aa1

123

1.Pokusaji objasnjenja naucne promene Tehnickim terminom naucna promena oznacava se svaka smena teorija koje se odnose na isti domen I iskustva. Jedan od najosnovnijih problema u filozofiji nauke je ste problem objasnjenja fenomena naucne promene,I u tom pogledu razlikujemo dva osnovna stanovista: 1.Kumulativizam 2.Revolucionizam Kumulativisticko,.stanoviste naucne promene-njegovi predstavnici smatraju da se prilikom svake naucne promene,zadrzavaju izvesni bitni elementi stare teorije,ko ji ulaze u sastav nove teorije; time se tvrdi kontinuitet u rastu naucnog znanja , koji se,sa svoje strane,odvija gomilanjem,akumulacijom pojedinacnog znanja,tj. odredjenih dostignuca. Naravno,postoji vise vrsta kumulativistickog shvatanja: razlikujemo njegove jake I slabe oblike: pristalice jacih oblika tvrde kompletnu ocuvanost starih teorija u naucnoj promeni (interteorijski redukcionizam),dok p ristalice slabijih smatraju da prilikom naucne promene dolazi do izvesnih korekc ija bitnih elemenata stare teorije koji su zadrzani u novoj (u smislu njihovog p rosirenja I sl.),pa da se u tom smislu moze govoriti samo o aprosimaktivnoj ocuv anosti starih teorija. Revolucionisticko stanoviste insistira na tome da se prilikom razvoja nauke,sa s menama teorija,dogadjaju radikalni rezovi,u pitanju su momenti diskontinuiteta,u kojima dolazi do smene kompletne teorijske aparature: nijedan element stare teo rije ne ostaje ocuvan u novoj teoriji-naucne revolucije Interteorijski redukcionizam kao jako kumulativisticko shvatanje u potpunosti pr oizilazi iz radikalnog empirizma, ciji predstavnici smatraju da se nauka izvodi iz iskustva I da,zahvaljujuci tome, predstavlja adekvatan opis tog iskustva. Sta to znaci da se nauka direktno izvodi iz iskustva? To da je iskustvo apsolutno n ezavisno u odnosu na razum, I da ga ovaj belezi malte ne u potpunosti pasivno; p o interteorijskom redukcionizmu u organizaciji iskustva ne ucestvuju nikakvi apr iorni elementi,kategorijalni aparat I tome slicno. Stefan Amsterdamski u vezi sa ovim kaze da teorijski um deluje direktno pod pris ilom empirijskih cinjenica,dok je naucna teorija zapravo superstruktura,koju taj um gradi na osnovama koje su potpuno nezavisne od njega. Te osnove sacinjava is kustvo,tacnije materijal zadobijen putem cula ili culne datosti,dok se izgradnja teorije vrsi uz pomoc posmatranja I eksperimenata. Dakle,korektnim posmatranjem I doslednim sprovodjenjem eksperimenata,ali korektnim posmatranjem iznad svega, mi na osnovu culnih datosti formiramo, tzv. opservacione iskaze-iskaze koji tre ba da na adekvatan nacin odslikavaju nase iskustvo (ukoliko su metode ispravno k oriscene),da bismo zatim,polazeci od tih opservacionih iskaza,koji su singularni ,metodom induktivne generalizacije,izvodili univerzalne sudove nauke (otuda I dr ugi naziv induktivizam). Kao sto je vec u startu napomenuto,direktne posledice ovakvog stanovista su kont inuitet znanja I njegov kumulativan karakter: postoji skup vec otkrivenih istina (teorija) kojima samo dodajemo novootkrivene istine. Pojam lazne istine je kont radikcija,jer ako opservacione iskaze formiramo na osnovu culne datosti,I ako to m prilikom neophodne metode sprovodimo korektno,onda teorija nikako ne moze biti lazna; to se moze dogoditi samo ukoliko nisu ispostovani svi neophodni uslovi z a sprovodjenje,pa cak ni tada ne govorimo o laznim teorijama,vec o sistemima uni verzalnih sudova koji uopste nisu bili lazne teorije.Teorija,ako je teorija mora biti I istinita I za definiciju mora da pruza adekvatan opis citavog polja rele vantnog iskustva. U skladu sa tim,teorije koje se smenjuju ne se u sustini bitno razlikovati: svaka nova teorija je nova samo u tom smislu I eventualno detaljni ja; svaka nova teorija mora biti logicka posledica stare teorije,svodiva na nju. Ovo je idealni sematski slucaj radikalnog empirizma. Drugi,razradjeniji slucajev i jesu:

1. Logicki pozitivizam 2. Savremeni konfirmacionizam 2.Logicki pozitivizam I logicki empirizam Ova dva termina se vrlo cesto u literature uzimaju sinonimno,ali medju njima pos toji izvesna razlika: logicki pozitivizam je postao logicki empirizam onog momen ta kada je Karnap princip verifikacije zamenio principom konfirmacije (1936 godi ne); dok je princip verifikacije oznacavao princip dokazivanja putem iskustvene provere,princip konfirmacije je princip dokazivanja putem stepena verovatnoce-na vodjenjem pozitivnih instance,dokazujemo da je iskaz verovatan I svaka nova inst ance povecava njegovu verovatnocu (doprinosi konfirmaciji). Logicki pozitivisti su smatrali da nauka predstavlja sistem dokazanih visoko ver ovatnih univerzalnih iskaza koji na adekvatan nacin opisuju citavo polje relevan tnog iskustva,a dve osnovne doctrine na koje se pravac oslanjao svakako su bile: 1. Doktrina induktivizma-indukcijom iz singularnih,opservacionih iskaza izvodimo univerzalne sudove nauke,s tim sto moraju biti zadovoljeni odredjeni uslovi: da ne postoji kontraevidencija (npr.crni labud) I da je uzorak koji ispitujemo rep rezentativan. 2. Doktrina opservacionizma-opservacioni iskazi predstavljaju fiksno jezgro-oni se ne dokazuju,jer se formiraju na osnovu culnih datosti,I to u momentu opazanja ,korektnim sprovodjenjem kontrolisane opservacije po karakteru singularni iskazi . U skladu sa ovim,logicki pozitivisti su formulisali I kriterijum demarkacije nau ke od onoga sto nije nauka,sudova nauke,od onih sudova koji to nisu: samo oni su dovi koji mogu biti izvedeni iz opservacione osnove mogu biti sudovi nauke; ukol iko to nije slucaj,sud je ili analiticki,ili je tautologija,ili je metafizicki,o dnosno pseudo-sud. Prema ovoj poslednjoj vrsti sudova,logicki pozitivisti su bil i narocito lose nastrojeni,smatrajuci da oni za nauku znace propast: kako mozemo svoje znanje zasnivati na necemu zasta nemamo potvrdu u iskustvu,niti nacina uz pomoc koga bismo utvrdili da li je uopste verovatno? Konacno kompletan projekat izgradnje naucne teorije izgleda ovako: 1. Polazimo od pocetnih uslova-to je cinjenicka situacija koju zelimo da objasni mo-eksplikandum plus ono cime objasnjavamo-eksplanans- prirodni zakoni. 2. Uslovi koje objasnjenje mora da zadovoljava formulisu se cisto logickim putem -ekslikandum mora biti logicki impliciran od eksplanansa; -eksplanans mora sadrzati opste,univerzalne sudove -eksplanans mora imati empirijski sadrzaj -eksplanans mora biti istinit 3.Objasnjenje se primenjuje na citavo polje relevantnog iskustva za datu teoriju 4.Polazeci od iskustva,metodom kontrolisane opservacije formulisemo opservacione iskaze koji sacinjavaju fiksno jezgro nauke. 5. Putem indukcije,a vodeci racuna o pravilima korespodencije (metodama koje sva ki teorijski pojam povezuju sa adekvatnim empirijskim entitetom),konacno formuli semo teoriju 6.Standardan uslov koji svaka teorija kao sistem mora zadovoljavati,a to je da b ude konzistentna,sto bi ukoliko su svi prethodni uslovi zadovoljeni,moralo biti slucaj. Poperova kritika logickog pozitivizma

