СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ(18751919)

Живот и дело:- 29. маја 1875. рођен у Мостару- основну и трговачку школу је завршио у Мостару- 1887. постаје сарадник часописа „Голуб“, а 1889. у „Вили“, а

сарађивао је и са српским опозиционим листом „Народ“ у Мостару

- припадник је мостарског књижевног круга (уз Дучића и Шантића)- кроз књижевни рад се постепено и споро развијао- писао је приповетке, романе и драме- прве три године Првог светског рата провео је у аустријским логорима- 17. априла 1919. умро је у Мостару

Романи:1901. „Барон из Дангубије“1902. „Женидба Пере капетанa“1906. „Мајчина султанија“1907. „Стојан мутикаша“1908. „У ћелијама“1911. „Јарани“1921. „Међу својима“

Драме:1899. „Издаје стан под кирију“1913. „Зулумћар“1918. „Као вихор“

Збирке приповедака:1901. „Цртице“

„У часовима одмора I-IV“„Записи из касабе“„Из Мостара“„Из Херцеговине“„Из моје домовине“„Разорено гнијездо“„Марков гријех“

ПриповеткеУ свом обимном приповедачком раду Ћоровић је приказао савремени живот

Херцеговине, захвативши подједнако село и град, православне, католике и

муслимане. Посебну наклоност је показао према оријенталном амбијенту старог Мостара.

Ћоровић је вешт приповедач, он пише брзо и лако, приповедање му је једноставно и природно, композиција спретна, мотиви добро одабрани, радња сигурно вођена. Па ипак, он не спада у мајсторе наше приповетке, а највише му у томе сметају недостатак социјалне и психолошке продубљености, једностраност у приказивању људи и прилика, схематизам структуре.[Јован Деретић, „Историја српске књижевности“]

За Ћоровића би се могло рећи да је прави књижевник индустријалац, писао је све врсте прозе, али оно што се у његовом делу нарочито истиче, то су његове цртице; у њима избија сав његов таленат и истинско умеће.

Ћоровић је почео са песмом, затим са приповетком из варошког живота, па онда из живота у селу, а затим из живота у малој херцеговачкој паланци. То што полако прелази на касабу (збирка „Записи из касабе“) показује две ствари: или да напредује у опсервацији, или да пролази кроз три различита живота (сеоски, паланачки и варошки), јер још није нашао своју средину. То што он с истом смелошћу улази у све три средине значи или да их све већ довољно познаје, или да се може и без тога, да приповетка може бити без локалне боје (као бајка).

Ту неодлучност Ћоровић показује и у избору жанра и у форми.Ћоровић је врло рано почео писати и објављивати своје радове, и при томе се

развијао, али прилично споро. Када се то развијање прати, оно може да замори, озловољи, да лош утисак о писцу; отуд учестана и често оштра и неувиђавна критика која га прати.

Својим цртицама Ћоровић је нашао себи читаоце који их веома радо читају. Ако цртицу узмемо као посебан прозни жанр, онда јој је Ћоровић дао веома тачно обележје – он и јесте писац само цртица.

Једна грешка му се може приписати: што уместо Мостара, у којем живи, ради, и који му је стално пред очима, он трага за селима и планинама; у мостарским причама његовим као да је све узмишљено. Ћоровићеве мостарске приче, поред све своје интересантности, немају ништа локално; ту нема лица из живота, него из приче; то нису Мостарци, иако су обучени као они и говоре српски језик. Исто је и са причама из села: то није село, то су људи са села, сељаци без села. Гола позорница у причи, на којој се говори с ролама у руци, као позорница неке паланке, уз афектиран говор нашег сељака приде. Нигде нема ни сенке нашег села, то није наш сељак с његовом тешком сиротињом, његовим илузијама за будућност којима се предаје, а у којима и скапава.

Тај недостатак правог живота огледа се код Ћипика нарочито у неколико његових позоришних игара: то нису лица него улоге, ницу типови из друштва него из позоришта.

Херцеговина и Мостар нису онакви какве их је Ћоровић приказао, а сасвим их је мало у збиркама „Из Мостара“, „Из Херцеговине“, „Из моје домовине“, где се

локалитет наглашава већ самим насловом; чак и толико мало колико се ту виде ти крајеви, они се виде пасивно – Ћоровић само рефлектује, али не говори.

А то што Ћоровићев сељак није наш сељак, не значи да он није сељак уопште: психологија сељака није компликована, једнолика је, и у том смислу сви сељаци сличе један другоме. Прави сељак има само неколико страсти, код њега је све кратко, просто и једноставно, ту компликација нема: ако је увређен, он убија, ако је страстан, он иде у крајност, ако је заљубљен, хоће да се жени; ако страда, он је љут, ако је љут, он разбија све пред собом. Зато је можда и неумесно од писаца тражити да траже и нађу дубљу психологију сељака: сељака трба схватити не у дубини његове психологије, него баш у тој једноставности.

Ћоровићу недостаје она танчина, она црта која разликује нашег сељака од сељака уопште, и зато сељак у његовим цртицама није сељак из нашег села, већ сељак којег је Ћоровић гледао на пазарни дан у Мостару.

