Srbljanovic-SERB

8/3/2019 Srbljanovic-SERB

1/27

Kakanien Neue Republik der Dichter Biljana Srbljanovi, Serbien

Burgtheater Dr. Karl Lueger-Ring 2 1010 Wien Tel +43 (0)1 51444-4140 www.burgtheater.at/kakanien

Biljana Srbljanovi

Rede vom 26. Jnner 2010 im Akademietheater

U danu kada su me pozvali da ovde govorim, smetala sam oca u bolnicu. Nije mu bilo dobro, nije

znao ta mu je, samo se nekako oseao slabo. Moj otac je uvek bio veliki, krupan, u stvari debeo

ovek, ipak i jak i sportski tip, neumeren u svemu dugo godina u alkoholu, itavom spisku loih

navika, zatim u hrani, ogromnim koliinama hrane, ali i uporni i izdrljivi biciklista, to mu je valjda

stvaralo imunitet. etiri meseca ga nisam videla, itavo leto i malo preko i sada mi je

transformacija bila zapanjujua. Onaj din iz juna u oktobru je postao stari ika, polu-sasuen,

tankog glasa, to se sporo kree i uglavnom ne zna kud ide.

Tata je odbijao da ide kod lekara, najvie zbog bojazni da e mu neto nai, a ja, kao i svaka

balkanska erka sa tekom griom savesti, izazvanom ve i samom injenicom da je odrasla, a

zatim i zbog toga to trenutno ivim jako daleko, tokom svoje kratke poste Beogradu, odluila

sam da uzmem stvari u svoje ruke. Tatu sam ucenila, neu vam otkriti kako, (samo u rei da su

ponos i ast familije bili u pitanju) i gotovo prisilno odvukla u bolnicu.

Ne, ne, najpre sam u stvari, prekila svoja politika ubedjenja i moralne norme i dobro se

raspitala kako, koga i ime treba da potkupim, da bi moj otac dobio pravo da se lei u bolnici, na

koju inae nema pravo. Njega sam, zatim, silom odvukla u tu najbolju, i to zamislite vojnu bolnicu

u Beogradu i uprkos vezi i ozbiljnoj korupciji, provela sledeih sedam sati u ekaonici, sa tatom

koji je padao po stolicama, a svaki put kada se uspravio, pokuao da kriom ode kui.

Sve je bilo potpuno besmisleno i bez ikakve logike i otac, koji iako bolestan i u panici, ipak nije

lud, vidi i on ono to vidim i ja, da hitno mora da se lei, i vieasovno ekanje bez ikakvog

objanjenja i razloga, tavie potpuno nehumano i poniavajue, sigurna sam samo ponienja

radi. Onda i injenica da je ba vojna bolnica jedina u koju gradjani Srbije mogu imati poverenja,

iako u istu tu vojsku nikako nemaju i niti smeju imati. Raspala, nesposobna, zloinima obeleena

srpska vojska i dalje ima najbolju bolnicu u gradu, pa govori li to o stanju u ostalim bolnicima ili o

nekom velikom paradoksu ovog naeg drutva, uvek i uvek, na obodu sveta?


2/27


Burgtheater Dr. Karl Lueger-Ring 2 1010 Wien Tel +43 (0)1 51444-4140 www.burgtheater.at/kakanien 2

ekajui tako, primila sam poziv da ovde veeras govorim. I ekajui, pomislila, da li ja ovde

uopte pripadam (i u onoj ekaonici, i veeras u ovom pozoritu i gde mi je mesto na ovoj novoj

mapi sveta, ima li ga na njoj uopte, gde mi je uopte mesto i ima li ga, u ovom jednom ivotu?).ekanje se, kao to sam vam se ve alila, prilino oduilo, u nekom trenutku sam pronala neku

humanu lekarku, koja je pristala da tatu infuzijom praktino privee za neki priruni krevet, ena

se jednostavno saalila nad mojim naporima da savladam tvrdoglavog oca i autoritativno naredila

infuziju, kojom mu nije u stvari davala nita, nikakav lek, jer ni dijagnoza nije bila uspostavljena,

nego mu je zabila iglu u venu, pa ga tako prosto fiziki, tim crevom i flaom iz koje su kapali

vitamini i fizioloki rastvor, naterala da se vie ne vrpolji i ne bei. A mene ostavila da zijam kroz

prozor jo satima, gledajui u skupinu solitera, nedaleko odatle i medju njima onaj koji predstavljamoj roditeljski dom.

Kua mojih roditelja je u stvari jedan stan i jo uvek je tamo na osmom spratu zgrade, sa

pogledom na ovu bolnicu. Odakle sam godina gledala svata. Uglavnom pamtim helikoptere sa

ranjenicima, sa raznih ratita, to je vie letelica sletalo, to su dravni mediji vie govorili o velikim

uspesima nae vojske. Jo onda mi je bilo jasno ta to znai i od tog saznanja ledila mi se krv u

ilama.

Kada sam se, kao sedmogodinja devojica, sa porodicom useljavala u taj novi, upravo dobijen

stan, to je bio vrhunac kasnog socijalistikog ika, stan na osmom spratu novog solitera, u novom

naselju, na periferiji grada, sa sve novim soliterima i novim porodicama regrupisanim po nekom

udnom migracionom pravilu. Na vrhu susedne zgrade, pisalo je TI i malo dalje TO. Ime

marala i doivotnog predsednika one Jugoslavije, izgledalo je kao da ga je neko dete spontano i

samoinicijativno, a sasvim nespretno, samo napisalo. Ipak, injenica da su slova bila tri puta vea

od visine svakog prosenog deteta, pa zatim i to da se sve deava na dvadeset drugom spratu,

na oko sto metara visine, a jedno pet levo od bilo prozora, stvarala su podozrivost u mojoj maloj,

a ve glupoj glavi. Tata nam je zabranio da izraavamo svoje miljenje, posebno ne o maralu i

akcijama vezanim za ljubav njemu, a ja sam Tita volela, kao i svako dete i to se nije dovodilo u

pitanje, samo me zanimalo, ko je to i kako fiziki mogao da izvede? Moja sumnja nije naila na

razumevanje. Bila sam kanjena i kaznu jo uvek pamtim.


3/27



Moj otac je, inae, stan dobio preko preduzea, u to vreme se tako govorilo, dobio, kao da je

palo s neba i kao da je bio boiji dar, istina je zapravo da su, prema pravilima real komunizma, svi

zaposleni, pa i moji roditelji, od svake plate, od svako zaradjenog dinara, obavezno odvajali deo

za izgradnju stanova. Reenje stambenog pitanja bio je eufemizam za borbu na ivot i smrt zamesto na waiting listi za nove stanove. Ukratko, iako su svi, ba svi, svaki zaposleni u toj dravi,

imali obavezu da odvajaju novac za stambeni fond, to nikako nije znailo da su svi stanove i mogli

dobiti. I tu je, naravno, kljuna bila korupcija. Ona bela, komunistika, nije se ba direktno

davao koverat sa parama, nego se tu vie radilo o usluzi za uslugu, nekakav feudalni, gotovo

plemenski princip, nametao se kao jedini vredan potovanja.

