Milena Bogavac

SAMOUBISTVO NACIJE

Centar E8 i Bitef teatarMilena Bogavac

CRVENA: SAMOUBISTVO NACIJEMizoginija je uzrok demografske katastrofe

Režija: Vojislav Arsić

Demografska slika Srbije govori da smo nacija koja izumire.

Pravo na abortus je u saglasju sa pravom žene da raspolaže svojim telom.Politika ograničavanja abortusa ne povećava stopu nataliteta, već doprinosi porastu smrt-nosti i zdravstvenih problema žena usled nestručno i nelegalno obavljenih abortusa.

Koncept, režija i dizajn scene: Vojislav ArsićIzvedbeni tekst i dramaturgija: Milena Bogavac Igraju: Đorđe Živadinović Grgur, Mladen Sovilj, Zoran Pajić, Zoltan Pletl, Anđelko Beroš, Janko Cekić, Aleksandar Jovanović, Dušan Kaličanin, Uroš Milojević, Uroš Mladenović, Uroš Novović, Marko Panajotović, Ivan Pantović, Alek Surtov, Stefan Uroš Tešić, Jovan Zdravković Originalna muzika: Bojana VunturiševićScenski pokret: Andreja Kulešević Stručni saradnici i saradnice: Jelena Bogavac, Aleksandar Bulajić, Nađa Duhaček, Maja Maksimović Asistent režije: Uroš Novović Producentkinja: Andreja KoršičKoordinatorka: Aneta GoranovićPR: Marina Ugrinić Dizajn štampanog materijala: Sanja DrakulićFotografije: Sonja ŽugićDizajn zvuka: Ivan Mirković Bambi Video: Ivan StojiljkovićDirektorka fotografije: Marina Perović Produkcija Bitef teatraIzvršna produkcija: Jovana JanjićPR i protokol: Slavica Hinić Šef tehnike: Ljubomir RadivojevićInspicijentkinja: Maja JovanovićSvetlo: Dragan Đurković, Milan NeićTon: Miroljub Vladić, Jugoslav HadžićGarderoberka: Marta NarančićDekorateri: Goran Gavrančić, Aleksandar Marinković, Vladan Milošević

Tekst predstave nastao je kolažiranjem teza iz knjige Mapiranje mizo-ginije u Srbiji: diskursi i prakse (Marina Blagojević, urednica), isečaka iz dnevne i nedeljne štampe (Politika, Blic, Kurir, Informer i Nedeljnik, tekst: Majke koje to nisu, autorka: Zorica Marković), objavljene u Srbiji, u periodu od decembra 2014. do aprila 2015; semplovanjem govo-ra predsednika Srbije Tomislava Nikolića sa pesmama Goce Tržan, grafitima iz javnih toaleta i s drugih, sličnih mesta. Tekst scene Slem Srba s krstačama nastao je na radionici slem poezije i kolektivno je delo izvođača predstave. U predstavi se koristi song Crvena koji je za praizvedbu ovog komada (2004. godine) komponovao i otpevao Igor Marković aka Cutout MC. Predstava je nastala kroz šestomesečni proces umetničkih i eduka-tivnih radionica, koje je koncipirao i vodio tim ko-autora/ki i stručnih saradnika/ca. Proces je ispraćen andragoškim istraživanjem čiji su autori Aleksandar Bulajić i Maja Maksimović.

LIČNO JE POLITIČKO: OD SEKSA I POSLEDICA DO SAMOUBISTVA NACIJE

Deset godina od praizvedbe Crvene u Bitef teatru

Komad Crvena: seks i posledice napisala sam 2002. godine. U to vreme, dakle: u svojoj dvadesetoj godini, bila sam inspirisana sopstvenim otkrićem feminizma i pojma mizoginije, s kojim se nisam sretala tokom formalnog obrazovanja. Kada mi je, posredstvom čudne igre slučaja, u ruke došla knjiga Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse[1] koju je priredila Marina Blagojević, nisam znala šta je mizoginija, niti u kojoj meri određuje društvo u kom sam odrastala. Moj odnos s tom knjigom i esejima u njoj bio je neobično uznemirujuć. Na prvo čitanje, knjiga me je iznervirala: ona je uzdrmala moju sliku sveta u kom su ženska prava i rodna ravnopravnost bila stvar koja se podrazumeva. Ipak, informacije koje sam u knjizi pronašla, ostale su u mojoj svesti i ja sam, sve češće, hvatala sebe kako prepoznajem mizoginiju u mnogim poljima svakodnev-nog života: od ulice, do fakulteta, u medijima, na šalterima instutucija, u vicevima i tračevima koji se prepričavaju, u gradskom prevozu... Nekako, baš u to vreme, dogodila mi se neželjena trudnoća i bolan period preispi-tivanja i samoosuđivanja kroz koji sam prošla, uticao je da sebe počnem da posmatram kao ženu.

