Универзитет у БеоградуФилозофски факултетОдељење за историју

Семинарски рад

Тукидидов историјски метод

Предметни професор: Студент:Немања Вујчић Јована Милановић

Београд, децембар 2012.

Садржај :

1. Пелопонески рат......................................................................1 2.Тукидидова биографија...........................................................2 - Стратег............................................................................33. Садржај дела............................................................................3-54. Тукидидско питање.................................................................5-6 - Херодот и Тукидид.........................................................6-7

Пелопонески рат

Непријатељство које је владало између Атине и Спарте, након завршетка Грчко- персијских

ратова и упркос склапања тридесетогодишњег мира између поменутих држава, резултирало је

избијањем Пелопонеског рата. Како Тукидид наводи у свом делу „Најистинитији узрок, али онај

о коме се најмање говори, мислим да је био тај што су Атињани постали велика сила и што су

уливали страх Лакедемонцима и тако их приморали на рат.“1

Из првобитног Делског савеза, основаног након ратова са Персијом ради даљег ослобађања

Хеладе од поменуте опасности, развила се атинска поморска сила. Атињани су благајну која се

до 454. године налазила на острву Делосу, пренели у Атину . Број чланица Атинског поморског

савеза се увећавао временом и достигао број од око 300 полиса ; сви полиси су морали да

плаћају неку врсту доприноса, или новчаног у виду фороса или доприноса у бродовима.

Рат је трајао од 431. до 404. године, и сам је Тукидид, признат као утемељивач

историографске науке узео учешћа. Стога, као савременик, „ Тукидид, Атињанин, описао је рат

који су Пелопонежани и Атињани водили једни против других. Почео је од самог почетка рата,

јер је мислио да ће рат бити велики и најзначајнији од свих претходних.“2

1 Тукидид, Пелопонески рат, књига I, глава 23.2 Исто, глава 1.

Тукидидова биографија

Као што обично бива са античким писцима, Тукидид у свом делу „ Пелопонески рат“ даје

јако мало података о себи, али дело јесте један од малобројних извора битних за његов живот. О

Тукидиду писао је Маркелин, који је живео у 5. веку нове ере, затим постоји и један чланак од

Суиде. Зна се да је рођен око 460. године п.н.е у Атини3. Име његовог оца је Олор, што је једна

од информација које и сам писац спомиње : „ Противници ових издајника, међутим, који су били

бројно јачи - тако да су могли да спрече да се градске капије одмах не отворе - у договору са

Еуклидом, заповедником који је дошао из Атине да чува ово место, пошаљу по другога

заповедника трачке области, Тукидида, сина Олоровог, писца ове књиге, који се налазио на

острву Тасу, парској колонији.“4 Олор је име трачког порекла, исто име је имао и један трачки

краљ који је своју ћерку оженио за Милтијада, учесника и победника у бици на Маратонском

пољу. Стога је Тукидид и у своје време сматран за рођака, односно сестрића лаконофила Кимона,

Милтијадовог сина, највећег политичког непријатеља Перикла. У прилог томе стоји и чињеница

да сам Тукидид помиње да поседује златне руднике у Тракији, који су му предати вероватно као

наследно добро.

Пореклом аристократа, засигурно је да је добио јако добро образовање, као његов учитељ се

помиње и филозоф Анаксагора, а стилски утицај на његово дело имали су јонска филозофија и

софисти Анаксагора, Протагора, Сократ.

Једна од малобројних информација које помиње о свом животу јесте да је око 430. године

боловао од куге , која је погодила целу Атину : „И сваки човек био он лекар или лаик, може да

изнесе своје мишљење о томе одакле је дошла куга и који су узроци изазвали толике промене – а

ја ћу међутим, рећи како она настаје и изнећу на шта треба обратити пажњу, ако би се она опет

изненада појавила – да би човек унапред знао и да би је могао препознати. Јер, и сам сам лично

боловао од ње а гледао сам и друге како болују.“5

Након опоравка од куге, Тукидид је изабран за стратега 424. године. Због неуспешне

одбране Амфипоља и закашњења прогнан је на двадесет година. Зна се да се након завршетка

Пелопонеског рата 404. године вратио у Атину, али не и колико је тачно живео након тога.

