Сава Росић:

Лакше на руском откријем значењенеке мени непознате речи, премда они (насву срећу!) нису имали Вука Караџића да им„поједностави“.

Сергеј Кара-Мурза објавио је под тимнасловом прерађено поглавље о језику изсвоје књиге „Манипулација свешћу“(посрбљен чланак постоји у „светској паучини“).Шта томе, петнаестак година касније и гледа-но из српског угла, можемо да додамо?

После „хладног рата“ (већином схваћеног каометафора), сада је на делу оно што се назива„информациони рат”, „мрежноцентричнират”, „хибридни рат” или „рат нове генера-ције”. Какво год му име наденули, све упу-ћује на то да се води свеобухватни рат у комесе користи и неопипљиво оружје.

Размислимо: које су нам нове речи убаче-не и схватамо ли њихов прави смисао, а којесмо већ готово заборавили, или им је напре-чац промењен смисао?

Наши духовити земљаци већ у „светскојпаучини“ дају примере за „Речник новогово-ра српског евро-политичара“, па чак и„Фразеолошку таблицу“ за склапање испраз-них реченица:

À�J 16

S R B S KI ili S R P S KI : R A T N O V E G E N E R A CI J E

Зар је могуће да и језикможе бити моћно средство

поробљавања?Није ваљда да нам и по

главама роваре?Може ли се говорити а ништа

не рећи?

Или вештом акробатикомизврнути смисао?

Или забрбљавањем прикритисуштина збивања?

Или оно најважније сасвимуклонити из видног поља?Да ли је могућ договор са

оним који смера да те убијеи опљачка?

JEZIK I VLAST

Без све шале, покушајте да својим речимапрепричате следеће са сајта Министарстваодбране РС: „Програм за изградњу интегри-тета представља део пројеката којим НАТОнастоји да потврди своју посвећеност идејијачања добре управе у ресору одбране и сек-тору безбедности. Основни циљеви Про-грама су подизање нивоа свести, промовиса-ње добре праксе и развој практичних меха-низама који могу помоћи државама учесни-цама да побољшају стање интегритета иснизе присуство ризика корупције у национа-лним секторима безбедности, јачајући тран-спарентност и одговорност. Активности уоквиру Програма првенствено су усмерене капроблематици управљања финансијскимсредствима, материјалним и људским ресур-сима“.

Свако може да наведе небројене примере.Рецимо: „услови за одређивање датумапочетка преговора“, „критеријуми за отвара-ње поглавља“, „корак на мапи пута Србије каЕУ“ (што личи на трку са препонама у којој се не знани дужина стазе, ни број препона). Вазда до обећа-не шаргарепе преостаје још који корак… Ахоће ли ЕУ уопште постојати када најзад и нанас дође ред?

Или: и даље хорски понављамо како сеЈугославија „распала“, иако су се у међувре-мену појавили бројни докази смишљеногразбијања Југославије (и не само ње). А Руси суједан документарни филм јасно назвали„Како су убијали Југославију“. Одавно слу-шамо и шта све „међународна заједница“захтева од нас, некако подразумевајући да серади о Организацији уједињених нација, докНоам Чомски објашњава шта се иза тогимена скрива: „Оно што се у Америци нази-ва међународном заједницом подразумеваСједињене Државе и било кога ко је у томтренутку на њиховој страни“. И већ годинаматаворимо у „транзицији“, не увиђајући да јето заправо лажно име за повратак у „дивљи“капитализам, првобитну акумулацију капита-ла.

Такође, већ двадесетак година слушамоисту јадиковку: „Срби нису схватили да јепао берлински зид“, „што се нисмо са њимадоговорили“, „што им нисмо понудили базе“(или нешто друго). Међутим, све више се разо-ткрива да смо ми заправо први схватили какопочиње нови „дранг нах Остен“ у коме смоми мета, или јело на столу, или циљанажртва коју ће стране „у дилу“ да черече каонаграду.

Да ли је могућ договор са оним који смерада те убије и опљачка, или се можда одобро-вољи и задовољи само израбљивањем?

Још једна јадиковка коју такође двадесе-так година слушамо: „попут Карађорђастално срљамо у рат, уместо да мудро,попут Милоша Обреновића, исто постигне-мо дипломатски“. То ме је чак навело дапрочитам књигу „Вожд Карађорђе“ РадошаЉушића. Из ње сам сазнала да је и Карађорђепокушавао да преговара са Турцима, али јепрви њихов одговор гласио нека им Србидођу с омчама око врата и то на коленима,па ће размислити шта ће са њима.Преговори су постали могући тек послеуспешних бојева. Како у светлу тога схвати-ти изјаве како „Србија никад више неће рато-вати“?

Даље, сви смо сведоци гушења српскогјезика коровом туђица, што је чак излишнопоткрепљивати доказима. А сврху те појавенарод је одавно раскринкао: „Закукуљено,замумуљено, задевећено, задесећено; никога не може раскукуљити, размумуљити,него онај који га је закукуљио, замумуљио,задеветио, задесетио“. Пошто сам о томевећ писала („Разарање српске културе“) овде ћунавести само два примера. Први: на све стра-не слушамо о „националном идентитету“, апокушајте да посрбите реч „идентитет“ кори-стећи постојеће речнике…

Како онда да сачувамо самосвојност?Да ли ће нам у будућности српски претво-

рити у енглески с падежима и глаголскимнаставцима, да би на крају и њих укинули?Други: сећам се како ми је као детету билотешко да разликујем центрифугалну и цен-трипеталну силу, што ми је отежало схватањефизике.