“Pišući Crvenu, postala sam feministkinja.”

Moja spoznaja sopstvene ženskosti bila je obeležena traumom i ja sam nemi-novno počela da se pitam: da li je sve to moralo da se desi baš tako, zašto je moje poimanje sopstvenog roda u neraskidivoj vezi sa osećanjem tuge, stida, besa i straha? Primetila sam da su mi neke životno važne informacije, u obra-zovanju, bile uskraćene i tada sam se vratila knjizi Marine Blagojević. Ona je sadržala jasne i precizne odgovore na pitanja koja sam sebi postavljala i ja sam, najzad, bila spremna da iza ogromnog i nedefinisanog osećanja bola u kom sam se pronašla, uvidim – sistem. Više nisam prepoznavala mizoginiju, oko sebe. Počela sam da je prepoznajem u sebi, pa sam na svoje čuđenje, otkrila da u mojoj glavi paralelno egzistiraju tri kosmosa, tri vrednosna sistema, prema kojima je biti žena značilo sasvim oprečne stvari. Uvidela sam da s ova tri sistema u svom biću – nisam rođena. Sva tri su bila naučena i sva tri su se u mojoj glavi smenjivala neshvatljivom brzinom. Otkrila sam da istovremeno pokušavam da budem smerna, ljupka, poslušna devojči-ca i dobra hrišćanka; opasna i mračna, seksualno oslobođena cica iz pornića i razumna, obrazovana, finansijski i intelektualno nezavisna osoba koja uživa u svojim pravima, trudeći se da svetu pokaže šta zna i može, na polju karijere- štreberka. Uvidela sam oprečnost i međusobnu isključivost ovih principa i razumela da su tuga, bes i stalni osećaj krivice s kojima se borim, posledica šizofrene situacije u koju su me gura sopstvena neodlučnost između tri moguća modela ženstve-nosti, koje naše društvo priznaje. Pretpostavila sam da se slično osećaju i druge žene i poželela da taj problem učinim vidljivim. Pišući Crvenu, postala sam feministkinja. U ovom komadu, prvi put sam se odvažila da dosledno primenim feminističku krilaticu lično je političko i da na scenu istresem najmračnije delove svog mladog bića, verujući da na taj način radim nešto isceljujuće za društvo u kom odrasta generacija podjednako zbun-jenih žena, ali i muškaraca, nesvesnih s čime se suočavaju njihove partnerke, majke, sestre i prijateljice. Nesvesnih svoje privilegije.

Takođe, i - za mene kao pozorišnu umetnicu - podjednako bitno, u Crvenoj sam se prvi put odvažila da pišem drugačije, postmoderno, bezobrazno, bez poštovanja zakona scenskog realizma, aristo-telovskih jedinstava i drugih pravila dramskog pisanja, s kojima sam se na studijama dramaturgije upoznavala. Crvena je, s podnaslovom: seks i posledice, praizvedena u Bitef teatru 2004. godine, u režiji moje sestre Jelene Bogavac i izvođenju Vladislave Đorđević, Jelene Ilić, Hristine Popović i Danijele Vranješ, glumica koje su (tokom procesa rada na predstavi) postale i naše bliske prijateljice. Od samog početka, Jelena i ja smo insistirale da na ovom komadu rade žene. Verovale smo da se ženstvenost i ženskost mogu istraži-vati samo među ženama i ova je predstava postala naš kolektivni manifest samoosećanja u društvu koje svoj jedini kontinuitet nalazi u različitim obrascima mizoginije. Radeći Crvenu, sve smo postale feministkinje! Predstava Crvena: seks i posledice igrana je na repertoaru punih pet sezona, što je za nas (ali i ovo pozorište) postalo svojevrsni rekord. Deset godina nakon praizvedbe ovog komada, mislim da znam u čemu je bila tajna dugog i uspešnog života ove predstave. Ona je stavila pod reflektore iskustvo koje većina gura pod tepih, ali i više od toga: ova je predstava jasno i nedvosmisleno govorila o tome da je pravo na legalan i medicinski abortus neotuđivo pravo svake žene, bez obzira na to šta joj govore partner, mediji, crkva... ili ma koja društvena instanca zainteresovana za raspolaganje vašom ma-tericom, vašim telom, dakle: vašim životima. Predstava Crvena: seks i posledice bila je predstava o mizoginiji, ženskim pravima, ženskoj psihi ali i čas pro-choice edukacije vođen tako da žene uteši, ohrabri i osnaži da uzmu svoj život u svoje ruke.