Мисли се да вероватно није доживео ерупцију Етне на Сицилији 396. године.

3 М.Ђурић наводи да је Тукидид рођен око 454. године у Халимунту код Фалера, на атичком полуострву.4 Тукидид, Пелопонески рат, књига IV, глава 104.5 Исто, књига II, глава 48.

Стратег

За стратега Тукидид је изабран 424. године, што значи да је у то време морао имати најмање

тридесет година, јер се стратешка служба није давала раније. Спартански заповедник Брасида је

решио да нападне колонију Атине у Тракији, Амфипољ, на реци Струми. Атински заповедник

Еуклид, који се за време опсаде налазио у самом Амфипољу, наредио је да се позове други

трачки заповедник, Тукидид. Тукидид је за то време боравио на острву Тасу са својих седам

бродова. Амфипољ је од острва удаљен на пола дана пловидбе, али је Брасида изнео услове за

предају града, страхујући да Тукидид има довољно утицаја на становништво, због поседовања

златних рудника. „ И зато понуди умерене услове за предају и објави проглас: да сваки грађанин

Амфипоља или Атињанин који у граду борави, уколико жели, може ту остати на свом поседу и

уживати једнака права и законе, а ако не жели, може да оде и изнесе своју имовину у року од пет

дана.“6 Становништво града прихвати ову понуду, не обазирући се на заповедника Еуклида, и

Тукидид тако беше оптужен да није стигао да на време спречи предају значајне атинске колоније.

Након тога Тукидид се нашао у Ејону на Струми, успевши да га одбрани и на копну.

Био је прогнан на двадесет година, све до 404. године, и о том периоду његовог живота

може се само нагађати. Мисли се да је доста времена провео у путовању, и да је боравио на двору

македонског краља Архелаја. О свом прогонству Тукидид пише: „ А задесило ме је и то да сам

био прогнан из своје земље на двадесет година, после мог заповедништва код Амфипоља. И

пошто сам био упознат и са приликама и једне и друге стране, а нарочито са ситуацијом код

Пелопонежана – с обзиром на моје изгнанство могао сам се у миру упознати с догађајима.“7

Садржај дела

Поделу Тукидидовог дела на осам књига начинили су Александринци. У првој књизи

Тукидид настоји да опише успон Атине, од њених раних почетака, до почетка Пелопонеског

рата. За њега овај рат ће бити најзначајнији од свих претходних, и од Грчко-персијских ратова, и

он свом читаоцу то жели и да докаже : „Па иако људи онај рат који се тренутно води увек

сматрају највећим, а када он престане више се диве давној прошлости, ипак, за оне људе који

закључују о садашњим чињеницама, овај рат ће показати да је значајнији од свих оних који су

6 Исто, књига IV, глава 105.7 Исто, књига V, глава 26.

били раније.“8 Даље пише о формалним узроцима избијања Пелопонеског рата, о сукобу Коринта

и њене колоније Коркире око града Епидамно. Значајан део чине и говори које су у народној

скупштини у Атини најпре изрекли Коркирани, а затим и Коринћани ; говор лакедемонског

краља Архидама, по којем је првих десет година рата (431-421) добило назив, и успон атинске

моћи од Грчко-персијских ратова до 431. године.

