Uputstvo za „opstanak“ u ruskom vozu

Ižorci, narod koji čuva paganske običaje

Kolima: Duhovi dolaze iz tundre

Splavarenje misionara po rekama Baškirije

Polarni dnevnik iz Diksona, prestonice Arktika

Život u ruskim zatvorenim gradovima

magazinmaj 2016.Broj 10

Srpsko izdanjeOvaj dodatak uređuje i izdaje Rosijska gazeta (Moskva), koja snosi svu odgovornost za njegov sadržaj

RUSIJA KAKVU NIKADA NISTE UPOZNALINajbolje reportaže iz Najveće zemlje Na svetu

OdmOr Od pOlitikeDragi čitaoci! U ponedeljak 23. maja navršile su se tačno četiri godine otkako je Rosijska gazeta u okviru svog međunarodnog projekta Russia Beyond The Headlines osnovala zasebnu srpsku redakciju, pokrenula štampani dodatak Ruska reč u Politici, koji je izlazio do kraja 2014. godine, i sajt „Ruska reč“ koji je u proteklim godinama stekao na stotine hiljada redovnih čitalaca iz celog sveta i postao dobro poznat u srpskom medijskom prostoru. Pored toga, u maju obeležavamo još jedan lep datum. Naime, pre tačno godinu dana počeli smo sa objavljivanjem štampanog projekta na 16 strana pod nazivom R Magazin. Ova publikacija je ugledala svet zahvaljujući saradnji sa magazinom Nedeljnik.

Pre četiri godine smo počeli da upoznajemo čitaoce sa realijama savremene Rusije, umnogome polazeći od koncepcije „one Rusije o kojoj srpski mediji ne pišu ništa, ili gotovo ništa“. Važan deo našeg rada tokom ovih godina bile su i reportaže iz različitih regiona naše ogromne zemlje, koja nije običan konglomerat nego čitav kontinent različitih naroda, jezika, tradicija i verovanja. Neobično veliki odjek imao je prvi takav tekst o „poslednjim paganima Evrope“, tj. o žiteljima Marijske autonomne republike, objavljen pod nazivom „Bogovi Volge“ u junu te iste 2012. godine. Tada smo doneli odluku da neizostavno razvijamo taj „reporterski“ pravac.

I sada smo odlučili da se u čast naše četvrte godišnjice malo odmorimo od politike, koje je bilo veoma mnogo u poslednja dva broja R Magazina, i da vam predstavimo broj koji je u potpunosti sastavljen reportaža o onoj Rusiji koju vi verovatno još niste upoznali – o tome kako „opstati“ u višednevnom putovanju ruskom železnicom, o Ižorcima, gotovo zaboravljenom evropskom narodu čiji predstavnici i dan-danas žive blizu Peterburga, o sadašnjoj svakodnevici grada Diksona, nekadašnje prestonice sovjetskog Arktika, o životu „pod velom tajne“ u takozvanim „zatvorenim gradovima“ Rusije, uz dva epska materijala iz vodećeg ruskog časopisa „Ruski reporter“ – o pravoslavnim misionarima koji splavare po rekama u „nedođiji“ Baškirije i o sudbini poslednjeg pokolenja Jukagira, drevnog sibirskog naroda.

Razume se, sve regione nepregledne Rusije nije moguće opisati čak ni na našem sajtu za četiri godine, a pogotovo ne na 16 strana jednog broja R Magazina. Zato se nadamo da će slični brojevi „u stilu National Geographica“ postati naša dobra tradicija, utoliko pre što magazinski format Nedeljnika omogućava realizaciju takvih ideja.

VjačeslaV čarskiizvršni urednik RBTH za Evropu

UVODNA REČ

Projekat „Russia Beyond the Headlines“ (RBTH), uključujući i njegovo izdanje

„R Magazin“ koje izlazi na srpskom jeziku, finansira ruski dnevni list Rosijska

gazeta. Ovaj dodatak je pripremljen bez učešća dopisnika i urednika partnerskog

lista Nedeljnik. RBTH se finansira iz dela profita od reklame i sponzora, kao i od

sredstava ruskih državnih ustanova. Mi zastupamo nezavisnu uredničku poziciju

i prezentujemo različita gledišta na događaje u Rusiji i svetu kroz kvalitetne

tekstove i stručna mišljenja. Od trenutka našeg osnivanja 2007. godine, težimo

da zadovoljimo najviše uredničke standarde i objavljujemo najbolje primere

novinarstva iz Rusije i o Rusiji. Na taj način želimo da nadomestimo značajnu

prazninu koja postoji u prikazivanju naše zemlje u inostranim medijima.

Mišljenja eksperata i intervjuisanih osoba, kao i tekstovi u rubrici „Otvoreno“ i ilustracije

uz njih, izabrani su da predstave razna stanovišta i ne odražavaju nužno stanovište

urednika projekta Russia Beyond the Headlines ili lista Rosijska gazeta. Russia Beyond

the Headlines ne snosi odgovornost za nenaručene tekstove i fotografije.

internet-stranica: ruskarec.ru

email: editor@ruskarec.ru

telefon: 7 (495) 775 3114

faks: 7 (495) 988 9213

adresa: ул. Правды 24, д. 4, Москва 125993, Россия

Jevgenij Abov - izdavač i direktor RBTH

Vsevolod Pulja - glavni urednik dodataka RBTH

Vjačeslav Čarski - generalni producent RBTH, izvršni urednik za Evropu

Jekaterina Turiševa - zamenik izvršnog urednika za Evropu

Milan Radovanović - jezički urednik

Andrej Zajcev - direktor fotografije

Mila Domogacka - direktor odeljenja preloma i dizajna

Andrej Šimarski - direktor odeljenja dizajna

Za oglašavanje u ovom dodatku molimo vas da se obratite Juliji Golikovoj,

direktoru odeljenja za odnose sa javnošću: julia.golikova@rbth.ru.

2016.

Sva prava zadržava FGBU „Rosijska gazeta“

Aleksandar Gorbenko - predsednik redakcijskog saveta

Pavel Njegoica - generalni direktor

Vladislav Fronjin - glavni urednik

Zabranjeno je kopiranje, distribucija ili preuzimanje sadržaja ovog izdanja, osim

za ličnu upotrebu, bez pismene saglasnosti Rosijske gazete. Molimo vas da se za

dozvolu obratite na telefon 7 (495) 775 3114 ili na editor@ruskarec.ru.

RBTH objavljuje 16 novinskih dodataka u 25 zemalja sa ukupnom

mesečnom čitalačkom publikom od dvadeset sedam miliona ljudi,

a takođe održava 22 sajta na 17 jezika.

magazinpredato u štampu 24. maja 2016.

Пројекат листа

НАШЕ ВЕСТИ ИСПРИЧАНЕ НА ВАШЕМ ЈЕЗИКУ

Пријавите се за наше недељне билтене

и увек први сазнајте за нове садржаје:

ruskarec.ru/subscribe

ЧИТАЈТЕ ВИШЕ НАruskarec.ru

/ruskarec

/ruskarec

magazin III

jica su po nacionalnosti Tatari, mada po svemu liče na Ruse. Cilj splavare-nja nije razonoda, nego organizova-nje pravoslavnih zajednica i oživlja-vanje duhovne atmosfere u teško do-stupnim područjima republike, gde ljudi nemaju mogućnost da kontak-tiraju sa sveštenicima. Što se kaže, tamo je „i Bog rekao laku noć“, i mi baš tamo odlazimo da krstimo, ispo-vedimo i pričestimo one kojima je to potrebno.

Naša kopnena maršruta vodi do sela Meteli na reci Aj. Taj deo puta traje se-dam časova, i to po prilično teškom te-renu. Kombi je iznutra sav izlepljen sti-kerima sa natpisom: „Sačuvaj kola ova“.

U selo stižemo pre mraka. I ovde, kao i na celom našem putu, stanovništvo je mešovito: Baškiri su većinom muslima-ni; Rusi su ili pravoslavni, ili ni sami ne znaju ko su; Tatari se dvoume. Republi-

spEcijalno izdanjE: RUsija KaKVU nE znaTE

an

dr

ej š

apr

an

misiOnari 21. veka

ka je po statusu nacionalna, ali je po sa-stavu višenacionalna. Što znači da treba biti oprezan u misionarenju. Postoji čak i prećutni dogovor između konfesija: ne mamiti one druge na svoju stranu. Selo ima i hram. Taj hram se, doduše, deli-mično srušio, ali su bogosluženja redov-na, zahvaljujući nastojatelju, ocu Aleksi-ju. Tu ostajemo na prenoćištu...

Tu i tamo nas rečica Aj obraduje brza-cima, ali ponekad moramo da se vuče-mo kroz plićak. Desetoro nas je. Dobro je što nije dvanaestoro, jer bi bilo previ-še simbolično. Unaokolo tajga, ili „gluva tajga“, kako je često zovu. Samo čaplje i orlovi, a i oni ne mare jedni za druge.