Za mene, Crvena je bila odrastanje. Nakon pet godina njenog života na sceni Bitef teatra, više nisam bila ista zbunjena devojka koja ju je napisala. Knjiga zahvaljujući kojoj sam završila komad, postala je prva tačka u mom feminističkom (samo)obrazovanju ... i deset godina kasnije: zatičem sebe kao ženu koja zna da feminizam nije stav, već korpus znanja; kao ženu kojoj je ovo znanje pomoglo da prevaziđe os-ećaj rastrzanosti između različitih pogleda na rod i oprečnih (autode-struktivnih) emocija s kojima sam se (u odrastanju) borila. Osećam se slobodnom! Verujem da sam slobodna da budem žena onako kako ja to želim, a ne onako kako bi se to od mene moglo očekivati. Deset godina kasnije, međutim, razumem i da sam pripadnica ciljne grupe koju država, sistem i mediji optužuju za hedonizam, sebičluk, produženo školovanje, belu kugu i najzad: odumiranje srpskog naro-da. Pročitajte ovo naglas i oslušnite kako zvuči: odumiranje srpskog naroda! Zatičem sebe kao ženu koju opominju na biološki sat, kao da je on nešto što nije deo mene i čega nisam svesna. Zatičem sebe kao ženu koju pitaju: „Pa, kad ćeš ako ne sad?“ i „Zar ne želiš da se ostvariš ko majka?“, kao da to pitanje nije intimno i kao da se može plasirati u bilo kojoj, učtivoj konverzaciji. Na kraju, zatičem sebe kao feministkinju koja odgovara: A ŠTA VAS BRIGA?! Sebe kao ženu koja, na sebi svojst-ven način, odgovara pitanjem: A ŠTA VAS TO BOLI KURAC?! Nisam primetila da bilo koju instancu sistema zanima kako (kao slobodna umetnica, dakle: nezaposlena osoba) živim u Srbiji; koliko radim a koliko zarađujem; koliko dana godišnje provodim na putu (u stalnoj jurnjavi za poslovima koje ne smem da odbijem, iz egzis-tencijalnih razloga); kako se snalazim za svoje zdravstveno i socijalno osiguranje i kad sam poslednji put bila na odmoru. Nisam primetila da bilo koju instancu sistema zanima kako se osećam kad, kao relativno afirmisana autorka, zarađujem manje nego u vreme kada sam bila

studentkinja i ne primećujem da bilo koju instancu sistema zanima iz kojih razloga ne uspevam da zasnujem zdrav partnerski odnos, u kom bi bilo moguće planirati budućnost i organizovati život tako da dete koje bih rodila može da raste u normalnoj i stabilnoj atmosferi. Nisam primetila da u našem društvu postoji bilo koja institucija koja će mi pomoći da svoje dete vaspitam u skladu s principima nenasilja ili da ga lečim – ako se razboli, bez onog dela kad ja, kao majka, treba da prosim po tabloidima i rijaliti šou emisijama. Nisam primetila da će sistem zaštiti moje dete od vršnjačkog ili drugog rodno zasnovanog nasilja, ako se desi da se rodi kao homoseksualna osoba, ili ako se desi da mu/joj je otac homoseksualac, niti smem da mislim šta bi se desilo ako bih rodila dete druge boje kože. Dokle god u našem društvu ne budu postojale instutucije i jasne procedure po ovim pitanjima, od mene niti bilo koje druge žene, ne možete očekivati da se „ostvarimo kao majke“ – šta god ova fraza značila.U tom smislu, za opstanak Srba i Srbije, brinem isto onoliko koliko Srbi i Srbija brinu za mene! Roditi dete, u ovom društvu, značilo bi produžiti agoniju... i nova verzi-ja Crvene govori upravo o tome.Deset godina i stotinak predstava nakon praizvedbe ovog komada u režiji moje Jelene (rođene sestre i doživotne rediteljke!) Crvenu na scenu postavlja moj najbliži prijatelj i dugogodišnji kreativni saradnik Vojislav Arsić.

