ali ja to dajem samo kao neki podstrek za razmišljanje do čega može doći, ako se darovi i uticaji Lucifera i Ahrimana ne Ohristove, ne drže u hristovskoj ravnoteži. Drugim rečima, da se zdravim razumom i osećajem za istinu spoje istine stečene opažajima fizičkim telom sa naukom izgrađenom na pojmovima dobijanim iz duhovnog sveta u procesu saznavanja i to pomoću čistog mišljenja, mišljenja oslobođenog od telesnosti. To je put ka slobodi na koji nam Hristos ukazuje. Tada i Luciferova maštovitost i oduševljenje i Ahrimanova maja sa svojim zabludama služe za individualisanje uz oslobađanje od egoizma i slobodno činjenje iz svog etičkog individualizma.

Kod ova oba Esenjana je zajednički uzrok oholosti njihovo elitističko izdvajanje od ostaloga čovečanstva. Oni su uzor i svih sadašnjih elita. Oni mogu biti i slika za dve moćne organizacije, za koje izgleda da su u sukobu, ali kojima preko njihove oholosti i grupne jednostranosti upravlja treća, mnogo skrivenija, pa i još moćnija i mudrija organizacija. Ja njih meću imenovati, jer će i njihovi okultisti to razumeti, razumeće čak i ako ne shvataju postojanje te treće organizacije i način kako ona njima manipuliše delujući iz najdubljih instinkata čovečijih vezanih za telesnost.

Te tri gore navedene verige je dakle Ignacije tačno sagledavao i siromaštvom se borio protiv bogatstva, izlaganjem porugama i preziru protiv časti i poniznošću protiv oholosti. Oni koji su ta njegova nastrojenja i vežbe zloupotrebljavali, spadaju u neku od te tri grupe, na koje je ukazano gore prema Rudolfu Štajneru.

* * * * * * *

U odeljku "Tri vrste ljudi"303 ukazuje se lepo na njihovo duševno nastrojenje. Pouka je da sva bogatstva treba da budu na što bolju službu Bogu i da čovek ne bude vezan za njih.

Zatim dolaze razmatranja o nekim Otajstvima uz napomenu da se ona mogu i produžiti i skratiti.304 Ovde se ne traži striktno pridržavanje propisa.

U odeljku "Tri načina poniznosti"305 upućuje se kako da "se više povedem za Kristom, našim Gospodinom, da uistinu postanem sličniji njemu, hoću i radije odabirem siromaštvo sa siromašnim Kristom negoli bogatstvo; radije pogrde s Kristom, zasićenim pogrdama, negoli časti; te više želim da me smatraju ispraznim i ludim poradi Krista, kojega su prvoga smatrali takvim, negoli pametnim i mudrim na ovome svijetu."306

Ovde je dalje dato i nešto vrlo značajno: "Predvježba za izbor Pri svakom dobrom izboru, koliko je do nas, treba da je oko naše nakane čisto,

gledajući jedino na svrhu za koju sam stvoren, naime na slavu Boga, našega Gospodina, i na spas moje duše. Stoga, što god budem odabrao, treba da mi pomogne svrsi za koju sam stvoren, ne podvrgavajući i ne odabirući svrhe prema sredstvu, već sredstvo prema svrsi. Tako se događa da se mnogi najprije nakane ženiti, što je tek sredstvo, a onda da će u braku služiti Bogu, našemu Gospodinu, a to tj. služiti Bogu, upravo je svrha. Ima ih opet koji 303 Načela jezuita, str 76 304 Načela jezuita, str 77, # 162 305 Načela jezuita, str 78 306 Načela jezuita, str 78, # 167

82

najprije traže neko crkveno dobro, a onda tek da u njemu služe Bogu. Zato oni ne idu ravno Bogu, već hoće da Bog dođe ravno njihovim sklonostima; iz čega slijedi da od svrhe čine sredstvo, a od sredstva svrhu, tako da ono što bi imali odabrati na prvom mjestu oni odabiru na posljednjem. Najprije moramo, naime, uzeti za cilj službu Bogu, što je naša svrha, a onda tek uzeti neko dobro ili se oženiti, ako je to za moje bolje, jer to je sredstvo k svrsi, Ništa me, dakle, ne smije potaknuti da ovo ili ono sredstvo upotrijebim ili napustim, nego jedino služba i proslava našega Gospodina, kao i vječni spas moje duše."307

Iz ovoga se vrlo jasno vidi da Ignacije nikako ne bi mogao prihvatiti da bi cilj odnosno svrha mogao opravdavati sredstva - što se obično pripisuje jezuitima, jer neko nemoralno delo odnosno sredstvo nikako ne bi moglo biti ni "na slavu Boga" ni "na spas moje duše", što on i dalje ističe kao svrhu.308 To je vrlo važno uočiti i zato sam ja ovaj poduži pasus ceo naveo. Ko im je to podmetnuo?

Posle ovoga dolaze uputstva o izboru stvari koje će čovek vršiti. One treba da "budu indiferentne ili u sebi dobre te u skladu s ustanovama svete majke Crkve...".309 Nepromenljiv je izbor "npr. svećenićki stalež, ženidbeni stalež itd.", a menjati se može "npr. preuzeti neko crkveno dobro ili ga napustiti, primiti vremenita dobra ili ih se odreći".310 Pri tom se skreće pažnja - iako ne tim rečima - da čovek to može slobodno birati, te da ne treba da "svoj kriv i loš izbor smatraju za Božji poziv".311 Pri takvim izborima treba naravno i Boga moliti.312

Na suprot Kantovoj izopačenosti pod uticajem ona dva kušača: "Prvo pravilo jest da ona ljubav koja me potiče i čini da biram baš tu stvar treba da

siđe odozgo, od Božje ljubavi, tako da onaj tko bira osjeti najprlje u sebi da je ona veća ili manja ljubav prema stvari koju bira jedino zbog njegova Stvoritelja i Gospodina."313

Ignacije dakle upućuje da se čini iz ljubavi, a ne iz dužnosti - kako traži Kant. Ljubav dolazi iz slobode, a dužnost je ropski automatizam. Ignacije ovde stoji izričito na stanovištu Novog Zaveta, mada se na drugim mestima mnogo poziva na zakon iz Starog Zaveta, na primer u "Tri načina moljenja".314

Dobro bi bilo kad bi neko od jezuita ispitao i objavio kako je i kad je ovaj Ignacijev impuls - jezuiti su imali snažan uticaj na naučnu i filozofsku misao - kako je i kad je taj Ignacijev impuls izobličen u kantijanizam, koji se i danas strahovitom silinom nameće ljudima; takođe i odakle to nametanje dolazi. Ja mislim da bi to bilo od epohalnog značaja za spasavanje ljudi iz ove duhovne žabokrečine u koju su ih izvesne sile bacile, a koje su se suprotstavile ili su omalovažile ovaj Ignacijev podsticaj, za koji u narednim pravilima on daje i praktična uputstva kako da se primeni, kako da se izbor objektivizuje i oslobodi od svoje eventualne pristrasnosti.315 Treba to dobro proučiti.

A onaj izbor "u skladu s ustanovama svete majke Crkve" znači da to podleže proceni nekog ko takvim ustanovama upravlja. Takav nekakav upravljač je možda i ovu forraulaciju dodao - sa ili bez Ignaćijevog znanja i pristanka.

* * * * * * *

U vežbama za "Treći tjedan"316 opet se egzercitant upućuje na zamišljanje određenih scena iz Hristova života. Tu se pored ostalog kaže: 307 Načela jezuita, str 79, # 169 308 Načela jezuita, str 80, # 177 i 179; str 81, # 181; str 82 i 185, # 189 309 Načela jezuita, str 79, # 170 310 Načela jezuita, str 79, # 171 311 Načela jezuita, str 79, # 172 312 Načela jezuita, str 81, # 180 i 183 313 Načela jezuita, str 81, # 184 314 Načela jezuita, str 92, # 238 i 240; str 93, # 242 i 243 315 Načela jezuita, str 81, # 185 i dalje 316 Načela jezuita, str 83

83

"U petoj točki promatrat ću kako se Božanstvo krije, tj. kako bi moglo satrti svoje neprijatelje, a toga ne čini, već pušta da presveto čovještvo trpi tako grozne muke."317

Ignacije ovde jasno ukazuje na dvostruku prirodu Hrista Isusa: Božanstvo i čovještvo. Takođe ukazuje i da Božanstvo neće da vojuje da bi "satrlo svoje neprijatelje". To je suprotno onoj odluci "da sebi podvrgnem cio svijet...".318 I to je jedan razlog zašto ja mislim da ceo ovakav tekst "Duhovnih vježbi" nije Ignacije napisao, već da su ga i drugi ispravljali, menjali i dopunjavali. Ovaj Ignacijev stav se slaže i sa "moje carstvo nije od ovoga sveta" (Jn.18.36).

U odeljku "Muka Isusova"319 data su uputstva šta egzercitant treba da zamišlja o mukama koje je - u tekstu uvek - "Krist" prošao od silaska "s brda Siona", Anine kuće, pred Herodom i Pilatom, raspećem, zatim o polaganju u grob. Završava se uputstvima kako treba uzimati hranu.320

O uskrsnuću i dalje govori se u "Četvrtotu tjednu". Tu pada u oči jedna vrlo, vrlo značajna stvar. U toku mnogo vekova - pa još i za Ignacijeva života - primenjivana je metoda

hrisćanskog posvećenja, kojom su zamenjene ranije primenjivane paganske metode. Ta hrišćanska metoda radi isključivo sa osećanjima, u koja se egzercitant uživljuje i posle dužeg napora dolazi do izvesnih duševno-duhovnih doživljaja:

Prvi stepen je "pranje nogu" i on se postiže uživljavanjem u

osećaj da viši treba da se klanja pred nižim, jer njemu zahvaljuje za svoj opstanak. Kad se to postigne, čovek ima sasvim realan doživljaj odnosno osećaj kao kada bi mu voda oblivala noge.

Drugi stepen je "šibanje", gde se uživljava u osećaj svih mogućih bolova i stradanja i smetnji, pri čemu čovek ipak ostaje uspravno. Kad se to postigne, čovek ima osećaj kao da je tučen sa svih strana i dobija viziju Hristovog "šibanja".

Treći stepen je doživljavanje ismevanja i poruge prema svemu onom što čovek oseća kao najsvetije i za šta se zalaže, pri čemu on ipak mora da se održi i zastupa što mu je sveto. Kad se to postigne, čovek doživljuje nešto kao ubode u glavu i viziju "krunisanja trnovom krunom".

Četvrti stepen se postiže kad čovek oseća da je njegovo telo njemu tako tuđe kao kakav spoljašnji predmet, da ga nosi kao svoje odelo. To je "krvava proba" pri kojoj se na nogama, rukama i desnoj strani prsiju pokazuju t.zv. krvavi znaci, a kao astralna vizija "raspeće".

Peti stepen je "mistička smrt", pri čemu se čoveku pred svim fizički vidljivim spušta crna zavesa, kao da sve iščezava. Tu se onda doživljuje kao zaranjanje do prauzroka svega zla, svih bolova, svih jada i stradanja kao kad bi sišao u pakao. Kad čovek doživi taj "silazak u pakao", ona crna zavesa se kao pocepa i on sad gleda duhovni svet.

Šesti stepen je "polaganje u grob i vaskrsenje", na kojem se čovek oseća kao sjedinjen sa čitavim telom Zemljinim, da je deo čitave Zemljine planete, njegov se život proširio u planetarski život.

Sedmi stepen je "put na nebo", potpuni ulazak u duhovni svet, koji se ne može opisati jezikom skrojenim samo za osećanja na fizičkom planu.

317 Načela jezuita, str 84, # 196 318 Načela jezuita, str 68, # 95 319 Načela jezuita, str 84 320 Načela jezuita, str 86, # 216-217

84

Pri svem tom se vrlo brižljivo pazi da to sve ne mogu biti nikakve ni sugestije ni autosugestije ili neko bolesno stanje.321

Ova vrsta posvećenja se je naročito dugo održavala baš u rimokatoličkoj crkvi. Tu je bilo stvarnih svedočanstava i dokaza čak i o pojavi onih krvnvih znaka iz četvrtog stepena, pa bez obzira što je tu neki put bilo i podvala sa crvenom bojom.

Preko Ignacija dolazi sad jedan nov impuls: treba se uživljavati i stvarati slike iz čitavog života Isusa Hrista od rođenja pa do uskrsnuća322 i uzašašća.323 Pri tome se pod "Otajstva Kristova života" stalno poziva na "Novi zavet" uz napomenu:

"... da su u svim otajstvima koja slijede sve riječi koje su stavljene u zagradu uzete doslovce iz samoga Evanđelja, a one druge nisu. . ."324

Međutim, pri ovora izlaganju o Hristovom životu isprepletano se uzimaju navodi iz sva četiri evanđelja i drugog, koji dopunjavaju i potkrepljuju sopstveno shvatanje o njemu, a koje provejava i kroz reči koje nisu stavljene u zagradu, a posebno kroz čitavu kompoziciju ovog izlaganja.

Ja se sada ne bih osvrtao na ispravnost takvog izlaganja. Ono što je bitno, to je da je Ignacije bio zahvaćen istim onim impulsom iz kojeg je nastao i protestantizam, tj. da se pojedinac bar donekle upućuje na proučavanje Svetog Pisma, te da u njemu i sam nalazi potvrde za ono što se izlaže. Ovo je naravno neka sredina između onogo isključivo crkvenog tumačenja hrišćanstva bez prava da se čita Sveto Pismo i onoga da se ono potpuno samostalno čita i tumači. I Ignacije je živeo na početku nove kulturne epohe, a zvanična rimokatolička crkva prihvata ovakva njegova - možda sa izmenama i dodacima - vežbanja, koja se vrlo mnogo razlikuju od gore opisanih tradicionalnih metoda hrišćanskog posvećenja. Od uživljavanja u određena osećanja prelazi se sad na usmeravanje volje na stvaranje sugerisanih vizija. Umesto odvajanja od svoje telesnosti sa doživljavanjem "krvave probe", čula makar i unutrašnja325 - treba da stvaraju slike, i to sugerisane slike i potpuno uzete iz čulnoga sveta i oslanjajući se na njega. Nikako ne treba da se pocepa ona "crna zavesa" u "mističkoj smrti" i da se onda tek pojave slike o duhovnoj stvarnosti, slike u koje nije upletena sopstvena mašta. A s obzirom na to da se tu posebno angažuje volja, volja koje je čovek najmanje svestan, ovakvim vežbama se čovek utoliko više prikiva za čulni svet i to hipnotički prikiva. Svojom voljom se čovek tako još više poistovećuje sa svojom telesnošću, sa svojim telom, jer se njegova volja nije spojila sa čistim mišljenjem oslobođenim od materijalne telesnosti; čovek tad ne može telo doživeti kao kakav spoljašnji predmet, samo kao svoje odelo. Nad fizički vidljivim se ne spušta crna zavesa, čovek ostaje sjedinjen sa virtuelnim fizički vidljivim. On ostaje zarobljen u toj materijalnosti Zemlje, život mu se ne širi u njen planetarski život, ostaje u nečem što od nje otpada, o što se u okultizmu naziva "osma sfera". To je zabluda i pogrešnost ovih vežbi u samim njihovim osnovama.

Ja sam dužan bio da ovo kažem. Ali ne treba misliti da se ova moja razlaganja odnose samo na jezuitske "Duhovne vježbe", ko je su za rimokatoličku crkvu revolucionarne i po tome, što je ona 869. godine donela dogmu da čovek nema duh, da je duh samo neka manifestacija duše. I time je preko Ignacija u rimokatoličku crkvu unet jedan novi impuls bez obzira kako se te duhovne vežbe primenjuju i da li su ispravne i da li se čak i zloupotrebljavaju.

Ima mnogo raznih duhovnih vežbi koje preporučuju razne religije i tome slične organizacije. Mnoge se oslanjaju i na vrlo stara vremena i smatra se da su to predanjima dobro očuvane velike duhovnosti. One su neki put vrlo primamljive, jer daju srazmerno brze i

321 Jovanovo evanđelje, GA 103,- XI predavanje, 30.5.1908 322 Načela jezuita, str 90, # 223 323 Načela jezuita, str 107, # 312 324 Načela jezuita, str 95, # 261 325 Načela jezuita, str 72, # 122-126

85

brzo u fizičkome odnosno u finije fizičkome uočljive rezultate, a posebno u sopstvenim unutrašnjim doživljavanjima, To čak i drugi može eventualno uočiti, jer iste vežbe kod raznih ljudi na vrlo sličan način vrše promene i u spoljažnjem ponašanju i reakcijama na izvesne uticaje, to im prelazi u reflekse. Ljudi koji se tako nekim vežbama odaju vrlo često dobijaju neku sličnost, odaju neki sličan utisak - kao što je to uostalom slučaj i kod ljudi koji se bave istom profesijom.

Neke od tih vežbi mogu biti i dobre, pa i dobro prilagođene za određene ljude. No i one se mogu na pogrešan način upražnjavati, a takođe i primenjivati bez odgovarajućih i nužnih priprema, te time potpuno izokrenuti. Pogrešna i prevremena primena i najispravnijih vežbi čini da čovek postane gori nego što je pre toga bio.

Ovde nije moguće upuštsti se u sve te pojedinosti, a koje su takođe vrlo značajne, pa makar izgledale sporedne. Ali ja ću ovde skrenuti pažnju na sledeća tri preduslova koja moraju biti ispunjena, a prema kojima se može proceniti i da li su preporuke za bilo kakve duhovne vežbe ispravne ili ne, takođe već i prema tome da li se na njih skreće pažnja ili ne. To su:

Prvo, egzercitant mora da je sebe doveo dotle da apsolutno nikad ne može da izrekne ni najmanju laž, pa čak i da oseti bol kad čuje neku neistinu.

Drugo, egzercitant mora da je sebe vaspitao tako, da apsolutno nikakvom rečju ili gestom ne utiče na slobodnu volju drugoga.

Treće, egzercitant mora da je razvio ljubav prema apsolutno svim ljudima, uključujući i svoje neprijatelje, a i one koji bi se po svim moralnim merilima mogli oceniti da čine zlo.

O ove tri stvari se u ovim "Duhovnim vježbama" uopšte ne govori. Šta više, upućuje

se na gušenje svog zdravog razuma i osećaja za istinu i prihvatanje onoga što čoveku neko iz nekakvog poglavaratva kaže. Zatim se kao doktrina postavlja hijerarhijska poslušnost, prema kojoj volja višega upravlja voljom nižega. A u onom pozivu "zemaljskoga kralja" ne vidi se ljubav prema nevernicima i želja da se oni prosvetle i preobrate, već želja da se takođe i njihovom zemljom vlada. Sem toga, bezuslovno prihvatanje autoriteta nekog hijerarhiski nadređenog čoveka znači u stvari neljubav prema njemu, jer se na njega natovaruje povećana moralna odgovornost kojoj on možda nije dorastao. To je vrlo prefinjeno sebeljublje, to prebacivanje ne drugoga moralne odgovornosti za sopstvena činjenja i pretvaranja sebe u bezodgovorni automat.

"Reče mu Isus: ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene." (Jn.14.6)

Ako neko može da laže, da je neiskren, licemeran, pa čak i klevetnik, da postupa suprotno zdravom razumu, on time stvara utvare koje mu skrivaju Hristov put.

Ako neko nekoga navodi na pogrešne odluke pa ga još i ubedi da su ispravne, što naravno potiče iz sopstvenih neispravnih odluka, shvatanja i predrasuda, ako nije tolerantan prema drugima već im silom nameće svoja uverenja, on tad gubi i svoj osećaj za istinu, koji bi se inače uz pomoć drugih izgrađivao. Takvim nametanjem svoje volje on stvara sablasti, koje mu izopačuju i skrivaju istinu.

I jedan i drugi ovakav stav znači neljubav prema bližnjima, a s tim i neispravan odnos između ljudi. To se onda izražava i u rđavim zakonima i uredbama koji se nameću u nekom društvu, a to stvara aveti koje vode do smrti kulture i guše život.

Onaj ko vrši bilo kakve duhovne vežbe, a da pre toga nije prestao da stvara utvare, sablasti i aveti, on ne može doći k Ocu, jer ne prolazi kroz taj "put i istinu i život".

86

To treba dobro da imaju u vidu svi koji svesno pristupaju praktikovanju bilo kakvih duhovnih vežbi, pored onoga što sam ja već gore napomenuo o opasnosti sjedinjavanja sa za materiju vezanom virtuelnom stvarnošću.

* * * * * * *

"Četvrti tjedan"326 je "tjedan uskrsnuća", za razliku od "tjedna muke".327 Tu se u odeljku "Uskrsli Krist" počinje sa:

"Prvo promatranje, kako se Krist, naš Gospodin, ukazao našoj Gospi. ..."328 I upućuje se na Otajstvo br. 299: "Prvo se ukazao bl. Djevici Mariji. O tome se, doduše, ništa ne govori u Svetom

Pismu, no smatra se da je i to rečeno kad je rečeno da se ukazao tolikima drugima, jer Sveto Pismo pretpostavlja da smo razboriti, kao što je pisano; (Zar ste još bez razuma?)".329

Odmah zatim se daje: "Prva je predvježba događaj, kako je poslije Kristove smrti na križu, dok je njegovo

tijelo ostalo odijeljeno od duše, ali s njime uvijek sjedinjeno Božanstvo, njegova blažena duša, i ona sjedinjena s Božanstvom, sišla nad pakao i izbavila odande duše pravednika i došla ka grobu, i kako se Isus, uskrsnuvši, ukazao svojoj blaženoj Majci tijelom i dušom."330

Ja naravno ništa tu ne mogu sa sigurnošću da tvrdim i dokažem, ali imam utisak da ova tri navoda ovako nije sam Ignacije napisao. Pre svega o Mariji on skoro uvek kaže "naša Gospa", ili "Majka" kad je povezuje sa Sinom, ime je koristio samo za navode iz evanđelja ili za naziv molltve "Zdravo Marijo".

Zatim, posebno se postavlja pitanje: Zašto bi Ignacije "našu Gospu" degradirao na stepen "blažene", dakle čak ni "svete"? I iz ovih mojih ranijih izlaganja se vidi da pod "našom Gospom" Ignacije podrazumeva neko ljudsko biće daleko uzvišenije od hiljada "blaženih", pa i svetih rimokatoličke crkve. "Gospa" je svakako po Ignaciju bliža "Gospodinu" (što on upotrebljava za Hrista) nego svetima (što on uvek kaže kad nekog sveca pominje), a za Trojstvo - pošto nema bolji izraz - uvek kaže "Presveto".

A pored toga što se u ovoj prvoj predvježbi pominje "blažena Marija", vrlo je simptomatlčno što se i Kristu poriče da ima duh, da ima samo "tijelo" i "dušu". I to mi izgleda da nije Ignacije napisao. U svakom slučaju to je potpuno negiranje postojanja duha čak i kod Sina i iz koga je proizišao Sveti Duh! Sem ako se pod nazivom "Božanstvo" ne podrazumeva duh? Ali zašto ta zemena naziva? Da se ne povredi dogma iz 869. i 1054.? Pa se zbog toga Sin i "blaženoj Majci" ne ukazuje u svom "Božanstvu" nego samo "tijelom i dušom"? A sam Ignacije je mogao da ga gleda kao jednu od tri tipke na orguljama?331

Ovde se takođe postavlja pitanje i zašto su duše pravednika bile u paklu do silaska Isusovog - ne Hristovog? Da li se može Bogu ili Božanstvu ili Trojstvu pripisati takva nepravednost, da neke pravednike drži vekovima i vekovima na mukama čak i posle smrti? Ili možda pod "pakao" treba podrazumevati grčki "had"?

I na ova pitanja bi Kongregacija za doktrinu vere trebalo da odgovori. Tu sad dolazi i nametanje sugestije da se Krist prvo ukazao Mariji, uprkos tome što se

o tome ne govori ni u jednome od četiri evanđelja. A ta sugestija se još potkrepljuje totalnom besmislicom, jer ukoliko je nešto besmislenije utoliko više ima sugestivnu moć. Besmislica rečena iz autoriteta kome se mora verovati bez razmišljanja, zaobilazi mišljenje u kojem smo budni i deluje direktno na volju u kojoj spavamo. Jer ako se razmišlja, postavlja se kao prvo

326 Načela jezuita, str 89 327 Načela jezuita, str 90, # 226 328 Načela jezuita, str 89, # 218 329 Načela jezuita, str 105, # 299 330 Načela jezuita, str 89, # 219 331 Načela jezuita, str 14, # 28

87

kako može neka knjiga nešto da pretpostavlja? Drugo, onaj navod u zagradi, verovatno iz evanđelja po Luki:

"I reče im on: o, kako ste nerazumni,.." (Lk.24.25) baš dokazuje da Isus pretpostavlja da nisu razboriti. Prema tome, u ovoj sugestiji se apeluje i na gordost egzercitanata, jer niko neće priznati da nije razborit.

No i ova sugestija bi u stvari ukazala na to da je "naša Gospa" na istom nivou sa apostolima, eventualno sa nekom prednošću. Meni se čini da ni to Ignacije nije mogao pretpostavljati, čini mi se da je on bar osećao - ako nije znao - da je "naša Gospa" u daleko prisnijem nekom odnosu prema Hristu nego apostoli i drugi učenici, te da zbog toga nije ni bilo potrebno da se on i njoj ukazuje na isti način kao njima. Sa tim bi se svakako složili i rimokatolički teolozi, a i Kongregacija za doktrinu vere bi ovo morala proglasiti da je jeres, ako to već nije učinila. U svakom slučaju, ako ovo nije jeres, onda je utoliko pre jeres dogma o bezgrešnom začeću Marije koju je proglasio Pije IX, pošto on nije i za apostole proglasio da su bezgrešno začeti. Kongregacija za doktrinu vere morala bi da se o tome izjasni, ako to do sad nije učinila. Neko bi naravno mogao reći da jedno drugome ne protivreći, te da i u jedno i u drugo treba verovati, a ne o tome razmišljati. No ako ipak ovako razmišljamo, onda nismo razboriti. Ali i nama nerazboritima treba razboriti da to razjasne, ako imaju ljubavi prema nama.

"Druga je predvježba predodžba mjesta; ovdje ću vidjeti izgled svetoga groba i mjesto ili kuću naše Gospe, razgledajući njene pojedine dijelove, a isto tako i njezinu sobicu, mjesto za molitvu itd."332

I ovde se dakle upućuje na raspaljivanje mašte i stvaranje nekih slika koje nemaju nikakve veze sa stvarnošću, ne ni sa stvarnošću koja je postojala u prošlosti.

Zatim se daju uputstva kako sve to sprovoditi u "Četvrtom tjednu".

* * * * * * * U odeljku "Razmatranje kako da postignemo ljubav"333 upućuje se prvo na dve stvari: "Prvo: ljubav treba da se pokaže više djelima nego riječima."334 "Drugo: ljubav se sastoji u obostranom saopćavanju, tj. da ljubitelj daje i dijeli s

ljubljenim ono što ima ili od onog što ima ili što može; a tako opet ljubljeni ljubitelju. Ako, dakle, jedan posjeduje znanje, daje ga onome koji toga nema. To vrijedi i za časti, i za bogatstvo, i tako sve jedan drugome naizmjence... ."335

Interesantno je ovde ovo deljenje i časti i bogatstva protiv kojih se inače Ignacije bori - kako je to navedeno u "Dvije zastave"336 i u "Tri načina poniznosti".337 Sem toga, ovo "obostrano" davanje između ljubljenih i "jedan drugome naizmjence" je suprotno ovome:

"A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje ... Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu nagradu imate?"(Mt.5.44-46)

Zatim dolazi: "Prva je predvježba predodžba mjesta, to jest da vidim sebe gdje stojim pred Bogom,

našim Gospodinom, pred anđelima i svecima, koji me zagovaraju." 338 Dakle Bog i drugi se gledaju negde u prostoru ispred sebe! To je impuls za najveće

moguće povezivanje sa čulnom materijalnošću, nikako da se ne zamišlja nešto duhovno. A sem toga egzercitant treba da se vežba i da se distancira od Boga. Mada prema sledećoj

332 Načela jezuita, str 89, # 220 333 Načela jezuita, str 91 334 Načela jezuita, str 91, # 250 335 Načela jezuita, str 91, # 231 336 Načela jezuita, str 74 337 Načela jezuita, str 78 338 Načela jezuita, str 91, # 232

88

tački339 treba da mu bude vrlo zahvalan, on - iako je niži po rangu - ipak se na neki način nalazi na istom bar prostornom nivou kao Bog i oni drugi - anđeli i sveci. Tu dakle nikako ne treba sebi predstavljati Boga Tvorca, koji je duh van prostora i vremena, nego nekog boga koji je stvoren u prostoru kao i čovek, i koji je samo uzvišeniji od njega. Na takvog boga se svakako obraća i dalje:

"Prva je točka da sebi u pamet dozovem primljena dobročinstva stvaranja, otkupljenja i posevnih darova, motreći s dubokim čuvstvom koliko je za me učinio Bog, naš Gospodin, i koliko mi je dao od onoga što ima, pa kako još isti Gospodin želi samoga sebe dati meni koliko može po svojoj božanskoj odluci. A to ću primijeniti na samoga sebe i promisliti što li sve od mene traže razum i pravda da ja sa svoje strane prinesem i dara njegovu Božanskom Veličanstvu, naime sve svoje i samoga sebe s time, kao kad tko daruje nešto baš od srca: Uzmi, Gospodine, i primi svu moju slobodu, moju pamet, moj razum, i svu moju volju, sve što imam i što posjedujem: ti si mi to dao, tebi, Gospodine, sve vraćam; sve je tvoje, raspolaži sa svime po svojoj volji. Daj mi samo svoju ljubav i milost, i to mi je dosta."340

Ovde se sad postavlja pitanje: Da li je to "razum i pravda", ako ja odbijam da primim darove dobijene od Božanskog Veličanstva, ako se pod njim podrazumeva Tvorac a ne neki drugi bog? Nije li to užasno protiljenje Njegovoj volji, njegovoj stvaralačkoj volji? To je isto kao onaj sluga koji je dobijeni talanat zakopao u zemlju, pa gospodar kaže:

"A nekorisnoga slugu izbacite u krajnju tamu; onde će biti plač i škrgut zuba." (Mt.25.30)

Ili onaj sluga koji je dobijenu minu čuvao u ubrusu, pa gospodar: "Njemu reče: zli slugo, sudiću ti po tvojim rečima." (Lk.19.22) Da li tu "razum i pravda" traže da čovek ništa ne treba da radi sa dobijenim darovima?

Da živi samo od "ljubavi i milosti" kao životinje ili biljke? I da svoju slobodu, pamet, razum i volju, pa i samoga sebe odbaci, te tako ode u neko ništavilo iz kojeg ga je Bog stvorio? A, "isti Gospodin želi samoga sebe dati meni", a čovek ne treba da ga primi? Nije li to najekstremniji vid oholosti? Teško je zamisliti da čovek ovakav stav zauzima prema Bogu Tvorcu, Demijurgu.

Ovo su vrlo, vrlo ozbiljna pitanja i ne sme se preko njih olako preći. Pogotovu što se i na ovo - neposredno ili posredno - polažu zaveti, kojima se to još zapečaćuje. A s druge strane ovome protivreče i neposredno pre toga data uputstva o ljubavi, kao i ona uputstva za usavršavanje svojih sposobnosti. A možda i ne protivreče s obzirom na dati zavet poslušnosti i to hijerarhijskoj:

"Tko god hoće u našoj Družbi, za koju želimo da se naziva Isusovim imenom, za Boga pod zastavom križa vojevati i službu samo Gospodinu i Crkvi, njegovoj zaručnici, pod rimskim Velikosvećenikom, Kristovim namjesnikom na zemlji, pošto je svečano zavjetovao vječnu čistoću, siromaštvo i poslušnost, neka bude duboko uvjeren da je član Družbe koja je u prvom redu osnovana zato da osobito nastoji oko obrane i širenja vjere te oko napretka duša u kršćanskom životu i nauku. ..."341

Ranije je rečeno kako bi Hristovo "Božanstvo ... moglo satrti svoje neprijatelje, a toga ne čini".342 Prema tome ovde preporučeno vojevanje "pod zastavom križa" nije po Hristovoj volji, pa se postavlja pitanje: Za koga boga se tu vojuje? Ako se to pitanje ne postavi, onda ostajemo pri toj protivrečnosti: da Hristovo Božanstvo može "satrti svoje neprijatelje", a neće, jer više voli da vojuje, da vojuje protiv onih koje može satrti - verovatno i bez vojevanja! Ako za ovo postoji neko teološko objašnjenje, trebalo bi ga dati. 339 Načela jezuita, str 91, # 233 340 Načela jezuita, str 91, # 234 341 Načela jezuita, str 151, # 1 342 Načela jezuita, str 84, # 196

89

"A to što je Crkva "zaručnica" "Gospodina", to znači da sada ona s njim nije spojena nego da tek treba da se spoji.

O "Kristovom namjesniku" je ovde već ranije bilo govora pod l. "Duhovni svet". Dalje se - istina samo za profese koji polažu i četvrti zavet, zavet za poslušnost

papi,343 mada se i ona prva poslušnost hijerarhijski prenosi na poslušnost i njemu samo preko drugih - dalje se upućuje na poslušnost "Svetom Ocu Pavlu III i njegovim nasljednicima", a to se ovde obrazlaže time što "nas evanđelje uči" ... da su svi Kristovi vjernici podložni rimskom Velikosvećeniku kao glavi i namjesniku Isusa Krista..."344

Ovde se naravno ne kaže gde to u evanđelju piše, a takođe se i previđa ono što u evanđelju piše o tome da li sledbenici Hristovi treba da se nazivaju "ocem" (Mt.23.9). Tu se istina ne kaže "svetim ocem", ali se govori o tome kako neki "vole pročelje na gozbama i prva mesta u sinagogama" (Mt.23.6). I to je jedan od razloga zašto su vladaoci rimokatoličke crkve bili protiv toga da profani čitaju evanđelja. Naravno da je to stav i svih drugih vrsta vladalaca i manjih i većih, jer samo vladalac treba da zna sve tajne i božanskih i ljudskih zakona i prilika, bar u svojoj oblasti; tako on jedino i može da vlada, tada je on i najpametniji. U svakom slučaju Sveti Otac Pavle III je bio i otac i ded velike porodice o kojoj se brižno starao - kako je to već navedeno ovde u poglavlju 2. "Ignacijev život i razvoj".

S druge strane treba objasniti i da li gore navedeni propisi za duhovne vežbe sebi protivreče ili ne protivreče.

Prvo, ako neko svom ljubljenom "daje i dijeli ono što ima"345 onda on Gospodinu ne daje sve što ima346 nego eventualno ono što mu je preostalo posle podele s ljubljenim, bar ako su u pitanju znanje, časti i bogatstvo. Ljubljeni je dakle na prvom mestu, a onda dolazi Gospodin. A zatim, kakva je to ljubav, ako ja ljubljenom dajem i s njim delim ono čega želim da se otresem - časti i bogatstva - kako je to ranije izričito rečeno? Po ovome ispada da razni kriminalci imaju više ljubavi prema svojim neprijateljima ili bar neljubljenima od kojih otimaju i čast i bogatstvo nego što je Pavle III imao prema svojim sinovima i unucima kad im je još i kao dečacima poklanjao čast kardinalskog zvanja i bogatstvo koje uz to ide. I kako se to slaže s tim što je on 1548. godine odobrio takve "Duhovne vježbe"?

Ovo naravno nisu jedine protivrečnosti i nelogičnosti. Ja sam na neke već ranije ukazao, a ima ih još. U svakom slučaju svi članovi klera su po crkvenom zakonu i odluci Pija XI od 1922. godine obavezni da obavljaju ove "Duhovne vježbe".347 Kako li se oni tu snalaze kad istovremeno treba da obavljaju po dve stvari koje jedna drugu isključuju odnosno protivrečne su? I još ako su se zavetovali na poslušnost onome ko ih na to nateruje?

Za razliku od onog gore navedenog uputstva za distanciranje od Boga, dalje se kaže: "Druga je da motrim kako Bog stanuje u stvorenjima: u počelima dajući im bivanje,

u biljkama dajući im život, u životinjama dajući im osjećanje, u ljudima dajući im razumijevanje. Tako i u meni, dajući mi da postojim, živim, osjećam i mislim. Isto me je tako učinio svojim hramom, stvorivši me na sliku i priliku svoga Božanskog Veličanstva. ..."348

Ovo protivreči onoj "Prvoj predvježbi" i tu se može ovaj Bog shvatiti kao Tvorac. Ali kako sad egzercitant da se snađe, ta da li da Boga gleda pred sobom ili u sebi? Ili naizmenično?

* * * * * * *

343 Načela jezuita, str 238 344 Načela jezuita, str 156, # 3 345 Načela jezuita, str 91, # 231 346 Načela jezuita, str 91, # 234 347 Načela jezuita, str 47 348 Načela jezuita, str 91, # 235

90

Vrlo često postoje protivrečnosti, koje su protivrečnosti samo dok se ne obuhvate nekom skrivenijom istinom.

Ja sam u l."Duhovni svet" ukazao na protivrečnost datu u "Misli sv. Ignacija", po kojoj se vlastitom voljom treba odricati vlastite volje.349 To je svakako protivrečnost. Međutim, skrivena istina o tome, a kojom se ta protivrečnost prevazilazi, jeste ta da takvim odricanjem vlastita volja gubi svoje bivstvo; ako to nije protivrečnost, onda vlastita volja i ne postoji.

Isti je slučaj ako "ja sa svoje strane prinesem i dam njegovu Božanskom Veličanstvu, naime sve svoje i samoga sebe".350 Dati samoga sebe je slično onom već navedenom:

"Više treba cijeniti odricanje vlastite volje nego uskršavanje mrtvih".351 Skrivena istina u tome je težnja ka nepostojanju, jer ja time gubim svoje samobivstvo,

iščezavam u nekom panteizmu. A nedoslednost i nelogičnost u ovoj misli jeste poređenje nekog nebivstva sa nekim bivstvom.

A kod onoga što sam ja ovde gore pomenuo i što se na ovo nastavlja: "Uzmi, Gospodine, i primi svu moju slobodu, moju pamet, moj razum, i svu moju volju, sve što imam i posedujem", tu čovek ne bi gubio svoje bivstvo već - ako se sme tako reći - samo slobodu, pamet, razum, volju i drugo. Ako se i ne upuštamo u detaljniju analizu ovoga, ipak se ovde vidi skrivena istina odnosno želja: "Ja ne želim da budem čovek! Ja želim da budem kao životinja ili i ispod životinje!". Inače bi to bilo protivrečno pojmu "čovek".

A takođe se može izgladiti i ona protivrečnost, gde se kaže da se neki bog ima pred sobom, a neki u sebi. Protivrečnost otpada, ako su u pitanju dva različita božanska bića, mada nisu nazvana različitim imenima, već opštim nazivom "bog". Jer, ako se neki bog ima pred sobom, to znači da smo mi od njega odeljeni; a ako se neki bog ima u sebi ili smo mi u njemu, to znači da smo s njim spojeni.

To su objašnjenja i zaključci, ako se uzme da gornja uputstva sama sebi ne protivreče. Tu sad na egzercitantu ostaje da se uživi u te protivrečnosti ili neprotivrečnosti, na

koje se na ovakav ili onakav način zavetovao. Da li ih je pre zavetovanja uočio? I da li je pre zavetovanja uočio, da se sa zavetovanjem on odriče od toga da misli i rasuđuje, jer - kako je već rečeno:

"... Da uvijek ostanemo pri istini, treba da za ono što nam se čini bijelim uvijek smatramo i verujemo da je crno ako tako izrekne crkveno poglavarstvo...".352

I da li je pre zavetovanja uočio da se time odriče rada po svojoj volji, jer: "... Dajmo se svim silama na to da tu krepost poslušnosti najtočnije vršimo u prvom

redu prema Vrhovnom svećeniku, a zatim prema poglavarima Družbe, tako da u svemu na što se može s ljubavlju protegnuti poslušnost budemo na njegov glas što pripravniji, kao da dolazi od Krista Gospodina našega, jer ga slušamo namjesto Krista, te iz ljubavi i poštovanja prema Njemu ostavimo svaki posao pa i zapoceto a još nedovršeno slovo, ... Tako onaj koji sluša valja da izvrši s duhovnom radošću svaku stvar za koju ga poglavar hoće upotrijebiti na pomoć čitavom tijelu Reda, držeći kao sigurno da će na taj način odgovarati Božanskoj Volji bolje nego ičim drugim kad bi slijedio svoju volju i drugačiji sud."353

Dakle, Vrhovnog svećenika i poglavare treba bezuslovno poslušati namjesto Krista". Ovde se svakako misli na to da je Vrhovni svečenik namesnik Kristov, pa pošto Krist nije na Zemlji, treba slušati njegovog namesnika i one koji prenose njegovu volju, za koju se podrazumeva da je istovetna sa Božanskom voljom. Sa ovim je koji vek ranije, pre nego što će Pije IX biti proglašen da je nepogrešiv kao učitelj, Pavle IV (1555-1559) biti proglašen da

349 Načela jezuita, str 217 350 Načela jezuita, str 91, # 234 351 Načela jezuita, str 217 352 Načela jezuita, str 116, # 365 353 Načela jezuita, str 177, # 548

91

je nepogrešive volje, da sprovodi Božansku volju, jer su pod njim ove "Konstitucije" završene i objavljene.354

Iste te 1559. godine kad su izdate "Constitvtiones societatis IESV" uveo je Pavle IV "Index" zabranjenih knjiga, na koji je stavio čak i svoj ranije napisani "Consilium". Prema tome ove "Konstitucije" je sigurno on ili neko od njegovih doterao po njegovoj želji. Tako je i ovaj gore dati navod potvrda za njegove redovne tvrdnje da je on predstavnik Boga na Zemlji, te da ima neograničenu moć i sve monarhe da smenjuje. To mu istina sa Jelisavetom nije uspelo: umesto on njoj da oduzme englesku državu, ona je njemu oduzela englesku crkvu.

Pod Pavlom III on je još kao kardinal Carafa bio jedan od generalnih inkvizitora sa neograničenim pravom da osumnjičenima za jeres svu imovinu konfiskuje i da ih osudi na smrt. Kad je izabran za papu, Pavle IV je sem spaljivanja jeretika spaljivao u velikom broju i razvratnike, sodomiste, glumce, klovnove i laike koji ne poste, čak i jednog vajara koji nije dobro prikazao raspetoga Hrista. On je izmislio i geto za Jevreje i surovo ih proganjao. On je bio asket, a poništavao je i odluke ranijih papa. Za njega su Rimljani govorili da bi ga majka pri rođenju sigurno zadavila, da je znala kakav će njen sin biti. Kad je umro 1559, bio je krišom sahranjen noću, jer su se Rimljani već pobunili i spalili inkvizitorski zatvor, a i Jevreji su mu se već mrtvom rugali.355

Prema tome, i ovo dokazuje da su spisi koje je Ignacije pisao u velikoj meri menjani i onda pod njegovim imenom izdavani.

Ja bih ovde još podsetio: "On (Hrist) je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na

njemu (krstu)." (Kol.2.15) Ko njih ponovo naoružava, da bi poslusnost poglavarima bila krepost?" Egzercitant treba takođe da se pita i da li je pre zavetovanja razmišljao o tome da se sa

tim zavetovanjem on odriče svoga čoveštva i postaje automat u koji su ugrađeni čipovi, koji su pod upravom nekog tuđeg mišljenja i volje koja ih aktivira po svome nahođenju?

Ako te protivrečnosti ili ovako objašnjene neprotivrečnosti egzercitant nije uočio, kakvu moralnu vrednost ima to zavetovanje? Takvo zavetovanje je slično tome, kao kad bi se čovek zakleo da će nacrtati petougaoni kvadrat ili - pošto je ovo drugo nmogima nepoznato, kao i ono na šta se zaklinju neiskusni i nezreli mladići - ili da će napraviti petostrani tetraedar. Da li je i tad zavetovanje obavezujuće? A ako neko jeste uočio te protivrečnosti ili neprotivrečnosti, opet se postavlja pitanje, da li je i takvo zavetovanje moralno obavezujuće? Drugim rečima, i ako je egzercitant to sve uočio i ako on to nije uočio: Da li je takvo zavetovanje obavezujuće? Zavetovanje da se napravi petostrani tetraedar?

A što se tiče onog deljenja znanja, časti i bogatstva, ako neko deo svoje časti ili bogatstva da drugome, on će u njima postati siromašniji, taj deo se od njega otkida. Međutim, ako nekome da neko svoje znanje o istini, on od toga ništa nije izgubio, mada je onaj drugi dobio nešto što ranije nije imao. To je zato što čast dolazi od Lucifera, a bogatstvo od Ahrimana, dok znanje istine dolazi od Hrista. Prva dvojica imaju ograničeno područje delovanja, dok je Hristovo područje sveobuhvatno i bezgranično. Ako bismo se matematički izrazili: i čast i bogatstvo su neke konačne veličine, dok je znanje istine beskonačno, nema nikakve granice.

* * * * * * *

354 Načela jezuita, str 146 i 147 355 Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verkag 1989, München, str.153 do 156, 214 do 215, 237 do 238 i 261

92

No ja sam ovde postavio jedno moralno pitanje, pitanje o važnosti zaveta ili zakletve, ako je ipak data uprkos opomene "da ne padnete pod sud" (Jak.5.12) ili prethodne pouke:

"Tako govorite i tako tvorite kao ljudi kojima će se zakonom slobode suditi. Jer sud

nema milosti prema onom koji nije milost ukazivao; milost slavi pobedu nad sudom." (Jak,2.12-13)

Iako je ovaj drugi navod dat pre prvoga, on može poslužiti kao objašnjenje za taj sud. Zakletva je nešto što je izgovoreno. Pošto se svakom zakletvom čovek odriče bar jednog dela svoje slobode, njemu se i zakonom slobode sudi, prema tome koliki je deo svoje slobode predao drugome. Ako se čovek još zakleo na nešto što je neispravno, što je u sebi protivrečno ili nemoralno, a on u sebi ima čestitcsti, tada on zapada u takvo stanje, iz kojeg ga ipak milost može izbaviti. Milost slavi pobedu nad sudom, ali samo u slučaju ako je čovek milost negovao i ukoliko je više svoju milost drugima ukazivao, naravno iz onoga dela koji mu je ostao slobodan.

Sa svakom zakletvom čovek pada pod sud, njemu se zakonom slobode sudi. Osloboditi se može on samo milošću i to ako je sam milost, ukazivao. Onda se kidaju okovi zakletve.

A oni koji na bilo koji način traže, navode ili nateruju druge da polažu zakletve, ili učestvuju u tome - iz njih izlaze sablazni.

"I reče svojim učenicima: nije mogućno da sablazni ne dođu, ali teško onome čijim posredstvom dolaze. Bolje bi mu bilo da se žrvanj obesi o njegov vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednog od ovih malih." (Lk.17.1-2)

O tome treba da razmisle vladaoci svih mogućih vrsta i rangova, jer svi koji žele da vladaju traže poslušnost drugih i to po mogućstvu poslušnost pod zakletvom.

Kao prilog razjašnjenju o moralnosti zakletve uopšte, ja ću se ovde pozvati i na jednu sasvim zaboravljenu knjigu, koja možda nikad nije ni bila mnogo poznata, a po svoj prilici ni njen autor. Ja sam njenu fotokopiju dobio od svog sestrića Ljubomira Stevovića i pročitao sam je pre početka pisanja ovog poglavlja, krajem septembra 2008. godine. Tu knjigu je jedan Englez napisao na francuskom jeziku i izdao je u Berlinu 1757. godine.356

To je bilo za vlade kralja Pruske Fridriha II (r.1712, kr.1740-1786), koji je bio kao mason 33-ćeg stepena "suveren nad suverenima" i koji je 1. maja 1786. ustanovio Velike konstitucije, statut i pravilnike Skotskog masonskog reda, te 17. avgusta iste te godine i umro posle jedanaest meseci bolovanja.357 Na njegovom dvoru i kod ruske carice Katarine II našli su pribežište jezuiti kad je Klement XIV 1773. ukinuo njihov red - u protestantskoj Pruskoj i u pravoslavnoj Rusiji!

Tek iz teksta ove knjige se vidi piščevo ime: Thom Wolson. Iz teksta se vidi i da je imao 24 godine kad je primljen u jednu masonsku ložu, da je bio u nekom puku u Londonu, a koji je trebalo da krene protiv neprijatelja. Koliko je godina imao kad je ovo napisao - ne vidi se.

U ovoj knjizi Thom Wolson opisuje rituale s kojima je primljen u tu masonsku ložu u Londonu u krčmi "Swan" prvo kao učenik, pa pomoćnik, pa kao majstor, On to opisuje sa izvesnom dozom humora, a takođe i ponašanje svoje "braće". To ga je sve odbilo i kao "Posvetu" ove knjige piše:

356 Le maçon démasqué, ou le vrai secret des frans maçons, Mis au jour dans toutes ses parties avec sincérité et sans deguisement, A Berlin aux depens de la Compagnis, MDCCLVII, str. 22, 17 do 18, 3 do 6 i 27 357 Danijel Ligu: Rečnik slobodnog zidarstva, Paideja 2001, str.353 i 577

93

+

"Svim časnicima lože, braći koja su postala majstori, pomoćnicima, učenicima, i drugim pomagačima masonerije.

Moja Braćo, Ja sam otpadnik koji napušta Masoneriju da bi se vratio u tabor

Profanih. Svetlost sa kojom ste me upoznali nikako ne treba da bude skrivena u Žbunju, vreme je da se stavi na Svećnjak da bi pored nje prolazile oči slepih Smrtnih. Dopustite da ja razbijem gustinu njihovog mraka, i da moja ruka digne sveti povez koji zastire vaše Misterije. Nikako ne gunđajte zbog toga, moja Braćo, ili ako vi osuđujete moje ponašanje, opravdajte me zbog namre. Ja želim da učinim uslugu ljudskom rodu, a i vama samima. Vi ste puni vrlina, vaša skromna vrlina zaranja u tamu, treba vas primorati da je učinite da blista u punora danu.

Ja vas slušam kako mi prebacujete da ja izdajem jednu tajnu za koju se zareklo i zaklelo u vašim rukama; ja to priznajem, na žalost, moja usta su izgovorila ovu fatalnu zakletvu, ali moje srce se usuđuje da je opozove. Neka zakletva pomešana sa hulom nikako ne može da veže naše savesti u nekoj detinjastoj stvari, neko zalaganje treba da bude slobodno da bi bilo sveto; čovek se bez krivice oslobađa od onoga što nije izgovorio bez straha. Sjaj vaših isukanih mačeva sledio me je od straha, i moj drhtavi jezik je samo sa užasom pristao na tu mučnu silu prilika.

Ja kidam svoje lance da bih vam vratio ono što sam od vas primio, i najzad pošto moje srce treba da je zločinačko, recite mi koji je zločin veći, što se izgovorila vaša užasna zakletva, ili da se ona izda.

Ja se osećam sa tim mnoštvom tajanstvenim i predragim,

Moja Braćo, Vaš vrlo pokorni

i vrlo zahvalni Sluga. T. W. "

U knjizi je dalje dat i:

"OBRAZAC ZAKLETVE

Ja se zaklinjem pred licem velikog arhitkte sveta, koji je Bog, da nikad ne otkrijem tajnu Masona, i Masonerije direktno ili indirektno; da je nikako ne izdam ustima ili pismom; da ništa ne otkrijem niti da oznacim što bi imalo veze sa znacima, sa gestovima, ili bilo kakvim načinom pcstupanja; a u slučnju prekršaja ja pristajem, da mi grlo bude prerezano, oči iskopane, grudi probodene, srce iščupano, utroba izvađena iz tela, spaljena, pretvorena u pepeo, bačena na dno bezdana ovoga Mora, ili rasejana na četiri vetra po površini zemlje, da ne bi bilo više sećanja na mene među ljudima.

Tako mi Bog pomogao, i njegovo Sveto Evanđelje. Amen."

+

94

Ovo je zakletva koja se ponavlja i pri prijemu učenika i za unapređenje u pomoćnoka,

pa i za majstore. Thom Wolson detaljno opisuje sve te ceremonijale za prijem. Što se tiče onog straha pred isukanim mačevima, to možda ne treba suviše ozbiljno primiti. On je - pošto je "znao da moderni Salomoni otvaraju ulaz u svoj hram samo sa zlatnim ključem" - pre prijema pitao svog prijatelja Cowens-s (koji ga je u to uvodio) koliko to košta, a ovaj mu je rekao da je to bagatela od svega dvanaest funti sterlinga.

U svakom slučaju Thom Wolson još pre više od 250 godina ukazuje na tragičan položaj onoga koji je položio neku zakletvu, pa je posle tek stekao neka saznanja ili iskustva i pamet - kako sam ja to opisao na početku poglavlja 1. "Duhovni svet". Užasno je potresno to njegovo biranje između dva zločina!

Naravno o zakletvi drukčije piše on koji se u mladićkoj naivnosti zakleo, a drukčije ja koji se nikad nisam zaklinjao. Međutim, ipak se iz ovoga može zaključiti, da su i mnogi drugi do istog zaključka došli, ali su ili ćutali ili im se glas nije čuo. A možda su i kao jeretici spaljeni ili na drugi način progonjeni.

Međutim, možda ne baš ovakva ali ipak nekakva zakletva - makar i prećutna, ali sa sličnim pretnjama - jeste u osnovi svih takozvanih elita. Teške su posledice ako se od njihovih pravila odstupi. A jedan od osnovnih propisa u elitama jeste povinovanje nekom poznatom ili nepoznatom autoritetu, nepoznatom naravno iskazanom preko nekog poznatog. Taj nepoznati autoritet je - ako se bliže istražuje - uvek neko duhovno biće koje tako neku grupu ljudi drži na okupu u nekoj eliti i koju ono usmerava preko nekog njenog predvodnika. Ta francuska reč "elita" nastala je izgleda tek oko 1800. godine,358 dakle kao plod Francuske revolucije - verovatno da bi kao reakcija zamenila "plemstvo". Simptomatično je to što ona označava grupu, a ne postoji izraz koji bi označavao pripadnika elite kao pojedinca, dok kod plemstva postoji "plemić", a kod ostalog prostog naroda "prostak". Sam duh odnosno duhovi jezika na to ukazuju:"elita" je zbirna imenica kao i "narod" ili "pleme" u kojoj nema individualnosti, dok se u zajedničkoj imenici "prostak - prostaci" uvek podrazumevaju individue.

Drugim rečima, elita označava neku izdvojenost od ostalog čovečanstva. Ja ovde moram napraviti jednu kovanicu: elita znači onečoveštvo, tj. ono što je bilo čovek kao individualno biće prešlo je u grupnost, postalo je grupa, nestala je individualnost. Ta elita je dakle nastala kao suprotnost, kao reakcija na onaj pravi, osnovni impuls Francuske revolucije, na oslobađanje svih ljudskih individualnosti od zastarelog društvenog sistema zasnovanog na plemstvu, tada već potpuno degenerisanome vojničkom staležu.

Kao pandan toj eliti koja je nastala u Francuskoj izdvajajući se od "građana" u Ruskoj revoluciji je "partijsko rukovodstvo" kao elita zamenilo "knezove", a "drugovi" ono francusko "građani". A da bi se prost narod unapredio i da mu se podilazi i laska radi lakšeg manipulisanja njime, posle isteka obe te revolucije svi su postali "gospoda".

Bez obzira na greške koje je pri tom činio, Ignacije je težio, borio se i izborio da bude ne u eliti nego prostak, pri čemu je ostao snažna individualnost. U tom pogledu - ne u svemu - Ignacije treba da bude uzor svima!

* * * * * * *

U odeljku "Tri načina moljenja"359 upućuje se posebno na "deset zapovijedi", "sedam

glavnih grijeha", "tri duševne moći" i "pet osjetila" i to tako da se o svima njima posebno razmišlja. Kod Očenaša se treba čak na sveku pojedinu reč koncentrisati i tražiti različita značenja. Zatim se upućuje i na ritmičku molitvu, kod koje se svaka reč molitve povezuje sa 358 Der Sprach Brockhaus, 1972 F.A.Brockhaus Wiesbaden 359 Načela jezuita, str 92-95

95

disanjem. To malo podseća na hinduističke joge i njihove vežbe disanja. U svakom slučaju, te vežbe za koncentraciju i meditaciju jesu korisne kad se pravilno vrše i kad se sa njima poveže i još mnogo šta drugo, a posebno devocija prema istini.