Poper je zapravo, u potpunosti opovrgao logicki pozitivizam,pokazavsi neodrzivos t doktrina na kojima on pociva: a) Cisto opservacioni iskazi ne postoje,odnosno ne postoji fiksno jezgro na kome bi pocivala nauka. cool.gif Indukcija nikada nije bila upotrebljavana u nauci,induktivna logika de facto ne postoji Naime,sto se kritike opservacionizma tice,opservacioni iskazi kao neki siguran o snov nauke ne postoje sami po sebi,odnosno zasnovani su iskljucivo na culnim dat ostima,niti je to moguce,jer,kaze Poper,da bismo uopste nesto mogli da vidimo,ne ophodan nam je referentni teorijski okvir (back-ground teorija) u kome cemo izvr siti interpretaciju tih datosti,a u koja ulaze sva nasa ubedjenja,opsti I indivi dualni interesi,ustaljena verovanja I predrasude,drustveni stavovi I ideologija, filozofija,kao I celokupno naucno znanje zajednice kojoj pripada subject posmatr anja. U skladu sa tim,proizilazi da su cak I najjednostavniji opservacioni iskaz i interpretirani-npr.iskaz: Ovde-sada-belo -interpretiran je u skladu sa rudimentar nim teorijama prostora,vremena I boja. Dakle,fiksno jezgro nauke ne postoji-opse rvaciona jezgra variraju od jednog teorijskog okvira do drugog. Kritika indukcije-za indukciju je karakteristicno to da,otkad postoji njena upot reba (ili kvazi upotreba) u nauci,postoji i pitanje,tacnije,problem njenog oprav danja: kako opravdati strategiju po kojoj se zakljucci dobijeni u ogranicenom po lju istrazivanog primenjuju na neograniceno polje neistrazenog? Pokusaji resavanja ovog problema krecu se u dva osnovna pravca-u pravcu logickog opravdanja indukcije I u pravcu pragmatickog opravdanja indukcije. Logicko opravdanje indukcije-polazi od zahteva da se u indukovanom zakljucivanju mora imati ista vrsta validnosti koju poseduje deduktivno zakljucivanje da bi n jegova primena bila racionalna; ta se validnost obezbedjuje uvodjenjem tzv. prin cipa indukcije,koji bi trebalo da obezbedi da se iz konacnog broja singularnih i skaza moze izvesti univerzalni iskaz,cesto deduktivnim putem; sam princip ima st rukturu tvrdjenja da je u prirodi isti tip uzroka uvek pracen istim tipom efekat a,pa se iz takvog stava I dovoljnog broja utvrdjenih veza jednog tipa dogadjaja moze izvesti zakljucak d ace odredjeni tip efekata nuzno pratiti relevantne uzro ke. Naravno,odmah se postavlja pitanje zasnovanosti principa indukcije,i u tom p ogledu,postoje dva pristupa problemu: 1.Induktivno zasnivanja indukcije-uvodjenjem hipoteze o uniformnosti prirodnih t okova,I to,kako u vremenskom,tako i u prostornom smislu,a vaznije ove hipoteze s e izvode iz nedostatka kontraevidencije,sto potvrdjuje celokupno ljudsko iskustv o (induktivan zakljucak). Dakle,princip indukcije se opravdava univerzalnim stav om o uniformnosti prirodnih tokova,koji se izvodi iz iskustva,za sta je opet pot reban princip indukcije (greska cirkulariteta). 2.Aprioristicko zasnivanje principa indukcije-indukcija predstavlja jedan nezavi stan logicki princip,koji se ne moze izvesti iz iskustva,ni iz drugog logickog p rincipa,a bez njega nauka nije I ne bi mogla biti moguca (Bertran Rasel). To je pristup opravdanju indukcije koji nije racionalan,jer bi,po toj osnovi,I svaki d rugi stav mogao biti proglasen a poriori validnim. 3.Pragmaticno opravdanje indukcije-princip se ne moze dokazati ni deduktivno,ni induktivno,ali se moze dokazati da je to jedini princip koji omogucava saznanje, te da se njegovim usvajanjem ne bi nista izgubilo,a odbacivanjem sve (Hans Rajhe nbah). Ovo je oborio Poper pokazivanjem da metod kojim se mi u nauci de facto sl uzimo (falsifikacija) moze da simulira indukciju,da deluje kao indukcija a da to zapravo nije. Sto se logickog opravdanja indukcije tice,njega je sasvim jasno I precizno ospor io jos Hjum (primer sa bilijarskim kuglama): to sto je B do sada uvek bilo uzrok A,ne znaci da to tako mora da bude I u buducnosti-uvek je moguce naici na sluca j koji ce dati protivrecne posledice. Pa na cemu onda zasnivamo nase znanje? Po Hjumu,na navici-to je jedino sto imamo I za sta smo u stanju,I zato se moramo ti me I zadovoljiti. U tom smislu Hjumova kritika nije bila konsekventno sprovedena

,ali ce zato to,umesto Hjuma uciniti Poper-on kaze: mi nikada ne mozemo iz niza singularnih iskaza zakljuciti univerzalni iskaz,I to iz sledecih razloga: a) Zahteva se da primerak na koji iskaz referira bude reprezentativan,a to ne mo zemo nikada imati cool.gif Zahteva se da nema kontraevidencije,ali to nikada ne mozemo znati,jer j e u pitanju beskonacan skup,pa samim tim I princip konfirmacije otpada,buduci da je skup beskonacan,verovatnoca iskaza se povecava pozitivnim uzorkom. Dakle,mi u nauci ne izvodimo hipoteze iz opservacione osnove indukcijom (kao sto su to smatrali logicki pozitivisti),vec se mi u nauci sluzimo tzv. hipotetickodeduktivnim metodom: polazimo od onoga sto se naziva heuristicka (istrazivacka) hipoteza, koju potom testiramo izvodeci iz nje posledice (kontekst opravdanja),p a ako se pokaze da medju posledicama postoje I one koje su kontradiktorne,hipote zu odbacujemo. Kako dolazimo do heuristicke hipoteze? Pitanje konteksta otkrica. Induktivisti s u smatrali racionalnim putem-prikupljanjem opservacionog materijala,tj. direktni m opservacijama pojedinacnih cinjenica (cinjenice=culne datosti). Danas se,medju tim,sve vise dopusta da naucno otkrice ima iracionalnu dimenziju: ono je cesto p roizvod: ono je cesto proizvod slucaja ili kreativnosti (Kekileova ciklicna jedn injenja I Keplerove eklipticne putanje planeta umesto kruznih). Ono sto je pri svemu ovome bitno napomenuti jeste to da mi zapravo nikada ne moz emo da utvrditi da li je neka hipoteza istinita,ali zato mozemo utvrditi da je o na lazna: kriterijum demarkacije vise nije dokazivost,vec oborivost,opovrgljivos t-eksplanatorni model: njutnovska I relativisticka fizika. Sve sto u takvom sluc aju treba preduzeti jeste oboriti postojecu teoriju,odbaciti je, a zameniti novo m teorijom,koja je od nje bolja,ali u tom smislu da je manje lazna,jer objasnjav a I ono sto je stara teorija bila u stanju da objasni,ali I ono sto nije bila u stanju da objasni. Ipak,stvari ne idu tako jednostavno: svaka,ma koja tvrdnja moze se spasti npr. u vodjenjem ad hoc hipoteza. Ad hoc hipoteze sluze samo da bi datu kontrainstancij u nekako dovele u sklad sa odgovarajucom teorijom,a same se ne proveravaju. Pope r je postavio izricit zahtev da se ad hoc hipoteze I ostale alternative,koje omo gucavaju izbegavanje opovrgavanja hipoteza,u nauci nikada ne upotrebljavaju,ako uopste hocemo o nauci da govorimo. Sa druge strane (a to ce Poper kasnije I priz nati),cak I kada se neka teorija pokaze laznom,mi je ne smemo odbaciti,sve dok n e nadjemo novu teoriju koja bi je na adekvatan nacin zamenila (primer sa Darvino vom teorijom evolucije). Koja je Poperova pozitivisticka teza? On se bavio I politickom filozofijom ( Beda istoricizma , Otvoreno drustvo I njegovi neprijatelji ) I insistira,I u drustvu I u na uci,na progresu: treba osmisliti nekakvu metodu koja bi doprinosila stalnom prog resu kako nauke,tako I drustva. U suprotnom,kaze Poper,imamo dogmatizam u nauci, a totalitarizam u drustvu. Konstantni progress moguce je postici jedino na osnov u konstantnog kritickog stava prema svemu postojecem,prema postojecim preovladaj ucim metodama u nauci I drustvu koje obecavaju d ace ih dovesti do savrsenstva. 4.Savremeni konfirmacionizam Tzv. Dijem-Kvainova hipoteza: posledica uz pomoc koje se testira izvesna hipotez a,nikada se ne izvodi jedino iz date hipoteze,vec iz citavog niza pomocnih pretp ostavki sa kojima zajedno hipoteza koja se testira konstruise celovitu teoriju; prema tome,uvek je moguce izbeci opovrgavanje hipoteze pod testom,I to na jedan od sledecih nacina: -Uvodjenjem ad hoc hipoteze -Ad hoc modifikacijom eksplicitnih ili koordinacionih definicija,koje povezuju j edan teorijski sistem sa odredjenim empirijskim sadrzajem -Promenom teorije pomocu koje se vrsi interpretacija iskustva -Skeptickim ignorisanjem rezultata opservacije ili eksperimenta Takodje se naziva I prihvacen pogled na svet I zapravo je product logickog pozit ivizma,te u neraskidivoj vezi sa njim. Razlike I slicnosti leze u tome sto savre meni konfirmacionizam prihvata sve kritike upucene logickom pozitivizmu,ali do o