Jutro je. Stižemo u selo Ust-Juguz. Mo-bilni telefoni već gube domet. Nema pli-na, nema pošte, nema lekara. Medicin-ski tehničar samo ponekad svrati. Čim reka nadođe, putevi se pretvore u blato, a kad se u planinama otapa sneg, onda je naselje odsečeno od sveta.

Grupa sveštenika iz Moskve redovno odlazi u zabačene krajeve beskrajne ruske teritorije i u mestima kojima je „i Bog rekao laku noć“ krsti, ispoveda i pričešćuje. Prenosimo zapise sa njihovog nedavnog „misionarskog splavarenja“ po rekama Baškirije

igoR najdjonoV, „RUsKi REpoRTER“

U gradu Ufi, u hramu po-svećenom Vozdviženju Časnog Krsta, misionari se spremaju za splavare-nje po rekama Baškiri-

je. Dva Artemija i grupa omladine pa-kuju u teretni kombi sve što im je po-trebno za veslanje: gumene čamce, ša-tore, kotliće... Pakuju i stvari koje su neophodne za bogosluženje: preno-sivi sveti presto, ikone, sveće, kadio-nicu sa jeftinim tamjanom, prosfore, vino, nekoliko džepnih jevanđelja... Tako je to kod nas: ako vidiš da su se ovde za vreme ferija okupili studen-ti Univerziteta Svetog Tihona, zna-či da će uskoro posedati u čamce i oti-snuti se niz reku nekud u nedođiju. A sa njima, kao dva atamana, Artemi-je „Mlađi“, predavač misionarskog fa-kulteta na tom univerzitetu, i Arte-mije „Stariji“, lokalni sveštenik. Obo-

magazinIV

spEcijalno izdanjE: RUsija KaKVU nE znaTE

posle u zimski san. Ugledasmo starin-sku ljuljašku. Artemije se penje i jedva se uzdržava da se ne zaljulja svom sna-gom. Klinci prestali da se igraju i zinu-li od čuda. Kako i ne bi: dva tipa u halji-nama klate se na njihovoj ljuljašci. Otac Artemije pokazuje kuću koju su prošli put „celu krstili, tamo ima gomila dece“. I upravo u tom trenutku jurnu iz kuće ta „gomila“. Trče deca kao štenad, cika, vri-ska... I svako ima krstić oko vrata. Arte-mije pažljivo gleda svakog u lice, nabira obrve i priseća se: „Naši! Valjda su naši...“

Obredu krštenja obavezno prethodi katiheza. To u stvari misionar razgo-vara sa onim koji hoće da se krsti, a ta-kođe sa njegovim roditeljima i kumovi-ma. Kroz razgovor im objašnjava šta je to sveta tajna krštenja. Ovoga puta je za katihezu izabran letnjikovac sa klupom, podignut na izvoru. Mesto je vrlo zgod-no, samo što je izvor presušio, a to je, što bi se reklo, „loš znak“.

Sveti presto je postavljen na poljani ispred prodavnice „Roba za svaki dan“. Prodavnica je odavno zatvorena, jer se ovde roba ne kupuje svaki dan.

Otac Artemije počinje otegnuto da čita molitve. Svi studenti pomažu. Oku-pilo se petnaestak meštana. Pažljivo slu-šaju crkvene izraze.

Zatim Artemije isto onako otegnuto čita poslanicu svetog apostola Pavla. Ni-šta živo se ne razume! On ponekad zasta-ne, ponešto objasni: „Čaju znači nadam se; dnes znači danas.“ Ali glupo je nadati se da to „dnes“ može da pomogne.

„Treba prevoditi bogosluženja“, rekoh

to će odložiti za ponedeljak. Žena na bi-ciklu prolazi pored nas i pita: „A kad će biti služba?“ I nastavlja dalje, ne čekaju-ći odgovor.

„To se mi u stvari stidimo“, objašnjava-ju nam kasnije. „A šta ste očekivali? Mi živimo u šumi, u divljini.“

Biciklistkinja je ipak na vreme stigla na moleban. A drvoseča nije došao. Nije to muški posao u selu, neka žene idu kod sveštenika.

Nasred ulice bačena kravlja glava, gle-da nas kao da je živa. Skoro da se i ne vidi od velikih muva zunzara. Pre neki dan je medved sišao sa planine na pašnjak i rastrgnuo četiri krave i tele. Meštani su zvali policiju, interventnu ekipu Mini-starstva za vanredne situacije (MČS) RF i lovočuvare sa molbom da ubiju razboj-nika. Niko ništa. Ne brinite, kažu, sad on ima dovoljno hrane do zime, pa će

Prolazimo posečenu šumu, a zatim stižemo u selo usred šume.

„Najvažnije je da ne budete napadni. Ovde to niko ne voli“, poučava Artemi-je studente.

Pristajemo dvadesetak metara pre pr-vih domaćinstava, da nikoga ne uplaši-mo i ne iritiramo. I jedan i drugi Artemi-je oblače donje mantije. Oni su već dola-zili ovamo pre četiri godine, i krstili su sedamnaestoro ljudi.

Iz zaleta se uspinjemo na strmu oba-lu i za tren oka smo u Centralnoj ulici. Drugih ulica i nema.

„Sad ćemo da zađemo po kućama i da pozovemo ljude na moleban“, objašnjava otac Artemije svoje misionarske metode.

I izdaje naređenja: „Odmah tačno sa-znajte ko hoće da se krsti, i koliko ih je.“ On je tu kao komandir voda koji upra-vo treba da zauzme važnu kotu. „Ne idi-te po dvoje, jer će misliti da ste Jehovi-ni svedoci.“

U Ust-Juguzi ima najviše 70 stanovni-ka, tako da za obilazak sela nije potreb-no više od jednog časa. Prilazimo kući i vičemo otegnuto: „Domaćineee!“ Treba viknuti samouvereno, da ne pomisle da su neke protuve. Zatim sledi standardni tekst: „Došao je sveštenik. Svetimo vodi-cu. Krštavamo, ispovedamo, pričešćuje-mo. Ako treba, osveštavamo kuću. Sve je besplatno.“ Poželjno je da se magična reč „besplatno“ izgovori nekoliko puta. Eno jednog čiče, cepa drva u dvorištu.

Mi njemu „Dobar dan“, a on i ne obra-ća pažnju: „Valjda vidite da sam u poslu.“

Ako takav i odluči da poveruje u Boga,

OsveštavamO kuću vlasnika pekare. On je musliman, a pOzvala nas je njegOva žena, Ona je pravOslavna. gazda je u pekari, nikO ga ne Očekuje, ali On banu u kuću baš usred Obreda, i bez ustezanja reče da „nema razlike“, jer je svevišnji jedan, samO su putevi prema njemu različiti

magazin V

da donose darove: jaja, paradajz i druge svoje prirodne proizvode.

„Zbog nečega mleko uvek donose sa kiselim krastavcima“, čudi se Artemije.

„Oklevetah stidljive pravoslavne hri-šćane“, sam sebe kudi otac Artemije. „A njima je u stvari trebalo vremena da na-tovare darove.“

Kada neko u ovakvoj zabiti poželi da se krsti, često se rukovodi čisto formal-nim motivima, po inerciji: „Ako si Rus, treba da budeš kršten.“ I rodbina ga pri-morava. U našem slučaju pojedinima se svidelo što je to besplatno.

„Kad već prolaze ovuda sveštenici, mo-gao bih i ja da okačim krstić.“ Misionari na to gledaju sa izvesnim filozofskim fa-talizmom: bolje tako nego nikako.

Kad smo se vraćali u Ufu, kraj puta je stopirala žena sa detetom, ali smo mi bili krcati. Pretekao nas je auto sa arapskim natpisom na zadnjem staklu: „Alah će spasti.“

„Oni su ubeđeni, a mi molimo: ‘Spasi i sačuvaj.’ Ima li tu razlike?“, kaže Arte-mije. „Smatra se da vehabije svakoga ku-puju, ali to nije istina. Svuda je zavlada-la duhovna glad. Ako je ne utolimo mi, utoliće je oni.“

U muslimanskom autu primetih ženu sa detetom, onu što je stopirala kraj puta. Pokupili su ih.

Artemije se seća kako je prošle godi-ne radio u selu Komsomol. U jednoj kući su tada našli knjigu Feredža straha. Radi se o nekoj Alžirki i užasima radikalnog islama. Tamo se odmah krstilo šestoro Baškira.

ni dođu i osveštaju vodu, a ako im nji-hov ritual ne pomogne, onda traže iko-nu Svetog Nikole, da se njemu pomole.