Ћоровићеви стил и форма његова су најслабија тачка, то је један плачеван стил. Он говори свега неколико стотина речи, обичних, из мостарске чаршије, нигде ниједне поетичне, звучне речи, једне песничке фигуре. Дескрипција му је толико једноставна да је просто очајна. Све његове личности говоре истим језиком, истим речником, истим лексичким фондом.

Дијалози су често суви, празни, на погрешном месту, силом утиснути, ради формалне „лепоте“ и утиска. Они се можда онакви често чују и у животу, али су они вулгарни увек и свугде, у причи нарочито. Ако приче треба да буду огледало живота, не мора бити огледало онога што је у животу бесмислено и неинтересантно. Шта је досадно у животу, биће досадно и у причи.

Оно што Ћоровићевим причама даје неоспорну књижевну вредност и што показује његов велики таленат, то је његова композиција, оно што се зове план, а затим и мотив.

Он разуме причу, зна јој вешто наћи почетак, и нарочито лепо је и заврши, и то је заврши у добром тренутку. То чини да његова прича није никад ни дужа ни краћа него што треба, да тече врло неусиљено ако јој се не испречи какав неподесан дијалог или опис. Његова поента на крају да каткад чар целој причи – она је скоро увек сва од емоције, истинска, искрена и често врло дубока.

Сижеи су му увек интересантни, иако не увек нови.Његову сељаци, иако нису наши сељаци, ипак су људи; људи без отаџбине, али

ипак људи, добро обележени, лепо сортирани и са тачно одређеном улогом у причи.

Кад би фабула у причи била најважнија ствар, онда би Ћоровић био најбољи од млађих фабулиста.

Ћоровић је створио типове које би вешта рука могла претворитиу готове типове за роман; има и приче које су готове грађе за роман.

Његови су сижеи толико лирични, да су неке цртице праве песме у прози; права је штета што Ћоровић не обраћа више пажње на природу, јер, без добро уочене природе, његове приче некад делују огољено, као костури.

Ћоровићева одана служба сижеу, радњи, композицији (плану) разлог је што не видимо поетичне вечери мостарске, шум Неретве и небо у његовим причама. Његов циљ је да нам исприча нешто интересантно, тек да нас позбави. Његове цртице нису цртице зато што су кратке, него зато што су црте, танке, без сенке, често сигурно и уметнички повучене да заборавите да немају боју, јер вас обмане њихов сиже, често тако поетичан, пробран и отмен, колико му форма и језик нису поетични и отмени.

Ћоровић поседује психологију, он разуме људе, али човека у глобалу, а не Мостарца; он разуме девојку, али не Мостарку; јунака, али не јунака Херцеговца. Он има имагинације: пун је лепих предмета, разноврсних, чак некад и потпуно нових. Његова су лица пуна душе и срца, иако ружно говоре и много се крећу према свршетку за који их писац потеже. При томе је Ћоровић врло одмерен и лако се чита.

Ћоровић нема форму ни књижевни језик; форму да би дала локално обележје и учини да његове приче замиришу мирисом Хецеговине; ока да оде дубље и књижевног језика да каже лепше.[Јован Дучић, „Светозар Ћоровић“]

Цртица – Краћи облик наративне прозе који се обично своди на назначење обриса неког догађаја или лика. Према А..Флакеру, цртица представља „мали прозни облик“, „с малим ступњем белетризације збиљског и без елемената пјесничке организације језика (метафора, ритам и др.)“, па је у том погледу треба разликовати од песме у прози. У другој половини 19. века, изничући из повезаности с народним и анегдотским приповедањем, као и из романтичне тендеције за сликањем ситних догађаја свакодневног живота, цртица је била један од омиљених облика приповедачког сведочења и исказа. Најизразитији пример у српској књижевности јесте збирка „Цртице“ (1901) Светозара Ћоровића. У светској књижевности најближа је скици, фељтонистичком изношењу утисака, омиљеном нарочито у доба импресионизма.

Песма у прози – Условни термин за кратки састав или прелазну уметничку форму између стиха и прозе. Штампана континуирано као проза, песма у прози садржи елементе лирике: брижљиво планирани ритам, алитерацију, асонанцу, риму, говорне фигуре и слике које се понављају. Као посебан жанр, песма у прози се први пут јавља у „Господару ноћи“ А. Бертранда (1842). Песме у прози писали су Бодлер („Мале песме у прози“, 1862), Геснер, Виланд, Гете, Оскар Вајлд, Тургењев, Ниче, а код нас Дучић, Андрић. Песма у прози је после 1900. г. постала омиљена форма дадаиста и експресиониста (Кафка, Брехт, Хандке идр.)[Речник књижевних термина]

У време када су се појавиле Ћоровићеве „Цртице“ (1901), тај жанр био је у српској књижевности изразито популаран и заступљен. Но, ретко који писац је

умео писати ову форму, а један од њих био је Ћоровић: ниједна од десет цртица у овој збирци није без књижевно-уметничке вредности.

Ћоровић се у „Цртицама“ показује, ако не као дубок посматрач и моћан уметнички темперамент, онда као приповедач с доста разноврсном инспирацијом, с нежним осећањем, с извесним даром опажања, понекад и са пријатном хумористичком жудњом, и с прилично вештине у приповедачком заносу.