dredjene mere,tako da sama koncepcija induktivizma ne bude bitno narusena. Tako bi neki od osnovnih stavova savremenog konfirmacionizma bili: 1.Istiniti I nepogresivi opservacioni iskazi ne postoje,ali se uz pomoc jedne re lativno neutralne background teorije mogli formulisati prilicno pouzdani I auton omni opservacioni iskazi koji bi mogli biti adekvatna empirijska osnova nauke. 2.Indukcija nije metod kojim se dolazi do naucnih teorija,ali je prilicno pouzda n metod njihove konfirmacije. 3.Naucni termini kroz istoriju menjaju svoja znacenja,ali uvek ostaje jedno rele vantno jezgro koje je dovoljno za redukciju,ili se,pak,I ta promenjena znacenja nekako mogu usaglasiti. 5.Kriticki racionalizam Karla Popera Poperovo delo Logika naucnog otkrica opredstavlja svojevrstan pokusaj filozofskog utemeljenja jedne nove teorije saznanja iz koje bi se izveo takodje novi concept naucnog metoda;iz tog razloga je i Logika naucnog otkrica I morala poceti kritick om analizom tradicionalne epistemologije I teorije nauke, a rezultat te I takve analize,svakako je moralo biti odbacivanje tradicionalnog pojma znanja kao kao i stinitog opravdanog verovanja. Naime,Poper je izneo na videlo jednu bitnu razlik u koju je tradicionalna epistemologija ili predvidjala,ili prikrivala,a koja je od presudnog znacaja za samu definiciju znanja, a samim tim, I za citavu teoriju koja se bavi fenomenom; u pitanju je razlika izmedju pojma verovanja kao sadrza ja u koji verujemo I pojma verovanja kao nase psiholoske reakcije na taj sadrzaj . Jer,svaki spoznajni akt sastoji se iz dva aspekta-subjektivnog I objektivnog; I,dok je tradicionalna teorija sazananja akcenat stavljala na subjektivni aspect ,Poper insistira na onom objektivnom,jer,u nauci treba da se bavimo cinjenicama, a ne nasom uverenoscu u njih. S tim u vezi,Poper na pocetku Logike naucnog otkric a uvodi distinkciju izmedju psihologije I logike saznanja: psihologija saznanja b avi se istrazivanjem procesa zamisljanja novih ideja,dakle-nasom inventivnoscu,d ok se logika saznanja bavi istrazivanjem metoda uz pomoc kojih se te postavljene hipoteze testiraju. Sada,tradicionalna logika saznanja prakticno je bila logika analize induktivnog metoda (ili induktivna logika),jer se smatralo da se u nauc i sluzimo induktivnim metodom. Medjutim,vec je Hjum ukazao na problematicnost ov og metoda. 6.Hjumova analiza I kritika indukcije Tradicionalna epistemologija,a samim tim,I filozofija nauke,smatrale su da se u nauci sluzimo principom indukcije svaki put kada formiramo novu naucnu teoriju. Hjum je bio prvi koji je doveo u pitanje legitimnost procesa indukcije; svoju an alizu zapoceo je pitanjem kako? Na osnovu cega? Mi zapravo vrsimo prelaz sa inst ancija koje imamo u iskustvu na one instancije koje nemamo u iskustvu-pitanje za snovanosti principa indukcije. Pa na osnovu principa uzrocnosti (pitanje zasnova nosti)?-na iskustvu: jer,kada se covek prvi put u zivotu susretne sa nekim predm etom ili pojavom,o tome kako ce taj predmet ili pojava delovati na druge predmet e ili pojave (I obrnuto),on ne moze nista da zna,ukoliko o tome nema iskustva. D akle,o vezi izmedju nekog uzroka I posledice zakljucujemo na osnovu iskustva. Medjutim,postavlja se pitanje da li jet a veza nuzna? Nije,jer nase se iskustvo o dnosi samo na dogadjaje koji su se zbili u proslosti: u proslosti se jedna ista vrsta uzrocno-posledicne veze konstantno javljala na isti nacin I pod istim okol nostima,izmedju dve posebne vrste dogadjaja (primer sa bilijarskim kuglama); bud uci da je to tako,mi na osnovu verovatnoce smatramo d ace se isto dogadjati I u buducnosti; iz toga sto taj I taj predmet poseduje te I te osobine,verovatno je da I ostali predmeti iste vrste poseduju istovetne osobine. Verovatno,pominje Hj um,ali ne I nuzno. Dakle,princip indukcije pociva na principu verovatnoce; on nije I ne moze biti l ogicki utemeljen,zbog cega nije u stanju da obezbedi naucnim teorijama onu izves znost na kojoj tradicionalna koncepcija nauke I saznanja toliko insistira. Princ ip indukcije,jednostavno nije legitiman princip zakljucivanja. Medjutim,iako to jeste tako,mi se ipak I dalje sluzimo (I treba da se sluzimo) principom indukcij