Са другом књигом почиње приказ Пелопонеског рата, најпре опседањем Платеје од стране

Тебанаца током пролећа 431. године. Начин на који је Тукидид излагао догађаје током писања

дела је хронолошки, по смени годишњих доба : „ Овде у мом излагању почиње рат између

Атињана и Пелопонежана и њихових савезника, када већ нису имали никаквих међусобних веза,

осим преко гласника ; и када су рат једном започели водили су га непрекидно. А описан је оним

редом како су догађаји текли и како су се смењивали лето и зима.“9 Друга књига обухвата прве

три године сукоба , до 428. године. Значајно место чини Периклеова беседа поводом ратних

жртава у току прве године рата, описи куге која је задесила Атину током друге године сукоба, и

последњи говор Перикла поводом пошасти, од које је и сам страдао. Тукидид, иако показује

колико цени Перикла као државника, као и његове политичке идеје, не одустаје од своје

објективности у приказу ратних година : „И тако је Атина, иако по имену демократија, у ствари

била влада првог човека.“10

Трећа књига такође обухвата три године рата. Тукидид посвећује пажњу предаји Платеје

након опсаде од стране Спартанаца, која је трајала три године, све до 427. године, и првом

походу на Сицилију. У четвртој књизи описује освајање Пила у Месенији захваљујући

Демостену, и Китере, као и своју неуспешну акцију у одбрани Амфипоља. И ова књига обухвата

три године ратовања.

Пета књига обухвата период од 422. до 416. године. Тукидид пише о погибији двојице

војсковођа код Амфипоља – Брасиде и Клеона, 422. године. Следеће године Атина и Спарта

склапају споразум о миру, такозвани Никијин мир, и писац износи у свом делу све тачке

мировног уговора. Предвиђено је да мир траје педесет година, и да важи за Атину и Спарту и

њихове савезнике. Тукидид није сматрао склапање Никијиног мира као прекид сукоба, већ као

зачетак поновних сукоба између Спарте и Атине. „ Свака од двију страна настојала је нанијети

штету другој гдје се год могло и зато треба и тих шест година и десет месеци исправно схватити

као дио једног великог рата од двадесет седам година.“11 У прилог томе говори битка код

Мантинеје 418. и опсада острва Мелос 416. године.

8 Исто, књига I, глава 21.9 Исто, књига II, глава 1.10 Исто, глава 65.11 A.Lesky, Povijest grčke književnosti, Zagreb 2001, 459

На почетку шесте књиге Тукидид је представио најстарије народе који су живели на тлу

Сицилије – Сикане и Сикуле. И у шестој и седмој књизи описује неуспешну Сицилијанску

експедицију. Значајно место шесте књиге су две супротстављене беседе Никије и Алкибијада. У

осмој књизи уводи Персијанце и сатрапа Тисафрена, склапањем три споразума између Спарте и

Персије, и појављивање Спарте у улози поморске силе. У Атини је 411. године срушена

демократија, државним ударом који је извршио олигарх Антифонт. Тукидид о њему пише са

дивљењем : „Међутим, човек који је смислио на који ће начин цео овај потхват довести до овог

резултата и који је дуго радио на томе, био је Антифонт, који у погледу обдарености није уступао

ниједном Атињанину свога времена и који је био најспособнији и да нешто смисли и да своје

мисли у говору изложи.“12 Описује Декелејски рат од 413. до 411. године, и ту Тукидид осму

књигу нагло прекида.

Тукидидско питање

Тукидидско питање чине појединости везане за његово дело, као што су нагло

пркидање дела 411. годином, стилске разлике, и доба у којем је Тукидид започео писање свог

дела. То је питање на које још увек историчари и филолози нису пронашли одговор. Сматра се да

у погледу стила, последња књига није као остале, и да њен аутор можда и није сам писац, или да

је књига представљала само скицу, која је требала бити још редигована. Пошто се не зна тачна

година Тукидидове смрти, постоје и теорије да услед смрти није успео да доврши дело.

Поставља се у питање када је започео писање „Пелопонеског рата“. На самом почетку

прве књиге, пише да је почео од самог почетка рата. Постоје теорије да је током рата прикупљао

грађу и информације о рату, а да је након 404. године започео писање. Друге теорије су да је

један део дела написао у току рата, а онда по свршетку га и довршио ; или да је је током

двадесетогодишњег изгнанства, које не знамо где је провео, да ли у Македонији или Пелопонезу,

написао целокупно дело.