U "Otajstva Kristova života"360 dato je u pedeset dve tačke kako egzercitant treba sebi da predstavlja pojedine događaje, s tim što su u zagradama navođene reči uzete doslovce iz evanđelja.361 Tu je dakle data neka sopstvena pripovest o tim događajima, a koja se delimično oslanja na pojedine opise iz svih evanđelja, uzimajući pojedine scene čas iz jednog čas iz drugog, a neki put dodajući nešto svoje. Razbijen je dakle kontinuitet svakog evanđelja, pa se sa pojedinim delovima potkrepljuje sopstveno gledanje na te događaje. Pri tom se međutim uz povezivsnje na neki stav iz evanđelja tvrdi neki put nešto što je tom stavu protivrečno.

U "Rječniku pojmova" datom pri kraju ove knjige stoji: "Otajstvo - tajna nadnaravne stvarnosti koja se ne može primati osjetilima nego samo

vjerom."362 Iako ova formulacija nije baš najpreciznija (nadnaravna stvarnost da je 2x2=4 ne

prima se verom nego osećajem za istinu), ipak se iz čitavog konteksta vidi na šta se misli. Pored ostalog, da se računa samo sa onih pobrojanih pet osjetila, sa kojima ne primamo osećaj gladi, a ipak nam za to nije potrebna neka posebna vera, pogotovu koju bismo primali od nekog drugog.

To je dakle ovako rečeno sasvim u skladu ss onim malo pre navedenim, da ako nam se nešto "čini bijelim" (dakle primamo osjetilima), treba da "smatramo i vjerujemo da je crno" (jer je to nadnaravno). Sledstveno tome i egzercitant treba da veruje u ono što mu je u "Otajstvima Kristova života" napisano ili da veruje u ono što mu je napisano u evanđeljima - ako je jedno drugom protivrečno - samo prema tome kako mu to "izrekne crkveno poglavarstvo" odnosno "Vrhovni svećenik" (eventualno preko nekog poglavara Družbe) baš "kao da dolazi od Krista Gospodina našega".

Kao što je to već rečeno, jedan "vrhovni svećenik" - Pavle III je 1548. odobrio ove "Duhovne vježbe" i time se izjasnio da su navodi u njima tačni i da u njih treba verovati. Ako je u njima nešto različito od onog što stoji u evanđeljima, onda treba verovati u ono iz "Duhovnih vježbi", jer Pavle III evanđelja nije odobrio. Prema tome, članovi "Družbe Isusove" trebalo bi da tekstove evanđelja usklade sa ovim navodima, kako egzercitanti ne bi došli u zabunu. To bi naravno mogla da učini i Kongregacija za doktrinu vere, ali ja ovde pišem o jezuitima.

Na neke nelogičnosti i protivrečnosti ja sam već ukazao, ali ću ovde pored ostalog ponoviti.

1. "O navještenju našoj Gospi piše sveti Luka u prvom poglavlju, 26-38"; "Prva je točka kako je anđeo Gabrijel pozdravio blaženu Djevicu Mariju te

joj navijestio ..."363 Da li je Djevica Marija blažena ili blagoslovena (Lk.1.28)? 2. "O rođenju Krista, našega Gospodina, govori sveti Luka u drugom

poglavlju, 1-14"; "Blažena Djevica ..."364 Kod Luke i ovde stoji samo "Marija" (Lk.2.5)

360 Načela jezuita, str 95-107 361 Načela jezuita, str 295, # 261 362 Načela jezuita, str 238 363 Načela jezuita, str 96, # 262 364 Načela jezuita, str 96, # 264

96

3. "O obrezenju, piše sveti Luka u drugom poglavlju, 21"; "1. Obrezaše Dijete Isusa... 3. Vratiše Dijete njegovoj Majci, kojoj se sažali

radi prolivene krvi njezina Sina."365 Da li je Majka žalila "radi prolivanja krvi njezina Sina" prilikom obrezanja?

To nema kod Lk.2.21, na koje se ovde poziva. 4. "Kako je Isus bio kušan, piše sveti Luka u četvrtom poglavlju, 1-13 i

Matej u četvrtom poglavlju, 1-11"; Opis kušanja nije dat "doslovce" iz evanđelja ni po Luki ni po Mateju, iako

je u zagradama i na njih se poziva.366 5. "O pozivanju apostola"; "1. Čini se da su sveti Petar i sveti Andrija bili tri puta pozvani."367 Ovo se čini uzimanjem opisa raznih događaja iz sva Četiri evanđelja. Sa tim

"čini se" zadržana je neka rezerva da to možda i nije tako. A da li treba "primati ... vjerom" nešto što nam se samo čini? Ta nešto što nam se "čini bijelim" treba neki put da "vjerujemo da je crno"! Izgleda da Pavle III ovo nije razjasnio.

6. "Kako je Krist, Naš Gospodin, izbacio iz hrama prodavaoce piše sv. Ivan,

poglavlje drugo, 13-21"; "2. Prevrnuo je stolove i prosuo novce bogatih menjača koji bijahu u hramu.

3. Siromasima koji su prodavalio golubove reče blago:... "368 Prodavci u hramu se ovde dele na bogate i siromašne. To se možda može

pretpostaviti, ali to tako ne piše u tekstu na koji se poziva (Jn2.13-21). 7. "O govoru što ga je Krist održao na gori piše sv. Matej u petom

poglavlju"; "3.Pokazuje kako nije došao da ukine zakon, nego da ga ispuni, tumačeći

zapovjed koja zabranjuje ubojstvo, blud, krivu zakletvu, a nalaže ljubav prema neprijateljima." 369

O broju blaženstava je već bilo govora. Treba ih tačno prebrojati i onda se dolazi do devet. Ako ih je samo osam, onda jedno iz evanđelja treba izbrisati. - Isto tako kao što je u ovom stavu ispušteno jedno blaženstvo, ispušteno je ne samo tumačenje "zapovjedi" nego i neke od njih, kad se kaže:

Iz ovakve formulacije čovek stiče utisak da Isus samo potvrđuje ove četiri zapovesti iz zakona, čak i ovu četvrtu koje u zakonu nema. Međutim, posle besede na gori on razrađuje, ne zadovoljava se sa onim što je "rečeno", on to ne tumači nego to što je "rečeno" dopunjava sa izvesnim suštinskim stvarima koje se ovde potpuno prenebregavaju. Uz "Ne ubij" dodaje i ne gnevi se i drugo; uz "Ne čini preljube" dodaje da se i pogledom ne poželi i drugo; uz "Ne kuni se krivo" dodaje đa se ne kune nikako i dalje. Sem toga Isus dopunjava i drugo što je rečeno: "Ko otpusti svoju ženu, neka joj da knjigu otpusnu" i "Oko za oko i zub za zub", a što je ovde izostavljeno. A ovde pomenuta "ljubav prema neprijateljima" dodata je posle onoga što je rečeno "Ljubi bližnjega svoga" (Lk.5.17-48). Prema tome, sem izostavljanja

365 Načela jezuita, str 97, # 266 366 Načela jezuita, str 98, # 274 367 Načela jezuita, str 99, # 275 368 Načela jezuita, str 99, # 277 369 Načela jezuita, str 99, # 278

97

jednog blaženstva izostavljeno je i tri "rečeno je", a sem toga ovim kako je to sve izneto izostavljeno je i skriveno je ono suštinsko iz ovog poglavlja.370

8. "O Magdaleninu obraćanju piše sv. Luka u 7. poglavlju, 36-50 "; 1. Ulazi Magdalena..."371 Sv. Luka tu uopšte ne pominje Magdalenino ime, kaže samo "jedna žena".

Zašto je ovo izmišljeno? 9. "Kako je Krist, naš Gospodin, nahranio 5000 ljudi piše sv. Matej u

poglavlju 14,13-21"; "2. Krist, naš gospodin, naloži da mu donesu kruha ... hljebove..."372 Ovo protivreči tekstu iz evanđelja po Mateju, poglavlju 14.13-21, a na koje

se ovde poziva. Tu stoji da su mu na njegovo pitanje učenici rekli da imaju "pet hlebova i dve ribe" koje on onda deli. Zašto to izokretanje i izostavljanje "dve ribe"?

10. "O večeri u Betaniji - Matej, poglavlje 26, 6-10"; 1. Gospodin večera ... zajedno sa Lazarom. 2. Marija izlijeva ... 3. ... A On opet obrani Magdalenu ..."373 U ovom evanđelju se na ovom mestu uopšte ne pominju ni Lazar, ni Marija,

ni Magdalena. Zašto je to izmišljeno? Zašto se sopstveno verovanje - ako je verovanje - povezuje s Matejem koji to ne govori?

11. "O propovijedi u hramu - Luka, poglavlje 19, 47-48"; 2. ... vraćao se u Betaniju jer nije bilo nikoga tko bi ga primio u

Jerusalimu."374 O tome ovde uopšte nema govora, Ako je već izmišljeno, zašto se navodi

stav iz evanđelja koji o tome ne govori? 12. "O poslijednoj večeri, Matej, 26; Ivan 1-30"; 2. Oprao je noge svojim učenicima, pa i Judi, pocevši od svetog Petra ..."375 Iako se Juda ne pominje, može se pretpostaviti da je i njemu Isus oprao noge.

No ono "počevši od svetog Petra" je suprotno tekstu "... poče prati noge učenicima... Tako dođe do Simona Petra..." (Jn.13.5-6). Da je ovo čisto rimokatolički dodatak, vidi se i po onom "sveti", jer se u evanđeljima nikad pred imenima apostola ne kaže da su sveti.

13. U "O otajstvima koja su se zbila na križu - Ivan 19, 23-37"; Nije dato samo ono što tu piše, nego je uzeto i iz drugih evanđelja, a to je

trebalo naglasiti. 376

370 Načela jezuita, str 99, # 278 371 Načela jezuita, str 100, # 282 372 Načela jezuita, str 101, # 283 373 Načela jezuita, str 101, # 286 374 Načela jezuita, str 102, # 288 375 Načela jezuita, str 102, # 289 376 Načela jezuita, str 104, # 297

98

14. "O otajstvima koja su se zbila od križa uključivo do groba"; 1. "Josif i Nikodem skinuše Isusa s križa u prisutnosti njegove žalosne

Majke."377 Njegova majka je možda bila prisutna, ali o tome se ne govori ni u jednom

evanđelju. Stoga se može pretpostaviti da iz nekih razloga ona i nije bila prisutna i da se u tome krije neka posebna tajna.

15. U "O uskrsnuću Krista, našega Gospodina, o njegovom prvom

ukazanju"; Daje se sugestija da se prvo "ukazao bl. Djevici Mariji" uprkos toga što se

navodi da se o tomu "ne govori u Svetom Pismu". Zašto? Ja sam ovo već gore prokomentarisao. 378

16. "O drugom ukazanju - Marko, poglavlje, 16, 1-11"; 2.Vide kamen odvaljen i anđela ... 3. Ukazao se Mariji, koja je ostala kod

groba pošto su druge otišle."379 U ovom evanđelju se kaže "mladić" a ne "anđeo", a takođe se ne govori da su

dve žene otišle a Marija ostala, već za sve tri: "I izišavši pobegoše od groba ... A kada je vaskrsao u prvi dan nedelje, javi se prvo Mariji Magdalini..." (Mk.16.8-9). Zašto bi to moralo biti baš kod groba?

17. "O trećem ukazanju - Sv. Matej, poslednje poglavlje"; 2... A one pristupiše i padoše do njegovih nogu i pokloniše mu se."380 U evanđelju stoji: "A one prišavši uhvatiše njegove noge" (Mt.28.9) 18. "O osmom ukazanju - Ivan, poslednje poglavlje"; 3. Dade im jesti komad pečene ribe i meda u saću..."381 Zašto je ovde izmišljen "med u saću", kad se u evanđelju govori samo o ribi i

hlebu (Jn.21.9 i 13) ? 19. "O devetom ukazanju - Matej, poslednje poglavlje, 16-20"; l. Po Isusovu nalogu učenici pođu na goru Tabor."382 U evanđelju se pominje samo "gora" u Galileji, ne stoji da je to baš Tabor

(Mt.28.16). 20. O dvanaestom ukazanju"; "Ukazao se Josipu iz Arimateje, kako se bogoljubno razmatra i čita u životu

svetaca."383 Ovde se sad poziva ne na Sveto Pismo nego na predanja (zabeležena možda

1000 godina kasnije).

377 Načela jezuita, str 104, # 298 378 Načela jezuita, str 105, # 299 379 Načela jezuita, str 105, # 300 380 Načela jezuita, str 105, # 301 381 Načela jezuita, str 106, # 306 382 Načela jezuita, str 106, # 307 383 Načela jezuita, str 107, # 310

99

21. "O trinaestom ukazanju - l. poslanica Kor., poglavlje 15,8"; Ukaza se sv. Pavlu poslije uzašašća; (A poslije svih javio se i meni kao

nedonoščetu.) Ukazao se također dušom svetim Ocima u Limbu, a pošto ih je odande izveo i vrativši se opet uzeo tijelo, mnogo puta se ukazao svojim učenicima i govorio je s njima."384

Prema "Rječniku pojmova": "Limb - (lat. limbus - rub, granica) po katoličkom vjerovanju mjesto ili stanje između raja i pakla u kome borave nekrštene duše (zato ne mogu u nebo) koje nemaju osobnih grijeha (zato ne spadaju u pakao); nekoć starozavjetni pravednici, danas nekrštena djeca."385

Ovo treba povezati sa ranije datim navodom da je Hristova duša "sišla nad pakao i izbavila odanle duše pravednika".386 Po ovome izgleda da je Limb nad paklom, u kojem su bile duše pravednika. A ko su ti sveti Oci koji su bili u Limbu u vreme između smrti Hristove i uskrsnuća? To su verovatno neki nekršteni pravednici, ali kakva je razlika između njih i onih pravednika koji su bili u paklu? Da li su to neki starozavetni sveti Oci, jer novozavetni još nisu postojali? I ovo je naravno plod mašte, jer se samo prva rečenica ovog otajstva može povezati sa pomenutom poslanicom.

* * * * * * *

Pošto ova moja razmatranja nisu teološka nego naučna, ja se neću upuštati u to šta ko

veruje i da li je to tačno ili ne. Međutim, ja bih ovde skrenuo pažnju da čovek ima moralnu odgovornost za sve što čini. Čovek svakako da nije savršen i da uvek može nešto da zgreši i da svaki čovek vrlo često i greši. Ali ako nešto pogreši, onda mu na to iz bratske ljubavi treba skrenuti pažnju, a ne pored tih grešaka prolaziti ravnodušno ili ga čak iz nerazumnosti nereagovanjem učvršćivati u tim pogrešnim stavovima. Neki put i zato i time što se priklanja njegovom autoritetu ili se ustručava da mu se ne zameri.

Ako više ljudi čita neku knjigu koja je prepuna raznih podataka, možda i teška za razumevanje, svaki će iz nje zapamtiti samo poneke pojedinosti i povezaće ih na svoj način, a mnogo šta neće uočiti ni posle više ponavljanja čitanja. Teško je zamisliti da bi dva čoveka sve isto zapamtila i na isti način razumela. Na to donekle ukazuje i Ignacije kad - kao što je malo pre navedeno - upućuje da kod Očenaša u svakoj pojedinoj reči treba tražiti "razlicita značenja".387

I Ignacije je eto u ovim "Otajstvima Kristova života" izneo ono što je on doživeo, razumeo i zapamtio. Međutim, on se ogrešio o onu moralnu odgovornost, kad se za ovaj prikaz poziva na neki stav iz Svetog Pistna, u kojem to tako ne stoji. To može da zavede onoga ko iz bilo kojih razloga nije to poredio. Pogotovu ako je verovao u autoritet Pavla III, a posle i Pija XI, pri čemu mu nije bilo dostupno ili nije imao vremena da ga sam proučava ili je hteo da se zadovolji samo nekom esencijom, nekim izvodom, da se mnogo ne trudi.

Bez obzira da li se nekom sviđaju ili ne sviđaju ova Ignacijeva izlaganja i da li je s njima saglasan ili ne, moralna odgovornost svih onih koji ih na bilo koji način preporučuju ili šire jeste da kažu da nisu u skladu sa Svetim Pisraom ili da bar jednim delom nisu u skladu. Ne samo da su to skraćena izlaganja i uzeta sad iz jednog sad iz drugog evanđelja, nego da je u njih dodato i štošta čega u Svetom Pismu nema. Ja ne umanjujem trud Kongregacije za doktrinu vere, sa kojim se ona bori protiv mnogih danas vrlo raširenih izopačenosti, ali raspraviti se sa ovim pitanjem nije ni malo manje značajno nego sa pitanjima braka ili 384 Načela jezuita, str 107, # 311 385 Načela jezuita, str 238 386 Načela jezuita, str 89, # 219 387 Načela jezuita, str 94, # 252

100

seksualnih izopačenosti ili odnosa prema jevrejstvu. A na ovo bi trebalo da je podstaknu i jezuiti. Ovo zato što:

"Današnju Evropu ne možemo ni zamisliti bez udjela isusovačkih kolegija i sveučilišta u prošlosti. Isusovci nisu bili jedini odgajatelji i učitelji, radili su i drugi, kako u nekatoličkim tako i u katoličkim krajevima Evrope i svijeta. No i ti su nerijetko, osobito u katoličkim krajevima bili poticani i inspirirani Isusovačkim pedagoško-didaktičkim radom i metodama."388

A pre toga: "U XX stolječu, osobito nakon drugog svjetskog rata, dolazi do novog procvata

isusovačkih kolegija i s obzirom na njihov broj i na njihovu veličinu. Danas Družba Isusova ima 2000 odgojnih ustanova najrazličitijih tipova i nivoa. U njima radi 10.000 isusovaca u najužoj suradnji s blizu 100.000 laika na odgoju više od milijun i petsto tisuća djece, mladih i odraslih u 56 država na svijetu, uključujući i Jugoslaviju (otprilike četiri takve ustanove: dvije srednje i dvije više)."389

Sa ovim navodima će se složiti svako ko se bar donekle interesovao za razvoj moderne naične misli, a sa tim i shvatanja života. Zbog toga ću ja morati da postavim neka pitanja.

* * * * * * * Iako ja ova pitanja postavljam jezuitima, o njima bi trebalo da promisle i pripadnici

svih elita i uopšte svi oni koji imaju neku vlast i daju ton u sadašnjem društvu. Dakle: 1. Da li je iz jezuitizma - konkretno iz malo pre razmatranih "Otajstava Kristova

života" - potekao taj impuls, ili je samo potpomagan, dopunjavan, širen, prećutno priznavan, pa i s pasivnošću potpomagan, impuls da se:

a. Neko obimno delo daje u skraćenim izdanjima kao ova "Otajstva" (po američkom nazivu kao "condensed book", na primer Mahabharata ili Ramajana samo u po jednoj knjizi)? To je sada u velikoj upotrebi kod školske dece, koja romane pisane na 2000 strana čitaju u izvodima od 50 itd.

b. Ime nekog čuvenog pisca i njegovog dela uzme i da tad pod njim neki nesuđeni dramski pisac koji je imenovan od državnih vlasti za reditelja poturi neke svoje zamisli, a koje nemaju nikakve suštinske sličnosti sa onim piscem i delom? Da li su ova "Otajstva" uzor i za to, s tim što su svakako mnogo poštenija? Ali kad se makar samo malo krene u tora pravcu, teško je zaustaviti se na nekoj granici. Autorska prava države doduše štite, ali samo izvesan broj godina. A da li je i pravo po savesti ograničeno? Da li pravo i po savesti može da zastareva?

c. Pri opisu nekog istorijskog događaja smišljeno izostave neki suštinski događaji i momenti, te da se još dodaju neki svoji izmišljeni, kako bi šire narodne mase dobile pogrešne predstave o njima i time bile izmanipulisane? "Otajstva" svakako nisu, sa takvom namerom pisana, ali je masa suštinskih stvari izostavljena.

d. Shvatanje i postavke jednog čoveka ili nekolicine o nekoj nauci - često slučajno, a neki put i namerno netačne - nameću kao zadaci hiljadama dece u školama, nameću preko školskih programa i to autoritativno kao neka otajstva, u koja se mora verovati? Ako se u njih ne veruje ili se bar ne ispovedaju, iako su naučno neodržive, odmah dolazi inkvizitorska osuda - slaba ocena i izgnanstvo iz društva.

2. Kakav su stav imali jezuiti prema vrlo raširenim parolama koje same sebi protivreče, kao "Ništa nije istina", "Sve je relativno", "Svako ima svoju istinu" i druge koje se mogu uporediti sa gore objašnjenim odricanjem vlastite volje vlastitom voljom? Takve parole 388 Načela jezuita, str 277 389 Načela jezuita, str 222

101

su najpre deca iz školskog uzrasta prihvatala, pa onda i kad odrastu zadržavala. A "Današnju Evropu ne možemo zamisliti bez udjela isusovačkih kolegija i sveučilišta u prošlost", koja su kod dece formirala način mišljenja. Da li su se isusovci protiv toga borili i kako ili su preko toga prećutno prelazili? I kako se oni prema tome danas ponašaju? Ja ih ne čujem! A to je važnije nego da li je Marija bezgrešno začeta, jer se to tiče čitavog čovečanstva, svih ljudi, a ne samo rimokatolika. Sem toga, to su najperfidniji napadi na istinu odnosno na Isusa Hrista, jer kod sve te tri gore pomenute parole sama istina gubi svoje bivstvo - kako je ranije objašnjeno.

3. Zakletvi je svakako bilo i daleko pre osnivanja "Družbe Isusove". Međutim, kada

su navođene i naterivane široke narodne mase da se zaklinju na vernost odnosno poslušnost svojim vladaocima? Da li tek sa osnivanjem nacionalnih vojski, od Napoleona? Ja to ne znam. Ali sve te zakletve imaju mnogo sličnosti sa isusovačkim zavetovanjem da se vojuje pod zastavom Krista, koji je "vrhovni vojskovođa dobrih",390 a na zemlji je njegov namesnik papa, kome se zavetuju profesi i drugi da "vojuju za Boga, vjerno poslušni našem Svetom Ocu Pavlu III i njegovim nasljednicima".391 Nisu li te zakletve vladaocima ili njihovim mistifikovanim državama ili narodima sve vrlo slično sastavljene i uvek se pozivaju na nekog boga?

No tu je u pitanju uvek neki drugi bog, jer je apsurdno pretpostavljati da se jedan bog sam protiv sebe bori. Ako oni kojima se polažu zakletve to ne ističu, onda oni ćutanjem lažu. Prećutkivanje neke činjenice važne za donošenje neke odluke jeste laž najperfidnije vrste.

Ja bih još samo dodao da su pod takvim zakletvama i njima podsticano ubijeni nebrojeni milioni ljudi i još mnogostruko više ranjeni i osakaćeni, da ne pominjemo razaranja i pustošenja ogromnih prostora i bolove i tuge preživelih. Ta zaklinjanja su vršili sveštenici raznih hrišćanskih crkava, ne samo rimokatoličke. No pošto je ovde reč o jezuitima - kakav stav oni danas zauzimaju prema tim zakletvama? Ja ni o tome ništa ne čujem! I to je strašno što ni ja o tome ništa ne čujem, a ne odudaram mnogo od stotina miliona drugih prostaka. A taj glas bi trebalo da se čuje do neba! I "Današnju Evropu ne možemo ni zamisliti ...".

Po sebi se razutne, da bi o ovome trebalo da se čuju i sve druge elite, ali one bi prestale da budu elite kad bi se čule. Da li se jezuiti od njih razlikuju? Ignacije je pored svih drugih grešaka uspevao da ostane prostak, svima za uzor prostak! I o tome svemu - o svim tim zaklinjanjima - bi morala da se izjasni i Kongregacija za doktrinu vere, a i njen bivši prefekt a sadašnji papa Benedikt XVI. Naravno i svi koji su na čelu bilo koje hrišćanske zajednice. Ja ih pozivam da se izjasne - istina bez ovlašćenja, ali ipak u ime svih kojima se zavetima i zakletvama manipuliše, pa bili oni toga svesni ili ne. I tražim pomilovanje za sve vladaoce, jer oni ne znaju šta čine! Posebno za one koji manipulišu i jezuitizmom i ložinstvom (ložama svih vrsta) i to najčešće baš preko njihovih zaklinjanja i zavetovanja na nešto što ne znaju šta je.

Ti manipulanti to ne čine svesnim znanjem već instinktom, a njihovim instinktima drugi neki duhovi upravljaju. Oni deluju kao skakavci što polja opuste, mada imaju ljudski lik. Treba li jezuiti i drugi njima da se pokoravaju i da ih služe? I da im se još i zaklinju?

4. Da li su, kad i kako jezuiti organizovali, sarađivali ili se opirali ili se pasivno držali

prilikom ustanovljavanja ministarstava, sekretarijata ili drugih tome sličnih državnih ustanova za dirigovanje duhovnim životom neke zajednice odnosno pojedinim njegovim ograncima? Da li je "Ratio atque institutio studiorum Societatis Jesu - 1599"392 možda poslužio kao uzor za sastavljanje modernih školskih programa, koji su sada naravno još više detaljisani i 390 Načela jezuita, str 74, # 136, 137 i 138r 391 Načela jezuita, str 156, # (3) 392 Načela jezuita, str 230

102

prilagođeni sadašnjim naukama i prilikama? Naravno i željama vladalaca. Ranije je već ukazano da će iz jedne knjige pune raznih činjenica (kao na primer

Sveto Pismo) svaki čovek zapamtiti i prihvatiti samo jedan deo, a drugi će primiti nešto drugo - nijedan sve! Ja bih tu još dodao da i svaka knjiga obuhvata samo vrlo mali deo istina o svetu u kojem se nalazimo, a sem toga:

"A ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje - kad bi se zapisalo jedno po jedno - mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet." (Jn.21.25)

Svaki ministar ili grupa koja uz njega spada ili u koju on spada, dakle elita čiji je on istureni deo, i bez obzira kako se oni nazivali, može samo jedan delić iz Svetog Pisma da zna, a da ne govorimo iz cele te nenapisane knjige prirode ili sveta. Svaki takav ministar ili tome sličan vladalac može dakle u prosveti da propiše da sva deca mogu da uče samo ono dokle je doprlo njegovo šturo znanje, a koje naravno može biti i skroz pogrešno. Jer, nijedan čovek ne može svojom voljom ni da nadmaši svoju volju kao što ne može ni da je se odrekne. Takav ministar - ne kao individualnost već kao predstavnik neke grupnosti - i bez zakletvi preko svoga državnog monopola na pamet vrši sa najžešćim terorom pritisak da čitave generacije moraju da ispovedaju samo ono što on eventualno zna ili misli ili naređuje da sme da se zna odnosno naređuje da se mora verovati u neka njegova otajstva, koja je on izmislio i propisao. A terorizam koji se pri tom primenjuje jesu slabe ocene ako se njegova otajstva ne ispovedaju, a s njima i uništavanje karijere nevernicima. Danas se naravno nevernici ne spaljuju na lomačama, nego se bacaju na društveni otpad.

Kad kažem "ministar", ja ne mislim ni na koju individualnost nego na grupu, na elitu koja se iza nečije ličnosti, bezindividualne ličnosti skriva. Tako treba shvatiti i ovo: Ne postoji "dobar ministar prosvete" nego samo rđav, gori ili još gori - u svim mogućim gradacijama sve do najgori. Reći "dobar ministar prosvete" ima isto toliko smisla kao i "četvrtasti krug" ili "drveno gvožđe".

Jedan od dokaza za to bi bilo i sledeće. Kad bi ti ministri polagali neki test (testovi su njihova vrhunska sadašnja dostignuća), ali test koji bi sastavio neki Bantu crnac ili Amazonac, oni bi samo slučajno na neko pitanje ispravno odgovorili. Takav crnac ili Amazonac, koji naravno na takvu ideju za merenje pameti i znanja nikad ne bi ni došli - oni bi na ovom testu za evropske sastavljače testova utvrdili da su krajnje neinteligentni. Njihovi testovi bi bili sastavljeni na osnovu drugih listova te nenapisane knjige prirode - ako smem da se na ovako paradoksni način izrazim.

No ovo što sam ja ovde rekao za prosvetu važi isto tako za ministre svih ogranaka duhovnog života: kulture, umetnosti, vera, sportova i svega drugog na šta je danas duhovni život izdeljen - po svoj prilici pored ostalog i za to da bi bilo više ministara. Na sve te ogranke se može primeniti ovaj način izlaganja i ja to dalje ovde neću bliže razrađivati. Dovoljno je osvrnuti se na muziku iz koje se izbacuje melodija i harmonija, na zagađenost pogleda reklamama, na psovački rečnik u književnosti, na tuče i parenja ljudskih životinja na televiziji itd. Takođe na pretvaranje verskih zajednica u političke partije, a posebno masovno organizovano i neorganizovano širenje laži i lažljivosti. To su sve slike ministarstava za prosvetu i kulturu, jer oni su ti koji pomažu i podstiču ono što oni hoće, a destimulišu i guše ono što oni neće. To su njihove slike odnodno slike vladajućih elita koje njima upravljaju; njihove, a ne onih koje oni bacaju na društveni otpad ili onih koji im se pokoravaju i služe da ne bi bili na otpadu.

Sve kulture su vodili uvek ljudi koji su bili daleko iznad vladajućih političara. Za to je najbolji primer Sokrat, koga ubijaju političari odnosno odgovarajuća demokratska elita. Jer: kako može jedan Sokrat da bude pametniji od vladajuće elite? On se mora eliminisati!

No grčka kultura se ipak razvijala i dalje, jer su demokratske vladajuće elite ubijale samo pojedince. Tada još nisu došli do toga da pomoću ministarstava ubijaju samu kulturu. Na to su elite došle tek u Novom veku. Pošto se spaljivanje pojedinaca pokazalo neefikasnim,

103

obrazovana su ministarstva i druge državne ustanove za dirigovanje duhovnirn životom i to je naročito došlo do izražaja od poslednjih decenija XIX veka, da bi u XX veku bili organizovani apsolutni državni monopoli nad čitavim duhovnim životom - bar civilizovanih naroda. Drugim rečima, stvorena je antikultura.

Ministri duhovnog života su najzad ubili evropsku kulturu sa njenim američkim i drugim dodacima!

Da li su u tome jezuiti sarađivali i još uvek sarađuju? Oni jezuiti koji su - ugledajući se na Ignacija - ostali prostaci treba po ovome nešto da urade. Da ne bi i njima manipulisali oni bezindividualni "treći", koji iskorišćavaju i ložinstva.

5. Kao što je ranije izneto, sa Ignacijevim radom se u početku nije slagala Inkvizicija,

prethodnica Kongregacije za doktrinu vere. Kad je Pavle III 1548. godine odobrio "Duhovne vježbe",393 - a pape tada još nisu bile nepogrešive - da li ih je on sravnio sa na Tridentinumu 8.4.1546. ozakonjenim pogrešnim prevodom Svetog Pisma? Da li je ta "Vulgata" sa svojim greškama bila osnova i za Ignacijeva otajstva, te u njima nema neslaganja? Ja to naravno ne znam, ali ako ima, da li su isusovci i kad dali predlog ovoj Kongregaciji ili njenim prethodnicima da se izvrši revizija Svetog Pisma i uskladi sa onim što je dato u "Otajstvima Kristova života"394 i kakav stav je prema tome zauzela i zauzima sadašnja Kongregacija za doktrinu vere i njen prethodni prefekt, a sadašnji papa Benedikt XVI?

To je vrlo značajno za onoga ko "... je član Družbe koja je u prvom redu osnovana zato da osobito nastoji oko obrane i širenja vjere te oko napretka duša u kršćanskom životu i nauku. To će postići javnim propovijedanjima, poukama i drugim ..."395

Ovo je navedeno iz "Formule Instituta Družbe Isusove", koju je potvrdio Julije III 1550. godine.396 Prema tome, član Družbe treba da zna šta će propovedati: da li ono što piše u evanđeljima ili ono iz "Otajstava"? Ako on propoveda istovremeno dve suprotne stvari, sama njegova propoved gubi svoje bivstvo, kao što je i vera u dve suprotne stvari bez bivstva, sama sebe je poništila. To sam ja već gore na drugim primerima obrazložio. Propovedanje nečega pogrešnog je ipak propovedanje, ali propovedanje dve suprotne stvari je poništenje, obezbivstvovanje samog propovedanja. Isto tako je i vera u nešto pogrešno ipak nekakva vera, ali vera u dve suprotne stvari, stvari koje jedna drugu isključuju, jeste bezvera.

Na ovo pitanje treba vrlo jasno i javno odgovoriti. Jer to je možda u vrlo velikoj meri uticalo i utiče na tako snažno širenje bezverja.

6. Ja ne znam ritual kako se jezuiti zavetuju, ali znam da se pri polaganjima zakletve

u hrišćanskom svetu vrlo često uzima Sveto Pismo i na njemu se zaklinje. To pretpostavlja da i onaj koji zaklinje i onaj koji se zaklinje smatraju da moralne pouke i drugo u Svetom Pismu jesu ispravne, da se priznaju kao važeće i merodavne. Zašto bi ga inače uzimali? Prema tome, onaj ko se zaklinje priznaje kao moralno ispravno i ono "ne kunite se nikako" (Mt.5.34). On se dakle kune da se nikako ne kune, te prema tome njegova zakletva gubi svoje bivstvo. Takva zakletva jednostavno ne postoji, ona sama sebe poništava.

Drugi primer, ako se neko zaklinje i na evanđelju po Jovanu (neki se zaklinju samo na njemu), a bori se za nekakvu vlast na ovom svetu, on se ne bori za Hristovu vlast, jer priznaje da "moje carstvo nije od ovoga sveta" (Jn.18.36). On se u stvari stavlja u službu nekog drugog duha, ne Hrista. Da li su ti ljudi svesni toga? Isto tako, da li razmišljaju da "je vladar ovoga sveta osuđen" (Jn.l6.11) - a oni se njemu pridružuju?

393 Načela jezuita, str 243 394 Načela jezuita, str 95-107 395 Načela jezuita, str 155, # 1 396 Načela jezuita, str 243

104

Zaklinjanje i to još bilo kakvom vladaocu ovoga sveta vodi čoveka "pod sud" (Jak.3.12) i to će mu se "zakonom slobode suditi" (Jak.2.12). Ako čovek nagonski grabi neku vlast nad drugim ljudima, imaće svakako teške posledice. No akco se on na to još i zaklinje, on te svoje nagone osvešćuje; time on i odgovornost svoju potencira. Pri tome naravno on može i da je izmanipulisan, da su mu kao još nezrelom mladom čoveku isprali mozak i na takvu zakletvu ga naveli. No zbog toga i stoji da će mu se zakonom slobode suditi, uzimaće se u obzir da li je sablažnjen i postao samo nečije orude ili je to njegovo slobodno opredeljenje.

Iz ovoga što ja ovde ističem, vidi se da se to ne tiče samo jezuita i svih drugih verskih organizacija, već i pripadnika svih mogućih vrsta loža, elitističkih loža koje smatraju da treba da vladaju čovečanstvom. Ovo utoliko pre što se jezuitizam na neki način stopio sa slobodnim zidarima ili bar sa jednim njihovim delom, ako ne pre, onda bar za vreme Fridriha II Velikog u Potsdamu, gde su nepuna dva veka kasnije Čerčil i Truman priznali Staljinovu vrhovnu vlast i u znak priznanja poklonili mu pola Evrope i pola Azije. O tome sam ja opširnije pisao još 2004. u svojoj "Povesnoj simptomatici".397 Oni su se tad - ako ne stopili - onda bar zajednički potpali pod vlast onog trećeg, koji se može nazvati "lenjinizam". Zbog toga što su pod vlašću tog trećeg nekima izgleda kao da između ložinstva i jezuitizma postoji nekakav poseban dogovor. Tako neki tvrde da je do takvog dogovora između jezuita i masona došlo januara 1802. zbog odbrane od Napoleona, da po tom dogovoru jezuiti treba da vode duhovni život, a masonske lože privredni. Međutim instinkti lenjinizma njima upravljaju i dodeljuju im zadatke u onim oblastima prema kojima su koji više orijentisani. A taj instinkt - da bi se sam lenjinizam prikrio - upućuje na samo ove dve struje, koje naravno nisu jedinstvene i sastoje se iz velikog broja njima srodnih organizacija ili nastrojenja. Neke od njih su naravno i mogle da naprave tako neki dogovor 1802, a neke onaj treći gura jedne protiv drugih, da bi u toj borbi i pomoću nje ostvario svoje ciljeve.

U svakom slučaju, za vreme Fridriha II Velikog vođen je i Sedmogodšnji rat (1756-1763) izmedu Francuske, Austrije i Rusije s jedne strane i Engleske i Pruske s druge strane. Posle njega Pruska se proširila, a Francuska je isterana iz Indije i Kanade. Ako preskočimo ono što se u međuvremenu događalo, za scenario Drugog svetskog rata morale su biti upotrebljene i ložinske i jezuitske snage (oba u najširem značenju reči). Bez njih se ne bi mogao ni zamisliti cirkus Društva naroda, sa vodećim svetskim državnicima kao klovnovima, a kojim je podstican nemački nacionalsocijalizam na akcije za koje neki Hitler nije mogao ni da misli ni da sanja da će uspeti, a posebno da će mu za vođenje dugogodišnjeg rata iz neprijateljskih država odnosno oblasti koje su u njihovoj potpunoj vlasti neprekidno doticati nafta i druge za vodenje rata potrebne sirovine. A možda se neki tanker od trideset ili šesdeset hiljada tona i nije mogao uočiti na morima kojima su neprijateljske flote vladale?

Sem toga, bez masonskih i jezuitskih snaga i njihovog masovnog korišćenja ne može se ni zamisliti da se deset godina gradi neosvojiva Mažinovljeva linija - ali ne i prema ravnicama Belgije. O finansiranju i Staljina i Hitlera iz istih banaka nije potrebno ni govoriti. Te predigre velikih svetskih klovnova - klovnova pod zakletvom - bile bi smešne, da u glavnoj curkuskoj predstavi nije pobijeno stotinak miliona ljudi - tačan broj se još uvek skriva.

Da li su jezuiti - naravno i pripadnici loža - svesni toga da je njihova nastrojenja lenjinizam iskoristio za svoje sprovođenje svetske revolucije? Da je iskoristio njihova nastrojenja učvršćena zavetima i zakletvama? Za razliku od jezuita i pripadnika loža, koji se svojih zakletvi pridržavaju pa makar bile neispravne i iz nerazumevanja njihovih protivrečnosti davane, lenjinisti se vrlo rado zaklinju, ali do tih zakletvi ništa ne drže. Ima naravno i onih četvrtih, onih prostaka koji se nikad ne zaklinju. Da li su jezuitima draži oni koji se nikad ne zaklinju ili oni koji se zaklinju a zakletve uvek krše ? Na primer zakletve na 397 Vojislav Janković: Povesna simptomatika, Beograd 2004, pod "Širenje komunizma"

105

ustav svoje države. Da li jezuiti - naravno i oni drugi - smatraju da je bolje da društvom upravljaju oni koji svoje zakletve krše ili oni prostaci koji se nikako ne zaklinju? I da li oni koji se svojih ili "svojih" zakletvi na neki način pridržavaju, da li oni uviđaju do čega su i oni sami u XX veku doveli takozvanu hrišćansku kulturu? Treba li tome i na isti nacin i dalje da služe? Jer su pod zakletvom, kojom su se zakleli da se nikako na zaklinju! Ignacije naglašava:

"Prvo pravilo. Osobama koje gomilaju smrtni grijeh na smrtni grijeh običava neprijatelj redovito iznositi prividne naslade, zavodeći ih na maštanje o sjetilnim ugodnostima i o nasladama da ih tako što više optereti. Dobar pak duh služi se kod takvih protivnim načinomt on ih bode i grize unutarnjim glasom savjesti."398

Da li je to velika naslada, kad se u svojoj ruci drži i duhovni i političko-pravni i privredni život i njima upravlja sa jednog centralnog mesta? Kako je to velika naslada, kad se sa jednog mesta propiše za ceo svet: Ovo je međunarođni dan štednje, ovo čistih ruku, ovo belog štapa, ovo protiv raka, ovo zaljubljenih, ovo protiv siromaštva, ovo žena, ovo protiv pušenja, ovo dan rada, ovo protiv HIV-a, ovo davaoca krvi, ovo zdrave hrane itd- itd.! Nije važno što se za takve stvari treba svakog dana boriti, važno je što televizije celoga sveta moraju da pomenu to što smo mi naredili!

Tu je naravno uvek u pitanju neko "mi", neka grupna duša, a Ignacije upućuje na "ja", na unutrašnji glas savesti pojedinca. Treba li - bar u ovome - poštovati Ignacija ili se protiv tog njegovog pravila boriti? O tome se treba jasno izraziti.

7. Da li se i kako jezuiti bore protiv korupcije? Da li smatraju da je to jedno vrlo

rašireno i veliko društveno zlo, protiv kojeg treba preduzeti nešto efikasnije, a ne samo deklarativno osuđivanje i upućivanje na poštenje? Da li oni uviđaju da te deklaracije ništa ne pomažu?

Korupcija je rezultat, sastavni deo sadašnjeg društvenog uređenja odnosno svih navodno različitih uređenja od krajnje levih do krajnje desnih, ona je u njima imanentna. Ona je imanentna u svim tim smešanim državama, gde se sa jednog mesta upravlja i komanduje i duhovnim i političko-pravnim i privrednim životom.

Čim neko ima vlast da od njegove reči, potpisa ili bilo kakvog postupka zavisi da li će neko drugi steći neku privrednu korist ili gubitak, svaka takva reč ili potpis i tome slično ima svoju cenu kao i svaka druga roba. A pošto su u svim sadašnjim društvima - od krajnje levih do krajnje desnih - i duhovne manifestacije postale roba koja se kupuje i prodaje, ovo se onda odnosi i na sve duhovne koristi i gubitke. U ovim sadašnjim smešanim državama državna vlast je ta koja daje diplome o nečijoj pameti, ona određuje kome će umetniku da se omogući da održi neki koncert ili izloži svoje slike, ona je ta koja neku religiju favorizuje ili suzbija.

Ta cena kojom se kupuje neki potpis ili reč može biti u davanju neke koristi onome koji ima vlast ili u oduzimanju koristi odnosno u nanošenju štete koja će njega na neki način pogoditi. Često je ta cena i kombinovana: ponudi se neka korist i pripreti nekom štetom.

Ne postoji čovek koji ima vlast, a da ne može biti potkupl jen ili nuđenjem neke koristi ili nekom pretnjom.

Naravno da ukoliko neko ima veću vlast, da će i cena biti veća, jer će se od njega tražiti i veće usluge. Za nekoga je dovoljan i skroman bakšiš da izvrši neku administrativnu uslugu, a za nekoga ko je pošten jer ima dosta para biće potrebna pretnja da će mu se zapaliti kuća ili da će mu ubiti dete. A za nekog ko ima veću vlast daće se ponuda za još veće privilegije ili pretnja terorističkim bombardovanjem i raznim drugim sankcijama, koje pogađaju hiljade nevinih ljudi koje dotični žali. To je ono što lenjinisti otvoreno govore o svojoj vladavini pomoću biča i šargarepe. Naravno, po srpskoj narodnoj poslovici: Čega se pametan stidi, time se lud ponosi!

398 Načela jezuita, str 107, # 314

106

Da li se jezuiti - naravno i pripadnici njima pridruženih ili nepridruženih loža - da li se oni slažu sa tim da treba takav društveni poredak održavati ili smatraju da vlast treba razvlastiti? Razvlastiti u smislu:

"On (Hrist) je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu (krstu)." (Kol.2.15)

Ako bi se društveni poredak izmenio u smislu razdvajanja na nezavisan duhovni, na nezavisan političko-pravni i na nezavisan privredni život - kako sam ja to već pominjao - onda bi to zlo korupcije otpalo. - Jedino tako, a ne nikakvim deklaracijama o poštenju, a koje za mnogo vekova nisu urodile nikakvim plodom, nego se još i ismejavaju usled i sa širenjem bezverja.

Kakav prigovor protiv tročlanog društvenog uređenja daju jezuite i članovi raznih loža? Za ovih devedeset godina od kako je to predloženo niko se nije usudio da protiv toga nešto otvoreno kaže; da kaže sa odgovarajućim logičkim objašnjenjem, a ne samo sa mutnim frazama kao "Za to još nije došlo vreme" i da time odbaci svaku diskusiju o tome. Od koga dolazi taj strah? Strah da se suoči sa istinom! Tim se dokazuje da je predlog dobar.

Lenjinistima ja ovo pitanje ne postavljam, jer bi time lenjinizam bio savladan, te se odgovor unapred zna, ukoliko bi se uopšte usudili da odgovore, pošto se plaše istine. Tročlano društveno uređenje je jedina alternativa za lenjinizam, koji se sve više širi u celom svetu. Ako jezuiti i pripadnici loža odbacuju uvođenje tročlanog društvenog uređenja i ne bore se za njega, oni se onda stavljaju u službu lenjinista, ostaju da budu njegovo oruđe, sa kojim je samo u XX veku pobijeno više od sto miliona ljudi, a takođe i hrišćanska kultura. A sem toga, i oni sami se od robovanja lenjinizmu mogu osloboditi jedino ukidanjem tih zastarelih smešanih jednodelnih država i uvođenjem tročlanog društvenog uređenja. Borba za očuvanje tih smešanih država predstavlja u stvari i borbu za očuvanje i cvetanje korupcije i za bujanje antikulture.

8. Zavet siromaštva ne uključuje u sebi zavet nesticanja bogatstva. Na to upućuje još i

stara indijska karma joga, po kojoj čovek sve treba da radi, ali samo da se odrekne plodova svoga rada. To su svojevremeno praktikovali i jezuiti u svojoj 1610. godine osnovanoj državi u Paragvaju: bogatstva koja su skupljali davali su kolonizatoru, a naravno da ni oni nisu loše živeli od te žetve iako nisu sejali.

Ja sam već na početku ovog poglavlja skrenuo pažnju na to, da čovek u svojoj težnji za siromaštvom mora da pazi da ne sablazni nekog od svojih bližnjih, da ga ne podstiče na lakomost ili na nerad. U svojoj državi u Paragvaju jezuiti su na suprot tome jedne terali na rad, a druge su učvršćivali u neradu. A danas?

Iako ima i drugih pokazatelja da se jezuiti interesuju i utiču na čitavo društveno uređenje, pa i na privredu odnosno sticanje bogatstva - koje uvek ide uz svaku vlast, ja ću se osvrnuti ovde samo na to što je ovde pomenuto i na šta oni sami skreću pažnju, a što sam ja već citirao: da sada ima "2000 odgojnih ustanova ... u njima radi 10.000 isusovaca ... na odgoju više od milijun i petsto tisuća djece, mladih i odraslih ...399 Kakve pouke oni njima daju u pogledu bogatstva i siromaštva, o kojem Ignacije kaže;

"Siromaštvo treba ljubiti kao tvrdu zidinu redovništva..."400 "... molimo da nas Gospodin doista odabere za istinsko siromaštvo..."401 "... hoću i radije odabirem siromaštvo sa siromašnim Kristom negoli bogatstvo..."402

399 Načela jezuita, str 222 400 Načela jezuita, str 178, # 553 401 Načela jezuita, str 77, # 157 402 Načela jezuita, str 78, # 167

107

Sem toga, Ignacije je u molitvama i s puno suza četrdeset dana posvetio tome "da li da crkva ima kakav prihod i treba li da se Družba time koristi".403 Posle velikih borbi o kojim govori u "Duhovnom dnevniku" sa odlukom "o baš ništa",404 nalazi se "jedan precrtani odsječak u kojem spominje kako ga je odmah u zoru spopala 'napast' da bi za održavanje same crkve ipak trebalo prihvatiti neki dohodak".405 Posle toga je on "Razmišljao o onoj točki, i razmišljao o dodijeljenoj renti. Činilo mi se da su (u tome) zapleti i zapreke neprijatelja."406

A onda: "...Začas sam bio potaknut da prinesem (odluku) o baš ništa za crkvu..."407 Bez obzira šta ko smatra da li je i koliko to opravdano, Ignacije je u sticanju novca za

nekakav rad u duhovnoj oblasti video nešto ubistveno, doživljavao kao nešto užasno, osećao je da će to razorno delovati na ideale kojima je težio. Iako je morao da prosi da bi živeo, iz čitave ove knjige se vidi da je Ignacije osećao neku odvratnost prema novcu, a koji je odbacivao čim bi mu se učinio suvišnim. Bez obzira što se sa prošnjom vežbao u poniznosti, on je u toj zavisnosti od novca osećao gađenje.

Iz ovoga se može zaključiti da bi Ignacije u XX veku vrlo rado prihvatio predlog Rudolfa Štajnera o reformi novčanog sistema, a prema kojem novac treba s vremenom da gubi svoju kupovnu moć, da se organizovano i smišljeno obezvređuje, da se "kvari" i obezvređuje kao i svaka druga roba koja se lageruje. Za Ignacija bi to svakako bilo veliko olakšanje, kad bi video da moć novca koji ga tlači s vremenom opada, ali smišljeno i organizovano za sve podjednako opada. Ne kao što je danas slučaj da se preko enormnih , nadzelenaških kamata nekontrolisani pad vrednosti novca vrši samo na teret sirotinje odnosno njenih ušteđevina (osiguranja i drugog) i uzetih kredita, a da se bogataši koji kredite daju ne samo od pada vrednosti novca štite, nego se sa tim superzelenaškim kamatama još više i bogate. A na još i mnoge druge mahinacije s novcem Ignacije bi se danas sigurno zgrozio.

Kakav stav prema tome zauzimaju danas članovi Družbe koju je Ignacije osnovao? U ime te sirotinje - iako bez njihovog ovlašćenja - ja ih pozivam da se otvoreno i nedvosmisleno o tome izjasne! Slobodno da se izjasne, jer:

"U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah, jer strah ima kaznu; a ko se boji nije došao do savršenstva u ljubavi." (l.Jn.4.l8)

Ja ih takođe pozivam da se izjasne i objasne bar onom "milijunu i petsto tisuća" i ovo, kao i da li proizvodnja treba da se prema potrebama i potražnji organizuje i ostvaruje ili da potrebe i potražnju treba stvarati prema proizvodnji?

Dok su još do početka XX veka potrebe i potražnje bile - bar kod zapadnih hrišćana - veće od proizvodnje, sada u industrijski razvijenijim zemljama proizvodnja dobara daleko premašuje njihove potrebe. Dok su te organizovanije industrijske države i narodi vodili ratove i osvajali čitave kontinente da bi za svoju pntrošnju obezbeđivale sirovine - počevši sa hranom, sada iste te države i narodi vode ratove za plasman svojih ogromnih viškova proizvedene robe, a uprkos tome svoj socijalni poredak zasnivaju na stalnom povećavanju proizvodnje, a pri tom i smanjenju ljudskog rada. O povećanju potrošnje municije i svega što uz to spada za vreme vođenja ratova nije potrebno govoriti; takođe ni o obnavljanju onoga što je ratom razoreno, a što je izgrađivano da bi zadovoljavalo potrebe ljudi.

Ja ću ovde skrenuti pažnju na to, da su sve zapadne "hrišćanske" imperije kad su davale "slobodu" svojim kolonijama, u njima uvek uspostavljale diktatorske režime. Ti diktatori su im onda uvek služili i služe da sprovode njihovu politiku, zamenili su njihove

403 Načela jezuita, str 41, # 100 404 Načela jezuita, str 127, # 15 i 16 405 Načela jezuita, str 129, # 22 406 Načela jezuita, str 132, # 34 407 Načela jezuita, str 133, # 36

108

kolonijalne guvernere, a kolonijalnu vojsku svojim domorodačkim naoružanim i plaćenim pristalicama. Sem sklapanja eksploatatorskih trgovačkih ugovora sa takvim "legalnim" diktatorskim vladama (zapadne demokratije diktaturu ne smatraju legalnom), njima je nametan i državno-pravni poredak kojim su se od tih podjednako siromašnih stanovnika izdvajali i obrazovali apsolutno ili relativno bogati ili bogatiji, kako bi ipak neko mogao da kupuje viškove u zapadnim zemljama proizvedene robe, posebno luksuzne. Dok su njihovi pradedovi poglavicama raznih afričkih plemena poklanjali cilindre i ogledalca da bi u svoje brodove nesmetano utovarivali robove, sadašnji trgovci njima - naravno rukama njihovih slobodnjaka - grade dvorove, a za uzvrat dobijaju koncesije za prodaju svojih viškova i uzimanje njihovih sirovina ili proizvoda prljave tehnologije. Pošto postoje i viškovi luksuzne ili relativno luksuzne robe, u tim eksploatisanim zemljama mora se stvarati i klasa bogataša. To se sve lepo postiže pomoću biča i šargarepe, a i pomoću diktatora kojima se civilizovani i demokratski zapadnjaci uzgred još i podsmevaju.

Međutim, postoje i ogromni viškovi proizvedenih farmerki i majica. Tu sad dolaze u pomoć - svesno ili nesvesno - razni verski učitelji i nosioci kulture, koji ubede stanovnike tropskih krajeva da ne treba da idu goli ili polugoli. A neko možda ubedi Eskime da u svoje igloe instaliraju hladnjače.

Ovo može nekome da izgleda smešno. Ali neka se taj osvrne oko sebe - ako živi u nekom civilizovanom društvu - i pogleda koliko je nepotrebnih stvari on sam kupio, jer ga je neko i nekako ubedio da mu je to neophodno potrebno. Danas je čak osnovana i nauka za sugestivni - recimo sivomagijski - plasman nepotrebne robe. Ona se naziva "marketing".

Da li je potrebno reći, da svaka takva proizvodnja nepotrebne, često čak i štetne robe zagađuje čovekovu okolinu? Posebno naročito robe koja se proizvodi da kratko traje, da bi se što brže zamenjivala novom? Taj način gde proizvodnja stvara potražnju, a ne ljudske potrebe da organizuju i određuju proizvodnju, doveo je do toga da ljudi sve gore žive, jer im je čitavo okriženje svim i svačim zagađeno. To nikad ne bi došlo iz nezavisnog privrednog života, jer bi on proizvodio samo ono što je potrebno, pa makar ljudi sa povećavanjem svojeg standarda te potrebe i proširivali. To isključivo dolazi iz političko-pravne oblasti potpomognuto izopačenom, iz iste oblasti izopačenom duhovnom oblašću, ovih smešanih država, koje svojom vlašću, često i silom oružja nameću privredi šta će i kako će raditi, kako bi se oni održavali na vlasti i uzimali za sebe šta i koliko hoće.

Kao što ne postoje dobri ministri duhovnog života, isto tako ne postoje ni dobri ministri privrednog života. Kao što ne postoji ni četvrtast krug.

Ministri (sa njima pripadajućom grupom) jesu predstavnici državnih vlasti kojima je osnovna svrha vlast, a sa njom i lična dobit. Dok u duhovnom životu oni ljudima ispiraju mozgove i usađuju im sugestivno svoje ideje, privredni život oni upotrebljavaju kao bič i šargarapu. Naravno, ne stide se ni jednog ni drugog.

Šta o proizvodnji koja sivomagijski ili čak i crnomagijski (na primer na televiziji sugestijom kraćom od 1/16 sekunde) uzrokuje potrebe i potražnju, šta o tome govore isusovci u "2.000 odgojnih ustanova", a šta i u ostalom svetu? Pri tome ja podrazumevam da je i ćutanje vrlo razgovetan govor. Ja i ovde u ime prostaka - mada bez ovlašćenja - tražim da se Isusovci o tome jasno izraze, jer je takvo vođenje privrede dovelo do dva svetska rata u XX veku, ako se oni mogu nazvati ratovima, kad ista ruka skoro suvereno upravlja i jednom i drugom zaraćenom stranom. Naravno da je ovo pitanje upućeno i svima drugima koji imaju neku vlast i daju ton ili kao slepa oruđa služe u sadašnjem društvenom uređenju. Prema tome i papi Benediktu XVI.