Од цртица у овој збирци најлепша је „Богојављенска ноћ“, у којој се прича о једном детету које је у Богојављенској ноћи чекало да се отвори небо, да би молило Бога да му оздрави мајка. Све у овој малој цртици, и замисао, и обрада, чине је најбољом у овој збирци. Прва замисао је врло нежна, појединости су импресивне и значајне, у хармонији с догађајем и главном емоцијом коју догађај буди, психолошки тачна, логички беспрекорна, увек оправдана и припремљена, а из дела теме извађено је онолико емоција колико је она вероватно могла дати.

И у осталим цртицама из збирке види се да Ћоровић има инвенције, осећање, опажања и довољно вештине у приповедачком занату; он има све особине доброг приповедача и све и да ништа осим ових цтрица није у животу написао, остао би запамћен као један од наших најбољих приповедача.

Неке ствари му се ипак морају и замерити, а прва од њих је непостојање критичке способности. Она код писца мора бити присутна исто колико и код књижевних критичара. Писац при састављању свога дела мора да цени и познаје оно што пише, и да тако пронађе сваку реч, сваку појединост.

Да је Ћоровић имао јаче развијено критичко осећање, оно би му помогло да недостатке које су критичари запазили запази и сам, и један известан или чак већи део тих недостатака исправи. Он је више пута показао да уме да створи ефекат, да уме да нађе значајну реч или појединост, одн. да му не оскудева инвенција, али му фали ипак мало критичке способности да би му дело било боље и успешније.[Богдан Поповић, „Један српски приповедач“]

Ћоровић је српску књижевност обогатио живописним херцеговачким колоритом, извесним бројем ликова типичних за дато поднебље и социјалне прилике тог доба, те обиљем разноврсних мотива.

Замера му се да није довољно дубок и критичан, да је једноставан у опсервацији, изради и сврси; до великог бола, лирике, великих осећања он никад не иде, у његовој благости и наглости никад нема окршаја.

Често хваљен због изванредног посматрачког дара, Ћоровићу је често замерано да ситуације и ликове преузима директно из живота, не трудећи се да их на задовољавајући начин литерарно обради.

Међутим, мера и особеност Ћоровићевог талента нису се истањиле у типичним ликовима и ситуацијама, нити у неоспорно важним социјално-критичким токовима његове прозе.

Вредност Ћоровићеве књижевне заоставштине лежи у пишчевој способности да обликује једну интегралну визију стварности, превише особену, ћоровићевску, да

би о њој требало расуђивати превасходно с обзиром на социјално-историјске истине.

Многобројне и тематиком врло разноврсне Ћоровићеве кратке приче веома су неуједначене по квалитету. Најбоље од њих представљају Ћоровића као реалисту усредсређеног на портретисање нарави и лица свог краја – свих сталежа и средина – и као писца ближег данашњем читаоцу својим умећем стварне атмосфере, у којој ће књижевна слика бити оптерећана вишеструким значењем.. У најслабијим од Ћоровићевих прича најчешће је недостатак сентименталност: да би што јаче утицао на читаочеве емоције, Ћоровић је, на пример, дословно злоупотрбљавао мотиве смрти родитеља и дечијих патњи.[Снежана Брајевић, „Књижевно стваралштво Светозара Ћоровића“]

МИЛУТИН УСКОКОВИЋ(1884–1915)

Живот:- 16. јуна 1884. рођен у Ужицу, у многобројној и сиромашној трговачкој породици;

у Ужицу је завршио Реалку (шест разреда), а затим пешке отишао у Београд, где је наставио школовање

- За живот је зарађивао пишући за разне листове- У Београду је завршио студије права- 1910. одбранио докторску дисертацију у Женеви- Разочаран због српско-бугарског рата, приликом повлачења из Скопља преко

Србије, извршио је самоубиство скочивши у набујалу реку Топлицу 15. октобра 1915. г.

Дело:1905. „Под животом“1908. „Vitae fragmenta“(1911/12. „Хроми идеали“)1912. „Кад руже цветају“1910. „Дошљаци“1914. „Чедомир Илић“(1978.) „Успут“

Књижевна активност Милутина Ускоковића није трајала дуго, али је врло значајна као специфична нијаса у развоју српске прозе пред Први светски рат. У делима Станковића, Ћипика и Кочића српска проза у техничком и уметничком смислу је напредовала: настављајући једним делом реалистичку прозну традицију, ови писци су је обогатили новим квалитетима импресионистичког и симболистичког поступка, суптилним нијасама у давању психологије личности и новим квалитетима језика. Но и поред тога, тадашња књижевна критика није била

задовољна стањем у прози. У том смислу, као нова нада појавио се Милутин Ускоковић, најпре својим трима збиркама приповедака, а затим и двома романима, којима је створио један нови тип прозе. Без довољно литерарне снаге и вештине, али са новим осећајем за ствари, и стилом другачијим од својих претходника, Ускоковић је означио новост у српској књижевности. Та новост огледала се у смислу за стварност и у сагледавању драме генерације којој је и сам припадао, а која је наговештавала општу трагедију човечанства у Првом светеком рату.