To je bilo ezdesetih i sedamdesetih, dakle u vreme kada je veina najnovijih lanica velikedisfunkcionalne porodice zvane Evropska Unija, ivelo u jednom sasvim drugaijem vidjenju

komunizma, onom koje smo i mi, bivi jugosloveni, zvali iza gvozdene zavese.

U to doba, moj otac je bio pravi komunistiki Everyman. Iz izuzetno siromane, raspale porodice,

rodjen u malom crnogorskom gradu, odakle ga je, kao bebu u zaveljaju, njegova majka donela u

Beograd. Oca je i imao i nije imao, majku je brzo izgubio, ali ne i duboko ukorenjeni patrijarhalni

svetonazor, jedan gotovo devetnaestovekovni pogled na svet. Tata nikada nije bio malogradjanin,

jer jedva da je bio gradjanin. Tati nikad niste mogli zameriti da je kakanijsko licemerje, jer

Kakanija do njega doprla nikada nije. Srbija je uvek bila raspoluena zemlja, razapeta izmedju

Austrougarskog i Otomanskog carstva, izmedju modernista i populista, izmedju naprednjaka i

konzervativaca, izmedju ruralnog i urbanog, izmedju komunistikog Istoka i kapitalistikog

zapada. Austrougarska je stigla do oboda Beograda, ali do onog drugog, do one druge periferije,

ne ove, sa strane mojih roditelja.

Istine radi, ni Turci nikada nisu stigli do mog oca, to jest, do njegove porodice i predaka, u

planinskim zabitima Crne Gore, u mestima do kojih je ne samo teko stii, nego se tamo nema ta

ni nai, ponosni Montenegrini tvrde da nikad nisu Turcima bili pokoreni, Turci, opet, da ih je

mrzelo da se veru po kru, u kojem zelena grana ne radja, ukratko, svako ima svoje razloge da od

toga stvori mit.

Moj otac je uvek ponosno isticao da dolazi iz duge loze samoniklih, to su sami sebi preci i

potomci i ja sam, da vam iskreno kaem, iako zastraena, uvek bila prilino zadivljena time. Kada


4/27



mi je govorio o svojoj prababi, to je kubure krila u kikama upletenim u pundju, bila sam strano

impresionirana, i arko elela da mi kosa izraste do poda, pa da i ja sakrijem oruje u kike estar,

na primer, ili picasti lenjir, kojim je moja sestra jednom probola slepog mia, kad nam je, u sred

vrele noi, grekom uleteo u sobu.Ja sam elela da budem ba takva, potomak loze samoniklih, jer ako si na svetu, pre tebe, bio

samo ti, a posle tebe, opet samo ti, samouki, samonikli, sam sebi merilo, sam sebi uzrok i cilj, nije li

to divan i opasan svet kakav vie nigde ne postoji? Nije li to u stvari prava priroda oveka, da ne

pripada nikome, pa ni drutvu, pa ni istoriji, o naciji i religiji, neu ni da govorim? Nije li divno i

strano i tuno biti tako na svetu potpuno sam?

Moj otac, ipak nije dugo ostao u svom mitskom poretku stvari. On je jedan mit ubrzo zamenio

drugim: komunistika Jugoslavija ga je integrisala i pruila pune mogunosti - da zavri kolu, dase bavi sportom, da putuje po svetu, da postane uspean socijalistiki biznismen, to radi za

drutvo, a ne za sebe, a ipak zaradjuje dovoljno da predje u viu klasu. Tako tata, od oca

grobara i boleljive nezaposlene mame, iz detinjstva u uderici, u gladi i ratu, postaje prava

srednja klasa, govori engleski, a ne ruski, tone u viskiju, a ne u vodki, voli Ameriku, a ali Ruse i

uopte, postaje Titov uspeli eksperiment.

U prisili na tu blaenu glupost, proteklo je moje detinjsvo. Nikakav oseaj socijalne nepravde i

pravde, nikakvu razliku u imanju i nemanju, nikada da mi neto vano manjka, da mi nedostaje,

uvek sita, uvek obuena, uvek bez ikakve primisli da ima neke druge dece, to ne ive tako, jer,

naime: ive gore ili i bolje, nije ni vano, ive jednostavno drugaije, nieg od svega toga nije bilo

u mom linom okruenju. Svi moji drugovi, letovali su i istim letovalitima preko sindikata, kao i

ja, svi su imali roditelje zaposlene na slinim mestima i sa slinim platama, svi su krili svoje

porodine istorije ili nisu barem marili za njih.

Za mene bi taj svet bio idealan (jer drugaiji nisam poznavala), da ga ipak drugaijeg nisam

zamiljala. Jer takav, kakav je bio, paljivo konstuisan sitno-komunistiki raj, imao je za mene

samo jedan veliki problem. Jednostavno, bio je surov. I to je bilo normalno. Bilo je prirodno biti

grub i surov, biti nehuman, bilo je normalno da te uitelj udari, da te drug udari, da te otac udari,

udari, udari, bilo je prirodno da te sve boli, a najvie ponienje i naivno razoarenje kada se, kao

neko zaostalo dete, sa stalnim udjenjem svaki put iznenadim kako ljudi mogu da budu takvi?


5/27



Ta moja nezrelost, na ivici retardacije, nikada me nije napustila. Pa dok stojim tako, tog dana, u

ekaonici za hitne sluajeve i zijam malo kroz prozor, a malo u irom otvorenu neuroloku

ordinaciju, gde dovode ljude kao to je moj otac, dezorjentisane mnotvom sitnih, gotovonevidljivih modanih udara, ali i spaene samoubice, netom ispranih creva, od pilula i alkohola to

su ih uzeli, da bi pobegli od dugova, devetog meseca enine trudnoe, svog seksualnog

identiteta, ukratko, da bi pobegli od sebe, ja sluam, neometana i gledam, razrogaena, jezivu

nehumanost, ljudsku grubost, neku ontoloku surovost, sa kojom se medicinsko osoblje ophodi sa

njima. I nezrela, glupa, kakva jesam, tu na tom mestu, elim da promenim svet, da uhvatim za ruku

majku izofreniara, to je dola da pita zato joj je sin udan i zbog ega je pokuao da popije

etrdeset litara vode, a ovako je zlatno dete i ni mrava ne bi, evo pitajte drugove iz vojske,da je uhvatim za ruku, ne - za ramena i protresem, protresem snano, odakle on u vojsci, eno?

ta e taj jadni momak s orujem u rukama, pobogu eno? Gde je taj lekar koji je to dopustio i ta

sada ovaj odvratni, deurni psihijatar za hitne sluajeve, to kucka sms-ove, dok mu plaui

govori, ta taj mladi, a ve predebeli, elavi lekar, to hoda kao da ima dekubitis od silnog

sedenja i nerada, to hoda retko i razmaknutih nogu, kao da ima ojed od konstante konstipacije,

ta taj lekar moe da te posavetuje, eno i ta ima da ga slua, uopte? Odvedi sina, spasi ga

odavde, nadji mu lek, makar i sama, uzmi mu puku, pobie nekog, ako ne sebe, takvi su heroji

postali u vojsci ija je ovo bolnica, tako mislim, dok gledam tatu krajikom oka, pa pojurim da ga

spreim da sam sebi iupa infuziju i pobegne kui i onda odutim. utim, ne kaem nita.