Osveštavamo kuću vlasnika pekare. On je musliman, a pozvala nas je njegova žena, ona je pravoslavna. Gazda je u peka-ri, niko ga ne očekuje, ali on banu u kuću baš usred obreda, i bez ustezanja reče da „nema razlike“, jer je Svevišnji jedan, samo su putevi prema njemu različiti.

Ocu Artemiju je krivo kad čuje tako nešto. Pričao je kako mu se obraća-ju žene koje su se udale za muslimane. Traže dozvolu da promene pravoslavno ime, jer suprug to želi. Obično je razgo-vor sa njima vrlo kratak:

„Muž kaže da je Bog jedan za sve, tako da je svejedno.“

„Onda neka muž dođe kod mene, pa ćemo porazgovarati.“

„On ne ulazi u pravoslavni hram.“„Eto vidiš?“Pekar je poznat u selu kao jedini muš-

karac koji ne pije. Dariva sveštenika vru-ćim hlebom i povelikom teglom meda.

„Musliman, pa tako darežljiv, a naši ništa nisu dali“, vajka se otac Artemije.

Ali kad se ulogorismo, počeše i „naši“

oprezno, ne obraćajući se nikome direk-tno. Tema savremenog ruskog jezika je za Crkvu krajnje ozbiljna i aktuelna.

„I mi isto mislimo...“, otegnuto ubacu-je Artemije. Znači, čuo je.

Red je na ispovest i pričešće.„Ispovest je da ispričaš ono zbog čega

te duša boli. Kad se posvađamo, srce se začepi“, neumorno objašnjava otac Ar-temije smisao svakog čina i obreda, smi-sao svete tajne...

One koji nameravaju da se krste po-slao je privremeno kući, da razmisle i da se malo uzdrže od hrane. Oni, kaže, ne moraju da se ispovedaju: „Krštenje poni-štava grehe.“ Već se smrkava. Odlučeno je da se krštenje obavi u reci. Zbog toga sveta tajna nekako ne izgleda tajnovito: celo selo gleda kako otac Artemije, stoje-ći do pojasa u reci, brzo i veselo potapa u Aj stare i mlade, jedno po jedno. Iza ćoš-ka obližnje kućice pritajila se Baškirka. „Došao ruski mula“, a ona radoznala...

„Slobodno priđite.“„Bojim se da me slučajno ne krstite.“Mnogo toga je ovde u Baškiriji slučaj-

no i izmešano. Dešava se da muslima-

kada nekO u OvakvOj zabiti pOželi da se krsti, čestO se rukOvOdi čistO fOrmalnim mOtivima, pO inerciji: „akO si rus, treba da budeš kršten.“ i rOdbina ga primOrava. u našem slučaju pOjedinima se svidelO štO je tO besplatnO. „kad već prOlaze Ovuda sveštenici, mOgaO bih i ja da Okačim krstić.“ misiOnari na tO gledaju sa izvesnim filOzOfskim fatalizmOm: bOlje takO negO nikakO

an

dr

ej š

apr

an

Tekst o "bogovima Volge" pročitajte nahttp://ruskarec.ru/articles/2012/06/20/bogovi_volge_15629.html

magazinVI

spEcijalno izdanjE: RUsija KaKVU nE znaTE

dove i vrata. Karta za takav vagon je jefti-nija, ali se putovanje u tim vagonima pre-poručuje isključivo ljubiteljima „adrena-linskog turizma“. U takvom vagonu za-jedno sa vama putuju uplakane bebe, razulareni fudbalski fanatici, „džombe“ koje se vraćaju sa odsluženog vojnog roka i grupe studenata koji dižu veliku galamu. U takvim okolnostima nemoj-te ni razmišljati o tome kako ćete mirno provesti noć.

5. Sa druge strane, saputnici vam pru-žaju priliku da shvatite šta je to Rusija. Saputnik će želeti da razgovara sa vama kao sa najintimnijim prijateljem. Ne-mojte se čuditi niti protiviti tome, jer su otvoreni razgovori u vozu fenomen ru-ske kulture. Verovatno će se ispostaviti da je vašeg saputnika napustila žena, da je dobio otkaz na poslu, da mu je uginula mačka, da ga niko ne voli, da je u depre-siji ili se već odavno ne trezni. Evroplja-nin ili Amerikanac bi na njegovom me-stu odavno otišao kod psihoanalitičara, a Rus sedne u voz, iskapi čašu i onda otvo-ri dušu susedu koji se slučajno nađe sa njim u kupeu. Svest da više nikada u ži-votu neće videti svog sagovornika samo pojačava njegovu iskrenost i otvorenost.

6. Pored razgovora „o životnim pitanji-ma“, u ruskom kupeu ne možete izbeći ni gozbu. Odnos „cene i kvaliteta“ u va-gon-restoranima često nije zadovoljava-jući i zato Rusi radije nose sa sobom hra-nu kada pođu na putovanje vozom. Stan-dardni putnički ručak su kuvana pileti-na i jaja. Sa jelom se počinje odmah, čim voz krene. Nije u pitanju glad, nego tra-

ViTalij zUpcoV

1. U Rusiji se dužina putovanja ne meri satima nego danima, jer su razdaljine takve. A pod danom se podrazumeva-ju dan i noć, tj. 24 časa. Naravno, posto-je veoma brzi vozovi, na primer, „Sap-san“, koji saobraća na liniji Moskva–Pe-terburg (putovanje traje četiri časa). Me-đutim, „Sapsan“ je voz poslovne klase, a građani Rusije koji putuju vozom veći-nom štede novac, i zato svi radije putu-ju običnim vozovima. Ako cilj vašeg pu-tovanja nije poslovne prirode, nego želi-te bolje da upoznate Rusiju, onda preuz-mite sa interneta što više filmova i elek-tronskih knjiga, prebacite ih na svoj ta-blet i naoružajte se strpljenjem.

2. Budite spremni na to da voz najvero-vatnije nema Wi-Fi, a utičnice za struju su možda samo u hodniku. „Ruske žele-znice“ (RŽD) obećavaju da će obezbedi-ti internet u svim vozovima u Rusiji, ali ko zna kad će se to dogoditi. Zbog toga je bolje da sva važna elektronska pisma po-šaljete unapred, jer na pola puta između

velikih gradova možete imati poteško-ća. Naime, čim se udaljite od grada, vaši mobilni uređaji će početi da gube domet.

3. Kupei u ruskim vozovima većinom imaju četiri mesta. Zbog toga je najbolje da putujete učetvoro, jer se tada ne mora-te brinuti ko će sesti sa vama u kupe. Na primer, sa autorom ovih redova na putu iz Sočija u Moskvu u kupe je sela dama u prilično pripitom stanju i počela da ga ubeđuje da mu je ona rođena sestra.

4. Pored kupea u Rusiji postoje i vagoni sa običnim sedištima. Oni, za razliku od va-gona sa kupeima, nemaju pregradne zi-

uputstvo za „opstanak“ u ruskom vozuAko želite da se upoznate sa pravom Rusijom, onda je putovanje vozom idealna varijanta za vas. Jeste da to oduzima mnogo vremena, ali vam daje šansu da shvatite zašto su Rusi takvi kakvi su. Pa ipak, pre nego što sednete u voz Moskva–Vladivostok, za svaki slučaj pročitajte ove napomene

pho

to x

pres

s

magazin VII

dicija. Ako vam ponude da se poslužite, nemojte odbiti, jer će se saputnik uvre-diti i noću će hrkati dvostruko glasnije.

7. U Evropi se voz koristi isključivo kao sredstvo za prevoz, a u Rusiji je on zbog dugih putovanja nešto kao druga kuća. Prema tome, nemojte se čuditi ako još pre polaska voza vaš saputnik „mrtav hladan“ izvadi iz torbe donji deo trenerke i papuče, i počne da se presvlači. Ljudi u Rusiji vole da se tokom putovanja osećaju lagodno.

8. Ranije, kada je u ruskim vozovima bilo dozvoljeno pušenje, najvažnije me-sto u vozu bila je platforma na kraju va-gona, tj. zatvoreni prostor gde su izlazna vrata. Tu su ljudi izlazili da popuše ciga-ru, a ujedno da porazgovaraju o sudbi-ni Rusije ili da odsviraju nešto na gitari. Odnedavno je pušenje u ruskim vozovi-ma zabranjeno, ali ako je vaš saputnik izašao iz kupea i dugo ga nema da se vra-ti, najverovatnije ćete ga pronaći u pro-storu kod izlaznih vrata.

