Sveti Vasilije Veliki - · PDF filetragom jevan Đelskog podviga. o

Sveti Vasilije Veliki

TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA

O SUDU BOŽIJEM

NARAVSTVENA PRAVILA

O PODVIŽNISTVU

OPSIRNA PRAVILA izložena u pitanjima i odgovorima (55)

KRATKA PRAVILA izložena u pitanjima i odgovorima (313)

PODVIŽNICKI USTAVI za one koji se podvizavaju u opstežicu i usamljenistvu

SVETI VASILIJE VELIKI TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA

UVOD

O sudu Božijem

Milosrđem i čovekoljubljem blagog Boga, po blagodati Gospoda našeg Isusa Hrista i po dejstvu Svetog Duha, ja sam izbavljen od paganske zablude koju smo nasledili od predaka. Odavno i od samog početka vaspitan od hrišćanskih roditelja, ja sam od detinjstva izučavao i Sveštena Pisma, koja su me vodila poznanju istine. Postavši, pak, čovek, preduzimao sam česta putovanja i, kao što je normalno, upoznao se sa mnogima. U raznim umetnostima i naukama primetio sam veliku saglasnost kod ljudi koji se njima predano bave. Međutim, jedino sam u Crkvi Božijoj, za koju je Hristos umro i na koju je obilno izlio Duha Svetog, video veliko i izuzetno neslaganje kod mnogih, kako između njih samih, tako i sa Božanstvenim Pismom. I, što je najgore od svega, i sami crkveni predstojatelji se među sobom razlikuju u uverenjima i mišljenjima i dopuštaju mnogo toga što je suprotno zapovestima Gospoda našeg Isusa Hrista, nemilosrdno razdirući Crkvu Božiju i surovo uznemiravajući Njegovo stado. I upravo sada, sa pojavom Anomeja, na

njima se ispunjava ono što je rečeno: I između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom (Dap.20,30).

Videći to i slično tome i, pri tome, ne razumevajući uzrok takvog zla, najpre sam živeo kao u dubokoj tami ili kao da sam se na vazi kolebao tamo‐amo. Jer, svako me je na svoj način ili privlačio sebi (usled dugotrajnog opštenja sa ljudima), ili odbijao od sebe (usled poznanja istine iz Božanstvenih Spisa). Dugo vremena se nalazivši u tome stanju i tragajući za uzrokom koji sam pomenuo, setio sam se Knjige o sudijama, koja pripoveda o tome da svaki činjaše ono što mu pred očima izgledaše pravo. Ona je istovremeno objašnjavala i uzrok toga, navodeći: U te dane Izrailj nemaše cara (Sud.17,6). Prisetivši se toga, ja sam i o današnjem pomislio ono što je, možda, strašno i neobično reći (što se, međutim, mora priznati ispravnim); zbog otpadništva od jednog i velikog, istinskog i jedinstvenog Cara svih i Boga i danas nastaju nesloge i sporovi među članovima Crkve, pri čemu svaki otpada od učenja Gospoda našeg Isusa Hrista, svojevoljno braneći neko sopstveno rasuđivanje i određenja i radije želeći da načelstvuje nasuprot Gospodu, negoli da bude pod načelstvom Gospodnjim? Rasudivši tako i užasnuvši se od tolike nečastivosti, ja sam se se, nastavljajući svoje istraživanje, i iz žitejskih stvari uverio u to da je navedeni uzrok istinit. Uvideo sam da se sve što je prilično i svaka sloga održavaju sa uspehom sve dok se čuva opšta pokornost svih jednom zapovedniku, a da su svaka nesloga i razdor, isto kao i haotičnost, posledica anarhije. Viđao sam ponekad da i roj pčela, po zakonu prirode, ima vođu i da poslušno sledi svoga cara. Mnogo šta slično sam i video i slušao. O tome još više od mene znaju oni koji se time bave. I time se pokazala istina onoga što je rečeno. Onima koji prate jedan znak i imaju jednog cara svojstveni su pristojnost i sklad, dok su velike nesuglasice i razdor obeležja anarhije. Stoga neslaganje koje se kod nas susreće kako u vezi sa zaiovestima Gospodnjim, tako i u međusobnim odnosima, predstavlja vinovnika otpadništva od pravog Cara (kao što je rečeno: Samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava ‐ 2.Sol.2,7), kao i odricanja od Njega (kao što je rečeno; Reče bezumnik u srcu svome: ʺNema Bogaʺ, čemu se, kao neka oznaka ili dokaz, pridodaje: Pokeariše se i postaše odvratniu namerama ‐ Ps.14,1).

Prema tome, i ovde je razmatranje pokazalo da obeležja takve nečastivosti, koja tajno prebiva u duši, jesu poroci koji se očigledno obelodanjuju. Kako bi ljude koji nisu pogubili svoje srce jače naveo na strah od sudova Božijih, i blaženi apostol Pavle tvrdi da se upravo na njih (tj. poroke) umesto kazne osuđuju oni koji su nemarni prema istinskom bogopoznanju. Jer, šta on kaže? I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično, njih koji su ispunjeni svake nepravde, bluda, zloće, lakomstva, nevaljalstva, puni zavisti (Rim.1,28‐29), i ostalo. I ja mislim da apostol nije sam izmislio taj stav, budući da je Hristos u njemu govorio. Na to mišljenje naveo ga je Njegov iskaz u kome se kaže da narodu govori u pričama stoga što ne razumeju Božanstvene tajne Jevanđelja, budući da su sami najpre očima svojim zažmurili, ne slušajući ušima i ne razumevajući srcem (Mt.13,13; 15). Na taj način slepoću za ono najvažnije trpe kao kaznu

oni koji su se još ranije pomračili, proizvoljno oslepivši svoje duhovno oko. Bojeći se da se ne podvrgne tome, David je govorio: Prosveti oči moje da ne zaspim na smrt (Ps.13,3). Iz toga i sličnog tome izvodio sam jasan zaključak da uopšte poročnost strasti potiče od neznanja Boga ili od neispravnog znanja. Osim toga, neslaganje mnogih među sobom nastaje zbog toga što sami sebe činimo nedostojnima Gospodnje brige o nama.

Premda sam ponekad i hteo da se upustim u razmatranje takvog života, nisam mogao da pojmim veličinu te bezosećajnosti, ili nerazumnosti, ili bezumlja bilo zbog prekomernosti poroka, bilo zbog svoje nedoumice. Naime, mi ćemo naći da i kod beslovesnih (životinja) međusobno slaganje tako dobro učvršćuje njihova odanost predvodniku. Šta bismo, pak, rekli za nas koji se nalazimo i u takvom međusobnom razdoru i u takvoj nesaglasnosti sa zapovestima Gospodnjim? Kako ne pomisliti da nam sve ovo preblagi Bog sada pruža radi pouke i naziđivanja. To će, pak, u Veliki i strašni dan suda biti preokrenuto u poniženje i osudu nepokornih Onome koji je već rekao i uvek govori: Vo poznaje gospodara svoga i magarac jasle gospodara svoga, a Izrailj me ne poznaje i narod moj ne pokaza razumevanje (Is.1,3). I mnogo drugo slično [je rečeno]. I apostol govori: I ako strada jedan ud, sa njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavi, s njim se raduju svi udovi (1.Kor.12,26), i još: Da ne bude razdora u telu, nego da seudovi podjednako brinu jedan za drugoga (st. 25, očigledno pokretani istom dušom koja prebiva u njima). Zašto je tako ustrojeno? Stoga, mislim, da bi se sličan poredak i sklad još više održavao u Crkvi Božijoj, o kojoj je rečeno: A vi ste telo Hristoeo i udovi ponaosob (1.Kor.12,27). U njoj, naime, jedna i jedinstvena Glava (koja je Hristos) drži i u jednomisliju ujedinjuje sve udove među sobom. One, pak, koji ne čuvaju jednomislije, koji se ne staraju o svezi mira, ne čuvaju krotost u duhu, već se nalaze u podelama, raspravama i zavisti, bilo bi veoma drsko nazvati udovima Hristovim ili reći da su pod upravom Hristovom. Naprotiv, u prostoti srca se može smelo tvrditi da tu vlada i caruje plotsko mudrovanje, po reči apostola, koji na jednom mestu jasno kaže: Kome dajete sebe za sluge u poslušnost, sluge ste onoga koga slušate (Rim.6,16). Na drugom mestu on jasno nabraja osobine takvog mudrovanja, govoreći: Jer, sve dokje među vama zavist i nesloga i razdori, zar niste telesni (1.Kor.Z,3). On istovremeno pozitivno uči da je njihov kraj tegoban i da kod njih nema ničeg zajedničkog sa pobožnošću: Jer je telesno mudrovanje neprijateljsteo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može (Rim.8,7). I Gospod kaže: Niko nemože dva gospodara služiti... (Mt.6,24).

Sam Jedinorodni Sin Božiji, Gospod i Bog naš Isus Hristos, kroz koga je sve postalo, ističe: Jer sam sišao s neba ne da tvorim eolju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38), i opet: Ništa sam od sebe ne činim (Jn.8,28), i: On mi dade zapoeest šta da kažem i šta da govorim (Jn.12,49). I sam Duh Sveti, koji raz deljuje velike i čudesne darove i sve u svima dejstvuje, ništa ne govori od sebe, nego ono što čuje od Gospoda (Jn.16,13). Utoliko je pre neophodno da Crkva Božija brižljivo čuva jedinstvo Duha svezom mira (Ef.4,3) i da ispunjava ono što je rečeno u Delima: A u naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša (Dap.4,32). Među njima niko nije činio po svojoj volji, nego su svi u jednom Svetom Duhu zajednički tražili volju jedinog

Gospoda Isusa Hrista, koji je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38), kome i kaže: Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reči njihove poveruju u mene, da svi jedno budu (Jn.17,20‐21). Iz ovih i mnogih drugih mesta, koja ću prećutati, jasno i bespogovorno sam se uverio da je za celokupnu Crkvu Božiju neophodna saglasnost po volji Hristovoj u Duhu Svetom, i da je opasna i kobna nepokornost Bogu u uzajamnom razdoru (budući da je rečeno da onaj koji ne bude poslušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu ‐ Jn.3,36). Stoga sam smatrao doličnim da istražim kakvi grehovi mogu naći izvinjenje kod Boga, te posle čega i posle koliko sagrešenja čovek podleže osudi zbog neposlušnosti.

Uzevši, dakle, Božanstveno Pismo, u Starom i Novom Zavetu nalazim da se nepokornost Bogu sastoji u jednom kršenju ma koje zapovesti, a ne u mnoštvu [grehova], niti u njihovom značaju. Osim toga, nalazim da je za svaki prestup sud Božiji jednak.

U Starom Zavetu čitam o užasnom Ahanovom kraju (Is.Nav.7), ili priču o onome koji je skulljao drva u subotu (Broj. 15,32‐36). Ni jedan ni drugi nikad u drugom vremenu uopšte ne izgledaju ni grešni pred Bogom, niti krivi ired ljudima ni na koji način. Međutim, jedan od njih zbog samo jednog i prvog sakupljanja drva podnosi neminovnu kaznu, ne nalazeći mesta za pokajanje, budući da ga istog časa po Božijoj zapovesti svi kamenuju.Drugi, pak, samo zbog toga što je uzeo nešto od prokletog (st. 11), od onog što nije bilo uneto u sinagogu i što nije bilo primljeno od onih koji su postavljeni za takve stvari, navlači propast ne samo na sebe, nego i na ženu i decu, pa čak i na šator svoj sa čitavom svojinom. Zlo greha, poput vatre, već je bilo spremno da istrebi i čitav narod, koji nije ni znao šta se dogodilo, niti je imao udela sa grešnikom. Međutim, pošto su ljudi ubijeni (st. 5), narod je, osetivši gnev Božiji, pristupio skrušenosti, a sam Isus Navin je sa starcima pao na zemlju, posuvši se prahom. Zatim je sam krivac, otkriven kockom, podneo navedenu kaznu.

Neko će, možda, reći da se ovi ljudi mogu opravdano sumnjičiti i za druge grehove, premda su najzad uhvaćeni zbog navedenih, te da je Sveto Pismo pomenulo samo poslednje, kao najteže i dostojne smrti. Međutim, zar će onaj ko je tako krajnje smeo da Pismu jedno dodaje, a drugo oduzima, mnoštvo grehova pripisati i Mariji, sestri Mojsijevoj, čija vrlina je, mislim, poznata svakom vernom? Rekavši nešto protiv Mojsija kao optužbu (i to nešto istinito, budući da je napisano da je uzeo ženu Etiopljanku ‐ Broj.12,1), ona iskusi na sebi takav gnev Božiji da ni zauzimanjem samog Mojsija ne beše ukinuta kazna zbog greha. A kad vidim da je sam Mojsije, sluga Božiji i tako uzvišeni muž, koga je Bog udostojio tako velike časti i o kome je sam mnogo puta svedočio, udostojivši ga da čuje: Poznah da si iznad svih i obreo si milost preda mnom (Izl.33,17), pored vode prepiranja začuo pretnju da neće ući u obećanu zemlju (koja je tada za Judejce bila najvažnije obećanje) samo zbog toga što je narodu koji je roptao zbog nedostatka vode rekao: Zar ću vam iz ove stene izvesti vodu (Broj.20,10), kada vidim da se moli i ne dobija oproštaj, kada vidim da ni zbog takvih postignuća nije udostojen nikakvog izvinjenja za kratku izreku, ja zaista, po rečima apostola, primećujem strogost Božiju (Rim.11,22), i zaista

se uveravam u istinitost onoga što je rečeno: I ako se pravednik jedva spasava, bezbožnik i grešnik gde će se javiti (1.Pt.4D8).

I zašto to pominjem? Kada čujem strašnu Božiju presudu, koja se izriče čoveku koji iz neznanja prekrši samo jednu zapovest, ja ne znam kako da se dovoljno uplašim veličine gneva. Jer, napisano je: Ako ko zgreši i učini nešto protiv zapovesti Gospodnjih, što nije trebalo da učini, i iz neznanja postane krivac i ponese greh, neka svešteniku donese kao žrtvu ovna bez poroka po svojoj oceni, te će sveštenik zagladiti prestup koji je učinio iz neznanja, I biće mu oprošteno. To je žrtva za prestup kojim je zgrešio pred Gospodom (Lev.5,17‐19). Ako je tako neumoljiva presuda zbog grehova iz neznanja i ako je radi očišćenja potrebna žrtva (koju je, kako se tvrdi, zbog sinova prinosio čak pravedni Jov), šta da se kaže o onima što greše svesno ili o onima koji slične ljude ostavljaju na miru?

Da ne biste pomislili da ja samo po verovatnim dosetkama izvodim zaključak o gnevu Božijem na te ljude, treba da se opet prisetimo bogonadahnutog Pisma, koje o datom slučaju i kroz jednu priču dovoljno prikazuje presudu sličnima. Rečeno je: A sinovi Ilijevi behu nevaljali (1.Car.2,12). Otac, međutim, nije strogo kažnjavao takve sinove. To je Božije dugotrpljenje pokrenulo na gnev: po napadu tuđinaca, njegovi sinovi su istog dana ubijeni u borbi, čitav narod je pobeđen, mnogo je ljudi poginulo, a sa kovčegom svetog Božijeg zaveta se dogodila nečuvena stvar. Taj kovčeg Izrailjci nisu smeli da dotiču. Njega su mogli doticati samo pojedini sveštenici, i to samo u određeno vreme. On nije mogao da bude smešten na svako mesto bez razlike. I upravo taj kovčeg je nečastivim rukama bio nošen tamo‐amo. On nije bio postavljen u Svetinji, nego u idolopokloničkim hramovima. I može se zamisliti koliko su se tuđinci rugali i sramotili i samo ime Božije. Osim toga, kako je napisano, i sam Ilije je doživeo najtužniji kraj, pošto je čuo pretnju da će čak i njegovo potomstvo biti lišeno svešteničkog čina (što se i dogodilo). Eto šta se desilo sa narodom! Eto šta je zbog bezakonja dece podneo otac, koji, uostalom, u sopstvenom životu nikad ni za šta nije bio okrivljen. On čak ni sinove svoje nije ostavljao na miru, nego ih je mnogo savetovao da ne nastavljaju sa takvim stvarima, govoreći: Nemojte, deco moja. Nije dobar sluh koji čujem o vama (1.Car.2,24). On im je čak u snažnijim izrazima dočaravao veličinu greha, predstavljajući im strašniju opasnost. Naime, on je govorio: Kad čovek zgreši čoveku, pomoliće se Gospodu za njega. Kad, pak, čovek zgreši Gospodu, ko će mu biti zastupnik (25). Ipak, pošto, kao što rekoh, nije pokazao potrebnu revnost prema sinovima, dogodilo se ono što je prethodno opisano.

U Starom Zavetu nalazim veoma mnogo sličnih osuda svake neposlušnosti. Ali, i kada se okrenem Novom Zavetu, vidim da Gospod naš Isus Hristos ne oslobađa od kazne čak ni grehove iz neznanja, dok protiv sagrešenja sa znanjem još snažnije izriče pretnje, govoreći: A onaj sluga kojije znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; a koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen (Lk. 12,47‐48). Kada nalazim takve osude samog Jedinorodnog Sina Božijeg, kada vidim negodovanje svetih apostola na grešnike, kada vidim da takvi i tako veliki jadi grešnika ni u čemu nisu

manji od onih koji su opisani u Starom Zavetu, već još i veći, ja poznajem svu strogost suda. Jer, kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti (Lk.12,48). Evo šta kaže i blaženi Pavle, pokazujući istovremeno i čast zvanja i negodrvanje protiv svakog greha: Jer oružje našega vojevanja nije telesno, nego silno Bogom za rušenje utvrđenja, obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu. Čak se dodaje: Te smo gotovi kazniti svaku neposlušnost (2.Kor.10,4‐6).

Onaj ko brižljivo prouči svaku reč može tačno da sazna nameru Božanstvenog Pisma, tj. da ne dozvoljava da se duša naša, budući naklonjena grehu, zavodi prevarnim mnenjima misleći da se neki grehovi kažnjavaju, a neki ostaju nekažnjeni. Šta govori (Pavle): Obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega. Jer, svaki greh se, usled prezrenja Božanske zapovesti, naziva ohološću, koja ustaje protiv poznanja Božijeg. To se jasno izražava i u Knjizi brojeva. Nabrojavši nehotične grehe i utvrdivši žrtve za njih, Bog je ushteo da narodu da odgovarajuće zakone koji se odnose i na proizvoljne grehe. On započinje ovako: Duša koja nešto učini drskom rukom... (drskom rukom On naziva bezočnost onih koji greše svesno, što i apostol označava kao oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega). On, dakle, kaže: Ako neko od domaćih ili između došljaka učini nešto drskom rukom, pohuliće na Gospoda. Neka se ta duša istrebi iz naroda svoga. Jer, on je prezreo reč Gospodnju i zapovest Njegovu pogazio. Neka se istrebi ta duša. Greh njen je na njoj (Broj. 15,30‐31).

Ovde treba primetiti da će, ukoliko se ta duša ne istrebi, greh njen biti ne samo na njoj, nego i na onima koji nisu pokazali dobru revnost, kao što je na mnogo mesta zapisano i kao što se često dešavalo. I da bismo se na neznatnijem naučili strahu zbog većega, pogledajmo kako se u Ponovljenim Zakonima (Bog) srdi na one koji su neposlušni svešteniku ili sudiji. Jer, On kaže: Onaj ko postupi drsko i ne ushte da posluša sveštenika koji stoji na služenju pred Gospodom Bogom tvojim, ili sudiju, neka umre. I tako istrebi zlo iz Izrailja. I sav narod će čuti i uplašiti se i više neće postupati drsko (Pon.Zak.17,12‐13). I to treba imati u vidu kako bi čovek, koji je dovoljno osetljiv, bio poražen velikim strahom.

I apostol kaže: I pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (svaku pomisao, a ne ovu ili onu), gotovi smo kazniti svaku neposlušnost (i ovde opet ‐ ne ovu ili onu, nego ‐ svaku neposlušnost). Dakle, ova najpodlija navika nas obmanjuje. Uzrok naših velikih nesreća, prema tome, jeste varljivo ljudsko predanje koje jedne grehe zabranjuje, a druge ravnodušno dopušta. Na neke, kao što su ubistvo, preljuba i tome slično, ono silno negoduje, a neke, kao na primer ‐ srdžbu, pakost, pijanstvo, gramžljivost i slične, ne smatra dostojnim ni jednostavnog prekora. Međutim, i o poslednjim Pavle, koji govori u Hristu, takođe govori: Koji to čine zaslužuju smrt (Rim.1,32). Tamo gde se ruši svaka oholost koja ustaje protiv poznanja Božijeg, gde se svaka pomisao pokorava na poslušnost Hristu i gde se svaka neposlušnost podjednako kažnjava, ništa se ne ostavlja neočišćeno, ništa ne ostaje izvan poslušnosti Hristu. Jer, apostol Pavle je pokazao da je svaka neposlušnost uopšte najveća nečastivost. On kaže: Zar ti koji se hvališ zakonom, prestupanjem zakona vređaš Boga (Rim.2,23).

Ali, zar to nisu samo reči, a ne dela? U Korintu se onaj koji je imao ženu očevu i koji nije okrivljen ni za šta drugo predaje satani na mučenje tela sve dok sagrešenja ne ispravi dostojnim plodovima pokajanja. Osim toga, i čitava tamošnja Crkva je izložena istim optužbama zbog toga što ga nije kaznila zbog greha: Šta hoćete? Da dođem k vama sa prutom... (1.Kor.4,21), i još: I vi ste naduveni, umesto da plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo (1.Kor.5,2). I Ananija, koji se pominje u Delima apostolskim (gl. 5), kakvo drugo rđavo delo učini osim pomenutoga? Zbog čega on postaje dostojan takvog gneva? On je prodao sopstveno imanje, doneo novac i položio ga pred noge apostolima, sakrivši jedan deo. I zbog toga je istog trena, zajedno sa ženom, kažnjen smrću, ne budući udostojen da čuje reči o pokajanju zbog greha, nemajući vremena da se zbog njega skruši, niti dobijajući odgodu radi pokajanja. A izvršilac ove strašne presude, sluga takvog gneva Božijeg prema grešniku, beše blaženi Petar, pretpostavljeni svim učenicima, koji sam više od drugih beše odlikovan i uzvišen, kome behu povereni ključevi Carstva nebeskog. Pa ipak, i on sluša od Gospoda: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom (Jn.13,8). Koje srce (makar bilo i kameno) ovo neće ubediti da se boji i dršće od sudova Božijih? To sluša onaj koji nije pokazao ni traga greha i prezira. Naprotiv, on je ukazao najvišu čast Gospodu i pokazao poštovanje dostojno sluge i učenika. Jer, videći da se njegov i svima zajednički Bog i Gospod, i Car, i Vladika, i Učitelj, i Spasitelj, i sve zajedno, opasuje ubrusom poput sluge i želi da mu opere noge, on trenutno kao da postaje svestan svoje ništavnosti. Poražen dostojanstvom Onoga koji mu je prišao, on uzviknu: Gospode, zar ti moje noge da opereš i još: Nikada ti nećeš oprati moje noge (Jn.13,6‐8). I zbog toga on sluša pretnju koju (da nije postao svestan nstine reči Gospodnjih i da nije požurio da nepokornost ispravi poslušnošću) ne bi izgladilo ni sve prethodno, ni njegove prava postignuća, ni Gospodnja ublažavanja, ni darovi, ni obećalja, ni samo otkrivenje o neizmernoj blagonaklonosti Boga i Oca prema Sinu Jedinorodnome.

Ukoliko bih, pak, poželeo da sakupim sve što se može naći u Starom i Novom Zavetu, neću imati vremena da sve prepričam. Prešavši na reči samog Gospoda našega Isusa Hrista u Jevanđelju, na reči Onoga koji će suditi živima i mrtvima, na reči koje su za verujuće verodostojnije od svake istorije i svakog drugog dokaza, takođe primećujem veliki zahtev za poslušnošću Bogu u svemu. I uopšte, ni u kom slučaju se ne vidi mogućnost za oproštajem onima koji se ne kaju zbog nepokornosti. Pri tako otvorenim, jasnim i odlučnim izrazima uopšte se ne treba ni usuditi na pomisao o nečem drugom. Jer, On kaže: Nebo i zemlja će proći, ali reči moje neće proći (Mt.24,35). Tu se ne pravi razlika, nema odvajanja i uopšte nije načinjen nikakav izuzetak. On nije rekao: ʺOve ili one rečiʺ neće proći, nego: Reči moje, tj. sve u celini. Jer, napisano je: Veran je Gospodu svim rečima svojim (Ps.145,17), bilo da zabranjuje ili zapoveda, bilo da obećava ili opominje (kako zbog činjenja zabranjenog, tako i zbog propuštanja naloženog).

Podjednako sa činjenjem zla, On kažnjava i propuštanje dobrih dela kod duše koja uopšte ne pati od neverovanja. Kao dokaz i svedočanstvo pomenutog može se navesti sud nad

Petrom koji nije učinio ništa zabranjeno, niti prenebregao bilo kakvu zapovest (što bi pokazalo nemarnost ili prezir), nego je samo iz poštovanja izbegao da se složi da prihvati uslugu i počast od Vladike. Zbog toga je on čuo pretnju koju ne bi izbegao da nije, kao što je gore rečeno, gnev predupredio brzinom i usrdnošću u ispravljanju. Pošto je Bog, kao blag, milosrdan i dugotrpeljiv, blagoizvoleo da nam jedno isto pokaže mnogo puta i kroz mnoge primere kako bi duša, podstaknuta i zadivljena mnogim i neprestanim poukama, postupno mogla da se izbavi od dugotrajne navike na bezakonje, mi bismo u sadašnjem slučaju pomenuli samo ono što je rečeno o onima koji će u Veliki i strašni dan suda stati levo od Gospoda našega Isusa Hrista. O njima je Onaj koji je od Oca primio svu vlast suda i koji će i osvetliti što je sakriveno u tami i objaviti namere srca (1.Kor.4,5) rekao: Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt.25,41). On je i naveo razlog, govoreći: ʺNe zato što ste ubijali ili bludničili, ili lagali ili nekoga vređali, ili činili nešto zabranjeno, pa makar i beznačajnoʺ. Nego, zbog čega? Zato što se niste starali o dobrim delima. Jer, ogladneh, govori, i ne dadoste mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste me; stranac bih i ne primiste me; nag bih, i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bih, i ne posetiste me (Mt.25,42‐43).

Po blagodati blagog Boga, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4), i koji čoveka uči razumu (Ps. 94,10), ja sam to i tome slično saznao iz bogonadahnutih spisa. Ja sam shvatio najstrašniji uzrok neslaganja mnogih međusobno i sa zapovestima Gospoda našeg Isusa Hrista, i bio poučen o Strašnom sudu za takvo bezakolje. Naučio sam se tome, dakle, da se svaka neposlušnost svakom Božijem sudu podjednako kažnjava. Ja sam saznao i za strašnu osudu onih koji nisu grešili, ali su pali pod udar gneva stoga što nisu pokazali dobru revnost protiv grešnika (premda često nisu ni bili svesni njihovog greha). Stoga sam smatrao za potrebno, doduše, možda kasno (stoga što sam uvek čekao one koji su preduzeli taj podvig pobožnosti, izbegavajući da se pouzdam u sebe samog), a možda ipak još blagovremeno, da iz bogonadahnutih Spisa sakupim i ono što nije ugodno Bogu i ono što mu je blagougodno, te da ga izložim po meri [svojih] sila i u skladu sa opštom željom, kako bi oni koji se podvizavaju podvigom blagočašća imali podsetnik. Time se [nadamo] da ćemo, blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista i poukom Svetog Duha, napustiti naviku da tvorimo sopstvenu volju i da se pridržavamo ljudskih predanja, okrenuvši se Jevanđelju slave blaženog Boga Isusa Hrista Gospoda našeg (1.Tim.1, 11). U sadašnje vreme poživevši bogougodno usrdnim udaljavanjem od zabranjenog i revnosnim staranjem o pohvalnom, mi ćemo se u budućem veku udostojiti besmrtnosti, izbeći ʺgnevʺ koji dolazi na sinove protivljenja (Kol.3,6), i udostojiti se da se pokažemo vredni večnog života i nebeskog Carstva, koje Gospod naš Isus Hristos obeća svima koji drže zavet Njegov, i pamte zapovesti Njegove da bi ih izvršavali (Ps.103,18). Prisećajući se da je apostol rekao: Jer, u Hristu Isusu nptp što vredp obrezanje ni neobrezanje, nego vera koja kroz ljubav dela (Gal.5,6), smatrao sam za dolično i istovremeno potrebno da izložim najpre ispravnu veru i blagočastivo učenje o Ocu i Sinu i Svetom Duhu, i da zatim pridodam i naravstvena [pravila].


NARAVSTVENA PRAVILA

Pravilo 1. O pokajanju, o vremenu pokajanja i o njegovim svojstvima i plodovima.

Poglavlje 1. Oni koji veruju u Gospoda treba najpre da se pokaju, po propovedi Jovanovoj, i po propovedi samog Gospoda našeg Isusa Hrista. Jer, oni koji se sada ne kaju biće teže osuđeni nego oni pre Jevanđelja.

(Mt.4,17) Od tada poče Isus propovedati i govoriti: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko. (Mt.11,20‐22) Tada poče Isus koriti gradove u kojima su se dogodila mnoga čudesa njegova, što se ne pokajaše: Teško tebi, Horazine! Teško tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidonu bila čudesa koja su se u vama dogodila, davno bi se sedeći u vreći i pepelu pokajali. Ali vam kažem: Tiru i Sidonu lakše će bitiu dan Suda nego vama, i ostalo.

Poglavlje 2. Sadašnje vreme je vreme pokajanja i otpuštanja grehova, a budućem veku [pripada] pravedni Sud.

(Mk.2,10) No da znate da vlast ima Sin Čovečiji na zemlji opraštati grehe. (Mt.18,18‐19) Zaista vam kažem: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdrešite na zemlji biće razdrešeno na nebu. Opet vam zaista kažem: Ako se dva od vas slože na zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima. (Jn.5,28‐29) Jer dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijega, i izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda. (Rim.2,4‐6) Ili prezireš bogatstvo njegove dobrote i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga, koji će dati svakome po delima njegovim. (Dap. 17,30‐31) Ali ne gledajući Bog na vremena neznanja, sad zapoveda svima ljudima svuda da se pokaju, jer je ustanovio dan u koji će suditi vaseljeni.

Poglavlje 3. Pokajnik treba da gorko plače. I ostalo što je svojstveno pokajanju on treba da čini od srca.

(Mt.26,75) I opomenu se Petar reči Isusove što mu je rekao: Dok petao ne zapeva, tri puta ćeš me se odreći. I izišavši napolje plakaše gorko. (2.Kor.7,6‐7) Ali Bog koji teši ponižene,

uteši nas dolaskom Titovim, a ne samo dolaskom njegovim, nego i utehom kojom se on uteši zbog vas, kazujući nam vašu čežnju, vaše jadikovanje, vaše revnovanje za mene. I zatim opet (st. 11): Jer gle, baš to što se vi po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari. (Dap.19,18‐19) I mnogi od onih koji su poverovali, dolažahu te se ispovedahu i kazivahu dela svoja. A mnogi od onih koji se zanimahu čarolijama, sabraše knjige svoje i spaljivahu ih pred svima.

Poglavlje 4. Onima koji se kaju za spasenje nije dovoljno jedino udaljavanje od grehova. Neophodno je da pokažu i plodove dostojne pokajanja.

(Mt.3,7‐10) A kad vide mnoge fariseje i sadukeje gde dolaze da ih krsti, reče im: Porodi aspidini, ko vama kaza da bežite od gneva koji ide? Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja. I ne mislite i ne govorite u sebi: Imamo oca Avraama; jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovoga podignuti decu Avraamu. A već i sekira kod korena drveću stoji; svako, dakle, drvo koje ne rađa dobra roda, seče se i u oganj baca.

Poglavlje 5. Po odlasku iz ovog života već više nema vremena za dobra dela. Bog je, naime, po svome dugotrpljenju, vreme sadašnjeg života odredio za delanje onoga što mu je ugodno.

(Mt.25,1‐12) Tada će biti Carstvo nebesko kao deset devojaka koje uzeše svetiljke svoje i iziđoše u sretanje ženiku. A pet njih behu mudre i pet lude. Jer lude, uzevši svetiljke svoje, ne uzeše sa sobom ulja. A mudre uzeše ulje u posudama sa svetiljkama svojim. A budući da ženik odocni, zadremaše sve, i pospaše. A u ponoći stade vika: Evo ženik dolazi, izlazite mu u sretanje. Tada ustadoše sve devojke one i ukrasiše svetiljke svoje. A lude rekoše mudrima: Dajte nam od ulja vašega, jer se naše svetiljke gase. A mudre odgovoriše govoreći: Da ne bi nedostalo i nama i vama, bolje idite prodavcima i kupite sebi. A kad one otidoše da kupe, dođe ženik, i spremne uđoše s njim na svadbu, i zatvoriše se vrata. A posle dođoše i one druge devojke govoreći: Gospodaru, Gospodaru! Otvori nam. A on odgovarajući reče im: Zaista vam kažem, ne poznajem vas. (Lk.13,24‐25) Borite se da uđete na uska vrata; jer vam kažem: mnogi će tražiti da uđu i neće moći. Kad ustane domaćin i zatvori vrata, i počnete napolju stajati i kucati u vrata govoreći: Gospode, Gospode, otvori nam! I odgovarajući reći će vam: Ne poznajem vas otkuda ste. (2.Kor.6,2‐4) Evo sad je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja! Nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se služba ne kudi, nego se u svemu pokazujemo kao sluge Božije. (Gal.6, 10) Zato, dakle, dok imamo vremena, činimo dobro svima.

Pravilo 2. O tome da usrđe onih koji žele da ugađaju Bogu ne treba da se pomeša ni sa čim suprotnim, već da bude čisto.

Poglavlje 1. Oni koji se mešaju u dela koja su tuđa bogougađanju ne mogu biti u stanju da služe Bogu.

(Mt.6,24) Niko ne može dva gospodara služiti; jer ili će jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili će se jednoga držati, a drugoga prezirati. Ne možete služiti Bogu i mamonu. (2.Kor.6,14‐16) Ne uprežite se u isti jaram s nevernicima; jer šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? Ili kakav deo ima verni s nevernikom? I kakvo je slaganje hrama Božcjeg sa idolima?

Poglavlje 2. Onaj ko je stupio u poslušanje Jevanđelju treba najpre da se očisti od svake skverni tela i duha, kako bi postao blagougodan Bogu u delima svetinje.

(Mt.23,25‐26) Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu, a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slepi, očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste. (2.Kor.7,1) Imajući, dakle, ovakva obećanja, o ljubljeni, očistimo sebe od svake nečistote tela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božijem.

Poglavlje 3. Onaj ko je pristrasan prema bilo čemu sadašnjem ili u sebi trpi bilo šta od onoga što makar i najmanje odvlači od zapovesti Božije, ne može postati učenik Gospodnji.

(Mt.10,37‐38) Koji ljubi oca ili mater eećma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. (Mt.16,24‐25) Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom da ide. Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je.

Pravilo 3. O ljubavi prema Bogu i o tome koje je njeno obeležje.

Poglavlje 1. Po svedočanstvu Gospoda prva i najveća zapovest u zakonu jeste: ljubiti Boga svim srcem, a druga ‐ ljubiti bližnjeg kao samog sebe.

(Mt.22,37‐39) A Isus im reče: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem seojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega seoga kao samoga sebe.

Poglavlje 2. Ne ispunjavati zapovesti Hristove znači ne voleti Boga i Hrista Njegovog. Znak, pak, ljubavi jeste čuvanje zapovesti Hristovih, sa trpljenjem Hristovih stradanja, čak do smrti.

(Jn. 14,21; 24) Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi. Ko mene ne ljubi, reči moje ne drži. (Jn.15,10) Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj, kao što sam ja održao zapovesti Oca moga i ostajem u ljubavi njegovoj. (Rim.8,35‐37) Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač? Kao što je napisano: Radi tebe nas ubijaju vazdan, smatraju nas ovcama za klanje. Aai u svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo, i ostalo.

Pravilo 4. Šta znači (ukazivati) Bogu čast, a šta ‐ beščašće.

Poglavlje. Poštuje i proslavlja Boga onaj ko ispunjava Njegovu volju. Njega, pak, beščasti onaj ko prestupa Njegov zakon.

(Jn.17,4) Ja te proslavih na zemlji; delo svrših koje si mi dao da izvršim. (Mt.5,16) Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima. (Fil. 1,10‐11) Da budete čisti i besprekorni na dan Hristov, puni plodova pravde kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu Božiju. (Rim.2,23) Zar ti koji se hvališ zakonom, prestupanjem zakona vređaš Boga?

Pravilo 5. O uzajamnoj ljubavi među (ljudima) i o njenim svojstvima.

Poglavlje 1. Onaj ko se očistio od svake mržnje prema [ljudima], treba da voli i neprijatelje. Za prijatelje, pak, kad ushte prilika, treba i dušu da polaže, imajući ljubav koju je prema nama imao Bog i Njegov Hristos.

(Mt.5,43‐44) Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjega svoga, i mrzi neprijatelje svoga. A ja vam kažem: Ljubite neprijatelje svoje. I odmah zatim (st. 48): Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski. (Jn.3,16) Jer Bog tako zavole svet da je Sina svoga Jedinorodnoga dao. (Jn.15,12‐13) Ovo je zapovest moja: da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim. Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje. (Lk.6,35‐36) I bićete sinovi Svevišnjega, jer je on blag i prema nezahvalnima i zlima. Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv. (Rim.5,8) Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još dok bejasmo grešnici, Hristos umre za nas. (Ef.5,1‐2) Ugledajte se, dakle, na Boga kao deca voljena. I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio i predao sebe za nas kao prinos i žrtvu Bogu na prijatan miris.

Poglavlje 2. Obeležje Hristovih učenika jeste uzajamna ljubav u Hristu.

(Jn.13,35) Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom.

Poglavlje 3. Učiniti neku štetu bližnjemu, ili ga ožalostiti na štetu vere (čak i ukoliko bi postupak zbog osobitog razloga bio dozvoljen Pismom), znači nemati ljubavi prema bližnjem.

(Rim.14,15) Ako li se brat tvoj zbog jela žalosti, već ne postupaš po ljubavi; ne gubi jelom svojim onoga za koga Hristos umre.

Poglavlje 4. Po meri svojih sila Hrišćanin treba na svaki način da smekša onoga koji se ogorčio na njega.

(Mt.5,23‐24) Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj. (1.Kor.4,12‐13) Kad nas grde, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo; kad hule na nas, molimo.

Poglavlje 5. Onaj ko voli u Hristu ponekad ljubljenog i ogorčuje na njegovu korist.

(Jn.16,5‐7) A sada idem Onome koji me posla, i niko me od vas ne pita: kuda ideš? Ali zato što sam vam ovo kazao, žalost je ispunila srce vaše. No ja vam istinu govorim: bolje je za vas da ja odem. (2.Kor.7,7‐9) Tako da se još više obradovah. Jer ako vas i ožalostih poslanicom, ne kajem se, ako se i kajah; jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ožalosti vas. Sada se radujem, ne što se ožalostiste, nego što se ožalostiste na pokajanje; jer se ožalostiste po Bogu, da ni u čemu ne budete oštećeni od nas.

Pravilo 6. O smelosti u ispovedanju Boga i Njegovog Hrista

Poglavlje. Bez straha i stida sa smelošću treba ispovedati Gospoda našeg Isusa Hrista i Njegovo učenje.

(Mt.10,27‐28) Što vam govorim u tami, kazujte na vidiku; i što vam se šapće na uši, propovedajte sa krovova. I ne bojte se ošh koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu. (St. 32): Svaki koji prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. (Lk.9,26) Jer ko se postidi mene i mojih reči njega će se Sin Čovečiji postideti kada dođe u slavi svojoj i Očevoj i svetih anđela. (2.Tim.1,8) Ne postidi se, dakle, stradanja Gospoda našega, ni mene sužnja njegova, nego budi mi sastradalnik u jevanđelju. (2.Tim.2,3) Budi dobar vojnik Isusa Hrista.

Pravilo 7. O tome da ispovedanje Gospoda onima koji prestupaju Njegove zapovesti nije dovoljno za spasenje.

Poglavlje. Onaj ko spoljašnje ispoveda Gospoda i sluša Njegovo učenje, ali se ne povinuje Njegovim zapovestima, biće osuđen, čak i ako, po osobitom domostroju, ima duhovne darove.

(Mt.7,21‐23) Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima. Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje. (Lk.6,46) A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete što govorim, i ostalo. (Tit.1,16) Govore da znaju Boga, a delima ga se odriču; jer su gnusni i nepokorni i nesposobni za ma koje dobro delo.

Pravilo 8. O veri i o nesumnjivosti reči Gospodnjih.

Poglavlje 1. U razmišljanju o onome što je Gospod rekao ne treba dolaziti u kolebanje i sumnju, već nesumnjivo smatrati da je svaka reč Božija istinita i svesilna, čak i kad bi priroda uveravala o suprotnom. Jer, u tome je podvig vere.

(Mt. 14,25‐31) A u četvrtu stražu noći otide k njima Isus hodeći po moru. I videvši ga učenici gde ide po moru, uznemiriše se govoreći: To je utvara; i od straha povikaše. A Isus im odmah reče govoreći: Ne bojte se, ja sam, ne plašite se! A Petar odgovarajući reče mu: Gospode, ako si ti, reci mi da dođem tebi po vodi. A on reče: Hodi! I izišavši iz lađe, Petar iđaše po vodi da dođe Isusu. No videći jak vetar uplaši se, i počevši tonuti, povika govoreći: Gospode, spasi me! I odmah Isus pruživši ruku uhvati ga, i reče mu: Maloverni, zašto posumnja?(]n.6,52‐53) Judejci se pak prepirahu među sobom govoreći: Kako može ovaj dati nama telo svoje da jedemo? A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. (Lk.1,13) A anđeo mu reče: Ne boj se, Zaharija, jer je uslišena molitva tvoja; i žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i nadenućeš mu ime Jovan. (Lk.1,18‐20) I reče Zaharija anđelu: Po čemu ću ja to poznati? Jer ja sam star i žena je moja u godinama. I odgovarajući anđeo reče mu: Ja sam Gavrilo koji stojim pred Bogom, i poslan sam da ti govorim i da ti ovo blagovestim. I evo, bićeš nem i nećeš moći govoriti do onoga dana dok se to ne zbude, zato što nisi verovao mojim rečima koje će se ispuniti u svoje ereme. (Rim.4,19‐22) I ne oslabivši verom ne pomisli na svoje već umrtvljeno telo, a beše mu negde oko sto godina, ni na umrtvljenost Sarine materice. I u obećanje Božije ne posumnja s neverovanjem, nego ojača u veri i dade slavu Bogu, I beše potpuno uveren da ono što Bog obeća, kadar je i učiniti. Zato mu se i uračuna u pravednost.

Poglavlje 2. Onaj ko ne veruje Gospodu u malome, utoliko pre neće verovati u velikom.

(Jn.3,12) Kad vam kazah ono što je zemaljsko pa ne verujete, kako ćete verovati ako vam kažem ono što je nebesko? (Lk.16,10) Koji je veran u najmanjem i u mnogome je veran; i ko je nepravedan u najmanjem i u mnogom je nepravedan.

Poglavlje 3. [Čovek] ne treba da se oslanja na sopstvena rasuđivanja i da odbacuje ono što je rekao Gospod, već treba da zna da su reči Gospodnje pouzdanije od ličnog uverenja.

(Mt.26,31‐34) Tada im reče Isus: Svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć. A Petar odgovorivši reče mu: Ako se i svi sablazne o tebe, ja se neću nikad sablazniti. Reče mu Isus: Zaista ti kažem: Noćas, pre nego petao zapeva, tri puta ćeš me se odreći. (Mt.26,20‐22) A kad bi uveče, sede za trpezu za Dvanaestoricom učenika. I dok jeđahu reče im: Zaista vam kažem: jedan od vas izdaće me. I ožalostivši se veoma, poče mu svaki od njih govoriti: Da nisam ja, Gospode? (Dap.10,13‐15) I dođe mu glas: Ustani, Petre, zakolji i jedi. A Petar reče: Nipošto, Gospode, jer nikad ne jedoh bilo šta pogano ili nečisto. I opet glas njemu po drugi put: Što je Bog očistio, ti ne pogani! (2.Kor. 10,4‐5) Obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu.

Pravilo 9. O znanju i neznanju onoga što se nas tiče.

Poglavlje 1. Ne treba zanemarivati znanje koje se na nas odnosi. Naprotiv, sa pažnjom slušajući učenje Gospodnje, mi treba da razumevamo i ispunjavamo Njegovu volju.

(Mt. 15,15‐18) A Petar odgovarajući reče mu: Rastumači nam priču ovu. A Isus reče: Eda li ste i vi još nerazumni? Zar još ne znate da sve što ulazi u usta ide u trbuh, i izbacuje se napolje? A što izlazi iz usta izlazi iz srca, i ono pogani čoveka. (Mt.13,19) Svakome koji sluša reč o Carstvu i ne razume, dolazi nečastivi i krade posejano u srcu njegovom; to je ono pored puta posejano. I zatim (st. 23): A posejano na dobroj zemlji, toje koji sluša reč i razume, koji, dakle, i rod rađa, i donosi jedan po sto, a jedan po šezdeset, a jedan po trideset. (Mk.7,14) I dozvavši sav narod reče im: Poslušajte me svi, i razumejte. (Ef.5,15‐17) Dakle, pazite dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri, koristeći vreme, jer su dani zli. Zbog toga ne budite nerazumni, nego shvatite šta je volja Gospodnja.

Poglavlje 2. Ne treba biti znatiželjan o onome što nas se ne tiče.

(Jn.13,27‐28) I po zalogaju tada uđe u njega satana. Onda mu reče Isus: Što činiš, čini brže. A ovo ne razumede niko od onih što behu za trpezom zašto mu reče. (Dap.1,6‐7) Onda oni koji behu sabrani pitahu ga govoreći: Gospode, hoćeš li u ovo vreme uspostaviti carstvo Izrailjevo? A on im reče: Nije vaše znati vremena i rokove koje Otac zadrža u svojoj vlasti.

Poglavlje 3. Onome koji ima usrđe da ugađa Bogu svojstveno je i druge da pita o onome što priliči.

(Mt.13,36) I pristupiše mu učenici govoreći: Protumači nam priču o kukolju na njivi. (Mt.19,16) I gle, neko pristugš i reče mu: Učitelji blagi, koje dobro da učinim da imam život večni? (Lk.3,7) Jovan pak govoraše narodu koji izlažaše da ih krsti: Porodi aspidini, ko vam kaza da bežite od gneva koji ide? I nešto niže (st. 10); I pitahu ga ljudi govoreći: Šta ćemo, dakle, činiti?Slično su pitali i mitari i vojnici. (Dap.2,37,) A kada čuše, ražali im se u srcu i rekoše Petru i ostalim apostolima: Šta da učinimo, ljudi braćo?

Poglavlje 4. Onaj koga pitaju treba da se potrudi da pruži dejstveni odgovor.

(Lk.10,25‐28) I gle, zakotk neki ustade i kušajući ga reče: Učitelju, šta mi treba činiti da nasledim život večni? A on mu reče: Šta je napisano u Zakonu? Kako čitaš? A on odgovarajući reče: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim; i bližnjega svoga kao samoga sebe. A on mu reče: Pravo si odgovorio; to čini i živećeš. (Kol.4,6) Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti.

Poglavlje 5. Veća osuda očekuje one koji znaju, a ne čine. Uostalom, nije bezopasno ni grešiti iz neznanja.

(Lk. 12,47‐48) A onaj sluga kojije znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen. A koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen.

Pravilo 10. Kakav je ishod greha, a kakav zapovesti Božije?

Poglavlje 1. Ishod greha je ‐ smrt.

(Jn.3,36) Ko veruje u Sina, ima život večni; a ako je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu. (Rim.6,20‐21) Jer kada bejaste robovi greha, slobodni bejaste od pravednosti. Kakav, dakle, plod imadoste tada od onoga čega se sada stidite? Jer je kraj onoga smrt. (St. 23): Jer je plata za greh smrt. (1.Kor.15,56) A žalac je smrti greh.

Poglavlje 2. Ishod zapovesti Božije je ‐ život večni.

(Jn.8,51‐50) Zaista, zaista vam kažem: Ko održi reč moju neće videti smrti vavek. (Jn.12,49) Nego Otac moj koji me posla on mi dade zapovest šta da kažem i šta da govorim. I znam da je zapovest njegova život večni. (Rim.6,22) A sad, oslobodivši se od greha i postavši sluge Božije, imate plod svoj osvećenje, a kraj život večni.

Pravilo 11. O sudovima Božijim i o strahu koji oni treba da saopštavaju.

Poglavlje 1. Ne treba biti nemaran prema sudovima Božijim, već ih se bojati, čak i kad se ne sprovode odmah.

(Mt.10,28) Nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu. (Lk. 12,45‐46) Ako li reče sluga taj u srcu svome: Neće moj gospodar još za dugo doći; i stane biti sluge i sluškinje, i jesti, i piti, i opijati se; doći će gospodar toga sluge u dan kad ne očekuje, i u čas kad ne zna, i raseći će ga, i deo njegov metnuće s nevernicima. (Jn.5,14) Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi. (Ef.5,6) Niko da vas ne zavarava praznim rečima;jer zbog toga dolazi gnev Božiji na sinove protivljenja.

Poglavlje 2. Onaj ko je posle prvih grehova urazumljen i udostojen oproštaja, sebi priprema teži sud gneva ukoliko opet sagreši.

(Jn.5,14) Potom ga nađe Isus u hramu i reče mu: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi.

Poglavlje 3. Kada izvesni [ljudi] potpadnu pod sud gneva Božijeg, ostali treba da se, uplašivši se, urazume.

(Lk.13,1‐5) U to pak vreme dođoše neki i kazaše za Galilejce čiju krv Pilat pomeša sa žrtvama njihovim. I odgovarajući Isus reče im: Mislite li da su ti Galilejci bili grešniji od svih Galilejaca, kad su tako postradali? Nisu, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti. Ili onih osamnaest što na njih pade kula u Siloamu i pobi ih, mislite li da su oni krivlji bili od svih ljudi što žive u Jerusalimu? Nisu, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti. (Dap.5,5) A kad ču Ananija reči ove, pade i izdahnu; i

veliki strah obuze sve koji čuše ovo. (1.Kor. 10,10‐11) Niti ropćite kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja. A sve ovo njima se događaše za primer, a napisa se za pouku nama, na koje dođe svršetak vekova.

Poglavlje 4. Često se samim poročnim delima dodaju i druga kao kazna za pređašnju nečastivost.

(Rim.1,28) I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvarenum da čine štoje nepršščno. (2.Sol.2,10‐11) Zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli, Bog će im poslati silu obmane, da veruju laži.

Poglavlje 5. Boga na milost ne priklanja mnoštvo grešnika, nego onaj koji mu ugađa, bilo da se radi o muškarcu ili o ženi.

(Lk.4,25‐26) A vaistinu vam kažem: Mnoge udovice behu u Izrailju u vreme Ilije kada se nebo zatvori za tri godine i šest meseci, i bi velika glad po svoj zemlji. I nijednoj od njih ne bi poslan do u Sareptu Sidonsku ženi udovici. (1.Kor.10,1‐5) A neću da ne znate, braćo, da oci naši svi pod oblakom bejahu, i svi kroz more prođoše, i svi se u Mojsija krstiše u oblaku i moru; i svi isto jelo duhovno jedoše; i svi isto piće duhovno piše; jer pijahu od duhovne stene koja ih je sledila, a stena beše Hristos. Ali većina od njih ne beše po Božijoj volji, jer biše pobijeni u pustinji.

Pravilo 12. O odbacivanju Božijih naloga i o protivrečenju drugima, ili o poslušnosti Božijoj volji i o njenom ispunjavanju.

Poglavlje 1. Svako protivrečenje, pa čak i ono koje je podstaknuto blagodušnim i pobožnim raspoloženjem, otuđuje od Gospoda. Svaku reč Gospodnju treba primati sa svakom nesumnjivošću.

(Jn.13,5‐8) I poče prati noge učenicima i otirati ubrusom kojim beše opasan. Onda dođe Simonu Petru, a ovaj mu reče: Gospode, zar ti moje noge da opereš? Odgovori Isus i reče mu: Šta ja činim, ti sad ne znaš, ali ćeš posle razumeti. Reče mu Petar: Nikada ti nećeš oprati moje noge. Isus mu odgovori: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom.

Poglavlje 2. Ne treba slediti ljudska predanja do odbacivanja Božijih zapovesti.

(Mk.7,5‐8) A potom pitahu ga fariseji i književnici: Zašto učenici tvoji ne žive prema predanju od starih, nego jedu hleb neumivenim rukama? A on odgovarajući reče im: Dobro je prorokovao Isaija za vas licemere, kao što je pisano: Ovaj narod usnama me poštuje, a srce im je daleko od mene. No zalud me poštuju, učeći učenjima propisanim od ljudi. Jer ostaviste zapovest Božiju, a držite se predanja ljudskoga.

Poglavlje 3. Bez izuzetka treba držati sve što je Gospod predao kroz Jevanđelja i Apostole.

(Mt.28,19‐20) Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio. (Lk.1,6) A behu oboje pravedni pred Bogom, i življahu po svima zapovestima i uredbama Gospodnjim besprekorno. (Lk.10,16) Ko vas sluša mene sluša, i ko se vas odriče, mene se odriče. (2.Sol. 2,15) Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo poslanicom.

Poglavlje 4. Svoju volju ne treba pretpostavljati volji Gospodnjoj. Naprotiv, pri svakom delu treba iskati volju Božiju i ispunjavati je.

(Jn.5,30) Jer ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao. (Lk.22,41‐42) I kleknuvši na kolena moljaše se, govoreći: Oče, kad bi hteo da proneseš ovu čašu mimo mene! Ali ne moja volja, no tvoja neka bude! (Ef.2,3) Među kojima i mi svi živesmo nekada po željama tela svoga, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo po prirodi deca gneva kao i ostali.

Pravilo 13. O spremnosti u svako vreme i o brzom usrđu onih koji se staraju da ugađaju Bogu.

Poglavlje 1. Znajući opasnost kašnjenja, svagda treba da smo trezveni i spremni za marljivo vršenje dela Božijih.

(Lk. 12,35‐40) Neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene, a vi slični ljudima koji čekaju gospodara svoga, kada će se vratiti sa svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje gospodar došavši nađe budne. Zaista vam kažem da će se opasati, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti. I ako dođe u drugu stražu, i u treću stražu dođe, i nađe ih tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte: kad bi znao domaćin u koji će čas doći lopov, bdio bi, i ne bi pustio da mu potkopavaju kuću. I vi, dakle, budite spremni; jer u koji čas ne mislite, doći će Sin Čovečiji. (1.Sol.5,1‐2) A o vremenima i rokovima, braćo, nije potrebno da vam se piše; jer vi sami dobro znate da će Dan Gospodnji doći kao lopov u noći. I nešto dalje (st. 6): Zato nemojmo spavati, kao i ostali, nego bdijmo i budimo trezni.

Poglavlje 2. Svako vreme treba smatrati pogodnim za marljivo vršenje onoga što je Bogu ugodno.

(Jn.9,4) Meni valja činiti dela Onoga koji me posla, dok je dan. (Fil.2,12) Tako, ljubljeni moji, kao što ste svagda bili poslušni, ne samo u mome prisustvu, nego mnogo više sada u odsustvu mome, gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom.

Pravilo 14. O blagovremenosti svakog dela uzetog ponaosob.

Poglavlje. Ne treba mešati ono što među sobom nije srodno. Svakoj reči i svakom delu treba znati vreme koje mu odgovara.

(Mt.9,14‐15) Tada mu pristupiše učenici Jovanovi govoreći: Zašto mi i fariseji postimo mnogo, a učenici tvoji ne poste? A Isus im reče: Eda li mogu svatovi biti žalosni dok je sa njima ženik? Nego će doći dani kada će biti otet o njih ženik, i onda će postiti. (Gal.4,31; 5,1) Tako, braćo, nismo deca robinje nego slobodne. Stojte, dakle, u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti.

Pravilo 15. O nadi na tuđe uspehe.

Poglavlje. Ne treba se nadati na tuđe uspehe, a zanemarivati svoje.

(Mt.3,8‐9) Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja. I ne mislite i ne govorite u sebi: Imamo oca Avraama.

Pravilo 16. O onima koji misle da se mogu okoristiti time što žive sa vrlinskim i bogougodnim ljudima, premda se sami ne ispravljaju.

Poglavlje. Oni koji žive sa bogougodnim ljudima, ali ne ispravljaju svoj način mišljenja, ne stiču nikakvu korist za sebe, premda naizgled žive kao i oni.

(Mt.25,1‐4) Tada će biti Carstvo nebesko kao deset devojaka koje uzeše svetiljke svoje i iziđoše u sretanje ženiku. A pet njih behu mudre i pet lude. Jer lude, uzevši svetiljke svoje, ne uzeše sa sobom ulja. A mudre uzeše ulje u posudama sa svetiljkama svojim. Nešto niže On dodaje o ludim devojkama (st. 11‐12): A posle dođoše i one druge devojke govoreći: Gospodaru, Gospodaru! Otvori nam. A on odgovarajući reče im: Zaista vam kažem, ne poznajem vas. (Lk.17,34‐35; 37) Kažem vam: U onu noć dva će biti najednoj postelji, jedan će se uzeti a drugi ostaviti; dve će mleti zajedno, jedna će se uzeti a druga ostaviti. I odgovarajući rekoše mu: Gde, Gospode? A on im reče: Gde je trup onamo će se i orlovi sabrati.

Pravilo 17. Kako se treba ponašati u odnosu na sadašnje vreme?

Poglavlje. Mi treba da raspoređujemo svoja dela po znacima, koji su nam objavljeni u Pismu, prepoznajući sadašnje vreme.

(Mt.24,32‐33) A od smokve naučite pouku: Kada se grane njene već podmlade i olistaju, znate daje blizu leto. Tako i vi kad vidite sve ovo, znajte da je blizu pred vratima. (Lk. 12,54‐57) A i narodu govoraše: Kad vidite oblak gde se diže od zapada, odmah kažete: Dolazi pljusak; i biva tako. I kad vidite gde jugo duva kažete: Biće žega; i biva. Licemeri, lice neba i zemlje umete raspoznavati, a vreme ovo kako ne raspoznajete? (1.Kor.7,29‐31)

A ovo kažem, braćo, da je ostalo malo vremena: od sada i oni koji imaju žene neka budu kao da ih nemaju. I oš koji plaču kao da ne plaču, i koji se raduju kao da se ne raduju, i koji kupuju kao da ništa nemaju. I koji ovaj svet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju; jer prolazi oličje ovoga sveta.

Pravilo 18. O tome kako i sa kakvim raspoloženjem treba da ispunjava zapovest Božiju onaj ko se brine o tom staranju.

Poglavlje 1. Zapovesti Božije treba ispunjavati onako kako je naredio Gospod. Jer, onaj ko greši u načinu delovanja nema pohvale od Boga, iako naizgled ispunjava zapovest.

(Lk. 14,12‐14) A i onome što ga je pozvao reče: Kada daješ ručak ili večeru, ne zovi prijatelje svoje, ni svoju braću, ni rođake svoje, ni bogate susede, da ne bi i oni tebe pozvali i vratili ti. Nego kad činiš gozbu, zovi siromahe, bogalje, hrome, slepe: I blažen ćeš biti što ti oni nemaju čime vratiti; nego će ti se vratiti o vaskrsenju pravednih.

Poglavlje 2. Zapovest Božiju ne treba ispunjavati iz ugađanja ljudima ili zbog neke druge strasti, već sa ciljem da se ugodi Bogu i da se On proslavi.

(Mt.6,1‐2) Pazite da milostinju svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide: inače plate nemate od Oca svoga koji je na nebesima. Kada, dakle, daješ milostinju, ne trubi pred sobom, kao što čine licemeri po sinagogama da ih ljudi hvale. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju. (1.Kor.10,31) Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite. (1.Sol. 2,4‐6) Već kao što nasje Bog proverio da smo sposobni da nam se poveri jevanđelje, tako govorimo, a ne kao oni koji ugađaju ljudima, nego Bogu koji ispituje srca naša. Jer, kao što znate, nikada ne nastupismo radi laskanja, niti zbog pohlepe ‐ Bog je svedok; ne tražeći slave od ljudi, ni od vas ni od drugih.

Poglavlje 3. Zapovesti Gospodnje treba ispunjavati sa dobrom savešću i sa dobrim raspoloženjem pred Bogom i pred ljudima. Jer, onaj ko tako ne čini biće osuđen.

(Mt.23,25‐26) Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu, a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slepi, očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste. (Rim.12,8) Ako je tešitelj, neka teši; koji daje, neka daje iskreno; koji upravlja, neka je revnostan; koji čini milostinju, neka čini radosno. (Fil.2,14) Sve činite bez gunđanja i dvoumljenja. (1.Tim.1,5) A cilj zapovesti jeste ljubav od čista srca i savesti dobre. (1.Tim.1,19) Imajući veru i dobru savest, koju neki odbacivši pretrpeše brodolom vere.

Poglavlje 4. Za dobru savest u malom pravednim sudom se dobija veće.

(Mt.25,23) Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svoga. I nešto niže (st. 29): Jer svakome koji ima daće se, i preteći

će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega. (Lk.16,11‐12) Ako, dakle, u nepravednom bogatstvu verni ne biste; ko će vam poveriti istinsko? I ako u tuđem ne biste verni, ko će vam dati vaše?

Poglavlje 5. Zapovesti Gospodnje treba ispunjavati sa nenasitom željom, neprestano žureći ka većem i većem.

(Mt.5,6) Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi. (Fil.3,13‐14) Braćo, ja za sebe ne mislim još da sam dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu.

Poglavlje 6. Zapovesti Božije treba ispunjavati tako da se, po meri sila izvršioca, svi prosvećuju i Bog proslavlja.

(Mt.5,14‐16) Vi ste svetlost svetu; ne može se grad sakriti kad na gori stoji. Niti se užiže svetiljka i meće pod sud nego na svećnjak, te svetli svima koji su u kući. Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima. (Lk.8,16) A niko ne poklapa sudom svetiljku kad je zapali, niti je meće pod krevet, nego je postavlja na svećnjak da oni koji ulaze vide svetlost. (Fil.1,10‐11) Da budete čisti i besprekorni na dan Hristov, puni plodova praede kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu Božiju.

Pravilo 19. O tome ko ometa i o tome ko susreće smetnje u ispunjavanju zapovesti Božijih.

Poglavlje 1. Ne treba smetati onome koji vrši volju Božiju, bez obzira da li za njom ide po zapovesti Božijoj ili po razumu. I onaj ko ispunjava zapovest ne treba da sluša onoga koji ga ometa (makar on bio i bližnji), već da se drži preduzete namere.

(Mt.3,13‐15) Tada dođe Isus iz Galileje na Jordan Jovanu da ga ovaj krspgi. A Jovan branjaše mu govoreći: Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš meni? A Isus odgovori i reče mu: Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu. (Mt.16,21‐23) Od tada poče Isus kazivati učenicima svojim da njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i prvosveštenika i književnika, i ubijen biti, i treći dan da će ustati. I uzevši ga Petar poče ga odvraćati govoreći: Bože sačuvaj, Gospode; to neće biti od tebe! A on okrenuvši se reče Petru: Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko. (Mk.10,13) I donošahu mu decu da ih se dotakne, a učenici zabranjivahu onima što ih donošahu. A videvši Isus uznegodova i reče im: Pustite decu neka dolaze meni, i ne branite im; jer je takvih Carstvo Božije.

(Dap.21,10‐14) Dok smo onde boravili mnogo dana, siđe ozgo iz Judeje neki prorok po imenu Agav; i došavši k nama uze pojas Pavlov i veza svoje ruke i noge i reče: Tako govori Duh Sveti: čoveka koga je ovaj pojas, ovako će svezati u Jerusalimu Judejci, i predaće ga u ruke neznabožaca. A kada čusmo ovo, molismo ga i mi i meštani da ne ide gore u Jerusalim. A Pavle odgovori: Šta činite te plačete i cepate mi srce? Jer ja sam gotov ne samo da budem svezan nego i da umrem u Jerusalimu za ime Gospoda Isusa. A kad ga ne mogosmo odvratiti, umirismo se rekavši: Volja Gospodnja neka bude. (1.Sol.2,15‐16) Koji ubiše i Gospoda Isusa i svoje proroke, i nas progoniše, i Bogu ne ugađaju, i protivnici su svima ljudima, sprečavajući nas da govorimo neznabošcima da bi se spasli; i kroz to zasvagda da navrše meru grehova svojih, ali ih na kraju sustiže gnev.

Poglavlje 2. Onoga ko zapovest Božiju ne ispunjava iz zdravog raspoloženja (i koji se, u krajnjoj meri, spoljašnje tačno drži učenja Gospodnjeg) ne treba ometati, budući da nikome ne čini štetu, već, naprotiv, nekima može biti i od koristi. Međutim, njemu treba savetovati da stekne i misao koja je dostojna dobrog dela.

(Mt.6,2‐4) Kada, dakle, daješ milostinju, ne trubi pred sobom, kao što čine licemeri po sinagogama da ih ljudi hvale. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju. A ti kad činiš milostinju, da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja, da bi milostinja tvoja bila u tajnosti, i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno. Slično je rečeno i o molitvi. (Mk.9,38‐40) Odgovori mu Jovan govoreći: Učitelju, videsmo jednoga koji ne ide za nama; a tvojim imenom izgoni demone; i zabranismo mu, jer ne ide za nama. A Isus reče: Ne branite mu; jer nema nikoga koji bi imenom mojim čudo činio i mogao odmah zlo govoriti o meni. Jer ko nije protiv vas s vama.

(Fil.1,15‐18) Jedni, doduše, iz zavisti i svađe propovedaju Hrista, a drugi od dobre volje; tako da jedni iz prkosa objavljuju Hrista s nečistom namerom, misleći da će naneti žalost mojim okovima. A drugi iz ljubavi, znajući da sam ovde za odbranu jevanđelja. Šta onda? Bilo kako mu drago, pritvorno ili istinski Hristos se propoveda; i tome se radujem, a i radovaću se.

Pravilo 20. O krštenju. Kakva je svrha i kakva sila krštenja?

Poglavlje 1. Oni koji veruju u Gospoda treba da se krste u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

(Mt.28,19) Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. (Jn.3,3) Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti Carstva Božijega. I još (st. 5): Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.

Poglavlje 2. Kakva je svrha i kakva sila krštenja? Njime se krštavani menja u umu, reči i delu. Po danoj mu sili, on postaje ono što je Onaj koji ga je rodio.

(Jn.3,6‐8) Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se roditi odozgo. Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš ogukuda dolazi i ku da ide: tako je svaki koji je rođen od Duha. (Rim.6,11) Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grehu, a živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našem. (Rim.6,3‐7) Ili zar ne znate da svi koji se krstismo u Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo? Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem. Znajući ovo, da se stari čovek razape s Njime, da bi se uništilo telo grehovno, da više ne robujemo grehu. Jer ko umre oslobodi se od greha. (Kol.2,11‐12) U Njemu vi i obrezani biste obrezanjem nerukotvorenim, odbacivanjem tela grehovnosti obrezanjem Hristovim, pošto se s Njim pogreboste krštenjem, u Njemu ste i savaskrsli kroz veru u moć Boga koji ga vaskrse iz mrtvih. (Gal.Z, 27‐28) Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste. Nema više Judejaca ni Jelina, nema više muškog ni ženskog, jer ste svi jedan (čovek) u Hristu Isusu. (Kol.3,9‐11) Jer svukoste staroga čoveka sa delima njegovim, i obukoste se u novoga, koji se obnavlja za poznanje, prema liku Onoga koji ga je sazdao. Gde nema Jelina ni Judejca, obrezanja ni neobrezanja, varvarina ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego je sve i u svemu Hristos.

Pravilo 21. O Pričešću Telom i Krlju Hristovom, i o njegovoj svrsi.

Poglavlje 1. Pričešće Telom i Krvlju Hristovom neophodno je i radi samog večnog života.

(Jn.6,53‐54) Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni.

Poglavlje 2. Onaj ko Pričešću Telom i Krvlju Hristovim pristupa bez shvatanja svrhe sa kojom se ono daje, ne stiče nikakvu korist. Onaj, pak, ko se nedostojno pričešćuje, biće osuđen.

(Jn.6,53) Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. I nešto niže: (st. 61‐63): A Isus, znajući u sebi da učenici njegovi ropću zbog toga, reče im: Zar vas ovo sablažnjava? A šta ako vidite Sina Čovečijega gore gde je pre bio? Duh je ono što oživljava, telo ne koristi ništa. Reči koje vam ja govorim duh su i život su. (1.Kor. 11,27‐29) Tako koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv telu i krvi Gospodnjoj. Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega.

Poglavlje 3. Sa kakvom svrhom treba jesti Telo i piti Krv Gospodnju? U spomen Gospodnjeg poslušanja čak do smrti i kako oni koji žive više ne bi živeli sebi, nego Onome koji je umro i vaskrsao za nas.

(Lk.22,19‐20) I uzevši hleb zablagodari, prelomi ga i dade im govoreći: Ovo je telo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen. A tako i čašu po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi zavet u krvi mojoj, koja se za vas izliva. (1.Kor.11,23‐26) Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus one noći kad beše predan, uze hleb, i zahvalivši prelomi i reče: Uzmite, jedite, ovo je telo moje, koje se za vas lomi; ovo činite u moj spomen. Isto tako i čašu, po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi zavet u mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, u moj spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe. (2.Kor. 5,14‐15) Jer nas ljubav Hristova obuzima pa ovako mislimo: da ako jedan za sve umre, to svi umreše. I On za sve umre, da oni koji žive ne žive više sebi, nego Onome koji za njih umre i vaskrse. (1.Kor. 10,16‐17) Čaša blagoslova koju blagosiljamo nije li zajednica krvi Hristove? Hleb koji lomimo nije li zajednica tela Hristova? Jer jedan je hleb, jedno smo telo mnogi, pošto se svi od jednoga hleba pričešćujemo.

Poglavlje 4. Onaj ko se pričešćuje Svetim [Tajnama] treba da slavoslovi Gospoda.

(Mt.26,26‐28) I kad jeđahu, uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovoje telo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja Novoga zaveta koja se proleva za mnoge radi otpuštenja grehova. I tome dodaje (st. 30): I otpojavši hvalu, iziđoše na goru Maslinsku.

Pravilo 22. Kako se [čovek] otuđuje od Boga i posredstvom čega mu se približava?

Poglavlje 1. Činjenje greha otuđuje od Boga i orođuje sa đavolom.

(Jn.8,34) Isus im odgovori: Zaista, zaista vam kažem da svaki koji čini greh robje grehu. (Jn.8,44) Vama je otac đavo, i želje oca svoga hoćete da činite. (Rim.6,20) Jer kada bejaste robovi greha, slobodni bejaste od pravednosti.

Poglavlje 2. Blizina Gospodu se ne prepoznaje po telesnom srodstvu, nego po usrdnosti u ispunjavanju volje Božije.

(Jn.8,47) Onaj kojije od Boga, reči Božije sluša. (Lk.8,20‐21) I javiše mu govoreći: Mati tvoja i braća tvoja stoje napolju, i hoće da te vide. A on odgovarajući reče im: Mati moja i braća moja oni su koji slušaju reč Božiju i izvršujuje. (Jn.15,14) Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovedam. (Rim.8,14) Jer koje vodi Duh Božiji oni su sinovi Božiji.

Pravilo 23. O onima koje pobeđuju gresi koje mrze.

Poglavlje. Onaj koji se bez svoje volje uvlači u greh treba da zna da njime vlada neki drugi greh kome dobrovoljno služi i koji ga uvodi i u grehe u koje ne bi hteo da upadne.

(Rim.7,14‐20) Jer znamo da je zakon duhovan, a ja sam telesan, prodan u ropstvo grehu. Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim ono činim. Ako li činim ono što neću, priznajem da je zakon dobar. Tada to ne činim više ja, nego greh koji živi u meni. Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest, u telu mome; jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim. A kad činim ono što neću, već ne činim to ja, nego greh koji živi u meni.

Pravilo 24. O laži i istini.

Poglavlje. Ne treba lagati, nego u svakom slučaju treba govoriti istinu.

(Mt.5,37) Dakle, neka bude reč vaša: da, da; ne, ne; a što je više od toga od zloga je. (Ef.4,25) Zato odbacivši laž, govorite istinu svaki sa svojim bližnjim. (Kol.3,9) Ne lažite jedan drugoga.

Pravilo 25. O praznoslovlju i o opreznosti da reči budu korisne.

Poglavlje 1. Ne treba postavljati beskorisna i sporna pitanja.

(2.Tim.2,14) Ovo napominji, preklinjući ih pred Gospodom da se ne prepiru, što nije ni od kakve koristi nego na propast onima koji slušaju. (2.Tim.2,23) A ludih i neukih zapitkivanja kloni se, znajući da rađaju svađe.

Poglavlje 2. Ne treba izgovarati prazne reči od kojih nema nikakve koristi. Jer, čak i kad se govori ili čini nešto dobro [bez namere] da se izgrađuje vera, ožalošćuje se Sveti Duh Božiji.

(Mt.12,36) Aja vam kažem, da će za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda. (Ef.4,29‐30) Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju. I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja.

Pravilo 26. Kao potvrdu onoga što činimo ili govorimo treba pre svega da koristimo svedočanstvo iz Pisma, a zatim već i ono što je poznato iz opšteg iskustva.

Poglavlje 1. Svaku reč ili delo treba da potvrđujemo svedočanstvom bogonadahnutog Pisma, radi uverenja dobrih i posramljenja nenaravstvenih.

(Mt.4,3‐4) I pristupi. k njemu kušač i reče: Ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo postanu hlebovi. A on odgovori i reče: Pisano je: Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči

koja izlazi iz usta Božijih. (Dap.2,4) I ispuniše se svi Duha Svetoga i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše da kazuju. (Dap.2,12‐17) I svi se divljahu i behu u nedoumici govoreći jedan drugom: Šta bi ovo moglo biti? A drugi se podsmevahu i govorahu: Napili su se vina. A Petar stade sa Jedanaestoricom i podiže glas svoj i reče im: Ljudi Judejci, i svi koji boravite u Jerusalimu: ovo neka vam je na znanje, i saslušajte reči moje. Jer ovo nisu pijani kao što vi mislite, jer je tek treći čas dana, nego je to ono što je rekao prorok Joil: I biće u poslednje dane, govori Gospod, izliću od Duha moga na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši videće viđenja i starci vaši sanjaće snove.

Poglavlje 2. Ono što činimo ili govorimo treba da potvrđujemo i onim što je poznato iz prirode i zajedničkog običaja.

(Mt.7,15‐17) Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovčijem, a iznutra eu vuci grabljivi. Po plodovima njihovim poznaćete ih. Eda li se bere sa trnja grožđe, ili sa čička smokve? Tako svako drvo dobro plodove dobre rađa, a zlo drvo plodove zle rađa. (Lk.5,30‐31) I gunđahu književnici njihovi i fariseji govoreći učenicima njegovim: Zašto sa carinicima i grešnicima jedete i pijete? I odgovarajući Isus reče im: Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. (2.Tim.2,4‐5) Nijedan se vojnik ne upliće u poslove običnog života, da bi ugodio vojvodi. Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu.

Pravilo 27. O upodobljenju (po mogućnosti) Bogu i svetima.

Poglavlje. Ne treba da se upodobljavamo onima koji su tuđi učenju Gospodnjem. Naprotiv, po danoj nam sili od Boga, mi treba da podražavamo Bogu i Njegovim svetim.

(Mt.20,25‐28) Znate da knezovi naroda gospodare njima i velikaši vladaju nad njima. Da ne bude tako među vama; nego koji hoće da bude veliki među vama, neka vam bude služitelj. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga; kao što ni Sin Čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i dade dušu svoju u otkup za mnoge. (Rim.12,2) I ne saobražavajte se ovome veku, nego se preobražavajte obnovljenjem uma svoga da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija. (1.Kor.11,1) Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista.

Pravilo 28. O razlikovanju dobrih i rđavih ljudi.

Poglavlje. Ne treba jednostavno i bez ispitivanja imati poverenja u ljude koji na sebi nose izgled istine, već svakoga treba prepoznavati po obeležjima koja se navode u Pismu.

(Mt.7,15‐16) Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovčijem, a iznutra su vuci grabljivi. Po plodovima njihovim poznaćete ih. (Jn.13,35) Po tome će svi poznati da ste

moji učenici ako budete imali ljubav među sobom. (1.Kor.12,3) Zato vam dajem na znanje, da niko ko Duhom Božijim govori ne kaže: Anatema na Isusa!

Pravilo 29. O tome kako možemo da se uverimo u svoje znanje.

Poglavlje. Svako se svojim sopstvenim delima može uveriti o svom znanju.

(Jn.5,36) Jer dela koja mi dade Otac da ih svršim, ova dela koja ja činim svedoče za mene da me je Otac poslao. (Jn.10,37‐38) Ako ne tvorim dela Oca svoga ne verujte mi. Ako li tvorim, iako meni ne verujete, delima verujte, da poznate i verujete da je Otac u meni i ja u njemu. (2.Kor.6,3‐4) Nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se služba ne kudi, nego se u svemu pokazujemo kao sluge Božije: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bedama, u teskobama.

Pravilo 30. O poštovanju onoga što je posvećeno Bogu.

Poglavlje 1. Svetinju ne treba izvrgavati ruglu, dodajući joj nešto što služi opštoj upotrebi.

(Mt.21,12‐13) Iuđe Isusu hram Božcji, i izgna sve koji prodavahu i kupovahu po hramu, i ispremeta stolove onih što menjahu novce, i klupe onih što prodavahu golubove. I reče im: Napisano je: Dom moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu razbojničku. (1.Kor.11,22) Zar nemate kuća da jedete i pijete? Ili prezirete Crkvu Božiju i sramotite one koji nemaju? (1.Kor.11, 34) Ako li je neko gladan, neka jede kod kuće, da se na osudu ne sastajete.

Poglavlje 2. Ono što je posvećeno Bogu treba poštovati kao svetinju sve dok za to postoji volja Božija.

(Mt.23,37‐38) Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane tebi, koliko puta htedoh da saberem čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htedoste! Eto će vam se ostaviti kuća vaša pusta.

Pravilo 31. O upotrebi onoga što je odvojeno za svete.

Poglavlje. Ono što je odvojeno za one koji su se posvetili Bogu ne treba davati drugima, izuzev ako ga ima previše.

(Mk.7,26‐29) A ta žena beše neznaboškinja rodom Sirofeničanka, i moljaše ga da istera demona iz kćeri njene. A Isus joj reče: Pusti da se najpre deca nahrane; jer nije pravo uzeti

hleb od dece i baciti psima. A ona odgovori i reče mu: Da, Gospode, ali i psi ispod trpeze jedu od mrva detinjih. I reče joj: Za ovu reč, idi, izišao je demon iz kćeri tvoje.

Pravilo 32. O dugovima i o njihovoj isplati.

Poglavlje. Svakome treba davati ono što mu pripada.

(Lk.20,21‐25) I upitaše ga govoreći: Učitelju, znamo da pravo govoriš i učiš, i ne gledaš ko je ko, nego zaista učiš putu Božijem: Da li nam je dopušteno davati danak kesaru ili ne? A on, razumevši prepredenost njihovu, reče im: Što me kušate? Pokažite mi dinar; čiji je na njemu lik i natpis? A oni odgovarajući rekoše: Kesarev. A on im reče: Podajte, dakle, kesarevo kesaru, a Božije Bogu. (Rim.13,7‐8) Podajte, dakle, svakome što ste dužni: kome porezu ‐ porezu, kome carinu ‐ carinu, kome strah ‐ strah, kome čast ‐ čast. Ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugoga.

Pravilo 33. O onima koji sablažnjavaju i o onima koji se sablažnjavaju.

Poglavlje 1. Ne treba sablažnjavati.

(Mt.18,6) A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku. I još (st. 7); Ali teško čoveku onom kroz koga dolazi sablazan. (Rim.14,13) Nego se više o tome starajte da ne postavljate bratu spoticanje ili sablazan.

Poglavlje 2. Sablazan je sve što je suprotno volji Božijoj.

(Mt.16,21‐23) Od tada poče Isus kazivati učenicima svojim da njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i prvosveštenika i književnika, i ubijen biti, i treći dan da će ustati. I uzevši ga Petar poče ga odvraćati govoreći: Bože sačuvaj, Gospode; to neće biti od tebe! A on okrenuvši se reče Petru: Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko.

Poglavlje 3. Treba izbegavati i ono delo ili reč koje je dozvoljeno Pismom, ukoliko se drugi njima navode na greh ili gube usrdnost ka dobru.

(1.Kor.8,4‐13) Što se pak tiče jedenja idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa na svetu, i da nema nijednoga drugoga Boga

osim jednoga. Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu bilo na zemlji, kao što je mnogo bogova i mnogo gospoda, ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od koga je sve i za koga smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz koga je sve i mi kroz njega. Ali svi nemaju to saznanje; jer neki, sa savešću naviklom na idole, do sada jedu kao idolsku žrtvu,

i njihova savest, budući slaba, prlja se. A jelo nas ne postavlja pred Boga; jer niti dobijamo ako jedemo, niti gubimo ako ne jedemo. A čuvajte se da kako ova vaša sloboda ne postane spoticanje slabima. Jer ako tebe, koji imaš znanje, vidi neko gde sediš za trpezom u idolskom hramu, neće li se savest njegova, zato što je slab, ohrabriti da jede idolske žrtve? I zbog tvoga znanja propada slabi brat, za koga Hristos umre. A tako, grešeći se o braću i ranjavajući njihovu slabu savest, o Hrista se grešite. Zato, ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti mesa do veka, da ne sablaznim brata svoga. (1.Kor.9,4‐7) Zar nemamo pravo jesti i piti? Zar nemamo pravo sestru ženu sa sobom voditi, kao i ostali apostoli, i braća Gospodnja, i Kifa? Ili samo ja i Varnava nemamo pravo ovo činiti? Ko ikad vojuje o svome trošku? Ko sadi vinograd i ne jede od roda njegova? Ili ko čuva stado i od mleka stada ne jede?

Poglavlje 4. Da ne bismo sablaznili nekoga ponekad je potrebno da činimo i ono što nije neophodno.

(Mt.17,24‐27) A kada dođoše u Kapernaum, pristupiše Petru oni što kupe didrahme, i rekoše: Zar učitelj vaš ne daje didrahme? Petar reče: Daje. I kad uđe u kuću, preteče ga Isus govoreći: Šta misliš Simone? Carevi zemaljski od koga uzimaju porez ili carinu, od svojih sinova ili od tuđih? Reče: Od tuđih. Reče mu Isus: Znači, sinovi su oslobođeni. Ali da ih ne sablaznimo, idi na more i baci udicu, i koju ribu prvu uhvatiš, uzmi je; i kad joj otvoriš usta, naći ćeš statir; uzmi ga te im podaj za mene i za sebe.

Poglavlje 5. Volju Božiju treba ispunjavati sa nepokolebivom smelošću čak i ako se neki sablažnjavaju.

(Mt.15,11‐14) Ne pogani čoveka ono što ulazi u usta; nego što izlazi iz usta ono pogani čoveka. Tada pristupiše učenici njegovi i rekoše mu: Znaš li da fariseji, čuvši tu reč, sablazniše se? A on odgovarajući reče: Svako drvo koje nije usadio Otac moj nebeski, iskoreniće se. Ostavite ihʹ, slepi su vođi slepima; a slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti. (Jn.6,53) A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. I nešto niže (st. 66‐67): Od tada mnogi od učenika njegovih otidoše natrag, i više ne iđahu s njim. A Isus reče Dvanaestorici: Da nećete i vi da odete. (2.Kor. 2,15‐16) Jer smo mi Hristov miomir Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju: jednima miris smrti za smrt, a drugima miris života za život. A za ovo ko je sposoban?

Pravilo 34. O obavezi svakoga da za druge, po svojoj meri, bude obrazac vrline.

Poglavlje. Svako po svojoj meri treba da za druge predstavlja obrazac vrline.

(Mt.11,29) Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim. (2.Kor.9,2) Jer znam vašu dobru volju, zbog koje se ponosim vama pred

Makedoncima, pošto se Ahaja pripremi još od lani, a vaša revnost podstače mnoge. (1.Sol.1,6‐7) I vi se ugledaste na nas i na Gospoda, primivši reč u golemoj nevolji sa radošću Duha Svetoga, tako da postadoste obrazac svima verujućima u Makedoniji i Ahaji.

Pravilo 35. O onima koji omalovažavaju dobro u drugima.

Poglavlje. Onaj ko u drugom, koji se u svemu odlikuje bogopoštovanjem, vidi plod Duha Svetog ali ga ne pripisuje Svetom Duhu, nego protivniku, proiznosi hulu na samog Duha Svetog.

(Mt.12,22‐25; 28) Tada mu dovedoše besomučenog koji beše slep i nem; i isceli ga tako da slepi i nemi progleda i progovori. I divljaše se sav narod govoreći: Nije li ovo Sin Davidov? A fariseji čuvši to rekoše: Ovaj drugačije ne izgoni demone do pomoću Veelzevula, kneza demonskog. A Isus, znajući misli njihove, reče im: A ako li ja Duhom Božijim izgonim demone, onda je došlo k vama Carstvo Božije. I zatim dodaje (st. 31‐32): Zato vam kažem: Svaki greh i hula oprostiće se ljudima, a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako reče ko reč protiv Sina Čovečijega, oprostiće mu se; a koji reče protiv Duha Svetoga, neće mu se oprostiti ni u oeome veku ni u budućem.

Pravilo 36. O poštovanju svetih i o naklonosti ka njima.

Poglavlje. One koji čuvaju Gospodnje učenje sa svom usrdnošću i sa svakom čašću treba primati u slavu samog Gospoda. Ko ih, pak, ne sluša i ne prima, biće osuđen.

(Mt.10,40) Koji vas prima, mene prima, a koji prima mene, prima Onoga koji me je poslao. (Mt.10,14‐15) Ako vas ko ne primi niti posluša reči vaše, izlazeći iz kuće, ili iz grada onoga, otresite prah sa nogu svojih. Zaista vam kažem: Lakše će biti zemlji sodomskoj i gomorskoju dan Suda negoli gradu onome. (Jn.13,20) Koji prima onoga koga pošljem, mene prima; a ko prima mene, prima Onoga koji me je poslao. (Fil.2,25) Smatrao sam pak za neophodno da pošaljem vama Epafrodita, brata i satrudnika i saborca moga, a koga ste vi poslali da mi se nađe za moje potrebe. I nešto niže (st. 29): Primite ga, dakle, u Gospodu sa punom radošću, i takve poštujte.