Ускоковић припада, заједно са Исидором Секулић и Вељком Милићевићем, групи прозних писаца који су, аналогно поезији Симе Пандуровића и Владислава Петковића Disa, у својим делима истраживали суморна расположења своје генерације и били под сталним (духовним и књижевним) утицајем Запада. Њихов циљ је донекле био да унесу нове садржаје и да их формално обогате новим могућностима. Известан симболички мистицизам, као и рафинирано декадентно осећање живота избијало је из њихових прозних текстова. Романи Милутина Ускоковића тада су поздрављени од стране критике, осим због својих очигледних књижевних квалитета, и као дела која се баве тадашњим београдским животом, и покушавају да реше неке „београдска“ питања и конфликте. Истовремено, они су давали и најширу слику Београда и у том смислу представљају новину у односу на раније српске приповедаче и романсијере; који су се тематски највише везивали за сеоску и маловарошку средину.

Милутин Ускоковић сматра се творцем „београдског“ романа.

„Чедомир Илић“ (1914)Прва верзија романа објављена је у часопису „Дело“ 1911/12, под насловом

„Хроми идеали“. Ускоковићев развојни пут од „Дошљака“ (1910) до „Чедомира Илића“ добио је, без сумње, вредност једне шире концепције, и вештије спроведеним романсијерским замислима. Моралне, политичке, филозофске и љубавне дилеме постављене су јасније, па је тиме и драма романтичног сањара, типичног јунака у књижевности пред Први светски рат била истакнута и добила универзално значење. Јер Ускоковићеве опаске о дошљацима на крају имају данас смисао једне социолошко-историјске дијагнозе уже националне провенијенције и односе се на проблем мале земље која почиње ићи пут индустријализације и културног и интелектуалног уздизања. Појам „дошљак“, као и „туђинац“, има једно шире и универзалније значење и изражава начин понашања не само литерарних јунака, већ и творца тих дела. Јунаци су били само нека врста аутопројекција драме њихових твораца.

Дошљак је у већини тих дела насталих пред рат представљао човека ослобођеног скрупула једног света, и који није успео да пронађе могућност егзистенције у неком другом свету, неком новом времену; њему није било довољно прошло, а није могао да се уклопи у садашње или будуће време. Разумљиво је стога што је целокупна европска литература тог доба крајње песимистична. То је

последица одбацивања научног позитивизма 19. века, па тиме и свих тековина либералног капитализма. У нашим оквирима то је био израз ослобађања од норми патријарлхалног морала и ситносопственичког типа производње са перспектива тоталне империјалистичке повезаности света која се драматично разрешила у Првом светском рату. На граници између прошлог и будућег, млади човек тог доба покушава да се веже за било какву сталност: за политичке догме тог времена, за прагматичне кодексе рада и понашања или норме које су већ ишчезавале, за нове филозофске идеје и љубав. Не успевши ни у једном од тих покушаја, он се сурвава у празнину лудила или самоубиства. Судбина многих интелектуалних или књижевних сањара и јунака које су ови стварали у делима управо је таква: пад у празнину. Управо је таква судбина Милутина Ускоковића, као и његовог јунака Чедомира Илића.

Генерација писаца која се у српској књижевности појавила на прелому векова настојала је да смирење нађе у тековинама духовног наслеђа и књижевности 19. века – били су то позитивизам, рационализам и политички прагматизам тог века. Писци који се у литератури јављају непосредно пред рат губе веру и у те сталности и тиме се налазе у празном простору, без ослонца, што не могу да издрже, и осећају се као туђинци и дошљаци и у свету и у животу. Зато је потребно правити разлику између те две генерације стваралаца у првим деценијама пред рат, или чак и после рата (отуда и сличност „Чедомира Илића“ и „Дневника о Чарнојевићу“).

Роман „Чедомир Илић“ приказује драму идеалисте, трагедију интелектуалног примерка једног доба. Управо та драма пружа оно што се отело пишчевој конструкцији: његова настојања да у роману с тезом заузме став према питањима политичке ситуације свог времена. Све што је сувише конкретно пролазно је, а естетски ефектна остаје само универзална драма човека са границе: једног сањара који је настојао да се снађе у времену, везивао се за све, занемарујући при том моралне последице својих акција. За нас данас није толико битна пишчева дисквалификација етичког јунаковог става, као ни његов однос према политичким програмима за које се везује (радикализам, умерени социјализам, нихилизам); више је значајна његова духовна ситуација која се манифистује у немогућности да успостави праву везу између идеалистичког позитивизма и тоталног скептицизма, и да ту дилему разреши у књизи коју пише.

Оно на чему и сам писац често инсистира када говори о лику Чедомира Илића јесте управо хипертрофираност његовог сањарског идеализма. Тежња за идеалним је облик жудње за потпуним животом. Нека конкретна појединост, којој се тренутно предаје, чак и кад је у питању љубав, има за њега значење нечег пролазног. И читање има за Илића смисао повлачења у царство измишљеног и тоталну илузију маште. Повлачећи се у „своје књиге и свој свет идеја“, он је задовољавао жудњу за апсолутним животом. Чак се на једном месту каже: „Чедомир Илић је жудио за животом, за животом потпуним“. Та жудња за потпуним животом израз је, на једној страни, младости и неискуства, а на другој, опште је обележје једног времена на прелазу, које је стварало занесењаке и сањаре.