9. Posebno treba istaći čaše za čaj i me-talne držače za čaše. Taj pribor po svojoj prepoznatljivosti u ruskoj kulturi zauzi-ma mesto negde između Crvenog trga i „Crnog kvadrata“. Te čaše zveckaju u dr-žačima kada se voz kreće. Samo zamisli-te da su to praporci, i shvatićete zašto u Rusiji tako mnogo ljudi voli vozove. To je zaista neopisivo romantično: zvecka-nje čaša u metalnim držačima, pripiti sused i njegova priča o neuzvraćenoj lju-bavi, zaustavljanje voza na petominut-nu „puš-pauzu“... I ogromna, beskrajna prostranstva svuda unaokolo!

ničnim podacima, u Rusiji živi 50 malih autohtonih naroda). Nekada je to bilo moćno pleme sa surovim običajima, o čemu je u 12. veku pisao rimski papa u svojoj buli (nekolicina latinskih misio-nara je pokušala da obrati pagane u ka-toličanstvo, ali su svi surovo pobijeni). Danas je ostalo samo nekoliko stotina pripadnika Ižore. Mnogobrojni ratovi i politički potresi modernog doba dove-li su ižorsku kulturu na ivicu opstanka.

Međutim, ako pokušate da rastužite Ižorce pričom o jadnom stanju u kome se taj mali narod nalazi, oni će se iskre-no začuditi.

ŽiVoT na sElUMože se reći da je selo Vistino centar

ižorske kulture. Ono je dosta uredno,

olEg sKRipnjiK

i kada nebom poleti ognjena ku-tlača, zahvativši tuđu sreću“ – sa dramatičnom intonacijom uzvikuje Nikita, crnokosi tri-desetogodišnjak, po nacional-

nosti Ižorac. Njegove reči mirno slu-ša desetak đaka i lutka od slame u na-rodnoj ižorskoj nošnji, koja predstav-lja šumskog duha. „Nastavni proces“ u ižorskom muzeju u selu Vistino (104 kilometra zapadno od Sankt Pe-terburga) biće veliko iznenađenje za nepripremljenu osobu.

Ižora je mali ugrofinski narod Rusije. Njegovi predstavnici su autohtoni sta-novnici baltičkog primorja (prema zva-

ižorac razgovara tri puta u životu – viče na rođenju, pristaje na svadbi i stenje pred smrtBlizu Sankt Peterburga ima nekoliko sela gde živi drevni i retki ugrofinski narod Ižora. Njegovi predstavnici su autohtoni stanovnici baltičkog primorja. Nekada je to bilo moćno pleme sa surovim običajima, o čemu je u 12. veku pisao rimski papa u svojoj buli. Mnogobrojni ratovi i politički potresi modernog doba doveli su ižorsku kulturu na ivicu opstanka. Naš dopisnik je posetio jedno takvo selo

Jelizaveta, Ižorka. Svima koji su zainteresovani

ona daje časove ižorskog jezika preko interneta

tass

ole

g s

kr

ipn

jik

magazinVIII

i verovanja još uvek igraju važnu ulogu u njihovom životu. Meštani su primili hrišćanstvo još u srednjem veku, ali pa-ganski običaji su i dan-danas uvreženi. Na primer, jelka se ovde kiti za svadbu, a zatim se kači na tavanicu. I pokojnika u povorci prati jelka – njenim granama se posipa put do katafalka. Članovi po-rodice upokojenog Ižorca čuvaju te gra-ne četrdeset dana, a zatim ih spaljuju.

„Pišu da smo se mi asimilovali“, pri-ča Jelena Kostrova, direktorka muze-ja. „Međutim, mi samo ne pokazujemo svoje običaje, jer je to suviše intimna stvar. To se iz grada, naravno, ne može videti. Da bi se to videlo, treba sa nama živeti neko vreme.“

putevi su asfaltirani, ima lepo uređene drvene kućice sa prozorima ukrašenim rezbarijom i male voćnjake. Ima i neko-liko tipičnih gradskih višespratnica, a u njihovom dvorištu – drvene bunare. „Pre samo par godina u selu nije bilo ni-jedne tarabe“, uzdiše Zinaida, koja ovde živi od 1935. godine.

Ižorci nemaju običaj da se ograđuju jedni od drugih, ali blizina velike luke primorava ih da budu oprezniji. Pored toga, dešavaju se i neprijatne situacije (na primer, mladunče losa, koje je pripi-tomio neki šaljivdžija, izgazilo je dese-tak bašta). Ovde su česte i druge, daleko manje druželjubive zverke: lisice, med-vedi i kune. Došljaka može da zavara asfaltni put – selo je sa svih strana okru-ženo gustim šumama. Prošle godine su meštani morali čak da se late oružja ne bi li se izborili sa čoporom drskih vuko-va koji su ulazili u selo.

Istini za volju, Ižorac sa oružjem je prava retkost. Pripadnici ovog naroda se ne bave lovom. Njihovo glavno, gotovo sakralno zanimanje uvek je bio ribolov. Ovde je sročeno mnogo pesama i po-slovica o moru. Žene su plovile u čam-cima zajedno sa muškarcima. Čak i ka-nelj (nacionalni trzalački žičani instru-ment), prema legendi, može svojim zvu-cima da umiri podivljali Baltik. Naža-lost, izgradnja mnogih objekata na teri-toriji velike trgovačke luke Ust Lug sva-kako je znatno otežala plovidbu malih čamaca u zalivu. „Već dve godine nema ko da obeleži Dan ribara“, žali se jedna starica. „Umesto toga se obeležava Dan ižorske kulture. Kakva je to ižorska kul-tura bez ribara?“

Nedavno je ižorska omladina počela da se udružuje u ribarske zadruge, što uliva nadu u preporod tradicije. Sada većina žitelja Vistina radi u luci, i go-tovo svi imaju svoju bašticu i nekakvo domaćinstvo. U slobodno vreme odla-ze u klub i na stadion. Samo 33-godišnji ribar Aleksej živi u skladu sa zavetima predaka. On izdržava porodicu zahva-ljujući prirodi, a od savremene tehnike koristi samo mobilni telefon.

KUlTURa i REligijaKako kaže poslovica, Ižorac razgovara

tri puta u životu – viče na rođenju, pri-staje na svadbi i stenje pred smrt. To je narod koji je zatvoren u sebe i umnogo-me se i dalje pridržava paganskih obi-čaja.

„Verujemo li u duhove? Mi... njih ne poričemo“, osmehuje se kustos zavičaj-nog muzeja Nikita. „Naš sveštenik se

mnogo bori protiv toga, ali zar je lako iskoreniti tradiciju?“

Taj narod je zaista uporan u očuvanju svoga kulturnog nasleđa. Entuzijasti u Peterburgu drže kurseve ižorskog jezi-ka, a država pomaže u izdavanju udž-benika i finansira jedini zavičajni mu-zej u Vistinu, gde ižorski đaci uče ma-ternji jezik.

U jednom uglu muzeja stoji nekoliko glinenih posuda. Ostale su tu posle časa na kome su deca učila grnčarsku vešti-nu. Pored toga, ovde deca uče vez, ku-vanje, duborez, tkanje i osnove građe-vinarstva.

Čak i danas, kada se teritorija na kojoj žive Ižorci svela na par sela, stari obredi

zinaida. Rođena je u ižorskoj porodici. Bila je dete kad je počeo rat. preživela je užase nemačke okupacije i bila u koncentracionom logoru. dugo se bavila ribolovom i u više navrata je rizikovala život za vreme bure

Nikita. Savršeno je savladao ižorski jezik tako što ga je samostalno naučio kada je već odrastao. Sada uči decu ižorski i radi kao kustos u muzeju. Peva u folklornom ansamblu

spEcijalno izdanjE: RUsija KaKVU nE znaTE

ole

g s

kr

ipn

jik

magazin IX

ŠURa BURTin, „RUsKi REpoRTER“

P redanje kaže da je pre do-laska kozaka jukagirski šaman počeo da vrača nad kostima starog šamana i rekao: „Srešćete nove lju-

de. Njima kosa raste oko usta, a ode-lo im je crno. Kada ih sretnete, nemoj-te se boriti protiv njih. Ima ih mno-go, nećete moći da ih savladate. Vidim jedan kraj gomile ljudi, a drugi kraj se ne vidi. Oni na svojim irvasima ne sede kao mi, nego se podboče rukama, i ne sede na hrbatu, nego na sredini leđa. U ustima drže male palice sa de-belim krajem koji se dimi. Dim će biti veoma ukusan...“

Vetar liže Kolimu i zavlači svoj pro-hladni jezik pod odelo. Svuda su prazne „hruščovke“ (kvadratne zgrade Hruščov-ljevog perioda). Donji spratovi su im za-kovani daskama i furnirom. Skeleti han-gara liče na pauke, a lučni kranovi, tj. hi-ljade tona isprepletenog zarđalog gvožđa, nikada se neće pomeriti s mesta. Među nizovima „hruščovki“ kao da puzi „živa plesan“ od nekoliko stotina nakrivljenih šupa, sklepanih od dasaka i građevinskog otpada. Nikle su devedesetih, ali su brzo propale, jer se od petnaest hiljada žitelja grada Čerski dvanaest hiljada već prese-lilo „na kontinent“ (tako žitelji udalje-nih regiona RF, pre svega Krajnjeg severa, zovu centralnu Rusiju – prim. red.) Luka

više ne radi, ne rade ni preduzeća, osta-le su samo budžetske institucije: stam-beno-komunalni sektor, administracija i škola, a i one samo sebe održavaju. Na konstrukciji jedne „hruščovke“ stoji ogro-man natpis: „Slava KPSS!“ (Komunistič-koj partiji Sovjetskog Saveza – prim. red.) Čudna pohvala čudnom bogu belaca.