Ona ena plaui ide niz hodnik, debeli ojedeni im je dao neki uput, ali mali ima da se vrati u

kasarnu. Za njom, niz hodnik, kaska bolesni sin. Lud, potpuno, lud bez svake sumnje, ubie nekog

ili sebe, a da ima sree, pa da izbije neki novi rat, onda bi sigurno heroj postao.

Sva se drutva dele na solidarna i nesolidarna, nita drugo ne postoji, ili tanije, sve drugo se

procenjuje samo u odnosu na ovo. Ne postoji ni nacija, ni religija, ni ekonomski sistem, ni

geografija, ni metereologija. Postoje drutva koje je ba briga i postoje drutva koje nije briga.

Postoje i drutva koje kao briga, a u stvari je ba briga i postoje drutva koje bi bilo briga, kad bi

moglo da ih bude briga. Pa to imanje ili nemanje brige, saoseaja, solidarnosti, to je temelj


6/27



jedinog pravog poretka. Tako ja razmiljam, filozofiram bez pardona, a u sebi, ne glasno, da se ne

sramotim.

Od te revolucionarne, ingeniozni misli, sama onda odmah odustajem, ve na prvom koraku, im jeneko moj na bilo koji nain ugroen. Pa da ne razljutim sestre i deurne lekare i da usput otmem

neku privilegiju za tatu (na primer, da ga pregledaju i lee ili na primer da me puste da ga vodim u

toalet, a ne da mu, dok mu od sramote teku suze, pruam gusku) ja utim i utei svedoim

propasti neijeg drugog ivota.

I sada, razmiljam ovde, zajedno sa vama, da li nam je to u stvari jedino zajedniko? Da li nam je

zajedniki samo kukaviluk, u ovom novom svetu, u kojem nema ni boga, ni lidera, nema ni crkve,ni partije, nema pravde i kad ima prava, nema istine i kad ima dokaza, nieg nema, osim ljudske

prirode, plaljive, zastraive, sebine, kukavike prirode, pa da li je to ono to nas spaja?

Moja drugarica, pametna i dobra Nemica na privremenom radu u Beu, jednom mi je,

razoarano, pokazala tada popularnu razglednicu, koju ste, besplatno,mogli pokupiti po

restoranima i klubovima. Na njoj je, krupnim belim slovima bila ispisana re Jugoslawien i

nacrtane ogromne makaze koje odsecaju JUGOSLA od WIEN. Moja prijateljica, dobra kakva

jeste, bila je posramljena. Meni je to bilo smeno. Podsetilo me na prie rodjaka mog oca, koji su,

netom doseljeni u grad, gundjali protiv doseljenika. Ili na kolege moga mua, koji bi, nakon to su

sami, posle godina muvanja po kabinetima i ministarstvima, sebi konano izdejstvovali neko

dravno odlikovanje na primer Legiju asti, odmah potom prezrivo nabrajali ko je sve

nedostojan isto odlikovanje dobio i kako medalja vie nita ne vredi.

Tako i Be, da nije ua, ko bi vam vozio taksije, istio klozete, uvao parkove, krao po

tramvajima i pisao lepu literaturu? Kada ljudi odlue da se pokrenu, nema tih makaza ili zavese

od gvodja, koje stvar mogu da zaustave. Jer, najtee dolazi na samom poetku, odluiti se na taj

korak, krenuti nekud, odustati od neega, napustiti neto, pa i da nigde ne pripadate, negde ipak

pripadate, pa i da nita neete, neto ipak hoete, neeg vam je ao, malo vas je strah, malo vam

srce trne, a da ne znate zato, kad krenu simptomi kardiopatije, a da jo niste ni poli negde,

teko je, mnogo je teko, nainiti taj prvi korak.

Ipak, jednom kad je nainjen, nema vie makaza.


7/27



O teini odlaska vie puta sam opsednuto pisala. Lake je ipak da vas neko istera iz kue. Da

morate, da ste primorani. Znam da zvui skandalozno, ali pa neka zvui, kad vas neko etniki isti,

lake vam je da emigrirate. U bekstvu za spasenje ive glave, najlake pada sam odlazak, ondaznate da niste imali izbora.

Malo je tee kad ne morate, a ipak hoete, radoznali ste, ambiciozni, imate planove, sposobni ste,

elite u ivotu neto bolje, pa tako krenete nekud. Tee je, jer je odluka vaa.

Najtee je kad ni ne morate, ni neete. A ipak idete. Tu je uvek ukljuen splet raznih okolnosti,

najee trivijalnih, ali i nerazmrsivih. Vi idete nekud, traite neto, a da ne znate ni ta ni zato.Znate samo da ovo to jeste, nekako ne moe biti sve. Ne znate ta bi to drugo moglo biti.

Nemate ambiciju, nemate volju, nemate viziju i posebno ne takmiarski duh. Niste izdrljivi, ni

disciplinovani. Samo vas ne dri mesto. A takvih je putnika ipak najvie. Pod teretom tih

izgubljenih dua, tonu transportna sredstva, posru alterske slubenice, crkavaju aparati za

kontrolu na aerodromima, znoje se izdavaoci emigracionih viza.

Pred takvim, nigde integrisanim ljudima, pristojni malogradjani se mrte, zahtevaju referendume

da im zabrane ulazak, postavljaju intelektualna pitanja o tome gde prestaje sloboda jednog, a

poinje ugroenost drugog. Ipak, takvi ljudi, takvi putnici, ine ovaj na svet. Vuku sa sobom svoju

mikrovaskularnu disfunkciju, neizleivi Takotsubo sindrom i nikada nigde do kraja ne pripadaju.

To, sreom, nije sasvim prirodno ljudsko stanje. Ljudi mahom ne vole da pate, pa i onda kada se

ne bune. Jo gore, posebno onda kad tvrde da vole.

Veina emigranata slomljenog srca, kad tad nadje neki modus vivendi. Mali nas je broj preostalih,

to se nigde ne oseaju kao kod kue. Posebno ne - kod kue.

Moj otac, kada nije bio ovako star, preznojen od sramote, straha i bolova i sam je u jednom

momentu bio emigrant. ezdesetih, kada se to tako radilo, seo je na voz i otiao u vedsku.

Odluio je da se tamo nastani, ali pre nego to je saznao da je alkohol teko kupiti, a decu

zabranjeno tui. Tata je bio relativno mlad, bio je vredan, mnogo je radio i teko se umarao i u


8/27



prvo vreme sve se nekako moglo podneti. Ali logika po kojoj je on gospodar i svoj na svome,

naroito svojoj deci, a zatim i svim slabijim od sebe, nije bila prihvatljiva u tom, za njega hladnom

drutvu. Tata je, naime, znao da bude grub, esto izuzetno nasilan, neobino surov. Kada je

odustao od emigracije, ve je imao porodicu, mladu enu i dve kerke i bilo mu je vreme da sedovede u red. U red je, po povratku kui, doveo sve, osim svoje prirode, protiv koje nije mogao

nita, jer nita nije ni hteo. Sada je bio, rekla sam vam, jedan suvi starac, bezopasan fiziki, ali i

dalje nepodnoljivo prgav. Ili se mrtio, ili je prezirao, ili je vredjao, ili je psovao, uvek je, ukratko

bio protiv.