Pravilo 37. O onima koji su, po meri sila, usrdni i u malome.

Poglavlje. Usrđe koje se pokazuje po meri sila, čak i ako se projavljuje u neznatnostima i makar ga i žene činile, ugodno je Bogu.

(Mt.10,42) I ako neko napoji jednog od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti. (Lk.21,1‐4) A pogledavši gore vide bogate gde meću priloge svoje u riznicu hrama. A vide i jednu sirotu udovicu kako meće onde dve lepte. I reče: Zaista vam kažem: ova siromašna udovica metnu više od svih; jer svi ovi staviše na dar Bogu od suviška svoga, a ona od sirotinje svoje metnu svu imovinu svoju što imaše. (Mt.26,6‐10) A kad Isus beše u Vitancji u kući Simona gubavog, pristupi mu žena sa alavastrovom posudom mirisa skupocenoga, i izli na glavu njegovu kada seđaše za trpezom. A kad ovo videše učenici njegovi, negodovaše govoreći: Čemu ova šteta? Jer se mogaše ovaj miris prodati skupo i dati siromasima. A razumevši Isus reče im: Što ometate ženu? Ona učini dobro delo na meni. (Dap.16,15) A kad se krsti ona [tj. Lidija] i dom njen, zamoli nas govoreći: Ako smatrate da verujem Gospoda, uđite u moj dom i ostanite. I prinudi nas.

Pravilo 38. Kako treba ugošćavati?

Poglavlje. Hrišćanin treba tiho i prosto da ugošćuje braću.

(Jn.6,8‐11) Reče mu jedan od učenika njegovih, Andrej, brat Simona Petra: Ovde ima jedno momče koje ima pet hlebova ječmešh i dve ribe. Ali šta je to na toliko mnoštvo? A Isus reče: Recite ljudima da posedaju. A beše trave mnogo na onome mestu. Posedaše, dakle, ljudi na broj oko pet hiljada. A Isus uze hlebove, i zablagodarivši, razdade učenicima, a učenici onima koji behu posedali; tako i od riba koliko htedoše. (Lk.10,38‐42) Žena neka, po imenu Marta, primi ga u kuću svoju. I u nje beše sestra po imenu Marija, koja sede kod nogu Isusovih i slušaše besedu njegovu. A Marta se zauzela da ga što bolje usluži, i pristupivši reče mu: Gospode, zar ti ne mariš što me sestra moja ostavi samu da služim? Reci joj, dakle, da mi pomogne. A Isus odgovarajući reče joj: Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš za mnogo. A samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobri deo izabrala koji joj se neće oduzeti.

Pravilo 39. O nepokolebivosti u sablaznima.

Poglavlje. Ne treba biti kolebiv, već tvrd u veri. Ne treba gubiti dobra koja smo stekli u Gospodu.

(Mt.13,20‐21) A na kamenitu mestu posejano, to je koji sluša reč i odmah je s radošću prima, ali nema korena u sebi, nego je

nepostojan, pa kad bude do nevolje ili ga poteraju zbog reči, odmah se sablazni. (1.Kor.15,58) Zato, braćo moja mila, budite čvrsti, nepokolebivi, napredujte neprestano u delu Gospodnjem, znajući da trud vaš nije uzalud u Gospodu. (Gal.1,6) Čudim se da se od Onoga koji eas pozva blagodaću Hristovom, tako brzo odvraćate na drugo jevanđelje.

Pravilo 40. O onima koji donose nova učenja.

Poglavlje. Ne treba trpeti one koji donose nova učenja, premda se pretvaraju, sa namerom da prevare i ubede slabe.

(Mt.24,4‐5) Čuvajte se da vas ko ne prevari. Jer će mnogi doći u ime moje govoreći: Ja sam Hristos. I mnoge će prevariti. (Lk.20, 46‐47) Čuvajte se književnika, koji rado idu u dugačkim haljinama, i vole pozdrave na trgovima, i prva mesta po sinagogama i začelja na gozbama; koji jedu kuće udovičke, i lažno se mole dugo, oni će još većma biti osuđeni. (Gal.1,8‐9) Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude! Kao što smo već rekli, i sada opet velim: ako vam neko propoveda jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude!

Pravilo 41. O odsecanju sablazni i o pošteđivanju nemoćnih.

Poglavlje 1. Treba odsecati sve što sablažnjava, čak i ako se radi o nečem što nam je naizgled veoma blisko i neophodno.

(Mt.18,7‐9) Teško svetu od sablazni; jer je potrebno da dođu sablazni, ali teško čoveku onom kroz koga dolazi sablazan. Ako li te ruka teoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe; bolje ti je ući u život hromu ili kljastu nego da imaš dve ruke ili dve noge, a da te bace u oganj večni. I ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe.

Poglavlje 2. One koji su nemoćni u veri treba štedeti i marljivo uzvoditi ka savršenstvu. Ipak, njih treba štedeti bez narušavanja zapovesti Božije.

(Mt.12,20‐21) Trsku stučenu neće prelomiti i žižak tinjajući neće ugasiti dokle ne dovede pravdu do pobede. I u ime njegovo uzdaće se narodi. (Rim.14,1) A slaboga u veri primajte. (Gal.6,1‐2) Ako i upadne čovek u kakvo sagrešenje, vi duhovni ispravljajte takvoga duhom krotosti, čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan. Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov.

Pravilo 42. O tome da je Gospod došao da ispuni Zakon.

Poglavlje. Treba misliti da Gospod nije došao da razori Zakon i Proroke, već da ispuni i pridoda ono što je još savršenije.

(Mt.5,17) Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam došao da ukinem nego da ispunim. (Rim.3,31) Ukidamo li, dakle, zakon verom? Nikako! Nego zakon utvrđujemo.

Pravilo 43. O razlici zapovesti Zakona i Jevanđelja.

Poglavlje 1. Kao što Zakon zabranjuje rđave postupke, tako Jevanđelje zabranjuje najskrivenije strasne pokrete u duši.

(Mt.5,21‐22) Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij, jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što, biti kriv sudu. (Rim.2,28‐29) Jer nije ono Judejac što je spolja, niti je obrezanje što je spolja, na telu, nego je ono Judejac koji je to iznutra, i obrezanje je obrezanje srca duhom a ne slovom; takvome je pohvala ne od ljudi nego od Boga.

Poglavlje 2. Zakon u svakom dobrom delu zahteva delimično savršenstvo, dok Jevanđelje zahteva potpuno savršenstvo.

(Lk.18,22) Prodaj sve što imaš i razdaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom. (Kol.2,11. U Njemu vi i obrezani biste obrezanjem nerukotvorenim, odbacivanjem tela grehovnosti obrezanjem Hristovim.

Poglavlje 3. Oni koji u sebi nisu pokazali da je jevanđelska pravda viša od zakonske pravde ne mogu da se udostoje Carstva nebeskog.

(Mt.5,20) Ako ne bude pravda vaša veća nego pravda književnika i fariseja, nećete ući u Carstvo nebesko. (Fil.3,4‐9) Ako neko drugi misli da se može uzdati u telo, ja još više: Obrezan sam u osmi dan, od roda sam Izrailjeva, plemena Venijaminova, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej, po revnosti gonitelj Crkve Božije, po pravdi besprekoran. Ali sve što mi beše dobitak, smatrah za štetu Hrista radi. No šta više, ja i smatram sve za štetu prema prevashodnom poznanju Hrista Isusa, Gospoda moga, radi koga sam sve ostavio, i smatram sve za trice, da bih Hrista dobio i da se nađem u Njemu ne sa svojom pravednošću koja je od zakona, nego onom koja je po veri u Hrista, pravednošću od Boga na osnovu vere.

Pravilo 44. O tome da je jaram Gospodnji lak, a greh težak.

Poglavlje. Jaram Hristov je blag i breme je Hristovo lako. Ono uspokojava one koji ga prime na sebe, dok je sve tuđe jevanđelskom učenju ‐ teško i obremenjujuće.

(Mt.11,28‐30) Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer jaram je moj blag, i breme je moje lako.

Pravilo 45. O podjednakom poštovanju svih i o smirenoumlju.

Poglavlje 1. Oni koji u uzajamnom ukazivanju podjednake časti ne podražavaju deci ne mogu da se udostoje nebeskog Carstva.

(Mt.18,3) Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko.

Poglavlje 2. Onaj ko želi da se u nebeskom Carstvu udostoji veće slave, ovde treba da zavoli smirenje i poniženje pred drugima.

(Mt.18,4) Koji se, dakle, ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom. (Mt.20,27) I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga. (Mk.10,44) I koji hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga. (Fil.2,3) Ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu, nego smirenjem smatrajte jedan drugoga većim od sebe.

Pravilo 46. O marljivom napredovanju u velikom ili malom.

Poglavlje 1. Od nas se očekuje da u važnim delima pokažemo istu marljivost koju pokazujemo u malovažnim stvarima.

(Lk. 13,15‐16) Svaki od vas ne odrešuje li u subotu svoga vola ili magarca od jasala i vodi da ga napoji? A ovu kćer Avraamovu, koju sveza satana osamnaest godina, nije li trebalo odrešiti od ove sveze u dan subotni? (Lk.18,1‐7) Kaza im pak priču kako treba svagda da se mole, i da ne klonu, govoreći: U nekome gradu beše nekakav sudija koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše. A u onome gradu beše jedna udovica, i ona dolažaše k njemu govoreći: Odbrani me od suparnika moga. I ne htede za dugo. A najposle reče u sebi: Ako se i ne bojim Boga i ljudi ne stidim. No budući da mi dosađuje ova udovica, odbraniću je, da mi jednako ne dolazi i dodijava. I reče Gospod: Čujte šta govori nepravedni sudija! A zar Bog neće odbraniti izabrane svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklevati?(2.Tim.2,4‐5) Nijedan se vojnik ne upliće u poslove običnog života, da bi ugodio vojvodi. Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu.

Poglavlje 2. Oni koji su izobličeni u preziru prema važnom i u neradu biće podvrgnuti većoj osudi od onih koji su u manje važnom pokazali strah usled vere i marljivost usled pohvalne želje.

(Lk.11,31) Carica južna ustaće na sud s ljudima naraštaja ovoga, i osudiće ih; jer ona dođe s kraja zemlje da sluša mudrost Solomonovu, a gle, ovde je veći od Solomona. (Mt.12,41) Ninevljani će ustati na Sud sa rodom ovim; jer se pokajaše Joninim propovedanjem; a gle ovdeje veći od Jone.

Poglavlje 3. Onaj ko je pokazao marljivost u manje važnom ne treba da prezre važnije. Napredujući prvenstveno u važnijim zapovestima, on je dužan da uspeva i u manje važnom.

(Mt.23,23‐24) Teško vama književnici i fariseji, licemeri, špgo dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je pretežnije u Zakonu: pravdu i milost i veru; a ovo je trebalo činšpi i ono ne ostavljati. Vođi slepi, koji oceđujete komarca a kamilu proždirete.

Pravilo 47. O bogatstvu i o siromaštvu i o tome šta ih prati.

Poglavlje. O tome da sebi ne treba sabirati riznicu na zemlji, nego na nebu. I o tome kakav je način sabiranja riznice na nebu.

(Mt.6,19‐20) Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa kvari, i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blaga ne nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu. (Lk.12,33) Prodajte što imate i dajte milostinju; načinite sebi kese koje neće oveštati, riznicu na nebesima koja se neće isprazniti. (Lk. 18,22) Prodaj sve što imaš i razdaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom. (1.Tim.6,18‐19) Neka dobro čine, neka se bogate u dobrim delima, neka budu darežljivi i društveni, spremajući sebi dobar temelj za budućnost, da dobiju život večni.

Pravilo 48. O blagotvorenju bratiji i o zanimanju poslom radi toga.

Poglavlje 1. Treba biti milostiv i štedar. Ko nije takav biće osuđen.

(Mt.5,7) Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani. (Lk. 6,30) A svakome koji ište u tebe, podaj. (Rim.1,31‐32) Nepomirljivi, nemilostivi. Oni poznavši pravdu Božiju, da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo da čine to, nego i odobravaju onima koji to čine. (1.Tim.6,18) Neka budu darežljivi i društveni.

Poglavlje 2. Onaj ko ima više nego što mu je potrebno za životne potrebe, treba sve da upotrebljava na dobročinstva, po zapovesti Gospoda, koji nam je i dao sve što imamo.

(Lk.3,11) Koji ima dve haljine neka dade onome koji nema; i koji ima hrane neka čini isto tako. (1.Kor.4,7) Šta li imaš što nisi primio? (2.Kor.8,14‐15) U sadašnje vreme vaš suvišak da bude za njihov nedostatak, da i njihov suvišak bude za vaš nedostatak; da bude jednakost. Kao što je napisano: Ko je mnogo sakupio, nije mu preteklo; i koje malo sakupio, nije mu nedostalo.

Poglavlje 3. Po reči Gospodnjoj ne treba da se bogatimo, nego da budemo siromašni.

(Lk.6,20) Blaženi siromašni, je rje vaše Carstvo Božije. (Lk.6,24) Ali teško vama bogatima, jer ste već primili utehu svoju. (2.Kor.8,2) Puko siromaštvo njihovo je izobilovalo u bogatstvu prostodušnosti njihove. (1.Tim.6,9‐10) A koji hoće da se bogate, upadaju u iskušenje i zamku, i u mnoge lude i pogubne želje, koje guraju ljude u propast i pogibao. Je

rje koren svih zala srebroljublje, kome neki predavši se zastraniše od vere i navukoše na sebe muke mnoge.

Poglavlje 4. Ne treba se brinuti o izobilju onoga što je potrebno za život, niti se starati o presićavanju i raskoši, već treba biti čist od svakog vida gramžljivosti i razmetanja.

(Lk.12,15) Gledajte i čuvajte se svake gramžljivosti, jer niko ne živi od imovine svoje, što je suviše bogat. (1.Tim.2,9) I žene u pristojnom odelu, stidom i častitošću da ukrašavaju sebe, ne pletenicama, ni zlatom, ni biserom, ni haljinama skupocenim. (1.Tim.6,8) A kad imamo hranu i odeću, budimo ovim zadovoljni.

Poglavlje 5. Ne treba da se uznemiravamo zbog svojih potreba niti da polažemo nadu na pripremu za ovdašnji život, već da sebe prepuštamo Bogu.

(Mt.6,24‐34) Ne možete služiti Bogu i mamonu. Zato vam kažem: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni telom svojim u šta ćete se odenuti. Nije li duša pretežnija od hrane, i telo od odela? Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih? A ko od vas brinući se može pridodati rastu svome lakat jedan? I za odelo što se brinete? Pogledajte na krinove u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da se ni Solomon u svoj slavi svojoj ne odenu kao jedan od njih. Pa kada travu u polju, koja danas jeste a sutra se u peć baca, Bog tako odeva; a kamoli vas, maloverni? Ne brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati. Ne brinite se, dakle, za sutra: jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svoga. (Lk.12,16‐19) U jednoga bogatog čoveka rodi njiva. I razmišljaše u sebi govoreći: Šta da činim, jer nemam u šta sabrati letinu svoju? I reče: Ovo ću učiniti: srušiću žitnice svoje i sagradiću veće; i onde ću sabrati sva žita moja i dobra moja; i kazaću duši svojoj: Dušo, imaš mnoga dobra sabrana za mnoge godine; počivaj, jedi, pij, veseli se, i ostalo. (1.Tim.6,17) Bogatima ovoga sveta zapovedaj da se ne preuznose, niti da se uzdaju u bogatstvo nesigurno, nego u Boga živoga, koji nam daje sve izobilno na upotrebu.

Poglavlje 6. Po volji Gospodnjoj, treba se brinuti i starati o potrebama braće.

(Mt.25,34‐36) Hodite blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta. Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; stranac bih, i primiste me; nag bih, i odenuste me; bolestan bih, i posetiste me; u tamnici bih, i dođoste mi. I nešto niže (st. 40): Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove najmanje braće, meni učiniste. (Jn.6,5) Podignuvši Isus oči, i videvši da mnoštvo naroda dolazi k njemu, reče Filipu: Odakle da kupimo hleba da ovi jedu, i ostalo. (1.Kor.16‐2) A što se tiče milostinje za svete, kao što uredih po Crkvama galatijskim, tako činite i vi. Svakog prvog

dana nedelje, neka svaki od vas ostavlja kod sebe sakupljajući koliko može, da ne bivaju prikupljanja onda kada dođem.

Poglavlje 7. Onaj koji ima snage treba da radi i da deli sa onima koji imaju potrebu. Jer, ko neće da radi ne treba da se smatra dostojnim ni da jede.

(Mt.10,10) Jer je poslenik dostojan hrane svoje. (Dap.20,35) Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima, i opominjati se reči Gospoda Isusa koju on reče: Blaženije je davati nego primati. (Ef.4,28) Kradljivac neka više ne krade, nego bolje neka se trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno. (2.Sol.Z,10) Jer kada smo bili kod vas, ovo smo vam zapovedili: ako neko neće da radi, neka i ne jede.

Pravilo 49. O onome koji se tuži i koji ište zadovoljenje sebi ili drugome.

Poglavlje 1. Ne treba se tužiti čak ni zbog odeće koja je neophodna za pokrivanje tela.

(Lk.6,29‐30) Onome koji te udari po obrazu, okreni i drugi; i koji hoće da ti uzme haljinu, podaj i košulju. A svakome koji ište u tebe, podaj; i koji tvoje uzme, ne išti. (1.Kor.6D) Usuđuje li se neko od vas, imajući žalbu na drugoga, da se sudi kod nepravednih a ne kod svetih? I nešto niže (1.Kor.6,7‐8): I to vam je već sasvim na sramotu što imate parnice među sobom. Zašto radije ne pretrpite nepravdu? Zašto radije ne podnesete štetu? Nego vi činite nepravdu i nanosite štetu, i to braći!

Poglavlje 2. Ne treba se svađati ili svetiti za samog sebe, već, po Gospodnjoj zapovesti, ako je moguće, sa svima imati mir.

(Mt.5,38‐39) Čuli ste da je kazano: Oko za oko, i zub za zub. A ja vam kažem da se ne protivite zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi. (Mk.9,50) Imajte soli [tj. ljubav] u sebi, i mir imajte među sobom. (Rim.12,17‐19) Nikome neuz vraćajte zlo za zlo; nastojte dobro činiti pred svima ljudima. Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svima ljudima. Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto gnevu. (2.Tim. 2,24.) Sluga pak Gospodnji ne treba da se svađa, nego da bude tih prema svima.

Poglavlje 3. Čak ni za uvredu drugome ne treba se svetiti uvrediocu.

(Mt.26,50‐52) Tada pristupivši staviše ruke na Isusa i uhvatiše ga. I gle, jedan od onih što behu sa Isusovom mašivši se rukom izvadi nož svoj te udari slugu prvosveštenikova, i odreza mu uho. Tada mu reče Isus: Vragpi nož svoj na mesto njegovo; jer svi koji se maše za nož, od noža će poginuti. (Lk.9,52‐56) I posla glasške pred sobom; i oni otidoše i dođoše u selo samarjansko da pripreme za njega. I ne primiše ga, zato što on iđaše u Jerusalim. A kad videše učenici njegovi Jakov i Jovan, rekoše: Gospode, hoćeš li da rečemo da oganj

siđe s neba i da ih istrebi, kao i Ilija što učini? A on okrenuvši se zapreti im i reče: Ne znate kakvoga ste vi duha. Jer Sin Čovečiji ne dođe da pogubi duše ljudske nego da spase. I otidoše u drugo selo.

Pravilo 50. O miru i pomirenju.

Poglavlje. I druge treba pobuđivati na mir u Hristu.

(Mt.5,9) Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati. (Jn.14,27) Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam.

Pravilo 51. Kakav treba da bude onaj ko pokušava da ispravi bližnjeg?

Poglavlje. On najpre treba sebe da ispravi u odnosu na bilo kakav nedostatak. Tek tada će drugoga moći da okrivljuje zbog njega.

(Mt.7,3‐5) A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome? Licemere, izvadi najpre brvno iz oka svoga, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svoga. (Rim.2,1‐3) Zato nemaš izgovora, o čoveče, koji god sudiš, jer u čemu sudiš drugome, sebe osuđuješ; jer ti koji sudiš činiš to isto. A znamo da sud Božiji istinit nad onima koji to čine. A pomišljaš li to, o čoveče, koji sudiš onima koji to čine, a činiš isto, da ćeš ti izbeći sud Božiji?

Pravilo 52. O tuzi pri gledanju na one koji greše. Kako treba opštiti sa njima? Kada ih treba izbegavati, a kada primati u opštenje?

Poglavlje 1. Na one koji greše ne treba gledati ravnodušno, već tugovati i plakati zbog njih.

(Lk.19,41‐42) I kada se približi, videvši grad zaplaka nad njim, govoreći: Kad bi ti znao, bar u ovaj dan tvoj, ono što je za mir tvoj! Ali je sada sakriveno od očiju tvojih. (1.Kor.5,1‐2) Svuda se čuje da je blud među vama, i to takav blud kakav se ni među neznabošcima ne pominje: da neko ima ženu oca svoga. I vi ste naduveni, umesto da plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo. (2.Kor.12,21) Da me opet kad dođem ne ponizi Bog moj kod vas, te ne zaplačem za mnogima koji su pre grešili i nisu se pokajali za nečistotu i blud i razvrat što počiniše.

Poglavlje 2. Ne treba ćutati kad vidimo one koji greše.

(Lk.17,3) A ako ti sagreši brat tvoj; pokaraj ga. (Ef.5,11) I nemojte uzimati učešća u besplodnim delima tame, nego ih još razotkrivajte.

Poglavlje 3. Grešnicima se treba približiti jedino radi toga da bi se pobudili na pokajanje, naravno ukoliko se pri tome može izbeći greh.

(Mt.9,10‐13) I kad jeđaše u kući, gle, mnogi carinici i grešnici dođoše i jeđahu sa Isusom i sa učenicima njegovim. I videvši to, fariseji rekoše učenicima njegovim: Zašto sa carinicima i grešnicima učitelj vaš jede i pije? A Isus čuvši reče im: Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. Nego idite i naučite se šta znači: Milosti hoću, a ne žrtvoprinošenje. Jer nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje. (Lk.15,1‐4) A približavahu mu se svi carinici i grešnici da ga čuju. A fariseji i književnici gunđahu govoreći: Ovaj prima grešnike i jede s njima. A on im kaza priču govoreći: Koji čovek od vas, imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih, ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe? (2.Sol.3,14‐15) Ako li ko ne posluša reči naše u ovoj poslanici, toga obeležite, i ne družite se s njim, da bi se posramio; ali ga ne smatrajte kao neprijatelja, nego urazumljujte ga kao brata. (2.Kor.2,5‐7) Ako li je ko ožalostio, nije ožalostio mene, nego delimično ‐ da ne preteram ‐ sve vas. Takvome je dovoljno ovo karanje od mnogih; tako da je, naprotiv, bolje da opraštate i tešite, kako taj ne bi bio savladan od prevelike žalosti.

Poglavlje 4. Treba izbegavati one koji prebivaju u grehu svom, i to posle svestrane brige o njima.

(Mt. 18,15‐17) Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi, ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik.

Pravilo 53. Kakva osuda priliči onima koji pamte zlo od uvrede koja im je nanesena?

Poglavlje. Hrišćanin ne treba da pamti zlo, već je obavezan da od srca prašta onima koji su mu sagrešili.

(Mt.6,14‐15) Jer ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaša.

Pravilo 54. O osuđivanju i o uzdržavanju od osuđivanja.

Poglavlje 1. Ne treba da osuđujemo jedni druge zbog onoga što je dozvoljeno Pismom.

(Mt.7,1‐2) Ne sudite, da vam se ne sudi; jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi. (Lk.6,37) I ne sudite, i neće vam se suditi; i ne osuđujte, i nećete biti osuđeni; opraštajte, i oprostiće vam se. (Rim.14,2‐6) Jer jedan veruje da sme sve jesti, a koji je slab jede zelje. Koji jede neka ne prezire onoga koji ne jede; i koji ne jede neka ne osuđuje onoga koji jede, jer ga Bog primi. Ko si ti što osuđuješ tuđeg slugu? Svome gospodaru on stoji ili pada. Ali će stajati, jer je Bog moćan da ga uspravi. Tako jedan razlikuje dan od dana, a drugi drži sve dane da su mu jednaki. Svaki neka je osvedočen u umu svome. Koji razlikuje dane, Gospodu razlikuje, a koji ne razlikuje dane, Gospodu ne razlikuje. Koji jede Gospodu jede, jer blagodari Bogu; i koji ne jede, Gospodu ne jede i blagodari Bogu. (Rim.14,12‐13) Dakle, svaki će od nas dati Bogu odgovor za sebe. Zato da ne osuđujemo više jedan drugoga. (Kol.2,16‐17) Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo ili piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote, što je senka onoga što će doći.

Poglavlje 2. Ne treba se zadržavati u suđenju o onome što je dozvoljeno Pismom.

(Rim.14,22‐23) Blažen je onaj ko ne osuđuje sebe za ono što nađe za dobro. A koji posmunja osuđen je ako jede, jer ne čini po veri: a sve što nije od vere greh je. (Kol.2,20‐22) Ako, dakle, umreste sa Hristom za stihije sveta, zašto se držite propisa kao da živite u svetu? ‐ Ne dodirni, ne okusi, ne opipaj! ‐ Po zapovestima i naukama ljudskim.

Poglavlje 3. Ne treba suditi o nepoznatom.

(1.Kor.4,5) Zato ne sudite ništa pre vremena, dokle ne dođe Gospod, koji će i osvetliti što je sakriveno u tami i objaviti namere srca; i tada će biti svakome pohvala od Boga.

Poglavlje 4. Ne treba suditi licemerno.

(Jn.7,23‐24) Ako u subotu čovek prima obrezanje, pa se time ne narušava Zakon Mojsijev, zašto se na mene gnevite što celoga čoveka izlečih u subotu? Ne sudite po izgledu, nego pravedan sud sudite.

Poglavlje 5. Nikoga ne treba osuđivati (čak i da je mnogo onih koji osuđuju), pre nego što se u njegovom prisustvu marljivo ne ispita stvar.

(Jn.7,50‐51) Reče im Nikodim, koji mu je dolazio noću i beše jedan od njih: Eda li Zakon naš sudi čoveku dokle ga najpre ne sasluša i dozna šta čini? (Dap.25,14‐16) I budući da onde boraviše mnogo dana, izloži Fest caru Pavlovu stvar govoreći: Jednoga čoveka ostavio je Feliks kao sužnja. Povodom koga, kad ja bih u Jerusalimu, pojaviše se prvosveštenici i starešine judejske zahtevajući da se on osudi. Ja im odgovorih da nije običaj u Rimljana da se preda neki čovek na smrt pre nego se optuženi suoči sa onima koji ga tuže i ne dobije priliku za odbranu od optužbe.

Pravilo 55. O usrdnosti prema Bogu, o ispovedanju Božijih darova i o blagodarenju za njih.

Poglavlje 1. Treba znati i ispovedati da Bog daje svaki dobri dar i trpljenje samih stradanja za Hrista.

(Jn.3,27) Ne može čovek ništa primiti ako mu ne bude dano s neba. (1.Kor.4,7) Šta li imaš što nisi primio? (Ef.2,8‐9) Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božiji; ne od dela, da se ne bi ko hvalisao. (Fil.1,28‐29) I to [je] od Boga. Jer je vama darovano za Hrista, ne samo da verujete u Njega, nego i da stradate za Njega. Imajući onu istu borbu kakvu kod mene videste i sad čujete o meni.

Poglavlje 2. Ne treba ćutati o dobročinstvima Božijim, nego blagodariti za njih.

(Lk.8,38‐39) A čovek iz koga iziđoše demoni moljaše ga da bi s njim bio; ali ga Isus otpusti govoreći: Vrati se domu svome, i kazuj šta ti učini Bog. I otide propovedajući po svemu gradu šta mu učini Isus. (Lk.17,12‐19) I kad ulažaše u jedno selo, sretoše ga deset gubavih ljudi, koji stadoše izdaleka, i podigoše glas govoreći: Isuse, Učitelju, pomiluj nas! I videvši ih, reče im: Idite i pokažite se sveštenicima. I dogodi se, dok odlažahu, da se očistiše. A jedan od njih, videvši da je izlečen, vrati se slaveći Boga iz svega glasa. I pade ničice pred noge njegove i zablagodari mu. I taj beše Samarjašn. A Isus odgovarajući reče: Zar se ne očistiše desetorica? A gde su devetorica? Kako se ne nađe nijedan drugi da se erati i dade slavu Bogu, nego samo inoplemenik? I reče mu: Ustani i idi; vera tvoja spasla te je. (1.Kor.15,10) No blagodaću Božijom jesam što jesam. (1.Tim.4,4) Jer je svako stvorenje Božije dobro i ništa nije za odbacivanje kad se prima sa zahvalnošću.

Pravilo 56. O molitvi: kada, za šta, kako i za koga treba da se molimo.

Poglavlje 1. U molitvi i bdenju treba da prebivamo postojano.

(Mt.7,7‐8) Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se. (Lk.18,1‐2) Kaza im pak priču kako treba svagda da se mole, i da ne klonu, govoreći: U nekome gradu beše nekakav sudija koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše. (Lk.21,34‐36) Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života, i da Dan onaj ne naiđe na vas iznenada. Jer će doći kao zamka na sve koji žive na licu vascele zemlje. Bdite, dakle, u svako vreme moleći se da se udostojite da izbegnete sve što se ima dogoditi, i da stanete pred Sina Čovečijega. (Kol.4,2) U molitvi budite istrajni; bdite u njoj sa zahvaljivanjem. (1.Sol.5,16‐17) Radujte se svagda, molite se bez prestanka.

Poglavlje 2. Najpre treba Bogu blagodariti za ono što je najneophodnije za svakodnevnu telesnu potrebu, a zatim ga upotrebljavati.

(Mt.14,19) Pa uze onih pet hlebova i dve ribe, i pogledavši na nebo blagoslovi, i prelomivši dade učenicima, a učenici narodu. (Dap.27,35) I rekavši ovo uze hleb, i zablagodari Bogu pred svima i prelomivši, stade jesti. (1.Tim.4,4) Jer je svako stvorenje Božije dobro i ništa nije za odbacivanje kad se prima sa zahvalnošću.

Poglavlje 3. Onaj ko se moli ne treba da govori suvišno, ištući od Gospoda bilo šta truležno i nedostojno.

(Mt.6,7‐8) A kada se molite, ne praznoslovite kao neznabošci, jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni. Ne budite, dakle, slični njima; jer zna Otac vaš šta vama treba pre no što zaištete od njega. (Lk.12,29‐30) Ni vi ne ištite šta ćete jesti i šta ćete piti, i ne uznemiravajte se. Jer sve ovo traže neznabošci ovoga sveta; a Otac vaš zna da vama treba ovo.

Poglavlje 4. Kako se treba moliti i sa kakvim duševnim stanjem?

(Mt.6,9‐10) Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje; da dođe carstvo tvoje; da bude volja tvoja, i ostalo (Mt.6, 33) Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu. (Mk.11, 25) I kad stojite na molitvi, praštajte ako šta imate protiv koga. (1.Tim.2,8) Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja.

Poglavlje 5. Treba da se molimo jedni o drugima i o služiteljima reči istine.

(Lk.22,31‐32) I reče Gospod: Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas veje kao pšenicu. A ja se molih za tebe da vera tvoja ne prestane. (Ef.6,18‐20) I svakom molitvom i prozbom molite se u Duhu u svako doba, i uz to, bdite sa svakom istrajnošću i moljenjem za sve svete, i za mene, da mi se dade reč kad otvorim usta svoja, da smelo obznanim tajnu jevanđelja, za koje služim u okovima, da o njemu govorim smelo, kao što sam dužan govoriti. (2.Sol.Z,1) Najzad, braćo, molite se za nas, da se reč Gospodnja brzo širi i proslavlja kao i kod vas.

Poglavlje 6. Treba da se molimo i za neprijatelje.

(Mt.5,44‐45) Molite se za one koji vas vređaju i gone, da budete sinovi Oca svoga koji je na nebesima.

Poglavlje 7. Čovek ne treba da se moli ili da prorokuje sa pokrivenom, a žena sa otkrivenom glavom.

(1.Kor. 11,3‐5) Ali hoću da znate da je svakome mužu glava Hristos, a muž je glava ženi, a Bog je glava Hristu. Svaki muž koji se s pokrivenom glavom moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju. I svaka žena koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju.

Pravilo 57. O prevaznošenju uspesima.

Poglavlje. Zbog svojih uspeha ne treba visoko misliti o sebi, niti ponižavati ostale.

(Lk. 18,9‐14) A i nekima koji behu uvereni za sebe da su pravedni, a ostale nipodaštavahu, kaza priču ovu: Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao onaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome! Kažem vam, ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se.

Pravilo 58. O sticanju Božijih darova i o njihovom saopštavanju drugima.

Poglavlje 1. Ne treba misliti da se dar Božiji stiče novcem ili nekom dosetkom.

(Dap.8,18‐23) A kad vide Simon da se polaganjem apostolskih ruku daje Duh Sveti, donese im novaca, govoreći: Dajte i meni tu vlast da kad položim ruke na nekoga primi Duha Svetoga. A Petar mu reče: Novci tvoji s tobom da budu na pogibao, što si pomislio da se dar Božiji može dobiti za novce. Nema tebi dela ni udela u ovoj reči, jer srce tvoje nije pravo pred Bogom. Zato se pokaj od te zloće tvoje, i moli se Bogu eda bi ti se oprostila pomisao srca tvojega; jer te vidim da si u gorkoj žuči i u okovima nepravde.

Poglavlje 2. Bog svakome, po meri vere, daje darove na njegovu korist.

(Rim.12,6) Imamo pak različite darove po blagodati koja nam je data: ako je proroštvo, nekaje po meri vere. (1.Kor.12,7‐10) No svakome se daje projava Duha na korist. Jer jednome se daje kroz Duha reč mudrosti; a drugome reč znanja po istom Duhu; a drugome vera istim Duhom; a drugome darovi isceljivanja istim Duhom; a drugome činjenje čudesa, a drugome proroštvo, a drugome razlikovanje duhova, a drugome različni jezici, a drugome tumačenje jezika.

Poglavlje 3. Onaj ko je na dar dobio blagodat Božiju, na dar treba da je i daje, a ne da trguje njome po sopstvenom nahođenju.

(Mt.10,8‐9) Bolesne isceljujte, gubave čistite, mrtve dižite, demone izgonite; na dar ste dobili, na dar i dajite. Ne nosite zlata ni srebra ni bakra u pojasima svojim. (Dap.3,6‐7) A Petar reče: Srebra i zlata nemam, nego što imam to ti dajem: U ime Isusa Hrista Nazarećanina ustani i hodi. I uze ga za desnicu i podiže. (1.Sol.2,5‐8) Jer, kao što znate, nikada ne nastupismo radi laskanja, niti zbog pohlepe ‐ Bog je svedok; ne tražeći slave od ljudi, ni od vas ni od drugih. Mogli smo vam biti na teretu kao Hristovi apostoli; međutim, bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu. Tako smo čeznuli za vama,

da smo gotovi bili dati vam ne samo jevanđelje Božije nego i duše naše, zato što nam bejaste omileli.

Poglavlje 4. Onaj ko sa blagodarnošću primi jedan Božiji dar i marljivo ga upotrebi u slavu Njegovu, udostojava se i drugih darova. A onaj ko nije takav, lišava se i prethodnog dara, i predaje kazni.

(Mt.13,10‐14) I pristupivši učenici rekoše mu: Zašto im govoriš u pričama? A on odgovarajući reče im: Zato što je vama dano da znate tajne Carstva nebeskoga, a njima nije dano. Jer ko ima, daće mu se, i preteći će mu; a ko nema, uzeće mu se i ono što ima. Zato im govorim u pričama, jer gledajući ne vide, i slušajući ne čuju, niti razumeju. I ispunjava se na njima proroštvo Isaijino. (Mt.25,14‐17) Jer kao što čovek polazeći na put dozva sluge svoje i predade im blago svoje; i jednome dade pet talanata, a drugome dva, a trećemu jedan, svakome prema njegovoj moći: i odmah otide. A onaj što primi pet talanata otide te radi s njima, i dobi još pet talanata. Tako i onaj što primi dva, dobi i on još dva. (Mt.25, 29‐30) Jer svakome koji ima daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega. A nevaljaloga slugu bacite u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba.

Pravilo 59. O časti i slavi ljudskoj.

Poglavlje. Hrišćanin ne treba da je pristrasan prema ljudskoj slavi, niti privezan za čast koja previšuje meru, već treba da ispravlja one koji mu ukazuju takvu čast, ili o njemu misle bolje nego što priliči.

(Mt.19,16‐17) I gle, neko pristupi i reče mu: Učitelju blagi, koje dobro da učinim da imam život večni? A on mu reče: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednoga Boga. (Jn.5,41) Slavu od ljudi ne primam. (Jn.5,44) Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite? (Lk.11,43) Teško vama farisejima što volite začelja po sinagogama i pozdrave na trgovima. (1.Sol.2,5)6) Jer, kao što znate, nikada ne nastupismo radi laskanja, niti zbog pohlepe ‐ Bog je svedok; ne tražeći slave od ljudi, ni od vas ni od drugih. (Dap.10,25‐26) A kad Petar ulažaše, srete ga Kornilije, i padnuvši pred noge njegove pokloni se. A Petar ga podiže govoreći: Ustani, i ja sam samo čovek. (Dap.12,21‐23) I u oređeni dan obuče se Irod u carsku haljinu, i sevši na presto održa im govor; a narod klicaše: Glas Božiji, a ne čovečiji! Ali odjednom udari ga anđeo Gospodnji, jer ne dade slave Bogu; i budući izjedan od crva izdahnu.

Pravilo 60. O razlici Božijih darova i o uzajamnoj saglasnosti onih koji po tim darovima stoje više ili niže.

Poglavlje. Darovi Božiji su različiti. I kao što jedan čovek ne može da primi sve darove, tako ni svi ljudi ne primaju isti dar. Stoga svako treba sa celomudrenošću i blagodarnošću da prebiva u danom mu daru. SVI treba da su saglasni među sobom u ljubavi Hristovoj, slično udovima u telu. Onaj ko je niži po daru ne treba da je očajan zbog onih koji ga prevazilaze, niti viši treba da prezire nižeg. Jer, oni koji se razdele međusobno, i koji ustaju jedni na druge jesu dostojni pogibli.

(Mt.12,25) Svako carstvo koje se razdeli samo u sebi, opusteće; i svaki grad ili dom koji se razdeli sam u sebi, neće se održati. (Gal.5,15) Ali ako jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrebite. (Jn.17,20‐21) Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reči njihove poveruju u mene: Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu. (Dap.4,32) A u naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša; i ncjedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko. (Rim.12,3‐6) Jer kroz blagodat koja mi je data, govorim svakome koji je među vama: da ne misli o sebi više nego što valja misliti, nego da misli smirenoumno, svaki po meri vere kako mu je Bog udelio. Jer kao što u jednom telu imamo mnoge ude, a svi udi nemaju isti posao, tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a pojedinačno udi smo jedni drugima. Imamo pak različite darove po blagodati koja nam je data. (1.Kor.1,10) Molim vas pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi isto govorite, i da ne budu među vama razdori, nego da budete utvrđeni u istom razumu i istoj misli. (1.Kor.12,12‐13) Jer kao što je telo jedno i ima udove mnoge, a svi udovi jednoga tela, iako su mnogi, jedno su telo, tako i Hristos. Jer se i jednim Duhom svi mi krstismo u jedno telo, bili Judejci, ili Jelini, ili robovi, ili slobodni. (Fil.2,2‐4) Da isto mislite, da istu ljubav imate, jednodušni, jednomisleni: Ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu, nego smirenjem smatrajte jedan drugoga većim od sebe. Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono što je drugih.

Pravilo 61. O neuglednosti (na prvi pogled) onih koji primaju Božiju blagodat.

Poglavlje. Ne treba.ponižavati saradnike Božije blagodati zbog njihove neuglednosti. Jer, prema njima Bog najradije pokazuje svoje blagovoljenje.

(Mt.11,25‐26) U to vreme odgovori Isus, i reče: Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih, a otkrio si bezazlenima. Da, Oče, jer je tako bila blaga volja tvoja. (Mt. 13,54‐58) I došavši u postojbinu svoju, učaše ih u sinagogi njihovoj tako da mu se divljahu i govorahu: Otkud ovome premudrost ova i moći? Nije li ovo drvodeljin sin? Ne zove li se mati njegova Marija, i braća njegova Jakov i Josija i Simon i Juda? I sestre njegove nisu li sve kod nas? Otkud njemu sve ovo? I sablažnjavahu se o njega. A Isus im reče: Nema proroka bez časti osim u postojbini svojoj i u domu svome. I ne učini onde čudesa mnoga zbog neverja njihova. (1.Kor.1,26‐29) Jer gledajte, braćo, na nas pozvane: nema tu ni mnogo mudrih po telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenitoga roda; nego što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono

izabra Bog da posrami jake; i što je neplemenito pred svetom svetom i poniženo izabra Bog, i ono što je ništavno, da uništi ono što jeste, da se ne pohvali ni jedno telo pred Bogom.

Pravilo 62. O iskušenjima, tj. kada ih treba izbegavati, a kada stupati sa njima u borbu, i kako susretati protivnike.

Poglavlje 1. Oni koji su poverovali u Boga i krstili se treba da su odmah spremni da i od domaćih svojih trpe iskušenja čak do smrti. Jer, onaj ko nije spreman, lako dolazi do kolebanja kada ga postigne opasnost.

(Mt.3,16‐17; 4,1) I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vide Duha Božijeg gde silazi kao golub i dolazi na njega. I gle, glas sa nebesa koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji. Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga đavo kuša. (Mt.10,16‐18) Eto.ja vas šaljem kao ovce među vukove. Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi! A čuvajte se od ljudi; jer će vas predati sudovima, i po sinagogama svojim tući će vas. I pred starešine i careve izvodiće vas za svedočanstvo njima i neznabošcima. (Mt. 10,21‐22) A predaće brat brata na smrt i otac sina; i ustaće deca na roditelje i pobiće ih. I svi će vas mrziti zbog imena moga; ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti. (Mt.10,38) I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. (Jn.16,1‐3) Ovo sam vam kazao da se ne sablaznite. Izgoniće vas iz sinagoga. Ali dolazi čas kada će svaki ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi. I to će činiti, jer ne poznaše Oca ni mene. (Lk.8,13) A koje je na kamenu to su oni koji kada čuju s radošću primaju reč; i ovi korena nemaju te za neko vreme veruju, a u vreme iskušenja otpadnu. (2.Kor.1,8‐9) Jer nećemo, braćo, da ne znate o nevolji našoj koja nam se dogodi u Aziji, da suviše bejasmo opterećeni, preko moći, tako da smo bili u nedoumici i za život; čak sami u sebi osudu na smrt doživesmo, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga koji podiže mrtve. (2.Tim.Z,12) A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni.

Poglavlje 2. Čovek ne treba sam da srlja u iskušenja pre Božijeg popuštenja, već treba da se moli da ne padne u njih.

(Mt.6,9‐10) Ovako, dakle, molite se vi: Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje. I odmah zatim (st. 13): I ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. (Jn. 7,1‐10) I posle toga hođaše Isus po Galileji; jer po Judeji ne htede da hodi, pošto tražahu Judejci da ga ubiju. Beše pak blizu judejski praznik Senica. Tada mu rekoše braća njegova: Otidi odavde i idi u Judeju, da i učenici tvoji vide dela tvoja koja činiš. Jer niko ne čini nešto u tajnosti, a sam traži da je poznat. Kada tako što činiš, pokaži se svetu. Jer ni braća njegova ne verovahu u njega. Tada im reče Isus: Vreme moje još nije došlo, a vreme je vaše svagda spremno. Ne može svet mrziti na vas; a mene mrzi jer ja svedočim o njemu da su dela njegova zla. Vi otidite na ovaj Praznik: ja još neću ići a ovaj Praznik, jer se moje

vreme još nije ispunilo. Rekavši im ovo, ostade u Galileji. A kad otidoše braća njegova, tada i sam ode na Praznik, ne javno, nego kao u tajnosti. (Lk.22,46) Ustanite i molite se da ne padnete u iskušenje!

Poglavlje 3. Ponekad se treba ukloniti od zlobnika. Onaj, pak, ko padne u iskušenje treba u molitvama da se moli za olakšanje kako bi bio u stanju da ga podnese. Osim toga, treba da se moli i da bude volja Božija.

(Mt.10,23) A kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi. (Mt.12,14) A fariseji izašavši održaše većanje protiv njega kako da ga pogube. No Isus, doznavši to, ukloni se odande. (Jn.11,53‐54)Od toga, dakle, dana dogovoriše se da ga ubiju. A Isus ne hođaše više javno među Judejcima. (Lk.22,41‐42) I kleknuvši na kolena moljaše se. Govoreći: Oče, kad bi hteo da proneseš ovu čašu mimo mene! Ali ne moja volja, no tvoja neka bude! (1.Kor.10,13) Drugo vas iskušenje nije snašlo osim čovečijega; veran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podneti.

Poglavlje 4. U iskušenjima i u svakoj opasnosti koja ga zadesi Hrišćanin treba da se seća onoga što je rečeno u bogonadahnutom Pismu, ostajući neposramljen i obezoružavajući protivnike.

(Mt.4,1‐4) Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga đavo kuša. I postivši dana četrdeset i noći četrdeset, naposletku ogladnje. I pristupi k njemu kušač i reče: Ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo postanu hlebovi. A on odgovori i reče: Pisano je: Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.

Pravilo 63. O plašljivosti i smelosti u napastima.

Poglavlje. Hrišćanin u napastima ne treba da se plaši, niti da se muči, kolebajući se u nadi na Boga, već treba da bude smeo, budući da je sa njim Gospod koji ustrojava njegova dela, koji ga ukrepljuje u svim napastima, i budući da je sa njim Duh Sveti, koji ga uči tome kako da odgovara protivnicima.

(Mt. 10,28‐31) I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo pogu biti u paklu. Ne prodaju li se dva vrapca za jedan novčić? Pa ni jedan od njih ne padne na zemlju bez Oca vašega. A vama je i kosa na glavi sva izbrojana. Ne bojte se, dakle; vi ste bolji od mnogo vrabaca. (Lk.12,11‐12) A kad vas dovedu u sinagoge i pred načelstva i vlasti, ne brinite se kako ćete ili šta odgovoriti ili šta ćete kazati; jer će vas Sveti Duh naučiti u onaj čas šta treba reći. (Mk.4,37‐40) I nastade velika bura od vetra; i valovi tako zapljuskivahu lađu da ona već poče da tone. A on beše na krmi spavajući na uzglavlju, i probudiše ga i rekoše mu: Učitelju, zar ti ne

mariš što propadamo? Iustavši zapreti vetru, i reče moru: Ćuti, prestani! I utoli vetar, i postade tišina velika. I reče im: Zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vere? (Dap.5,17‐21)

Ali se podiže prvosveštenik i svi koji behu s njim, sekta sadukejska, i ispuniše se zavisti, i digoše ruke svoje na apostole, i baciše ih u opšti zatvor. A anđeo Gospodnji otvori noću vrata tamnice, iz vede ih i reče: Idite i stanite u hramu pa govorite narodu sve re či ovoga života. A oni, čuvši to, uđoše ujutru u hram, i učahu.

(2.Kor.1,8) Jer nećemo, braćo, da ne znate o nevolji našoj koja nam se dogodi u Aziji. (2.Kor.1,10) [Bog] nas je od tolike smrti izbavio, i izbavlja, u koga se nadamo da će nas i opet izbaviti.

Pravilo 64. O radosti koju treba osećati u stradanjima za Hrista.

Poglavlje. Treba da se radujemo svakom stradanju, pa čak i smrti, za ime Gospodnje i za Njegove zapovesti.

(Mt.5,10‐12) Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko. Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene. Radujte se i veselite se.jer je velika plata vaša na nebesima. (Lk.6,22‐23) Blaženi ste kad vas ljudi omrznu i kad vas odbace i osramote, i razglase ime vaše kao zlo zbog Sina Čovečijega. Radujte se u onaj dan i igrajte, jer gle, velika je plata vaša na nebu. (Dap.5,40‐42) I dozvavši apostole izbiše ih i zabraniše im da govore o Imenu Isusovom, i otpustiše ih. A ovi onda otidoše iz Sinedriona radujući se što se udostojiše da podnesu sramotu za Ime njegovo. I svaki dan u hramu i po domovima ne prestajahu da uče i propovedaju jevanđelje o Isusu Hristu. (Kol.1,2324) Kome ja, Pavle, postadoh služitelj. Sada se radujem u svojim stradanjima za vas, i u svome telu dopunjavam što nedostaje Hristovim patnjama, za telo njegovo, koje je Crkva.

Pravilo 65. O tome da se treba moliti i na samoj končini.

Poglavlje. I pri samom odlasku iz ovog života treba da se molimo o doličnome.

(Mt.27,46) A oko devetoga časa, povika Isus iz svega glasa govoreći: Ili, Ili, lima savahtani? To jest: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio? (Lk.23,46) I povikavši Isus iz sveg glasa reče: Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu. (Dap. 7,59‐60) I kamenovahu Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse, primi duh moj! Onda kleče na kolena i povika iza glasa: Gospode, ne uračunaj im greh ovaj! I ovo rekavši, usnu.

Pravilo 66. O onima koji su ostavili one koji se podvizavaju za blagočašće i o onima koji se zajedno za njima podvizavaju.

Poglavlje 1. Ne treba ostavljati one koji se podvizavaju za blagočašće.

(Jn.16,31‐32) Isus im odgovori: Sad li verujete? Evo dolazi čas, i već je došao, da se razbegnete svaki na svoju stranu, a mene ostavite sama. (2.Tim.1,15‐18) To znaš da se odvratiše od mene svi oni u Aziji, među kojima su Figel i Ermogen. Gospod neka dade milost Onisiforovu domu, jer me je mnogo puta okrepio, i okova mojih nije se postideo, nego došavši u Ram još revnosnije me potraži i nađe. Neka mu dade Gospod da nađe milost kod Gospoda u onaj dan. A koliko mi je u Efesu poslužio, ti najbolje znaš.

(2.Tim.4,16) Pri mojoj prvoj odbrani niko ne osta sa mnom, nego me svi ostaviše. Neka im se ne uračuna!

Poglavlje 2. Treba da se molimo za one koje nose iskušenja.

(Lk.22,31‐32) Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas veje kao pšenicu. A ja se molih za tebe da vera tvoja ne prestane. (Dap.12,5) Petra, dakle, čuvahu u tamnici, a Crkva se usrdno moljaše za njega Bogu.

Pravilo 67. O onima koji tuguju za umrlima.

Poglavlje. Onima koji imaju nesumnjivu veru u vaskrsenje mrtvih nije svojstveno da tuguju za umrlima.

(Lk.23,27‐28) A za njim iđaše veliko mnoštvo naroda i žena, koje plakahu i naricahu za njim. A Isus obazrevši se na njih reče: Kćeri jerusalimske, ne plačite za mnom. (1.Sol.4,13‐14) Nećemo pak, braćo, da vam bude nepoznato što je sa onima koji su usnuli, da ne biste tugovali kao oni koji nemaju nade. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će i Bog one koji su usnuli u Isusu dovesti s Njim.

Pravilo 68. O razlici sadašnjeg i budućeg veka.

Poglavlje 1. Po vaskrsenju ne treba očekivati ništa što je svojstveno ovome veku, već treba znati da je u budućem veku život anđelski i slobodan od svakih potreba.

(Lk.20,34‐36) I odgovarajući Isus reče im: Sinovi ovoga veka žene se i udaju; a koji se udostojiše dobiti onaj vek i vaskrsenje iz mrtvih, niti se žene niti udaju; jer više ne mogu umreti, jer su kao anđeli, i sinovi su Božiji kada su sinovi vaskrsenja. (1.Kor.15, 35‐38) Ali reći će neko: Kako će ustati mrtvi? i u kakvom će telu doći? Bezumniče, ono što ti seješ neće oživeti ako ne umre. I što seješ, ne seješ telo koje će nastati, nego golo zrno, bilo pšenično ili neko drugo. A Bog mu daje telo kako hoće. (1.Kor. 15,42‐44) Tako i vaskrsenje mrtvih; seje se u raspadljivosti, ustaje u neraspadljivosti; seje se u beščašću, ustaje u slavi;

seje se u nemoći, ustaje u sili; seje se telo duševno, ustaje telo duhovno. Postoji telo duševno i postoji telo duhovno.

Poglavlje 2. Ne treba misliti da će dolazak Gospodnji biti pomesan i telesan, već ga treba očekivati u slavi Očevoj odjednom u celoj vaseljeni.

(Mt.24,23‐24) Tada ako vam ko reče: Evo, ovde je Hristos ili onde, ne verujte. Jer će se pojaviti mnogi lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane. (Mk. 13,23‐26) Ali vi se čuvajte; evo sve sam vam kazao unapred. Ali u te dane, posle te nevolje, sunce će se pomračiti, a mesec svoju svetlost izgubiti. I zvezde će spadati s neba i sile nebeske pokrenuti se. I tada će ugledati Sina Čovečijega gde dolazi na oblacima sa silom i slavom velikom. (1.Sol.4,15‐16) Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji budemo živi o dolasku Gospodnjem nećemo preteći one koji su usnuli. Jer će sam Gospod sa zapovešću, glasom arhanđela i sa trubom Božijom, sići s neba, i prvo će mrtvi u Hristu vaskrsnuti.

Pravilo 69. O onome što se u Pismu odjednom i izravno zabranjuje ili odobrava.

Poglavlje 1. Nabrajanje onoga što se izravno zabranjuje i podleže groznoj pretnji.

(Mt. 15,19‐20) Jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočanstva, hule. I ovo je što pogani čoveka, a neumivenim rukama jesti ne pogani čoveka. (Mt.25,41‐43) Idite od mene prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim. Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me; stranac bih, i ne primiste me; nag bih, i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bih, i ne posetiste me. (Lk.6, 24‐26) Ali teško vama bogatima, jer ste već primili utehu svoju. Teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladnjeti. Teško vama koji se smejete sada, jer ćete zaridati i zaplakati. Teško vama kada stanu svi ljudi dobro govoriti o vama. (Lk.21,34) Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života, i da Dan onaj ne naiđe na vas iznenada. (Rim.1,28). I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično, njih koji su ispunjeni svake nepravde, bluda, zloće, lakomstva. (Rim.13,9) Ne čini preljubu, ne ubij, ne ukradi, ne svedoči lažno, ne poželi, i bilo koja druga zapovest. (1.Kor.6,9‐10) Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, š otimači, neće naslediti Carstvo Božije. (2.Kor.12,20) Da kako ne budu svađe, zavisti, srdnje, prkosi, opadanja, šaptanja, nadimanja, neredi. (Gal.5,19‐21) A poznata su dela tela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstva, svađe, pakosti, gnev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalašnosti, i slično ovima za koja vam unapred kazujem, kao što sam i ranije govorio, da oni koji tako nešto čine neće naslediti Carstva Božijega. (Gal. 5,26) Ne budimo sujetni, izazivajući jedni druge, zavideći jedni drugima. (Ef.4,31) Svaka gorčina i gnev i

ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas. (Ef.5,3‐4) A blud i svaka nečistota i lakomstvo da se ne spominje među vama, kao što i dolikuje svetima; ni sramotne ni lude reči ili šale, što god je nepristojno. (Kol.3,5‐6; 8‐9) Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu i lakomstvo, što je idolopoklonstvo, zbog kojih dolazi gnev Božiji na sinove protivljenja. A sad odbacite i vi to sve: gnev, ljutinu, pakost, huljenje, sramotne reči iz usta svojih. Ne lažite jedan drugoga. (1.Tim.1,9‐10) Znajući to da zakon nije propisan za pravednika, nego za bezakonike i nepokorne, bezbožnike i grešnike, nepobožne i pogane, oceubice i materoubice, krvnike, bludtke, muželožnike, ljudokradice, lažljivce, krivokletnike, i ako je što drugo protivno zdravoj nauci. (1.Tim.4,1‐3) A Duh izričito govori da će u poslednja vremena odstupiti neki od vere slušajući duhove prevare i nauke demonske, u licemerju lažljivaca, čija je savest spaljena, koji zabranjuju ženiti se, i traže uzdržavanje od jela koja je Bog stvorio da ih sa zahvalnošću uzimaju verni i oni koji su poznali istinu. (1.Tim.6,3‐5) Ako neko drukčije uči i ne drži se zdravih reči Gospoda našega Isusa Hrista i učenja o pobožnosti, pogordio se ništa ne znajući, nego boluje od zapitkivanja i prepiranja, od čega nastaje zavist, svađa, huljenja, lukava podozrenja, prazna nadmudrivanja ljudi izopačenog uma i lišenih istine, koji misle da je pobožnost izvor dobitaka. Kloni se takvih. (2.Tim.Z,1‐5) Ali ovo znaj da će u poslednje dane nastati teška vremena. Jer će ljudi biti samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni roditeljima, neblagodarni, nepobožni, bezosećajni, nepomirljivi, klevetnici, neuzdržljivi, surovi, nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti, naduveni, više slastoljubivi nego bogoljubivi, koji imaju izgled pobožnosti, a sile njene su se odrekli. I kloni se ovih. (Tit.3,3) Jer i mi bejasmo nekada nerazumni, nepokorni, zabludeli, robujući raznim požudama i nasladama, provodeći život u zlobi i zavisti, gnusni, mrzeći jedan drugoga.

Poglavlje 2. Nabrajanje onoga što se izravno odobrava ili ima obećanje blagoslova.

(Mt.5,3‐12) Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko. Blaženi koji plaču, jer će se utešiti. Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju. Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi. Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani. Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti. Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati. Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko. Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima. (Mt. 25,34‐36) Hodite blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta. Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; stranac bih, i primiste me; nag bih, i odenuste me; bolestan bih, i posetiste me; u tamnici bih, i dođoste mi. (Rim.12,7‐21) Ako je služba, neka je u služenju; učiteljstvo, neka je u učenju; ako je tešitelj, neka teši; koji daje, neka daje iskreno; koji upravlja, neka je revnostan; koji čini milostinju, neka čini radosno. Ljubav da ne bude licemerna. Mrzeći zlo držite se dobra. U bratoljublju budite jedni prema drugima nežni; čašću činite jedni druge većim od sebe. Urevnosti ne budite lenji; budite duhom vatreni; Gospodu služite. Budite u

nadi radosni, u nevolji trpeljivi, u molitvi postojani. Pomažite svetima u potrebama; budite gostoljubivi. Blagosiljajte one koji vas gone, blagosiljajte a ne kunite. Radujte se sa radosnima, i plačite sa onima koji plaču. Budite jedne misli među sobom. Nemojte gordo misliti nego se družite sa smirenima. Ne smatrajte sami sebe mudrim. Nikome ne uzvraćajte zlo za zlo; nastojte dobro činiti pred svima ljudima. Ako je moguće, koliko da vas stoji, imajte mir sa svima ljudima. Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto gnevu, jer je napisano: Moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod. Ako je, dakle, gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga; akoje žedan, napoj ga; jer to čineći zgrnućeš živo ugljevlje na glavu njegovu. Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim. (2.Kor.6,3‐10) Nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se služba ne kudi, nego se u svemu pokazujemo kao sluge Božije: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bedama, u teskobama; u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u bdenjima, u postovima, u čistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemernoj, u reči istine, u sili Božijoj, sa oružjem pravednosti desnim i levim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i kao istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru a evo živimo, kao kažnjavani ali ne ubijani, kao žalošćeni a uvek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve poseduju. (2.Kor. 13,11) Najzad, braćo, radujte se, usavršavajte se, utešavajte se, isto mislite, mir imajte. (Gal.5,22‐23) A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje. (Ef.4,1‐4) Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani, sa svakom smirenošću i krotošću, sa dugotrpljenjem, podnoseći jedan drugoga u ljubavi, starajući se da čuvate jedinstvo Duha svezom mira: Jedno telo, jedan Duh, kao što ste i pozvani u jednu nadu zvanja svoga. (Ef.4,32) A budite među sobom blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama. (Ef.5,1‐2) Ugledajte se, dakle, na Boga kao deca voljena. I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio i predao sebe za nas kao prinos i žrtvu Bogu na prijatan miris. (Fil.2,1‐3) Ako, dakle, imate neku utehu u Hristu, ako li toplinu ljubavi, ako li zajednicu Duha, ako li saosećanje i samilost, upotpunite moju radost, da isto mislite, da istu ljubav imate, jednodušni, jednomisleni: Ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu. (Fil.4,8‐9) A dalje, braćo, što god je istinito, što god je pošteno, što god je pravedno, što god je čisto, što god je dostojno ljubavi, što god je na dobru glasu, bilo koja vrlina, bilo što pohvale dostojno, to mislite; što i naučiste, i primiste i čuste i videste na meni, ono činite. (Kol.3,1‐3) Ako ste, dakle, vaskrsli sa Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore, a ne što je na zemlji. Jer umreste i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu. (Kol.3,12) Obucite se, dakle, kao izabranici Božiji, sveti i ljubljeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost. (1.Sol.5,14‐22) Savetujte neuredne, tešite malodušne, podržavajte slabe, budite velikodušni prema svima. Gledajte da niko ne vraća kome zlo za zlo; nego svagda idite za dobrom, i među sobom i prema svima. Radujte se svagda, molite se bez prestanka, na svemu zahvaljujte; jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu. Duha ne gasite, proroštva ne prezirite, sve ispitujte, dobra se držite. Od zla u svakom vidu uklanjajte se. (Tit.2,2‐5) Starci da budu trezveni, skromni, mudri, zdravi u veri, u ljubavi, u trpljenju.

Starice takođe da se drže kako dolikuje svetima; da ne klevetaju, da mnogo ne robuju vinu, da uče dobru, da urazumljuju mlade žene: da vole muževe, da vole decu, da budu razborite, čedne, kućanice, dobre, pokorne svojim muževima, da se ne bi hulilo na reč Božiju. (Tit.3,1‐2) Napominji im da budu pokorni i poslušni poglavarstvima i vlastima, spremni za svako dobro delo; nikoga da ne ruže, da se ne svađaju, da budu blagi, da pokazuju svaku krotost prema svima ljudima. (Jev.13,1‐5) Bratoljublje neka ostane. Gostoljublje ne zaboravljajte, jer iz gostoljublja neki i ne znajući primiše anđele. Sećajte se sužanja kao da ste s njima okovani, i onih koji se zlopate, jer ste i sami u telu. Brak neka bude u svemu častan i postelja bračna čista; a bludnicima i preljubnicima sudiće Bog. Ne budite srebroljubivi, budite zadovoljni onim što imate.

Pravilo 70. O onima kojima je poverena propoved Jevanđelja: kada, koga i čemu su oni dužni da uče; kakvu smelost treba da imaju u propovedi; koliko treba da se staraju o onima koji su im povereni; sa kakvim raspoloženjem treba da se predaju trudovima i kojim prvenstveno; kako sebe da sačuvaju čistim od nedostataka koji ih najčešće prate; do koje mere treba da dovode one koje poučavaju; kako da privlače ljude koji imaju odbojno raspoloženje; na koji način da se približe onima koji iz straha odbijaju da slušaju; kako da se udaljavaju od onih koji ih nesvesno ne primaju; kako da jedne rukopolažu, i kako da rukopoložene raščinjavaju. O tome da svaki od služitelja treba sebe da smatra odgovornim za sve što čini i govori pred onima koji su mu povereni.

Poglavlje 1. Oni kojima je poverena jevanđelska propoved sa moljenjem i molitvom treba da postavljaju besprekorne đakone i prezvitere, koji su ranijim životom zaslužili odobrenje.

(Mt.9,37‐38) Tada reče učenicima svojim: Žetve je mnogo, a poslenika malo. Molite se stoga gospodaru žetve da izvede poslenike na žetvu svoju. (Lk.6,13‐16) I kad bi dan, dozva učenike svoje, i izabra od njih Dvanaestoricu, koje i apostolima nazva: Simona, koga prozva Petrom, i Andreja brata njegova, Jakova i Jovana, Filipa i Vartolomeja, Mateja i Tomu, Jakova Alfejeva i Simona zvanog Zilot, Judu Jakovljeva, i Judu Iskariotskog, koji i postade izdajnik. (Lk.10,1‐2) A potom izabra Gospod i druge, Sedamdesetoricu, i posla ih dva po dva pred licem svojim u svaki grad i mesto kuda nameravaše sam ići. I reče im: Žetve je mnogo, a poslenika malo; zato se molite gospodaru žetve da izvede poslenike na žetvu svoju. (Dap.1,1‐2) Prvu ti knjigu napisah, o Teofile, o svemu što poče Isus i tvoriti i učiti do dana kada se uznese, pošto Duhom Svetim dade zapovesti apostolima koje izabra. (Dap. 1,23‐26) I postaviše dvojicu: Josifa zvanog Varsava, koji bi nazvan Just, i Matiju. I pomolivši se rekoše: Ti, Gospode, poznavaoče srdaca svih, pokaži jednoga od ove deojice koga si izbrao, da primi udel ove službe i apostolstva, iz kojeg ispade Juda, da ide na mesto svoje. I baciše kocke za njih, i pade kocka na Matiju, i bi pribrojan Jedanaestorici apostola. (1.Tim.3,1‐10) Ako ko episkopstvo želi, dobro delo želi. Ali episkop treba da je bez mane, jedne žene muž, trezven, mudar, pošten, gostoljubiv, kadar da poučava: Ne

pijanica, ne ubojica, ne lihvar, nego krotak, miroljubiv, ne srebroljubiv; koji svojim domom upravlja, ima poslušnu decu sa svakom skromnošću; a ako neko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati za Crkvu Božiju? Ne novokršten, da se ne bi pogordio i upao u osudu đavolju. A treba da ima i dobro svedočanstvo od onih koji su napolju, da ne bi upao u sramotu i zamku đavolju. Tako i đakoni treba da budu častiti, ne dvolični, ne koji mnogo vina piju, ne lakomi, koji imaju tajnu vere u čistoj savesti. A i ovi da se prvo provere, pa da onda služe, pošto su bez mane. (Tit.1,5‐9) Zato te ostavih na Kritu da urediš što je nedovršeno, i da postaviš po svima gradovima starešine, kao što ti ja zapovedih: Ako je ko bez mane, jedne žene muž, i ima decu verujuću, kojoj ne prigovaraju da su razuzdana ili nepokorna. Jer episkop kao Božiji domoupravitelj treba da je bez mane, ne samovoljan, ne gnevljiv, ne pijanica, ne ubojica, ne lihvar; nego gostoljubiv, dobroljubiv, mudar, pravedan, pobožan, uzdržljiv; koji se čvrsto drži istinite reč saglasne sa učenjem, da bi bio sposoban i poučavati u zdravoj nauci i pokarati one koji se protive.

Poglavlje 2. Pri rukopolaganju ne treba biti lakomislen i pristupati mu neoprezno. Jer, ono što ne zaslužuje odobrenje nije bezopasno. Onoga, pak, koji je kriv u nečemu treba obnaružiti kako i sam ne bi postao saučesnik u grehu, i kako se ni drugi ne bi saplitali, već se učili strahu.

(1.Tim.5,22) Ne polaži ruke ni na koga brzo, niti učestvuju tuđim gresima. (1.Tim.5,19‐20) Protiv prezvitera ne primaj tužbe, osim na osnovu dva ili tri seedoka. One koji greše pokaraj pred svima, da i ostali imaju strah.

Poglavlje 3. Izabrani ne treba da samovoljno pristupa propovedi, već da očekuje vreme Božijeg blagovoljenja. On treba da počne da propoveda kada mu se naloži i to onima kojima je poslan.

(Mt.10,5‐6) Ovu Dvanaestoricu posla Isus i zapovedi im govoreći: Na put neznabožaca ne idite, i u grad samarjanski neulazite. Nego idite najpre izgubljenim ovcama doma Izrailjeva! (Mt. 15,22‐24) I gle, žena Hananejka iziđe iz onih krajeva i povika mu govoreći: Pomiluj me, Gospode, sine Davidov, kćer moju mnogo muči đavo! A on joj ne odgovori ni reči. I pristupivši učenici njegovi moljahu ga govoreći: Otpustije, jer viče za nama. A on odgovarajući reče: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva. (Jn.8, 42) Jer ja od Boga iziđoh, jer nisam došao sam od sebe, nego me On posla. (Dap.11,19) Oni, međutim, koji se rasejaše od nevolje koja nasta zbog Stefana, prođoše sve do Finikije i Kipra i Antiohije ne propovedajući reč nikome do samo Judejcima. (Rim.1,1) Pavle, sluga Isusa Hrista, pozvani apostol, izabran za jevanđelje Božije. (Rim. 10,14‐15) Kako će čuti bez propovednika? A kako će propovedati ako ne budu poslani? (1.Tim.1,1) Pavle, apostol Isusa Hrista po zapovesti Boga, Spasa našega i Gospoda Isusa Hrista, nade naše.

Poglavlje 4. Onaj ko je pozvan na jevanđelsku propoved treba odmah da se povinuje i da ne odlaže svoje delo.

(Lk.9,59‐60) A drugome reče: Hajde za mnom! A on reče: Gospode, dopusti mi da prvo odem da sahranim oca svoga. A Isus reče mu: Ostavi neka mrtvaci sahranjuju svoje

mrtvace; a ti hajde te objavljuj Carstvd Božije. (Gal.1,15‐17) A kada blagoizvoli Bog, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom, da objavi Sina svoga u meni, da ga blagovestim među neznabošcima, toga časa ne pitah tela i krvi, niti iziđoh u Jerusalim onima koji su bili apostoli pre mene, nego otidoh u Arabiju, i opet se vratih u Damask.

Poglavlje 5. Ne treba učiti drugačije.

(Jn.10,1‐2) Zaista, zaista vam kažem: Ko ne ulazi na vrata u tor ovčiji nego prelazi na drugom mestu, on je lopov i razbojnik. A koji ulazi na vrata pastir je ovcama. (Jn.10,7‐8) Zaista, zaista vam kažem: ja sam vrata ovcama. Svi koji god dođoše pre mene lopovi su i razbojnici; ali ih ovce ne poslušaše. (Gal. 1,8‐9) Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude! Kao što smo već rekli, i sada opet velim: ako vam neko propoveda jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude! (1.Tim.6,3‐4) Ako neko drukčije uči i ne drži se zdravih reči Gospoda našega Isusa Hrista i učenja o pobožnosti, pogordio se ništa ne znajući.

Poglavlje 6. Oni kojima je poverena [propoved] treba da uče svemu što je Gospod naredio u Jevanđelju i preko apostola, i što je tome saobrazno.

(Mt.28,19‐20) Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio. (Dap.16,4) I kad prolažahu po gradovima, učiše ih da drže pravila koja utvrdiše apostoli i prezviteri u Jerusalimu. (1.Tim.6,3) Ovo uči i savetuj. (Tit.2,1) A ti govori što priliči zdravom učenju.

Poglavlje 7. Ako onaj kome je poverena reč učenja Gospodnjeg prećuti nešto od onog što je obavezno za ugađanje Bogu, ili učini nešto zabranjeno, ili nedovoljno ispunjava svoje obaveze, biće kriv za krv onih koji se podvrgnu opasnosti.

(Lk.11,52) Teško vama zakonicima, što uzeste ključ od znanja: sami ne uđoste, a one koji bi ušli sprečiste. (Dap.18,5‐6) I kada siđoše iz Makedonije Sila i Timotej, ustreptala duha Pavle svedočaše Judejcima da je Isus ‐ Hristos. No pošto se protivljahu i huljahu, otrese haljine svoje i reče im: Krv vaša na glave vaše; ja sam čist, i od sada idem neznabošcima. (Dap.20,26‐27) Zato vam svedočim u današnji dan da sam čist od krvi svih. Jer ne propustih da vam objavim svu volju Božiju.

Poglavlje 8. Svakoga treba savetovati ka boljem u vezi sa onim što u Pismu nije opredeljeno jasnom naredbom.

(Mt.19,12) Jer ima uškopljenika koji su se tako rodili iz utrobe materine; a ima uškopljenika koje su ljudi uškopili; a ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili Carstva radi nebeskoga. Ko može primiti, neka primi! (1.Kor.7,25‐27) A za devojke nemam zapovesti Gospodnje, nego, dajem savet, kao onaj koji je stekao milost od Gospoda da je verodostojan. Mislim, dakle, da je to dobro zbog sadašnje nevolje, da je dobro čoveku

ovako biti. Jesi li se privezao za ženu? Ne traži da se razdrešiš. Jesi li se odrešio od žene? Ne traži ženu.

Poglavlje 9. Nije dozvoljeno da drugima namećeš obavezu u nečemu što sam nisi ispunio.

(Lk.11,46) Teško i vama zakonicima što tovarite na ljude bremena teška za nošenje, a vi ni jednim prstom svojim nećete da se prihvatite bremena.

Poglavlje 10. Služitelj reči treba da za druge bude obrazac svega dobrog, najpre sam ispunjavajući ono čemu uči.

(Mt.11,28‐29) Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i jaću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem. (Jn.13,12‐15) A kad im opra noge, uze haljine svoje pa opet sede za trpezu i reče im: Znate li šta sam vam učinio? Vi me zovete Učiteljem i Gospodom; i pravo velite, jer jesam. Kad vam, dakle, oprah noge, ja Gospod i Učitelj, i vi ste dužni jedni drugima prati noge. Jer sam vam dao primer da, kao što ja učinih vama, i vi činite. (Dap.20,35) Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima. (1.Kor.11,1) Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista. (1.Tim.4,12) Niko da ne prezire tvoju mladost, ali budi obrazac vernima u reči, u življenju, u ljubavi, u duhu, u veri, u čistoti.

Poglavlje 11. Služitelj reči svoje staranje ne treba da ograniči samo dobrim delima. Naprotiv, naročitim i isključivim delom staranja koje je naloženo na njega treba da smatra ispravljanje onih koji su mu povereni.

(Mt.5,13) Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime ća se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze. (Jn.6,37‐38; 40) Sve što mi daje Otac meni će doći; i onoga koji dolazi neću isterati napolje. Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla. A ovo je volja Oca koji me posla, da svaki koji vidi Sina i veruje u njega ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. (1.Sol.2,19‐20) Jer ko je naša nada ili radost ili venac hvale? Zar niste to i vi pred Gospodom našim Isusom Hristom o njegovu dolasku. Jer ste vi naša slava i radost.

Poglavlje 12. Služitelj reči treba da obilazi sva naselja i gradove koji su mu povereni.

(Mt.4,23) I prohođaše Isus po svoj Galileji učeći po sinagogama njihovim, i propovedajući jevanđelje o Carstvu, i isceljujući svaku bolest i svaku nemoć u narodu. (Lk.8,1) I on prohođaše po gradovima i po selima propovedajući i blagovesteći Carstvo Božije, i Dvanaestorica s njim.

Poglavlje 13. Sve treba pozivati na poslušnost Jevanđelju, sa svom smelošću propovedati reč i svedočiti o istini, čak i kad postoje oni koji se protive, te u svom delu ići do same smrti.

(Mt.10,27‐28) Što vam govorim u tami, kazujte na vidiku; i što vam se šapće na uši, propovedajte sa krovova. I ne bojte se ošh koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti. (Mt.22,8‐

9) Tada reče slugama svojim: Svadba je gotova, a zvanice ne behu dostojne. Idite, dakle, na raskršća i koga god nađete, pozovite na svadbu. (Jn. 18,20) Isus mu odgovori: Ja govorih javno svetu; ja svagda učih u sinagogi i u hramu, gde se uvek skupljaju Judejci, i ništa u tajnosti ne govorih. (Dap.5,27‐29) A kad ih dovedoše, postaviše ih pred Sinedrion, i zapita ih prvosveštenik govoreći: Nismo li vam strogo zabranili da ne učite o Imenu ovom? A vi ste eto napunili Jerusalim vašim učenjem, i hoćete da bacite na nas krv ovoga Čoveka. A Petar i apostoli odgovarajući rekoše: Bogu se treba pokoravati više nego ljudima. (Dap.20,23‐24) Osim da Duh Sveti u svakome gradu svedoči, govoreći da me okovi i nevolje čekaju. Ali se ni za što ne brinem, niti marim za svoj život, samo da završim put svoj s radošću i služenje koje primih od Gospoda Isusa: da posvedočim jevanđelje blagodati Božije. (1.Sol.2,1‐2) Jer i sami, braćo, znate da dolazak naš k vama nije bio uzalud; nego, pošto najpre stradasmo i ponižavani bismo u Filipima, kao što znate, mi se osmelismo u Bogu našem da vam kazujemo jevanđelje Božije uz veliku borbu.

Poglavlje 14. Treba se moliti za napredak onih koji su poverovali i blagodariti za njega.

(Jn. 17,20‐21) Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reči njihove poveruju u mene: Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu. (Jn.17,24) Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja. (Lk.10,21) U taj čas obradova se duhom Isus i reče: Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razboritih, a otkrio to bezazlenima. Da, Oče, jer je tako bila volja tvoja. (Rim.1,8‐10) Prvo, dakle, zahvaljujem Bogu svome kroz Isusa Hrista za sve vas što se o veri vašoj govori po svemu svetu. Jer mi je svedok Bog, kome služim duhom svojim u jevanđelju Sina njegova, da vas se sećam bez prestanka, moleći se svagda Bogu u molitvama svojim. (Fil.1,8‐11) Jer Bog mi je svedok, koliko čeznem za svima vama u ljubavi Isusa Hrista; i za to se molim Bogu da ljubav vaša sve više i više izobiluje u poznanju i svakom rasuđivanju, da procenite šta je najbolje, da budete čisti i besprekorni na dan Hristov, puni plodova pravde kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu Božiju.

Poglavlje 15. Dobra dela koja su ostvarena po blagodati Božijoj treba i drugima objavljivati radi slave Božije.

(Lk.9,10) I vrativši se apostoli ispričaše mu šta su učinili. (Dap.14,27) A kad dođoše i sabraše Crkvu, kazaše sve šta učini Bog s njima. (Ef.6,21‐22) A da biste i vi znali kako sam ja i šta radim, sve će vam kazati Tihik, ljubljeni brat i verni služitelj u Gospodu, koga upravo za to i poslah k vama, da znate kako smo.

Poglavlje 16. Staranje treba pokazivati ne samo o prisutnim, nego i o odsutnim i činiti sve što zahteva potreba nazidavanja.

(Jn.10,16) I druge ovce imam koje nisu iz ovog tora, i te mi valja privesti, i čuće glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir. (1.Sol.3,1‐2) Zato, ne mogavši više izdržati, nađosmo za

dobro da ostanemo sami u Atini. Pa poslasmo Timoteja, brata našega i služitelja Božijega i saradnika našega u jevanđelju Hristovom, da vas utvrdi i da vas obodri u veri vašoj.

Poglavlje 17. Treba biti pažljiv prema onima koji traže pomoć.

(Mt.9,18‐19) Dok on tako govoraše njima, gle, knez jedan dođe i klanjaše mu se govoreći: Kći moja sad umre; nego dođi i stavi ruku svoju, i oživeće. I ustavši Isus pođe za njim. (Dap.9,38‐29) I budući da je Lida blizu Jope, učenici čuvši da je Petar u njoj, poslaše dva čoveka moleći ga da bez oklevanja dođe do njih. A Petar ustavši otide s njima.

Poglavlje 18. One koji su primili reč istine treba utvrđivati svojim posetama.

(Dap.15,36) Posle nekoliko dana reče Pavle Varnavi: Hajde da se vratimo i da obiđemo braću našu po svim gradovima u kojima objavljivasmo reč Gospodnju, da vidimo kako su. (1.Sol.2,17‐18) A mi, braćo, odvojšši. se od vas za neko vreme, licem a ne srcem, još više s velikom željom nastojasmo da vidimo lice vaše. Zato htedosmo doći k vama ‐ bar ja Pavle nekoliko puta ‐ i spreči nas satana. (1.Sol.3,1‐3) Zato, ne mogavši više izdržati, nađosmo za dobro da ostanemo sami u Atini. Pa poslasmo Timoteja, brata našega i služitelja Božijega i saradnika našega u jevanđelju Hristovom, da eas utvrdi i da vas obodri u veri vašoj, da se niko ne pokoleba u ovim nevoljama; jer sami znate da nam to predstoji.

Poglavlje 19. Onome koji voli Gospoda svojstveno je da se sa velikom privrženošću, sa svakom marljivošću i svim merama stara o onima koje poučava. On treba da ih uči i svenarodno i pojedinačno, istrajavajući, ako treba, i do smrti.

(Jn.10,11) Pastir dobri dušu svoju polaže za ovce. (Jn.21, 15‐17) A kad obedovaše, reče Isus Simonu Petru: Simone Jonin, ljubiš li me više nego ovi? Reče mu: Da, Gospode, ti znaš da te volim. Reče mu: Napasaj jaganjce moje. Reče mu opet po drugi put: Simone Jonin, ljubiš li me? Reče mu: Da, Gospode, ti znaš da te volim. Reče mu: Čuvaj ovce moje. Reče mu treći put: Simone Jonin, voliš li me? Petar se ožalosti što mu reče treći put: voliš li me? I reče mu: Gospode, ti sve znaš, ti znaš da te volim. Reče mu Isus: Napasaj ovce moje. (Dap.20,7) A u prvi dan nedelje, kad se sabraše učenici da lome hleb, beseđaše im Pavle, jer nameravaše sutradan da otide, i produži besedu do ponoći. (Dap.20,11) Onda iziđe gore pa, prelomivši hleb i pričestivši se, dugo govoraše sve do zore, i tako otide. (Dap.20,20‐21) Nisam izostavio ništa što je korisno da vam ne objavim i da vas poučim javno i po domovima; svedočeći i Judejcima i Jelinima pokajanje pred Bogom i veru u Gospoda Isusa Hrista. (Dap.20,31) Zato pazite i opominjite se da tri godine dan i noć ne prestajah poučavati sa suzama svakoga od vas. (1.Sol.2,9) Jer vi, braćo, pamtite trud naš i napor; jer dan i noć radeći da ne bismo bili na teretu ikome od vas, propovedasmo vam jevanđelje Božije.

Poglavlje 20. Služitelj reči treba da je milostiv i saosećajan, naročito prema onima koji pate dušom.

(Mt.9,11‐13) I videvši to, fariseji rekoše učenicima njegovim: Zašto sa carinicima i grešnicima učitelj vaš jede i pije? A Isus čuvši reče im: Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. Nego idite i naučite se šta znači: Milosti hoću, a ne žrtvoprinošenje. Jer nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje. (Mt.9,36) A gledajući mnoštvo naroda, sažali se na njih, jer behu smeteni i napušteni kao ovce bez pastira.

Poglavlje 21. U odnosu na poverene ljude treba biti saosećajan i prema telesnim potrebama, tj. starati se i za njih.

(Mt.15,32) A Isus dozvavši učenike svoje reče: Žao mi je naroda, jer već tri dana stoje kod mene i nemaju šta jesti; a nisam rad otpustiti ih gladne da ne malakšu na putu. (Mk. 1,40‐42) I dođe k njemu gubavac moleći ga, i na kolenima klečeći pred njim, i govoreći: Ako hoćeš, možeš me očistiti. A Isus smilovavši se pruži ruku, pa dohvativši ga se reče mu: Hoću, očisti se. (Dap.6,1‐3) I u ove dane, kada se množahu učenici, podigoše jelinisti viku na Jevreje što se njihove udovice zaboravljahu kad se deljaše pomoć svaki dan. Onda Dvanaestorica, sazvavši mnoštvo učenika, rekoše: Ne dolikuje nama da ostavivši reč Božiju služimo oko trpeza. Potražite, dakle, braćo, između vas sedam osvedočenih ljudi, punih Duha Svetoga i mudrosti, koje ćemo postaviti na ovu službu.

Poglavlje 22. Služitelj reči ne treba da ostavlja dolično staranje o važnom da bi sa usrdnošću lično ispunjavao manje važno.

(Dap.6,2) Onda Dvanaestorica, sazvavši mnoštvo učenika, rekoše: Ne dolikuje nama da ostavivši reč Božiju služimo oko trpeza. (Dap.6,4) A mi ćemo u molitvi i u službi reči prilježno ostati.

Poglavlje 23. Ne treba se uznositi ili trgovati službom reči, laskajući slušaocima i zadovoljavajući vlastito slastoljublje ili potrebe, već treba govoriti kao pred Bogom i u slavu Božiju.

(Mt.23,5‐10) A sva dela svoja čine da ih ljudi vide; jer proširuju amajlije svoje i prave velike skute na haljinama svojim. I vole začelja na gozbama i prva mesta po sinagogama. I da im se klanja po trgovima, i da ih ljudi zovu: učitelju! I vi se ne zovite učitelji; jer je u vas jedan Učitelj, Hristos, a vdž ste svi braća. I ocem svojim ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac, koji je na nebesima. Niti se zovite nastavnici; jer je u vas jedan Nastavnik, Hristos. (Jn.7,16‐18) Moja nauka nije moja, nego Onoga koji me je poslao. Ako hoće ko volju njegovi da tvori, poznaće da li je ova nauka od Boga, ili ja sam od sebe govorim. Koji govori sam od sebe, svoju slavu traži; a ko traži slavu Onoga koji ga je poslao, taj je istinit i nema u njemu nepravde. (2.Kor.2,17) Jer mi nismo kao mnogi oni koji trguju rečju Božijom, nego iz iskrenosti, kao od Boga, pred Bogom, u Hristu govorimo. (1.Sol.2,3‐7) Jer naša propoved nije od zablude, niti od nečistote, ni u lukavstvu, već kao što nas je Bog proverio da smo sposobni da nam se poveri jevanđelje, tako govorimo, a ne kao oni koji ugađaju ljudima, nego Bogu koji ispituje srca naša. Jer, kao što znate, nikada ne nastupismo radi

laskanja, niti zbog pohlepe ‐ Bog je svedok; ne tražeći slave od ljudi, ni od vas ni od drugih. Mogli smo vam biti na teretu kao Hristovi apostoli.

Poglavlje 24. Služitelj reči svoju vlast ne treba da upotrebljava sa namerom da uvredi potčinjene, niti da se prevaznosi nad njima. Naprotiv, stepen njegovog čina treba da mu posluži kao povod za veće smiravanje pred njima.