Na obali se tamne brvnare. Ispod njih staro rudničko okno urasta u promrzlo tlo: niska tavanica od dasaka, truli podu-pirači, zarđale šine nestaju u ledu... Pret-postavljam da su to ostaci logora od koga je i počelo osnivanje grada. Tu su trideset sedme zatvorenici podigli ustanak. Usta-nak je ugušen, ovde na obali streljano je pedeset ljudi. Tri deteta se igraju na zara-

ljudi smrznutih predelaNa obali se tamne brvnare. Ispod njih staro rudničko okno urasta u promrzlo tlo: niska tavanica od dasaka, truli podupirači, zarđale šine nestaju u ledu... Pretpostavljam da su to ostaci logora od koga je i počelo osnivanje grada. Tu su trideset sedme zatvorenici podigli ustanak. Ustanak je ugušen, ovde na obali streljano je pedeset ljudi. Tri deteta se igraju na zarđalom brodu, a u pozadini se plave planine. Onostrana, ćutljiva priroda na obali velike i hladne reke. Već ovde, u Čerskom, osećam prisustvo duhova. Doleću iz tundre, gledaju sa reke, prolaze između betonskih „hruščovki“. I ćute. Sve dok ne naučiš da ih čuješ.

tatj

an

a p

lotn

iko

va

Više reportaža iz Rusije pronađite na http://ruskarec.ru/travel

magazinX

đalom brodu, a u pozadini se plave pla-nine. Onostrana, ćutljiva priroda na oba-li velike i hladne reke.

Već ovde, u Čerskom, osećam prisu-stvo duhova. Doleću iz tundre, gleda-ju sa reke, prolaze između betonskih „hruščovki“. I ćute. Sve dok ne naučiš da ih čuješ.

Vođa Roda zEcaTeško je zamisliti ovdašnja rastojanja:

50 kilometara do oblasnog centra, 3.500 kilometara do Jakutska. Teritorija veliči-ne Evrope, potpuno nenastanjena. Obale strme, kao da su bagerom sasečene. Goli slojevi smrznute zemlje liče na obnaže-ne ožiljke. Na njima samo crne šume sa deformisanim drvećem, i tek ponegde ri-barska koliba. U daljini se rumene plani-ne, a iza njih hladan, višečasovni zalazak

sunca. Unaokolo tundra, tajga, hladne reke i jezera, planinski lanci, ranije na-stanjeni samo zverima i retkim porodi-cama nomadskih lovaca i ribolovaca. A sada više nema skoro nikoga.

Sa mnom je Vođa, Vjačeslav Šadrin, predsednik saveta jukagirskog naroda. Krupan i snebivljiv, nosi naočare. Liči na nekakvo meče ili na Pjera Bezuhova. Pet-naest godina je bio direktor škole u juka-girskom selu Neljemnoje, zatim se prese-lio u Jakutsk. On je nešto poput zaštitnika ljudskih prava ili socijalnog radnika. Vr-šlja po selima, pomaže ljudima da izvade potrebne dokumente, ili da pošalju dete u bolnicu, ili da iskamče od Ministarstva motorne sanke „buran“ za meštane.

„Moj deda mi je jednom pregledao gla-vu“, kaže Vođa. „Ne znam šta je on video na njoj, uglavnom, tada je izrekao sakra-

mentalnu frazu: ‘Neće od njega postati lovac’. Zato su me poslali u grad da učim školu. Ali uvek sam znao da ću se vratiti.“

„Zašto?“„Zato što sam ja Šadrin, vođa roda

Zeca...“

alKoHol i VEliKE BoginjEJukagiri su autohtono stanovništvo

Istočnog Sibira. Tu su živeli i pre dola-ska Tunguza, još od neolita. Vodili su no-madski život, svaka porodica za sebe, i ži-veli u jurtama i poluzemunicama, love-ći divljač i ribu na obalama reka. Kori-stili su kameno oruđe sve dok nisu doš-li Rusi. U njihovoj kulturi sačuvani su najarhaičniji elementi: kult predaka i ša-mana, prinošenje pasa na žrtvu i ep o Vra-ni. Kultura kamenog doba sve donedavno je bila živa ovde, na hladnim prostranstvi-ma Istočnog Sibira pokrivenim tajgom. Kada bi umirao jukagirski šaman, telo su mu sekli na komade, meso su sušili i deli-li kao amajliju, a glavu su nabijali na drve-ni stub, sve su to oblačili u svečano odelo i postavljali u stanište kao ikonu.

Do dolaska Rusa jukagirska pleme-na su vekovima bila raštrkana na ogro-mnoj teritoriji, od Lene do ušća Anadi-ra. Kozaci su doneli dve stvari koje su za njih bile katastrofalne: alkohol i ve-like boginje. Kod autohtonih žitelja Si-bira ne funkcioniše dehidrogenaza al-kohola. To je ferment koji razlaže alko-hol u krvi. Zato oni odmah postaju pija-nice, pošto ne mogu da se otrezne. Alko-hol je na njih delovao kao heroin, tako da je votka postala glavna valuta za trgov-ce krznom. Još gore je to što žitelji Sibira nisu nikada bolovali od infektivnih bo-lesti i nisu bili imuni na njih. Nisu mogli podneti grip, male boginje, sifilis, gubu...

tatj

an

a p

lotn

iko

va

spEcijalno izdanjE: RUsija KaKVU nE znaTE

magazin XI

se pretvaraju u crne siluete.Kako su ljudi uopšte mogli ovde da se

nastane?Polarna naselja su prilično neugledna.

Pre nego što je uspostavljena sovjetska vlast ovdašnji uzgajivači irvasa i lovci ni-kada nisu živeli u selima, nego su skitali tundrom kao nomadi. Sada žive na obali Kolime u ubogim barakama na sprat. Iz dugih dimnjaka kotlarnice diže se iznad tundre gust pramen crnog dima. Na sve strane su kože irvasa. Jedne se suše, druge kao da su bačene, treće vire iz snega... Kao da nemaju nikakvu vrednost. Neki čo-vek polako vuče plastične sanke po bla-tu. U jednom dvorištu stoji kabina avio-na sa ostatkom natpisa „OFLOT“. Avion je pao negde u tundri i sada je, u „drugom životu“, postao šupa. Svuda se okupljaju prelepe pametne „lajke“ (severni lovački psi) sa dugom i mekom dlakom. Vođa i ja ulazimo u neudobne „komunalke“ u ba-rakama, tj. u stanove gde živi po nekoli-ko porodica. Nailazimo na stari izdublje-ni kanu. Pravili su ga Jukagiri iz tajge u gornjem toku reke. Ovde svi imaju mno-go lepa imena, preuzeta od starijih gene-racija ruskog naroda: Pelagija, Akulina, Terentij, Makar, Gavrila...

Najveće iznenađenje su cene. Ovde je sve četiri puta skuplje nego u Moskvi. Jedno mleko i deset jaja koštaju dvesta rubalja (4,4 evra). Sve se doprema avi-onom, a avionska karta od Jakutska do Čerskog u jednom pravcu košta 30.000 rubalja (660 evra). Ovde ljudi i nemaju novac, ali zato mesa i ribe ima napretek.

VRŠnjaci mamUTa„Selo Kolimsko se odlikuje time što

ovde nije uništen sovhoz (poljoprivred-na zadruga iz sovjetskog vremena)“, objašnjava Vođa. „Jednostavno je prei-menovan u zajednicu ‘Turvaurgin’. Sva-ka porodica radi za sebe, a uprava, knji-govodstvo i veterinari su zajednički. Jed-na polovina stanovnika gaji irvase, a dru-ga lovi ribu. U tom selu je sačuvana i kro-jačnica. Svi nekako uspevaju da opstanu.