I to je moje najvee blago koje mi je predao. Svoju buntovniku prirodu dugujem pobuni protiv

njega. Svoju agresivnost i jedno opte bunilo, koje, ba kao i on, nikada nisam uspela dapromenim (jer to nikada nisam ni htela), sagradila sam suprotstavljajui se njemu. itav ivot u

nekom raskoraku u moralnom, politikom, filozofskom pogledu na svet.

Ipak, nema tu nekog jasnog sistema, nalik na moj otac je bio ovo, ja sam zato bas suprotno ono.

Na primer, moj otac nikada nije bio ubedjeni komunista, nikada nije imao takvu vrstu ubedjenja. U

moje doba, vie se nije ni moglo biti komunistom, ali nisam zato nikada ni otila u drugu krajnost,

nikada nisam bila ubedjeni anti-komunista, te ljude smatram sutinski limitiranim.

Moj otac je bio primer komformiste, bio je spreman na mnoge kompromise, a za dobrobit sebe i

svoje porodice. Porodicu, pleme, stavljao je ispred svega, hrabre ljude smatrao budalama,

bundzije i revolucionare promaenim ljudima. Uvek je govorio glavu u pesak, dupe uza zid,

ljudi su ljudima psi.

Ja sam zato nasla psa i pisala drame, u kojima sam ga citirala, obraunavala sa njim. Nije to bio

samo on, dabome, iako pisem samo jednu priu itavog ivota, ipak ne piem samo o jednom

jedinom oveku. Jer moj otac je, za mene, uvek bio Everyman. I onaj pseudo-komunistiki, kako

sam na poetku opisala i onaj kasniji, srpski, snalaljivi, onaj koji ne glasa ni za koga, onaj koji ne

demonstrira ni protiv koga, onaj koji glasno ne kritikuje, onaj ko o Miloeviu nikada nita ne kae

ni dobro, ni zlo. Onaj koji prehranjuje svoju porodicu u vreme svih ratova, onaj zahvaljujui

kome ponovo ni u emu ne oskudevamo, pa i kada itava zemlja tone pod ekonomskim


9/27



sankcijama. Tata tada javno uti i radi, da bi mogao da preivi i vie od toga; decenije lagodnog

ivota, navikle su ga (a i nas sa njim) na jedan bolji standard od pukog preivljavanja i tata

uspeno, uprkos svemu, uspeva da nam ga odri.

U medjuvremenu, prezire sve moje politike aktivnosti, misli da sam naivna, nepromiljena i da se

igram vatrom, da mogu da nastradam i iskreno se brine za mene (to ga uopte ne spreava da

me sopstvenom pesnicom prikuca za pod, svaki put kad mu namerno idem uz nos).

I sada se pitam, dok ga gledam onako nemonog, da li on zna da ja znam da me je voleo i tada i

da, iako mu zameram i zamerau mu do svoje smrti, da mu je ljubav uvek bila uzvraena.

Pa sada, ta mislite, da li me to onda ini manje ili vie gradjankom civilizovane Evrope, izlazim li

ja time direktno iz dugog kataloga Muzilovih nepodnoljivih nakaza, da li je to ono zbog ega

moja zemlja nije nigde, da li ta naklonost ka nasilniku, neka prirodjena ljubav i opravdavanje,

spreava da se moje drutvo menja, evoluira, da sa periferije ovoga, sada novog carstva, ipak

udje u VIP salon odabranih Evropejaca?

Tata vie na neku lekarku, mislei da je sestra.

-Pa i da je sestra, tata, ne treba da se dere na ljude. Posebno ne na one od kojih zavisi.

-Ti mi kae! gundja tata i okrene mi ledja na istom onom prirunom krevetu.

Kako je samo mrav, mislim dok mu gledam pleke kako probijaju onu neku bolniku krpu, to u

Srbiji, zemlji rajske medicinske zatite, zovu spavaicom. Moj otac, do jue ovek od sto dvadeset

kila, beo kao ovaj papir, nekim pitavim apatom deli uvrede, izvirujujui iz prevelike, loe

privezane none koulje, dole otvorene, sve da se vidi, jo jedno ponienje u svetu nehumanih i

surovih ljudi. I ta ja radim tim povodom? Nita, ba nita. Samo okrenem glavu, da ne vidi da

plaem nad sobom.

U toj, kao, high-tech bolnici, samo neki sprat iznad, a ba nekako u isto vreme, srpski Patrijarh,

sparueni starac, broji svoje poslednje sate. U toj vojnoj bolnici, Patrijarh srpske Pravoslavne

Crkve, lei ve dve godine. I nikako da umre. Nije mu nita, slomljeno srce nije, savest ga sigurno


10/27



ubiti nee, samo je star, ima skoro sto godina i nema vie zbog ega da ivi. U onom, biolokom

smislu.

Ipak, to umiranje traje i traje, dve godine, hej, a u najboljim uslovima i najidealnijim okolnostima,apartman u vojnoj bolnici, za njega samog, kao da je rat, a on ranjeni vojskovodja. ujte, u nekom

smislu, u stvari i jeste. Na elu Srpske Pravoslavne Crkve tokom njenog, sigurno, najmranijeg

doba, pa i kad nije dodavao na vatru, gasio je nije, a mogao je i morao je. Taj gore, dakle umire, a

mi dole ekamo, ekamo da nam neko neto kae. Tata koristi zgodnu priliku da sa mnom podeli

svaku glupost koja mu prolazi kroz glavu.

- Instrukcije za sahranu su u mom radnom stolu.- Prekini tata i ne mrai. Uostalom, znam. To sam ve opisala u drami.

- Kojoj?

Iskreno me pita. Ovaj ovek je moja stalna inspiracija, sve to on predstavlja, itav drutveni i

moralni sistem, sve ono protiv ega sam ja, detaljno sam i neprestano, opisivala u svim svojim

dramama. Vrlo esto ga direktno citirala, skoro svaki put ubijala, ponekad i ritualno. I uvek mi je,

uvek mi je, bilo strasno ao.

On je sve te drame gledao i to mnogo, mnogo puta. Mnogo vie nego ja. I nikad, nikad, nikad, nije

prepoznao nita od svega toga. Pa ni moju alost.

Kako kojoj, tata, u Skakavcima, kad onaj ia ostavlja instrukcije za sahranu, u gornjoj fijoci. I sliku

za itulju. Gledao si sto puta.

Ne seam se.

Ne izmiljaj! I prestani da me davi time! (Kako sam hrabra, kad je privezan cevima i tubama i jo

oteen modanim udarima)

I hou opelo.

Prekini, kad ti kaem!

Pa onda kasnije:


11/27



Sve drugo ima. Samo ti opelo fali.