(Mt.24,45‐51) Ko je, dakle, taj verni i mudri sluga koga postavi gospodar njegov nad svojim domaćima da im daje hranu na vreme? Blago tome slugi koga gospodar njegov, došavši, nađe da čini tako. Zaista vam kažem: postaviće ga nad svim imanjem svojim. Ako li taj rđavi sluga reče u srcu svome: Neće moj gospodar još zadugo doći; i počne tući drugove svoje, a jesti i piti s pijanicama; doći će gospodar toga sluge u dan kada se ne nada, i u čas kada ne misli, i raseći će ga napola, i daće mu udeo sa licemerima; onde će biti plač i škrgut zuba. (Jn.13,13‐14) Vi me zovete Učiteljem i Gospodom; i pravo velite, jer jesam. Kad vam, dakle, oprah noge, ja Gospod i Učitelj, i vi ste dužni jedni drugima prati noge. (Lk.22, 24‐27) A nastade prepirka među njima koji se od njih smatra daje veći. A on im reče: Carevi naroda gospodare nad njima i vlastodršci njihovi nazivaju se dobrotvori. Ali vi nemojte tako; nego ko je među vama veći, neka bude kao mlađi, i starešina kao sluga. Jer ko je veći, koji sedi za trpezom ili koji služi? Nije li onaj koji sedi za trpezom? A ja sam među vama kao sluga. (Dap.20,17‐19) Iz Milita pak posla u Efes i dozva starešine crkvene. I kad dođoše k njemu, reče im: Vi znate od prvoga dana kada dođoh u Aziju, da bejah sa vama sve vreme. Služeći gospodu sa svakim smirenjem i mnogim suzama i napastima koje me snađoše od zavera Judejaca. (2.Kor.11,19‐21) Jer rado podnosite bezumne, pošto ste mudri; jer podnosite ako vas neko porobljuje, ako vas neko ždere, ako vam oduzima, ako se nadima, ako vas bije po obrazu. Na sramotu govorim, kao da mi postadosmo nemoćni.

Poglavlje 25. Jevanđelje ne treba prodovedati iz svadljivosti, zavisti ili suparništva.

(Mt. 12,18‐19) Gle, sluga moj, koga izabrah, Ljubljeni moj, koji je po volji duše moje: metnuću Duh svoj na njega, i sud neznabošcima javiće. Neće se svađati ni vikati, niti će ko čuti po trgovima glasa njegova. (Fil.1,15‐17) Jedni, doduše, iz zavisti i svađe propovedaju Hrista, a drugi od dobre volje; tako da jedni iz prkosa objavljuju Hrista s nečistom namerom, misleći da će naneti žalost mojim okovima.

Poglavlje 26. Radi propovedi Jevanđelja ne treba koristiti ljudska preimućstva kako se ne bi zaklonila Božija blagodat.

(Mt.11,25) Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih, a otkrio si bezazlenima. (1.Kor.1,17) Jer me Hristos ne posla da krštavam, nego da propovedam Jevanđelje, ne mudrim rečima da se ne obesnaži krst Hristov. (1.Kor.2,1‐5) I ja došavši k vama, braćo, ne dođoh s visokim rečima ili mudrošću da vam javim svedočanstvo Božije. Jer rasudih da ne znam među vama išta sem Isusa Hrista, i to

raspetoga. I ja bih među vama u slabosti i u strahu i u velikom trepetu, i reč moja i propoved moja ne bi u ubedljivim rečima ljudske mudrosti, nego u pokazivanju Duha i sile. Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj.

Poglavlje 27. Ne treba misliti da uspeh propovedi zavisi od naših dosetki, već svu nadu treba polagati na Boga.

(2.Kor.Z,4‐6) A takvo pouzdanje imamo u Boga kroz Hrista, ne da smo sposobni sami od sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga, koji nas i učini sposobnim da budemo služitelji Novoga Zaveta. (2.Kor.4,7) A ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da preizobilje sile bude od Boga, a ne od nas.

Poglavlje 28. Onaj kome je poverena jevanđelska propoved ne treba da stiče ništa više od onoga što mu je potrebno za lične potrebe.

(Mt.10,9‐10) Ne nosite zlata ni srebra ni bakra u pojasima svojim, ni torbe na put, ni dve haljine, ni obuće ni štapa; jer je poslenik dostojan hrane svoje. (Lk.9,3) Ništa ne uzimajte na put, ni štapa, ni torbe, ni hleba ni novaca, niti po dve haljine da imate. (Dap.20,33‐34) Srebra, ili zlata, ili ruha, ni od koga ne zaželeh. Sami znate. (2.Tim.2,4) Nijedan se vojnik ne uplićeu poslove običnog života, da bi ugodio vojvodi.

Poglavlje 29. Na sebe ne treba uzimati brige o žitejskom radi ugađanja ljudima koji se sa pristrašćem zanimaju time.

(Lk.12,13‐14) Reče mu pak neko iz naroda: Učitelju, reci bratu mome da podeli sa mnom nasleđe. A on mu reče: Čoveče, ko mene postavi sudijom ili deliteljem nad vama? (2.Tim.2,4) Nijedan se vojnik ne upliće u poslove običnog života.

Poglavlje 30. Oni koji radi ugađanja slušaocima ne propovedaju volju Božiju sa smelošću, tj. koji ugađaju onima kojima hoće da se dodvore, već se ne povinuju vlasti Gospodnjoj.

(Jn.5,44) Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite? (Gal.1, 10) Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov.

Poglavlje 31. Onaj ko poučava treba da ima cilj da sve uzdigne do savršenstva, do mere rasta punote Hristove, i to svakoga u njegovom činu.

(Mt.5,48) Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski. (Jn. 17,20‐21) Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reči njihove poveruju u mene: Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu da svet veruje da si me ti poslao. (Ef.4,11‐13) I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje, za usavršavanje svetih u delu služenja, za sazidanje tela Hristova; dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove.

Poglavlje 32. One koji su neprijateljski raspoloženi treba urazumljivati sa nezlobivošću i krotošću, očekujući njihovo pokajanje, sve dok se ne ispuni mera staranja o njima.

(Mt. 12,19‐20) Neće se svađati ni vikati, niti će ko čuti po trgovima glasa njegova. Trsku stučenu neće prelomiti i žižak tinjajući neće ugasiti dokle ne dovede pravdu do pobede. (2.Tim.2, 24‐26) Sluga pak Gospodnji ne treba da se svađa, nego da bude tih prema svima, poučan, nezlobiv, koji sa krotošću kara one koji se protive, eda bi im kako Bog dao pokajanje za poznanje istine, i da se izbave iz zamke đavola.

Poglavlje 33. Treba biti popustljiv, ne napadajući uporno na one koji se iz straha ili bojažljivosti odriču prihvatanja propovedane reči.

(Lk.8,37) I moljaše ga sav narod iz okoline gadarinske da ode od njih; jer behu obuzeti strahom velikim. A on uđe u lađu i vrati se.

Poglavlje 34. Treba se udaljavati od onih koji iz neosetljivosti ne primaju jevanđelsku propoved i ne koristiti se njihovim uslugama, čak ni radi neophodnih potreba tela.

(Mt.10,14) Ako vas ko ne primi niti posluša reči vaše, izlazeći iz kuće, ili iz grada onoga, otresite prah sa nogu svojih. (Lk.10,10‐11) I u koji god grad uđete i ne prime vas, izišavši na trgove njegove, recite: I prah što nam je prionuo od grada vašega za noge naše otresamo vam. Ali ovo znajte da vam se približilo Carstvo Božije! (Dap.18,5‐6) I kada siđoše iz Makedonije Sila i Timotej, ustreptala duha Pavle svedočaše Judejcima da je Isus ‐Hristos. No pošto se protivljahu i huljahu, otrese haljine svoje i reče im: Krv vaša na glave vaše; ja sam čist, i od sada idem neznabošcima.

Poglavlje 35. Treba se udaljavati od ljudi koji ostaju nepokorni i posle svestranog staranja o njima.

(Mt.23,37‐38) Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane tebi, koliko puta htedoh da saberem čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htedoste! Eto će vam se ostaviti kuća vaša pusta. (Dap.13,46‐47) Vama je najpre trebalo da se govori reč Božija; ali pošto je odbacujete, i ne smatrate sebe dostojnima večnoga života, evo obraćamo se neznabošcima. Jer nam tako zapovedi Gospod: Postavih te za svetlost neznabošcima, da budeš na spasenje do kraja zemlje. (Tit.3,10‐11) Čoveka jeretika po prvome i drugome savetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i greši; samoga sebe je osudio.

Poglavlje 36. Sa svima i u svakom delu treba sa tačnošću izvršavati reči Gospodnje, ništa ne čineći po pristrašću.

(1.Tim.5,21) Preklinjem te pred Bogom i Gospodom Isusom Hristom i izabranim anđelima da ovo držiš bez dvoumljenja, i da ne činiš ništa po pristrasnosti.

Poglavlje 37. Služitelj reči treba sve da čini i govori sa opreznošću i posle mnogo ispitivanja, sa ciljem da ugodi Bogu, kao čovek koji ima potrebu za odobravanjem i svedočenjem i onih koji su mu povereni.

(Dap.20,18‐19) I kad dođoše k njemu, reče im: Vi znate od prvoga dana kada dođoh u Aziju, da bejah sa vama sve vreme. Služeći gospodu sa svakim smirenjem i mnogim suzama i napastima. (Dap. 20,33‐34) Srebra, ili zlata, ili ruha, ni od koga ne zaželeh. Sami znate da potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje. (1.Sol.2,10) Vi i Bog ste svedoci kako se sveto i pravedno i neporočno vladasmo pred vama koji verujete.

Pravilo 71. O onome što je izravno zapoveđeno služiteljima.

Poglavlje 1. Nabrajanje onoga što je izravno rečeno o episkopima i prezviterima.

(1.Tim.3,1‐2) Istinita je reč: ako ko episkopstvo želi, dobro delo želi. Ali episkop treba da je bez mane, jedne žene muž, trezven, mudar, pošten, gostoljubiv, kadar da poučava. (1.Tim.5,1‐2) Starca ne karaj, nego savetuj kao oca; mladiće kao braću; starice kao matere; mlade kao sestre, u svakoj čistoti. (2.Tim.2,22‐24) Beži od mladalačkih želja, a drži se pravde, vere, ljubavi, mira sa svima koji prizivaju Gospoda od čistoga srca. A ludih i neukih zapitkivanja kloni se, znajući da rađaju svađe; sluga pak Gospodnji ne treba da se svađa, nego da bude tih prema svima, poučan, nezlobiv. (2.Tim.3,10‐11) A ti si sledovao mojoj nauci, življenju, nastrojenju, veri, dugotrpljenju, ljubavi, istrajnosti, gonjenjima, stradanjima. (Tit.1,5‐6) Zato te ostavih na Kritu da urediš što je nedovršeno, i da postaviš po svima gradovima starešine, kao što ti ja zapovedih: Ako je ko bez mane, jedne žene muž, i ima decu verujuću, kojoj ne prigovaraju da su razuzdana ili nepokorna.

Poglavlje 2. O đakonima.

(Dap.6,5‐6) I tabraše Stefana, čoveka ispunjenoga verom i Duhom Svetim, i Filipa, i Prohora, i Nikanora, i Timona, i Parmena, i Nikolu prozelita iz Antiohije. Ove postaviše pred apostole i oni pomolivši se Bogu položiše ruke na njih. (1.Tim.Z,8) Tako i đakoni treba da budu častiti, ne dvolični, ne koji mnogo vina piju, ne lakomi.

Pravilo 72. O slušaocima.

Kako oni koji se uče treba da razlikuju duhovne učitelje od neduhovnih? Kakvo prema njima treba da imaju raspoloženje i kako da primaju njihove pouke?

Poglavlje 1. Slušaoci koje poučavaju u Pismu treba da ispituju ono što govore učitelji, te da saglasno sa Pismom primaju, a nesaglasno odbacuju. Od onih koji se drže takvih [nesaglasnih] učenja treba još više da se odvraćaju.

(Mt.18,7; 9) Teško čoveku onom kroz koga dolazi sablazan. I ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga. (Jn.10,1) Zaista, zaista vam kažem: Ko ne ulazi na vrata u tor ovčiji nego prelazi na drugom mestu, on je lopov i razbojšk. (Jn.10,5) A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca. (Gal.1,8) Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude! (1.Sol.5,20‐22) Proroštva ne prezirite, sve ispitujte, dobra se držite. Od zla u svakom vidu uklanjajte se.

Poglavlje 2. Oni koji nemaju mnogo znanja iz Pisma kao osobeni znak svetih treba da smatraju plodove Duha. One koji ih imaju treba da prihvataju, a one koji ih nemaju da odbacuju.

(Mt.7,15‐16) Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovčijem, a iznutra su vuci grabljivi. Po plodovima njihovim poznaćete ih. (Fil.3,17) Ugledajte se na mene, braćo, i gledajte na one koji tako žive kao što nas imate za primer.

Poglavlje 3. One koji ispravno uče reči istine treba primati kao samog Gospoda, u slavu Gospoda našeg Isusa Hrista, koji ih je poslao.

(Mt.10,40) Koji vas prima, mene prima. (Jn.13,20) Koji prima onoga koga pošaljem, mene prima. (Lk.10,16) Ko vas sluša mene sluša. (Gal.4,14) I iskušenje moje na telu mome ne prezreste niti popljuvaste, nego me primiste kao anđela Božija, kao Hrista Isusa.

Poglavlje 4. Onaj ko se ne pokorava onima koje je Gospod poslao beščasti ne samo njih, već i Onoga ko ih je poslao, navlačeći na sebe osudu veću od one koja je izrečena Sodomljanima i Gomoranima.

(Mt.10,14‐15) Ako vas ko ne primi niti posluša reči vaše, izlazeći iz kuće, ili iz grada onoga, otresite prah sa nogu svojih. Zaista vam kažem: Lakše će biti zemlji sodomskoj i gomorskoj u dan Suda negoli gradu onome. (Lk.10,16) I ko se vas odriče, mene se odriče. (1.Sol.4,8) Koji, dakle, odbacuje, ne odbacuje čoveka nego Boga, koji je i dao Svetoga Duha svoga vama.

Poglavlje 5. Učenje zapovesti Gospodnjih treba prihvatiti kao učenje koje nam omogućuje večni život i Carstvo nebesko. Njega treba ispunjavati sa usrđem, čak i ako nam izgleda teško.

(Jn.5,24) Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji me je poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život. (Dap.14,21‐22) I propovedajući jevanđelje gradu onome i pridobivši mnogo učenika, vratiše se u Listru i Ikoniju i Antiohiju, utvrđujući duše učenika i savetujući ih da ostanu u veri, i da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije.

Poglavlje 6. Izobličavanje i prigovor treba da se primaju kao lekarstvo kojim se istrebljuje nemoć i vaspostavlja zdravlje. Iz toga je očigledno da oni koji se pretvaraju krotki iz strasti čovekougađanja i koji ne izobličavaju one koji greše posezaju na sam istinski život.

(Mt.18,15) Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga. (1.Kor.5,4‐5) U ime Gospoda našeg Isusa Hrista kad se saberete vi i moj duh, sa silom Gospoda našega Isusa Hrista, da se takav preda satani na mučenje tela, da bi se duh spasao u dan Gospoda Isusa. (2.Kor.7,8‐10) Jer ako vas i ožalostih poslanicom, ne kajem se, ako se i kajah; jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ožalosti vas. Sada se radujem, ne što se ožalostiste, nego što se ožalostiste na pokajanje; jer se ožalostiste po Bogu, da ni u čemu ne budete oštećeni od nas. Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje. (Tit.1,13) Zbog toga karaj ih bez poštede, da budu zdravi u veri.

Pravilo 73. O onima koji žive u supružanstvu.

Poglavlje 1. Muž od žene ili žena od muža ne treba da se odvaja, izuzev ako je neko od njih uhvaćen u preljubi, ili nalazi smetnju za blagočašće.

(Mt,5,31‐32) Tako je kazano: Ko opgpusti ženu svoju, neka joj da knjigu otpusnu. A ja vam kažem da svaki koji otpusti ženu svoju, osim zbog preljube, navodi je da čini preljubu; i koji se oženi otpuštenicom, preljubu čini. (Lk.14,26) Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i dušu svoju, ne može biti moj učenik. (Mt.19,9) A ja vam kažem: Ko otpusti ženu svoju, osim za preljubu, i oženi se drugom, čini preljubu; i ko se oženi otpuštenicom, čini preljubu. (1.Kor.7,10‐11) A oženjenim i udatim zapovedam, ne ja nego Gospod, da se žena od muža ne razdvaja; ako li se pak i razdvoji, neka ostane neudata, ili neka se pomiri s mužem; i muž da ne ostavlja ženu.

Poglavlje 2. Onaj ko je otpustio svoju ženu ne sme da se ženi sa drugom, niti drugi sme da se ženi sa otpuštenom ženom.

(Mt.19,9) A ja vam kažem: Ko otpusti ženu svoju, osim za preljubu, i oženi se drugom, čini preljubu; i ko se oženi otpuštenicom, čini preljubu.

Poglavlje 3. Čovek treba da voli svoju ženu ljubavlju kojom je Hristos voleo Crkvu, predavši sebe da bi je osvetio.

(Ef.5,25‐26) Muževi, volite svoje žene kao što i Hristos zavole Crkvu i sebe predade za nju, da je osveti, očistivši je krštenjem u vodi rečju. (Ef.5,28) Taku su dužni i muževi da vole svoje žene kao svoja tela; jer koji voli svoju ženu, samoga sebe voli.

Poglavlje 4. Tvoreći volju Božiju, žene treba da se povinuju svojim muževima, kao što se Crkva povinuje Hristu.

(Ef.5,22‐24) Žene, pokoravajte se svojim muževima kao Gospodu, jer muž je glava ženi kao što je i Hristos glava Crkvi, i On je spasitelj tela. No kao što se Crkva pokorava Hristu, tako i žene u svemu svojim muževima. (Tit.2,4‐5) Da urazumljuju mlade žene: da vole muževe, da vole decu, da budu razborite, čedne, kućanice, dobre, pokorne svojim muževima, da se ne bi hulilo na reč Božiju.

Poglavlje 5. Žene ne treba da se ukrašavaju radi uvećanja lepote, već su obavezne da svo svoje staranje i brigu posvete dobrim delima. Taj ukras treba da smatraju istinitim i priličnim Hrišćankama.

(1.Tim.2,9‐10) Isto tako, i žene u pristojnom odelu, stidom i častitošću da ukrašavaju sebe, ne pletenicama, ni zlatom, ni biserom, ni haljinama skupocenim, nego dobrim delima, kao što priliči ženama koje se privoleše bogopoštovanju.

Poglavlje 6. Žene u crkvi treba da ćute; a kući da se bave razgovorima o ugađanju Bogu.

(1.Kor. 14,34‐35) Žene vaše u crkvama da ćute; jer njima nije dopušteno da govore, nego da se pokoravaju, kao što i Zakon goeori. Ako li hoće šta da nauče, neka kod kuće pitaju svoje muževe; jer je neprilično ženi da govori u crkvi. (1.Tim.2,11‐15) Žena neka se uči u miru sa svakom pokornošću; ali ženi ne dopuštam da bude učitelj, niti da vlada mužem, nego da bude mirna. Jer je Adam sazdan prvi, zatim Eva; i Adam se ne prevari, a žena prevarena, postade prestupnica; ali će se spasti rađanjem dece, ako ostanu u veri i ljubavi i u svetinji sa častitošću.

Pravilo 74. O udovicama.

Poglavlje 1. Udovica koja još ima telesnu krepost treba svoj život da provodi u staranju i marljivosti, sećajući se onoga što je apostol rekao i posvedočio o Srni.

(Dap.9,36) A u Jopi beše jedna učenica, po imenu Tavita, što prevedeno znači Srna, i ona beše puna dobrih dela i milostinja koje činjaše. (Dap.9,39) A Petar ustavši otide s njima; i kad dođe uvedoše ga u gornju sobu i skupiše se oko njega sve udovice plačući i pokazujući košulje i haljine što je radila Srna dok je bila s njima. (1.Tim.5,9‐10) Da se ne upisuje u udovice mlađa od šezdeset godina, koja je bila žena jednoga muža. Osvedočena u dobrim delima, ako je decu odgajila, ako je gostoljubiva bila, ako je svetima noge prala, ako je nevoljnima pomagala, ako je išla za svakim dobrim delom.

Poglavlje 2. Udovica koja je ispitana u vrlinama koje je nabrojao apostol i koja je stupila u red pravih udovica treba da prebiva u moljenjima i molitvama, posteći dan i noć.

(Lk.2,36‐37) I beše Ana proročica, kći Fanuilova, od plemena Asirova, već poodmaklih godina, koja je sedam godina živela sa mužem od devojaštva svoga; i ona, udovica od oko osamdeset i četiri godine, ne odlažaše od hrama, i služaše Bogu dan i noć postom i

moliteom. (1.Tim.5,5‐6) A prava udovica i usamljenica nada se u Boga i provodi u molitvama i moljenjima noć i dan. A ona koja se odala nasladama, živa je umrla.

Pravilo 75. O robovima i gospodarima.

Poglavlje 1. Robovi su dužni da se u slavu Božiju povinuju svojim gospodarima po telu sa svom usrdnošću i u svemu u čemu se ne narušava zapovest Božija.

(Ef.6,5‐8) Robovi, budite poslušni svojim gospodarima po telu, kao Hristu, sa strahom i trepetom, u prostoti srca svoga, ne radeći samo prividno kao da ugađate ljudima, nego kao sluge Hristove, tvoreći volju Božiju od srca, služeći dragovoljno kao Gospodu, a ne kao ljudima. Znajući da će svaki ako što dobro učini, to primiti od Gospoda, bio rob ili slobodnjak. (1.Tim,6,1‐2) Oni koji su robovi pod jarmom neka svoje gospodare smatraju dostojnima svake časti, da se ne bi hulilo na ime Božije i na učenje. A koji imaju vernike za gospodare, neka ne budu prema njima nemarni zato što su braća, nego neka im još bolje služe, jer su ti koji primaju njihovo dobročinstvo, verni i mili. (Tit.2,9‐10) Robovi da budu poslušni svojim gospodarima, da im budu ugodni u svemu, da ne protivreče, da ne kradu, nego da pokazuju potpunu vernost u svemu, da bi nauku Spasitelja našeg Boga krasili u svemu.

Poglavlje 2. Sećajući se istinskog Gospodara, gospodari treba i sami da, u strahu Božijem po svojim silama, svojim robovima čine ono čime im oni služe, u snishodljivosti podražavajući Gospoda.

(Jn.13,3‐5) Znajući Isus da mu je Otac sve dao u ruke, i da od Boga iziđe, i Bogu ide, ustade od večere i skide gornje haljine, pa uze ubrus i opasa se njime; potom usu vodu u umivaonik, i poče prati noge učenicima i otirati ubrusom kojim beše opasan. (Jn. 13,13‐15) Vi me zovete Učiteljem i Gospodom; i pravo velite, jer jesam. Kad vam, dakle, oprah noge, ja Gospod i Učitelj, i vi ste dužni jedni drugima prati noge. Jer sam vam dao primer da, kao što ja učinih vama, i vi činite. (Ef.6,9) I vi gospodari, činite to isto njima, bez pretnje, znajući da je i njihov i vaš Gospodar na nebesima, a On ne gleda koje ko.

Pravilo 76. O deci i roditeljima.

Poglavlje 1. Deca treba da poštuju roditelje i da im budu poslušni u svemu što ne ometa ispunjavanje zapovesti Božijih.

(Lk.2,48) I mati njegova reče: Čedo, što nam tako učini? Evo otac tvoj i ja tražismo te s bolom. (Lk.2,51) I siđe s njima i dođe u Nazaret; i beše im poslušan. (Ef.6,1‐3) Deco, slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je ovo pravedno. Poštuj oca svoga i mater; ovo je prva zapovest s obećanjem: Da ti dobro bude, i da dugo poživiš na zemlji.

Poglavlje 2. Roditelji treba da vaspitavaju svoju decu u učenju i zapovestima Gospodnjim sa krotošću i dugotrpljenjem. Koliko zavisi od njih, oni ne treba da daju nikakav povod za gnev i skorbi.

(Ef.6,4) I vi očevi, ne razdražujte decu svoju, nego ih podižite u vaspitanju i nauci Gospodnjoj. (Kol.3,21) Očevi, ne razdražujte dece vaše, da ne klonu duhom.

Pravilo 77. O devstvenicama.

Poglavlje. Devstvenice treba da su slobodne od svake brige sadašnjega veka kako bi mogle bez rasejanosti da blagodare Bogu u umu i telu, u nadi na Carstvo nebesko.

(Mt.19,12) A ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili Carstva radi nebeskoga. Ko može primiti, neka primi! (1.Kor.7, 32‐35) A ja hoću da ste vi bezbrižni. Ko je neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu; a ko je oženjen brine se za ovosvetsko, kako će ugoditi ženi. Razlikuje se i žena od devojke. Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, da bude sveta i telom i duhom; a koja je udata brine se za ovosvetsko, kako će ugoditi mužu. A ovo govorim za vašu sopstvenu korist, ne da vam nametnem zamku, nego za blagoobrazno i istrajno služenje Gospodu, u sabranosti.

Pravilo 78. O vojnicima.

Poglavlje. Vojnicima se ne dozvoljava da vređaju i klevetaju.

(Lk.3,14) A pitahu ga i vojnici govoreći: A šta ćemo mi činiti? I reče im: Nikoga da ne zlostavljate niti koga da opadate, i budite zadovoljni svojom platom.

Pravilo 79. O vladarima i podanicima.

Poglavlje 1. Vladari treba da štite naredbe Božije.

(Rim.13,3‐4) Jer starešine nisu strah za dobra dela nego za zla. Hoćeš li pak da se ne bojiš vlasti? Čini dobro, i imaćeš pohvalu od nje, jer je sluga Božiji tebi za dobro. Ako li zlo činiš boj se, jer ne nosi mača uzalud, jer je Božiji sluga, osvetnik, da izlije gnev na onoga koji zlo čini.

Poglavlje 2. Višim vlastima se treba povinovati u svemu što ne ometa ispunjavanje zapovesti Božijih.

(Rim.13,1‐3) Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju, jer nema vlasti da nije od Boga, a vlasti što postoje od Boga su ustanovljene. Zato ko se protivi vlastima protivi se uredbi Božijoj, a koji se protive, primiće osudu na sebe. Jer starešine nisu strah za dobra dela nego za zla. (Dap.5,29) Bogu se treba pokoravati više nego ljudima. (Tit.3,1) Napominji im da budu pokorni i poslušni poglavarstvima i vlastima, spremni za svako dobro delo.

Pravilo 80. Kakvi uopšte, po zahtevu Reči Božije, treba da budu Hrišćani i služitelji?

Kakvi, po zahtevu Reči Božije, treba da budu Hrišćani.

Poglavlje 1. Kao učenici Hristovi, koji se saobražavaju sa onim što vide u Hristu ili što od Njega slušaju.

(Mt.11,29) Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene. (Jn.13,13‐15) Vi me zovete Učiteljem i Gospodom; i pravo velite, jer jesam. Kad vam, dakle, oprah noge, ja Gospod i Učitelj, i vi ste dužni jedni drugima prati noge. Jer sam vam dao primer da, kao što ja učinih vama, i ei činite.

Poglavlje 2. Kao ovce Hristove, koje slušaju samo glas sopstvenog Pastira i za Njim idu.

(Jn.10,27) Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu. (Jn.10,5) A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca.

Poglavlje 3. Kao loze Hristove, koje su u Hristu ukorenjene, u Njemu plodonosne, i čine i imaju sve što je Hristu svojstveno i Njega dostojno.

(Jn.15,5) Ja sam čokot, a vi loze,

Poglavlje 4. Kao udovi Hristovi koji su u svakom vršenju zapovesti Gošodnjih i daru Svetoga Duha savršeni, saglasno dostojanstvu Glave koja je Hristos.

(1.Kor.6,15) Ne znate li da su telesa vaša udi Hristovi? (Ef.4,15‐16) Nego da budemo istinski u ljubavi da u svemu uzrastemo u Onoga kojije glava ‐ Hristos. Od koga sve telo, sastavljeno i povezivano pomoću svih zglavaka, tako da jedan drugog potpomaže po meri svakog pojedinog člana, čini da telo raste na izgrađivanje samoga sebe u ljubavi.

Poglavlje 5. Kao nevesta Hristova, koja čuva čistotu, saobražavajući se jedino sa voljom Ženika.

(Jn.3,29) Ko ima nevestu ženik je. (2.Kor.11,2) Jer vas obručih mužu jedinome, da devojku čistu privedem Hristu.

Poglavlje 6. Kao Božiji hramovi, koji su sveti, čisti i ispunjeni jedino onim što pripada služenju Bogu.

(Jn.14,23) Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti. (2.Kor.6, 16) Jer vi ste hram Boga živoga, kao što reče Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog.

Poglavlje 7. Kao čista i besprekorna žrtva Bogu, koja u svim udovima i.delovima čuva ispravno bogopoštovanje.

(Rim.12,1) Molim vas, dakle, braćo, radi milosti Božije da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje duhovno bogosluženje.

Poglavlje 8. Kao čeda Božija, koja se preobražavaju u obraz Božiji po meri koja je data čoveku.

(Jn.13,33) Dečice, još sam malo s vama. (Gal.4,19) Dečice moja, koju opet s mukom rađam, dokle se Hristos ne uobliči u vama!

Poglavlje 9. Kao svetlost u svetu. Stoga oni ne dopuštaju greh u sebi, prosvećujući one koji im se približavaju poznanjem istine kako bi postali ono što treba, ili kako bi se pokazalo šta su.

(Mt.5,14) Vi ste svetlost svetu. (Fil.2,15) Da budete besprekorni i častiti, deca Božija neporočna usred roda nevaljalog i pokvarenog, u kome sijate kao svetila vasioni.

Poglavlje 10. Kao so zemlji. Stoga se oni koji stupaju sa njima u opštenje obnavljaju duhom za netruležnost.

(Mt.5,13) Vi ste so zemlji.

Poglavlje 11. Kao reč života. Jer, umrtvljivanjem za sadašnje uveravaju u nadu na istinski život.

(Fil.2,15‐16) Da budete besprekorni i častiti, deca Božija neporočna usred roda nevaljalog i pokvarenog, u kome sijate kao svetila vasioni, držeći reči života na moju pohvalu za dan Hristov.

Kakvi, po zahtevu Reči Božije, treba da budu oni kojima je poverena jevanđelska propoved.

Poglavlje 12. Kao apostoli i služitelji Hristovi i verni upravitelji tajni Božijih, koji delom i rečju neumorno ispunjavaju samo naredbe Gospodnje.

(Mt.10,16) Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove. (Mt.28, 19) Idite, dakle, i naučite sve narode. (1.Kor.4D‐2) Tako da nas ljudi smatraju kao sluge Hristove i upravitelje tajni Božijih. A od upravitelja se, dakle, traži da se svaki nađe veran.

Poglavlje 13. Kao propovednici Carstva nebeskog, radi satiranja onoga koji ima moć smrti u grehu.

(Mt.10,7) I hodeći propovedajte i kazujte da se približilo Carsteo nebesko. (2.Tim.4,1‐2) Ja te, dakle, zaklinjem pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji će suditi živima i mrtvima javljanjem svojim i Carstvom svojim: Propovedaj reč.

Poglavlje 14. Kao obrazac i pravilo blagočašća, kako bi u onima koji idu za Gospodom u svemu izazivali ispravnost, a u nepokornima izobličavali prestup.

(Fil.3,13‐16) Što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu. Mi, dakle, koji smo savršeni, ovako da mislimo; ako li što drugačije mislite, i ovo će vam Bog otkriti. Uostalom, ono što smo dostigli, toga pravcla da se držimo i isto da mislimo. (1.Tim.4,12) Budi obrazac vernima u reči, u življenju, u ljubavi, u duhu, u veri, u čistoti. (2.Tim.2,15) Postaraj se da se pokažeš valjan pred Bogom, trudbenik koji se nema čega stideti i koji pravo upravlja rečju istine.

Poglavlje 15. Kao oči u telu, kako bi razlikovali dobro i zlo i udove Hristove upravljali ka njihovim obavezama.

(Mt.6,22) Svetiljka telu je oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve će telo tvoje svetlo biti.

Poglavlje 16. Kao pastiri ovaca Hristovih, koji se ne odriču da polože dušu svoju za njih, trudeći se da im saopšte Jevanđelje Božije.

(Jn.10D1) Pastir dobri dušu svoju polaže za ovce. (Dap.20, 28) Pazite, dakle, na sebe i sve stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom.

Poglavlje 17. Kao lekari, kako bi velikim saosećanjem, saobrazno sa zvanjem učenja Gospodnjeg, lečili duševne nemoći i privodili ka zdravlju i postojanom životu u Hristu.

(Mt.9,12) Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. (Rim.15,1) Dužni smo pak mi jaki slabosti slabih nositi.

Poglavlje 18. Kao oci i vaspitači svojih čeda, koji su sa velikom vatrenošću ljubavi u Hristu spremni da im predaju ne samo blagovest Hristovu, nego i dušu svoju.

(Jn.13,33) Dečice,još sam malo s vama. (1.Kor.4,15) Jer vas u Hristu Isusu ja rodih jevanđeljem. (1.Sol.2,7) Bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu. Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo jevanđelje Božije nego i duše naše, zato što nam bejaste omileli.

Poglavlje 19. Kao Božiji saradnici, koji su se svecelo posvetili Crkvi i delima koja su dostojna Boga.

(1.Kor.Z,9) Jer mi smo Božiji saradnici, a vi ste Božija njiva, Božija građevina.

Poglavlje 20. Kao saditelji Božijih loza, koji ne sade ništa tuđe čokotu, tj. Hristu, i ništa neplodno, već sa svakim račenijem popravljaju ono što je svojstveno tom Čokotu i plodonosno.

(Jn.15,1‐2) Ja sam istinski čokot, i Otac moj je vinograd Svaku lozu na meni koja ne rađa roda odseca je; a svaku koja rod rađa čisti je da više roda rodi. (1.Kor.Z,6) Ja posadih, Apolos zali, ali Bog učini da uzraste.

Poglavlje 21. Kao graditelji hrama Božijeg, koji pripremaju dušu svakog kako bi je učinili odgovarajućom temelju apostola i proroka.

(1.Kor.3,10‐11) Po blagodati Božijoj koja mi je data, ja sam kao mudar neimar postavio temelj, a drugi zida na njemu; ali svaki neka gleda kako zida. Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim postojećeg, koji je Isus Hristos. (Ef.2,19‐22) Tako, dakle, niste više stranci ni došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju apostola i proroka, gde je ugaoni kamen sam Isus Hristos, na kome sva građevina, skladno spojena, raste u hram sveti u Gospodu, u koga se i vi zajedno ugrađujete u obitalište Božije u Duhu.

Poglavlje 22. Šta je svojstveno Hrišćaninu? Vera koja kroz ljubav dela (Gal.5,6). Šta je svojstveno veri? Nesumnjiva uverenost u istinu bogonadahnutih reči, koja se ne koleba nikakvim pomislima koje navodi prirodna potreba, ili se prikradaju pod vidom blagočašća. Šta je svojstveno vernome? Da se pruža ka takvoj uverenosti u silu rečenoga, i da se ne usuđuje da bilošta odbije ili doda. Jer, ako je sve što nije od vere ‐ greh (Rim. 14,23), i ako je vera od propovedi, a propoved od reči Božije (Rim. 10,17), onda je greh i sve ono čega nema u bogonadahnutom Pismu, budući da nije od vere. Šta je svojstveno ljubavi prema bližnjem? Izbegavanje svoje ugodnosti, radi iskanja duševne i telesne dobrobiti ljubljenog.

Šta je svojstveno Hrišćaninu? Da se rodi odozgo u krštenju vodom i Duhom. Šta je svojstveno rođenom vodom? Kao što je Hristos jednom umro grehu, tako i on treba da je mrtav i nepokretan za svaki greh, po napisanom: Ili zar ne znate da svi koji se krstismo u Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo? Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt. Znajući ovo, da se stari čovek razape s Njime, da bi se uništilo telo grehovno, da više ne robujemo grehu (Rim.6,3‐4; 6). Šta je svojstveno rođenom Duhom? Da u danoj meri postane kao i Onaj od koga je rođen, kao što je napisano: Što je rođeno od tela, teloje; a štoje rođeno od Duha, duh je (Jn.3,6). Šta je svojstveno rođenome odozgo? Da svuče staroga čoveka sa delima njegovim i pohotama, i da se obuče u novoga, koji se obnavlja za poznanje, prema liku Onoga koji ga je sazdao (Kol.3,9‐10), saglasno sa rečenim: Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal.3,27).

Šta je svojstveno Hrišćaninu? Da se očisti od svake nečistote tela i duha Krvlju Hristovom, da tvori svetinju u strahu Božijem i ljubavi Hristovoj, da nema nečistote ili poroka ili nečeg sličnog, već da je svet i neporočan, budući da jede Telo Hristovo i pije Krv. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije C.Kor.11,29). Šta je svojstveno onima koji jedu Hleb i piju iz čaše Gospodnje? Da čuvaju neprestano sećanje na Umrlog za nas i Vaskrslog. Šta je svojstveno onome koji ima takvo sećanje? Da više ne živi sebi, nego Onome koji je umro za njih i vaskrsao.

Šta je svojstveno Hrišćaninu? Da njegova pravda izobiluje u svemu iznad književnika i fariseja, po meri učenja koje je predano u Jevanđelju Gospodnjem.

Šta je svojstveno Hrišćaninu? Da voli bližnjega kas što je Hristos nas zavoleo.

Šta je svojstveno Hrišćaninu? Da pred sobom gleda Gospoda u svemu.

Šta je svojstveno Hrišćaninu? Da svaki dan i čas bude bodar i spreman za savršeno ugađanje Bogu, znajući da će Gospod, doći u čas u koji ga nećemo očekivati.


O PODVIŽNIŠTVU

Smernice podvižništva

Upečatljivi su ukazi carski koji se objavljuju podanicima, ali su još znamenitije carske naredbe vojnicima. I onaj ko želi gornji i veliki čin, koji hoće da uvek bude sapodvižnik Hristov, treba pažljivo i kao vojničko naređenje da sluša velike reči: Ko meni služi, za mnom neka ide, i gde sam ja onde će i sluga moj biti (Jn.12,26). Gde je Car Hristos? Naravno, na nebu. Tuda i ti, vojniče, treba da upravljaš svoje hođenje. Stoga zaboravi svaki zemni pokoj.

Ni jedan vojnik ne gradi kuću, ne stiče polja, ne upušta se u različite kupovine radi uvećanja imovine. Nijedan se vojnik ne upliće u poslove običnog života, da bi ugodio vojvodi (2.Tim.2, 4). Vojnik prehranu dobija od cara. Njemu nije potrebno da sam nabavlja hranu: on uopšte ne treba da se brine o tome. Njemu će svagde carski podanici otvoriti vrata po zapovesti carskoj. On ne mora da se brine o kući. On ima šator na širokom putu i hrane koliko mu treba, i sna koliko mu je priroda dala. On [podnosi] mnoge pohode i bdenja, i vrućinu i hladnoću, bitke sa protivnicima, izuzetne opasnosti, mnogo puta i blizinu smrti, ali slavne smrti. On prima i počasti i darove carske. Veoma je težak život njegov u vreme rata, ali je ugodan u doba mira. Kao nagrada za junaštvo i venac za dobar život u podvizima, njemu se poverava načelstvo, imenuje se carevim prijateljem, ima pristup caru,

udostojava se da pozdravlja carsku desnicu, da prima odlikovanja iz careve ruke, da vlada nad njegovim podređenima i zauzima se za prijatelje po njihovoj potrebi.

Dakle, vojniče Hristov, uzevši male primere iz ljudskih dela, razmisli o večnim dobrima. Opredeli se za život bez doma, bez druženja, bez sticanja. Postani nezavisan, oslobodivši se svih svetovnih briga. Neka te ne vezuje ni žudnja za ženom, ni staranje o deci. Jer, to nije moguće onome ko vojuje za Boga. Jer, oružje našega vojevanja nije telesno, nego silno Bogom (2.Kor. 10,4). Neka te ne savladava telesna priroda i neka te ne pritiska protiv volje. Neka te od slobodnog ne načini sužnjem. Nemoj se starati da na zemlji ostaviš decu, nego da ushodiš na nebo. Ne privijaj se plotskom supružništvu, nego stremi ka duhovnom. Rađaj duše i duhovno vaspitavaj decu. Ugledaj se na nebeskog Ženika, obaraj pobune nevidljivih neprijatelja, ratuj protiv poglavarstava i vlasti (Ef.6,12), izgoneći ih najpre iz svoje duše (da ne bi imali nikakvog udela u tebi), a zatim i iz srdaca onih koji ti pribegavaju i postavljaju te za vođu i zaštitnika, koje štiti reč tvoja. Obaraj pomisli koje ustaju na veru Hristovu. Rečju blagočašća ratuj sa nečastivim i zlim pomislima. Jer, rečeno je: Obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega (2.Kor. 10,4‐5). A najviše se uzdaj u desnicu velikog Cara. Čim se pokaže, ona odmah uliva strah i protivnike nagoni u bekstvo. A ako Njemu ugodno bude da pokažeš odvažnost u opasnostima i ako zaželi da svoju vojsku uvede u bitku sa protivničkom vojskom, ti budi istrajan u svakom naporu, nepokolebive duše usred opasnosti, rado prelazeći iz zemlje u zemlju, sa mora na more. Jer, rečeno je: A kad vas poteraju, bežite iz grada u grad (Mt.10,23). I kada budeš prinuđen da se pojaviš na suđenju, da staneš pred upravljače, da trpiš napade gomile, da gledaš strašni izgled dželata, da slušaš njegov surovi glas, da podneseš užasni izgled sprava za mučenje, da izađeš na muke, da se podvizavaš do smrti, nemoj gubiti veru, već imaj pred očima Hrista, koji je tebe radi sve to izdržao. Znaj da Hrista radi i ti moraš pretrpeti zlo. I tada ćeš pobediti, budući da ideš za Carem pobednikom, koji želi da i ti postaneš učesnik Njegove pobede.

Ukoliko i umreš, nećeš biti pobeđen, nego ćeš upravo zadobiti najsavršeniju pobedu, do kraja u sebi sačuvavši nepokolebivu istinu i postojanu odvažnost za nju. I preći ćeš iz smrti u večni život, od beščašća kod ljudi do slave u Bogu, iz patnje i muka u svetu do večnog pokoja sa anđelima. Zemlja te nije prihvatila kao svog građanina, ali te prihvata nebo. Svet te je progonio, ali će te poneti anđeli i predstaviti Hristu, te ćeš se nazvati prijateljem i čućeš najželjeniju pohvalu: Dobro, slugo dobri i verni (Mt.25,23), dobri vojniče, podražavatelju Vladike, sledbeniče Cara. Nagradiću te svojim darovima. Poslušaću reči tvoje, jer si i ti slušao moje. Molićeš se za spasenje braće koja se trudi i sa zajedničarima vere, sa tajnicima svete ljubavi primićeš od cara učešće u dobrima. Likovaćeš večnim likovanjem, bićeš vencenosac među anđelima, pod skiptrom Cara carujući nad tvari i večno blaženujući u liku blaženih. A ako poželi da te i posle podviga još ostavi u svetu, kako bi izvršio veći broj raznovrsnih podviga i mnoge spasao od vidljivih i nevidljivih borbi, i na zemlji će tvoja slava biti velika: poštovaće te prijatelji, koji će u tebi naći

zastupnika, pomoćnika i dobrog molitvenika. Jedni će te nahraniti kao dobrog vojnika, drugi će te poštovati kao hrabrog ratnika, a neki će te pozdravljati i sa radošću dočekivati primajući te, kako kaže Pavle, kao anđela Božijega, kao Hrista Isusa (Gal.4,14). Takvi su i tome slični primeri vojevanja Božijeg.

Ova beseda se ne odnosi samo na muškarce. Hristu vojuje i ženski pol, koji se upisuje u vojsku iz duševne hrabrosti i koji se ne odbacuje zbog telesne slabosti. I mnoge žene se istakoše isto kao i muškarci. Ima i takvih koje su se čak i više proslavile. Takve su napunile devstvenički lik. One sijaju podvizima ispovedanja i pobedama mučeništva. I samog Gospoda su, pri Njegovom dolasku, pratili ne samo muškarci, nego i žene. I jedni i drugi su služili Spasitelju.

Pošto su takve i tako slavne nagrade koje su pripremljene onima koji vojuju za Hrista, neka takvo vojevanje požele i očevi za sinove i majke za kćeri. Neka privedu one koje su rodili, naslađujući se večnim nadama, kojima će se priopštiti njihova deca i želeći da imaju zastupnike i dobre molitvenike kod Hrista. Nemojmo biti malodušni zbog dece, niti se plašimo ako se pomuče, već se radujmo što će se proslaviti. Posvetimo Gospodu one koje nam je darovao, kako bismo i mi bili učesnici u slavi svoje dece, kada sami sebe sa njima privedemo i posvetimo Gospodu. Ljudima koji su tako revnosni i koji se tako prekrasno podvizavaju može se reći rečima psalmopojca: Blagosloveni ste vi Gospodu, koji je stvorio nebo i zemlju (Ps.113,23). O njima se, po primeru Mojsija, možemo pomoliti: Blagoslovi, Gospode, dela njihova i porazi gordost onih koji ustaju na njih (Pon. Zak.33,11). Budite hrabri kao oni koji ne znaju za strah i odvažno obavljajte tečenje svoje radi večnih venaca u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava u vekove. Amin.

Beseda o podvižništvu i pouka o odricanju od sveta i duhovnom savršenstvu

Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti, kaže Božanstveni glas (Mt.11,28), ukazujući ili na tamošnji ili na ovdašnji pokoj. Ipak, pozivajući nas, On bez sumnje savetuje da najpre odbacimo breme prekomernog imetka, prepuštajući: ga potrebitima. Zatim, odbacivši svo mnoštvo grehova, koji nastaju od prekomernog sticanja, kroz dobročinstvo i ispovest, treba da priteknemo krstonosnom monaškom životu. Stoga je onaj ko namerava da se povinuje Hristu i ko hita ka siromaštvoljubivom i bezmetežnom životu zaista dostojan divljenja i ublažavanja.

Međutim, molim da se to ne čini bez ispitivanja. Neka niko ne zamišlja lagodan život i spasenje bez borbe. Bolje je da se unapred [čovek] vežba u podnošenju telesnih i duhovnih patnji. Jer, ako se podvrgne neočekivanoj borbi, i potom nema snage da se suprotstavi iskušenjima koja nailaze, on će se sa sramotom i podsmehom ponovo uputiti natrag

onome od čega je otišao, vraćajući se u svet sa duševnom osudom i postajući sablazan za mnoge. Jer, tada će svima pružiti povod da zaključuju o nemogućnosti života u Hristu. Tu opasnost poznajete svi koji čitate Jevanđelje, u kome Božanstveni glas kaže: Bolje bi mu bilo da mu se vodenični kamen obesi o vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednoga od ovih malih (Lk.17,2). Jer, njemu će se suditi ne samo kao vojniku koji je napustio svoje redove, nego i za propast onih koje navede na zlo. I neka ne misli da ubeđuje sebe pogubnim umovanjima kako će, navodno, i živeći u svetu, umilostiviti Boga dobrim delima: za njega je to nemoguće. Jer, onaj ko u životu koji je bezgrešan, zbog svoje nerasejanosti, nije mogao da izdrži napade neprijatelja, zar će će u mnogogrešnom životu, kojim sam neprijatelj rukovodi, uspeti u bilo kojoj vrlini? No, čak i da uspe da uredi svoj sopstveni život, on svejedno neće izbeći osudu zbog toga što je ostavio Hrista, poput učenika koji se pominju u Jevanđelju, o kojima božanstveni jevanđelista svedoči: Mnogi od učenika njegovih otidoše natrag, i više ne iđahu za Isusom, govoreći: Tvrda je beseda Njegova. Ko je može slušati (Jn.6,66; 60).

Stoga je čovekoljubivi Bog, starajući se o našem spasenju, ljudskom životu dao dve različite usmerenosti, tj. brak i devičanstvo. Onaj ko nije u stanju da podnese podvig devstvenosti, stupa u zajednički život sa ženom, znajući da se od njega zahteva da se brine o celomudrenosti, svetosti i upodobljenju onima koji su u braku i pri vaspitanju dece živeli sveto. Takav je u Starom Zavetu bio Avraam, koji se proslavio pretpostavljanjem Boga i savlađivanjem osećanja žalosti, prinevši na žrtvu jedinorodnog sina. On je vrata svoga šatora držao otvorenim, spreman da primi prolaznike, budući da (još) nije čuo: Prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt.19,21). Još više su pokazali Jov i mnogi drugi, David i Samuilo. U Novom Zavetu takvi su bili Petar i ostali apostoli. Jer, od svakog čoveka se očekuju plodovi ljubavi prema Bogu i bližnjemu. Za njihovo izbegavanje, kao i za [zanemarivanje] svih zapovesti, svako će primiti kaznu, kao što Gospod i objavljuje u Jevanđeljima, govoreći: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt.10,37), i još: Ko ne mrzi na svoga oca i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i dušu svoju, ne može biti moj učenik (Lk.14,26).

Slažeš li se sa time da su Jevanđelja data i oženjenima? Eto, tebi je razjašnjeno da se poslušnost Jevanđelju zahteva od svih ljudi, bilo da su monasi ili da žive u braku. Za onoga ko je stupio u brak dovoljno je i to što mu se dopušta neuzdržavanje, želja za ženom i zajednički život sa njom. Ostale, pak, zapovesti, koje važe za sve podjednako, nije bezopasno kršiti. Blagovesteći zapovesti Očeve, i Hristos se obraćao onima koji žive u svetu. Kad se dešavalo da je zapitan nasamo, On je svojim učenicima odgovarao, svedočeći: A što vama govorim, svima govorim (Mr.13,37). Stoga i ti, koji si izabrao zajednicu sa ženom, ne treba da budeš bezbrižan, kao da navodno imaš pravo da se predaješ svetu. Tebi je za sticanje spasenja potrebno više napora i opreznosti zato što si izabrao prebivalište u zamkama i oblasti otpadničkih sila, što pred očima imaš pobude na grehove, i što su sva tvoja čula dan i noć napregnuta u žudnji za njima. Zbog toga znaj da

nećeš izbeći borbu sa otpadnikom i da nećeš zadobiti pobedu nad njim bez mnogo napora na straži jevanđelskih dogmata. Jer, kako ćeš uspeti da izbegneš sukobljavanje sa neprijateljem, živeći na samom bojnom polju? To bojno polje je sva zemlja što je pod nebesima, koju prohodi i obilazi đavo, kao besni pas tražeći koga će proždreti, kako saznajemo iz priče o Jovu (Jov 2,2). Prema tome, ako se odričeš od borbe sa neprijateljem, idi u drugi svet u kome njega nema. Tamo ćeš moći da izbegneš borbu sa njim i da se bez opasnosti nemarnije odnosiš prema jevanđelskim dogmama. A ako to nije moguće, požuri da se obučiš za ratovanje protiv njega. U Pismu ćeš moći da izučiš veštinu ratovanja da ne bi, pobeđen zbog neznanja, bio bačen u oganj večni. Ovo kao usput rekosmo onima koji u supružničkom životu bez bojazni zanemaruju ispunjavanje Hristovih zapovesti.

A ti, ljubitelju nebeskih propisa, revnitelju anđelskog života, koji želiš da postaneš saborac svetih učenika Hristovih, ukrepi se za podnošenje nevolja, odvažno pristupi saboru monaha i na samom početku svoga odricanja budi čvrst, kako te ne bi zanela sklonost prema srodnicima po ploti. Krepi sebe zamenom smrtnog sa besmrtnim. A kada zaista ostavljaš svoj imetak, budi nepokolebiv u nesumnjivom uverenju da sve unapred šalješ na nebo, skrivajući u nedrima siromaha i nalazeći kod Boga sa velikom dobitkom. Raskidajući veze sa prijateljima i bliskima, nemoj biti žalostan, budući da se vezuješ sa Hristom, koji se zbog tebe raspeo. Zar možeš zamisliti nešto više od takvog prijateljstva?

Kada, uz Božiju pomoć, pobediš neprijatelja u toj prvoj borbi, nemoj napuštati sebe kao nekakav nepogodan sasud. Jer, odricanjem od zemaljskih stvari, ti si se već ukrasio pred Hristom. Zatim se veoma brižljivo i promišljeno potrudi da pronađeš čoveka koji bi, po načinu života, nepogrešivo išao pred tobom, koji bi dobro umeo da rukovodi onima koji idu ka Bogu, koga bi krasile vrline, koji bi u svojim delima imao svedočanstvo ljubavi prema Bogu, koji je vičan u Božanstvenim Spisima, koji nije rasejan, nije srebroljubiv, nije mnogobrižan, koji se drži bezmolvija, koji je bogoljubiv, siromaštvoljubiv, negnevljiv, nezlopamtljiv, koji je sposoban da pouči one koji su uz njega, koji nije tašt, ni visokouman, koji nije lažljivac, koji nije prevrtljiv, koji ništa ne pretpostavlja Bogu. I ukoliko ga pronađeš, prepusti mu se, ne računajući ni u šta i odbacivši svaku svoju volju, kako bi bio poput čistog sasuda, čuvajući, na svoju pohvalu i slavu, dobro koje se u tebe stavlja. A ako ostaviš u sebi neku od ranijih strasti, i dobro koje se u tebe polaže pretvoriće se u sirće, te ćeš biti izbačen napolje, kao nepodesni sasud.

To je druga borba sa protivnikom našeg spasenja. Jer, kod dobrih učitelja su i saveti dobri, a kod rđavih, naravno, rđavi. I kada nije u stanju da nas ubedi da ostanemo u svetskom metežu i pogibiji, naš lukavi protivnik žuri da nas ubedi da se ne prepuštamo strogom životu ili čoveku koji nam sve grehe naše obelodanjuje i ispravlja, nego nekome od strasnih slavoljubaca, koji zadovoljava svoje sopstvene strasti pod izgovorom snishođenja onome ko živi zajedno sa njim. Na taj način, on bi nas neprimetno opet učinio mnogostrasnima, sputavši nas lancima greha. Ukoliko se, pak, prepustiš čoveku koga krase mnoge vrline, postaćeš naslednik dobara koja su u njemu i bićeš blažen i pred

Bogom i pred ljudima. Ako, opet, štedeći svoje telo, pronađeš učitelja koji snishodi tvojim strastima ili, bolje rečeno, koji zajedno sa tobom pada, uzalud si stupao u podvig odricanja od sveta. Jer, prepustivši se strasnom životu, uzeo si za vođu slepca i približavaš se jami. Jer, slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti. Dosta je učvniku da bude kao učitelj njegov (Mt.15,14; 10,25). To je reč Božija koja neće pogrešiti: ti treba da živiš po podvižničkom pravilu. U suprotnom slučaju nećeš zadobiti venac, kao što reče apostol: Ako se neko i podvizava, ne dobija venac, ako se ne podvizava po pravilu (2.Tim.2,5).

Stoga, ako po blagodati Božijoj pronađeš (a ako tražiš, sigurno ćeš naći) učitelja dobrih dela, čuvaj se da ne činiš ništa protivno njegovoj volji. Jer, sve što se čini bez njegovog znanja jeste neko otimanje i krađa svetinje, koja vodi u smrt. I od toga nema koristi, čak i ako ti izgleda dobro. Jer, da je dobro, zbog čega bi se obavljalo tajno, a ne javno. Ispitaj svoju pomisao koje te preko ispravnih dela dovodi do krađe i prividno dobrim preslušanjima ti priprema neispravna dela. Nemoj želeti da obavljaš zaklinjanje nad zverima, budući da si neiskusan u zaklinjanju. Jer, pošto okupiš oko sebe zmije i one te obaviju, bićeš sam nemilosrdno izujedan ukoliko ne budeš sposoban da im se suprotstaviš. Ne oslanjaj se na telesnu plemenitost i ne išti časti, budući da telesni čovek ne prima što je od Duha (1.Kor. 2,14).

Nemoj se usuđivati da bilo šta menjaš u pravilima dobrog života i da svojom sopstvenom samovoljom saplićeš one koji se podvizavaju, uvećavajući teret svojih grehova. (Nemoj to činiti) ni u postelji [tj. željom da] bude mekša, ni u odeći, ni u obući, niti u kakvoj drugoj stvari, ni u izmeni hrane, ni u trpezi koja ne odgovara vremenu tvog odricanja, ni u stojanju, ni u rukodelju koje bi bilo mirnije ili urednije. Jer, ništa takvo, ne samo kad je već kod tebe, nego i kada je jedino predmet tvoga traženja, neće imati dobre posledice. I ukoliko ubrzo u tome ne poznaš đavolje lukavstvo, i ne odsečeš ga od svoga srca, biće ti pripremljeno otpadništvo od života u Hristu. Nasuprot tome, u srce svoje stavi [misao] da si nečasniji i grešniji od svih ljudi, da si stranac i došljak, koga su iz sažaljenja prihvatili oni koji su se pre tebe odrekli sveta, te požuri da budeš poslednji od svih i svima sluga. I to će ti doneti čast i istinsku slavu, a ne ono prvo.

Uši neka su ti otvorene za poslušnost i ruke spremne da izvrše ono što se čulo, usta neka su ti ćutljiva i srce neka bude oprezno. Budi lenj na prazne priče, a mudar i razborit u spasonosnom slušanju Božanstvenih Pisama. Neka ti gorko jelo bude slušanje svetovnih priča, a saće meda beseda prepodobnih ljudi. Žuri da se ugledaš na one koji su pre tebe počeli da se podvizavaju u dobroj naravstvenosti i ne prihvataj se da sam koga poučavaš. Založi se oko uspeha u najvažnijim vrlinama i ne budi nemaran ni prema manjim. Ne zanemaruj nikakvu pogrešku, makar bila manja od najneznatnijeg otrovnog stvorenja, nego požuri da je ispraviš pokajanjem, premda mnogi često greše u velikom i malom i ne kaju se.

Nemoj biti sudija tuđih padova. Oni imaju pravednog Sudiju, koji će dati svakome po delima njegovim (Rim.2,6). Ti gledaj svoje i, koliko možeš, olakšaj svoje breme. Onaj ko dodaje na svoje breme, sam će poneti [veći teret]. U pokajanju je spasenje, a nerazumnost je smrt pokajanja.

Skrivaj se od sujetnih ljudi, a pokazuj se, najčešće, pred Bogom. Koliko od tebe zavisi, izbegavaj svaki izlazak u društvo, da bi izbegao rasejanost srca. Čim izađeš iz kelije, ti već ostavljaš uzdržanje, pogružavaš se u svet, srećeš ženu bludnicu. Začaravši tvoj sluh prevarnim rečima, pogled lepotom lica, a ukus slatkim jelima, ona će te kao uzdom privući sebi. Privijajući se, zatim, uz tebe i stežući te u zagrljajima, ona će u tebi oslabiti postojanost ljubavi prema uzdržanju. I tako će te, postepeno te udaljivši od vrlinskog života, baciti u razvrat. A ako, uz Božiju pomoć, i uzmogneš da izbegneš njene zamke, ipak se u keliju nećeš vratiti onakav kakav si bio (kada si je napustio), nego raslabljen i bolećiv, neraspoložen za bilo kakvo dobro delo. I tek ćeš posle mnogo vremena biti u stanju da se vratiš svom svakodnevnom poretku. U pomislima će te uznemiravati želja za drugačijim životom i duša će tek posle mnogo muke biti u stanju da zadobije pobedu. Stoga, ako se dogodi da iz nekog razloga izađeš iz kelije, obukavši oklop straha Božijeg, stavivši na ruku (poput štita) ljubav Hristovu i uzdržanjem u svemu prevladavši nalete pohote, istog trena pošto obaviš šta je potrebno idi nazad, ni malo ne odugovlačeći. Na brzim krilima se vraćaj, poput nevine golubice se spasavajući u kovčegu iz koga si poslan, noseći u ustima milosti Hristove. Na taj način uveravaj svoje unutarnje pomisli, budući da na drugom mestu nećeš naći spasonosno uspokojenje.

Ako si mlad telesno, ili po razumu, uklanjaj se od prisnog druženja sa vršnjacima i beži od njih, kao od vatre. Jer, đavo je preko njih raspalio mnoge i predao ih večnom ognju. Pod vidom duhovne ljubavi on ih je oborio u gnusnu propast stanovnika pet gradova [up. Post.19]. I oni koji su se spasli na sred mora pri svim olujama i burama, potopljeni su u dubinu sa lađom i mornarima u pristaništu, kada su bili bezbrižni. Kada sediš, sedi što dalje od tvoga vršnjaka, a kada ležeš da spavaš, neka se tvoja odeća ne dodiruje sa njegovom. Najbolje je da između vas bude starac. Kada razgovara sa tobom, ili poje, stojeći naspram tebe, odgovaraj mu sa oborenim pogledom kako, zadržavajući pogled na licu, ne bi primio semena pohote od đavola i sejača zla i požnjeo snopove truležnosti i propasti. Sa njim nasamo ne ostaj u kući, ili na nekom drugom mestu na kome niko ne vidi dela vaša ni pod izgovorom raspravljanja o Reči Božijoj, niti pod izgovorom nekakve druge, čak i najnužnije, potrebe. Jer, od svega je važnija duša, za koju je Hristos umro. Nemoj verovati zavodljivoj pomisli, koja ti šapuće da se radi o nečemu što nije ni malo sablažnjivo. Znaj sa sigurnošću da se radi o. sablazni. U to neka te jasno uvere mnogobrojna iskustva onih koji su pali. Poveruj rečima mojim koje izlaze iz bratoljubivog srca. Pribegavaj surovim starcima, koji pripovednim rečima pomazuju mladiće za dela dostojna hvale, i ne nanose nikakvu štetu svojom spoljašnjošću.

Iznad svega što se čuva, čuvaj srce svoje (Prič.4,23). Lopovi se danonoćno neprekidno prikradaju zlatu i kradu ga iznenada, kad se ne nadaš. Prema tome, pazi da te đavo ne zavede praroditeljskim grehom i ne progna ubrzo iz raja sladosti. Jer, onaj, koji je otimanjem jela Adama odvukao od života, i koji se nadao da će i Isusa uloviti, neće se libiti da i tebi podmetne prvi uzrok zala, poznajući njegov silan otrov. Strast stomakougađanja obično svoju silu ne projavljuje u mnoštvu jela, nego u želji za malim kušanjem. I ukoliko želja da se okusi nešto malo bude tako jaka da te vrgne u strast stomakougađanja, bez truda ćeš biti predan smrti. Kao što voda, deleći se na mnoge kanale, čini da ozelenjuju sva mesta koja se nalaze pored kanala, tako i strast stomakougađanja, razlivši se po srcu, ispunjuje sva tvoja osećanja i u tebi zasađuje šumu poroka, čineći od tvoje duše stanište zverinja. Video sam kako su se mnogi opsednuti strastima iscelili. Međutim, nisam video da se iscelio bilo ko od onih koji su navikli da jedu tajno od drugih, tj. stomakougodnika. Naprotiv, svi takvi ljudi su ili napuštali uzdržljivi život i vraćali se u svet, ili su pokušavali da se prikriju među uzdržljivima, slastoljubljem ukazujući usluge đavolu. Jer, to su lažljivci, ljudi koji se mnogo kunu, krivokletnici, oni koji vole da se prepiru, osvetoljubivi, oni koji viču, koji poriču da jedu, tvrdice, oni koji jedu izobilno, koji se žale na svoj udeo, radoznalci, koji se raduju mračnim delima i koji se rado suprotstavljaju svakom načinu života koji je dostojan hvale. Da bi prikrili strast stomakougađanja, oni upadaju u mnoštvo zala. Mada su naizgled među onima koji se spasavaju, takvi ljudi po delima spadaju među osuđene. Stomakougađanje je Adama odvelo u smrt i svet dovelo do propasti. Zbog stomakougađanja je Noje ismejan, Ham proklet, Isav se lišio prava prvorođenog i orodio se sa Hananejcima. Lot je postao muž kćeri, a potom sam sebi i zet i tast, otac ‐ muž i deda ‐ otac, u oba slučaja kršeći zakone prirode. Proždrljivost je i Izrailj učinilo poklonikom idola i Izrailjce dovelo do toga da im telesa popadaju mrtva u pustinji (Broj.14,29). Stomakougađanje je i jednoga od proroka, Bogom poslanog da izobliči bezbožnog cara, učinilo hranom za divlju zver. I onaj kome, pored sve svoje carske moći, nije mogao da se osveti car Jerovoam, skonča žalosnom smrću, ulovljen prevarom stomaka (Z.Car. 13,23‐24). A Danilo, muž željeni, savladavši stomak postade zapovednik u carstvu haldejskom, rušitelj idola, istrebitelj, ukrotitelj lavova, predskazatelj Božijeg Očovečenja, tumač skrivenih tajni. Pokazavši da su iznad slasti stomaka, tri sveta mladića su prezreli carski gnev i bez straha se usudili da uđu u zapaljenu peć koju je raspalio car Navuhodonosor. Oni su pokazali ništavnost obogotvorenog zlatnog lika, koji je dugo vremena, na porugu slave Božije, održavao satana. Uzevši ga u plen, oni su ga prineli svome Vladici, nateravši najmrskijeg cara i čitavu bogomrsku vojsku da sa svom tvari proslavlja Boga. I, reći ću ukratko: ukoliko budeš vladao stomakom, [udostojićeš se] da prebivaš u raju, a ako ne zavladaš njime, postaćeš plen smrti. Budi verna riznica vrline, i neka njen ključ bude jezik tvoga duhovnog oca. Neka on otključava usta tvoja radi uzimanja hleba, i neka ih on i zaključava. Ne uzimaj za savetnika zmiju, koja će, umesto ključa, pokušati da te ulovi savetom da makar nešto probaš jezikom. Čuvaj se greha tajnojedenja. Ukoliko uspe da te zavede u malome, on će te već i potpuno oboriti i držati te u okovima.

Nemoj pružati uši svoje svakome pričljivcu, i ne odgovaraj svakom brbljivcu u razgovorima koji nisu u skladu sa svrhom tvoga podvižništva. Budi slušalac dobrih pouka i razmišljanjem o njima čuvaj svoje srce. Čuvaj se od slušanja svetovnih priča, da ne bi isprljao svoju dušu prljavštinom. Nemoj se starati da prisluškuješ šta govore drugi i ne guraj se među one koji razgovaraju, da sam ne bi bio ismejan i da njih ne bi učinio ogovaračima. Nemoj biti radoznao i nemoj želeti da sve vidiš, kako u svome srcu ne bi zadržao gnoj strasti. Prema potrebi gledaj, prema potrebi slušaj, prema potrebi govori, prema potrebi odgovaraj.

Pred starijim se ne usuđuj da odmah sedaš, a ako te pozovu, nemoj sedati pored, nego se, pošto pogledaš okolo, potrudi da pronađeš niže mesto, kako bi te Bog proslavio zbog smirenja. Kada te pitaju, odgovaraj pristojnim i smirenim glasom, a ako te ne pitaju, drži se ćutanja. Kada pitaju drugoga, stegni usta svoja da se tvoj jezik, teran brzopletim srcem, ne otme i zaprepasti nekoga od strogih u podvižništvu, a tebe samog baci u okove prekora. Kad sediš, ne stavljaj nogu preko noge: to je znak nepažnje i duševne rasejanosti. Ako razgovaraš sa neznatnijim od sebe ili te nešto pita, nemoj odgovarati nemarno, budući da ćeš, prezirući brata, i Boga ožalostiti. Jer, ko se ruga siromahu, sramoti njegovog Stvoritelja (Prič.17,5), kaže priča. Slovo utehe neka prethodi ostalim tvojim rečima, potvrđujući tvoju ljubav prema bližnjem. Izriči je i u sredini i na kraju razgovora, sa svetlim licem, kako bi svome sagovorniku pričinio radost. Prilikom svakoga uspeha bližnjeg svog raduj se i proslavljaj Boga, zato što su njegovi uspesi i tvoji, a tvoji njegovi. Na sabranjima izbegavaj začeljan prva mesta (Mt.23,6) i traži poslednje mesto, kako bi čuo: Prijatelju, pomakni se naviše (Lk.14,10). Za trpezom tvoja leva ruka neka ne bude nepristojna i neka ne uzima prvenstvo od desne. Uostalom, bolje je da ona miruje. U suprotnom slučaju, neka barem pomaže desnoj.

Neka usta tvoja preduhitre svaki poziv na molitvu. Na pravilu budi do poslednje molitve, smatrajući velikom štetom njeno napuštanje. Kušajući hranu radi okrepljenja svoga tela, ti nepomično ostaješ za trpezom, sve dok ne zadovoljiš potrebu, bez velike potrebe ne napuštajući lako sto. Zar utoliko pre ne treba da ostaneš do kraja duhovnog hranjenja, molitvom okrepljujući svoju dušu? Jer, koliko se razlikuje nebo od zemlje, i nebesko od zemaljskog, toliko se razlikuje duša od tela. Duša je podobije neba stoga što u njoj prebiva Gospod, a telo je od zemlje, na kojoj prebivaju ljudi smrtni i beslovesne životinje. Stoga telesne potrebe usklađuj sa časovima molitava, pripremivši se da ne slušaš pomisli koje te odvlače od pravila. Jer, demoni imaju običaj da nas u časovima molitve, pod izgovorom navodno opravdanog razloga, podstiču na izostanak, kako bi nas na zgodan način odvojili od spasonosne molitve. Nemoj radi opravdanja govoriti: ʺBoli me glava, boli me stomakʺ, navodeći nepoznate svedoke navodne bolesti i radi pokoja slabeći revnost ka bdenju. Nasuprot tome, obavljaj još i tajne molitve, jer Bog koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno (Mt.6,6).

Sakupljaj dobit savršenog života kako bi pronašao skriveno bogatstvo u dan nevolje. U vreme svoga služenja telesnom naporu pridodaj i reč utehe, kao svedočanstvo ljubavi prema onima kojima služiš. Tako će te tvoja služba, solju začinjena (Kol.4,6), učiniti omiljenim. Nemoj dozvoliti da drugi izvršava dela koja tebi pripadaju, da i nagrada ne bi bila oduzeta i predata drugome i da se drugi ne bi proslavio bogatstvom tvojim, na tvoju sramotu. Dela službe svoje vrši dostojanstveno i marljivo, kao onaj koji služi Hristu. Jer, rečeno je da je proklet svako ko nemarno čini delo Gospodnje (Jer.48,10). Ma kako ti službe koje su ti određene izgledale neznatne, boj se zloupotrebe, tj. pazi da ne dozvoliš prevaznošenje i prezir, budući da te gleda Bog. Delo služenja je veliko i može da ti omogući Carstvo nebesko. To je mreža vrlina koja u sebi obuhvata sve zapovesti Božije: najpre, najvažniju od svih vrlina ‐ smirenje (koje sa sobom donosi čitav roj dobara), a zatim i ostale: Jer ogladneh i dadoste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me, nag bih i bolestan, i u tamnici i dođoste mi (Mt.25,35‐36), a naročito ‐ kada se ono što dužnost zahteva izvršava sa smirenim mišljenjem o sebi, bez uznošenja, gneva i roptanja.

Ugledaj se na one koji žive ispravno i dela njihova zapiši u svom srcu. Poželi da budeš među malobrojnima, stoga što je dobro retko. Zbog toga malo njih ulazi u Carstvo nebesko. Nemoj misliti da će se spasti svi koji žive u keliji, i dobri i rđavi. Zaista nije tako. Mnogi prilaze životu koji je dostojan hvale, ali ne primaju mnogi njegov jaram. Jer, Carstvo nebesko pripada onima koji ga sa naporom stiču i podvižnici ga zadobijaju (Mt.11,12). To je jevanđelska reč. Ona je podvižništvom nazvala iznurivanje tela, koje Hristovi učenici dobrovoljno podnose kroz odricanje od svojih sopstvenih prohteva i telesnog spokojstva, u držanju svih zapovesti Hristovih. Stoga, ako želiš da zadobiješ Carstvo Božije, upotrebi podvig, prigni svoj vrat pod igo služenja Hristovog, stavi jaram na vrat svoj. Neka ti on pritiska vrat: olakšaj ga trudom vrlina, postovima, bdenjima, poslušnošću, bezmolvijem, pojanjem Psalama, molitvama, suzama, rukodeljem, podnošenjem svake skorbi koju ti nanose demoni i ljudi. Neka te visokoparna pomisao ne nagovara da sa vremenom umanjiš napore, kako te pred ulaznim vratima ne bi zatekli obnaženog od vrlina i kako ne bi ostao pred dverima Carstva.

Neka te stepen crkvenog čina ne nadima, već neka te pre smirava. Jer, napredovanje duše je ‐ napredovanje u smirenju, dok se neuspeh i beščašće rađaju od visokoumlja. Ukoliko se budeš približavao višim svešteničkim činovima, utoliko se smiravaj, bojeći se primera sinova Aronovih. Poznanje pobožnosti je poznanje smirenosti i krotosti. Smirenost je podražavanje Hristu, a uznošenje, samovolja i besramnost su ugledanje na đavola. Podražavaj Hrista, a ne antihrista; Boga, a ne protivnika Božijeg; Vladiku, a ne slugu otpalog; milostivog, a ne surovog; čovekoljupca, a ne čovekomrzitelja; stanovnike bračne palate, a ne tame. Ne žuri da naređuješ bratstvu, da sebi na vrat ne bi navalio breme tuđih grehova.

Razmatraj delanje svakoga dana, upoređuj ga sa delanjem prethodnog, i žuri da se ispraviš. Napreduj u vrlinama, kako bi stao bliže anđelima. Prebivaj u keliji ne danima, ne

mesecima, nego tokom mnogih godina, slaveći svog Vladiku dan i noć i ugledajući se na heruvime. Ako tako počneš, tako ćeš i završiti. Idući uskim putem za kratko vreme svoga podvižništva, ti ćeš, po blagodati Božijoj, ući u raj sa sijajućim svetilnikom duše, radujući se sa Hristom u vekove. Amin.

Beseda o podvižništvu. Šta treba da krasi monaha?

Monah, pre svega, treba da stekne negramžljivi život, telesnu samoću, doličan izgled, odmeren glas i pristojan govor; hranu i piće treba da uzima tiho i uzdržano; u prisustvu starijih treba da ćuti; mudre treba da sluša, a prema jednakima da ima ljubav; nižima od sebe treba da daje savet pun ljubavi; da se uklanja od pokvarenih, plotskih i sujetnih ljudi; više da misli, a manje da govori; da izbegava drskost u govoru i preterivanje u razgovorima; da nije podsmešljiv, već da se ukrašava sramežljivošću; da pogled obara dole, a dušu uznosi gore; da na prigovore ne uzvraća prigovorima; da je pokoran; da se trudi svojim rukama; da se svagda seća poslednjih; da se sa nadom raduje; da trpi skorbi; da se neprestano moli; da na svemu zahvaljuje; da pred svima bude smiren; da mrzi uobraženost; da bude trezvouman i da srce čuva od zlih pomisli; da kroz izvršavanje zapovesti sabira riznicu na nebu; da preispituje svoje svakodnevne pomisli i postupke; da se ne upušta u žitejske brige i suvišne razgovore; da se ne zanima za život nemarnih ljudi, već da se ugleda samo na život svetih otaca; da se raduje, a ne da zavidi onima koji napreduju u vrlini; da saoseća sa onima koji pate; da plače sa njima i mnogo tuguje zbog njih, a ne da ih okrivljuje; da ne prekoreva onoga koji se odvraća od greha i da nikada ne opravdava samog sebe, smatrajući se najgrešnijim pred Bogom i pred ljudima; da urazumljuje nepristojne; da teši malodušne, da pripomaže bolesnima; da pere noge svetiteljima; da se stara o gostoprimstvu i bratoljublju; da je sa istovernima u miru, a da se od čoveka jeretika uklanja; da čita opšteprihvaćene knjige, a da odbačene uopšte ne uzima u ruke; da o Ocu, Sinu i Svetom Duhu ne raspravlja, nego da odvažno govori i misli o nestvorenoj i jedinosušnoj Trojici i da onima koji pitaju odgovara da treba da se krste kao što su prihvatili, da veruju kao što su se krstili, i da proslavljaju kao što su poverovali; da čini i govori dobro; da se uopšte ne zaklinje; da ne daje srebro u zalog; da ne daje žito, vino i ulje pod kamatu; da se uzdržava od neumerenog života, i od pijanstva, i od žitejskih briga; da se ni prema kome ne odnosi podlo; da ni o kome ne govori loše; da ne ogovara, niti da uopšte sa zadovoljstvom sluša ogovaranje; da ne veruje odmah onome što se o nekome govori; da se ne prepušta srdžbi; da se ne pokorava želji; da se ne srdi uzalud na bližnjeg; da ni prema kome ne oseća nezadovoljstvo; da ne uzvraća zlom na zlo; da radije trpi da mu se rugaju, negoli da se ruga; da bude bijen, negoli da bije; da podnese uvredu, negoli da vređa; da podnese lišavanje, negoli da drugoga nečeg liši.

Monah iznad svega treba da se uzdržava od viđanja sa ženama i od pijenja vina. Jer, vino i žene razvraćaju razborite (Sir.19,2). Ispunjavajući po mogućnosti zapovesti Gospodnje, on ne

treba da pada u uninije, nego da od Njega očekuje nagradu i pohvalu. On treba da želi sladost večnog života i da uvek pred očima ima Davidovu izreku koja govori: Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Kao sin, on svim srcem, svom snagom, mišlju i silom treba da voli Boga, a kao sluga da ima strahopoštovanje pred Njim, da ga se boji i mu se povinuje. Sa strahom i trepetom on treba da gradi svoje spasenje, da gori duhom; da se obuče u sveoružje Duha Svetoga; da ne trči kao na nepouzdano i da se ne podvizava kao onaj koji bije vetar (1.Kor.9,26); da savlađuje neprijatelja u slabosti tela i duševnom siromaštvu; da vrši sve što je zapoveđeno i da sebe naziva nepotrebnim; da blagodari svetom, slavnom i strašnom Bogu; da ništa ne čini iz nadmenosti i taštine, nego Boga radi i radi ugađanja Njemu, budući da Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps. 52,5); da se uopšte ne hvali, da ne govori hvale sebi samom i da mu nije ugodno da sluša kada ga drugi hvali; da uvek služi u potaji, a ne da bi ljudi videli; da ište pohvalu samo od Boga i da pomišlja o strašnom i slavnom Njegovom dolasku, o odlasku odavde, o dobrima koja su pripremljena pravednicima, a isto tako i o ognju koji čeka đavola i anđele njegove; da se iznad svega seća reči apostolske: Jer mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18) i da ubuduće govori sa Davidom: Oni koji čuvaju zapovesti Njegove imaće veliku nagradu (Ps.18,12), veliko uzdarje, vence pravde, večnu hladovinu, beskrajni život, neizrecivu radost, nepropadljivo boravište na nebesima kod Oca i Sina i Svetoga Duha ‐ istinitog Boga, gledanje licem u lice, likovanje sa anđelima, sa ocima, sa patrijarsima, s prorocima, sa apostolima, sa mučenicima, sa ispovednicima i sa onima koji su od iskona ugodili Bogu. I mi sami se potrudimo da budemo sa njima po blagodati Gospoda našega Isusa Hrista, kome neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.

Beseda o podvižništvu

Čovek je stvoren po obrazu i po podobiju Božijem. Greh je, pak, navodeći dušu na strasne želje, unakazio lepotu obraza. Bog, koji je stvorio čoveka, jeste istinski život. Zbog toga je onaj ko je izgubio podobije Božije, ujedno izgubio i opštenje sa životom. Stoga je nemoguće da onaj ko je izvan Boga, bude u blaženom životu. Prema tome, vratimo se prvobitnoj blagodati od koje smo se otuđili kroz greh i ponovo se ukrasimo po obrazu Božijem, bestrašćem se upodobivši Tvorcu. Jer, onaj ko je kroz to upodobljavanje, koliko je moguće, postigao bestrašće Božije prirode, u duši svojoj je obnovio obraz Božiji. A ko se, pak, upodobio Bogu na navedeni način, bez sumnje je stekao i podobije Božanstvenog života, neprekidno prebivajući u večnom blaženstvu. Stoga, ukoliko bestrašćem ponovo u sebi obnavljamo obraz Božiji, i ukoliko nam upodobljenje Bogu daruje beskrajni život, zanemarimo sve ostalo i upotrebimo sve svoje staranje na to da nam duša nikada ne bude obuzeta nikakvom strašću, te da nam misao, u naletima iskušenja, ostane postojana i nepokolebiva. Jer, tako ćemo postati pričesnici Božijeg blaženstva.

Kao potpora u takvom staranju služi devstvenost, naravno, ako joj se mudro pristupa. Jer, dar devičanstva se ne sastoji samo u uzdržavanju od rađanja dece. Čitav njegov život, i delanje, i narav treba da budu devičanski: svaki poduhvat bezbračnog treba da projavljuje netruležnost. Jer, može se i rečju bludeti, i okom preljubočinstvovati, i glasom se oskrnaviti i u srce primiti nečistotu, i neumerenošću u jelu i piću preći granice celomudrenosti. Onaj, pak, ko se kroz uzdržanje u svemu tome pridržava zakona devičanstva, zaista u sebi pokazuje savršenu i u svemu ostvarenu blagodat devstvenosti.

Zbog toga, ako želimo da se oblik naše duše, po podobiju Božijem ukrasi bestrašćem (čime bismo obreli život večni), treba da pazimo da ne postupimo u nečemu protiv zaveta i da ne budemo osuđeni poput Ananije. Jer, Ananija je u početku mogao da svoj imetak ne obeća Bogu. Međutim, pošto je, imajući u vidu ljudsku slavu i želeći da ljude zadivi svojom milostivošću, svoje imanje zaveštao Bogu, on je utajio deo vrednosti. Zbog toga je izazvao takav gnev Gospodnji (čiji izvršilac beše Petar), da čak ne pronađe ni dveri pokajanja. Onaj ko nije dao zavet strogog života, može, u skladu sa dozvolom i zakonom, da stupa u žitejske odnose i da ulazi u bračnu zajednicu. Međutim, onaj ko je već izrekao svoj zavet, treba da se čuva za Boga, kao jedan od sveštenih darova, kako telo, koje je zavetom obećano Bogu, ne bi oskrnavio ponovnim služenjem običnom životu, i kako ne bi bio osuđen radi krađe svetinje.

Ja imam u vidu ne samo jednu vrstu strasti (kao što misle oni koji smatraju da se podvig devstvenosti sastoji samo u čuvanju tela), nego strasna raspoloženja svake vrste. Onaj ko namerava da se sačuva za Boga ne treba da se oskrnavljuje nikakvim svetovnom pristrašćem. Onaj ko je Bogu dao zavet devstvenosti treba da se čuva gneva, zavisti, zlopamćenja, laži, gordosti, lutanja misli, neumesnih razgovora, želje da ima ono što se nema, nemarnosti prema zapovestima, raskošnih odeždi, ukrašavanja lica, nepriličnih i nepotrebnih sastanaka i razgovora. Jer, prepuštanje nečemu od toga skoro je jednako opasno kao prebivanje u grehu, od koga se odrekao. Jer, sve što se čini iz strasti, na neki način šteti duševnoj čistoti i ometa božanstveni život. Onaj ko se odriče sveta treba da ima u vidu da Božiji sasud, tj. sebe ne oskrnavi nekom strasnom upotrebom.

On naročito treba da shvati da je, izabravši anđelski život, prekoračio granice ljudske prirode i potčinio se pravilima života bestelesnih. Jer anđelskoj prirodi je svojstveno da je slobodna od bračne sveze, da se ne zanima ni za kakvu drugu lepotu, nego da neprestano gleda u lice Božije. Stoga je onaj ko stupi u anđelski čin i oskrnavljuje se ljudskim strastima nalik na kožu risa, kod koga dlaka nije ni potpuno bela, ni potpuno crna, već išarana mešavinom raznih boja, tako da ne spada ni u crne, ni u bele.

Neka to bude neko opšte pravilo za one koji su odabrali uzdržljiv i čist život. Međutim, pošto je potrebno da se detaljno razmotre i posebni slučajevi, navešćemo neke kratke napomene.

Oni koji se udaljuju od uobičajenog života i koji se podvizavaju za božanstveni život, neka se ne trude sami, niti pojedinačno. Jer, za takav život je nužno svedočanstvo, kako bi se izbeglo lukavo podozrenje. Duhovni zakon zahteva da onih koji kušaju tajanstvenu pashu ne bude manje od deset. Pri tome, bolje je da onih koji se skupa podvizavaju u duhovnom životu bude više, nego manje od desetorice.

Predvodnik u uzornom životu neka bude jedan, izabran od ostalih posle ispitivanja njegovog života, naravi i prikladnog ponašanja u svemu i pošto se uzmu u obzir i godine njegovog života. Jer, ljudi su po prirodi skloni da poštuju starost. Neka on nad bratstvom, tj. nad onima koji mu se dobrovoljno povinuju iz odanosti i smirenoumlja, ima vlast po kojoj nikome u zajednici nije dozvoljeno da se suprotstavlja njegovoj volji, tj. kada zapoveda nešto što je usmereno na priličnost i strogost života. Jer, kao što kaže apostol, ne treba se protiviti vlastima koje su od Boga ustanovljene, budući da se osuđuju oni koji se suprotstavljaju uredbi Božijoj (Rim.13,1‐2). Ostala bratija treba da su uvereni da starešini nije slučajno, nego po milosti Božijoj data takva vlast, kako bi se napredovanje po Bogu sprovodilo bez prepreka: jedan predlaže sve što je duši korisno i prilično, a ostali odano prihvataju dobre savete. Pošto je potrebno da zajednica bude savršeno poslušna i potčinjena starešini, neophodno je da se izabere iguman čiji život će za one koji se ugledaju na njega biti uzor svega dobrog. On treba, kao što kaže apostol, da bude trezven, mudar, pošten, kadar da poučava (1.Tim.Z,2). Meni se čini da njegov život ne treba ispitati samo u pogledu godina, tj. da li je star (budući da sedu kosu i bore može pratiti [nezrela] mladalačka narav). Naprotiv, naročito treba ispitati da li njegovu narav i ponašanje ubeljuje blagoljepije koje čini da sve što govori ili dela može zajednici da posluži kao zakon i pravilo.

Onima koji provode takav život priliči da smisle način prehrane koji bi bio u skladu da onim što predlaže apostol: Mirno radeći jedite svoj hleb (2.Sol.Z,12). Njihovim radom treba da rukovodi neki starac koji je osvedočen u časnom životu. On će raspoređivati dela njihovih ruku na najnužnije potrebe, kako bi se izvršila i zapovest koja nalaže da se u znoju lica nalazi hrana (Post.3,19), i kako bi pristojnost vladanja ostala besprekorna i bez zamerke, budući da neće imati nikakve neophodnosti da se pojavljuju u narodu radi životnih potreba.