Отуда није чудо што је Бергсонова и Ничеова филозофија антипозитивистичког скепцитизма и динамичког витализма у толикој мери легла тој сањарској генерацији писаца пред рат: њоме се она бранила од пустоши конвенционализације и баназилације целокупног духовног простора у коме је живела.

Управо и Илићеву непостојаност у љубави писац тумачи његовим сањарским идеализмом који се задовољава само пуним животом. Зато и не може да се реализује стварна и искрена љубав према Вишњи: „он није хтео да склапа озбиљније везе, он није тражио у њој звезду пратилицу, он је хтео да она буде један метеор, који ће се појавити на његовом небу, осветлити га чаробно за који тренутак, па се после изгубити“. Не изненађује нас стога кад га затекнемо како, у једном моменту сањарске занесености, покушава да од појединих особина две своје девојке (Вишње и Беле) направи идеалну потпуну жену: ону која би се поклопила са његовим сном о апсолутном животу. Илић у томе не успева, као што не успева да их у себи помири.

Илићева трагедија и почиње у настојању да свој сан идеално реализује у практичном животу. У томе је његова основна разлика од сличних сањара послератне литературе: ови знају да је сваки покушај практичне реализације снова илузоран, док Ускоковићев јунак хоће да све постигне на земљи, у стварности. Услед тога долази до расцепа уњеговом бићу. У њему почињу да се сукобљавају два различита човека, које Ускоковић овако карактерише: „Један: миран студент из унутрашњости који гледа своје књиге, труди се да одговори свим дужностима, води бригу о свим потребама, расподељује своја средства. И други: немиран дух, заробљен у бескрајност, фантаст који захтева све лепоте живота, усамљено биће што се ни са ким не да да удружи, идеалиста који ради само на крупно: гледајући главну ствар, предвиђа споредну,... неспособан ма за какву акцију, а прелази преко остварених задовољстава слегањем рамена..,“

На филозофско-идејном плану овај психолошки и духовни проблем манифестује се као расцеп између идеје апсолутног живота, саставног дела духовног профила младог идеалистичког сањара, и идеје научног позитивизма и социјалистичке идеологије. Ватрени присталица научног позитивизма и марковићевског просветитељског социјализма у младим данима, Чедомир Илић, са негативним искуствима живота и праксе, немоћан да оствари праву љубав, све више долази до сазнања која су у супротности са његовим некадашњим схватањима. Постепено, Илићева убеђења почињу да примају форму филозофије интуитивистичког скептицизма коју исказује несрећни филозоф и сањалица Зарија Ристић: „Ми смо мислили да долази тренутак када ће наука открити велику тајну, одговорити на последње како и зашто. Треба признати, Илићу, наука остаје нема пред непознатим, Бескрајним. Ја се враћам срцу да осети оно што моја мисао није могла сазнати“. Нешто касније, после бављења у Паризу и покушаја да заврши свој рад из филозофије, исте мисли узнемиравају и младог Илића и онемогућавају га да уобличи своју мисао у духу материјалистичке филозофије. Услед тога Илићев се сањарски идеализам претвара у апсолутистички мистицизам изражен и у наслову Поенкарове књиге „Мистицизам у вишој математици“, коју Илић чита у

Паризу. Овај нови облик мистицизма повући ће у своје дубине целу једну генерацију интелектуалних сањара у време непосредно пред Први светски рат. Мало ће бити оних који ће бити у стању да остваре хармоничну синтезу између захтева интелекта и спознаје душе, акције и поезије, између револуционарниг става и метафизичке спознаје. Због тога су се, а и због утицаја суровог рата, чешће сламали и интелектуално и морално. Иста двојност рушила је интегритет њиховог моралног бића и изазивала контрадикторност у њиховој природи.

Чини се да је свесна спознаја двојства идеалистичког сањара, младих људи „порушених идеала“, главна разлике Ускоковићевих и сличних типова дошљака и сломљених личности које је створила наша књижевност крајем 19. века (нпр. у роману Јанка Лесковара и Светолика Ранковића). Јунаке 19. века разарале је најчешће средина, онемогућавајући их да остваре оно што су замислили и главни кривац била је управо та средина. С друге стране, Ускоковићеви дошљаци, иако потичу са села и присталице су патријархалног морала, нису изложени само разарању мале паланке: сада се јавља лице великог града, као и у целој литератури пред рат у време футуризма и експресионизма. Тај велики град све више и у Ускоковићевим романима почиње да подсећа на страшног Молоха експресионистичке књижевности тог времена, који демонски гута своју децу, и то првенствено дошљаке.