e jer bolji nemamo. Sta vise,indukcija,kao ona koja je zasnovana na navici,nama je nuzna. Ovo stoga sto smo mi kao svesna bica uslovljeni ponavljanjem I asocija cijama ideja I bez toga bismo tesko uopste mogli da prezivimo: u osnovi naseg zi vota,pa I toka svesti,jeste navika I ona je nas vodic u zivoti . 7.Poperova kritika Hjumovog stanovista Unutar Hjumovog filozofskog stanovista moguce je uociti dva aspekta: logicki I p siholoski problem indukcije. a) Logicki problem indukcije tice se opravdanosti zakljucivanja od instancija ko je smo imali u iskustvu (kod Popera: singularni opservacioni iskazi) ka onim ins tancijama koje nismo imali u iskustvu (kod Popera: univerzalni iskazi nauke). cool.gif Psiholoski problem indukcije tice se opravdanosti naseg ocekivanja slic nosti izmedju ove pomenute dve vrste instancije. Osnovni problem je sto su kod Hjuma odgovori na ova dva problema medjusobno supr otstavljeni: odgovor na logicki problem je negativan (zakljucivanje od onih inst ancija koje smo imali u iskustvu ka onima sa kojima to nije slucaj,nije legitimn o zakljucivanje),dok je odgovor na psiholoski problem indukcije pozitivan (nasa ocekivanja slicnosti izmedju instancija moze I mora biti prihvaceno,jer smo mi t ime uslovljeni-drugo nemamo,I to je prosto nacin na koji funkcionisemo). Medjutim,ova suprotstavljenost odgovara,Hjumovo stanoviste,zapravo,cini unutrasn je protivrecnim,I stoga krajnje problematicnim,jer,ono,kao takvo,u osnovi razara svako filozofsko polaziste I nuzno ima svoj rezultat radikalni skepticizam,jer ako nasim zivotima upravlja navika koja se ne moze racionalno opravdati,onda se nase znanje svodi na verovanje. Zato je,zakljucuje Poper,Rasel I mogao reci da H jumova filozofija predstavlja slom racionalnosti XVIII veka I u vezi sa tim post aviti odlucno pitanje: da li je, unutar empirijske filozofije,uopste moguce naci odgovor na Hjumov izazov,ili je pak,skepticizam njegova neizbezna posledica? Glavni razlog Poperovog neprihvatanja Hjumove teze o samo-verovatnoci sveg naseg znanja jeste sto ona pociva na zdravorazumskoj teoriji ljudskog znanja koja je, takodje, u sebi protivrecna-u njenoj osnovi pocivaju dve medjusobno suprotstavlj ene teze: a) realisticki pojam sveta (da svet postoji objektivno,nezavisno od nas kao sazn ajnih subjekata),I to je teza koju Poper svesrdno prihvata; druga teza jeste tzv . cool.gif teza sdravorazumskog saznanja,koju Poper naziva kofa teorijom ; sve nase z nanje predstavlja modifikovan,uredjen materijal,koji smo zadobili putem cula,dok je proces saznavanja predstavljen kao akumulacija tog materijala,akumulacija u kofi nase svesti. Krajnja konsekvenca ove teze jeste ono do cega su dosli I Hjum I Barkli: ne postoji nista osim nasih oseta,utisaka I slika secanja,sto je u di rektnoj suprotnosti sa tezom o realistickom pojmu sveta. Hjum je problem resio tak o sto je odbacio tezu o realisticnosti sveta,tacnije,tezu koja bi iz ove morala da sledi,a to je teza o realisticnosti naseg znanja, a opredelio se za opciju da je sve nase znanje zasnovano na navici, tj. na principu slicnosti I verovatnoce ,I,kao takvo,ono je racionalno neopravdivo. Medjutim,Poper je,za razliku od Hjuma,nastojao da utvrdi kako je (I da li je uop ste) ovu teskocu moguce prevazici,ako ne I zaobici? To je uspeo tako sto je poka zao da teorija na kojoj teza o tzv. zdravorazumskom saznanju pociva tzv. psiholo ska teorija-u svojoj bazi pogresna. Naime,po psiholoskoj teoriji,nas zivot cine samo konstantna ponavljanja,a zivot nase svesti se moze svesti samo na tokove ti h ponavljanja. A to je,prema Poperovom misljenju netacno; jer,iako je cinjenica da ovi tokovi cine deo zivota nase svesti,ipak njen najveci deo ostaje otvoren z a ono sto je novo I neponovljeno. Gde lezi zabuna? U tome sto mi na dogadjaje,na stvarnost ne reagujemo samo na osnovu navike,kao sto je smatrao Hjum; tacno je da slicnost I ponavljanje igraju odredjenu ulogu u nasoj svesti I zivotu,ali ne kao njihovi kljucni faktori,kao ideje-vodilje,vec kao proizvodi. Proizvodi toga sto mi na izvesne pojave I dogadjaje sa kojima se susrecemo prvi put u zivotu,re agujemo kao da su oni slicni nasim iskustvima iz proslosti; mi ih interpretiramo kao one koji se ponavljaju. Dakle,u osnovi svih nasih reakcija lezi jedan siste m ocekivanja,anticipacija,interpretacija,prihvatanja,interesa I sl.- sistem koji

je uvek pre ma kakvog ponavljanja,pre uocavanja ma kakve slicnosti; nama ne ruk ovodi navika,vec taj sistem cija jet a navika samo puki proizvod. 8.Poperova pozitivisticka teza (teorija deduktivnog metoda) To je teorija metoda kritickog proveravanja naucnih hipoteza (odnosno teorija) I njihove selekcije. Iz novo postavljene hipoteze dedukcijom se izvode zakljucci, a zatim se ti zakljucci uporedjuju jedan sa drugim,ne bi li se uspostavile logic ke relacije medju njima. To je process testiranja hipoteza,odnosno teorija,I sas toji se iz cetiri dela: 1) proveravanje konzistentnosti sistema-logicko uporedjivanje zakljucaka date te orije izmedju sebe. 2) Ispitivanje logicke forme teorije,sa ciljem da se utvrdi da li je teorija emp irijskog,odnosno naucnog karaktera,ili je po svojoj formi tautoloska. 3) Uporedjivanje date teorije sa konkurentnim teorijama-ne bi li se utvrdilo koj a teorija daje najadekvatniji,u smislu najmanje lazan opis polja relevantnog isk ustva 4) Proveravanje teorija putem promena empirijske primene zakljucaka,koji se iz n je mogu izvesti pomocu ranijih prihvacenih (osnovnih) iskaza. Iz teorije koji se iz nje mogu izvesti pomocu ranije prihvacenih (osnovnih) iskaza. Iz teorije koj a se proverava dedukuju se odredjeni singularni iskazi,tzv. predvidjanja medju koj ima se biraju oni koji ne mogu biti izvedeni iz ranije teorije (posebno oni koji toj ranijoj teoriji protivrece),potom se vrsi testiranje tih predvidjanja primeno m u praksi I eksperimentima,pa,ako eksperiment ili prakticna primena potvrde pred viddjanja primenom u praksi I eksperimentima,pa,ako eksperiment ili prakticna pri mena potvrde predvidjanje za teoriju kazemo da je (za sada) prosla proveru; ukolik o ne teorija je opovrgnuta. Tako sve dok postavljena teorija izdrzava detaljne I ostre provere I tokom naucnog progresa ne biva zamenjena drugom teorijom (ne bi va oborena),za nju se moze tvrditi da je dokazala svoju vrednost,tj. da je potkr epljena proslim iskustvom.

9.Ispitivanje logicke forme teorije Iskazi teorija koje su po svojoj formi empirijski,imaju logicku formu striktno-u niverzalnih iskaza (oni kojima figuriraju samo univerzalna imena),a mogu se izra ziti u formi negacije striktno-egzistencijalnih iskaza. U takvoj formi,naucni za koni mogu se uporediti sa pravilima iskljucivanja ili zabrane,jer iskljucuju zab ranjenu mogucnost da nesto postoji (x koje nema f),zbog cega su opovrgljivi: ako prihvatimo kao istinit singularni iskaz koji tvrdi postojanje onoga sto univerz alni zakon zabranjuje,onda taj iskaz krsi datu zabranu-on opovrgava univerzalni zakon. Ni striktno-univerzalni,ni striktno-egzistencijalni iskazi nisu ograniceni,bilo prostorno,bilo vremenski; iza toga sledi da striktno-egzistencijalni iskazi,za r azliku od striktno-univerzalnih,nisu opovrgljivi (bar ne drugim striktno-egziste ncijalnim iskazima),jer nije moguce imati u visu celinu sveta da bi se ustanovil o da nest one postoji,nije postojalo,nit ice ikada postojati-jedino sta moze da opovrgne striktno-egzistencijalni iskaz jeste striktno-univerzalni iskaz. Po ist om principu,ni striktno-univerzalni iskazi nisu podlozni verifikaciji,jer nije m oguce ustanoviti da ne postoji nista od onoga sto zakon zabranjuje. Ipak,u pogle du obe ove vrste striktnih iskaza moguce je u principu odluciti empirijski,I to tako sto postojanjem odredjenog stanja stvari,striktno-egzistencijalni iskaz moz e biti verifikovan,a striktno-univerzalni opovrgnut. 10.Problem izbora izmedju konkretnih teorija Kada odabiramo neku teoriju izmedju vise konkurentnih I zasto?