Bitno je da kaem i ovo: moj tata nikada nije bio religiozan. I uvek se uvek patoloki bojao smrti.Nije podnosio da bude u prisustvu bolesnih, u kapele, na sahrane, samo bi na brzinu ulazio, kao

da se bojao da bi se smrt tom prilikom iunjala iz zakovanog kovega sa ve naetim telom i

iznenada, kao vrata koja se zalupljuju od promaje, a usput rasture papire i novine, i na neku

prevaru, kriom i neoekivano, jednostavno uletela u njega.

I o tome sam pisala.

O tome kako itava ta generacija ima neki neprirodan strah od smrti i nestajanja, a kako moja, za

uzvrat, ima neku paninu hrabrost i nekakav kamikaza-sindrom. Tako oni, uplaeni od isticanjavremena i svake vrste promene, godinama nisu dali da mi sumanuti jurinici, to bismo samo da

menjamo, a ni ne pitamo ta e biti posle, izvedemo poslednju revoluciju.

Poslednju, to sasvim nevoljno kaem, jer biti umeren, razuman, organizovati poslednju, plianu

revoluciju da bi se jednom zauvek zavrilo sa njima, to nije deo mog sistema miljenja. Pa kada

Havel kae ne verujte jurinicima na Bastilje, jer su oni prvi koji e novu Bastilju napraviti, ja se

tako strano rastuzim.

Jer, tada progovara ili veliko nepoverenje u ljudsku prirodu ili sutinsko poznavanje iste, oba

sluaja, za mene su tragina i samo potvrdjuju da sam ipak sama na svetu. to ne znai da nas

nema jo, moda ba i hiljada, miliona ak takvih, samih na svetu. to juriaju na Bastilju, jer se

protive tiraniji, a ne da bi svoju tiraniju uspostavili. I moda je ba to ono jedino zajedniko svima

nama? Ni kultura, ni jezik, ni kulturni prostor, ni pogled na svet, pa i u najgrubljim crtama, ne

moe biti osnova neke nove, a sutinske, metafizike veze.

I ta je uopte to - moj identitet?

Moj jezik, to sam ja. To je, jasno, moj identitet. Moj pas, to sam takodje ja. I to je, jo jasnije moj

identitet. Moje pseto glupavo, to misli da su ljudi dobri, to ne prepoznaje dobro i zlo, to ne zna

da bude umerena, cinina i na distanci, to sam, svakako, svakako ja.

Moj identitet su jo i neke moje karakterne osobine, neke mentalitetske, neke bioloke, neke

izazvane geografijom i klimom. Ipak, najvie, najvie, moj identitet je periferija. Odrasla sam na

perifiriji grada, u zemlji na periferiji svega i Kakanije i Gvozdenog veka i Evropske Unije, pa i


12/27



ratova samih. Sve me je uvek nekako samo okrznulo i mene i moju literaturu i svet iz kojeg

dolazim.

I sada, to jest, tada, u onoj ekaonici, kad se pitam,

primo: ta vie toliko ekam?secundo: zato stalno neto ekam?

i konano

tertio: odakle mi pravo da prihvatim ovaj poziv i pristanem da veeras govorim pred vama? Jer, ja

ne pripadam, ja niemu ne pripadam. Dolazim odnekud, to nikad niemu nije pripadalo. Stalno

na ivici da pripadne, ali ipak ne pripadne.ta ja delim sa vama, ta delim sa velikim kulturama, ta delim sa piscima na kojima sam rasla?

ta si se tako namrtila i ta neprestano aka po tom telefonu?

Prvo, ne akam, drugo, ta te briga ta akam

Pa onda:

akam po internetu. Treba da idem u Be, da govorim neto.

Ja sam ti u Beu kupio prvo biciklo. Kad si bila mala.

Nisam bila mala, nego je bicikl bio mali. Ja sam bila velika prakljaa od 14 godina.

Sve jedno, ja sam te nauio da vozi.

Nisi me ti nauio da vozim, ti si mi zabranjivao da vozim bicikl, a ja sam kriom nauila sama.

Nisam ti zabranio.

Jesi.

Pa kad si stalno padala.

Pa kad mi nisi dao da nauim.

Pa onda:

Eto kakva si. Samo se svadja.


13/27



I kako je strano u pravu. Ja se, naime, samo svadjam. Samo sam protiv i nikada za. Ne znam ta

hou, samo znam da sve neu. I ovaj svet, ovakav kakav je, odbijam u potpunosti. I kada se tvrdi

da je u onom bivem, gvozdenom komunizmu, drutvo i moral potpuno uniten, da su ljudi postalinehumani i da je oseaj za kolektivno dobro jednostavno udavljeno, kao viak maia u leglu, to

jeste tano, jeste sasvim tano. Ipak sada, dvadeset godina kasnije vidim jasno i ovo: koji oseaj

za kolektivno dobro, za moral, humanost i ljudske vrednosti drutva, ova neoliberalna dungla

sada nudi? Ne vidim dobro ili ne nudi nita? ta je to ovek novo i bolje, pametno izmislio,

susedi?

Tata je tog dana zadran na leenju. Posmatrali su ga, merili doze lekova, utvrdjivali tanudijagnozu, ja se danima unjala kraj vojne strae to van vremena posete nikog ivog ne putaju

da udje u bolnicu. U Srbiji, kada je ovek ozbiljno bolestan, osudjen je da bude sam. Pa i kad

imate vremena, volje i elje da vreme provodite kraj tog nekog svog bolesnika, u bolnicu moete

ui samo nekoliko puta nedeljno. Ne znam da li je isto pravilo vailo za krvavog generala i

begunca od medjunarodne pravde, Ratka Mladia, koji se, do pre samo neku godinu, redovno

leio ba u ovoj ustanovi. On za to nije morao nikog da korumpira, on je na to imao neko pravo.

Kada na tu injenicu upozorim neumoljivog straara, on jednostavno ostaje nem. Bez komentara,

bez ikakvog komentara. Bez i da trepne. Samo me gleda.

Pa ta ja delim onda sa tim svojim narodom? Znam da veina pristojnih, normalnih ljudi, misli isto

to i ja. Ali znam i da me isti ti ljudi duboko preziru, jer ja o tome govorim glasno.

I sada, hajde da se opkladimo. Kada to isto glasno kaem ovde, nailazim na odobravanje

pristojnih potomaka Kakanije i na tiho ili ak glasno gnuanje onih kojima, po nekoj logici

pripadam. ta sam ja onda, pristojna Kakakanka ili nepristojan izrod, izdajnik onog svog?

(Ja inae mislim da sam jedno veliko nita, ba tako: nita, tako se izjanjavam na popisima

stanovnitva, na svakoj upitanosti nad mojom nacionalnou i religijom. Evo kako to izgleda:

Nacionalnost? - Nita.

Znai, ne elite da se izjasnite?

Ne, na protiv, ja elim da se izjasnim, ja ba elim i evo sad se upravo izjanjavam, ja sam po

nacionalnosti nita.


14/27



Pa ta da piem, crtu?

Ne, ne crtu. Piite nita. Ja sam nita.

...

Dobro, nita. E, ba svata...)

Moj otac, dakle, nije jedini sa kojim sam oduvek u ratu. Kao to vidite, ja sam u ratu sa svima. Iako

sam verovala da je to generacijsko pitanje, da je prirodno, normalno, gotovo bioloki neophodno,

taj obraun jedne generacije s drugom, previdela sam da nije u pitanju samo ta jedna generacija.