Дабоме, тада смо рубље још увек у кори-ту прали, те нисмо имали центрифуге.Недавно сам откопала да су то заправо сре-добежна и средотежна сила. У самој речи је,кратко и јасно, садржано објашњење. А зау-стите ли коју против претеране употребетуђица–сместа хорски потежу Хрвате и „око-лотрбушни панталодржач“. Премда за каишпостоје српске речи ремен, појас, опасач,како то да свима (случајно?) управо то пада напамет? Па шта ако и Хрвати то раде? Ако онисрпски језик већ неких век и пô бесплатнокористе, да ли то значи да се морамо одрећисваке наше речи коју присвоје? Као у шаху:такнуто–макнуто? Мора ли онда и око да

постане ај?

�J 17

S R B S KI ili S R P S KI : R A T N O V E G E N E R A CI J E

Сем тога, поједине српске речи напречац сустекле негативну обојеност – србовање, на при-мер. И посрбити. Кад испод превода напишемда сам га посрбила, готово увек ми исправе упревела. Чак је и српски језик постао наш језик,док се иза упорног истрајавања Хрвата насрбијанском уместо српског јамачно крије некиподли циљ. И тако даље.

Речи су оружје страховите моћи,пошто нам преко њих неприметно улазе у главуда по њој роваре. Зато се глобалисти прво лаћајујезикословља: „И ова нова идеологија глобализ-ма као и она претходна, под окриљемаустријског царизма, уведене су путем лингви-стике као прве глобалистичке науке и крозреформу српскога језика“ („Јересоначелницисрбистике“ Мирјане Влајисављевић). Слутимда се у истим центрима у којима нам кроје буду-ћу судбину истовремено баве и смишљањемизговора и мантри којима ће „поклопити“ свакуздраворазумску упитаност, примењујућипоступке ућуткивања, прећуткивања, замаг-љивања, забрбљавања, оповргавања, изврта-ња, злоупотребљавања, подметања, исмева-ња, усмеравања, завођења… Ту су и „теоријазавере“, и „ми морамо да (уђемо у евроатлантскеинтеграције, раскрстимо са својом мрачном прошлошћуитд.)“, чак и вицеви којима се исмевају непожељ-не појаве. Вероватно сте не једном чули како супрво настали Срби, потом амебе, па тек ондаЈевреји и остали народи. А када се појавилакњига Анатолија Кљосова „Порекло Словена.Осврти на ДНК-генеалогију“ у којој је научнимдоказима поткрепљена тврдња да су Словени –преци Аријеваца и потичу са Хелма (Балкана),онда је, пошто се нема чиме побити, Кљосову(који је десетак година предавао на универзитетуХарвард) подмукло приписан туђи чланак о томекако је „српски ген стар 12.000 година и потичеод Нојевог сина“. Како би то могло научно да сеутврди без костију установљене припадностиуправо Нојевом сину? Није важно, важно јечитаву ствар извргнути руглу.

Изнебуха нас са свих страна запљусне бујицасличних фраза на неку тему, да би се већ за којидан прешло на нешто друго, и тако у круг. Умеђувремену никако да дођемо себи и постави-мо уистину суштинска питања како бисмо ихсвестрано размотрили. Једна од кључних темаданашњице морала би бити откривање и приме-ренокажњавање трговаца људским органима,како се тако нешто никад више не би поновило.Не спада ваљда то непочинство у „европске

вредности“? Присетите се колико је и како отоме писано? Изретка понеки стубац (нипошто напрвим странама) о очајничким покушајима родби-не отетих и несталих да извиде где су и како зав-ршили њихови најмилији, или их каткад некоснисходљиво прими и саосећајно климајући гла-вом саслуша, да би сместа све заборавио. Паонда сви одједном забрује о „жутој кући“, као дасе тако сложене операције могу изводити у некојзабити. Још 2008. године изашла јекњига „Лов:ја и ратни злочинци“ Карле дел Понте, у којојбивши главни тужилац хашког трибунала,накнадно перући нечисту савест, први пут спо-миње ту страхоту. Занимљиво питање у везинаслова књиге: ако их тек лови, како то да су ипре суђења већ постали ратни злочинци?„Кадија те тужи, кадија ти суди“. А шта је билос извештајем Дика Мартија (на свега педесетакстраница) који је комитет Савета Европе усвојиојош 2010. године? Тек пролетос сазнајемо да ћеу Приштини бити формиран Специјални судсамо за случајеве из тог извештаја. А шта је состалим случајевима? У међувремену стижувести из Новорусије да и тамо проналазе леше-ве без органа… Док нас кљукају разноразним„ријалити-шоуима“, у стварности се освајачкиратови финансирају и органима жртава. Наманабијају на нос „нетолерантност“ према „елџи-бити-популацији“ (не знам откад се то у српском „спе-лују“ скраћенице) док брда наше истранжиранесабраће само расту.

Да ли је све то започело тек деведесетихгодина 20. века? Навешћу на прескок неколикокњига и филмова.