Литерарни концепт ове врсте предратног романа, као што су Ускоковићеви „Дошљаци“ и „Чедомир Илић“, у многоме је различит од реалистичко-натуралистичке концепције дела писаца с краја 19. века. Када су се појавили Ускоковићеви романи, критика је, под утицајем Скерлића, инсистирала на моменту реалистичког у њима, нарочито у „Чедомиру Илићу“. Скерлић је за Ускоковићеве романе говорио да сз то „дела нашег доба, слике наше средине, израз наших дана“. Они то свакако и јесу, али слике које су створене у оптици нове приповедачке опсервације писца пред рат, које ствари почињу да гледају удвојено, откривају двострукост постојања ствари и њихових мистичких и симболичних сенки. Без обзира колико овај поступак удвајања и симболизације предмета, радњи и ликова изгледа данас наиван и изгледа као сентиментална лиризација, он је израз свесно изражене симболистичке концепције прозног дела, која ће да створи основе за развој послератне експресионистичке прозе. Та нова концепција резултат је целовитог схватања и понашања јунака у новим условима духовног агностицизма и филозофије интуиционизма, као и чињенице да су оба Ускоковићева романа, а нарочито „ Чедомир Илић “, дела са тезом .

Унутар таквих дела поједини ликови истовремено су и типови и симболи етичких и филозофских идеја које раздиру јунакову свест. Тако две девојке у „Чедомиру Илићу“, Вишња и Бела, симболично представљају један одређен став, одн. тип могућности у смеру којих могу да се развију јунакове идеје. Вишња је, свакако, у својој невиној лепоти, нетакнутом и природном сјају који подсећа на пуни и хармонични живот биља и природе, оличење чистоте, прошлог и

патријархалног морала, чији се интегритет разара под утицајем новог времена. Друга девојка, Бела, њена је супротност у свему. Она симболише еротску перверзију велеградског стила живота, чији се смисао изражава у егоистичкој потрошњи другога и непрекидним телесним упражњавању. Да је њено биће помало сатанско, показује и околност да ју је писац увео у роман са физичким недостатком – хромом ногом. Она је изгубила савршенство форме, али је утолико добила на свом помало демонском егоизму.

Поред овога, постоје у „Чедомиру Илићу“ низ појава и радњи са изразито симболичним значењима; али имају вредност која се манифестује у чудној игри коинциденција ствари и њихових мистичних окулистичких преображења. Познат је пример јављања мртвачког ковчега, који наговештава неку фаталну и неизбежну катастрофу. Овај симбол јавља се у оба Ускоковићева романа, а у „Чедомиру Илићу“ искрсава у моменту катастрофе, када водена стихија руши брану која је требало да донесе светлост у планину. Руше се тада наде младог прагматички оријентисаног идеалисте Радоја и тиме умиру његове илузије.

Често су симболи и симболички знаци фолклорног порекла, али имају исту функцију упућивања на деловање неког мистичког фатума и обзнане последњег предсмртног искуства. У моменту Вишњиних предосећања и очекивања да се јави Илић, коме је упутила писмо, долази до излета у природу; цео излет протиче у знаку песме и весеља, једино је Вишња улетела у кобни круг („вилино коло“), за које се везује народно веровање да девојци доноси самоћу неудате жене. Тај фолклорни симболични знак допуњен је низом појединости: „Два црна лептира с црвеним рубом око крила јурила су око једног букета дуда“; као што су овде црни лептири знак (симбол) катастрофе, слично знамење – две беле птице у лету, од којих једна страда од пушке – биће симбол смрти при последњем сусрету Чедомира и Вишње. Симболичан је и коњ Арап, кога је Илић најпре запамтио како је „високо држао главу“, а касније „постао обична таљишка рага“. Није тешко у овоме открити слично симболичко значење из Ракићевог „Долапа“: један од многих знакова те галерије идеалистичких сањара, који су у живот улазили с много илузија, а из њега излазили скрхани. Симболичан је и у знаку мистичне подударности и крај романа: прво Вишњин сан, затим симболичко повезивање две жене над мртвим младићем.

Иако сви ови симболи имају у Ускоковићевим романима често конвенционално и декоративно значење, они упућују на специфичну симболистичку прозну концепцију његових романсијерских дела. Таква концепција подударила се са драмом илузија и живота младих јунака, чију свест пуни више фикција и неки сан о апсолутном, него стварни живот.

Елементи поетике:- роман с тезом- симболистичка прозна концепција- појам дошљака- драма идеалисте – расцеп и пад у празно

- универзална драма човека- двојство- научни позитивизам – апсолутни мистицизам

[Р. Вучковић, „Драма сањара у Ускоковићевим романима“, у „Проблеми, писци, дела“]

Прва верзија романа „Чедомир Илић“ објављена је у наставцима у часопису „Дело“ (1911/12), под називом „Хроми идеали“. „Чедомир Илић“ је скраћена, измењена и побољшана верзија „Хромих идеала“, и објављен је као посебна књига 1914. г. Посвећен је Србима који су изгинули у балканским ратовима 1912. и 1913. године.

У епоси реализма писци су описивали свој ужи завичај, па је и реалистичка проза имала регионални карактер. Уједно су се у Београду губиле регионалне разлике, и то је разлог што је Београд остао дуго изван интересовања српских реалиста; чак и ако су писали о Београду, писали су о Београдској периферији. Тек са „Дошљацима“ и „Чедомирем Илићем“ Милутина Ускоковића створен је дуго очекивани роман о урбаном Београду.