Bila je dakle, ta tatina, predratna generacija, koja mi se prirodno namestala, dok sam odrastala

to je bilo njihovo vreme, to je bila generacija nametnutih autoriteta (ja naravno misim da je svaki

autoritet nametnut).

Ona drugu, koju sam nekako smetnula s uma, a koja je, kao moj prirodni protivnik, zasijala punim

sjajem tokom ratova devedesetih to je generacija esdesetosmaa. Moj otac, tinejder tokom

drugog svetskog rata, iako, naravno, nikakav heroj pokreta otpora, ni ilegalac, ak ni u pokuaju,

ipak vie toga zajednikog ima sa De Golom, nego sa novom posleratnom generacijom, koja je

prva donela talas slobodnog suvislog miljenja, po cenu line slobode.

Od tih ljudi, tih intelektualaca, pisaca, filozofa, stvoreno je jezgro protiv komunistikog otpora, ali

i osovina otpora Miloeviu. Moda je udno, ali je tano, intelektualci iz generacije mog oca su

bili veliki protivnici Tita i veliki pobornici Miloevia. ezdesetosmai su bili protivnici i Tita i

Miloevia.

Moj otac nije bio ni jedno ni drugo. On je bio onaj ovek po sredini, onaj Everyman, to je uti i

gleda svoja posla.

Kada sada naletim na slike i dokumentarne snimke ranih devedesetih, pa sva ta opoziciona

politika elita, svi oni tada imaju po etrdesetak godina i svi su energini, upavi, blazirani,

oboavani, igosani, dosta hrabri, prilino ludi i krajnje, krajnje nesposobni. Mnogi su i mrtvi, po

pravilu najbolji.

Deset godina tog jalovog intelektualnog napora, hiljade dana protesta, mitinga, mrtvi, ranjeni,

izbegli u ratovima, pacifistiki pokreti, militantni pokreti, blickrigovi, maratonski protesti, sve je to


15/27



bilo bez ikakvog rezultata. Pa zatim jo deset godina besramne tranzicije: sve ono, to je pola

veka bilo dravno, dakle niije, moralo je sada da postane neije. To se zove privatizacija. Tako je,

bez reda, zakona, kontrole i pravinosti, sve to je vredelo prosto pokradeno, oerupano,

promenilo vlasnika, preko noi od naeg zajednikog (niijeg) ipak postalo neije.I ja sam, preko te iste noi (dvadeset godina ivota je za mene jedna no) - ostarila. Rasla sam s

idejama mladih disidenata, protesti protiv poetka ratova, to je moja ezdeset osma, kad se

vidim onako mladu, na tim slikama, izbuljena, izbezumljena, sa nekim sumanutim pogledom, ba

tako, sumanuto hrabra i nepromiljena, spremna na sve i da ide do kraja, a da nema pojma gde je

taj kraj, postoji li i kako izgleda.

I onda, jednog dana, ta poslednja revolucija dodje. Padne autoritarni reim, onaj isti, koji je ukomiluku pao deceniju ranije, a dodje jedan sasvim novi, skoro pa demokratski. I bude moj red

da imam etrdeset godina.

I onda vlade ponu da se menjaju, da se niu, kao i svuda kod vas, a politika, globalno ostaje ista.

Tanije, jedna globalna ideja o ponovnom grupisanju u ove nove granice izabrane Evrope i to je

sve. Politika, na svaki drugi nain, postaje ispranjena od svoje sutine, od svog znaaja. Politika

prestaje da bude oaravajua ideja, postaje runa praksa, u kojoj, u sprovodjenju, prednjae ba

ti neki ezdesetosmai. I to ne oni iz prvih redova, nego oni prilepci, oni sa zaelja, oni skriveni u

klozetima fakulteta, dok traju racije, to su ljudi koji danas, manje ili vie, vode sve nae zemlje.

Generacija koja sada ima pedeset i ezdeset godina, formirana na pokliu Zabranjeno je

zabraniti, sada je postala ili slepi poklonik novog liberalizma, to znai otmi siromanom, da bi

dao bogatom ili zaostali leviar iz praistorije, koji jo govori o otimanju od bogatih, da bi se dalo

siromanima. E i ti. Ba ti. I ti su mi, takodje, prirodni neprijatelji.

Ili, kako je to moj tata umeo da formulie:

Ti ba ne ume da se snadje.

Nije da ne umem, nego neu.

Ne ume, ne ume.

Umem, ali neu!

Kako zna da nee?


16/27



Tako to znam.

Sve ti zna. Sve. Osim da se snadje.

Posle bi govorio drugim ljudima: Moja erka stalno brani neke muenike. ta u, takva je.Humana.

(Malo, kao da je to neka sramota. A malo se ipak pravi vaan.)

Tako, zaglavljena u ratu na dva fronta i dve generacije, sasvim previdjam da je moja slabost na

onom treem. Ovi novi dvadesetgodinjaci, napadaju sa te tree strane. Njih politika ne zanima,

njih drutvo ne zanima, njih ideologija ne zanima, zanimaju ih samo oni sami. Individualnost

ispred svega, ali individualno dobro, bez obaziranja na tudje zlo, oni, rodjeni u svetu novih pravila,prirodno po njima ive i postoje. Vanije je kako otplatiti ratu kredita za nova kola, nego ko e biti

predsednik vlade. Vaniji je novi flat screen televizor, nego ta se na njemu emituje. To je

generacija koja e mi glave doi, sa one druge dve sam ipak nekako umela da se nosim.

U medjuvremenu medjuvremena, onaj Patrijarh umre. U Srbiji nastane viednevna alost,

presamieni narod satima eka po zimi, u koloni ispred Saborne Crkve, da poljubi le. Mislim,

otkad smo mi svi takvi bigoti? Otkad ova zemlja, u kojoj su crkve prazne (a i to je bolje od onoga

kad su bile tale), s takvim patosom ispraa devedesetestogodinjeg starca?

Koga god da pitate, tronutim glasom vam kae to je zato to je bio skroman. Skroman i

siromaan, za sobom je ostavio kiobran, budilnik i runi sat. Otkad to mi, u svetu kojim diriguju

samo i iskljuivo snadjeni, u kojoj se uspeh meri parama, a vlada korupcijom, otkad to mi pa

tako cenimo skromnost i siromatvo?

Je li tata, vidi ti ovo ludilo oko smrti patrijarha. Pa je l ti i on onda dodje nesnadjen?

Ba me briga. Nije mi dobro.

to ti nije dobro? ta ti je?

Ne ivi mi se vie.


17/27



Tata ima sedamdeset osam godina, jo uvek aktivno radi, zaradjuje vie od mene, sada je na

privremenom bolovanju, ali planira dui slubeni put. Pustili su ga iz bolnice, dali mu lekove i rekli

da bude strpljiv i to je sve.

Tata ima sedamdesetosam godina, do pre neki mesec, prelazio je deset kilometara dnevno nabiciklu, godinama i po svakom vremenu: po kii, snegu i kanikuli.

Tata ima samo sedamdesetosam godina i strasno se boji smrti.