Najbolja granica i pravilo uzdržavanja neka bude sledeće: ne težiti ni nezi, ni zlostavljanju tela, nego izbegavati neumerenosti. Tako telo neće otežati i postati nemirno, niti će postati bolesno i ostati bez snage za izvršavanje zapovesti. Jer, za dušu su podjednako štetna oba slučaja: i kada je telo nepokorno (od suviška zdravlja se prepuštajući besnim porivima), i kada je od bolesti iznureno, raslabljeno i nepokretno (tada duša nema vremena da slobodno upućuje poglede gore, već je po neophodnosti obuzima osećanje bola, usled čega slabi, pritisnuta zlopaćenjem tela).

Stoga neka upotreba bude srazmerna potrebi. Ni vina se ne treba gnušati, ako se uzima radi lečenja. Njega se ne treba prihvatati bez potrebe. Isto tako i sve ostalo neka služi potrebama, a ne hirovima onih koji se podvizavaju.

I neka čitav život bude zapravo vreme molitve. Međutim, pošto naporima psalmopojanja i klečanja treba davati predah povremenim prekidima, [vreme za molitvu] treba prilagođavati časovima koje su svetitelji odredili za molitvoslovlje. Tako veliki David kaže: U po noći ustajah da te slavim za pravedne sudove tvoje (Ps.119,62). Njega, kao što vidimo, slede Pavle i Sila koji oko ponoći hvale Boga u tamnici (Dap.16,25). Potom, isti Prorok kazuje: Uveče i izjutra i u podne (Ps.55,17). I dolazak Duha Svetog se zbio trećeg časa, kao što znamo iz Dela. Farisejima, koji su se podsmevali učenicima zbog raznovrsnosti jezika kojima su govorili, Petar kaže: Nisu pijani... jer je tek treći čas dana (Dap.2,15). Deveti čas napominje stradanje Gospodnje, koje se zbilo radi našeg života. Međutim, pošto David govori: Sedam puta na dan hvalim te za sudove pravde tvoje (Ps.118,164), i pošto pomenuta vremena molitve ne ispunjavaju sedmocifren broj molitava, podnevnu molitvu treba podeliti na molitvu pre i posle uzimanja hrane, kako bi i nama, prilikom svakog dnevnog kruga, kao uzor služilo pravilo: ʺSedam puta na dan hvaliti Bogaʺ.

U prebivalište podvižnika ne treba da ulaze žene. Ni svi muškarci ne treba da ulaze, već samo oni kojima je starešina dozvolio. Jer, oni koji bez potrebe ulaze često u srcima ostavljaju niz neprikladnih reči i beskorisnih priča: sa praznim, pak, rečima unose se i isprazne i nepotrebne pomisli. Stoga neka bude opšte pravilo da oni koji dolaze o svojim potrebama razgovaraju samo sa starešinom i od njega dobijaju odgovore. Ostali neka ne odgovaraju ljubiteljima sujetnih razgovora, kako ne bi bili uvučeni u kolo praznih reči.

Neka svi imaju zajedničku ostavu i neka se ništa ne naziva ličnim vlasništvom ‐ ni odeća, ni obuća, niti bilo šta od onoga što služi za telesne potrebe. Njihova upotreba neka bude u vlasti starešine, kako bi svako iz zajedničkog koristio ono što mu je potrebno.

U tom opštežiću zakon ljubavi ne dozvoljava posebna prijateljstva i druženja. Jer, pojedinačne pristrasnosti, po prirodi stvari, mnogo štete opštoj saglasnosti. Naprotiv, svi treba da gledaju jedan drugoga sa podjednakom raspoloženjem, kako bi u čitavoj zajednici vladala ista mera ljubavi. Ukoliko se pronađe neko ko pod nekim izgovorom ima veću ljubav prema monahu bratu, ili rođaku, ili prema nekome drugom, neka se opomene, budući da nanosi uvredu zajednici. Jer, izobilje naklonosti prema jednoj osobi razotkriva veliki nedostatak ljubavi prema drugima.

Kazne osuđenome zbog nekakvog sagrešenja neka budu u skladu sa grehom. [Kazna može biti]: zabrana da stoji zajedno sa drugima prilikom psalamopojanja; odstranjivanje iz opštenja u molitvi; udaljavanje od uzimanja hrane. Pri tome će onaj koji je postavljen da brine o opštoj pristojnosti prema značaju prestupa odrediti kaznu onome koji je pogrešio.

Prisluživanje zajedničkom saboru neka bude po redu: neka dvoje na smenu tokom jedne nedelje vode svu brigu koju zahteva potreba, kako bi i nagrada za smirenoumlje bila opšta, kako nikome ne bi bilo moguće da čak ni u prekrasnom ima prednost pred bratstvom, i kako bi i odmor svima podjednako bio pružen. Jer, naizmenični umor i odmor onima koji rade trud čine neosetnim.

Starešina manastira ima vlast da, po svom nahođenju, dozvoljava nužne izlaske. Onima, pak, kojima je korisno, on nalaže da ostaju u obitelji i bave se domaćim poslovima. Jer, često u mladom telu, i pored svih nastojanja da se iscrpe uzdržanjem, nikako ne vene snaga uzrasta, što za one koji izlaze postaje povod za strasti. Stoga onaj ko po naponu tela izgleda mlad, neka ne pokazuje privlačnu spoljašnjost, skrivajući je sve dotle dok spoljašnjost ne dođe u dolično stanje.

Ništa kod njih ne treba da bude povod za gnev, ili zlopamćenje, ili zavist, ili tvrdoglavost: ni izgled, ni pokret, ni reč, ni prodoran pogled, ni izraz lica, niti bilo šta drugo što obično budi gnev kod onih koji žive zajedno sa drugima. Onaj, pak, ko padne u nešto slično ne može imati izvinjenje za svoje sagrešenje u tome što je sam ranije podneo nešto uvredljivo: jer, ono što je rđavo ostaje rđavo, ma u kom vremenu se usudili da ga učinimo.

Svaka zakletva neka bude prognana iz zajednice podvižnika. Umesto zakletve i oni koji govore i oni koji slušaju neka prihvate klimanje glavom ili saglasnost koja se potvrđuje rečju. Onaj ko ne poveruje jednostavnom potvrđivanju, izobličiće sopstvenu savest, tj. da još nije postigao istinoljubivost u reči. Zbog toga starešina treba da ga priključiti onima koji greše i da ga urazumi lekovitom kaznom.

Pošto protekne dan i pošto se svako delo, bilo telesno ili duhovno, privede kraju, pre usnuća svačija savest treba sopstveno srce da podvrgne ispitivanju. I ono što je neprilično (ukoliko se nađe), bilo pomisao na zabranjeno, bilo nedostojna reč, bilo lenjost u molitvi, bilo nemarnost u psalamopojanju, bilo želja za svetovnim životom ‐ treba otkrivati zajednici, kako bi slabost onoga koji je upao u zlo bila izlečena opštom molitvom.

Beseda o podvižništvu

Podvižnički život ima jedan cilj ‐ spasenje duše. Stoga sve što može da doprinese toj nameri treba držati sa strahom, kao Božanstvenu zapovest. Jer, i same Božije zapovesti nemaju u vidu ništa drugo do spasenje onoga ko ih ispunjava.

Oni koji ulaze u kupaonicu skidaju svoju odeću. Tako i oni koji stupaju u podvižnički život treba da, oslobodivši se od svake žitejske veštastvenosti, vode mudroljubivi život. Prvo o čemu Hrišćanin treba da pobrine jeste da se oslobodi od raznovrsnih i različitih poročnih sklonosti koje skrnave dušu. Onaj, pak, ko teži uzvišenom životu, osim prethodnog, treba da se odrekne imovine, budući da briga i staranje o veštastvenom

izazivaju veliku rasejanost u duši. Kada mnogi stupaju u zajednicu, imajući u vidu cilj spasenja, treba pre svega da se učvrste [u nameri] da imaju jedno srce, jednu volju, jednu želju i, kao što zapoveda apostol, da sva punota sabranja bude jedno telo, sačinjeno od različitih udova (1.Kor.12,12). U tome se, pak, ne može uspeti ukoliko se ne prevlada običaj da se bilo šta naziva ličnim vlasništvom ‐ bilo odeća, bilo sasud, bilo nešto drugo što se koristi u zajedničkom životu. Jer, svaka stvar treba da služi potrebi, a ne onome ko je poseduje. Velikom telu ne pristoji mala odeća, ni malome velika, nego svakome priliči i koristi ona koja mu je srazmerna. Tako je i sa svim ostalim: ležajem, posteljom, toplom odećom, obućom. Oni treba da pripadaju onome kome su najpotrebniji, a ne onome ko ih poseduje. Jer, kao što se leči ranjenik, a ne zdravi, tako i ono što je izmišljeno radi staranja o telu ne uživa onaj koji živi raskošno, nego onaj kome je potreban pokoj.

Ljudi imaju različite naravi i ne rasuđuju svi podjednako o onome što je korisno. Stoga, da ne bi nastupilo rastrojstvo ukoliko svako bude živeo po sopstvenoj volji, treba postaviti za rukovodioca čoveka koji je pred svima posvedočen kao razborit, postojan i strog u životu. Tako će ono što je u njemu dobro postati zajedničko svima koji se na njega ugledaju. Ako mnogi živopisci budu oslikavali crte istoga lica, sva izobraženja će biti međusobno slična, budući da su slična sa jednim licem. Isto tako će u mnogim naravima podjednako blistati dobar način života ukoliko svi budu težili podražavanju naravi jednoga. Stoga će izborom jednoga postati nedejstvena sva pojedinačna proizvoljenja. Prema najprevashodnijem će se saobražavati svi koji ga slede, povinujući se. apostolskoj zapovesti koja nalaže da se svaka duša pokorava vlastima koje vladaju, budući da će oni koji se protive primiti osudu na sebe (Rim.13,1‐2).

Istinska i savršena poslušnost potčinjenih nastavniku iskazuje se u tome da se, prema savetu starešine, ne samo uzdržavaju od nepriličnog, nego da bez njegove volje ne čine ni ono što je pohvalno. Jer, uzdržanje i svako zlopaćenje tela je korisno. Međutim, onaj ko, idući za sopstvenim stremljenjima, čini ono što mu je ugodno i ne povinuje se savetu starešine, čini sagrešenje koje prevazilazi njegov podvig. Jer, onaj ko se suproti vlasti protivi se uredbi Božijoj (Rim.13,2). Osim toga, nagrada za poslušnost je veća od nagrade za napredak u uzdržanju.

Međusobna ljubav treba u svima da bude jednaka i opšta, kao što čovek po prirodi voli svaki od svojih udova, u jednakoj meri želeći zdravlje čitavom telu. Jer, patnja svakog uda pričinjava podjednako nespokojstvo telu. Stradanje svakog bolesnog organa podjednako se tiče čitavog tela, premda jedni organi imaju prednost u odnosu na druge. Stradanje oka i prsta na nozi može biti jednako. Međutim, mi se ne staramo podjednako o jedno i o drugom. Tako je potrebno da u svakome prema svima koji žive u toj zajednici postoji saosećajno raspoloženje i ljubazan odnos. Ipak, veće poštovanje će, kao što je pravo, svako imati prema onima koji su korisniji. Ali, pošto su svi neizostavno obavezni da vole jedni druge sa podjednakim raspoloženjem, za zajednicu je uvredljivo ukoliko postoje nekakva posebna pobratimstva i drugarstva. Jer, onaj ko jednog voli iznad drugih razotkriva da u

sebi nema savršene ljubavi prema drugima. Stoga iz zajednice moraju jednako biti prognani i nedostojna svađa i posebna naklonost. Jer, iz svađe nastaje mržnja, a od posebnog prijateljevanja i bliskosti proizilaze sumnjičavost i zavist. Naime, kršenje jednakosti kod onih koji su zapostavljeni uvek izaziva i proizvodi zavist i neprijateljstvo. Stoga smo od Gospoda i primili zapovest da podražavamo Njegovu blagost: On svojim suncem podjednako obasjava i zle i dobre (Mt.5,45). Kao što Bog svima daje mogućnost da podjednako učestvuju u svetlosti, tako i Božiji podražavatelji treba da na sve izlivaju opšti i ravnodelni zrak ljubavi. Jer, gde nedostaje ljubav, obavezno nastupa mržnja. Ako je, pak, kao što kaže Jovan, Bog ljubav (1Jn.4,16), onda je, po svoj prilici, mržnja ‐ đavo. Onaj ko ima ljubav, u sebi ima Boga, a onaj ko mrzi, u sebi čuva đavola. Prema tome, ljubav u svima i prema svima treba da bude ista i podjednaka, dok poštovanje treba da se ukazuje svakome prema dostojanstvu. Kod ljudi koji su međusobno tako povezani telesno srodstvo ne treba da ima prednost s obzirom na ljubav. Onaj ko [u toj zajednici] ima brata po telu, ili sina, ili kćer, tj. srodnika, ne treba da ima i posebno raspoloženje, koje će se razlikovati od raspoloženja prema drugima. Jer, onaj ko u tome sledi prirodu, pokazaće da se nije potpuno oslobodio prirodnih okova i da se još upravlja po telu.

Beskoristan govor i rasejavanje razgovorom u neprikladno vreme treba da budu zabranjeni. Nasuprot tome, treba govoriti samo o onome što je korisno za nazidavanje duši. Međutim, i o korisnom treba govoriti pristojno, u pogodno vreme, i to samo onima kojima je dozvoljeno. Onaj ko je potčinjen treba da čeka dozvolu od onoga ko je stariji. Šaputanje, došaptavanje na uho, kao i znakovi koju se daju pokretima treba da budu prognani. Jer, šaputanje navodi da se sumnja na ogovaranje, a znaci kretnjama mogu poslužiti kao povod da brat pomisli da od njega skrivaju nekakvu lošu nameru. Sve to, pak, predstavlja začetak mržnje i podozrenja. Kada međusobni razgovor o nečemu bude nužan, jačinu glasa treba da određuje sama potreba: sa onim ko je blizu treba razgovarati tihim glasom, a sa onim ko je daleko treba povisiti glas. Međutim, onaj koji nekoga savetuje ili koji nešto zapoveda ne treba da koristi jak i preteći glas: tako nešto, kao uvredljivo, ne treba da se događa u zajednici.

Nije dozvoljeno da se podvižničko boravište napušta, osim radi određenih i neophodnih izlazaka.

Budući da postoje zajednice ne samo muškaraca, nego i devojaka, sve što je do sada rečeno treba da predstavlja zajedničko pravilo i za jedne i za druge. Treba, međutim, znati da veću i prevashodniju pristojnost zahteva život žena, tj. njihovo napredovanje u negramžljivosti, u bezmolviju, u poslušnosti, u druželjublju, njihova strogost koja se odnosi na napuštanje manastira, čuvanje od susreta, uzajamna naklonost, izbegavanje posebnih naklonosti. U svemu tome sa posebnom brižljivošću treba da se odvija život devojaka.

Ona kojoj je povereno da se stara o doličnosti ne treba da traži ono što je ugodno sestrama, niti da se brine o tome da zasluži njihovu blagonaklonost, čineći im po volji, već da se uvek drži dostojanstvenosti, budeći strah i poštovanje. Jer, ona mora da zna da će Bogu odgovarati zbog zajedničkih sagrešenja protiv dužnosti. I svaka koja živi u zajednici neka od igumanije ne traži ono što je ugodno, nego što je korisno i prilično, te neka ne ulazi u razmatranje onoga što joj zapovedaju. Jer, navika u tome predstavlja priučavanje bezvlašću i jeste njegova posledica. Mi zapovesti Božije prihvatamo bez ispitivanja, znajući da je sve Pismo bogonadahnuto, i korisno za učenje (2.Tim.Z,16). Neka sestre tako prihvataju i naredbe igumanije: bez ispitivanja, sa revnošću, ne sa žalošću ili prinudno (2.Kor.9,7). Neka one izvršavaju svaku zapovest, kako bi njihovo poslušanje bilo nagrađeno. Pri tome, one ne treba da prihvataju samo pouke koje se odnose na strogost života. Naprotiv, ako nastavnica zabranjuje post ili savetuje da se uzme hrana radi okrepljenja, ili nešto drugo što služi za olakšanje radi potrebe, neka sve jednako izvršavaju sa uverenjem da je ono što je ona rekla zakon.

Ukoliko bude potrebno da se porazgovara o nečemu ili sa nekim od muškaraca, ili sa onim koji se stara o poslu, ili sa drugim čovekom koji može da bude koristan u stvari o kojoj se radi, neka razgovara nastojateljica u prisustvu jedne ili dve sestre, kojima zbog života i zbog godina više nije opasno da se susreću i da razgovaraju sa bilo kime. A ako sestra samostalno smisli nešto korisno, neka izloži igumaniji i preko nje kaže ono što treba reći.


OPŠIRNA PRAVILA izložena u pitanjima i odgovorima

PREDGOVOR

Po blagodati Božijoj, u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, mi smo se sastali zajedno, stavljajući pred sebe isti cilj blagočastivog života: vi iz očigledne težnje da naučite nešto od onoga što je neophodno za spasenje, a ja stoga što imam dužnost da objavljujem pravedne sudove Božije, budući da se noću i danju sećam apostolskih reči: Tri godine dan i noć ne prestajah poučavati sa suzama svakoga od vas (Dap.20,31). Osim toga, ovo vreme je vrlo pogodno, dok mesto pruža punu tišinu i zaklonjenost od svakog spoljašnjeg šuma.

Pomolimo se, dakle, skupa jedni za druge, tj. da ja na vreme dajem obrok (Lk.12,42) svojim saslužiteljima, a vi da primite pouku kao dobra zemlja, te da donesete savršen i mnogostruk rod u pravdi, kao što je napisano (Mt.13,23).

Stoga vas, dakle, molim ljubavlju Gospoda našeg Isusa Hrista, koji dade sebe za nas (Tit.2,14), da se najzad pobrinemo za duše svoje: ožalostimo se zbog ispraznosti prethodnog života, počnimo da se podvizavamo za budući [život] u slavu Boga i Njegovog Hrista i Svetoga Duha, kome se klanjamo. Napustimo lenjost i raslabljenost, kako ne bismo, zbog nerada izgubivši sadašnje i početak dela odlažući za sutra i za naredne dane, i kad nas Onaj koji traži duše naše nađe prazne od dobrih dela, bili lišeni radosti bračne ložnice i uzalud i beskorisno plakali, jadikujući zbog zlo provedenog vremena života, premda već više ništa neće pomoći onima koji se raskajavaju. Sad je najpogodnije vreme, govori apostol, sad je dan spasenja (2.Kor.6,2). Ovaj vek je vek pokajanja, a onaj ‐ nagrade; ovaj delanja, a onaj ‐ uzdarja; ovaj trpljenja, a onaj ‐ utehe. Sada je Bog pomagač onima koji se obraćaju od zlog puta, a onda će biti strašan i neumoljiv istraživač ljudskih dela, reči i pomisli. Sada se koristimo Njegovim dugotrpljenjem, a onda ćemo poznati pravosuđe: jedni će ustati na večne muke, a drugi za večni život, i svako će primiti po delima svojim. Dokle ćemo odlagati poslušnost Hristu, koji nas poziva u svoje nebesko Carstvo? Zar se nećemo otrezniti? Zar se nećvmo okrenuti od običnog života ka jevanđelskoj strogosti? Zar nećemo držati pred očima onaj Strašni i slavni dan Gospodnji, u koji će oni koji se po delima svojim približavaju desnoj strani Gospoda primiti Carstvo nebesko, dok će one koji su zbog nedostatka dobrih dela odbačeni na levu stranu sakriti ognjena geena i večna tama. Jer, rečeno je: Onde će biti plač i škrgut zuba (Mt.25,30).

Mi, doduše, velimo, da želimo nebesko Carstvo, ali se ne brinemo o onome čime bismo ga mogli zadobiti. Ne trudeći se oko zapovesti Gospodnjih, mi po sujeti svoga uma držimo da ćemo dobiti iste počasti kao i oni koji su se grehu protivili do smrti. Ko je ikad, sedeći ili spavajući kod kuće u vreme sejanja, kad nastane žetva naručje napunio snopovima? Ko li je nabrao grožđa sa čokota koji nije sam uznegovao. Rod imaju oni koji se trude, a počasti i venci pripadaju pobednicima. Ko bi ikad dao venac onom ko se nije ni pokazao pred protivnikom, kada, po apostolu (2.Tim.2,5), ne treba samo pobediti, nego i boriti se po pravilu, tj. ne propustiti ni najmanje od onog što je propisano. Jer, rečeno je: Blago sluzi onome koje ga gospodar njegov, došavši, nađe, da čini tako (Lk.12,43), i: Ako si prineo pravo, a nisi pravo podelio, zgrešio si (Post.4,7).

Čim pomislimo da smo izvršili neku od zapovesti (ne mogu da kažem da smo je zaista izvršili, budući da su po zdravom shvatanju Pisma sve vezane jedna za drugu, tako da se pri narušavanju jedne svakako narušavaju i sve ostale), mi više ne očekujemo gnev za one koje smo zanemarili, nego samo počasti za onu koju smo navodno ispunili. Onaj kome je povereno deset talanata i koji utaji jedan ili dva, a ostale vrati, neće se smatrati poštenim što je vratio veći deo, već će se nazvati uvredljivcem i gramžljivim zbog manjeg dela koji je proneverio. I šta govorim: ʺProneverioʺ. Ta, i onaj kome je poveren jedan talanat, i koji je

potom vratio sve što je primio, beše osuđen stoga što nije ništa dodao onome što je primio. Onaj ko je deset godina poštovao oca, pa mu je onda zadao samo jedan udarac, ne smatra se dobrotvorom, nego se osuđuje kao oceubica. Idite, veli Gospod, i naučite sve narode... učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio, a ne da jedno drže, a drugo zanemaruju (Mt.28,19‐28). I apostol piše slično tome: Nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se služba ne kudi, nego se u svemu pokažite kao sluge Božije (2.Kor.6,3‐4). Jer, kad nam ne bi sve bilo potrebno radi spasenja, sve zapovesti ne bi ni bile zapisane, niti bi bilo zapoveđeno da se sve moraju držati.

Kakva mi korist od drugih uspeha ako ću biti kriv paklu ognjenom kada brata nazovem budalom (Mt.5,22)? Kakva je korist [čoveku] što je slobodan od mnogih, ako ga jedan drži u ropstvu? Jer, rečeno je: Koji čini greh rob je grehu(Jn.8,34). Kakva je korist [čoveku] koji se izbavio od mnogih stradanja, ako mu je telo povređeno jednom mučnom bolešću? ʺPrema tome, reći će neko, mnogim Hrišćanima, koji ne drže sve zapovesti, ne vredi ništa što drže samo neke od njihʺ. Ovde je dobro setiti se blaženoga Petra kome je, posle tolikih uspeha i tolikih ublažavanja, samo zbog jedne reči bilo rečeno: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom (Jn.13,8). Da i ne govorimo da ta jedna reč nije projavljivala lenjost i nemarnost, već poštovanje i pobožnost.

Uostalom, reći će drugi: ʺNapisano je: Svako koji prizove ime Gospodnje spašće se (Joilj 2,32), tj. za spasenje je dovoljno da [čovek] samo prizove ime Gospodnjeʺ. Međutim, neka i on čuje šta veli apostol: Kako će prizvati Onoga u koga ne poverovaše (Rim.10,14). A ako ne veruješ, počuj Gospoda koji veli: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21). Uzaludan je trud čak i onome koji vrši volju Gospodnju, premda ne onako kako Bog hoće, niti iz osećanja ljubavi prema Njemu. Sam Gospod naš Isus Hristos o njima govori: Oni sve čine da ih vide ljudi. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju (Mt.6,5).

Otuda je apostol Pavle naučen da kaže: I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1.Kor.13,3).

Ukratko, ja primećujem tri različita raspoloženja u kojima je neizbežna poslušnost: mi se od zla uklanjamo stoga što se bojimo kazne (stanje roba); mi idemo za obećanjima nagrade i ispunjavamo ono što je naloženo radi sopstvene koristi (stanje najamnika); mi [činimo dobro] radi samog dobra i iz ljubavi prema Onome koji nam je dao zakon, radujući se što smo se udostojili da služimo tako slavnom i blagom Bogu (stanje sina).

Onaj ko iz straha bude ispunjavao zapovesti, neprestano se bojeći kazne za lenjost, neće jedno od naloženoga činiti, a drugo prenebregavati, nego će smatrati da je kazna za neposlušnost podjednako strašna. I premda se ublažava onaj ko se boji svega radi pobožnosti (Prič.28,14), ipak tvrdo stoji u istini i onaj ko može reći: Svagda vidim pred sobom Gospoda, jer mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Jer, on neće da izgubi iz vida ništa od onog što je neophodno. Osim toga, [rečeno je]: Blago čoveku koji se boji Gospoda. Zašto? Zato što silno

ljubi Njegove zapovesti (Ps.111,1). Onima koji se boje, pak, nije svojstveno da propuštaju nešto od onoga što je zapoveđeno, ili da ga ispunjavaju nemarno.

Ni najamnik, pak, neće ushteti da prestupi nešto od onog što je naloženo. Jer, kako će primiti platu za rad u vinogradu ukoliko nije izvršio sve što je naređeno? Ukoliko propusti samo nešto od onoga što je potrebno, on će učiniti da vinograd za gospodara postane beskoristan. I ko bi dao platu onome ko je kriv za štetu?

Treći slučaj predstavlja službu iz ljubavi. Koji će sin, imajući cilj da ugodi ocu i radujući ga u većim stvarima, ushteti da ga u manjim ožalosti, naročito ako se seća apostola koji veli: I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni(Ef.4,30).

Gde, pak, oni koji prestupaju većinu zapovesti hoće da budu uvršćeni? Oni ne služe Bogu kao Ocu, ne povinuju mu se kao Onome koji je dao velika obećanja, niti mu se pokoravaju kao Gospodu. Jer, On govori: Ako sam Otac, gde je slava moja? Ako sam Gospod, gde je strah moj (Mal.1,6). Kao što čovek koji se boji Gospoda silno ljubi Njegove zapovesti (Ps.111,1), tako se i prestupanjem zakona vređa Bog (Rim.2,23).

Pretpostavljajući slastoljubivi život životu po zapovestima, kako možemo očekivati blaženstvo, življenje sa svetima i radost sa anđelima pred licem Hristovim? Slična maštanja svojstvena su samo dečijem umu. Kako ću biti s Jovom, kada ni najobičnije nezgode nisam primao sa blagodarnošću? Kako ću biti sa Davidom, kada sa neprijateljem nisam bio velikodušan? Kako ću biti sa Danilom, kada Boga nisam iskao sa neprekidnim uzdržanjem i neuspavljivom molitvom? Kako ću biti sa svetiteljima, kada nisam išao njihovim tragom? Koji će podvigopoložnik biti toliko nerasudljiv da udostoji istih venaca i pobednika i onoga koji nije stupio u podvig? Koji je vojvoda razdavao jednake delove plena pobednicima i onima koji se nisu ni pojavili u boju?

Bog je blag, ali i pravedan. Pravednome je, pak, svojstveno da daje po zasluzi, kao što je napisano: Ublaži, Gospode, dobre i prave srcem. A one koji se uklanjaju na krive puteve, oteraće Gospod sa onima koji čine bezakonje (Ps. 124,4‐5). On je milostiv, ali i Sudija. Jer, rečeno je: Gospod voli milostinju i sud (Ps.32,5). Stoga i kaže: Milost i sud ću ti pevati, Gospode (Ps. 100,1). A mi smo naučili na kojima je milost, budući da je rečeno: Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani (Mt.5,7). Vidiš li kako On sa rasuđivanjem upotrebljava milost. On ne miluje bez rasuđivanja, niti sudi bez milosti. Jer, Gospod je milostiv i pravedan (Ps. 114,5). Stoga nemojmo poznavati samo (jednu) polovinu Boga, okrećući Njegovo čovekoljublje u povod za lenjost. Grmljavina i munje postoje stoga da dobrota ne bi bila prezrena. Onaj ko zapoveda suncu da obasjava, kažnjava i slepoćom. Onaj ko daje kišu, sipa i oganj. Jedno pokazuje blagost, a drugo strogost. Radi jednoga volimo, a radi drugoga se bojmo, da i nama ne bude rečeno: Ili prezireš bogatstvo dobrote Njegove i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva (Rim.2,4‐5).

Prema tome, pošto spasenje nije moguće bez dela koja odgovaraju zapovestima Božijim, i pošto nije bezopasno zanemarivati nešto od naloženoga (naime, strašno je prevaznošenje ‐ postaviti sebe sudijom Zakonodavca, te jedne Njegove zakone birati, a druge odbacivati), mi, podvižnici blagočašća, koji smo pretpostavili bezmolvan i bezmetežan život (koji potpomaže čuvanje jevanđelskih odredaba) uložimo zajedničku brigu i rasuđivanje kako nam ne bi promaklo ništa od onoga što nam je naloženo. Jer, ako Božiji čovek treba da bude savršen, kao što je napisano (2.Tim.Z,17) i kao što je pokazalo slovo koje je izloženo ranije, preko je potrebno da, posredstvom svih zapovesti, dostigne do mere rasta punote Hristove (Ef.4,13). Jer, i po Božanstvenom zakonu, životinja sa manom se ne prima za žrtvu Bogu, čak i ako je čista. Ono u čemu je svako neiskusan, neka predloži na zajedničko razmatranje. Jer, pri trudoljubivom razmatranju mnogih lakše će se naći ono što je sakriveno, budući da Bog, po obećanju Gospoda našeg Isusa Hrista, daje da nađemo ono što tražimo po učenju i podsećanju Svetoga Duha (Jn,14,26).

Meni obaveza nalaže [da propovedam], i teško meni ako ne propovedam Jevanđelje (1.Kor.9,16). Tako je i za vas opasno ukoliko se olenjite da ispitujete, ili ukoliko bez napora i neodlučno pristupite izvršavanju i ispunjavanju na delu onoga što vam je predano. Stoga Gospod govori: Reč koju ja govorih, ona će mu suditi u poslednji Dan (Jn. 12,48), i: Sluga koji je znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen, a koji nije znao, pa je zaslužio batine, biće malo bijen (Lk.12, 47). Pomolimo se, dakle, da i meni upravljanje rečju bude besprekorno, i da vama učenje bude plodonosno. Znajući da će reči bogonadahnutog Pisma stajati pred nama na Sudu Hristovom (budući da je rečeno: Izobličiću te i metnuću pred oči tvoje grehe tvoje ‐ Ps.49,21), pazimo trezvoumno na ono što se iznosi i sa usrdnošću požurimo da u delo privedemo Božanstvene pouke, s obzirom da ne znamo u koji će dan i čas Gospod naš doći.

OPŠIRNA PRAVILA izložena u pitanjima i odgovorima

Pitanje 1. O poretku i nizu zapovesti Gospodnjih.

Budući da nam je dopušteno da pitamo, najpre bismo želeli da naučimo da li postoji kakav redosled i niz u zapovestima Božijim, tj. da li je jedna prva, a druga ‐ druga, i tako redom, ili se sve stapaju međusobno, budući ravnočasne u odnosu na prvenstvo, tako da onaj ko je voljan može slobodno, kao kod kruga, započeti otkuda hoće?

Odgovor: Vaše pitanje je staro. Ono je davno postavljeno u Jevanđeljima. Zakonik je prišao Gospodu i rekao: Učitelju, koja je zapovest najveća u Zakonu. Gospod je odgovorio: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom

snagom svojom. Ovoje prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe (Mt.22,36‐39). Prema tome, sam Gospod je dao poredak svojim zapovestima. On je odredio da je prva i najveća zapovest o ljubavi prema Bogu. Druga, pak, po redu i slična njoj, ili ona koja joj služi kao dopuna i koja od nje zavisi, jeste zapovest o ljubavi prema bližnjem. Tako se iz navedenog i iz drugih sličnih mesta koja se nalaze u Bogonadahnutim Pismima može saznati poredak i niz svih Gospodnjih zapovesti.

Pitanje 2. O ljubavi prema Bogu, i o tome da ljudi po prirodi imaju naklonost prema zapovestima Gospodnjim i silu da ih ispunjavaju.

Kaži nam, dakle, najpre nešto o ljubavi prema Bogu. Jer, mi smo čuli da Boga treba ljubiti. Mi želimo da saznamo kako da uspemo u tome.

Odgovor: Ljubav prema Bogu se ne stiče učenjem. Jer, drugi nas nisu učili ni da se radujemo svetlosti, da smo privezani za život, niti da ljubimo roditelje i vaspitače. Isto tako, ili još mnogo pre, nauka o ljubavi Božijoj ne može doći spolja. Naprotiv, zajedno sa stvaranjem živog bića, tj. čoveka, u nas je kao seme posejan neki smisao (λογος σπερματικος), koji u samom sebi nosi težnju ka opštenju u ljubavi. Primivši taj smisao, oni koji su se učili Božijim zapovestima su ga, Božijom blagodaću, brižljivo obrađivali, blagorazumno negovali i dovodili do savršenstva. Pohvalivši, stoga, vaše staranje kao neophodno za [tu] svrhu, i ja ću se, uz pomoć Božiju i vaše molitve, potruditi da probudim iskru Božije ljubavi koja je sakrivena u vama, prema sili koju mi je dao Duh.

Uostalom, treba znati da je ljubav jedna vrlina koja svojom silom privodi u dejstvo i obuhvata svaku zapovest. Ko ima zapovesti moje i drži ih, govori Gospod, to je onaj koji me ljubi (Jn. 14,21), i još: 0 ovim dvema zapovestima visi sav Zakon i Proroci (Mt.22,40). Ipak, sada ne nameravam da se upuštam u pojedinosti, budući da bih na taj način neprimetno u jedan deo uključio čitavo učenje o zapovestima. Naprotiv, srazmerno svojim silama i postojećoj svrsi, ja ću vam napomenuti o ljubavi koju smo dužni Bogu. Najpre ću reći da smo dobijajući od Boga zapovesti, ujedno primili i sposobnost da ih sve izvršujemo. Na taj način mi ne možemo da negodujemo kao da se od nas traži nešto neobično, niti da se prevaznosimo kao da od sebe prinosimo nešto što prevazilazi ono što nam je dano. Delujući tom sposobnošću pravilno i kao što treba, pobožno ćemo provoditi vrlinski život. Budemo li, pak, ometali njeno dejstvo, skretaćemo u zlo.

Zlo se, naime, sastoji u lukavom upotrebljavanju onoga što nam je Bog dao radi dobrog cilja, tj. u upotrebljavanju nasuprot Hristovoj zapovesti. Vrlina, pak, koju Bog očekuje, sastoji se u korišćenju Božijih darova sa dobrom savešću i po Gospodnjoj zapovesti. Ako je to tako, i o ljubavi ćemo reći isto.

Primivši zapovest da ljubimo Boga, mi smo stekli i sposobnost da ga ljubimo, usađenu u nas pri samom stvaranju. Dokaz za to se ne nalazi spolja: svako se u to može osvedočiti sam od sebe i u sebi. Jer, u nama se po prirodi nalazi želja za dobrom, premda se, većinom, jednom čini dobrim jedno, a drugom drugo. Osim toga, ono što nam je svojstveno i srodno mi ljubimo i bez učenja. Najzad, mi dobrotvorima dobrovoljno ukazujemo svako raspoloženje. Šta je, međutim, divnije od Božanstvene lepote? Koja je predstava prijatnija od Božije velelepnosti? Koja duševna čežnja je tako živa i tako neizdržljiva kao želja koju Bog u njoj porađa, ukoliko je očišćena od svakog poroka? Ona tada sa istinskim raspoloženjem govori: Ranjena sam ljubavlju (Pes. 2,5). Zaista su neiskazivi i neizrecivi munjeliki odsjaji Božije krasote: ni reč ih ne može izraziti, ni sluh primiti. Ukažeš li na blesak danice, na sijanje meseca, ili na sunčevu svetlost ‐ sve će biti nemoćno da se uporedi sa [Njegovom] slavom: u poređenju sa istinskom svetlošću ono će biti tamnije, nego duboka noć i najstrašnija tama u odnosu na najsjajnije podne. Ta lepota se ne može videti telesnim očima: ona se postiže samo dušom i mišlju. Ozarivši nekoga od svetih, ona bi izazivala neizdrživu ranu čežnje. Stoga su oni, opterećivani ovim životom, govorili: Teško meni, jer se stranstvovanje moje produži (Ps.119,5); kada ću doći i pokazati se licu Božijem (Ps.41,3); umreti i sa Hristom biti je mnogo bolje (Fil.1,23); ožedne duša moja za Bogom silnim, živim (Ps.41,3); sad otpuštaš slugu svoga,

Gospode (Lk.2,29). Oni čije duše je dotakla Božanstvena želja postaju nezadrživi u svojoj čežnji, i ovaj život im postaje kao okov. Iz želje da bez prestanka sagledavaju Božanstvenu lepotu, oni su se molili da se posmatranje krasote Gospodnje produži na sav večni život (up. Ps.26,4). Prema tome, ljudi po prirodi teže ka lepom. U pravom, pak, smislu, lepo i dostojno ljubavi jeste blagost. Blag, međutim, jeste Bog. I pošto sve teži ka blagosti, znači da sve teži za Bogom.

Stoga, sve što činimo po proizvoljenju, u nama je [ujedno] prirodno, ukoliko nam pomisli nisu izopačene lukavstvom. I ljubav prema Bogu od nas se očekuje kao neophodan dug. Njeno odsustvo u duši smatra se za najnesnosnije zlo. Jer, otuđenje i udaljenost od Boga je nesnošljivije od muka koje se očekuju u geeni. Ono je teško za onog ko strada, kao što je očima teško ukoliko se liše svetlosti, ili živom biću kad se lišava života. Rođeni već po prirodi ljube roditelje. To pokazuje privezanost među beslovesnim [stvorenjima], kao i naklonost prema majci kod ljudi u najmlađem uzrastu. Stoga, nemojmo biti nerazumniji od dece i svirepiji od životinja, ostajući bez ljubavi prema Stvoritelju i otuđivanjem od Njega. Čak i kad ne bismo znali kakav je po blagosti svojoj, već samo zbog toga što smo od Njega primili biće, trebalo bi da ga bezmerno volimo, te da ga se sa svom nežnošću neprestano sećamo i prilepljujemo uz Njega, kao dečica uz majke. Dobrotvor je veći i od onih koje ljubimo po prirodi. Naklonost prema onima koji su nam učinili nešto dobro nije svojstvena samo ljudima, nego skoro i svim životinjama. Poznade, kaže se, vo svoga vlasnika, i magarac jasle gospodara svoga. Međutim, za nas nikako ne bi trebalo da se kaže ono što

sledi: Izrailj me, pak, ne poznade, ljudi moji ne shvatiše (Is.1,3). I treba li uopšte govoriti o psu i mnogim sličnim životinjama, koje pokazuju privezanost za one koji ih hrane?

Mi po prirodi imamo ljubav i raspoloženje prema dobročiniteljima i rešavamo se na svaki trud kako bismo im se odužili za njihovo dobročinstvo. Koje, međutim, reči mogu dostojno izobraziti Božije darove? Njih je tako mnogo da prevazilaze svaki broj. Osim toga, oni su tako veliki i važni da bi i jedan bio dovoljan da nas obaveže na svaku blagodarnost Darodavcu. Prećutaću o onima koji su, sami po sebi, izuzetni po veličini i prijatnosti, premda zaostaju za blistanjem većih, kao zvezde pred sjajem sunčevih zrakova. Jer, ja nemam dovoljno vremena da bih, ostavivši prevashodnije, blagost Dobročinitelja merio onim što je manje. Prema tome, neću govoriti o izlasku sunca, o mesečevim menama, o prijatnosti vazduha, o smeni godišnjih doba, o vodi iz oblaka, o vodi iz zemlje, o samom moru, o celoj zemlji, o onom što niče iz zemlje, o živim stvorovima u vodi, o vrstama živih bića u vazduhu, o hiljadama razlika među životinjama. I sve je to naznačeno da služi našem životu.

Jedno, pak, čak i kad bismo hteli, ne možemo mimoići. O jednom daru uopšte ne može da prećuti onaj ko ima zdrav um i smisao. Doduše, o njemu je još teže govoriti kao što priliči. Naime, Bog je stvorio čoveka po svom obrazu i podobiju, udostojio ga bogopoznanja, ukrasio ga darom slovesnosti iznad svih živih bića, dao mu da se naslađuje bezmernim lepotama raja, postavio ga za vladara nad svim što je na zemlji. [Štaviše], i kad ga je zmija prevarila i kad je pao u greh, a kroz greh u smrt i sve što je nje dostojno, On ga nije prezreo, već mu je najpre u pomoć dao zakon, zatim postavio anđele da ga čuvaju i brinu se o njemu, te poslao proroke da ga prekorevaju zbog poroka i uče vrlini, poročna stremljenja presecajući pretnjom, a usrđe ka dobru podstičući obećanjima. On je često na raznim licima radi urazumljivanja drugih unapred pokazivao svršetak i poroka i vrline. Međutim, i od onih koji su i pored svega toga ostajali nepokorni, On se nije odvraćao. Jer, blagost Vladike nas nije ostavljala. Naša neosetljivost za takve počasti, uvredljiva za Dobročinitelja, nije prekraćivala Njegovu ljubav prema nama. Naprotiv, sam Gospod naš Isus Hristos nas je dozvao od smrti i ponovo oživeo. Pri tome je divan i sam način dobročinstva: Budući u obličju Božijem, On nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge (Fil.2,6‐7); On nemoći naše uze i bolesti ponese (Mt.8,17; Is.53,4); On bi ranjen za nas da bismo se Njegovom ranom izlečili (Is.53,5); On nas iskupi od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo (Gal.3,28), te podnese najsramniju smrt kako bi nas uveo u slavni život. I On se nije zadovoljio time što nas je oživeo iz mrtvih, već nam je darovao dostojanstvo božanstva i pripremio večni pokoj, koji veličinom radosti prevazilazi svaku ljudsku misao. Šta ćemo, dakle, uzvratiti Gospodu za sve što nam je dao (Ps.115,3)? A On je tako dobar da ne traži uzvraćanje, već mu je dovoljno ako ga ljube zbog onoga što je darovao.

Kada sve to privedem u misao (otkriću svoju nemoć), mene obuzima neki užas i strašno istupljenje iz bojazni da, iz nepažnje uma ili zbog brige oko sujetnog, ne otpadnem od

ljubavi Božije, ili da ne postanem sramota za Hrista. Jer, onaj ko nas sada vara i ko se na svaki način trudi da svetovnim privlačnostima u nama izazove zaborav na Dobrotvora, [želi] našu pogibao i raduje se i ruga nam se što naš nemar može da okrene u prekor Gospodu, hvaleći se našom neposlušnošću i odstupništvom. On nas nije stvorio, niti je umro za nas, ali nas je pridobio za pristalice svoje neposlušnosti i nemarnosti prema zapovestima Božijim. Taj prekor Gospodu i to hvalisanje neprijatelja meni izgleda teže od muka u geeni. Jer, oni će Hristovom neprijatelju pružiti priliku za pohvalu i povod za prevaznošenje pred Onim koji je za nas umro i vaskrsao i kome smo, kao što je napisano, utoliko više dužni (2.Kor.5,15).

Ovo će biti dovoljno o ljubavi prema Bogu. Kao što rekoh, naš cilj nije da se kaže sve (što je nemoguće), nego da ukratko napomenem o glavnom, koje bi uvek u dušama podsticalo Božanstvenu čežnju.

Pitanje 3. O ljubavi prema bližnjem.

Redosled zahteva da se nešto kaže i o zapovesti koja je druga i po redu i po sili.

Odgovor: Ranije smo rekli da zakon oplemenjuje i vaspitava sile koje u nama postoje u vidu semena. Nama je, dakle, naloženo da ljubimo bližnjeg kao same sebe. Stoga pogledajmo da li imamo od Boga i moć da ispunimo tu zapovest.

Ko, pak, ne zna da je čovek krotko i društveno, a ne usamljeno i divlje živo biće? Jer, ništa nije tako svojstveno našoj prirodi kao zajedničarenje jednih sa drugima, potrebitost jednih za drugima i ljubav prema jednoprirodnima.

Položivši u nas najpre semena, Gospod zatim traži i plodove, govoreći: Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge (Jn.13,34). I želeći da našu dušu podstakne na tu zapovest, On je tražio da kao dokaz da smo Njegovi učenici posluži upravo njeno ispunjavanje: Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn.13,35), a ne činjenje znamenja i neobičnih čuda (premda je u Duhu Svetom dao silu i za tako nešto). Na taj način, On svagde vezuje te zapovesti, na sebe prenoseći dobročinstvo koje je učinjeno bližnjem: Ogladneh, i dadoste mi da jedem, i ostalo (Mt.25,35). Zatim On dodaje: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40).

Prema tome, kroz ispunjavanje prve zapovesti treba napredovati i u drugoj, a kroz ispunjavanje druge treba se vraćati prvoj. Zapravo, ko ljubi Gospoda, svakako će ljubiti i bližnjega. Jer, onaj koji me ljubi, govori Gospod, držaće zapovesti moje (Jn. 11,23). A zapovest moja je, veli, da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim (Jn.15,12). I opet, ko ljubi bližnjega, ispunjava svoju ljubav prema Bogu, budući da On njegovo milosrđe prenosi na sebe. Verni sluga Božiji, Mojsije je pokazao toliku ljubav prema braći da je hteo da bude izbrisan iz knjige Božije (u kojoj je bio zapisan) ukoliko se narodu ne oprosti greh (Izl.32,31). I Pavle

se usuđivao da se moli (Rim.9,3) da bude odlučen od Hrista za braću svoju, tj. srodnike po telu, želeći da, slično Gospodu, bude otkup za spasenje svih. On je, zapravo, znao da nije moguće da bude otuđen od Boga onaj ko se, radi ljubavi prema Njemu i radi najvažnije zapovesti, otkazuje od blagodati Božije. Znao je on da će u naknadu za to primiti mnogo više od onoga što je dao. Uostalom, iz rečenog se jasno vidi da su sveti dostizali do te mere ljubavi k bližnjem.

Pitanje 4. O strahu Božijem.

Odgovor: Početnicima u blagočašću je korisnije da se vaspitavaju strahom, po savetu premudroga Solomona, koji veli: Početak mudrosti je strah Gospodnji (Prič.1,7). Vama, pak, koji ste izašli iz detinjstva u Hristu, koji više nemate potrebe za mlekom, i koji tvrdom hranom dogmata možete da usavršavate unutrašnjeg čoveka, priliče glavnije zapovesti, kojima se dostiže sva istina ljubavi u Hristu. Naime, vi treba da pazite da vam obilje darova Božijih ne bude uzrok najteže osude u slučaju da se pokažete neblagodarni prema Dobrotvoru. Jer, rečeno je: Kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti od njega (Lk.12,48).

Pitanje 5. O nerasejanosti razuma.

Odgovor: Treba znati da nećemo moći napredovati ni u jednoj zapovesti, ponaročito u ljubavi prema Bogu i bližnjemu, ukoliko mislima budemo lutali tamoamo. Jer, onaj ko prelazi od jednog na drugo ne može steći pravu veštinu i pravo znanje. Onaj ko ne zna ono što je svojstveno kraju veštine, neće postići uspeh čak ni u jednom [zanimanju]. Delanje treba da odgovara svrsi. Jer, ništa smisleno se ne može uraditi na neodgovarajući način. Na primer, cilj kovačkog zanata se obično ne postiže proizvodima lončarskog iskustva, niti se rvački venac stiče marljivim sviranjem frule. Naprotiv, svaki cilj zahteva naročiti i odgovarajući trud.

Stoga upražnjavanje u bogougađanju po Hristovom Jevanđelju biva uspešno pri udaljavanju od svetskih briga i pri potpunom napuštanju rasejavanja. Stoga i apostol, iako je brak dopušten i udostojen blagoslova, bračnim brigama pretpostavlja brigu o Božijem, pri čemu izgleda kao da jedno isključuje drugo, budući da govori: Ko je neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, a ko je oženjen brine se za ovosvetsko, kako će ugoditi ženi (1.Kor.7,32‐33). I Gospod je posvedočio da je raspoloženje učenika čisto i sabrano, govoreći: Vi niste od ovoga sveta (Jn.15, 19). Naprotiv, za svet je svedočio da ne može primiti znanje o Bogu, niti smestiti Duha Svetoga. Naime, On govori: Oče pravedni, svet tebe ne pozna (Jn.17,25), i: Duha Istine... svet ne može primiti (Jn.14,17). Prema tome, onaj ko istinski hoće da ide za Bogom treba da se oslobodi od svih uza svetske pristrasnosti.

To će, pak, postići potpunim izbegavanjem i zaboravom starih navika. Ukoliko se ne otuđimo od telesnih srodnika i svetskih veza, i ukoliko svojim ponašanjem ne pređemo u drugi svet, po rečima onoga koji je rekao: Naše življenje je na nebesima (Fil.Z, 20), mi nećemo postići cilj bogougađanja, budući da Gospod odlučno veli: Tako, dakle, niko od vas koji se ne odrekne svega što ima, ne može biti moj učenik (Lk.14,33). I pošto učinimo [navedeno], mi treba da na svaki način čuvamo svoje srce (Prič.4,23), kako uopšte ne bismo gubili misao o Bogu. Sećanje na Njegova čuda mi ne treba da oskrnavljujemo predstavama o ispraznim [stvarima]. Naprotiv, svetu misao o Bogu, postojanim i čistim sećanjem zapečaćenu u naše duše, mi treba da svagde nosimo sa sobom kao neki neizgladiv pečat. Na taj način mi stičemo ljubav prema Bogu, koja podstiče na vršenje zapovesti Gospodnjih. S druge strane, i zapovesti nju podržavaju, čineći je trajnom i nepokolebivom. To pokazuje i Gospod, govoreći na jednom mestu: Ako me ljubite, zapovesti moje držite (Jn.14,15), i na drugom: Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj (Jn.15,10), i još ubedljivije: Kao što sam ja održao zapovesti Oca moga i ostajem u ljubavi Njegovoj (Jn.15,10).

Time nas On uči da svako delo koga se prihvatamo svoju svrhu ima u volji Naredbodavca, te da svoju marljivost upravljamo prema njoj, kao što na drugom mestu kaže: Ja sam sišao s neba nv da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). Veštine koje su neophodne u životu prilagođavaju pojedinačna dejstva ciljevima koje postavljaju pred sebe. I naša dela imaju jednu svrhu i pravilo, tj. vršenje zapovesti Božijih na bogougodan [način], Stoga se u delu ne može tačno uspeti ukoliko i ispunjavanje ne bude po volji Onoga koji je dao zapovesti. Pri strogom staranju da se delo izvrši po volji Božijoj i kroz sećanje, biće moguće sjedinjenje sa Bogom. Praveći sekiru, kovač se seća onoga koji je naručio. On ga ima na umu i zamišlja oblik i veličinu koji su naručeni, prilagođavajući posao volji naručioca. (Jer, ukoliko zaboravi narudžbu, on će napraviti nešto što ne liči na naručeno). Tako i Hrišćanin treba svaku svoju delatnost, veliku i malu, da saobražava sa voljom Božijom. On svoje delo treba da ukrašava marljivošću, čuvajući misao o tome ko ga je naredio, i ispunjavajući rečeno: Svagda vidim pred sobom Gospoda, koji mi je s desne strane, da ne posrnem (Ps.16,8). On time ujedno ispunjava i ono što je naloženo: Ako jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor. 10,31). Ko, pak, u svom delu narušava tačnost zapovesti, pokazuje da se slabo seća Boga.

Sećajući se, dakle, reči Onoga koji je rekao: Ne ispunjavam li ja nebo i zemlju (Jer.23,24), i: Ja sam Bog koji se približava, a ne Bog izdaleka (Jer.23,23), i opet: Gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt.18,20), svu svoju delatnost treba da vršimo kao pred očima Gospodnjim, te da svaku misao razvijamo u Njegovom prisustvu. Tako će i strah biti trajan, mrzeći nepravdu, kao što je napisano (Ps.118,163), i uvrede i gordost i puteve lukavih. Tada će se i ljubav usavršiti, ispunjujući ono što je Gospod rekao: Ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao (Jn.5,30). Jer, duša će svagda imati uverenost da su dobra dela ugodna Sudiji i Podvigopoložniku, i da će suprotna dela brzo biti podvrgnuta osudi. Mislim da će se time postići i uverenje da zapovesti Božije ne treba vršiti iz

čovekougađanja. Jer, onaj ko je uveren da je prisutan veći, neće obraćati pažnju na onoga ko je manji. Čak i ako se desi da se učini nešto što je prijatno i ugodno znamenitom licu, ali neprijatno i odbojno neznatnijem, opšte priznanje će podržati naklonost prvoga, a zanemariti nezadovoljstvo drugoga. Tako je kod ljudi. Da li će, prema tome, istinski trezvoumna i zdrava duša, uverena u prisustvo Božije, ikada ostaviti delo koje je ugodno Bogu i obratiti se ljudskim mnenjima? Da li će ona ikada zanemariti zapovesti Božije i potčiniti se ljudskim običajima, popustiti pred javnim mišljenjem, ili strepeti pred onima koji imaju visoki čin? Takvo raspoloženje je imao onaj ko je rekao: Prestupnici zakona ispričaše mi koješta, ali ništa nije kao zakon tvoj, Gospode (Ps.118,85); i još: I govorio sam o tvojim svedočanstvima pred carevima i nisam se postideo (Ps.118,46).

Pitanje 6. O potrebi za usamljenošću.

Odgovor: Nerasejanosti duše potpomaže usamljeno življenje. Jer, štetno je provoditi život u zajednici sa onima koji se bez straha i sa prezrenjem odnose prema tačnom vršenju zapovesti. O tome kazuje i izreka Solomona koja uči: Ne budi prijatelj gnevljivom čoveku, niti se druži sa srditim, da se ne bi naučio njegovim putevima i da ne bi primio omču na dušu svoju (Prič. 22,24‐25). Na to se odnosi i [druga] izreka: Iziđite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod (2.Kor.6,17). Da ne bismo kroz oči ili uši primili podsticaje na greh i neprimetno se navikavali na njega, da ne bi likovi i predstave onoga što smo videli i čuli zaostali u duši na njenu štetu i pogibiju, te da bismo mogli istrajati u molitvi, pre svega treba da se uklonimo u samoću. Na taj način ćemo moći savladati i ranije navike, u kojima smo živeli nasuprot zapovestima Hristovim (što nije mali podvig, s obzirom da one, utvrdivši se dugim vremenom, zadobijaju snagu prirode). Takođe ćemo biti u stanju da, trudoljubivom molitvom i istrajnim poučavanjem u volji Božijoj, očistimo mrlje greha. Usred mnoštva ljudi, pak, koje rasejava dušu i uvlači je u žitejska dela, nije moguće uspeti u molitvi i tom poučavanju.

Osim toga, ko će, živeći u mnoštvu, moći da ispuni priziv: Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe (Lk.9,23)? Prema tome, mi najpre treba da se odreknemo samih sebe, da uzmemo krst Hristov, i da idemo za Njim. Odreći se, pak, sebe znači zaboraviti sve prošlo i udaljiti se od svoje volje. Onome, međutim, ko živi u zajednici sa ljudima raznih vrsta, tako nešto je veoma teško (da ne kažem ‐ i sasvim nemoguće). Naprotiv, učešće u takvom životu predstavlja smetnju za uzimanje krsta i sledovanje Hristu. Uzeti krst svoj znači biti spreman na smrt za Hrista, umrtviti udove koji su na zemlji (Kol.3,5), imati neustrašivo raspoloženje duha kojim se susreće svaka opasnost u ime Hristovo, i odsustvo privezanosti za sadašnji život. Svemu tome priviknutost na zemaljski život pričinjava velike smetnje.

Pored mnogih drugih nezgoda [koje proizilaze od takvog života], duša nema vremena da oseti svoje grehove i da se skruši u pokajanju zbog prestupa, budući da gleda mnoge koji

žive bezakono. Naprotiv, upoređujući se sa lošijima, ona stiče neki maštarski pojam o [svojoj] prednosti. Metežom i razonodama, koje obično proizvodi svetski život, odvučena od dragocenog sećanja na Boga, ona ne samo da se lišava mogućnosti da se raduje i veseli u Njemu (up. Ps.34,9), da se naslađuje u Gospodu (up. Ps. 36,4), i da se nasladi rečima Gospodnjim (čime bi došla do stanja da kaže: Setih se Boga i razveselih se ‐ Ps.118,103), već se i sasvim navikava na prenebregavanje i zaborav sudova Božijih. Neko, pak, veće i pogubnije zlo se ne može doživeti.

Pitanje 7. O tome da treba živeti sa ljudima koji saglasno streme istom cilju ugađanja Bogu, i o tome da je teško i ujedno opasno živeti otšelnički.

Pošto nas je tvoja reč uverila da je opasno živeti sa ljudima koji sa prenebregavanjem gledaju na zapovesti Gospodnje, želeli bismo da saznamo kako treba da žive oni koji su se udaljili od takvih ljudi: usamljenički, ili sa jednomislenom bratijom, koji su izabrali isti cilj blagočastivosti.

Odgovor: Primećujem da je zajedničko prebivanje mnogih u mnogome korisnije.

Pre svega, niko od nas ne može sam da zadovolji svoje telesne potrebe: pri nabavci neophodnog postoji međusobna zavisnost. Na primer, noga ima jednu sposobnost, ali ne i drugu. Stoga bez pomoći drugih udova ona ne nalazi mogućnosti da opstane i da nadoknadi nedostatak svoje ograničenosti. Tako je i u usamljeničkom životu: ono što imamo postaje nekorisno, a ono što nemamo ne možemo nabaviti. Jer, i Stvoritelj Bog je odredio da imamo potrebu jedni za drugima i da se, po pisanom, sjedinjujemo međusobno (Sir.13,20).

I sam smisao ljubavi Hristove ne dopušta da svako gleda samo sopstveno. Jer, rečeno je: Ljubav ne traži svoje (1.Kor.13,5). Život, pak, odvojen od svih ima jednu svrhu: služenje sopstvenim potrebama. To je, međutim, očigledno u protivnosti sa zakonom ljubavi koji je ispunjavao apostol, ne tražeći korist svoju nego mnogih, da se spasu (1.Kor. 10,33).

Osim toga, u udaljenosti od svih ne može svako da lako pozna svoje nedostatke, budući da nema čoveka koji bi ga prekorevao i ispravljao sa krotošću i milosrđem. Jer, prekor često, čak ako dolazi i od neprijatelja, u blagorazumnom budi želju za iscelenjem. Oni, pak, koji imaju iskrenu ljubav, znalački leče od grehova. Jer, rečeno je: Onaj ko ljubi brižljivo kara (Prič.13,24). Takvoga je, pak, teško naći u usamljenosti, ukoliko se [čovek] nije ranije zbližio sa njime u životu. Zbog toga se sa njime dešava ono što je rečeno: Teško usamljenome! Jer, ako padne, nema ko da ga podigne(Prop.4,10).

Mnogi ljudi mnoge zapovesti lakše ispunjavaju zajedno. Jednome je, pak [teže]. Jer, vršenje jedne sprečava druga. Na primer, onaj ko posećuje bolesnika ne može da primi namernika, dok razdavanje onoga što je potrebno za život (naročito kad zahteva mnogo

vremena) ometa staranje o poslu. Na taj način se zanemaruje najveća zapovest koja najpre vodi spasenju, tj. gladni ostaje bez hrane, i nag bez odela. Ko će se, dakle, rešiti da isprazan i besplodan život pretpostavi plodnom, koji je saobrazan Gospodnjim zapovestima?

Svi mi smo pozvani u jednu nadu zvanja svoga (Ef.4,4), i predstavljamo jedno telo, imajući Hrista kao glavu, a pojedinačno smo udi jedni drugima (Rim.12,5). Ukoliko se, dakle, u Duhu Svetom u saglasnosti ne sakupljamo u sklad jednoga tela, nego svako izabira usamljenost (ne služeći izgrađivanju opšte koristi radi bogougađanja, već zadovoljavajući strast samougađanja), kao razdeljeni i razdvojeni među sobom nećemo biti u stanju da očuvamo uzajamnu vezu udova, njihovo uzajamno služenje i potčinjavanje Glavi, tj. Hristu. Jer, pri razdeljenom životu mi se ne možemo radovati sa onim koji se proslavlja, niti stradati sa onim koji strada, budući da ne možemo znati stanje bližnjeg.

I opet, niko sam ne može da primi sve duhovne darove, nego se Duh svakome daje po meri vere. U opštežiću, pak, dar koji dobije pojedinac postaje opšte [nasleđe] svih koji žive zajedno. Jer, jednome se daje reč mudrosti; a drugome reč znanja... a drugome vera... a drugome darovi isceljivanja... a drugome proroštvo, itd. (1.Kor.12,8‐10). Svaki od tih darova primalac ima pre radi drugih, negoli radi sebe. Na taj način, u opštežiću dejstvo Svetoga Duha u jednom odmah prelazi na sve. Onaj, pak, ko živi odvojeno svoj dar, ukoliko ga ima, usled nedejstvenosti i zatvaranja u sebe čini beskorisnim. Vi, međutim, koji čitate Jevanđelje, znate koliko je to opasno. U zajedničkom život svako se naslađuje svojim darom, umnožavajući ga kroz davanje drugima, i koristi darove drugih kao svoje sopstvene.

Zajednički život ima i druga dobra, koja se ne mogu lako nabrojati. Jer, u njemu se lakše nego u usamljeničkom životu čuvaju dobra koja nam je Bog dao. Osim toga, i zaštita od zamki spoljašnjega neprijatelja je pouzdanija kada postoje bodri čuvari koji mogu probuditi iz sna. Jer, dešava se da neko zaspi snom koji vodi u smrt. David nas je učio da se molimo da nas to ne snađe, govoreći: Prosveti oči moje da ne zaspim na smrt (Ps.12,4). I grešniku je lakše da se udalji od greha ukoliko se stidi saglasne osude mnogih. Na njega se tada može primeniti izraz: Takvome je dovoljno ovo karanje od mnogih (2.Kor.2,6). S druge strane, i onoj ko napreduje nalazi veliku potporu u odobravanju mnogih i u slaganju sa njegovim delima. Jer, ako svaka reč treba da ostane na ustima dva ili tri svedoka (Mt.18,6), očigledno je će se onaj ko čini dobro delo mnogo jače utvrditi svedočenjem mnogih.

Tome nasuprot, usamljenički život, osim navedenih, prate i druge opasnosti. Prva i najveća je ‐ samougađanje. Nemajući, naime, nikoga ko bi ocenio njegovo delo, [čovek] može pomisliti da je dostigao do savršenstva zapovesti. Osim toga, ostavivši svoje duševne sile postojano bez upražnjavanja, on ne može da zapazi ni svoje nedostatke, niti da pozna napredak u delima, budući da su uklonjeni svi slučajevi za ispunjavanje zapovesti. U čemu će, naime, on pokazati smirenoumlje ukoliko nema čoveka pred kojim bi se mogao smiravati? U čemu će pokazati milosrđe kad je udaljen od opštenja sa mnogima? Kako će upražnjavati strpljenje kada nema nikoga da se protivi njegovim

željama? Onaj ko kaže da mu je za usavršavanje naravi dovoljno izučavanje Božanstvenih Pisama nalik je na onoga ko se uči da zida, ali nikako ne zida [na delu], ili ko uči kovački zanat, ali nema nameru da naučeno ostvari na delu. Njemu će apostol reći: Jer nisu pravedni pred Bogom oni koji slušaju zakon, nego će se oni opravdati koji ispunjavaju zakon (Rim.2,13). I sam Gospod se, iz prevelikog čovekoljublja, nije ograničavao samo na poučavanje rečju. Da bi nam dao tačan i jasan primer smirenoumlja u savršenstvu ljubavi, On sam se opasao i oprao noge učenicima. Ako, pak, ti živiš usamljen, koga ćeš oprati, kome ćeš poslužiti, pred kim ćeš biti poslednji? I ukoliko [svako] bude živeo zasebno, kako će se ostvariti dobro i krasno zajedničko bratsko življenje, koje Sveti Duh upoređuje sa mirom blagouhanim na glavi prvosveštenika (Ps.132,1‐2)?

Prema tome, zajednički život bratije predstavlja poprište podvižništva, put bogat nadom na napredak, postojano upražnjavanje i poučavanje u zapovestima Gospodnjim. On za svoj cilj ima slavu Božiju, po zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je rekao: Tako da se svetpli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,16). Ono za svoj obrazac ima svetitelje o kojima je u Delima apostolskim napisano: A svi koji verovaše behu na okupu i imahu sve zajedničko (Dap.2,44), i još: A u naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša; i ni jedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko (Dap.4,32).

Pitanje 8. O odricanju od sveta.

Da li treba čovek najpre da se odrekne svega, da bi zatim pristupio životu po Bogu?

Odgovor: Posle snažnog i mnogim delima potvrđenog dokaza, Gospod naš Isus Hristos svima govori: Ako neko dođe meni (Lk. 14,26), neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16,24), i opet: Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odrekne svega špgo ima, ne može bitpi moj učenik (Lk.14,33). Meni se čini da se ova naredba prostire na mnoge stvari od kojih se treba svakako odreći. Pre svega, mi se odričemo đavola i telesnih strasti, tajnih sramotnih dela (2.Kor.4,2), telesnih srodnika, prijateljstva sa ljudima, i^avika života koje se protive tačnosti jevanđelskog spasenja. I što je još neophodnije, mi se odričemo samih sebe, svlačeći staroga čoveka sa delima njegovim (Kol.3,9), koji propada u željama varljivim (Ef.4,22), odričemo se i svih pristrasnosti prema svetu, koje mogu ometati cilj blagočašća. Takav čovek će pravim svojim roditeljima smatrati one koji su ga kroz Jevanđelje rodili u Hristu Isusu (1.Kor.14,15), dok će braćom smatrati one koji su primili isti duh usinovljenja. Na svo, pak, imanje on će početi da gleda kao na nešto tuđe, kao što u stvari i jeste. Jednom rečju, da li će onaj kome se radi Hrista razapeo sav svet (kao i on svetu ‐ Gal.6,14), još učestvovati u svetskim brigama? Jer, Gospod naš Isus Hristos do krajnosti dovodi mržnju prema duši i samoodricanje, govoreći: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, pa dodaje: i za mnom ide (Mt.16,24), i opet: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i dušu svoju, ne može biti moj učenik (Lk.14,26). Prema

tome, savršeno odricanje se sastoji u tome da [čovek] dospe do bespristrasnosti čak i prema samom životu, doživljavajući u sebi osudu na smrt, kako se ne bi uzdao u sebe (2.Kor.1,9). Ono počinje sa udaljavanjem od spoljašnjih [stvari]: od bogatstva, prazne slave, navika života, privrženosti prema nekorisnom, po uzoru na svete učenike Gospodnje. Jakov i Jovan su ostavili svoga oca Zavedeja, i samu lađu koja im je pružala sredstva za život. Matej je, opet, napustio carinarnicu i pošao za Gospodom, ostavivši ne samo dobitak, već prezrevši i opasnosti koje su mogle da zadese njega i njegove domaće od vlasti zbog zanemarivanja računa od naplate takse. Pavlu se, najzad, sav svet razapeo, kao i on svetu (Gal.6,14).

Onaj, dakle, ko je obuzet silnom željom da ide za Hristom, više ne da obraća pažnju ni na šta od ovog sveta: ni na roditeljsku ili rodbinsku ljubav, ukoliko se protivi zapovesti Gospodnjoj (kada na snagu stupa izreka: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga, i mater, itd.); ni na strah od ljudi (koji bi ga odveo od bilo čega korisnoga), po primeru bestrašća svetih koji su govorili: Bogu se treba pokoravati više nego ljudima (Dap.5,29); ni na zlobni podsmeh svetskih ljudi (koji ume da vređa izrugivanjem). Onaj ko želi da tačnije i jasnije upozna silu koja je spojena sa željom da se ide za Gospodom, neka se seti apostola koji nam, na našu pouku, priča o samom sebi: Ako neko drugi misli da se može uzdati u telo, ja još više: obrezan sam u osmi dan, od roda sam Izrailjeva, plemena Vinijaminova, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej, po revnosti gonitelj Crkve Božije, po pravdi zakona besprekoran. Ali sve što mi beše dobitak, smatrah za štetu Hrista radi. No šta više, ja i smatram sve za štetu prema prevashodnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda moga, radi koga sam sve ostavio, i smatram sve za trice, da bih Hrista dobio (Fil.3,4‐8). Jer, kad je apostol (reći ću nešto smelo, premda istinito) nekada Bogom dana zakonska preimućstva uporedio sa onim što je najprezrenije i nečisto u telu (što žurimo da odbacimo od sebe), budući da predstavljaju smetnju za poznanje Hrista, za opravdanje u Njemu, i saobražavanje Njegovoj smrti, šta bismo mogli reći o onom što su ljudi uzakonili? I treba li uopšte tu misao potvrđivati svojim rasuđivanjima i primerima svetih, kad je moguće navesti reči samog Gospoda, i njima uveriti plašljivu dušu. On, naime, nedvosmisleno svedoči, govoreći: Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odrekne svega što ima, ne može biti moj učenik (Lk.14,33). I na drugom mestu, posle reči: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, On dodaje: Pa hajde za mnom (Mat. 19,21). Na to se odnosi i priča o trgovcu, kao što je jasno svakom blagorazumnom. Jer, rečeno je: Carstvo je nebesko kao čoeek trgovac koji traži dobra bisera. Pa kad nađe jedno mnogoceno zrno bisera, otide i prodade sve što imaše i kupi ga (Mt.13,45‐46). Očigledno je da je mnogoceni biser uzet kao slika nebeskog Carstva. Reč Gospodnja nam ukazuje da ga ne možemo steći ukoliko, u zamenu za njega, ne damo sve skupa što imamo: bogatstvo, slavu, srodstvo, i [sve] ostalo što je mnogima privlačno.

Osim toga, Gospod je potvrdio da um, koji je rasejan različitim brigama, ne može uspeti u željenom, rekavši: Niko ne može dva gospodara služiti, i još: Ne možete Bogu služiti i mamonu (Mt.6,24). Mi, stoga, treba da izaberemo jedino nebesko blago, kako bi u njemu bilo naše

srce. Jer, rečeno je: Gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt.6,21). Ukoliko, pak, zadržimo neko zemaljsko imanje ili propadljivo bogatstvo, naš um će se zaglibiti kao u blatu, te duša neće moći da ugleda Boga, niti da se pokrene ka želji nebeskih lepota i pripremljenih dobara, koja su nam obećana. Mi ta dobra ne možemo steći, ukoliko nas nerasejana i silna ljubav ne rukovodi da ih tražimo, i ne olakša trud koji je neophodan za njih.

Prema rečenome, dakle, odricanje jeste razrešenje od uza ovog veštastvenog i privremenog života, i sloboda od ljudskih obaveza, koja nas čini sposobnijima da započnemo put ka Bogu. Ono je zgodna prilika da se stekne i upotrebi ono što je dragocenije od zlata i dragog kamenja (Ps.18,11). Ukratko da kažem, ono je preseljenje čovečijega srca u nebeski život, kako da čovek mogao da kaže: Naše življenje je na nebesima (Fil.3,20). I što je još važnije, ono je početak upodobljenja Hristu, koji, bogat budući, nas radi osiromaši (2.Kor.8,9). I ukoliko ne uspemo u tome, nećemo moći da pristupimo životu po Hristovom Jevanđelju. Jer, skrušenost srca, smirenje uma, oslobođenje duše od gneva i žalosti i briga, i, kratko rečeno, od pogubnih strasti ne mogu se naći pri bogatstvu, žitejskim brigama, pristrašćima i navikama. I uopšte, onoga koji može da ne brine čak ni o najneophodnijem (tj. o hrani i odeći), niko neće ubediti da se, kao trnjem, okruži rđavim brigama o bogatstvu, koje smetaju da seme, koje je posejao Zemljodelac naših duša, donese plod. Jer, sam Gospod veli: To je seme koje je posejano u trnje: njega zagušuju brige i bogatstva i slasti ovoga života, ne dajući mu da donese plod (Mk.4,18; Lk.8,14).

Pitanje 9. Da li onaj koji pristupa onima koji su se posvetili Bogu treba svoje imanje bez razmišljanja da ostavi rođacima, bez obzira što su rđavi?

Odgovor: Gospod je rekao: Prodaj sve što imaš i podaj siromasima... pa hajde za mnom (Mt.19,21), i opet: Prodajte što imate i dajte milostinju (Lk.12,33). Stoga mislim da onaj ko ostavlja svoje vlasništvo sa takvom namerom, ne treba da prezrivo zanemari svoje imanje. Naprotiv, sabravši sve što ima, kao posvećeno Bogu, on treba sa pobožnošću sve sam da uredi (ukoliko ima mogućnosti i iskustva), ili da pažljivo izabere ljude, koji su na delu pokazali da mogu verno i razumno izvršiti raspodelu. Jer, on treba da zna da nije bezazleno ostaviti raspodelu rodbini ili bilo kome bez razlike. Onaj kome je poverena briga o carskom imanju snosi krivicu ukoliko ispusti iz ruku nešto što je moglo da se stekne, čak i da nije izgubio ništa od onoga što je sabrano, Kakvoj će se, tek, osudi podvrgnuti oni koji nerazumno i nemarno postupaju pri raspodeli onoga što je već posvećeno Gospodu? Neće li oni biti podvrgnuti osudi nemarnih, po napisanom: Proklet onaj ko nemarno vrši delo Gospodnje (Jer. 48,10).

Mi uvek treba da se čuvamo da pod izgovorom ispunjavanja jedne zapovesti ne narušimo drugu. Jer, nama ne priliči da se svađamo i prepiremo sa rđavim ljudima: Sluga, pak, Gospodnji ne treba da se svađa (2.Tim.2,24). Naprotiv, onaj ko vidi nesavesne postupke svojih telesnih srodnika treba da se seti reči Gospodnjih: Nema nikoga ko je ostavio kuću, ili braću, ili

sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili njive, i to ne prosto, nego ‐ mene radi i jevanđelja, a da neće primiti sad u ovo vreme sto puta onoliko... a u veku koji dolazi život večni (Mk.10,29‐31). Takvim nesavesnim ljudima, po zapovesti Gospoda koji je rekao: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga, itd. (Mt.18,15), treba posvedočiti da padaju u greh krađe svetinje. Međutim, blagočastiva reč zabranjuje da se sa njima sudimo po svetskim sudovima, govoreći: I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu (Mt.5,40), i još: Usuđuje li se neko od vas, imajući žalbu na drugoga, da se sudi kod nepravednih a ne kod svetih (1.Kor.6,1). Čak i na sud kod svetih mi treba da ih pozivamo više zbog njihovog spasenja, negoli zbog povratka imanja. Jer, i Gospod je, govoreći: Ako te posluša, dodao: Dobio si, ne imanje, nego ‐ brata svoga (Mt.18,15). Ponekad se, međutim, dešava da nas na opšte sabranje sudija poziva onaj ko je učinio nesavesno delo. Tada mi idemo na ispitivanje ne stoga što smo sami započeli suđenje ili da bismo zadovoljili strast gneva i svadljivosti, nego zato što su nas pozvali i radi pronalaženja istine. Na taj način ćemo i njega, i protiv njegove volje, izbaviti od nevolje, i sami nećemo prestupiti zapovesti, kao služitelji Božiji koji izbegavaju svađu i srebroljublje, koji čvrsto nastoje oko otkrivanja istine, i koji nikada ne prekoračavaju pravu granicu revnosti.

Pitanje 10. Da li treba primati sve koji dođu, ili samo neke? Da li ih treba odmah ubrajati [u bratstvo] ili posle ispitivanja, i kakvog ispitivanja?

Odgovor: Pošto Čovekoljubac Bog i Spasitelj naš Isus Hristos propoveda i kaže: Hodite meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28), bilo bi opasno odbijati one koji preko nas hoće da priđu Gospodu i koji žele da na sebe uzmu Njegov blagi jaram i breme zapovesti, koje nam olakšava put ka nebu. Ipak, ne može se dopustiti da se neopranim nogama gazi po časnim poukama. Gospod naš Isus Hristos je mladića, koji mu je prišao, ispitao o pređašnjem životu. Doznavši da je postigao izvesne uspehe, On mu je naložio da ispuni ono što mu je još nedostajalo za savršenstvo. Po ispunjenju naloženog, On ga je pozvao da ide za Njim (Mt.19). Tako i mi treba da doznamo prethodni život onih koji nam dolaze. Onima koji su već postigli izvesne uspehe, treba da dajemo savršenije pouke, a onima koji se obraćaju iz poročnog života, ili koji posle ravnodušnog života streme ka strogim životom bogopoznanja, treba da ispitamo narav, tj. da li su nepostojani ili nesmotreni u suđenju. Jer, brza promena kod takvih ljudi je sumnjiva. Oni ne samo što sebi ne koriste, nego i drugima čine štetu, budući da o našem delu šire klevetu, laž i zla opanjkavanja.

Međutim, pošto se marljivošću sve ispravlja, i pošto strah Božiji savlađuje sve duševne nedostatke, ne treba odmah sumnjati u njihovo [ispravljanje], već ih upućivati u prigodna upražnjavanja, te dugovremenim i napornim podvizima ispitivati njihovo rasuđivanje. I ukoliko kod njih nađemo izvesnu čvrstinu, mi ih bez opasnosti možemo primati. U protivnom slučaju, treba da ih odbijamo dok još nisu primljeni, kako bismo ih učinili

bezopasnim po bratstvo. Osim toga, treba ispitati da li čovek koji je živeo u grehu bez stida ispoveda tajna sramotna dela (up. 2.Kor.4,2), sam sebi postajući tužilac, te da li se stidi i udaljava od onih sa kojima je nekad činio zla dela, kao što je rečeno: Odstupite od mene svi koji činite bezakonje (Ps.6, 9). Jer, time on stiče bezbednost za dalji život, izbegavajući slične strasti. Opšti, pak, način za ispitivanje svih sastoji se u utvrđivanju spremnosti na svako smirenoumlje bez stida, koje se projavljuje u gotovosti na prihvatanje najnižih poslova i u shvatanju da je njihovo ispunjavanje korisno. Onaj, dakle, koga ljudi, koji su sposobni da blagorazumno ispitaju slične stvari, posle mnogog ispitivanja, budu smatrali sudom za čast, koji je osvećen i koristan domaćinu, pripremljen za svako dobro delo (2.Tim. 2,21), neka bude uvršćen među one koji su se posvetili Gospodu. Onome ko iz znatnog [tj. gospodskog] života žuri ka smirenoumlju, podražavajući Gospoda našega Isusa Hrista, naročito treba naložiti nešto što se, po svetskom mišljenju, smatra postidnim, te posmatrati da li se sa punim ubeđenjem pokazuje kao nepostidan delatelj Božiji.

Pitanje 11. O robovima.

Odgovor: One, pak, koji su, nalazeći se pod bremenom ropstva, pribegli bratstvu treba urazumiti i ispraviti, te poslati nazad, njihovim gospodarima, po ugledu na blaženoga Pavla, koji je Onisima, rodivši ga Jevanđeljem, poslao natrag Filimonu. Jednoga je uverio da ropsko igo, ukoliko se podnosi na bogougodan način, čoveka čini dostojnim Carstva nebeskog, a drugog je savetovao da ne preti Onisimu, sećajući se istinskog Gospoda, koji je rekao: Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski (Mt.6,14), nego da prema njemu ima dobro raspoloženje. Stoga mu je i pisao: Jer, možda se zato i rastade s tobom na kratko da ga dobiješ za večnost, ne više kao roba, nego više od roba, brata ljubljenoga (Flm.15‐16). Ako li se, pak, radi o zlom gospodaru, koji naređuje nešto bezakono i koji slugu prinuđava na prestupanje zapovesti istinskog Vladike našega Isusa Hrista, treba se podvizavati da se ne huli ime Božije radi tog roba koji bi učinio nešto što nije ugodno Bogu. Taj podvig se sastoji u tome što će se rob pripremiti da trpeljivo izdrži stradanja koja će ga postići zbog toga što će se, po Pismu, Bogu pokoravati više nego ljudima (Dap.5,29), ili u tome što će oni koji prime roba ujedno bogougodno na sebe primiti i iskušenja, koja će ih zbog toga snaći.

Pitanje 12. Kako treba primati one koji su oženjeni?

Odgovor: I one koji sličnom životu pristupaju iz bračne veze treba, po zapovesti apostolovoj, pitati da li imaju međusobnu saglasnost za tako nešto, Jer, rečeno je: [Muž] nije gospodar od svoga tela (1.Kor.7,4). Na taj način onoga ko pristupa treba primati pred više svedoka. Jer, ništa nije dragocenije od poslušnosti Bogu. Ako li se, pak, druga strana ne slaže i ne pristaje, ne brinući se toliko o onome što je bogougodno, treba se setiti apostola

koji govori: Jer, na mir nas je pozvao Bog (1.Kor.7,15). Zatim, neka se ispuni zapovest Gospoda, koji kaže: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga, i mater, i ženu, i decu... ne može biti moj učenik (Lk.14,26). Jer, ništa nije dragocenije od poslušnosti Bogu. Nama je poznato da je kod mnogih namera da se živi u čistoti nadvladavala uz pomoć usiljene molitve i istrajnog posta. One, pak, koji su tvrdoglavi, Gospod često telesnom nevoljom privodi zdravom rasuđivanju.

Pitanje 13. O tome da je početnicima korisno upražnjavanje u ćutanju.

Odgovor: Početnicima je dobro da se upražnjavaju u ćutanju. Pazeći na jezik, oni će pokazati dovoljno svedočanstvo o uzdržanju. U bezmolviju oni će se kod onih koji umešno vladaju darom reči sa usrdnošću i sabranom pažnjom poučavati u tome kako treba pitati i kako odgovarati. Jer, kod blagočastivih postoji naročiti zvuk u glasu, odmerenost u govoru, prikladno vreme i svevrsnost reči. Tome se ne može naučiti onaj ko se nije odvikao od ranijih navika. Ćutanje, međutim, prekidom delatnosti čini da se zaboravi prethodno, što pruža priliku da se nauči ono što je dobro. Prema tome, treba prebivati u ćutanju ukoliko nas potreba staranja o sopstvenoj duši ili neka neophodnost koja se tiče preduzetog dela ne prinuđava na suprotno. Naravno, ćutanje se isključuje i u odnosu na psalmopojanje.

Pitanje 14. O onima koji su dali zavet da se posvete Bogu, pa nameravaju da ga ponište.

Odgovor: Na onoga koji je primljen u bratstvo, i koji potom naruši zavet, treba gledati kao na [čoveka] koji je Bogu zgrešio, pred kojim je i kome je ispovedio saglasnost. Rečeno je: Ko će se pomoliti za onoga ko zgreši Bogu (1.Car.2,25). Onaj ko se posvetio Bogu i zatim prešao na drugi način života, postaje kradljivac svetinje, budući da je ukrao sam sebe i prisvojio ono što je Bogu prineseno. Takvima ne treba otvarati bratska vrata, pa ni kad samo u prolazu dođu da zatraže krova. Jer, jasno je apostolsko pravilo koje zapoveda da se udaljavamo od svakoga nemarnog čoveka, i da se ne družimo s njim, da bi se posramio (2.Sol.Z,14).

Pitanje 15. U kom uzrastu treba dozvoljavati da se polaže zavet o posvećivanju Bogu i kada zavet devičanstva treba smatrati dejstvenim?

Odgovor: Gospod govori: Pustite decu neka dolaze meni (Mk.10,14). I apostol hvali onoga ko je od detinjstva upoznao Sveštene spise (2.Tim 3,15). I na drugom mestu on zapoveda da se deca podižu u vaspitanju i nauci Gospodnjoj (Ef.6,4). Stoga smatramo da je svako vreme, pa i prvo doba, prikladno za primanje onih koji nam dolaze. Decu bez roditelja primamo i

sami, da bismo, po ugledu na Jova (Jov 29,12), bili oci siročadi. One, pak, koji zavise od volje roditelja i koje sami roditelji privode, treba da primamo pred više svedoka, da ne bismo dali povod onima koji ga traže, već da bismo zatvorili svaka nepravedna usta, koja nas kleveću. Prema tome, na taj način treba primiti decu. Međutim, njih ne treba odmah pribrojavati i uvršćavati u sastav bratije, kako sramota, koja im se po nesreći može desiti, ne bi pala na blagočastivi život. Njih treba vaspitavati u svakom blagočašću, kao zajedničku decu bratstva. Oni treba da su smešteni u zasebne prostorije i da muška i ženska deca vode poseban način života. To je stoga da ne bi stekli smelost i preveliku drskost prema starijima. Naprotiv, zbog retkog susretanja, oni će sačuvati uvažavanje prema odraslima. Tim odvajanjem se, osim toga, sprečava da kazne, koje se nalažu na starije zbog prenebregavanja obaveza (ukoliko im se ponekad desi takva rasejanost), neprimetno u deci ne porode sklonost ka grehu, ili čak i prevaznošenje, zbog saplitanja starijih u onome u čemu su oni ispravni. Jer, onaj koji je nedorastao po razumu ne razlikuje se od onoga koji je nezreo po uzrastu, Stoga nije čudnovato ako se kod jednih i drugih nađu iste pogreške. Osim toga, ono što starijima priliči zbog uzrasta, mladi ne treba da čine pre vremena, iako im se, zbog čestog druženja sa njima [može javiti želja da ih podražavaju]. Prema tome, radi te predostrožnosti i radi očuvanja odmerenosti u svemu ostalome, treba decu smeštati odvojeno od odraslih. Na taj način, u kući podvižnika neće biti šuma koji obično prati mlade pri njihovom učenju.

Međutim, molitve koje su određene da se vrše danju, neka budu zajedničke i za decu i za starije. Jer, kroz podražavanje starijih u deci će se ukoreniti navika u skrušenoj molitvi, a i odraslima deca mogu pružiti znatnu pomoć u molitvi.

U pogledu sna i bdenja, vremena, mere i kakvote hrane treba odrediti naročita upražnjavanja i pravila koja priliče deci. Nad njima neka se postavi neko od odraslih, koji više od drugih poseduje iskustvo, i koji je pokazao svoju velikodušnost kako bi mogao da sa otačkom bolećivošću i blagorazumnom rečju ispravlja sagrešenja mladih i kako bi posle svakog pada upotrebljavao odgovarajući lek. Lek, pak, u isti mah treba da bude i kazna za greh i podstrek za upražnjavanje u bespristrašću duše. Ukoliko se, na primer, neko naljuti na vršnjaka, neka bude primoran da se pomiri i da mu, po meri drskosti, ukaže neku uslugu. Jer, navika u smirenju odseca duševnu razdražljivost, dok oholost najčešće u nama rađa gnev. Ako neko uzme hranu pre vremena, neka veći deo dana ostane bez hrane. Onaj ko jede preterano ili neuredno neka u vreme jela bude odlučen od hrane i primoran da gleda na druge koji jedu uredno, kako bi bio kažnjen uzdržanjem i kako bi se naučio pristojnosti. Onaj, pak, ko izgovori praznu reč, uvredu bližnjeg, laž ili nešto drugo od onog što je zabranjeno, neka se opameti uzdržanjem stomaka i ćutanjem.