Још 1920. године Јевгениј Замјатин јеобјавио роман „Ми“, Олдос Хаксли 1932. роман„Врли нови свет“, а Џорџ Орвел 1949. роман„1984“. Која је сврха Орвеловог „новоговора“?Постепено потискивање одређених речи како бисвака непожељна мисао постала непомислива.Ограничавањем броја расположивих речи властограничава и људско мишљење: ако не постојијезички израз за нешто, не може постојати нимисао о томе.

Реј Бредбери објавио је 1953. роман„Фаренхајт 451“, по коме је Франсоа Трифо1966. снимио истоимени филм. Бредберијевсвет у коме су сви заокупљени телевизијом,ватрогасци спаљују књиге, док ретки књиго-љупци беже из цивилизације и уче књиге напа-мет, изгледао нам је немогућ. Реј Бредбери нас јеупозоравао: „Ја не покушавам да предвидимбудућност, ја покушавам да је спречим“. Ипоживео је довољно дуго (до 2012) да види оства-

рење својих предвиђања за далеку

I�J 18

S R B S KI ili S R P S KI : R A T N O V E G E N E R A CI J E

будућност, изузев потребе за ватрогасцима: то јерешено неупоредиво лукавије – књиге су јошувек ту, али их више не читају. Бредбери јестевидео али, у међувремену и сâм препариран,није препознао остварење сопствених најцрњихслутњи.

Сва та упозорења сматрали смо научномфантастиком невезаном са стварношћу, без-брижно уљуљкани причама о „прогресу“ и ско-ром „крају историје“, пошто ћемо сви срећноживети у „глобалном селу“. Онда је ИнгмарБергман 1977. снимио филм „Змијско јаје“. Накрају филма откачени научник објашњава заштосе народ смишљено уводи у дуготрајно стањеочајања (ево и Србе већ четврт века на све могуће начи-не одржавају у истом стању). А коју поруку је носиофилм „Теорија завере“ са Мелом Гибсоном углавној улози (1997)?

Сергеј Кара-Мурза, наводећи у„Манипулацији свешћу“ прозорљиве увидеФјодора Достојевског у „Браћи Карамазовима“и Антонија Грамшија у „Тамничким свескама“,огорчено закључује како ми на њихова упозоре-ња нисмо обратили пажњу, док су их помночитали „они други“. За нас су, пак, припремилипрепричану лектиру (легенда о Великом инквизиторусажета је на интернету у свега једну мамутску реченицуод 170 речи), игроказе на телевизији и у животу,као и „конзумеризам“ (настао као покрет самоорга-низовања потрошача да би се временом изродио у потро-шачку грозницу). Антонио Грамши, између оста-лог, каже да је промена свести – „молекуларнипроцес“ (то јест, одвија се миц по миц, неприметно).Међутим, Немци се на почетку 21. века изнена-да залажу за

наглу промену свести Срба.Било би занимљиво прокљувити зашто им сесада толико жури, кад је изгледало да смо већготово клинички мртви, што је запазио и рускиновинар Константин Семин (заправо Сјомин) учланку „Косово: мрачна геополитика“: „’Мисмо издали свог краља. Ми смо рђав народ. Мине заслужујемо право на живот…’, са сузама миговори познаница, Српкиња… Ово расположе-ње – међу Србима и Русима веома распростра-њено – често покушавају да представе као пâтоспокајања. У ствари, то је – геополитичка некро-за. Умртвљење ткива…Симптоми тог умртвље-ња су сиромаштво и незапосленост, секташтво иопскурантизам, шаролике параде на једној стра-ни улице и мрзовољни, скинхед реваншизам надругој… После сецесије Косова Срби су изашлина тужни молебан. Завршило се… нередима,паљењем Мек Доналдса и америчке амбасаде.

Американци су на ту ствар гледали спокојно –као на конвулзије. Ти грчеви су закономерни ибезопасни, већ урачунати у историју болести.Све је под контролом“.

„Искони бѣѣ Слово“Колико дубоко у прошлост та Аријаднина

нит може да нас одведе? Како почиње Јеванђељепо Јовану? „Искони бѣ Слово“ (у почетку бешеРеч). И песници имају дубоке увиде: „уби мепрејака реч… не рече ко је кривац за тај метак одречи“ (Бранко Миљковић). Значи, толико је томоћно и важно.

Размотримо поближе један давни случајзлоупотребе речи у оквиру операције под лаж-ном заставом (иако смо за сâмо постојање „лажнихзастава“ тек недавно сазнали). Пре 202 године ВукКараџић се преселио у Беч. Шта о томе пише уВикипедији? „Ту је упознао Јернеја Копитара,цензора словенских књига, на чији је подстицајкренуо у прикупљање српских народних песа-ма, реформу ћирилице и борбу за увођењенародног језика у српску књижевност. Вуковимреформама у српски језик је уведен фонетскиправопис, а српски језик је потиснуо славе-носрпски језик који је у то време био језик обра-зованих људи“. Која питања поводом те двереченице искрсавају? Зашто је изостављеноправо име Копитара: Бартоломеј? Зашто јеуопште била потребна „борба“ за увођењенародног језика у књижевност? И какав је то„славеносрпски“ језик који је том „борбом“потиснут у корист „српског“ језика? Није ваљдана том загонетном „славеносрпском језику“ идеспот Стефан Лазаревић писао своја књижевнадела? Како то да постоји староруски језик, докје старосрпски преименован у славеносрпски,славјаносербски, српскословенски, црквеносло-венски? И какав је то „црквенословенски“ језик,за разлику од старословенског? Википедија:„црквенословенски се почео употребљаватинакон мисија Ћирила и Методија“; „старосло-венски је први писани словенски језик… коди-фиковали су га хришћански мисионари, браћаЋирило и Методије“. Има ли разлике?