9. Englez Thomas-Robert Malthus (1766-1834) je prvi postavio doktrinu o

ograničavanju rađanja, naravno prvenstveno onih nižih staleža. Francuz grof Joseph-Arthur de Gobineau (1816-1882) je naučno obradio teoriju o nejednakosti ljudskih rasa. Ne treba se

109

zavaravati i misliti da danas nena veliki broj i maltusijanaca i gobinovaca zbog toga što se protiv njihovih učenja i stavova stalno govori; to je upravo dokaz da ih ima. U stvari oni sami to napadaju rečima, da bi lakše to isto ostvarivali delima.

Ja to naravno ne znam, ali neki tvrde da su maltusijanci u svojim laboratoriumima odnegovali nekakve viruse side ili AIDS-a i ubacili u izvesne društvene slojeve, a posebno u Afriku, da bi povećali smrtnost njenih stanovnika i tih društvenih slojeva. No oni su u svakom slučaju manje naivni od nekog Hitlera ili Himlera. Drugo je pitanje što se oni iz osećaja niže vrednosti svoje individue skupljaju u grupe koje vode razna demonska bića i koja im daju izvesnu snagu i instinkte, da izbijaju na površinu vlasti - i javne i tajne. To kod njih stvara iluziju da oni više vrede od prostoga puka, jer ne uviđaju ko ih uzdiže i čije su oni samo slepo oruđe.

Ljubav i osećanje bratstva prema onima koji su se skupili u istu grupu, a ne prema svim ljudima, pripadnicima celog čovečanstva, to nije Hristova ljubav, nije hristovska. Hristos je došao kao brat svima ljudima, a ne samo nekim grupama. Posle onih malo pre navedenih Jovanovih reči stoji:

"Mi volimo zato što je on prvi zavoleo nas. Ako ko kaže: volim Boga, a mrzi svoga brata, laža je; Jer ko ne voli svoga brata koga je video, ne može voleti Boga koga nije video. I ovu zapovest imamo od njega: ko voli Boga da voli i svoga brata." (1.Jov.4.19-21)

Ako neko smatra da je njegov brat manje vredan od njega, on ga mrzi. To ne znači da on ne uviđa razlike u sposobnostima i iskustvima, koje on može imati veće od njega.Tu se radi o njegovom ljudskom dostojanstvu, o njemu kao čoveku, kao sebi jednakom bratu u Hristu, jednom od udova Hristovih, koji prolazi kroz ovakav ili onakav stupanj razvoja ka istinskom čoveštvu. A, kako je pre ovog navoda dato:

"Svako ko mrzi svoga brata čovekoubica je i znate da nijedan čovekoubica nema u sebi trajnog večnog života." (l.Jov.3.15)

Da postoje razlike u staležima i u rasama, to je svima jasno; pobijanje toga je samo sasvim izvestačeno politikantstvo i svodi se na magijsko manipulisanje ljudima. Ali tvrditi ili smatrati da sve ljudske individue koje pripadaju nekom staležu ili rasi imaju slična ili ista moralna, intelektualna i druga obeležja, nastrojenja i težnje, to je isto toliko nakaradno kao i Vilsonova "prava naroda", po kojima danas u Ujedinjenim nacijama ima preko 200 članova. Što ni najvispreniji geografi ili političari ne bi znali napamet ni polovinu od njih da nabroje, to. nije važno. Važno je što narod skupljen u državi od 20.000 stanovnika ima isti glas kao i onaj od 200.000.000. Ili možda ja grešim?

U svakom slučaju te razlike po rođenju u staležima i rasama propovedaju ljudi sa slabom individualnošću i koji se osećaju više vrednim ako pripadaju tako nekom boljem staležu ili rasi. Oni u grupnosti osećaju svoju vredncst, a ne kao individualnosti.

Da bih ovo ilustrovao, ja ću navesti samo jedan primer. Da li moralno više vredi pripadnik nekog plemena iz amazonske prašume koji uvek govori samo istinu ili pripadnik nekog plemstva ili elite u nekoj najvišoj rasi, a koji redovno laže? Ko od njih - bez obzira na nivo na kojem se sad nalazi - izgrađuje svoje čoveštvo, a ko pada u podčoveštvo ili nečoveštvo? Posebno što onaj ko je na višem stupnju razvoja ima i veću odgovornost za svoje postupke!

"Od svakog - kome je mnogo dano - tražiće se mnogo, i kome "je mnogo povereno - od njega će se više zahtevati." (Lk.12.43);

Da li se i to uzima .u obzir? A i da li je veći zločin, ako taj Amazonac ubije svogs bližnjeg da bi mu oteo ulov kojim će nahraniti svoju porodicu ili ako neko iz najvišeg staleža i najviše rase preleti i više hiljada kilometara da bi bacio bombu kojom ubija nepoznat broj nepoznatih svojih bližnjih čak na drugom kraju sveta? Ko je od njih veći divljak? A tek elita koja takvog divljaka šalje? Koji rang ona zauzima? Obojici tih divljaka će se naravno "zakonom slobode suditi" (Jak.2.12), jer:

110

"A ako gledate ko je ko, činite greh i zakon vas izobličava kao prestupnike." (Jak.2.9) Kakav stav zauzima Družba Isusova prema tome? Ja se ovde pozivam na grupu, jer su

pojedinci sa zavetima poslušnosti obavezni da misle ono što im se naredi: "Koji poglavarevu zapovijed izvršuju izvanjskim činom ali nerado i ne slažući se s

njegovim mišljenjem, ti treba da se ubroje među robove najniže vrste."408 Naravno da tu stoji takođe: "Tri su pouzdana znaka prave redovničke kuće: točno držanje klauzure, čistoće i

šutnje."409 No šutnja je većinom mnogo jasnije izražavanje stava nego bilo kakav govor. Sa

govorom čovek prvo sam sebi osvešćuje svoj stav, pa ga onda - iskreno ili lažljlvo - prenosi drugome. A ćutanje znači iskonsku mržnju i prezir prema bratu koji nešto pita; niti mu se potvrđuje ako je u pravu i time ohrabruje, niti se razuverava ako nije. To ćutanje dolazi neki put iz straha, no - kako sam ja to već malo pre naveo:

"U ljubavi nema straha..." (l.Jov.4.18) Nema u ljubavi, ali u mržnji ima. Svaki, pa i najzaostaliji čovek ima neki osećaj šta je pravo, a šta nije. To je naravno

nešto sasvim drugo od onoga što je pravo, a što se određuje zakonima. Svaki čovek takođe ima i svoju savest, kojom procenjuje i da li je pravo to što je učinio, on sam ili neko drugi.

Ti osećaji pravednosti kod raznih ljudi mogu biti različiti. Ali baš zbog toga, tu je jedino ispravno donošenje odluka koje izglasava većina. Glasanjem se ne sme odlučivati da li je rešenje nekog matematičkog zadatka tačno ni da li je neka muzička kompozicija harmonička ni da li je neko versko ispovedanje ispravno. Glasanjem se ne sme odlučivati ni koliko cementa treba staviti u beton ni kolika snaga motora treba da pokreće neki avion. No glasanjein se mora odlučivati o odnosima čoveka prema čoveku i o zakonima koji to regulišu. Svaki zakon koji nekoj društvenoj zajednici nameće neka elitistička manjina ili - kako se to danas sve više radi - neka elitistička grupa koja čak i ne pripada toj društvenoj zajednici, svaki takav zakon je nepravedan, a s tim i nemoralan, a pripadnici takvih grupa time padaju u podčoveštvo.

"Jer srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda na spasenje." (Rim.10.10) Iako je to možda dato u sasvim drugom kcntekstu - samo "možda" jer i tu postoji

dublja veza, ja ovo navodim, jer pravednost može dolaziti samo iz srca. Pravednost ne dolazi ni iz glave, iz koje dolaze misaona iskustva privrednog života, ni iz donjeg dela tela, iz kojeg dolaze voljna stvaranja u duhovnom životu. A samo u osećanjima srca svi su ljudi jednaki, kao udovi Hristovi.

I ovde radi jasnoće treba navesti neki primer. Mnogoženstvo i starozavetno i sadašnje doneto je kao zakon manjinske grupe iz

duhovne oblasti. Ogromna većina i žena koje treba da dele istog muža i da mu se pokoravaju i dive, kao i muškaraca koji ne mogu da steknu ženu zbog toga što je drugi veći broj žena kupio ili prisvojio svakako da to osećaju kao nepravedno. Oni koji to ipak prihvataju zato što "poglavar tako misli", njima je ili ispran mozak ili su na to navedeni bičem i šargarepom. U slobodnom izjašnjavanju ogromna većina i muškaraca i žena bi takav zakon odbacila.

Većina takođe ne bi prihvatila ni zakon koji bi jednom čoveku davao pravo da im prodaje vodu sa nekog izvora, a ni da poseduje zemlju koju on sam ne obrađuje, nego je daje u najam drugima ili dovodi zvanične ili nezvanične robove da mu je obrađuju. Takvi zakoni su nametnuti iz privrednog života, nametnuti ne slobodnim glasanjem večine nego preko bičem i šargarepom dirigovanih navodnih narodnih predstavnika, koje upravo sama državna vlast postavlja, a ostali narod ih ili nikako ili skoro nikako i ne poznaje. Pripadnici vladajuće 408 Načela jezuita, str 217 409 Načela jezuita, str 218

111

elite i njihove marionete se naravno i ne stide što ih neko iz privrede za donošenje takvih zakona plaća.

Pravednost dolazi iz srca. No pošto ljudi još nisu postigli savršenstvo, njima su još uvek potrebni i neki zakoni, Razna srca danas još uvek mogu imati razne osećaje o pravednosti, te pošto postoje te različitosti, ispravno je da u nekoj društvenoj zajednici budu donošeni ti danas još uvek nužni zakoni, ali prema onome kako to oseća većina punoletnih i normalnih ljudi te zajednice - ne i nekih sa strane, iz drugih zajednica, koji mogu i dobronamerno i zlonamerno da im nameću svoja shvatanja o pravednosti. Pri tom uvek treba imati na umu da:

"Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro." (Gal.2.21)

Da li isusovci, a takođe i svi drugi koji imaju neki uticaj na društveno uređenje smatraju da zakone treba da donosi manjina, zakone prema kojima ta manjina treba da deli pravdu i onoj većini - pa čak i na drugom kraju sveta, a koja za njih smatra da su nepravedni? Da li je za tu manjinu Hristos uzalud umro? Da li odgovornost za donošenje zakona - koji su danas još uvek nužnost - treba da padne na manjinu ili da odgovornost za te zakone treba da ponese većina u jednoj društvenoj zajednici, većina koja će te zakone po svojim potrebama i eventuslno izmenjenim potrebama i menjati? Drugo je pitanje što će predlog zakona uvek morati da daje pojedinac ili grupa u kojoj je pojedinac inicijator; ali njegovo prihvatanje mora biti u skladu sa osećajem pravednosti koji ima većina prostaka - ne kako je zamišlja neka elita koja zakone donosi isključivo takve, da služe njihovim grupnim interesima.

Prebacivanje donošenja zakona na neku elitu, to je mržnja prema toj eliti i guranje njoj pripadajućih ljudi u podčoveštvo. Zar nije i za njih Hristos umro? Zar te besvesne pripadnike elita treba ostaviti u vlasti zlih demona ili im pomoći da se od njih izbave? Jer:

"Odvojili ste se od Hrista vi koji se zakonom opravdavate, otpali ste od blagodati. Jer mi pomoću Duha na osnovu vere očekujemo nadu da ćemo biti pravedni." (Gal.5.4-5)

Da li su pravedni oni koji drugima nameću zakone, za koje ovi smatraju da su nepravedni? Zar nisu oni otpali od blagodati?

I o tome treba da se izjasni i Benedikt XVI.

* * * * * * * Ja sam ovih devet pitanja morao malo opširnije da obrazložim; ali ipak je to vrlo

skraćeno, jer bi se za svako od njih mogla posebna studija napisati, a mogla bi se i još koja druga pitanja dodati.

To što se ja vrlo često obraćam i na Benedikta XVI, to nikako ne treba shvatiti kao neku provokociju. Ja duboko saosećam sa njegovim teškim položajem na koji ga je njegova sudbina postavila. No pošto je on ipak na takvom položaju, on mora i na odgovarajući ispravan način da deluje. Jer prema Pavlu:

"Ako pak propovedam evanđelje, ne mogu da se hvalim; jer moram to da činim; jer teško meni ako ne propovedam evandelje." (l.Kor.9.16)

Ovo se u najvećoj meri odnosi i na Benedikta XVI. A ja u tome mogu samo nešto da pomognem. Ja pomažem time što nastojim da osvestim ono što tinja u podsvesti ostalih prostaka i što je u duhu sadašjeg stepena razvoja čovečanstva.

Ma kako nepotpuna ova pitanja bila, ja se usuđujem da kažem, da je ispravan odgovor na njih i ispravan stav prema njima i odgovarajuće postupanje jedini način za uskrsnuće ubijene evropske hrišćanske kulture.

Ne može to biti nikakav političarski ekumenizam čak ni ako bi bio pod vođstvom pape koga podržavaju isusovci. A ložinsko nabijanje hrišćanstva u Stari Zavet pomoću "judeohrislama", koje propovedaju neki masonski veliki hrišćani da bi se time oduprlo

112

drugim impulsima iz Azije - to je samo razaranje hrišćanstva iznutra i kapitulacija pred duhovnostima koje dolaze iz Azije, kapitulacija zbog njihovog neprimanja Hrista. Da li su i jedni i drugi svesni toga što čine? Oni i jedni i drugi u stvari nesvesno služe lenjinizmu, služe mu iako toga nisu svesni.

Najmoćnije i nepobedivo oružje hrišćanstva jeste istina i ljubav pema apsolutno svim ljudima. To uključuje i idenje i razvoj u duhu vremena, a sa tim i regulisanje međuljudskih odnosa i odgovarajuće društveno uređenje. Da su predstavnici naroda koji su egzoterno primili hrišćanstvo u druge krajeve sveta stupali sa istinom i ljubavlju umesto sa lažljivom podlošću i oružanim pljačkanjem, hrišćanstvo bi sigurno potislo druge duhovnosti, duhovnosti čak i još starije od Starog Zaveta. Ljudi tih starijih duhovnosti su preko takvih "predstavnika" hrišćana stekli mišljenje i ubeđenje da je hrišćanstvo isto što i idolopoklonstvo i to idolopoklonstvo u rđavom obliku, ne onom iskonskom. Ne da se kao kod njih u nekom kamenu ili drvetu gleda nešto duhovno, neko duhovno biće, nego da se i samo duhovno gleda kao plod, kao uzgredni proizvod materijalnoga. A to u stvari i jeste veroispovest ogromnog broja "hrišćana" zapadnih civilizovanih zemalja; idolopoklonstvo mehanizovanja duha. Agresivnost lažnih hrišćana učvrstila je i ojačala druge veroispovesti, onemogućila je ljudima drugih veroispovesti da prime Hristov impuls slobode i ozdravljenja.

Tu gore pomenutu veroispovest najgore vrste idolopoklonstva nastoji Zapad pod imenom hrišćanstva da džihadom nametne Istoku - ne pravo hrišćanstvo za koje je taj đžihad ponovno razapinjanje Hrista. Istok se naravno od tog zapadnog džihada brani svojim sredstvima, koja su manje vidljiva ali ne znači da su slabija i manje efikasna, a koja su sem toga zapadnjacima skoro sasvim nepoznata, te nemaju ni sredstva da se protiv njih efikasno bore; većina ih čak i ne sagledava.

Lenjinisti su svojim instinktima podelili svet na Istok i Zapad, ukinuli su ili bar politički vidljivo ukinuli Sredinu, iz koje je potekao i Benedikt XVI. A ako se u toj Sredini ne uvede tročlano društveno uređenje i njime stvori tampon zona između Istoka i Zapada, doći će do strahovitog okršaja. Čarke i zauzimanja pozicija u okultnom ratu već decenijama traju. A vradžbine i magije, koje su se ranije bacale na pojedince ili manje grupe i sa ograničenim i lokalnim efektima, one se danas sve više upotrebljavaju i u svetskoj politici, a dižu se i na stepen nauke. Na primer, kako da se u čitavom nekom kraju ili narodu izmeni svest ljudi; neki put i uz pomoć hemijskih sredstava, ali neki put i sasvirn okultnih. Naravno da se i ta hemijska sredstva mogu uvrstiti u neku vrstu materijalističke crne magije. O drugim crnomagiskim tehnikama Istoka ili Zapada ja ovde neću govoriti.

To sve treba i Benedilkt XVI da zna. A to treba da shvate i svi oni koji ne žele da služe lenjinizmu, posebno preko svojih zakletvi, koje lenjinisti vrlo vešto iskorišćavaju za svoje svrhe.

Ako je Ignacije danas inkarniran, on se sa ovim slaže.

* * * * * * * "Pravila za raspoznavanje duhova"410 potvrđuju mi da je ova moja gornja tvrdnja o

Ignaciju opravdana. Iz tih njegovih izlaganja se vidi, da Ignacije ima dobra posmatranja i iskustva o onome što se u sopstvenoj unutrašnjosti događa.

U poglavlju 2. "Ignacijev život i razvoj" ja sam već ukazao na to da je Ignacije na svom putu mističarskog školovanja zadržao one predstave koje je primio preko srca, a odbacivao one koje je primio preko mozga, da mu je uzor bio više sv. Franja Asiški nego sv. Dominik. To se može videti kako u ovim pravilima, tako i u onim kojim se završavaju njegove "Duhovne vježbe".

Doživljaji, predstave i način izražavanja koji su bili u Ignacijevom srcu na - moglo bi se reći - pesnički način dati su u ovim "Pravilima za raspoznavanje duhova". To je duboko 410 Načela jezuita, str 107-112

113

sagledavanje onoga što se dešava u duši čoveka koji ide putem nekog duhovnog školovanja, a i inače - samo ne osvešćeno. Dobro bi bilo kad bi isusovci to posebno štampali i učinili pristupačnim svakome. Ja mislim da je to za današnji stupanj razvoja čovekove svesti izvanredno korisno.

Tu se istina upućuje i na nešto protiv čega je Grgur XVI vrlo odlučno istupio 1832. godine u "Mirari vos" i slobodu savesti označio kao zabludu:411

"... Dobar pak duh služi se kod takvih protivnim načinom: on ih bode i grize unutarnjim glasom savjesti."412

Grgur XVI (1831-1846) izgleda da nije naredio da se izbriše ova rečenica Ignacijeva radi prikrivanja njegove besmislice o nepostojanju slobode savesti. To je isto tako besmisleno kao da je rekao da kvadrat nema četiri ugla nego pet, jer ako taj unutrašnji glas savesti ne bi bio slobodan, onda to i ne bi bila savest nego nečija tuđa, spoljašnja opomena i osuda i progonstvo. Grgur XVI je izgleda mogao da shvati samo grčke erinije ili rimske furije - zaostao je u razvoju jedno dve hiljade godina. A možda je zamišljao da on treba da bude još jedina preostala furija?

Slično tome i Pije IX 1864. godine u "Quanta cura" napada slobodu religija.413 Drugim rečima, da religija treba da služi očuvanju državne vlasti, a to je baš i utvrdilo sledbenike Marksove u ubeđenju da je "religija opijum za narod". Time je on svakako nesvesno poslužio razvoju lenjinizma - ako nije bio svesni njegov preteča. I kod njega se naravno vidi slabost u mišljenju. Jer, ako je religija oruđe državne vlasti, ona onda više nije religija, izgubila je svoje bivstvo, postala je jedan od organa državne bezbednosti - kao policija i drugo.

Bez obzira što su mu njegovi sledbenici isusovci pomagali, Ignacije bi za Pija IX sigurno rekao da ga je zahvatila oholost; on bi to rekao da je video kako mu na otvaranju Prvog vatikanskog koncila 8.12.1869. kardinsli ljube ruku, biskupi koleno, a ostali stopalo. Ta oholost je i Piju IX i njegovim pomagačima pomračila um, te nisu shvatili da je "malo" izmenjena dogma od "O nepogrešivosti rimskog pontifeksa" u "O nepogrešivoj učiteljskoj službi rimskog pontifeksa", kako je predložio kardinal Guido, a što znači da je on nepogrešiv jedino kad govori "ex catedra", kad sa predikaonice postavlja dogme, da je to jedino nepogrešivo414 - nisu shvatili da je tako izmenjena dogma izglasana 18.7.1870. upravo nešto suprotno od onoga što su oni želeli, što su hteli da maksimalno uzdignu autoritet papa. Naravno da su ipak mnogi, a posebno biskupi to doživeli kao udarac na sabornost katoličke crkve, kao na jednu od njenih osnovnih postavki. Neki od njih su odmah osnovali i pokret "starokatolika", koji ne priznaje takve nepogrešive pape.

A prostaci? Italijanski katolički prostaci su već u septembru iste te 1870. godine de facto (u postojećem pravnom sistemu nisu mogli de iure) ekskomunicirali Pija IX, kad su Rimljani na plebiscitu sa 133.000 prema 15.000 glasova ukinuli njegovu Crkvenu državu i svoj Rim proglasili prestonicom ujedinjene Italije. Zbačeni vladar Pije IX je od tada sebe smatrao "zarobljenikom Vatikana" i kao Hristov namesnik mnogo žalio gubitak dela carstva koje nije Hristovo. Tek pod Musolinijem su njegovi sledbenici ponovo postali i državni poglavari bar jednog malog dela carstva koje nije Hristovo i za koje se Hristos ne bori (Jn.l8.36).

Za tu dogmu o nepogrešivosti papa kad govore „ex catedra“ odnosno sa predikaonice Rudolf Štajner kaže da jedan papa lako može da pobije učenje nekog svog prethodnika sa objašnjenjem da taj neko svoje učenje nije objavio „ex catedra“ nego nekako drukčije.

A ja ću ovde dodati - ma kako to šokantno izgledalo - da je sa tom dogmom Prvog 411 Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verkag 1989, München, str. 181 412 Načela jezuita, str 107, # 314 413 Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verkag 1989, München, s., str. 182 414 Renate Riemeck: Glaube-Dogma-Nacht, Urachhaus 1985., Stuttgart, str. 298 do 300

114

vatikanskog koncila u stvari srušen sav autoritet papa. Jer, ako je papa nepogrešiv samo kad govori „ex catedra“, to onda znači da je u svim drugim slučajevima pogrešiv. Ranije pape - čak i kad su propovedale nešto protivno od nekog svog prethodnika - nikad nisu njega napadale, čuvao se njihov autoritet odnosno opšti autoritet papa kao Hristovih naraesnika. Do dogme od 18.7.1870. godine podrazumevalo se da svi katolički vernici treba da prihvataju sve moralne i druge pouke koje rimski pontifeks daje u svojim bulama, enciklikama i drugom, pa i ono što on eventualno kaže u nekom nevezanom razgovoru. A od tog dana i sa ovom dogmom o nepogrešivosti „ex catedra“ svima katolicima se u stvari nalaže da proveravaju sve ono što papa nije „ex catedra“ izložio, da proveravaju jer sve to može biti pogrešno. Sem vrlo retkih slučajeva kad neki papa objavi nešto „ex catedra“ - sve njegove spise i izjave pravoverni katolik je po ovoj dogmi obavezan da proverava svojim zdravim razumom i osećajem za istinu, a ovi su na neki način vezani za njegovu savest. U katoličku crkvu je tako na neki način uveden protestantizam.

Da li su to kardinal Guido i njegovi saborci svesno tome težili ili ne, oni su time srušili verovanje u autoritet papa, bili su svesno ili nesvesno oruđe one velike individualnosti - Kristijana Rozenkrojca. Ostalo je naravno još ono „ex catedra“, koje se može tumačiti i kao neko posebno nadahnuće Svetoga Duha. Ali od tog Prvog vatikanskog koncila, pape više ne bi smele autoritativno da nastupaju, jer se njihova uputstva više ne smeju verovanjem primati nego razboritim mišljenjem. Zbog toga bi - ako se pridržavaju ove dogme - sve svoje spise morale pape da pišu na vrlo jasan i za sve prostake razumljiv način, dajući i sve potrebne dokaze i objašnjenja za ono što tvrde, kako bi ih svi prostaci mogli svesno usvojiti ili eventualno dopuniti pa i odbaciti svojim zdravim razumom i osećajem za istinu, kako bi ih svesno i slobodno takoreći ugradili u svoju savest. Tim poukama se nikako ne sme zahvatati sloboda vernika.

To je u smislu arhanđela Mihaila koji je ubrzo posle tog Vaticanum-a I preuzeo vođstvo u razvoju ljudi. Toga bi trebalo i Benedikt XVI da se pridržava i to bi onda bila dobra duhovna osnova za ujedinjavinje svih hrišćana. Političko ujedinjenje pomoću biča i šargarepe i raznih smiclica, to je stvaranje lažnog hrišćanstva, koje će svi nehrišćani doživljavati kao neprijateljsko. I to s pravom!

A sa oslanjanjem na istinu otpadnju i ona neprijateljeva naklapanja o primatu episkopa - po časti Luciferovoj i po vlasti Ahrimanovoj. Daleko više istina o Hristu mogao je steći neki mali pop u Hondurasu ili u Jermeniji, ali mu ipak ne pada na pamet da sebe poredi i određuje koji je po rangu - ni Luciferovom, ni Ahrimanovom.

Ignacije upućuje na borbu protiv oholosti. Sem toga, da li su hrišćanski teolozi - čak i sa doktoratima - pročitali evanđelja i ko im je dao diplome? Na primer: Mt.23.8, Mk.9.35, Mk.10.42-45, Lk.14.l8, Jn.13-15, a i sve drugo. Zar je za njih merodavna politička budalaština Rimskog carstva izmišljena možda pre petnaest vekova?

I tu sad s ovom dogmom o nepogrešivostci isusovci, a posebno profesi, dolaze u vrlo tešku situaciju: S jedne strane oni su se zavetovali da misle sve ono što im poglavar misli, pa i zapovedi da misle, a s druge strane su se zavetovali da po ovoj dogmi poglavarevoj proveravaju da li je to pogrešno odnosno da eventualno misle drukčije. Sem onog ranije pomenutog o belom i crnom415 i slaganju sa poglavarevim mišljenjem u "Mislima sv. Ignacija"416 stoji:

"Koji se pokoravaju samo voljom, dok im se razum protivi, ti su samo jednom nogom u redu."417

A ranije:

415 Načela jezuita, str 116, # 365 416 Načela jezuita, str 217-218 417 Načela jezuita, str 217, 3.misao

115

"... Odloživši potpuno svoj vlastiti sud..."418 No pošto Pavle III i Julije III nisu odobrili ove "Duhovne vježbe" „ex catedra“, onda

znači da i to može biti i pogrešno. Na Vaticanumu I je 18.7.1870. godine od 535 učesnika bilo samo dva glasa protiv, a i oni su posle glasanja tu dogmu ipak prihvatili. Prema tome, ova dogma je pravosnažna i nje se treba pridržavati po naredbi rimskog pontifeksa, a sve drugo što bi bilo protiv nje odbaciti odnosno proveravati da li je tačno ili pogrešno. Ova dogma takođe nalaže i da se proveri i dogma o bezgrešnom začeću Marije, koju isti taj papa Pije IX nije proglasio „ex catedra“, već bulom od 8.12.1854. godine. Prema tome, ne mora da je ova dogma ispravna i da je Marijina majka Ana nju bezgrešno začela (bez obzira kako se to shvatalo), tj. da je Marija posle "immaculata concepcio" postala čovek.419 Da nije ta njegova dogma obnavljanje kulta Cerere odnosno Dijane? Ili Izide? To treba proveriti!

Isusovci su dakle u vrlo teškom iskušenju: Ako im papa kaže nešto van predikaonice, oni s jedne strane prema ovoj dogmi to moraju da proveravaju, a s druge strane moraju da misle isto ono što papa kaže. Ako su u proveravanju došli do toga da je nešto od toga pogrešno, onda oni ne mogu da misle ono što papa kaže, pošto čovek svesno ne može pogrešno da misli. Jer, čim je čovek svesan toga da dva i dva nisu pet, on ne može da misli: "Dva i dva su pet". Može eventualno svesno samo da laže.

I tu se sad dolazi do toga da samo takvo njihovo mišljenje tu gubi svoje bivstvo, postaje obezmišljenost, samo sebe poništava. Pošto se isusovci i tu zavetuju da čine dve protivrečne stvari, kakvu vrednost ima takav zavet? I taj zavet gubi svoje bivstvo, sam sebe poništava. Kao i zavet da će se napraviti petostrani tetraedar.

* * * * * * *

Bez obzira što je i on neki put prevaren, Ignacije - takođe kao i Pavle (2.Kor.11.14) -

opominje: "Četvrto pravilo. Vlastito je zlu anđelu, koji se odijeva u anđela svjetla, da ulazi s

pobožnom dušom, a izlazi sa samim sobom. tj. da pobuđuje dobre i svete misli, prema raspoloženju te pravedne duše, pa onda malo-pomalo gleda da dođe do svoga cilja, da, naime, dušu zaplete u svoje tajne zamke i opake namjere."420

Ovo je jedno od vrlo prefinjenih zapažanja iz tih "Pravila za raspoznavanje duhova", a koje bi stalno trebalo da imaju u vidu "pravedne duše" koje teže nekim plemenitim idealima. Ono što dolazi iz Ignacijevog srca nikako ne treba podcenjivati, pa bez obzira što je u mnogim drugim stvarima kod njega nešto pogrešno.

Slabija su već "Pravila o dijeljenju milostlnje".421 Kad se obraća na nešto što je "van sebe", tu je Ignacije već manje siguran, te su mu i uputstva manje precizna i jasna. No i tu se vidi ono njegovo nastrojenje srca prema siromastvu:

"...Prema tome je i treći sabor u Kartagi (kojemu je pribivao i sv. Augustin) odredio i naložio da biskupsko pokućstvo bude priprosto i siromašno..."422

To Ignacije nije mogao da propusti da kaže, iako je - ili baš zato što je - imao prilike da vidi razna savremena biskupstva. I to je izišlo iz Ignacijevog znanja srca.

"Pravila glede skrupula"423 su takođe vrlo dobra uputstva da čovek sačuva onu - ja bih rekao - Hristovu ravnotežu, ravnotežu između čak i sujevernih optuživanja sebe da je počinio

418 Načela jezuita, str 114, # 353 419 Renate Riemeck: Glaube-Dogma-Nacht, Urachhaus 1985., Stuttgart, str. 298 i 289 420 Načela jezuita, str 111, # 332 421 Načela jezuita, str 112-113 422 Načela jezuita, str 113, # 344 423 Načela jezuita, str 113-114

116

neki greh koji to nije i zanemarivanja svojih makar i lakih stvarnih grehova. "Pravila da osjećamo s Crkvom"424 su već sasvim različita od ovih prethodnih. Sa

svojim pogrešnim postavkama, sugestivnim hvaljenjima čak i nečega što nije za hvaljenje i uputstvima za dvolična propovedanja "priprostome puku" (onaj ko propoveda je elita) ona vrlo mnogo odudaraju od gore nabrojanih pravila. Čovek dobija utisak da ona ne potiču od istog pisca, da ih Ignacije u ovakvom obliku nije mogao sam napisati, da se tu neko drugi umešao. Pošto ja to naravno ne znam, ja neću ni braniti ni napadati Ignacija, već ću se samo držati onoga što tu piše.

Kao uvod u ova pravila ovde stoji: "Da istinski osjećamo s Katoličkom vojujućom Crkvom, kao što bismo morali,

držimo se sljedećih pravila."425 O tom vojevanju i pod čijom zastavom ja sam već pisao u poglavlju 2. "Ignacijev

život i razvoj". Sada bih ja istakao ono "morali", kojim se odbacuje sloboda izbora. To je protivrečno čitavom onom poglavlju "Izbor".426 Takođe je protivno i onom Hristovom:

"... ako želiš da budeš savršen..." (Mt.19.21) Na onaj uvod nadovezuje se odmah: "Prvo pravilo. Odloživši posve svoj vlastiiti sud, valja da držimo svoj duh spremnim i

pripravnim da u svemu slušamo pravu Zaručnicu Krista, našega Gospodina, a to je sveta naša mati Crkva hijerarhijska."427

I o "Zaručnici Krista" ja sam već napisao. Ali ovde bih ja skrenuo pažnju na izraz "svoj duh", koji je jeres ako se ima u vidu dogma iz 869. godine, po kojoj čovek nema duh, da je on samo neka manifestacija duše. Je li to zaokret ka pravoslavlju koje ne priznaje tu dogmu? I zašto? Da li se taj duh čovekov priznaje samo zato da bi što bolje bio zaveden? Da se taj "svoj duh" dezindividuališe i prevede u neku grupnost, da čovekov duh izgubi svoje bivstvo? Jer za čovekov duh je bitno to što ima svoje ja, svoje individualno ja. A ono se od ostalog sveta razlikuje po tome što ima svoje sopstveno osećanje, ne ni po mišljenju ni po htenju. I to osećanje se na samom početku ovih pravila mora stopiti s katoličkom i to još i vojujućčom crkvom, da "istinski osjećamo" s njom, a ne individualno. To je jedan od najperfidnijih napada Neprijateljevih protiv čovekovog ja i samim tim i protiv Hrista od koga čovek i dobija svoje ja.

Da se to ne bi uvidelo vrši se napad i suzbijanje svakog mišljenja, a to je perfidno skriveno u "Odloživši posve svoj vlastiti sud", jer se do suda dolazi mišljenjem. Mišljenje nije mišljenje, ako ne dovodi do suda, na prirner "Ovo je jabuka". Ako je kroz Reč postalo sve što je postalo (Jn.1.3), onda je kroz nju postalo i mišljenje. To mišljenje je kroz Reč darovano svim ljudima, svakom čoveku ponaosob. Odlaganje odnosno odbacivanje svog vlastitog suda znači u stvari borbu protiv stvaralačke Reči odnosno nečeg što je ona stvorila. Zašto? I pod čijim uplivom? Ko bi u tom slučaju delovao preko te svete naše mati Crkve i još hijerarhijske?

I zašto naglasak na hijerarhijska? Iz te i takve hijerarhije je došlo da niži višem ljubi noge - ne da viši nižem pere noge. To je izrugivanje Hrista i takva hijerarhija svakako da nije hristovska. A čija je? Takvu dakle "Crkvu hi jerarhijsku" treba "da u svemu slušamo" !

No pošto postoji savest koja bi se protiv toga pobunila, mora se isključiti "vlastiti sud" i mišljenje kojim se prosuđuje. Za prihvatanje te apsolutne poslušnosti "Crkvi hijerarhijekoj" treba ostati u tami, a ne prihvatiti ovo:

"Opet prozbori dalje Isus govoreći: ja sam svetlost sveta; ko ide za mnom, neće hoditi po tami, nego će imati životnu svetlost." (Jn.8.12) 424 Načela jezuita, str 114-117 425 Načela jezuita, str 114, # 352 426 Načela jezuita, str 79 427 Načela jezuita, str 114, # 353

117

Zato je dakle uvedeno ne da viši pere noge nižem, nego da niži ljubi noge višem. A time i da se ne dođe do "svetlosti sveta", da se ostane u tami na dnu hijerarhijske crkve.

Simptomatično je što se u svih tih osamnaest pravila pominje istina samo u nekom

izopačenom obliku i značenju, ne u smislu "i saznaćete istinu,i istina će vas osloboditi" (Jn.8.51). Stalno se propoveda da se ne saznaje istina. Ko se istine boji? Čiji su to poklonici?

Pošto se ne sme imati vlastiti sud preko saznavanja istine, ne sme se dakle imati ni sopstvena savest, a to je protivrečno "Pravilima za raspoznavanje duhova".428

Mora se: "...Pohvalno govoriti o ispovijedi svećeniku..."429 Sveštenik dakle umesto savesti koja je zamenila erinije stupa na njihovo mesto. To je

onaj zahtev Grgura XVI da se ljudi vrate dve hiljade godina unazad. Po sebi se razume, da prava ispovest ima i velikog značaja i dubokog smisla, ali ona ima smisla samo ako dolazi iz dubine sopstvenoga srca, a ne ako se nekim propisima nameće kao obaveza.

Sada dolaze direktive šta treba hvaliti, bezuslovno hvaliti, bez obzira na ono kako se nešto sprovodi: slušanje svete mise i drugo, redovnički stalež i zavete, moći svetaca (ne kaže se kakve - da li u potiskivanju vlastite volje i savesti?), razne crkvene propise i njene zapovedi.430

O zavetima ja sam već dosta napisao. No ovde se pominje: "... da se zavjet tiče stvari koje nas vode do evanđeoske savršenosti..."431 To je samo sebi protivrečno, jer je zavet fiksiranje za jedno trenutno stanje koje treba

nepromenjeno da traje celog života, stanje bar u jednom delu svoga života. Prema tome, taj zavetovani deo se ne može usavršavati, može se usavršavati samo ono što zavetom nije obuhvaćeno. Zavet isključuje bilo kakvu promenu u onome za šta se zavetovalo, u zavetu je imanentno uključena trajnost i nepromenljivost, a ne usavršavanje; zavet isključuje promenu postojećeg stanja - bar u onome što taj zavet obuhvata. Zaveti i zakletve jesu umrtvljivanje, te nije čudo ako ih krši neko ko traži život, kao recimo Thom Wolson. To njihovo kršenje uključuje izvesna ispaštanja, ali i ta ispaštanja jesu život, ovakav ili onakav ali ipak život. Ako se prekršilac bude povezivao sa istinom, to će biti individualizovan život u Hristu; a ako se povezuje sa neistinama i sam bude svesno proizvodio laži, onda će to biti dezindividualizovan život u Antihristu.

To treba stalno imati u vidu, pogotovu što ovde sada dolaze uputstva kako da se dvoliči i laže:

"Deseto pravilo. Treba da budemo spremniji da radije odobravamo i hvalimo i uredbe i savjete svojih poglavara i njihovo ponašanje negoli da ih osuđujemo. Premda, naime nisu ni sada, a možda ni prije bili kako treba, ipak protiv njih govoriti, bilo u javnim govorima, bilo raspravljajući o njima s jednostavnim narodom, značilo bi prije izazvati ogovaranje i sablazan nego korist. Pa i narod bi se tako ogorčio na svoje poglavare, bilo svjetovne bilo duhovne. Stoga, kao što je štetno pred neukim pukom govoriti zlo o svojim pretpostavljenim u njihovoj odsutnosti, tako opet može koristiti ako se njihove pogreške iznesu pred same te osobe koje ih mogu popraviti."

Jednostavan narod dakle treba lagati, da ne bi bio sablažnjen istinom? A Duh laži neka vodi i dalje njegove "poglavare bilo svjetovne bilo duhovne". Nikako Hristos, koji je "put i istina i život;i (Jn.14-6)! Saznavanjem istine o njima, o njihovim nedelima narod bi se ogorčio, a treba da živi u iluziji da su mu svi ti poglavari dobri i da njima izvanredno lepo vladaju, da ih ne uvlače u sve moguće mesreće i bede. Zar nije to neljubav, čak i užasna 428 Načela jezuita, str 107-112 429 Načela jezuita, str 115, # 354 430 Načela jezuita, str 115, # 355-361 431 Načela jezuita, str 115, # 357

118

mržnja prema tim poglavarima, koji su zaslepljeni svojim strastima uz ovakvu podršku Crkve padali sve niže? Istorija pokazuje da se sami nisu popravljali, te da je "neuki puk" morao na drastićan način da ih smenjuje revolucijama. Kakav stav prema ovome zauzima hrišćanska katolička crkva - ne ova koja ovo propoveda?

A - da se tim povodom vratimo na uvod - sa kakvom to "Katoličkom vojujućom Crkvom" treba da "istinski osjećamo"? I da se u njoj dezindividuališemo, te da i neuki puk u nju uvučemo lažima? Nije li to užasna hula na samu hrišćansku katoličku crkvu? Hrišćanska katolička crkva nikako ne može biti na stanovištu da treba lagati i skrivati istinu od neukoga puka. Od te hrišćanske katoličke crkve sami po sebi su otpadali oni poglavari koji su se nedolično ponašali, oni su sami sebe ekskomunicirali, ekskomunicirali "de facto", jer je ono "de iure" bilo u njihovom osvojenom posedu. No ni hrišćani iz tog neukog puka ne treba svojim nečinjenjem da one rđave poglavare ostavljaju u uverenju da tako treba da rade.

No ovde se zatim upućuje na hvaljenje i pozitivne nauke kojoj je "vlastito više buditi čuvstva", a takođe i skolastike kojoj je "više vlastito da za naše doba" utvrđuje i objašnjava, te da pobija sve zablude i varke. Skolastici iz novijeg doba:

"...koriste se ne samo pravim razumijevanjem Svetog Pisma i spisima onih pozitivnih i svetih naučitelja, već se, budući da su i sami prosvijetljeni i nadahnuti krepošću s neba, pomažu i crkvenim saborima, kanonima i odredbama naše svete majke Crkve."432

Oni dakle ne pomažu papama, već saborima i drugom. Sem toga, iz ovog izlazi da čak i ja pokušavam da budem skolastik, a to se ne bi moglo reći za pisca ili - bolje - pisce ove knjige izdate pod Ignacijevim imenom. To se vidi iz drugog narednog pravila, koje je već celo navedeno, a ja ću ga sad ovde samo skraćeno dati:

"... Da uvijek ostanemo pri istini, treba da za ono što nam se čini bijelim uvijek smatramo i vjerujemo da je crno, ako tako izrekne crkveno poglavarstvo..."433

Ovakvo objašnjenje neki skolastik sigurno ne bi dao; takode ni da narod treba lagati da bi se od istine zaštitili njegovi poglavari i to i svetovni i duhovni. Neki skolastik takođe ne bi tvrdio ni da u Svetom Pismu piše nešto što ne piše niti bi izostavljao ono što tu piše, a odnosi se na neka njegova izlaganja.

Sada opet dolaze pouke za dvoličenje i laganje: "Četrnaesto pravilo. Premda je živa istina da se niko ne može spasiti ako nije

predodređen za nebo i ako nije u posjedu vjere i milosti, opet valja da vrlo dobro pazimo na način kako o svetnu tome govorimo i raspravljamo."434

"Petnaesto pravilo. Ne smijemo mnogo govoriti o predodređenju kao iz običaja, nego, ako već na koji način ili kadkad padne o tom riječ, neka se govori tako da se priprosti puk ne zavede u bludnju, kao što se koji put događa, na primjer kad se kaže: hoću li se spasiti ili osuditi, to je već određeno te unatoč mojim dobrim ili zlim djelima ne može biti drugačije. I tako omlitave i zanemare se dobra djela koja vode k spasenju i k duševnom napretku."435

Sem usvajanja doktrine o predestinaciji Ignacijevog savremenika Kalvina (1599-1564), dakle približavanja njegovom protestantizmu, ovde se upućuje da "priprosti puk" treba lagati, da ne bi zanemario "dobra djela koja vode k spasenju", a istina je "da se nitko ne može spasiti ako nije predodređen". Neki skolastik bi rekao da to protivreči jedno drugom, te bi tražio objašnjenje. No za laganja nisu potrebna objašnjenja, jer bi se onda došlo do istine koja tu laž uništava, a to ne odgovara Duhu laži. Ovde se postavlja i pitanje: Da li se rimokatolički teolozi slažu sa ovom Kalvinovom doktrinom o predodređenju?

432 Načela jezuita, str 116, # 363 433 Načela jezuita, str 116, # 365 434 Načela jezuita, str 116, # 366 435 Načela jezuita, str 116, # 367

119

U narednom pravilu se upućuje na zamajavanje puka o veri, da "ne ohladi i omlitavi za aktivnost, bilo to prije nego što mu je vjeru oblikovala ljubav, bilo poslije toga."436

Dakle u svakom slučaju elita, kojoj naravno pripada i pisac ili pisci ovoga teksta, treba da zamajava puk i da za sebe čuva pravo znanje. Nije li to, takav stav uticao i na sadašnje političare? Ja sam gore već istakao da je skrivanje istine za neku relevantnu odluku u stvari laž najgore vrste.

"Sedamnaesto pravilo. Isto tako ne smijemo previše govoriti i isticati toliko milost da se ne izrodi u otrov koji će uništiti slobodu volje. Može se ipak raspravljati o vjeri i o milosti, koliko je s Božjom pomoći moguće, na veću slavu njegova Božanskog Veličanstva; ali ipak ne tako ni na takav način, osobito ne u naše tako opasno doba, da to bude na štetu dobrim djelima i slobodnoj volji ili da se do njih ništa ne drži."437

Ovde se opet sem uputstava o dvoličenju i zamajavanju puka pominje sloboda volje kao činjenica koja je po sebi razumljiva. Treba paziti da se ona ne uništi i nje se treba držati. Neki skolastik bi tu pitao: Da li kod nekog može volja biti slobodna, ako mu je neko sakrio istinu i poturio mu svoje laži? Zar on tada ne sprovodi volju poglavara koji ga je nalagao, pa se sad na osnovu tih laži na nešto odlučuje? A da li bi taj skolastik ovaj iskaz mogao spojiti sa misli:

"Više treba cijeniti odricanje vlastite volje nego uskršavanje mrtvih."?438 Treba li se odricati vlastite volje ili je treba čuvati - bez obzira da li je moguće da se

vlastitom voljom odrekne vlastite volje? Da li je moguće da je obe te stvari napisala ista ruka? A šta da rade egzercitanti? Jesu li se oni zavetovali da će napraviti petostrani tetraedar?

A ko je to Božansko Veličanstvo, čiju pomoć pisac trazi za doziranje svojih rasprava "o vjeri i o milosti"? Kakva je njihova veza? Svakako izvanredna, jer iz nje proizilaai i ovo završno pravilo:

"Osamnaesto pravilo. Premda valja nada sve cijeniti kada tko Bogu, našemu Gospodinu, mnogo služi iz čiste ljubavi, ipak treba da mnogo hvalimo i strah pred njegovim Božanskim Veličanstvom. Nije, naime, samo detinji. strah nešto Bogu milo i veoma sveto, nego također i strah sluge. Kada, naime, čovjek ne može da postigne ono što je bolje i korisnije, tada i on mnogo pomaže da se čovjek oslobodi smrtnoga grijeha; a oslobodivši se ovoga, lako će se izdići i do straha djetinjega, koji je Bogu, našem Gospodinu, nada sve mio i drag budući da je on jedino s Božjom ljubavi."439

Pošto Boga niko nikad nije video, onda treba služiti i osećati strah pred njegovim namesnikom koga eventualno može videti, ili bar nekog njegovog hijerarhijski opunomoćenog pomoćnika. Taj namesnik - po svoj prilici Pavle III - zna čak i šta je "Bogu milo i veoma sveto", pa kad to zna - svakako zna i kako ga i čime treba služiti! Razlika između "detinjeg straha" i "straha sluge" ovde nije objašnjena. Da li je u tome što dete ne misli, a sluga misli? A šta se događa sa onima koji su se oslobodili smrtnoga greha a nisu predodredeni da budu spaseni? Sta će im to?

Ako se u svim ovim besmislicama traži neki smisao, može se doći samo do toga da je ovo bogohuljenje, a samim tim i jeres. Kakva oholost da neko tvrdi kako zna šta je Bogu milo! Čak i da može da upotrebi izraz da je Bogu nešto veoma sveto! Tragična je bila sudbina pisca ovih redova.

I o ovome treba da se jasno izraze i izjasne i sadašnji i bivši prefekt Kongregacije za doktrinu vere. Jedino se beskompromisnim zastupanjem istine mogu ujediniti svi hrišćani. To treba i jezuiti, a i svi drugi da znaju i da se istine svakog trenutka drže.

436 Načela jezuita, str 117, # 368 437 Načela jezuita, str 117, # 369 438 Načela jezuita, str 217 439 Načela jezuita, str 117, # 370

120

* * * * * * * Iako sam ja u ovom poglavlju hteo da iznesem čisto Ignacijeve teološke zamisli, iz

čitavih ovih izlaganja se vidi da je to nemoguće. Nemoguće je, jer se iz navedenih suprotnih tvrđenja o istim pojmovima i događajima stiče utisak da ove spise nije samo Ignacije pisao odnosno da je možda pod nekim pritiskom morao nešto od svoga stava na nekim mestima da menja. Najbolji dokaz za to jeste uništavanje svojih beležaka.440 One sigurno nisu bile u skladu sa vladajućom elitom. Među jezuitima sigurno ima i stručnjaka koji bi to mogli i dokazati ne samo na osnovu sadržine, nego i stila i načina izražavanja i drugog.

Bez obzira na Ignacijeve lične maštarije, nedoslednosti i nelogičnosti i neslaganja sa Svetim Pismom, iz čitavog njegovog - ne pisanja - nego života i stava prema životu ne može se ni zamisliti da je on zastupao neki elitizam, a još manje da bi za sebe mislio da on pripada nekoj eliti. Čovek koji se potucao i živeo sa najbednijim ljudima! I koji je - ne samo rečima nego svojim delima i životom - potvrđivao ono što je svojim srcem osećao! To je on na svoj individualan način izražavao, jer je i na svoj individualni način doživljavao. Na primer, kušanja kojima je i Isus bio izložen (Lk.4.1-13) Ignacije doživljuje na svoj načln, pa se na svoj način protiv njih i bori, te to i drugima preporučuje:

o "siromaštvo protiv bogatstva" o "pogrde i prezir protiv ljudske časti" o "poniznost protiv oholosti"441

Dalje, iz znanja svoga srca - ne iz mišljenja - Ignacije upućuje da sve što čovek čini,

treba da čini isključivo iz ljubavi, da uvek iz ljubavi bira što će činiti.442 To činjenje iz ljubavi podrazumeva da se čini iz slobodne volje, koja se u ovim spisima neki put potvrđuje, a neki put poriče.

Ignacije je živeo na početku Novoga doba, pa je i on u sebi osećao impuls protestantizma: da sa sopstvenim mišljenjem traži nadahnuće Svetoga Duha da bi se došlo do istine. Otuda njegovo lično istraživanje Svetoga Pisma i njegova - doduše pogrešna i proizvoljna i maštovita - tumačenja istoga, a koja su posledica Ignacijevog nedovoljno izgrađenog mišljenja.

To se sukobilo sa njegovim osećajem srca, sa kojim je smatrao da crkva treba da bude jedinstvena. Kao simbol, a i centar te jedinstvene crkve on je smatrao da je to papa - pa bez obzira da li se nekom od njih kao čoveku i ličnosti može nešto prigovoriti. Otuda i ona njegova preporuka na zavet poslušnosti, u krajnjoj liniji hijerarhijski samom papi kao vrhovnom svešteniku, mada je i tu bilo velikih rasprava - što se vidi iz "Konstitucija".443

Ignacije nije imao dovoljno izgrađeno mišljenje, posebno ne ni mišljenje oslobodeno od čulnosti. Preko svojih maštom izgrađivanih slika on je jačao svoju volju, pa je to i drugima preporučivao. Ali ta volja se nije spojila sa čistitn mišljenjem oslobođenim od telesnosti, nego je u njoj ostala zarobljena, zarobljena u virtuelnoj stvarnosti vezanoj za telesnost.

Otuda i njegove teške zablude, čak i po pravom katoličkom shvatanju jeretička njegova učenja; a neki put i sama sebi protivrečna i nelogična.

On svoje mišljenje nije ili je vrlo neznatno disciplinovao na spoljnjem svetu i to baš zbeog toga i time što nije hteo da sam "od kamena pravi hleb", nego je čekao da mu ga drugi napravi i udeli. To je zbog pogrešnog primenjivanja onog za njega možda najvažnijeg stava i uputstva, stava prema onom kušanju novcem - makar i u najmanjoj meri - a koje je on kao najsnažnije osećao; a i s pravom, jer je druga kušanja lakše savlađivao. I Ignacije - kao i Isus 440 Načela jezuita, str 44, # 100 441 Načela jezuita, str 75, # 146 442 Načela jezuita, str 81, # 184 443 Načela jezuita, str 151-154

121

- nije mogao da potpuno odbije Kušača koji je tražio da "od kamena načini hleb". Njegova borba da veštački stvaranim siromaštvom - neradom i bacanjem novca - nadvlada to iskušenje, koje u čoveku pobuđuje i čežnju ka bogatstvu, nije bila ispravna. Sa tom prošnjom i življenjem od hleba koji su pravili drugi Ignacije nije razvijao mišljenje na tom preobražavanju kamena u hleb, nego je sa svojim mišljenjem živeo u totalnim apstrakcijama.

Ja ću to potkrepiti Novalisovim (Friedrich von Hardenberg 1772-1801) rečima:444 "Ja sam ubeđen, da se hladnim, tehničkim razumom, i mirnim, moralnim smislom pre

dolazi do istinskih otkrivenja, nego preko fantazije, koja izgleda da nas vodi isključivo u carstvo aveti, tom antipodu istinskoga neba." Rađeno u Beogradu od 9.10 do 23.12. 2008 g.

Vojislav Janković

SADRŽAJ:

Predgovor....................................................................... 1

1. Duhovni svet............................................................. 3

2. Ignacijev život i razvoj......................................... 25

3. Jezuitske vežbe....................................................... 51 4. Teološke zamisli......................................................71

444 Novalis, Carl Hanser Verlag, 1978 Munchen-Wien, Band 1, str. 482 i Band 2, str. 775

5. Postignuća duhovnim vežbama

Kao što je već u poglavlju 2 "Ignacijev život i razvoj" navedeno, Ignacije je uništio skoro sve svoje beleške. Prema napomenama izdavača ove knjige "ostadoše nam do danas sačuvana samo dva tanka sveska", koji obuhvataju njegov "Duhovni dnevnik" od 2.2. do 12.3.1544. (12 listova) i od 13.3.1544 do 27.2.1545 (13 listova), a ovde je dat prevod dnevnika samo od 2.2 do 24.2.1544.1

Iz "Kronologije Ignacijevog doba" vidimo, da je godinama pre toga 1540. Pavle III odobrio Družbu Isusovu, 1541. Ignacije izabran za prvog Generala Družbe, 1542. da je ishodio papino pismo u korist obraćenih Židova i da je iste godine osnovana Rimska inkvizicija, da je 1543. on otvorio kuću za katehumene ("koji primaju versku pouku pre krštenja"), 1544. kuću za obraćene prostitutke, a 1545. da je otvoren Tridentski koncil protiv reformacije.2

Tridentski koncil je otvoren tek 13.12.1545, iako je bio planiran za decembar 1542.3 Izdavači ove knjige ovde skreću pažnju na Ignacijeva kolebanja i borbu oko toga, da

li Družba sme da ima bilo kakav "pravno osigurani dohodak", a što se vidi i iz njegovog dnevnika. Oni takođe napominju da "razdioba s naslovima ne potiče od samog Ignacija.4

Ovde pada u oči da je početkom 1544. godine Ignacije smatrao da više stvari ima da zabeleži nego kasnije, do početka 1545. Šteta je što nije preveden ceo taj sačuvani ostatak njegovog dnevnika. I iz njega bi se možda još mnogo šta moglo saznati - da ne govorimo o onom što je on sam uništio. Nekada je i neka tzv. "sitnica" vrlo simptomatična i može ukazati na shvatanja, doživljavanja i nastrojenja tako neke značajne ličnosti kakav je bio Ignacije.

Ignacije (1491-1556) je ipak bio mističar Novoga doba. Na to ukazuje i vođenje ovog dnevnika. On iz istog tog impulsa sa kojim su se njegov savremenik Kopernik (1473-1543) a zatim Đordano Bruno (1550-1600), Galilej (1564-1642), Kepler (1571-1630) sa svojim apstraktnim mišljenjem okrenuli posmatranju zvezdanog neba, on se iz istog tog impulsa sa svojim apstraktnim mišljenjem okrenuo posmatranju onoga što se dogada u njegovoj sopstvenoj duši. Radi tog proučavanja on pravi te beleške, kako bi pomoću njih mogao da utvrdi izvesne činjenice, da ih bolje sagleda, te da iz toga izvuče određene zakonitosti, zakonitosti koje će moći i drugima da saopšti, da bi i drugima bile korisne. Kao što je Kopernik morao da beleži položaje raznih planeta da bi iz toga apstraktnim matematičkim mišljenjem došao do nekih zakonitosti o njihovom kretanju, a što su drugi dalje razrađivali, tako je i Ignacije beležio ono što je pri misama ili drugim prilikama doživljavao: da li su mu tekle suze, da li je osećao smirenost, da li je osećao milost Oca ili Sina, da li utehe, kakvu pobožnost i pouzdanje, da li nevericu ili žalost ili sumnju, takođe i susrete sa nekom Božanskom osobom i drugo. U ovako kratkim beleškama koje su ovde date mnogo je podataka sadržano.