Osim toga, poučavanje u gramatici treba da odgovara svrsi. Njih treba navoditi da upotrebljavaju reči iz Svetog Pisma, i umesto bajki pričati im o čudesnim delima, urazumljujući ih izrekama iz Priča. Takođe, treba nagrađivati one koji nauče napamet reči i stvari [iz Pisma], kako bi deca sa prijatnošću i lakoćom, a ne sa ogorčenjem i spoticanjem,

postizala svoj cilj. Pri pravilnom rukovođenju, kod njih će se brzo pojaviti pažljivost uma i navika na nerasejanost. Stoga nastojatelji treba redovno da ispituju na čemu im se zaustavljaju misli i koji je predmet njihovog razmišljanja. Jer, prostodušnost uzrasta, otvorenost i nesposobnost za laž lako otkriva duševne tajne. Osim toga, dete će, da ga često ne bi zaticali sa nekom nedozvoljenom mišlju, izbegavati rđava razmišljanja. On će se stalno uzdržavati od rđavog, bojeći se sramote izobličenja.

Zbog toga, dok je još sposobna za vaspitanje, nežna i podatna kao vosak, dok lako prima nalagani obraz, dušu treba na vreme i od samog početka pobuđivati na upražnjavanje u svakom dobru. I kada se raskrije razum i rasuđivanje stupi u dejstvo, [oni] će poći od postavljenih temelja i pretpostavki obrazaca blagočastivosti, pri čemu će razum saopštavati korisno, a navika olakšavati napredak. Tada će moći da se primi zavet devičanstva, budući da će [odluka] već biti pouzdana, donešena na osnovu vlastitog raspoloženja i rasuđivanja, pri savršenoj zrelosti razuma. Posle toga i pravedni Sudija može po vrednosti dela dati nagradu valjanima i kaznu grešnicima.

Za svedoke ove odluke treba uzeti crkvene predstojnike kako bi se izvršilo osvećenje tela, kao neki prinos Bogu, i kako bi i sam čin dobio postojanost usled njihovog svedočenja. Jer, rečeno je: Na ustima dva ili tri svedoka neka ostane svaka reč (Mt. 18,16). Na taj način revnost bratije neće da se podvrgne ogovaranju, kao što ni oni koji, posle posvećenja Bogu, reše da ponište obećanje, neće imati povod za bestidnost.

Onaj, međutim, ko ne primi devstveni život, kao nesposoban da se brine za Gospodnje (1.Kor.7,31), neka bude otpušten pred istim svedocima. A onaj ko, posle dugotrajnog samoispitivanja i posmatranja (koje mu je omogućeno tokom mnogih dana, kako nam se ne bi pripisalo neko otimanje), najzad da zavet, treba da bude primljen i pribrojan bratstvu, te da mu se dozvoli da ima zajedničko stanište i način života sa odraslima.

Propustio sam da kažem nešto što sada mogu dodati. Neke veštine treba da se uče od detinjstva. Stoga, deca koja se pokažu kao sposobna za obuku, mogu bez smetnji da dan provode sa nastavnicima veštine. Noć, međutim, obavezno treba da provode sa vršnjacima, s kojima treba i hranu da uzimaju.

Pitanje 16. Da li je potrebno uzdržanje onom ko namerava da živi blagočastivo?

Odgovor: Pravilo uzdržanja je očevidno neophodno već stoga što ga apostol uvršćuje u duhovne plodove (Gal.5,23). Osim toga, on uzdržanju pripisuje uspeh u besprekornom služenju, govoreći: U trudovima, u bdenjima, u postovima, u čistoti (2.Kor.6,5), i na drugom mestu: U trudu i naporu, u nespavanju, u gladovanju i žeđi, često u postovima (2.Kor.11,27), i još: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Ništa tako uspešno ne umrtvljava i ne savlađuje telo kao uzdržanje. Žar mladosti i neobuzdanost u žudnjama se kao nekom

uzdom obuzdava uzdržanjem. Jer, bezumnom ne koristi sladost, kaže Solomon (Prem.19, 10). I šta je bezumnije od tela predanog zadovoljstvima i mladosti koja luta? Stoga apostol kaže: I staranje o telu ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14), i još: Ona koja se odala nasladama, živa je umrla (1.Tim.5,6). I primer bogataševe raskoši nam dokazuje potrebu uzdržanja, da nam se ne bi desilo da čujemo isto što i on: Primio si dobra svoja u životu svome (Lk.16,25).

Neuzdržljivost je strašna stvar, što pokazuje i apostol, uvrstivši je među osobine odstupništva, govoreći: U poslednje dane će nastati teška vremena, jer će ljudi biti samoživi. I nabrojavši mnoge vidove poroka, on je dodao: Klevetnici, neuzdržljivi (2.Tim.3,1‐3). I Isav je optužen za neuzdržljivost kao za najveće zlo, budući da je za jedno jelo dao prvenaštvo svoje. I prva neposlušnost se desila čoveku zbog neuzdržljivosti.

Svi svetitelji su, pak, imali svedočanstvo o svom uzdržanju. Sav život svetih i blaženih ljudi i primer Gospoda, za vreme Njegovog dolaska u telu, obavezuje nas na njega. Uz pomoć dugovremenog prebivanja u postu i molitvi, Mojsije je primio Zakon i čuo reči Božije, kao što čovek govori sa prijateljem svojim (Izl.33,11). I Ilija je bio udostojen viđenja Božijeg kad je dostigao istu meru uzdržanja. A šta beše sa Danilom? Kada se udostojio najvećih viđenja? Zar ne posle dvadeset dana posta? Kako su tri mladića ugasila silu ognjenu? Zar ne uzdržanjem? I sav smer Jovanovog života je određen uzdržanjem. Njime je i Gospod započeo svoje javljanje.

Uzdržanjem ja ne zovem potpuno odbijanje hrane (što bi bilo nasilno prekidanje života), nego odricanje od uživanja, ostvarivano nizlaganjem telesnog mudrovanja sa blagočastivim ciljem. Jednom rečju, kao što je onima koji žive u strastima poželjno naslađivanje, tako je onima koji se vaspitaju u blagočašću neophodno uzdržanje. Podvig uzdržanja se ne tiče samo [suzbijanja] zadovoljstva u jelu, već se rasprostire na odstranjenje svega štetnog. Stoga pravi uzdržljivac neće savlađivati trbuh, i (u isto vreme se) povoditi za ljudskom slavom, niti će se boriti protiv sramne pohote, a potčinjavati se bogatstvu, ili nekom drugom neblagorodnom raspoloženju, tj. gnevu, žalosti ili nečem drugom, čime se obično porobljavaju neuke duše. Sve zapovesti se drže jedna za drugu: nije moguće uspeti u jednoj, nezavisno od druge. To se naročito primećuje kod uzdržanja. Uzdržljiv u odnosu na slavu jeste smiren; onaj ko čuva jevanđelsku meru siromaštva jeste uzdržljiv u odnosu na bogatstvo; a onaj ko je uzdržljiv u odnosu na razdražljivost i gnev jeste negnevljiv. Strogi zakon uzdržanja postavlja meru jeziku, granicu očima, među radoznalom slušanju za uši. Onaj ko se ne drži tih granica jeste neuzdržljiv i svojevoljan. Vidiš li kako se oko te jedne zapovesti, kao oko horovođe, drže sve ostale?

Pitanje 17. O tome da se treba uzdržavati i od smeha.

Odgovor: Ono na šta mnogi ne obraćaju pažnju, uzdržljivci ne treba niukoliko da zanemaruju. Jer, predavanje nezadrživom i neumerenom smehu jeste znak

neuzdržljivosti, neobuzdanih pokreta i nadmenosti u duši koja se ne suzbija strogim razumom. Nije neprilično duševnu radost projavljivati u svetlom osmehu, s obzirom da je napisano: Lice cveta od veselog srca (Prič.15,13). Međutim, gromko se smejati i svim telom se tresti priliči neobuzdanom i neiskusnom čoveku, koji ne zna da vlada sobom. To mišljenje potvrđuje i mudri Solomon, govoreći: Bezumni u smehu povišuje glas svoj, a mudri se jedva tiho osmehne (Sir. 21,20). Odvraćajući od takve vrste smeha, i Propovednik govori: Smehu rekoh da je glupost (Prop.2,2), i još: Smeh bezumnih je kao praskanje trnja pod loncem (Prop.7,7). Iako je na sebe uzeo neophodne nemoći tela i sve što služi kao svedočanstvo vrline, tj. zamor i žalost prema nevoljnicima, Gospod se, koliko znamo iz jevanđelske povesti, nikako nije smejao, već je, naprotiv, opominjao one koji se smeju (Lk.6,25).

Međutim, upotreba iste reči ʺsmehʺ ne treba da nas dovodi u zabunu. Jer, Pismo često smehom naziva duševnu radost i veselo raspoloženje pri dobijanju dara. Na primer, Sara veli: Bog mi učini smeh (Post.21,6). Osim toga, [rečeno je]: Blaženi koji plačete sada, jer ćete se nasmejati (Lk.6,21). Takvo mesto se nalazi i kod Jova: Istinita usta će napuniti smehom (Jov 8,21). Ti izrazi se upotrebljavaju da bi se označilo veselje pri duševnoj radosti.

Prema tome, savršeni uzdržljivac je onaj ko je iznad svake strasti, ko ne dozvoljava nikakav podsticaj koji proizvodi zadovoljstvo, već čvrsto i nepokolebivo izbegava svaku štetnu nasladu. Takav čovek je očigledno slobodan od svakog greha. Ponekad je čak potrebno da se uzdržavamo i od onoga što je dopušteno i neophodno za život, imajući u vidu korist naše bratije. Tako apostol govori: Ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti mesa do veka (1.Kor.8,13). Imajući pravo da živi od Jevanđelja, on se ustručavao [da ga iskoristi, ne želeći] da učini kakve smetnje Jevanđelju Hristovom (1.Kor.9,14; 12).

Uzdržanje je, dakle, istrebljenje greha, otuđenje od strasti, umrtvljenje tela sve do samih prirodnih osećaja i želja, početak duhovnoga života, darivalac večnih dobara koji u sebi uništava žalac slastoljublja. Slastoljublje je, naime, veliki mamac na zlo, kojim mi ljudi najlakše padamo u greh. Ono, kao udica, svaku dušu vuče u smrt. Stoga će onaj koga slastoljublje ne privlači i ne raznežuje, putem uzdržanja uspeti da sasvim izbegne greh. Ako li je, pak, izbegao mnoge, ali ga još uvek savlađuje jedan, on nije uzdržljivac, kao što nije zdrav onaj ko pati makar od jedne telesne bolesti, i kao što nije slobodan onaj nad kim vlada makar jedan gospodar.

Vrline koje se vrše u tajnosti ljudima često nisu poznate. Uzdržljivost, pak, odmah, pri prvom susretu, otkriva onoga ko po njoj živi. Jer, kao što borca odlikuju telesna punota i cvetanje tela, tako telesna mršavost i bledoća, koja nastaje od uzdržanja, pokazuju da se Hrišćanin zaista podvizava za Hristove zapovesti, telesnom slabošću savlađujući svoga neprijatelja, i projavljujući silu u podvizima blagočašća, kao što je rečeno: Jer, kad sam slab onda sam silan (2.Kor.12,10).

Koliko se koristi samo nalazi u pogledu na uzdržljivca, koji jedva i na brzinu uzima ono što je neophodno za život, kao da prirodi odužuje dug. On žali za vremenom koje troši na

to, i brzo ustaje od stola da bi se prihvatio posla. I čini mi se da nikakva reč ne može tako dirnuti dušu čoveka koji je neuzdržljiv u jelu, niti ga privesti ispravljanju, kao susret sa uzdržljivcem. Čini mi se da upravo to znači ‐ jesti i piti u slavu Božiju (up. 1.Kor.5,16), tj. da i za stolom svetle naša dobra dela kako bi se proslavio Otac naš na nebesima.

Pitanje 18. O tome da treba jesti sve što nam se ponudi.

Odgovor: Neka i to bude neophodno pravilo, iako je podvižnicima blagočašća preko potrebno uzdržanje radi iscrpljivanja tela: A svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Međutim, da ne bismo pali u istu pogrešku kao i neprijatelji Božiji, čija je savest spaljena, i koji se uzdržavaju od jela koja je Bog stvorio da ih sa zahvalnošću uzimaju verni (1.Tim.4,2‐3), mi treba sve da jedemo, saobrazno prilikama, kako bismo onima koji gledaju pokazali da je čistima sve čisto (Tit.1,15), da je svako stvorenje Božije dobro i da ništa nije za odbacivanje kad se prima sa zahvalnošću: Jer, se osvećuje rečju Božijom i molitvom

(1.Tim.4,5). Uostalom, i u tom slučaju treba imati u vidu uzdržanje, upotrebljavajući pod meru prostu hranu koja je neophodna za održavanje života. Pri tome, treba izbegavati štetno prejedanje, dok se od hrane, koja služi za uživanje, treba sasvim uzdržavati. Na taj način ćemo iskoreniti strast kod slastoljubivih. Osim toga, koliko do nas stoji, izlečićemo i one čija je savest spaljena, dok ćemo Sebe osloboditi i jednog i drugog podozrenja. Jer, rečeno je: Zašto da moju slobodu sudi savest drugoga (1.Kor.10,29). Uzdržanje pokazuje da je čovek umro sa Hristom, i umrtvio svoje udove koji su na zemlji (Kol.3,3‐5). Mi znamo da je ono mati celomudrenosti, uzrok zdravlja, i da znatno otklanja smetnje za donošenje dobrog ploda u Hristu. Jer, po reči Gospodnjoj, briga ovoga sveta i zadovoljstva života i druge želje, guše reč i ona bez roda ostane (Mt.13,22). Od njega i demoni beže, kao što nas je i sam Gospod naučio: Ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom (Mt.17,21).

Pitanje 19. Koja je mera uzdržanja?

Odgovor: U duševnim nemoćima postoji jedna mera uzdržanja: savršeno otuđenje od svega što vodi pogubnom zadovoljstvu. Svako, međutim, ima različite potrebe, s obzirom na svoj uzrast, zanimanje i stanje tela. Stoga i mera i način upotrebljavanja hrane mora da su različiti. Prema tome, ne mogu se svi, koji se upražnjavaju u blagočašću, podvesti pod jedno pravilo. Odredivši meru uzdržanja za zdrave podvižnike, nastojatelj će po svom nahođenju menjati njenu zahtevnost u skladu sa mogućnostima [ostalih]. Jer, nemoguće je rečju obuhvatiti potrebe svakog, već samo ono što zavisi od opšteg i svecelog učenja. Utehu u hrani bolesnog, ili onoga ko je izmoren naporima, ili onoga ko se sprema za napor, na pr. za putovanje, treba da odmeravaju nastojatelji u skladu sa potrebom, sledeći za onim ko je rekao: I razdavahu svima kako je kome bilo potrebno (Dap.2,45; 4,35). Dakle, nije

moguće uzakoniti za sve ni isto vreme, ni isti način, ni istu meru hrane, već neka opšti cilj bude podmirenje potrebe. Jer, presićavanje stomaka i pretovarivanje hranom zaslužuje kletvu, budući da Gospod govori: Teško vama koji ste siti sada (Lk.6,25). Time i samo telo postaje nesposobno za delanje i sklono ka snu i nemoćima. Stoga, izbegavajući neumerenost u naslađivanju, cilj jela treba da bude podmirenje životne potrebe. Jer, robovati zadovoljstvima znači svoju utrobu načiniti bogom. Naše telo se neprestano prazni i troši, zbog čega je potrebno da se dopuni. Usled toga je prirodno da se želi hrana. Pravi zakon upotrebe hrane nalaže da se radi održanja života dopuni ispražnjeno, bilo da se javi potreba za suvom ili vlažnom hranom.

Za hranu, dakle, treba uzimati ono što će podmiriti potrebe uz najmanje staranje. To je pokazao sam Gospod kad je nahranio umorni narod da, kao što je napisano, ne malakše na putu (Mt.15,32). On je mogao da uveliča čudo u pustinji ponudivši bogat ručak. Međutim, On je pripremio samo prostu i jednostavnu hranu koja se sastojala iz ječmenih hlebova i nešto ribe. Piće, pak, nije ni spomenuo, budući da je protočna voda dovoljna da podmiri potrebe svih, izuzev ako neko ne sme da je koristi zbog bolesti, slušajući Pavlov savet Timoteju (1.Tim.5,23). Osim toga, treba izbegavati i sve što je očevidno štetno. Jer, biće nesvrsishodno da jedna ista hrana, koju uzimamo radi održanja tela, u isto vreme podiže rat protiv tela i sprečava ga u izvršavanju zapovesti. Ista stvar treba duši da posluži kao primer za izbegavanje štetnog, čak i ako je prijatno. Treba, dakle, pretpostavljati hranu koja se lakše nabavlja, kako ne bismo, pod izgovorom uzdržanja, iskali skupocenija i ukusnija jela, začinjena raznim skupim stvarima. Naprotiv, treba da izabiramo ono što se u svakoj zemlji može lako i jeftino dobiti, i što odgovara narodnim potrebama. Od uvezenoga treba koristiti samo ono što je neophodno za život, na pr. ulje ili što slično. Osim toga, treba nabavljati i ono što je potrebno za utehu bolesnika, ukoliko se, naravno, može izbeći rasejanost, metež i teškoća.

Pitanje 20. Kakva treba da je hrana kad dočekujemo goste?

Odgovor: Taština, čovekougađanje i sve što se čini radi pokazivanja potpuno je zabranjeno Hrišćanima. Čak i onaj ko ispunjava zapovesti sa namerom da ga vide i proslave ljudi, neće dobiti nagradu koja je određena za njihovo vršenje. Oni koji su, po Gospodnjoj zapovesti, na sebe primili svaki vid smirenja, treba naročito da izbegavaju svaki oblik taštine. Može se primetiti da se svetovni ljudi stide smirene oskudice. Primajući goste, oni spremaju izobilje odličnih jela i pokazuju svaku raskoš. Bojim se da se i nas neprimetno ne kosne ista strast, te da budemo izobličeni da se stidimo siromaštva, koje Hristos ublažuje (Mt.5,3). Nama ne priliči da sa strane nabavljamo srebrno posuđe, porfirne zavese, meku posteljinu ili sjajne pokrivače. Isto tako nam ne priliči da se staramo o jelima koja mnogo odudaraju od naše uobičajene hrane. Jer, iskati i tražiti ono što nije neophodno, već je izmišljeno radi žalosnog slastoljublja i pogubne taštine, ne samo da je sramotno i

nesaobrazno sa našim ciljem, nego je i štetno, budući da će oni koji žive raskošno i koji u naslađivanju stomaka vide blaženstvo videti da se i mi bavimo istim brigama. Jer, ako je raskoš porok i ako je treba izbegavati, ne bi trebalo da je sebi dozvoljavamo. Ono, naime, što je zabranjeno ne može biti prigodno. Sveto Pismo osuđuje one koji žive raskošno, koji se mažu prvim mirisima i koji piju proceđeno vino (Am.6,6). Za udovicu koja se odala nasladama se kaže da je živa umrla (1.Tim.5,6), a bogataš se zbog ovdašnjeg naslađivanja lišio raja (Lk.16,25).

Prema tome, šta će nam veliki troškovi? Možda neko naiđe od gostiju. Ako je brat, i ima isti cilj života, prepoznaće svoj sopstveni sto: kod nas će naći ono što je ostavio kod kuće. Međutim, možda se umorio od putovanja. Ponudićemo mu upravo onoliko koliko je potrebno da mu se olakša umor. Možda je, opet, došao neko iz sveta. Neka se na delu nauči onom u šta ga reč nije uverila: neka mu se pruži primer i ugled za umerenost u hrani. Neka u njemu ostane sećanje na hrišćanski sto i nepostidno siromaštvo Hrista radi. Ukoliko, pak, ne shvati o čemu se radi, nego nas ismeje, drugi put nam neće dosađivati. Videvši koga od bogatih ljudi, koji uživanje u prijatnom smatra jednim od najvećih dobara, mi treba da ga sažaljevamo stoga sav život rasipa na sujetu, obogotvoravajući svoja zadovoljstva, i što je u ovom životu dobio svoj udeo dobara. On, naime, ne oseća da zbog ovdašnjih naslađivanja ide u pripremljeni oganj i njegove muke. Ukoliko nam se pruži prilika, nemojmo oklevati da mu to predočimo.

Ukoliko se, pak, mi budemo vezivali za isto, ištući da, po svojoj mogućnosti, služimo zadovoljstvu i da se pokazujemo [pred drugima], bojim se da se na delu ne pokaže da zidamo ono što rušimo. Time bismo osudili sebe za ono za šta osuđujemo druge, vodeći pritvorni život i menjajući se čas ovako, čas onako. Neće biti [čudno] ukoliko ushtemo da promenimo i odeću prilikom dočeka izuzetnih osoba. Ako je, pak, tako nešto sramota, još je sramnije menjati trpezu zbog ljudi koji žive u raskoši. Život hrišćanski je jednoobrazan i ima jedan cilj ‐ slavu Božiju. Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10.31), govori Pavle koji zbori u Hristu. Svetski život, pak, jeste raznoobrazan i mnogovidan: on se menja da bi se ugodilo onima koji se sretnu.

Mnoštvom i raznovrsnošću hrane protiv običaja puneći svoj sto radi zadovoljstva brata, ti ćeš osuditi njegovo slastoljublje i svojim obiljem ćeš ga prekoreti za stomakougađanje, izobličavajući ga u strasti za naslađivanjem. Zar mi često, gledajući način i vrstu spremljenog, ne nagađamo o tome ko je i šta je onaj koji se očekuje? Gospod nije pohvalio Martu, koja se zauzela da ga što bolje usluži, već je rekao: Brineš se i uznemiravaš za mnogo, iako je malo ili čak samo jedno potrebno (Lk.10,40‐42). ʺMaloʺ se odnosi na spremanje, a jedno na cilj, tj. zadovoljenje potrebe. Tebi je poznato kakvu je hranu Gospod pružio za pet hiljada ljudi. I Jakovljeva molitva Bogu ti je poznata: Biće mi dovoljno ako mi daš hleba da jedem i odela da se obučem (Post.28,20), a ne: Ako mi daš uživanje i raskoš.

A šta [kaže] premudri Solomon? Nemoj mi dati ni bogatstvo ni siromaštvo, već ustroj ono što mi je potrebno i dovoljno, da ne bih, nasitivši se, postao lažan i rekao: Ko me vidi, ili osirotevši ‐ krao i kleo se imenom Boga svoga (Prič.30,8‐9). Pod bogatstvom on razume izobilje, a pod siromaštvom potpunu oskudicu u onom što je potrebno.za život. Pod dovoljnim pak, on podrazumeva odsustvo i oskudice i izobilja u onom što je neophodno. Međutim, dovoljno je za jednog jedno, a za drugog drugo, s obzirom na stanje tela i na pojedinačan slučaj. Jer, jednome je potrebna obilnija i jača hrana zbog napora, a drugome, zbog nemoći ‐ laka i u svemu pogodna. Uopšte, svima odgovara jeftina hrana, koja se lako nabavlja.

Uostalom, uvek treba da postoji brižljiv i uređen sto. Jedino nikako ne treba da prekoračujemo granice potrebnoga. Neka granica ponude bude zadovoljenje potrebe svakoga koji naiđe. Jer, rečeno je: Koji ovaj svet upotrebljavaju, a ne koji ga zloupotrebljavaju (1.Kor.7,31). Zloupotrebljavanje je trošenje preko potrebe. No, mi nemamo novca! Nema ni potrebe. Nisu nam pune žitnice! Ipak, imamo za nasušnu ishranu: živimo od truda ruku. I zašto bismo hranu, koju je Bog dao za gladne, trošili na prohteve rasipnih, grešeći dvostruko: jednima uveličavajući nevolju zbog oskudice, a drugima štetu zbog presićenosti.

Pitanje 21. Kako treba da sedimo za vreme obeda i užine?

Odgovor: Mi od Gospoda, koji nas svagde uči smirenju, imamo zapovest da, sedajući za obed, zauzimamo poslednje mesto (Lk. 14,10). Stoga onaj ko se trudi da sve čini po zapovesti, ne treba da zanemari ni ovu naredbu. Ukoliko s nama za trpezom sede svetovnjaci, treba da se potrudimo da u odnosu na tu stvar budemo primer, tj. da se ne prevaznosimo i da ne tražimo prvenstvo. Tamo, pak, gde se svi upravljaju ka jednom cilju i u svako vreme pružaju dokaz svog smirenoumlja, naročito priliči da svako, po zapovesti Gospodnjoj, zauzima poslednje mesto. Ipak, nije pohvalno da se neko uporno otima o zadnje mesto, budući da bi se narušavao poredak i izazivala buka. Jer, nepopustljivost jednih prema drugima i svađa oko toga čine nas sličnim onima koji se svađaju oko prvenstva. Prema tome, pažljivo ispitavši i razmotrivši šta nam priliči, mi redosled sedenja treba da ostavimo onome ko nas je primio, kao što je i sam Gospod ustanovio rekavši da raspoređivanje pripada domaćinu (Lk.14,10). Na taj način ćemo jedni druge podnositi u ljubavi (Ef.4,2), sve čineći blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40). Ujedno ćemo dokazati da svoje smirenje ne ističemo da bismo se pokazali pred ljudima i pred narodnom gomilom, držeći se nepopustljivosti i upornosti. Jer, prepiranje je veći znak gordosti, nego sedenje na prvom mestu, koje je prihvaćeno po zapovesti.

Pitanje 22. Kakvo odelo priliči Hrišćaninu?

Odgovor: Naša reč je već pokazala da su nam neophodni smirenoumlje, prostota, staranje o neznatnosti i skromnosti izdataka, kako telesne potrebe ne bi predstavljale povod za rasejanost. Tom cilju treba da je usmerena i reč o odelu. Jer, ako treba da se trudimo da od svih budemo poslednji, jasno je da i u odelu treba da smo na poslednjem mestu. Slavoljubivi ljudi love slavu odelom u koje se oblače, nastojeći da ih gledaju i da im se dive zbog skupocenosti haljina. Isto tako je očigledno da onaj ko je iz smirenja svoj život postavio na poslednji stepen treba i u odeći među svima da zauzme poslednje mesto. Korinćanima se na opštem obedu prebacivalo što svojom raskoši sramote one koji nemaju (1.Kor.11,22). Očevidno je da će i javno i svima vidljivo ukrašavanje odelom, koje drugi ne poseduju, kroz poređenje posramiti siromašnoga. Osim toga, i apostol veli: Nemojte gordo misliti, nego se družite sa smirenima (Rim.12,16). Stoga neka svako sebe pita šta je priličnije: da se Hrišćanin ugleda na one koji žive u carskim dvorovima i oblače se u meke haljine, ili na anđela i vesnika Gospodnjeg dolaska, od koga se među rođenim od žena nije pojavio veći (Mt.11,11), tj. Jovana, sina Zaharijinog, čija haljina beše od kamilje dlake (Mt.3,4). Najzad, i drevni svetitelji su se potucali u kožusima i kozjim kožama (Jev. 11,37).

Cilj upotrebe [odela] pokazao nam je apostol jednom rečju: Kad imamo hranu i odeću, budimo zadovoljni (1.Tim.6,8). Mi treba da se ograničavamo pokrivanjem, a ne da upadnemo u zabranjeno ukrašavanje šarenilom i ulepšavanje, koje iz njega proizilazi. Jer, ukrašavanje je uvedeno u život kasnije, uzaludnim staranjem tašte veštine. Poznato je, naime, zbog čega je Bog onima koji su stekli potrebu dao da nose odelo. Jer, rečeno je: Načini im Bog kožne haljine (Post.3,21). Takva upotreba haljina je bila dovoljna da se pokrije sramota. Međutim, postoji i cilj ‐ zagrevati se odećom. Stoga odelo treba koristiti i za jedno i za drugo: da prikrijemo našu sramotu i da se zaštitimo od štetnog dejstva vazduha. Međutim, kako je u tome nešto mnogo, a nešto malo korisno, treba dati prednost onom što se može u više slučajeva upotrebiti. Tako nećemo narušiti pravilo siromaštvoljublja, niti ćemo gomilati odeću, jednu namenjujući za pokazivanje, drugu za upotrebu kod kuće, jednu za preko dana, a drugu za preko noći. Naprotiv, treba da se postaramo da nabavimo jedno odelo koje će moći zadovoljiti svaku potrebu: i da nas pristojno odeva danju, i da nas pokriva noću. Iz toga izlazi da treba da imamo nešto zajedničko u izgledu odela. Na samom, naime, hrišćanskom odelu treba da postoji neko naročito obeležje. Jer, ono što je usmereno ka jednom cilju najčešće liči jedno na drugo.

Korisna je, svakako, i naročita odeća, koja svakoga predupređuje i unapred svedoči o našem obećanju da živimo po Bogu. Zbog toga i onaj ko se susreće sa nama, očekuje odgovarajuće ponašanje. Jer, ono što je neprilično i nepristojno jače pada u oči kod onih koji su mnogo obećali, negoli kod običnih ljudi. Na svetovnjaka koji se tuče među narodom, koji izgovara psovke, koji provodi vreme u krčmi ili čini i nešto drugo nepristojno, ne obraća se naročita pažnja, budući da njegovo ponašanje odgovara običnom načinu života. Međutim, ako onaj ko je dao zavet strogog života, zanemari i najmanju od svojih dužnosti, svi obraćaju pažnju i prebacuju mu, postupajući po rečenom: Okrenuvši se,

rastrgnuće vas (Mt.7,6). Na taj način, proširenje zaveta i na odelo slabijoj bratiji služi kao neko urazumljenje koje ih i nevoljno čuva od rđavog. Vojnik ima naročito odelo, kao uostalom i činovnik, i svako zvanje. Stoga se na osnovu odeće može prepoznati zanimanje. Tako i Hrišćanin ima svoje obeležje, tj. pristojnost, koja čuva prikladnost i osobenost čak i u odelu. Nju nam je predao apostol koji propisuje da episkop bude pristojan (1.Tim.Z,2), i da se žene ukrašavaju pristojnošću (1.Tim.2,9), očevidno podrazumevajući cilj koji je svojstven Hrišćaninu.

Isto pravilo, po meni, važi i za obuću. U svako vreme treba dati prednost onoj koja je jednostavna, koja se lako nabavlja i koja zadovoljava cilj upotrebe.

Pitanje 23. O pojasu.

Odgovor: Svetitelji koji su živeli pre nas pokazuju da je korišćenje pojasa neophodno. Jovan je bedra opasivao kožnim pojasom (Mt.3,4), a još pre njega Ilija, o kome se kaže: Kosmat čovek s kožnim pojasom oko bedara (4.Car.1,8). Nagovešteno je da se i Petar opasivao, budući da mu anđeo govori: Opaši se, i obuj obuću svoju (Dap.12,8). Iz Agavovog proroštva vidi se da se i blaženi Pavle opasivao pojasom. Jer, rečeno je: Čoveka kojega je ovaj pojas, ovako će svezati u Jerusalimu (Dap.21,11). I Jovu Gospod zapoveda da se opaše. Jer, u znak hrabrosti i odlučnosti, njemu se kaže: Opaši kao čovek bedra svoja (Jov 38,3). I svi učenici Gospodnji su imali običaj da se opasuju pojasom, kao što se vidi iz zabrane: Ne nosite bakra u pojasevima svojim (Mt.10,9). Onom ko namerava da radi rukama potrebna je utegnutost i neometano kretanje. Stoga mu je neophodna upotreba pojasa, koji odeću skuplja uz telo, te ga bolje greje, a ujedno, sabirajući je, čini da se kreće bez smetnje. Stoga je i Gospod, spremajući se da posluži učenicima, uzeo ubrus i opasao se (Jn.13,4).

O mnoštvu odeće nema potrebe da govorim, budući da sam taj predmet dovoljno razvio u reči o siromaštvoljublju. Onome koji ima dve haljine naređuje se da [jednu] da onome koji nema (Lk. 3,11). Iz toga je očigledno da se zabranjuje sticanje većeg broja haljina za ličnu upotrebu. Onome, dakle, kome se zabranjuje da ima dve haljine nije potrebno davati pravilo o njihovoj upotrebi.

Pitanje 24. O tome je dovoljno rečeno. Trebalo bi da nešto naučimo i o tome kako da se ponašamo u međusobnim odnosima.

Odgovor: Apostol govori: Sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.Kor. 14,40). Stoga blagoobrazno i uredno vladanje u zajednici vernih ja poredim sa delatnošću telesnih udova. Onaj kome je poverena briga o svima, koji ocenjuje ono što je učinjeno, koji predviđa i udešava ono što će se raditi kao da zamenjuje oko; drugi zamenjuje uvo ili ruku, slušajući ili sprovodeći u dejstvo ono što mu je naloženo. Na taj način svako

zamenjuje po jedan ud. Za udove nije bezopasno ukoliko prenebregavaju ono što im spada u dužnost ili se ne koriste ostalima u skladu sa [namerom] sa kojom ih je sazdao Bog Tvorac. Jer, ako se ruka ili noga ne pokoravaju rukovodstvu oka, dodirnuće nešto pogubno ili razorno za čitavo telo, ili će se spotaći i survati u provaliju. Ukoliko se, pak, oči zatvore i ne gledaju, svakako će propasti zajedno sa drugim udovima, koji će pretrpeti nešto od rečenog. Tako je i za nastojatelja, koji je odgovoran za sve, opasno da pokaže nemarnost, kao što je i za potčinjene štetna i beskorisna nepokornost. Od svega je, pak, najopasnije ukoliko on i druge sablažnjava. Tome nasuprot, svako ko na svom mestu pokazuje vrednoću i ispunjava apostolovu zapovest: U revnosti ne budite lenji (Rim. 12,11), prima pohvalu za usrdnost. Za nemarnost se, pak, zaslužuje suprotno ‐ oplakivanje i opominjanje, budući da je rečeno: Proklet bio svako ko nemarno čini delo Gospodnje (Jer.48,10).

Pitanje 25. O tome kako je strašan sud za nastojatelja koji ne izobličava one koji greše.

Odgovor: Onaj kome je poverena briga o svima i koji treba da da odgovor za sve, dužan je da se odgovarajuće i potrudi. Jer, on treba da zna da će [odgovarati] ukoliko neko od bratije padne u greh, a on mu ranije nije kazao sudove Božije. Osim toga, iz njegovih ruku će se, kao što je napisano (Jez.3,20), tražiti krv brata koji padne u greh i ostane u njemu, ne budući poučen kako da se popravi. On će naročito [biti kriv] ukoliko ono što je bogougodno izostavi iz ulagivanja, a ne iz neznanja, povlađujući porocima svakoga i slabeći stroga pravila života. Jer, rečeno je: Oni koji vas ublažavaju varaju vas i kvare put nogu vaših (Is.Z, 12), i još: A onaj ko vas uzbunjuje snosiće osudu, ma ko bio (Gal.5,10). Da ne bismo doživeli tako nešto, mi u opštenju sa bratijom treba da se držimo apostolskog pravila: Jer, kao što znate, nikada ne nastupasmo iz laskanja, niti zbog pohlepe ‐ Bog je svedok, ne tražeći slave od ljudi, ni od vas ni od drugih (1.Sol.2,5‐6). Ko je, dakle, čist od takvih strasti mogao bi da povede bezopasnim putem, stičući nagradu za sebe i spasenje za one koji ga slede. Onaj, naime, ko ka delu pristupa IZ ljubavi, a ne radi ljudske počasti i ne iz želje da se dopadne ili ugađa (zbog čega se inače izbegava prilika da se ožaloste oni koji greše), sa smelošću će propovedati nedvosmislenu i iskrenu reč, ne rešavajući se da u bilo čemu izvrne istinu. Stoga se na njega mogu primeniti apostolove reči: Međutim, bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu. Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo Jevanđelje Božije, nego i duše naše (1.Sol.2,7‐8). Ko, pak, nije takav, biće slep vođa, koji pada strmoglavce i druge za sobom povlači.

Iz rečenog se može shvatiti koliko je zlo bratu biti uzrok lutanja po lažnim putevima, umesto putevoditelja. U isti mah, to pokazuje da se ni zapovest ljubavi ne ispunjava, budući da ni jedan otac ne gleda ravnodušno na svoje čedo koje je u opasnosti da padne u jamu, niti ga ostavlja ukoliko je već palo. Treba li, pak, uopšte govoriti koliko je strašno ostaviti da propadne duša koja je pala u dubinu zla? Nastojatelj je, dakle, dužan da bdi

nad dušama bratije i da se stara za spasenje svakoga kao onaj ko će dati odgovor o svakome. On treba da se stara da pokaže svoju usrdnost za njih sve do smrti, i to ne samo po opštem zakonu Gospodnje ljubavi (po kome se duša polaže za prijatelje svoje ‐ Jn.15.13), nego i po posebnom zakonu onoga koji je rekao: Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo Jevanđelje Božije, nego i duše naše(1.Sol.2,8).

Pitanje 26. O tome da nastojatelju treba otkrivati sve, čak i tajne srca.

Odgovor: Ukoliko želi da pokaže značajan uspeh i da svoj život dovede u stanje saglasno sa zapovestima Gospoda našega Isusa Hrista, niko od potčinjenih ne treba da sakriva ni jedan duševni pokret, niti da i jednu reč ostavi bez proveravanja. Tajne svog srca on treba da obnažuje pred onima iz bratije kojima je povereno da se sastradalno brinu za nemoćne. Na taj način će se utvrditi ono što je za pohvalu, dok ono što ne valja nećeostati bez potrebnog lečenja. Pri takvom uzajamnom upražnjavanju, kroz postepeno napredovanje, biće dostignuto savršenstvo.

Pitanje 27. O tome da stariji među bratijom treba i da opomenu nastojatelja, ukoliko pogreši.

Odgovor: Kao što je nastojatelj dužan da u svemu rukovodi bratiju, tako i na ostalima leži obaveza da ga opomenu, ukoliko bude izgledalo da je u nečemu pogrešio. Međutim, da se ne bi narušavao dobar poredak, takve napomene treba da čine samo oni koji su odmakli u starosti i blagorazumnosti. Kroz ispravku onoga što treba ispraviti, mi koristimo bratu (a preko njega i sebi), budući da se vraća na prav put onaj koji služi kao pravilo našega života, i koji svojom ispravnošću treba da izobličava naše skretanje od pravog puta. Ukoliko se neki bez razloga smućuju zbog nastojatelja, treba da se osvedoče u nepravednost svog podozrenja. Tako će se osloboditi od osuđivanja nastojatelja.

Pitanje 28. Kakvo raspoloženje treba svi da imaju prema nepokornom?

Odgovor: Onoga ko se nerado povinuje zapovestima Gospodnjim svi treba da sažaljevaju kao bolestan ud. Nastojatelj treba da pokuša da poukama izleči njegovu slabost. Onoga, pak, ko ostaje uporan u nepokornosti i ne prima popravne mere, treba ozbiljnije ukoriti pred svim bratstvom i na svaki način mu savetovati da prihvati iscelenje. Ako, pak, ni posle mnogih opomena ne pokazuje stid, i ne pokazuje popravku na delu, već, po poslovici, sam postaje svoj dželat, treba ga, po ugledu na lečnike, uz mnogo suza i plača doduše, odseći od opštega tela kao pokvaren i sasvim neupotrebljiv ud. Jer, i lekari imaju običaj da uklanjaju ud koji je zahvatila neizlečiva bolest. Da se povreda, razorno delujući

na susedne udove, ne bi širila, oni ga ili odsecaju ili sažižu. I mi moramo činiti isto sa onima koji neprijateljuju protiv zapovesti Gospodnjih, ili ometaju njihovo ispunjenje, po naredbi samog Gospoda: Ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe (Mt.5,29).

Snishodljivost prema takvima slična je neukoj Ilijevoj popustljivosti. Radi njene nebogougodne primene prema svojim sinovima on je bio kažnjen. Ta lažna snishodljivost prema onima koji su okoreli u porocima predstavlja izdajstvo istine, podrivanje opšteg dobra i privikavanje na ravnodušno posmatranje zla. Na taj način se ne može ispuniti napisano: Zbog čega ne plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo (1.Kor.5,2). Naprotiv, po neophodnosti se događa ono što je dodato: Malo kvasca sve testo ukiseli (1.Kor.5,6). One koji greše, govori apostol, pokaraj pred svima. On odmah navodi i razlog, govoreći: Da i ostali imaju strah (1.Tim.5,20).

Onaj ko uopšte ne prima opomene nastojatelja, ne slaže se ni sa samim sobom. Jer, ako neće da se potčini, već sluša svoju volju, zašto uopšte ostaje s nastojateljem? Zašto ga uzima za upravitelja svoga života? Onaj, pak, ko se jednom rešio da bude uvršten u sastav bratstva i ko je postavljen da služi, sav sud treba da ostavi onome ko naređuje. Čak i ako mu se čini da mu je naređeno nešto što prevazilazi njegove sile, on treba da pokaže potčinjavanje i poslušnost do smrti, sećajući se Gospoda, koji je bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil.2,8). Protivljenje i protivrečenje pokazuju mnogo zlo: nemoć vere, kolebivost nade, naviku na nadmenost i oholost naravi. Jer, onaj ko pokazuje neposlušnost najpre je [u sebi] osudio onoga ko daje savet. Onaj, pak, ko veruje u obećanja Božija, i koji na njih polaže čvrstu nadu, ne izbegava ispunjavanje naredbi, čak i ako su teške, znajući da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18). Onaj ko je uveren da će se uzvisiti onaj ko se ponizi (Mt.23,12), pokazaće revnost koja prevazilazi očekivanja naredbodavca, budući da zna da nam naša prolazna mala nevolja priprema preizobilno i neizmerno večno bogatstvo slave (2.Kor.4D7).

Pitanje 29. O onome ko se prevaznosi i služi sa roptanjem.

Odgovor: Dela onoga ko ropće ili ko je zatečen u prevaznošenju ne treba mešati sa delima ljudi koji su smirenog srca i skrušenog duha. Uopšte, blagočastivi ljudi time ne treba da se koriste. Jer, što je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom (Lk.16,15). Postoji i druga zapovest apostola, koja govori: Niti ropćite kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja (1.Kor. 10,10), i još: Ne sa žalošću ili prinudno (2.Kor.9,7). Stoga delo takvih ljudi ne treba primati, kao uostalom ni žrtvu sa manom, niti ga treba mešati sa delom ostalih. Oni koji su doneli tuđi oganj na žrtvenik pretrpeli su gnev (Lev.10,1‐2). Nije li, stoga, opasno primiti delo neprijateljskog raspoloženja prema Bogu radi vršenja zapovesti? Rečeno je: Šta ima pravednost sa bezakonjem, ili kakav deo ima verni s nevernikom (2.Kor.6,14‐15). I zakon govori: Bezakonik koji mi žrtvuje vola, kao da ubija psa, i koji prinosi brašno, kao da nudi svinjeću krv (Is.66,3). Zbog toga, dela onoga ko je nemaran i ko ropće svakako treba ukloniti iz

bratstva. U tom pogledu nastojatelji treba da vode strogu brigu, kako ne bi narušili pravilo onoga koji kaže: Meni služi onaj koji ide neporočnim putem i u mom domu ne živi onaj ko se gordi (Ps. 100,67), i kako ne bi, primivši delo onoga ko uz zapovesti pridodaje greh i oskrnavljuje svoju delatnost time što je nemaran za trud ili što se prevaznosi svojim prednostima, pomagali da ostane u protivljenju, ne dajući mu prilike da spozna svoje poroke. Stoga i nastojatelj treba da je ubeđen da na sebe navlači težak i neizbežan gnev za neblagorazumno rukovođenje brata, budući da će se njegova krv, kao što je napisano (Jez.3,18), tražiti iz njegovih ruku, dok je potčinjeni dužan da bude spreman da bez lenjosti ispunjava svaku naredbu, čak i najtežu, sa uverenošću da je velika nagrada na nebesima (Mt.5,12). Stoga poslušnog neka veseli nada na slavu, kako bi se delo Gospodnje obavljalo sa svakom radošću i trpljenjem.

Pitanje 30. S kakvim raspoloženjem nastojatelji treba da se brinu o bratiji?

Odgovor: Nastojatelj ne treba da nadima dostojanstvom, kako ne bi bio lišen blaženstva koje je obećano smirenoumlju (Mt.5,3), niti da se gordi, kako ne bi upao u osudu đavolju (1.Tim. 3,6). Naprotiv, on pouzdano treba da zna da voditi brigu o mnogima znači služiti mnogima. Onaj ko služi mnoge ranjenike, te čisti gnoj sa rane svakoga i pruža pomoć prema vrsti povrede, svoje služenje ne smatra povodom za prevaznošenje, nego pre za uniženje, zamor i opterećenje. Utoliko pre treba da se zamisli i brine onaj kome je, kao opštem sluzi koji o svima treba da da odgovor, povereno da leči nemoći bratije. Na taj način, on će ostvariti cilj, budući da je Gospod rekao: Koji hoće da bude prvi, neka bude poslednji od svih i svima sluga (Mk.9,35).

Pitanje 31. O tome da treba primati usluge od nastojatelja.

Odgovor: Mlađa bratija treba da primaju i telesne usluge koje im čine oni koji stoje na čelu bratstva. Jer, smisao smirenoumlja i na starije nalaže obavezu služenja i na mlađe [osećaj] da nije neprilično da primaju usluge. Tome nas privodi primer Gospodnji. On se nije gnušao da učenicima opere noge, niti su se oni usudili da se tome usprotive. Čak se i Petar, koji se, iz velike pobožnosti, spočetka protivio, brzo obratio poslušnosti, čim je shvatio opasnost od neposlušnosti. Stoga potčinjeni ne treba da se boji da neće dostići cilj smirenoumlja ukoliko dopusti da mu stariji služi. Jer, takva usluga češće biva radi pouke i delotvornog primera, negoli zbog prave potrebe. Zbog toga pokazuj smirenje u poslušnosti i ugledanju. Protiveći se pod vidom smirenosti, nemoj činiti dela gordosti i visokoumlja, budući da protivrečenje pokazuje samovolju i nepotčinjavanje. Ono pre pruža dokaz o oholosti i prezrivosti, negoli o smirenju i poslušnosti u svemu. Stoga je neophodno da se sluša onaj koji je rekao: Podnoseći jedan drugoga u ljubavi (Ef.4,2).

Pitanje 32. Kakvo raspoloženje treba imati prema telesnim rođacima?

Odgovor: Onima koji su jednom primljeni u bratstvo, nastojatelj ne treba da dopusti da se ičim rasejavaju, da se, pod izgovorom posete rodbini, odvajaju od bratije, da žive bez nadzora, ili da vode brigu i staranje o rođacima po telu. Jer, ustav u bratstvu uopšte ne dozvoljava reči ʺmojeʺ i ʺtvojeʺ, budući da je rečeno: Kod svih koji verovaše beše jedno srce i jedna duša, i ni jedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo (Dap.4,32).

Stoga roditelji po telu, ili braća nekoga od bratije treba, ukoliko žive po Bogu, da se koriste uslugama svih koji pripadaju bratstvu, kao da su svima oci ili srodnici. Jer, Gospod govori: Ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati (Mt.12,50). Stoga smatram da bi brigu o njima trebalo da vodi nastojatelj bratstva.

A ako su, pak, predani svetskom životu, oni neće imati ništa zajedničko sa nama koji se trudimo da bez rasejanosti napredujemo u onome što je blagoobrazno i što nas postavlja pred Gospoda. Jer, mi ne samo da im ne koristimo, već i svoj život ispunjavamo metežom i zabunom, privlačeći slučaj za greh. One koji preziru zapovesti Božije i nipodaštavaju delo blagočašća ukoliko nekad i dođu da posete svoje, ne treba primati, budući da ne vole Gospoda. On je, naime, rekao: Ko mene ne ljubi, reči moje ne drži (Jn.14,24). Jer, šta ima pravednost sa bezakonjem, ili kakav deo ima verni s nevernikom (2.Kor.6,14‐15). Oni koji se još navikavaju na vrline treba da se postaraju da na svaki način otklone povode na greh, naročito sećanje na pređašnji život, da im se ne bi desilo ono što je rečeno, tj. da se srcem svojim vrate u Egipat (Broj.14,4). To se, pak, najčešće dešava prilikom čestih razgovora sa srodnicima po telu.

Uopšte, ni svojim ni tuđim ne treba dopustiti da vode razgovore sa bratijom, ukoliko nismo uvereni da će biti upravljeni ka duševnom nazidavanju i usavršavanju. Ako li se i javi potreba da se pogovori sa onima koji su jednom navratili, razgovor neka vode oni kojima je poveren dar reči, budući da imaju sposobnost da razumno govore i slušaju na nazidanje vere. Jer, apostol jasno uči da nemaju svi dar govora, nego samo malobrojni: Jednome se daje kroz Duha reč mudrosti, a drugome reč znanja (1.Kor. 12,8), i na drugom mestu: Da bi bio sposoban i poučavati u zdravoj nauci i pokarati one koji se protive (Tit.1,9).

Pitanje 33. Na koji način se treba viđati sa sestrama?

Odgovor: Onaj ko se jednom odrekao braka, svakako će se još pre odreći briga koje apostol naziva brigama oženjenih, tj. kako da ugodi ženi svojoj (1.Kor.7,33). On će se sasvim očistiti svake brige oko ugađanja ženama, bojeći se suda onoga koji je rekao: Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,6). On se čak neće saglasiti da se vidi ni sa muškarcem

jedino radi toga da bi mu ugodio, već samo ukoliko postoji potreba i iz usrdnosti prema bližnjem, na koju svakog obavezuje zapovest Božija.

Uostalom, ne treba dozvoljavati susrete svima koji ih naprosto žele. Osim toga, nije svako vreme i svako mesto pogodno za njih. Ukoliko hoćemo da, po apostolskoj zapovesti, ne budemo na spoticanje ni Judejcima, ni Jelišma, ni Crkvi Božijoj (1.Kor. 10,32), nego da sve činimo blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40), te da sve bude za nazidanje (1.Kor. 14,26), treba na odgovarajući način da se izabere i lice, i vreme, i prilika, i mesto. Na taj način će se izbeći svaka senka rđavog podozrenja, i ujedno u svakom pogledu pokazana dostojanstvenost i celomudrenost onih kojima je dozvoljeno da vide jedan drugoga i da se posavetuju bilo o bogougodnim stvarima, bilo o telesnoj potrebi ili o staranju o duši. Sa svake strane treba da bude bar dvoje, budući da jedna osoba lako izaziva podozrenje (da ne kažem nešto više) i teško nalazi potvrdu jasno rečenoga u Pismu, tj. da na dva ili tri svedoka ostane svaka reč (Mt.18,16). S druge strane, ne treba da bude ni više od troje, kako ne bi bilo smetnje usrdnosti za trudoljublje, koje je saglasno sa zapovešću Gospoda našega Isusa Hrista.

Ukoliko je potrebno da neko drugi iz bratstva kaže ili sasluša nešto što se tiče određenog lica, ne treba ga pustiti da sam stupa u razgovor, već izabrani starac ili starica treba da budu njihovi poverenici. Na taj način, neka njihovim posredništvom bude obavljen razgovor.

Taj dobri poredak neka se ne čuva samo u pogledu ženskih prema muškima, ili muških prema ženskima, nego i među licima istoga pola. Oni koji razgovaraju, osim pobožnosti i dostojanstva u svemu, treba da poseduju i blagorazumnost u pitanjima i odgovorima, te da budu verni i smisleni u onome što govore, kako bi ispunili rečeno: Koristiće se svojim rečima na sudu (Ps.111,5). Na taj način će se udovoljiti potreba onih koji su im dali svoje poverenje i izbeći sumnja o predmetu razgovora.

Telesnim potreba [sestara] neka posluže oni koji su zaslužili odobravanje, odmakli u godinama i izgledu i naravi, uvaženi, kako se ničija savest ne bi ranila rđavim podozrenjem. Jer, zašto da moju slobodu sudi savest drugoga (1.Kor. 10,29).

Pitanje 34. Kakvi treba da budu oni koji vode brigu o potrebama bratstva?

Odgovor: Oni koji u obitelji dele potrebne stvari treba da budu sposobni da se ugledaju na ono što je rečeno u Delima: Davaše se svakome prema potrebi (Dap.4,35). Oni treba da se mnogo staraju da budu milosrdni i strpljivi prema svima, ne dajući nikome povod za podozrevanje u pristrasnosti ili posebnoj naklonosti, po učenju apostola: Ne čineći ništa po pristrasnosti (1.Tim.5,21), niti, pak, u neblagonaklonosti, budući da je isti apostol odbacuje kao nešto neprilično Hrišćanima: Ako li se neko misli da se svađa, mi takvoga običaja nemamo, niti Crkve Božcje (1.Kor,11,16). Jer, takvi ljudi nekima, tj. onima sa kojima su u svađi,

zakidaju neophodno, a drugima, tj. onima prema kojima imaju naklonost, daju preko potrebe. Međutim, prvo pokazuje mržnju prema bratu, u drugo naklonost koja je za osudu, budući da se cepa jednodušnost bratske ljubavi, i izazivaju zla podozrenja, zavist, svađe i neraspoloženje za delatnost.

Prema tome, radi navedenog i radi mnogih drugih sličnih posledica, oni koji bratiji dele ono što im je potrebno treba da se do krajnjeg stepena očiste od pristrašća i svadljivosti. Oni su dužni da budu svesni takoga raspoloženja u sebi. I oni sami i oni koji vrše neko drugo delo koje se odnosi na služenje bratiji, treba da pokažu marljivost kao da služe samom Gospodu (a ne ljudima), koji, po svojoj velikoj blagosti, čast i staranje koje je ukazano onima koji su mu se posvetili, prima kao da je Njemu upućeno. Tome On obećava nasledstvo Carstva nebeskoga, budući da govori: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta. Jer, kad učiniste jednom od ove najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,34‐40). Sa druge strane, oni treba da znaju opasnoet od nemarnosti, sećajući se onoga koji je rekao: Proklet bio svako ko nemarno čini delo Gospodnje (Jer.48,10). Jer, takvi ljudi ne samo da će biti izbačeni iz Carstva, nego će i čuti strašnu i užasnu presudu Gospodnju: Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt.25,41). Ako, dakle, onima koji vode brigu i vrše službu pripada tolika nagrada za marljivost i onolika osuda za nemarljivost, koliko će im tek podviga biti potrebno da bi se pokazali dostojni da se nazovu braća Gospodnja, po učenju Gospoda, koji je rekao: Jer, ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati (Mt.12,50).

Onaj ko volju Božiju ne postavlja za cilj svog života, dok je zdrav svojom marljivošću za dela Gospodnja pokazujući trud ljubavi, i ako je u bolesti sa radošću projavljujući trpljenje i velikodušnost ‐ nalazi se u opasnosti. Najveća opasnost se za njega nalazi u tome što se otuđuje od Gospoda, neispunjavanjem volje Božije odvajajući se i od udela bratije. Druga, pak, opasnost se sastoji u tome što se usuđuje da se nedostojno priopštava onome što je pripremljeno za dostojne. Stoga je potrebno da se opet setimo apostola, Koji kaže: Molimo vas da ne primite uzalud blagodat Božcju (2.Kor.6,1). Oni koji su prizvani da budu na mestu braće Gospodnje ne treba da zanemare takvu blagodat Božiju, niti da, nemarnošću za volju Božiju, iznevere takvo dostojanstvo, već, naprotiv, da se povinuju apostolu, koji govori: Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani (Ef.4,1).

Pitanje 35. Da li treba u jednom mestu osnivati više bratstava?

Odgovor: Primer telesnih udova koje mnogostrano upotrebljavamo može sa lakoćom objasniti pitanje. Jer, beseda je već pokazala da je telu dobrog ustrojstva i spremnom za svaku vrstu dejstva neophodno za ima oči, jezik i ostale najglavnije organe. Međutim, teško je i neuobičajeno naći dušu sposobnu da bude oko za mnoge. Strogost zahteva da

nastojatelj bude prozorljiv, vešt u govoru, trezvouman, milosrdan, koji svim srcem traži sudove Božije. Može li se, međutim, u jednom mestu naći više takvih ljudi? Čak i ako se desi da se nađu dvojica ili trojica (što nije lako, niti se da sresti), mnogo je bolje da zajedno uzmu na sebe staranje i jedni drugima olakšavaju trud. Kad se desi da je jedan odsutan, ili da je nečim drugim sprečen (budući da je nastojatelj često dužan da se odvoji od bratstva), drugi može da dopuni nedostatak. Ne bude li tako, jedan može otići u drugo bratstvo kome treba rukovoditelj.

I iskustvo onog što se dešava u svetu može da nam pomogne u rešavanju navedenog pitanja. Oni koji su iskusni u opštim veštinama zavide takmacima, što neprimetno izaziva suparništvo. Slično se najčešće događa i u podvižničkom životu. Oni koji počinju da se utrkuju u prekrasnom delu, te da jedni druge staranjem prevazilaze u gostoprimstvu, u broju sapodvižnika, ili u nečem drugom sličnom, vremenom će doći i do svađe. Osim toga, bratija koji dolaze iz drugih obitelji stupaju u nedoumicu. Umesto da se uspokoje, oni se dvoume da li da pristupe jednom ili drugom bratstvu. Ako pretpostave jednu stranu, uvrediće drugu. Osim toga, nije moguće u potpunosti oceniti i jedne i druge, naročito kada se zahteva brzina. I oni koji prvi put stupaju u opštežiće dospevaju u veliko nespokojstvo, budući da se nalaze pred izborom rukovoditelja svog života: izabrati jednoga svakako znači odbaciti ostale. Time se oni od samog početka zaražavaju prevaznošenjem, ne pripremajući se za učenike, već postajući sudije i ocenjivači bratije.

U deljenju obitelji se, prema tome, ne može naći nikakvo dobro, već mnogo toga nepoželjnog. Stoga uopšte nije korisno odvajati jednu obitelj od druge. Ukoliko je takva podela ranije i izvršena, po osvedočenju štete treba požuriti sa ispravljanjem. Jer, ostajati pri podeli znači biti svadljiv. Apostol, naime, kaže: Ako li neko misli da se svađa, mi takoga običaja nemamo, niti Crkve Božije (1.Kor.11,16).

I šta bi se moglo navesti kao smetnja prisajedinjenju? Da li životne potrepštine? Međutim, one se mnogo lakše mogu namiriti u opštežiću, budući da za sve može biti dovoljan jedan svetilnik, jedno ognjište, i ostalo. Jer, u ovim stvarima, više nego u bilo čemu drugom, na svaki način treba da stremimo ka veštini da potrebne stvari svedemo na najmanju moguću meru. Osim toga, za bratiju koji žive razdeljeno, biće potreban veći broj ljudi koji spolja nabavljaju stvari. Ukoliko, pak, oni žive u zajednici, broj će biti prepolovljen. Kako je, međutim, teško naći čoveka, koji putujući i sastajući se sa svetovnjacima neće osramotiti ime Hristovo, nego ostati dostojan svoga zaveta, znate i sami, i pre nego što vam kažem.

Zatim, kako oni koji istrajavaju u odvojenosti mogu nazidavati one koji su u opštežiću, bilo da podstiču na mir, ako nastane potreba, bilo da ih opominju na druge zapovesti, kad sami zbog svog odvajanja daju povod za zla podozrenja?

Osim toga, čujmo šta apostol piše Filipljanima: Upotpunite moju radost, da isto mislite, jednu istu ljubav imate, jedinodušni i jedinomisleni: ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu, nego smirenjem činite jedan drugoga većim odʹsebe. Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono što

je drugih (Fil. 2,2‐4). Ima li, pak, većeg dokaza smirenoumlja od spremnosti nastojatelja bratstva da se potčinjavaju jedni drugima? Jer, ukoliko su jednaki po duhovnim darovima, biće bolje da se podvizavaju zajedno, s obzirom da je Gospod slao učenike dva i dva (Mk.6,7). I svaki od njih će, svakako, poželeti da se sa radošću potčini drugom, sećajući se Gospoda koji kaže: Koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.18,14). A ukoliko se desi da je jedan niže, a drugi više, svakako će biti korisnije da slabiji bude primljen u zajednicu snažnijega.

U suprotnom će se pokazati očevidna neposlušnost apostolskoj zapovesti: Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono što je drugih (Fil.2,4). Čini mi se da se u tome ne može uspeti pri zasebnom življenju. Jer, svako bratstvo će voditi brigu samo o svojim članovima, udaljujući se od staranja o drugima. To se, pak, kako rekoh, očevidno protivi apostolskoj zapovesti. Da među svetima nije bilo nikakve podele može se videti u Delima apostolskim, gde se na jednom mestu svedoči: U naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša (Dap.4,32), a na drugom: A svi koji verovaše behu na okupu i imahu sve zajedntko (Dap.2,44). Kod njih niko nije živeo po svojoj volji, već se svi upravljahu jednim i istim staranjem, bez obzira na to što ukupan broj prelažaše pet hiljada i što je, sa ljudskog gledišta, mnoštvo obično smetnja za jedinstvo. Kakav je, dakle, razlog za međusobno deljenje kod onih koji u malom broju žive svaki na svojim mestima? O, kad bi se ostvarilo da i oni koji su u istom mestu skupljeni ostanu svagda zajedno, i da bratstva, koja se nalaze na raznim mestima i koja se nalaze pod jednim staranjem ljudi koji su sposobni da bespristrasno i mudro donose korist svima, uzrastaju u jedinstvu Duha svezom mira (Ef.4,3).

Pitanje 36. O onima koji napuštaju bratstvo.

Odgovor: Ne priliči da se bez razloga razdvajaju oni koji su se međusobno saglasili na zajednički život. Mogu, pak, postojati dva razloga koji navode da se ne ostane pri prvobitnoj nameri: ili šteta od opštežića, ili nepostojanost misli kod onoga ko menja svoju nameru.

Onaj ko namerava da se odvoji od bratije usled neke štete, ne treba da skriva razlog, već da ga iznese, kao što nam je predao Gospod, rekavši: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo (Mt.18,15). I ukoliko bude ispravljeno ono što bude tražio, on će zadobiti bratiju i neće obeščastiti opštenje sa njima. Ako, pak, vidi da ostaju u zlu i ne saglašavaju se da se poprave, neka stvar iznese ljudima koji su sposobni da rasude. I kad već više njih posvedoče isto, neka se odvoji. Jer, on neće ostaviti bratiju, nego tuđince, budući da Gospod onoga ko je uporan u zlu poistovećuje sa neznabošcima i carinicima: Neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,17).

Onaj, pak, ko se od zajednice rastaje zbog svoje lakomislenosti, neka zaleči svoju slabost. Ako li neće da se saglasi na to, ne treba da ga primi ni jedno bratstvo. Onaj, opet, ko na

drugo mesto ide po zapovesti Gospodnjoj (Jn.14,31), U stvari ne ostavlja bratstvo, nego ispunjava svoju dužnost.

Drugi razlog za razdvajanje od bratije se ne može dopustiti. Jer, njime se beščasti ime Gospoda našega Isusa Hrista, koje je sabralo bratstvo. Osim toga, njime ni savest pojedinca ne može ostati čista, budući da se javlja uzajamno podozrevanje, čime se protivreči zapovesti Gospodnjoj, koja kaže: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt.5,23‐24).

Pitanje 37. Da li pod izgovorom molitvoslovlja i pojanja treba zanemarivati rad? Koje vreme je pogodno za molitve? I uopšte, treba li se baviti rukodeljem?

Odgovor: Gospod naš kaže da je poslenik dostojan hrane svoje (Mt.10,10), a ne svaki čovek i u svakom slučaju. I apostol naređuje da se trudimo i vlastitim rukama činimo što je dobro, da bismo mogli dati i onome kome je potrebno (Ef.4,28). Iz toga je očigledno da se treba vredno baviti rukodeljem. Jer, cilj blagočašća ne treba smatrati povodom za nedelatnost ili izbegavanje truda, nego pobudom za podvižništvo, za veći trud, za trpljenje u nevolji, kako bismo mogli reći: U trudu i naporu, često u nespavanju, u gladovanju i žeđi (2.Kor.11,27). Takav način života nam je koristan ne samo zbog iznuravanja tela, nego i zbog ljubavi prema bližnjem. Preko nas, naime, Bog i nemoćnoj braći daje koliko im je potrebno, po primeru koji nam je dat u Delima apostolskim: Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima (Dap.20,35), i još: Da imate davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). Time ćemo se i mi udostojiti da čujemo: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta. Jer, ogladneh i dadoste mi da jedem; ožedneh i napojiste me (Mt.25,34‐35).

I treba li uopšte govoriti o tome koliko je lenjost veliko zlo, kada apostol jasno naređuje da onaj ko ne radi i ne jede (2.Sol.Z,8)? Prema tome, kao što je svakome potrebna svakidašnja hrana, tako mu je neophodan i rad prema sili njegovoj. Nije uzalud Solomon u pohvali napisao: Hleba lenjosti ne jede (Prič. 31,27). I apostol piše o samom sebi: Niti smo zabadava jeli hleb u nekoga, no s trudom i mukom, radeći dan i noć (2.Sol.Z,8), iako je imao vlast da, objavljujući Jevanđelje, od Jevanđelja i živi. Pa, i Gospod je lenjost spojio sa zloćom, rekavši: Zli i lenjivi slugo (Mt.25,26). Mudri Solomon ne samo da, ranije navedenim rečima, hvali onoga koji radi, već i izobličava lenjivog, navodeći upoređenje sa najmanjom od životinja: Idi k mravu, lenjivče (Prič.6, 6). Stoga i mi treba da se bojimo da nam se u Dan suda ne prebaci ista stvar. Jer, Onaj ko nam je dao sile da radimo, tražiće od nas i delo koje joj odgovara: A od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se tražiti (Lk.12,48).

Poneki izbegavaju rad pod izgovorom molitava i psalmopojanja. Za svaku stvari postoji naročito pogodno vreme, kao što veli Propovednik: Svemu ima vreme (Prop.3,1). Treba,

međutim, znati da je za molitvu i pojanje, kao i za mnoge druge stvari, svako vreme pogodno. Stoga kad ruke pokrećeš na rad, Boga slavi ili jezikom (ako je moguće, radi nazidavanja vere), ili srcem, u Psalmima i slavopojima i pesmama duhovnim (Kol.3,16). Molitvu, dakle, možemo vršiti i dok radimo, blagodareći Onome ko je našim rukama dao silu da radimo i umu mudrost za sticanje znanja, ko je dao veštastvo iz koga su napravljena oruđa i koje se obrađuje zanatom kojim se mi zanimamo. Osim toga, mi se molimo da dela ruku naših posluže cilju bogougađanja. Mi ćemo dostići do duševne sabranosti ukoliko, kao što je rečeno, pri svakoj delatnosti budemo od Boga iskali uspeh u delu, uznoseći blagodarnost Onome ko je dao silu za delanje, i čuvajući cilj bogougađanja. Jer, ne postupimo li tako, mi nećemo biti u stanju da sjedinimo ono o čemu apostol govori: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17), i: Radeći dan i noć (2.Sol.Z,8).

Zakon je, dakle, prepisao blagodarenje u svako vreme. Osim toga, i priroda i razum pokazuju da je ono potrebno za naš život. Stoga u bratstvima ne treba zanemarivati vreme koje je ustanovljeno za molitve. Mi smo ih izabrali po neophodnosti, budući da svako na naročiti način napominje o dobru koje nam je Bog učinio. Tako ne treba prenebregavati jutro, kako bi prvi pokreti duše i uma bili posvećeni Bogu, kako se ne bismo ničega prihvatili sa marljivošću pre nego što se razveselimo mišlju o Bogu, po napisanom: Setih se Boga i razveselih se (Ps. 76,4), i kako se ni telo ne bi pokrenulo na rad pre nego što ispunimo rečeno: Tebi ću se pomoliti, Gospode, Izjutra usliši glas moj. Izjutra ću stati pred tebe i ugledaćeš me (Ps.5,4‐5). Zatim, i u treći času treba ustajati na molitvu i sakupljati bratiju (koji su možda odvojeni, budući zauzeti svojim poslovima), sećajući se dara Svetoga Duha, koji je apostolima dat u treći čas. Svi mi treba da se zajednički poklonimo kako bismo i sami postali dostojni da primimo osvećenje i da od Duha izmolimo rukovodstvo i pouku u onom što je korisno, prema rečenom: Srce čisto sačini u meni, Bože, i duh prav obnovi u utrobi mojoj. Ne odbaci me od lica svoga i Duha Svetoga svoga ne oduzmi od mene. Daj mi radost spasenja svoga i vladalačkim duhom učvrsti me (Ps.50, 12‐13), i opet: Duh tvoj blagi uputiće me na zemlju pravu (Ps.142, 10). Nakon toga se opet možemo prihvatiti posla. Čak i oni koji se, po prirodi posla ili mesta, zateknu negde daleko, treba bez oklevanja da izvrše ono što je zajednički ustanovljeno. Jer, gde su dva ili tri sabrana u ime moje, veli Gospod, onde sam i ja među njima (Mt.18,20). U šesti čas smatramo da treba da se molimo po ugledu na svete, koji kažu: Uveče, ujutru i u podne kazivaću i objavljivaću i čuće glas moj (Ps.54,18). Osim toga, da bismo se izbavili od napada podnevnog demona, mi čitamo i devedeseti Psalam. Neophodnost molitve u deveti čas predali su nam sami apostoli: Dela apostolska pripovedaju da su Petar i Jovan išli gore u hram u deveti čas molitve (Dap.3,1). I po prolasku dana treba kako da blagodarimo za ono što nam je darovano ili za ono što smo valjano učinili, tako i da ispovedimo ono što smo propustili, što smo hotimice ili nehotice ili čak pritajeno zgrešili rečima, delima ili samim srcem: za sve treba da molitvom umilostivimo Boga. Jer, razmatranje prošloga je veoma korisno kako bismo izbegli da opet ne padnemo u slične grehe. Stoga je rečeno: Zbog onog što govorite u srcima svojim pokažite umiljenje na posteljama svojim (Ps.4,5). I opet, pri nastupanju noći, mi treba da ištemo da nam odmor

bude bez saplitanja i slobodan od maštanja, ,te da i u taj čas čitamo devedeseti Psalam. O potrebi i ponoćne molitve saopštavaju nam Pavle i Sila, kao što iznosi povest Dela apostolskih, navodeći: A oko ponoći Pavle i Sila slavljahu Boga (Dap.16,25). I psalmopojac veli: U ponoć ustajah da te ispovedam zbog presuda pravde tvoje (Ps.118, 62). Najzad, na molitvu treba da ustajemo preduhitrujući jutra, kako nas dan ne bi zaticao u snu i na postelji, po rečenome: Preduhitriše oči moje jutro da bih se poučavao rečima tvojim (Ps. 118,148).

Oni koji su odlučili da pažljivo žive u slavu Boga i Hrista Njegovog, ne treba da zanemare ni jedan od ovih časova. Smatram da je različitost i raznolikost molitava i psalmopojanja u ustanovljene časove korisna zbog toga što se jednolikošću duša često dovodi do ravnodušnosti i rasejanosti. Naprotiv, sa promenom i raznolikošću psalmopojanja i čitanja svakoga časa, njena želja se osnažuje i trezvoumlje obnavlja.

Pitanje 38. Pošto smo dovoljno pokazali da molitvu ne treba propuštati i da je neophodno raditi, sledi da saznamo koja vrsta poslova odgovara našem zvanju.

Odgovor: Nije lako odrediti pojedinačne poslove [kojima možemo da se bavimo], budući da se od jednih traže jedni, a od drugih drugi, u zavisnosti od vrste pojedinih zanata koji su svojstveni određenom kraju. Međutim, može se u uopštenoj reči navesti kakav treba da je njihov izbor. Ti poslovi ne treba da narušavaju mir i bezmolvije našega života, ne treba da zadaju mnogo brige oko nabavke veštastva koje im je potrebno, ne treba da izazivaju veliko nespokojstvo pri prodaji rukotvorina, niti da daju povoda za neprilične i štetne susrete sa muškarcima i ženama. Naprotiv, mi uvek treba da imamo u vidu da imamo poseban cilj: prostotu i jeftinoću, budući da izbegavamo priliku da služimo ludim i pogubnim željama ljudskim (1.Tim.6,9), i onome čemu oni teže. Prema tome, tkanjem možemo da se bavimo ukoliko pravimo stvari za svakodnevni život, a ne ono što su pohotljivi ljudi izmislili radi lovljenja i vezivanja u zamke mladih. Isto tako, obućarskim zanatom treba da poslužimo onima koji traže ono što je neophodno za upotrebu. Stolarski, tesarski i zemljoradnički zanat ne treba da zapostavljamo, budući da su neophodni za život i veoma korisni, ukoliko ne narušavaju bezmolvije, niti dovode do narušavanja jedinstva bratije. U suprotnom, njih treba ostaviti, pretpostavljajući zanate koji omogućavaju da se sačuva neuznemiren i Gospodu posvećen život, u kome se oni koji su se posvetili podvigu blagočašća ne odvlače od psalmopojanja i molitava, niti od ostalog dobrog poretka. Kada, pak, od njih, nemamo nikakve štete u životu koji smo izabrali, treba da ih pretpostavljamo ostalima, naročito zemljoradnju, budući da njome stičemo ono najneophodnije, čime se izbavljamo od daljih skitanja i lutanja. Njome, dakle, treba da se bavimo samo ukoliko nas ne dovodi do meteža i do sukoba sa susedima ili sa onima koji žive sa nama.

Pitanje 39. Kako treba prodavati rukodelje i kako se ponašati za vreme putovanja?

Odgovor: Treba da se postaramo da rukodelje ne prodajemo negde daleko, kako bismo izbegli da se radi prodaje pokazujemo pred ljudima. Nama više priliči boravak na jednom mestu. On je ujedno korisniji i za uzajamno nazidavanje i za brižljivo održavanje svakidašnjega života. Bolje je, dakle, da nešto smanjimo cenu, negoli da radi neznatnoga dobitka idemo daleko. Ako, pak, iskustvo pokaže da je tako nešto nemoguće, treba da izaberemo mesta i gradove gde žive blagočastivi ljudi, kako nam odvajanje ne bi bilo besplodno. Mnoga bratija treba da se skupljaju na određenim trgovima, gde bi svaki iznosio svoje rukodelje. Oni zajednički treba i da putuju kako bi vreme provodili u psalmopojanju, molitvama i u uzajamnom nazidavanju. Stigavši u [nameravano] odredište, oni treba da izaberu isto mesto boravka radi uzajamne podrške, da ne bi propuštali vreme dnevne ili noćne molitve, i da bi, stupajući u većem broju u opštenje sa nezgodnim i koristoljubivim ljudima, prolazili bez štete, budući da i najneobuzdaniji ljudi neće da imaju mnoge svedoke svoje nepravde.

Pitanje 40. O trgovini na sabranjima.

Odgovor: Razum nam govori da trgovina ne priliči na mestima gde se slavi spomen mučenika. Hrišćani na mesta mučeništva i oko njih treba da dolaze jedino radi molitve i kako bi se, sećajući se nepokolebivosti svetih koji su se za blagočašće podvizavali do smrti, i sami podsticali ka sličnoj revnosti. Jer, mi treba da se sećamo strašnoga gneva Gospodnjeg, koji je, premda (kao što je napisano) svagda i svuda krotak i smiren srcem (Mt.11,29), zamahnuo bičem na one koji oko hrama prodavali i kupovali (Jn.2,15), budući da je trgovina dom molitve pretvarala u razbojničku pećinu. Kod svetih je, kao što je poznato i kao što se do našeg vremena još držalo, vladao običaj da se mole jedni za druge, da u većem broju padaju pred Boga i prolivaju suze pred Njim, umilostivljavajući ga za grehe, i blagodareći mu za dobročinstva, nazidavajući se rečima utehe. I ukoliko su drugi pre nas narušili taj običaj, mesto i vreme pretvarajući u trgovinu, slavlje i opštu pijacu, nama nikako ne priliči da idemo za njima, te da svojim učešćem utvrđujemo ružnu novotariju. Naprotiv, mi treba da podražavamo sabranja oko Gospoda našega Isusa Hrista, koja opisuju Jevanđelja, te da (kao prilično) ispunjavamo ono što preporučuje apostol: Kada se sabirate svaki od vas ima Psalam, ima pouku, ima jezik, ima otkrivenje, ima tumačenje; sve neka bude za izgrađivanje (1.Kor. 14,26).

Pitanje 41. O vlasti i poslušanju.

Odgovor: Međutim, ne treba dozvoljavati da se svako uči zanatu koji bi želeo, čak i ako je dozvoljen, već samo onome za koji se smatra sposobnim, budući da onaj ko se odrekao

samog sebe i koji je odbacio svoju volju, ne čini ono što hoće nego ono čemu ga uče. Jer, razum ne dopušta da onaj ko je jednom staranje o sebi poverio drugima sam bira ono što smatra korisnim. Jer, oni će ga odrediti za ono za šta ga, u ime Gospodnje, vide sposobnim. Jer, onaj ko bira delatnost po svojoj želji, sam sebe osuđuje zbog samougađanja: on je, naime, tome pribegao ili zbog svetske slave, ili zbog nade na dobitak, ili zbog toga što, usled lenjosti i razmaženosti, pretpostavlja lakše zanimanje. Onaj, pak, ko je kriv u tome, pokazuje da se još nije oslobodio od zlih strasti. Onaj ko hoće da ostvaruje svoje prohteve, nije se odrekao sebe. Onaj kome je stalo do dobitka i slave, još nije raskrstio sa svetovnim stvarima. Onaj ko ne podnosi napor truda još nije umrtvio udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5). Naprotiv, on pokazuje nadmenu samouverenost, misleći da je njegov sud tačniji od mišljenja mnogih drugih. Stoga, onaj ko poznaje neku veštinu, koju potvrđuje zajednica, ne treba da je zapostavlja. Jer, napuštanje onoga što je već stečeno pokazuje nestalnost misli i nepostojanost proizvoljenja. Ukoliko, pak, ne zna, neka ne traži sam, nego neka prihvati ono što odobrava većina, kako bi se u svemu sačuvao poredak. I kao što, po pokazanome, ne priliči da čovek sebi dozvoljava izbor, tako je za osudu ukoliko ne prima ono što drugi odobravaju. Čak i ako poznaje neku veštinu, on treba da je napusti ukoliko ne odgovara bratstvu, pokazujući da nema pristrasnost ni prema čemu svetskom. Jer, volju pomisli (Ef.2,3), po reči apostola, čini onaj koji nema nade (1.Sol.4,1Z), dok je poslušnost u svemu dostojna odobrenja. Sam apostol, naime, hvali one koji su sebe najpre predali Gospodu, a zatim i nama, po volji Božijoj (2.Kor.8,5).

Uostalom, svako treba da je pažljiv u svom poslu, da se o njemu stara sa ljubavlju i neumornom marljivošću, sa pažljivom brižljivošću, kao da ga gleda Bog, kako bi uvek sa smelošću mogao da kaže: Naše oči su,uperene u Gospoda Boga, kao oči slugu u ruke gospodara njihovih (Ps.122,2). Ne treba prelaziti sa jednog posla na drugi, budući da naša priroda ne može istovremeno da uspeva u mnogim zanimanjima. Korisnije je trudoljubivo se latiti jednog posla, nego olako se doticati mnogih. Prihvatanje mnogih poslova i prelaženje sa jednog na drugi osim što ne privodi do kraja ni jedan posao, svedoči i o davnašnjoj nestalnosti naravi, ili je izaziva, ukoliko je nije bilo ranije.

Ako se nekad javi potreba, onaj ko je sposoban treba da pomogne i u drugim veštinama. [Čovek], pak, u to ne treba da se upušta sam od sebe, nego kada bude pozvan, budući da se ne radi o osnovnom zanimanju, nego o poslu koji je izazvan okolnostima. Slično je i kod telesnih udova: kad noga poklekne, mi se pridržavamo rukom. I kao što ne valja da se čovek sam prihvata nečeg, tako je za osudu ukoliko odbija da uzme na sebe ono što se naređuje. Mi treba da se postaramo da ne dajemo hranu strasti samovolje, niti da narušavamo pravilo poslušnosti i potčinjavanja.

Staranje o oruđu pripada uglavnom starešini svakog posla. Međutim, može se desiti da on nešto ne primeti. Stoga, kao o stvarima opšte svojine, o njima treba da se postaraju svi koji primete neki nedostatak. Jer, premda se samo pojedinci služe oruđem, korist od njih je opšta. Stoga, prenebregavanje dela drugih veština, kao nečeg što nas se ne tiče, pokazuje

otuđenost. Onima koji se bave zanatima nije dopušteno da oruđa smatraju svojom svojinom. Naime, oni se ne smeju usuditi da nastojatelju ometaju upotrebu prema nahođenju, niti da smatraju da imaju pravo da ih prodaju, ili zamenjuju, ili [zlo]upotrebljavaju na neki drugi način, ili da onima koja postoje dodaju druga. I zar bi onaj, ko je jednom odlučio da ne bude gospodar čak ni svojih sopstvenih ruku, poverivši drugom da upravlja njihovim delanjem, dosledno postupao ukoliko samovoljno upotrebljava oruđe zanata, i koristi ga kao svoje vlasništvo?

Pitanje 42. Sa kakvim ciljem i raspoloženjem treba da se trude oni koji se bave rukodeljem?

Odgovor: Treba znati da je onaj ko se bavi rukodeljem dužan da radi kako bi ispunio zapovest Gospoda, koji je rekao:

Ogladneh, i dadoste mi da jedem (Mt.25,35), a ne da bi zadovoljio svoje potrebe. Jer, Gospod je potpuno zabranio da se brinemo o samima sebi, rekavši: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti... ni telom svojim, u šta ćete se odenuti (Mt.6,25), i dodavši: Jer sve ovo neznabošci ištu (Mt.6,32). Prema tome, svako za cilj svoje delatnosti treba da ima pomoć potrebitima, a ne svoju potrebu. Jer, na taj način ćemo izbeći osudu za samoljubivost, te primiti blagoslov za bratoljublje od Gospoda, koji kaže: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25, 40).

I neka niko ne misli da se moja reč protivi apostolu, koji veli: Mirno radeći neka svoj hleb jedu (2.Sol.Z,12). Jer, to je rečeno za neuredne i lenje ljude. Za njih je bolje da služe sami sebi, nego da žive lenjim životom i da budu na teret drugima. Jer, on govori: Čujemo da neki među vama žive neuredno, ne rade ništa... Zapovedamo i molimo ih... da mirno radeći svoj hleb jedu (2.Sol.3,11‐12). Tu misao prenose i reči: Radeći dan i noć, da ne bismo bili na teretu nikome (2.Sol.Z,8). Jer, apostol je iz bratoljublja i radi uspokojenja neurednih sam sebe podvrgavao trudu koji se od njega nije tražio.

Onaj, pak, ko teži savršenstvu treba da se rukodeljem bavi danju i noću kako bi imao šta da pruži onome kome je potrebno (Ef.4,28). Jer, onaj ko se nada na sebe samog ili na onoga ko je na sebe uzeo brigu o potrebama, ko smatra da je njegovo rukodelje, ili posao onog koji živi sa njim, dovoljan izvor za život, polažući nadu na čoveka, izlaže sebe opasnosti da padne pod kletvu, koja glasi: Proklet čovek koji se nada u čoveka, koji telo čini svojom uzdanicom, i čije srce se udaljuje od Gospoda (Jer.17,5). Rečima: Koji se nada u čoveka, Sveto Pismo zabranjuje da se ima nada u drugoga, a rečima: Koji telo čini svojom uzdanicom, zabranjuje samopouzdanje. I jedno i drugo, pak, ono naziva odmetništvom od Gospoda, te navodi i posledice i jednog i drugog: I biće kao divlji vres u pustinji i neće videti kad dođe dobro (Jer.17,6). Ono daje da se shvati da uzdanje u sebe ili u drugoga predstavlja odstupanje od Gospoda.

Pitanje 43. Dovoljno je rečeno o tome kako se treba baviti rukodeljem. I onome što nedostaje moći ćemo da se naučimo iz samog dela. Ali, želeli bismo da nam se objasni kakvi treba da budu nastojatelji bratstva i kako da upravljaju onima koji žive s njima.

Odgovor: O tome je već rečeno ono glavno. Međutim, pošto želite (i dobro je što želite) da nešto više o tome objasnimo (s obzirom da je potčinjeni obično onakav kakav je i nastojatelj), potrudićemo se da se toga ozbiljnije dotaknemo. Sećajući se, dakle apostolove zapovesti: Budi obrazac vernima (1.Tim.4, 12), nastojatelj treba svojim životom da daje jasan primer [ispunjavanja] svake zapovesti Gospodnje, kako onima koji se od njega uče ne bi dao povod da misle da je ona nemoguća ili da se može prenebregavati.

Pre svega (i važnije od svega), on po ljubavi Hristovoj treba do te mere da uznapreduje u smirenoumlju, da čak i kad ćuti, primer njegovih dela bude poučniji od svake reči. Jer, ukoliko je cilj Hrišćanstva ‐ podražavanje Hrista po meri Njegovog Ovaploćenja s obzirom na prizvanje svakoga, oni kojima je povereno rukovodstvo mnogih dužni su da svojim posredovanjem povedu slabije ka ugledanju na Hrista, po reči blaženoga Pavla: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1.Kor.11,1). Pre svega, uzrastajući u meri smirenoumlja koju je pokazao Gospod naš Isus Hristos, oni treba da postanu tačan obrazac. Jer, Hristos govori: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11, 29). Stoga krotost naravi i smirenje srca treba da odlikuju nastojatelja. Gospod se nije stideo da služi svojim slugama, nego je blagovoleo da bude služitelj zemlji i blatu, koje je sam sazdao i uobličio ga u čoveka. On, naime, govori: Ja sam među vama kao sluga (Lk.22,27). Šta treba, pak, da činimo mi ravnočasnim sebi, kako bismo mogli da pomislimo da mu podražavamo? To je, dakle, jedna od osobina kojom nastojatelj treba naročito da se odlikuje.