Знамо да је Тукидид доживео цео сукоб између Атињана и Пелопонежана, и он сам о

томе извештава : „Ја сам наиме живео током целог рата, и био у таквом животном добу да сам

могао да га схватим. И обратио сам на рат велику пажњу да бих све што тачније дознао.“ 13

Такође, из самих његових речи је јасно да своје дело није намеравао да заврши са 411. годином,

12 Тукидид, Пелопонески рат, књига VIII, глава 6813 Исто, књига V, глава 26

већ да је хтео да опише читав рат, до 404. године, јер доноси и резултат Пелопонеског рата : А

ову историју написао је онај исти Тукидид, Атињанин, истим редоследом како се шта догађало –

за време лета или зиме – све док Лакедемонци и њихови савезници нису учинили крај атинској

моћи и заузели Дуге зидове и Пиреј.“14

У делу се налази девет уговора, као што је уговор о Никијином миру, и четрдесет и једна

беседа. Посебно место чине антилогије15, карактеристичне за софисте, одакле се и види велики

утицај који су софисти имали на Тукидида. Такве антилогије су беседе Коринћана и Коркирана у

атинској скупштини, беседе спартанског краља Архимеда и ефора Стенелаиде, затим беседе

Алкибијада и Никије. У осмој књизи нема беседа, што је један од разлога зашто се мисли да није

завршена.

Тукидид као савременик догађаја имао је изузетну прилику, да представи ратне догађаје

онако како су се одвијали. Оно што га разликује од ранијих писаца – логографа, међу којима се

налази и Херодот иако их не удаљава већа временска разлика, јесте да упркос учествовању у

дешавањима, није био приклоњен нити једној страни у току сукоба. Истом оном мером којом је

описивао атинске ратне подухвате и њихове државнике и изражавао своје дивљење, узвратио је и

поштовањем према супротној страни. У трагању за истином и прикупљањем материјала, није

веровао у оно што је чуо, без да то провери, нити је представљао догађаје онако како су се њему

чинили. У описивању Пелопонеског рата, даје праве узроке избијања сукоба, и оне који су

служили као параван.

Поред објективности, која га чини јасно другачијим од софиста, значајна карактеристика

његовог дела је и реалистични поглед, на прилике ратовања, карактеристике државника кроз

беседе, целокупно и атинско и спартанско друштво ; као и црте песничког изражавања.

Херодот и Тукидид

Херодота је још Цицерон први назвао „оцем историје“ , али као оснивач историографије и

први писац историје, појављује се Тукидид. Херодот се сматра за последњег логографа, претече

првих историчара. Провео је велики део своје животне доби путујући и записујући све што је

видео или чуо, док за Тукидида не можемо са сигурношћу рећи где је провео време свог

прогонства. Херодотову историју чини приповедање о далеким крајевима и културама, док се

14 Исто.15 „Противстављење двеју или више беседа о истом питању, те често излази на видело оштар контраст“. М.Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд 1986, 412.

Тукидид бави само једним предметом, Пелопонеским ратом, и највећи део његовог дела чини

политичка и војна историја коју пише са погледа стратега и државника, а не јонског путника.

Херодотово дело чини велики број митова, због чега га и Тукидид критикује: „Могуће је,

међутим, да ће одсуство митског елемента бити мање пријатно за ухо.“16 Своје дело, иако

недовршено, написао је у циљу расветљавања и разумевања сукоба две највеће силе Хеладе –

једне поморске и једне копнене. За њега неће постојати значајнији догађај од Пелопонеског рата,

који ће чинити размеравање снага, а одлучиваће о судбини читаве Хеладе.

16 Тукидид, Пелопонески рат, књига I, глава 22.

Библиографија:

Литература :

1.Душанка Обрадовић, предговор: О Тукидиду и Пелопонеском рату ; Тукидид,

Пелопонески рат, Београд 2010

2. A.Lesky, Povijest grčke književnosti, Zagreb 2001, 449-474

3. М. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд 1986, 405- 431

Извор:

Тукидид, Пелопонески рат, Београд 2010, превела Душанка Обрадовић