Deset godina kasnije, osećam da mi je ovaj komad, u svojim ličnim i političkim implikacijama, podjednako važan, s tim što- ovoga puta, ne mislim da je njegov cilj tešenje, ohrabrivanje i osnaživanje žena. Ideja nove predstave sadržana je u šamaranju sistema, kog nije briga i u čijim mehanizmima, svesno ili nesvesno, (sa)učestvujemo- svi. Pa, ako se prva Crvena bavila konstatacijom mizoginije u društvu, druga za cilj ima da joj izađe na crtu. Previše ste mizogine i mizogini da biste slušali žene koje vam pričaju o mizoginiji!Zato je došlo vreme da o njoj govore muškarci. Uostalom, njene smo žrtve – svi.Isto tako kao što svi učestvujemo u njenom umnožavanju.

Milena Bogavac

FEMINIZAM NIJE PITANJE BIOLOŠKE PRIPADNOSTIIntervju sa Vojislavom Arsićem, rediteljem predstave

Komad Crvena bavi se ženskom psihom, mizoginijom i različitim aspektima abortusa. Zašto si odlučio da ga postaviš sa šesn-aestoricom muškaraca?Pitanje abortusa je primer na kome ispitujemo problem nasilja nad ženama. Predstava polazi od statistike prema kojoj se u Srbiji, svake go-dine, izvrši 100- 200 000 namernih prekida trudnoće. Mi ne oplakujemo ove cifre, već pokušavamo da shvatimo zašto se to dešava, s tim da se pravo žene na legalan, medicinski abortus ne dovodi u pitanje. Muška-rac i žena imaju ravnopravnu ulogu u procesu reprodukcije, ali žena ima isključivo pravo na svoje telo i odluke koje ga se tiču. Time što muškarci igraju u predstavi koja tematizuje žene i ženska prava, želeo sam da kažem kako pitanje nasilja nad ženama nije problem grupice glasnih žena, već celog čovečanstva. U svom aktivističkom i umetničkom radu, dugi niz godina baviš se uključivanjem muškaraca u borbu za rodnu ravnopravnost. Gde je na tom putu mesto ove predstave i kakvu društvenu promenu ona treba da izazove? Pitanje rodnog identita ključno je u stvaranju ravnopravnog društva u kome će žene biti bezbednije. Socijalne konstrukcije roda u pogledu maskuliniteta deluju na stavove i ponašnje muškaraca u odnosu prema ženama. Mi se u predstavi bavimo položajem žena u Srbiji i time kako ih društvo tretira, društvo koje čine muškarci i žene. Velika većina će se složiti sa tim da je bela kuga i smanjenje nataliteta jedan od najvećih problema u zemlji. Ista ta velika većina će vam reći da je uloga žene u rešavanju ovog problema ključna, ali će nakon toga – naprimer, prošle godine, u porodičnom nasilju ubiti 27 žena. Ovde nešto ne valja. Želimo da nam žene rađaju male Srbe i Srpkinje, a onda ih tučemo, maltretira-mo, ponižavamo, diskriminišemo i ubijamo. Prošle godine u Srbiji su dve

žene ubijene sekirom. Sekirom…Kada pričamo o neupitnom problemu povećanja nataliteta, ja postavl-jam pitanje: šta je konačni cilj naše nacije? Koliko želimo da nas bude? Kakvih da nas bude? I u kakvoj zemlji želimo da živimo? U kakvom društ-vu ta deca treba da odrastaju? Mislim da podsticanje rađanja nije pitanje kampanje, već je pitanje uređenja društva. Može li se predstava u kojoj igraju muškarci tretirati kao feministička? Apsolutno da. Ako shvatimo da je feminizam korpus znanja o društ-vu, rodu i politikama, jasno je da on nema nikakve veze sa biološkom pripadnošću. Trudili smo se da istražimo i spoznamo ženstvenost, pomešamo identitete i emocije, a s ciljem da podelu na muškarce i žene artikulišemo kao biološku. Predstava je nastala kroz istraživački i eduka-