Osim toga, on treba da je milosrdan, da velikodušno podnosi one koji iz neiskustva ne ispune neku od svojih obaveza, da ne prelazi ćutke preko pogrešaka, ali i da bude krotak sa neposlušnima i da im sa svim milosrđem i umerenošću daje lekove, da je sposoban da pronađe način lečenja koji odgovara nemoći, da ne prekoreva sa visine, nego da sa krotošću, kao što je napisano (2.Tim.2,25), opominje i vaspitava, da bude budan u sadašnjim stvarima, da predviđa buduće, da je sposoban za podvig sa jakima i da nosi nemoći slabih, da je u stanju da sve čini i govori na usavršavanje onih koji sa njim žive. Nastojatelj ne treba sam da uzima prvenstvo, već da bude izabran starešinama drugih bratstava, pošto je svojim ranijim životom pokazao iskustvo u dobrom vladanju. Jer, rečeno je: A i ovi da se prvo provere, pa onda da služe, pošto su bez mane (1.Tim.Z,10). Ko je takav, i ko je tako izabran, neka primi nastojateljstvo i neka zavede dobar red u bratstvu, rasporedivši posao prema sposobnosti svakoga.

Pitanje 44. Kome treba davati spoljašnja poslušanja, i kako ih treba ispitati kad se vrate?

Odgovor: Spoljašnja poslušanja treba davati onima koji mogu da putuju bez štete po svoju dušu, i da budu na korist onima koje susreću. Ukoliko nema pogodne ličnosti za tako nešto, bolje je pretrpeti svaku oskudicu i teskobu, čak do smrti, negoli radi telesne utehe, izgubiti iz vida nesumnjivu štetu. Apostol, naime, govori: Jer bi mi bolje bilo umreti nego da ko moju pohvalu uništi (1.Kor.9,15). I to on govori o onome što je u našoj volji. Šta tek reći za ono što se čini po zapovesti?

Međutim, zakon ljubavi nas ni u takvoj nevolji ne ostavlja bez utehe. Jer, nedostatak čoveka koji je sposoban da sa korišću bude poslat, nadopuniće susedno bratstvo. Priređujući opšte i zajedničke nabavke, u opštenju će snažniji čuvati nemoćnije dušom i slabije telom. Nastojatelj neka to udesi blagovremeno, kako se ne bi desilo da, po pojavljivanju potrebe, sredstvo za zaštitu bude nedostupno zbog oskudice u vremenu.

Po povratku, putnika treba ispitati, tj. saznati šta je radio, kakve je ljude sreo, šta je razgovarao, kakve je misli imao u duši, da li je čitav dan i noć provodio u strahu Božijem, nije li pogrešio u nečemu, nije li narušio neko pravilo, i ako jeste ‐ da li prinuđen spoljašnjim okolnostima, ili zbog sopstvene nemarnosti? I ono što je izvršeno pravilno treba odobriti sa pohvalom, a dopuštenu grešku treba ispraviti marljivom i blagorazumnom poukom. Na taj način će oni koji putuju biti oprezniji, imajući na umu neophodnost da daju odgovor. Osim toga, oni neće pomisliti da smo bili ravnodušni prema njihovom životu za vreme odvojenosti. Da su sveti imali takav običaj, predaje nam povest iz Dela apostolskih, koja saopštava da je Petar, po povratku u Jerusalim, Hrišćanima dao izveštaj o svom radu među neznabošcima (Dap.11,2 i dalje). Isto tako su Pavle i Varnava, vrativši se i sabravši Crkvu, objavili šta je sve Bog učinio s njima (Dap.15,4). Onda umuče sve mnoštvo, i slušahu Varnavu i Pavla, koji kazivahu šta učini Bog sa njima (Dap.15,12; 4). Pri tome, treba znati da je bratstvo na svaki način dužno da izbegava [dugotrajna] putovanja i trgovačku dobit.

Pitanje 45. O tome da, osim nastojatelja, treba da se odredi još neko ko će, u njegovom odsustvu ili zauzetosti, povesti brigu o bratiji.

Odgovor: Često se dešava da je nastojatelj odsutan iz bratstva, bilo zbog telesne slabosti, bilo zbog putovanja, bilo zbog nekog drugog razloga. Stoga po odobrenju nastojatelja, i drugih koji su sposobni da daju takvo odobrenje, neka se izabere drugi, koji bi u vreme njegovog odsustva, mogao da na sebe uzme staranje o bratiji. Tako će oni koji žive u obitelji reč utehe dobijati od jednoga, te bratstvo za vreme odsustva nastojatelja neće, narušavajući pravilo i predani poredak, poprimiti izgled demokratskog [uređenja]. Naprotiv, u njemu će se, u slavu Božiju, očuvati ono što je ustanovljeno po opštem

odobravanju. On će i stranim posetiocima davati blagorazuman odgovor. Na taj način će i oni kojima je potrebna reč dobiti pouku koja odgovara njihovom pitanju, a i bratska zajednica izbeći sramotu. Jer, ako se svi odjednom budu mešali u reč, izazvaće se galama koja će biti znak nereda. Apostol, pak, ni onima koji su se udostojili dara učiteljstva ne dozvoljava da govore istovremeno: Ako li se otkrije drugome, prvi neka ućuti (1.Kor.14,30). On izobličava neumesnost takvog nereda, govoreći: Ako se, dakle, skupi sva Crkva na jedno mesto, pa svi uzgovore jezike, a uđu neupućeni ili neverujući, neće li reći da ludujete (1.Kor.14,23). Čak i ako bi posetilac iz neznanja nekom drugom postavio pitanje, radi dobrog poretka zapitani treba da oćuti, premda bi i mogao valjano odgovoriti, te neka ukaže na onoga kome je poverena ta čast, kao što su činili i apostoli pored Gospoda. Tako ćemo se govorenjem služiti na doličan i blagoobrazan način. Kod telesnog lečenja bolesnika nije svakome dopušteno da upotrebljava lek ili neko oruđe, nego samo onom koji je dugim vremenom, iskustvom, upražnjavanjem u lečenju i učenjem kod znalaca usvojio veštinu. Kako bi se, tek, moglo opravdati da se svako bez razlike laća lečenja rečju. Jer, u tom lečenju i najmanji propust donosi veliku štetu. U našoj zajednici ni hleb ne može razdavati svako. Naprotiv, ta služba pripada jednome, koji je izabran posle ispitivanja. Nije li, utoliko pre, neophodno da duhovnu hranu onima koji traže daje jedan, koji je najsposobniji, i to sa rasuđivanjem i opreznošću? Stoga je znak velike drskosti kad se neko, zapitan o Sudu Božijem, usudi da bez straha i tek tako odgovara, umesto da ukaže na onoga kome je povereno upravljanje rečju, i koji je, kao verni i mudri upravitelj, izabran da na vreme razdaje duhovnu hranu (Lk.12,42) i da, kao što je napisano, upravlja svojom rečju na sudu (Ps.111,5). Dešava se ponekad da onaj ko je dužan da odgovara previdi nešto što bi trebalo da kaže, i da se neko drugi doseti o čemu se radi. Međutim, on ne treba da žuri da ga ispravlja, već je dužan da mu nasamo saopšti svoju misao. Jer, takav slučaj potčinjenima daje povod da se prevaznose pred starešinama. Stoga, onaj ko da odgovor (možda i ispravan, ali bez nadležnosti), zaslužuje da bude kažnjen za narušavanje poretka.

Pitanje 46. O tome da ne treba prikrivati ni vlastite, ni bratovljeve grehe.

Odgovor: Nastojatelj treba da sazna za svaki greh bilo od samog počinioca, bilo od onih koji su saznali za njega, ukoliko sami, po zapovesti Gospodnjoj (Mt.18,15), ne mogu da ga iscele. Jer, greh koje se prećuti jeste gnojna rana u duši. Dobročiniteljem ne nazivamo onoga ko u telu zadržava ono što je pogubno, nego, naprotiv, onoga koji ga na bolan način ili rezanjem ili povraćanjem iznosi i izbacuje napolje, ili onoga koji obnaruživanjem bolesti nagoveštava i način lečenja. Stoga je očevidno da sakrivati greh znači bolesniku spremati smrt. Jer, rečeno je: Žalac je smrti greh (1.Kor.15,56). Bolji je otvoren ukor nego prikriveno prijateljstvo (Prič.27,5). Stoga ne treba da tajimo grehe jedni drugih, da ne bismo od bratoljubaca postali bratoubice. Ni svoje grehe ne treba sa sakrivamo. Jer, rečeno je: Ko se ne leči delima svojim, bratje onom koji pogubljuje samog sebe (Prič.18,9).

Pitanje 47. O onima koji ne primaju ono što nastojatelj odredi.

Odgovor: Onaj ko ne prima ono što nastojatelj naloži dužan je da mu nasamo otvoreno iznese svoj prigovor, ukoliko ima snažan razlog, koji se slaže sa duhom Pisma, ili da ćuteći ispuni što je naređeno. Ako li se sam stidi, neka se posluži drugima kao posrednicima, kako bi (ukoliko je zapovest u protivnosti sa Svetim Pismom) sebe i bratiju izbavio od štete, i kako bi (ukoliko ipak ima ispravnu osnovu) i sebe izbavio od taštog i opasnog sumnjičenja (budući da je rečeno: Koji sumnja osuđen je ako jede, jer ne čini po veri ( Rim. 14,23), i druge prostodušnije izbavio od saplitanja u neposlušnost (budući da Gospod kaže: Bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku, nego da sablazni jednoga od ovih malih ‐ Mt. 18,6; Lk.17,2). One, pak, koji ostaju uporni u neposlušnosti, žaleći se potajno i ne objavljujući glasno svoje ogorčenje, kao učitelje nepokornosti i neposlušanja treba izbaciti iz bratstva, budući da seju sumnju i kolebaju uverenost u zapovesti. Jer, rečeno je: Izbaci drskoga i sa njim će izići i raspravljanje (Prič.22, 10), i opet: Izbacite zloga između vas samih zato što malo kvasca sve testo ukiseli (1.Kor.5,13; 5).

Pitanje 48. O tome da ne treba ulaziti u radoznala ispitivanja o delatnosti nastojatelja, nego svoju pažnju obraćati na svoja posla.

Odgovor: Da se ne bi desilo da neko padne u takvu bolest sumnjičenja, na štetu i sebi i drugima, u bratstvu treba držati sledeće pravilo: uopšte niko ne treba da ulazi u radoznala ispitivanja o delatnosti nastojatelja. Niko ne treba da je radoznao za ono što se čini, osim onih koji su i po stepenu, i po blagorazumnosti bliski nastojatelju, i koje je on sam uzima na savetovanje i rasuđivanje, povinujući se pouci onoga koji je rekao: Sve čini sa savetovanjem (Sir.32,24). Jer, ako smo nastojatelju poverili upravljanje našim dušama, kao čoveku koji će dati odgovor Bogu, sasvim je besmisleno odricati mu poverenje u beznačajnim stvarima, te u sebi gajiti neumesne sumnje protiv brata, i drugima davati povod za njih. Da se tako nešto ne bi dešavalo, neka svako ostane u onome u čemu je prizvan (1.Kor.7,24), i neka se svecelo preda brizi o svojim obavezama, ne zanimajući se za tuđa dela. Time će podražavati svetim učenicima Gospodnjim, koje je razgovor sa Samarjankom mogao navesti na podozrenje. Međutim, nijedan od njih ne reče: Šta tražiš, ili što govoriš sa njom (Jn.4,27).

Pitanje 49. O nedoumicama u bratstvu.

Odgovor: U slučaju nedoumice u bratstvu, pri čemu se javljaju nesuglasice povodom nečega, ne treba istrajavati u sporenju, već rešenje treba prepuštati sposobnijima. Da se, međutim, ne bi narušavao red i da se ne bi javljao povod za smeh i praznoslovlje zbog

toga što bi svi postavljali pitanja, treba izabrati jednoga koji bi imao pravo da sumnje pojedinih ili predlaže bratstvu na opšte rasuđivanje, ili daje na znanje nastojatelju. Na taj način će razmatranje pitanja biti sprovedeno doslednije i temeljnije. Za svaku stvar je, naime, potrebno znanje i iskustvo. Oni su utoliko pre neophodni za ovakve stvari. Neiskusnima niko ne daje da se koriste oruđima. Utoliko pre rukovođenje rečima treba ustupiti sposobnima, koji će biti u stanju da raspoznaju i mesto i vreme i način pitanja, i koji će, odgovarajući bez prepiranja i sa razboritošću, te pažljivo slušajući, pronaći rešenje koje će biti na nazidanje zajednice.

Pitanje 50. Kako nastojatelj treba da kažnjava?

Odgovor: Osim toga, nastojatelj ni prekore onima koji su pogrešili ne treba da čini sa strašću. Jer, izobličavati brata sa gnevom i srdžbom ne znači oslobađati ga od greha, nego na samoga sebe navlačiti krivicu. Stoga je rečeno: Sa krotošću karaj one koji se protive (2.Tim.2,25). On ne treba da bude strog kad vidi prezir prema sebi, niti da pokaže snishodljivost kad primeti da drugoga preziru. U tom slučaju naročito treba da izrazi svoje negodovanje zbog rđavog postupka. Na taj će način izbeći podozrenje da je samoljubiv. Različitošću u delovanju će pokazati da ne mrzi onoga ko je zgrešio, nego da nenavidi greh. Onaj, pak, ko negoduje na suprotan način, jasno pokazuje da se ne ljuti Boga radi ili zbog brige za onoga ko je zgrešio, nego zbog sopstvenog slavoljublja ili vlastoljublja. Onaj ko ima revnost za slavu Božiju, koja se narušava kršenjem zapovesti, i ujedno snishodljivost prema bratu, koja proizilazi iz bratoljublja (brinući o spasenju brata, koji se nalazi u opasnosti zbog greha, budući da će duša koja greši umreti ‐ Jez.18,4), treba da ustane protiv svakog greha, te da strogošću kazne pokaže svoje vatreno raspoloženje.

Pitanje 51. Na koji način treba ispravljati prestupe onog ko greši?

Odgovor: Ispravljanje strasnika nastojatelj treba da vrši na lečnički način, ne gneveći se na nemoćne, već se boreći protiv bolesti. On treba da ustane na bolest i da, ako zatreba, upotrebi i najstrožije mere, lečeći duševne nemoći. Tako, na primer, protiv taštine neka ište upražnjavanje u smirenoumlju, protiv praznoslovlja ‐ u ćutanju, protiv neumerenosti u spavanju ‐ u molitvenim bdenjima, protiv telesne lenjosti ‐ u trudu, protiv nepriličnog jedenja ‐ u uskraćivanju jela, protiv roptanja ‐ u odvajanju od ostalih (pri čemu se niko od bratije sa odlučenim ne bi zajedno bavio rukodeljem, niti bi se njegovo rukodelje mešalo sa delima drugih, sve dok iskrenim pokajanjem ne pokaže da se oslobodio od strasti). I tada, opet, ono što je uradio za vreme roptanja ne treba da posluži potrebama bratije: neka ono bude određeno za kakve druge potrebe. O toj sam stvari napred dovoljno rekao (up. Pravilo 29).

Pitanje 52. S kakvim raspoloženjem treba primati kazne?

Odgovor: Kao što, prema rečenom, nastojatelj treba bespristrasno da leči nemoćne, tako oni koji se leči ne treba kaznu da shvataju kao neprijateljstvo, niti da brigu koja im se ukazuje iz sažaljenja i radi spasenja duše smatraju tiranijom. Bolesni telom imaju veliko poverenje prema lekarima i smatraju ih dobrotvorima čak i kada ih režu, sažižu ili opterećuju gorkim lekovima. Nije li, onda, sramota ako mi nemamo isto raspoloženje prema lekarima duša naših, kada svojim oštrim obraćanjem izgrađuju naše spasenje? Jer, apostol kaže: Ko je taj koji mene veseli, ako ne onaj koga ja žalostim (2.Kor.2,2), i još: Jer gle, baš to što se po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama (2.Kor.7,11). Stoga, gledajući na svršetak, treba da smatramo dobrotvorom onoga koji nam čini žalost po Bogu.

Pitanje 53. Kako učitelji veština treba da popravljaju propuste dece?

Odgovor: Oni koji uče zanatima treba sami da izobliče pogreške i isprave omaške koje učine učenici, baveći se poslom. Međutim, ukoliko prestupi učenika pokazuju iskvarenost naravi, tj. neposlušnost, protivrečenje, lenjost u radu, praznoslovlje, laž, ili nešto slično što je zabranjeno blagočastivima, [brigu] treba prepustiti nadzorniku opšteg poretka. On će pronaći i meru i način lečenja od greha. Jer, kažnjavanje je lečenje duše, i stoga se ne može prepustiti svakome, kao uostalom ni lečenje. To može samo onaj kome, posle dugog ispitivanja, dozvoli nastojatelj.

Pitanje 54. O tome da nastojatelji bratstva treba da izveštavaju jedni druge o svojim delima.

Odgovor: Dobro je da nastojatelji bratstava u određeno vremena i na određenom mestu drže sabor, kako bi jedni druge izveštavali o pojavama koje nastaju izvan očekivanja i o neizlečivim naravstvenim porocima. Oni treba da iznose način na koji se postupilo u određenom slučaju kako bi se pogreška, koja promakne, lakše otkrila na sudu mnogih, i kako bi ispravan postupak našao potvrdu u svedočanstvu većeg broja.

Pitanje 55. Da li se lečnička nega slaže s ciljem blagočašća?

Odgovor: Bog je svaku veštinu dao kao pomoć nemoći naše prirode. Na primer, zemljoradnja nam je data stoga što ono što samo niče iz zemlje nije dovoljno da podmiri naše potrebe; tkački zanat, a takođe i neimarski ‐ stoga što nam je neophodna upotreba pokrivala radi pristojnosti i radi štetnosti vazduha. Tako nam je potrebna i lečnička

veština. Naše nemoćno telu je izloženo najrazličitijim povredama koje dolaze spolja i iznutra, od hrane. Ono, naime, strada i zbog suviška i zbog nedostatka. Stoga nam je Bog, koji upravlja čitavim našim životom, dopustio upotrebu lečničke veštine, koja, kao obrazac duševnog lečenja, ima za cilj da izbavi od suvišnog, i da dopuni nedostatak. Da još uvek živimo u raju sladosti, mi ne bismo imali potrebu ni za zemljoradničkim veštinama, ni za trudom. Isto tako, da smo istrajali u bestrašću, tj. u daru koji nam je pružen prilikom stvaranja i koji se održavao do pada, mi ne bismo imali potrebu za lečničkom veštinom, koja nam inače služi na olakšanje. Međutim, posle izgnanstva na ovo mesto, i pošto nam je rečeno: U znoju lica svoga ješćeš hleb svoj (Post.Z, 19), radi olakšanja gorkih posledica prokletstva, dugim iskustvom i mnogim trudom oko zemlje, obrazovano je iskustvo zemljoradnje. Naime, Bog nam je darovao shvatanje i sposobnost da steknemo tu veštinu. Isto tako, pošto nam je zapoveđeno da se opet vratimo u zemlju, od koje smo uzeti, i pošto smo sjedinjeni sa paćeničkim telom, zbog greha osuđenim na raspadljivost, zbog čega i strada, pružena nam je bar delimična pomoć lečničke veštine. Jer, trave koje su korisne za jednu ili drugu bolest nisu nikle same od sebe, nego su očevidno, po volji Sazdatelja, stvorene sa ciljem da nam budu od koristi. Svojstva koja se sadrže u korenju, cveću, lišću, plodovima i sokovima, a takođe i u metalima i morima, služe na korist našem telu, isto kao i ono što se pronašlo kao korisno za jelo i piće. Međutim, ono što je izmišljeno radi izbirljivosti, što je suvišno i što zahteva mnogo staranja, što gotovo čitav naš život obraća u staranje o telu, Hrišćani treba da izbegavaju.

Međutim, mi treba da se postaramo da, u slučaju potrebe, tu veštinu ne smatramo uzrokom zdravlja ili bolesnog stanja, te da načine koje ona predlaže koristimo u slavu Božiju i kao obrazac staranja o duši. Ne nađe li, pak, lečničku pomoć, čovek ne treba svu svoju nadu na olakšanje bolova da polaže samo na nju, nego valja da zna da Gospod neće pustiti da se iskušamo većma nego što možemo (1.Kor.10,13). Jednom prilikom je On načinio blato, pomazao čoveka i naredio mu da se umije u Siloamu (Jn.9, 6‐7), a jednom se ograničio samo na proizvoljenje, rekavši: Hoću, očisti se (Mt.8,3). Drugima je, opet, popustio da se bore sa teškim bolestima, kako bi kroz ispitivanje postali iskusniji. Tako se ponekad i nas On dotiče nevidljivo i neprimetno, ukoliko nađe da je poseta korisna za naše duše, a ponekad nalazi da je pogodno da se u našim stradanjima poslužimo veštastvenom pomoću, dugotrajnošću lečenja ukorenjujući u nama sećanje na blagodat, ili, kao što sam rekao, ukazujući na obrazac staranja o duši.

Telu je neophodno odstranjivanje onog što mu je strano, a dodavanje onog što mu nedostaje. Tako i od naše duše treba odstraniti ono što joj je tuđe, a pružiti joj ono što odgovara njenoj prirodi. Jer, Bog je čoveka stvorio pravim (Prop.7,30), i sačinio nas da hodimo u dobrim delima (Ef.2,10). Kao što radi lečenja tela ponekad prihvatamo rezanje, spaljivanje i uzimanje gorkih lekova, tako i radi lečenja duše treba da prihvatamo oštrinu prekorne reči i gorke lekove kažnjavanja. Onima, pak, koji se ni time ne urazume, proročka reč sa prekorom kaže: Zar nema melema u Galadu? Ili, zar tamo nema lekara? Zašto

nije isceljena rana kći naroda moga (Jer.8,22). Kod zapuštenih bolesti mi smo spremni da dugo vreme čekamo iscelenje od mučnih i raznovrsnih dejstava. To nam daje primer da grehe u duši treba da izglađujemo trudoljubivom molitvom, dugotrajnim pokajanjem i strogim držanjem, koje je u stanju, kao što je naša reč dovoljno pokazala, da pruži iscelenje.

Iako lečničku veštinu ne upotrebljavaju svi kako treba, mi je nećemo u potpunosti izbegavati. Izmišljajući povod za raskoš, neumereni u nasladama zloupotrebljavaju i kuvarsku, i pekarsku ili tkačku veštinu. Njihovo prekoračivanje potreba ne treba da nas navede da potpuno odbacimo veštine. Naprotiv, njihovom pravilnom upotrebom mi treba da izobličimo ono što je izokrenuto. Isto tako, lečničkoj veštini ne treba poricati dar Božiji zbog toga što je neki zloupotrebljavaju. Međutim, bilo bi skotski [nerazumno] svu nadu za svoje zdravlje položiti u ruke lekara, što vidimo kod izvesnih okajanih ljudi, koji se ne ustežu da ih nazivaju svojim spasiteljima. Izbegavati, pak, svaku korist od lečenja, značilo bi biti svadljiv. Jezekija nije smatrao da je pregršt smokava glavni uzrok njegovog zdravlja (4.Car.20,7), niti je njemu pripisivao isceljenje svoga tela, nego je proslavljanju Boga dodao i blagodarnost za stvaranje smokvi. Tako i mi, primajući udarce od Boga, koji sa blagošću i premudrošću ustrojava naš život, najpre ištimo da nam pruži poznanje uzroka zbog kojih nas kara, a zatim da se izbavimo od skorbi i da učini kraj sa iskušenjem da bismo mogli podneti (1.Kor. 10,13). Blagodat iscelenja, koja se daje bilo preko vina i jeleja (kao kod onoga koji je zapao među razbojnike ‐ Lk. 10,34), bilo preko smokvi (kao kod Jezekije), mi treba da primimo sa blagodarnošću. Mi i ne treba da pravimo razliku u tome da li se Božije staranje na nama projavilo nevidljivo ili preko nečeg telesnog (što nas često zapravo još snažnije privodi poznanju milosti Gospodnje).

Često puta se dešava da smo, pavši u bolesti (koje u stvari predstavljaju kaznu), osuđeni da izdržimo lečenje koristeći mučna sredstva. Prav razum nam nalaže da ne odbijamo ni rezanja, ni paljenja, ni gorčinu od ljutih i mučnih lekova, ni oskudicu u jelu, ni strogo pridržavanje svega propisanog, ni uzdržanje od svega što škodi zdravlju. Uostalom (opet kažem), ne treba da gubimo iz vida ni cilj, tj. korist duše, budući da ona u svemu, kao u primeru, uči da ima brigu o samoj sebi.

Nije, međutim, mala opasnost da razum počne da mašta da je svakoj bolesti potrebna lečnička pomoć. Jer, ne dolaze sve bolesti od prirode, niti od nepravilne ishrane, niti od kakvih drugih telesnih uzroka, za koje je, inače, lečnička veština ponekad korisna. Bolesti su često i kazne za grehe, koje treba da nas preobrate. Rečeno je: Gospod kara onoga koga voli (Prič.3,12), i još: Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire. Jer, da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1.Kor.11,30‐32). Takvi ljudi treba u bezmolviju i bez lečničke nege da pretrpe bolest koja je poslana na njih, svesni svojih pogrešaka, po primeru onoga koji je rekao: Poneću gnev Gospodnji, jer sam mu zgrešio (Mih.7,9). Oni treba da pokažu popravljanje, da donesu

plodove dostojne pokajanja, i da se sećaju Gospoda koji je rekao: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn.5, 14).

Ponekad se dešava da, na nastojanje lukavog, čovekoljubivi Vladika nekog velikog podvižnika pušta u borbu [sa neprijateljem], kako bi njegovo veliko hvalisanje oborio krajnjom trpeljivošću svojih slugu. To znamo iz onoga što je bilo s Jovom (Jov 2,6). Osim toga, kao primer netrpeljivima Bog [ponekad] izvodi ljude koji podnose nevolje sve do smrti. Takav je bio Lazar, koji je bio pokriven mnogim ranama. O njemu nije napisano da je bilo šta tražio od bogataša, niti da je bio nezadovoljan svojim položajem: stoga je i udostojio upokojenja u Avramovom naručju, primivši zla u životu svome (Lk. 16,22‐25). Možemo videti da se bolesti kod svetitelja javljaju i iz drugih razloga. Imamo slučaj apostola: da se ne bi pomislilo da prevazilazi granice ljudske prirode, da se ne bi zaključilo da u svom prirodnom sastavu ima nešto naročito (što se desilo Likaoncima, koji su doneli vence i junce ‐ Dap.14,13), te da bi se naglasilo da ima čovečiju prirodu, njega je stalno pratila bolest. Kakvu bi, dakle, ti ljudi imali korist od lečničke veštine? Zar oni pre neće biti u opasnosti da se uklone od pravog razuma, skrenuvši ka brizi za telo?

Oni, pak, koji su pogrešnom ishranom navukli bolest treba da se služe telesnim lečenjem, kao što sam napred rekao, imajući ujedno i obrazac za brigu o duši. Jer, i nama je korisno uzdržanje od štetnih stvari, pretpostavljanje onoga što je blagotvorno i držanje propisanog. I sama promena bolesti u zdravo stanje tela treba da nam posluži kao uteha kako ne bismo očajavali, pomišljajući da se duša iz grehovnog stanja kroz pokajanje ne može vratiti u svojstvenu joj celovitost.

Prema tome, kao što ne treba sasvim izbegavati lečničku veštinu, tako ne priliči ni da svu svoju nadu polažemo na nju. Mi se koristimo zemljoradnjom, ali od Gospoda ištemo plodove, i kormilo prepuštamo kormilaru, ali Boga molimo da nas sačuva od brodoloma. Isto tako, dovodeći lečnika, kad se pojavi razlog, mi ne odustajemo od uzdanja u Boga.

Osim toga, meni se čini ova veština prilično pomaže uzdržanje. Jer, ja vidim da ona odseca slastoljublje, da ne odobrava sitost i da, kao nešto nekorisno, odbacuje raskošnu hranu i izlišno staranje oko ukusnosti. Uopšte, ona oskudicu naziva majkom zdravlja. I zbog toga nam njen savet može biti koristan.

Prema tome, bilo da se koristimo propisima lečničke veštine, ili da ih odbijamo iz nekog od navedenih razloga, uvek čuvajmo svoj cilj, tj. ugađanje Bogu, pazimo na duševnu korist i ispunjavajmo zapovest apostola, koji je rekao: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite(1.Kor.10,31).


KRATKA PRAVILA izložena u pitanjima i odgovorima

UVOD

Čovekoljubivi Bog, koji čoveka uči poznanju (Ps.93,10), onima kojima je poveren dar učiteljstva zapoveda da istraju u poučavanju. Onima, pak, koji imaju potrebu za Božanstvenim poukama, On preko Mojsija savetuje, govoreći: Pitaj oca svoga i saopštiće ti, starije svoje ‐ i kazaće ti (Pon.Zak.32,7). Stoga mi, kojima je povereno služenje reči, u svako doba treba da smo usrdni za ispravljanje duša, te da o jednom svedočimo javno pred čitavom Crkvom, a o drugome (tj. o pravoj veri, ili o istinskom životu po Jevanđelju Gospoda našega Isusa Hrista ‐ budući da se i jednim i drugim usavršava čovek Božiji) da odgovaramo svakome ko nas nasamo pita. Vi, pak, ne treba ništa da ostavljate bez staranja i brige, nego da sve slobodno vreme života upotrebljavate korisno, te da osim onoga čemu se učite javno, i nasamo pitate o onome što je poučno. Stoga, ako nas je Bog radi toga sakupio i ako imamo veliki mir u odnosu na spoljašnji metež, potrudimo se da se ne zanimamo nekakvim drugim poslom, niti da snu prepuštamo telo svoje. [Naprotiv], provedimo preostali deo noći u staranju o tome i proučavanju onoga što nam je neophodno, ispunjavajući ono što je rekao blaženi David: U zakonu Gospodnjem se poučavaj dan i noć (Ps.1,2).

KRATKA PRAVILA izložena u pitanjima i odgovorima

Pitanje 1. Da li je dopušteno i korisno da neko sebi razrešuje da čini ili govori ono što smatra dobrim, nemajući svedočanstva u bogonadahnutom Pismu?

Odgovor: Gospod naš Isus Hristos o Svetom Duhu kaže: Jer neće govoriti od sebe, nego će govoriti ono što čuje (Jn.16,13), a o samom sebi: Sin ne može ništa čišti sam od sebe (Jn.5,19), i još:ʹJer, ja ne govorih sam od sebe, nego Otac moj koji me posla On mi dade zapovest šta da kažem i šta da govorim. I znam da je zapovest Njegova život večni. Što god, dakle, ja govorim, onako govorim kako mi je rekao Otac (Jn.12,49‐50). I zar će neko doći do bezumlja da se usudi makar i da pomisli da nešto preduzme sam od sebe, s obzirom da mu je, ukoliko hoće da se umom i rečju i delom kreće putem istine, neophodno da ga rukovodi Sveti i blagi Duh? On sam je, naime, slep i živi u tami, ukoliko nema Sunce pravde, tj. Gospoda našeg Isusa

Hrista, koji svojim zapovestima prosvećuje kao zracima. Jer, rečeno je: Zapovest je Gospodnja svetla, prosvećuje oči (Ps.18,9). Neka od običnih dela su određena Božijom zapovešću u Svetom Pismu, dok se o drugim prećutkuje. Što se tiče onoga što je rečeno u Pismu, nikome uopšte nije dopušteno da čini bilo šta od onoga što je zabranjeno, niti da propušta ono što je zapoveđeno, budući da je Gospod jednom zauvek zapovedio i rekao: Što vam god ja zapovedam držite i tvorite, te niti što dodajte k tome, niti oduzimajte od toga (Pon.Zak.12,32). Jer, strašni su očekivanje suda i jarost ognja koji će progutati one koji se usuđuju na tako nešto (Jev. 10,27). Što se, pak, tiče onoga što je prećutano, apostol Pavle nam daje pravilo, rekavši: Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je slobodno, ali sve ne izgrađuje. Niko neka ne traži što je njegovo, nego svaki ono što je drugoga (1.Kor.10,23‐24). Stoga je u svakom slučaju neophodno da se povinujemo ili Bogu, po Njegovoj zapovesti, ili drugima, radi Njegove zapovesti, budući da je napisano: Pokoravajući se jedan drugome u strahu Božijemu (Ef.5,21). I Gospod je rekao: Koji hoće da bude među vama veliki, neka vam služi (Mk.10,43; 9,35), tj. neka se odrekne svoje volje. Time će on podražavati samog Gospoda, koji je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38).

Pitanje 2. Koji uslov treba da zahtevaju jedan od drugoga oni koji žele da zajedno žive po Bogu?

Odgovor: Onaj koji je svakome koji mu prilazi postavio Gospod, rekavši: Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide (Lk.9,23). Kakvu, pak, snagu ima svaki od ovih zahteva, rečeno je u posebnom odgovoru.

Pitanje 3. Kako treba preobraćati grešnika i kako se odnositi prema onome koji se ne da preobratiti?

Odgovor: Onako kako nam je zapovedio Gospod, rekavši: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,15‐17). I ako se dogodi navedeno, takvome je dovoljno ovo karanje od mnogih

(2.Kor.2,6), budući da je apostol napisao: Pokaraj, zapreti, uteši sa svakom strpljivošću i poukom (2.Tim.4,2), i još: Ako li ko ne posluša reči naše u ovoj poslanici, toga obeležite, i ne družite se s njim, da bi se posramio (2.Sol.Z,14).

Pitanje 4. Da li je nemilosrdan i da li gazi ljubav onaj ko i zbog malih grehova braći ne da mira, govoreći: ʺTreba da se pokajeteʺ?

Odgovor: Gospod je potvrdio da neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne crte iz Zakona dok se sve ne zbude (Mt.5,18), i odlučno rekao da će za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda (Mt.12,36). Stoga ništa ne treba prezirati kao nevažno. Jer, rečeno je: Ko prezire stvar, sam će biti prezren (Prič.13,13). Osim toga, koji se greh može nazvati beznačajnim, kada apostol odlučno kaže: Prestupanjem Zakona vređaš Boga (Rim.2,23). Ako je žalac smrti ‐ greh (1.Kor.15,56), i to ne ovaj ili onaj, nego ‐ svaki greh bez razlike, onda je nemilostiv onaj ko prećutkuje, a ne onaj ko izobličava, kao što je nemilostiv onaj ko u onome koga je ujela otrovna životinja ostavlja otrov, a ne onaj ko ga izvlači. Osim toga, on i ljubav gazi, po napisanom: Ko žali prut, mrzi sina svoga, a ko ga ljubi, marljivo ga kara (Prič.13,24).

Pitanje 5. Kako se treba kajati zbog svakog greha i koji su plodovi dostojni pokajanja?

Odgovor: Pokajnik treba da dođe u duhovno raspoloženje koje je imao onaj ko je rekao: Omrzeh i zgadih se na nepravdu (Ps. 118,163), i da ispuni ono što je rečeno u šestom i u mnogim drugim Psalmima. I apostol svedoči o onima koji su se ožalostili po Bogu zbog greha drugoga: Jer, gle, baš to što se vi po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari (2.Kor.7,11). Najzad, on treba, poput Zakheja, da umnoži dobra dela, koja su suprotna grehu.

Pitanje 6. Kakav je onaj koji na rečima ispoveda da se kaje, ali se ne ispravlja u grehu?

Odgovor: Mislim da je o takvom čoveku napisano: Kada ti neprijatelj govori velikim glasom, ne veruj mu, jer su mu u srcu sedam lukavstava (Prič.25,26), i na drugom mestu: Pas se povraća na svoju bljuvotinu, i postaje mrzak. Takav je bezumnik koji se zbog svoje zlobe vraća na greh svoj (st. 11).

Pitanje 7. Kakva je osuda onih koji štite one koji greše?

Odgovor: Mislim da ja još teža od osude o kojoj se kaže: Bolje bi mu bilo da mu se vodenični kamen obesi o vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednoga od ovih malih (Lk.17,2). Jer, on grešnika ne prekoreva, što bi ga moglo popraviti, nego ga štiti i učvršćuje u grehu. Time on i druge poziva na takve slabosti. Zbog toga takvom zaštitniku, ukoliko ne pokaže plodove dostojne pokajanja, priliči reč Gospodnja: A ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli da sve telo tvoje bude bačeno u pakao (Mt.5,29).

Pitanje 8. Kako treba prihvatati onoga ko se iskreno kaje?

Odgovor: Kao što nas je poučio Gospod, rekavši: Sazovi prijatelje i susede govoreći im: Radujte se sa mnom, jer nađoh ovcu svoju izgubljenu (Lk.15,6).

Pitanje 9. Kakvo raspoloženje treba da imamo prema nepokajanom grešniku?

Odgovor: Kakvo nam je zapovedio Gospod, rekavši: A ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18,17), i kakvom nas uči apostol, napisavši: Da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2.Sol.Z,6).

Pitanje 10. Sa kakvim strahom i sa kakvim suzama duša koja je obremenjena mnogim grehovima treba da se udaljava od poroka, te sa kakvom nadom i sa kakvim osećanjem treba da pristupa Bogu?

Odgovor: Ona, najpre, treba da omrzne svoj raniji grešni život, osećajući odvratnost i gađenje prema samom sećanju na njega, jer je napisano: Omrzeh i zgadih se na nepravdu, a Zakon tvoj zavoleh (Ps.118,163). Zatim, kao učitelja straha, ona treba da prihvati pretnju večnim sudom i kaznom, te da pozna da je vreme pokajanja vreme suza, kao što uči David u šestom Psalmu. Nepobitno se uverivši u očišćenje grehova krvlju Hristovom, radi velikog milosrđa i mnoštva štedrosti Boga koji je rekao: Ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg i ako budu crveni kao purpur, postaće kao vuna (Is.1,18), duša stiče sposobnost i snagu da ugađa Bogu i da govori: Uveče dolazi plač, a izjutra radost. I ti si promenio plač moj na radost, skinuo sa mene vreću, i opasao me veseljem. Stoga će ti pevati slava moja (Ps.29,6; 12‐13). Na taj način pristupivši Bogu, ona mu peva, govoreći: Uzvišavaću te, Gospode, jer si me podigao, i nisi obradovao neprijatelje moje zbog mene (st. 2).

Pitanje 11. Kako se može doći do mržnje prema gresima?

Odgovor: Neprijatni i neugodni završetak dela uvek pobuđuje mržnju prema njegovim vinovnicima. Prema tome, onaj ko se sa sigurnošću uveri u to da su gresi uzroci mnogih i velikih zala, dobrovoljno i po unutrašnjem ubeđenju će osetiti mržnju prema njima, kao što je pokazao onaj ko je rekao: Omrzeh i zgadih se na nepravdu (Ps.118,163).

Pitanje 12. Kako da se duša sa izvesnošću uveri da joj je Bog oprostio grehe?

Odgovor: Ona će imati to uverenje ukoliko u sebi prepozna raspoloženje onoga koji je rekao: Omrzeh i zgadih se na nepravdu. Jer, Bog je radi otpuštanja naših grehova poslao

Jedinorodnog Sina svoga, unapred sa svoje strane svima oprostivši grehe. Sveti David opeva milost i pravdu (Ps. 100,1) i svedoči da je Bog milostiv i pravedan (Ps.111,4). Stoga je neophodno da sa svoje strane učinimo ono što su proroci i apostoli rekli o pokajanju, kako bi se otkrili sudovi pravde Božije i kako bi se projavilo Njegovo milosrđe u otpuštanju grehova.

Pitanje 13. Da li onaj ko je zgrešio posle krštenja i pao u mnoštvo zala, treba da očajava zbog svoga spasenja? I do kog stepena grešnosti se, kroz pokajanje, možemo uzdati u čovekoljublje Božije?

Odgovor: Razlog za očajanje može postojati samo ukoliko je moguće izmeriti veličinu milosrđa Božijeg i sa njom uporediti mnoštvo i značaj grehova. Međutim, pošto se gresi, kao što je prirodno, mogu izmeriti i izbrojati, a milosrđe Božije i štedrost Božija ‐ ne mogu, nije vreme za očajanje, nego za poznanje milosrđa i osudu grehova. Njihov oproštaj je, po napisanom, pružen krvlju Hristovom (Ef.1,7). Da ne treba da očajavamo poučavaju nas mnogobrojna i različita mesta u Pismu, a posebno priča Gospoda našega Isusa Hrista o sinu koji je uzeo očev imetak i potrošio ga u gresima. Njegovo pokajanje je, međutim, bilo prihvaćeno sa velikom svetkovinom, kao što saznajemo iz samih reči Gospodnjih (Lk. 15). I kroz Isaiju Bog govori: Ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg, i ako budu crveni kao purpur, postaće kao vuna (Is.1,18). Uostalom, mi treba da znamo da ova istina važi samo ako pokajanje dovodi do raspoloženja gnušanja prema grehu, kao što je napisano u Starom i Novom Zavetu, i kada postoji dostojan plod, kao što je rečeno u posebnom odgovoru.

Pitanje 14. Po kakvim plodovima treba prepoznati istinsko pokajanje?

Odgovor: Narav onih koji se kaju, raspoloženje onih koji se uklanjaju od greha i staranje o dostojnim plodovima pokajanja opisani su na posebnim mestima.

Pitanje 15. Šta znače reči: Koliko puta, ako mi zgreši brat moj, da mu oprostim (Mt. 18,21)? I koje mi je grehe dopušteno da opraštam?

Odgovor: Vlast otpuštanja nije data u bezodnosnom smislu, nego zavisi od poslušnosti i saglasnosti onoga ko se kaje sa onim ko se stara o njegovoj duši. Jer, o takvima je napisano: Ako se dva od vas slože na zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima (Mt.18,19). O vrsti, pak, grehova koje treba praštati ne treba ni pitati, budući da nam Novi Zavet nije ukazao ni na kakvu razliku. On onima koji se kaju kako treba obećava otpuštanje svakoga greha. I sam Gospod je obećao ispunjenje molbe o svakoj stvari.

Pitanje 16. Zbog čega je duša ponekad skrušena i bez ikakvog staranja i tuga kao da je obuzima sama od sebe, a ponekad je neosetljiva tako da ni uz napor ne može postati skrušena?

Odgovor: Takva skrušenost je dar Božiji. On se daje ili radi pobuđivanja želje, tj. da bi duša, okusivši slast tuge, nastojala da je zavoli, ili kao pokazatelj da duša, uz marljivo staranje, može prebivati u svagdašnjem skrušenju. Zbog toga oni koji su ga odbacili iz nemarnosti i ostaju bez ikakvog opravdanja. Onaj, pak, ko ni uz naprezanje ne može da postigne skrušenost, [treba da zna da trpi posledice] svoje ranije nemarnosti (budući da bez razmišljanja, bez mnogog i neprekidnog upražnjavanja, nije moguće bilo čemu odjednom pristupiti i odmah postići uspeh). Osim toga, [on treba da zna] da mu je duša obuzeta drugim strastima, koje joj ne dozvoljavaju da slobodno deluje u onome što bi htela, po načelu koje je izložio apostol, rekavši: A ja sam telesan, prodan u ropstvo grehu. Jer, ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim to činim (Rim.7,14‐15), i još: Tada to ne činim više ja, nego greh koji živi u meni (Rim.7,17). Uostalom, Bog, radi našeg dobra, popušta tako nešto da bi duša, trpeći i nevoljno, shvatila ko njome vlada, te da bi se, saznavši da nevoljno služi grehu, oslobodila iz đavolskih mreža, stičući milosrđe Božije, koje je spremno da prihvati one koji se istinski kaju.

Pitanje 17. Da li će onaj ko se u mislima priseti kušanja hrane, a potom sam sebe osudi, biti osuđen kao onaj koji se brine o hrani?

Odgovor: Ukoliko se to sećanje dešava pre gladi, pre nego što priroda počne da uznemirava, očigledno je da se radi o rasejanosti duše koja pokazuje sklonost prema onom sadašnjem i nemarnost prema bogougađanju. Pa ipak, milosrđe Božije je i u tom slučaju spremno: onaj koji je sam sebe osudio oslobađa se krivice zbog pokajanja, naročito ako se ubuduće čuva od saplitanja, pamteći Gospodnju reč: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn.5,14). Dešava se, pak, da priroda deluje i da se javlja glad, te osećanje pokreće sećanje, ali razum pobeđuje staranjem i upražnjavanjem u onome što je bolje. Tada sećanje ne zaslužuje osudu, već je pobeda dostojna hvale.

Pitanje 18. Da li je ispravno da se onome, koji je u bratstvu nekada zgrešio, posle mnogo podviga poveri neko delo radi staranja i, ako treba ‐ kakvo?

Odgovor: Sećajući se apostola, koji kazuje: Ne budite na spoticanje ni Judejcima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj. Kao što i ja u svemu svima ugađam, ne tražeći korist svoju nego mnogih, da se spasu (1.Kor.10.32‐33), treba da se postaramo da u čemu ne ometemo Jevanđelje Hristovo, te da ne postanemo sablazan za slabe ili da koga naučimo poroku. Stoga u određivanju takvih

ljudi treba gledati i otkrivati šta služi na izgrađivanje vere i na napredovanje u svakoj vrlini u Hristu.

Pitanje 19. Treba li onoga koji se podozreva u grehu, premda ga ne čini javno, pratiti da bi se otkrilo ono u šta se sumnja?

Odgovor: Lukava podozrenja, koje nastaju iz zluradosti, apostol osuđuje (1.Tim.6.4). Onaj, pak, kome je povereno staranje o svima, treba sve pažljivo da nadgleda sa ljubavlju Hristovom i sa željom da isceli osumnjičenog, kako bi se ispunilo ono što apostol kaže: Da bismo pokazali svakoga čoveka savršena u HristuIsusu(Kol.1,28).

Pitanje 20. Da li onaj ko je ranije živeo u grehu treba da izbegava opštenje sa nepravoslavnima, ili da se uklanja i od opštenja sa onima koji rđavo žive?

Odgovor: Apostol je rekao: Da se klošte od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2.Sol.Z,6). Stoga je uopšte svako opštenje, bilo umom, bilo rečju, bilo delom, sa bilo čime zabranjenim za svakog štetno u opasno. Utoliko pre, pak, toga treba da se čuvaju oni koji su ranije živeli u grehu. Naime, duša, koja je navikla na greh, većim delom zadržava sklonost ka njemu. Pri staranju o onima koji su bolesni telom strogo se pazi da im je nedostupno i ono je često korisno za zdrave. O bolesnim dušom potrebno je, pak, još više opreznosti i brižljivosti. Govoreći na sličnu temu, apostol izobražava kolika je šteta od opštenja sa onima koji su se prepustili grehu: Malo kvasca sve testo ukiseli (1.Kor.5,6). I ako je tolika šteta od opštenja sa onima koji greše naravstveno, šta da se kaže o onima koji zločastivo misle o Bogu. Njima beščasne strasti, u koje su jednom pali zbog zloverja, ne dopuštaju da budu ispravni ni u ostalom, što se vidi iz mnogih mesta, i iz onoga što je o nekima rečeno u poslanici Rimljanima: I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično, njih koji su ispunjeni svake nepravde, bluda, zloće, lakomstva, nevaljalstva, puni zavisti, ubistva, svađe, lukavstva, zloćudnosti, došaptači, opadači, bogomrsci, nasilšci, hvalisavci, gordeljivci, izmišljači zala, nepokorni roditeljima, nerazumni, nevere, neosetljivi, nepomirljivi, nemilostivi. Oni, poznavši pravdu Božiju, da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo da čine to nego i odobravaju onima koji to čine (Rim.1,28‐32).

Pitanje 21. Odakle rasejanost i pomisli? I kako da ih dovedemo u red?

Odgovor: Rasejanost nastaje zbog besposlenosti uma, koji se ne bavi onim što je neophodno. Um, pak, ostaje u bešoslenosti i nemarnosti zbog neverovanja u prisustvo Boga, koji ispituje srca i unutrašnjosti. Jer, kad bi verovao, on bi, bez sumnje, ispunjavao ono što je rečeno: Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je sa desne strane da ne posrnem

(Ps.15,8). Ko je, pak, dostigao do toga, nikada se neće usuditi, niti će imati kada da pomisli bilo šta što ne izgrađuje veru, čak ni ono što izgleda dobro, a kamoli nešto zabranjeno i Bogu mrsko.

Pitanje 22. Zbog čega se javljaju nepristojna noćna maštanja?

Odgovor: Ona se javljaju zbog neurednih duševnih pokreta tokom dana. Ukoliko, pak, duša ostane čista, razmišljajući o sudovima Božijim i neprestano se poučavajući u onome što je divno i Bogu ugodno, i snoviđenja će biti slična.

Pitanje 23. U kojim rečima se projavljuje praznoslovlje?

Odgovor: Uopšte, svaka reč koja nije usmerena ka potrebi koju imamo po Bogu jeste prazna reč. Takva reč sadrži opasnost. Ukoliko nije usmerena na izgrađivanje vere, čak i da je dobra, ona ne opravdava onoga koji je izrekao. Samim tim što nije rečena radi izgrađivanja vere, ona žalosti Svetog Duha Božijeg. Tome nas jasno pouči apostol, govoreći: Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju (Ef.4,29), i još dodavši: I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni (st. 30). Treba li, pak, uopšte i govoriti o tome kakvo je zlo ožalostiti Svetog Duha Božijeg?

Pitanje 24. Šta je uvreda?

Odgovor: Svaka reč koja je izrečena sa namerom da obeščasti jeste uvreda, čak i ako sama po sebi i ne izgleda uvredljiva. To se vidi iz Jevanđelja u kome je kaže o Judejcima: Oni ga izgrdiše, i rekoše: Ti si učenik njegov (Jn.9,28).

Pitanje 25. Šta je ogovaranje?

Odgovor: Čini mi se da postoje dva slučaja u kojima je o nekome dozvoljeno govoriti ružno: kada je potrebno posavetovati se sa nekim ko je iskusan u ispravljanju grešnika, i kada postoji potreba da se upozore drugi koji, iz neznanja, često mogu biti u opštenju sa lošim čovekom, smatrajući ga dobrim. Apostol, međutim, zapoveda da se ne mešamo sa takvima (1.Kor.5,11) da ne bismo stavili omču na dušu svoju. Tako je postupao i sam apostol, kao što vidimo iz Poslanice Timoteju: Aleksandar kovač mnoga mi zla učini. Njega se i ti čuvaj, jer se veoma protivio našim rečima (2.Tim.4,14‐15). Onaj, pak, ko bez takve

neophodnosti govori o drugome sa namerom da razglasi ili ocrni, jeste klevetnik, pa makar i istinu govorio.

Pitanje 26. Šta zaslužuje onaj ko kleveće brata ili ko bez prigovora sluša klevetnika?

Odgovor: Obojica zaslužuju odlučenje. Jer, rečeno je: Izgonim onoga ko tajno opada bližnjega svoga (Ps.100,5), i na drugom mestu. Ne slušaj klevetnika sa uživanjem da se ne bi prevaznosio (Prič.20,13).

Pitanje 27. Kako postupiti sa onim koji bude rđavo govorio o nastojatelju?

Odgovor: Osuda za takvo delo se jasno vidi iz gneva Božijeg na Mariju, koja je rđavo govorila o Mojsiju. Njen greh Bog nije ostavio bez kazne, premda se za nju molio i sam Mojsije (Broj. 12).

Pitanje 28. Da li treba verovati onome koji kaže da nema ništa loše u srcu, premda drugome odgovara drskim glasom i drskim rečima?

Odgovor: Nisu sve duševne strasti, kao uostalom ni telesne, uočljive za svakoga, pa često ni za samog strasnika. Oni koji imaju znanja o telu po nekim obeležjima mogu prepoznati bolesti koje su skrivene i neprimetne i samom bolesniku. Tako je i sa dušom. Premda grešnik ne oseća sopstvenu bolest, treba verovati Gospodu, koji je njemu i onome ko je sa njim odlučno rekao: Zao čovek iz zle riznice srca svoga iznosi zlo (Lk.6,45). Zao čovek često pritvorno govori ili čini nešto dobro, dok dobar ne može da se pretvara u nečemu rđavom. Jer, rečeno je: Nastojte dobro činiti ne samo pred Gospodom, nego i pred svima ljudima (Rim.12,17).

Pitanje 29. Kako je moguće ne gneviti se?

Odgovor: Nećeš se gneviti ukoliko uvek budeš imao misao da si pred Bogom koji te posmatra i koji je blizu tebe. Jer, koji podanik će se pred očima gospodara usuditi na nešto što mu nije ugodno? Isto tako, nećeš se gneviti ukoliko ne budeš očekivao da ti se drugi povinuju, već se sam budeš povinovao, smatrajući sve višim od sebe. Onaj ko zahteva poslušnost radi svoje koristi, neka zna da Reč Gospodnja poučava da svako bude na usluzi drugima. Onaj, pak, ko kažnjava zbog nepoštovanja zapovesti Gospodnje, treba da poseduje milosrđe i sažaljenje, a ne gnev, kako bi postupao kao onaj ko je rekao: Ko oslabi, a da ija da ne oslabim (2.Kor.11,29).

Pitanje 30. Kako u sebi iskoreniti strast zle požude?

Odgovor: Nju treba iskoreniti plamenom željom za ispunjavanjem volje Božije, kakvu je pokazao onaj ko je rekao: Sudovi su Gospodnji istiniti, pravedni svi zajedno: bolji su od zlata i dragog kamenja, i slađi od meda i saća (Ps.18,10‐11). Jer, želja za boljim, kada postoji mogućnost i snaga za naslađivanjem onoga što se želi, kao što su učili sveti oci, uvek podstiče na izbegavanje i gnušanje onim što je beznačajnije, i utoliko pre onim što je rđavo i sramno.

Pitanje 31. Da li se smeh potpuno zabranjuje?

Odgovor: Gospod osuđuje one koji se smeju sada (Lk.6,25). Stoga je jasno da verni nema kada da se smeje. Osim toga, tako je mnogo onih koji vređaju Boga prestupanjem zakona (Rim.2,23) i koji umiru u grehu, zbog kojih treba patiti i plakati.

Pitanje 32. Zbog čega nastaje prerana i neumerena sanjivost i kako se izbaviti od nje?

Odgovor: Takva sanjivost nastaje kada duša postane lenja u razmišljanju o Bogu i kada prenebregavamo sudove Božije. Od nje se izbavljamo kada u sebi vaspostavljamo pravi i dolični pojam o Božijoj uzvišenosti, kao i želju da ispunjavamo volju Božiju, ugledajući se na onoga koji je rekao: Neću dati sna očima svojima, ni veđama svojim da dremaju dok ne nađem mesto Gospodu, obitalište Bogu Jakovljevom (Ps. 131,4‐5).

Pitanje 33. Po čemu se prepoznaje čovekougodnik?

Odgovor: Po tome što prema onima koji ga hvale pokazuje usrdnost, a prema onima koji ga osuđuju ‐ nemarnost. Jer, onaj ko hoće da ugađa Gospodu treba da je uvek i svagde jednak, ispunjavajući rečeno: Sa oružjem pravednosti desnim i levim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i isttiti (2.Kor.6,7‐8).

Pitanje 34. Kako izbeći strast čovekougađanja i slabost prema ljudskim pohvalama?

Odgovor: Njih treba izbeći nesumnjivom ubeđenošću u prisustvo Božije, nerasejanim staranjem oko bogougađanja i žarkom željom za blaženstvima, koja je obećao Gospod. Jer, niko se pred očima gospodara, na njegovu sramotu i svoju štetu, ne stara da ugodi sluzi sličnom sebi.

Pitanje 35. Kako se prepoznaje gordi i čime se leči?

Odgovor: On se prepoznaje tako što ište prvenstvo. On se, pak, leči ukoliko poveruje sudu onoga koji je rekao: Bog se protivi gordima, a smirenima daje blagodat (Jak.4,6). Jedan jezik (ili zanat) se ne može zaboraviti ukoliko se potpuno ne prestane ne samo sa govorenjem (ili činjenjem), već i sa slušanjem onih koji govore (i gledanjem onih koji rade). Isto tako treba znati da se čovek ne može izlečiti od gordosti ukoliko ne napusti sve pomisli o prvenstvu, sve i ako se prepadne od osude koja je izrečena toj strasti. To treba imati u vidu u odnosu na svaki porok.

Pitanje 36. Treba li tražiti čast?

Odgovor: Mi smo naučeni da odajemo čast onome kome pripada (Rim.13,7), a ne da je sami ištemo, budući da je Gospod rekao: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn.5,44). Stoga je traženje slave od ljudi dokaz neverovanja i otpadanje od bogopoštovanja, s obzirom da je i apostol rekao: Jer, kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov (Gal.1,10). I kad se tako osuđuju oni koji prihvataju slavu koju im ljudi ukazuju, šta da se kaže o veličini osude onih koji sami traže slavu koja im se ne ukazuje?

Pitanje 37. Na koji način onaj koji je lenj prema izvršavanju zapovesti može zadobiti marljivost?

Odgovor: Tako što će se nepobitno uveriti u prisustvo Svevidećeg Vladike‐Boga, u opomene koje su izrečene lenjima, u nadu velike nagrade od Gospoda, koja je obećana preko apostola Pavla, tj. da će svaki primiti svoju nagradu prema svome trudu (1.Kor.Z,8), i u sve ono što je slično tome napisano da bi se su svakome pobudila njegova sopstvena marljivost ili trpljenje u slavu Božiju.

Pitanje 38. Šta ako brat, dobivši naređenje, najpre protivreči, a zatim sam od sebe pristupi delu?

Odgovor: On neka zna da, kao svadljiv čovek, koji i druge navodi na prepiranje, za svoje protivrečenje podleže osudi: Zao čovek uzvraća protivrečenjem, ali će Gospod na njega poslati nemilosttog anđela (Prič.17,11). Neka se on istovremeno uveri da protivrečenje predstavlja ne samo neposlušnost prema čoveku, već i prema samome Gospodu, koji je rekao: Ko vas

sluša mene sluša, i ko se vas odriče, mene se odriče (Lk.10,16). Stoga neka on najpre sa skrušenošću zamoli za oproštaj i zatim, ako dozvole, pređe na posao.

Pitanje 39. A šta ako neko, poslušavši, počne da ropće?

Odgovor: Apostol je rekao: Sve činite bez gunđanja i dvoumljenja (Fil.2,14). Stoga se onaj koji ropće odvaja od jedinstva sa bratijom, te se njegovo delo izuzima iz njihove ucotrebe. Očigledno je da takav čovek pati i od neverovanja i od kolebanja u nadi.

Pitanje 40. Kako treba popravljati onoga ko žalosti brata?

Odgovor: Ako se radi o žalosti o kojoj je apostol rekao: Jer se ožalostiste po Bogu, da ni u čemu ne budete oštećeni od nas (2.Kor.7,9), onaj koji ožalošćuje nema potrebu za ispravljanjem, već onaj koga žaloste treba da pokaže osobine žalosti po Bogu (10). Ako ga je, pak, ožalostio zbog nečeg beznačajnog, on treba da se priseti onoga što je rekao apostol: Ako li se brat tvoj zbog jela žalosti, već ne postupaš po ljubavi (Rim.14,15). I poznavši svoj greh, neka izvrši ono je Gospod rekao: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt. 5,23‐24).

Pitanje 41. Šta ako onaj ko ožalošćuje ne pristaje da se izvini?

Odgovor: Prema njemu treba postupiti onako kako Gospod nalaže da postupimo sa nepokajanim grešnikom: A ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,17).

Pitanje 42. A šta ako uvređeni ne želi da se pomiri, iako mu uvredilac traži oproštaj?

Odgovor: Sud Gospodnji o takvom je jasno prikazan u priči o sluzi koji nije hteo da se smiluje, iako ga je drugi molio. Videvši pak drugari njegovi... objasniše gospodaru svome. I razgnevi se gospodar njegov, liši ga svoje milosti i predade ga mučiteljima, dok ne vrati sve što mu je dugovao (Mt.18,31‐34).

Pitanje 43. Kako se treba odnositi prema onome ko budi na molitvu?

Odgovor: Onaj,ko zna za štetu sna, tj. da duša nije svesna ni same sebe dok spava, a takođe i korist od bdenja, i posebno za izuzetnu slavu čovekovog stajanja pred Bogom u

molitvi, prema onome ko ga budi na molitvu ili na ispunjavanje bilo koje zapovesti će se odnositi kao prema dobročinitelju koji mu čini veliko dobro, koje prevazilazi svaku želju.

Pitanje 44. Šta, pak, zaslužuje onaj ko se ogorči ili razgnevi kad ga bude?

Odgovor: On najpre zaslužuje da bude odlučen i lišen hrane, ukoliko je sposoban, kako bi došao do skrušenosti i poznao kakvih i kolikih dobara se lišava zbog svoje nerazumnosti. Na taj način će se preobratiti, obradovavši se sa zahvalnošću, kao i onaj ko je rekao: Opomenuh se Boga, i obradovah se (Ps.76,4). A ako, pak, ostane neosetljiv, neka se odseče kao truli i bolesni ud od tela. Jer, napisano je: Jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli da sve telo tvoje bude bačeno u pakao (Mt.5,30).

Pitanje 45. Hoće li dobiti bilo kakvo olakšanje onaj ko je bio nemaran prema poznanju volje Gospodnje, iako je čuo da je Gospod rekao: A onaj sluga koji je znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; a koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen (Lk.12,47‐48)?

Odgovor: Očigledno je da je neznanje takvog čoveka pritvorno i da podleže neminovnoj osudi zbog greha. Jer, Gospod govori: Da nisam došao i govorio im, ne bi greha imali; a sad izgovora nemaju za greh svoj (Jn.15,22). Jer, Sveto Pismo svagde i svima saopštava volju Božiju. Stoga se takav čovek ne osuđuje manje, tj. kao oni koji ne znaju, nego strožije, jednako sa onima o kojima je napisano: Kao gluva aspida, koja zatiskuje uvo svoje, koja ne čuje glas bajača ni vračara vešta u vračanju (Ps.57,5‐6). Ako, pak, onaj kome je poveren domostroj [tj. služenje] reči zanemari svoje služenje, biće, kao što je napisano, osuđen kao ubica (Jez.33,8).

Pitanje 46. Da li je kriv za greh onaj ko drugome dopušta da ga učini?

Odgovor: Taj sud je očigledan iz reči Gospodnjih, upućenih Pilatu: Zato onaj koji me predade tebi ima veći greh (Jn.19,11). Naime, jasno je da je i Pilat, popustivši izdajnicima, učinio greh, premda ‐ manji. To jasno pokazuje i Adam, koji je popustio Evi, i Eva, koja je popustila zmiji. Jer, niko od njih nije ostao nekažnjen kao nevin. Prilikom pažljivijeg razmatranja, to pokazuje i sam Božiji gnev na njima. Jer, kad je Adam, pravdajući se, rekao: Žena, koju si udružio sa mnom, dade mi s drveta, te jedoh, Bog odgovara: Stoga što si poslušao reč žene svoje i okusio od drveta koje ti je jedino bilo zabranjeno, neka ti je zemlja prokleta u delima tvojim, i ostalo (Post.3,12; 17).

Pitanje 47. Treba li ćutati kada drugi greše?

Odgovor: Da ne treba ćutati vidi se iz zapovesti Gospoda, koji je u Starom Zavetu rekao: Prekori bližnjega svoga, i nećeš primiti greh preko njega (Z.Moj.19,17). I u Jevanđelju [se kaže]: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,15‐17). Koliko je velika osuda za taj greh može se saznati, najpre, iz određenja Gospodnjeg, koji je uopšteno rekao: A ako je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (Jn.3,36), a zatim iz pripovesti koje se mogu naći u Starom i Novom Zavetu. Jer, kad je Ahar ukrao zlatan sasud i plašt, gnev Gospodnji beše na čitavom narodu, premda se nije znalo ko je grešnik, ni o kom se grehu radi. I tako je bilo sve dok nije otkriven pomenuti Ahar, koji je sa svojima doživeo užasno uništenje (Is.Nav. 7). Ilije, pak, koji je imao sinove pogibli, nije ćutao, nego ih je često savetovao i govorio: Nemojte, deco moja. Nije dobro što čujem o vama (1.Car.2,12; 24). On im je i mnogim drugim rečima pokazivao nepriličnost greha i neminovnost suda. Pa ipak, budući da ih nije dostojno kaznio i da nije pokazao potrebnu odlučnost, on je izazvao toliki gnev Božiji da je narod bio uništen zajedno sa njegovim sinovima. Pri tome su tuđinci odneli kovčeg zaveta, a on sam je skončao žalosnom smrću. I kad je planuo takav gnev prema ljudima koji nisu imali učešća sa grešnicima, nego su ih čak ometali i svedočili im o grehu, šta da se kaže o onima koji znaju i ćute? Ukoliko ne izvrše ono što je apostol savetovao Korinćanima, rekavši: Zašto ne plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo (1.Kor.5,2), i ono o čemu je kasnije sam svedočio, napisavši: Jer, gle, baš to što se vi po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari (2.Kor.7, 11), i oni će, bez sumnje, i sada biti u opasnosti da se podvrgnu istoj propasti, ili čak još užasnijoj, s obzirom da je, u poređenju sa onim koji odbacuje Mojsijev zakon, gori onaj koji odbacuje Gospoda i usuđuje se na isto što i onaj koji je ranije grešio i koji je ranije bio osuđen. Jer, ako je Kain sedam puta bio kaž njen, Lameh će, učinivši sličan greh, biti kažnjen sedamdeset puta sedam (Post.4,24).

Pitanje 48. U čemu se sastoji koristoljublje?

Odgovor: Ono se sastoji u prelaženju granica zakona. Po Starom Zavetu to znači brinuti se više o sebi, negoli o bližnjem, budući da je napisano: Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga (Lev.19,18). Po Jevanđelju, pak, to znači brinuti se o nečemu u vezi sa sobom preko dnevnih potreba, slično onome koji je čuo: Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio, čije će biti (Lk.12,20). Ovome Gospod pridodaje opšti zaključak: Tako biva onome koji sebi teče blago, a ne bogati se uBogu(st. 21).

Pitanje 49. Šta znači biti sujetan?

Odgovor: Sve što se ne preduzima iz potrebe, nego radi razmetanja, podleže optužbi za sujetu.

Pitanje 50. [Ima ljudi] koji odbacuju skupocenu odeću, ali žele da im jeftina odeća ili obuća lepo stoje. Da li on čini greh i pati li od kakve strasti?

Odgovor: Onaj ko želi da mu (odeća ili obuća) lepo stoje sa ciljem da se dopadne ljudima, očigledno pati od čovekougađanja, udaljuje se od Boga i u najbezvrednijim stvarima ispoljava strast sujete.

Pitanje 51. Šta znači ʺrakaʺ (Mt.5,22)?

Odgovor: To je pomesni izraz, ne odviše uvredljiv, koji se koristi [u razgovoru] sa bliskim ljudima.

Pitanje 52. Apostol na jednom mestu govori: Ne budimo sujetni (Gal.5,26), a na drugom: Ne radeći samo prividno kao da ugađate ljudima (Ef.6,6). Ko je, dakle, sujetan i ko je čovekougodnik?

Odgovor: Smatram da je sujetan onaj ko dela ili govori samo radi svetske slave od onih koji ga vide ili čuju. Čovekougodnik je, pak, onaj koji čini ono što je po volji nekog čoveka, pa makar se radilo i o nečem nečasnom.

Pitanje 53. Šta je ʺnečistota telaʺ, a šta ‐ ʺnečistota duhaʺ? Kako da budemo čisti od njih? I šta je ʺsvetinjaʺ, i kako da je zadobijemo (2.Kor.7,1)?

Odgovor: Nečistota tela se sastoji u opštenju sa onima koji čine ono što je zabranjeno, a nečistota duha ‐ u ravnodušnosti prema onima koji misle ili čine ono što je zabranjeno. Čovek će biti čist od njih ukoliko se bude povinovao apoetolu koji govori: Sa takvim zajedno i da ne jedete (1.Kor.5,11), kada u sebi oseti ono što je David rekao: Obuzima me žalost zbog grešnika koji ostavljaju zakon tvoj (Ps.118,53), i kada pokaže žalost koji su stekli Korinćani, pošto su okrivljeni da su ravnodušno gledali grešnika. Tom žalošću oni su u svemu sebe pokazali čistim u toj stvari (2.Kor.7,11). A ʺsvetinjaʺ je posvećivanje sebe svetome Bogu, uz svecelo i neprekidno staranje i brigu o onome što je Njemu ugodno, budući da se ono što je oštećeno ne prihvata kao prinos Bogu, i budući da bi bilo nečastivo i drsko prepuštati opštem i ljudskom korišćenju ono što je jedino Njemu prineto.

Pitanje 54. Šta je samoljublje i po čemu se prepoznaje samoljubivi?

Odgovor: Mnogo šta je o njemu rečeno u prenesenom značenju, kao na primer: Koji voli dušu svoju izgubiće je, a ko mrzi dušu svoju na ovome svetu, sačuvaće je za život večni (Jn.12,25). Prema tome, samoljubiv je onaj ko sebe ne voli pravom ljubavlju. On se prepoznaje po tome što sve što čini, čini sebe radi, čak i ono što je u skladu sa zapovešću. Onaj, naime, ko radi svoga spokojstva prenebregne bilo šta što je bratu potrebno, bilo da se tiče duše ili tela, već i drugima čini očiglednim porok samoljublja, koji se završava propašću.

Pitanje 55. Kakva je razlika između ogorčenja, jarosti, gneva i besa?

Odgovor: Razlika između jarosti i gneva sadržana je, možda, u raspoloženju i jačini. Jer, strast onoga ko se gnevi sastoji se samo u raspoloženju, kao što pokazuje onaj ko je rekao: Gneveći se ne grešite (Ps.4,5). Jarost, međutim, već pokazuje nešto više, budući da je rečeno: Njihova jarost je slična zmijskoj (Ps.57,5), i: A beše Irod jarostan na Tirce i Sidonce (Dap.12,20). Najjači, pak, pokret jarosti naziva se bes, dok je ogorčenje strašno ukorenjivanje poroka u čoveku.

Pitanje 56. Gospod tvrdi da će se poniziti onaj ko sebe uzvisuje (Lk.18,14). I apostol zapoveda: Nemojte gordo mislitpi (Rim.12,16). Na drugom mestu on govori: Samoljubivi, gordeljivi, naduveni (2.Tim.Z,2; 4), i još: Ljubav se ne nadima (1.Kor.13,4). Ko je, dakle, visokouman, ko ohol, ko gordeljiv, ko nadmen, a ko naduven?

Odgovor: Visokouman je onaj ko sam sebe uzdiže, koji visoko misli o sopstvenim uspesima, prevaznosi se poput poznatog fariseja (Lk.18,11 i dr.) i ne stavlja se na isti nivo sa smernima. On može da se nazove i naduvenim, kao što behu okrivljeni i Korinćani (1.Kor.5,2). Ohol je onaj ko se ne saobražava propisima, ko se ne ʺdrži pravilaʺ u životu, ko ne misli ʺistoʺ (Fil.3,16), nego izmišlja sopstveni put pravde i pobožnosti. Gord je onaj ko se hvališe onim što ima i ko nastoji da izgleda nešto više od onoga što zaista jeste. A nadmeni je jedno isto sa gordim ili blizak njemu, kao što reče apostol: Postao je nadmen ništa ne znajući (1.Tim.6,4).

Pitanje 57. Zar nije bolje ostaviti na miru onoga ko ima nepopravljiv nedostatak i od čestih prekora postaje još lošiji?

Odgovor: O tome je i na drugom mestu rečeno. One koji greše treba ispravljati strpljivo, koristeći način koji je Gospod pokazao. Na onoga, pak, koji se, kao [onaj] Korinćanin, ne

ispravlja i pored osude i prigovora mnogih, treba gledati kao na neznabošca. Zadržavati, pak, onoga koga je Gospod osudio, ni u kom slučaju nije bezopasno. Jer, Gospod je rekao da je bolje, izgubivši jedno oko, ili jednu ruku, ili jednu nogu, ući u Carstvo, negoli poštedevši neki ud, biti čitav bačen u pakao ognjeni, gde je plač i škrgut zuba (Mt.5,29‐30). I apostol svedoči da malo kvasca sve testo ukiseli (1.Kor.5,6).

Pitanje 58. Da li osudi podleže samo onaj ko namerno slaže, ili i onaj ko je iz neznanja rekao nešto što ne odgovara istini?

Odgovor: Očigledna je osuda Gospodnja i onih koji greše iz neznanja, budući da je rekao: A koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen (Lk.12,48). Uostalom, pri doličnom pokajanju postoji izvesna nada na oproštaj greha.

Pitanje 59. Da li će biti osuđen kao lažov i onaj ko naumi da nešto učini, ali ipak ne učini?

Odgovor: Ako ono što je naumio da učini zahteva zapovest, on će biti osuđen ne samo kao lažov, nego i kao neposlušan, budući da Bog ispituje srca i unutrašnjosti (Ps.7,10).

Pitanje 60. Dešava se da neko odluči da učini nešto što nije bogougodno. Šta je za njega bolje: da odustane od rđave namere ili da izvrši greh iz straha da ne postane lažov?

Odgovor: Apostol govori: Mi nismo sposobni sami od sebe što pomisliti (2.Kor.Z,5). I sam Gospod ispoveda: Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe (Jn.5,30), i opet: Reči koje vam ja govorim ne govorim od samoga sebe (Jn.14,10), i još na drugom mestu: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). Stoga on treba da se najpre pokaje zbog toga što se usudio da se sam odluči na bilo šta (budući da ni nešto najbolje ne treba raditi samovoljno), a potom da prinese još veće pokajanje zbog toga što se nije pobojao da se odluči na nešto što nije Bogu ugodno. Delo, pak, koje je protivno zapovesti Božijoj treba napustiti, iako je već doneta odluka. To se jasno pokazuje na primeru apostola Petra, koji je odlučio: Nikada ti nećeš oprati moje noge. Međutim, kad je čuo prigovor Gospoda: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom, on je istog časa izmenio nameru, i rekao: Gospode, ne samo noge moje, nego i ruke i glavu (Jn.13, 8‐9).

Pitanje 61. Šta treba činiti sa onim ko ne može ni da radi, niti hoće da uči Psalme?

Odgovor: Gospod je u priči o neplodnoj smokvi rekao: Poseci je! Zašto i zemlju da slabi (Lk.13,7). O njemu treba pokazati svekoliko staranje. Međutim, ako se nikako ne popravlja, treba učiniti isto ono što se zapoveda u vezi sa onim koji je uporan u grehu. Jer, onaj ko je lenj za dobro biće osuđen sa đavolom i njegovim anđelima.

Pitanje 62. Šta je učinio onaj koji se osuđuje poput onoga ko je sakrio talant?

Odgovor: Onaj ko bilo kakav Božiji dar čuva samo za sopstveno uživanje, ne čineći i drugima dobročinstva, biva osuđen kao onaj ko je sakrio talant.

Pitanje 63. Šta je učinio onaj ko se osuđuje poput onih koji ropću na ʺposlednjeʺ (Mt.20,11‐12)?

Odgovor: Svako biva osuđen za sopstveni greh. Tako i oni koji ropću ‐ zbog roptanja. Međutim, često se ropće i iz nekog posebnog razloga: jedni ropću stoga što nemaju dovoljno potrebnoga za hranu, kao stomakougodnici i oni koji obogotvoruju stomak; drugi stoga što su dobili istu platu sa poslednjima, otkrivajući u sebi zavist, koja je povezana sa ubistvom; a neki ropću i iz drugih razloga.

Pitanje 64. Gospod naš Isus Hristos govori: Bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku, nego da sablazni jednoga od ovih malih (Mt.18,6; Lk.17,2). Šta znači sablažnjavati? Ili, kako se čuvati od tako strašne osude?

Odgovor: Sablažnjava onaj ko rečju ili delom krši zakon i drugoga uvodi u bezakonje (kao zmija Evu i Eva Adama); ili ko ometa ispunjavanje volje Božije (kao Petar Gospoda, rekavši: Bože sačuvaj, Gospode; to neće biti od tebe, zbog čega je čuo: Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne misliš šta je Božije nego što je ljudsko ( Mt. 16,22‐23); ili ko usmerava misao slaboga prema bilo čemu zabranjenom, kao što je napisao apostol: Jer, ako tebe, koji imaš znanje, vidi neko gde sediš za trpezom u idolskom hramu, neće li se savjest njegova, zato što je slab, ohrabriti da jede idolske žrtve, i zatim dodao: Stoga, ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti mesa do veka, da ne sablaznim brata svoga (1.Kor.8,10; 13). Sablazan se javlja zbog mnogih razloga. Jer, sablazan nastaje ili krivicom onoga ko sablažnjava, ili je sam sablažnjeni krivac. I to se u njima dešava na različite načine:ponekad iz zlobe, a ponekad zbog neiskustva ili jednoga, ili drugoga. Događa se i to da prilikom ispravnog prenošenja reči postaje očiglednija zloba onih koji se sablažnjavaju. Slično je i u vezi sa delima, budući da se sablažnjeni sablažnjava ili stoga što neko izvršava zapovest Božiju, ili stoga što se bez straha koristi onim što od njega zavisi. Zbog toga, kada se ljudi spotiču ili sablažnjavaju o nešto što je učinjeno ili rečeno po zapovesti, kao što su se, prema svedočanstvu Jevanđelja,

neki sablaznili onim što je Gospod činio i govorio po volji Oca, treba se setiti Gospodnjeg odgovora o njima. Kada su mu pristupili učenici Njegovi i rekli mu: Znaš li da su se, čuvši tu reč, fariseji sablaznili, On je odgovorio: Svako drvo koje nije usadio Otac moj nebeski, iskoreniće se. Ostavite ih, slepi su vođi slepima; a slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti (Mt.15,12‐14). I mnogo se sličnog ovome može pronaći i u Jevanđeljima i kod apostola. A kada nekoga spotiče ili sablažnjava ono što zavisi od naše volje, treba da se setimo reči Gospodnjih, upućenih Petru: Znači, sinovi su oslobođeni. Ali da ih ne sablaznimo, idi na more i baci udicu, i koju ribu prvu uhvatiš, uzmi je; i kad joj otvoriš usta, naći ćeš statir: uzmi ga te im podaj za mene i za sebe (Mt.17,26‐27), a takođe i onoga što je apostol napisao Korinćanima, govoreći: Neću jesti mesa do veka, da ne sablaznim brita svoga (1.Kor.8,1Z), i još: Dobro je ne jesti mesa i nepitivina i ne činiti ono na šta se brat tvoj spotiče ili sablažnjava ili slabi (Rim.14,21). Koliko je, pak, užasno ukoliko smo ravnodušni zbog brata koji se sablažnjava zbog stvari koje, kako izgleda, zavise od nas, pokazuje zapovest Gospodnja koja zabranjuje uopšte svaki oblik sablazni, i govori: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga (Mt.18,10). O tome svedoči i apostol, govoreći na jednom mestu: Stoga da ne osuđujemo više jedan drugoga, nego se više o tome starajte da ne postavljate bratu spoticanje ili sablazan (Rim.14,13). I na drugom mestu u razvijenijem obliku, odlučnije zabranjujući nedozvoljeno delo, on govori: Jer, ako tebe koji imaš znanje, vidi neko gde sediš za trpezom u idolskom hramu, neće li se savest njegova, zato što je slab, ohrabriti da jede idolske žrtve? I zbog tvoga znanja propada slabi brat, za koga Hristos umre, i zatim dodaje: A tako, grešeći se o braću i ranjavajući njihovu slabu savest, o Hrista se grešite. Stoga, ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti mesa do veka, da ne sablaznim brata svoga (1.Kor. 8,10‐13). I još na drugom mestu on govori: Ili samo ja i Varnava nemamo pravo ovo činiti, i potom dodaje: Nego sve podnosimo, da ne učinimo kakve smetnje Jevanđelju Hristovom (1.Kor.9,6; 12). Kada se pokazalo koliko je užasno sablažnjavati brata onim što zavisi od nas, šta da se tek kaže o onima koji sablažnjavaju zabranjenim delima ili rečima. [Šta tek reći u slučaju] kad onaj ko sablažnjava poseduje preobilje znanja, ili nosi svešteni čin. Jer, on mora drugima da služi kao uzor i obrazac. Ako, pak, makar u malome zanemari nešto od napisanog, ili učini nešto zabranjeno, ili ne izvrši naloženo, ili uopšte prećuti nešto [što je dužan da kaže], on će podleći osudi po kojoj će se, kao što je rečeno, krv onoga koji zgreši iskati iz njegove ruke (Jez. 33,8).

Pitanje 65. Na koji način se istina drži u nepravdi (Rim.1,18)?

Odgovor: Istina se drži u nepravdi kada se od Boga darovana dobra koriste na zlo po sopstvenom htenju. Od toga se apostol odriče, rekavši: Jer, mi nismo kao mnogi oni koji trguju rečju Božijom (2.Kor.2,17), i još: Jer, kao što znate, nikada ne nastupasmo radi laskanja, niti zbog pohlepe ‐ Bog je svedok; ne tražeći slave ni od ljudi, ni od vas ni od drugih (1.Sol.2,5‐6).

Pitanje 66. Šta je svadljivost, a šta je prkos?

Odgovor: Svadljivost se projavljuje kroz staranje da se ne bude slabiji od drugoga, a prkos nastoji da skupi poglede drugih radi prazne slave i da druge podstakne i izazove na nešto slično. I apostol, pominjući prkos, pridodaje i slavu svetsku, govoreći: Ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu (Fil.2,3). I na drugom mestu istakavši taštinu, on pod drugim nazivom zabranjuje i prkos, govoreći: Ne budimo sujetni, izazivajući jedni druge (Gal.5,26).

Pitanje 67. Šta je nečistota, a šta razvrat?

Odgovor: Šta je nečistota, pokazao je zakon. On je taj naziv upotrebio da označi ono što se događa nevoljno, po prirodnoj nužnosti. Razvrat, pak, premudri Solomon objašnjava tako što (razvratnika) naziva ʺslastoljubivim i bezbrižnimʺ (Prič. 14,23). Razvrat je, stoga, duševno raspoloženje koje nema i ne podnosi teret podviga. Prema tome, on je i neuzdržanje, koje ne vlasti nad metežnim uživanjima.

Pitanje 68. Šta je svojstveno gnevu i šta je svojstveno opravdanom negodovanju? I zbog čega često, počevši od negodovanja, dospevamo u gnev?

Odgovor: Duši obuzetoj gnevom je svojstveno da traži načina da nanese zlo onome ko je ljuti, a razumnom negodovanju je svojstveno da, i pored osećanja nezadovoljstva zbog učinjenog, ima cilj da popravi onoga ko je pogrešio. Dešava se, međutim, da duša, pošavši od lepog, dospeva do ružnog. I to nije ni malo čudno, s obzirom da se sreće mnogo sličnih primera. Stoga treba pamtiti šta kaže bogonadahnuto Pismo: Na put mi postaviše sablazni (Ps.139,6): i još: Ako se ko i podvizava, ne dobija vijenac, ako se ne podvizava po pravilu (2.Tim.2,5). Uostalom, treba da se u svemu čuvamo od neumerenosti, nepravovremenosti i nesređenosti. Jer, iz tog razloga je i navedeno često prelazilo u rđavo, mada je i izgledalo predivno.

Pitanje 69. Kako se treba odnositi prema onome ko jede kao i drugi, ko nije telesno slab i ne pokazuje znake bolesti, ali se ipak žali da je nemoćan za rad?

Odgovor: Svaki izgovor za nedelanje jeste izgovor za greh, budući da marljivost, kao uostalom i trpljenje, treba pokazivati sve do smrti. A da lenjost, udružena sa lukavstvom, lenjoga izlaže osudi, vidi se iz reči Gospodnjih; Lukavi i lenji slugo (Mt.25, 26).

Pitanje 70. Kako treba postupati prema onome ko zloupotrebljava odeću ili obuću, i koji, kada mu se prigovori, onoga ko ga je opomenuo sumnjiči za sitničavost i sklonost ka gunđanju? I šta treba sa njim činiti ukoliko ostaje uporan i posle doličnog dvostrukog, ili trostrukog savetovanja?

Odgovor: Apostol isključuje zloupotrebu, rekavši: I koji ovaj svet upotrebljavaju, kao da ga ne upotrebljavaju (1.Kor.7,31) ‐ Jer, mera upotrebe je neizbežna neophodnost potrebe. Upotreba, pak, preko mere pokazuje ili bolest gramžljivosti, ili slastoljublja, ili taštine. I opet, ko prebiva u grehu, podleže osudi kao onaj ko se nije pokajao.

Pitanje 71. Jedni ištu malu količinu prijatnog jela, a drugi ukusnosti pretpostavljaju veliku količinu. Kako se treba odnositi prema jednima i drugima?

Odgovor: I jedni i drugi su bolesni: jedni od slastoljublja, a drugi od lakomosti. Ni slastoljubac, pak, ni lakomi u odnosu na bilo šta nisu slobodni od osude. I o jednima i o drugima sa sažaljenjem treba pobrinuti, da bi se izlečili od strasti. Ako se, pak, ne iscele od slabosti, očigledno je da će biti osuđeni sa nepokajanima.

Pitanje 72. Da li treba prekoriti onoga ko se u bratstvu za vreme uzimanja hrane ponaša nedolično i jede ili pije sa izvesnom halapljivošću?

Odgovor: Takav ne poštuje zapovest apostola, koji je rekao: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li šta drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31), i još: A sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40). Njega treba popraviti, osim ako nije bio prinuđen kakvom neophodnošću posla ili žurbom. Uostalom, i tada treba marljivo čuvati priličnost.

Pitanje 73. Kako treba popravljati onoga ko ne prekoreva brata iz želje da ga popravi, nego iz strasti osvetoljubivosti i koji i posle čestih saveta ostaje u istoj strasti?

Odgovor: Takvoga treba smatrati samoljubivim i vlastoljubivim i posvedočiti mu način popravljanja po nauci pobožnosti. Ukoliko, pak, ostane u grehu, pbznata je osuda za nepokajane.

Pitanje 74. Želimo da se naučimo iz Pisma da li treba da otpuštamo one koji ostavljaju bratstvo i žele da vode usamljenički život ili da sa malobrojnima teže ka istom cilju pobožnosti?

Odgovor: Gospod je više puta rekao: Sin ne čini ništa sam od sebe (Jn.5,19), i: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). I apostol svedoči da telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome, da činite ono što ne biste hteli (Gal.5,17). Stoga je sve što se bira po vlastitoj volji tuđe pobožnima. Potpunije smo o tome odgovorili u Opširnim pravilima.

Pitanje 75. Da li treba satanu nazivati vinovnikom svakoga greha umom, rečju i delom?