Ускоковић је приказао изузетну динамичност Београда, која је била условљена његовим брзим и сложеним привредним развојем на почетку 20. века; сликао је Београд какав су познавали његови савременици и живот којим је и сам живео. Обрађивао је проблематику модерног градског живота и приказивао немире, несналажења и кризе младих људи који су, обревши се у новој урбаној средини, били принуђени да се боре за бољу егзистенцију и младалачке идеале. Сликајући Београд, Ускоковић не запоставља ни његов центар ни периферију, мада се не упушта у приказивање тадашњег друштвеног крема и описивање раскошних салона крупне буржоазије, јер их није ни познавао; код њега су још веома уочљиве навике које је донео из свог златиборског села. Много је боље Ускоковић познавао живот на периферији Београда, живот у изнајмљеним становима на Сењаку, Славији, Палилули: одлично је познавао тај свет радника, калфи, ђака, студената и занатлија, па и његови описи њихових живота били су ненадмашни и по сликовитости и по реалистичкој убедљивости. Описе београдске природе остваривао је комбиновањем елемената реализма, натурализма и импресионизма.

Осим живота Београда и његове периферије, Ускоковић је још боље познавао живот паланке, њене становнике, њихов менталитет и нарави. У приповеткама и „Дошљацима“ сликао је београдску и ужичку средину, а у „Чедомиру Илићу“ живот у Београду и Чачку. Живот у паланци је, за разлику од Београда, био искренији, приснији и топлији.

Главну тему романа представља љубав између студента Чедомира Илића и ученице Вишње Лазаревић. Око ове љубави је изграђена читава литерарна грађевина. Љубав покреће актере романа на акцију, убрзава и успорава романескну радњу, подстиче расправе о политици, науци и друштвеним кретањима. Љубав

између Чедомира и Вишње је реална, страсна, платонска и манифестује се у изгарању чула.

У „Чедомиру Илићу“ Ускоковић не брађује тему о дошљаштву, али је и не запоставља. Та тема је у то време била актуелна у српској књижевности и шире, па није могла бити занемарена. Јунаци овог романа (Чедомир, Вишња, Јован Матовић, Зарија Ракић) били су у Београду дошљаци и тако су се и осећали. Ускоковић пише о животу студената у Београду, о њиховим стремљењима, политичким превирањима и поделама на практичаре и политичаре. Први су прихватили грађанску идеологију и признавали само оно што им доноси корист, а други су се заносили социјалистичким идејама. Осим тога, приказане су и друштвене и политичке прилике у Србији, без имало симпатија и благонаклоности.

Чедомир Илић представља младу генерацију српских интелектуалаца који су се на почетку 20. века одликовали изразитом индивидуалношћу, занесењаштвом и песимизмом. Заносећи се илузијама, Илић је хтео да мења људе и њихова схватања, изглед Београда и друштвене институције, али су његове идеје и намере остајале само у домену жеља. Илић је лик новог и пасивног књижевног јунака. Он је све схватио теоријски и књишки: учење, политику, љубав, рад, па и живот. Бежао је од сваке конкретне одговорности, страхујући да ће му она ограничити слободу. Као теоретичар, Илић се тешко сналази у животу и обично правио погрешне потезе. Сви Ускоковићеви јунаци су удвостручене, противречне и несрећне личности, и сам Чедомир је „осетио два човека који су живели у њему“; у њему су се стално сукобљавали идеалист и рационалист, две компоненте његове амбивалентне личности. Та унутрашња подвојеност није му дозвољавала да се рационално понаша: „Као и сви људи који траже од своје судбине више него што она може дати, бежао је од своје среће, мислећи да трчи за њом“. Једно је желео и хтео, а друго је радио. Нагонски део његове личности тежи за успехом и славом по сваку цену. Он замишља себе као научника, прогресивног и хуманог човека и тако задовољава своје жеље. То је његово id. Други слој његове личности, фројдовски ego, опрезнији је и води рачуна о објективним условима, па настоји да омогући id-у задовољење тежим, заобилазним путем. Да би то остварио, Чедомир напушта социјалисте и прилази радикалима, напушта Вишњу и жени се министровом ћерком, хромом Белом. Оваквим поступком Илићевог egа супроставио се superego, тј. она страна личности која се састоји од моралних схватања и принципа који служе као регулатор понашања. Захваљујући supereg-у Илић увиђа почињене погрешке и покушава да их исправи. Различито понашање и сукоб компонената Илићеве личности условили су, најпре, његове илузије и заношење идеалима, затим компромис и моралне падове, и најзад, разочараност и тражање излаза у самоубиству.

Поред Чедомира, сви остали ликови у роману (Вишња Лазаревић, Радоје Остојић, учитељица Аница, инспектор Матовић, Зарија Ристић), осим Илићеве рођаке Каје, били су незадовољни и несрећни. Све их је пратила зла судбина, без обзира на њихове способности и друштвени статус. У сталном сукобу између хтења и моћи, доживљавали су разочарања и рушења идеала за које су се

декларисали. Једино је Каја била задовољна, јер је на време схватила реалност живота и ускладила жеље и могућности. Релативизацијом друштвених и моралних норми и личних вредности књижевних ликова Ускоковић се приближио релативистичком погледу на свет и фаталистичком тумачењу људских судбина. То је давало песимистични тон роману.

У роману „Чедомир Илић“ заступљени су елементи реализма, имресионизма, симболизма, експресионизма, романтизма...