Odlucujuci faktor jeste stepen proverljivosti,odnosno opovrgljivosti: ona teorij a koja ima vise prilike da bude pobijena iskustvom,ona je opovrgljiva,samim tim, I njen empirijski sadrzaj je bogatiji,jer ona vise govori o iskustvu. Sa druge s trane,onja teorija koja je manje opovrgljiva,koja je stoga,verovatnija-empirijsk i je siromasnija. Dakle,ako rast naucnog saznanja odredjujemo kao raspolaganje t eorijama koje imaju veliki empirijski sadrzaj,onda u nauci moramo teziti sto niz em stepenu verovatnoce (jer teorija je verovatnija,ako nam je poznato malo nacin a kojima bismo je mogli opovrci)-prilicno paradoksalno,ako imamo u vidu opstepri hvaceno stanoviste da je veci stepen verovatnoce upravo ono sto je pozeljno I st o se ocekuje od naucnih teorija I sto uslovljava njihovu vrednost. Potkrepljenost ili stepen potkrepljivosti,objasnjava Poper,jesu neutralni termin i kojima oznacavamo onaj stepen do kog je neka hipoteza prosla ostre provere,I t ako pokazala svoju pravu vrednost. Pri tom treba napomenuti da se stepen potkrep ljivosti povecava sa brojem slucajeva koji potkrepljuju datu teoriju;obicno,prvi m takvim slucajevima pridajemo vecu vaznost nego onima na koje kasnije naidjemo, jer,kad je neka teorija vec dobro potkrepljena,onda pronalazenje novih slucajeva malo doprinosi podizanju njenog stepena potkrepljivosti. Medjutim,ukoliko se no vi slucajevi bitno razlikuju od ranijih,ovo pravilo ne vazi,jer to znaci da se d ata teorija potkrepljuje na novom podrucju primene: tada podkrepljujuci slucajev i mogu znacajno doprineti podizanju stepena potkrepljenosti teorije o kojoj je r ec,sto istovremeno znaci da oni potvrdjuju njenu pravu vrednost. Ostaje pitanje: u odnosu na sta se vrsi provera stepena potkrepljenosti neke teo rije? u odnosu na intersubjektivno vazece (osnovne) stavove. To su stavovi koji p o pravilu imaju formu singularnih egzistencijalnih iskaza,I to iskaza o polozaji ma (I kretanju) fizickih tela u odredjenim prostorno-vremenskim jedinicama-poloz aju I kretanju koji moraju biti dostupni posmatranju,I,na taj nacin,intersubjekt ivno proverljivi. Pritom,nije dovoljno da neku teoriju smatramo opovrgnutom,samo na racun toga sto smo prihvatili osnovne iskaze koji joj protivrece-da bi teori ja bila opovrgnuta,potrebno je sledece: 1.da postoji opovrgavajuca hipoteza 2.da pomenuti osnovni iskazi,osim sto protivrece teoriji koja se testira,I potkr epljuju opovrgavajucu hipotezu,cineci je na taj nacin intersubjektivno proverlji vom. Osnovni iskazi kojima vrsimo testiranje su konvencionalno prihvaceni. Konvencija lno,jer nema iskaza imunih na proveru,ali,da ne bismo zapali u beskonacni regres ,odredjene posebne iskaze prihvatamo na osnovu konvencije,koja se sklapa u sklad u sa odredjenom procedurom I pravilima: to da l ice osnovni iskazi biti prihvace ni ili odbaceni,odredjuje se prilikom primene teorije koja se testira. Usvojena konvencija predstavlja deo promene koja teoriju stavlja na probu. Nauka ne zapoc inje,kao sto se smatralo,akumulacijom iskustvenog materijala,I njegovom transfor macijom u neke vise celine,nauka trazi vec formirano stanoviste o stvarima I teo rijsku osmisljenost. 11. Karl Poper I filozofija beckog kruga I za Popera I za predstavnike Beckog kruga karakteristicno je to da njihove filo zofske teze,svoje temelje pronalaze u novovekovnoj filozofiji,ali prateci pritom razlicite tradicije: logicki pozitivisti svoje stanoviste zasnivaju na radikaln om empirizmu (Lok,Barkli,Hjum),dok Poper insistira na kantovskoj tradiciji,koja u prvi plan stavlja racionalnost. U skladu s tim,odlucno mesto u filozofiji logickog pozitivizma zauzima iskustvo, a vidljiv je I veliki uticaj Vitgenstajnove filozofije,kako ku je on izlozio u s vom Traktatu : u pitanju su koncepcija logickog atomizma I teza o podudarnosti stru ktura sveta,jezika I logike. Vitgenstajn je,naime,smatrao da u osnovi svake o do ve tri sfere pocivaju odgovarajuci jednostavni elementi koji predstavljaju njiho va atomska jezgra: kada je svet u pitanju,ti elementi su objekti u svojim osnovn im,najjednostavnijim stanjima,u logici se oni prepoznaju u elementarnim iskazima ,dok su u jeziku to imena. Sledstveno tome,osnovnim stanjima,stvari u stvarnosti