U Andrjuškinu nije tako. Tamo su se podelili na porodična stada i na kraju su svi propali. Upropastile su ih mamutove kosti. Tamo su banditi trgovali tim ko-stima. Za to područje su bila „zadužena“ dvojica: Vatagin i Golupčikov. Trgovali su zlatom, kostima i ribom. Oni su An-drjuškino uzeli pod svoje, kupili su alat i tehniku i počeli da kopaju na obalama reka. Iz Moskve je dolazio biznismen koji je otkupljivao te kosti. Ljudi su se tada preorijentisali na kosti. Zašto da se cele godine potucaju u krajnje teškim uslo-

Najgore su bile velike boginje. U 19. veku su epidemije velikih boginja pokosile go-tovo celokupno jukagirsko stanovništvo. Pred Revoluciju su bila ostala samo dva jukagirska plemena, koja su živela ve-oma daleko od civilizacije, u najhladni-jim područjima na Zemlji. Oni južniji, iz roda Zeca, lovili su divljač u tajgama u gornjem toku Kolime, a severni, iz ro-dova Gusana i Alaja, skitali su sa irvasi-ma po tundri između Kolime i Indigirke. Evenska reč „jukagir“ u stvari znači „da-leki ljudi“ ili „ljudi smrznutih predela“.

Srećom, njihova kultura je detaljno opi-sana. Na Kolimu su osamdesetih godina prošlog proterani narodovoljci Johelson i Bogoraz (članovi tajne revolucionarne par-tije „Narodna volja“). Johelson je godinama živeo sa Jukagirima, naučio njihov jezik i zapisao mnoge bajke i pesme. U svojim za-pisima on prikazuje krajnje simpatičan narod. Jukagiri nisu znali za ličnu svojinu i novac. Ulovljenu divljač i ribu delili su svi-ma prisutnima. Pored toga, nisu umeli ni da lažu. „Jukagiri su veoma pošteni, sva-kome veruju, i uvek drže datu reč. Ako iz nekog razloga ne mogu da ispune ono što su preuzeli na sebe (na primer, da naprave čamac), spremni su na svaku kaznu koju odredi naručilac posla, bilo da je Rus ili Ja-kut. Oni sami ne znaju cenu svoga rada, i zato veruju trgovcu na reč...“ Prirodno je da takav narod nije mogao dugo da opstane uz prisustvo došljaka. Već krajem 19. veka se smatralo da su oni u fazi izumiranja.

KolimsKo Kolimsko i Andrjuškino su susedna

sela, udaljena 240 kilometara jedno od drugog. U oba sela živi otprilike po 800 ljudi. U Andrjuškinu žive Jukagiri i Eve-ni, a u Kolimskom uglavnom Čukče, ali

i tamo ima Jukagira i Evena. Kolimsko je nastalo od jukagirskog nomadskog na-selja. Tu su stada divljih irvasa prelazi-la reku Omolon kada su migrirala na se-ver, prema okeanu, bežeći od komara-ca. Jukagiri su ih napadali prilikom pre-laska reke i ubijali koliko god su mogli da bi obezbedili meso za zimu. Sada više nema tih migracija. „Živeo je nekada je-dan zlobni nitkov“, kaže legenda. „On je uhvatio živog irvasa, odrao mu kožu i pustio ga. Zaštitnik divljih irvasa, duh po imenu Tolon Moje, bio je uvređen zbog takve bezosećajnosti i odveo je irvase sa Omolona...“

Poslednji sneg je pao 10. juna, a prvi sneg 10. jula. Pola godine traje noć, tem-peratura je minus 50 stepeni.

„Znate koliko ima komaraca leti?“, kaže Vođa. „Deca se zabavljaju tako što trče kroz oblak komaraca i gledaju kako

najveće iznenađenje su cene. Ovde je sve četiri puta skuplje negO u mOskvi. jednO mlekO i deset jaja kOštaju dvesta rubalja (4,4 evra). sve se dOprema aviOnOm, a aviOnska karta Od jakutska dO čerskOg u jednOm pravcu kOšta 30.000 rubalja (660 evra). Ovde ljudi i nemaju nOvac, ali zatO mesa i ribe ima napretek

tatj

an

a p

lotn

iko

va

Portal o putovanjima na http://ruskarec.ru/travel

magazinXII

vima, kada je dovoljno da pronađu jed-nu kljovu? A po našim shvatanjima to je tabu. Mamut je žitelj Donjeg Sveta, u koji ne treba zalaziti. U taj svet su silazi-li samo šamani. Ako otud nešto uzimaš, onda otvaraš put duhovima. Ja sam čo-vek savremenih shvatanja, ali taj lako stečeni novac stvarno nije doneo sreću nikome od onih koji su vadili kosti. Va-tagin je nedavno umro, a Golupčikov je ubijen. Tako je posao obustavljen, a u An-drjuškinu se više ne gaje jeleni. Sada se ispostavilo da oni čak ne mogu da kori-ste svoj račun u banci, jer su kao osnivači zadruge registrovani nekakvi Vataginovi prijatelji u Jakutsku. Drugo je ovde kod nas, u Kolimskom. Ovde uglavnom žive Čukče, a oni više slušaju starije. Starci su im rekli: „Ne treba kopati kosti“, i oni su poslušali.

Mamut se često sreće u jukagirskim bajkama. Nedavno se ispostavilo da su ti giganti na Medveđim ostrvima izumrli pre nepune 4.000 godina, što znači da su ih Jukagiri zaista poznavali...

inTERnacionala U TUndRiPored ulaza stoji pomoćna kućica od

dasaka. Oko nje se petljaju ljudi i deca, obeležavaju daske kredom i odvaljuju

ih. Udarci čekića odjekuju iznad Kolime.„Kakva je ovo šupa?“„Tvoje reči su uvredljive. To je lovački

dom, sutra ga teramo u tundru.“To je Petja Kaurginen, drugi čovek u ov-

dašnjoj zadruzi. Tu je i radnik Lazar, nje-gov prijatelj, a treći je Igorjok, Petjin brat, vođa grupe uzgajivača irvasa. Svi su miši-ćavi kao konji, a lica kao da su im štavlje-na. Uopšte ne psuju. Petja je najstariji, ima preko četrdeset godina. On je očigledno glavni. Po izrazu lica se vidi da je pame-tan i iskusan. Deluje pomalo umorno. Ka-urgineni su Čukče, a Lazar je Jakut. Više-nacionalnost je na ovom području uobi-čajena pojava. Sovjetska vlast je dvadese-tih godina prošlog veka pokušala da pode-li Sibir na sovjete po plemenskoj pripad-nosti, ali nije uspela, jer plemena ovde ne-maju jasno omeđene teritorije. Po istoj taj-gi i tundri skitale su porodice raznih na-roda: Jukagira, Čukči, Korjaka i Evena. Svi oni su bili poliglote. Čak i danas svi stariji ljudi znaju po četiri jezika.

Petja i Vođa počinju da proučavaju dokumente „Turvaurgina“. Svaka čast Vođi. On pomaže svima, a ne samo Juka-girima.

Oni se potpuno razlikuju po karakteru. Čukče su žestoki momci. Nemaju baš ni-

kakve sličnosti sa junakom ruskih vice-va (u ruskim vicevima Čukče često ima-ju smešnu ulogu naivnih i glupih ljudi). Kao da su sa Kavkaza, a ne iz Sibira. Na-prasiti su i gordi, vole da budu nezavisni. Čukče su jedino sibirsko pleme koje je pružilo žestok oružani otpor Rusima. U zarobljeništvu su vršili samoubistva. Oni nikada nisu potpisivali nikakve ugovore sa Rusijom, niti su plaćali porez u krznu.

Jukagiri su nešto sasvim drugo. Oni su suptilni, blage naravi. Johelson se našao u čudu kada je shvatio koliko Jukagira pati od „arktičke histerije“, neobične du-ševne bolesti kod koje dolazi do prome-ne stanja svesti. Iznenadio se i kada je vi-deo kako lako oni padaju u trans i u ko-joj meri su podložni hipnozi. Mladi koza-ci su u šali često hipnotisali Jukagire i te-rali ih da urade nešto nepristojno. Njiho-va histerija ponekad je poprimala razme-re epidemije: ljudi bi puštali divlje krike, kidali svoju odeću, pokušavali da se bace u reku, bežali u šumu, pentrali se na viso-ko drvo ariš i danima sedeli na njegovim granama. Možda je ta psihička nestabil-nost vezana za hladnoću, glad i nedosta-tak sunčeve svetlosti, a možda i za drev-ne slojeve svesti, još iz doba kada je čo-vek tek učio kako da njome ovlada.

Oni Rusima nisu pružali nikakav ot-por...

izoloVani jEziKKada je 1937. u kolimski logor dospeo

mladi lingvista Jurij Krejnovič, on je tu, u Šalamovljevom paklu, sreo Jukagira koji je zaklao zadružnog irvasa, i počeo je da uči njegov jezik. Kada je 17 godina kasni-je izašao na slobodu, odbranio je diserta-ciju na temu jukagirskog jezika i od tada je taj jezik postao veoma popularan u lingvističkim krugovima, jer je izolovan i nema srodnih jezika, što govori o vrlo drevnom poreklu jukagirskog naroda.