Istovremeno kad Kopernik svojim apstraktnim naučnim mišljenjem traži zakonitosti u kretanjima planeta, traži Ignacije svojim apstraktnim mišljenjem zakonitosti koje vladaju u čovečijoj duši!

Ja se ovde sada neću upuštati u to da li su njihovi zaključci o tim zakonitostima tačni ili ne, niti da li su oni nešto previđali ili ne, ja ovde samo želim da skrenem pažnju na to da su ovakvim pristupom stvorene osnove za razvoj moderne nauke. Što se pod "naukom" danas više ili skoro isključivo podrazumeva onaj smer kojim je išao Kopernik, a ne onaj kojim je išao Ignacije, to je sasvim drugo pitanje, koje treba posebno raspraviti. Čak i moderna psihologija ide Kopernikovim putem, jer i duševne pojave tumači na spoljašnji 1 Načela jezuita, Beograd 1990, str 119-144 2 Načela jezuita, Beograd 1990, str 242-243 3 Renate Riemeck: Glauba-Dogma-Macht, Urachhaus 1985, Stuttgart, s. 251 4 Načela jezuita, Beograd 1990, str 121

materijalistički način, postala je na neki način "nauka o duši bez duše" - kako se to israzio Rudolf Štajner. No, da bi se bar donekle shvatilo ono što ja ovde želim da kažem, za to mogu poslužiti ove reči Rudolfa Štajnera:5

"U svetskoj tajni gleda sebe čovek. U čovekovoj tajni otkriva se svet."

Tri i po veka posle smrti Ignacija i Kopernika nastoji Rudolf Štajner da oba ova

naučna stremljenja objedini i da dovede do jasnoće i pune svesti - ali ne apstraktnim mišljenjem, već mišljenjem zasnovanim na stvarnosti kako fizičkog tako i duševno-duhovnog sveta, te u tom smislu se i ja trudim da dajem odgovarajuća objašnjenja.

Moderna nauka je nastala onda kad su ljudi posumnjali u ono što su neposredno dobijali preko svojih čula. Kopernik i njegovi sledbenici su uspevali u svom duhu da se sa Zemlje premeste na Sunce i da sa njega posmatraju kretanja planeta. Za iznalaženja njihovih zakonitosti u najvećoj meri im je pomagala matematika, za koju bi se moglo reći da je najapstraktnija od svih nauka, ali da u svojoj apstraktnosti daje čoveku najsigurnije dokaze i izvesnosti o onome što se njome postiže. U čulima opažajnom svetu ne postoji nikakav neimenovan broj 5 ili 23, ali smo mi ipak sigurni da je 5+23=28. U čulima opažajnom svetu ne postoji nikakva matematička linija (bez širine i bez debljine), ali smo mi ipak sigurni da su naizmenični uglovi dvaju pravih koje se seku jednaki, a tekođe da je i Pitagorina teorema tačna. Ta sigurnost u matematičkim zaključcima dovela je do onog shvatanja da je svaka grana nauke samo onoliko nauka ukoliko u njoj ima matematike. To je došlo do izražaja i u natpisima na opservatorijama: "Omnia in numera et mensura" ("Sve u brojevima i merama").

Matematiku su Evropljani naučili od Arapa, islamizovanih Arapa. Sa njom i sa drugim islamizovanim arapskim naukama počelo je u Evropi da se širi materijalističko shvatanje kao posledica jednostranog razumevanja i matematike i aristotelizma, pa je Aristotelovo učenje ušlo i u rimo-katoličku crkvu. Ne bi se moglo tvrditi da su baš samo te islamizovane arapske nauke donele materijalističko shvatanje u Zapadnu Evropu, ali su one ipak tome vrlo mnogo doprinele da se ono raširi i učvrsti i da se čak i kao dogma zapadne, rimske crkve (istočne to nisu priznale) 869. godine postavi da čovek nema duh, već da je to samo neka manifestacija duše, a što je posle dovelo i do onog "filioque" iz 1054. godine, kojim se proglašava da je Sveti Duh stvoren u vremenu, a ne da je od večnosti.

Tu dogmu u stvari poriče i sam Ignacije kad kaže "... Vječni Duše Sveti...",6 jer je sa Sinom nastalo vreme, pa ništa što proishodi iz Sina nije iz večnosti, već vremensko, stvoreno u vremenu. I ovo je jedna od "sitnica", za koje sam ja na početku ovog poglavlja rekao da može biti izvanredno značajna. Nju su oni što stavljaju "imprimatur" verovatno prevideli.

No, nije matematika - ta najduhovnija nauka - kriva što je nastalo materijalističko shvatanje u drugim modernim spoljašnjim naukama, nego je to shvatanje napalo i samu matematiku i svelo je samo na "brojeve i mere", svelo je samo na kvantitete poričući sve kvalitete koji se i u njoj iskazuju. Kvalitativno nisu isti i pozitivni i negativni brojevi, a da i ne govorimo o imaginarnim i nadimaginarnim. Kvalitativno nisu iste ni dimenzije gore-dole , desno-levo ili napred-natrag. Kvalitativno nisu iste ni površine koje imaju lice i naličje, i površine koje imaju samo jednu stranu (kao kad se uvrne neka traka, pa joj se lice zalepi na naličje.

Ispravno shvaćena matematika je ta, koja nas može dovesti do shvatanja i onoga što je Kopernik i onoga što je Ignacije istraživao, mada zbog ovakvog njenog današnjeg materijalizovanja izgleda da ona s ovim drugim nema veze. Međutim:

"Život bogova jeste matematika. Svi božanski poslanici moraju biti matematičari." 5 Rudolf Steiner; Wahrspruchworte, GA 40, Dornach 1981, s. 235/3 6 Načela jezuita, str 137, # 48

Ove Novalisove reči stavio sam ja još 1989. kao moto jednom svome spisu, zasnovanom i na njegovim fragmentima i na antropozofski orijentisanoj nauci o duhu Rudolfa Štajnera.7

U tom spisu sam ja pokazao, kako i sama matematika ukazuje na područje slobode, te da se ne može sve tumačiti pomoću kauzalnosti, tj. da svaka posledica, sve što se dešava ima svoj uzrok iz kojeg neumitno sledi - kako to tvrde materijalistički naučnici. Oni naravno i ne slute da je to na zapadni "hrišćanski" način preuzeto islamsko verovanje u sudbinu - ksmet, te raspredaju neke priče o nekim genima i tome sličnom. Pri tom - čak i kad su dobri matematičari - oni ne zapažaju oblast slobode pri svakom integrisanju, jer se kod ∫dx = x+C ta konstanta C uvek može slobodno, proizvoljno i svojevoljno odrediti, nije ona čak ni tom strogom matematikom uzrokovana, te se i matematikom dokazuje da je zakon kauzalnosti netačan odnosno da nije opšte važeći. Zato matematika jeste život bogova, jer život bogova nije određen isključivo kauzalnošću.

Ta kauzalnost nije hrišćanska nego jedna od posledica duhovne okupacije Islamom, posebno arabizovanim Islamom. Ta okupacija se pokazuje i time, što izvesni tajni krugovi već više decenija forsiraju novu religiju, koju sam ja nazvao Judeohrislam ili bolje Judeo-Hri-Islam. Po njoj su i judejstvo i hrišćanstvo i islam isto, jer sva tri veruju u samo jednoga Boga. Što se u svetim spisima sve ove tri religije navode čak i imena većeg broja drugih bogova, to njima ni malo ne smeta. To propovedanje se moglo slušati i na srpskoj televiziji, to je zastupao i vrlo ugledni erudita i pravoslavac, a "Politika" je 17.1.2009. obavestila o velikom "Molitvenom doručku" u Vašingtonu raznih "hrišćana, islamskih vođa i Jevreja" iz 165 zemalja "da bi se pomolili Isusu" (svakako Muhamedovom velikom proroku Isusu).

Sta o tome misle isusovci? A šta o tome ima da kaže Benedikt XVI? Da li su oni u svojim duhovnim vežbama postigli i to, da sagledaju opasnost te nove religije, opasnost ne samo zbog rušenja sve te tri religije, nego još mnogo, mnogo veću?

* * * * * * *

Ta vrlo raširena parola, da je sve samo u brojevima i merama navukla je čitave generacije istražitelja prirode da u svojoj mašti izmišljaju svet koji niti zvuči niti miriše, niti proizvodi artikulisani govor kojim se saopštavaju misli, niti ima bilo kakav ukus, osećaje ljubavi i mržnje i tako dalje. Po toj naučničkoj materijalizovanoj i skučenoj mašti neka knjiga ima samo takav i takav format, toliko i toliko strana, toliko i toliko slova i tome slično, a u nju je uloženo samo toliko i toliko energije da se napiše i štampa. No, pošto je energija po prirodi takva da ne može da nastaje ni iz čega, to - po njima - recimo iz Marksovog "Kapitala" nije mogla da nastane energija koja je pokrenula stotine miliona ljudi. Isto tako, ni "Duhovne vežbe" koje je Ignacije napisao nisu mogle da proizvedu tu količinu energije koja utiče na oblikovanje društvenog uređenja i danas. Pretna tome, takve energije u pisanim delima prema materijalističkim naučnicima ne postoje, pa bez obzira što one ipak menjaju svet. Po njima ni mašta kojom su one napisane nema nikakvu energiju, kao uostalom ni ljubav ni mržnja i tome slično.

U poglavlju "3. Jezuitske vežbe" ja sam već ukazao na upotrebu i zloupotrebu mašte. Ja tu ništa ne mogu da tvrdim, ali bi neko od jezuita to mogao bolje da istražuje i utvrdi u kojoj su meri te Ignacijeve vežbe za upotrebu mašte pri zamišljanju prošlosti uticale na savremene istraživače prirode, koji se sada jedino smatraju da su naučnici i koji svoju maštu ne upotrebljavaju samo za stvaranje nečeg novoga, nego i za tumačenje postojećega. Ovo bi bilo vrlo značajno, pošto "Družba Isusova ima 2000 odgojnih ustanova",8 kako je to već ranije ovde navedeno. I pošto:

"Današnju Evropu ne možemo ni zamisliti bez udjela isusovačkih kolegija i sveučilišta 7 Vojislav Janković: Matematički pristup duhovnoj nauci, Beograd 1989-1990 8 Načela jezuita, Beograd 1990, str 222

u prošlosti." 9 Ti danas vrlo rašireni materijalistički naučnici priznaju postojanje samo onoga što se

može brojati i meriti, onoga što se samo nekim čulima može opažati (većina čula su "subjektivna"), pa onda nečulnom matematikom iz svoje nečulne mašte stvaraju neki čulni svet materijalnih čestica, koje se čulima ne mogu opažati! Ili nepoznatu prirodu svetlosti objašnjavaju nepoznatom prirodom etera, koji svojom nečulnom maštom oni nisu uspeli ni na njima samima zadovoljavajući način, materijalistički način, da do kraja osmisle! Da ne govorimo o tome, što ne smeju da kažu da veruju u duhove koji dva tela kroz ništa guraju jedno ka drugome, nego to nazivaju opet apstraktnim izrazom "gravitacija", pa misle da je davanjem imena nečem što ne umeju da objasne zagonetka rešena. Ili neuke ljude ubeđuju da su netačna njihova svakodnevna višestruka iskustva i o tome kako od živoga nastaje mrtvo i tvrde da je proces obrnut, da je od mrtvog nastalo živo, iako ni na jedan takav slučaj ne mogu da ukažu, pa još i sami tvrde da je ugalj nastao od živog drveća, a ne drveće od uglja. I tako dalje, i tako dalje...

U svoju nepogrešivost takvi naučnici još više veruju nego Pije IX što je verovao u svoju. Pije IX je to bar objašnjavao nekim mističkim božanskim nadahnućima, a materijalistički naučnici traže da se veruje u ono što su "otkrili" njihovi žreci u skupocenim laboratorijumima koje su pristupačne samo izvanredno malom broju njihovih posvećenika, pri čemu je zabranjeno da se govori o bilo čemu duhovnom - bar kad se radi o njihovom poslu. Pa i njihove misli su samo neka lučevina mozga!

No kakva je u stvari razlika u verovanju u ono što papa kaže i verovanja u ono što kažu naučnici da su otkrili na eksperimentima kojima ni neki čak i vrlo nadprosečan čovek ne može da prisustvuje? Razlika je u tome što ono što papa kaže čovek može razvojem svojih sposobnosti i nekih svojih snaga to eventualno i da proverava, a za ono što ti naučnici kažu on mora sebe prvo da onelogikuje, a onda i da prihvati da on nikad neće moći da proverava kako se vrše eksperimenti u njihovim možda i stotine miliona dolara skupim laboratorijumima, te da li se i pri tim eksperimentima pretpostavlja nešto slično kao kad - sad već pristupačnijeg - eksperimentisanja o interferenciji svetlosti, to jest da jedan snop svetlosti može da prolazi kroz drugi a da ga nimalo ne poremeti - baš kao što je to slučaj sa duhovima!

Ja apelujem na jezuite da prema ovome zauzmu određeni stav, da se o njemu jasno izraze i da preduzmu odgovarajuće korake. Ovo s obzirom na njihovu značajnu prosvetiteljsku ulogu - kako to oni sami ističu. Ovo se naravno odnosi i na sve druge organizacije koje utiču na prosvetu, nauku i kulturu, pa to neki put i oni i javno ističu. Međutim, pošto ja ovde pišem o jezuitizmu, ja se obraćam prvenstveno na članove Družbe Isusove. U svakom slučaju neko ipak treba da se suprotstavi onelogikovanju čitavog niza generacija pomoću nauke o postojećem svetu, o prirodi koja ukazuje na nepromenljivu prošlost, nauke koju nameću političari preko svojih ministara, a izmišljaju je naučni posvećenici svojom maštom, iz koje se budućnost tek stvara.

Da li su jezuiti spremni da se suprotstave tom onelogikovanju i da pomognu one naučnike koji ne zloupotrebljavaju svoju maštu, već se drže samo fenomena koje imaju pred sobom i žele da izgrade most između puta Kopernikovog i puta Ignacijevog?

Ja znam da to nije lako, jer čak i isluženi političari koji su bez ikakvog naučnog znanja dobijaju milione dolara za držanje svojih propovedi. Na toj robi se sigurno dobro zarađuje. A Ignacije se užasavao od bogatstva... I od časti... I od oholosti...

Ignacije je čak - kao i moderni istraživači prirode - posumnjao i u ono što se u njegovoj duši neposredno objavljuje i nastojao je da se iznad toga uzdigne i da to nepristrasno posmatra sa neke više tačke gledišta. Ja sam na to već skrenuo pažnju: svoju autobiografiju on piše u trećem licu, piše o tome šta je "hodočesnik" doživljavao. Baš kao što je Kopernik svoje stajalište sa Zemlje prebacio na Sunce, izlazi i Ignacije iz sebe i to svoje ja posmatra sa 9 Načela jezuita, Beograd 1990, str 227, # 4

nekog drugog stanovišta. Drugo je pitanje šta je pri tom video, kako je to tumačio i šta je doživljavao. Ako su čitave generacije istraživača prirode mogle da greše zbog pogrešnog usmeravanja i upotrebe svoje mašte i nelogičnog mišljenja, zar nije mogao to biti slučaj i sa Ignacijem? I nikoga od njih ne treba osuđivati, jer i za njih važi ono Pavlovo:

"Ja pak ni мalo ne marim što me osuđujete vi ili ljudski sud, a ni sam sebi ne sudim. Jer ne znam da sam što kriv, ali time još nisam opravdan. Nego Gospod je taj koji meni sudi." (l.Kor.4.3-4)

Prema Rudolfu Štajneru, Hristos je sada i gospodar karme, on "opravdava" koga treba i pruža ljudima mogućnost za ispravljanje svojih pogrešaka, dakle on i "meni sudi".

No jedna je stvar da li neki čovek živi u nekoj zabludi, te iz te zablude neispravno postupa, a druga je da li on svesno nešto čini iz egoističkih pobuda svojih ili svoje grupe u koju je na neki način upao, pa se čak još i zakleo da će njenim interesima bezuslovno služiti. Posebno kad čini nešto s čim se njegova savest ne slaže, a on to čini zbog zaveta poslušnosti.

Vrlo je mali broj ljudi koji svesno čine nešto zlo. Većina ljudi koji čine zlo nije svesna toga što čini bilo zato što im je u datom trenutku iz nekih razloga svest umanjena bilo zato što čine nešto zašta u svojoj zabludi smatraju da je u nekom smislu dobro, pa bez obzira šta pod tim dobrom takav neki čovek podrazumeva. Sredina između te dve vrste činjenja je, kad neko čini nešto zašta smatra da je zlo, a istovremeno smatra da to treba ili mora da čini iz nekog višeg razloga, da je to neko "nužno zlo". Drugim rečima, takav čovek čini nešto čemu se njegova savest protivi; on ima svest o tome da je to zlo, a ipak ga čini. To zlo on ne čini iz nekog svojeg unutrašnjeg podstreka koji mu donosi neko zadovoljenje, nego ga čini, a pri tom je u duši nezadovoljan što to čini, pati zbog toga - "grize ga savest".

Na činjenje takvog nekog "nužnog zla" uvek su navođeni i naterivani svi oni koji imaju bilo kakvu vlast. Ti koji imaju vlast izmislili su i izreku "Cilj opravdava sredstva", ne Ignacije koji se bori protiv bogatstva, časti i oholosti - kako je to već pomenuto u poglavlju "4. Teološke zamisli", gde su navedene i njegove reči o tome.10 A da li će i koliko će nekome ciljevi opravdavati sredstva, to će svako sam iskusiti posle smrti. U svakom slučaju, pomagati nekom da stekne vlast, to znači želju da taj obavlja neka "nužna zla", koja zadovoljavaju sebične interese onoga koji mu pomaže; to je suprotno od ljubavi prema svom bližnjem, to je sablažnjavanje vlastelina.

Sa tim u vezi je i zavet poslušnosti, jer se time na drugoga prenosi neka vlast i taj se samim tim izlaže iskušenju da nešto pogrešno uradi, da čak i preko svojih poslušnika uradi neka "nužna zla", te da samim tim ona postanu veća nego što bi ih inače sam nalogodavac mogao učiniti. Sem toga, poslušnici se tim zavetima odriču svoje sopstvene savesti i predaju se savesti nalogodavca, a:

"Zašto da tuđa savest sudi mojoj slobodi?" (l.Kor.l0.29) Ja sam već ranije dosta izneo o zabrani zaklinjanja i njegovoj pogubnosti. Ovde se sad

postavlja pitanje i o odnosu zakletve, zaveta ili zaricanja prema savesti. Ako oni dođu u koliziju, kako treba postupiti? Data zakletva ili zavet pripada prošlosti - savest govori sada. Čak i kad savest pobuđuje na kajanje za neko u prošlosti izvršeno delo, ona to govori sada. To sada se nalazi između prošlosti i budućnosti; prošlosti koja je nepromenljiva - mrtva i budućnosti koja će se tek uobličiti, koja je nešto živo.

Ako čovek postupa prema onome što je već ranije stvorena prošlost, tu onda važi zakon kauzalnosti, tu ne postoji sloboda, jer je to umrtvljeno. Međutim:

"Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu." (Gal.5.1)

Sem toga Hristos je "put i istina i život" (Jn.14.6), slobodno uobličavanje budućnosti. I zar nije zakletva jaram prošlosti?

Malo dalje Pavle kaže: 10 Načela jezuita, Beograd 1990, str 79, # 169

"Odvojili ste se od Hrista vi koji se zakonom opravdavate, otpali ste od blagodati. Jer mi pomoću Duha na osnovu vere očekujemo nadu da ćemo biti pravedni." (Gal.5.4-5)

Da li zakon opravdava one koji kamenuju preljubnicu, te kao njene ubice neće snositi odgovarajuće posledice, neće posle svoje smrti u svojoj duši osetiti bolove koje su joj nanosili? I zar nisu doživeli blagodat oni što su poslušali Isusa Hrista - prema kazivanju Jovanovom (Jn.8.1-11) - i nisu bacili kamenje na nju? Zar nisu oni bili oslobođeni od posledica saučesništva u ubistvu, koje im je nalagao zakon?

A, zar nije zakletva neka dopuna zakonu, po kojem prošlost kauzalno deluje na sadašnje i buduće događaje? Baš kako propoveda Muhamed, a što je preuzeo i sadašnjl "judeo-hri-islam"? Zar se i njome ne otpada od blagodati? Možemo li mi od zakletve očekivati nadu da ćemo biti pravedni? I da li uopšte može biti govora o pravednosti nekog ko je silinom zakletve postao automat? Naročito ako nam još i glas savesti sada to ne potvrđuje?

A ukazujući na Mojsijev zakon upisan slovima u kamenu uz napomenu da "slovo ubija, a Duh oživljava" (2.Kor.3-6) Pavle kaže:

"... kako da ne bude još slavnija služba Duha? Jer ako je slavna bila služba koja donosi osudu, mnogo je obilnija u slavi služba koja donosi pravednost. (2.Kor.3.8-9)

Zakonska osuda i pravednost dakle nisu isto. A zakletva - kao dopuna zakonu - donosi još povećanu osudu ("tako mi Bog pomogao" ili tome slično) a savest nas u slobodi upućuje na pravednost, pravednost o kojoj će nam se "zakonom slobode suditi" (Jak.2.12). I Pavle nastavlja:

"Stoga, imajući ovu službu po milosti koja nam je ukazana, mi ne malaksavamo, nego smo se odrekli tajnih, sramnih stvari, ne živimo u lukavstvu i ne izvrćemo reč Božiju, nego se objavljivanjem istine preporučujemo svakoj ljudskoj savesti pred Bogom. Pa, ako je i pokriveno naše evanđelje, pokriveno je samo za one koji propadaju, kojima je bog ovoga sveta oslepio njihove neverničke misli, da ne vide prosvećenje od evanđelja o slavi Hristovoj, koji je slika Božija. Jer mi ne objavljujemo sebe same nego Hrista Isusa Gospoda, a sebe smatramo vašim služiteljima Hrista radi. Jer Bog koji je rekao da svetlost zasvetli iz tame, on je zasvetlio u našim srcima - da mi budemo prosvećeni poznanjem slave Božije u licu Hrista." (2.Kor.4.1-6)

Dakle, ne tajno i sramno, ne u lukavstvu i ne izvrčući reč Božiju, već objavljivanjem istine Pavle i njegovi se obraćaju svakoj ljudskoj savesti. A "bog ovoga sveta" - ne "Bog koji je rekao da svetlost zasvetli iz tame" - taj bog je "oslepio njihove neverničke misli". Taj "bog ovoga sveta" oslepio je i misli modernih monoteističkih judeo-hri-islamovaca, pa ne vide ni ovo ni mnoga druga mesta iz svetih spisa ove tri religije! A, šta ako to i vide, a zbog življenja u lukavstvu ipak tvrde da postoji samo jedan bog? Time oni onda negiraju Hrista koji je "put i istina i život" i priklanjaju se bogu laži, njega samo priznaju da je njihov jedini bog. A šta im o tome govori njihova savest? Da cilj opravdava sredstva? Da to rade, jer su pod zavetom poslušnosti nekome ko to od njih traži? Da zbog svoje zakletve moraju da prihvataju "stranputicu i laž i smrt"?

Jezuiti - naravno i svi drugi - treba prema ovom da zauzmu stav i da nešto učine. Jer: "Ko, dakle, zna da čini dobro, a ne čini, greh mu je." (Jk.4.17) A za Benedikta XVI ja imam utisak da bi se i on sa ovim mojim stavom složio...

* * * * * * * Neposredno pre ovih gore navedenih reči Jakov kaže: "De sad vi koji govorite: danas ili sutra poći ćemo u taj i taj grad, i provešćemo onde

godinu dana, i trgovaćemo, i zaradićemo; vi, koji ne znate šta će biti sutra. Jer kakav je vaš život? Vi ste vodena para koja se zamalo pokaže i onda nestane. Umesto da govorite: ako Gospod htedne, živećemo i učinićemo ovo ili ono." (Jk.4.13-15)

Iz ovakvog impulsa je nekad kod srpskog naroda bio običaj - kad se neko sretne na

putu - da se upita: "Kuda, ako Bog da?" ili skraćeno samo "Ako Bog da?". Međutim, i protiv ovog Jakovljevog upozorenja su postavljene sve zakletve i zaveti: čovek se zaklinje da će nešto učiniti, a ne zna šta će se s njim u međuvremenu dogoditi. A takođe i da li će se ispunjenje toga u jednom trenutku i pod izvesnim okolnostima sukobiti sa čovekovom savesti."

Ako se čovek zaklinje za nečinjenje nečega, izložen je mnogo manjoj opasnosti nego ako se zaklinje za neko činjenje. To je zato što čovek i vrlo retko pada u iskušenje da se zariče da neće činiti nešto dobro, već skoro uvek da neće činiti neko zlo, nešto što on u tom trenutku zaklinjanja smatra da ne treba da čini. Međutim, i takvi zaveti su protivni Hristovom impulsu: umesto da takva nečinjenja budu iz slobodne odluke svakoga "sada", ona se pretvaraju u automatsku kauzalnost koja dolazi iz prošlosti. A "Hristos nas je oslobodio za slobodu" (Gal.5-l).

Utoliko je više protiv Hristovog impulsa i sa težim posledicama zaklinjanje za neko činjenje. Sem neuzimanja u obzir onoga "ako Bog da", pri čemu čovek postaje krivokletnik kad se zakleo da će u određeno vreme biti na određenom mestu, a na putu ga udari automobil i njega odnesu u bolnicu, sem toga tu dolazi u obzir i nemogućnost sagledavanja prilika koje će postojati u nekom budućem "sada" kad to treba učiniti.

Nekome se u trenutku zaklinjanja može činiti da je to njegova posebna misija i čast da se stavi u službu nekome ili nečemu, u čemu on gleda nekakav ideal, pa se i sasvim uopšteno u tom smislu zaklinje; zaklinje se da će prvenstveno tom idealu služiti i da je sve drugo manje važno i podređeno tom idealu. No, Ignacije se borio ne samo protiv bogatstva, nego i protiv časti...

Ali bez obzira na to, i kod ovakvog zaklinjanja može nastupiti nešto nepredviđeno i nepredvidljivo. Na primer, nekada je bilo uobičajeno da se zaklinje na vernost kralju, što podrazumeva i poslušnost, izvršavanje njegovih naredbi. Šta kletvenik treba da radi, ako mu taj kralj poludi ili postane senilan ili pijanica, pa u pomućenoj svesti počne da izdaje neka besmislena naređenja? Da li će on i njih da izvršava zbog zakletve ili će zbog neposlušnosti biti krivokletnik? A šta, ako taj kralj počne da vodi neku politiku za koju kletvenik stekne ubeđenje da je neispravna i pogubna?

Takav slučaj je bio i u skorijoj srpskoj istoriji, kad je izvesna politička elita procenila da je kralj nepodesan, te su 1903. kralja Aleksandra I Obrenovića (1876, kralj l889-1903) ubili njemu zakleti oficiri, pa su se isti ti oficiri posle zakleli i kralju Petru I Karađorđeviću (1846, kralj 1903-1921), koga su doveli na prestol. Petar je pre toga dobar deo života delovao u ilegali pod imenom "Petar Mrkonjić" u tada od Austrije okupiranoj Bosni i Hercegovini, a i od srpske žandarmerije se krio u buretu kod Tarabića,11 jer iz državnih razloga cilj opravdava sredstva. On se i na strani Francuske borio u ratu 1870-1871 protiv Pruske i njenih saveznika, svakako pod zakletvom Francuskoj, u kojoj je svršio vojnu školu. Da li je ta zakletva važila i kad je postao kralj Srbije? A da li se onda zakleo i Srbiji, te je tako služio dva gospodara? A:

"Niko ne moše služiti dva gospodara; jer će ili jednog mrzeti, a drugoga voleti, ili će jednom biti privržen, a drugoga prezirati; ne može se služiti Bogu i mamonu." (Mt.6.24)

Ja ovo ne navodim radi nekog moralnog procenjivanja tog državnog udara u Srbiji, nego radi moralnog procenjivanja same te zakletve na vernost. Pri tom ja naročito uzimam primer baš iz srpske istorije, da mi se ne bi prebacivalo za pristrasnost, a sličnih slučajeva ima svuda. Ti srpski oficiri su dakle o Aleksandru imali jedno mišljenje kad su mu se zaklinjali, a kad su odlučili da ga ubiju imali su drugo. Za ova izlaganja nije važno ni kakvo je bilo jedno ni kakvo je bilo drugo mišljenje, važno je da se po tim oficirima nešto od vremena zaklinjanja promenilo, te su zbog toga oni odlučili da budu krivokletnici i izdajice. Naravno da je sa takvim procenjivanjima situacije povezana i oholost, protiv koje se Ignacije takođe borio... 11 Dr. Radovan Kazimirović: Kremansko proročanstvo, Reprint iz 1940 godine, str. 4, 5, 12, 20. Skrivanje Petra u buretu dato je u nekom drugom izdanju.

Takve stvari se ne dešavaju samo na divljem Balkanu. I u najkultivizovanijim i najdemokratizovanijim zemljama ljudi se zaklinju na svoj ustav, pa postaju krivokletnici iz nekih "državnih razloga", za koje je poštovanje i postupanje po ustavu smetnja - smetnja bar za njihovu oholost. Zbog takvog krivokletstva se naravno ne izvodi na sud, jer "cilj opravdava sredstva". Sudi se samo onima koji su izabrali pogrešan cilj, te zbog toga budu pobeđeni. No, ako prihvatimo da su neki "državni razlozi" iznad ustava, jer ovaj kao zakon iz prošlosti nije mogao predvideti potrebe ovoga "sada", zašto se na njega zaklinjati? Kad već pojedinci mogu da sagledavaju stvari bolje nego ustavotvorci - što im se priznaje jer im se ne sudi - zašto se onda na ustav zaklinjati? I to na Svetom Pismu koje je izričito protiv toga da se čovek kune?

U Svetom Pismu takođe stoji i "Ne ubij", a na njemu je ogroman broj vojnika zaklinjan da ubija. Da li su ovakva politička negiranja religijskih učenja i u kojoj meri uzrokovala širenje ateizma? Jer ako se verskim obredom pobija neko moralno uputstvo iste te vere, ta vera gubi svoje bivstvo. O tome bi trebalo napraviti posebnu studiju, ali pada u oči da je masovno širenje ateizma išlo uporedno sa sve masovnijim zaklinjanjem narodnih masa da će kao vojnici ubijati po naređenju svojih vladalaca. Naravno da se to ne sme jednostrano primiti, jer je to povezano i sa drugim uticajima i nastrojenjima čovečanstva, zbog kojih je ljudima zamračen uvid u duhovni svet.

Simptomatično je da je na Nirnberškom sudu, na kojem je suđeno vrlo neznatnom broju ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata, postavljeno načelo da je ratni zločinac ne samo neposredni izvršilac zločina nego i njegov nalogodavac, a sem toga da izvršioca ne može da pravda to što je zločine vršio po naređenju pretpostavljenih starešina koje je - svakako još i pod zakletvom - bio obavezan da sluša. Drugim rečima, izvršilac uprkos hijerarhijskoj potčinjenosti potvrđenoj zakletvom mora svaku zapovest moralno da procenjuje. Koliko je to u nekoj konkretnoj životnoj situaciji moguće, to je drugo pitanje, a koje može da bude lako samo za apstraktna umišljanja. Ali na tom Nirnberškom sudu je takvo pravno načelo postavljeno.

Iz ove postavke Nirnberškog suda izlazi da je savest iznad zakletve. Prema njemu svaki neposredni izvršilac mora svojom savešću da proceni moralnost dobijenog naređenja i da iz svoje slobode odluči da li da ga izvrši ili ne. Naravno da će za neizvršenje naredenja on biti krivokletnik i kao izdajica ići pod sud svog nalogodavca, a ako ga izvrši biće ratni zločinac prema postavkama Nirnberškog suda. Kako se tu snaći? Šta tu da radi neko od onih malih, koga su Vlastela bez njegove volje i želje u to uvukla?

Pa kakvog smisla i ima zakletva i nije li to izraziti antihristovski impuls? Ja sam već na početku poglavlja "1. Duhovni svet" ukazao na tu ne samo zabranu, već i besmislenost zaklinjanja, a Nirnberški sud je to još mnogo ranije utvrdio. Od koga je potekao taj impuls za ovakav stav Nirnberškog suda, meni nije poznato. Međutim, mene bi zanimalo da znam: da li Družba Isusova to odobrava ili ne? Takođe i šta Benedikt XVI ima o tome da kaže? Ne potcenjujući ni malo njegovu borbu protiv drugih nemoralnih pojava u društvu, ja mislim da je ovo jedno od osnovnih moralnih pitanja, jer se tiče apsolutno svih ljudi. Ono se ne tiče samo nekih koji su moralno pali i izopačeni, nego apsolutno svih koji se trude da budu dobri hrišćani. To će se videti i iz daljih mojih izlaganja.

* * * * * * *

S tim u vezi interesantan je jedan slučaj koji se skorije dogodio. Florian Pfaf, major nemačke vojske napisao je i knjigu o tom svojem slučaju.12 On je katolički hrišćanin sa nesalomljivom voljom za istinu i sa sigurnim osećajem za pravo. On je još 1992. i 1993. 12 "Die Europaer" Nr.4 Februar 2009) str. 19-24. Gerald Brei, Zurich, pod naslovom "Gefahr des Totschlags im Amt" to izlaže prema knjizi koju je izdao Florian D. Pfaff "Totschlag im Amt. Wie der Friede verraten wurde", Wassertrudingen 2008

osećao da je to kršenje ustava kad je nemačka vlada poslala nemačke trupe u Somaliju. Takođe i da je to još bezazleno prema držanju nemačke vlade u kasnijem ratu u Jugoslaviji. Posebno nemačko učestvosanje u bombardovanju Beograda marta 1999. bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija i bez odluke nemačke skupštine.

Po Pfafu je te 1999. oko dvanaest nemačkih pilota odbilo da učestvuje u jugoslovenskom ratu, zbog čega je protiv njih u pokrenutom postupku traženo da naknade troškove za njihovu obuku. Njih su onda zamenili piloti koji su to prihvatili pod uticajem propagande, čiji su falsifikati tek kasnije otkriveni.

Pfaf smatra da ako vojnik zbog svoje savesti ne želi da pomaže metode koje su za odbacivanje - da je pravo na njegovoj strani; ako njegova savest govori isto što i zakon, onda nema konflikta. Sem toga, po njemu vojnik nije akronim za "Treba bez dugog mišljenja sve da radi" (SOLDAT = Soll ohne langes Denken alles tun). To se učilo i u nemačkoj vojsci, kao i da je neobraćanje pažnje na ovo pravilo kažnjivo. Da svaki vljnik mora da pri prihvatanju zapovesti ispita da li je to delo kažnjivo, a ako jeste, ne sme da ga izvrši, te da ne sme ni da propusti da to ispita.

Rat u Iranu marta 2003. bio je otvoreno kršenje prava naroda. Rat se sme voditi samo ako je izvršen napad ili bar neposredno predstoji napad na sopstvenu ili vojnim savezom povezanu drugu državu ili ako Ujedinjene nacije odluče da treba upotrebiti oružje radi očuvanja ili uspostavljanja mira. Uzevši to u obzir, Pfaf je odbio da učestvuje u tom ratu. Zbog toga su ga nedelju dana ispitivali psihijatri, pa pošto su našli da je normalan, njega su onda vratili u službu i dali mu zadatak da radi na poboljšavanju logističkog "software" programa. Pfaf je odbio i na tome da radi, jer bi to bilo podrška ratu u Iraku. Pri tom se on pozvao na obavezu vojnika prema njihovom osnovnom zakonu i na svoju savest. Zbog toga je pred vojnim sudom optužen za odbijanje poslušnosti. Sud je našao da je kriv i degradirao ga na čin kapetana. Obe strane su uložile žalbu kod Saveznog upravnog suda, koji Pfafa 21.6.2005. oslobađa od optužbe i kao obrazloženje daje da je rat u Iraku protivan pravu naroda, da je sloboda savesti optuženoga nemačkim ustavom zagarantovana; da on nije hteo da daje vojnu podršku ratu koji su otpočele SAD i njeni saveznici na suprot pravu naroda.

O ovoj odluci su svi mediji ćutali. Po Pfafu napadački ratovi protivni pravu naroda podsećaju na najmračnije dane

inkvizicije ili na eutanaziju, gde je ubijanje legalizovano. To je odvajanje prava od morala. Pravna država zasnovana na temelju hrišćansko-zapadnjačkih vrednosti gubi time svoje osnove. Time se zabrana napadanja izvrće u dužnost izvršenja nezakonitih zapovesti, koje nisu mogle da spreče napad. To je "najperverznije i potencijalno najsmrtonosnije, najgore podstrekavanje na ubijanje". Kao da nije bilo Nirnberškog procesa, ovde se daje paušalna pismena dozvola za nepromišljeno učestvovanje u zločinima: "Kancelar naređuje, mi izvršavamo!". Taj kobni princip vođe očigledno treba da bude salonski podoban.

Za ubijanja i razaranja u protivpravnom ratu kažnjavaju se prvenstveno vojnici, a oni su ubice po narudžbini. To se jasno vidi, jer su većina žrtava civili. Protivpravno upali vojnici šire strah i teror sa bezbrojnim mrtvim i ranjenim kao žrtvama. Pri tom, visoka politika nije odgovorna! Pravnički je mnogo teže optužiti kancelarijskog počinioca, jer nije isprljao ruke.

Tendencija nemačke politike da sopstveni narod navikne na vođenje (napadačkih) ratova, pri čemu se sistematski pravi nevinim, laže, vara i zloupotrebljava i prezire pravo (Jugoslavija, Afganistan, Irak) - mora da zabrine svakog ko pravnički misli. Po Pfafu stoga istinska borba kultura treba da bude zajednička protiv nekulture.

U napomenama uz ovaj članak dat je i podatak da je zastrašujuće velik broj samoubistava američkih vojnika koji su se vratili iz iračkog rata, a da su se posle povratka iz vijetnamskog rata više njih ubilo nego što je poginulo za vreme pohoda - čak više od 60.000!

* * * * * * *

Meni se čini da za vreme ratnog ludila i pomračene svesti (možda i drogama koje izmišljaju, propisuju i daju političke elite) ti jadnici, koji su pribegli samoubistvu, onda nisu znali šta rade, a kad su se kod svojih kuća osvestili, nisu mogli da izdrže grižu savesti zbog toga šta su radili, radili po nalogu te svoje političke elite. Ta griža savesti je naravno pojačana i mržnjom preživelih i ojađenih njihovih žrtava, koja se kao strele zabadaju u počinioce. Neki zbog toga izvrše samoubistvo, a neki dobijaju "samo" nervni slom ili neke druge i psihičke i fizičke bolesti. Posebno što - iako to nekome može izgledati čudno - odbojna sila mržnje koju su ti vojnici osećali prema onima koje su ubili sada se pretvara u privlačnu silu koja ih vuče ka tim ubijenim.

Cepanje ljudi na struju koju predstavlja Kopernik i struju koju predstavlja Ignacije razlog je zašto je ovo moje ukazivanje teško razumljivo. Pogotovu kad se i kod jednih i drugih na neispravan način upotrebljava mašta, te se time zamagljuje sagledavanje stvarnosti, stvarnosti koja uvek ima i svoju duhovnu pozadinu, ovde na primer savest i nesavest, budnost i nebudnost.

Prema majoru Pfafu i prema sudijama nemačkog Saveznog upravnog suda čovek mora da oseća duboko poštovanje. Oni su se - bar u ovom slučaju a u svom delokrugu - izborili za načelo etike i slobodu savesti kojom pojedinac odlučuje šta treba ili ne treba da radi. Ali...

1. Zar nije posle oslobađanja Pfafa trebalo da se podigne optužnica i pokrene sudski postupak protiv onih koji su prekršili ustav, pa još i druge podstrekavali i naterivali da ga krše? Prilikom suđenja Pfafu moralo se vrlo jasno utvrditi ko su ti prekršioci ustava i zakona.

2. Zašto nije pokrenut proces protiv onih falsifikatora, čijoj propagandi su naseli oni piloti koji su prihvatili da učestvuju u jugoslovenskom ratu? U pravnim državama, na koje se i Pfaf poziva, falsifikovanje je krivično delo. A ovde je to falsifikovanje usmereno i na kršenje ustava odnosno temelja na kojem je zasnovana Nemačka savezna republika. Prema tome, to je ne samo običan falsifikat nego i izdaja.

3. Zašto nije pokrenut postupak i protiv tih pilota koji su na tu propagandu naseli i protiv svih onih koji su njihove avione opremali, davali im naloge itd., zbog toga što nisu ispitali da li je to pravnički opravdano ili ne? Po zakonu je i takvo propuštanje kažnjivo.

4. Zašto nije pokrenut sudski postupak protiv ubica i njihovih saučesnika - počevši sa onima koji su ih snabdevali oružjem - u toku vođenja tih nezakonitih napadačkih ratova? Da li zato što su ubijali i razarali za račun pobednika, a za ratne zločine se sudi samo pobeđenima? To je "najperverznije i potencijalno najsmrtonosnije, najgore podstrekavanje na ubijanje" - kako kaže Pfaf.

5. Zašto gospodari medija nisu optuženi za ćutanje o Pfafovom slučaju? Ćutanje je najveća laž kad je obaveštenje o nekoj istini važno za donošenje odluka miliona ljudi, odluka da se ne ogreše o neki zakon - kako državno-pravnički tako i božansko-moralni.

6. Da li je nepodizanjem optužbe i nedonošenjem odgovarajuće presude proglašeno da je Ministarstvo odbrane odnosno svaki vojnik (Soldat) koji u njemu komanduje i radi akronim za "Treba bez dugog mišljenja sve da radi", te je tako samo slepo oruđe političke volje? Zar nije prvenstveno njihova dužnost - po svoj prilici i pod zakletvom - da ispituju zakonitost naređenja koja dobijaju od kancelara? Hitlerovi glavni komandanti nisu bili oslobođeni od odgovornosti na Nirnberškora sudu! A ni on ni njegovi saradnici nisu bili proglašeni nevinim zbog njihove "visoke politike".

* * * * * * *

Ovde se postavlja i pitanje, da li se ovakve sadašnje kulture mogu boriti protiv nekulture - kako to traži Pfaf?

I on i Savezni upravni sud se pozivaju na prava naroda i na slobodu savesti. Šta to

znači? Kad bi neko jato komaraca proglasilo pravo oblacima da se po svojoj volji skupljaju

ili razilaze, pa to i druga jata komaraca prihvatila, to bi bila samo bleda slika onoga što je Vilson uz pomoć svojih vilsonovaca proglasio, a mnogi drugi rado dočekali, proglasio "pravo naroda"! Duhovi naroda su daleko viši od tih oholih ljudi koji njima dodeljuju neko pravo nego što su oblaci u odnosu prema komarcima.

Te vilsonijade su jedan od najžešćih udaraca koji su ubili hrišćansku kulturu ili joj bar dali završni smrtonosni udarac u XX veku. To je ne samo vraćanje čovečanstva u shvatanja i stanja razvoja od neposredno pre dolaska Isusa Hrista, nego još i vrlo snažan podstrek za pad u stanje divljaštva čak i od pre donošenja Mojsijevog zakona. No kao što je Hristos vaskrsao, tako će pod njegovim impulsom na ovakav ili onakav način i hrišćanska kultura vaskrsnuti.

Hristov impuls prevladavanja narodnosnih odnosa i kidanja krvnih veza detaljno je opisao Jovan u Isusovom susretu sa Samarjankom na Jakovljevom bunaru (Jn.4.1-42), a kidanje staleških veza u Kani, u njegovom susretu sa kraljevskim činovnikom (Jn.4.43-54). To se vidi naravno i u drugim evanđeljima. To je Hristov impuls odnosno jedan od Hristovih impulsa. Po tom Hristovom impulsu svaki čovek kao pojedinac, bez obzira na pripadnost nekom narodu ili staležu, dakle kao izgrađena individualnost postaje deo čitavog čovečanstva. To je evolucija čovečanstva. Prema tome, nikakva "politička elita" ne sme da ima uticaja ni na savest pojedinaca akamoli da propisuje neka "prava naroda", koja se u stvari svode na "pravo država" kao organizacija političkih elita. A ako to ipak pokušava, takva elita postaje oruđe Antihristovo.

Isticanjem "prava naroda" zagušuju se prava pojedinaca, svake ljudske individualnosti koja pripada celom čovečanstvu, kao što i svi narodi zajedno pripadaju odnosno sačinjavaju celo čovečanstvo. Pod izrazom "pravo naroda" skriveno je pravo - ako je to pravo - vladalaca raznih država i njihovih organizacija, kako "vladinih" tako i "nevladinih". Njime se regulišu odnosi između raznih vladajućih grupa, koje pod tim izrazom svojim podanicima manipulišu usmeravajući njihova normalna nacionalna osećanja na Antihristovu stranputicu. Na taj način oni ogromne mase dovode do neke vrste transa, do pomračene svesti, da ne kažemo ludila. A pošto svako ko ima neku vlast želi do tu svoju vlast povećava, onda te vladajuće elite dolaze u sukob jedne s drugima - ne narodi - i tako dolazi do ratova. Ratovi su isključivo posledica sukoba zbog gramzivosti raznih vladajućih elita, a nikad sukoba između samih naroda. I to je jedan od razloga što treba uvesti tročlano društveno uređenje, na koje je već ranije ukazano: vlast treba razvlastiti!

Dok čovek ima kao pojedinac svaki svoju savest, koja mu govori šta treba da radi, pa to i drugi čovek može da shvati i razume, zbivanja među narodima su potpuno nepojmljiva čak i za mnoge visoko posvećene, akamoli za nekog Vilsona ili vilsonovca. To je njihova oholost i slaboumnost, zbog koje smatraju da oni mogu narodima da određuju neka prava, te da oni i kontrolišu kako se ti narodi ponašaju, a zatim da ih oni i kažnjavaju ako ne postupaju po njihovoj volji - ako je njihova, jer su po svoj prilici opsednuti nekim zlim demonima. Iz toga nastaju sve mogući oblici terorizma, od kojih je u XX veku najrašireniji ubijanje neboračkog stanovništva bombardovanjem iz vazduha.

Demoni su ti koji su prvi prepoznali Hrista kad je došao na Zemlju (Mt.8.28-34, Mk.5.1-20, Lk.8.26-39). Zbog toga i demoni koji opsedaju vilsonovce nastoje na tome da se preko njih sakrije saznanje o božanskoj prirodi Hristovoj, te da se Hristos prikaže kao zemaljski kralj ili dobar učitelj ili prorok.

Na te vilsonijade - koje su takođe plod arabizovanog Islama - naravno da su naseli i milioni drugih ljudi, naročito onih više obrazovanih, jer su preko škola i njihovih politički dirigovanih programa i metoda sistematski onelogikovani, a sem toga zamagljeni su im i uvidi u stvarnost, ubačene su im u svest pogrešne predstave, pomoću kojih se ta stvarnost izopačuje. Državnim autoritetom nametane pogrešne i nelogične naučničke teorije odnosno

naučničke religije jesu glavni uzrok za to. O tome bi jezuiti - naravno i svi drugi - trebalo dobro da razmisle.

Manje školovani ljudi imaju više razumevanja jedni za druge bez obzira na narodnosnu pripadnost, jer ih vrlo slične političke elite eksploatišu, pa čak im izmamljuju i zakletve da će biti ubice po narudžbini odgovarajuće elite. Ja sam za vreme Drugog svetskog rata u zarobljeništvu u Nemačkoj gledao i slušao jugoslovenske i francuske seljake koji su kao zarobljenici radili kod nemačkih seljaka. Njih su zajedničke tegobe - u koje su ih uvaljivale njihove političke elite - tako zbližavale, da su se osećali kao jedna porodica, zajednički su delili sve napore, zajednički su delili ono što su imali za jelo. Te jednostavne ljude vilsonijade nisu dotakle, jer nisu visokim školovanjem onelogikovani i jer su u svojoj savesti slušali Hrista šta im govori, pa bez obzira da li im je to jasno dolazilo do svesti, to:

"On je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu." (krstu - Kol.2.15)

Ja bih dodao da je Hristos poglavarstva i vlasti osramotio i pobedio i u njihovim srcima, u srcima tih prostih ljudi - ne u srcima odnarođenih elita. Dokaz za odnarođenost raznih elita - posebno vilsonovskog tipa - oni sami daju: Ako neko nekima nešto udeljuje ili bar želi da udeljuje ili da njima upravlja, to je dokaz da se on oseća da njima ne pripada, da je izdvojen od njih; jer da je u njima, to bi značilo da daje sebi ili i sebi i da se s njima zajedno dogovara o uzajamnim odnosima.

Pripadnici raznih elita često i iz nekih svojih ideala to zamišljaju, a da li su se od svoje narodnosti stvarno uzdigli do "opšteg čoveštva" - to je drugo pitanje. U svojoj onelogikovanosti oni ne uviđaju da misle i opšte sa drugim ljudima na jeziku tog svog naroda ili eventualno naroda u koji su se prebacili, a ipak veruju da su se i od njega odvojili. Kod takvih ljudi koji tu osećaju da tako nešto po njihovim željama nije u skladu - nije baš u redu, pa bi to hteli da koriguju, nastala je i težnja da svi narodi počnu da govore samo jednim jezikom, da se vrate u vreme pre zidanja Vavilonske kule, dakle negde u vreme između potopa i Avrama, u stanje od još daleko pre nastanka Zakona (l.Mojsije 11.1-9). Kad je to bilo, to je teško utvrditi, ali izgleda da se Avram rodio 292. godine posle potopa (l.Mojsije 11.10-26). A za potop se smatra da je to prestanak Ledenog doba, dakle pre devet ili deset hiljada godina.

No takvi zabludeli okultisti ne uvidaju da je to razdvajanje po jezicima i razilaženje naroda u razne zemlje izvršeno po Tvorčevoj promisli i volji, da je time u stvari dat ogroman impuls za stvaranje kultura. Kultura ne postoji u uniformnosti i jednoumlju, nego u mnogostrukosti. Sem toga, preko tog razdvajanja na narode i jezike koji se razvijaju i diferenciraju i prema raznim zemaljskim prilikama i podneblju, data je klica i za individualisanje ljudi. Hiljade godina je trebalo da prođu dok uz pomoć raznih narodnosti nije došlo do danas već dosta izraženog individualisanja kad - prema Hristovom impulsu - čovek treba da se odvaja i od krvnih i od staleških veza i da kao individualnost izgrađuje opšte čoveštvo. Težnja takvih okultista koji teže da nameću jedan jedinstveni jezik svima narodima jeste u stvari usmerena protiv Hristovog impulsa i na uništenje kulture i samim tim je i impuls za pad u divljaštvo od pre zidanja Vavilonske kule. Dokaz za to je što primanjem takvog nekog "univerzalnog" jezika ljudi u glavnom osiromašuju u pojmovima, naročito onim duhovnije prirode, mnogo lakše pamte i služe se onim pojmovima koji se odnose na čulni svet, na nešto čulima opipljivo i što je pragmatično. Dokaz za to svako može naći osvrnuvši se malo oko sebe.

U svakom slučaju čudna je i zabrinjavajuća ta težnja raznih okultista da vrate čovečanstvo u stanje svesti od pre više hiljada godina. A tragedija današnjeg čovečanstva je velikim delom u tome, što skoro svi okultni krugovi kao osnovu imaju shvatanje, da su protekli stadijumi razvoja čovečanstva bili bolji i duhovniji nego danas. Pri tom neki okultni krugovi kao ideal uzimaju nešto od pre hiljadu ili dve hiljade godina, neki četiri ili pet, a neki

čak i osam ili deset hiljada godina staro, pa i više. Pri tom takvi okultisti uzimaju učenja, simbole, način ponašanja, rituale i vežbe, koje sve oni mehanički prate i upražnjavaju, i to uglavnom još i prema pogrešno prenetim i pogrešno protumačenim spisima ili predanjima iz tih starih i prastarih vremena.

Ti raniji stadijumi razvoja čovečanstva i jesu bili duhovniji nego današnji, ali su bili primereni za tadašnja stanja svesti. O tome su se starali veliki učitelji tadašnjeg čovečanstva. To je bilo prikladno za tadašnja stanja svesti, svesti koja još nije bila tako budna kao sada. A upotreba takvih učenja - danas pretežno nerazumljivih - i simbola i rituala i drugih vežbi, u današnje vreme deluje prigušijući na čovekovu svest, prebacuje je u neko sanjarsko stanje, a samim tim i u pasivnost ili u neku nesvesnu odnosno nedovoljno svesnu aktivnost, aktivnost pri kojoj se ne sagledava stvarnost i sadašnje potrebe čovečanstva.

Sem toga, sa takvim praktikovanjem čovek se uzdiže ne u neku višu duhovnost, nego se još više vezuje za materijalno. To su sve vežbe kojima se deluje uz pomoć čula, čula vezanih za materijalno. Time se postižu neka duhovna gledanja, ali ne gledanja stvarnog duhovnog sveta, već iz sebe ispredene virtuelne stvarnosti. Tako se i "Presveto Trojstvo" može prikazati "u obliku triju tipki na orguljama".13

Za pravo duhovno gledanje mora čovek svoje mišljenje da odvoji od telesnosti, da ne misli mozgom, a ne da još i drugu polovinu mozga upotrebljava za mišljenje - kako propovedaju izvesni okultisti, primivši neka naopaka stara i zastarela učenja iz Indije, a i drugi. A volju treba takvi okultisti - umesto da je upotrebljavaju za proizvođenje apstraktne, virtuelne stvarnosti, te da u njoj žive - oni treba da nastoje da njom što više ovladaju svojom telesnošću. Tek tako se čovek može uzdizati do svoje slobode i do ispravnog činjenja iz čiste ljubavi, na šta upućuje i Ignacije.14

Kod ovog danas vrlo raširenog napada na Hristov put - put da se iz naroda i staleža izrasla individualnost uključi u opšte i celokupno čovečanstvo - tu se pokazuje jedna velika perverzija: Umesto da duhovi naroda vaspitavaju ljude, tu po vilsonovcima treba neki ljudi (naravno oni) da vaspitavaju narode!

Takvi vilsonovci i od njih zavedeni otpadaju od vođstva duhova svojih naroda koji služe Hristu i njih onda opsedaju razni zaostali duhovi - danas pretežno iz egipatsko-haldejske epohe (2907-747 pre Hrista),15 a koji ih onda uvrštavaju u neke nakaradne grupe bombastih naziva, koji su izgubili svako realno značenje.

Umesto da se sa narodnošću i kroz narodnost svaka individua po svojoj savesti uzdiže do opšteg čovečanskog, oni se svojim odnarodnjavanjem dezindividuališu i utapaju u skupine koje vode duhovi koji su u opoziciji prema Hristu. A to je i smrtni udarac na kulturu, jer oni na nju imaju snažan uticaj.

Pod tom vilsonovskom zastavom je i pojam "narod" zamenjen pojmom "država", a pojam "individua" pojmom "podanik", božanska tvorevina se potiskuje i na mesto nje se stavlja ljudska, u koju narodi odnosno ljudi treba da se udenu. Time je dat strašan impuls sa izopačavanja osećanja narodnosne pripadnosti. Naročito kod onih koji su slabiji i podležu iskušenjima bogatstva, časti i oholosti - na šta ukazuje Ignacije.16 Isusovci sigurno mogu to dobro da uoče.