odgovaraju elementarni stavovi sastavljeni od imena,koji ih oslikavaju; sva ost ala stanja stvari I svi ostali iskazi mogu se izvesti iz ovih elementarnih,a nji hova istinitost je uvek u funkciji njihovih elementarnih delova. Logicki pozitiv izam u tom smislu predstavlja radikalni empirizam kome je data vitgenstajnijansk a forma: u osnovi svakog sistema naucnih teorija pocivaju iskazi koji direktno o slikavaju polje relevantnog iskustva,tzv. opservacioni iskazi: iz njih se indukc ijom izvode svi univerzalni iskazi nauke,respektivno izvesnim uslovima (odsustvo kontraevidencije I zahtev da uzorak,koji se ispituje,bude reprezentativan). U s kladu s tim,formulisan je I kriterijum smislenosti iskaza,a samim tim,I kriterij um demarkacije nauke od pseudo-nauke; oni iskazi koji se mogu svesti na,ili izve sti iz opservacionih iskaza,koj,dakle,izdrze empirijsku proveru,jesu smisleni is kazi I treba da budu iskazi nauke,dok svi oni iskazi koji nisu to u stanju (izuz imajuci iskaze matematike I logike,koji su analiticki,dakle,valjani nezavisno od iskustva),predstavljaju besmislene iskaze I nauka koja ih sadrzi u sebi nije nauk a,vec ono sto logicki pozitivisti nazivaju pseudo-naukom . Nije tesko uociti koliko je velikim delom logicki pozitivizam zapravo filozofija jezika: ovo s toga sto su njegovi predstavnici smatrali da su svi problemi filo zofije reseni,I da jedino mozemo da vrsimo dorado njihovih resenja; upravo iz ti h razloga,u centar njihovog interesovanja dolazi jezik-njihova istrazivanja su s emanticka istrazivanja I osnovna persprektiva posmatranja jeste lingvisticka,jer ,ako je vec reseno sve sto se imalo resiti,onda je jos ostalo resenja precizirat i,odnosno precizirati uslove koje dalja otkrica moraju zadovoljavati da bi bila relevantna za nauku. U skladu s tim,kao sto smo vec napomenuli,I kriterijum demarkacije postavljen je na semanticki nivo: kriterijum smislenosti iskaza jeste ujedno I kriterijum nji hove naucnosti,a to je princip verifikacije,odnosno konfirmacije. I upravo ce time biti motivisana Poperova kritika logicko pozitivizma. On smatra da se ovaj pravac nalazi na dobrom putu da,u svojoj krajnjoj konsekvenci,preras te u novu formu sholasticizma I verbalizma I na taj nacin postane ono sto I svak i dogmatizam-neproduktivno I u sebi zatvoreno misljenje. Po Poperu najsigurniji i ntelektualni gubitak jeste napustanje realnih problema I bavljenje verbalnim pit anjima . Verbalna pitanja nisu istinska filozofska pitanja,egzaktnost nije ono sto neku teoriju cini plodotvornom. Filozofija treba da se bavi formulacijom proble ma I teorijama hipotetickog karaktera koje te probleme resavaju,kao I kritickom analizom konkretnih teorija. Jer,Poper je pokazao da dve doctrine na kojima logi cki pozitivizam pociva,naime,opservacionizam I induktivizam,prosto ne stoje: ops ervacionizam iz tog razloga sto su elementarni iskazi kojima oslikavamo svoje is kustvo (nesvesno) interpretirani u odredjenom teorijskom okviru,a induktivizam,j er indukcija nije I ne moze biti sredstvo izvodjenja univerzalnih iskaza nauke i z elementarnih singularnih iskaza,jer su u pitanju skupovi iskaza razlicitih eks tenzija,od kojih jedan,onaj koji nas prevashodno interesuje,sadrzi beskonacno mn ogo clanova. Induktivna logika de facto nikada nije ni postojala; iskazi nauke s u uvek bili,jesu I bice samo hipoteze koje mogu biti manje ili vise potkrepljene ,ali nikada dokazane kao apsolutno istinite-uvek je moguce da,cak I ona teorija koja se do sada pokazivala kao najpotkrepljenija,bude u buducnosti opovrgnuta,st o nam potvrdjuje slucaj sa njutnovskom mehanikom. On smatra da je zadatak nauke: 1.Konstantna formulacija problema 2.Postavljanje hipoteza I njihovo resenje 3.Testiranje tih hipoteza,I to iskljucivo deduktivnim putem-iz teorije ciju prov eru zelimo da izvrsimo,izvode singularni stavovi,pa ako postoji neslaganje,teori ja je opovrgnuta,jer,da bi neka teorija predstavljala adekvatan,zadovoljavajuc o pis citavog polja relevantnog iskustva,ona ne sme imati kontradiktorne posledice . 4.Kriticko uporedjivanje teorija koje referiraju na isti domen relevantnog iskus tva 5.Odabiranje onih teorija koje daju njegov najadekvatniji opis; tek kada pronadj emo teoriju koja je bolja (u smislu da je manje lazna) od te teorije za koju je pronadjena kontraevidencija,tek je tada racionalno da prethodnu teoriju odbacimo

,tek tada,pored toga sto je opovrgnuta,za datu teoriju smemo reci I da je odbace na. Plodotvornost neke teorije rezultat je upravo sposobnosti da se vide novi proble mi tamo gde ih niko do sada nije uvidjao,I da se pronadju novi putevi za resavan je tih problema; ne u iskustvu,vec u misljenju lezi istinska snaga ljudske spozn aje-ono je pravi izraz nasih duhovnih moci,a njegova najvisa funkcija je kritick a: kriticko misljenje je ono najvrednije I ono osigurava stalni rast i napredak spoznaje,tj. nauke. I upravo je ovaj princip falsifikacije-mogucnost stalne zamene opovrgnutih teori ja,ono sto nauku razgranicava od onog sto nije nauka-kriterijum demarkacije. U pozitivistickoj koncepciji taj kriterijum je princip verifikacije/konfirmacije ,koji se uspostavlja sa svrhom da se radikalna kritika I odbacivanje metafizicki h iskaza kao besmislenih. U Poperovoj koncepciji to nije slucaj,on princip falsi fikacije kao kriterijum demarkacije uspostavlja sa svrhom da nauku utemelji I os igura kao teorijski sistem,I stavise,smatra da su metafizicke ideje cesto inspir ativne,u toj meri da su velikim delom doprinele razvoju I napredovanju nauke,sto ih,svakako,cini korisnim I pozeljnim u naucnom misljenju (ideja atomizma,ideja korspukularne teorije svetlosti,fluidne teorije svetlosti I sl.) 12.Testiranje hipoteza: opservacioni protokol I osnovni stavovi I Poper I filozofi Beckog kruga slazu se oko toga da nijedan iskaz nije moguce p roveriti direktno iskustvom,vec samo u odnosu na neke druge iskaze,koji su jedno stavnije forme od onih iskaza koje testiramo. Filozofi Beckog kruga uzimali su z a te iskaze opservacione iskaze I protokolarne recenice,dok je kod Popera rec o tzv. osnovnim stavovima,I po pitanju prirode I strukture tih stavova,stanovista predstavnika Beckog kruga I Karla Popera se u potpunosti razilaze. Opservacioni stavovi (Moris Slik,Momentalna tvrdjenja o culnim stavovima) -su oni koji iskazuju subjektivno iskustvo u trenutku opazanja. To su tvrdjenja o onome sto je meni sada dato u iskustvu,zbog cega u sebi sadrze demonstrativni element,koji ima ulogu gesta ostenzije (prikazivanja bez objasnjavanja); to pris ustvo demonstrativnog elementa je ono sto ih cini posebno pogodnim za fundament nauke,jer,da bi se demonstrativni element uopste mogao upotrebiti neophodno je d a postoji stvarna referencija-javljanje odgovarajuceg iskustva je preduslov za i zricanje opservacionog stava. Opservacioni iskaz je u potpunosti vezan za trenut ak u kome subjekt ima neposredni iskustveni dozivljaj kao preduslov njegovog izr icanja,I stoga je nehipotetickog karaktera. Ovo implicira da opservacioni iskazi imaju vrednost samo u trenutku kada subjekt ima odgovarajuci iskustveni dozivlj aj,dok u drugim,izmenjenim situacijama gube smisao,pa se ne mogu ponoviti ili za drzati. Medjutim,to ne predstavlja nikakav problem,jer se uvek mogu ustanoviti n ovi opservacioni iskazi koji ce se odnositi na novu situaciju I tako ponovo moci da posluze za proveravanje drugih iskaza. Protokol recenice (Karnap i Nojrat) -razlikuju se od opservacionih iskaza po tome sto ne predstavljaju momentalna tv rdjenja o culnim datostima,vec izvestaje o takvim tvrdjenjima. Njima se saopstav a da je subjekt u odredjenim okolnostima,utvrdio I zapisao (protokolisao) ono st o je imao u svom iskustvu. Npr. U trenutku t,Oto opaza crveni krug . Sledi da su protokol-recenice hipotetickog karaktera I stoga podlozne ispitivanj u I pogresivosti,sto ce reci da nemaju nikakav prioritet u odnosu na ostale empi rijske stavove,odnosno u krajnjoj konsekvenci,poenta bi bila da ne postoje stavo vi otporni na reviziju,cime se Nojrat priblizio Poperovom shvatanju problema emp irijske osnove nauke. Osnovni stavovi (Karl Poper) -su slicno protokol-recenicama,singularni egzistencijalni stavovi koji iskazuju da se u odredjenoj tacki prostora I vremena nesto dogodilo ili da nesto postoji;