tivni proces tokom kog smo analizirali identitete, društvo, ženstvenost, muškost … i tokom kog smo pokušali da spoznamo bol s kojim se žene suočavaju nakon zajedničkog čina muškarca i žene. Zašto je istraživački i edukativan proces kroz koji su tvoji glumci prošli bio ključan za nastanak ove predstave? Meni je važno da kroz umetnički rad imam uticaj na društvo. Ne za-nima me kulinarsko pozorište, već pozorište koje adresira društvene teme i gura zajednicu ka promenama. U tom pogledu glumci ne mogu da oponašaju tekst, već moraju da ga žive. Oni moraju duboko anal-izirati temu kako bi o njoj mogli sigurno da govore na sceni i van nje. Glumci u ovoj predstavi igraju u svoje ime i stoje iza onoga što govore. Oni svoje stavove ne dele na one koje zastupaju na sceni i druge, van nje. Divni i talentovani mladi ljudi koji igraju u ovoj predstavi su am-basadori nenasilja, pokretači promena, borci za ženska prava i rodnu ravnopravnost. Kao takvi služe Srbiji. To je pravi patriotizam.

RAZRODNJAVANJE MUŠKARACA „Prihvatanje tradicionalnih muških uloga u osnovi otuđuje muškarce u odnosu na njihovu ljudsku suštinu i sputava njihovu individualizaciju. Zato je ključno pitanje pomirenja i postizanja trajnog mira, i na Balkanu, ali i globalno, pitanje „razrodnjavanja” muškaraca (degendering of men), i pretvaranja muškaraca od „neprijatelja” u „saveznike”. Saveznike žena, ali i saveznike drugih muškaraca i saveznike samima sebi. To je u suštini ključno pitan-je identiteta i njegovih koordinata. Odgovornost za ovaj zaokret leži i na ženama, koje su, pod pritiskom potrebe za oslobođen-jem od patrijarhata, odmakle u svom kritičkom razumevanju

rodnosti, ali i na muškarcima, koji u suštini treba da preuzmu aktivnu ulogu u svom vlastitom „razrodnjavan-ju” i time izađu iz stega nametnutih rodnih uloga koje ih sputavaju.“ Dr Marina Blagojević, Muški identiteti, kriza maskulinite-ta i nasilje na Balkanu. Da li su muškarci naši prijatelji?, 2013.

ISTRAŽIVANJE CRVENE Svest o ženskoj seksualnosti i abortusu, kolonizovanu od strane javnog domena, razumemo kao posledicu društvenog intervencionizma u individualni psihološki prostor, sa funkcijom da se ono privatno prvo reguliše, a onda, kao komercijalizovana ponuda, izloži opštem interesu nacije. Kreiranje predstave koja poziva publiku da prepoznaje društve-no poreklo svoje intimnosti, prati naučno istraživanje transformacije identiteta glumca koji nudi sebe kao kanal za glasove ženske telesno-sti zarobljene u patrijarhalnim dozvolama izražavanja. Postavljeno je pitanje: Ako je za srpske žene zajednička spoznaja ženstvenosti kroz bol (Bogavac, 2002), kako je doživljeno iskustvo „postajanja ženom”

(Deleuze & Guattari, 1987) reformulisalo identitete glumaca-koautora? Svi saradnici su učestvovali u seriji radionica koje su se bavile feminis-tičkim pokretom, medicinskim aspektima abortusa, reproduktivnim zdravljem i ličnim doživljajem abortusa žena. Pored informativnih sesija, ponudili smo im laboratoriju (Sesame pristup) za osmišljavanje sebe kao drugačijeg: bespolnog, prelaznog, čulnog, neživog, smeštenog u podzem-lje i ponovo rođenog, kako bi istražili dionizijski gubitak individualizma. Muškarci na sceni koji nam prenose žensku intimnost, uveličavaju doživl-jaj opresije nad ženskom seksualnošću i naglašavaju penetraciju njenog tela društvenim normama. Ona je disciplinovana radi zajedničkog dobra i povoljne demografske slike. „Koliko duboko društvo treba da uđe u matericu da bi bilo zadovoljeno?” (Koautor predstave, 2015). Aleksandar Bulajić i Maja Maksimović