Да ли је и пре било сличних покушаја? Јесте.Погледајмо опет Википедију. „За ГаврилаСтефановића Венцловића се слабо зна. Јошмање се зна да је он у српску азбуку увео словаћ, ђ и џ, и радио на поправци правописа добрихстотину година пре Вука, па је тако био претечаи Доситеја Обрадовића и Вука Караџића“. Коднас је 1966. године објављена књига „Црнибиво у срцу“ с избором његових дела и предго-вором Милорада Павића. Учени јеромонах

#�J 19

S R B S KI ili S R P S KI : R A T N O V E G E N E R A CI J E

K� 20

S R B S KI ili S R P S KI : R A T N O V E G E N E R A CI J E

Фразеолошка таблица(Свака комбинација речи из ове три колоне у било ком смеру подједнако је (бе)смислена

Гаврил писао је једним стилом за образованељуде, а другим проповеди за прост народ.Уосталом, тако је у сваком језику: једним сти-лом пишу се оде, другим научни радови, трећимромани, четвртим се разговара код куће…Погледајмо ознаке стилова у речнику Матицесрпске у шест књига: вулгарно, дијалекатски,књижевно, народски, народно песништво, поет-ски, покрајински, разговорни језик, свечано,фамилијарно. Међутим, сви они поново су сеприродно запатили током више од век и пô коли-ко је протекло од „Вукове победе“ (Википедија:„Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој јеконачно доказао да је српски народни језик једини правијезик Срба“). Заправо је те године „српска штока-вица ијекавског изговора била службено прогла-шена у хрватском сабору за хрватски језик,умјесто дотад употребљаваног латинског јези-ка“ (Мирјана Влајисављевић). Значи, шта је то учи-нио „реформатор и отац савременог српскогјезика“? Издвојио речи само једног стила – про-стонародног (народског из десет побројаних стиловасавременог језика), а све остало избацио. Тако је наразгранатом стаблу српског језика преосталасамо једна грана. А да ли је „смели и борбенисамоук“ („Књижевни језик као инструмент културе ипродукт историје народа“ Павла Ивића) уопште биопогодан за такав посао? Онако неук, све штоније разумео преломио је преко колена и одба-цио. Па је онда у свој „превод“ Новог завета(урађен за свега шест месеци) уместо њему неразум-љивих речи убацивао њему разумљиве турциз-ме. Старосрпски не може (пошто није „јединиправи“), а турцизми могу. Уопште, не знам шта јесве брљано по најважнијој хришћанској књизи,само знам да понекад морам добрано да сепомучим када неки навод из Библије убацујему превод: руска и српска верзија се разликују,као и ознаке бројева глава и стихова. А коли-ке смо само туђице у међувремену преузели,пошто за било који појам недостижан простомпастиру више нисмо имали својих речи. А стари„правни текстови откривају изненађујуће разу-ђену терминологију правног, друштвеног и при-вредног живота“ (Павле Ивић). Толико смо отад„узнапредовали“ да нам већ и постојеће српскеречи замењују туђицама (процесуирање, имплемен-тација, едукација, евалуација, емоција, адаптација, инте-ресантан, девастирати итд.).

Али ни то није било доста. „Зашто се сва таакадемска елита, ти сувопарно-озбиљни научнидухови не запитају како то да баш нико други усвојој језичко-правописној реформи није пошаовуковским путем (‘пиши као што говориш…’), томуистину припростом странпутицом која

ласка неукости и једноставности схваћеној каобаналност; како то да чак ни сами Немци (а башје Немац Аделунг промовисао правило ‘пиши као штоговориш…’!) нису преузели истоветан образацнего су се определили за много сложенију аликултуролошки утемељенију варијанту?!“(„Вукова културна револуција“ Саве Дамјанова). Гле,Вук Караџић је не само на „реформу“ био под-стакнут од царског цензора БартоломејаКопитара (који није исто учинио с немачким језиком)него је и „генијално правило“ смислио Немац!Такође, својевремено је Џорџ Бернард Шо оста-вио поприличан новчани износ као наградуономе ко направи фонетску азбуку за енглескијезик. И? Ништа. Остадосмо једини европскинарод са два писма („богатством двоазбучја“ у теоријии превлашћу латинице у пракси) и строго фонетскимписањем, однедавно стекавши и шифрованинадимак, поткрепљен „угледом“ хашког трибу-нала (језик „БХС“, тј. „босанско-хрватско-српски“). Азашто је онда у Аустрији језик и даље остаонемачки, у САД, Канади и Аустралији – енгле-ски, а у Јужној Америци шпански, односно пор-тугалски?