Zajedno posmatramo tu ki paradu oko sahrane Patrijarha. U sred epidemije svinjskog gripa, kad

su kole i pozorita zatvoreni, desetine hiljada ljudi, danima ljubi jedan le.

ta je, pobogu, ovim ljudima? Da ti se ivot zgadi!

Ja hou da budem kremiran.uti, tata, to mi je dosadno.

Ostavio sam i napismeno.

Ama, znam!

Pa sada, zanima me i ovo, a u svetlu zabrane izgradnje minareta u vajcarskoj, kao simboline

kastracije Islama, ima li savremeni ovek pravo da kae neto protiv neke religije? Ja, na primer,

ne volim ni jednu. Ne volim koncept religije, kao takve. Onda posebno ne volim religiozne

organizacije. I tu uopte ne pravim razliku.

Ali koja je sumanuta misao vodila vajcarske vladajue elite, da ovakvo pitanje uopte postave na

referendumu? ta se time testira, IQ stanovnitva? Bilo to politiki korektno ili potpuno

nekorektno, svakog oveka koji je glasao za zabranu minareta, smatram kratkovidim glupakom.

Jo je gori onaj koji mu je pruio prililiku da o tome direktno glasa, taj je i kratkovidi i pokvareni

glupak.

Islamofobija nije problem, problem je ime kojom se oznaava. Fobija odmah znai da je neka

bolest u pitanju, zaboravlja se da je to u stvari strah. A to emu prisustvujemo, nije nikakav strah,

ni saaljenja vredna bolest. To je jednostavno mrnja.

E to je moj problem, ne fobija, nego mrnjaa prema Islamu i mrnja prema muslimanima. Mrnja

prema svemu drugaijem, prema svemu to izlazi iz normi.


18/27



Tata, zato ja nisam krtena?

Nisi htela da se krsti.

Dobro, nisam htela kad je dolo vreme da me se pita. Ali, kako to da me vi niste krstili kad sam

bila beba? Tada me niko nita nije pitao.Tvoja sestra je htela, ti ne.

Ona je htela, kad je odrasla, a da bi se udala. Ne pitam te to.

Za tebe nikad nismo ni mislili da e se udati.

Ma kakve to veze ima? I uostalom, zato svaka ena mora da se uda?

A ti bi sad da se razvede?

Ne bih, tata, da se razvedem. Pitam te za krtenje.

Samo to nemoj da mi napravi. Ne dok sam iv.

Onda ja besna, samo da uvredim, kaem.

I gde si ono rekao da si stavio sliku za itulju...?

Tata ne odgovara. Gleda sahranu Patrijarha.

E ludog sveta. Vidi ta rade.

Tata to kae u privatnosti i u etiri oka. Kae meni i nikom vie. Iako ima sedamdeset osam

godina, iako ivi u neemu to se naziva demokratsko drutvo, tata nikad glasno ne kae ta misli.

Mene gleda zabrinuto, kako se glupiram. Kaem to isto, samo glasno, da je umro starac i emu taj

cirkus i da nije bio nikakav svetac i jadna ta zemlja u kojoj je sama injenica da Patrijarh nije bio

lopov, dovoljna da ljudi padaju u trans povodom njegove smrti. I kad to kaem, ljudi me mrze. Ne

vole me, neprijatno im je, kao da pljujem u supu, tokom nedeljnog ruka ili kijam na ikonu.

Tata se onda predomisli.

Pa ta onda, kad je njihov Papa umro, bilo je jo gore.


19/27



Jeste, tata. Bilo je. A to mi moramo uvek s najgorima da se merimo?

Idi im ti to reci u onom Beu, pa e da vidi kako e da prodje. Niko ne voli bundije.

A moj otac zna da bih ja u stvari mnogo volela da me vole. Ja sam prava rock-and-roll chick. Svedajem publici, sve za nastup, do kraja, do poslednje kapi, da zadnje emocije. Allways on the road.

I kad kaem, ja ne igram za publiku, ja ipak i samo za publiku igram.

Pa ta bi ti onda? Da pria to to pria i jo da te vole?

A ja klimam glavom. Mislim, bolestan je, nee se seati da sam priznala. Umree, tajnu e poneti.

Tata je bio dobro jo nekoliko nedelja. Ja sam se vratila u zemlju centralne Azije, u kojoj sad

ivim. Onda smo se preko skajpa raspravljali svaki dan.

Ukljui kameru, da te vidim.

Ukljuena je.

Nije tata ukljuena, vidim samo mrak.

To je zato to mi se smrklo.

Pa onda:

ta radi, tata?

ekam da se ti javi.

Pa to se ti meni ne javi?

Neu da smetam.

Ti meni ne smeta, tata.

A ti meni smeta. Dosadna si s tim pitanjima.

Pa onda:

Obeaj mi da se vie nee baviti politikom. Politika je zlo. Gledaj svoja posla.


20/27



I ti gledaj svoja posla, tata.

Pa onda:

Posvadjao sam se sa onom budalom.

Kojom, tata?

Onim iz razreda. (iz njegovog razreda, samo su trojica ivi). Rekao mi je da treba da me bude

sramota i da si ti izdajnik.

Ja?

A ja sam njemu rekao... (pa sledi bujica psovki).

Hvala tata.Nema na emu. Nisi ti izdajnik. Ti si budala.

I tako, i tako...

Onda je tati jedan dan samo pala glava i naglo mu je pozlilo.

Primili su ga hitno u bolnicu, ne onu vojnu, nego jednu drugu. Bolnica se zove Sveti Sava, po

najveem srpskom svecu. U narodu je poznata i kao bolnica za umiranje. Bio je Boi, ovaj va,

Katoliki, jo jedna stvar koju mi sa periferije ne delimo.

Jedva sam pronala neki let i zvala tatu dok je bio prikaen na aparate. Javila se mama i rekla da

je priao sa njom. Pitala sam ta ti je rekao? Rekla mi je: Pitao je da li sam mu uplatila loto?

Moj tata umire, na aparatima za disanje, trpi stotine malih modanih udara, telo mu otkazuje,

plua mu otkazuju, srce mu otkazuje, creva mu otkazuju, a i dalje se nada srei na lutriji.

U Srbiji, kada imate sedamdesetosam godina, vas vie ne lee. Moja francuska svekrva na protiv,

ima deceniju vie i vozi crvena kola. Pa da li je to jo jedna civilizacijska tekovina koju mi sa

Evropom ne delimo? I da li, kada bolesne ne lee, a umirue drogiraju, moemo da priamo o

zajednikom kulturnom prostoru, istoriji i literaturi?


21/27



Poslednje to mi je tata rekao u ovom ivotu je bilo:

- Nije mi dobro.

Ja sam onda vikala:

- ta ti je, tata, ta ti je!

On je samo nekako tuno cvileo.

Te noi je umro, sam kao pas. U srpskim bolnicama, da vas podsetim, kad neko umire, ne daju mu

da bude okruen porodicom. utnu te u neki oak i ujutru obaveste blinje.

Te noi sam bdela, sama, na drugom kraju sveta i gledala u mrak. ekala zoru i prvi raspoliivi let iznala da neu stii na vreme.