* * * * * * *

Ja ne tvrdim da je to jedini uzrok, ali pod tim svesno ili nesvesno prihvaćenim idejama o "pravu naroda" došlo je do užasnih društvenih poremećaja, zločina i strahota kojima su bili izloženi i pretrpeli ih mnogi ljudi, mnogi pojedinci samo zato što su pripadali 13 Načela jezuita, Beograd 1990, str 14, # 28 14 Načela jezuita, Beograd 1990, str 81, # 184 15 Duhovno vođstvo čovjeka i čovječanstva, iz GA 15, Minhen, 20.8.1911, s. 33 16 Načela jezuita, Beograd 1990, str 74, # 142

nekom narodu. Ja ću ovde navesti samo neka: Pod tom zastavom: ...su Poljaci još pre uspostavljanja svoje države od posle Prvog svetskog rata vršili

najveća genocidna zverstva u Galiciji i Ukrajini, pa su uz pomoć Francuza posle trenutnog neuspeha 1920. te teritorije najzad i prisvojili i opredelili se za kontraboljševičku diktaturu, ali su ipak posle Drugog svetskog rata odlučili da svoju državu pomere za 150 do 200 km na zapad.

...su Česi i Slovaci odlučili da imaju zajedničku državu, pa su se posle nekoliko decenija predomislili i razišli.

...su se tri naroda odlučila da žive u zajedničkoj državi, pa kad su u tom braku nazvanom Jugoslavija izrodili docnije još nekoliko naroda, onda je svaki odlučio da ide na svoju stranu.

... se i mađarski narod posle Prvog svetskog rata odvojio od austrijskog i proglasio crveno obojenu republiku, pa je posle nekoliko meseci rado dočekao rumunske trupe u Budimpešti i ubrzo potom obnovio monarhiju ali bez kralja - samo sa regentom.

... je pobednički grčki narod izišao, iselio se iz pobeđene i smanjene Turske, pri čemu su velike demokratije poštovale primirje i nisu se mešale u njihovo dalje vođenje rata protivno međunarodnom pravu, jer je proglašeno primirje.

... je kurdski narod iz Turske pobio i isterao Jermene, a sam odlučio da živi u četiri države drugih naroda.

... se i vatikanski narod izdvojio iz italijanskog i zasnovao svoju državu.

... je austrijski narod odlučio da se spoji sa nemačkim carstvom, jer mu je nacional-socijalizam više odgovarao.

... su Španci zaželeli da žive pod diktaturom, pa kad su dovoljno iskrvavili nisu hteli da se bore još u nekom ratu, nego da samo čuvaju slobodnu plovidbu kroz Gibraltar i da zarade koju paru od tranzita sirovina neophodnih Nemačkoj za vođenje rata.

... je plemeniti češki narod prihvatio odluku sudetskih Nemaca da se pridruže Nemačkom carstvu, a sa njima da preda Nemačkoj i čitav svoj odbranbeni sistem.

... su Francuzi zaželeli da ih okupiraju Nemci, pa su im ostavili otvorena belgijska vrata, a neosvojivu Mažinovljevu liniju su izgradili samo tamo gde su u Prvom svetskora ratu i jedna i druga strana služila kao topovsko meso. Tu svoju želju su potvrdili i time, što su pri dolasku Nemaca zadržali kod Liona svojih 500 tenkova - tada najboljih na svetu i sposobnih da unište sve druge do tada napravljene tenkove.

... je narod SAD krajem Drugog svetskog rata odlučio da Nemcima bez borbe preda svojih 800.000 vojnika ulogorenih u Ardenima, da ne bi slučajno nekoliko meseci pre Staljina utrčali u Berlin.

... su Jevreji odlučili da se isele iz Evrope, te zbog toga organizovali antisemitizam, pa je onaj poslušni njihov deo otišao u svoju novu staru zemlju da se bori protiv nedovoljno arabizovanih muslimana, a većina onih neposlušnih je otišla pravo na nebo, bez posredovanja nebeskog Jerusalima.

... je pruski narod posle Drugog svetskog rata odlučio da mu ne treba država uopšte.

... su skoro svi afrički narodi odlučili da žive u državama čije su granice iscrtali evropski okupatori, na primer u Nigeriji oko 60 naroda.

... i tako dalje, i tako dalje - da ne pominjemo druge kontinente. Koliko je desetina ili stotina hiljada - možda i koji milion - pripadnika raznih elitnih

organizacija to organizovalo i u tome učestvovalo? Svesnih ili nesvesnih toga što rade?

* * * * * * * Tim takozvanim "pravima naroda" suzbijena su prava pojedinaca. A ono što se onom

Atlantskom poveljom ubacilo kao ljudska prava, to je samo bacanje prašine u oči ljudima i utvrđivanje tog stava da se svakom pojedincu oduzimaju sva normalna i na etici zasnovana prava. Ja sam na to ukazao još početkom 2006. godine.17 Da je to usmereno protiv Hristovog impulsa, vidi se i po tome što sva ta "prava" izbegavaju čak i da pomenu istinu. A

"Reče mu Isus: ja sam put i istina i život..." (Jn.14.6) Kao što su prava pojedine ljudske individualnosti izopačena njima, tako su čak i sama

ta oktroisana "prava naroda" izopačena i stalno se izopačavaju političkom samovoljom "elita".

A sada je u toku težnja da se ukinu ne samo individualnosti, nego i narodi, a koji su počeli da nastaju od vremena zidanja Vavilonske kule. I te takozvane narodne države "multietničke nacionalne države" - sve više se ukidaju i podvrgavaju nekoj naddržavi, s tim što je kao prelazna faza u toku formiranje više takvih manjih, a ipak ogromnih naddržava, koje u sebi obuhvataju i po više desetina naroda.

To je nadlenjinizovanje Lenjina. Lenjin je propovedao da treba da se sprovede svetska revolucija, a ovo je sprovođenje svetske involucije. To je totalno suprotstavljanje Hristovom putu evolucije.

Spoljašnji znak za to je bio kad su krajem Drugog svetskog rata na Jaltu došli Čerčil i Ruzvelt radi podvorenja Staljinu: Luciferičke i ahrimaničke snage su se stavile na raspolaganje asuraskim, jer nije bilo dovoljno ljudi koji bi ih usmeravali da posluže čovečanstvu, da pomoću istih tih njihovih snaga ide Hristovim putem.

Kakav stav prema ovome su zauzimali odnosno zauzimaju tadašnji i sadašnji jezuiti i jesu li svojim vežbama postigli jasan uvid u ta zbivanja? A kakav stav ima tadašnji i kakav stav ima sadašnji papa - Pije XII odnosno Benedikt XVI?

To pitanje se naravno postavlja i onima koji su pod vođstvom duhova zaostalih u ranijim vremenima. No ovde se radi o jednom impulsu Novoga doba, pa se ja i zbog toga prvenstveno jezuitima obraćam. Zbog toga sam se ja ovde dotakao i nauke; jer Ignacijevu i Kopernikovu struju treba spojiti. Treba ih naravno na ispravan način spojiti, tj. oslobađajući i jednu i drugu od upotrebe mašte pri istraživanju prošlosti, prošlosti koja se otkriva bilo spolja u svetu koji nas okružuje bilo unutra, u našoj duši. Treba ih spojiti bez uplitanja svoje mašte i prethodno već usvojenih teorija i verovanja, za koje se maštom izmišljaju dokazi koji su čak logički neodrživi; bez mašte, a sa pažljivo uočavanim i sređivanim fenomenima - kako spoljašnjim tako i u svojoj duši - i za koje treba upotrebiti egzaktno i logičko mišljenje odnosno zdrav razum i osećaj za istinu.

* * * * * * *

U toku pisanja ovog poglavlja pojavio se u "Politici" od l3.2.2009. god, članak "Vatikan se miri s Čarlsom Darvinom", u kojem se najavljuje pokretanje dijaloga "koji mora da se kreće između nauke i vere, jer nijedan od ova dva pristupa ne može pojedinačno da pruži kompletan odgovor o misteriji čoveka i univerzuma" - prema vatikanskom ministru za kulturu Đanfranku Ravaziu. Prema njemu "Rimska katolička crkva nikada nije formalno osudila Darvinove teorije". Pominje se i neko "pomirenje Darvina i katoličke crkve" i da "Vatikan nije još uvek spreman na izvinjenje Čarlsu Darvinu" - prema Marku Leklerku, filozofu papskog Gregorijanskog univerziteta, na kojem će se 3-7. marta 2009. održati seminar u saradnji s univerzitetom Notr Dam iz Indijane, SAD. Pri tom se gaji nada za objedinjavanje naučne i verske interpretacije, gde se pod naukom podrazumevaju Darvinove teorije koju sadašnji papa nije nikad prihvatio. A po Ravaziju je još 1950. pod Pijem XII počela "rehabilitacija Darvina, a Jovan Pavle II je 1996. izjavlo da je teorija o evoluciji "više nego pretpostavka". A na početku ovog članka stoji da je Darvin u svojoj autobiografiji napisao "da je vera jedna vrsta ljudske epidemije koja zahvata čoveka još od najmlađih dana" 17 Vojislav Janković; Tročlano društveno uređenje, Beograd 2006, str 3

i da je otud taj jaki sukob između njegove teorije evolucije i crkvenih shvatanja. Mada se iz tako nekog novinskog članka nikad ne može sagledati suština problema, ja

to moram prokomentarisati baš zato što i ja ovde zastupam stanovište da nauku i religiju treba spojiti, a zatim i umetnost, koja iz ovog spoja treba da proizilazi i za koju se jedino sme i treba upotrebljavati mašta - ne ni na nauku ni na religiju.

Prvo pitanje koje treba raščistiti jeste: Da li je Čarls Darvin bio naučnik ili osnivač jedne nove religije? Darvin nije na osnovu tačnog posmatranja i prikupljanja činjenica, i sređujući ih logičkim i zdravim razumom došao do svoje teorije o evoluciji, već svojom maštom. Ono što je on bez upotrebe svoje mašte istraživao i prikupio, to je vredno poštovanja. Do te tačke se on može smatrati da je naučnik. No u trenutku kad je Darvin počeo da sve to iz svoje mašte objašnjava, on je tad postao osnivač jedne religije koja je po njemu dobila i ime - darvinizam.

Vudrov Vilson je takođe bio pripadnik te religije, odbacio je Njutnovu, a Darvinovu religiju je primenio na državu; jer po njemu država i vlada nije mašina, već živo biće. Prema Vilsonovoj studiji "The State. Elements of Historical and Practical Politics" država ima i svoju volju: "Pravo jeste volja države u vezi sa građanskim ponašanjem onih koji se nalaze pod njenim autoritetom".18 On to možda nije rekao, ali se verovatno složio sa stavom Luja XIV: "Država - to sam Ja!".

Po toj darvinističkoj religiji bilo je prvo nešto mrtvo, pa je iz njega nastalo živo, a to živo je onda počelo da oseća, pa i da misli. Pošto je taj tok razvoja suprotan onom što se pokazuje svakodnevnom iskustvu - u to se mora verovati! Ta religija se uz pomoć njenih fanatizovanih pristalica ogromnom brzinom raširila po svetu, skoro na isti način kao i islamizovani arabizam, koji je kod uspavanih hrišćana za nju stvorio dobru podlogu.

I u ovome se vidi dokaz za onu moju tvrdnju, da je zapadno čovečanstvo pod duhovnom okupacijom Islama.

Kad bi se prema toj Darvinovoj teoriji odnosno religiji dosledno i logički mislilo, ispalo bi da njegova knjiga nije rezultat njegovih misli, nego da su njegove misli maltene rezultat njegove knjige ili nečeg njoj sličnog. Svakodnevno iskustvo pokazuje suprotan proces od onog što on tvrdi, a ni jedan jedini koji bi to potvrđivao. Svakodnevno iskustvo pokazuje da uvek postoji prvo misao o nečem što se posle u materijalnom uobličuje - nikad, apsolutno nikad obrnuto. Obrnut proces, da je misao neka lučevina mozga (ne da čovek pomoću mozga može da misli) može se samo religiozno i dogmatski zastupati, kao i da vrste nastaju nekom - ne zna se čijom - selekcijom, nekom možda automatskom selekcijom koju je - ne zna se kako ni ko - u žive organizme ugradio. Tu se takođe ponavlja "naučnička" tendencija, da se jedan nepoznat pojam objašnjava drugim nepoznatim pojmom: nepoznat nastanak vrsta se objašajava nepoznatom selekcijom koja je u njih ugrađena na nepoznat način - možda čak i pre nego što su nastale vrste! Ali, u šta je selekcija bila ugrađena? Šta je to bilo pre nastanka vrsta?

To nije nauka, to je naučna fantastika odnosno naučnička religija. Darvin (1809-1882) je jedan od preteča onelogikovanih naučnika. Naravno da ih je bilo i pre njega.

Tako je i Laplas (1749-1827) - kad se odvratio od proučavanja fenomena i svojom maštom prešao na umišljanje neke kosmogonije (slične Kantovoj) - tako se je i on odlepio od stvarnosti i onelogikovao se, iako je bio matematičar i astronom. I on je nepoznato poreklo kosmosa objašnjavao nepoznatim pojmom neke umišljene magline i nepoznatim pojmom o nekome ili nečemu što je tu maglinu zavrtelo i nepoznatim pojmom na koji je način taj ili to nju zavrtelo. I ta Kant-Laplasova teorija nije nauka nego nekakva religija, koja je manje verovatna od bilo koje druge religije odnosno njenog učenja o postanku sveta, a ona se političkim sredstvima kao državna religija nameće milionima i milionima dece u svetu, a pri 18 Rudolf Steiner; Die Krisis der Gegenwart und der Weg zu gesundem Denken, GA 335, str. 46, 348-349 i 470-471

tom se još govori o slobodi veroispovesti kao velikom dostignuću "demokratija" ! I tu religiju naravno državne vlasti moraju po potrebi i oružjem da brane, ali je uglavnom sada brane time što jeretike ekskomuniciraju iz društva: deci daju slabe ocene, a odrasle izbacuju iz službe.

Ovde treba pomenuti i Ajnštajnivu naučničko-religijsku sektu. Njegova osnovna dogma je, da su sve veličine promenljive, sve sem brzine svetlosti koja je konstantna. Sama ta dogma ukazuje da se u nju može samo verovati, jer ne postoji ništa drugo konstantno čime bi se ta brzina svetlosti mogla proveriti. Prema fizici to bi značilo da ne postoji nikakva sila koja bi mogla da utiče na brzinu svetlosti, dakle ni da je ubrza, ni uspori, ni skrene u drugom pravcu. Međutim, sam Ajnštajn je na neki način došao do toga da magnetno polje utiče na svetlost i da je skreće sa njenog pravca. To je posle nekoliko godina potvrđeno: prilikom totalnog pomračenja Sunca videla se neka zvezda koja je bila iza Sunca - njenu svetlost je skrenulo Sunčevo magnetno polje. No ako to zanemarimo i spustimo se na Zemlju, svakodnevno iskustvo nam pokazuje da svetlost skreće i kad prolazi kroz lupu ili prizmu ili kad naleti na neko ogledalo. Sem toga, ako svetlost udari na crno obojenu dasku, njena brzina od 300.000 km/s svodi se na 0 km/s. Naravno da ako nepoznatu prirodu svetlosti ne objašnjavamo samo nepoznatom prirodom etera i nepoznatom prirodom njenog zračenja ili - po potrebi nepoznatog načina njenog talasanja (longitudinalnog ili transverzalnog), nego tu dodamo i nepoznate prirode apsorpcije, refleksije, transparentnosti i polarizacije - problem je rešen! A i ta nepoznata priroda svetlosti se, razume se, na nepoznati način menja od bleštave Sunca ili neke zvezde do potpune tame, ali to na nepoznat način ne utiče na njenu brzinu i ona je uvek konstantna. Prema tome dogma je odbranjena.

Sem toga Ajnštajn, matematičar Ajnštajn je ustvrdio da je prostor zakrivljen. Čovek može eventualno da pogađa šta je on pod tim mislio, ali s obzirom na njegove teorije o relativnosti trebalo je da kaže u odnosu na šta je što je pravo, on konstatovao da je prostor zakrivljen. On je možda to i objasnio, ali meni to nije poznato. Poznato mi je u glavnom samo ono što su senzacionalistički zaključci izvedeni iz dogmi njegove sekte i koji su inspirisali mnoge filmove i spise o vremeplovima i t.sl. No, ako su onelogikovani političari njemu dodelili Nobelovu nagradu, zašto za njima ne bi išli i novinari, kao njihova prateća vojska - neki put i prethodnica?

Naravno da sve ovo ne znači da i Darvin - kao i Laplas i Ajnštajn - nije ništa dobro i tačno zaključio. Dokaz za to je pored ostalog i Darvinova tvrdnja "da je vera jedna vrsta ljudske epidemije koja zahvata čoveka jos od najmlađih. dana": on sam je najbolja potvrda za to! Da li je i Karl Marks (1817-1883) bio pripadnik Darvinove religije?

Prema tome, na Gregorijanumu će se voditi dijalog između dve vere, a ne između nauke i vere, a meni posebno nije jasno zašto bi se jedna vera izvinjavala drugoj. Kako je to katolička crkva uvredila Darvina?

Iz nekog novinarskog članka se ne može nešto sa sigurnošću zaključiti, ali iz njega izlazi da Benedikt XVI nije onelogikovan. A pada u oči ona gradacija od Pija XII, kome je Darvin prihvatljiv, Jovana Pavla II za koga je to nešto moguće i Benedikta XVI koji ga ne prihvata. Dobro bi bilo, kad bi iz Družbe Isusove došlo neko objašnjenje za to.

* * * * * * *

Pošto Benedikt XVI nije onelogikovan, ja se nadam da će se on suprotstaviti i "judeo-hri-islamu", koji je takode dobrim delom plod te naučničke religije i onelogikovanosti, jer se i tu propoveda nešto što je čak suprotno svim ovim trima verama.

Kakav stav prema tome zauzimaju jezuiti? Oni prema tome ne smeju biti neutralni, dužnost im je da se o tome izjasne i da nešto u vezi s tim preduzmu. Dužnost im je da pruže podršku Benediktu XVI na osnovu onog što su postigli svojim duhovnim vežbama. Bez obzira na greške koje je pravio i Ignacije (ko od nas nije bez greha?) oni treba - ne samo iz poštovanja prema Ignaciju nego i iz slobodnog uviđanja - da se bore protiv onih duhova koji

zamućuju zdrav razum, dovode mišljenje u nered, a time onda još i inspirišu ljude mišlju da cilj opravdava sredstva. Protiv ovoga se jasno izražavaju i učesnici u izdavanju ove knjige.19

Bez obzira na izvesna pogrešna tumačenja, u poglavlju "Dvije zastave", Ignacije u svojim mističarskim uronjavanjima je zaista doživeo "nebrojene vragove" koji nameću "ljudima mreže i verige: najpre će ih napastvovati pohlepom za bogatstvom, kao što on redovito i čini kod mnogih da bi ih što lakše priveo do težnje za taštom ljudskom časti, a potom do sve veće oholosti. Tako je prvi stupanj bogatstvo, drugi čast, treći oholost, a odatle ih navodi na sve druge grijehe."20

Prema tome, jezuiti ne treba da se bore protiv ljudi od krvi i mesa, nego da se bore protiv duhova koji te ljude opsedaju, te pod njihovom opsednutošću grabe bogatstvo i čast, te padaju u oholost.

Ignacije malo zatim daje i uputstva za odbranu od tih napasti: "Tako treba da budu tri stupnja: prvi, siromaštvo protiv bogatstva; drugi, pogrde i

prezir protiv ljudske časti; treći, poniznost protiv oholosti. A od ta tri stupnja neka navedu ljude na sve druge kreposti."21

Ja sam ovo već naveo i prokomentarisao pod "4.Teološke zamisli". Ja to i ovde ponavljam, jer smatram da je to nešto najdragocenije što je Ignacije dao. Ako bi neko ovo zanemario, onda bi praktikovanje drugih njegovih duhovnih vežbi učinilo da on postane gori nego što je bio pre toga. To se naravno ne odnosi samo na jezuite i njihov pokret, nego na apsolutno sve okultiste. Da se ne bi mislilo da ja ovde izuzimam antropozofski orijentisane okultiste, ja ću ovde navesti sledeće reči Rudolfa Štajnera iz predavanja održanog 4.3.1920. u Štutgartu:

"Nije proizvoljno ili iz ćefa pojedinih ličnosti ovaj impuls za tročlanost socijalnog organizma bio pridodat onome što se ovde već decenijama zastupa kao antropozofski orijentisana nauka o duhu - to se pokazalo kao nešto po sebi razumljivo. To se pokazalo tako, što je čovek morao osetiti da je u duši svojoj neistinit i lažljiv onaj ko tvrdi da svojom dušom teži ka ovoj nauci o duhu i pri tom nema srca za ono, što kao socijalno pitanje čitavo čovečanstvo potresa i uzdrmava ili bi bar trebalo da potresa i uzdrmava."22

Ja bih ovde dodao da su takvi ljudi podlegli nekoj od ove tri napasti na koje ukazuje Ignacije. A s tim u vezi ja ovde moram još nešto dodati. Ako je neko od Jezuita - naravno i bilo ko drugi - prema ovom Ignacijevom uputstvu postigao to da savlada iskušenja bogatstva i časti i oholosti, on utoliko pre treba da pomogne i drugima da idu tim putem. Ukoliko to ne bi učinio, on bi nesvesno pao u vrlo prefinjenu oholost, oholost koja bi se mogla izraziti rečima:

"Ja sam savladao sva ta tri iskušenja. Koliko sam ja viši od drugih!" Da ne bi zapao u tu prefinjenu oholost, on se sa tim svojim stečenim snagama mora

staviti u službu celog čovečanstva, drugim rečima, da sa tim snagama živi u Hristu. Danas se to služenje ljudima može i mora vršiti tako da im se ne samo govorom nego i društvenim uređenjem primerenim današnjem vremenu pomogne da savladaju te tri napasti:

1. Pohlepu za bogatstvom - bratstvom u privrednom životu, 2. Težnju za taštom ljudskom časti - jednakošću u politicko-pravnom životu, 3. Sve veću oholost - slobodom u duhovnom životu. To se naravno ne može ili skoro nikako ne može ostvariti u jednodelnim državama,

već se te države moraju razbiti na tri nezavisna i ravnopravna dela prema uputstvima Rudolfa

19 Načela jezuita, Beograd 1990, str 215 20 Načela jezuita, Beograd 1990, str 74, # 141 # 142 21 Načela jezuita, Beograd 1990, str 75, # 146 22 Rudolf Steiner: Die Krisis der Gegenwart und der Weg zu gesundem Denken, GA 335, str. 46, 348-349 i 470-471

Štajnera, a što sam ja sažeto dao u već pomenutom spisu "Tročlano društveno uređenje".23 Sa tim se mora otpočeti sada pa makar prvo samo na nekom malom prostoru. Jedino preko toga može nići nova hrišćanska kultura, nići iz ovog groba u koji je sad položena. Sem ako ne dođe do još strahovitijih razaranja nego što ih je doneo XX vek, pa da tek iz tih ruševina nešto novo nikne, da vaskrsne hrišćanska kultura.

Hrišćanska kultura je kultura slobode, a ne kultura prinude. Ako su nekadašnje kulture prinude ostavile spomenike kojima se ljudi i danas dive, to je bilo primereno tadašnjim stadijumima čovečije svesti - ne sadašnjem. Danas je kultura prinude izrazita antikultura, jer ta prinuda dolazi bilo iz politike bilo iz privrede, ne iz nekih duhovnih impulsa preko nekih velikih duhovnih vođa čovečanstva, nego iz instinkata i nagona pomoću kojih razna zaostala duhovna bića upravljaju ljudima.

Bez obzira na protivljenja, izopačavanja i nerazumevanja, pod Hristovim impulsom su široke mase ljudi prihvatile da je robovlasničko društvo sramota. Isto tako pod Hristovim impulsom poslednjih decenija sve više preovladava shvatanje da je razvrstavanje ljudi po krvi, dakle po rasi i narodnosti sramota i da treba gledati na svakog čoveka kao na posebnu individualnost, individualnost jednaku onoj koja se u sebi nalazi. Pod Hristovim impulsom - mada još nedorečeno i sa mnogo izopačenosti - nazire se danas i shvatanje da privređivanje, podmirenje svih životnih potreba treba da se vrši podjednako za sve ljude, bez obzira na to koliko su pojedinci sposobni za privređivanje, kao i da to treba da obuhvati celo čovečanstvo, te da je sramota da neko raspolaže sa mnogostruko - čak i hiljadama puta - većim odnosno brojnijim privrednim proizvodima od drugih.

Da li su jezuiti svojim duhovnim vežbama postigli to da prema Ignacijevim uputstvima smeju otvoreno da istupaju i kažu, da je i to sramota? Jer:

"U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah, jer strah ima kaznu; a ko se boji nije došao do savršenstva ljubavi." (l.Jn.4.18)

"Bilo bi, naime, bolje da nisu poznali put pravednosti, nego što su se, pošto su ga poznali, odvratili od svete zapovesti koja im je predana." (2.Pet.2.21)

Ti Hristovi impulsi ka slobodi, jednakosti i bratstvu će se u svakom slučaju ostvariti. A svaki pojedini čovek iz svoje slobode može da bira ili da radi u smislu Hristovom ili da se bori protiv njega ili da ništa ne radi. A:

"Ko, dakle, zna da čini dobro, a ne čini, greh mu je." (Jak.4.17)

* * * * * * * Povodom slučaja sa majorom Pfafom i ukazivanja nemačkog suda da je sloboda

savesti ustavom zagarantovana potrebno je u današnje vreme nešto više reći o samoj savesti. Do početka razvoja grčko-rimske epohe savest uopšte nije postojala kod ljudi, a sem

toga ljudi još nisu bili ni individualisani, nisu imali jasno doživljavanje svoga ja u sebi. To se vidi i iz toga što je za stare Grke najveća kazna za nekog bilo progonstvo iz grada odnosno plemena iz kojeg potiče i u kojem živi.

Utoliko manje se čovek osećao kao neko individualno ja u vreme egipatsko-haldejske epohe, dakle još i u vremenu cara Davida, Solomona i zidanja Jerusalimakog hrama, dakle u X veku pre n.e., a da ne govorimo o vremenima još pre toga. Tada su ljude vodila iznad njih mnogo uzvišenija bića i tu je bilo ispravno da se na njih deluje nekim magijskim sredstvima spolja, nekim ritualima, simbolima i drugim. U tom vremenu su ljudi takođe spolja dobijali i moralnu procenu o svojim postupcima. To su bile - sem vođa u ljudskom telu - po grčkoj mitologiji erinije, a po rimskoj furije, koje su progonile čoveka ako je nešto nemoralno uradio. Dakle i podstreke za rad i moralne procene za svoje postupke čovek je dobijao spolja i na taj način se je izgrađivala njegova duša osećaja.

Kad je čovek u grčko-rimsko doba počeo da izgrađuje svoju dušu razuma, on je bio 23 Rudolf Steiner: Die Krisis der Gegenwart und der Weg zu gesundem Denken, GA 335, str. 60-61

prepušten samom sebi. Tada on teži da sazna samoga sebe. Tada nastaje i filozofija raznih - ne jedinstvenih - usmerenja, jer ljudi više nisu imali uvid u stvarni duhovni svet, iz kojeg su proizišli, već su ga samo na različite načine zamišljali. Sada čovek iz samoga sebe traži i procenu o tome šta je uradio - pojavljuje se unutrašnji glas savesti. Savest se pojavljuje tek u vremenu između Eshila (oko 525-456) i Evripida (487-407),24 i njoj čovek počinje da pripisuje veći smisao nego svojim individualnim moralnim instinktima.25 Tada i iz samoga sebe počinje čovek da donosi odluku o tome šta će činiti - pojavljuje se i mašta.

Sa daljim razvojem razuma i glasa savesti čovek sve više oseća da je neko ja, da je neka ličnost koja nije potpuno utopljena u svoje pleme ili narod i tu sad nastaje čuveno rimsko pravo, kojim se regulišu odnosi jednog čoveka prema drugom, kao i prema društvenoj zajednici kao celini. Ono nije plod nekog božanskog otkrivenja ili zakon koji daju neke vođe društva, već je neka vrsta dogovora većeg broja vodećih ljudi u državi. Tu sada - a i na osnovu takvih zakona i prava - savest počinje da procenjuje ne samo ono što je čovek već učinio, nego i ono što sad treba da čini, savest nekako kontroliše maštu, kojom se stvaraju predstave o onome šta će učiniti.

Starozavetni zakon koji je zapisan tek u prvim vekovima grčko-rimske epohe, od VIII do II veka pre n.e.,26 bio je vaspitač ljudi dok još nisu imali razvijenu savest. Onda dolazi Hristov impuls kojim je data pomoć da se čovek kao pojedinac osamostali i da svoj razvoj sve više uzima u svoje ruke. Ne da radi suprotno zakonu, a ne ni da bude - bez sopstvene mašte - samo izvršilac Reči koja je govorila kroz zakon i ljude koji su ga tumačili i kroz proroke, snove, pa i neki glas priman u prigušenoj svesti (na primer Batkol), nego da u budnom stanju svojim razumoni sam procenjuje ne samo ono što je već učinio nego i ono što sada čini.

Inteligencija se do VIII ili IX veka sve više spušta iz kosmosa u ljude, te u tom IX veku ljudi počinju da razvijaju sopstvenu. Tada naravno dolazi i do mnogih pogrešaka u tom ljudskom razvoju inteligencije, jer već postoji i mnogo raznih filozofskih pravaca i učenja, a ljudima je zamračen uvid u dunovni svet. Međutim, pouke o tome šta treba da čini čovek još u velikoj meri dobija i od crkve. Hrišćanske crkve su bile autoritet, na koji se mogao oslanjati čovek koji nije bio siguran u svoje mišljenje. One su ga upućivale i na moral koji dolazi iz duhovnog sveta i koji je samo nepotpuno i nesavršeno izražen u ljudskim pisanim zakonima. A i sami ljudi su sve više u svojim srcima pod Hristovim impulsom sticali osećaj o pravednosti, sve više su osećali i pravili razliku između onoga šta je prâvo i onog šta je pravo, te su iz tog osećaja počeli da menjaju do tada važeće zakone - često i na suprot i crkvenih i svetovnih vlasti odnosno elita.

Ukoliko je čovek primio Hrista, drugim rečima razvio u sebi devociju prema istini, njegovo mišljenje se sve više razvija, čovek se sve više osamostaljuje i biva slobodan, njegovo mišljenje sve više utiče na maštu. Taj razvoj mišljenja je posebno izražen kod srednjevekovnih skolastičara. Oni su pripremali put za razvoj čistog mišljenja, kojim se može shvatiti i suština čovekovog bića, sticati saznavanja o duhu i ostarivati svoja sloboda. O ovom vaspitavanju ljudi i postepenom oslobađanju opširno piše Pavle u svojoj poslanici Rimljanima.

Od XV veka je pod Hristovim impulsom došlo do jačanja svesti o sebi. Pošto je svest o svome ja zavisna od sećanja, to je povezano i sa jačanjem tih snaga sećanja u čoveku. Tada počinje i razvoj moderne nauke, koja pogled može da usmerava samo na ono što je telesno, spoljašnje fizičko. Tada se sve duševne i duhovne pojave prepuštaju samo verovanju. Tu čak i mističari u svojim nastojanjima da prodru u svoju unutrašnjost zapadaju u čisto materijalistička tumačenja onoga što tako doživljuju. To je objašnjenje i za izvesna 24 Rudolf Steiner: Der Christus-Impuls und die Entiwickelung des Ich-Bewusstseins, GA 116, str. 4 25 Rudolf Steiner: Erfahrungen des Ubersinnlichen. Die Wege der Seele zu Christus, GA 143, str. 184 26 Die Bibel, Deutsche Bibelgesellschaft 1984, Stuttgart, vidi „Anhang“ str 26

Ignacijeva pogrešna tumačenja svojih doživljaja. To je zbog toga što je u tom odseku razvoja ljudski razum mogao da pojima samo ono što se čulima gledalo. Rudolf Štajner to objašnjava u predavanju održanom u Štutgartu 11.5.1913.:27

"U tom proteklom razvoju su natčulna bića imala dosta posla sa tim, da one snage koje su mogle da pritiču iz natčulnih svetova koliko je god moguće uprave na zemaljsko-fizičko telo; sve hijerarhije su radile na tome da te snage ne pritiču u duše."

To se odnosi na vreme sve do poslednje trećine XIX veka, a na ovo gornje Rudolf Štajner nastavlja:

"Od sada natčulni svet tako usmerava i navodi te natčulne snage, da one mogu što više da pritiču u ljudsku dušu, tako da će znanje o imaginaciji, inspiraciji i intuiciji moći da zahvata ljudske duše. Koliko god je proteklo razdoblje bilo lišeno svake inspirisane bitnosti, svih saznavanja duhovnoga, toliko će inspirisanim, intuitivnim bitnostima biti ispunjen istinski živi kulturni impulsi narednog vremena.”

Nemoguće bi bilo pre pedeset godina govoriti ljudima ono što se nužnim tokom razvoja svetova danas njima može govoriti: jer tada bi bilo nemoguće da se ove stvari iz duhovnih svetova neposredno dole dobijaju. Dveri su tek sada otvorene. A kao što su ta protekla vremena bila najpovoljnija za razvoj razuma, tako će ovo naredno vreme biti najpovoljnije za razvoj inspiracije i intuicije."

Žestoko se sudaraju jedno s drugim dva razdoblja: jedno, koje je bilo odvraćeno od svake inspiracije i jedno, u kojem će se doduše moćne snage svim sredstvima boriti protiv svake inspiracije, ali u kojem će postojati mogućnost da se inspiracija primi, te da se učini da ona daje ton u ljudskim dušama."

Saznavanjem suštine svoje duše čovek će sve više razvijati svoje sećanje, pa i na razne zemaljske živote. Ukoliko to ne uspeva, pojaviće se nervoznost kao bolesno stanje. Ovaj preokret će se odraziti i na čovekovu ličnost:

"Na neki način preko onoga čime je on otrgnut od duhovnoga, onoga što je u njega telo utiskivalo, bio je čovek ranije neka ličnost; u budućnosti će čovek morati da bude neka ličnost preko onoga što on iz spiritualnog sveta može u sebi da preradi, može u sebe da primi. ... Ljudi sa izrazitim karakterom ličnosti imaće u budućnosti taj karakter lilčnosti otuda, što će oni ovo ili ono izražavati pomoću razumevanja natčulnih svetova."

Ko ove stvari uviđa, taj i iz ovoga dobija potvrdu da nikoga ne treba osuđivati zbog grešaka koje je učinio. Ne treba mu naravno ni povlađivati u onome što greši, već ga s ljubavlju "upućivati na "put i istinu i život". U tom smislu treba shvatiti i moja ukazivanja na greške koje je činio i Ignacije i druge ovde pomenute ličnosti, ličnosti koje je u stvari Lucifer u čulnom svetu obrazovao preko tela, te zbog toga "tu svoju ličnost nisu mogle da unesu u duhovni svet"; oni su morali "svoju ličnost da zbrišu", inače bi "uprljali duhovni svet".

* * * * * * *

Mada današnji ljudi o tome tako ne misle, ja ću ukazati ovde na izvesne pojave u toku

ovih poslednjih sto ili sto trideset godina, a iz kojih se može zaključiti nešto o ovom žestokom sudaru ova dva razdoblja i o Hristovom delovanju u dušama ljudi.

Ta savest koja je čoveku ranije govorila o tome šta je učinio i kako treba u sadašnjem trenutku da se ponaša i čini, postepeno u čovečijoj svesti i samosvesti sve više govori o budućim posledicama onoga što sada čini. Sada je to još u začetku, ali u narednoj budućnosti će čovek pri sadašnjem činjenju dobijati jasnu sliku o tome kakve će to posledice imati u

27 Rudolf Steiner; Iz Vorstufen zum Mysterium von Golgota, GA 152, dva predavanja Der Michael-Impuls und das Mysterium von Golgota, Philosophisch-Anthroposophischer Verlag am Goetheanum, Dornach, 1934, str. 3-9, 12-14

budućnosti i kako će to morati da izravna da ne bi zaostao u svom usavršavanju.28 To će se odnositi naravno ne samo na one obične rutinske radnje koje se vrše na osnovu iskustva; ne ni samo na to kako će određenim manipulacijama čovek eventualno navesti druge da učine to ili to. To će se odnositi i na to šta će čovek nekim svojim činom ugraditi ne samo u svet i u čovečanstvo, nego i u svoju sopstvenu dušu.

Ako čovek pažljivo posmatra, može takve pojave koje se odvijaju pod Hristovim impulsom videti i sada - bar u malom intenzitetu kod ogromne većine ljudi - i to posebno kod sasvim običnih "malih" ljudi. Kod tih "malih" ljudi kao Hristova inspiracija sve više dolazi:

- Masovno uviđanje da su ratovi u koje ih elite uvlače nešto nemoralno - otuda masovno dezerterstvo koje je počelo još u Prvom svetskom ratu.

- Masovna inspiracija je i nemanje poverenja u ono što im vladajuće klase i njihovi glasnogovornici govore i pišu - otuda masovne apstinencije od glasanja na izborima i podrugljive primedbe na njihovo ponašanje i govorenje.

- Masovno neprihvatanje da se bez razmišljanja i bez pogovora potčinjava naređenjima bilo svetovnih bilo crkvenih poglavara - otuda nedostatak kadrova za policiju, vojsku i sveštenstvo, pa se i u sve te nekad takozvane "muške profesije" sve više primaju žene, a da ne govorimo što su rasistički nastrojeni narodi sa velikim kolonijalnim posedima morali da u te profesije primaju i pripadnike tih "nižih rasa", da i ti "niži" njih "više" dovode u red.

- Masovno uviđanje da vladajuće elite otpadaju od redovnog razvoja čovečanstva - otuda je (bar kod Srba - ne znam za druge) nastao običaj da ih nazivaju bezličnim "oni".

- Masovni osećaj da je postojeći društveni poredak neispravan - otuda štrajkovi, demonstracije, kritike i psovanja te društvene mašinerije koja melje pojedince.

- Masovni osećaj da su nepravedni i nemoralni zakoni koje im vladajuće elite nameću - u pojedinim državama ima ih toliko da ih pojedinac ne može ni da pročita akamoli da zapamti (samo Evropska unija ima preko 107.000 koji sigurno protivreče bezbrojnim zakonima svake članice, te se time pravo svodi na nulu odnosno na samovolju onoga ko ga tumači i dobro je naoružan.

U svim tim inspiracijama ima naravno i izopačavanja i zavođenja koja dolaze od onih drugih moći, zbog kojih dolazi do raznih devijacija u duševnom životu ljudi, do nervoznosti i do sve mogućih fobija, do predavanja lažnim okultnim učenjima, do antivaspitavanja dece, do ne samo antipravednog nego i do antipravnog postupanja moćnika i drugog.

No ipak to sve ukazuje da je Hristov impuls daleko moćniji od onih snaga koje se njemu suprotstavljaju i da će ih pobediti. Ali to ipak ne znači da i ljudi sami i svesno ne treba da rade u njegovom smislu, jer od toga će zavisiti sudbina svakog pojedinca:

"Sećaj se, dakle, kako si primio i čuo, pa drži i pokaj se. Ako li se, dakle, ne probudiš, doći ću kao lupež i nećeš nikako saznati u koji čas ću doći na tebe. Ali imaš malo imena u Sardu, koja ne opoganiše svoje haljine, ti će hoditi sa mnom u belim haljinama, jer su dostojni." (Otkr.3.3-4)

Tu se ukazuje na, cepanje čovečanstva u sadašnjem razdoblju. Ko ojača svoje sećanje i probudi se, te se drži toga što je čuo odnosno radi u tom smislu - taj će se pridružiti Hristu. Ostali otpadaju od Hrista i idu drugim putem.

Ovo podrazumeva da je čovek morao razviti čisto mišljenje, mišljenje oslobođeno od telesnosti, te tako iz svoje slobode da podstiče svoju volju na sve veće savlađivanje telesnosti i upravljanje njome - ne da volju pokreću telesni instinkti i nagoni i žudnje, kao što je slučaj kad je mišljenje vezano za mozak.

I jezuiti to treba da uzmu kao cilj i da to svojim vežbama postignu. Naravno i svi drugi okultisti.

28 Rudolf Steiner: Der Christus-Impuls und die Entiwickelung des Ich-Bewusstseins, GA 116, str. 162

Kod mnogih - možda i ogromne većine - okultista mišljenje ostaje vezano za mozak, a oni pri tom nastoje da svoju volju oslobode od telesnosti. Na to oslobađanje - bar delimično - od telesnosti volje upućuje i Družba Isusova sa svoja tri zaveta na čistoću, na siromaštvo i na poslušnost.29 Čistoćom se deluje na nagone, siromaštvom na žudnju, a poslušnošću na instinkte.

Svojih žudnji je čovek najsvesniji, nagona mnogo manje, a instinkata nikako. S obzirom na te stupnjeve svesnosti, čovek najviše može da utiče na svoje žudnje, mnogo manje na nagone, a skoro nikako na instinkte, a sva tri su vezana za čovekovu telesnost: žudnje za telo osećaja, nagoni za etereko odnosno telo oblikujućih snaga, a instinkti za fizičko telo.

Ako se mišljenjem koje nije oslobođeno od telesnosti mozga deluje na svoje žudnje, nagone i instinkte, onda čovek ostaje vezan za svoju telesnost. Čovek svoje žudnje, nagone i instinkte, za koje se eventualno i zavetovao da će ih savladati, može samo da preobražava u toj svojoj telesnosti, ne može njih da istisne ili da njima vlada. Čovekova volja ostaje zavisna od telesnosti i pri tom je ona jedino pomerena, ona tada jednu žudnju zamenjuje drugom, jedan nagon drugim i jedan instinkt drugim. To je naročito slučaj kad se mašta ne kreće u stvarnosti, već proizvoljno zamišlja neki svoj svet - virtuelnu stvarnost.

Jedino čisto mišljenje, mišljenje oslobođeno od telesnosti može da usmeri volju da ona tom telesnošću sve više ovladava i to time što se mašta drži stvarno postojećeg sveta i njegovih zakonitosti. Tada se iz pobuda koje dolaze iz čovekovog individualnog ja čistim mišljenjem svesno i slobodno stvara želja iz koje volja zavladava žudnjama, zatim se svesno i slobodno uobličuje namera iz koje volja zavladava nagonima i najzad svesno i slobodno nastaje odluka iz koje volja zavladava instinktima. A za to je preduslov da se mašta drži stvarnosti odnosno u nju ugrađenih zakonitosti. Na to upućuje Jovan sa:

"... i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.32) Samo saznavanjem istine o postojećem, stvarnom svetu i njegovim zakonitostima, u

okviru kojih čovek može da dela i svojom maštom nešto novo da stvara, može čovek da bude slobodan - nikako delovanjem u svojom maštom stvorenoj virtuelnoj stvarnosti, jer će onda uvek udariti o zid istinite stvarnosti, koji će ga sprečiti da ostvari neku svoju proizvoljnu zamisao.

Taj put ka čovekovoj punoj slobodi pomoću saznavanja istine jeste svakako vrlo dug, ali treba bar krenuti njime, napraviti prvi korak. To je i način za izgradnju ličnosti odozgo iz duhovnog sveta, a o kojem je malo pre bilo reči, a ne odozdo iz čulnog sveta, kako to čini Lucifer. Svaki čovek, apsolutno svaki čovek može da u sebe primi bar jedan delić tog "puta i istine i života", jer Hristos deluje u njemu - čovek samo treba da njegovu pomoć traži. Zbog toga se on naziva i Spasitelj ili Izbavitelj.

Ako se samo mišljenjem vezanim za mozak, za telesnost nastoji da se suzbiju neke žudnje, nagoni ili instinkti, dakle bez pomoći Hristove koja se dobija iz duhovnog sveta pomoću čistog mišljenja, mišljenja oslobođenog od telesnosti, onda to što se tako suzbija prelazi u drugi oblik. Žudnja za bogatstvom se vrlo lako preobražava u žudnju za časti, neki put vrlo prefinjenu žudnju za časti: Izazivanje kod svojih bližnjih strahopoštovanja i divljenja prema čoveku koji se odrekao zemaljskih dobara. Žudnja za lagodnim svetovnim životom se preobražava u žudnju za pustinjaštvom. I tako dalje. Čovek time nije zagospodario tom svojom žudnjom i pretvorio je u neku svesno i slobodno izabranu želju, nego je nju samo preusmerio.

Sličan slučaj je i sa nagonima, ali pošto je čovek njih mnogo manje svesan, teško je ukazati na to kako se neki urođeni nagon preobražava. O tome su sa ovakvim ili onakvim uspehom davali objašnjenja moderni psihijatri, naravno opet iz mišljenja vezanog za telesnost. Izvesni suzbijani nagoni mogu se pojaviti u raznim devijacijama, a takođe i u 29 Načela jezuita, Beograd 1990, str 155, # 1 i str 156 # 13

sasvim drukčijem obliku. Mnoga preterana ili nedovoljna uzimanja hrane, posezanje za alkoholom i drugim drogama, pa i razne naprasitosti i depresije mogu biti posledica nekih sasvim različitih suzbijanih nagona. Jedino volja pokretana čistim mišljenjem može takvim nagonima da ovlada i da ih pretvara u svesno i slobodno izabrane namere.

Još je mnogo teže govoriti o preobražajima instinkata. Poslušnost je težnja da se uguši sopstveni instinkt, po kojem čovek u nekom slučaju na određeni način postupio. Međutim, poslušnošću se volja ne oslobađa od telesnosti, od zavisnosti od tela; tu se njom stvara novi instinkt koji čoveka preko tela pokreće, instinkt preko kojeg se njegova volja pokreće na mig onoga kome se čovek pokorava. Posebno što se taj instinkt poslušnika povezuje sa instinktom nalogodavca. Tu je uvek u pitanju instinkt nalogodavca, a ne neka njegova slobodna odluka. Slobodnu odluku može čovek da donosi jedino ako ni jednom rečju ili postupkom ne utiče na slobodnu odluku drugoga, jedino ako je do tog stepena sebe uzdigao, a to se može ostvarivati jedino čistim, od telesnosti oslobođenim mišljenjem. O toj povezanosti nalogodavca sa voljom poslušnika već je bilo govora u poglavlju "2. Ignacijev život i razvoj". Svi ljudi i nesvesno deluju jedan na drugoga, ali to ne znači da to treba i svesno potencirati, jer se time umesto postepenog odvajanja od nasleđenih grupnosti ulazi u neku novo stvorenu grupnost.

* * * * * * *

Pošto se na učenju sv. Tome Akvinskog (1225-1274) u glavnom zasniva i današnja

teologija rimo-katoličke crkve te nju i jezuiti prihvataju, ja ću ovde skrenuti pažnju na sliku "Apoteosi di S. Tommaso" u crkvi sv. Katarine u Pizi, a koju je naslikao Traini Francesco.

Fotografija ove slike data je u knjizi sa tri predavanja Rudolfa Štajnera o Filozofiji Tome Akvinskog, održanih u Dornahu 1920 g., a koja su na engleski preveli i "Uvod" i "Epilog" i "Dodatke" napisali A.P.Shepherd i Mildred Robertson Nicoll.30

Na ovoj slici je prikazan kao centralna figura sv.Toma, iznad njega Hrist, pa malo niže s njegove leve strane Mojsije, Jovan i Marko, a sa njegove desne strane Pavle, Matej i Luka. Pored Tome, sa njegove desne strane je Aristotel, a s leve Platon - obojica k njemu okrenuti. Svi ovi učitelji drže otvorene svoje knjige. Dole levo i desno su vernici sa sveštenstvom, a u sredini, sasvim ispod Tominih nogu leži dole oboren Averoes (1126-1198), arapski medecinar i filozof rođen u Kordovi, a koji je takođe tumačio Aristotela.

Kad je ta slika naslikana meni nije poznato, a ni u ovoj knjizi se ne kaže. Međutim, ako bi neki slikar hteo da prikaže današnje stanje, stanje kod hrišćanskih naroda Zapada (istočni još nisu time potpuno zahvaćeni), on bi morao Averoesa da stavi na mesto Tomino, a Tomu kako leži bačen pod noge Averoesa. Na mesto Mojsija bi morao staviti Muhameda, na mesto Jovana Bekona, na mesto Marka Laplasa, a na mesto Pavla Vilsona, na mesto Mateja Komeniusa i na mesto Luke Darvina. Aristotel i Platon bi morali biti leđima okrenuti Averoesu, a na mestu Hristovom morao bi biti prikazan Ahriman. Maštovitiji slikar bi mogao više kao senke da naslika:31

- iza Vilsona Muaviju (kalif od 661-680, pošto je zbacio i pogubio Muhamedovog zeta Alia)

- iza Bekona Haruna Al Rašida (786-809) - iza Laplasa savetnika Mamunovog, koji je bio sin i naslednik Harunov) - iza Komeniusa savetnika Haruna Al Rašida - iza Darvina Tarika, koji je 711 osvojio Gibraltar (naziv dat po njemu Gebel al

Tarik), pa zatim celo Pirinejsko poluostrvo. Tako bi se bar videlo, da su zapadni hrišćanski narodi pod duhovnom okupacijom

islamskog arabizma. A onda bi hrišćani i mogli nešto da preduzmu...

* * * * * * * Toma - kao ni drugi skolastičari - nije imao prilike da se raspravlja sa modernom

naukom i njenim otkrićima odnosno sa gore navedenim naučnicima, jer su se ovi rodili koji vek posle njega. Sa onima iz njihovih senki on je mogao uspešno da se bori i da ih na duhovnom polju pobedi. Međutim, ja ipak ne verujem da bi on mogao prihvatiti ni taj moderni naučnički način mišljenja, kojim se jedna nepoznanica objašnjava drugim nepoznanicama. Drugo je pitanje to, što možda ni Tomi u vreme tih naučnika ne bi mogle da pritiču iz natčulnih svetova one snage koje pominje Rudolf Štajner u svom malo pre citiranom predavanju od 18.5.1913. godine. No uprkos tome, a pošto je u najvećoj meri izgradio svoj način mišljenja, Toma ne bi nikako mogao da prihvati nelogične stavove i zaključke iz tih naučničkih istraživanja, a koji su sasvim proizvoljni i logički neodrživi. On bi sigurno dobro razlučio tačna i dragocena uočavanja fenomena od njihovih maštovitih i proizvoljnih i nelogičnih objašnjavanja. On bi svojim izoštrenim mišljenjem verovatno uočavao i greške i propuste pri organizovanju mnogih eksperimenata, te ne bi ni prihvatio da su naučnici nepogrešivi, niti da njihovu religiju treba državne vlasti da nameću svima uprkos deklaracijama o verskim slobodama.

Ta naučnička religija se sa žestokim fanatizmom nameće i bori protiv svih drugih religija. Za razliku od verskih fanatika ona sve druge vere ne proglašava krivoverjem nego 30 Rudolf Steiner: The Redemption of Thinking (Die Philosophie des Thomas von Aquino, GA 74), Hodder and Stoudhton Ltd., London, 1956 31 Prema Esoterische Betrachtungen karmischer Zusammenhange, GA 235 do 240, kao i "Der Europaer" Nr. 5 Marz 2007 u mom prevodu "Vudrou Vilson, 'inkarnirana bezumnost'" iz GA 180 od 20.3.2007

sujeverjem. A možda najsimptomatičnije za način mišljenja njenih pobornika, koji su uspeli da tu naučničku religiju nametnu kao državnu i jedino spasavajuću u svim hrišćanskim zemljama, jeste pojava "ludih krava"; one su proizvod shvatanja: "Zašto da preživare ne hranimo crevima, kad su kaloričnija od sena?". Tu se odmah postavlja i pitanje: Da li su lude te krave ili oni naučnici koji su ih učinili ludim? A šta je sa onima koji imaju vlast i takvim "naučnicima" dozvoljavaju da rade šta hoće, te im još daju punu zaštitu države?

Ja pretpostavljam da bi sada - ako bi se rodio - i Toma Akvinski na sličan način kao i ja prokomentarisao zaključke i stavove gore pomenutih naučnika. Toma se sigurno ne bi složio ni sa više političarem nego istoričarem Vilsonom. Za razliku od onih naučnika koji bi na slici zamenili evanđeliste i koji su živeli u vreme pre poslednje trećine XIX veka, kad je dakle ljudima bio sasvim zatvoren uvid u natčulni svet, kad su ljudi mogli da upravljaju pogled samo "na zemaljsko-fizičko telo" - za razliku od njih Vudrou Vilson to nastavlja velikom snagom u vreme kad su one "dveri" iz "duhovnih svetova" "otvorene". Vilson ili preko Vilsona se "moćne snage" proteklog razdoblja bore u sadašnjem razdoblju "protiv svake inspiracije" koja bi davala "ton u ljudskim dušama". Zbog toga je Rudolf Štajner 25.12.1917. god. rekao:

"Ma kako to neverovatno izgledalo, ipak ima mnogo ljudi u sadašnjici, koji u teorijskom i praktičnom nisu u stanju da uvide, da protivničke moći sadašnjosti upotrebljavaju tu smicalicu da na primer inkarniraju bezumnost i da nju nazovu - Vudrou Vilson."

To je dakle rečeno još pre pregovora u Versaju, kao i svega onoga što će se iz toga razviti. Ta inkarnirana bezumnost je sa svojim pravima naroda i drugim zasejala seme za organizovanje koncentracionih logora za nepoželjne političke protivnike i narodnosti sve od zapadne do istočne obale Pacifika (naravno idući od istoka na zapad), kao i za njihova teroristička mučenja i ubijanja i razaranja njihovih gradova i trovanja predela u kojem žive - pa makar oni bili samo potencijalni protivnici ili neposlušnici jer pripadaju izvesnoj narodnosnoj ili drugoj nekoj grupi. Ja nikako ne verujem da bi se sa tim Toma Akvinski složio. Posebno ni sa tim da dželati prilikom egzekucija čak i ne peru svoje ruke, kako je to nekad bio običaj, već da samo izvršavaju krvnu osvetu po načelu "hiljadu glava za oko i stotinu glava za zub, a deset glava za ništa".

Kakav stav prema svemu tome zauzimaju Tomini sledbenici? Da li smatraju da inteligenciju koja se iz kosmosa spuštala u ljude i primale je i one ličnosti koje bi se u ovoj "nenaslikanoj slici" naslikale kao senke, da li tu inteligenciju treba zadržati vezanu za telesnost, kao što je to slučaj kod njima odgovarajućih naučnika? Ili tu inteligenciju treba spiritualizovati da bi se obnovila hrišćanska kultura oslobađajući se od islamsko-arapskog duhovnog ropstva - da se snage Meseca zamene snagama Sunca? I kako Tomini sledbenici reaguju na napade vilsonovaca protiv Pavla? Vilsonovci su poslednjih decenija mnogo glasniji, suprotni glasovi se skoro ne čuju.

Ja ću ovde ići i dalje: Sa stanjem prikazanim na ovoj "nenaslikanoj slici" na bi se složila ni ogromna većina muslimana kad bi im se to razjasnilo. Šiiti bi možda na mesto Vilsona i Muavije stavili Alia (656-661), muža Muhamedove kćeri Fatime i njegovog naslednika, koga su Muavijini panduri u jednoj džamiji pogubili. Možda se to i nedovoljno zna, ali šiiti nisu priznali Muavijine Omaijade za kalife, niti njihovo prebacivanje sedišta kalifata iz Meke i Medine u Damask. Šiiti svakako da ne bi voleli da gledaju one senke iza onih modernih naučnika.

No sem njih i Turcima se to ne bi svidelo, jer su se vekovima borili protiv arabizma i sprečili ga - uz izvesnu saradnju Srba - da prodre sa istoka u Evropu. Isto kao i Turci i muslimani sa daljeg i dalekog Istoka ne bi prihvatili ovaj arabizovan Islam i njegov robovlasnički poredak i materijalizam, jer je kod njih - bar u dušama onih običnih "malih" ljudi - pod Hristovim impulsom najviše raširen osećaj bratstva i osećaj sramote ako pored

njih neko gladuje, a oni imaju viška. Čini mi se da je to slučaj i sa islamizovanim narodima Afrike i to utoliko više ukoliko se ide na jug. U svakom slučaju, hrišćanski narodi bi od tih islamskih naroda trebalo taj osećaj bratstva da prime, a da se oslobode od robovanja islamskom arabizmu i njegovim naučničkim shvatanjima. Takođe i da ne ismevaju Muhameda, preko koga je svet spasen od jednog strašnog impulsa koji je dolazio iz Gondišapura. Ismevanje i izrugivanje Muhameda je prvi počeo Muavije, a sada ga nastavljaju vilsonovsko-muavijevski privrženici.