Опет, кад већ уз шаролике граматичке при-ручнике једино строго правило остаје оноАделунгово-Караџићево, зашто ипак морамо дапишемо најјачи иако не изговарамо два Ј,хемиЈски са Ј које се не изговара, како то да јепреТседник прешао у преДседника, поТсетити упоДсетити, док надживети и наджети нисупостали „наџивети“ и „наџети“? А истовременосрпски мора, док србски нипошто не сме?(Занимљиво, споменути глумац Мел Гибсон није по истомправилу преведен у Гипсона.) Јесмо ли то постали одсрпова? Заправо јесмо, али смо заборавили да суто били србови које су користили ратници дасрубе непријатељске главе (више о томе у „Српско-српском речнику“ Радована Дамјановића). И како данеко слабије упућен у „српску језичку акробати-ку“ у множини преци препозна једнину предакуместо прец? Зато је мени лакше да пишем наруском, без потребе да сваки час проверавамкако се нека реч по најновијем правилу пише. Илакше на руском откријем значење неке менинепознате речи, премда они (на сву срећу!) нисуимали Вука Караџића да им „поједностави“.

Ускоро излази још једна поучна књигаСергеја Кара - Мурзе –„Демонтажа народа“.Зашто би се то уопште чинило? Како би се попотреби ситнили неподобни народи и „монтира-ли“ нови, подобни. Колико дугорочним и стра-ховитим плодом је уродило избацивање самоједног „непотребног“ слова „ѣѣ“ схватили смо

тек после појаве нових „језика“, после

K�A 21

S R B S KI ili S R P S KI : R A T N O V E G E N E R A CI J E

чега је уследило признавање нових „народа“.Некада се писало „млѣѣко“, што су неки читалимлеко, неки млијеко а неки млико. Тим „потезомпостигнуто је књижевнојезичко уједињењеХрвата, који су се дотада служили регионалнимкњижевним језицима. Уједно је омогућено дахрватско национално опредељење продре у пре-деле који су дотад имали само регионалну свест,а по језику су били неупоредиво ближиКараџићевом српском говору него хрватскомкајкавском наречју, које је до 30-их година 19.века имало статус књижевног језика у Загребу“(Павле Ивић). Покушајте да читате „БаладеПетрице Керемпуха“ Мирослава Крлеже не гле-дајући „Тумач мање познатих ријечи, фраза ипојмова“ на крају збирке. Значи, тако је омогу-ћено да од Троједне краљевине Хрватске,Славоније и Далмације (настале 1868. године нагод-бом с Угарском) накнадно остане само Хрватска! Ако је живео у Славонији и Далмацији пре негошто их је Хрватска прогутала? Шта мислитезашто, на пример, Кинези не одбаце својехијероглифе па примене „генијално“ чистофонетско начело? Ако се међусобно не разумејуу разговору, они неразумљиву реч напишу, и свеје јасно. Колико би само нових народа могло дасе „монтира“ после „демонтаже“ кинеског наро-да! Притом јамачно греши онај ко то повеже састарим правилом „подели па владај“…

Погледајмо случај мађарске државе основа-не 1000. године. „У периоду 1836–1840. уКраљевини Мађарској било је 36–37 % Мађара,док је попис из периода 1850–1851. довео добројке од 45,4 %“ (Википедија). „Према попису из1910. године у Мађарској је говорило (безХрватске и Славоније): мађарски 54% становниш-тва“ (Википедија). Значи, тек после девет вековапостали су већинско становништво у сопственојдржави. У међувремену је, од готово четвртмилиона, колико их је пре нешто више од тривека било, према попису из 2001. Срба преоста-ло свега 3.583. А како се то постиже видимо и наслучају Албаније. У новинама пише:„Премапоследњим пописима у Албанији, у последњих20 година најмање 100.000 Срба је нестало –ишчезло из матичних књига, тако што супокрштени и наметнута су им албанска имена ипрезимена, а према тим подацима остало је јошоко 30.000 Срба“. А колико их је несталоранијих година? У новинама пише и ово: „Србиу Албанији и даље не могу да имају српско имеи презиме. После вишедеценијске борбе, доби-ли су право да врате раније насилно промењеноили додељено име – или презиме. Никако иједно и друго! И за то морају да плате

хиљаду евра“. Шта се то у 21. веку дешава уЕвропи!? Зар у Албанији нема „невладинихорганизација“, толико ратоборних код нас? Бићеда је на делу старо латинско правило „што при-личи Јупитеру, не приличи волу“ (јасно је кудасврставају Србе, за разлику од свих осталих „Јупитера“).