ali ovde je akcenat na objektivnom dogadjaju ili postojanju,a ne u subjektivnom iskustvu o tome,I zato Poperovi isnovni stavovi ne mogu biti ni opservacioni st avovi,ni protokol recenice,jer oni,buduci da su stavovi o cinjenicama,transcende ntiraju empirijski dato I subjektivno iskustvo svesti. Preko opstih pojmova koji su u njima upotrebljeni,osnovi stavovi se ukljucuju u teoriju I govore o objektima I dogadjajima spoljasnjeg,realnog sveta-to su stavo vi o cinjenicama,koji se postavljaju kao da su intersubjektivno valjani,I koji,s toga,sluze za testiranje teorija. Ako teorija izdrzi testiranje,onda za nju moze mo tvrditi da je potkrepljena u odredjenom stepenu. Medjutim,posto su I osnovni stavovi po svom karakteru hipoteticki,postoji opasno st od zapadanja u beskonacni regres pri testiranju, zato se uvodi konvencionalno resenje. Posto nisu nikakve poslednje istine ,niti ih mozemo neposredno opravdati nasim iskustvima,osnovne stavove biramo I prihvatamo konvencionalno,ali ne s obz irom na njihov sadrzaj,da bismo ih uklapali u teoriju,vec s obzirom na stepen nj ihove potvrdjenosti. Mi smemo da odustanemo od njihovog daljeg testiranja ukolik o nam se ucini da su oni dovoljno potvrdjeni,a odluku o stepenu potvrdjenosti do nosi zajednica istrazivaca u nauci,cime se odigurava ono na cemu Poper insistira -nuzna intersubjektivna dimenzija svakog naucnog saznanja. To,medjutimi dalje ne ce znaciti da su osnovni stavovi dokazani kao istiniti,jer su oni hipoteze: nauc ne teorije,to su nase invencije-one mogu biti bolje ili losije postavljene,pa on da potkrepljene ili odbacene; od njih mi stvaramo svet,ali ne realni svet,nego n asu mrezu u koju pokusavamo da uhvatimo realni svet. 13.Poperova kritika Karnapove filozofije Rudolf Karnap je svakako jedan od najistaknutijih filozofa Beckog kruga,I jedan od retkih koji je usvajao Poperove kritike upucene njegovom stanovistu,sto je re zultiralo stalnim modifikacijama tog stanovista. Medjutim,od cega Karnap nikada nije odustao (a to je upravo ono sto je Poper najradikalnije kritikovao,sto je g lavna tema kritike),sto ujedno predstavlja I sadrzinsku okosnicu njegovog mislje nja,I citavog pokreta uopste,jeste empirizam kao temelj filozofije I destrukcija metafizike kao njen cilj. Naturalisticka teorija znacenja,po kojoj smislenost odnosno besmislenost nekog i skaza nije konvencionalno ustanovljena,vec predstavlja stvar aktuelne cinjenice . I skaz ce biti smislen ukoliko zadovoljava sledeca dva uslova: 1. ukoliko sve reci koje u njemu figuriraju I same imaju znacenje vracanje na Hobsa I Barklija,po kojima reci imaju znacenje ukoliko su ili mogu b iti povezane sa odredjenim posmatranim iskustvom ili fenomenom (nominalizam u je ziku) 2. ako celokupni iskaz ima smisao jer,I to je jos Rasel primetio,postoje izvesne kombinacije simbola koje samo izg ledaju kao smislene formule,a da to u stvari nisu (paradoks klase koja je clan s ame sebe-resenje je u Raselovoj teoriji tipova,koja podrazumeva hijerarhizaciju jezika na nivoe,pa je postaviti pitanje da li je neka klasa ili skup clan samog sebe,jedna sintaksno nedozvoljena notacija,jer to je isto kao kada bismo pitali da li je neki skup viseg nivoa nego sto jeste) Postavlja se pitanje kako je Karnap odgovorio na postavljene uslove? Na prvi uslov,tako sto je postavio zahtev da svi legitimniempirijski pojmovi mor aju biti izvedeni iz empirijske osnove,koju,pak,sacinjavaju perceptivno iskustvo I odredjene elementarne relacije,a na drugi izvodjenjem tipova ili klasa razlic itih predmeta ili pojmova,cije nekriticko mesanje nuzno void u pseudo-probleme I pseudo-stavove. Uslov je da je iskaz smislen ukoliko se moze redukovati na elem entarne,opservacione iskaze,sto je zapravo kriterijum verifikacije,koji je po sv ojoj sadrzini ekvivalentan dvoma gore navedenim uslovima. Sve u svemu,poenta je da metafizicki pojmovi I iskazi bivaju eliminisani kao besmisleni,a samim tim,ne ulaze u sastav nauke. Poper je kritikovao svako od ovih Karnapovih izvodjenja: 1. nominalisticka koncepcija pojma znacenja interpretira reci ekstenzionalno ili enumerativno,cime se dolazi do cisto nominalistickog jezika,koji nije I ne moze biti jezik nauke. Jezik nauke mora obilovati univerzalijama -recima sa precizno ut

vrdjenom intenzijom,ali neodredjene ekstenzije-da bi se mogle formulisati hipote ze,jer to je ono o cemu je u nauci rec. 2. Raselov imperative teorije tipova predstavlja nesto sto je prevazidjeno,naime ,dokazano je da je moguce konstruisati jezik,nezavisno od teorije tipova,u kome se mogu formulisati smisleni stavovi. 3. Princip verifikacije uzet za kriterijum smislenosti iskaza,void pogresnoj dem arkaciji nauke od onoga sto nije nauka-demarkaciji kojoj je osnovni cilj elimina cija metafizickih pojmova I iskaza (cime iz nauke bivaju eliminisani I uiverzaln i zakoni prirode,koji treba da budu njen deo,a koji to,opet,ne mogu biti,zbog to ga sto ne zadovoljavaju neki od gore pomnenutih Karnapovih uslova smislenosti). 14.Teorija o dobro formiranoj formuli ideja I ideja vestackog jezika

Ova teorija je dosla na mesto naturalisticke teorije znacenja,koju je Karnap vre menom napustio. Njome se tvrdi da je jezicki izraz dobro formirana formula u zav isnosti od pravila jezika,kojem taj izraz pripada. Sada,buduci da ta pravila vrl o cesto nisu dovoljno precizna, neophodno je uvesti pravila koja bi bila precizn ija, a samim tim,I nove forme izraza koje bi trebalo koristiti u skladu sa tim p ravilima,odnosno treba konstruisati novi (alternativni) pojmovno-jezicki okvir,s to de facto znaci,napraviti I uvesti u upotrebu vestacki jezicki sistem. Taj novi nacin govora trebalo bi da bude fizikalisticki nacin govora-govor o fiz ickim objektima I njihovom kretanju u prostoru I vremenu. Dakle,jezik fizike kao univerzalni jezik nauke,a mogucnost nekog iskaza da bude preveden na fizikalist icki jezik,ujedno bi predstavljala I dokaz njegove naucnosti. Kriterijum demarka cije jeste mogucnost prevodjenja iskaza na fizikalisticki jezik,ujedno bi predst avljala I dokaz njegove naucnosti. Kriterijum demarkacije jeste mogucnost prevodjenja iskaza na fizicki jezik kao u niverzalni jezik nauke. Poperova kritika je dvostruka: 1.Tezom o fizikalistickom nacinu govora,Karnap I Nojrat se ipak nisu makli sa po zicije metodoloskog solipsizma. Iako je fzikalisticki jezik,jezik o fizickim obj ektima I njihovom kretanju u prostoru I vremenu,elementarni iskazi koji sluze za testiranje svih drugih empirijskih iskaza su I dalje protokolarni iskazi,koji p redstavljaju izvestaje (samo) o mom vlastitom telu,koje izvodim (samo) iz svog s opstvenog iskustva. Testiranje iskaza zato ne treba da se zaustavlja kada stignemo do opservacionih stavova koje je subjekt protokolisao,jer to nam onemogucava odmicanje od subjekt ivne dimenzije posmatranja-testiranje treba zaustaviti onda kada dodjemo do inte rsubjektivnog slaganja oko iskaza o ponasanju fizickih tela. Idealni stavovi za testiranje su Poperovi osnovni stavovi koji predstavljaju obj ektivne,cinjenicke stavove,oko cijih sadrzaja postoji intersubjektivno slaganje. 3. Teza o ustanovljavanju jezika je neodrziva,iz razloga sto bi logika tog jezik a morala da bude izvan njega samog -to je pokazao jos Gedel,dokazujuci da se neprot ivrecnost ma kog sistema,ne moze dokazati sredstvima tog istog sistema. I upravo ovo ce navesti Karnapa na ono sto ce Poper sasvim ispravno reci da je p o svom znacaju za logiku I osnove matematike do danas ostalo neprevazidjeno: uvo djenje distinkcije izmedju object-jezika I meta-jezika. Objekt-jezik-jezik o stvarima,neposredan govor o fizickim objektima; Karnap ga n aziva materijalnim nacinom govora. Meta-jezik-jezik o iskazima objekt-jezika;Karnap ga naziva formalnim nacinom gov ora; sto je sasvim u skladu sa Tarskijevom semantickom teorijom istine,koju je I Becki krug prihvatao,a koja,stavise,I zahteva takvu distinkciju: X je p je istinito (u nekom jeziku l) ako je X zaista p. S obzirom na sve sto je navedeno,odredjenje smislenosti dobilo je jednu sasvim n ovu formu; sve sto je izrazivo u materijalnom nacinu govora,mora biti izrazivo I u formalnom nacinu govora; ukoliko to nije slucaj,rec je o besmislenom iskazu. Dakle,uslov smislenosti sintaksickih stavova (legitimni stavovi filozofije koji pripadaju I nauci) jeste njihova izrazivost u formalnom nacinu govora. Na to se I odnosi Poperova kritikika-na favorizovanje formalnog nacina govora na racun materijalnog,a razlog tom favorizovanju,Poper ponovo pronalazi u opsesiji