Ako se sa nekim Muhamedovim učenjima čovek danas ne bi složio, to još uvek nije razlog da se ne prizna ono veliko što je preko njega učinjeno. Naravno da fanatičke pristalice državne naučničke religije - nazovimo je darvinizmom - to uopšte ne mogu da shvate, kao što ne shvataju ni judaizam ni hrišćanstvo, te hoće da stvore judeo-hri-islam na bazi izopačavanja sve te tri religije. A ni jedna religija nije za potcenjivanje, svaka ima svoju posebnu ulogu u vaspitavanju i uzdizanju ljudi.

Ovde treba napomenuti da se ni arabizam ne sme u svojoj kompletnosti osuditi, nego samo uočiti šta je preko njega došlo, te šta iz njega treba sačuvati, a šta odbaciti. Matematiku je na primer Zapad od Arapa naučio - otud i "arapski brojevi".

* * * * * * * Ja bih sada ovde dao neke navode iz tri predavanja Rudolfa Stajnera pod nazivom

"Filozofija Tome Akvinskog", koja su data u prevodu na engleski u već pomenutoj knjizi,32 pošto je to važno posebno za jezuite koji su postigli izvesne uspehe u svojim duhovnim vežbama - naravno i za sve druge.

Na samom početku prvog predavanja, održanog 22.5.1920. Rudolf Štajner ukazuje na skolastiku kao dubok filozofski pokret koji se posebno kristalizovao oko licnosti Albertusa Magnusa i Tome Akvinskog i da je Lav XIII tu filozofiju oživeo i tomizam učinio zvaničnom filozofijom rimo-katoličke crkve.

Izdavači navode da je to bilo 4. avgusta 1879. u enciklici "Aeterni Patris". Ja bih skrenuo pažnju da je to bilo neposredno pre početka tog preokreta u poslednjoj trećini XIX veka, a kojem je malo pre bilo govora i da taj impuls dat preko Lava XIII treba dobro uočiti. Lav XIII je dobio inspiraciju da objavi ono otvaranje dveri o kojem govori Rudolf Štajner 18.5.1913. Drugo je pitanje kako se to kome sviđa i kako to ko shvata i kako se ko prema tome ponaša. To naravno ne znači da je Lav XIII bio u pravu i u svemu drugom što je zastupao. O tome ja ovde neću raspravljati.

Za razliku od materijalističke strane monizma, u skolastici je bio dat: "istinski i spiritualni monizam i bio je izražen u obliku apsolutno najbrižljivije

razrađene misli, o kojoj novija filozofija - pod uticajem Kanta i protestantizma - u osnovu uzevši nema nikakve ideje niti čak sposobnost da postigne."

U Tomi Akvinskom je izražena struja hrišćanske filozofije Srednjeg veka i to sasvim bezlično, samo je iskazana preko njegove ličnosti.

U narednom predavanju, od 23.5.1920. Rudolf Štajner kaže da je skolastika konačni izraz evolucije duše zapadnog čovečanstva, a koja je otpočela dva veka pre osnivanja hrišćanstva.

U skolastici je vrhunac logičkog prosuđivanja i logičke tehnike. Bez obzira na sadržinu kod nje je apsolutna egzaktnost misli i logičko povezivanje ideja kakvo nikad nije bilo ni pre ni posle vremena skolastike: 32 Rudolf Steiner: The Redemption of Thinking (Die Philosophie des Thomas von Aquino, GA 74), Hodder and Stoudhton Ltd., London, 1956; str.21 ,22, 23, 68, 75-76, 77-78, 80-81, 83, 85, 91, 94-95, 99-100, 102-103, 104, 108-109, 111, 112-113, 114-115

"Bitan kvalitet u njoj jeste to, što čista misao teče sa matematičkom sigurnošću od ideje do ideje, od suda do suda, od zaključka do zaključka, što ovi mislioci polažu računa sebi za najmanji, čak najbezvredniji korak."

Pojmovi prikazani u skolastici u čistoj dijalektici i preciznoj logici potiču od učenja iz prošlosti. U skolastici je nastao problem saznavanja i realnosti:

"Jer reći 'razuraevanje' i 'inteiekt' u tako suženom smislu u kojem ih mi danas upotrebljavamo, nađene su po prvi put u terminologiji skolastike i proizvod su čovekove svesti o sebi kao individui."

Ono što su nekada bila gledanja duhovnog sveta za skolastiku je nešto do čega se dolazi egzaktnom misli, razumom i logikom:

"Stvarna borba skolastike bila je da se pomoću misli rve sa svetskim problemom prirode duhovnih realnosti."

Po Albertusu Magnusu i Tomi Akvinskom do Boga kao prabića se može doći logičkim mišljenjem, ali ne i do Svetog Trojstva, te se u skolastici postavilo pitanje: "Dokle čovečiji intelekt može da dođe svojom sopstvenom snagom?". Skolastičari se sad sukobljavaju sa doktrinom o "dvostrukoj istini". Po napomenama izdavača ta teorija o "dvostrukoj istini" potiče od arapskih filozofa i oni su je doneli u Evropu preko Španije. U pitanju je da se dovedu u sklad sadržina razuma i sadržina vere.

Albertus i Toma - slično Aristotelu - dolaze sa sigurnošću do života posle smrti, ali ne dolaze do onog od pre rođenja. Po njima:

"Ono što mi razumemo svojim razumom i ono što nam se otkriva preko vere, to može postojati jedno pored drugoga."

Kad ide putevima razuma koji se otvaraju svakoj individualnosti, Toma dolazi do iste monoteističke slike Božanstva, koja je u Starom Zavetu prikazana kao Bog Jehova; za dolazak do Hrista mora se preći na sferu vere:

"Drugim rečima, prema tomizmu, čovek do Hrista ne može doći pomoću same snage svog sopstvenog intelekta."

"U skolastici ostaje otvoreno pitanje: 'Kako može čovečije mišljenje da se dalje razvija do gledanja duhovnog sveta?'."

U trećem i poslednjem predavanju, od 24.5.1920. Rudolf Štajner govori o tomizmu u sadašnjosti. Skolastika tu sad treba da se suoči sa činjenicom buđenja svesti čovekove individualnosti.

Kad je čovekova individualnost došla do intelektualizma, ona je logičkim mišljenjem prvo odbacila baš ono "što treba da bude bitno delovanje Hrista na čovekov unutrašnji život; ono /logičko mišljenje/ odbacuje mogućnost preobražavanja, metamorfoze čovekovog života misli."

U XVI - XVII veku Fransis Bekon odlučno odbacuje realizam i zastupa nominalizam. Po njemu je realno jedino ono što nam pružaju čula i empirijsko saznavanje. Po njemu Albertusova i Tomina teorija o racionalnom saznavanju nema nikakvog naučnog značaja.

U vreme skolastike sadržaj razuma je bio odvojen od sadržine istine o duhovnom svetu.

"Kad su Toma Akvinski i Albertus imali da razvijaju svoje filozofije, tada još nije bilo naučničkog shvatanja sveta."

Kant dovodi nominalizam do punog razvoja i to je potpuno bankrotstvo zapadne filozofije u traganju za istinom. Po Kantu ne postoji objektivna istina niti mogućnost za prodiranje do stvarnosti u objektima; ne postoji mogućnost saznavanja istine, jer istina ne može postojati ako se ona stvara samo subjektivno.

Antropozofski orijentisana nauka o duhu nastoji da se suprotstavi odnosno da ispravi neke zaključke nauke o prirodi. U tomizmu je rečeno više u apstraktnom obliku: "Duhovno-duševno prožima čitavo fizičko telo". To preko nauke o duhu postaje znanje o stvarnim

konkretnim činjenicama: "Tomistička filozofija, koja se u trinaestom veku izražavala samo u apstraktnom

obliku, a koju je ponovo zapalio Gete, ona živi dalje u našim danima kao nauka o duhu." U njoj je nov pristup Hristu i odbacuje se filozofski dualizam: "A kad mi prodremo ispod površine materijalnog sveta, mi otkrivamo da je on u stvari

duhovni svet, te da se iza vela prirode nalaze bitne realnosti - ne materijalni atomi, već duhovna bića."

U čovekovoj svesti su izdeljeni s jedne strane svet opažaja koji mu dolazi spolja, a s druge strane svet ideja koji mu dolazi iznutra. Vezu između njih on postiže mišljenjem, dakle sopstvenim naporom. To je saznavanje pune stvarnosti. U toj podeli na svet ideja i svet opažaja čovek dolazi do samosvesti.

"Tako je čovekovo saznanje pristup za stvarno iskustvo realnosti." Uprkos sjajnih mislilaca, skolastika trinaestog veka je ostala nemoćna pred tim

ponorom između opažaja i sveta ideja. Saznavsnje je oblikujući princip u nama. Osnovni razlog za postojanje mišljenja nije

stvaranje slika o spoljnjem svetu, nego potpuno razvijanje naseg bića. Saznavanje u običnom životu jeste sekundarna posledica delovanja misli na čovekovo

biće: "Na taj način mi dolazimo do realnosti koja je suštinska u mišljenju. To je neka

aktivnost koja deluje u nama." "Kad jednom shvatimo sve što tomizam može biti za naše vreme i za naše moderno

doba, te da njegovo oživljavanje mora nastati iz njegovih velikih dostignuća u Srednjem veku, onda ćemo mi u nauci o duhu sagledati tomizam kakav je oblikovan u XX veku. Nauka o duhu će se pojaviti kao istinsko oživljavanje tomizma."

Toma je tražio misaoni odnos prema sadržini otkrivenja religije. "Naša današnja potreba je da se nađe pravi misaoni odnos prema naučno otkrivenoj

sadržini prirode. U tome nas ne može zadržavati dogmatička teorija. Kao što sam ja pre trideset godina napisao, mi moramo prevazići dogmatizam u današnjoj empirijskoj nauci, baš isto tako kao što s druge strane moramo prevazići dogmatizam u otkrivenoj religiji″.

″Mi ponovo moramo razmotriti, i to na potpuno činjenički način, duhovno-duševnu sadržinu čoveka, svet misli koji u sebe prima transformišući Hristov princip, da bismo pomoću Hrista u nama, tj. u našem svetu misli, mi ponovo otkrili duhovni svet. Da li da ostanemo zadovoljni sa životom našeg sveta misli jedino na nivou na koji ga je doveo pad čovekov? Zar neće čovekov svet misli imati udela u izbavljenju ljudskom? U trinaestom veku nije se moglo naći mesta u svetu misli za načelo hrišćanskog spasenja i stoga je svet misli posmatran sasvim nezavisno od sveta otkrivenja. Budući napredak čovecanstva biće ostvaren otkrivanjem načela izbavljenja ne samo za spoljašnji svet nego takođe i za čovečiji razum. Neizbavljen ljudski razum nikad sebe ne može uzdići u duhovni svet. Samo izbavljen ljudski razum, koji ima istinski odnos prema Hristu, samo on može naći svoj put u svet duha. Ući u carstvo duha na taj način, to je hrišćanstvo dvadesetog veka. Ali to mora biti hrišćanstvo dovoljno jako da prodre do istinskog jezgra čovekovog mišljenja i iskustva čovekove duše. To nije ni panteizam niti bilo što od tih stvari za koje se kleveta nauka o duhu. To je pravo Hrišćanstvo."

Ignacije je u onom vremenu, kad su više duhovne moći pogled ljudi usmeravale isključivo na čulni svet, činio ono što je mogao i znao. On je doživljavao i vrlo teška iskušenja i s njima se borio koliko je mogao. O tome on piše i u delu svog "Duhovnog dnevnika" koji je još ostao sačuvan. Bez obzira na pojedinosti koje se mogu ovako ili onako protumačiti, vrlo je dirljivo to, ne toliko "šta" nego "kako" je to sve Ignacije doživljavao. A to raspoloženje Ignacijevo su i njegovi drugovi i cela njegova okolina svakako vrlo snažno sadoživljavali.

Ja ću ovde navesti samo njegove reči date na završetku tog dela "Duhovnog dnevnika":

"U tim trenucima bilo je u meni toliko ljubavi, osjecanja, ili gledanja Isusa te mi se činilo da ubuduće ništa ne bi moglo doći što bi me moglo odijeliti od njega ili učiniti da posumnjam glede milosti ili glede primljene potvrde."33

Ni Ignacija ni njegove privrženike i sledbenike niko ne treba moralno da prosuđuje, već samo da konstatuje činjenice, bez obzira na to šta su oni i kako radili - svesno ili nesvesno.

Takođe ni Vilsona niti Muaviju i druge ovde pominjane... A šta su u tom duhovnom školovanju postigli sadasnji jezuiti? Sad, kad su otvorene

dveri za gledanje i duhovno-duševnoga? Oni bi se morali i tome prilagođavati, morali bi ići u korak s vremenom.

S obzirom na sadašnje vreme u kojem čovek sve vise razvija svoju svest, u kojem treba da je već razvio svoju snagu mišljenja i u kojem treba sve više da razvija svoju slobodu sećajuci se i na svoje poreklo kao duha, sada je neophodno ukazivati na ono šta treba činiti da bi razvoj čovečanstva tekao u Hristovom smislu.

Na pomenutoj slici u crkvi sv. Katarine u Pizi Pavle je prikazan naspram Mojsija. Mojsije je dao osnovne smernice i objasnjenja za Stari Zavet. Pavle piše o Novom Zavetu i tumači ga. No baš zato što je on sa svojim zivim načinom mišljenja naročito danas vrlo aktuelan, danas kad čovek sa punom svešću treba da saznaje sebe i da donosi odluke za svoje delovanje, baš zato ga instinktivno napadaju oni koji se protive Hristovom impulsu. Pri tom oni ističu neka Pavlova uputstva kakva je on morao da daje svojim savremenicima uzimajući u obzir tadašnje društveno uređenje i običaje i shvatanja, a koje on nije hteo nekom političkom revolucijom da menja, jer se svaka politička revolucija skoro uvek preobrati u svoju suprotnost.

Procenjivanje onoga što su ljudi radili pre dve hiljade godina na osnovu sadasnjih shvatanja i prilika, to je znak slaboumnosti. Jer, ako Pavle piše:

"Robovi, slušajte svoje telesne gospodare sa strahom i trepetom u prostoti svoga srca - kao Hrista, ..." (Ef.6-5) to ne znaci da on smatra da je robovlasničko društveno uređenje ispravno i da bi ga trebalo održavati do kraja veka. Naprotiv, odmah zatim on podstiče na žestoku borbu protiv svake nepravde i tu borbu upućuje u ispravnom pravcu:

"Obucite se u sve oružje Božje, da biste mogli odoleti đavolskom lukavstvu." (Ef.6.11) A Pavlov odnos prema slobodi, prema poglavarstvima i vlastima i silama i

gospodstvima ovoga sveta vrlo je jasno iskazan kako u ovoj istoj Poslanici Efescima (Ef.l.2l) tako i u drugima. Sem toga, Pavle zna da skoro niko ne može suzbiti ili ovladati svojim žudnjama, nagonima i instinktima. On računa s tim, te daje uputstva kako da se oni iživljavaju na zdrav, a ne na bolestan način, da se na taj način postepeno osvešćuju, da se bar krene na onaj dug put njihovog preobražavanja u ispravne želje, namere i odluke - kako je to napred rečeno.

No do bi se to postiglo, treba prvo srediti svoje misljenje, da bi se oslobodilo od zabluda u kojima covek živi još od onog starozavetnog pada u greh. Stoga se Pavle bori za izbavljenje mišljenja. On ukazuje na drukčiji način mišljenja nego što su ga njegovi savremenici imali i zbog toga:

"... više sam se trudio, više sam bio u tamnicama, bio sam bijen previše, u smrtnim opasnostima mnogo puta. Od Judeja sam pet puta dobio četrdeset manje jedan udarac, triput sam bio šiban, jedanput zasut kamenjem, triput sam doziveo brodolom, noć i dan proveo sam na dubokom moru." (2.Kor.‚11.23-25) 33 Načela jezuita, Beograd 1990, str 1144, # 75

Iz istih razloga što je Pavle tada bio mučen, iz istih tih razloga se izvesni krugovi već decenijama bore protiv - kako ga oni zovu - "Pavlovog hrišćanstva".

Pavle ne zastupa nikakve teorijske apstrakcije, već se drži isključivo činjenica, činjenica iz posmatranja života oko sebe. Računajući sa tim činjenicama, sa postojećom stvarnošću i njenim zakonitostima, on njih na pravi naučni - moglo bi se reći i duhovno-naučni način - obgašnjava i daje uputstva šta treba činiti. Zbog toga Rudolf Štajner u vezi sa Pavlom kaže:

"U tom smislu da se teorija saznanja postavi na pavlovskoj osnovi, to je bio zadatak oba moja spisa 'Istina i nauka' i 'Filozofija slobode'. Obe ove knjige se postavljaju u ono što je veliko postignuće pavlovskog shvatanja o čoveku u zapadnjačkom svetu. I zbog toga su se ove knjige tako slabo razumele, najviše u nekojim krugovima, pošto one pretpostavljaju upravo sve te impulse, koji su do izražaja došli u pokretu za nauku o duhu. U najmanjemu se mora ono najveće pokazati!"34

Na nešto od toga sam ja i ovde ukazao. Zadatak ljudi koji danas žive u ovoj svojoj telesnosti nije isti kao zadatak ljudi iz

vremena Ignacija i Kopernika. Sada su dveri za gledanje u duhovni svet otvorene, a duše ljudi mogu da primaju inspiracije iz duhovnog sveta. I to ne smeju da propuštaju - svaki naravno u granicama svojih mogućnosti, svojih talenata. Kome je više dato, od njega će se i više tražiti. Ja ću ovde opet citirati Jakova:

"A ko zagleda u savršen zakon istine i u njemu ostane, ne bude zaboravni slušač nego izvršilac dela, taj će biti blažen u svom delu." (Jak.1.25)

"Ko, dakle, zna da čini dobro, a ne čini, greh mu je." (Jak.4.l7) "Braćo moja, ako ko od vas skrene od istine i neko ga obrati, neka zna da će onaj

koji obrati grešnika od njegovog zabludnog puta spasti njegovu dušu smrti i pokriti mnoštvo greha." (Jak.5.19-20)

Bolje je naravno celu ovu Jakovljevu poslanicu proživeti. Za kraj ovog poglavlja ja ću prvo ponoviti već navedene reči Rudolfa Štajnera iz

predavanja održanog u Štutgartu: "Nije proizvoljno ili iz ćefa pojedinih ličnosti ovaj impuls za tročlanost socijalnog

organizma bio pridodat onome što se ovde već decenijama zastupa kao antropozofski orijentisana nauka o duhu - to se pokazalo kao nešto po sebi razumljivo. To se pokazalo tako, što je čovek morao osetiti da je u duši svojoj neistinit i lažljiv onaj ko tvrdi da svojom dušom teži ka ovoj nauci o duhu i pri tom nema srca za ono, što kao socijalno pitanje čitavo čovečanstvo potresa i uzdrmava ili bi bar trebalo da potresa i uzdrmava."

U ovom smislu ja ću sad prilagoditi i ono što je u smislu malo pre navedenih izlaganja u predavanjima "Filozofija Tome Akvinskog" dato:

Nije proizvoljno ili iz ćefa pojedinih ličnosti ovaj impuls za obnavljanje misli razrađenih u skolastici Tome Akvinskog i njihovu primenu i na moderna naučna dostignuća uključen u antropozofski orijentisanu nauku o duhu koju je osnovao Rudolf Štajner - to se pokazalo kao nešto po sebi razumljivo. To se pokazalo tako, što je čovek morao osetiti da je u duši svojoj neistinit i lažljiv onaj ko tvrdi da svojom dušom teži ka filozofiji i učenju Tome Akvinskog i pri tom nema srca za ono, što kao neistinito naučničko-religijsko shvatanje čitavo čovečanstvo potresa i uzdrmava ili bi bar trebalo da potresa i uzdrmava.

* * * * * * *

Rađeno u Beogradu od 2.2.2009. do 23.4.2009 g.

Vojislav Janković

34 Rudolf Steiner: Der Christus-Impuls und die Entiwickelung des Ich-Bewusstseins, GA 116,Vidi 72, str. 164

S A D R Ž A J Predgovor 1 1. Duhovni svet 2 2. Ignacijev život i razvoj 20 3. Jezuitske vežbe 42 Literatura 59 4. Teološke zamisli 61 Literatura - nastavak 105 5. Postignuća duhovnim vežbama 106 Literatura - nastavak 135

6. Ustanovljavanje Družbe Isusove

Naziv "Družba Isusova" potiče iz 1537. godine, a Julije III nju potvrđuje 1550, te joj bulom od 1552. daje i pravo da dodeljuje akademske stupnjeve.1 Sama odluka o osnivanju društva odnosno novog Reda doneta je 1539, a Pavle III ga prvo usmeno potvrđuje, a 1540. i svojom bulom.2

U napomenama za "KONSTITUCIJE DRUŽBE ISUSOVE", koje je napisao Vladimir Horvat, superior i župnik crkve sv. Petra u Beogradu, stoji:3

"Konstitucije nisu rezultat ni plod dubokih teoretskih spekulacija. One su rođene prije svega iz života, iz življenog duhovnog iskustva. I u kasnijim godinama, nakon proglašenja, iskustvo drugova i Reda bilo je privilegirani izvor za sve buduće Konstitucije."

"... Jasno je od prvog teksta da Konstitucije ne žele izložiti doktrinu poslušnosti, siromaštva, zajedništva, duhovne i intelektualne formacije itd. niti nastoje da fiksiraju zakone i pravila koja bi se primijenila na stvarnost, nego probuditi, orijentirati i autoritativno voditi duhovno iskustvo jedne zajednice."4

U knjizi je zatim dato "Vijećanje prvih otaca",5 pa "Formula instituta Družbe Isusove",6 pa "Izvadak iz općeg ispita"7 i "Izvadak iz ustanova".8

Ja ću dakle uzeti u obzir samo ovo što je tu dato, jer mi ceo tekst "Konstitucija" nije na raspolaganju. Sem toga, ovde treba imati u vidu da nije sam Ignacije sve ovo napisao, već da je u tome više njih učestvovalo, a što se vidi iz istih ovih uvodnih napomaena. Zbog toga se ne treba čuditi, ako one nisu potpuno u skladu sa Ignacijevim shvatanjima i zapažanjima, takođe i ako u njima ima nekih nedoslednosti i protivrečnosti; pogotovu što su one izgleda pisane više godina i prema prilikama koje su nailazile i okolnostima koje je u datom trenutku trebalo rešiti.

U poglavlju "4. Teološke zamisli" ja sam već ukazao na neke pogrešne stavove date i u ovim "Konstitucijama", a koji verovatno potiču od Pavla III odnosno njegovih pristalica. No bez obzira na ta kao i druga moja ukazivanja, ja ću se ovde posebno osvrnuti na ono što je ovde dato kao osnov Družbe Isusove. A kao moto za ova izlaganja ja ću i ovde po treći put pomenuti sledeće Ignacijeve reči koje sam već ranije prokomentarisao:

"... Tako je prvi stupanj bogatstvo, drugi čast, treći oholost ... "9 "... Tako treba da budu tri stupnja: prvi, siromaštvo protiv bogatstva; drugi, pogrde ili

prezir protiv ljudske časti; treći, poniznost protiv oholosti. ..."10

* * * * * * * Prvi naslov iz "Konstitucija" je "Vijećanje prvih otaca 1539". Tu se odmah kao prvo

pitanje nameće: Da li je "otac" čast? "I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem; jer je jedan Otac vaš nebeski."

(Mt.23.9) To "otac" svakako ne može biti upotrebljeno kao naziv za sedmi stupanj starog

prehrišćanskog istočnjačkog posvećenja, jer tu onda ne bi došlo u obzir da kod njih bude 1 Načela jezuita, str 242 i 243 2 Načela jezuita str 147 3 Načela jezuita str V 4 Načela jezuita str 147 5 Načela jezuita str 149 6 Načela jezuita str 155 7 Načela jezuita str 159 8 Načela jezuita str 162 9 Načela jezuita str 74, # 142 10 Načela jezuita str 75, # 146

razlika u mišljenju ili bolje rečeno razlika u tumačenju i shvatanju o istim životnim pitanjima: "Nikome ne mora izgledati čudno da se među nama, slabim i nepostojanim, javila ta

raznolikost u mišljenju."11 I iz daljih pisanja se takođe vidi da oni ni sami sebe nisu smatrali da bi mogli biti

"oci", bili su mnogo skromniji. Oni izričito kažu da su o nekim nejasnoćama "preko dana običavali misliti i razmatrati, te ih uz pomoć molitve proučavati".12 Prema tome, oni uopšte i nisu bili potpali pod to iskušenje da sebe smatraju da su na nekom višem položaju i sa posebnim sposobnostima, te da bi mogli biti neki duhovni oci. Ko je i zašto onda dao taj naslov? Da li je taj naziv "otac" ipak iz prehrišćanskih misterija, s tim što je naravno izgubio svoje pravo značenje?

"Prve večeri" kad su se drugovi sastali, oni potvrđuju da su "sebe i svoj život prinijeli i posvetili Kristu, Gospodinu našem, i njegovu pravom i zakonitom Zamjeniku na zemlji da on s nama raspolaže..." Na primer: "Evo Vrhovni prvosvećenik upravo šalje dvojicu od nas na područje Siene.". Oni tada zaključuju da će "se združiti u jedno tijelo", jer: "Ta čak i krepost, udružena ima više snage i srčanosti da postigne bilo koje teško osvojivo dobro, nego kad bi se rasula na više strana.". Zatim, oni odlučuju da neće raditi "iz našeg vlastitog duha i naše glave, nego samo ukoliko to, svejedno o čemu se radi, Gospodin nadahne i Apostolska Stolica potvrdi i odobri".13 (Ovo 'i' sam ja dodao, jer mislim da je prilikom štampanja usled omaške - bar u mojem primerku knjige - ono izostalo).

O zameniku ili namesniku Hristovom na zemlji već je bilo govora u poglavlju "l. Duhovni svet". Ovde se sad kao dogma ili zakon iznosi da je "Vrhovni prvosvećenik" pravi i zakonit Zamjenik i da nadahnuća Gospodinova njegov Zamjenik mora da potvrdi i odobri odnosno da se između Hrista i člana družbe on na neki način nalazi. Sama ova formulacija je vrlo nesrećna jer bi prema njoj ispalo da su nadahnuća Gospodinova podložna potvrdi i odobrenju Apostolske Stolice odnosno da je ova nadležna da cenzuriše to što Gospodin nadahne pojedinca, te da je ona na neki način iznad Hrista. Meni nije verovatno da se to baš tako mislilo, ali je to ipak tako rečeno.

No, ako bismo pretpostavili - što je verovatnije - da Apostolska stolica treba samo da proverava da li su nadahnuća nekome došla od Gospodina ili od nekog drugog duha, od nekog zavodnika, ovde se onda odmah nameće jedno drugo pitanje: Zašto tu proveru prepuštati nekom drugom, kad svaki pojedinac ima svoj unutrašnji glas savesti? Sem toga, ovim se ne priznaju ili bolje rečeno odbacuju sledeće reci:

"Ako me ljubite, držaćete moje zapovesti. I ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog pomagača-utešitelja da bude sa vama doveka. Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje; vi ga poznajete, zato što boravi kod vas i biće u vama. Neću vas ostaviti sirotne, doći ću k vama. Još malo i svet me neće više videti, a vi ćete me videti, i živećete zato što ja živim. U onaj dan ćete saznati da sam ja u svome Ocu, i vi u meni i ja u vama." (Jn.14.15-20)

"Ovo sam vam govorio dok sam bio kod vas; a pomagač-utešitelj, Duh Sveti koga će Otac poslati u moje ime, on će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što sam vam rekao." (Jn.14.25-26)

"Ostanite u meni i ja ću ostati u vama." (Jn.15.4) Da li u smislu širenja materijalističkog shvatanja vidljiva Apostolska stolica treba da

zameni nevidljivog Duha istine? I da ona, kao vidljiva procenjuje ono nevidljivo? Da vidi da li je Isus u nekom članu Družbe Isusove i on u njemu? Ako su drugovi već "prve večeri" potvrdili da svoj život prinose i posvećuju Kristu, zar im nisu kao uzor i ideal poslužili apostoli kojima Isus Hristos upravlja gore navedene reči, ne preporučujući nikoga kao 11 Načela jezuita str 149, # 1 12 Načela jezuita str 150, # 2 13 Načela jezuita str 150, # 3

posrednika? Zar nije Hristos u svima njima? Zar treba neko drugi, a ne da oni sami prema sledećim rečima postupaju?

"Ispitajte sami sebe - da li ste u veri, proverite sami sebe. Ili ne poznajete sami sebe - da je Hristos u vama? Inače niste osvedočeni. Ali se nadam da ćete poznati da mi nismo neosvedočeni." (2.Kor.13.5-6)

A, sem toga: "Zašto da tuđa savest sudi mojoj slobodi?" (l.Kor.10.29) I zar ne treba oni sami da pred sobom za sebe same ispitaju da li: "Istinu govorim u Hristu, ne lažem, to mi svedoči moja savest u Duhu Svetome, ..."

(Rim.9.1) Zar taj unutrašnji glas savesti treba proveravati nekim spoljašnjim glasom koji

primamo preko telesnih čula, a znamo da nas ta telesna čula vrlo često obmanjuju? Istinite i ispravne reči koje od drugog čujemo ili na drugi način čulima opažamo mi vrlo često pogrešno čujemo i protumačimo. Zar ne treba i za to da upotrebimo neku unutrašnju snagu mišljenja i rasuđivanja? Neki unutrašnji glas? Pa i ja sam se na gornjem primeru potrudio da i logički protumačim onu nesrećnu formulaciju, po kojoj ispada da je "Apostolska stolica" iznad "Gospodina"! Ja nisam mogao pretpostaviti da je neko tako nešto stvarno mislio, te sam u tome video samo neku omašku.

Ali ovde se takođe nameće i pitanje: Da li je to možda i - svestan ili nesvestan - pokušaj, da se sa sebe skine svaka odgovornost za sopstvene postupke i da se odgovornost prebaci na Vrhovnog prvosvećenika, pogotovu što se to posle toga još potkrepljuje "zavjetom poslušnosti"?14

Kao što je u poglavlju "5. Postignuća duhovnim vežbama" već izneto, Nirnberški sud je nekoliko vekova kasnije izneo jedno ljudsko stanovište, da se lična odgovornost počinioca ne može opravdati nikakvom hijerarhijski obavezujućom poslusnošću pretpostavljenome. To je možda dato iz nekih pragmatičnih političkih razloga - bar ako se stajalo na danas vrlo uobičajenom materijalističkom stanovištu - mada i to može biti posebna i možda podsvesna inspiracija iz duhovnog sveta. No i nauka o duhu to takođe potpuno potvrđuje. To takođe potvrđuje i zdrav razum najjednostavnijih ljudi: Ako je neko upao u tuđe imanje i nešto pokrao, svi će njega nazivati lopovom, a ne nekoga ko je ovoga na to možda nagovorio, pa bez obzira što će i o tom podstrekaču ljudi imati vrlo loše misljenje, možda i gore nego o lopovu, jer je iz tog podstrekača izišla sablazan. Tu se za najjednostavnijeg čoveka ništa neće promeniti ni ako lopov sve pokradeno pokloni nekom drugom, nekoj svojoj organizaciji ili državi. On za njega ipak ostaje lopov, a to potvrđuje i Ignacije i njegovi sledbenici, sa već ranije u "4. Teološke zamisli" datim navodom gde se jasno vidi njegovo shvatanje da cilj ne može opravdavati sredstva.15 Takvog lopova pravdaju samo pristalice raznih većih ili manjih zajednica, za čiji račun takav lopov krade, te i oni od toga imaju koristi, što je naravno posledica njihove slaboumnosti. U toj slaboumnosti oni zamišljaju da su pri tom oni sami ostali čisti. Ali neosuđivanje takve krađe ili drugih prevarantskih smicalica i korišćenje njihovim plodovima jeste saučesništvo koje je možda još gore od direktne krađe, gore jer je skriveno i jer se time izvršioci sablažnjavaju da to i dalje čine - obično njih oni korisnici čak proglašavaju velikim dobrotvorima ili sjajnim državnicima i tome slično. A da i korisnici nezasluženo stečenih dobara snose odgovarajuće posledice još u ovom životu, to se vidi po tome što u sebe privlače snage smrti. Ja ovo dalje neću objašnjavati, ali svako ko tačno zapaža stvari može uvideti to posmatrajući velike društvene zajednice, koje su bogate na takav način: kod njih je smrtnost veća od rađanja.

S druge strane, da li je zavet poslušnosti nekome znak ljubavi ili mržnje prema tome kome se zavetuje? Sem tog pokušaja da se na njega prebaci odgovornost za sopstvena 14 Načela jezuita str 154, # 8 15 Načela jezuita str 79, # 169

činjenja, nije li to podsticanje svoga bližnjega na oholost? A da se time njemu ugrađuje i povećava častoljubivost, o tome nije potrebno ni govoriti. To se može iskazati u smislu: "Koliko sam ja vredniji i uzvišeniji od svih tih mojih poslušnika!". Bližnji se međutim time učvršćuje i u uverenju da je on još i nepogrešiv. To je posebno došlo do izražaja 1870. kod Pija IX (1846-1878). Koliko je ovaj zavet isusovačke poslušnosti uticao na njega da se bori za donošenje dogme "O nepogrešivosti rimskog Pontifex-a", koja je s mukom preokrenuta u dogmu "O nepogrešivoj učiteljskoj službi rimskog Pontifex-a"? Pogotovu ako se takve zapovesti još mistifikuju nekim nadahnućima za koja je on jedini na zemlji izabran odnosno da je sad samo u njemu sliveno sve ono što je Isus Hristos obećao svim apostolima okupljenim na tajnoj večeri, svima da će poslati "pomagača-utešitelja, Duha Svetoga", a ne samo jednome od njih - kako je to gore navedeno iz evanđelja po Jovanu.

Ja sam već pod "4. Teološke zamisli" ukazao na delikatnost borbe za življenje u siromaštvu i borbi protiv časti i protiv oholosti: ne sme se čovek u tome uzdizati na teret drugih, uzdizati se gurajući druge da padnu niže! A ako se čovek već i uzdigao na teret drugih - neka im svima pere noge, a ne da im naređuje šta da rade!

Isto tako, vrlo je delikatno pitanje i udruživanje kreposti "da postigne bilo koje teško osvojivo dobro". Ovo takođe pretpostavlja da postoji neko zajedničko sagledavanje šta je to "dobro". Međutim, šta drugovi smatraju da je "dobro", o tome se ovde baš ništa ne kaže. Da li uvek i samo ono na što im Vrhovni prvosvećenik ukaže? Glas svoje savesti oni prigušuju, a nadahnuća treba Apostolska stolica da im potvrdi i odobri. A šta ako su prilike takve, da se nema vremena da se pita da li nekog davljenika treba udruženim snagama vaditi iz vode ili ne? Da li je možda bolje pustiti da se on udavi da ne bi učinio neko veliko zlo? Može li se za sva činjenja pitati Apostolska stolica? Ako ona i daje neka uputstva, to može biti samo vrlo, vrlo uopšteno, a o svakom pojedinačnom koraku mora uvek svaki pojedinac iz svoje savesti da odlučuje - držeći se možda i tih opštih uputstava i procenjujući da li je to u skladu s njima. A sem toga, nijedan čin ne sme da bude opravdan ciljem koji je u poslušnosti prihvaćen! To je bar prema Ignaciju! Prema tome, sopstvena savest se nikad, apsolutno nikad ne može zaobići. Tako je i postavljanje dogmi kojima se poriče sloboda savesti lišeno svakog smisla, jer savest uvek ostaje slobodna, pa bez obzira na to da li se ona sluša, da li se po njoj postupa ili ne! Hristos je u svima nama!

Hristos je u svakom čoveku i on mu govori kroz njegovu savest. Naravno da i Kušači govore čoveku kroz njegove instinkte, nagone i žudnje. Oni koji su već "prve večeri ... sebe i svoj život prinijeli i posvetili Kristu" svakako da moraju nastojati da te razne glasove razlikuju, da saznaju istinu o njima. Nalaženje istine u sebi ukljčuje uočavanje neistina, te njihovo uklanjanje iz svoje duše.

Svi smo mi ispunjeni bezbrojnim neistinama, koje su u našu dušu ušle i bez naše krivice, a Hristos je i zbog toga Spasitelj što nam pruža mogućnost da se od njih očistimo, svesno tražeći njega i obraćajući se njemu, svesno gledajući njega u sebi. Ako neko svesno laže, on je borac protiv Hrista. A te sopstvene svesne laži se mnogo čvrsće utiskuju u čovečiju dušu, mnogo je teže da se njih čovek oslobodi, jer je on sam iz sebe stvorio odnosno učestvovao u stvaranju nekog lažnog sveta, čiji deo on postaje; ne sveta koji mi ne možemo da sagledavamo kakav je u istini, nego jedne uporedne neispravne tvorevine koju razastiremo oko sebe i oko svojih bližnjih. To je taj svet za koji su neki političari iz svojih instinkata govorili: "Mnogo puta ponovljena laž postaje istina". Takva mnogo puta ponovljena laž postaje istinski lažan svet, svet koji ne ide putem redovnog razvoja, ali je i on stvaran odnosno postojeći. U okultizmu se taj lažni svet naziva osmom sferom.

Od nekih manjih i lokalizovanih laži čovek će se u toku daljih života lakše osloboditi, ispraviti ih time što će one koje je slagao na neki način razuveriti, saopštavati im istine, te tako i sebe izbaviti. Mnogo je teže ako je neka laž lansirana i širena iz neke grupe. Jer, kao što "krepost, udružena ima više snage i srčanosti da postigne bilo koje teško osvojivo dobro",

tako i lažljivost udružena ima više snage i srčanosti da navodi na izvesna činjenja i ljude koji ne pripadaju toj grupi iz koje je neka laž potekla i koja je širi. Naravno da ta udružena lažljivost neke grupe deluje samo na niže članove čovečijeg bića, a ako dođe do čovekove budne svesti, ona splasne kao probušeni balon, a taj izduvani balon onda padne na tu grupu i njeni pojedinci se teško mogu ispod njega ispetljati. Teško se mogu iskobeljati i oni koji su te laži samo možda profesionalno i iz poslušnosti i za pare širili, a oni koji su te laži izmisili i lansirali... Nije moje da o tome ja dalje govorim. Ja ću samo ponoviti da je i skrivanje istina merodavnih za donošenje neke odluke takođe laž, neki put čak i veća od direktno izgovorene.

Ja mislim da će se sa ovim složiti i članovi Drušbe Isusove, koji su "svoj život prinijeli i posvetili Kristu", koji je "put i istina i život". Jer - kako je u uvodnim napomenama navedeno - "Konstitucije ne žele izložiti doktrinu ... nego probuditi, orijentirati i autoritativno voditi duhovno iskustvo". To autoritativno vođenje se naravno sme podrazumevati samo tako da je autoritet uvek i jedino istina, tj. Hrist. U smislu ovih reči treba shvatiti i ova moja izlaganja.

* * * * * * *

Pošto je rešeno da Družbu treba sačuvati i pošto su "svi položili zavjet vječne čistoće i

zavjet siromaštva", postavilo se i pitanje i za "treći, tj. zavjet poslušnosti jednome od nas, da mognemo svim djelima iskrenije i odlučnije i zaslužnije ispunjavati volju Gospodina Boga našega, i ujedno slobodnu volju i zapovijed Njegove Svetosti, kojoj smo vrlo rado prinijeli sve što imamo, volju, razum, sposobnost, itd."16

U poglavlju "1. Duhovni svet" ja sam već postavio pitanje da li čovek svojom slobodnom voljom može da se odrekne svoje slobodne volje. Ovde se pored sopstvene volje pominje i volja Gospodina Boga i slobodna volja Njegove Svetosti. Pridev "slobodna" dodaje se samo uz volju Njegove Svetosti. Da li bi to značilo da one druge volje nisu slobodne? Da li je iz nekakve volje Gospodina Boga na neki način samo kod Njegove Svetosti nastala slobodna volja, a kod svih drugih samo volja kojom upravlja neko drugi ili nešto drugo - slobodno ili neslobodno, pa je zbog toga na neki način poželjno da neslobodnom voljom drugova upravlja slobodna volja Njegove Svetosti? A šta je sa rečima Očenaša: "Neka bude volja Tvoja"? Da li drugovi više cene slobodnu volju Njegove Svetostci ili Oca na nebesima, pa se zato njoj potčinjavaju? A da bi to bilo uspešnije i u svim pojedinostima, onda i "jednome od nas", jer nam je taj bliži i može imati bolji uvid u sve ono što mi radimo nego li Njegova Svetost?

Pošto je ovo ušlo u "Konstitucije Družbe Isusove", na ta se pitanja mora jasno i određeno odgovoriti. U vreme pisanja "Konstitucuja" Ignacije je imao 48 godina, a i ti njegovi drugovi po svoj prilici su bili sličnih godina. Ako pretpostavimo da je svaki od njih bar dva-tri puta dnevno od svojih zrelih godina molio Očenaš, to znači da je bar 20.000 do 30.000 puta molio da bude volja Očeva, a onda se zavetuje da će raditi ne po volji Očevoj nego po slobodnoj volji Njegove Svetosti, slobodnoj svakako i od Očeve volje! Kako treba ovo razumeti?

Po volji Očevoj svakako jeste slobodna volja Njegove Svetosti, ali da li samo ona? Ako bi slobodna bila samo ta jedna volja, onda bi to značilo da postoje samo dva takva sveta odnosno da je svet u tom pogledu podeljen na dva dela: jedan u kojem vlada volja Oca i drugim u kojem vlada volja - i to slobodna - Njegove Svetosti, koji treba da je zamenik Hristov na zemlji. A drugovi su se koju desetinu hiljada puta molili da bude Očeva volja "i na Zemlji kao i na nebu", a onda se zavetuju da će raditi po volji koja je na Zemlji i koja je slobodna od Očeve! Ako je ta volja slobodna, ona onda može da radi i na suprot Očevoj volji, za koju se drugovi mole da vlada i na Zemlji i na nebu, što znači da Očeva volja sada ne 16 Načela jezuita str 151, # 4

vlada na Zemlji. Ako te i molitve i zaveti drugova nisu u protivrečnosti, onda se postavlja pitanje: Pa gde je onda područje gde vlada slobodna volja Njegove Svetosti, kojoj se drugovi sa svojom voljom pridružuju? Da je tu na Zemlji oni se ne bi molili da nju zameni Očeva volja. Ako se mole da Očeva volja bude i tu na Zemlji, a ne volja Njegove Svetosti za koju su se zavetovali da joj se pridružuju, to bi značilo protivrečnost. Pa gde je onda područje slobodne volje Njegove Svetosti, zar negde ni na nebu ni na Zemlji?

Da ta slobodna volja Njegove Svetosti moše da radi i na suprot volji Gospodina Boga, vidi se i iz toga što ona prihvata da u sebe uključi i volje ovih drugova, koje su svakako po volji Gospodina Boga izdvojene od te slobodne volje Njegove Svetosti, pa bez obzira da li su one same slobodne ili ne. Drugim rečima, drugovi se mole da vlada Očeva volja, a zavetuju se da će služiti drugu i to onu koja može raditi i na suprot Očevoj. To samo sebe ne bi negiralo, jedino ako bi se pretpostavilo da područje slobodne volje Njegove Svetosti nije ni na nebu ni na Zemlji. Pa gde je?

Sve je to vrlo čudno, pa se postavlja pitanje,: Da li su Ignacije i drugovi to sve sami tako formulisali ili je to neko drugi umetnuo? Naravno, i ko?

* * * * * * *

Za rešavanje nejasnoće, da li treba položiti i zavet poslušnosti, drugovi su "mnogo dana ustrajno molili".17 Onda su odlučili da prvo svi iznesu razloge protiv, pa onda razloge u prilog zavetu poslušnosti, te su najzad taj zavet jednodušno prihvatili. Slično su postupali i sa ostalim pitanjima.18 Za rešavanje ove nejasnoće data je:

"Posebna priprava duha Drugo o čemu smo počeli razgovarati ne bismo li pronašli put rješenju bijaše da se

svima zajedno i svakome pojedinačno ponude slijedeće tri priprave duha. Prva je da svaki pojedini na taj način pripravlja, na taj način obavlja molitvu, misnu žrtvu i razmatranje te u tome nastoji postići radost i mir u Duhu Svetomu glede poslušnosti, trseći se da mu, koliko do njega stoji, volja bude sklonija na slušanje nego na zapovijedanje kad bi odatle jednako slijedila slava Bogu i hvala njegovu Veličanstvu.

Druga je priprava duha, da nijedan od sudrugova ne zapodijeva s drugim sudrugom razgovor o toj stvari ili od njega traži obrazloženja. Tako ni na koga ne bi utjecalo bilo koje tuđe uvjerenje i priklonilo ga više prema slušanju nego neslušanju ili obratno. Svatko bi išao za onim što je u molitvi i razmatranju spoznao kao bolje.

Treće je, da svaki o sebi zamisli kako ne pripada ovom našem zboru niti očekuje da ikad bude u nj primljen. Uslijed takva zamišljanja ne bi ga nikoje čuvstvo zanijelo da jače prianja uz neki pogled i sud, nego bi kao nečlan slobodno iznio svoje mišljenje glede odluke o slušanju ili neslušanju. I konačno bi svojim sudom potvrdio i odobrio onaj stav kojim drži da će se Bogu više služiti i Družba sigurnije ostati očuvana."19

Ovde pada u oči da je u prvoj pripravi duha data vrlo snažna sugestija kakvu odluku treba doneti, te nije ništa čudno što je doneta jednodušno. Ko je tu sugestiju dao? Ili je to možda već bilo nastrojenje kod svih, te se to može smatrati kao nekom vrstom autosugestije? Naravno da je i to prethodno nastrojenje moglo biti na neki način sugerisano.

Druga priprava tu sugestiju pojačava, jer bi se u slučaju razgovora o njoj ona oslabila, u raspravama bi se mnogo štošta po tom pitanju rasvetlilo. Sem toga, u razgovoru s drugim ljudima čovek mora da se napreže da bude budniji, te time i podsvesne sugestije slabe. Stoga je trebalo da svako ostane sam sa tom sugestijom, to je mnogo efikasnije, jače deluje u podsvesti. 17 Načela jezuita str 151, # 5 18 Načela jezuita str 151-154 19 Načela jezuita str 152, # 6

Treća priprava je na prvi pogled zaista čudna i nerazumljiva! Zamišljati nešto što očigleđno nije! Zašto? Da li je to apelovanje na podsvesnu težnju za časti da se učlani u taj zbor, a to je uslovljeno upravo time što će se biti jednodušan sa ostalima? A ta jednodušnost se ispoljava samo prihvatanjem iste sugestije? Sa ovim zamišljanjem da se ne pripada tom zboru kojem je čovek već mnogo godina vrlo odan daje se takođe vrlo moćna sugestija da je to velika čast pripadati njemu. A Ignacije se bori protiv časti!

Ja naravno ne znam šta se to događalo pre nekoliko stotina godina, ali ove priprave duha su bile način kojim je bila zagarantovana jednodušnost za odluku da se prihvati zavet poslušnosti i to ne samo misaono nego da se to poveže i s osećanjima, da se to oseti kao posebna čast. To dublje zahvata čovekovu dušu nego samo mišljenjem donete odluke. Kroz taj osećaj se jače deluje na volju.

A pošto je bio "Sličan postupak s ostallm pitanjima",20 to znači da su i sve ostale odredbe "Konstitucije Družbe Isusove" sugestivno nametnute od neke organizacije, koja je Ignacija i njegove drugove upotrebila za svoje ciljeve. Ili možda od ko zna kakvoga duha? Simptomatična za to je bojazan da li će se očuvati Družba, a ona se iskazuje i u razlozima protiv, i u razlozima u prilog zaveta poslušnosti:

"A drugi reče: 'Ako hoćemo živjeti pod poslušnošću, možda će nas Vrhovni prvosvećenik prisiliti da živimo prema kojem drugom, već postojećem i uhodanom redovničkom pravilu. ... Na taj bi način bile osujećene sve naše želje...'"21

"Isto tako, kad bi ova skupina bila bez veza poslušnosti, ne bi mogla imati duga opstanka i trajnosti, a to se protivi onoj prvoj našoj nakani - da trajno sačuvamo svoju Družbu."22

Ignacije i drugovi su svakako sebi postavili nekakav ideal koji treba zajednički ostvarivati, te se brinu da li će im to uspeti ili ne. A zato treba privoleti i papu kome će se onda zavetovati na poslušnost. Treba da ih posluša papa koga će oni posle slušati! No bez obzira na to, pre zaveta poslušnosti taj ideal se u većoj ili manjoj meri ostvarivao u slobodi i prema nahođenjima, dogovorima i savestima svih članova za svaku preduzimanu akciju ponaosob. Družba je na taj način bila povezana, bila je Družba slobodnih članova. Zavetom poslušnosti se sad taj ideal stavlja pod prinudu, pod prinudno izvršavanje odluka jednoga od njih. I to se sad oseća kao velika čast i kao ispunjenje svojih ideala! Nisu sad osujećene njihove želje da se bude u nekoj posebnoj Družbi zbog toga što se ona zamišlja kao bolja od do tada već postojećih kaluđerskih redova. Da li ta čast budi i oholost? Međutim, da i taj jedan od drugova koji daje zapovesti takođe upražnjava tu vrlinu poslušnosti, on je - naravno kao i svi drugi - poslušan "Svetom Ocu Pavlu III i njegovim nasljednicima".23 Od družbe slobodnih ljudi stvorena je družba poslušnika i to takvih koji sami kontrolišu svoju poslušnost, jer su se na nju zavetovali - nije im potreban nikakav drugi nadzornik! Svi su se zavetovali za neslobodu! To nije Hristov impuls!

No ova sugestivno data "Posebna priprava duha", koja se primenjivala "gotovo tri mjeseca" radi donošenja odgovarajućih zaključaka i odluka24 ima i još jednu mnogo dublju stranu i dejstvo nego što je samo to sugestivno nametanje odluka, prvenstveno odluke za neslobodu.

Po onoj prvoj pripravi se sugestivno u najdublju podsvest svakog pojedinca ubacuje shvatanje da postoji samo slušanje i zapovedanje, da se samo između ta dva može birati. Slobodno činjenje i neometanje drugoga u slobodnom činjenju su u ovoj sugestiji potpuno isključeni kao mogućnost, oni jednostavno ne dolaze u obzir da se o njima razmišlja, a još

20 Načela jezuita str 154, # 9 21 Načela jezuita str 152, # 7 22 Načela jezuita str 153, # 7 23 Načela jezuita str 156, # 3 24 Načela jezuita str 154, # 9

manje raspravlja. Zbog toga i još samim tim upravljanjem pažnje jedino na slušanje i zapovedanje ta sugestija o nepostojanju slobode ulazi dublje u podsvest, te se i sama poslušnost iz prefinjenog egoizma lako bira. A:

"Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu." (Gal.5.1)

Na suprot ovome kao prvi razlog u prilog zavjetu poslušnosti koji je i usvojen govori se o "slatkom jarmu poslušnosti".25 Taj stav dokazuje onu moju tvrdnju iznetu u poglavlju "2. Ignacijev život i razvoj" da Ignacije nije video "zastavu" Hristovu i da mu se Luciferova zastava više dopala od Ahrimanove, te da je za njom pošao. Ovo je vrlo, vrlo ozbiljna stvar! Borba protiv stvarne slobode! Prihvatanje ovog kušanja odnosno podleganje tom kušanju koje je Isus odbacio:

"I odvede ga gore, te mu u tren oka pokaza sva svetska carstva. I reče mu đavo: tebi ću dati svu ovu vlast i slavu njihovu, jer je meni predana i ja je dajem kome hoću. Ako se, dakle, pokloniš preda mnom, sve će biti tvoje." (Lk.4.5-7)

Drugim rečima: "Ti ćeš vladati u ovim carstvima, ali tako da meni služis!" To je nestvarna, prividna, lažna sloboda.

U drugoj pripravi duha isključuje se to da se dvojica ili trojica zajedno istinski slože u stavu po tom, i po drugim pitanjima.A:

"Opet vam zaista kažem: ako se dvojica od vas na zemlji slože u svakoj stvari koju zamole, daće im Otac moj koji je na nebesima. Jer gde su dvojica ili trojica sabrani u ime moje, onde sam ja među njima." (Mt.18.19-20)

Ova druga priprava duha je potpuno suprotstavljena ovim Isusovim rečima. Po njoj članovi Družbe Isusove ne smeju da se sastanu i da se zajedno slože šta će moliti! A Otac bi im dao sve što složno zamole u ime Hristovo. Drugim rečima, ako su pojedinačno - ne zajedno i u slozi i zajedničkoj molitvi - na neki nacin došli do težnje ka istom cilju, pa nešto od toga i dobili, to znači da im nije Otac to dao. Nego ko? Onaj ko im je dao sugestiju koja je u svakom pojedincu u podsvesti radila? Jer Otac daje samo ono što dvojica ili trojica u punoj svesti složno mole, a u tome je isključeno bilo kakvo podsvesno slaganje odnosno primanje nekih sugestija i pojedinačno moljenje. I ovo je vrlo, vrlo ozbiljna stvar! Jer ovim se direktno suprotstavlja Isusu Hristu.

A treća priprava duha? Čovek treba da zamišlja nešto što ne pripada stvarnosti, nešto što je neistinito treba da zamisli kao da je istinito. Treba dakle da postupa na osnovu obmane koju sam sebi sugeriše, da sam sebe laže, te na osnovu takvih laži da donese svoj sud. Ovde je sugerisano da se jedino na osnovu laži može doneti ispravan sud kako "će se Bogu više služiti"! Kome bogu, ako je laž osnov za donošenje suda? Odgovor je jasan:

"Vi potičete od oca đavola i hoćete da činite želje svoga oca. On je bio ubica ljudski od početka, i u istini se nije učvrstio, jer u njemu nema istine. Kada govori laž, od svoga govori, pošto je laža i otac laži." (Jn.8.44-45)

Ja sam napred već pomenuo da je svesno ponavljana laž u stvari stvaranje nekog drugog, lažnog sveta, sveta koji ne ide putem redovnog razvoja, otpada od ovog Hristovog, od ovog sveta koji je stvoren kroz Reč:

"Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postslo bez nje." (Jn.1.3) Jer Hristos je "put i istina i život" (Jn.14,6). A ovo je usmeravanje na stranputicu i laž,

pa sledstveno tome i na smrt. Ja moram ovo da kažem, jer prihvatam stav Pavlov: "Ako pak propovedam evanđelje, ne mogu da se hvalim; jer moram to da činim; jer

teško meni ako ne propovedam evanđelje." (l.Kor.9.l6) I: "Nije nam, naime, Bog dao plašljivog duha, nego duha sile i ljubavi i razboritosti."

(2.Tim.l.7) 25 Načela jezuita str 153, # 7

Iz tog duha se i ja trudim da ovo pišem. Ako grešim, molim da mi se na to ukaže. A, kakav stav prema ovome ima Benedikt XVI ?

* * * * * * *

U razmatranju o prvoj pripravi ja sam malo pre opet pomenuo "prefinjeni egoizam", a

iz kojeg se može birati poslušnost i odbacivati zapovedanje. U ovom slučaju to je skidanje svake odgovornosti sa sebe i prebacivanje na drugoga. Taj drugi treba da bude žrtva ili - kako je to danas uobičajeno da se kaže - "žrtveni jarac". To je najgora moguća mržnja prema tome čoveku, koga proglase da je najbolji, najmudriji, najplemenitiji, najuzvišeniji, najsvetiji, najzaslužniji, naj..., naj..., naj... . Posebno što mu se uz to kao najzaslužnijem daje bogatstvo, ukazuje čast i navodi na oholost. Malo je ljudi koji se tome mogu usprotiviti i održati se na pravom Hristovom putu, ali naravno da ima i takvih. Pri tom treba imati u vidu i to da su neki ljudi samo nesvesna oruđa raznih duhova, raznih Kušača:

"Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstava, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima." (Ef.6.12)

Pri tom treba imati u vidu takođe i to da je posle ovih Pavlovih reči veliki broj tih zlih duhova sa nebesa bačen na Zemlju među ljude. I to je jedan od razloga zašto ne treba osuđivati nijednog čoveka kao čoveka, ali njegova dela treba svakako moralno procenjivati. No pri tom treba dela odvojiti od čoveka, kad se radi o nekom ljudskom moralnom procenjivanju. A svoja dela svakako svaki čovek nosi sa sobom, te posle smrti dobija u duhovnom svetu sasvim nepristrasnu procenu o njima, te i šta dalje treba da radi. Na to ukazuju i ove reči:

"A što ti osuđuješ svoga brata? Ili što ti nipodaštavaš svoga brata? Znaj da ćemo svi izići pred sud Božiji." (Rim.l4.10)

U tom smislu dakle treba shvatiti i sve ovo što ja pišem. Naravno da se neko delo mora povezati sa čovekom, ali to treba da bude samo u tom smislu, da je preko njega to učinjeno, a ne da je on sam to u punoj svesti i slobodi učinio. Izvanredno je retko da neki čovek svesno čini zlo.