Posebno je neobično što su Jukagiri imali svoje pismo. Ono je ideografsko i ne liči ni na azbuku, ni na hijeroglife. Najviše podseća na šare koje učenik crta po klupi kada se zamisli. Te slike su korišćene za pi-sanje ljubavnih ili lovačkih poruka.

„Dok je bio živ stari Spiridončik, moj rođak, on je to umeo da čita“, kaže Vođa. „Sada više niko ne ume.“

Johelson je često dobijao pisma od jukagirskih devojaka, tako da je pismo dešifrovano i naučnici smatraju da ono pripada kulturnom nasleđu neolita, ve-zanom za crteže na stenama. Možda je to bio prvi čovekov pokušaj da zabeleži neku informaciju.

Još uvek ima pedesetak staraca koji

pOslednjih gOdina su pOjedini jukagirski starci, ribari i uzgajivači irvasa iz andrjuškina, kOlimskOg i čerskOg nezavisnO jedan Od drugOga pOkušali da spasu jezik svOg narOda. jedan je pOčeO da drži časOve jukagirskOg u kOlimskOj škOli, drugOme je tO pOšlO za rukOm u čerskOj škOli, treći je OtvOriO pevačku sekciju, a četvrti na svOme terenu pOkušava da Osnuje dečji kamp. Oni, međutim, ne umeju da predaju, takO da su njihOvi časOvi deci nejasni i dOsadni. ti bOjažljivi i nevešti pOkušaji pOslednji su trzaji narOda kOji umire

tatj

an

a p

lotn

iko

va

spEcijalno izdanjE: RUsija KaKVU nE znaTE

magazin XIII

se sećaju jukagirskog jezika. Mali sever-ni narodi Rusije brzo izumiru još od sre-dine prošlog veka. Već su izumrli Aleuti, Ajni, Kamasinci, Kereci, Sirenici i Juzi. Na ivici nestanka su Eskimi, Nivhe, Keti, Ulj-če, Oroci, Oroči, Negidalci, Nanajci, Nau-kani, Udigejci, Aljutori, Itelmeni, Enke i Jukagiri. Po svemu sudeći, za desetak go-dina će se u istoj situaciji naći Dolgani, Evenke, Eveni, Hanti, Mansi, Nganasani, Selkupi, Korjaci i Šorci.

Poslednjih godina su pojedini jukagir-ski starci, ribari i uzgajivači irvasa iz An-drjuškina, Kolimskog i Čerskog nezavisno jedan od drugoga pokušali da spasu jezik svog naroda. Jedan je počeo da drži časo-ve jukagirskog u kolimskoj školi, drugo-me je to pošlo za rukom u čerskoj školi, treći je otvorio pevačku sekciju, a četvrti na svome terenu pokušava da osnuje deč-ji kamp. Oni, međutim, ne umeju da pre-daju, tako da su njihovi časovi deci neja-sni i dosadni. Ti bojažljivi i nevešti poku-šaji poslednji su trzaji naroda koji umire.

Jedan od njih, stari uzgajivač irvasa Va-silij Nikolajevič, priča: „Iskreno govoreći, ja sam se toga prihvatio zato što mi je pre dvadeset godina u Andrjuškinu jedan sta-rac na samrti rekao: ‘Vasja, nije valjda ovo kraj? Nije valjda da nas stvarno više neće biti?’“. Ja mu tad rekoh: ‘Ma nije... Nešto ćemo već preduzeti...’ A sada sam i ja osta-rio, i mislim: nije valjda stvarno kraj?“

dUHoVi sEVERaNad obalom se uzdižu „hruščovke“ u

Čerskom, štrče betonske grede kao kakvi idoli, ukočile se crne zmije armature kao indijski ukrasi. Čudno zvuči, ali osećam da ovde sve zavisi od te ćutljive prirode. Od nje zavise čak i najmonstruozniji eksperimen-ti. Iznenada shvatam da je GULAG možda bio kazna Rusima za upad u ove predele. Duhovima Severa nisu se dopale naše gra-đevine, pa su rekli: „Samo vi gradite...“

Primećujem da se nešto pomera na ledu blizu obale. Grupa ljudi u čukotskoj odeći izvlači na led polarne saonice, kači ih za stare motorne sanke, pričvršćuje kože, bakrače i gvozdenu burad sa ben-zinom. Iz kola pokrivenih ciradom izvi-ruje starica, izviruju deca... To se porodi-ca Nutendli sprema da ode svom stadu. U mrtvom gradu ta scena izgleda kao ne-kakav postapokaliptički sajber-pank, kao ljudi koji su nadživeli savremeni svet i iz-gubili svoju kulturu, ali i dalje skitaju...

Na pesku ispred rudarskog okna neka-dašnjeg logora stoji brod iz vremena GU-LAG-a. Potpuno je zarđao. Duhovi gleda-ju iz tamnih prozora kabine, igraju se u šarama od rđe. Oni su ga i pojeli.

ana gRUzdEVa

dan pRViNaš taksi je jurio iz Noriljska na aero-

drom „Alikelj“ kroz uspavanu decem-barsku tundru. Ali mi nismo mogli da vidimo ni tundru ni gradiće pored ko-jih smo usput prolazili, jer je na Arktik pala polarna noć. Videli smo samo sneg obasjan farovima kako brzo pada na put. Naš avion za Dikson kasni 24 časa zbog „loših vremenskih uslova“. „Mi če-kamo avion već dve nedelje. Neko kod rođaka, a neko u hotelu. Ali snežna olu-ja će se stišati, strpite se još malo“, teši nas žena pored pulta za registraciju ka-rata. Tada smo prvi put primetili žitelje Diksona na aerodromu. Oni se od ljudi iz „pitomijih“ delova Rusije razlikuju po tome što su nekako nordijski smireni i umeju da čekaju. Čekaju sunce, čekaju mrest ribe, čekaju dostavu namirnica, čekaju avion...

dan dRUgiDikson je omanje naselje na severu

Krasnojarskog kraja, na obali Karskog mora. U poređenju sa susednim Norilj-skom, Dikson je sa svojih 500 žitelja pra-va minijatura. To je zaista mesto sa ekstre-mno oštrom klimom. Uobičajena tempe-ratura zimi je -30 stepeni Celzijusa, uobi-čajeni internet je 2G, uobičajeni objek-ti su grube zgrade podignute na stubove, uobičajeno prevozno sredstvo su teren-ska vozila, a uobičajeni pejzaži su surovo ledeno more i divlja tundra, gde ne žive čak ni autohtoni narodi i do koje se može stići samo jednom nedeljno avionom. Pa ipak, u Diksonu žive ljudi, a u SSSR-u je on čak bio i „prestonica Arktika“.

Mihail i Zinaida Dektjarjov bave se lo-vom i ribolovom. Došli su iz Belorusije u Dikson u „zlatno doba“ tog naselja da rade u lokalnoj fabrici za preradu ribe. Kako kaže Mihail, on i supruga već „53 godine vršljaju tundrom“. U ovom delu Arktika je od šezdesetih do osamdese-

polarni dnevnik: zapisi sa putovanja u najsevernije naselje rusijeOjmjakon, Noriljsk, Dudinka, Igarka, Vanavara... Na Severu Rusije postoje gradovi i naselja u kojima su uslovi života i rada ekstremno teški i neobični. Ekipa projekta „Siberia: Joining the Dots“, novinarka Ana Gruzdeva i fotograf Anton Petrov, uputili su se na krajnji sever Sibira da vide kako živi grad Dikson, takozvana prestonica Arktika u sovjetskom periodu

an

ton

pet

ro

v

magazinXIV

mnoge organizacije, a došljaci su se bo-rili za krevet u zajedničkom smeštaju za radnike. Danas je ostrvo gotovo potpu-no pusto. Podseća na holivudske deko-racije za neki epski triler o Arktiku. Sve-tlo gori i ljudi rade samo u maloj meteo-rološkoj stanici i na minijaturnom aero-dromu, koji radi samo jednom nedeljno, ali i to „ako vremenski uslovi dozvole“. Nailazimo na jednu napuštenu zgradu, zatim na drugu, pa treću... Ostrvo Dik-son je danas, kako kažu ovdašnji žitelji, „grad-utvara“ sa zakovanim prozorima, zavejanim vratima i starim automobili-ma koji odavno „počivaju“ u snegu. U poređenju sa Diksonom, Detroit izgle-da kao Las Vegas.