logickog pozitivizma za eliminacijom metafizike,I po njemu,paradoksalnom odredj enju sustine filozofije kao logicke sintakse jezika. 15.Uvodjenje principa verifikacije ili proverljivosti Umesto principa verifikacije Karnap je sproveo 1936. godine princip konfirmacije ,I od tada se logicki pozitivizam naziva logickim empirizmom. Ovu zamenu Karnap je ucinio ne bi li ublazavanjem nekako izbegao konstantnu teskocu sa kojom se su sretao,a koja se sastojala u tome sto su opsti stavovi koji su zapravo,predstavl jali naucne zakone,vecito ostajali izvan mogucnosti verifikovanja (zbog kritike indukcije). Tako je za kriterijum demarkacije nauke od onoga sto nije nauka,umes to principa verifikacije,ustanovljen je princip konfirmacije: pokazujemo samo ma nji ili srednji stepen verovatnoce iskaza,pri cemu svaka nova instance povecava verovatnocu. Medjutim,I ovde je posredi induktivno zakljucivanje,za koga je Pope r pokazao da,zapravo,nije nikakvo zakljucivanje-zamena principa verifikacije pri ncipom konfirmacije nije resila ni jedan od problema koji su bili postavljeni pr ed logicke pozitiviste,odnosno empiriste. Ovo,stoga,ponovo smatra Poper,sto osnovni Karnapov cilj ni ovoga puta nije bio d a izvrsi razgranicavanje nauke od svega sto je ne naucno,vec da pokaze da se met afizicki iskazi ne mogu konfirmovati (jer nema ni instanci koje bi doprinosile k onfirmaciji,niti ima onih koje bi pruzile kontraevidenciju,sto nas,u sustini,ope t vraca na princip verifikacije),pa stoga ni ne mogu da udju u sferu iskaza koji su smisleni. Bez obzira na sve modifikacije svog stanovista koje je Karnap ucinio,pod uticaje m Poperovih kritika,a koje svakako nisu bile bez znacaja za dalji razvoj nauke ( recimo pocetak razlikovanja objekt I meta-jezika),on ipak nikada nije odustao od onoga od cega je I zapoceo svoju filozofsku aktivnost: namere da obezbedi empir ijsku osnovu nauke i,kao krajnju posledicu toga,jednom zauvek okonca sa svakom m etafizikom. 16.Ideja istinolikosti kao kriterijum rasta znanja tj. naucnog progresa (Teorija istine) Za Logiku naucnog otkrica karakteristicno je to da u njoj Poper uopste ne upotrebl java termine istinito I lazno . Tako,na primer umesto tvrdjenja da je neko predvidjan je istinito onda kada su teorija I osnovni iskazi istiniti,on kaze da data pretp ostavka sledi iz konjukcije teorije I osnovnog iskaza. Nasuprot tome,kada zelimo da kazemo da je teorija pogresna,umesto toga mozemo reci da joj protivreci odre djeni skup prihvacenih osnovnih iskaza. Ovo stoga,sto pojmovi istinit I lazan predstavljaju logicke predikate koje upotreblj avamo pripisujuci iskazima odredjena svojstva,koja sup o svom karakteru vanvreme nska-karakterisu iskaz apsolutno nezavisno od bilo kakvih promena u empirijskom svetu,promena koje mogu dovesti do problematizacije situacije koja se izucava. S toga ovi pojmovi ne mogu dovesti do kakvog novog fundamentalnog problema,a to je ono do cega je nama u nauci stalo. Jer, uvek je problem ono sto nas tera da unapr edimo nase znanje,da postavljamo nove teorije I dolazimo do novih posmatranja I novih eksperimenata ,a samim tim,do novih I novih zakljucaka,koji sa svoje strane ostavljaju nove I nove probleme Drugi,bitan razlog zasto Poper u Logici naucnog otkrica ne operise pojmom istine,o dnosno istinitog I laznog,jeste taj sto ideja o objektivnoj istini,teoriji koja govori o korespodenciji meta I objekt nivoa,odnosno korespodenciji iskaza sa cin jenickim stanjem stvari,zahvaljujuci tome sto je formulisana u meta jeziku-OBJEK TIVNI,APSOLUTNI,METALOGICKI POJAM ISTINE. Medjutim,primecuje Poper,kako ideja istine kao korespodencija sa cinjenicama,izg leda vrlo plauzibilna I lako shvatljiva,ipak postoje teskoce u njenom razumevanj u,koje poticu iz siroke rasprostranjenosti misljenja da ona osigurava kriterijum za ono sto tradicionalna epistemologija naziva istinitim verovanjem ,a to I takvo (pogresno) razumevanje,sa svoje strane,potice od drugih, rivalskih teorija istine,k oje Poper naziva subjektivnim ili epistemickim (teorija koherencije tzv.pragmati cna teorija) koje hipostaziraju jedan kriterijum istine kojim sve teorije treba da teze,a koja se oslanja na subjektivnu dimenziju znanja (I pojma verovanja).

Za Tarskijevu metalogicku teoriju istine karakteristican je sasvim drugaciji pri stup,ona dozvoljava da neka teorija moze biti istinita,cak I ako mi kao saznajni subjekti,nemamo nikakvog razloga da je smatramo istinitom,kao I to da neka teor ija moze biti lazna,cak I kada postoje sasvim valjani razlozi za njeno prihvatan je. Velika prednost Tarskijeve teorije istine sestoji se u tome,sto ona,zapravo,sve vreme pred nas postavlja zahtev da tragamo za istinom,bez mogucnosti da ikada sa sigurnoscu tvrdimo da li smo je nasli; ona namece ideju istine kao regulativni princip,princip koji je ideja-vodilja progresa u nauci-nauka u svojoj sustini pr edstavlja trazenje istine,a biti sve blizi I blizi za Popera je isto sto I napredo vati u naucnom saznanju. Da li je samim tim u vezi moguce govoriti o tome da su neke teorije blize istini od nekih drugih-o kom stepenu istine teorije,o nekoj meri istine?