Odgovor: Uopšte, mislim da satana sam po sebi ni u kome ne može biti vinovnik greha. Ipak, koristeći ponekad prirodne pokrete, a ponekad i zabranjene strasti, on nastoji da one koji nisu trezvoumni uvede u dela koja su svojstvena strastima. Način na koji on koristi prirodne pokrete vidi se u postupku sa Gospodom, pošto je saznao da posti: Ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo postanu hlebovi (Mt.4,3). Način, pak, korišćenja zabranjenih strasti vidi se u postupku sa Judom: uočivši da pati od strasti srebroljublja, on je srebroljupca sa trideset srebrnjaka bacio u greh izdaje. Da zlo, međutim, nastaje u nama samima, Gospod jasno pokazuje: Jer, iz srca izlaze zle pomisli (Mt.15,19). Te se događa sa onima koji iz nemarnosti ostavljaju u sebi neobrađena prirodna semena dobra, kao što je rečeno u Pričama: Nerazuman čovek je kao njiva, i bezuman kao vinograd: ako ga ostaviš zapusteće i zarašćeu travu, te će biti napušten (Prič.24, 30‐31). Duša, pak, koja je iz lenjosti zapuštena i napuštena, neminovno rađa trnje i korov. Ona će na sebi iskusiti ono što je rečeno: Čekah da rodi grožđe, a rodi trnje (Is.5,4). Međutim, baš je o toj duši ranije bilo rečeno: I nasadih lozu Sorih, tj. plemenitu (st. 2). Slično tome stoji i kod Jeremije, koji u ime Božije govori: Ja posadih lozu izabranu, svu istinitu. Pa kako se promeni u gorku, tuđu lozu (Jer.2,21).

Pitanje 76. Da li treba lagati ako se ima u vidu nešto korisno?

Odgovor: Gospod tako nešto ne dozvoljava. On je odlučno rekao da je laž od đavola (Jn.8,44), ne praveći nikakvo razlikovanje. Isto svedoči i apostol, govoreći: Ako se ko i podvizava, ne dobija vijenac, ako se ne podvizava po pravilu (2.Tim.2,5).

Pitanje 77. Šta je podmuklost, a šta zloćudnost (Rim.1, 29)?

Odgovor: Zloćudnost je, kako mi se čini, najosnovniji i sakriveni porok naravi, a podmuklost je dosetljivost za zle namere. Podmukli čovek, prikrivši se nečim dobrim kao udicom, ispunjava svoju nameru.

Pitanje 78. Ko su ʺizmišljači zalaʺ (Rim.1,30)?

Odgovor: To su oni koji, preko uobičajenih i mnogima poznatih zala, izmišljaju i pronalaze još i nova.

Pitanje 79. Kako da se popravi onaj ko kod sebe neprestano primećuje da se, surovo odnosi prema bratu?

Odgovor: Kao što zaključujem iz same stvari, to se dešava ili zbog umišljene predstave o vlastitom prvenstvu, ili zbog žalosti usled nedostataka ljudi koji bi trebalo da budu ispravni. Jer, dušu snažno pogađa kada, umesto dobra koje očekuje, susretne ono što je suprotno i žalosno. Međutim, potrebno je posebno staranje da bi čovek u sebi obuzdao strast gordosti ukoliko mu se dešava onb što smo naveli kao prvo. A ako se radi o drugome, onda pre negodovanja treba pokazati samilost kroz poučavanje i savetovanje. Ukoliko se, pak, ovaj način lečenja pokaže nedelotvornim, zbog zloćudnosti strasti koja se leči, uz sažaljenje treba blagovremeno i pravedno upotrebiti i strogost negodovanja, radi koristi i popravljanja onoga ko je zgrešio.

Pitanje 80. Zbog čega se dešava da u razumu ponekad nedostaju plemenite pomisli i bogougodna staranja? Kako se unapred zaštititi od toga?

Odgovor: David govori: Zadrema duša moja od uninija (Ps. 118,28). Prema tome, to se događa zbog duševnog dremanja i neosetljivosti. Jer, u bodroj i trezvoumnoj duši ne nedostaje ni bogougodno staranje, ni blaga pomisao. Ipak, ona vidi da joj samoj ne dostaje snage za to. Telesno oko nije u stanju da posmatra čak ni nekoliko Božijih tvorevina. Ono se ne zadovoljava pošto jednom pogleda, već neprestano posmatrajući jedno isto, ipak ne prestaje da gleda. Utoliko pre duševno oko, premda je i bodro i trezvoumno, nije sposobno za sagledavanje Božijih čudesa i sudova. Jer, rečeno je: Sudovi tvoji su bezdan veliki (Ps.35,7), i na drugom mestu: Čudno je za me znanje tvoje: čvrsto je i ne mogu mu prići (Ps.138,6), i mnogo šta slično. Ukoliko, pak, u duši nedostaje blaga pomisao, očigledno je da joj nedostaje prosvećenje. I ono ne nedostaje zbog nedostatka onoga koji prosvećuje, nego zbog usnulosti onoga što treba da bude prosvećeno.

Pitanje 81. Da li treba podjednako kažnjavati pobožne i ravnodušne ako se ispostavi da su pali u isti greh?

Odgovor: Vrstu kazne ćemo saznati kad proniknemo u raspoloženje grešnika i u vrstu greha. Razlika, pak, između greha ravnodušnog i greha pobožnog [čoveka] je velika, iako može izgledati da su isti. Jer, pobožni se, kao bogobojažljiv, trudi i podvizava da ugodi Bogu. Njegovo saplitanje i padanje je uslovljeno rđavim okolnostima i skoro da se dešava

bez njegove volje. Ravnodušni, pak, kao što mu samo ime kaže, ni malo ne misli ni o sebi, ni o Bogu, niti pravi ikakvu razliku između greha i ispravnosti. On boluje od onoga što je najznačajnije i najvažnije u zlu, tj. ili od nepoštovanja Boga, ili od neverovanja u Njegovo postojanje. Jer, ova dva uzroka privode dušu grehu, kao što svedoči Pismo, govoreći na jednom mestu: Bezakonik govori u sebi o grehu i nema straha Božijega pred očima njegovim (Ps.35,2), i na drugom: Reče bezumnik u srcu svojem: Nema Boga. Nevaljali su i gadna su dela njihova (Ps.13,1). Prema tome, on ili omalovažava Boga, i stoga čini greh, ili poriče biće Božije te je gadan u delima, premda prividno i ispoveda Boga, jer: Govore da znaju Boga, a delima ga se odriču (Tit.1,16). I ako je tako, smatram da i vrsta kazne za takve ljude treba da bude različita. Jer, pobožnom je potrebna samo posebna pomoć i treba da bude kažnjen samo za stvar u kojoj je zgrešio. Ravnodušni, pak, koji je iskvario svu duševnu lepotu u sebi i koji je zaražen opštijim zlima, treba, kao onaj koji omalovažava ili kao neverujući, da bude i oplakivan i savetovan i kažnjavan sve dok ne postane sposoban da se nepobitno uveri u to da je Bog pravedni Sudija (i uplaši se), ili u to da Bog postoji (i užasne se). Međutim, treba znati još i to da se nedostaci kod pobožnih često javljaju i zbog toga što Bog promišlja o njihovoj koristi, popuštajući da se okliznu kako bi se iscelili od prethodnog prevaznošenja. To nam pokazuje primer Petra i onog što se sa njim dogodilo.

Pitanje 82. Napisano je: Starice kao matere (1.Tim.5,2). Da li stoga starica, ukoliko se desi da učini isti greh kao mlada, podleže istoj kazni koja priliči mladoj?

Odgovor: Poštujući starice kao majke, apostol ne govori da one ne čine ništa dostojno kazne. Ako se nekada desi da starica padne u isti greh kao i mlada, najpre treba obratiti pažnju na prirodne, da tako kažem, nedostatke životnog uzrasta.Tek tada se i jednom i drugom životnom dobu može odrediti odgovarajuća kazna. Na primer, lenjost je skoro prirodna starosti, ali ne i mladosti. Isto tako su rasejanost, nemir, drskost i ostalo slično tome prirodni za mladost, a ne za starost. Njih, po svoj prilici, podstiče vatrenost koja je prirodna za mladost. Zbog toga isti greh, na primer, lenjost zaslužuje strožu osudu kod mlade, koju ni malo ne opravdava uzrast. S druge strane, isti greh rasejanosti, ili drskosti, ili metežnosti čini da starica potpadne većoj osudi, budući da joj sam životni uzrast pomaže da bude krotka i mirna. Osim toga, treba i kod jedne i kod druge osobe da ispitamo i sam oblik greha, da bismo kroz odgovarajuću kaznu primenili i odgovarajući način izlečenja.

Pitanje 83. Kako se odnositi prema onome ko ima mnoge vrline, ali greši u jednome?

Odgovor: Kao što se Gospod odnosio prema Petru.

Pitanje 84. Da li govori dobro onaj ko, kada ga prekorevaju zbog bučne i metežne naravi, kaže da je Bog jedne stvorio dobrima, a druge lošima?

Odgovor: To mudrovanje je davno osuđeno kao jeretičko, budući bogohulno i nečastivo i podstičući u duši sklonost prema grehu. Stoga takav treba ili da se popravi, ili da bude izbačen između vas (1.Kor.5,2), da se ne bi dogodilo da malo kvasca sve testo ukiseli (st. 6).

Pitanje 85. Treba li u bratstvu imati bilo kakvo vlasništvo?

Odgovor: To je suprotno svedočanstvu o vernima u Delima, gde se navodi: I nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo (Dap.4,32). Stoga, onaj ko nešto naziva svojim, postaje tuđ Crkvi Božijoj i ljubavi Gospodnjoj. Jer, On je i rečju i delom učio da se i duša, a ne samo ono spoljašnje, polaže za prijatelje.

Pitanje 86. Kako postupiti prema onome ko govori: ʺOd bratstva ne uzimam, ali ni sam ne dam, već se zadovoljavam svojimʺ.

Odgovor: Ukoliko on ne posluša učenje Gospoda, koji govori: Da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih (Jn.13,34), mi treba da poslušamo apostola koji kaže: Izbacite zloga između vas samih (1.Kor.5,13), da se ne bi desilo da malo kvasca sve testo ukiseli (st. 6).

Pitanje 87. Da li je dopušteno da svako, radi zapovesti, daje svoju staru odeću ili obuću kome poželi?

Odgovor: Da daje ili uzima, čak i radi zapovesti, ne može svako, nego samo onaj kome je zbog pouzdanosti povereno staranje. Stoga i staro i novo on daje i prima u pravo vreme.

Pitanje 88. Kakve su ʺbrige ovoga životaʺ (Lk.21,34)?

Odgovor: Svaka briga koja ne doprinosi pobožnosti, čak iako se čini da u sebi ne sadrži ništa zabranjeno, jeste briga ovoga života.

Pitanje 89. Napisano je: Bogatstvo čovekovo je izbavljenje njegove duše (Prič.13,8). Šta da činimo mi koji ga nemamo?

Odgovor: Ukoliko smo nastojali i nismo mogli da ga postignemo, treba da se prisetimo odgovora koji je Gospod uputio Petru, koji se uznemiravao zbog sličnog: Eto mi smo ostavili

sve i za tobom pošli; šta će, dakle, nama biti. On mu je, naime, odgovorio: I svaki koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, mene radi i Jevanđelja radi, primiće sto puta onoliko i naslediće život večni (Mt. 19,27‐29; Mk.10,29). Ukoliko se, pak, oko toga nismo potrudili iz nemarnosti, barem sada pokažimo marljivost. A ako već više nema vremena, ni snage, neka nas uteši apostol koji govori: Ne tražim vaše nego vas (2.Kor.12,14).

Pitanje 90. Da li je dozvoljeno imati noćnu odeću od kostreti, ili od nečeg drugog?

Odgovor: Upotreba vlasenice ima svoje vreme, budući da ne koristi telesnoj potrebi, nego zlopaćenju i smiravanju duše. No, pošto je nama zabranjeno da imamo po dve odežde, neka svako sam rasudi da li, osim iz navedenog razloga, može dopustiti njeno korišćenje.

Pitanje 91. Šta treba da radi brat koji nema ništa svoje, ukoliko mu neko zatraži ono što nosi na sebi, naročito ako je iskatelj nag?

Odgovor: Bilo da mu traži nag, ili lukav čovek, iz krajnje nužde ili iz gramžljivosti, jednom je rečeno da ne može svako davati ili uzimati, nego samo onaj kome je, posle ispitivanja, prepušteno staranje. I neka se drži ono što je rečeno: Svaki neka ostane u onome zvanju u kome je prizvan (1.Kor.7,20).

Pitanje 92. Gospod zapoveda da se proda imanje. Sa kojom mišlju to treba činiti? Da li je [uzrok] tome štetnost imanja po prirodi, ili rasejanost duše koju ono izaziva?

Odgovor: Najpre treba reći to da imanje ne bi bilo Božija tvorevina kad bi samo po sebi bilo rđavo. Jer je svako stvorenje Božije dobro i ništa nije za odbacivanje (1.Tim.4,4). Osim toga, zapovest Gospodnja ne uči da se napušta imanje kao nešto loše, i da se beži od njega, nego da se njime pravilno raspolaže. I čovek se ne osuđuje zbog toga što poseduje, nego što loše pomišlja o imanju, ili što ga ne koristi dobro. Jer, nepristrasan i ispravan odnos prema imanju i raspolaganje njime u skladu sa zapovešću, donosi nam mnoga i najvažnija dobra. Nekad nam ono, naime, pruža očišćenje grehova, po napisanom: Ali podajte milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto (Lk. 11,41), a nekad ‐ nasleđivanje Carstva nebeskog i zadobijanje riznice koja se neće isprazniti, kao što se kaže na drugom mestu: Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo. Prodajte što imate i dajte milostinju; načinite sebi kese koje neće oveštati, riznicu na nebesima koja se neće isprazniti (Lk. 12,32‐33).

Pitanje 93. Sa kakvom mišlju treba da koristi ono što je neophodno za život, na primer, odeću i hranu, onaj ko je jednom napustio svoje imanje i zavetovao se da nema nikakve svojine?

Odgovor: On treba da se, po napisanom, seća da Bog daje hranu svakome telu (Ps.135,25). Osim toga, on treba da se postara da, kao delatelj Božiji, postane dostojan svoje hrane. Uz to, ona se ne nalazi u njegovoj vlasti, već njome raspolaže onaj ko je postavljen da se stara o njoj, tj. da je daje u svoje vreme i u potrebnoj meri, kao što je napisano: I davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35).

Pitanje 94. Šta ako neko, ne plativši porez, stupi u bratstvo, a njegovi ukućani, koji su zbog njega izloženi potraživanju, podnose pritisak? Ne baca li to sumnju i ne nanosi li štetu i njemu i onima koji su ga prihvatili?

Odgovor: Na pitanje: Treba li dati porez kesaru ili ne, Gospod naš Isus Hristos kaže: Pokažite mi dinar. Čiji je ovaj lik i natšs. I kada su rekli: Kesarev, On je odgovorio: Podajte, dakle, kesarevo kesaru, i Božije Bogu (Mt.22,17‐21). Prema tome, iz toga se vidi da su zapovestima kesara potčinjeni oni kod kojih se nalazi bilo šta kesarevo. I onaj, dakle, ko je stupio u bratstvo i doneo sa sobom bilo šta što pripada kesaru, neka bude obavezan da plati porez. Ako je, pak, napustio svoje, ostavivši im sve, neka ne bude nikakve sumnje ni njemu ni onima koji su ga prihvatili.

Pitanje 95. Da li je novopridošlima korisno da odmah proučavaju Pismo?

Odgovor: I ovo pitanje je rešeno onim što je već ranije rečeno. Naime, svakome je dolično i neophodno da proučava ne to iz bogonadahnutog Pisma i radi utvrđivanja u pobožnosti i radi izbegavanja da se privikava na ljudska predanja.

Pitanje 96. Treba li svakome ko želi dozvoliti da se uči pismenosti ili da se bavi čitanjem?

Odgovor: Apostol govori: Da činite ono što ne biste hteli (Gal.5,17). Stoga je štetno dozvoliti da neko po svojoj sopstvenoj volji bira bilo koju stvar. Naprotiv, treba prihvatati sve što odobre nastojatelji, čak i ako se radi o nečemu što nije po želji. Tome može biti dodata i osuda zbog neverovanja, budući da je Gospod rekab: Budite spremni; jer u koji čas ne mislite, doći će Sin Čovečiji (Lk.12,40). Jer, jasno je da On sebi ostavlja da raspoređuje vremenom života.

Pitanje 97. Treba li prihvatiti onoga ko kaže: ʺHteo bih radi koristi da neko vreme provedem kod vasʺ.

Odgovor: Gospod je rekao: Onoga koji dolazi meni neću isterati napolje (Jn.6,37). I apostol je izrekao: I to zbog pridošle lažne braće što se uvukoše da uhode slobodu našu, koju imamo u Hristu Isusu, da nas zarobe; ovima se ni za čas ne dadosmo u pokornost, da istina Jevanđelja ostane kod vas (Gal.2,4‐5). Prema tome, njemu treba dozvoliti pristupanje bilo zbog nepoznatog ishoda (s obzirom da može, jednom stekavši privremenu korist, potpuno zavoleti ovaj život, što se često i dešavalo), bilo radi projavljivanja strogosti koja se kod nas neguje (kako bi se razvejala različita podozrenja prema nama). I u vezi sa njim treba brižljivo da se držimo strogosti kako bi se i istina pokazala, i kako bi se razvejalo podozrenje u bilo kakvu nemarnost. Jer, tako ćemo mi Bogu ugoditi, a on će ili steći korist ili biti izobličen.

Pitanje 98. O čemu treba da misli starešina kada nešto naređuje ili uspostavlja?

Odgovor: U odnosu prema Bogu, kao sluga Hristov i upravitelj tajni Božijih (1.Kor.4,1), on treba da se boji da ne kaže ili ne naredi bilo šta što je suprotno volji Božijoj, posvedočenoj u Pismu, ili da se ne pokaže kao lažni svedok Božiji, ili kradljivac svetinje, ili da ne uvodi nešto tuđe učenju Gospodnjem, ili da ne napusti nešto što je ugodno Bogu. A u odnosu, pak, prema bratiji, kao dojilja kada neguje svoju decu (1.Sol.2,7), on mora da bude spreman da, radi ugađanja Bogu i radi zajedničke koristi svih, svakome preda ne samo Jevanđelje Božije, nego i dušu svoju, po zapovesti Gospoda i Boga našega Isusa Hrista, koji je rekao: Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih (Jn.13,34). Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje (Jn.15,13).

Pitanje 99. Sa kakvim raspoloženjem treba da kažnjava onaj ko daje epitimiju?

Odgovor: U odnosu prema Bogu on treba da ima raspoloženje kakvo je postigao David, koji kaže: Videh nerazumne, i mrsko mi je, jer ne čuvaju reči tvoje (Ps.118,158). U odnosu, pak, prema kažnjenom on treba da ima osećanje oca i lekara koji sa sažaljenjem i samilošću vešto leči svoga sina, naročito kada treba da se primene bol i oštar način lečenja.

Pitanje 100. Kako ispraćati one koji dolaze sa strane i traže milostinju? I da li treba svako ko želi da daje hleb ili što drugo, ili treba za tako nešto odrediti jednoga?

Odgovor: Gospod je odlučno rekao da nije dobro uzeti hleb od dece i baciti psima. Osim toga, On se složio i sa tim da i psi jedu od mrva što padaju sa trpeze gospodara njihovih (Mt.15,26‐27). Stoga, neka onaj ko je određen da daje milostinju bude oprezan. Onaj, pak, koji to čini bez njegovog znanja, treba da bude kažnjen, budući da narušava poredak, kako bi se naučio

da poštuje svoju meru, po reči apostola: Svaki, braćo, u čemuje prizvan u onome neka ostane pred Bogom (1.Kor.7,24).

Pitanje 101. Da li onaj ko raspolaže onim što je prineto Gospodu na dar ima obavezu da izvršava ono što je rečeno: A svakome koji ište u tebe, podaj; i koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu (Lk.6,30; Mt.5,42)?

Odgovor: Zapovest: Svakome koji ište u tebe, podaj; i koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu, kao da je data umesto iskušenja, što pokazuje sveza reči. I tu zapovest treba ispunjavati u odnosu na zle ljude. Stoga, njeno izvršavanje nije osnovna obaveza, nego ima smisla u izvesnim okolnostima. Jer, glavna Gospodnja zapovest je: Prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt. 19,21), i još: Prodajte što imate i dajte milostinju (Lk.12,33). Međutim, pošto nije bezopasno ono što je namenjeno jednima davati drugima, s obzirom da Gospod govori: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, i: Nije dobro uzeti hleb od dece i baciti psima (Mt.15,24; 26), neka sam razdeljivač rasudi šta je pravedno?

Pitanje 102. Da li onoga koji napušta bratstvo iz bilo kog razloga treba zadržavati savetovanjem? I, ako treba, na koji način?

Odgovor: Gospod je rekao: Onoga koji dolazi meni neću isterati napolje (Jn.6,37), i još: Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni (Mt.9,12), i opet na drugom mestu: Koji čovek od vas, imajući sto oeaca i izgubivši jednu od njih, ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe (Lk.15,4). Stoga, na svaki način treba lečiti bolesnika i nastojati da se iščašeni ud, da tako kažem, ponovo vrati na svoje mesto. Onoga, pak, ko istrajava u nekom poroku treba ostaviti kao stranca, budući da je napisano: Svako drvo koje nije usadio Otac moj nebeski, iskoreniće se. Ostavite ih, slepi su (Mt.15,13‐14).

Pitanje 103. Mi smo već naučili da starijim od sebe treba da se pokoravamo do smrti. Međutim, događa se da i najstariji u nečemu pogreše. Stoga želimo da naučimo da li i on treba da bude ukoren i kako i od koga. I šta treba činiti ako on ne prihvati prekor?

Odgovor: O ovome je jasno rečeno u Opširnim pravilima.

Pitanje 104. Kako treba bratiji određivati zanimanja? Da li samo po odluci nastojatelja, ili i po mišljenju bratije? Isto pitanje postavljamo i u vezi sa sestrama.

Odgovor: Svako je naučen da ono šta misli izlaže drugima na uvid. Utoliko pre stvari ove vrste treba da se obavljaju po mišljenju onih koji su za to sposobni, budući da Božiji domostroj, po Božijoj volji, treba da bude prepušten onima koji su već dokazali da mogu na bogougodan način urediti ono što im se poveri? I uopšte, u svakom delu starešina treba da se seća onoga što govori Pismo: Sve čini uz savetovanje (Sir.32,21).

Pitanje 105. Da li oni koji stupaju u bratstvo treba da odmah uče veštine?

Odgovor: O tome će odlučiti nastojatelji.

Pitanje 106. Kakve kazne treba koristiti u bratstvu radi popravljanja onih koji greše?

Odgovor: Prema mišljenju nastojatelja treba da budu određeni vreme i vrsta kazne, u skladu sa telesnim uzrastom, duševnim stanjem i razlikom u grehu.

Pitanje 107. Dešava se da neko kaže da ima želju da živi u bratstvu, ali ga služenje najbližima po telu ili često i porezi ometaju da se potpuno posveti takvom životu. Da li njemu treba dozvoliti pristup bratiji?

Odgovor: Nije bezopasno ometati želju za onim što je prekrasno. Isto tako nije bezopasno onome koji nam pristupi ostavljati vreme da razmišlja o stvarima koje su strane i tuđe životu po Bogu. Naprotiv, onaj ko nam pristupa ima bolje nade ukoliko se više posveti unutarnjem, negoli spoljašnjem životu.

Pitanje 108. Da li nastojatelj treba bez nastojateljice da sa bilo kojom sestrom razgovara o onome što služi na izgrađivanje vere?

Odgovor: U takvim slučajevima se ne bi poštovala zapovest apostola koji kaže: Sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40).

Pitanje 109. Da li treba nastojatelj da često razgovara sa nastojateljicom, naročito ako neki od bratije zbog toga imaju štetu?

Odgovor: Apostol je rekao: Jer, zašto da moju slobodu sudi savest drugoga (1.Kor. 10,29). Međutim, dobro je ugledati se na njega i kada govori: Ali se mi ne koristimo ovim pravom,

nego sve podnosimo da ne učinimo kakve smetnje Jevanđelju Hristovom (1.Kor.9,12). Stoga treba, koliko je moguće, ograničiti susrete, kako bi bili ređi i kraći.

Pitanje 110. Da li i starica treba da prisustvuje prilikom ispovesti sestre prezviteru?

Odgovor: Ispovest pred prezviterom (koji je sposoban da predloži promišljen način pokajanja i popravljanja) uz prisustvo starice je mnogo priličnija i bezbednija.

Pitanje 111. Ima li starica pravo da negoduje ako prezviter nešto naredi sestrama bez njenog znanja?

Odgovor: I to puno.

Pitanje 112. Da li nastojatelj onoga ko želi da pristupi životu po Bogu treba da primi bez znanja bratije, ili treba da ih od početka obavesti o tome?

Odgovor: Gospod uči da se zbog onoga koji se kaje sazivaju ʺprijatelji i susediʺ (Lk.15,6). Utoliko pre je neophodno da se onaj ko dolazi prima uz znanje sve bratije, kako bi se svi zajedno obradovali i pomolili.

Pitanje 113. Da li onaj kome je povereno staranje o dušama može ispuniti ono što je rečeno: Ako se ne obratite i ne budete kao deca... (Mt.18,3), budući da ima posla sa mnogim i različiti licima?

Odgovor: Premudri Solomon je rekao: Svemu ima vreme (Prop.3,1). Stoga treba znati da postoji vreme i za smirenoumlje, i za vlast, i za izobličavanje, i za utehu, i za milosrđe, i za smelost, i za snishođenje, i za strogost i uopšte za svaku stvar. Stoga ponekad treba pokazivati smirenoumlje i u smernosti se ugledati na decu, posebno kada se ukaže prilika za međusobno poštovanje i čast, za pomoć i uslugu telesnoj potrebi, kao što je poučavao Gospod. A ponekad treba koristiti vlast, koju je Gospod dao za izgrađivanje, a ne za rušenje (2.Kor.13,10), tj. kada potreba zahteva smelost. I kao što u vreme utehe treba pokazivati dobrotu, tako i u vreme strogosti treba projavljivati revnost. Na sličan način treba postupati i u svakom drugom slučaju.

Pitanje 114. Gospod je zapovedio: Ako te ko potera jednu milju, idi s njim dve (Mt.5,41). I apostol uči da se pokoravamo jedan drugome u strahu Hristovom (Ef.5,21). Da li, dakle, treba biti poslušan svakome, pa i onome ko zapoveda bilo šta?

Odgovor: Razlika između onih koji zapovedaju ne treba da smeta poslušnosti onih kojima se zapoveda. Jer, ni Mojsije nije pokazao neposlušnost prema Jotoru, koji ga je posavetovao na dobro. Međutim, pošto postoji velika razlika u samim naredbama (budući da su neke suprotne zapovesti Gospodnjoj, ili je krše, ili je na različite načine iskrivljuju dodatkom zabranjenog, dok su druge, opet, u skladu sa zapovešću, ali se čini da nisu, iako joj potpomažu i podupiru je), treba pamtiti ono što je rekao apostol: Proroštva ne prezirite. Sve ispitujte, dobra se držite. Od zla u svakom vidu uklanjajte se (1.Sol.5,20‐22), i još: Obarajući pomisli, i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2.Kor.10,4‐5). Prema tome, ono što nam je naređeno u skladu sa zapovešću Gospodnjom ili što joj doprinosi, treba najusrdnije i najbrižljivije prihvatati, kao volju Božiju, izvršavajući ono što je rečeno: Podnoseći jedan drugoga u ljubavi Hristovoj (Ef.4,2). Kada nam, pak, neko naređuje nešto što je suprotno zapovesti Gospodnjoj, što je krši ili iskrivljuje, pravi je čas da se kaže: Bogu se treba pokoravati više nego ljudima (Dap.5,29), sećajući se Gospoda, koji kaže: A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinca (Jn.10,5), i apostola, koji se radi naše bezbednosti usudio da takne i same anđele, rekavši: Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude (Gal.1,8). Iz toga se možemo naučiti da svako ko voli Gospoda mora da beži i da se gnuša od onoga ko nas sprečava da izvršavamo Gospodnje zapovesti ili nam savetuje da činimo ono što je zabranjeno, makar bio i veoma poznat ili izuzetno slavan.

Pitanje 115. Kako treba jedan drugome da ukazujemo poslušnost?

Odgovor: Mi jedni druge treba da slušamo kao sluge gospodare, po onome što je Gospod zapovedio: Nego koji hoće da bude među vama veliki, neka bude poslednji od svih i svima sluga (Mk.10,43; 9,35). Tome On pridodaje još uverljivije reči: Jer, Sin Čovečiji nije došao da mu služe nego da služi (Mk.10,45). I apostol govori: Iz ljubavi Duha služite jedni drugima (Gal.5,13).

Pitanje 116. Do koje mere treba da smo poslušni da bismo ugodili Bogu?

Odgovor: Apostol nam tu meru pokazuje navodeći primer poslušnosti Gospoda, koji je poslušan bio do smrti, i to do smrti na krstu (Fil.2,8). On je prethodno rekao: Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu (st. 5).

Pitanje 117. Od koje strasti pati onaj ko ne izvršava za svaki dan određenu dužnost u pogledu neke zapovesti, nego nastoji da se obuči u nekoj veštini? I, treba li ga trpeti?

Odgovor: Takav je i visokouman, i samovoljan, i neveran, budući da se nije pobojao suda Gospodnjeg: Budite spremni; jer u koji čas ne mislite, doći će Sin Čovečiji (Lk.12,40). Jer, onaj ko svakog dana i časa očekuje Gospoda nastoji da današnji dan ne provede u dokolici, i više se ni o čemu ne brine. Međutim, ako mu je naloženo da se obučava u veštini, neka u poslušnosti nalazi zalog ugađanja Bogu, da ne bi u samoprevaznošenju našao osudu.

Pitanje 118. Kakvu nagradu dobija onaj ko se stara o izvršavanju zapovesti, premda i ne čini ono što naređuju, nego ono što sam želi?

Odgovor: Onu koja sledi za samovolju. Apostol, pak, kaže: Svaki od nas neka ugađa bližnjemu na dobro radi napretka (Rim. 15,2), te još jače uverava, dodavši: Jer, i Hristos ne ugodi sebi (st. 3). Stoga onaj ko sebi ugađa treba da zna za opasnost koja mu preti. Osim toga, onaj koji tako pbstupa razotkriva i svoju nepokornost.

Pitanje 119. Da li je svakome dozvoljeno da odustaje od posla koji mu je poveren i da traži drugi?

Odgovor: Ranije je rečeno da mera poslušnosti treba da se prostire do smrti. Stoga onaj ko odustaje od poverenog posla i zahteva drugi, ponajpre, narušava poslušnost i očigledno pokazuje da se nije odrekao samog sebe, a zatim, i za sebe i za mnoge druge postaje uzročnik mnogih drugih zala, budući da se i sam navikava na protivrečenje i da mnogima otvara vrata [za sličan greh]. Osim toga, nije svako sposoban da pozna šta mu je korisno. Stoga i on često bira posao koji mu šteti, premda kod bratije izaziva rđavo mišljenje da je pogodniji za posao koji sam ište, negoli za onaj koji treba da radi. Zbog toga je neposlušnost uopšte koren mnogih i velikih zala. Ukoliko, pak, neko misli da ima neki razlog da odustaje od posla, neka ga otkrije nastojateljima i sve prepusti njihovoj proceni.

Pitanje 120. Da li se treba nekuda udaljavati bez prethodnog obaveštenja nastojatelja?

Odgovor: Gospod kaže: Sam od sebe nisam došao, nego me On posla (Jn.7,28‐29). Utoliko pre niko od nas ne treba da čini bilo šta po svojoj volji. Jer, onaj ko čini po svojoj volji, očigledno pati od visokoumlja, i podleže osudi Gospoda, koji je rekao: Jer što je uljudi visoko, gadost je pred Bogom (Lk.16,15). I uopšte, za osudu je činiti bilo šta po svojoj volji.

Pitanje 121. Da li je dozvoljeno odbijati teške poslove?

Odgovor: Onaj ko je iskren u ljubavi prema Bogu i čvrst u nadi na nagradu od Gospoda, ne zadovoljava se urađenim, nego uvek traži dodatak i stremi višem. I ako čini i nešto što prevazilazi njegove moći, on ne napušta staranje kao onaj ko je ispunio svoju meru, nego se neprestano podvizava kao onaj ko nije dostigao savršenstvo, slušajući Gospoda koji nalaže: Kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo bili dužni učiniti (Lk.17,10). On sluša i apostola, kome se svet razapeo kao i on svetu (Gal.6,14), i koji se nije stideo da kaže: Ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Fil.3,13‐14). Iako je imao vlast da, propovedajući Jevanđelje od Jevanđelja živi (1.Kor.9,14), on ipak govori: No s trudom i mukom, radeći dan i noć, da ne bismo bili na teretu nekome od vas; ne kao da nemamo vlasti, nego da sebe damo vama za primer, da biste se ugledali na nas (2.Sol.Z,8‐9). Prema tome, ko je tako neosetljiv i neveran da se bilo kada zadovolji onim što je već uradio ili da bilo šta odbija kao od teško i naporno?

Pitanje 122. Da li treba trpeti onoga koji, kažnjen uskraćivanjem blagoslova, kaže: ʺNeću jesti, dok ne dobijem blagoslovʺ?

Odgovor: Onaj ko je odredio kaznu treba da proceni da li njegov pad zaslužuje kaznu zabrane uzimanja hrane. Onaj, pak, ko je ocenjen kao nedostojan blagoslova i ne uzima hranu, iako nema zabranu, neka bude osuđen kao neposlušan i nepokoran. Osim toga, čineći tako nešto, on treba da je svestan da se ne leči, nego da grehu pridodaje greh.

Pitanje 123. Da li treba trpeti onoga ko se ljuti što mu ne dopuštaju da čini ono što nije sposoban da radi ispravno?

Odgovor: O tome je govoreno na mnogo mesta. Naime, ispravnom učenju je suprotno da se bilo šta čini po sopstvenoj volji, ili da se sebi daje na volju. Nepotčinjavanje, pak, odluci mnoge dovodi u opasnost da upadnu u neverovanje i protivrečenje.

Pitanje 124. Da li treba da jedemo zajedno sa jereticima ili neznabošcima, ili da ih pozdravljamo ako se dogodi da ih negde sretnemo?

Odgovor: Običan pozdrav Gospod nije nikome zabranio, rekavši: A ako pozdravljate samo braću svoju, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci (Mt.5,47)? Što se, pak, tiče jela, apostol nam govori u kojim slučajevima treba da ga izbegavamo: Pisah vam u poslanici da se ne mešate sa bludnicima; ali ne uopšte sa bludnicima ovoga sveta, ili s koristoljupcima, ili sa

otimačima, ili sa idolopoklonicima; jer biste morali izići iz ovoga sveta. A sad vam napisah da se ne mešate s nekim koji se brat zove ako je bludnik, ili koristoljubac, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili otimač; s takvim zajedno i da ne jedete (1.Kor.5, 9‐11).

Pitanje 125. Da li treba da ostane na poverenom mu poslu onaj ko bez pitanja učini nešto što mu nije naređeno ili učini više od onoga što mu je naređeno?

Odgovor: Bogu nije ugodno da bilo šta sami uzimamo na sebe. To ne priliči i ne donosi koristi onima koji nastoje da očuvaju zajednicu mira. Ukoliko, pak, ostaje pri svojoj drskosti, treba mu oduzeti posao, budući da ne poštuje zapovesti onoga koji je rekao: Svaki, braćo, u čemu je prizvan, u onome neka ostane (1.Kor. 7,24), ili, još poučnije: Da ne misli o sebi više nego što valja misliti, nego da misli smirenoumno, svaki po meri vere kako muje Bog udelio (Rim.12,3).

Pitanje 126. Kako je moguće izbeći poraz od slastoljublja u jelu?

Odgovor: To je moguće uz odluku da davanje prednosti korisnom uvek ima za vođu i učitelja u onome što upotrebljava, bilo prijatno ili neprijatno.

Pitanje 127. Neki govore da je nemoguće da čovek izbegne gnev?

Odgovor: Čak ni u slučaju da vojnik sme da se srdi pred očima cara, rečeno ne bi imalo osnove. Naime, pogled čoveka koji nam je po prirodi jednak, zbog prvenstva njegovog čina nas uzdržava od strasti. Zar se utoliko pre neće uzdržavati onaj ko je nepobitno uveren da Bog posmatra njegove pokrete? Jer, Bog, koji ispituje srca i unutrašnjost, mnogo bolje vidi duševne kretnje, negoli čovek spoljašnje.

Pitanje 128. Da li treba dozvoliti da se uzdržava preko svojih mogućnosti onaj ko [zbog toga] neće biti u stanju da izvrši zapovest koja mu je određena?

Odgovor: Pitanje, čini mi se, nije dobro postavljeno. Jer, uzdržanje se ne sastoji u odbacivanju jela, koja po sebi ne znače ništa (čija posledica je, inače, od apostola osuđeno ʺmučenje telaʺ ‐ Kol.2,23), nego u potpunom odricanju od sopstvene volje. Koliko je, pak, opasno otpasti od zapovesti Gospodnje zbog sopstvene volje, jasno se vidi iz reči apostola, koji kaže: Čineći volju tela i pomisli... bejasmo po prirodi deca gneva (Ef.2,3)

Pitanje 129. Onaj ko mnogo posti postaje nesposoban da na obrocima prima zajedničku hranu. Šta je bolje da izabere: da sa braćom POSTI I sa njima jede, ili da, usled neumerenog posta, za obrokom ima potrebu za drugim jelima?

Odgovor: Vreme posta ne određuje pojedinačna volja, nego potreba za onim što spada u poštovanje Boga, kao što nam pripovedaju Dela apostolska (Dap.10,30; 13,2‐3; 14,23) i kao što nas poučava izabrani David (Ps.34,13). Prema tome, onaj ko posti na takvoj osnovi, biće udostojen da izdrži post. Jer, pouzdan je Onaj koji je obećao (Jev.10,23).

Pitanje 130. Kako treba postiti kada se javi potreba za postom radi nečega što zahteva pobožnost: pod prinudom ili rado?

Odgovor: Gospod je rekao: Blaženi gladni i žedni pravde (Mt.5,6). Stoga je opasno bez želje i usrdnosti činiti bilo šta što je povezano sa pobožnošću. I kao što nije bezopasno nerado postiti, tako je i u vreme slične potrebe neophodno da se posti, budući da apostol među drugim svojim podvizima, nama na pouku, navodi i sledeći: Često u postovima (2.Kor.11,27).

Pitanje 131. Da li dobro čini onaj ko ne okuša ono što jedu braća, nego traži drugo?

Odgovor: Uopšte, brinuti o hrani je suprotno zapovesti, budući da je Gospod rekao: Ne ištite šta ćete jesti i šta ćete piti, i ne uznemiravajte se, a zatim i još upečatljivije: Jer sve ovo traže neznabošci ovoga sveta (Lk.12,29‐30). Onaj, pak, ko je određen za jelo treba brižljivo da izvršava sledeće: Davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35).

Pitanje 132. Šta znači kad neko govori: ʺTo mi štetiʺ, a žalosti se ako mu se ne da nešto drugo?

Odgovor: On pokazuje da nema u sebi uzdanje Lazarevo i da ne poznaje ljubav onoga kome je povereno staranje o svima, pa i o njemu. I uopšte, sud o tome šta je štetno ili korisno svako treba da prepusti onome ko je određen da saznaje šta je svakome potrebno i koji najpre treba da traži duševnu korist, a zatim, već na drugom mestu, da u skladu sa voljom Božijom raspoređuje i ono što služi za podmirivanje telesnih potreba.

Pitanje 133. Šta ukoliko on bude roptao zbog hrane?

Odgovor: Tada će on biti kažnjen isto kao i oni koji su roptali u pustinji (Izl.11,1). Jer, i apostol kaže: Niti ropćite, kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja (1.Kor.10,10).

Pitanje 134. Šta ako neko, razgnevivši se, odbije da uzme nešto od onoga što mu je potrebno?

Odgovor: On zaslužuje da ne dobije ništa, čak i ako bude tražio, sve dok nastojatelj ne zaključi da je izlečena njegova strast, ili bolje reći ‐ strasti.

Pitanje 135. Da li onaj ko se zamara treba sam da traži nešto više od uobičajenog?

Odgovor: Ukoliko podnosi napore radi nagrade od Boga, on ovde ne treba da traži utehu. Naprotiv, on treba da se priprema za nagradu od Gospoda, znajući da će od Boga čovekoljupca biti udostojen kako uzdarja za svoj trud, tako i utehe za podnošenje teškoća. Uostalom, onaj ko je određen da izvršava rečeno: Davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35), treba obavezno da poznaje svakoga od onih koji se trude i da ga mu pruži po potrebi.

Pitanje 136. Da li je neophodno da se svi skupljaju u vreme obeda? I kako se odnositi prema onome ko zakasni i ko dolazi posle obeda?

Odgovor: Ako on nije stigao zbog obaveze koja zavisi od mesta ili posla, s obzirom da treba da poštujemo zapovest onoga koji je rekao: Svaki, braćo, u čemu je prizvan u onome neka ostane (1.Kor.7,24), onaj koji se stara o opštem poretku treba da mu oprosti. Ukoliko je, pak, mogao da stigne, ali se nije potrudio, pokazavši prestup nemarnosti, neka ostane bez hrane do određenog časa sledećeg dana.

Pitanje 137. Da li je dobro odlučiti da se na ovaj ili onaj rok uzdržavamo od bilo kakve hrane ili bilo kakvog pića?

Odgovor: Gospod je rekao: Ne... tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). Stoga je svaka odluka donesena sopstvenom voljom varljiva. Znajući to, David je rekao: Zakleh se i prinudih se da čuvam sudove pravde tvoje (Ps.118,106), a ne svoje prohteve.

Pitanje 138. Da li treba dozvoliti da neko u bratstvu, po sopstvenoj volji, posti ili bdije više od drugih?

Odgovor: Gospod je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). Stoga, sve što se čini po vlastitoj volji jeste vlasništvo onoga koji dela, ali je istovremeno tuđe bogopoštovanju. I postoji opasnost da on od Boga čuje [reč], upućenu onome što on namerava da čini: On je obraćen ka tebi, i ti ćeš gospodariti nad njim (Post.4,7). Želeti, pak, više u poređenju sa drugima, makar se radilo i o dobrom, znači projavljivati strast pobedoljubivosti, koja nastaje iz taštine. Pokazujući da je ona zabranjena, apostol govori: Jer, ne smemo sebe ubrajati ili sravnjivati sa nekima koji sami sebe hvale (2.Kor.10,12). Stoga, ostavivši sopstvenu volju i želju da se pokažemo boljim od drugih, treba da se povinujemo apostolu koji savetuje i govori: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor. 10,31). Jer, pobedoljubivost, taština i samougađanje su potpuno strani onima koji se pravilno podvizavaju dobrim podvigom. Stoga apostol na jednom mestu govori: Ne budimo sujetni (Gal.5,26), na drugom: Ako li neko misli da se svađa, mi takvoga običaja nemamo, niti Crkve Božije (1.Kor.11,16), a na trećem: Dužni smo, pak... ne sebi ugađati (Rim.15,1). I, radi veće uverljivosti, on tome dodaje: Jer i Hristos ne ugodi sebi (st. 3). Onaj, pak, ko misli da mu je potrebnija veća mera posta, ili u bdenja, ili nečeg drugog, neka razlog te potrebe otkrije onome kome je povereno opšte staranje, i neka uspoštuje ono što on odobri. Jer, često se ispostavlja da se njegova potreba može podmiriti na drugi način.

Pitanje 139. Pri dugotrajnom postu postajemo slabiji za napore. Stoga, šta je bolje: napustiti poslove radi posta ili radi poslova prenebreći post?

Odgovor: Naizmenično treba i post držati, i uzimati hranu u meri koja odgovara pobožnosti. Na taj način ćemo postiti, kada se zahteva da se zapovest Božija izvrši kroz post, i opet ‐ jesti, kada zapovest Božija traži uzimanje hrane koja jača telo, i to ne kao proždrljivci, nego kao delatelji Božiji. Jer, treba očuvati ono što kaže apostol: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31).

Pitanje 140. Treba li da se brinemo o onome ko se ne uzdržava od štetnih jela, i koji, uzimajući ih neumereno, postaje bolestan?

Odgovor: Neuzdržanje je očigledan porok. Stoga najpre treba da se pobrinemo da izlečimo tu strast. Želeći da pokaže koliko je veliko zlo neuzdržanje, čovekoljubivi Bog, naime, često popušta da duša pati od strasti neumerenosti u onome što je štetno za telo, kako bi preko telesnog zlopaćenja, kome je izložena zbog neumerenosti, mogla da shvati svoju štetu i da bude poučena na uzdržanje u svemu. Doduše, po zahtevu razuma i milosrđa treba pobrinuti za one čije telo strada zbog neumerenosti. Međutim, ta nega treba da se sprovede promišljeno, kako bi se uz lečenje tela izlečila i duša. Prema tome, mi

treba da se zauzmemo oko telesnog staranja o onome koji se preko telesnog lečenja poučava da je dužan da se pobrine i o najsavesnijem izlečenju strasti duše. Ukoliko, pak, prihvatajući lečenje tela, on pokaže nemarnost prema duši, bolje je prepustiti ga patnji koju podnosi zbog svoje neuzdržljivosti, kako bi, pošto vremenom dospe do svesti o sebi samom i večnoj kazni, mogao da prihvati i staranje o duševnom zdravlju. Jer, kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1.Kor.11,32).

Pitanje 141. Da li u prostorijama za rad treba da se nalaze stranci, ili i neko od domaćih, koji je napustio svoje sopstveno mesto?

Odgovor: Ako tako čini bilo ko osim onoga kome je poveren nadzor nad onima koji rade i raspoređivanje poslova, neka mu, kao onome ko krši poredak u skladu udova, bude zabranjen i ulaz koji je drugima dozvoljen. Neka on sedi na jednom mestu, koje se nađe kao pogodno radi urazumljivanja, te neka se bez rasejanosti i marljivije nego obično bavi svojim poslom, sve dok se ne nauči da čuva ono što je rekao apostol: Svaki, braćo, u čemu je prizvan u onome neka ostane (1.Kor.7,24).

Pitanje 142. Da li oni koji poznaju neku veštinu treba da uzimaju od nekoga posao bez znanja onoga koji je određen da se stara o tome?

Odgovor: I onaj ko daje i onaj ko uzima posao neka budu osuđeni kao lopov i onaj koji pomaže lopovu.

Pitanje 143. Kakvo staranje o priboru koji im je poveren treba da pokažu oni koji rade?

Odgovor: Najpre onakvo kakvo zahtevaju stvari koje su prinete na dar i posvećene Bogu, a zatim i kakvo zahtevaju stvari koje su im neophodne, budući da bez njih ne mogu da pokažu potrebnu neumornu marljivost.

Pitanje 144. Šta ako neko iz nemarnosti nešto izgubi ili iz nepažnje nešto pokvari?

Odgovor: Onaj ko je stvar pokvario neka se osudi kao kradljivac svetinje, a onaj ko je izgubi kao vinovnik krađe svetinje, budući da je sve to prineto na dar Gospodu i posvećeno Bogu.

Pitanje 145. Šta ako neko sam upotrebi bilo koji pribor za posao, ili ga uzme?

Odgovor: Neka se osudi kao drzak i samovoljan, budući da je to posao onoga kome je prepušten nadzor i raspodela.

Pitanje 146. Šta ako zbog velike potrebe nastojatelj od njega zatraži pribor, a on počne da se raspravlja?

Odgovor: Zar se onaj ko je zbog ljubavi Hristove sebe i udove svoje prepustio usluzi drugih, može raspravljati o priboru sa nastojateljem koji je zadužen da se brine i o oruđu?

Pitanje 147. Šta ako neko zbog zauzetosti poslom u ostavi ili u kuhinji, ili nečim drugim, ne uspe da stigne na pravilo pojanja Psalama i molitve? Zar time on ne šteti duši?

Odgovor: Svako na svom poslu vrši svoje obaveze, kao ud u telu. Stoga, nemarnošću prema onome za šta je određen on sebi šteti. Ukoliko, pak, pomišlja zlo protiv zajedničke koristi, on se izlaže još većoj opasnosti. Prema tome, neka on u razumu ispunjava napisano: Pevajući i pojući Gospodu u srcu svome (Ef.5, 19). Ako, pak, ne uspeva da i telesno bude sa ostalima, neka se ne žalosti, budući da izvršava rečeno: Svaki u čemu je prizvan u onome neka ostane (1.Kor.7,24). Međutim, treba da smo sigurni da se onaj ko ima mogućnost da izvrši svoju dužnost blagovremeno i bude uzor drugima, ne izgovara poslom [zbog odsustvovanja], na sablazan ostalima i na osudu za lenjost.

Pitanje 148. Kakvu meru vlasti u upravljanju ima onaj kome je povereno da nadgleda ostavu?

Odgovor: U odnosu prema onome ko mu je, nakon ispitivanja, poverio snabdevanje ostave, on treba da se seća samog Gospoda, koji je rekao: Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe (Jn.5,30), a u odnosu prema onima o kojima se stara, treba da ima u vidu potrebe svakoga, budući da je napisano: Davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35). Taj zakon neka bude zajednički svima koji su određeni za slična staranja.

Pitanje 149. Kakva je krivica upravitelja koji počne da dela iz licemerja ili iz pobedoljubivosti?

Odgovor: Apostol na jednom mestu nalaže da se ništa ne čini po pristrasnosti (1.Tim.5,21), a na drugom potvrđuje: Ako li neko misli da se svađa, mi takvoga običaja nemamo, niti Crkve Božije (1.Kor.11,16). Stoga neka se on smatra tuđim Crkvi Božijoj dok se ne popravi. Uostalom, sa velikom opreznošću treba ispitivati sposobnost svakoga. I tek tada treba poveravati posao. Na taj način oni koji zapovedaju neće biti osuđeni kao loši upravitelji duša i zapovesti Gospodnjih usled toga što nalažu ono što ne odgovara [moćima drugih], niti će oni kojima se nalaže obaveza biti osumnjičeni da u [poslu] nalaze izgovor za greh.

Pitanje 150. Šta ako on iz nemarnosti ne da bratu ono što mu je potrebno?

Odgovor: Sud je poznat iz reči Gospodnjih: Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim. Jer, ogladneh, i ne dadoste mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste me (Mt.25,41‐42), i ostalo. Proklet bio svako ko nemarno čini delo Gospodnje (Jer.48,10).

Pitanje 151. Da li je onome ko služi dozvoljeno da govori jakim glasom?

Odgovor: Snagu glasa određuje potreba onih koji slušaju. Stoga, ako je glas slabiji od potrebnog, biće nerazgovetan, tj. sličan šapatu, i zaslužiće osudu. Ako je, pak, pojačan preko potrebe, tj. ako onaj ko sluša može da razume i onoga ko govori tiho, on postaje ʺvikaʺ, koja je takođe osuđena (Ef.4,31). 3apravo, nas samo gluvoća slušaoca privodi nuždi da upotrebimo ʺvikuʺ i time kao da ga trgnemo iz sna. Jer, i o Gospodu se pripoveda da je govorio snažno, kao što priča Jevanđelist: A Isus povika i reče: Ko veruje u mene, ne veruje u mene, nego u Onoga koji me je poslao (Jn. 12,44).

Pitanje 152. [Dešava se] da se neko, obavljajući redovnu službu u kuhinji, premara preko mere, tako da po nekoliko dana ostaje nesposoban za uobičajeni posao. Da li njemu treba nametati takvu službu?

Odgovor: Već je rečeno da onaj ko je dobio vlast da raspoređuje poslove treba da daje naloge koji su u skladu sa sposobnošću i snagama onoga ko se određuje za rad, da sam ne bi čuo: Onaj koji izmišlja napor kao naredbu (Ps.93,20). Uostalom, onaj kome je naloženo ne treba da protivreči, budući da poslušnost treba da se prostire do smrti.

Pitanje 153. Kako treba da koristi predivo ona koja je zadužena za njega i kako da nadgleda one koje rade?

Odgovor: Ona mora da čuva predivo kao zalog Božiji. Rad, pak, koji je poseban za svaku sestru, treba da određuje bez pobedoljubivosti i pristrasnosti.

Pitanje 154. Dešava se da bratije nema mnogo i da je, pošto pomažu velikom broju sestara, neophodno da se međusobno razdvoje. Da li je bezbedno da se podele, razišavši se po različitim poslovima?

Odgovor: Ako je ta prilježnost potvrđena zapovešću Gospodnjom, i ako se radi po Bogu, svaki od trudbenika čini bogougodno delo. Osim toga, i uzajamno jedinstvo se postiže time što su svi jednodušni, imajući istu misao i izvršavajući ono što rekao apostol: Jer, ako sam telom i odsutan, ali sam duhom sa vama (Kol.2,5).

Pitanje 155. Pomažući bolesnicima u gostoprimnici, mi smo naučeni da im prislužujemo sa raspoloženjem kao da služimo braću Gospodnju. Kako, pak, da se odnosimo prema onome ko, prihvatajući naše usluge, nije takav?

Odgovor: Gospod je rekao: Jer, ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati (Mt.12,50). Onaj, pak, ko nije takav, nego, zapravo, grešnik dostojan osude: Svaki koji čini greh rob je grehu (Jn.8,34), najpre treba da bude poučen od nastojatelja. Ako li, pak, ostaje u istim gresima, poznat je sud samog Gospoda, koji je dodao: A rob ne ostaje u kući (st. 35), i apostola, koji je zapovedio: Izbacite zloga između vas samih (1.Kor.5, 13). Na taj način će i oni koji prislužuju biti izbavljeni od nedoumice, i obezbeđeni svi koji žive zajedno.

Pitanje 156. Da li onoga kome je povereno da nagleda zalihe ili nešto slično, stalno treba ostaviti na istom mestu ili ga treba smenjivati?

Odgovor: Ukoliko poštuje zahtev poretka i strogost propisa, ne treba ga menjati. Bolje rečeno, tada je to teško i neprilično. Ipak, neophodno je da on ima saradnika, koji pomalo treba da se obučava za dužnost nadzornika, kako, kada se ukaže potreba za naslednikom, ne bismo dospeli u teškoću zbog njegovog nepostojanja. Osim toga, mi smo često primorani da posao prepuštamo nesposobnom za dužnost, zbog čega se nužno događa da se, usled neiskustva, ili krši strogost ili narušava dolični poredak.

Pitanje 157. Sa kakvim raspoloženjem treba služiti Bogu? I uopšte, kakvo je to raspoloženje?

Odgovor: Dobrim raspoloženjem smatram snažnu, neutoljivu, čvrstu i nepromenjivu želju za bogougađanjem. Ono se usavršava razumnim i stalnim sagledavanjem uzvišenosti slave Božije, blagodarnim pomislima i neprestanim sećanjem na dobra koja nam je Bog darovao. Time u duši nastaje ono što je rečeno: I ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim (Mk.12,30), kao što je bilo i sa onim ko je govorio: Kao što jelen traži izvore vodne, tako duša moja traži tebe, Bože (Ps.31,2). Upravo sa takvim raspoloženjem treba služiti Bogu, ispunjavajući ono što je rekao apostol: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje,ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač, i ostalo (Rim.8, 35).

Pitanje 158. Sa kakvim raspoloženjem treba prihvatati kaznu?

Odgovor: Kao što dolikuje bolesniku koji se nalazi u životnoj opasnosti i koga leči otac i lekar. I ma koliko gorak i mučan bio način lečenja, on treba da ga prihvata sa potpunim poverenjem u ljubav i iskustvo onoga koji kažnjava, i sa željom za izlečenjem.

Pitanje 159. Kakav je onaj ko se ogorčuje na onoga ko ga je podvrgnuo kazni?

Odgovor: On nije poznao ni opasnost greha, posebno u odnosu prema Bogu, ni prednost pokajanja. Osim toga, on nije poverovao onome koji je rekao: Onaj ko voli prilježno kara (Prič.24, 25), te je sam sebe lišio koristi koju je imao onaj ko je rekao: Neka me kažnjava pravednik sa milošću i neka me prekoreva (Ps.140, 5). On šteti bratstvu svojim prisustvom, rasejavajući one koji se podvizavaju.

Pitanje 160. Sa kakvim raspoloženjem treba da služimo bratiji?

Odgovor: Tako što ćemo im služiti kao samom Gospodu, koji je rekao: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40). Ukoliko su i oni kojima se čini usluga [verni], takvo raspoloženje se lakše stiče. Nastojatelji treba da se brižljivo staraju o njima, kako se ne bi pokorili stomaku i uživanju, kao teloljupci, već kako bi, kao bogoljupci i hristoljupci, kroz savršeno trpljenje, kao pravedni Jov, postali pohvala za Gospoda, na sramotu đavolu.

Pitanje 161. Sa kakvim smirenjem treba da prihvatamo uslugu od brata?

Odgovor: Nju treba da prihvatamo kao sluga od gospodara i sa smirenjem koje je pokazao apostol Petar kada ga je Gospod služio. Na njegovom primeru vidimo i opasnost kojoj se izlažu oni koji ne prihvataju usluge.

Pitanje 162. Kakvu ljubav treba da imamo jedni prema drugima?

Odgovor: Onakvu kakvu je pokazao Gospod i kakvoj je učio, rekavši: Da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim. Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje (Jn. 15,12‐13). I ako već treba polagati dušu, utoliko pre u pojedinačnim slučajevima treba pokazati revnost prema svačijoj koristi, ne obazirući se na ljudske dužnosti, nego na cilj bogougađanja.

Pitanje 163. Na koji način čovek može steći ljubav prema bližnjem?

Odgovor: On, najpre, treba da se boji osude onih koji krše zapovest samog Gospoda, koji je rekao: A ko je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (Jn.3,36). Potom, on treba da žudi za večnim životom, budući da je zapovest Njegova život večni (Jn.12,50). Prva, pak, i najveća zapovest jeste: Ljubi Gospoda Boga svim srcem svojim, i svim umom svojim, i svom snagom svojom. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe (Mt.22,37‐39; Mk.12,30‐31). On, isto tako, treba da želi da se upodobi Gospodu, koji je rekao: Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih (Jn.13,34). Tome će još pomoći i sledeća razmišljanja: ako nam je brat dobročinitelj, mi smo mu i po ljudski dužni ljubav, kakvu drže i pagani, kao što Gospod u Jevanđelju jasno govori: I ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer, i grešnici ljube one koji njih ljube (Lk.6,32); a ako nam je neprijatelj, mi smo mu opet dužni ljubav, ne samo radi zapovesti, nego i zbog toga što nam čini dobro u najvažnijem, ukoliko verujemo Gospodu koji je rekao: Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima (Mt.5,11‐12).

Pitanje 164. Šta znače reči: Ne sudite, i neće vam se suditi; i ne osuđujte, i nećete biti osuđeni (Lk.6,37)?

Odgovor: Gospod ponekad kaže: Ne sudite, i neće vam se suditi, a ponekad zapoveda: Pravedan sud sudite (Jn.7,24). Prema tome, On nam ne zabranjuje da sudimo u potpunosti, već pokazuje razliku u suđenju. U vezi, pak, čega treba suditi, a u vezi čega ne, jasno nam je predao apostol: u vezi sa onim što je prepušteno svačijoj vlasti i nije određeno u Pismu, on kaže ‐ A ti, zašto osuđuješ brata svoga (Rim.14,10), i još ‐ Stoga da ne osuđujemo više jedan drugoga (st. 13); u vezi, pak, sa onim što nije ugodno Bogu, izobličavajući one koji ne

osuđuju, sam presuđuje i govori ‐ Jer, ja, odsutan telom no duhom prisutan, već sam osudio kao da sam tamo, onoga koji je to tako učinio. U ime Gospoda našeg Isusa Hrista kad se saberete vi i moj duh, sa silom Gospoda našega Isusa Hrista, da se takav preda satani na mučenje tela, da bi se duh spasao u dan Gospoda Isusa (1.Kor.5,3‐5). Prema tome, ne treba da osuđujemo brata u vezi sa onim što zavisi od naše vlasti, što je često i nepoznato. I apostol o onome što ne znamo kaže: Stoga ne sudite ništa pre vremena, dokle ne dođe Gospod, koji će i osvetliti ono što je sakriveno u tami i objaviti namere srca (1.Kor.4,5). Međutim, štititi sudove Božije jeste nepobitna neophodnost, kako se ne bi desilo da, prećutkujući ih, sami iskusimo gnev Božiji. Uostalom, onaj ko čini isto što i okrivljeni nema smelosti da osudi brata, budući da Gospod govori: Izvadi najpre brvno iz oka svoga, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svoga (Mt.7,5).

Pitanje 165. Kako čovek da zna da li je revnošću Božijom podstaknut protiv brata koji greši, ili se, zapravo, gnevi na njega?

Odgovor: 0 revnosti Božijoj se radi ukoliko on pri svakom grehu u sebi oseća ono što je napisano: Revnost tvoja me izjede, jer neprijatelji moji zaboraviše reči tvoje (Ps.118,139). Uostalom, i ovde je radi izgrađivanja vere neophodna razborita opreznost. Ukoliko, pak, nema takvog raspoloženja koje podstiče dušu, delatnost će biti nepravilna i cilj bogopoštovanja se neće ostvariti.

Pitanje 166. Sa kakvim se raspoloženjem treba povinovati onome ko podstiče na izvršavanje zapovesti?

Odgovor: Treba se povinovati sa raspoloženjem koje ima gladno dete kad čuje da ga hraniteljka zove na obed, ili koje ima svaki čovek, koji ište da se prehrani, kada čuje onoga ko mu pruža sredstva za život. Tačnije rečeno, njegovo raspoloženje treba da je još mnogo snažnije, s obzirom da je večni život mnogo preči od sadašnjeg. Jer, Gospod kaže da je zapovest Božija život večni (Jn.12,50). Ono, pak, što je jelo u odnosu na hleb, to je izvršavanje u odnosu na zapovesti, kao što opet kaže sam Gospod: Jelo je moje da vršim volju Onoga koji me je poslao (Jn.4,34), tj. Oca.

Pitanje 167. Kakva treba da bude duša koja je udostojena da učestvuje u delu Božijem?

Odgovor: Kao što je bila ona koja kaže: Ko sam ja, Gospode moj, Gospode, i šta je moj dom, te si me zavoleo (2.Car.7,18). Ona treba da ispunjava ono što je napisano: Zahvaljujući Bogu i Ocu koji nas osposobi za udio u nasledstvu svetih u svetlosti, koji nas izbavi od vlasti tame i prenese u Carstvo Sina ljubavi svoje (Kol. 1,12‐13).

Pitanje 168. Sa kakvim raspoloženjem treba uzimati odeću i obuću, ma kakve inače bile?

Odgovor: Ako su one velike ili male za tvoju visinu, iznesi svoju potrebu sa dužnom pristojnošću. A ukoliko ti se ne dopadaju zbog svoje jeftinoće ili stoga što nisu nove, seti se da je Gospod rekao: Poslenik je dostojan hrane svoje (Mt.10,10), a ne i svako drugi. Stoga se zapitaj da li si učinio nešto dostojno Gospodnjih zapovesti ili obećanja. I tada već ne samo da nećeš tražiti drugo, nego će te i ono što ti je dato privesti strahu koji se javlja kod onih koji su primili više nego što zaslužuju. Jer, ono što je rečeno u vezi sa hranom treba uzeti kao pravilo i u pogledu svake druge stvari koja je potrebna telu.

Pitanje 169. [Dešava se] da mlađi brat dobije nalog da nečemu nauči starijeg po uzrastu. Kako on treba da se odnosi prema njemu?

Odgovor: Kao onaj koji vrši službu po zapovesti Vladike Boga. On treba da ima strah da ne padne pod osudu onoga koji je rekao: Proklet bio svako ko nemarno čini delo Gospodnje (Jer.48, 10), čuvajući se da se ne bi pogordio i upao u osudu đavolju (1.Tim.Z, 6).

Pitanje 170. Da li treba jednaku pažnju poklanjati i onome ko napreduje više i onome ko napreduje manje?

Odgovor: U vezi sa oproštajem grehova Gospod je odredio: Opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta malu ljubav ima (Lk.7,47). I apostol je u vezi sa prezviterima odredio: Prezviteri koji su dobre starešine dostojni su dvostruke časti, osobito oni koji se trude u propovedanju i učenju (1.Tim.5,17). Smatram da se time treba upravljati u svemu sličnom.

Pitanje 171. Kako treba da se odnosimo prema neznatnijem koji se vređa zbog ukazivanja poštovanja onome koji je pobožniji?

Odgovor: On je jasno osuđen za lukavstvo u jevanđelskoj priči u kojoj Gospod, onima koji su se ražalostili zbog toga što su drugi dobili platu jednaku njihovoj, kaže: Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar (Mt.20,15). Isti sud Božiji o takvom čoveku i njemu sličnima očigledan je i iz reči proroka: Ponižen je pred njim lukavi, dok one koji se boje Gospoda slavi (Ps.14,4).

Pitanje 172. Sa kakvim strahom, sa kakvim uverenjem i sa kakvim raspoloženjem treba da se pričešćujemo Telom i Krvlju Hristovim?

Odgovor: Strahu nas uči apostol, govoreći: Jer, koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije (1.Kor.11,29). Uverenje daje vera u reči Gospodnje: Ovo je telo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen (Lk.22,19), u svedočenje Jovana koji je najpre prikazao slavu Slova, a potom opisao i način Očovečenja: I Slovo postade telo i nastani se među nama, i videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine (Jn.1,14), i u reči apostola: Budući u obličju Božijem, On nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovetan sa ljudima, i izgledom se nađe kao čovek; unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil.2,6‐8). Poverovavši ovim i sličnim rečima, poznavši uzvišenost slave i zadivivši se preobilju smirenja i poslušnosti u tome što je On, premda takav i tako veliki, radi našeg života Ocu bio poslušan sve do smrti, duša će, mislim, postići raspoloženje ljubavi prema Bogu i Ocu, koji svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas (Rim.8,32), i prema Jedinorodnom Sinu Njegovom, koji beše poslušan do smrti radi našega izbavljenja i spasenja. Ona će, na taj način, biti u stanju da shvati i apostola koji, kao pravilo dobre savesti za one koji su ispravni, navodi: Jer, nas ljubav Hristova obuzima pa ovako mislimo: da ako jedan za sve umre, to svi umreše; i On za sve umre, da oni koji žive ne žive više sebi, nego Onome koji za njih umre i vaskrse (2.Kor.5,14‐15). Takvo raspoloženje i takvu gotovost treba da ima onaj koji se pričešćuje Hlebom.

Pitanje 173. Da li treba da bude ikakvih razgovora za vreme kućnog pojanja Psalama?

Odgovor: Ne treba, izuzev među onima kojima je prepušteno staranje o poretku i briga o domaćim poslovima. I oni treba da razgovaraju samo u slučaju velike potrebe, uz svu pažljivost, sa dužnim poštovanjem mesta, pristojnosti i odmerenosti, izbegavajući sablazan. Svi ostali treba da ćute. Za vreme razgovora i onaj kome je povereno da poučava treba da zaćuti ako se otkrije drugome (1.Kor.14,30). Nije li neophodno, utoliko pre, da većina ćuti za vreme pojanja Psalama?

Pitanje 174. Kako čovek može sa unutrašnjom sklonošću i čežnjom da izvršava zapovesti Gospodnje?

Odgovor: Iskustvo prijatnog i korisnog i njegovo očekivanje u duši prirodno rađa sklonost i želju. U onome, dakle, ko omrzi i zgadi se na nepravdu (Ps.118,163), ko se očisti od svakog greha od koga duša zapada u lenjost i nemarnost prema zahtevima Božijim (kao što telo u bolesti pati od nedostatka želje za hranom i od odvratnosti prema njoj), ko se nepobitno uveri da je zapovest Božija život večni (Jn,12,50) i da su sva obećanja onima koji ih poštuju istinita ‐ nastaje raspoloženje onoga ko je rekao: Sudovi su Gospodnji istiniti, pravedni svi

zajedno: bolji su od zlata i dragog kamenja, i slađi od meda i saća. I sluga tvoj ih čuva, jer se u njihovom čuvanju nalazi velika nagrada (Ps.18,10‐12).

Pitanje 175. Po čemu se vidi da neko voli brata po zapovesti Gospodnjoj, i po čemu se pokazuje onaj ko ga ne voli tako?

Odgovor: Ljubav ima dve značajne osobine: tugovati i patiti zbog toga što voljeni trpi štetu, a isto tako radovati se i starati se za njegovu korist. Stoga je blažen onaj ko plače zbog onoga ko greši i ko se time izlaže strašnoj opasnosti, kao i onaj ko se raduje zbog onoga ko postupa dobro i koji će, kao što je napisano, time steći neuporedivi dobitak. I apostol Pavle svedoči, govoreći: Ako strada jedan ud, sa njim stradaju svi udovi, bez sumnje prema zakonu ljubavi u Hristu, a ako li s ejedan ud proslavlja, sa njim se raduju svi udovi (1.Kor. 12,26). Ko, pak, nije tako raspoložen, očigledno ne voli brata.

Pitanje 176. Koje neprijatelje treba da volimo po zapovesti? I kako da volimo neprijatelje: čineći im dobro ili i samim raspoloženjem? I da li je to moguće?

Odgovor: Neprijatelju je svojstveno da škodi i smišlja zlo. Stoga svako ko drugome čini bilo kakvu štetu može da bude nazvan neprijateljem, a naročito grešnik. Jer, koliko je u njegovoj moći, on na različite načine nanosi štetu i smišlja zlo protiv svakoga ko živi ili se sreće sa njim. Stoga, budući da je čovek sačinjen od duše i tela, mi treba da takve volimo kako po duši (izobličavajući ih, savetujući ih i na svaki način dovodeći do obraćenja), tako i po telu (čineći im dobro prema njihovoj životnoj potrebi). Da se, pak, ljubav sastoji u raspoloženju, svakome je jasno. Samu, pak, mogućnost pokazao je i posvedočio Gospod, objavljujući ljubav Oca i svoju sopstvenu u poslušnosti do smrti (Fil.2,8) neprijatelja radi, a ne radi prijatelja, kao što svedoči apostol, govoreći: Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još dok bejasmo grešnici, Hristos umre za nas (Rim.5,8). On i nas poučava istome, govoreći: Ugledajte se, dakle, na Boga, kao deca voljena. I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio i predao sebe za nas kao prinos i žrtvu Bogu (Ef.5,1‐2). A Blagi i Pravedni ne bi tako nešto naložio da nije ujedno podario i sposobnost. I On je objasnio da nam je takva sposobnost nužno data u samoj prirodi. I zveri po prirodi vole dobročinitelje. Najzad, da li nam prijatelj čini tolika dobročinstva kolika neprijatelji, koji nam donose blaženstvo od Gospoda, koji je rekao: Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima (Mt.5,11‐12)?

Pitanje 177. Kako jaki treba da nose slabosti slabih (Rim. 15,1)?

Odgovor: ʺNositiʺ znači uzeti i izlečiti, po napisanome: On nemoći naše uze i bolesti ponese (Mt.8,17; Is.53,4). Dakle, On ih ne uzima na sebe, leči one koji pate. I ovde treba podrazumevati isti način i načelo pokajanja kojim se, uz staranje jačih leče slabiji.

Pitanje 178. Šta znači: Nosite bremena jedan drugoga (Gal. 6,2)? Postupajući tako, kakav ćemo ʺzakonʺ ispuniti?

Odgovor: [Odgovor] je isti kao kod prethodnog [pitanja]. Jer, greh je teret koji dušu vuče na dno ada. Upravo njega uzimamo jedan drugome i skidamo jedan sa drugoga, dovodeći grešnike do preobraćenja. A reč ʺnositiʺ, umesto reči ʺuzetiʺ uobičajeno koriste i ovdašnji stanovnici, kao što sam često slušao od mnogih. Tako čineći, ispunićemo ʺzakonʺ Hrista, koji je rekao: Nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike na pokajanje (Lk. 5,32). On je nama propisao kao zakon: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga (Mt. 18,15).

Pitanje 179. Kako neko može bez ljubavi zadobiti veru koja gore premešta, kojom razdaje sve imanje siromasima ili kojom telo svoje predaje da se sažeže (1.Kor.13,2‐3)?

Odgovor: [O njima] je Gospod rekao: Oni [sva dela svoja] čine da bi ih ljudi videli (Mt.6,1). I onima koji su govorili: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili (Mt.7,22), Gospod kaže: Ne poznajem vas otkuda ste (Lk.13,27), ne stoga što su lagali, nego zato što su zloupotrebljavali blagodat Božiju prema sopstvenim prohtevima (što je tuđe ljubavi prema Bogu). Ukoliko se toga setimo, bez teškoća ćemo razumeti ono što je rečeno. A nije ni malo neobično da obdarenost Božiju ili dar dobije i nedostojni, budući da Bog, u vreme blagosti i dugotrpeljivosti, svojim suncem obasjava i zle i dobre (Mt.5,45). Često se to događa radi koristi onoga ko prima dar (ne bi li se, postidevši se dobrote Božije, preokrenuo na staranje o ugađanju Njemu), ili radi drugih, kao što je rekao apostol: Jedni, doduše, iz zavisti i svađe propovedaju Hrista, a drugi od dobre volje (Fil.1,15). Tome on nešto kasnije pridodaje: Bilo kako mu drago, pritvorno ili istinski, Hristos se propoveda; i tome se radujem (18).

Pitanje 180. Sa kakvim raspoloženjem i pažnjom treba da slušamo ono što nam se čita za vreme uzimanja hrane?

Odgovor: Sa mnogo većim zadovoljstvom od onoga sa kojim jedemo i pijemo, kako bi se pokazalo da um ne brine o telesnim zadovoljstvima, već se više raduje rečima Gospodnjim, saglasno raspoloženju onoga ko je rekao: [Odluke Gospodnje] su slađe od meda i saća (Ps.18.11).

Pitanje 181. [Dešava se] da su bratstva blizu jedno drugome i da je jedno siromašno, a drugo slabo raspoloženo za opštenje. Kakvo raspoloženje bratstvo koje je siromašno treba da gaji prema bratstvu koje izbegava da pomaže?

Odgovor: Zar će oni koji su ljubavlju Hristovom naučeni da i dušu svoju polažu jedni za druge, biti tvrdice u onome što je neophodno telu, zaboravivši Onoga koji je rekao: Ogladneh, i ne dadoste mi da jedem (Mt.25,42‐43) i ostalo? Međutim, ako se to i dogodi, siromašni treba da imaju dugotrpljenje, ugledajući se na Lazara, u ubeđenju da će utehu dobiti u budućem veku.

Pitanje 182. Po kojim se plodovima može raspoznati onaj ko brata koji greši prekoreva iz sažaljenja?

Odgovor: On se može raspoznati, najpre, po posebnim znacima sažaljenja, prema onome što je rekao apostol: I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi (1.Kor.12,26), i: Ko oslabi, a da i ja ne oslabim (2.Kor.11,29). Osim toga, on se može raspoznati i po jednakoj skrušenosti zbog svakog greha i po jednakoj tuzi i plaču zbog svih koji greše, bilo protiv njega, bilo protiv drugoga. Najzad, može se prepoznati i po tome što, prekorevajući, ne narušava način koji nam predao Gospod.

Pitanje 183. [Dešava se] da se oni koji žive u bratstvu međusobno posvađaju između sebe. Da li je bezbedno sa takvima imati opštenje radi ljubavi?

Odgovor: Gospod je rekao: Daj, Oče, da kao što smo ja i ti jedno, da i oni u nama jedno budu (Jn.17,22). I apostol govori: Jednodušni, jednomisleni (Fil.2,2), a i Dela pripovedaju da u narodu koji poverova beše jedno srce i jedna duša (Dap.4,32). Prema tome, oni koji se svađaju jesu tuđi onome što je rečeno. Ukoliko je razumna, ljubav ispunjava ono što je rečeno: A ko ga ljubi, prekoreva ga za vremena (Prič.13,24). A ukoliko je nerazumna, ona, ma kakva bila, nije pohvalna, budući da je Gospod rekao: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, ncje mene dostojan (Mt. 10,37).

Pitanje 184. Kako će čovek uspeti da, pri poučavanju i prekorevanju, ne samo govori umešno, nego i sačuva potrebno raspoloženje i prema Bogu i prema onome kome govori?

Odgovor: Ukoliko se bude sećao apostola koji kaže: Tako da nas ljudi smatraju kao sluge Hristove i upravitelje tajni Božijih (1.Kor.4,1), on se znanjem neće koristiti vlasno, nego kao

da služi Bogu, starajući se o dušama koje su iskupljene krvlju Hristovom, sa strahom i trepetom pred Bogom, po primeru onoga koji je rekao: Tako govorimo, a ne kao oni koji ugađaju ljudima, nego Bogu koji ispituje srca naša (1.Sol.2,4), i sa raspoloženjem i saučešćem prema onima koji slušaju, ispunjavajući rečeno: Bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu. Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo Jevanđelje Božije nego i duše naše (st. 7‐8).

Pitanje 185. [Dešava se] da se neko raduje videći da su slušaoci dirnuti njegovom besedom. Na osnovu čega će on prepoznati da li se raduje iz dobrog raspoloženja ili iz neke strasti?

Odgovor: Ako se on raduje samo zbog pohvala, očigledno je da ga pokreće strast. Ukoliko se, pak, napre razveseli, primetivši kod onih koji ga hvale shvatanje onoga što su čuli (što pobuđuje na nadu u povinjavanje), a zatim se, posle brižljive procene koristi ili obraduje (pronašavši kod njih dobra dela), ili rastuži (zapazivši da se ničim nisu okoristili), neka zablagodari Bogu zbog toga što se udostojio da bude pokretan bogoljubljem i bratoljubljem, ne tražeći svoju slavu, nego slavu Božiju i nazidavanje braće.

Pitanje 186. Mi smo naučeni da imamo ljubav kojom smo spremni i dušu da položimo za prijatelje. Stoga želimo da saznamo za kakve prijatelje treba to da činimo?

Odgovor: Prirodno je da raspoloženje i način tog podviga mogu biti različiti. Jer, često je radi grešnih potrebno preduzimati jedno, a radi pravednih težiti drugome. Uostalom, ljubav do smrti treba da ukazujemo bez ikakve razlike ‐ i prema pravednima i prema grešnima. Jer, rečeno je: Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još dok bejasmo grešnici, Hristos umre za nas (Rim.5,8). U odnosu, pak, na svetitelje apostol kaže: Bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu. Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo Jevanđelje Božije nego i duše naše, zato što nam bejaste omiljeli (1.Sol.2,7‐8).

Pitanje 187. Da li treba da primamo nešto od svoje rodbine po telu?

Odgovor: Rodbina je obavezna da onima koji prilaze Gospodu preda sve što im sleduje i da ništa ne oduzme, da ne bi bila osuđena za krađu svetinje. Međutim, trošenje onoga što im je pripalo po ličnom nahođenju i za njih same često postaje uzrok prevaznošenja, i za siromašne, koji stupaju u isti život ‐ povod za tugu. Stoga i dolazi do pojave zbog koje apostol okrivljuje Korinćane, rekavši: Sramotite one koji nemaju (1.Kor.11,22). Oni, dakle, treba da donose [darove] onome kome je, kao pouzdanom i sposobnom da razumno upravlja, povereno staranje o pomesnim Crkvama, ugledajući se na one o kojima se u

Delima pripoveda da polagahu pred noge apostolima (Dap.4,35). Upravljanje takvim stvarima nije posao svih, nego onih koji su izabrani posle provere. Stoga neka i ono što oni daju po svom nahođenju raspodeli onaj koji je izabran.

Pitanje 188. Kako da susrećemo naše ranije prijatelje ili rođake prilikom njihove posete?

Odgovor: Onako kako je pokazao i poučio Gospod, kada su ga obavestili: Mati tvoja i braća tvoja stoje napolju, i hoće da te vide (Lk.8,20). Jer, On je onima koji su ga obavestili sa prekorom odgovorio, rekavši: Ko je mati moja, i ko su braća moja? Jer, ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati(Mt.12,48;50).

Pitanje 189. Da li ih, međutim, treba slušati ako počnu da nas nagovaraju da nas odvedu kući?

Odgovor: Ako nas zovu radi poučavanja u veri, neka onaj ko je sposoban, posle provere, bude poslan. A ako li nas zovu radi izvršavanja ljudskih dužnosti, treba čuti šta Gospod kaže onome ko je rekao: Dopusti mi da odem i oprostim se sa domaćima svojim, tj.: Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije (Lk.9,61‐62). I kad je takvom sudu podvrgnut onaj ko je samo nameravao da se ʺoprostiʺ, šta tek da se kaže o onome ko [učini delo]?

Pitanje 190. Da li treba žaliti srodnike po telu, želeći njihovo spasenje?

Odgovor: Onaj ko je rođen od Duha, po reči Gospodnjoj (Jn.Z, 8), i ko je stekao vlast da postane čedo Božije (Jn.1,12), stidi se srodstva po telu, dok svojim priznaje bliske po veri, kao što je posvedočio Gospod, govoreći: Mati moja i braća moja oni su koji slušaju reč Božiju i izvršuju je (Lk.8,21). Takav čovek treba da žali sve koji su se udaljili od Gospoda ‐ i srodnike po telu i sve ostale. Onaj, pak, ko je prema njima nešto pristrasniji, i ko misli da svoju pristrasnost opravda preko apostola, koji kaže: Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike moje po telu (Rim.9,3), neka iz onoga što sledi shvati da apostol ne poštuje telesno srodstvo, nego Izrailj i preimućstva koja mu je dao Bog. Jer, apostol ne poštuje Izrailjce zato što su mu bili srodnici, već srodnike poštuje zato što su bili Izrailjci. Budući da ih je Bog udostojio tako mnogih i velikih preimućstava, budući da je njihovo bilo usinovljenje i slava, njihov zakon i bogosluženje, budući da su imali zavete i obećanja, budući da su njihovi bili oci, budući da je od njih i Hristos po telu (st. 4‐5), on visoko ceni i njihovo spasenje, ne obazirući se na srodstvo, nego na Očovečenje Gospoda radi njih, i na Njegovu reč: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva (Mt. 15,24).

Pitanje 191. Ko je krotki (Mt.5,5)?

Odgovor: Onaj ko ne menja mišljenje o onome što je neophodno za bogougađanje.

Pitanje 191. Šta znači ʺžalost po Boguʺ, a šta ʺžalost ovoga svetaʺ (2.Kor.7,10)?

Odgovor: ʺŽalost po Boguʺ postoji tamo gde je čovek tužan zbog toga što je zanemarena zapovest Božija, kao što je napisano: Obuzima me žalost zbog grešnika koji ostavljaju zakon tvoj (Ps.118,53). ʺŽalost ovoga svetaʺ, pak, čini da se čovek rastuži radi nečeg ljudskog i cenjenog u svetu.

Pitanje 193. Kakva je ʺradost u Gospoduʺ (Fil.Z,1)? I posle kojih dela treba da se radujemo?

Odgovor: Radovanje zbog onoga što se čini po zapovesti Gospodnjoj u slavu Božiju jeste radost u Gospodu. Stoga, kada izvršavamo zapovesti Gospodnje, ili nešto podnosimo zbog imena Gospodnjeg, treba da se radujemo i da se radujemo međusobno.

Pitanje 194. Kakvim plačem treba da plačemo da bismo se udostojili blaženstva (Mt.5,4)?

Odgovor: Ovo pitanje je sadržano u pitanju o žalosti ʺpo Boguʺ. Takav plač imamo kada plačemo zbog grehova ili zbog uvrede Boga (budući da čovek prestupanjem zakona vređa Boga ‐ Rim.2,23), ili zbog opasnog položaja onih koji prebivaju u grehu (s obzirom da je rečeno: Poginuće duša koja zgreši ‐ Jez.18,4), čime se ugledamo na onoga koji je rekao: Plakah za mnogima koji su pre grešili (2.Kor.12,21).

Pitanje 195. Kada čovek sve čini u slavu Božiju?

Odgovor: Kada sve čini radi Boga, po zapovesti Božijoj i kada se ni u čemu ne obazire na hvale ljudske, nego se u svemu seća Gospoda koji je rekao: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,16).

Pitanje 196. Kako da čovek jede i pije u slavu Božiju?

Odgovor: On će to činiti kada se bude sećao Dobročinitelja i kada mu i duševno raspoloženje i telesni položaj budu svedočili da ne obeduje bezbrižno, nego kao da ga Bog posmatra, te kada mu svrha uzimanja hrane ne bude bila uživanje (kao kod sluge stomaka), nego spremnost za dela koja se izvršavaju po zapovesti Hristovoj (kao kod delatelja Božijeg).

Pitanje 197. Kako desnica uspeva da je ne zna levica?

Odgovor: Um koji se nerasejano i sa usiljenom željom da ugodi Bogu podvizava po pravilu, koristi sva sredstva da ne skrene od onog što je obavezno. Tada on ne misli ni na šta drugo i ni na kakav drugi ud, osim na onaj koji mu služi za svrhu koja je zamišljena, kao što zanatlija u svakom poslu usredsređuje misao samo na oruđe koje mu je korisno.

Pitanje 198. Šta je smirenoumlje i kako da ga steknemo?

Odgovor: Po određenju apostola, smirenoumlje se sastoji u tome da sve smatramo većim od sebe (Rim.12,10). Ono se zadobija ukoliko se čovek, najpre, seća zapovesti Gospoda koji govori: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11,29), kao što Gospod u mnogo slučajeva i na mnogo načina pokazuje i poučava, te ukoliko veruje Njegovom obećanju: Koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.14,11). On u svakom delu i neprekidno treba da se stara oko upražnjavanja u smirenoumlju i da se obučava u njemu. Na taj način, uz neprestanu obuku, on će konačno biti sposoban da stekne naviku u smirenoumlju, kao što se obično događa i kod zanata. Isti način se koristi za zadobijanje i svake vrline koja se zahteva po zapovesti Gospoda našega Isusa Hrista.

Pitanje 199. Kako je moguće u sebi probuditi revnost za vršenje zapovesti Gospodnjih, koja se ni na opasnosti ne obazire?

Odgovor: Ona se budi, najpre, tako što se sećamo da je sam Gospod nas radi bio poslušan Ocu i to do smrti (Fil.2,8); zatim, tako što shvatamo silu zapovesti, tj. da je ona, kao što je napisano, život večni (Jn.12,50); i najzad, tako što verujemo Gospodu koji je rekao: Jer, ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je, a ko izgubi dušu svoju mene radi i Jevanđelja onaj će je sačuvati (Mr.8,35).

Pitanje 200. Kako oni koji su ranije počeli da se trude na delu Božijem mogu biti korisni za novopridošle?

Odgovor: Ako su snažnoga tela, oni će donositi korist primerom marljivog staranja, predstavljajući uzor svakog dobrog dela, a ako su slabi ‐ duševnim stanjem zbog koga se i na licu, i u svakom pokretu odražava čvrsto uverenje u nadgledanje Božije (nad svim) i u svudaprisustvo Gospodnje, a takođe i osobinama ljubavi, koje nabroja apostol: Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što je nepristojno, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje (1.Kor.13,4‐8). Jer, sve se to može ispuniti i slabim telom.

Pitanje 201. Kako postići nerasejanu molitvu?