Poneli smo fenjere, sa namerom da bolje razgledamo ostrvo, ali to nije mnogo pomoglo. U Diksonu se može shvatiti šta je to prava polarna noć. To nije onaj plavičasti sumrak kao u No-riljsku ili u Dudinci. Ova noć je stvar-no crna, kao mastilo. Ne vidi se ni hori-zont, niti obrisi bilo čega u daljini. Mo-zak ne shvata da li je vreme za spavanje ili za ustajanje, a telo fizički oseća blizi-nu Severnog pola. Sve se čini da smo na onoj tački planete gde se ukrštaju meri-dijani i vreme ne teče kao drugde.

te? Niko neće ići sa vama po ostrvu. To je gotovo potpuna divljina, tamo može biti belih medveda“, rečeno nam je u lokalnoj upravi. Mi smo bili sigurni da to želimo. Stavili smo kape „fantomke“, obuli „valjenke“ i obukli rukavice od flisa, i tako seli u teren-sko vozilo.

Dikson je ostrvsko naselje. U sovjet-sko vreme ostrvo je imalo štalu sa kra-vama i konjima, pozorište, prodavnicu video-kaseta, restoran i pekaru, radile su

tih živelo mnogo onih koji su provodili ovde zimu, baveći se lovom na samure i foke i ribolovom za državne firme. Brač-ni par Dektjarjov je u tundri imao zimo-valište Ubojna, u kome su oni provodi-li sve svoje vreme, retko se pojavljuju-ći u naselju. Posle raspada SSSR-a Miha-il i Zinaida bili su prinuđeni da postanu privatni preduzetnici, i sada su oni goto-vo jedini žitelji Diksona koji se u nase-lju bave ribolovom. Love dragocene se-verne vrste ribe: čir (Coregonus nasus), sig (Coregonus), muksun (Coregonus muk-sun), nelmu (Stenodus leucichthys nelma) i arktičkog omulja (Coregonus autumna-lis), i sve to šalju u druge delove Rusije.

dan TREći„Jeste li sigurni da hoćete da krene-

Integralnu verziju reportaže o Diksonu i njegovim žiteljima možete pročitati na sajtu projekta Siberia: Joining the Dots http://siberiadot.ru/dikson

u diksOnu se mOže shvatiti šta je tO prava pOlarna nOć. tO nije Onaj plavičasti sumrak kaO u nOriljsku ili u dudinci. Ova nOć je stvarnO crna, kaO mastilO. ne vidi se ni hOrizOnt, niti Obrisi bilO čega u daljini

an

ton

pet

ro

v

spEcijalno izdanjE: RUsija KaKVU nE znaTE

magazin XV

olEg jEgoRoV

P rvi zatvoreni gradovi po-javili su se u Sovjetskom Savezu krajem 1940-ih. Po Staljinovom naređenju pokrenut je projekat ra-

zvoja sovjetskog nuklearnog oružja. Na udaljenim mestima Rusije nikla su supertajna naselja koja nisu bila ucrtana na karte.

Nuklearni reaktori, fabrike za proi-zvodnju komponenata atomskih bom-bi, naučni centri za proučavanje nukle-arne energetike - sve se to nalazilo u „za-tvorenim administrativno-teritorijal-nim tvorevinama“. Vremenom su takve „tvorevine“ počeli da stvaraju i Mini-starstvo odbrane i konstruktori svemir-skih brodova.

U sovjetskim zatvorenim gradovi-ma su živele hiljade ljudi, ali ti grado-vi ipak zvanično nisu postojali. Ako je neko od stanovnika izlazio izvan grada, njemu je bilo strogo zabranjeno da go-vori gde živi. Bilo je nemoguće dospeti na teritoriju zatvorenog grada bez spe-cijalne propusnice. Žitelji su zbog tako surovog režima dobijali kompenzaci-ju u vidu 20% dodatka na platu. Pored toga, snabdevanje je bilo daleko bolje u zatvorenim nego u običnim gradovima. Na primer, u celoj zemlji je bila nestaši-ca kobasice, ali to nije važilo za zatvo-rene gradove.

Posle raspada Sovjetskog Saveza ruske vlasti su skinule pečat držav-ne tajne sa zatvorenih gradova, ali su mnogi od njih faktički i dalje osta-li zatvoreni. Sada u Rusiji ima preko 40 gradova koji žive u režimu zatvo-renog grada.

UlazaK sa pRopUsnicom„Oko grada je podignuta visoka ogra-

da, ima samo nekoliko mesta na kojima se može ući“, priča Konstantin, bivši sta-novnik zatvorenog grada Ozjorska u Če-ljabinskoj oblasti (1.443 km istočno od Moskve).

Ozjorsk je živopisan grad podignut 1940. godine. Nalazi se između četiri je-zera na Uralu. U njemu postoji veliko preduzeće za proizvodnju nuklearnog oružja i izotopa.

Slični su uslovi i u drugim zatvore-nim gradovima. Straža propušta samo ljude sa propusnicama. Irina, stanov-nica zatvorenog grada Sarova (373 km istočno od Moskve), kaže: „Ja znam za tri vrste propusnica: jednokratnu, pri-vremenu i stalnu“. Stalnu propusni-cu mogu da dobiju oni koji su rođeni u zatvorenom gradu ili rade u preduze-ću zbog koga je grad i zatvoren. Druge

pro

fim

edia

pod velom tajne: život u ruskim zatvorenim gradovimaU sovjetsko vreme su osnovani zatvoreni gradovi u kojima su pod stražom čuvani najvažniji strateški objekti. Ti gradovi u Rusiji postoje i danas. U njih se ne može ući bez specijalne propusnice

magazinXVI

pREdnosTi i nEdosTaciPojedini žitelji smatraju da je život u

zatvorenom gradu dosadan, i da je to je-dan od nedostataka. „U Severomorsku, na primer, nema šta da se radi u slobod-no vreme“, kaže Roman koji je živeo u tom zatvorenom gradu (baza Severne flote Ratne mornarice Rusije, 1.496 km severno od Moskve). Roman je uveren da zatvoreni status grada predstavlja smetnju za razvoj biznisa i zato bi želeo da Severomorsk postane otvoreni grad. Po njegovom mišljenju, tako bi bilo da-leko lakše komunicirati sa rodbinom i prijateljima, a grad bi u ekonomskom smislu od toga imao koristi.

Međutim, mnogi žitelji zatvorenih gradova ne misle tako. Ankete poka-zuju da većina stanovnika ovih grado-va podržava poseban status. Konstan-tin iz Ozjorska takođe je protiv „otva-ranja“ svog grada. „Iz nas progovara naš mentalitet, neki naš mali ponos. Ako se žiteljima drugih gradova posta-vi pitanje da navedu stvari bez kojih neće otići izvan grada, oni će pomenu-ti telefon ili sat, a u Ozjorsku će svako sa ponosom odgovoriti da su to lična karta i propusnica“.

centar razvoja atomskog oružja i sada je ostao jedan od važnih gradova koji imaju značaj za rusku nauku. „U mom rodnom gradiću nije bilo visokoškol-skih ustanova, a Institut u Sarovu me je privukao time što se tamo uči fizika i matematika koje sam volela“, priča Iri-na. Po završetku Instituta Irina je osta-la da radi u Sarovu, u najvažnijem grad-skom preduzeću koje je vezano za kor-poraciju „Rosatom“. Pomenuta korpora-cija se bavi projektima u sferi nuklear-ne energije.

dve vrste propusnica se dobijaju posle mnogih provera u Službi bezbednosti, i samo ljudima koji su bliži rođaci ne-kog žitelja zatvorenog grada ili odlaze na službeno putovanje u taj grad. Vrlo je teško i gotovo nemoguće da u grad uđe običan turista, i utoliko pre stranac.

U životu stanovnika pomenutih gra-dova ne postoje nikakva druga ogra-ničenja, o kojima kolaju priče. „Inter-net niko ne blokira i nema policijskog časa“, demantuje Konstantin mitove o zatvorenim gradovima.

TiHE lUKEStanovnici zatvorenih gradova sma-

traju da je bezbednost jedna od predno-sti života u takvom gradu. „U detinjstvu je reč ‘grad’ bila sinonim nečeg zaštiće-nog. U naš grad nisu mogli da dođu ljudi sa strane, uključujući i bivše zatvoreni-ke, prevarante i prosjake. Kad sam imao 6 godina posetio sam sa porodicom dru-gi grad i prvi put sam video prosjaka. Za mene je to bio pravi šok“, kaže Konstan-tin, žitelj Ozjorska.

Pored toga, u zatvorenim gradovi-ma mogu da se školuju i rade oni koji su vezani za lokalnu industriju. Na pri-mer, Sarov je u sovjetsko vreme bio

vrlO je teškO i gOtOvO nemOguće da u grad uđe Običan turista, i utOlikO pre stranac. u živOtu stanOvnika pOmenutih gradOva ne pOstOje nikakva druga Ograničenja, O kOjima kOlaju priče. internet nikO ne blOkira i nema pOlicijskOg časa

spEcijalno izdanjE: RUsija KaKVU nE znaTE