Te noi sam znala da se plai, da se strano plai, moj jadni tata, to duu isputa, straan nasilnik

i velika kukavica, to se boji kie i elektrine struje i da kad smrt dodje, on nee znati ta.

Kao da ja znam.

Sahrana je bila na minus petnaest, pop je nemilice pevao 45 minuta. Ja sam mamu sluajno, a iz

sve snage, odvalila u glavu, kad sam jednom nespretno probala da se prekrstim. Ni to ne bi, ali

uporni pop je ljutito zurio u mene, mislila sam da e me pretui, ako se hitno ne prekrstim.

Posle smo se svi razboleli, ja zaradila teak bronhitis i promrzline nogu. U Srbiji, kad ti neko umre,

onda si i za to kanjen. Nema grejanja u kapeli, samo hladni mermer na kojem stoji i jedva eka

da se sve okona, nada se da neko od prisutnih staraca, tatinih prijatelja, nee pasti u komu od

zime. Stoji na zimi i misli, samo da mi sad jo neko ne umre tu!

To nije pitnje siromatva, nije pitanje nematine. Jednostavno, na ispraaju pokojnika nije

planirano da se misli o ovozemaljskom konforu i pare itisona, ma samo karton ili novine pod

cipelama, dok stojimo tako dugo, kraj sanduka i na golom kamenu, jednostavno valjda nije

pristojno traiti.

Onda je sanduk negde otiao i tata je kremiran, a da ne znamo tano kog dana. Ovih dana,

ekamo da nam predaju urnu, pa da ga konano poloimo u grob.


22/27



Pa, sada, da li i to delimo, komije? Ili sam ipak u pravu, ljudska drutva se dele samo prema

stupnju samilosti. Ta samilost ne mora biti organizovana, ona moe biti i pojedinana, ona moe

biti retka i sporadina. Ali je mora biti. Ako je nema, nema ni drutva, nema niega. Nema nimene.

Ja drugome ne mogu da pripadam. Zato i ne pripadam niemu.

Kad sam dola kui, tati sam proitala ovo. To je neto to sam davno napisala.

barbelo, scena deset

Klupa na groblju. Moe ona ista. Na klupi Lutalica, sa njim njegov pas.

Izali iz nekog zlatnog tunela,

tamo iza zlatnih vrata,

do kojih vode zlatni zidovi,

gde u vazduhu leti

zlatni prah.

Oboje imaju utu oerupanu dlaku, oi ute, kou poutelu, nokte skoro ute, beonjae sasvim.

Dva jadna stvorenja, to se nikad ne razdvajaju.

Lutalica govori, kao da objanjava porodini album.

LUTALICA

Ovo ovde, to sam ja. Ovo pored, to je moja mama.

Mama zevne. Pokae ute zube.

LUTALICA

Mi ivimo tu.

Odmah pored vas.

Nismo znali da ete naii.


23/27



Da smo znali

da emo

da imamo goste,

onda bismo neto moda i pripremili.Neku taku. I alkohol. Malo hrane, moda.

Malo nam i treba.

Ja ne jedem nita, mama ipak mora.

Stara je i bolesna-

esto.

A naprotiv, ja sam

apsolutno zdrav.ak i kada ne izgledam tako.

ivimo tu, jer tu nam je dobro. Ljudi i kad dolaze, ne misle na nas.

Ljudi na groblju strano plau, znate li?

Neki se svadjaju. Viu na grobove. Ljute se i kunu.

Kao da to moe,

neto da promeni.

Mi smo ovde mirni, moja mama i ja. Niko nas ne gleda, niko ne saaljeva.

Mi nismo za aljenje! I mi smo isto to i vi.

Samo nam je ivot pobegao negde.

Pa ako ste vi, onda smo i mi.

Za aljenje, mislim.

Moja mama i ja unjamo se nou izmedju grobova. Ljudi su udni i misle da leevi jedu. Posebno

da piju i pue

strane cigarete.

Ljudi dolaze da posete mrtve, pa im onda ostave:


24/27



mnogo hrane

i jo vie pia,

cigarete,

kafu,eer, slatko,

ratluk.

Kao da e mrtvi da ugoste nekog.

Kao da to pravda, to ih nema ee.

U poetku ivi dolaze mrtvima stalno.

Na sedam dana, na etrdeset dana, et meseci, na punu godinu.To posle ipak,

bude mnogo redje.

Nekada na rodjendan, nekad na godinjicu.

Zatim sve manje.

Pa onda i nikad.

Tako je i bolje.

Mrtvi imaju pravo na svoju samou.

ivi mrtvima ovde ostavljaju svata: cipele, kapute, eire i knjige.

Nekad i novine. Uvek jueranje, nikad one od danas.

Upale svee, otplau malo,

obriu se, useknu,

pljunu i zaborave.

Nou,

kada svi odu,

moja mama i ja obidjemo parcele i nadjemo svata.

Ja cigarete - mama neku hranu.


25/27



Ja neku flau - mama neto slatko.

Iako, itao sam u jednom strunom kinolokom asopisu, da za psa nije dobro da jede eer. Da

je eer beli ubica i da pas od njega moe da oslepi.

Svejedno.

Mama ima ve sedamnaest godina i nema vie zato da ivi. Ni ta da gleda.

Ja sam dosta ruan, ivot nije lepi.

Pa mislim: nek jede, kad voli.

Bolje je da skapa zadovoljna,nego ovako,

kao ja.

Nou, kada pljuti, spavamo u kapeli.

Mama ne voli, plai se, pa zavija.

Nekada se ljutim, pretim da u udariti.

A kako mogu, da udarim majku?

Leti, kad je lepo, spavamo pod zvezdama. Gledamo u nebo, kao u Bogorodicu.

A ona nas zagrli svojim plavim kaputom, a ona nas pogleda svojim sjajnim oima, ona nam kae

- bez straha, deco, bez straha !

Ja onda stavim mami glavu na stomak, utonem u njen trbuh, potonem u staru kou, medju njene

sparuene sise.

Potonem u toplinu i spavam mirno.

I tad mi je najlepe.

Niko me nije oterao, niko nita nije uinio.

Naao.

Sam sam otiao, sam sve ostavio.


26/27



I poveo mamu.

U ovom stranom ivotu nemam nita, nikad nisam ni imao.Ni para,

ni ambiciju,

nikakvu elju da budem neto.

Kada je dolo vreme,

u kom je sramota,

ne biti uspean,ja sam otiao.

I poveo mamu.

Sada tako ivimo, ekamo da prodje.

Nemojte nas aliti.

Za aljenje nismo.

Na protiv,

mogli biste s mirom,

aliti sami sebe.

Dve lutalice se maze. Neni jedno prema drugom, negde odlaze. Ili mi odlazimo.

Kako hoete. Pre svega ljudi, kako vam je lake.

Proitala sam mu to glasno, sama sa sobom, onako, u vazduh. Pa neka je glupo i patetino.

A onda sam, sigurno, sasvim sam sigurna,

sigurno, sigurno,


27/27

dajem vam re,

lepo i razgovetno ula

kako mi kae :

- A ti, erko, ba ne ume da se snadje.

Biljana Srbljanovi

Documents

Srbljanovic-SERB