Још један пример. Румунски данас спада уроманске језике. Римљани су се пред крај трећегвека повукли из Дакије. Старорумунски језик јенепознат, зато после тринаест векова празнинеизрања најстарији документ на румунском јези-ку – писмо бојара Неакшула из 1521. године. Ивећину не чуди што су Римљани оставили језику наслеђе народу на самом рубу крајњег дометасвог ширења, уместо негде ближе, где су знатнодуже владали. Као ни то што је „код Румуна …црквенословенски био језик богослужења, а одXIV до XVIII века и књижевни језик“(Википедија). Да ли је „црквенословенски“ језикикад наметан несловенским народима? А који јекрајњи исход? Јужни и Источни Словени осталису без непосредног додира.„По плодовима њиховим познаћете их“

Много је воде (и српских лешева) Савом проте-кло од Вукове „реформе“, већ одавно је очитокојим плодом је уродила, тако да је крајње времеза извлачење поука. Важно је било започетипарање: „Уведени принцип промјенљивости усрпски језик и писмо створио је претпоставке задаљу разградњу српског језика и писма“(„Стогодишњица југословенског вишеименовања српскогјезика“ Огњена Војводића). Мислите ли да ће процесбити завршен најновијим црногорским „матер-њим“ језиком (са новим словима с́ и з́, строго се држе-ћи Аделунговог-Караџићевог начела)? Да ли нам већспремају и врањански „језик“ са додатним сло-вима (због речи из песме: „петлови појев, Моравадз`мни“)? „Пут до пакла поплочан је добримнамерама“. Те тако сада, заведени лепим прича-ма, жањемо плодове двовековне операције подлажном заставом, за коју су предуслови створе-ни Вуковом „реформом“. „Ала га је оправио,свака му част!“ (навод из филма „Маратонци трчепочасни круг“)

Код Павла Ивића читамо: „Заједнички књи-жевни језик Срба, Бугара и Руса учвршћивао јеприпадност свих тих народа православном кул-турном кругу… За разлику од латинског, цркве-нословенски језик није био сасвим неразумљивонима који га нису посебно учили.“ Словениочито не смеју да имају заједнички језик, јер бито осујетило нечије далекосежне циљеве. А штапише у Википедији на „хрватском“: „Са овомреформом српског језика, Јернеј Копитар је

K�V 22

S R B S KI ili S R P S KI : R A T N O V E G E N E R A CI J E

успио сломити културну те православну спонуизмеђу Срба и Русије, и тиме их везати заХрвате и за Хабзбуршку монархију“ (МариоГрчевић, „Јернеј Копитар као стратег Караџићеве књи-жевно-језичне реформе“). Гле, за нас пишу да је „нањегов подстицај“, а за себе да је „стратег“.Налогодавци су високо ценили залагање царскогцензора: „Јернеј Копитар је за ово одликован двапута (од Беча, а потом и Ватикана), а у образложењустоји да је то орден за разбијање језичког једин-ства Јужних Словена“ (Зоран Милошевић). О истомпише и сâм Копитар у једном извештају из 1827.године: “Српска православна црква, чувањемстарог језика Светог Саве, жели сачувати језич-ку разлику између православних и римокато-личких Словена, те би стога, више него икада,Беч морао подржати реформу Вука Караџића,јер се њоме та разлика поништава, а главна пре-прека ка превођењу Срба у римокатоличанствобиће заувек уклоњена. Овим ће нам, временом,Београд сам од себе пасти у руке”. Засад јошније, али и дан-данас се истрајно ради на томеда и преостали „заробе себе у туђина“ (Његош).„У Хрватској је похрваћење и покатоличењеСрба узело далеко више маха, него што се топрича“ (Саво Штрбац, 2011). А могу и да, за поче-так, постану „другосрбијанци“.

Биће да су то схватали и највећи противнициВукове работе, митрополит Стеван Стратими-ровић и Јован Хаџић, оснивач и председникМатице српске и један од најобразованијих Србатог времена. Велики руски песник АлександарПушкин као да је неуког Вука имао у виду кадаје 1829. написао песму (препевао Никола Бертолино)

Обућар(Парабола)

Једанпут обућар, гледајући слику,Грешку на обући откри уметнику.Овај, махнув кистом, ствар поправи сместа.Али, гле, подбочен, обућар не преста:„Лице је некако криво, чини ми се…Да нису превише огољене сисе?…“Не издржа Апел да га чова куди:„Чуј, друшкане, само о обући суди!“Знам једног ком свака част по много чему,Сем што не знам за шта, за какву је темуОн стручњак, мада строг је наспрам људи;Но ђаво га тера да суди о свему,А нек` о чизмама покуша да суди!Често се потеже „кључни аргумент“ како су

Вука Караџића хвалили Гете и браћа Грим.Свиделе им се народне песме, али какве то везеима са богаљењем језика? Па и евроунијатскикомесари нас већ петнаест година хвале због

спровођења реформи, а живимо ли боље? „Штоје за Немца спасоносно, за Србина је погубно“(Ранко Гојковић).

У „светској паучини“ може да се пронађеодломак из књиге „Путовање по Херцеговини,Босни и Старој Србији“ АлександраГиљфердинга с објашњењем како се од Србапреверавањем „монтирају“ нови народи и сакаквим последицама. Учени Рус је још у 19.веку схватио узрок мржње према православнимСрбима, која ће их у наредном столећу коштатинебројених жртава: „Ренегат постаје нехотицефанатиком своје нове религије само да бипред самим собом оправдао своје отпадниш-тво“.