U tom smislu treba shvatiti i apelovanje na oholost Julija III, koji 1550. godine u svojoj buli piše:

"... Ponizno smo zamoljeni da se udostojimo potvrditi Formulu u kojoj je točnije i razgovetnije nego ranije izražen Institut spomenute Družbe, nakon što su nas iskustvo i praksa poučili, no ipak u istom duhu."26

To ponizno moljenje možda je upotrebljeno samo kao tada uobičajena fraza. Još više vekova kasnije su i svetovni vladari za sebe govorili "mi" i da su po nekoj milosti Božijoj to što jesu. Ali u svakom slučaju to "mi" je inspiracija nekih duhova koji su sa nebesa bačeni na Zemlju i bore se protiv Hristovog impulsa za individualisanje, i to za individualisanje u skromnosti a ne u oholosti.

Ja sam smatrao da ovaj uvod treba dati da se ne bi pomislilo da ja sve ovo pišem iz nekih političkih razloga, iz neke pristrasnosti zbog pripadanja nekoj posebnoj grupi. Ne! Ja se trudim da isključivo naučno objasnim neke pojave, te da se uzdržim od bilo kakvog moralisanja. S tim u vezi ja pri tom nastojim da na neke stvari ukažem i sa nekog stanovišta, sa kojeg se obično one ne posmatraju. Stvari postaju jasnije kad se sa raznih strana posmatraju.

Takvo neko drukčije stanovište je na primer i ovo ukazivanje, da je u čitavom tom "Vijećanju prvih otaca 1539" pažnja usmerena samo na to šta će oni sami uraditi i kakve će to posledice samo za njih imati, a potpuno je prenebregnuto pitanje kako će to uticati na druge ljude, na ljude koji nisu u Družbi nego su time na neki način dotaknuti i podstaknuti na neka 26 Načela jezuita str 155

njihova činjenja i osećanja. Nije to ništa čudno niti predstavlja neki izuzetak. I danas se na primer pri dubokim

raspravama da li treba da postoji smrtna kazna za zločince ili ne, potpuno zanemaruje pitanje dželata. Pa, i to je neki čovek, koji na neki način treba da bude naveden na ubijanje! Kakve će posledice takav ubica imati? Slična pitanja se naravno mogu postaviti i za eutanaziju i za još mnogo štošta drugo.

Tako i ovde: "Ako ja postajem bolji i savršeniji time što sam izabrao poslušnost a ne zapovedanje, šta se dešava sa onim ko će meni zapovedati?" A ako hoću svoju savest da umirim tvrdnjom da sva ta zapovedanja dolaze iz "volje Gospodina Boga našega",27 ja onda moram prvo da zamislim da ne pripadam "ovom našem zboru" koji je doneo taj jednodušan zaključak o poslušnosti! Iz oblasti takvog virtuelnog sveta može se onda sve objasniti. Može se objašnjavati i to da se istovremeno može ispunjavati volja Gospodina Boga i volja Njegove Svetosti koja je slobodna, dakle ne mora da bude u skladu sa njegovom voljom. Ali, ako čovek navikne da zamišlja da jeste ono što nije...

* * * * * * *

Prve reči "Formule Instituta Družbe Isusove" glase: "Tko god hoće u našoj Družbi, za koju želimo da se naziva Isusovim imenom, za

Boga pod zastavom križa vojevati i služiti samo Gospodinu i Crkvi, njegovoj zaručnici, pod rimskim Velikosvećenikom, Kristovim namjesnikom na zemlji, pošto je svečano zavjetovao vječnu čistoću, siromaštvo i poslušnost, neka bude duboko uvjeren da je član Družbe koja je u prvom redu osnovana zato da osobito nastoji oko obrane i širenja vjere te oko napretka duša u kršćanskom životu i nauku".28

Dalje se govori o tome kako će se to postići i na šta se treba usmeravati - dakle i kakvim delima, te da će to biti "potpuno besplatno i ne primajući nikakve nagrade za svoj trud". Zatim, da svako "svim silama nastoji postići ovu svrhu koju mu je Bog namjenio, no ipak svatko prema milosti koju mu Duh Sveti daje i prema vlastitom stupnju svojeg poziva."29

Zar Ignacije koji se toliko užasavao od bogatstva, od časti i od oholosti - što je i svojim ličnim životom dokazao - zar on nije u ovoj prvoj rečenici prepoznao podsticanje na oholost kako Velikosvećenika tako (mada malo skrivenije) i svih drugova? Ali najveći deo svojih beležaka on je uništio, pa se to ne može znati.

S druge strane, ja bih skrenuo pažnju na to, da sav rad drugova mora biti besplatan, bez ikakve naknade. To je isto ono što će koji vek kasnije Rudolf Štajner zastupati u svojem predlogu za uvođenje tročlanog društvenog uređenja, ali za apsolutno sve ljude u jednoj društvenoj zajednici ili državi, ne samo za članove neke družbe: odvajanje prihoda od čovekovog rada, tj. da čovekov rad ne sme da se tretira kao roba, jer je on nešto mnogo uzvišenije.

Pošto se već u tom smislu poslušnosti tu dalje govori i o uspostavljanju neke hijerarhijske vlasti, koja u sebi uključuje i savetovanje s drugovima, navodi se ovde zatim jedan primer:

"Pod vijećem pak, koje je nužno sazvati da bi se prihvatile ili izmijenile Konstitucije i druge važne stvari, kao što su: prodavanje ili dokinuće kuće ili jednom ustanovljenih kolegija, ..."30

Kakve kuće mogu prodavati drugovi koji su se zavetovali na siromaštvo? I čije? Ja 27 Načela jezuita str 151, # 4 28 Načela jezuita str 151, # 1 29 Načela jezuita str 151, # 1 30 Načela jezuita str 151, # 2

neću ići tako daleko da kažem da oni ne bi trebalo da poseduju kuće u kojima će stanovati. Ali ako se neke prodaju, to znači da su suvišak. Da li je to siromaštvo? Za ovo pitanje nema značaja, šta će se, sa od njih dobijenim novcem raditi. Naravno da se i o tome može čovek pitati, jer ko raspolaže nekim novcem znači da je taj novac "de facto" njegov, bez obzira da li ga nazivali tuđim.

U narednoj odredbi se posebno daje naglasak na poslušnosti: "... našem Svetom Ocu Pavlu III i njegovim nasljednicima, rimskim Prvosvećenicima.

I premda nas evanđelje uči i u pravoj vjeri spoznajemo i čvrsto držimo da su svi Kristovi vjernici podložni rimskom Velikosvećeniku kao glavi i namjesniku Isusa Krista, ipak smo poradi veće vjernosti i poslušnosti Svetoj Stolici te poradi većeg odricanja svoje volje i sigurnijeg vodstva Duha Svetoga smatrali ..."31

Ja sam ovo već malo prokomentarisao pod "4. Teološke zamisli", a sada bih još dodao da se ovde skriva neka velika tajna. Ako nas evandelje uči da su Kristovi vernici podložni rimskom Prvosvešteniku, to onda znači da su oni bili podložni paganskom rimskom Prvosvešteniku, jer četiri priznata evanđelja opisuju događaje kad su postojali samo paganski sveštenici, kad uopšte nije bilo nikakvih hrišćanskih sveštenika. Kad su nastali prvi hrišćanski sveštenici, a kad i neki prvosveštenik, meni nije poznato. U "Delima apostolskim" piše:

"... i prvo su u Antiohiji učenike nazivali hrišćanima." (Del.ap.11.26) To je bilo posle obraćanja Savla, dakle u vreme o kojem se ne piše u evanđeljima.

Prema tome, tek posle tog vremena su mogli da nastanu i prvi hrišćanski sveštenici, pa kad su se oni umnožili, tek onda je mogao nastati i neki hrišćanski prvosveštenik. Ja to naravno ne mogu da tvrdim, ali je mnogo verovatnije i da su prvi prvosveštenici izabrani - ako ne u Antiohiji - onda negde u tim krajevima, a ne u Rimu.

Naravno, i ovde se može zamišljati i mnogo šta drugo. Da li to možda stoji i u nekom evanđelju koje je proglašeno apokrifnim, pa se zato ono ovde ne navodi? Ili u nekom koje je kasnije napisano, a nije objavljeno? To bi trebalo razjasniti, jer se baš time obrazlaže apsolutna poslušnost Pavlu III i naslednicima. Ako bi se to dobro objasnilo, onda zavetovanje na poslušnost možda ne bi ni bilo potrebno - bilo bi po sebi razumljivo i prihvatljivo, poslušnost bi se po sebi podrazumevala.

Ovde se takođe mora postaviti i pitanje o svetosti neke stolice. To mnogo podseća na idolopoklonstvo, pa bez obzira što će mnogi sa zgražanjem odgovoriti da je to samo neka alegorija. Međutim, ipak ostaje pitanje: Kako se to i zašto svetost povezuje sa stolicom, sa nekim mrtvim predmetom? Svakako da ni stari Jevreji nisu u zlatnom teletu obožavali zlato nego nekog duha koji je njime alegorički predstavljen. Koga?

No bez obzira na sve to ipak ostaje ono već pomenuto pitanje: Zašto oni koji vojuju za Boga - smatraju valjda da je Bogu potrebna njihova pomoć - a i mole se da bude njegova volja, zašto oni treba da se zavetuju na poslušnost nekome ko ima slobodnu volju, dakle volju koja može biti stavljena i na suprot volji tog Boga? Da li se ta protivrečnost na neki način i prevazilazi? Na primer tako, da je ta volja "Njegove Svetosti" slobodna, ali u okviru Očeve volje? Ali se tu opet postavlja pitanje: Zašto se zavetovati na poslušnost nekome ko u tom okviru nešto slobodno čini i time stvara neko svoje područje, te se zavetom čovek ograničava da iz tog područja ne sme izići? Time se čovek uvršćuje u neku grupu, gubi svoju individualnost; odriče se svoje slobode i postaje samo oruđe "Njegove Svetosti". A ako "Njegova Svetost" to prihvati, ona onda ne može da se obogaćuje drugim individualnostima, nego se zatvara u sebe, u tu uniformnu grupu ličnosti, a koja se stvara po njenom liku; ukoliko više ima poslušnika utoliko teže može ona da se otvori prema drugim slobodnim individuama da bi od njih nešto primala.

S druge strane, pošto poslušnost uvek dolazi posle zapovedi, ona uvek odslikava prošlost, ona je unošenje prošlosti u sada. A prošlost je nepromenljiva, ona je područje 31 Načela jezuita str 156, # 3

neslobode, dok se sloboda uvek nalazi u sada. Na taj način se poglavar koji prihvata poslušnost drugih uvek vraća u prošlost odnosno u područje neslobode, u prošlost i u nepromenljivost. To je još jedno objašnjenje za ono što sam ja već ranije istakao: Slobodan može biti samo onaj ko ne ometa slobodu nikome! Traženje i prihvatanje poslušnosti jeste pad u neslobodu. Na taj način i "Njegova Svetost" gubi svoju slobodu volje!

Nezahvatanje u tuđu slobodu jeste jedan od osnovnih preduslova za ispravno duhovno školovanje!

Dalje se preporučuje: "Stoga neka oni koji kane k nama pristupiti dugo i mnogo razmišljaju ... da li im Duh

Sveti, koji ih potiče obećaje toliko milosti te se mogu nadati da će uz njegovu pomoć nositi teret ovog zvanja." (kad uđu u vojsku Isusa Krista).32

Bez obzira na položene zavete na "vječnu čistoću, siromaštvo i poslušnost" ovde se dalje ističe "da među nama ne bude nikakve jagme..." i da se sve "prepusti Bogu i samome papi".33 Zašto? Zar to nije već uključeno u zavete? Ili se računa da zavetovanima to nije dovoljno jasno, nije jasno da su se na to već zavetovali?

Dalje, poglavar Družbe kome će svi biti poalušni bira se većinom glasova. A podanici "dužni su ne samo pokoravati se uvjek poglavaru u svemu što se tiče Družbina Instituta, nego neka u njemu prepoznavaju Krista kao prisutna i njega neka časte kako dolikuje."34

Ako pretpostavimo da je Ignacije osnovao ovu Družbu, kako je do ovog došlo? Nije li to suprotno njegovom opominjanju u pogledu časti? Zašto da podanici stalno služe kao kušači svoga poglavara koga su oni izabrali? Kako on od toga da se brani? Kako on da prema sebi izazove pogrde i prezir, koje Ignacije preporučuje kao odbranu od časti? Ako mu njegovi podanici ukazuju časti, to znači da on pogrde i prezir treba da utoliko više traži i podstakne kod drugih ljudi. A ako druge podstiče na pogrde i prezir prema sebi, u kojem njegovi drugovi "prepoznaju Krista", to bi značilo da ih on užasno sablažnjava. Sme li on to da čini? A ako jednostavno ne obraća pažnju na te časti, zar ne bi to bilo neka vrsta preziranja podanika? A to bi onda značilo njegovu oholost. A da ne bi podlegao oholosti, onda treba da se prožme poniznošću. Prema kome? Prema papi? A šta je onda sa ohološću pape? Jer čovek svakako ne može da je ponizan prema onima kojima zapoveda, dakle prema svojim podanicima. Ostaje mu samo poniznost prema ostalom puku. Zbog toga sam ja malo pre rekao da ipak ima i ljudi koji se mogu odupreti tom kušanju oholosti, mada ih je malo.

No u tom zapovedanju jednima i poniznosti drugima krije se još jedna opasnost: čovečanstvo se cepa na dva dela! A svi su ljudi udovi Hristovi. Treba li jedne odstraniti od drugih?

Sve ovo što sam ja izložio o poglavaru Družbe odnosi se i na papu. O drugima ovde nije reč, mada se to i na još mnoge ljude van ove Družbe odnosi, naročito ako žele da se duhovnim školovanjem uzdižu.

A kako se može biti ponizan prema puku? Svakako ne time što bi ga čovek smatrao nižim od sebe, te njime manipulisao i vladao. Može se samo ako se do u najveće dubine srca primi:

"Ja rekoh bogovi ste" (Jn.l0,34) A to podrazumeva da se svima priznaje sloboda činjenja, božanskog stvaranja, svima "... na koje se odnosi reč Božija - a Pismo se ne može razrešiti" (Jn.10.35) To se može ostvarivati jedino razvlašćivanjem svake vlasti pomoću ranije već

pominjanog uvođenja tročlanog društvenog uređenja ("3. Jezuitske vežbe" i "4. Teološke zamisli")- To bi bilo u smislu "pranja nogu", uzora poniznosti koju je pokazao Isus Hristos prema svojim učenicima, pa čak i prema onome koji će ga izdati (Jn.13.1-11). Jedino 32 Načela jezuita str 156, # 4 33 Načela jezuita str 156, # 5 34 Načela jezuita str 157, # 6

uvođenjem tročlanog društvenog uređenja mogu vladaoci da se spasu od oholosti koja ih vodi u propast. Tom prostom puku treba vladaoci da prenesu i da sa njim dele odgovornost za dalji razvoj svih bogova koji čine čovečanstvo, a koji su svi razni udovi istoga, Hristovog tela. I to ne zato što im prost puk to zapoveda, niti zato što im to traži, niti zato što ih to moli, nego zato što je to Hristov impuls u smislu današnjeg razvoja čovečanstva.

Tročlano društveno uređenje je ujedno i preduslov za oslobađanje od duhovnog ropstva arabizovanom Islamu. Ne može se to nikakvim političkim povezivanjem nekih verskih zajednica niti podgrevanjem još starijih kulturnih faza razvoja čovečanstva, već samo tim novim društvenim poretkom. Ovo zato, što je on prihvatljiv za sve ljude dobre volje, pa bez obzira kojoj religiji ili narodu pripadaju.

Krajnje je vreme da se društveno pravno uređenje izmeni i prilagodi promenama koje su se u međuvremenu dogodile, a ne da se zadržavaju stavovi koji su nekada imali svoje opravdanje, a danas su potpuno neprikladni. To bi trebalo i da članovi Družbe Isusove uviđaju baš i u vezi s onom malo pre datom napomenom da ljudski rad ne sme da se tretira kao roba, jer je to nešto sveto. Oni taj stav ne smeju iz prefinjenoga egoizma da zastupaju tako da se to odnosi samo na njihov rad, već na rad apsolutno svih ljudi. Ako ne žele da potpadnu pod tu skrivenu oholost, članovi Družbe Isusove bi morali da se bore da apsolutno svaki čovek na mestu gde se nalazi u društvu:

"... vrši ostala djela ljubavi, za koja mu se bude činilo da su na veću slavu Božju i zajedničko dobro, i to potpuno besplatno i ne primajući nikakve nagrade za svoj trud ..."35

To se može sprovesti samo uvođenjem tročlanog društvenog uređenja prema predlogu Rudolfa Štajnera. To treba učiniti sada, makar na malom području za početak. A da svi ljudi treba na neki način da primaju sredstva potrebna za život, to su uviđali i sastavljači ovih "Konstitucija", jer - kako je već navedeno:

"Konstitucije nisu rezultat ni plod dubokih teoretskih spekulacija. One su rođene prije svega iz života, iz življenog duhovnog iskustva."36

To će se videti iz narednih izlaganja. A ovo što ja govorim o jezuitima, to se odnosi naravno i na sve ljude dobre volje, a koji iz određenih razloga nisu navikli da život posmatraju i sa ovakvog stanovišta, sa stanovišta nauke o duhu koju je osnovao Rudolf Štajner.

* * * * * * *

Za odbranu od "svake zaraze sebičnosti" i večnog siromaštva "ne samo pojedinci nego ni profesi zajednički, pa ni ikoja njihova kuća ili crkva, ne mogu steći građansko pravo da zadrže dohotke, primanja, posjede ni ikakva trajna dobra, osim onih koja su nužna za osobnu upotrebu i stanovanje, zadovoljni stvarima koje im se iz ljubavi daruju za nužnu životnu upotrebu."37

Ipak, radi spremanja za rad "mladića koji su skloni pobožnosti i prikladni za studij", Družba će "imati kolegije za studente". Njih treba smatrati da su "ustanovljeni vlašću Apostolske Stolice", pa i onda ako "se nađe netko potaknut pobožnošću da ih sagradi i pomaže":

"Ovi će kolegiji moći imati dohotke, prihode ili posjede koje valja namijeniti korištenju i potrebama studenata. Poglavar ili Družba zadržavaju svu upravu ili nadzor nad spomenutim kolegijima i studentima nad onim što se tiče izbora rektora ili poglavara i studenata i njihova primanja, otpuštanja, upisivanja, isključivanja, uredaba statuta, te glede

35 Načela jezuita str 155, # 1 36 Načela jezuita str 147 37 Načela jezuita str 157, # 7

formacije studenata, njihova poučavanja, izgradnje i popravljanja."38 "To isto vrijedi"i za sve potrebe i to tako da "ni studenti ne mogu zlorabiti spomenuta

dobra" niti ih "Družba može namijeniti za vlastitu korist". Studenti treba da budu takvi da se može "nadati kako će posleije završenih studija biti prikladni za službe u Družbi. I tako, konačno, nakon što se upoznao njihov napredak u duhu i naukama, i poslije dovoljne kušnje, mogu biti primljeni u našu Družbu."39

Na kraju se dodaje da svi članovi moraju biti sveštenici. Život, ne teoretske spekulacije - kako to kaže Vladimir Horvat - doveo je drugove do

toga da shvate da od kamena treba praviti hleb, da bi mogli da opstanu i izvrše svoj zadatak na Zemlji. I Isus je to priznao, ali i dopunio:

"... napisano je? 'Neće čovek živeti o samome hlebu, nego od svake reči koja izlazi iz usta Božijih'." (Mt.4.4)

S druge strane drugovi osećaju i strah da se u tom pravljenju hlebova ne pretera, da ne dođe do pohlepe za bogatstvom. Zbog toga - mada ograničavajući se samo na svoju Družbu - oni ustaju protiv jednog od osnovnih stavova rimskog prava, ustaju protiv tog "građanskog prava" na izvesne lične posede i njihova prenošenja putem prava nasledstva na svoje potomke. Da su hteli da to načelo prošire na sve ljude u nekoj državi, oni bi sigurno bili proglašeni za buntovnike i revolucionare, te bi se tako prema njima i postupilo. Ne bi oni prošli ni malo bolje od Đorđana Bruna i Galileja. No to je bilo ograničeno samo na mali broj drugova i još pokriveno Apostolskom Stolicom.

Kako je to sve sprovođeno i da li je bilo i nekih zloupotreba, to je drugo pitanje, a u koje se ovde ne treba upuštati. Važno je to, da je na početku našeg sadašnjeg kulturnog razdoblja dato jedno načelo koje je bilo različito od zakonodavstva grčko-rimskog kulturnog razdoblja. Ono što je ovde rečeno da ni pojedinci ni profesi zajednički "ne mogu steći građansko pravo da zadrže dohotke, primanja, posjede ni ikakva trajna dobra", današnjim jezikom i prema današnjim pojmovima bi se reklo, da ni pojedinci ni neke organizovane grupe ne bi smele da imaju pravo da samostalno raspolažu kapitalom, zemljištem i uopšte prirodnim i drugim trajnim dobrima kojima se sami ne koriste ili takođe kojima oni sami nestručno rukuju, a još ih i eksploatišu samo za zadovoljavanje svoje "zaraze sebičnosti". Taj stav, kao i onaj malopre pomenut da ljudski rad ne sme da bude roba, na racionalniji i savremeni način je uključen u predlogu za tročlano društveno uređenje Rudolfa Stajnera. Na racionalniji, jer se proširuje na sve ljude izvesne državne zajednice i jer se to sprovođenje i kontrola ne vrše samo od jednog poglavara ili manje Družbe, odnosno neke centralne državne uprave - koja uvek može dovesti do zloupotrebe - nego preko organizovanja samog društva uvođenjem tog sistema tri nezavisna člana društva: duhovnog, političko-pravnog i privrednog. Pa, zašto se jezuiti danas ne bi borili za to tročlano društvo? Ta načela su njihovi osnivači postavili. A:

"To je ono što smo uz blagonaklonost spomenutog pape našeg Pavla III i Apostolske Stolice, u glavnim crtama mogli objasniti o našoj profesiji. To smo sada učinili da bismo ukratko obavijestili i one koji nas pitaju o životu u našem Institutu i naše buduće članove, ako ih uz Božju volju budemo ikada imali kao sljedbenike na ovom putu. Iz iskustva znamo da ovaj put sa sobom nosi mnoge i velike teškoće."40

Ja se trudim da ova objašnjenja dopunim osvetljavajući ih i sa jedne druge strane. Ja se takođe nadam da njih zaista i ima i da se treba uzdati u "sljedbenike na ovom putu".

* * * * * * * 38 Načela jezuita str 157, # 8 39 Načela jezuita str 157-158, # 8 40 Načela jezuita str 158, # 9

"Izvadak iz općeg ispita" sadrži prvo obaveštenja o životu i radu u Družbi. Treba se osloboditi svih "vremenitih dobara",41 "naravnih sklonosti prema rođacima",42 pa "neka se upita hoće li biti zadovoljan da sve njegove pogreške i nedostatke i sve što se na njemu nađe i opazi, otkrije poglavarima tko god to dozna izvan ispovijedi". Takođe da "reknu što znadu jedni o drugima, osobito kad poglavar čijoj su skrbi povjereni tako zapovjedi ili upita ..."43

Dalje se upućuje na život u siromaštvu i da pre polaganja zaveta profesi "u određeno vrijeme tri dana moraju prositi od vrata do vrata".44 U svakodnevnom radu prihvatati i neugledne poslove i biti poslušan, pa bez obzira "da li zapovijeda kuhar ili poglavar kuće".45

Treba da "poglavari podložnike skroz poznaju",46 da bi ih mogli bolje voditi "i duše im čuvali od raznih zala i pogibli" i "ne narediti im ništa što bi bilo iznad njihovih sila".47

Zatim treba da mrze svom dušom ... na sve što svijet ljubi i za što on prianja", a to je za "časti, slavu i glasovito ime na zemlji"; treba "zaodjenuti se ruhom i časnom odorom svog Gospodina radi ljubavi i poštovanja prema njemu". Dalje "da podnose pogrde, kriva svjedočanstva i nepravde".48 I to "ne vraćajući nikome zlo za zlo, nego dobro za zlo".49

O ovim postavkama je već ranije bilo dosta govora. Ovde se potvrđuje vrlo snažni impuls za dezindividualisanje, koje je naglašeno time što se moralne procene ne vrše preko svoje savesti nego se poveravaju poglavarima, na koje se prenosi i impulsiranje volje svojom apsolutnom poslušnošću. Mišljenje ne služi za samostalno traženje istine nego za prihvatanje onoga što poglavar kaže - kako je to i u "Mislima sv. Ignacija" navedeno:

"Koji se pokoravaju samo voljom, dok im se razum protivi, ti su samo jednom nogom u Redu."50

Svoja osećanja takođe treba potisnuti odnosno odvratiti od onog što "svijet ljubi", jer: "Samo onaj neka o sebi drži, da je zavrijedio ime redovnika, koji je iz svoje nutrine

istisnuo ne samo svijet nego i samoga sebe."51 Iako to ovde nije tako izričito rečeno, može se izvesti zaključak da "svijet ljubi" i

"prianja" više za ono što se njegovim čulima pruža, te se stoga upućuje na nešto duhovno. A volja se preko zaveta poslušnosti kao posthipnotička autosugestija pokreće na mig poglavara; ne ni iz sopstvene svesti ili podsvesti niti iz najnesvesnijeg dela svoje telesnosti, već iz telesnosti poglavara koja deluje na telesnost podložnika. Otud određena snaga. To je bar postavljeno kao ideal. Pošto taj ideal nije baš tako lako ostvariti, tome onda treba da pripomognu drugovi koji su u jednoj skupini i da budno motre na sve što na drugome opaze, a poglavar će o tome razmisliti i zapovediti šta da se radi.

Ono povremeno "prositi od vrata do vrata" sačuvano je i dan-danas kod budista u Mijanmaru (ja bar znam da je to bilo još u sedamdesetim godinama prošlog veka), s tim što to ne praktikuju samo članovi nekog kaluđerskog reda nego svi, pa i najugledniji i najbogatiji pravoverni budisti bar dva-tri puta u životu; nema dakle izdvajanja od običnog puka kao u ovom slučaju. U tom budizmu je ovaj Hristov impuls jači.

U svakom slučaju briga o sopstvenoj duši se poverava poglavaru, na njega se prebacuje odgovornost. I time se u stvari potvrđuje grupnost kojoj se teži, jer samo on treba o tome da misli i odlučuje.

41 Načela jezuita str 159, # 53 42 Načela jezuita str 159, # 61 43 Načela jezuita str 159, # 63 44 Načela jezuita str 160, # 82 45 Načela jezuita str 160, # 84 46 Načela jezuita str 161, # 91 47 Načela jezuita str 161, # 92 48 Načela jezuita str 161, # 101 49 Načela jezuita str 162, # 102 50 Načela jezuita str 217 51 Načela jezuita str 217

Zlo se ne sme uzvraćati zlim nego samo dobrim, ali šta je to zlo, a šta dobro - to će valjda poglavar reći, a ne sopstvena savest, njega treba pitati mada to ovde nije tako izričito rečeno.

Ovde dakle poglavar ima istu ulogu kao hinduistički guru, s tim što se za gurua pretpostavlja da je dostigao izvesan stepen posvećenja. Možda se to i ovde pretpostavlja. Ali i ovo pokazuje da se i u ovoj družbi drži nekadašnjih tradicija uprkos izvesnih impulsa koji dolaze isključivo iz Novoga doba, a koji u to vreme i nisu mogli biti tako jasno ni uočeni ni definisani. A danas je čovečanstvo - bar jedan deo - sazrelo da se ovo potpuno osvesti i razjasni i ukaže na to šta je njegov sadašnji zadatak.

Na izvesna začinjanja preko Kopernika i Ignacija ja sam već ukazao na početku poglavlja "5. Postignuća duhovnim vežbama". Naravno da je bilo mnogih pogrešaka i lutanja i da ih ima i danas, ali kako to kaže Novalis:

"... pogreška nam izoštravaše um".52

* * * * * * *

U ovoj knjizi je dat "Izvadak iz ustanova", a ja ću iz tog Izvatka dati samo ponešto. Za "Primanje" u Družbu "valja pomno paziti da se ne primi tko nije obdaren Božjim

darovima...".53 Za "vremenite ili izvanjske potrebe" treba takođe da se pazi ko se prima i ne treba da ih bude "više nego što je potrebno".54 "Izvanjski darovi, kao plemstvo, bogatstvo, dobar glas i slično, nisu dovoljni ako nedostaju drugi..."55

Za "Otpuštanje" treba isto tako pažljivo gledati da li treba nekoga otpuštati. "Vlast za otpuštanje pripada u prvom redu čitavoj Družbi... Ima je i otac General..."56

Dalje se govori "O kušnji novaka". Vodi se računa o duhu i krepostima, a "i o zdravlju i tjelesnim silama".57

"Neka svi što brižljivije nastoje da očuvaju vrata svojih osjetila, osobito očiju, ušiju i jezika, od svake neurednosti.. ."58

"Svaki će dan po običaju ispitivati savjest i barem svakih osam dana pristupiti sakramentima ispovijedi i pričesti... ... I neka za sve bude jedan ispovjednik..."59

Treba "da bolest primaju kao dar iz ruke Stvoritelja i Gospodina našega, jer ona nije manje dar Božji nego zdravlje."60

"Neka se dakle ne dopušta da među nama bude različitih mišljenja u naučavanju..."61 "Neka se svake sedmice razlaže nekoliko dana kršćanski nauk. . . Tomu će pridonijeti

mnogo ako se dadu neke od Duhovnih vježbi onima koji ih još nisu vršili..."62 Upućujući na potpuno pokoravanje poglavaru, ipak se dodaje "... da se i u duši

podlože i istinski odreknu svoje volje i suda, pa u svemu u čem se ne vidi grijeh udese svoju volju i svoj sud..."63

"Neka svi ljube siromaštvo... I neka budu spremni da iza navršene prve godine razdijele vremenita dobra, kadgod to poglavar naredi."64 52 Novalis, Karl Hanser Verlag, 1978, Munchen – Wien, Band 1, str. 127 /Kenne dich selbst/ 53 Načela jezuita str 163, # 144 54 Načela jezuita str 163, # 148 55 Načela jezuita str 164, # 161 56 Načela jezuita str 165, # 206 57 Načela jezuita str 166, # 243 58 Načela jezuita str 167, # 250 59 Načela jezuita str 167, # 261 60 Načela jezuita str 168, # 272 61 Načela jezuita str 168, # 273 62 Načela jezuita str 168, # 277 63 Načela jezuita str 169, # 284 64 Načela jezuita str 267, # 287

"... tako je vrijedna pohvale umjerena briga da se očuva zdravlje i tjelesna snaga za službu Božju..."65

"Ne valja preko mjere trapiti tijelo..."66 Ja bih ovde posebno skrenuo pažnju na to da se pri primanju novaka ne uzima u obzir

njegovo poreklo po krvi. To se danas uglavnom smatra normalnim, ali u ono vreme je poreklo igralo veliku ulogu, takođe i u crkvenim hijerarhijama. Teško da je neko iz nižih staleža mogao postati kardinal ili biskup.

S druge strane, slep, gluv ili nem izgleda da ne bi mogli biti primljeni u Družbu. To je po svoj prilici zbog toga, što je ona osnovana za rad u čulnom svetu, a za to su posebno značajna ova čula.

S tim sto se naglašava da svako mora imati jednog i istog ispovednika, potvrđuje se ona malo pre data moja primedba da svako - kao i u hinduizmu - mora imati svoga gurua. On će kontrolisati i savest novaka, što znači da će ga voditi ka neslobodi. To je naravno u skladu sa zavetom poslušnosti, a osnažuje se i sprečavanjem različitih mišljenja.

A kako se daje "kršćanski nauk"? Da li prema "Duhovnim vježbama" koje se ne poklapaju uvek sa navodima iz Svetog Pisma? Samo na taj način bi se obezbedilo da ne bude različitih mišljenja. No u tom slučaju se mora paziti da evanđelja ne padnu u ruke nijednog novaka. To nije razjašnjeno.

No uprkos stalnom insistiranju na potpunom pokoravanju poglavaru i poveravanju svoje savesti kontroli ispovednika ovde se pominje i neka ograda: "u čem se ne vidi grijeh"! Kako to treba shvatiti? Ostavlja se mogućnost da poglavar može da navede na greh? Da li novak iz svoje savesti treba odmah da se odupre tome i da ga ne posluša ili da prvo pita ispovednika? A šta ako nema vremena da ga pita? U svakom slučaju novak tu mora da donese svoj sud koji je različit od poglavarevog, A ne dopušta se da ima različitih mišljenja u naučavanju? Da li samo u naučavanju, a ne i u drugim pitanjima u životu? I da li se to naučavanje može odvojiti od života? A pošto su "Konstitucije"rođene "iz života, iz življenog duhovnog iskustva",67 da li je bilo takvih slučajeva da poglavar navodi na greh i kako se onda postupalo prema tom poglavaru? U ovoj knjizi se o tome ništa ne govori.

Koliko traju te kušnje novaka ovde nije navedeno. Možda se to određuje od slučaja do slučaja. To je bar jedna godina, jer posle navršene prve godine treba biti spreman za "razdijelu vremenitih dobara".

Upozoravanje za očuvanje zdravlja i nepreterivanje sa trapljenjem tijela sigurno je došlo zbog toga što je bilo i nekih štetnih pojava iz pogrešno shvaćene prevelike revnosti.

* * * * * * *

U "Odgoju skolastika" stoji da se tome pristupilo, pošto je bilo malo dobrih i ujedno izobraženih. Smatralo se "da treba primiti mlade ljude koji bi po dobrom vladanju i umnim sposobnostima davali nadu da će postati čestiti i ujedno učeni ljudi, spremni da obrađuju vinograd Krista Gospodina našega."68

"Iza kušnje, kad su na naukama... neće dati toliko mnogo vremena mrvljenju (samozataji, askezi,)69 dugim molitvama i razmatranjima. Nastojanje naime oko znanja ... ne- će Bogu i Gospodinu našemu biti manje milo, dapače i milije, nego da se u vrijeme nauka bavimo onim vježbama."70

65 Načela jezuita str 170, # 292 66 Načela jezuita str 170, # 300 67 Načela jezuita str 147 68 Načela jezuita str 171, # 338 69 Načela jezuita str 238 70 Načela jezuita str 171, # 340

"Da porastu u pobožnosti i da se sjete obećanja kojim su obvezani Bogu, i da se dublje utvrde u zvanju, bit će prikladno da oni na naukama dvaput svake godine obnove jednostavne zavjete koje su položili prema obrascu navedenom u petom dijelu Ustanova, četvrto poglavlje."71

Skolastici treba da se privikavaju "za pomoć bližnjemu".72 "I neka se čitava Družba, koliko je moguće, služi istim obredima, a u njima, ukoliko

to dopušta različitost krajeva, neka se slijedi rimski običaj kao općenitiji, koji je napose prigrlila Apostolska stolica."73

Zatim se daju razna uputstva za koja treba "dobro naučiti narodni jezik",74 i u kojima je obuhvaćeno i "davati drugima Duhovne vježbe, pošto ih je svaki na sebi iskusio".75 "Općenito govoreći, neka se daje samo ono što spada u prvu sedmicu..."76

Za rektora treba birati čoveka punog raznih ovde nabrojanih vrlina, pa se zatim nabrajaju i njegove dužnosti i ovlašćenja. I tu se naglašava "da i on ima potpuno obdržavati podređenost u poslušnosti, ne samo prema generalu nego također prema provincijalu."77 Pri tom se upućuje na hijerarhijsku poslušnost.78

Koliko su godina mogli imati ti mladi ljudi koji su primani u jezuitske škole - to se iz ovoga ne može videti. No pada u oči da i oni kao mladi - dakle ne dovoljno zreli polažu neke zavete kojima će se odrediti njihova budućnost. No pošto se uviđa da oni toga nisu dovoljno svesni, da nisu u punoj ozbiljnosti i sagledavanju posledica tog zavetovanja to učinili, traži se da oni te zavete dvaput godišnje obnove! Obrazac zaveta u ovoj knjizi nije dat, te se ne može videti da li su ti zaveti za mlade skolastike možda vremenski ograničavani ili na drugi način uslovljeni, kao što su se svojevremeno Ignacije i drugovi zavetovali da će u Veneciji čekati samo godinu dana na ukrcavanje za Jerusalim.79

U svakom slučaju zadatak skolastika je prvenstveno sticanje znanja, da njime prvenstveno pomažu bližnjima, a ne nekim asketskim vežbama. A to će i "Bogu i Gospodinu našemu" biti milije. Čudna je ta pretpostavka da neko od ljudi može znati šta je Bogu milije! A i uopšte da se na taj način o Bogu razmišlja! Nije li to ipak izraz oholosti i to ne mnogo skrivene oholosti? Naravno, praćene i neznanjem?

Uzgred budi rečeno, pada u oči da se u svim ovim spisima vrlo često pominje Bog, što ne bi bilo u skladu sa trećom Božijom zapovesti (?..Mo j.20.7).

A razlog za obnavljanje zaveta možda je dat u tom četvrtora poglavlju, ali ono nije dato u ovoj knjizi.

Ovde pada u oči i to, da crkveni obredi u raznim krajevima u to vreme nisu bili jednaki. Da li su sada u svim katoličkim zemljama ujednačeni?

Iz traženja da se dobro nauči narodni jezik vidi se da su skolastici slati u razne narode, a nastavu su po svoj prilici imali na latinskom, na kojem su se verovatno i međusobno sporazumevali.

A da li su ti mladi ljudi bili zreli za davanje Duhovnih vežbi? Nije li to nešto vrlo delikatno? Neko popularizovanje duhovnog školovenja može biti veoma riskantno. Posebno što se ovde ne ukazuje ili nedovoljno ukazuje na preduslove koje bi egzercitant morao ispuniti. Jedan od preduslova je i devocija prema istini. Kako tu da se ogzercitant snađe, ako slučajno pogleda evanđelja i uporedi ono što u njima piše sa onim što se navodi u vežbama - 71 Načela jezuita str 171, # 346 72 Načela jezuita str 172, # 400 73 Načela jezuita str 172, # 401 74 Načela jezuita str 173, # 402 75 Načela jezuita str 173, # 408 76 Načela jezuita str 173, # 409 77 Načela jezuita str 174, # 424 78 Načela jezuita str 175, # 434 79 Načela jezuita str 35, # 85

kako sam ja to naveo pod "4. Teoloske zamisli"? Pa makar to bilo samo za prvu sedmicu, jer se i za nju upućuje na zaklinjanje, a u Novom zavetu se to zabranjuje! U prethodnim poglavljima sam ja to već opširnije izneo.

* * * * * * *

Pod "Pripojenje redu" navodi se da to mogu biti samo "Oni koji su u Družbi bili prokušani koliko je dovoljno...".80 Zatim da će to "otac general kroz dugotrajne i brižljive kušnje dobro upoznati i odobriti".81 Zatim se govori da "nekoji se mogu pripustiti na profesiju samo triju svečanih zavjeta. Ipak rijetko, i to ne bez osobitih razloga od veće važnosti. A trebat će da je Družba ove upoznala kroz sedam godina ... .82 Otac general ili onaj koga je ovaj ovlastio takođe odlučuje i o prijemu za "svršenog pomoćnika" i za "odobrene skolastike".83

U ovoj knjizi nisu dati ni tekstovi zaveta niti u čemu je razlika između svečanih i običnih. Kao što je to već na početku ovog poglavlja navedeno, treba imati u vidu da je ovo samo "Izvadak iz općeg ispita" i to vrlo kratak, a to se može videti iz brojeva tačaka koje su tu date. U svakom slučaju, za prijem u profesiju potrebno je dobro upoznavanje - sedam godina.

* * * * * * *

U "O redovničkom životu pripojenih članova" date su - iako dosta skraćeno - izvesne suštinske stvari o životu i stavovima odnosno postavkama na kojima se zasniva Družba Isusova. Zbog toga ću ja prvo neke od ovde navedenih članova u celini citirati, a neke samo skraćeno, a zatim ću istim redom dati svoja zapažanja u vezi sa njima. Ta zapažanja će biti možda malo duža, jer su ovde dotaknuta izvesna pitanja koja i daleko prevazilaze sam jezuitizam, koji je samo jedna od pojava Novoga doba, na šta sam ja već ukazao u prethodnom poglavlju "5. Postignuća duhovnim vežbama". Prvo, kao neka vrsta uvoda ovde stoji:

"Da se oni, koji su već primljeni za profese ili za svršene pomoćnike, sa što većim plodom, prema našim Uredbama, dadu na službu Božju i pomoć bližnjima, treba da na neke stvari paze sami kod sebe.

Jer glede onoga što se tiče zavjeta čistoće ne treba tumačenja, budući da je očito kako je savršeno valja držati, to jest truditi se da čistoćom tijela i duše nasljeđujemo čistoću anđeosku, u toj pretpostavci govorit će se dalje o svetoj poslušnosti."84

"O poslušnosti Svima se je truditi da (svetu poslušnost) što bolje obdržavaju i u njoj se odlikuju, i to

ne samo u obveznim stvarima, nego i u drugima, makar se razabirao samo znak poglavareve volje bez ikakve izričite zapovijedi. Pred očima pak ima nam biti Bog, Stvoritelj i Gospodin naš radi kojega se pokoravamo čovjeku, i nastojati nam je da sve vršimo u duhu ljubavi, a ne u nemiru straha. I tako se svi ustrajno trudimo da ne zanemarimo ni truna savršenosti što je možemo postići s milošću Božjom ako potpuno držimo sve Ustanove i pazimo u svemu na duh naših Uredaba. Dajmo se svim silama na to da tu krepost poslušnosti najtočnije vršimo u prvom redu prema Vrhovnom svećeniku, a zatim prema poglavarima Družbe, tako da u svemu na što se može s ljubavlju protegnuti poslušnost (1*) budemo na njegov glas što

80 Načela jezuita str 175, # 510 81 Načela jezuita str 175, # 516 82 Načela jezuita str 175, # 520 83 Načela jezuita str 176, # 522 i # 523 84 Načela jezuita str 176, # 547

pripravniji, kao da dolazi od Krista Gospodina našega, jer ga slušamo namjesto Krista, te iz ljubavi i poštovanja prema Njemu ostavimo svaki posao pa i započeto a još nedovršeno slovo. Sve sile i nakane u Gospodinu uprimo u to da sveta poslušnost kako u vanjskom vršenju naredbe, tako i u volji i razumu bude u nama uvijek sa svake strane savršena (2*). Vršimo velikom brzinom, s duhovnom radošću i ustrajnošću što nam se god naloži. Uvjerimo se da je to sve pravo, i zabacimo svako svoje protivno mišljenje i sud kao kakvom slijepom poslušnošću. I to u svemu što poglavar nalaže, u čemu se očito ne vidi (kako je rečeno) da ima kakva grijeha. I neka svaki bude uvjeren da oni koji žive pod poslušnošću moraju pustiti da ih Promisao Božji vodi i upravlja po njihovim poglavarima kao mrtvaca koji dopušta da ga nose kamo hoće i rade s njim što im je drago; ili kao starčev štap, koji se onomu što ga drži u ruci pokorava svagdje i u svemu u čemu hoće da se njim posluži. Tako onaj koji sluša valja da izvrši s duhovnom radošću svaku stvar za koju ga poglavar hoće upotrijebiti za pomoć čitavom tijelu Reda, držeći kao sigurno da će na taj način odgovarati Božanskoj volji bolje nego ičim drugim kad bi slijedio svoju volju i drugačiji sud."85

"(1*) Takvo je sve ono u čemu nema očitoga grijeha."86 "(2*) Poslušnost se, što se tiče izvršenja, iskazuje onda kad se ispunjava zapovijeđena

naredba. Što se tiče volje, onda kad onaj koji sluša isto hoće što i onaj koji zapovijeda. Što se tiče razuma, onda kad isto misli što i onaj koji zapovijeda i drži da se ispravno zapovijeda što se zapovijeda. Nesavršena je poslušnost u kojoj, osim izvršenja, nema te suglasnosti volje i mišljenja između onoga koji zapovijeda i onoga koji sluša."87

Sa mnogim poštovanjem poglavarima: "Neka u njima gledaju i poštuju Isusa Krista..." i ".. da pred njima ništa ne taje", te da mu se bar "jedanput na godinu" ispovede.88

* * * * * * *

"O siromaštvu Siromaštvo treba ljubiti kao tvrdu zidinu redovništva i čuvati ga u njegovoj čistoći,

koliko se dade s milošću Božjom. Neprijatelj čovečije naravi obično nastoji da se oslabi siromaštvo, ta tvrđava i utocište (što ga je Bog Gospodin naš udahnuo redovima protiv njega i protiv drugih protivnika redovničke savršenosti), pa stoga radi da se ono što su prvi utemeljitelji dobro odredili promijeni razjašnjenjima i novotarijama koje se nikako ne slažu s njihovim prvotnim duhom. Da u toj stvari, koliko je do nas, osiguramo Družbu, svi oni koji su u njoj položili svečane zavjete neka obećaju da neće ništa poduzimati što bi bilo za promjenu Ustanova u pogledu siromaštva, osim ako bi mislili da bi ga zbog nastalih okolnosti trebalo na neki način pooštriti u Gospodinu".89

"Svi koji su u poslušnosti Družbe neka imaju na pameti da im je badava davati što su badava primili, pa da ne smiju ni tražiti ni uzimati plaće ni ikakve milostinje koja bi se mogla držati kao naplata za Mise, ispovijedi, propovijedi ili za koji mu drago od onih poslova, koje Družba po našim Uredbama može vršiti. Sve pak to stoga, da ona uzmogne raditi u službi Božjoj s većom slobodom i većim duhovnim dizanjem bližnjih."90

"Kao što u kući ne mogu imati ništa vlastito, tako ni vani kod drugih. I svatko neka bude zadovoljan s onim, što mu se od običnih stvari dade za upotrebu jer mu je nužno ili prikladno, i neka odbaci sve suvišno."91 85 Načela jezuita str 176, # 548 86 Načela jezuita str 177, # 549 87 Načela jezuita str 177, # 550 88 Načela jezuita str 177, # 551 89 Načela jezuita str 178, # 553 90 Načela jezuita str 178, # 565 91 Načela jezuita str 178, # 570

* * * * * * *

Zatim se u "O vlastitom duhovnom životu"92 govori o umerenosti da se ne bi škodilo telesnom zdravlju. Poglavar to treba da reguliše.

U "Pomaganju dušama" s obzirom na poslove "na pomoć dušama" i "naš boravak tako nestalan", "neka se naši ne sastaju na korno pjevanje časoslova, misa ili drugih službi."93 Takođe da "ne preduzimaju redovite brige za duše, a isto niti za redovnice ili bilo koje druge da ih redovito ispovijedaju ili vode." No "zbog osobitih razloga" može biti izuzetaka.94

Onaj koji je "Umirući u Družbi" treba da se "prije nego li bude lišen razuma, okrijepi primanjem svih svetih sakramenata".95

Na kraju se naglašava da: "Ustanove ne obavezuju pod grijeh Družba želi da se obdržavaju sve njezine Ustanove. Objašnjenja i način života sasvim

prema našim Uredbama, ne odstupajući od toga ni u kojoj stvari. No isto tako želi i to da svi njezini budu sigurni, ili barem potpomognuti da ne upadnu u zamku ikakva grijeha koji bi proizlazio iz tih Ustanova ili Odredaba. Odlučili smo stoga u Gospodinu, izuzevši izričiti zavjet kojim se Družba veže Vrhovnom svećeniku koji tada bude, i ona tri druga bitna zavjeta - siromaštvo, čistoća i poslušnost - da nikakve Ustanove, Objašnjenja, ni bilo koji oblik života ne mogu vezati pod smrtni ili laki grijeh, osim ako bi poglavar nešto zapovijedao u ime Gospodina našega Isusa Krista, ili u ime poslušnosti, što se ne može dogoditi u onim stvarima ili kod onih osoba gdje se bude držalo da je to od velike koristi za dobro tih pojedinaca ili za opće dobro. A na mjestu straha od uvrede neka bude ljubav i želja za savršenošću, i da se postigne veća slava i čast Krista, Stvoritelja i Gospodina našega."96

* * * * * * *

Iako formule samih zaveta nisu date, ovde se daju objašnjenja zašto se treba zavetovati na čistoću, na pošlusnost i na siromaštvo, zašto su ta tri zaveta bitna za pripojenje Redu, i što su to osnove na kojima je zasnovana Družba Isusova. Ova objšnjenja treba više puta pročitati. Tek tako im neko sa strane može pristupiti "hladnim, tehničkim razumom, i mirnim, moralnim smislom" - kako to upućuje Novalis prema belešci koju sam ja naveo na kraju poglavlja "4.Teološke zamisli". A takvim pristupom će na osnovu njih čovek moći da dobije ključ za razumevanje i pojava koje daleko prevazilaze sam jezuitizam, za razumevanje zbivanja u koja je i jezuitizam uključen. Nepristrasnim posmatranjem će čovek uvideti da nije samo Ignaciju i drugovima pogled bio usmeren isključivo na čulni svet - kako sam ja to naveo u prethodnom poglavlju, te da je došlo vreme da čovečanstvo ponovo potraži duhovnost odnosno "carstvo nebesko" ili "carstvo Božije" - kako se naziva u evanđeljima.

* * * * * * * *

"Upućivanje da profesi i pomoćnici "paze sami kod sebe" po svoj prilici ne isključuje ili bolje rečeno uključuje da to što opaze saopštavaju svome ispovedniku.

A, da li ne treba tumačenja "što se tiče zavjeta čistoće"? Da li je to baš "očito"? Šta znači "da čistoćom tijela i duše nasleđujemo čistoću anđeosku"?

Kao prvo ovde se postavlja pitanje: Da li anđeli imaju telo? Obično se smatra da ga

92 Načela jezuita str 178 93 Načela jezuita str 179, # 586 94 Načela jezuita str 179, # 588 95 Načela jezuita str 180, # 595 96 Načela jezuita str 180, # 602

nemaju. Ako je tako, kako može naše telo do nasleđuje čistoću anđeosku? A: "Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh."

(Rim.7.14) "Ili zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od

Boga, te ne pripadate samo sebi?" (l.Kor.6.19) "A na neizmerna otkrivenja, - da se ne bih poneo, - dat mi je trn u telu, satanin anđeo,

da me ćuška - da se ne ponosim." (2Kor.l2.7) Ako naše telo ima recimo samo te tri osobine, a anđeo nema telo, ima li uopšte nekog

smisla da se ne samo kaže, nego i da se teži da po telu, "čistoćom tijela", "nasljeđujemo čistoću anđela"? Da li to uopšte ima nekog smisla i to još "očitog"?

Ako smo po telu prodani pod greh, a ono je ujedno i hram Duha Svetoga, to znači da nam ono služi za ostvarivanje slobode. Čovek ima tu privilegiju, a ne anđeo! A onaj trn u telu mu je po Božijoj promisli dat da ne zapadne zbog toga u oholost. To je po Božjoj volji, a ne po slobodnoj volji Njegove Svetosti;97 koja je odobrila ove "Konstitucije", a koja može da se stavi i na suprot Božijoj volji - kako sam ja to napred izložio.

A, ako anđeo ipak ima telo? To bi onda značilo da je on zaostao u razvoju, da je pao. Treba li onda profesi da sa svojom dušom nasleđuju čistoću palih anđela? I šta to znači?

Ova pitanja čovek može i mora da postavi kad se oslobodi onog bola koji ova odredba izaziva, te se na nju osvrne samo svojim "hladnim, tehničkim razumom, i mirnim, moralnim smislom". Čovek može da pretpostavi da sastavljači ovih "Konstitucija"nisu bili dovoljno zreli da skolastički način mišljenja upotrebe, te su pali u zamku jednog velikog kušača. Pavla svakako dugo ljudi nisu razumeli, ali moglo bi se reći da je on više pisao baš za današnje ljude. Dokaz za to je, što ga određene organizacije poslednjih pedesetak godina žestoko napadaju, organizacije onih ljudi koji bi hteli da svest ljudi vrate koju hiljadu godina unazad. Međutim, sa današnjim stanjem čovekove svesti mogu se pored ostalog shvatiti i ove tri Pavlove rečenice. One nam otkrivaju da je čovek po Božijoj promisli stvoren da ostvaruje slobodu, da su ljudi predodređeni da se od njih stvori hijerarhija slobode. Anđeli i druga još viša duhovna bića ne mogu biti slobodni baš zato što nemaju to telo, kojim im je zamračen uvid u Božansku volju, te da time budu "prodani pod greh". Ali ono je ujedno i hram Duha Svetoga, Duha istine, pomagača i utešitelja (Jn.15.26), koji čoveku pomaže da se oslobađa od te telesnosti duhom svojim primajući istinu, a ne bekstvom od tela i to na način koji nije po Božijoj volji i ustrojstvu sveta. A da se ne bi poneo i zapao u oholost pri oslobađanju od telesnosti - oslobađanja od mišljenja mozgom - dat mu je onaj trn da ga podseća da baš zahvaljujući telu on može ostvarivati slobodu. To je zato, jer mu telo omogućava da stvara predstave koje su samo slike, a slike nemaju ni snage ni supstancije da bi mogle vršiti bilo kakvu prinudu. Tu slobodu ne mogu ostvarivati anđeli, pa ma koliko bili čisti. No u čitavim ovim "Konstitucijama" se i bori protiv slobode volje bilo kod članova Družbe, bilo kod koga drugog sem Vrhovnog Prvosvećenika.

* * * * * * *

A sada imamo jednu pravu odu poslušnosti, "svetoj poslušnosti"! Tu se treba osloboditi osećaja užasa da bi se mogao upotrebiti "hladan, tehnički razum, i mirni moralni smisao".

Tu se čovek prvo užasava na sam taj ponavljani, dakle naglašavani izraz "sveta poslušnost"! Čovek po njoj treba da automatski reaguje i na sam "'znak poglavareve volje". Dakle telesnost poglavareva deluje direktno na pokretanje telesnosti poslušnika. Ovaj se znači još čvršće vezuje za telesnost, za koju je inače bio vezan samo mišljenjem svojim mozgom. On sada treba da zapovedi ne izvršava čak ni posredstvom čula - na primer 97 Načela jezuita str 151, # 4

slušanjem saopštenih reči, već podčulnim delovanjem. To je još dublje padanje u materijalnu čulnost! I još pri tom "pred očima ima nam biti Bog" ! Koji? Jer;

"Ne da je ko video Oca, sem onoga koji je od Boga, taj je video Oca." (Jn.6.46) Da li su pisci ovih"Konstitucija" pročitali evanđelja? A da li je "pokoravanje čovjeku"

u skladu sa voljom Boga, Stvoritelja i Gospodina našega? I da li je Stvoritelj stvorio više milijardi ljudi, a samo jednoga obdario slobodom volje (koja se može i njemu suprotstaviti odnosno u okviru njegove raditi), pa je njega jedinog odredio da mu svi budu poslušni? A onda preko neslobodnih ljudi s vremena na vreme bira odnosno postavlja novog čoveka slobodne volje? A možda mu tu slobodnu volju daruje tek kad ga je na odgovarajuće mesto - Svetu Stolicu - postavio?