MILENA BOGAVAC je spisateljica, dramaturškinja, pozorišna rediteljka, slem pesnikinja i radnica u kulturi. Rođena je u Beogradu, 1982. gde je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Napisala je petnaestak pozorišnih komada, koji su izvedeni u brojnim srpskim i evropskim pozorištima. Dobitnica je nagrada „Borislav Mihajlović – Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo, „Josip Kulundžić“ za „izuzetan uspeh u oblasti pozorišta“ i nekoliko drugih... Od 1999. godine, sa rediteljkom Jelenom Bogavac, radi u okviru pozorišne trupe Drama Mental Studio. Nezavis-no od rada u trupi, sarađuje sa mnogim organizacijama i institucijama kulture među kojima su Bitef i Centar E8. Piše i izvodi slem poeziju, a prve dve zbrike objavio joj je SKC NS. Pozorišni komadi koje je napisala, prevedeni su na više jezika i uvršteni su u nekoliko antologija savremene drame. Od 2006. do 2010. radila je kao selektorka i umetnička direktorka Ex teatar festa – festivala eksperimentalnog, niskobudžetnog i angažova-nog pozorišnog izraza, u Pančevu. Redovno vodi radionice zasnovane na upotrebi dramskih tehnika u obrazovanju, radionoce za razvoj dramskog teksta i radionice slem poezije.

VOJISLAV ARSIĆ rođen je u Beogradu, 1983. Osnivač je I izvršni direktor omladinske organizacije Centar E8. Od 2001. godine, konciprao je, režirao i producirao nekoliko pozorišnih predstava, izvođenih u pozorištima i na festivalima, širom regiona. Vodio je brojne treninge za trenere u oblasti upotrebe pozorišta u edukaciji, a bio je angažovan i na razvoju i popular-izaciji ovog vida teatra, na projektima rađenim u Srbiji, Hrvatskoj i Make-doniji. Jedan od stvaralaca programa „Budi muško“ - kroz koji mladići promovišu rodnu ravnopravnost i nenasilje i stvaraju novu sliku „bal-kanskog muškarca“. Pored teatra, bavi se PR-om i omladinskim radom, u više oblasti. Studira pozorišnu režiju na Novoj akademiji umetnosti, u klasi profesora Ljubiše Ristića. Od 2010. godine, u saradnji sa Milenom Bogavac, radi predstave sa mladim ljudima, paralelno artikulišući metod nazvan pozorište kao omladinski rad. Ovaj metod bazira se na principima kolektivnog autorstva i povlačenju znaka jednakosti između aktivizma i umetnosti, etike i estetike, procesa i produkta, ličnog i političkog.

CENTAR E8 je omladinska organizacija usmerena na rad sa mladim ljudima širom Srbije. Inovativnim kampanjama, upotrebom društvenih mreža i raznovrsnih, kreativnih metodologija, edukujemo mlade o nenasilju, rodnoj ravnopravnosti, zdravim stilovima života i značaju aktiviranja u društvu. Tim organizacije čine mladi eksperti i ekspertkinje u edukaciji, organizaciji kampanja od javnog značaja i procesima javnog zagovaranja u oblasti omladinske politike. Verujemo da su mladi ljudi super-heroji i heroine svojih života i našeg društva. Osnažujemo ih da otkriju svoje super-moći, preuzmu inicijativu i slobodno i ravnopravno izraze svoje osobenosti, kako bi živeli u društvu kakvo žele. BITEF TEATAR je pozorište otvoreno, za sve vrste scensko-izvođačkih umetnosti kako je i opisano u osnivačkoj povelji osnivača pozorišta, gospođe Mire Trailović, stvoreno da istražuje sve vrste čistih i međužan-rovskih veza između osnovnih rodova- dramskih, plesnih, vizuelnih i muzičkih scenskih praksi.Bitef teatar nastao je kao pozorište BITEFa- festivala koji je u našoj pozo-rišnoj sredini uvek bio nosioc novog, avangardnog, svežeg, istraživačkog, slobodnog i društveno angažovanog. Tradicija repertora Bitef teatra je tradicija mogućnosti istraživanja različitih žanrovskih formi, kroz međužanrovsku kombinatoriku između plesa i drame, drame i opere, video produkcije, lecture performansa, dokumentarnog teatra, verbatim teatra, konceptualnog plesa, performansa, različitih akcija animacije, uličnog teatra, strip teatra, world art teatra i drugih formi savremenog teatra nastalih iz ukrštanja i reformulisanja različitih rodova i pozorišnih praksi. Bitef teatar je mesto stalnog, otvorenog dijaloga umetnika i sredine. U sadržajnom i formalnom kontekstu. Pozorište živo u so-cio-političkoj stvarnosti u kojoj nastaje, sa jakom edukativnom ulogom za generaciju mladih izvođača i publike otvorene ka savremenim teatar-skim tokovima.

www.e8.org.rs