Сентиментализам се огледа у пишчевој болећивости према неким патријархалним вредностима које су, у његово време, капиталистички односи убрзано потискивали и немилосрдно рушили.

Релистичким методама Ускоковић је приказао политичке прилике и превирања у Србији на прелазу из 19. у 20. век, као и прилике после Мајског преврата 1903. године. Захваљујући реалистичком оквиру, Ускоковићева дела имају и документарну вредност.

Романтизма има у примени црно-белог клишеа у креирању ликова, у њиховој патњи због несавршенства друштва у коме живе (Чедомир, Вишња, Зарија) и у њиховом заношењу илузијама и неостварљивим идеалима.

Већина описа природе у роману је имресионистички интонирана. Њима су потенцирана осећања и преживљавања личности, њихови унутрашњи судари и ломови. Имресионизму припада и удвостручавање личности главног јунака и растрзаност његове психе уочи самоубиства.

Симболизам као уметнички израз провлачи се кроз читав роман, од Илићевог кретања од библиотеке ка Врачару (из храма знања ка месту на на коме су спаљене мошти првог српског просветитеља), па до пуцња који је огласио Илићеву смрт.

Елементи експресионизма су садржани у употреби боја и пројектовању емоција на спољашње појаве. Илићево размишљање о самоћи, о сиромаштву, изгубљености у великом граду, пројектовано је и на изглед Београда у ноћи, у црном светлу, мада писац воли комбинације више боја.

Служећи се овим различитим уметничким поступцима, Ускоковић је стварао и најављивао нове могућности у литерарном стваралаштву, које ће се тек развити и неговати у српској међуратној модернистичкој прози, и достићи савршенство у делима Милоша Црњанског и Растка Петровића, и у савременој прози.

У креирању ликова Ускоковић се служио комбиновањем реалистичког и модерног поступка. Његови ликови имају својства, али су претежно статични. Прва особина их сврстава у јунаке реалистичких, а друга у јунаке поетских романа. Иако Чедомир Илић показује интересовање за политички и друштвени живот, његов допринос збивањима је незнатан. Он је најчешће, као и Гавре Ђаковић у „Беспућу“ Вељка Милићевића, само пасивни посматрач. Илић износи своје мишљење, изражава незадовољство и критикује, али остаје по страни, па се његова активност своди на разочараност и декларације, а то су одлике јунака модерног романа. Ни његове особине се не развијају: још у основној школи је схватио да је

способнији од осталих и да је предодређен за велика и значајна дела и такав је и остао до краја живота, и поред компромиса које је правио.

Статичност је одлика и осталих ликова романа. Мало је било промена у њиховом понашању, па су и на крају романа испољавали иста својства која су имали на почетку. Све су то одлике модерног романа. Ускоковића је више интересовала психологија личности од њихових акција и спољашњих портрета, више га интересује емотивни живот и узроци унутрашњих преживљавања и личних драма. У том смислу је он приближио српски роман модерном европском роману.

Чедомир Илић је суштински конфликтна личност, па је и његова психологија сва у противречностима. Он је био свестан својих погрешака и искрено се кајао, али није журио да поступа по савести и исправи грешке. Писац га назива идеалним егоистом „који тражи целокупност своје среће“ и плаши се да би избором једне од алтернатива изгубио „један део своје потпуности“. Трпео је неуспехе, а сумња и малодушност постале су његови стални пратиоци. Постало му је јасно да је било узалудно све што је радио и да је бесмислено све што ради. У томе се огледа психологија модерног књижевног јунака.

Приказујући психологију својих јунака, Ускоковић је често осветљавао и њихове снове, одн. подсвесни део њихове личности. Нивоом подсвести, Вишњиним сном а затим падањем у несвест се роман и завршава. Осећања су победила разум. То се може тумачити и победом модерних схватања уметности над реализмом.

Паралелно са Илићевим животом, приказан је и живот Вишње Лазаревић и он има скоро исту функцију и значај у развоју романа као и живот главног јунака. Њихове животне историје се прожимају, па удаљавају и теку паралелно, затим се поново срећу и дефинитивно разилазе. То је, као и осветљавање живота епизодних личности Беле и Радоја Остојића, условило паралелну композицију и симултано праћење судбине књижевних јунака.

Пошто је Ускоковић писао о граду, било је сасвим природно да се служи језиком урбане средине, језиком београдске интелигенције. Ускоковићева дела се одликују тзв. београдским стилом, у чијој се основи налази књижевни језик. Његов је језик чист, правилан, књижевно коректан, док језик његових личности, које представљају полуписмени свет српске паланке, обилује народним изразом и лексиком.

Роман „Чедомир Илић“ спада у најзначајнија дела српске књижевности пре Првог светског рата. У њему је, као и у „Беспућу“ Вељка Милићевића, дошло је до изражаја скретање интересовање писца са спољашње стварности на унутрашњи свет маште и осећања. То је скретање са реалистичког сликања стварности на нове и неиспитане путеве који представљају беспуће и хроме идеале. То је кретање од објективизма ка субјективизму, од оптимизма ка песимизму.[Милутин Пашић, „Чедомир Илић – сучељавање класичног и модерног“]