Млекце Ломехузових бубаСергеј Кара-Мурза у књизи

„Манипулација свешћу“ наводи поучан при-мер: „Тако су се, на пример, у мравињацимасместиле сићушне бубице – Ломехузове бубе.Својим понашањем и покретима Ломехузовебубе веома подсећају на мраве и добропознају њихов језик гестова. Солидарни ивредни мрави на прву молбу дају храну саб-рату. Мрав изражава ту молбу куцкајући дру-гога на посебан начин. Бубице су ‘освојиле’ тегестове и лако измамљују храну. Али, оне супрождрљиве и приморавају читаве одредемрава да се усмере на њихово храњење.Бубице на телу имају праменове злаћанихдлачица на којима се излучевине сакупљају.Мрави-радилице лижу те излучевине исасвим губе здрав разум. (У томе бубице користедруги програм забележен у мравима. Мрави у спе-цијално уређеним оборима држе читаве фарме посеб-них лисних ваши које луче слатку течност налик нанектар. Мрави музу ваши као краве, стискајући ножи-цама одговарајући део њиховог тела, и сладе се лижу-ћи течност са длачица. Ломехузове бубе, правећи се дасу храниоци, нуде мравима своје ‘млекце’.) Онипочињу да бубице и њихове ларве толико рев-носно узгајају да без хране остављају сабра-ћу, па чак и сопствене ларве. Заволевшидошљаке, они западају у потпуно понижење,чак дотле да бубице хране мрављим јајима,остајући без потомства. А ако мравињакузапрети опасност, они спасавају ларве буба,напуштајући сопствене. Јасно је да својимнаркотичким излучевинама Ломехузовебубице шаљу мравима сигнал који блокираважан програм понашања, уметнут у органи-зам мрава. Онај програм који по правилупобуђује мрава да врши радње усмерене наопстанак мравињака и продужетак врсте. А

информације које бубице преносе,

K�G 23

S R B S KI ili S R P S KI : R A T N O V E G E N E R A CI J E

по свему судећи, не само да блокирају ‘нор-малан’ програм, већ га и прекодирају, акти-вирајући оне радње мрава које паразитукористе. И то тако да су мрави једноставносрећни да те радње изврше.“

Тако и ми, напивши се „млекца“, и даље хра-нимо „српскохрватски“ језик (Институт за српскијезик САНУ објавио је 2010. године 18. књигу „Речникасрпскохрватског књижевног и народног језика“). Откуду „Хрватско-руском рјечнику“ израз „ни по бабуни по стричевима“? У српској народној песми

„Урош и Мрњавчевићи“ читамо:„Кол´ко Марко тежио на правду,тол´ко моли Јевросима мајка:‘Марко сине, једини у мајке,не била ти моја ´рана клета,немој, сине, говорити криво:ни по бабу ни по стричевима,већ по правди бога истинога;немој, сине, изгубити душе;боље ти је изгубити главунего своју огр´јешити душу’.“Даље следи стих: „узе Марко књиге старо-

ставне“, пошто је то било пре него што их јеВук Караџић распродао по белом свету данаплати свој труд… Добро де, ово је шала, пре-мда у свакој шали има и мало шале (остало је исти-на). Опет, можда је и због тога „православнуцркву… на мучан начин спутавао недостатакцрквених књига неопходних за богослужење иза верско образовање свештенства. Аустријскевласти намерно нису допуштале штампањесрпских књига“ (Павле Ивић). А Вуку су допуш-тале…

Они којима још није јасно како је опера-цијом под лажном заставом над Србима спро-ведена демонтажа народа са последичноммонтажом „народа“-изведеница, могу дапонове градиво на случају „Украјинаца“(руских крајишника).

Име је знамењеА који је коначни циљ? Па већ нам је речено,

али замумуљено у креманско пророчанство какоће наводно доћи време када ће сви Срби статипод једну шљиву. Чудне би се ствари открилеако се упореде сва досад изашла (посмртна!) изда-ња Тарабићевих пророчанстава. (А биће да сеТарабићи и даље јављају. Сећате ли се оног „пророчан-ства“ убаченог уочи операције под лажном заставомпознатом као петооктобарски преврат, како нам спас дола-зи у виду председника који има исто презиме као и родносело?) Очито је и садашња крња Србија за глоба-листе и даље Велика Србија, чим толикоистрајавају на свођењу Срба на меру „под једнушљиву“ (без Рашке области–тзв. „Санџака“,

Војводине, „источног Косова“ итд.) и то на „западном Балкану“. У ту сврху очито нису били довољниратови, покољи, исељавања „трбухом за кру-хом“, преверавања са потоњим превођењем удруге или измишљене народе, подметнуте епи-демије разних болести (од епидемије тифуса која је1914–1915. однела око 360.000 живота па све до „осиро-машеног“ урана из 1999. да би председник Друштва заборбу против рака закључио: „Ми смо по умирању одмалигних тумора први у Европи“) ни остале подму-клости… Узгред, откуд Србима у аустроугарскодоба погрдна презимена Гузина, Гаћеша,Кењало, Прдавац и друга, поготово у светлулатинског „номен ест омен“ (име је знамење)?Значи, треба сасвим „избрисати српски вирус”(назив књиге Зорана Петровића Пироћанца) и свестинас на бесловесне „људске ресурсе“ (канда ранијиназив „радна снага“ није био довољно понижавајући).