Tu se sada apeluje i na osećanja: "da sve vršimo u duhu ljubavi, a ne u nemiru straha". Da li mi to možemo slobodno birati ili je i to zapovest, koja se na poglavarev znak izvršava? Da li se tu računa na slobodan izbor poslušnika? Pa se ipak računa da i njima ostaje neki deo slobode? U okviru onoga što mu poglavar ne zapoveda? I da li je zavetom na poslušnost to definisano? Da poslušnik može slobodno da radi sve što mu poglavar nije izričito zapovedio da ne radi? Ima li to veze sa modernim političarima koji kažu da je sve dozvoljeno što zakonom nije izričito zabranjeno, pa su zbog toga napravili milione zakona? A to bi onda bilo vraćanje pod Zakon (koji je nekada ipak bio kraći nago današnji), a Hristos nas je oslobodio služenja zakonu (Rim.7.1-25). Da li se onda u tom "čovjeku" kome se pokorava može gledati "Gospodin naš"? Ili bolje, ko je taj "Gospodin naš" koji hoće opet da nas vrati pod zakon, ako je Hrist taj koji nas je oslobodio služenja zakonu?

A smatranje da su sve "Ustanove" i "uredbe" tako savršene da je kao ideal postavljeno da ih se potpuno drži - nije li to laskanje, odavanje časti njihovim sastavljačima i time njihovo podsticanje na oholost?

A s druge strane, može li se poslušnost uvrstiti u kreposti, ako se njom sablažnjava bližnji? Ili su "Vrhovni svećenik" i svi "poglavari Družbe" toliko uzvišeni i savršeni da to njih ne dotiče? Nisu svojom telesnošću "prodani pod greh", kao što je to slučaj sa Pavlom? I ne mogu se nijedanput akamoli triput odreći Hrista kao Petar?

Ovde je istina data izvesna ograda: "sve ono u čemu nema očitoga grijeha". A šta ako taj greh nije očit? Neko gvožđe ne mora biti očito vrelo, ali kada ga neko uhvati on će se ipak opeći. Tada će to biti očito, ali opekotine su nastale i trebaće neki melemi da se leče. Za neku očitost je često potrebno izvesno vreme da bi se sagledala. Na primer, da bi se pre hvatanja ruka prvo približila vrelom gvožđu ne dodirujući ga. Ali to vreme se izričito zabranjuje: treba da "budemo na njegov glas što pripravniji" i da odmah "ostavimo svaki posao pa i započeto slovo".

Teškoća uočavanja nekog "očitog grijeha" na koji bi poglavar možda uputio poslušnika povećava se još i tim, što se ovaj sistematski vežba da "isto misli što i onaj koji zapovijeda i drži da se ispravno zapovijeda što se zapovijeda". Ako je on to usvojio, to mu je već jedna vrlo snažna sugestija da porekne i odbaci ono što bi mu se pojavilo i izgledalo njemu kao očiti greh, te da sebe ubedi da se u tome vara iz nekih razloga koji mu nisu dovoljno jasni. Ovo je pojačano primanjem sugestije da se preko Vrhovnog svećenika i poglavara Družbe dobijaju naredbe tako da "budemo na njegov glas što pripravniji kao da dolazi od Krista Gospodina našega, jer ga slušamo namjesto Krista". Dakle telesnim čulima primljen glas neposredno treba da pokrene volju poslušnika - kao kod hipnoze!

Ovde se dalje objašnjava šta je to savršena poslušnost. Ta savršena poslušnost obuhvata:

1. "vanjsko izvršenje naredbe", 2. da se "isto hoće", 3. da se "isto misli".

Ovo vrlo mnogo podseća na mnogo zamašnija porobljavanja ljudi u toku istorije:

1. telesno ropstvo, koje je postepeno ukidano sa dolaskom hrišćanstva, a na kojem su bile zasnovane stare grčke, pa posle i rimske "demokratije". 2. duševno ropstvo, koje se nametalo pod formom hrišćanstva ili bolje njihovim institucijama i kojim se za poslušnost nudio raj, a za neposluenost pakao. 3. duhovno ropstvo, koje se posebno od kraja XIX veka sa velikom silinom nameće preko školskog sistema, kojim se od najranijeg detinjstva ljudima sipaju pogrešne predstave u glavu i od kojih je vrlo teško da se čovek oslobodi, pogotovu zato što mu se i kasnije te pogrešne predstave nameću pod autoritetom nepogrešivosti nauke i pomoću svih mogućih medija.

S obzirom na tu sličnost moglo bi se pretpostavljati da i jedno i drugo dolaze iz istih inspiracija - nikako Hristovih! Pošto u to vreme još nije bilo usavršeno ovo sadašnje nametanje školskih programa od strane država i reklamiranje "naučnih" besmislica koje se ljudima utuvljuju u glavu u ime nepogrešivosti nauke, bilo je potrebno i ono da sami "zabacimo svako svoje protivno mišljenje".

Tu se sad ubacuje i "Promisao Božji", po kojoj bi poslušnici trebalo da budu mrtvaci, sta više odsečeni i mrtvi štapovi, da se ne vidi čak ni da su imali ljudsko telo! Kad se potisne užas koji se kod ovog doživljuje, čovek mora da se pita: Pa zašto po nekoj takvoj Promisli Božjoj nisu odmah stvoreni samo mrtvi štapovi?

Ja mogu da shvatim da bi neko želeo da u ovom čulnom svetu ostavi svoje telo da bi živeo u duhu ili čak i da bi želeo da uopšte ne bi ni postojao. Ali da neko želi da bude mrtvac ili štap, sa kojim bi se nešto radilo u čulnom svetu - to je meni bar - potpuno nezamislivo. Sem toga, taj mrtvac ili štap "valja da izvrši s duhovnom radošću svaku stvar" i to "držeći kao sigurno da će na taj način odgovarati Božanskoj volji". Ako i prihvatimo da je "mrtvac" ili "starčev štap" samo poređenje, ipak se postavlja pitanje: Kako se još može radovati neko ko je sebe umrtvio?

Na ovo se naravno može odgovoriti da je to samo slikovito rečeno i da se tu radi o "mrtvenju" svojih "duševnih i tjelesnih strasti",98 te da preko toga ne bi "slijedio svoju volju i drugačiji sud". Nu tu se opet vraćamo na pitanje: Da li čovek svojom slobodnom voljom može da se odrekne svoje slobodne volje? A ako čovek nema slobodnu volju, onda o tom "mrtvenju" nema smisla ni govoriti. Ima smisla govoriti samo o oslobađanju volje od uticaja tih "duševnih i tjelesnih strasti" i pokretati je samo svojim čistim mišljenjem, mišljenjem oslobođenim od čulnosti, od mozga. Međutim, ovde se insistira na primanju naredbi preko svojih, pa još i poglavarevih čula odnosno telesnosti. O tome je već ranije bilo govora.

Što se tiče preporuke svima da u svojim poglavarima "gledaju i poštuju Isusa Krista", mnogi bi to nazvali teškim bogohuljenjem! Posebno što se tu takvim ukazivanjem časti poglavarima laska, te i podstiču na oholost. Sopstvenom poniznošću se ne sme drugi podsticati na oholost.

Ja bih ovdo samo još postavio pitanje: Da li poglavari pri izdavanju zapovedi šta će ko od poslušnika raditi i za sebe zadržavaju neke "stvari teške i mrske našoj osjetnoj naravi",99 da ne bi pali u oholost, da bi se odbranili od poslušničkog laskanja? Meni se čini da bi to bilo možda jedino efikasno sredstvo. Da li se to sprovodi u praksi?

* * * * * * *

Ovde sad dolazimo do jednog vrlo delikatnog pitanja o siromaštvu, siromaštvu kao tvrdom zidinom redovništva. To se naravno odnosi i na redovništvo uopšte, ne samo 98 Načela jezuita str 238 99 Načela jezuita str 169, # 284

jezuitsko i ne samo rimokatoličko. Ali ja ovde pišem o jezuitizmu. Jezuiti izričito ističu da se "neće ništa poduzimati što bi bilo za promjenu Ustanova u pogledu siromaštva". Zatim se kao prvo ističe da drugovi za svoj rad ništa "ne smiju ni tražiti ni uzimati plaće ni ikakve milostinje". Iako to nije izričito rečeno, vidi se da se pri tom poziva na evanđelje po Mateju:

"Bolesne lečite, mrtve dižite, gubave čistite, demone izgonite; zabadava dobiste, zabadava dajite." (Mt.10.8)

Međutim, ne uzimaju se u obzir sledeće Gospodove reči svojim učenicima: "U toj kući ostajte, jedite i pijte što imaju; radnik je naime dostojan svoje plate."

(Lk.10.7) Zatim se ističe da se ne može imati "ništa vlastito", već samo dobijeno "za upotrebu". I u ranijem izlaganju je već pokazano da je i sam Ignacije, a i njegovi prvi drugovi

ovo pitanje siromaštva osećao kao najteže za ostvarenje: i oni su morali da jedu, pa kad ništa nisu imali morali su da prose! A, kako je ranije već rečeno, svi "valja da razdijele i odreknu se svih vremenitih dobara,100 pri čemu se navode i reči iz Mt.19.21, mada se ono ne pominje.

Uputstva o siromaštvu koja su ovde ukratko data uglavnom se poklapaju sa uputstvima Isusa Hrista navedenim na raznim mestima u evanđeljima, ali ne svim - kao što je malo pre navedeno. No, kako to siromaštvo i u praktičnom životu ostvariti? Ne samo za sebe, nego i za skolastike i druge učenike i pomagače o kojima se treba brinuti? I oni moraju da jedu, da se oblače, da se sklanjaju od hladnoće i nevremena. Kako to rešiti? Zar se sa tim moraju praviti neki kompromisi, kompromisi koje sam život i čitavo tadašnje - a i sadašnje - društveno uređenje nameće? A ako se prave kompromisi, to je onda odstupanje od postavljenog ideala. Posebno što se prihvatanjem kompromisa teško može povući crta preko koje - ako se prede - neće biti zloupotrebe odnosno odstupanja od zaveta ili njegova labava tumačenja.

Imajući to u vidu, čovek mora da oseti duboku tugu. A i ona se mora odstraniti da bi se primenio "hladni, tehnički razum, i mirni, moralni smisao".

Ovde se zbog njihove primene mora kao prvo postaviti pitanje: Šta je to siromaštvo? Uobičajeno je da se pod siromaštvom podrazumeva, da je to oskudica u novcu, jer po opštim konvencijama novac služi za nabavku sredstava potrebnih za održavanje života na zemlji, iako on sam za sebe nema nikakvu ili skoro nikakvu upotrebnu vrednost. A pošto je novac društvena konvencija, on je vrlo podložan uticajima onih koji društvom vladaju i koji određuju kolike će količine nekog novca u nekoj zemlji biti u opticaju. Tako se - po ćefu i naređenju vladalaca - za jednu te istu novčanicu može u jednoj državi pribaviti daleko više stvarno za život potrebnih sredstava nego u drugoj. To već govori da se siromaštvo nikako ne može definisati novcem, pa čak ni u Ignacijevo vreme kad se novac kovao od metala, akamoli danas kad se štampa na hartiji ili samo beleži u knjigama ili kompjuterima, čime su još više olakšane novčane manipulacije i malverzacije, a samim tim dolazi i do te nemogućnosti da se novcem odredi šta je to siromaštvo.

Siromaštvo se ne može definisati ni bilo kakvim drugim materijalnim dobrima potrebnim za život, jer je za ljude u nekim zemljama ogromno bogatstvo ono što se u nekoj drugoj zemlji baca kao suvišno i nepotrebno. Tu bi danas spadalo i posedovanje neke vrlo plodne zemlje - u iole razvijenijim društvima su mnoga takva imanja zaparložena. Nikakva "vremenita dobra" ne mogu poslužiti kao neki čvrst kriterijum za siromaštvo, a ovde se siromaštvo samo za njih vezuje.

Siromaštvo je u stvari jedan individualni osećaj, osećaj nemanja nečega čemu ta individua teži. Ako je neko zadovoljan sa tim što ima, on je bogat. A neko ko ima nečega sto puta više od njega, a teži da ima još, on je siromašan. Ovo važi i za ne samo materijalna bogatstva.

U svim oblastima siromaštvo znači težnju za nečim što se nema, a bogatstvo neku 100 Načela jezuita str 159, # 53

zasićenost. Zbog toga je siromaštvo pobuđivač za neko činjenje, a bogatstvo za neko hedonističko uživanje.

Sa ovim mojim tumačenjem bi se svakako i Ignacije složio. Od pet njegovih pisama koja su u ovoj knjizi data dva je potpisao sa "Siromašan dobrotom, Inigo",101 a jedno sa "Siromašni hodočasnik, Inigo".102 Iako su prva dva potpisana 10.XI. 1532. odnosno 12.II. 1536, a ovo na dan sv. Nikole 1525, iz njegovog teksta može se zaključiti da on i ovde to "siromašan" smatra ne da je u smislu nemanja novca ili sličnog, nego u smislu nedostatnosti u hodočasništvu. Jer on tu malo pre potpisivanja piše:

"I tako, za ljubav Isusa Krista, nastojmo u njemu, jer mu toliko dugujemo! Mi se mnogo brže umorimo primajući Njegove darove nego On davajući ih."103

Na osnovu ovih dirljivih reči meni se čini da Ignacije jasnije izražava svoje shvatanje o siromaštvu, nego u ona dva docnija pisma, jer bi neko to u njima mogao da shvati samo kao neku frazu. U svakom slučaju u ove Ignacijeve reči se i inače treba duboko meditativno uživeti, jer u sebi sadrže velike tajne. Meni ni ovde nije cilj da branim Ignacija, nego samo da ukazujem na istinu i da tražim nauku o njoj.

Ako dakle siromastvo na ovakav način shvatamo, onda ono ne ostaje povezano samo na "vremenita dobra" odnosno na ono čiji je reprezentant novac. To potvrđuje i sam duh jezika. Deca koja ostanu bez roditelja jesu "siročići" pa bez obzira koliko su imanja nasledili. A za onoga ko je bolestan ili u nekoj nevolji kaže se da je "siromah", jer nema zdravlja odnosno nekog spokoja za kojim teži. A za one koji teže duhu, kaže se:

"Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko." (Mt.5-3) Međutim, u ovim "Konstitucijama" pod siromaštvom se podrazumevo samo nemanje

"vremenitih dobara", samo nečega što je materijalno, te i to treba uzeti u obzir. Sada se može preći i na pitanje o tome značaju siromaštva kao tvrde zidine

redovništva na koje se polaže zavet, zavet da se bude siromašan u "vremenitim dobrima". Iako je rečeno da "svatko neka bude zadovoljan s onim, što mu se od običnih stvari

daje za upotrebu",104 dakle ne kao vlasništvo, zavetom na siromaštvo traži se u stvari da čovek stalno ima težnju za posedovanjem nekih "vremenitih dobara", da ih čovek sebi pripoji, ali da se protiv te težnje stalno bori, da nikad ne bude bogat time što je zadovoljan sa onim što ima i što ne teži nečem još. Borba protiv same te težnje da se ima još nešto više svakako da spada u neko duhovno školovanje. Time se jača svoja volja, a nju treba predati poglavaru! No to zavetovanje da se stalno teži za imanjem "vremenitih dobara", materijalnih dobara, ono zavetovonoga sa ogromnom snagom uvodi u materijalizam. To nije zavetovanje da se bude "siromašan duhom", da se teži ka duhu, nego da se teži ka materiji. To je pravac suprotan onom iz prvoga blaženstva.

Ovde treba dodati još nešto: Onaj ko se zavetovao na siromaštvo, a zadovoljan je onim što ima, taj je u stvari bogat - ali je on prekršio svoj zavet. No tim svojim kršenjem zaveta on se spasava od srastanja sa materijom. I ovo je još jedan od razloga zašto se čvrsto treba držati ovih reči:"A ja vam kažem: ne kunite se nikako..." (Mt. 5.34)

Kao što je već ranije rečeno, ja ne morališem, nego samo nastojim da "hladnim, tehničkim razumom, i mirnim, moralnim smislom" dajem naučna objašnjenja o ovim stvarima. A iz ovih objašnjenja jasno se može videti da se mnogo šta iz njih ne odnosi samo i isključivo na jezuitizam koji je predmet ovih izlaganja.

"Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi..." (Ef.6.12) Ovde treba objasniti i razliku između "vlastitog" i dobijenog "za upotrebu". "Vlastito" je isključivo jedna društvena pravna konvencija. Ljudi u nekom društvu su

101 Načela jezuita str 205 i 208 102 Načela jezuita str 202 103 Načela jezuita str 202 104 Načela jezuita str 178, # 570

se složili da od materijalnih stvari "ovo pripada tebi, ovo meni, a ovo nekom trećem". Ako se u tome svi ne slažu, onda dolazi do sukoba, a u većoj meri i do ratova i revolucija.

Tom "vlastitom" čovek teži da bi ga isključivo on mogao upotrebljavati, da bi njime zadovoljavao neke svoje potrebe odnosno težnje i želje. Ukoliko to vlastito čovek ne može po svojoj volji da upotrebljava, onda je to vlasništvo samo neka čisto pravna fikcija, pravna fikcija za koju se jedan deo nekog društva saglašava da je u njegovom vlasništvu, a to u stvari neko drugi upotrebljava kao svoje. Taj drugi koji to upotrebljava u stvari se ne slaže sa tom konvencijom onih prvih, a sem toga on je od njih jači. Oni prvi će onda reći da je taj to vremenito dobro "prisvojio", a on sam da je to "njegovo vlasništvo". Apstraktno vlastito stiče realnost jedino i isključivo upotrebom, od nje je zavisno, dok sama upotreba nije zavisna od vlastitosti.

U samoj toj reči "vlastito" sadržano je da vlasnik ima vlast da to upotrebljava odnosno da time raspolaže. A, da li se upotreba nekog dobra može zamisliti bez vlasti nad njim? I kakva je razlika između vlasništva i upotrebe? Vlasništvo je po pravnim konvencijama nešto čemu se pripisuje trajnost, ali je ipak samo konvencija. A upotreba nije konvencija - apstraktna konvencija, nego je realnost vezana za sadašnji trenutak, za sada.

Prema tome, profesi se odriču apstraktne konvencije (za koju se može reći da je nešto duhovno) i prihvataju samo konkretnu upotrebu nekih "vremenitih dobara", dakle nečeg materijalnog što im je potrebno za život na zemlji. A pošto treba da budu zadovoljni s onim što imaju za upotrebu, oni time treba da postanu bogati odnosno da prekrše zavet o siromaštvu, kako je to već rečeno.

Odredbe "O vlastitom duhovnom životu", "O pomaganju dušama" i "Umirući u Družbi" su sve vrlo razumne, praktične i humane. Vidi se da nisu "plod dubokih teoretskih spekulacija" i da su "rođene prije svega iz života" - kako je to već u uvodu rečeno.

Što se tiče "Ustanove ne obvezuju pod grijeh", meni ta odredba nije jasna. Kako se to odlučuje "da nikakve Ustanove, Objašnjenja, ni bilo koji oblik života ne mogu vezati pod smrtni ili laki grijeh, osim ako bi poglavar nešto zapovijedao ... , što se ne može dogoditi ... gdje se bude držalo da je to od velike koristi"?105 Zbog toga ja to ne mogu ni komentarisati.

* * * * * * *

Sada dolazi "Raspodjela po Kristovom vinogradu". Tu raspodelu vrši prvenstveno "Vrhovni zamjenik Krista Gospodina našega" zatim "poglavari Družbe, koji također upravljaju njima namjesto Božanskoga Veličanstva", a članovi mogu i "da sami sebi izabiru ... ako bude ostavljeno njihovu sudu“.106

Po onom četvrtom zavetu prema Vrhovnom svećeniku, članovi će "bez ikakva ispričavanja" ići tamo gde ih on odredi "na veću slavu Božju i pomoć dušama" i to bilo "među vjernike ili nevjernike". Pri tom neće "ni poglavar za sebe ni itko drugi od podložnika za se ili za drugoga tražiti ili pokušavati ... da može ostati ili biti poslan radije ovamo nego onamo". Određeni član neće tražiti ni "nikakve materijalne pomoći za put" nego će to prepustiti Njegovoj svetosti.107

Poglavari Družbe - "prema vlasti danoj ili od Vrhovnog svećenika" - takođe mogu slati članove Družbe "kamo god budu mislili da je probitačnije", ali će ovi uvek "biti pripravni na poslušnost Apostolskoj stolici". Podložniku je i tu dužnost da "ni na koji način ne utječe da pođe ili ostane na ovom mjestu radije nego na onom".108

Zatim se daju praktična uputstva za izbor mesta "imajući pred očima veću službu 105 Načela jezuita str 280, # 602 106 Načela jezuita str 180, # 603 107 Načela jezuita str 181 108 Načela jezuita str 182, # 618

Bogu". Gde su "kuće ili kolegiji Družbe" treba da "boravi nekoliko naših dušebrižnika". Dalje:

"Tako valja držati da je, zbog istog tog razloga što općenitijeg dobra," od veće važnosti duhovna pomoć što se pruža ljudima na visokim i javnim položajima (bili oni svjetovni, kao što su vladari, knezovi, gradska uprava ili službenici pravde, bili crkveni, kao što su prelati). Isto tako i muževima koji su istaknutiji znanošću i ugledom. Zbog istog razloga morala bi imati prednost također pomoć pružena velikim zemljama, na pr. Indiji, ili vodećim narodima, ili sveučilištlma kamo obično dolaze mnogi, pa ako se ovima pomogne, oni će moći biti radnici za pomoć drugima.

Isto tako, kad bi se vidjelo da je neprijatelj Krista Gospodina našega posijao korov, a osobito ako je prouzročio da se zlo misli o Družbi ili da su loše raspoloženi prema njoj, ne bi li tako spriječio plod koji bi od nje mogao izići, tada bi se trebalo snažnije dati na posao, osobito ako se radi o mjestu od nekog značenja i o kojemu treba voditi računa. Onamo bi trebalo poslati ljude, ako je moguće, koji bi primjerom života i učenošću odstranili zlo mišljenje nastalo od lažnog pripovijedanja."109

Pri izboru poslova "na koje poglavar šalje svoje podložnike, neka bude pred očima isto pravilo, tj. veća božanska čast i veće opće dobro". Pri tom treba imati u vidu i birati što je hitnije i šta je "na općenitije dobro" i dugotrajnije.110

"Premda će vrhovni Promisao i upravljanje Duha Svetoga učiniti da se stvarno izabere što je bolje, kako u svemu drugome, tako i kod slanja..", pri izboru osoba treba voditi računa o sposobnostima onih koji se šalju, tako i o sposobnostima onih kojima se šalju. Treba po mogućstvu slati po dvojicu, koji će se dopunjavati, a poglavar može po potrebil slati i više od dvojice.111

Poglavar će odlučiti i "da li ih treba poslati kao siromahe, npr. pješice i bez novca, ili s većom udobnosti; isto tako da li sa pismima upravljenim onamo kamo putuju, ili bez njih (bilo da se napišu za neke privatne osobe, bilo gradskim vlastima ili načelniku, a koristit će za ugled ili dobrohotnost)..."112

Vreme "boravka se određuje prema prilikama. Onaj koji se šalje može izneti i svoje "suprotne duševne poticaje i misli ako dođu, podlažući svoj sud i volju onome što bude mislio i htio njegov poglavar koga ima mjesto Krista Gospodina našega."113

"... tko bude poslan u koju veliku zemlju (npr. Indiju ili druge pokrajine)" sme po potrebi sam da ode u ovo ili ono mesto i da se služi "onim od sredstava koja upotrebljava Družba" onako "kako bude mislio da je korisnije."114

"Družba ne nastoji pomagati bližnjima samo idući po raznim mjestima, nego negdje i stalno ostaje, kao u kućama i kolegijima."115

Treba pomagati više delima nego rečima, ali pomaže se bližnjemu i svetim željama i molitvama. Moliti se treba za one koji su važniji za dobro Crkve, za prijatelje žive i mrtve.116

Bližnjemu se pomaže i "dijeljenjem sakramenata, osobito ispovijedanjem ..."117 U crkvi puku izlagati "riječ Božju u propovijedima, predavanjima i kršćanskom nauku."118 Takođe i u privatnim razgovorima.119

109 Načela jezuita str 183 i 184, # 622 110 Načela jezuita str 184, # 623 111 Načela jezuita str 185, # 624 112 Načela jezuita str 186, # 625 113 Načela jezuita str 186, # 627 114 Načela jezuita str 187, # 633 i # 634 115 Načela jezuita str 187, # 636 116 Načela jezuita str 187, # 637 i # 638 117 Načela jezuita str 188, # 642 118 Načela jezuita str 188, # 645 119 Načela jezuita str 188, # 648

"Nastojat će se i oko tjelesnih dobrih djela, koliko budu dopuštala duhovna, koja su važnija, i koliko bude dostajalo snage za to." Tu spada "pomaganje nemoćnima, osobito pohađajući ih u gostinjcima i šaljući neke da ih dvore, mirenje zavađenih, a i pomaganje siromaha i zatvorenih u tamnicama."120

* * * * * * *

Ovo je naravno sve u skladu sa zavetom poslušnosti, pri čemu se iz razumljivih i praktičnih razloga dozvoljava neki put i lična inicijativa članova. Imajući u vidu značenje i značaj one "upotrebe" o kojoj je malo pre bilo reč, ovde se izričito zabranjuje i poglavaru i podložnicima da bilo šta pokušaju da traže za sebe, čak ni materijalnu pomoć za put. Pošto podložnici prema zavetu na siromaštvo nisu mogli imati svojih sredstava, tu se verovatno mislilo da će putovati na način sličan onom Ignacijevom koji je on opisao u svojoj autobiografiji.

Ovde se dalje govori o "duhovnoj pomoći'' koju treba pružati ljudima, ali se ništa ne kaže o tome iz čega se ona sastoji niti kako je treba konkretno pružati. Sličan je slučaj i sa onim ranije pominjanim "na veću slavu Božju i pomoć dušama", kao i kasnije "veća božanska čast i veće opće dobro". Da li se takva uputstva o značenju toga daju samo usmenim putem? A ako je u pitanju samo ono što se uopšteno govori o davanju sakramenata, molitvama i poukama u "kršćanskom nauku", zašto se treba više obraćati svetovnim i crkvenim vladarima i drugim istaknutim ljudima? Da li je Hristos posle svog vaznesenja iz nekih razloga promenio svoj stav, koji je imao dok je boravio u telu Isusovom, te je svom Namesniku dao impuls da više treba da se obrati pažnja na vladaoce nego na ribare i carinike? Isusu su se uglavnom suprotstavljali učeni književnici, fariseji i sadukeji, a osudili su ga i sveštenici i rimski namesnici odnosno prokuratori i vazali; takođe i njegove učenike. Kakav je to sad preokret, kad:

"Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta ..." (Jn.18.36) Ja ne odbacujem mogućnost da dođe do nekakvog preokreta niti se upuštam u to da li

je to dobro ili ne, već samo konstatujem da je ovo stav suprotan od onog koji se opisuje u evanđeljima. Prava nauka se ne bavi nikakvim moralnim procenjivanjima, već samo utvrđivanjima činjenica odnosno traženja istina o njima, te je samo to i meni cilj. A moralne procene svako neka sam donosi na osnovu utvrđenih činjenica.

Ovaj zaokret bi trebalo sami članovi Družbe Isusove da objasne. Meni se pak čini da je to posledica onog zaveta na siromaštvo u vremenitim dobrima, pri čemu stalno ostaje ona težnja za njima, ostaje stalna težnja za što dubljim zahvatanjem u materiju. To je smer suprotan onome:

"Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko." (Mt.5.3) Ja ni ovde ne morališem nego samo ukazujem na činjenice. Sa tim u vezi je i pomoć

"velikim zemljama", kojima treba pomagati više nego malim! Da li da postanu još veće, a male da nestanu? Da bi se postepeno ostvarivalo jedno jedinstveno svetsko carstvo, kojim bi vladao Kristov Namjesnik?

Kao što sam ja to već ranije ukazao, sve ovo vodi ka sve čvršćem povezivanju sa materijalnim. A ako neko misli da je ta moja konstataclja pogrešna, ja ga molim da me ispravi i pokaže u čemu ja grešim!

Ovde takođe ništa nije rečeno ni u čemu se sastoji ta duhovna pomoć svima onima koji imaju vlast. Da li je to duhovna pomoć da se što bolje učvrste na vlasti ili da se odreknu vlasti? Ili možda da vlast sa članovima Družbe podele odnosno da vladaju po njihovim uputstvima? I na ovo pitanje bi sami članovi Družbe morali jasno da odgovore. Ako je u pitanju neka opšta duhovna pomoć, vladaoci su svakako već uključeni u deljenjima 120 Načela jezuita str 188, # 650

sakramenata i drugom. Prema tome, radi se o nekoj posebnoj pomoći koja se odnosi samo na one koji imaju vlast. U čemu se ona sastoji?

Što se tiče "Indije", tu se možda mislilo i na ono što mi sad nazivamo Amerikom. Iako je Amerigo Vespuči (1451-1512) još koju deceniju pre pisanja ovih "Konstitucija" bio tamo, moguće je da u to vreme ta zemlja još nije bila nazvana po njegovom imenu. S druge strane, španski konkvistadori su sigurno već odlazili u nju, a pratili su ih i katolički misionari. Ovo treba proveriti. Ja to ne poznajem dovoljno da bih to mogao tvrditi.

Stav o pomoći vodećim narodima zadržan je i dan danas. Po nekim informacijama skoro polovina članova Družbe Isusove nalazi se u Sjedinjenim američkim državama.

A o delovanjima na sveučilištima je već ranije bilo govora. Tom upravljanju pogleda na materijalno-čulno u nauci sigurno su i jezuiti vrlo jako doprineli odnosno to je i preko jezuita izvršeno. Takođe su i oni doprineli i za pogrešna tumačenja tih čulnih pojava od strane "nepogrešive nauke". Kao što je već ranije rečeno, oni o svom uticaju na nauku sami govore.121

Ovde sad dolazimo do onog vrlo značajnog pasusa, koji je u svojoj neodređenosti ipak velo određen. Izraz "kad bi se vidjelo" ne govori ništa ni o tome ko bi to video, ni šta, ni koliko, ni gde ni kako je video, ni kada, ni da li je njegovo procenjivanje nepogrešivo, pa ni sa kakvim je pretpostavkama dato, itd. Ako se u toj neodređenosti traži određenost, onda se to u krajnjoj liniji mora svesti na Apostolsku stolicu. A na osnovu te neodređene određenosti je nekoliko decenija kasnije spaljen Đordano Bruno (1550-1600) i mučen Galileo Galilei (1564-1642). To je ušlo u istoriju, a šta je rađeno u vreme pisanja "Konstitucija" - to nije u istoriji kao nešto značajno zabeleženo.

No ovde se postavlja i pitanje: Zašto "da se zlo misli o Družbi"? Da li su njeni članovi kao "starčevi štapovi" bili upotrebljavani da tuku ljude, pa su ovi zato bili "loše raspoloženi prema njoj"? Onaj ko bije svakako da smatra da je to na neki način opravdano, a onaj ko je bijen uvek trpi bol i vrlo retko smatra da je to opravdano. Društvo je osnovano 1533. a naziv Družba Isusova počinje od 1537.122 "Konstitucije" se pišu od 1539. do 1556.123 Jullje III je Družbu Isusovu potvrdio 1550.124 Otkud da tako brzo dođe do toga "da se zlo misli o Družbi ili da su loše raspoloženi prema njoj"? Bez obzira na razloge i da li su oni opravdani ili ne, to znači da je Družba već od svog osnivanja vrlo agresivno istupala, te se kod nekih ljudi stvorilo vrlo snažno neko takvo loše raspoloženje, te je to moralo biti pomenuto čak i u "Konstitucijama". U čemu se ono sastojalo? Ni o tome se ovde ništa ne govori!

I o izboru poslova govori se sasvim uopšteno, jer se po svoj prilici podrazumeva da će poglavari to vršiti prema nalogu i u saglasnosti sa Vrhovnim svećenikom, onako i kad on to bude smatrao da treba.

Formulacija o izboru osoba sadrži u sebi protivrečnost. S jedne strane se poziva na neku sudbinsku predodređenost - Promisao i Duha Svetoga, a s druge strane se daje uputstvo kako ljudi treba da odlučuju, da slučajno ne učine nešto pogrešno, a to bi značilo da imaju slobodnu volju.

Ono slanje po dvojica sigurno je uzeto kao podstrek iz evanđelja (Mk.6.7 i Mt.l8.20). U svakom slucaju, sam poglavar odlučuje (da li sa slobodnom voljom?) šta će ko od

poslanika dobiti za put, šta će dobiti kao upotrebnu vrednost - ne kao vlasništvo. Neko će morati sam da se snalazi šta će jesti, a nekome će biti udobnije; neko će dobiti i neke pismene preporuke za moćnike, a neko ne. Da li to treba shvatiti kao nepravedan postupak odnosno kao nejednaka prava podložnika? To nije verovatno! Pre bi se moglo očekivati da je to neka posebna taktika, ali se ni o njoj ovde ništa ne govori. To svakako nije radi kušanja samog 121 Načela jezuita str 227, # 4 122 Načela jezuita str 242 123 Načela jezuita str 147 124 Načela jezuita str 147

poslanika, jer su oni već morali proći razne kušnje. Stoga se može pretpostaviti da je to posebna taktika kojom treba delovati na one ljude u čiju se sredinu podložnici šalju.

Ljudi su vrlo skloni da one ljude koji se odriču vremenitih dobara i drugog smatraju za svece. Pošto ne mogu da sagledaju šta se dešava u njihovim dušama, obično se kao po sebi razumljivo pretpostavlja da su to sveci, koji su već savladali razna iskušenja ili bar da ih uspešno savlađuju. Ne može se spoljašnjim čulnim posmatranjima videti da li u njima te težnje ka vremenitim dobrima i raznim čulnim nagonima još uvek postoje ili su one iskorenjene. Ako postoje, onda je to siromastvo u materijalnim odnosno čulnim stvarima odnosno svesna ili podsvesna težnja da se one pribave. Ako takvi "sveci" iznose puku velike mudrosti i istine koje puk ne može da shvati nego ih još i po preporuci - prima samo verom, onda puk u njima gleda veliki autoritet, jer vidi da su oni stvarno bogati duhom, a to oni u stvari i jesu.

Tu sad kod tih običnih, malih ljudi - naravno i obrazovanijih - dolazi do rascepa. S jedne strane dive se siromaštvu u materijalnome, to im je na neki način ideal njima nedostižan, ali koji ih privlači kao i svaki ideal. A s druge strane smatraju da su više duhovne istine takođe njima nedostižne, te se zadovoljavaju svojom verom u njih; to što su verom primili, to je za njih dovoljno - bogati su duhom. Tako se siromaštvo u materijalnom i bogatstvo u duhovnom sve više širi. To je užasan impuls materijalizma, bar jedan njegov aspekt.

Ja ni ovde ne morališem niti tvrdim da su te pouke o duhovnim stvarima nešto pogrešno. No ako se one primaju samo verom bez razumevanja, ako čovek nije "siromašan duhom", onda to znači sve veće srastanje s materijom. Zbog toga se treba dobro meditativno uživeti u ove reči:

"Stoga reče Isus Judejima koji su mu poverovali: ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.31)

To je jedan od impulsa koji je Hristos doneo, te je sa tim uslovom i objavio narodu: "Sad je sud ovome svetu. Sad će vladar ovoga sveta biti izbačen napolje; a ja ću - kad

budem podignut sa zemlje - privući sve k sebi." (Jn.12.31-32) U razvoju čovečanstva vekovi i jesu i nisu nešto mnogo. Ako su u vremenu

Ignacijevom i još nekoliko vekova posle njega ljudi imali potrebe da što dublje siđu i spoje se sa materijom, od kraja XIX veka je nastalo vreme, kad oni mogu i treba da se iz nje izvuku i oslobode. To bi trebalo da uvide i članovi Družbe Isusove. Ono što je iz bilo kojih razloga moglo biti dobro pre četiri ili pet stotina godina ne znači da je dobro i za sadašnji razvoj ljudi, za sadašnje stanje njihove svesti.

Kao što je već pomenuto, podložnicima je ostavljeno da mogu iskazati i svoje mišljenje o nekoj odluci - ali je poglavarevo presudno, jer njega ima "mjesto Krista". Ovo se može dvojako protumačiti. Ako se uzme da je poglavar između podložnika i Krista, te da Krist preko njega sprovodi svoj sud i svoju volju, to bi značilo da je poglavar samo neki automatski mehanizam koji sam niti šta prosuđuje niti bilo šta hoće, da je on uspeo da postane onaj "starčev štap". A ako je on zadržao svoje mišljenje i svoju volju - zašto njega slušati, a ne Hrista? A i u jednom i u drugom slučaju ovo je užasno sablažnjavanje poglavara i podsticanje na oholost.

U dalekim zemljama je ostavljena lična inicijativa, jer se ne mogu dovoljno brzo dobijati uputstva od poglavara, ali to ipak sme da bude samo i okviru dobijenih instrukcija.

S obzirom na naglasak da Družba treba "u kućama i kolegijima" da ima i stalna boravišta, može se zaključiti da su članovi pretežno delovali idući od mesta do mesta, da su retko imali stalan boravak.

Molitve za one koji su važniji takođe podrazumevaju da neko vrši takav izbor odnosno procenu. Ko i kako? I šta znači "važniji"? Da li i to znači da je to onaj ko ima veću vlast?

Ovde se ističe takođe, da se članovi ne ograničavaju samo na propovedi u crkvama, nego i u privatnom životu.

Da li i ta neodređenost u nastojanju "oko tjelesnih dobrih djela" opet znači da poglavar treba da odluči da li to dopuštaju duhovna? Na primer, da li da se neko poseti u tamnici? A kako onaj ko se zavetovao na siromaštvo i nema ništa može da pomaže druge siromašne? Da mu daje nešto što je dobio samo na upotrebu, a nije njegovo? Sme li se davati nešto tude? Ovo nije jasno.

* * * * * * *

U "Konstitucijama" se dalje govori "O jedinstvu članova". Međutim, iz čitavog teksta izlazi da se tu ne radi o jedinstvu nego o jedinstvenosti članova. To je velika razlika.

Da uzmemo jedan prost primer. Malter predstavlja neko jedinstvo peska, kreča i vode. Ali sama gomila peska čini neku jedinstvenost, jer su sva njegova zrnca istog sastava.

Već i ranije je na više mesta bilo naglašavano da svi članovi treba isto da hoće i isto da misle, pa i da osećaju "duhovnu radost" i ljubav prema tome. A to se i zavetima pripaja u jedno jedinstveno jedinjenje - kao silicijum i kiseonik u kvarcnom pesku:

"Koji se pokoravaju samo voljom, dok im se razum protivi, ti su samo jednom nogom u Redu."125

Prema tome, ako se imaju ista volja, isti razum odnosno mišljenje i ista osećanja pri istim delovanjima, ne može tu biti "jedinstvo srdaca",126 nego samo jedinstvenost srdaca. Jedinstvo podrazumeva da su se različitosti spojile u jednu celinu - kao što je to slučaj sa malterom.

Na tu jedinstvenost ukazuje se i time što se zasniva na poslušnosti: "Budući da to jedinstvo velikim dijelom ostvaruje vez poslušnosti..."127 I to: "Ako bi se vidjelo da je netko začetnik podjele ili razdora... neka se takav bez

oklijevanja odstrani. .. "128 Tu spada i "vez ljubavi", tj. "ljubav prema Bogu i Gospodinu našem Isusu Kristu..." i

"jedinstvu će pomagati sav prezir vremenitih stvari u kojima običava zabludjeti sebeljublje, glavni neprijatelj tog jedinstva i općeg dobra."129

Sve to ukazuje na jedinstvenost a ne na jedinstvo, pa bez obzira na to kako se to sve shvata. Ta jedinstvenost se sastoji i u tome:

"... što će oni uglavnom biti izobraženi ljudi i steći će naklonost kod knezova i vodećih ljudi i naroda."130

Na to ukazuje i hijerarhijska poslušnost većih i manjih poglavara ",131 koja nikako ne može biti jedinstvo nego samo jedinstvenost, jedinstveni stav članova, kao i njihova jedinstvena težnja da se stekne naklonost vodećih ljudi i naroda. Da je u pitanju jedinstvo neki bi bili za naklonost velikaša, a neki više za naklonost prostoga puka.

Ovde spada i jedinstvenost svih u preziru vrementih stvari, pri čemu se smatra i naglašava da u njima "običava zabludjeti sebeljublje". I u tome se vidi jedinstvenost članova i njihova okrenutost ka materijalnome. Kao da se sebeljublje ne ispoljava još više u želji da se vlada, te da se zato što više približi vodećim ljudima, da im oni u svojoj naklonosti pomognu da ostvare jedinstvene ciljeve kojima sami ti članovi teže! To je još veće sebeljublje, jer je u 125 Načela jezuita str 217 126 Načela jezuita str 189, # 655 i str 196, # 666 127 Načela jezuita str 189, # 659 128 Načela jezuita str 198, # 664 129 Načela jezuita str 191, # 671 130 Načela jezuita str 189, # 656 131 Načela jezuita str 189, # 662 i str 190, # 666

njemu uključeno i da se time - ne u vlasništvo nego na upotrebu - stekne vladavina i nad svim vremenitim stvarima, kojima inače upravljaju knezovi i vodeći ljudi. Velike se opasnosti u ovome kriju!

U svakom slučaju Hristov impuls nije ta jedinstvenost nego stvarno jedinstvo: "Opet vam zaista kažem: ako se dvojica od vas na zemlji slože u svakoj stvari koju

zamole, daće im Otac moj koji je na nebesima. Jer gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam ja među njima." (Mt.18.19-20)

To "ako se slože" ne znači poslušnost niti jedinstvenost, nego slobodnu odluku i različitost sa kojom se ipak slažu u nečemu u čemu se ujedinjuju, te tako stvaraju jedinstvo - nikakvu jedinstvenost.

Naravno da i ta jedinstvenost o kojoj se ovde u stvari govori predstavlja samo apstraktnu teoriju kojoj se teži. Postoji svakako i pravo jedinstvo članova, ali se o njemu ovde ne govori. Kad ono ne bi postojalo, članovi bi se rasuli baš kao i suva zrnca peska.

* * * * * * *

Sada se govori "O upravi u Družbi". Slično "dobro uređenim državama i zajednicama", "osim onih koji su na čelu pojedinim kućama, kolegijima, a i provincijama" o čitavoj Družbi se brine "otac General".132 Zatim se tu nabraja kakvi darovi "bi morali resiti oca Generala": da je sjedinjen "s Bogom i Gospodinom našim", da ima "ljubavi prema svima bližnjim, a prije svega prema Družbi", da je "slobodan od svih neurednih sklonosti", "da se odlikuje sjajnim darom uma i suda", da ima budnost i brigu da se pothvati izvedu, da je zdrav, da ima dobar "vanjski izgled i dob", da ima i "opće poštovanje i dobar glas", da je za Družbu zaslužan i da mu "nipošto ne manjka izvanredna čestitost i ljubav prema Družbi, te dobar sud, uz koji neka bude i prikladno znanje".133

"... otac General posjeduje nad Družbom svu vlast za dobro", On se brine "da se Družbine Ustanove svagdje vrše", ima "svu vlast u poslanjima, ipak nikako u suprotnosti s onima koja budu učinjena od Apostolske stolice".134

"Iz ovoga što je rečeno o Generalu moći će se razabrati što pristaje provincijalima i mjesnim poglavarima te rektorima kolegija..."135

I ovde se dakle potvrđuje načelo apsolutističke hijerarhijske vlasti i poslušnosti uz pretpostavku da poglavari imaju određene vrline. Takođe i da te vrline s vremenom ne mogu biti ni izgubljene ni smanjene, niti da može doći i do nekih promena i mana, nego da se s vremenom eventualno mogu samo povećavati. Tu se ne uzima u obzir čak ni ono što se očigledno menja: zdravlje, vanjski izgled i dob. Šta kad se to izmeni i ne bude odgovaralo izvesnim standardima, koji se ovde istina ne pominju?

O tome ko to sve procenjuje i kako se to procenjuje ovde se takođe ništa ne govori. Kao i u svemu drugom, mnogo je lakše govoriti - i to u opštim pojmovima - o onome šta treba da bude nego davati uputstva kako se to može ostvariti. No s obzirom na načelo hijerarhijske poslušnosti moglo bi se pretpostaviti da glavnu reč o proceni tih vrlina ima onaj ko je iznad onoga za čije mesto se neko bira. Pošto se o tome u ovoj knjizi ovde ništa ne govori, ni ja se u to neću upuštati. Jedino na šta bih ja ovde skrenuo pažnju to je da se s hijerarhijskom vlašću strahovito podstiče na oholost.

Pada u oči da se "Među raznim darovima koji bi morali resiti oca Generala" (dat je pogodbeni način) spada i "ljubav prema Družbi" koja se izdvaja od opšte "ljubavi prema svim bližnjima", stavlja se na prvo mesto. Ovde se dakle govori o nekoj selekciji u ljubavi, te se tu još i podrazumeva da neko to može da proceni. No, bez obzira na stanje svesti onih koji su to 132 Načela jezuita str 191, # 719 133 Načela jezuita str 192-193 134 Načela jezuita str 193-194 135 Načela jezuita str 194, # 811

napisali, čovek i ovde dobija vrlo mučan utisak. S jedne strane, ovo se ne slaže sa ljubavi i prema neprijateljiraa na koju Isus upućuje, a s druge strane to je utvrđivanje u grupnosti na koju se ukazuje i onim "vezom poslušnosti" - što je takođe suprotno impulsu Isusa Hrista.

* * * * * * *

Na kraju ovih "Konstitucuja" stoji i "Kako da se uzdrži i unaprijedi Družba". Ovo počinje jednom vrlo značajnom tvrdnjom:

"Kako se Družba, koja nije ustanovljena ljudskim sredstvima, ne može ni očuvati ni unaprijediti njima, nego milošću Boga i Gospodina našega, Isusa Krista, to u njega jedinoga valja stavljati nadu da će on čuvati i promicati to djelo koje se je udostojao započeti na svoju službu i pomoć dušama. A u toj će nadi prvo i najprikladnije sredstvo biti molitve i žrtve, koje se moraju na tu svetu nakanu prikazivati svake sedmice, mjeseca i godine u svim mjestima gdje živi Družba."136

Ne upuštajući se u tačnost ove tvrdnje, čovek se pita: Kako ona može biti u skladu sa čitavom ovom "Konstitucijom" i svime onim što u njoj piše? Ako Družba "nije ustanovljena ljudskim sredstvima", te se "ne može ni očuvati ni unaprijediti njima", zašto se u ovim "Konstitucijama" tako opširno piše kako da se ona unapređuje? Zar nije potpuno dovoljno biti "starčev stap" i ništa više o njoj ne razmišljati? Ili se samo moliti i prinositi žrtve - ako uzmemo da je onaj "starčev štap" samo neko slikovito poređenje? A od koga Isus Krist treba da čuva "to djelo koje se je udostojao započeti"? Ko će ga ometati u njegovom promicanju? A mi valja da "stavljamo nadu" da taj to ipak neće uspeti? I pri tom se odreći svih ljudskih sredstava sem "molitve i žrtve"? Kome?

Već prva rečenica sledećeg stava je u suprotnosti sa ovom tvrdnjom: "Da se uščuva i ojača ne samo tijelo, tj. ono sto je vanjsko, nego i duh Družbe, i da se

postigne svrha koju si je postavila, tj. pomoć dušama za njihov posljednji i nadnaravni cilj, djelotvornija su sredstva koja oruđe združuju s Bogom i osposobljavaju ga da bude pravo vođeno rukom Božjom nego ona koja ga osposobljavaju za ljude. Takva su sredstva čestitost i krepost, a osobito ljubav, čista nakana u službi Božjoj, pouzdano drugovanje s Bogom u pobožnim duhovnim vježbama, prava revnost za duše na slavu onoga koji ih je stvorio i otkupio, bez ikakva drugog probitka. Stoga ne treba brinuti, općenito govoreći, da se svi koji su se predali Družbi dadu na temeljite i savršene kreposti i revan duhovni život, pa to drže važnijim od znanja i drugih naravnih i ljudskih darova. Ono su prvo, naime, unutrašnje vrednote od kojih treba da izvanjske dobivaju snagu za svrhu što nam je određena."137

Nije verovatno da je isti čovek napisao oba ova člana i to jedan za drugim. Meni se čini da je onaj prvi član neko drugi napisao ili na svoj način izmenio, a ne ni Ignacije ni neko od njegovih Drugova koji su Družbu osnivali. Pre je verovatno da je to učinio neko ko je Družbu hteo da iskoristi kao oruđe za postizanje svoje vlasti, pa je smatrao da će to njeno mistifikovanje tome doprineti, doprineti time što će se ljudima sugerisati, da sve ono što se preko Družbe sprovodi dolazi isključivo od Isusa Hrista preko njegovog Namesnika kome je cela Družba podložna. I ovde ja samo objašnjavam i nije mi namera da branim Ignacija i drugove - kako bi možda neko pomislio. Ovo pogotovu zato, što se ni sa izlaganjima u ovom drugom članu ja nikako ne bih mogao složiti. Kako se nešto ili neko može združiti ili drugovati s Bogom? Mnogi bi rekli da je to užasno bogohuljenje. Ova moja pretpostavka da su neke druge sile iskoristile Družbu za svoje učvršćivanje vlasti, potvrđuje se i u drugim članovima ove "Konstitucije".

"Kad se postavi taj temelj ... općenito će koristiti uzdržavanju i porastu čitavog tog tijela (Družbe) ... Valja se dakle pomno starati za ljudska i marom stečena sredstva ... kao i za 136 Načela jezuita str 194, # 812 137 Načela jezuita str 194, # 813

način kako se valja vladati prema ljudima i postupati s njima."138 Ovde se dakle upućuje na osvešćivanje svog odnosa prema ljudima i rada s njima

kako bi se što efikasnije postizali određeni ciljevi. To je vrlo delikatno pitanje, iz toga vrlo lako može da proiziđe i nauka o manipulisanju ljudima. Ta opasnost je utoliko veća, jer se polazi od neke pretpostavke da su se članovi združili s Bogom i da su potpuno sigurni da rade ono što treba. Naravno da i ovde ostaje pitanje da li to sve rade po svojoj volji ili tuđoj i čijoj.

Dalje se opet upućuje da je "siromaštvo kao utvrda", koju se i "đavao na sve načine upinje da je sruši".139

"Da se to tijelo trajno sačuva..." treba voditi računa ko se prima u Družbu.140 Sad se govori kako treba voditi računa o izboru Generala i drugih, nižih poglavara i da

je "važno također to da pojedini poglavari ... imaju mnogo vlasti nad svojim podložnicima, i General nad pojedinim poglavarima, i obratno, Družba nad Generalom, tako da svi imaju vlast da mogu činiti dobro, no da budu sasvim podložni ako bi radili zlo..."141

Ovde se dakle napominje da i Družba ima neku vlast nad Generalom. Kako se to ispoljava kad su svi članovi Družbe pod zavetom poslušnosti svojim poglavarima, kako oni mogu i nad njima imati neku vlast? To se ovde uopšte ne objašnjava. Ako poglavari "imaju mnogo vlasti" nad svakim svojim podložnikom a on se još i zavetovao na poslušnost, pri čemu treba i da misli i da bude ubeđen da je to sve dobro, kako on može doći do toga da poglavar radi nešto zlo i kako bi - ako i dođe do toga - kako bi mogao sprovesti neku vlast svoju nad njim? Ovde se istina govori da je Družba ta koja ima vlast, a ne pojedinci. Međutim, Družba se sastoji iz skupa pojedinaca, te se tu svakako pretpostavlja da su u Družbi pojedini članovi dezindividualisani i time oslobođeni svoga zaveta kao pojedinci. Inače bi kao individue bili krivokletnici. Jer već u sledećem uputstvu stoji:

"Što pomaže jedinstvu članova ove Družbe ... da se ona uščuva..." Potrebna je "ljubav koja povezuje volje", ista nauka i jednak način života. "No prije svega ... vez poslušnosti..."142

Dalje se ovde upućuje na "mjeru u duševnim i tjelesnim poslovima,143 te da se ne bude sklon ni prema kojoj "stranci koje bi se možda našle među kršćanskim vladarima i knezovima".144 Na kraju se vodi računa o zdravlju i "oko obdržavanja Ustanova".145

Sa time se završavaju ovi izvodi iz "Konstitucija".

* * * * * * *

Kao što je već na početku ovog poglavlja istaknuto, ove "Konstitucije nisu rezultat ... teoretskih spekulacija", "niti nastoje da fiksiraju zakone i pravila". Sadašnjim načinom izražavanja - one nisu nikakav partijski program. One "žele... probuditi, orijentirati i autoritativno voditi duhovno iskustvo jedne zajednice".146

U tom smislu sam i ja dao svoja izlaganja i komentare, s tim što ja nikako ne želim da to moje deluje autoritativno, nego samo da budu podsticaji za razmišljanje i traganje za istinom. Zbog toga ću ja ponoviti Ignacijeve reči iz pisma adresovanog na Ines Pascual 1525. godine na sv. Nikolu:

"I tako, za ljubav Isusa Krista, nastojmo u Njemu, jer mu toliko dugujemo! Mi se

138 Načela jezuita str 195, # 814 139 Načela jezuita str 195, # 816 140 Načela jezuita str 195, # 819 141 Načela jezuita str 195, # 820 142 Načela jezuita str 196, # 821 143 Načela jezuita str 196, # 822 144 Načela jezuita str 196, # 823 145 Načela jezuita str 196, 826 146 Načela jezuita str 147

mnogo brže umorimo primajući Njegove darove nego On davajući ih."147 U Hristu treba svi mi da budemo ujedinjeni, svi ljudi čitavog čovečanstva, ali svaki

individualno da sa njime činimo jedinstvo, a nikako da obrazujemo nikakve jedinstvene grupe izdvojene od ostalog čovečanstva svojom jedinstvenošću.

Treba se čak postepeno izdvajati i iz prirodnih naslednih grupa - porodice, roda i drugog, te težiti opštem čoveštvu.

I, da se vratimo na one Ignacijeve reči, koje sam ja uzeo kao moto ovoga poglavlja: 1. Održavati svoju težnju ka siromaštvu duha, a ne ka siromaštvu u vremenitim dobrima. Ono prvo nas oslobađa saznavanjem istine, bivamo sve više slobodni; a ovo drugo nas vezuje za privid materije i s njom nas stapa, gubimo se u njoj. 2. Borba protiv časti ne treba da bude time što ćemo druge podsticati da nas obasipaju pogrdama i da nas preziru, te da ih time sablažnjavamo i na njihovom padanju mi da se svojim trpljenjem uzdižemo, već da svakog čoveka posmatramo kao sebi jednakog, da svaki čovek ima jednaka prava. To je naglašeno u onom "Ljubi svoga bližnjega kao samoga sebe." (Mk.12.31). Jednako treba ljubiti i bližnjega i sebe, jer smo svi u Hristu jednaki, svi smo udovi njegovoga tela. 3. A protiv svoje oholosti ne treba se boriti podstičući tuđu time što ćemo se pred drugim ponižavati ili mu ropski služiti, već u svima drugima gledati svoga brata, koji može sa svojim osobinama biti i bolji i gori od nas, ali nam je ipak brat u Hristu, te ni po njegovoj volji ne treba raditi, a takođe je i ne ometati.

Time smo opet došli na onaj impuls "SLOBODA - JEDNAKOST - BRATSTVO", koji se može ostvariti samo svaki na po jednom području društvenog života - kako sam to ja već ranije naveo. Ne može se to ni na kakvoj hijerarhijskoj vladavini, jer:

"Sad je sud ovome svetu. Sad će vladar ovoga sveta biti izbačen napolje; a ja ću - kad budem podignut sa zemlje - privući sve k sebi."(Jn.12.31-32)

Onaj ko se bori i zalaže za vlast biće zajedno s tim vladarom ovoga sveta izbačen napolje, te ga Hristos neće privući k sebi.

* * * * * * * Rađeno u Beogradu od 5.5.2009 do 15.7.2009 g.

Vojislav Janković

147 Načela jezuita str 202