Ничег новог под капом небескомОпшти закључак који бисмо могли да изву-

чемо из свега реченог, заправо је хиљадамагодина стар и гласи: не веруј Данајцима ни кададарове носе. Гле, ничег новог под капом небес-ком! Неко препредено ради на постизању својихциљева, стално усавршавајући поступке. Бог јечовеку дао слободу које се он тешко одриче.Зато су робовласници, муку мучећи са побунамаробова, вековима развијали начине „испирањамозга“, од грубих па све до истанчаних, како бисе добио зомби, или манкурт (прочитајте„Манкурти новога доба“ Витомира Пушоњића). Најзадје „прогрес“ довео до усавршених, бескрвнихпоступака путем „меке силе“. Боље милом негосилом. Ни богомољка не примењује силу већнамами мужјака који, безглаво се унапред сла-дећи, на крају заврши обезглављен. Тако и нас(мрежноцентрично!) заводе многобројним и раз-новрсним мамцима које вазда примамо здраво заготово, уместо да (коначно) извучемо поуке изсопственог мукотрпног искуства. Застанимо усрљању стазом зацртаном кроз безизлазни лави-ринт, раскринкајмо вешту мимикрију, одбацимопотурана кукавичја јаја, одбијмо „млекцеЛомехузових буба“ и манипулацију свешћу увиду свакојаких мантри, флоскула, дискурса,наратива, телевизијског и осталог смећа којимнам пуне главе. Не наседајмо више на већ про-ваљене трикове. Јесте да нас научно поткованозбуњују, али и ми већ имамо довољно научникакоји су поставили тачну дијагнозу, а то је већпола пута до излечења. Те зато – у памет се! Некаже народ узалуд: „Махнит баје, а глуп при-стаје“. Кад нас хвале, забринимо се. Све штонам говоре како би нас „едуковали“ препри-

чајмо својим речима. Ако то не можемо, значи

K�D 24

S R B S KI ili S R P S KI : R A T N O V E G E N E R A CI J E

да ништа смислено нису ни рекли. Пазимо и нато које речи користимо, не дозволимо да нам углави буде права заврзлама, пита гужвара однапола или погрешно схваћених туђица. Правинаочњаци стављају се коњима и магарцима, аони виртуелни уметнути су нам у главу, запли-ћући нас као пиле у кучине. Откријмо ту паучи-ну и обришимо је, јасније ћемо видети.

Бесмртни пукШто је најважније, после усамљеног четврт-

вековног одолевања нисмо више сами! Ево ихкако у изнудици, пошто понестају нове ситнежртве а жури им се, зинуше на „крупан залогај“– Русију. „Много је мачку говеђа глава“, те имнекако предвиђени сценарио са Русима „зариба-ва“. Занимљиво да се реч „транзиција“ ни увреме највећег расула током „катастројке“(Александар Зиновјев) у Русији није „примила“. Асада је већ дошло „време кад се скупља каме-ње“. Одушевио ме је руски подухват „Бесмртнипук“ изведен 9. маја! То је доказ да у Русији нећедозволити демонтажу народа! Исти узвишенидух заједништва осетили смо и ми током агре-сије 1999. на Југославију, као и током прошло-годишњих поплава. (А „прогуглајте“ шта се послепоплаве 2004. дешавало у Њу Орлеансу… И ко онда требакога да узима за пример?) Речита је изјава генсекаБан Ки Муна пошто је видео реку од поламилиона људи после параде у Москви: „Испрвасам помислио да је то демонстрација противваше владе“. Ко му је крив што се обавештава иззападних гласила, па му прво пада на памет оно„што је баби мило“… Речит је био и покушајоцрњивања, толико трапав да је сместа раскрин-кан. По опозиционим сајтовима се сутрадан раз-милела иста слика контејнера за смеће у који јебачено неколико транспарената са сликама и(измишљеним?) именима ветерана, а крај његанеколико ситно исецканих (!?) георгијевскихврпци, с истим пропратним текстом. Зашто тексутрадан? Па били су затечени, и треба временада се добије налог и новац, усагласи стратегијапа тек онда начини „икебана“… А и покушајспречавања шачице руских бајкера да се прове-зу до Берлина, како би 9. маја положили цвећена споменик совјетском војнику-ослободиоцу,на крају је довео до сасвим супротног исхода.Штоно рече мој познаник: „Чим се чешу, значида их сврби“. Велики преокрет се одиграва.Удружимо се и ми око неупитних ствари уместода се гложимо око ситница. Придружимо сежитељима Русије у покличу „Хвала деди напобеди!“ Потрудимо се да и наши унуци истухвалу упуте и нама.

(Извор: ЦАРСА)

K�E 25

S R B S KI ili S R P S KI : R A T N O V E G E N E R A CI J E

ЈАВ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ

Чујеш ли како из Горе Црнесрце ми ноћас озебло трне?

Бринеш, писма све су ми ређа.Не гледај тако, мој Злопоглеђа!

Поклопи облак ивањске дане,Виноград не дај, руко, Стојане!

Ја никуд не смем из овог гнезда.Праштај ми ћутање, чуј, Пријезда?

Не брини, песма неће да гине,васкрсну дистих, болни Дојчине!

Добро је, венци још увек свићу,сањај ме, Вуче! Виј, Мандушићу…

Памти, мој молеб над тобом бдије.„Српкиња још нас рађала није!“

Ослушни како из Горе Црнесрце ми ноћас озебло трне:

Озебло срце завете ниже,ја твоја јесам. И бићу. Иже.

Милица БААКРАЧ