Odgovor: Ona će se postići preko nepobitnog uverenja da nam je Bog pred očima. Onaj koji pred sobom vidi načelnika ili nastojatelja i razgovara sa njim, ne okreće svoj pogled. Utoliko pre će onaj ko se moli Bogu svoj um držati neodvojivim od Onoga ko ispituje srca i unutrašnjosti, ispunjavajući napisano: Podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim.2,8).

Pitanje 202. Da li je moguće postići usredsređenost u svemu i u svako doba? I kako se to postiže?

Odgovor: Da je to postignuće moguće, pokazuje onaj ko je rekao: Oči su mi svagda upravljene ka Gospodu (Ps.24,15), i: Svagda pred sobom vidim Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem (Ps,15,8). Kako je, pak, to moguće, rečeno je ranije. Duši, naime, ne treba ostavljati vremena u kome bi bila bez razmišljanja o Bogu i Božijim delima i darovima, a isto tako bez ispovedanja i zahvalnosti na svemu.

Pitanje 203. Da li se istom merom ocenjuje svako delo koje se vrši po zapovesti Gospodnjoj, ili jedan dobija više, a drugi manje?

Odgovor: Da ne važi ista mera za svako delo, nego se jednome i poverava i prepušta više, a drugome manje, vidi se iz reči Gospoda, koji na jednom mestu kaže: A posijano na dobroj zemlji, to je koji sluša reč i razume, koji, dakle, i rod rađa, i donosi jedan po sto, a jedan po šezdeset, a jedan po trideset (Mt.13, 23). Isto se odnosi i na one koji su dobili ʺkese srebraʺ (Lk.19, 13). Na drugom mestu [On dodaje]: I jednome dade pet talanata, a drugome dva, a trećemu jedan (Mt.25,15).

Pitanje 204. Kako se čovek udostojava da postane pričesnik Svetog Duha?

Odgovor: Gospod naš Isus Hristos nas je to naučio, rekavši: Ako me ljubite, zapovesti moje držite, i ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja da prebiva s vama vavek, Duha Istine, koga svet ne može primiti (Jn.14,15‐17). Stoga, sve dok ne budemo držali sve zapovesti Gospodnje i sve dok Gospod o nama ne posvedoči: Niste od sveta ovoga (Jn.15,19), mi ne treba da očekujmo da se udostojimo Duha Svetoga.

Pitanje 205. Ko su ʺsiromašni duhomʺ (Mt.5,3)?

Odgovor: Gospod na jednom mestu kaže: Reči koje vam ja govorim duh su i život su (Jn.6,63), a na drugom: Duh Sveti će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što vam rekoh (Jn.14,26). Jer, rečeno je: On neće govoriti od sebe (Jn.16,13). Stoga su siromašni duhom oni koji su osiromašili jedino zbog učenja Gospoda, koji je rekao: Idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt.19,21; Lk.18,22). Blaženstvu, pak, nije tuđ ni onaj ko, slično Lazaru, siromaštvo, koje ga je snašlo na bilo koji način, prihvati po volji Božijoj.

Pitanje 206. Gospod zapoveda da se ne brinemo o tome šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti (Mt.6, 31). Dokle seže ova zapovest i kako se ispunjava?

Odgovor: Ova zapovest, kao i svaka uostalom, prostire se sve do smrti, budući da je i Gospod bio poslušan i to do smrti (Fil.2,8). Ona se, pak, ispunjava uzdanjem u Boga. Jer, zabranivši brigu, Gospod dopunjuje obećanje, govoreći: A zna i Otac vaš šta vam treba pre nego što zatražite od Njega (Mt.6,32). Takav je bio i apostol, koji kaže: Osudu na smrt doživesmo, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga koji podiže mrtve (2.Kor,1,9). On je, naime, po duševnoj odlučnosti i spremnosti svakodnevno umirao, premda ga je blagonaklonost Božija čuvala. Stoga je on smelo govorio: Kao oni koji umiru, a evo živimo (st. 6,9). Takvoj odlučnosti doprinosi plamena revnost i neutoljiva žudnja za zapovestima Gospodnjim. Onaj ko poseduje takvu želju nema kada da se rasejava staranjem o telesnim potrebama.

Pitanje 207. Zar nije suvišno raditi, budući da ne treba brinuti o neophodnom za život i da postoji druga zapovest Gospodnja, koja kaže: Trudite se ne za jelo koje prolazi (Jn.6,27)?

Odgovor: Sam Gospod je i na tom i na drugom mestu objasnio svoju zapovest. Zabranivši da se ište ono što je neophodno za život, rekavši: Ne tražite šta ćete jesti, ili šta ćete piti, jer sve ovo neznabošci sveta ištu, On je tamo dodao zapovest: Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu (Mt.6, 25; 32‐33). Kako, pak, treba da ga ištemo, On je otkrio preko onih koji su ga dostojni. Zabranivši, pak, da se trudimo za jelo koje prolazi, On je ovde poučio da se

trudimo za jelo koje ostaje za život večni. Kakvo je to, opet, jelo, On je sam objavio na drugom mestu, rekavši: Jelo je moje da vršim volju Oca koji me je poslao (Jn.4,34). Ukoliko se, pak, volja Božija sastoji u tome da se gladni nahrani, žedni napoji, nagi odene i ostalo, potpuno je neophodno da se ugledamo na apostola, koji kaže: Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima (Dap.20,35), i povinovati se njegovom učenju: Nego bolje neka se čovek trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). Gospod nam je, dakle, tako predao u Jevanđelju i preko apostola. Stoga je očigledno da je truditi se ili raditi sebe radi apsolutno zabranjeno, dok je truditi se i raditi zbog potreba bližnjega, po zapovesti Gospodnjoj, neophodno utoliko više ukoliko Gospod staranje za onoga ko se Njemu posvetio prima kao staranje o samom sebi i ukoliko za njega obećava Carstvo nebesko.

Pitanje 208. Da li je uopšte dobro upražnjavati ćutanje?

Odgovor: Dobro od ćutanja se procenjuje prema vremenu i prema osobi, kao što nas poučava bogonadahnuto Pismo. Prema vremenu se procenjuje kada se, na primer, kaže: Stoga će razboriti ćutati u to vreme, jer je zlo (Am.5,13), i još: Obuzdavaću usta svoja, dok je bezbožnik preda mnom (Ps.38,2). Prema osobi, pak, ono se procenjuje kada, na primer, apostol piše: Ako li se otkrije drugome koji sedi, prvi neka ućuti (1.Kor.14,30), i još: Žene vaše u Crkvama da ćute (st. 34). Ponekad je, pak, neuzdržljivima u govoru i nesposobnim da poštuju pravilo: Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno (Ef.4,29), neophodno potpuno ćutanje, sve dok se ne izleče od svoje slabosti ‐ brzopletosti u govoru, i ne budu u stanju da na vreme prepoznaju kada, šta i kako treba govoriti kako bi se, kao što je napisano, donela blagodat onima koji slušaju (Ef.4,29).

Pitanje 209. Kako možemo steći strah od sudova Božijih?

Odgovor: Očekivanje svega što je opasno prirodno rađa strah. Tako se plašimo i zveri i knezova, očekujući da od njih doživimo nešto loše. Prema tome, onaj ko poveruje da su Gospodnje opomene istinite i da će ih iskusiti na najužasniji i najbolniji način, steći će strah od sudova Božijih.

Pitanje 210. Šta označava ʺpristojno odeloʺ, koje pominje apostol (1.Tim.2,9)?

Odgovor: Ono označava upotrebu odeće koja pristoji pravoj svrsi, prilagođenoj zahtevima vremena, mesta, osobe i potrebe. Jer, razum ne dopušta isto odelo za vreme zime i za

vreme leta, i jednaku odeću za onoga koji radi i onoga koji se odmara, za onoga koji služi i za onoga koji je služen, za ratnika i prostoga čoveka, ili za muškarca i za ženu.

Pitanje 211. Koja je mera ljubavi prema Bogu?

Odgovor: Ta mera se sastoji u neprestanom naprezanju duše (koje prevazilazi njene snage) da ispuni volju Božiju, u cilju i sa željom slave Božije.

Pitanje 212. Kako se stiče ljubav prema Bogu?

Odgovor: Ona se stiče ukoliko se savesno i sa blagodarnošću odnosimo prema Božijim dobročinstvima. Slično primećujemo i kod beslovesnih [životinja]. Jer, mi vidimo da psi vole samo onoga ko im daje hleba. To saznajemo i iz onoga što je prekorno rečeno kod proroka Isaije: Sinove rodih i podigoh, ali se odvrgoše od mene. Vo poznaje gospodara svoga i magarac jasle gospodara svoga, a Izrailj me ne pozna, i narod me ne razumede (Is.1,2‐3). Kod vola i magarca se od dobročinstva onog ko ih hrani sama od sebe rađa ljubav. Zar se i u nama neće roditi ljubav prema Bogu, ukoliko sa dobrim osećanjem i zahvalnošću prihvatamo dobročinstva? Jer, u zdravoj duši se po prirodi i bez poučavanja rađa slično raspoloženje zbog tako velikih dobročinstava Božijih.

Pitanje 213. Koji su znaci ljubavi prema Bogu?

Odgovor: Sam Gospod nas je tome poučio, rekavši: Ako me ljubite, zapovesti moje držite (Jn.14,15).

Pitanje 214. Po čemu se međusobno razlikuju milostivost i blagost?

Odgovor: David je na jednom mestu rekao: Milostiv je Gospod prema svima (Ps.144,9), i: Milostiv je čovek koji pokazuje samilost i daje na zajam (Ps.111,5). Na drugom mestu je, pak, rekao: Postupi blago Gospode, prema blagima (Ps. 124,4), i Jeremija kaže: Blag je Gospod onima koji ga čekaju (Pl.Jer.3,25). Stoga mi se čini da je milostivost opštija u smislu što čini dobročinstvo svakome ko ima potrebu, dok je blagost ograničenija i u dobročinstvima se drži zakona pravde.

Pitanje 215. Ko je mirotvorac koga Gospod ublažava (Mt. 5,9)?

Odgovor: On je saradnik Gospodnji, po reči apostola, koji kaže: Umesto Hrista, dakle, molimo, kao da Bog poziva kroz nas: Molimo u ime Hristovo ‐ pomirite se sa Bogom (2.Kor.5,20), i još: Opravdavši se, dakle, verom, imamo mir u Bogu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista (Rim.5,1). Jer, mir drugačijih svojstava Gospod odbacuje, govoreći: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje (Jn. 14,27).

Pitanje 216. U čemu treba da se obratimo i postanemo kao deca (Mt.18,3)?

Odgovor: Tome nas poučava isto mesto iz Jevanđelja, objašnjavajući zbog čega je to rečeno. Zapravo, radi se o tome da ne treba tražiti prvenstvo, nego znati ravnočasnost prirode i voleti ga u odnosu prema onima koji su, kako može izgledati, po nečemu niži. Jer, takva su u međusobnim odnosima i deca, koja još nisu navikla na iskvarenost onih koji sa njima opšte.

Pitanje 217. Kako da primimo Carstvo Božije ʺkao deteʺ (Mt.18,5)?

Odgovor: Tako što ćemo u odnosu prema učenju Gospodnjem biti kao ʺdeteʺ koje ne protivreči i ne opravdava se pred učiteljima, nego verno i poslušno prihvata pouke.

Pitanje 218. Kakvo razumevanje treba da za sebe tražimo od Boga i kako ga se možemo udostojiti?

Odgovor: O tome razumevanju saznajemo od samog Boga preko proroka, koji kaže: Neka se mudri ne hvali svojom mudrošću, ni jaki svojom snagom, ni bogati svojim bogatstvom. Nego ko se hvali, neka se hvali time što razume i poznaje Gospoda (Jer.9,23‐24). I apostol kaže: Nego shvatite šta je volja Gospodnja (Ef.5,17). Tog razumevanja se možemo udostojiti ukoliko ispunimo ono što je napisano: Počinite i poznajte da sam ja Bog (Ps.45,11), i ako poverujemo da je istinita svaka reč Božija. Jer, rečeno je: Ako ne verujete, nećete ni razumeti (Is.7,9).

Pitanje 219. [Dešava se] da nam neko učini dobročinstvo. Kako ćemo ujedno i Gospodu odati dužnu čistu i celovitu blagodarnost i dobročinitelju razumno pokazati zahvalnost, ni malo ne umanjujući, niti prelazeći meru?

Odgovor: To ćemo učini ukoliko budemo tvrdo verovali da je Bog načelnik i savršitelj svakog dobra, a onaj ko nam je učinio ‐ sluga Božijeg dobročinstva.

Pitanje 220. Da li treba svakome ko poželi dozvoliti susret sa sestrama? Ili, ko, kada i kako treba da se viđa sa sestrama?

Odgovor: O tome je govoreno u Opširnim pravilima, tj. da se čak ni muškarci ne mogu jednostavno susretati po svojoj volji i slučajno. To može samo onaj ko se, posle provere, pokaže sposoban da pruži korist i da sam stekne korist. Onaj, pak, ko se seća Gospoda koji je rekao: Za svaku praznu reč koju reknu ljudi će dati odgovor u dan Suda (Mt.12,36), plašiće se suda za svako delo i poslušaće apostola koji kaže: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31), i na drugom mestu: Sve neka bude na izgrađivanje (14,26). On sebi neće dozvoliti da učini bilo šta isprazno ili beskorisno. U vezi, pak, sa tim ko, kako i kada treba da ima susret, treba voditi računa o vremenu, mestu i osobi kako se ne bi pojavilo nikakvo ružno podozrenje, već svi bili sačuvani od sablazni i susret poslužio za izgrađivanje vere. Ni Pismo ne dozvoljava susrete nasamo, budući da je rečeno: Bolje je dvojici, nego jednome. I ujedno, dvojica su pouzdanija. Teško, pak, jednome, jer ako padne, nema ko da ga podigne(Prop.4,9‐10).

Pitanje 221. Gospod nas uči da se molimo da ne padnemo u iskušenje (Lk.22,40). Da li treba da se molimo da ne padamo ni u telesnu patnju? I kako treba da je podnosi onaj ko upadne u nju?

Odgovor: Gospod nije razlikovao osobinu iskušenja, nego je uopšte zapovedio: Molite se da ne padnete u iskušenje. Onaj ko dospe u iskušenje treba da moli od Gospoda da sa iskušenjem učini kraj, kako bi mogao podneti (1.Kor.10,13), i da bi se na njemu ispunilo: Ali ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.24,13).

Pitanje 222. Ko je ʺsuparnikʺ svakome od nas i kako da se mirimo sa njim (Mt.5,25)?

Odgovor: Ovde Gospod naziva suparnikom u pravom smislu onoga ko namerava da oduzme nešto od onog što nam pripada. A sa njim ćemo se pomiriti ukoliko sačuvamo zapovest Gospoda, koji je rekao: I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu (Mt.5,40). Tako treba postupati i u svakoj stvari.

Pitanje 223. Gospod je rekao: A ti kada postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij: da te ne vide ljudi gde postiš (Mt.6, 17‐18). Šta, pak, da radi onaj ko želi da posti iz nekakvog razloga koji je ugodan Bogu (što su i svetitelji često činili), ali ga ljudi, i protiv njegove volje vide?

Odgovor: Ova zapovest se tiče onih koji nastoje da izvršavaju zapovest Božiju da bi ih ljudi videli i da bi zadovoljili strast čovekougađanja, Jer, Gospod je sam objavio da se

[ispunjavanje] zapovesti u slavu Božiju po prirodi ne može sakriti od onih koji vole Boga: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji, niti se užiže svetiljka i meće pod sud, i ostalo (Mt.5,14‐15).

Pitanje 224. Događa li se i sada da neki rade od prvoga časa, a drugi od jedanaestoga (Mt.20,1‐16)? I na koga se to zapravo odnosi?

Odgovor: To svima može da bude vrlo jasno iz onoga što se pripoveda u bogonadahnutom Pismu. Mnogi su, po svedočenju apostola, iz detinjstva izučili Sveštene spise (2.Tim.Z,15), a mnogi su, poput Kornilija (Dap.10), ispravno iskoristili prirodne podsticaje. Međutim, zbog nedostatka učitelja sporo se postiže savršenstvo u poznanju. Jer, rečeno je: Kako li će poverovati, ako ne čuju (Rim.10,14). Stoga će Gospod onima koji se, poput Kornilija, ne bave ničim lošim, nego žele savršenstvo i iskreno pokazuju vrline (koje su u stanju da izvrše i koje poznaju), darovati isto što i Korniliju, ne uzimajući im za zlo prethodno vreme nedelatnosti (budući da, kao što sam rekao, za nju nisu bili krivi), i zadovoljavajući se željom koja se pojavila u kasnijoj revnosti i delima koja su do kraja brižljivo obavili.

Pitanje 225. Gospod je rekao: Jer, gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt.18,20). Kako se mi možemo toga udostojiti?

Odgovor: Oni koji se okupljaju u nečije ime, bez sumnje, treba da znaju nameru onoga ko ih je okupio i da se spreme u skladu sa time, kako bi obreli blagodat da mu ugode, i kako ne bi bili optuženi za zlonamernost ili nemarnost. Oni koje je neko pozove na žetvu čine pripreme koje su saobrazne nameravanom poslu, a oni koje je neko pozvao sa ciljem da zida kuću čine pripreme za gradnju kuće. Tako i mi, koje je Gospod pozvao, treba da se sećamo onoga što kaže apostol: Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani, sa svakom smirenošću i krotošću, sa dugotrpljenjem, podnoseći jedan drugoga u ljubavi, starajući se da čuvate jedinstvo Duha svezom mira. Jedno telo, jedan Duh, kao što ste i pozvani u jednu nadu zvanja svoga (Ef.4,1‐4). To nam još jasnije predstavlja Gospod, u jednom obećanju rekavši sve: Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14,23). Prema tome, kao što se u njega nastanjuju zbog ispunjavanja zapovesti, tako i Gospod prebiva među dvojicom, ili trojicom, ukoliko se upravljaju prema Njegovoj volji. A oni koji se okupljaju nedostojno ʺzvanjaʺ i protiv volje Gospodnje, čuće: A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete što govorim (Lk.6,46), pa makar se i činilo da su se okupili zajedno u Njegovo ime.

Pitanje 226. Apostol kaže: Kad nas grde, blagosiljamo, kad hule na nas, molimo (1.Kor.4,12‐13). Kako treba da blagosilja onaj koga grde, ili šta da moli onaj na koga hule?

Odgovor: Čini mi se da nas apostol ovde svojim primerom poučava da sačuvamo nezlobivost prema svima i da onima koji prema nama postupaju zlo uzvraćamo dobrom. I tako treba postupati ne samo u pogledu onoga koji grdi, nego i u pogledu svakoga ko postupa zlo, da bi se ispunilo ono što je rečeno: Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrom (Rim.12,21). Reč, pak, ʺmolitiʺ Pismo ne upotrebljava u njenom uobičajenom značenju, nego u smislu dovođenja srca do potpunog uverenja u istinu, kao na sledećem mestu: Tešite narod moj, govori Bog (Is.40,1). I alostol kaže: Jer, žarko želim da vas vidim, da vam predam neki duhovni dar za vaše utvrđenje. To jest, da se tu sa vama utešim zajedničkom verom, i vašom i mojom (Rim. 1,11‐12). I na drugom mestu [on kaže]: Ali Bog koji teši ponižene, uteši nas dolaskom Titovim (2.Kor.7,6).

Pitanje 227. Da li [čovek] treba i drugima da saopštava ono što misli, ili da u sebi skriva ono što je, po nepobitnom uverenju, ugodno Bogu?

Odgovor: Pamteći Božiju osudu, izrečenu kroz proroka: Teško onima koji misle da su mudri, i koji su sami sebi razumni (Is.5,21), i ono što je rečeno kod apostola: Jer, žarko želim da vas vidim, da vam predam neki duhovni dar za vaše utvrđenje. To jest, da se tu sa vama utešim zajedničkom verom, i vašom i mojom (Rim.1,11‐12), smatram da je nužno da svoje misli saopštavamo onima koji su jednodušni sa nama i koji su dokazali svoju veru i razboritost, kako bi se ono što je pogrešno ispravilo, ili ono što je ispravno potvrdilo, te kako bismo izbegli navedenu osudu onih koji su mudri ʺsami sebiʺ.

Pitanje 228. Da li treba u svakom delu da saznajemo volju onih koji se sablažnjavaju, ili postoje i stvari u odnosu na koje se ne treba pretvarati, pa makar se neki i sablažnjavali?

Odgovor: Razliku u tome smo, kao odgovor na pitanje, jasno pokazali na odgovarajućem mestu. Koliko smo mogli, mi smo o tome rekli detaljno.

Pitanje 229. Da li treba nedozvoljene postupke bez ikakvog stida otkrivati svima, ili samo nekima. I kome, zapravo?

Odgovor: Otkrivanje grehova podleže istom zakonu kao i objavljivanje telesnih slabosti. Slabosti tela ljudi ne pokazuju svima i ne prvome koga sretnu, nego samo onima koji su vešti da ih izleče. Tako i otkrivanje grehova treba da bude pred onima koji su sposobni da

ih izleče, kao što je napisano: ʺVi jaki, slabosti slabih nositeʺ (up. Rim.15,1), tj. otklanjajte ih svojom brigom.

Pitanje 230. Šta je ʺslužbaʺ, a šta ʺslovesno služenjeʺ (Rim.12,1)?

Odgovor: Služba je, kako mi se čini, napregnuto, postojano i nerasejano staranje o onome kome služiš. Razliku, pak, između slovesnog i beslovesnog služenja pokazuje apostol, govoreći na jednom mestu: Znate da kad bejaste neznabošci idoste bezglasnim idolima, kako vas odvođahu (1.Kor.12,2), i na drugom mestu: Dajte telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje slovesno služenje (Rim.12,1). Jer, onaj koga vode ne vrši slovesnu službu, budući da ga ne pokreće sopstvena težnja i volja, kojom rukovodi razum, nego onaj koji ima vlast da ga vodi: on ide kuda ga vode, a ne kuda sam želi. Onaj, pak, ko po zdravom razumu i plemenitoj volji sa velikom brižnošću uvek i u svemu ima u vidu i čini ono što je ugodno Bogu, ispunjava zapovest o slovesnom služenju, poput onoga koji je rekao: Reč je tvoja svetilnik nozi mojoj, i videlo stazi mojoj (Ps. 118,105), i još: Savet moj su odluke tvoje (st. 24).

Pitanje 231. [Dešava se] da brat, a ponekad i jerej, prema meni postupa zlo, i mrzi me. Da li treba i u odnosu na njega da ispunim zapovest o neprijateljima?

Odgovor: Gospod u zapovestima o neprijateljima nije dao uputstva koja se odnose na razliku neprijatelja ili neprijateljstva, već je, nasuprot tome, odredio da je isti greh teži ukoliko je čin veći, rekavši: Zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš (Mt.7,3) Zbog toga su u pogledu takvih ljudi i onih koji se uvažavaju kao znatniji posebno neophodni marljivost i obazrivost, kako bismo se i o njima sa odgovarajućom strpljivošću dolično starali (bilo putem poučavanja, bilo putem izobličavanja), i same sebe sačuvali bez krivice, postupajući sa njima i u svemu ostalom po zapovesti Gospodnjoj.

Pitanje 232. Da li postupa u skladu sa zapovešću Gospodnjom onaj ko iz dugotrpeljivosti i nezlobivosti nikome ne želi da saopšti o uvredi koja mu je učinjena, već reši da sud prepusti Bogu?

Odgovor: Gospod je na jednom mestu rekao: Praštajte ako šta imate protiv koga (Mr.11,25), i na drugom mestu: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,15‐17). Stoga treba pokazati plod trpljenja, sa istinskim raspoloženjem upućujući Bogu molitvu za onoga ko vređa i govoriti: Gospode, ne uračunaj mu greh (Dap.7,60). Jer, ukoliko se gnevimo na brata svoga, sami ćemo potpasti pod sud.

Osim toga, onoga ko vređa treba posavetovati i prekoriti, kako bi se i on spasao od gneva koji dolazi na sinove protivljenja (Ef.5,6; Kol.3,6). Ukoliko, pak, bude nemaran i pod izgovorom svog dugotrpljenja prećuti, on će učiniti dvostruki greh: s jedne strane će sam prekršiti zapovest, koja kaže: Prekori bližnjega svoga i nećeš pretrpeti greha zbog njega (Lev. 19,17), i ćutanjem postati saučesnik onoga koji greši, a sa druge strane će ostaviti da u zlu propadne čovek, koga bi kroz karanje, možda, pridobio, kao što i Gospod zapoveda (Mt.18,15).

Pitanje 233. Zar se neće spasti onaj kome nedostaje neki od podviga?

Odgovor: I u Starom i u Novom Zavetu mnoga mesta nam mogu poslužiti kao zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje. Ipak, čini mi se da je za vernoga dovoljna i jedna osuda Petra. Njega je zbog mnogih i velikih uspeha Gospod udostojio tolikih blaženstava i pohvala. Međutim, kada se pokazao neposlušan samo u jednom, i pri tome ne iz lenjosti ili zbog nemarnosti, nego iz strahopoštovanja i uvažavanja prema Gospodu, on je čuo: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom (Jn.13,8).

Pitanje 234. Kako čovek objavljuje smrt Gospodnju (1.Kor. 11,26)?

Odgovor: Gospod nas je tome naučio, rekavši: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj (Mt.16,24). I apostol je, ispovedajući se, rekao: Meni se razape svet i ja svetu (Gal.6,14). Na to smo se mi ranije zavetovali na samom krštenju. Jer, on kaže: Svi koji se krstismo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu se krstismo (Rim.6,3). Tumačeći, pak, šta znači krstiti se u smrt Gospodnju, on dodaje: Naš stari čovek se razape sa Njime, da bi se uništilo telo grehovno, da više ne robujemo grehu (st. 6). Očistivši se od svake vezanosti za život, mi treba da postanemo dostojni svedočenja istog apostola, koji kaže: Jer, umreste i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu (Kol.3,3). Na osnovu toga ćemo se usuditi da odvažno kažemo: Dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema ništa (Jn.14,30).

Pitanje 235. Da li je korisno mnogo proučavati Pismo?

Odgovor: Ljudi se mogu podeliti u dve vrste: jednima je povereno starešinstvo, a drugima je, na osnovu različite obdarenosti, određeno potčinjavanje i poslušnost. Stoga smatram da onaj ko je zadužen za starešinstvo i brigu o mnogima treba da zna i proučava dužnosti svih, kako bi sve poučavao volji Božijoj, pokazujući svakome njegove obaveze. Ostali, pak, sećajući se apostola koji kaže: Neka ne misli niko o sebi više nego što valja misliti, nego neka misli smirenoumno, svako po meri vere kako mu je Bog udelio (Rim.12,3), treba marljivo da izučavaju i ispunjavaju svoje dužnosti, izbegavajući znatiželju prema ostalome, kako bi se

učinili dostojnima da od Gospoda čuju reči: Dobro, slugo dobri, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti (Mt.25,21).

Pitanje 236. Kako oni koji su udostojeni da nauče četiri Jevanđelja treba da prihvate blagodat?

Odgovor: Gospod je rekao: A od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti (Lk.12,48). Stoga oni treba više od drugih da se boje i trude, kao što uči apostol, govoreći: A sarađujući s Njim, molimo vas da ne primite uzalud blagodat Božiju (2.Kor.6,1). To se postiže ukoliko verujemo Gospodu, koji kaže: Kad ovo znate, blaženi ste ako to tvorite (Jn.13,17).

Pitanje 237. Koja duša se usmerava po volji Božijoj?

Odgovor: Po volji Božijoj se usmerava duša koja je prihvatila poziv Gospodnji: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16,24). Jer, onaj ko najpre ne ispuni zapovest o samoodricanju i uzimanju krsta, kasnije će sam u sebi naći mnogo prepreka u hođenju za Hristom.

Pitanje 238. Da li je moguće neprestano pevati, ili čitati Reč Božiju, ili razmišljati o njoj, tako da ne ostane vremena za nečiste telesne potrebe koje poneke susreću?

Odgovor: U vezi sa tim apostol daje pravilo, rekavši: A sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40). Stoga se treba više starati o blagoobraznosti i doličnosti u odnosu na vreme i mesto.

Pitanje 239. Koja je riznica ʺdobraʺ, a koja ʺzlaʺ?

Odgovor: Umudrenost u svakoj vrlini po Hristu, koja služi na slavu Božiju, jeste dobra riznica, a poročna domišljatost o onome što je zabranjeno Gospodom, jeste zla riznica. Iz tih riznica, prema iskazu Gospoda, svako u delima i rečima svojim iznosi ʺzloʺ ili ʺdobroʺ (Mt.12,35).

Pitanje 240. Zašto je rečeno: Široka su vrata i širok put što vode u propast (Mt.7,13)?

Odgovor: Po velikom čovekoljublju, Gospod je radi objašnjenja učenja istine koristio reči i nazive predmeta koji su nam poznati. Skretanje sa pravog puta koji se proteže zemljom

upućuje na širi prostor. Tako i onaj ko izbegava put koji vodi u Carstvo nebesko, govori On, stupa na širok prostor prelesti. Reči, pak, ʺprostranʺ i ʺširokʺ su, po mom mišljenju, istoznačne, budući da se široko i kod onih koji su upoznati sa spoljašnjom učenošću naziva prostranim. Stoga je polje, tj. mesto prelesti prostrano, a njegov kraj je ‐ propast.

Pitanje 241. Zbog čega su ʺuskaʺ vrata i ʺtesanʺ put koji vodi ʺu životʺ i kako da čovek stupa njima (Mt.7,14)?

Odgovor: Ni ovde usko i tesno ne označavaju nešto različito. Reč ʺtesanʺ označava viši nivo uskosti, pri čemu je put tako uzak da onaj koji ide treba da se stegne, tj. da se stisne sa obe strane, budući da je opasno svako skretanje i na levu i na desnu stranu, kao na mostu sa koga je, ma na koju stranu se okrenuo, spremna da te primi reka koja teče ispod. Stoga David kaže: Na stazu mi postaviše sablazni (Ps.139,6). Zbog toga, onaj ko je namerio da uđe u život uskim i tesnim Dutem, mora da se čuva svakog skretanja i uklanjanja od zapovesti Gospodnjih, ispunjavajući ono što je napisano: Ne skreći... ni na desno ni na levo (Pon. Zak.17,11).

Pitanje 242. Šta znače reči: U bratoljublju budite jedni prema drugima nežni (Rim.12,10)?

Odgovor: Nežnom ljubavlju može se nazvati viši nivo prijateljstva, koji se sastoji u plamenom raspoloženju i težnji onoga ko voli prema voljenom. Prema tome, da bratoljublje ne bi bilo spoljašnje, nego unutarnje i plameno, rečeno je: U bratoljublju budite jedni prema drugima nežni.

Pitanje 243. Šta zahteva apostol, govoreći: Gnevite se ali ne grešite; sunce da ne zađe u gnevu vašemu, budući da na drugom mestu kaže: Svaka gorčina i gnev i ljutina neka su daleko od vas (Ef.4,26; 31).

Odgovor: Mielim da apostol ovde govori o podražavanju Gospodu. Naime, rekavši u Jevanđelju: Kako je kazano starima, Gospod odmah dodaje: A ja vam kažem (Mt.5,21; 22). Tako je i apostol najpre pomenuo drevnu izreku, koja je izrečena onima koji su tada živeli: Gnevite se ali ne grešite (Ps.4,5), da bi odmah dodao ono što priliči nama, rekavši: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika neka su daleko od vas.

Pitanje 244. Šta znači: Podajte mesto gnevu (Rim.12,19)?

Odgovor: To znači isto što i: Ne protivite se zlu, kao što je napisano, ili: Onome koji vas udari po desnom obrazu okrenite i drugi (Mt.5,39‐41), ili, pak: A kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi (Mt.10,23).

Pitanje 245. Ko je mudar kao zmija i bezazlen kao golub (Mt.10,16)?

Odgovor: Mudar je kao zmija onaj ko promišljeno izlaže učenje, razumevajući kako da uspešno dovede slušaoce do potčinjavanja. Bezazlen je, pak, kao golub onaj ko uopšte ne pomišlja da se sveti onome ko smišlja zlo, nego nastavlja da mu čini dobročinstva, po zapovesti apostola: A vama... da ne dosadi dobro činiti (2.Sol.Z,13). Jer, Gospod tu zapovest daje učenicima, šaljući ih na propoved. Njima je, naime, bila potrebna i mudrost radi uveravanja, i nezlobivost prema onima koji smišljaju zlo. I kao što je nekada zmija umela da priđe sa ljubaznim licem i da primamljivo govori radi odvajanja od Boga i potčinjavanja grehu, tako i mi treba da odaberemo i lice, i mesto, i vreme, te da na sve načine utvrdimo ʺreči na suduʺ (Ps.111,5), radi odvajanja od greha i potčinjavanja Bogu, u iskušenjima čuvajući trpljenje do kraja, kao što je napisano (Mt.24,13).

Pitanje 246. Šta znači: Ljubav ne čini što ne pristoji (1.Kor.13,5)?

Odgovor: To znači isto što i reći da se ne udaljava od svog sopstvenog uzora. Njen, pak, uzor jesu osobine koje su nabrojane na istom mestu kod apostola (st. 4‐7).

Pitanje 247. Pismo kaže: Ne hvalite se, i ne govorite oholo (1.Car.2,3). I apostol ponekad iznosi: A što govorim, ne govorim po Gospodu, nego kao u bezumlju, hvaleći se na ovakav način (2.Kor.11,17), i još: Postadoh bezuman hvaleći se (2.Kor.12,11), a ponekad dopušta hvalu: A koji se hvali, Gospodom neka se hvali (2.Kor.10,17). Koja je, dakle, hvala u Gospodu, ako je je zabranjena?

Odgovor: Kod apostola se veoma jasno vidi nužno suprotstavljanje strastima. On to ne govori da bi samog sebe uzdigao, nego da bi srušio nerazumnu oholost i nadmenost nekih. O pohvali u Gospodu se radi kada čovek svoja dobra dela ne pripisuje samom sebi, nego Njemu, govoreći: Sve mogu u Hristu koji .mi daje moć (Fil.4,13). Zabranjena, pak, pohvala može biti dvostruka, tj. ili prema rečenom: Grešnik se hvali pohotama duše svoje (Ps.9, 24), i: Što se hvališ zlobom, silni (Ps.51,3), ili po rečenom: Oni sve čine da ih vide ljudi (Mt.6,5), u želji da budu pohvaljeni, tj. kao da se hvale učinjenim. Takvi se, međutim, mogu nazvati i kradljivcima svetinje, budući da prisvajaju darove Božije i za sebe otimaju slavu koja priliči Bogu.

Pitanje 248. [Rečeno je]: Gospod daje mudrost, i od Njegovog lica dolazi znanje i razum (Prič.2,6) i: Jednome se daje kroz Duha reč mudrosti; a drugome reč znanja (1.Kor.12,8). Zašto onda Gospod prekoreva učenike: Eda li ste i vi još nerazumni (Mt.15,16), a apostol neke osuđuje kao ʺnerazumneʺ (Rim.1,31)?

Odgovor: Onaj ko poznaje dobrotu Boga, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4), i ko je poznao staranje Svetoga Duha oko deljenja i dejstva darova Božijih, poznaće da teškoće u razumevanju ne nastaju zbog nemarnosti Dobročinitelja, nego zbog neverovanja onih koji primaju dobročinstvo. I opravdano se okrivljuje.nerazumni kao onaj ko zatvara oči pri izlasku sunca da bi živeo u tami, i koji ne podiže pogled da bi primio svetlost.

Pitanje 249. Šta je prepodobno, a šta pravedno (Tit.1,8)?

Odgovor: Po mome shvatanju, prepodobno je dolično i dužno [ponašanje] nižeg prema višem, na osnovu njegovog prvenstva, a pravedno je ono što se svakome daje po vrednosti dela. U vezi sa prepodobnim može se [govoriti] samo o blagodarnosti i nagradi za lepo, a u odnosu prema pravednom i o proceni loših dela i plati za njih.

Pitanje 250. Kako se ʺsvetinje daju psimaʺ, kako se biseri bacaju pred svinje i kako se događa ono što je dodato: Da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas (Mt.7,6)?

Odgovor: To nam objašnjava apostol kada, onome što je rekao Judejcima, dodaje: Zar ti koji se hvališ zakonom, prestupanjem zakona vređaš Boga (Rim.2,23). Ovde, dakle, Gospod zabranjuje sramotu koja se nanosi Njegovim svetim rečima, ukoliko ih kršimo. Posledica toga kršenja je da oni koji nisu u veri takođe smatraju Gospodnje pouke nečim što je lako prezreti. Zbog toga oni sa većom smelošću ustaju na nas i onoga koji krši kao da rastržu svojim prekorima i izigravanjima.

Pitanje 251. Zašto Gospod jednom zabranjuje da se sa sobom na put nosi ʺkesa i torbaʺ (Lk.10,4), a drugi put kaže: Ali sad koji ima kesu neka je uzme, tako i torbu; a koji nema neka proda haljinu svoju, i kupi nož (Lk.22,36)?

Odgovor: To objašnjava sam Gospod, govoreći: I ovo treba na meni da se izvriš što je napisano: I uvrstiše ga među bezakonike (st. 37). Jer, odmah posle ispunjenja proročanstva o nožu, On govori Petru: Jer svi koji se maše za nož, od noža će poginuti (Mt.26,52). Stoga reči: Ali sad koji ima kesu neka je uzme, ili ʺuzeće jeʺ (kao što je napisano u mnogim prepisima), nisu zapovest, nego proročanstvo Gospodnje kojim se predskazuje da će se apostoli,

zaboravivši darove Gospodnje i zakon, usuditi da potegnu i mačeve. A da Pismo često zapovedni način govora koristi umesto proročanskog, vidi se na mnogo mesta, kao na primer: Deca njegova neka budu siročići (Ps.108, 9), i: Protivnik neka mu stane sa desne strane (st. 6), i slično.

Pitanje 252. Šta je ʺhleb nasušniʺ, za čije davanje treba da se, kao što smo naučeni, svakodnevno molimo?

Odgovor: Onaj ko se trudi, pamteći reči Gospoda, koji kaže: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti (Mt.6,25), i reči apostola, koji zapoveda da se trudimo da bismo imali davati kome je potrebno (Ef.4,28), u stvari ne radi zbog svoje sopstvene potrebe, nego zbog zapovesti Gospodnje (budući da je poslenik dostojan hrane svoje ‐ Mt.10,10). Tada on nasušni hleb, tj. ono što služi našoj prirodi za svakodnevno održavanje života, ne obezbeđuje sam sebi, nego ga izmoljava od Boga. Otkrivši mu nuždu oskudice, on jede ono što mu udeljuje onaj ko je, posle ispitivanja, određen da svakog dana ispunjava ono što je rečeno: Davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35).

Pitanje 253. Šta je talant i kako da ga uvećamo (Mt.25)?

Odgovor: Mislim da se ta priča odnosi na svaki Božiji dar. Ma koje se blagodati od Boga udostojio, [čovek] treba da se trudi da je uveća, usmeravajući je na dobročinstvo i na korist mnogima. Jer, niko nije lišen udela u milostivosti Božijoj.

Pitanje 254. Šta znači ona menjačnica, u koju je, kako govori Gospod, trebalo da predaš srebro (Lk.19,23)?

Odgovor: Priče svoje sagledavanje ne zadržavaju na obliku koji su jednom uzele, nego umu krče put prema samom predmetu. Postoji običaj da se menjačima daje srebro radi dobitka (jer, saznao sam da u Aleksandriji postoje ljudi koji uzimaju srebro i tako čine). Tako i onaj ko primi bilo kakav dar obavezno treba da ga preda onome kome je potreban ili da sa njim učini ono što se kod apostola kaže o učenju: To predaj vernim ljudima, koji će biti kadri i druge naučiti (2.Tim.2,2). I to se ne odnosi samo na učenje, nego i na svaki drugi posao. Jer, jedni su dobili sposobnost, a drugi su stekli iskustvo u upravljanju.

Pitanje 255. Kuda treba da ide onaj ko je čuo reči: Uzmi svoje pa idi (Mt.20,14)?

Odgovor: Možda tamo gde je zapoveđeno da idu oni koji su postavljeni na levu stranu, tj. koji su osuđeni zbog toga što nisu činili dobro (Mt.25,41‐45). Međutim, svako ko zavidi bratu jeste gori od lenjivoga, budući da se u Pismu na mnogo mesta zavist, obično, poredi sa ubistvom (Rim.1,29; Gal.5,21).

Pitanje 256. Šta znači ʺplataʺ, koju dobijaju i oni jednako kao i poslednji?

Odgovor: Ne biti okrivljen zbog onoga što se dobro učini, jeste, možda, zajedničko svima poslušnim. Jer, proslavljenje pripada onome ko se po pravilu podvizavao dobrim podvigom, ko je završio trku, održao veru (2.Tim.4,7) u ljubavi prema Hristu Isusu Gospodu našem. A možda je utvrđena ʺplataʺ ono što se u ovom veku prima ʺstostrukoʺ, kao što je Gospod obećao onima koji su po zapovesti Njegovoj ostavili nešto od onoga što su imali (Mt.19,29). I o tome je rečeno: Uzmi svoje. Oni, pak, koji su počeli ranije da rade, po njihovom sopstvenom mišljenju, bolovahu od neduga zavisti prema onima koji su dobili jednako kao i oni. Stoga oni neće naslediti život večni, nego će, primivši ʺstostrukoʺ sada, biti osuđeni u budućem veku zbog zavisti, i čuti: Idi.

Pitanje 257. Koji su ʺplevaʺ, koju će sažeći ʺoganj neugasiviʺ (Mt.3,12)?

Odgovor: To su oni koji, kao slama pšenici, donose korist onima koji su dostojni Carstva nebeskog. Oni, međutim, duhovne darove i telesna dobročinstva ne upotrebljavaju iz raspoloženja ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem i na taj način ostaju nesavršeni.

Pitanje 258. Ko je onaj koga apostol osuđuje rečima: Obmanjuje tobožnjom poniznošću i služenjem i ostalo (Kol.2,18)?

Odgovor: Mislim da ono što apostol dodaje razjašnjava misao koju tražimo. Jer, apostol ubrzo potom ukazuje na ʺmučenje telaʺ (st. 23). Takvi su manihejci i njima slični.

Pitanje 259. Ko je ʺvatren duhomʺ (Rim.12,11)?

Odgovor: To je onaj ko sa vatrenom revnošću, neutoljivom željom i marljivom usrdnošću tvori volju Božiju u ljubavi prevma Hristu Isusu Gospodu našem, po napisanom: Njegove zapovesti uzažele veoma (Ps.111,1).

Pitanje 260. Apostol ponekad kaže: Ne budite nerazumni (Ef.5,17), a ponekad: Ne smatrajte sami sebe mudrim (Rim.12,16). Može li, međutim, onaj ko je razuman da se smatra nemudrim?

Odgovor: Svaka zapovest ima svoje sopstvene granice. Jer, rečima: Ne budite nerazumni, on dodaje: Nego shvatite šta je volja Gospodnja, a uz reči: Ne smatrajte sami sebe mudrim, dodaje se: Boj se Boga i uklanjaj se od zla (Prič.3,7). Stoga je nerazuman onaj ko ne shvata volju Gospodnju, a sebe smatra mudrim onaj ko se rukovodi svojim sopstvenim pomislima i ne hodi sa verom u reči Božije. Zbog toga, onaj ko hoće da nije nerazuman i da nije mudar sam sebi, treba da verom u Gospodnja shvati volju Njegovu i da se sa strahom Božijim ugleda na apostola, koji kaže: Obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2.Kor.10,4‐5).

Pitanje 261. Gospod je obećao: I sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete (Mt.21,22), i još: Ako se dva od vas slože na zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima (Mt.18,19). Zbog čega, dakle, ni sami svetitelji nisu dobijali ono što su tražili, kao na primer apostol, koji je rekao: Za njega triput Gospoda molih, da odstupi od mene (2.Kor.12,8)? I on nije dobio ono za šta se molio, a isto tako ni prorok Jeremija, ni sam Mojsije.

Odgovor: Gospod naš Isus Hristos je rekao u molitvi: Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova (Mt.26,39), a potom dodao: Ali ne moja volja, no tvoja neka bude (Lk.22,42). Stoga najpre treba da znamo da nam nije dozvoljeno da tražimo sve što želimo i da ne umemo u svakoj prilici da molimo za ono što nam je na korist: Jer ne znamo kao što treba o čemu ćemo se moliti (Rim.8,26). Prema tome, sa velikom obazrivošću treba da tvorimo molitvu u skladu sa voljom Božijom. Oni, pak, koji nisu uslišeni treba da znaju da im je potrebno ili strpljenje, ili pojačavanje molitve (prema priči Gospodnjoj o tome kako treba svagda da se mole, i ne klonu ‐ Lk.18,1, i po onome što je rekao na drugom mestu: Za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba ‐ 11,8), ili takođe popravljanje i revnost (prema onome što je Bog o nekima kazao preko proroka: Stoga kad širite ruke svoje, zaklanjam lice svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi. Umijte se, očistite se ‐ Is.1,15‐16). I sada su mnogima ruke ʺpune krviʺ. U to ne treba da sumnjaju oni koji veruju u sud koji je Bog izrekao onome kome je zapoveđeno da propoveda narodu i koji je, međutim, ćutao: ʺKrvʺ onoga koji sagreši iskaće se iz ruke ʺstražareveʺ (Jez.33,6). Uverivši se u istinu i neizbežnost toga, apostol je rekao: U današnji dan da sam čist od krvi svih. Jer, ne propustih da vam objavim svu volju Božiju (Dap.20, 26‐27). I ako je onaj ko samo prećuti kriv za krv onih koji greše, šta da se kaže za one koji druge sablažnjavaju ili onim što čine, ili onim koji govore. Ponekad se događa da se molba ne ispunjava zbog nedostojnosti onoga ko moli, kao što je bilo sa Davidom koji se molio za izgradnju doma Božijeg. On je bio ometen ne stoga što je bio tuđ bogougađanju, nego stoga što nije smatran dostojnim te stvari. A

Jeremija je, opet, ostao neuslišen zbog grehova onih za koje se molio. Mi često ostajemo neuslišeni i usled toga što smo iz nemarnosti propustili vreme u kome je trebalo tražiti oproštaj. Stoga se potom pokazujemo kao oni koji se mole neblagovremeno i uzaludno. Što se tiče reči: Za njega triput Gospoda molih, da odstupi od mene, treba znati da ima mnogo različitih uzroka za spoljašnje i telesne prilike, koje Bog šalje ili popušta zbog domostroja koji je važniji nego oslobođenje od nevolja, Stoga, onaj ko sazna da može da se molbom oslobodi iskušenja, biće uslišen kad se bude molio, kao dva slepca u Jevanđelju, i deset gubavaca, i mnogi drugi. Onaj, pak, ko nije saznao razlog zbog koga je dopao u iskušenje (budući da se često cilj radi koga je poslano iskušenje shvata strpljenjem) i moli da se izbavi od napasti (iako je potrebno da je podnese do kraja), neće biti uslišen s obzirom da se ne bi postigao cilj čovekoljublja Božijeg. I opet, reči: Ako se dva od vas slože, objašnjava samo mesto. Jer, radi se o onome koji izobličava grešnika i onome koji se izobličava. Gospod neće smrt grešnika, nego da se obrati i bude živ. Stoga, ukoliko se okrivljeni skruši u duši i složi sa namerom onoga koji ga okrivljuje, ʺu svakoj stvariʺ, tj. za svaki greh će dobiti oproštaj od čovekoljupca Boga. Ako se, pak, izobličavani ne složi sa onim ko ga prekoreva, neće se dogoditi oproštaj, nego vezivanje, po onome što je dodato: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu (Mt.18,18), kako bi se ispunio sud: A ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik(st.11).

Pitanje 262. Pismo među ono što je pohvalno ubraja siromaštvo i ubogost, na primer: Blaženi siromašni (Mt.5,3), i: Želju ubogih si uslišio Gospode (Ps.9,38), i još: Siromašni i ubogi neka hvale ime tvoje (Ps.73,21). Kakva je, dakle, razlika između siromaštva i ubogosti, i u kom smislu David govori istinu kada kaže: Ja sam sirbmašan i ubog (Ps.39,18)?

Odgovor: Prisećajući se apostola, koji je za Gospoda rekao: Bogat budući nas radi osiromaši (2.Kor.8,9), smatram da je siromašan onaj ko je od bogatstva dospeo do oskudice, a ubog onaj ko je od početka bio u oskudici i ko je takvu nesreću bogougodno podnosio. David, pak, sebe imenuje siromašnim i ubogim bilo stoga što govori u ime Gospoda (koji je nazvan siromašnim u reči: Bogat budući nas radi osiromaši, a ubogim s obzirom da po telu beše Sin drvodelje, a ne bogataša), bilo stoga što sam, poput Jova, nije čuvao imetak u riznicama i na bogatstvo nije gledao kao na svojinu, nego je svime raspolagao po volji Božijoj.

Pitanje 263. Čemu Gospod hoće da nas pouči primerima, kojima pridodaje: Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odrekne svega što ima, ne može biti moj učenik (Lk.14,33)? Jer, onaj ko hoće da ʺzida kuluʺ ili da se ʺsukobiʺ sa drugim carem (st. 28‐32), mora da se pripremi ili za građenje, ili za rat. A ako nije u stanju da se pripremi, on može ili da uopšte ne postavlja temelj ili da moli za mir. I onaj, dakle, ko poželi da postane učenik

Gospodnji treba da se odrekne [svega]. Međutim, ukoliko zapazi da mu je teško da se reši na tako nešto, da li mu je dopušteno da od samog početka ne postane učenik Gospodnji?

Odgovor: Cilj Gospodnji u tim primerima nije da prepusti volji čovekovoj da odluči da li će postati Njegov učenik ili ne, nego da pokaže nemogućnost bogougađanja usred rasejanosti duše, koje je izlažu opasnosti da bude uhvaćena u đavolje zamke i postane dostojna podsmeha i poruge zbog nedovršavanja onoga što je odlučila da postigne. Moleći se da to ne doživi, prorok je rekao: Da se ne obraduju neprijatelji moji kad se spotakne noga moja, i da ne povise glas (Ps.37,17).

Pitanje 264. Apostol kaže: Da budete iskreni (Fil.1,10), i još: Nego iz iskrenosti (2.Kor.2,17). Šta, dakle, znači ʺiskrenoʺ?

Odgovor: Mislim da je iskreno ono što nije ni sa čim pomešano, nego krajnje očišćeno od svega suprotnog, što je usmereno i teži samo bogopoštovanju, i što se u svako doba i u svakom delu tačno zahteva radi cilja bogopoštovanja, pri čemu se onaj ko je za nešto određen ne rasejava čak ni onim što je srodno sa njegovim obavezama. Jedno se objašnjava iz same sveze reči. Jer, rečima: Nego od iskrenosti, apostol dodaje: Kao od Boga, pred Bogom, u Hristu govorimo. Drugo se, pak, objašnjava rečima: Da ne misli o sebi više nego što valja misliti, nego da misli smirenoumno, svaki po meri vere kako mu je Bog udelio (Rim.12,3), a i onime što sledi.

Pitanje 265. Rečeno je: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt.5,23‐24). Da li to važi samo za jereje, ili i za sve? I kako može svako od nas da prinosi dar žrtveniku?

Odgovor: Prvenstveno i izvorno to bi trebalo prihvatiti kao nešto što je rečeno jerejima. Međutim, napisano je: Vi ćete se nazvati sveštenici Gospodnji, svi služitelji Božiji (Is.61,6), i: Mene proslavlja onaj koji prinosi hvalu na žrtvu (Ps.49,23), i još: Žrtva je Bogu duh skrušen (Ps.50,19). Osim toga, i apostol kaže: Da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje slovesno služenje (Rim.12,1). Sve to, pak, jeste zajedničko za sve. Prema tome, i svako od nas treba da ispunjava ono što je rečeno.

Pitanje 266. Šta označava so koju treba da imamo, kao što Gospod zapoveda: Imajte soli u sebi, i mir imajte među sobom (Mk.9,50), i o kojoj apostol kaže: Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena (Kol.4,6)?

Odgovor: I ovde je misao očigledna iz onoga što je povezano sa svakim od tih mesta. Jer, iz reči Gospodnjih se poučavamo da ne dajemo nikakav povod za međusobni raskid i razdor, nego da uvek svezom mira čuvamo sebe u jedinstvu duha. Onaj, pak, ko se seća onoga ko je rekao: Jede li se hleb bez soli, i ima li ukusa u praznim rečima (Jov 6,6), iz reči apostola će naučiti da upotrebljava reč za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju (Ef.4,29). On će se koristiti pogodnošću vremena i blagoobraznošću poretka kako bi oni koji slušaju postali još poslušniji.

Pitanje 267. Ako će jedan biti ʺmnogo bijenʺ, a drugi ʺmaloʺ (Lk.12,47‐48), kako neki govore da neće biti kraja mučenju?

Odgovor: Ono što je na nekim mestima bogonadahnutog Pisma rečeno, kako izgleda, zaobilazno i prikriveno, razjašnjava se onim što je na drugim mestima rečeno otkriveno. Prema tome, Gospod odlučno govori da će neki otići u muku večnu (Mt. 25,46), ili opet neke šalje u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (st. 41), dok na drugom mestu pominje ʺpakao ognjeniʺ, i dodaje: Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk.9, 47‐48), te još od davnine preko proroka predskazuje da crv njihov neće umreti i oganj njihov neće se ugasiti (Is.66,24). Prema tome, onaj ko i pored tolikog broja sličnih svedočenja, koja se nalaze na mnogo mesta bogonadahnutog Pisma, kao da zaboravlja izreke i određenja Gospodnja, te sebi obećava kraj mučenju (kako bi se slobodnije odlučivao na greh), mora da je upao u jednu od đavoljih zamki. Jer, kad bi postojao kraj večnom mučenju, svakako bi i večni život morao imati kraj. Međutim, kad sebi ne dozvoljavamo da tako nešto pomislimo o životu, na osnovu čega određujemo kraj večnom mučenju? Jer, i uz jedno i uz drugo se podjednako nalazi pridev ʺvečniʺ? I ovi će otići, rečeno je, u muku večnu, a pravednici u život večni (Mt.25,46). Složivši se sa tim, treba da znamo da izrazi ʺbiće mnogo bijenʺ, i ʺbiće malo bijenʺ ne označavaju kraj, nego različnost muke. Jer, Bog je pravedni Sudija, koji ne samo dobrima, nego i poročnima daje po njihovim delima: neko može zaslužiti oganj neugasivi, ali slabiji a ne onaj koji jače peče; neko drugi zaslužuje crva koji ne umire, ali koji izaziva manji a ne surovi bol; neko biva osuđen na geenu, u kojoj, opet, postoje različite vrste muka; a neko se šalje u tamu najkrajnju, gde može da postoji plač, ili škrgut zuba od strašnih muka. Sama tama najkrajnja (spoljašnja) bez sumnje pokazuje da postoji i unutrašnja. U Pričama je rečeno: Na dnu pakla (Prič.9, 18). To pokazuje da se neki nalaze u paklu, premda ne na njegovom dnu, već na lakšim mukama. To se može i sada primetiti kod telesnog stradanja. Jer, jedan je bolestan od groznice sa napadima i drugim bolovima, a drugi oseća samo groznicu, i to ne jednako sa drugim; neko nema groznicu, nego ga muči bol u nekom udu; i jednoga bol muči više, a drugoga manje. Dakle, ʺmnogoʺ i ʺmaloʺ Gospod kaže u svakodnevnom značenju reči, kao i drugo slično. Jer, znamo da se takav način govora često koristi za one koji pate samo od neke bolesti, na primer kada govorimo o čoveku koji je bolestan samo od groznice, ili oseća bol u oku, diveći se veličini

njegovog trpljenja ili tegoba koje je izdržao. Stoga opet ponavljam da biti ʺmnogoʺ ili ʺmaloʺ bijen ne označava produžavanje ili prekraćivanje vremena, nego različitost kazne.

Pitanje 266. Šta označava so koju treba da imamo, kao što Gospod zapoveda: Imajte soli u sebi, i mir imajte među sobom (Mk.9,50), i o kojoj apostol kaže: Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena (Kol.4,6)?

Odgovor: I ovde je misao očigledna iz onoga što je povezano sa svakim od tih mesta. Jer, iz reči Gospodnjih se poučavamo da ne dajemo nikakav povod za međusobni raskid i razdor, nego da uvek svezom mira čuvamo sebe u jedinstvu duha. Onaj, pak, ko se seća onoga ko je rekao: Jede li se hleb bez soli, i ima li ukusa u praznim rečima (Jov 6,6), iz reči apostola će naučiti da upotrebljava reč za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju (Ef.4,29). On će se koristiti pogodnošću vremena i blagoobraznošću poretka kako bi oni koji slušaju postali još poslušniji.

Pitanje 267. Ako će jedan biti ʺmnogo bijenʺ, a drugi ʺmaloʺ (Lk.12,47‐48), kako neki govore da neće biti kraja mučenju?

Odgovor: Ono što je na nekim mestima bogonadahnutog Pisma rečeno, kako izgleda, zaobilazno i prikriveno, razjašnjava se onim što je na drugim mestima rečeno otkriveno. Prema tome, Gospod odlučno govori da će neki otići u muku večnu (Mt; 25,46), ili opet neke šalje u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (st. 41), dok na drugom mestu pominje ʺpakao ognjeniʺ, i dodaje: Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk.9, 47‐48), te još od davnine preko proroka predskazuje da crv njihov neće umreti i oganj njihov neće se ugasiti (Is.66,24). Prema tome, onaj ko i pored tolikog broja sličnih svedočenja, koja se nalaze na mnogo mesta bogonadahnutog Pisma, kao da zaboravlja izreke i određenja Gospodnja, te sebi obećava kraj mučenju (kako bi se slobodnije odlučivao na greh), mora da je upao u jednu od đavoljih zamki. Jer, kad bi postojao kraj večnom mučenju, svakako bi i večni život morao imati kraj. Međutim, kad sebi ne dozvoljavamo da tako nešto pomislimo o životu, na osnovu čega određujemo kraj večnom mučenju? Jer i uz jedno i uz drugo se podjednako nalazi pridev ʺvečniʺ? I ovi će otići, rečeno je, u muku večnu, a pravednici u život večni (Mt.25,46). Složivši se sa tim, treba da znamo da izrazi ʺbiće mnogo bijenʺ, i ʺbiće malo bijenʺ ne označavaju kraj, nego različnost muke. Jer, Bog je pravedni Sudija, koji ne samo dobrima, nego i poročnima daje po njihovim delima: neko može zaslužiti oganj neugasivi, ali slabiji a ne onaj koji jače peče; neko drugi zaslužuje crva koji ne umire, ali koji izaziva manji a ne surovi bol; neko biva osuđen na geenu, u kojoj, opet, postoje različite vrste muka; a neko se šalje u tamu najkrajnju, gde može da postoji plač, ili škrgut zuba od strašnih muka. Sama tama najkrajnja (spoljašnja) bez sumnje pokazuje da postoji i unutrašnja. U Pričama je rečeno: Na dnu pakla (Prič.9, 18). To pokazuje da se neki

nalaze u paklu, premda ne na njegovom dnu, već na lakšim mukama. To se može i sada primetiti kod telesnog stradanja. Jer, jedan je bolestan od groznice sa napadima i drugim bolovima, a drugi oseća samo groznicu, i to ne jednako sa drugim; neko nema groznicu, nego ga muči bol u nekom udu; i jednoga bol muči više, a drugoga manje. Dakle, ʺmnogoʺ i ʺmaloʺ Gospod kaže u svakodnevnom značenju reči, kao i drugo slično. Jer, znamo da se takav način govora često koristi za one koji pate samo od neke bolesti, na primer kada govorimo o čoveku koji je bolestan samo od groznice, ili oseća bol u oku, diveći se veličini njegovog trpljenja ili tegoba koje je izdržao. Stoga opet ponavljam da biti ʺmnogoʺ ili ʺmaloʺ bijen ne označava produžavanje ili prekraćivanje vremena, nego različitost kazne.

Pitanje 268. U kom smislu se neki nazivaju sinovima protivljenja i decom gneva (Ef.2,2‐3)?

Odgovor: Decom ili sinovima nečijim Gospod obično naziva one koji ispunjavaju volju onog čija su deca, bio on dobar ili zao. Jer, On kaže: Da ste deca Avraamova, činili biste dela Avraamova (Jn.8,39), i još: Vama je otac đavo, i želje oca seoga hoćete da činite (st. 44). Stoga i sin protivljenja postaje onaj ko čini dela protivljenja. Đavo se ne naziva samo grešnikom, nego i samim grehom, budući da je postao prvi uzročnik greha. Iz istog razloga, đavo može biti i samo protivljenje. Dete, pak, gneva jeste onaj ko je sebe učinio dostojnim gneva. One koji su dostojni Gospoda i čine dela svetlosti i dana, apostol naziva sinovima svetlosti i sinovima dana (1.Sol.5,5). Tako treba razumeti i reči: Bejasmo deca gneva (Ef.2,3).Uostalom, treba znati da je sin protivljenja isto što i dete gneva, budući da je Gospod rekao: A ako je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (Jn.3,36).

Pitanje 269. Napisano je: Čineći volju tela i pomisli (Ef. 2,3). Zar je jedno volja tela, a drugo pomisli. I kakvi su oni?

Odgovor: Apostol na drugom mestu detaljno i poimenično nabraja volju tela, govoreći: A poznata su dela tela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstva, svađe, pakosti, gnev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalašnosti i slično ovima (Gal.5,19‐21). Na drugom, opet, mestu on govori uopštenije: Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može (Rim.8,7). Voljom razuma, pak, mogu se nazvati pomisli koje ne potvrđuje Pismo, poput onih za koje je rečeno: Obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2.Kor. 10,4‐5). Stoga je nužno i sigurno uvek i svagde poštovati ono što je rekao David: Odluke tvoje su... savetnici moji (Ps. 118,24).

Pitanje 270. Šta znače reči: Zbunjivani, ali ne očajni (2.Kor.4,8)?

Odgovor: Apostol pokazuje postojanost svog uzdanja u Boga kroz suprotnost ljudskom mudrovanju. U skladu sa tim on izlaže svaku misao koja se navodi na ovom mestu. Po ljudskom mudrovanju on kaže: Svačim smo ugnjetavani, a po uzdanju u Boga: Ali ne potišteni. I opet, po ljudskom mudrovanju on kaže: Zbunjivani, a po nadi u Boga: Ali ne očajni. Na sličan način govori i o ostalom. I na drugom mestu on govori slično: Kao oni koji umiru a evo živimo, kao kažnjavani ali ne ubijani, kao žalošćeni a uvek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve poseduju (2.Kor.6,9‐10).

Pitanje 271. Gospod je rekao: Ali podajte milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto (Lk.11,41). Zar će se milostinjom dobiti očišćenje od svega, ma koliko ko zgrešio?

Odgovor: Ono što je prethodno rečeno objašnjava ono što se navodi. Jer, On je najpre rekao: Spolja čistite čašu i zdelu, a iznutra ste puni grabeža i zlobe (st. 39), a zatim dodao: Ali podajte milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto. ʺSveʺ se odnosi na ono u čemu grešimo i činimo zlo kroz otimanje i lakomost. To izražava i Zakhej, rekavši: Evo pola imanja svoga daću siromasima, i ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko (Lk.19,8). Stoga se svi gresi, koji mogu da budu otplaćeni i za koje se može platiti nekoliko puta više, očišćuju na ovaj način. Međutim, taj način nije sam po sebi dovoljan za očišćenje, nego je prethodno potrebno milosrđe Božije i krv Hristova, kojom imamo izbavljenje i od svih drugih grehova (Ef.1, 7), tvoreći za svaki greh plodove dostojne pokajanja (Lk.3,8).

Pitanje 272. Postoji zapovest Gospodnja: Ne brinite se za sutra (Mt.6,34). Kako da ispravno razumemo ovu zapovest? Jer, vidimo da imamo mnoge brige za ono što nam je neophodno. Mi čak nagomilavamo i ono što može da stoji duže vreme?

Odgovor: Onaj ko je prihvatio učenje Gospoda, koji kaže: Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, ko ne sumnja u istinu obećanja Onoga koji je dodao: I ovo će vam se sve dodati (Mt.6,33), svoju dušu ne raslabljuje svakodnevnim brigama, koje zagušuju reč i čine je neplodnom (Mt.13,22). Podvizavajući se dobrim podvigom bogougađanja, on veruje Gospodu koji je rekao: Jer je poslenik dostojan hrane svoje (Mt,10,10), i ni malo se ne uznemirava zbog nje. On se ne trudi radi samoga sebe, nego radi zapovesti Hristove, kao što je pokazao i poučio apostol, rekavši: Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima (Dap.20,35). Jer, brinuti se radi samoga sebe jeste dokaz samoljublja, a brinuti se i truditi se radi zapovesti jeste obeležje pohvalnog hristoljubivog i bratoljubivog raspoloženja.

Pitanje 273. Kakvim delima se huli na Duha Svetoga (Mk.Z, 29; Mt.12,31‐32)?

Odgovor: Iz hule koju su nekada izgovorili fariseji (kojima je i izrečena ova osuda), vidi se da i sada huli na Duha Svetoga onaj ko Njegova delovanja i plodove pripisuje protivniku. Tome podležu i mnogi koji usrdnoga nepromišljeno nazivaju taštim, zatim oni koji onoga ko pokazuje dobru revnost lažno okrivljuju za gnev, i drugi koji na sličan način lažno pripisuju svoja zla podozrenja.

Pitanje 274. Kako čovek postaje lud u ovome veku (1.Kor.Z, 8)?

Odgovor: On postaje takav ukoliko se uplaši suda Božijeg, koji kaže: Teško onima koji misle da su mudri, i sami su sebi razumni (Is.5,21), ako počne da se ugleda na onoga ko je rekao: Kao stoka bih pred tobom (Ps.72,22), ako odbaci svako mnenje o svojoj mudrosti, ako ništa ne bude smatrao dobrom pomisli i ako ništa ne bude pomišljao sam od sebe pre nego što se iz same zapovesti Gospodnje ne pouči onome što je bogougodno u delu, u reči, ili u pomisli. Jer, apostol je rekao: A takvo pouzdanje imamo u Boga kroz Hrista, ne da smo sposobni sami od sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga (2.Kor.Z,4‐5), koji uči čoveka da zna, kao što je napisano (Ps.93,10).

Pitanje 275. Može li satana da spreči nameru svetitelja, budući da je napisano: Bar ja Pavle nekoliko puta htedoh doći k vama i spreči nas satana (1.Sol.2,18)?

Odgovor: Od onoga što izvršavamo po Gospodu, nešto se dešava iz duševne namere i odluke, a nešto nastaje uz pomoć tela, ili staranja, ili trpljenja. Prema tome, ono što zavisi od duševne namere i odluke, satana ni na koji način ne može da spreči. Onome, pak, što se ispunjava uz pomoć telesne delatnosti, Bog često popušta smetnje radi ispitivanja i provere onoga koga susreće prepreka, tj. ili da se izobliči, ukoliko izmeni dobru nameru (poput onih što su posejani na kamenu, koji su na kratko vreme ʺs radošćuʺ prihvatili reč, ali su ʺu vreme iskušenjaʺ odmah otpali), ili da se [pohvali] radi revnosti prema dobrim delima, ukoliko ustraje u dobru (kao sam apostol, koji je mnogo puta nameravao da dođe Rimljanima, i bio sprečavan, kao što je sam priznavao, premda nije napuštao želju sve dok nije ispunio ono što je ranije naumio). [Slično je] i Jov pokazao trpljenje, mnogo propativši od đavola, koji ga je primoravao da izrekne hulu ili da se pokaže nezahvalan Bogu. Međutim, on čak ni u najvećim nevoljama nije odustajao od pobožnog rasuđivanja i od ispravnih misli o Bogu. Jer, o je njemu napisano: Uza sve to ne sagreši Jov ustima svojim, niti reče bezumlja Bogu (Jov 1,22).

Pitanje 276. Šta znači ono što je rekao apostol: Da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija (Rim. 12,2)?

Odgovor: Bog hoće mnogo toga. On nešto hoće iz dugotrpeljivosti i milostivosti (što jeste i naziva se dobrom), a nešto iz ljutnje zbog naših grehova (što se naziva zlom). Jer, On kaže: Ja... koji gradim mir i sačinjam zlo (Is.45,7). On ne [pominje] zlo kojim bivamo kažnjavani, nego kojim bivamo urazumljivani. Ono, pak, što urazumljuje i zlopaćenjem privodi obraćenju, služi dobru. Prema tome, ono što Bog želi iz dugotrpeljivosti i milostivosti, i mi treba da želimo i da ga podražavamo. Jer, On kaže: Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv (Lk.6,36). I apostol kaže: Ugledajte se, dakle, na Boga kao deca voljena, i živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio (Ef. 5,1‐2). Ono, pak, što nam On šalje iz gneva zbog grehova naših i što se, kao što sam rekao, na osnovu toga što izaziva zlopaćenje, naziva zlom, mi ni u kom slučaju ne treba da činimo. [Dešava se] da je volja Božija da ljude često uništava glad, kuga, rat ili nešto slično. Mi, međutim, ne treba da služimo toj volji. Jer, u takvim slučajevima Bog koristi i zle sluge, kao što je rečeno: Posla na njih gnev jarosti svoje, jarost, gnev i skorb, poslanstvo zlih anđela (Ps.77,49). Zbog toga, najpre treba da utvrdimo šta je dobra volja Božija. Poznavši dobru volju, treba da ispitamo da li je ujedno i ugodna Bogu. Jer, nešto, uzeto samo po sebi, može da bude volja Božija i to dobra, ali da ujedno nije i ugodna Bogu, ukoliko je ne čini prava osoba, ili ako se ne čini u pravo vreme. Na primer, bila je volja Božija i to dobra volja da se kadi Bogu. Međutim, Bogu nije bilo ugodno da to čine Datan i Aviron. I još, volja je Božija i to dobra da se čini milostinja. No, ako se čini radi ljudske slave, ona više nije ugodna Bogu. I opet, bila je volja Božija i to dobra da učenici ono što im se šapuće ʺna ušiʺ propovedaju ʺsa krovovaʺ (Mt.10,27). Ipak, Bogu nije bilo ugodno da o tome govore pre vremena. Jer, On kaže: Nikom ne kazujte što ste videli dok Sin Čovečiji iz mrtvih ne vaskrsne (Mt.17,9). I uopšte, svaka volja Božija je dobra i bogougodna ukoliko se ispunjava ono što je rekao apostol: Sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31), i: Sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40). Međutim, čak i vezi sa onim što biva po volji Božijoj, i to dobroj i ugodnoj, mi ne treba da se prepuštamo bezbrižnosti, nego da se podvizavamo i brinemo da [sve] bude savršeno i bez nedostataka, kako u odnosu na samo delo (da je u skladu sa onim što je zapoveđeno), tako i u odnosu na silu onoga koji ga vrši. Jer, rečeno je: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim; i bližnjega svoga kao samoga sebe (Lk.10,27), kao što Gospod učio i u Jevanđelju po Jovanu (Jn.13,34). Osim toga, i svaku zapovest [treba ispunjavati], kao što je napisano (Pon.Zak.6,6). Jer, rečeno je: Blago tome slugi koga gospodar njegov, došavši, nađe da čini tako (Mt.24,46).

Pitanje 277. Šta znači ʺklijetʺ u koju, po Gospodnjoj naredbi, treba da uđe onaj ko se moli (Mt.6,6)?

Odgovor: ʺKlijetʺ se, obično, naziva prazna i odvojena soba u koju stavljamo ono što hoćemo da sačuvamo ili u kojoj je moguće skriti se, prema onome što je rečeno kod proroka: Hajde, narode moj, uđi u klijeti svoje. Prikrij se (Is.26,20). Smisao, pak, zapovesti objašnjava sam predmet govora, koji je upućen onima koji pate od strasti čovekougađanja.

Stoga će onaj koga uznemirava ova strast dobro učiniti ukoliko se ukloni i usami u molitvi, sve dok ne stekne naviku da ne obraća pažnju na ljudske pohvale, nego da se obazire samo na Boga, prema primeru onoga ko je rekao: Kao što su oči slugama uprte u ruku gospodara njihovih, i oči sluškinjine u ruku gospođe njene, tako su oči naše uperene u Gospoda Boga našega (Ps.122,2). Onaj, pak, ko je, po blagodati Božijoj, slobodan od ove strasti, nema potreba da skriva lepotu. Poučavajući nas tome, sam Gospod kazuje: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji. Niti se užiže svetiljka i meće pod sud nego na svećnjak, te svetli svima koji su u kući. Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,14‐16). Isti je smisao zapovesti i o milosrđu i postu, o kojima se govori na istom mestu, i uopšte o svakom činu bogopoštovanja.

Pitanje 278. Kako se kod čoveka moli duh, a um ostaje bez ploda(1.Kor.14,14)?

Odgovor: To je rečeno za one koji upućuju molitve na jeziku koji je nepoznat onima koji slušaju. Jer, apostol kaže: Jer, ako se tim jezikom molim Bogu, moj duh se moli, a um je moj bez ploda. Kada su reči molitve nepoznate prisutnima, um onoga ko se moli je ʺbez plodaʺ, budući da niko nema koristi. A kada prisutni razumeju molitvu, koja može koristiti onima koji slušaju, um onoga ko se moli daje plod: popravljanje onih koji se koriste. Isto se mora reći i za svako izgovaranje reči Božije. Jer, napisano je: Iz vaših usta neka izlazi samo dobra reč za izgrađivanje onoga što je potrebno (Ef.4,29).

Pitanje 279. Šta znači: Pojte razumno (Ps.46,8)?

Odgovor: Ono što je osećaj kakvote jela pri obedovanju, to je razumevanje u odnosu na reči svetoga Pisma. Jer, rečeno je: Grlo kuša jelo, a um raspoznaje reči (Jov 12,11). Prema tome, onaj čija je duša osetljiva za smisao svake reči, kao što je ukus osetljiv prema kakvoti svakoga jela, ispunjava zapovest koja kaže: Pojte razumno.

Pitanje 280. Ko je ʺčisti srcemʺ (Mt.5,8)?

Odgovor: To je onaj ko ne poznaje prezir prema zapovesti Božijoj, kao ni zanemarivanje, ni nemarnost.

Pitanje 281. Treba li primoravati onu koja ne želi da poje Psalme?

Odgovor: Ona koja ne pristupa usrdno pojanju Psalama, na kojoj se ne vidi raspoloženje onoga koji je rekao: Kako su slatke grlu mome reči tvoje, slađe od meda ustima mojima

(Ps.118,103), i koja lenjost ne smatra velikom štetom, treba ili da se popravi, ili da bude isterana, kako malo kvasca ne bi ukiselilo sve testo (Gal.5,9).

Pitanje 282. Ko su oni koji su na reč: Jedosmo pred tobom i pismo, dobili odgovor: Ne poznajem vas (Lk.13,26‐27)?

Odgovor: Možda su to oni koje je opisao apostol govoreći u prvom licu: Ako jezike čovečije i anđelske govorim... i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru, i ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1.Kor.13,1‐3). Tome je apostola poučio Gospod, koji je za neke rekao: Čine ʺda ih videʺ ljudi. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju (Mt.6,1‐2). Jer, ono što se ne čini iz ljubavi prema Bogu, nego radi pohvale od ljudi, ma kakvo bilo, ne zadobija pohvalu za bogopoštovanje. Naprotiv, ono se osuđuje zbog čovekougodništva, ili samougađanja, ili zbog častoljublja ili zavisti, ili zbog kakve druge slične krivice. Stoga Gospod sve tome slično naziva delom nepravde, budući da onima koji su rekli: Jedosmo pred tobom, kaže: Odstupite od mene svi koji činite nepravdu. I kako da ne budu tvorci nepravde oni koji zloupotrebljavaju darove Božije da bi postigli zadovoljstvo? Takvi su, na primer, bili oni za koje apostol kaže: Jer, mi nismo kao mnogi oni koji trguju rečju Božijom (2.Kor.2,17): i još: Koji misle da je pobožnost izvor dobitka (1.Tim.6,5), i mnogo nalik tome. Od svega toga apostol se pokazao čist, govoreći: A ne kao oni koji ugađaju ljudima, nego Bogu koji ispituje srca naša. Jer, kao što znate, nikada ne nastupasmo radi laskanja, niti zbog pohlepe, Bog je svedok; ne tražeći slave od ljudi, ni od vas ni od drugih (1.Sol.2,4‐6).

Pitanje 283. Da li je onaj ko ispunjava nečiju volju ujedno i njegov saučesnik?

Odgovor: Ako verujemo Gospodu koji kaže: Svaki koji čini greh rob je grehu (Jn.8,34), i još: Vama je otac đavo, i želje oca svoga hoćete da činite (st. 44), znaćemo da on nije naprosto njegov saučesnik. Naprotiv, po reči Gospoda, on onoga čije delo tvori priznaje za svoga gospodara i oca. O tome jasno svedoči i apostol, govoreći: Ne znate li da kome dajete sebe za sluge u poslušnost, sluge ste onoga koga slušate: ili greha za smrt, ili poslušnosti za pravednost (Rim.6,16)?

Pitanje 284. Da li će biti nerazborito da bratstvo od drugih primi ono što mu je potrebno ukoliko se desi da osiromaši usled nekih okolnosti ili bolesti? I ako treba, od koga da uzme?

Odgovor: Onaj ko se seća Gospoda, koji je rekao: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40), sa posebnom pažnjom i revnošću će brinuti o tome da

postane dostojan da se nazove brat Gospodnji. Prema tome, ako je neko takav, ne treba da se dvoumite, nego primajući zahvaljujte. Od koga, pak, kada i kako treba primati, treba da rasudi onaj kome su poverene zajedničke brige, sećajući se Davida koji je rekao: Ulje bezbožnika da ne namaže glavu moju (Ps.140,5), i još: Meni služi onaj ko hodi putem neporočnim (Ps.100,6).

Pitanje 285. Treba li bratstvo, koje trguje sa drugim bratstvom, da nastoji na odgovarajućoj ceni za stvar?

Odgovor: Ne mogu reći da Pismo dopušta braći da kupuju i prodaju jedni od drugih, budući da smo naučeni da delimo međusobno po potrebi, prema napisanom: Vaš suvišak da bude za njihov nedostatak, da i njihoe suvišak bude za vaš nedostatak; da bude jednakost (2.Kor.8,14). A ako se nekad i dogodi takva potreba, o tome da cena ne bude ispod odgovarajuće treba više da se postara kupac, negoli prodavac. Oboje, pak, treba da se sećaju onoga ko je rekao: Nije dobro činiti štetu pravedniku (Prič.17, 26).

Pitanje 286. Da li onoga ko živi u bratstvu i koga obuzme telesna bolest, treba odvesti u gostoprimnicu?

Odgovor: Svako mesto i svaki posebni cilj treba da služi opštoj koristi u slavu Božiju.

Pitanje 287. Koji su plodovi dostojni pokajanja (Lk.3,8)?

Odgovor: To su dela pravde, suprotna grehu, koja treba da rađa onaj ko se kaje, ispunjavajući ono što je rečeno: Da budete plodni u svakom dobrom delu (Kol.1,10).

Pitanje 288. Kome onaj ko želi da ispovedi svoje grehe treba da se ispovedi: svima, bilo kome, ili samo nekima?

Odgovor: Cilj Božijeg čovekoljublja prema grešnicima je očigledan, kao što je napisano: Neću smrti grešnika, nego da se obrati i bude živ (Jez.33,11). Način obraćenja treba da odgovara grehu i plodovi treba da su dostojni pokajanja, kao što je napisano: Rodite plodove dostojne pokajanja (Lk.3,8), kako, usled nedostatka plodova, ne bi bila ostvarena pretnja koja je pridodata: Svako drvo koje dobra roda ne rađa seče se i u oganj baca (st. 9). Stoga grehe treba ispovedati pred onim kome je poveren domostroj tajni Božijih. Mi nalazimo da su se i u starini pokajnici ispovedali pred svetiteljima. Jer, u Jevanđelju je napisano da su [ljudi]

Jovanu Krstitelju ispovedali grehe svoje (Mt.3,6), i u Delima ‐ apostolima, koji su sve krstili (Dap.19,18).

Pitanje 289. Šta treba da radi onaj ko se pokajao zbog greha i ponovo upao u isti greh?

Odgovor: Onaj ko se jednom pokajao zbog greha, pa ponovo čini isti greh, svakako se nije očistio od njegovog uzroka. Tako iz njega, kao iz nekakvog korena, opet nužno izrasta slično. I ko poželi da podseče grane biljke, ostavivši koren, [čini] da iz preostalog korena opet izrasta isto [granje]. Isto tako, neki grehovi nemaju početak u samima sebi, nego se rađaju iz drugih grehova. Onaj, dakle, ko želi da se očisti od njih, neminovno mora da iščupa iz sebe prve uzroke tih grehova. Na primer, svađa i zavist ne nastaju sami od sebe, neko izrastaju iz korena slavoljublja. Onaj ko ište slavu od ljudi, svađa se sa onim ko ima veliku slavu ili zavidi onome ko se proslavlja više od njega. Stoga, onaj ko jednom sebe osudi zbog zavisti ili svađe, pa ponovo padne u iste grehe, treba da zna da je u dubini bolestan od prvog njihovog uzroka, tj. slavoljubivosti. On strast slavoljublja treba da leči onim što je suprotno, tj. da se upražnjava u smirenoumlju. Upražnjavanje, pak, u smirenoumlju jeste bavljenje ponižavajućim poslovima. Na taj način, stičući raspoloženje smirenoumlja, on više neće padati u navedene oblike slavoljublja. Isto važi i za svaki slični greh.

Pitanje 290. Kako [čovek] napreduje neprestano u delu Gospodnjem (1.Kor. 15,58)?

Odgovor: On napreduje ukoliko uvećava dar koji mu je dat, doprinoseći koristi i uspehu onih kojima čini dobročinstva, ili ukoliko pokazuje veću revnost za delo Gospodnje nego za predmete običnog ljudskog staranja.

Pitanje 291. Šta znači ʺtrska stučenaʺ i ʺžižak tinjajućiʺ? I u kom smislu [čovek] jedno ʺne lomiʺ i drugo ʺne gasiʺ (Mt.12,20)?

Odgovor: Trska stučena je, mislim, onaj ko sa nekom strašću ispunjava zapovest Božiju. Njega ne treba lomiti ili seći, nego pre lečiti, kao što je Gospod poučio, rekavši: Pazite da milostinju svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide (Mt.6,1), i kao što zapoveda apostol, govoreći: Sve činite bez gunđanja i dvoumljenja (Fil.2,14), i na drugom mestu: Ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu (st. 3). ʺŽižak tinjajućiʺ, pak, predstavlja onoga ko zapovest ne ispunjava sa žarkom željom i potpunom revnošću, nego lenjo i bezvoljno. Ni njega ne treba zaustavljati, nego pre podsticati podsećanjem na sudove i obećanja Božija.

Pitanje 292. Treba li u bratstvu da bude učitelj dece svetovnjaka?

Odgovor: Apostol je rekao: I vi očevi, ne razdražujte decu svoju, nego ih podižite u vaspitanju i nauci Gospodnjoj (Ef.6,4). Ukoliko, dakle, oni koji dovode decu imaju takav cilj i ukoliko su oni koji ih primaju nepobitno uvereni da ih mogu odgajati u vaspitanju i nauci Gospodnjoj, neka se uspoštuje zapovest Gospoda, koji je rekao: Pustite decu, i ne brašte im da dolaze k meni, jer je takvih Carstvo nebesko (Mt.19,14). Bez takvog, pak, cilja i bez takve nade, koliko vidim, tako nešto ni Bogu neće biti ugodno, niti će nama priličiti i biti od koristi.

Pitanje 293. Kako treba da se odnosimo prema onima koji izbegavaju velike grehe, dok male čine ravnodušno?

Odgovor: Pre svega treba znati da se u Novom Zavetu ne može videti ta razlika. Jer, za sve grehe važi ista presuda Gospoda, koji je rekao: Koji čini greh rob je grehu (Jn.8,34), i još: Reč koju ja govorih, ona će mu suditi u poslednji Dan (Jn.12,48). I Jovan

uzvikuje: Onaj ko je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (Jn.3,36). Ovde se neverje prekoreva ne stoga što je gore od ostalih grehova, nego stoga što je neposlušnost. I uopšte, ako sebi dozvolimo da govorimo o ʺvelikom i malom grehuʺ, moraćemo priznati kao neosporno da je za svakoga veliko ono što njime vlada i malo ono čime on vlada. I kod boraca je snažniji onaj ko je pobedio, dok je poraženi slabiji od pobedioca, ma ko on bio. Stoga, u odnosu na svakoga ko učini ma kakav greh, treba da poštujemo sud Gospoda, koji je rekao: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,15‐17). I u odnosu na sve neka se poštuje ono što je rekao apostol: Zašto vi pre ne plakaste, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo (1.Kor.2,5). Jer, prilikom odstranjivanja treba ispoljavati veliko strpljenje i sažaljivost,

Pitanje 294. Iz kog razloga čovek gubi neprestano sećanje na Boga?

Odgovor: On gubi sećanje ukoliko se ne opominje dobročinstava Božijih i ukoliko se pokazuje nezahvalan prema Dobročinitelju.

Pitanje 295. Po kakvim znacima se poznaje rasejani?

Odgovor: On se prepoznaje po tome što je nemaran prema onome što je neophodno radi bogougađanja, kao što je rekao prorok: Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8).

Pitanje 296. Kako će se duša osvedočiti da je čista od grehova?

Odgovor: Duša će se u to osvedočiti ukoliko u sebi opazi raspoloženje Davida, koji je rekao: Omrzeh i zgadih se na nepravdu (Ps.118,163), ili ukoliko primeti da se na njoj ispunilo ono što apostol zapoveda: Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu i lakomstvo, što je idolopoklonstvo, zbog kojih dolazi gnjev Božiji. Primenjujući taj sud na svaki greh, on dodaje: Na sinove protivljenja (Kol.3,5‐6), kako bi se moglo reći: Srce pokvareno se ne prilepi za mene i ne poznadoh kako se lukavi udalji od mene (Ps.100,4). Čovek će poznati da se nalazi u takvom raspoloženju, ukoliko i prema grešnicima bude, slično svetima, osećao trepetno saosećanje. Tako je i David govorio: Videh nerazumne, i izjedoh se, jer ne čuvaju reči tvoje (Ps. 118,158). I apostol kaže: Ko oslabi, a da i ja ne oslabim? Ko se sablažnjava, a ja da ne gorim (2.Kor.11,29). Duša je, zaista, bolja od tela. Mi, pak, vidimo da se gadimo i gnušamo svake nečistote na telu, i da sagledavanje svake muke i svakog zloumišljaja u srcu rađa skrušenost i jad. Koliko je tek hristoljupcu i bratoljupcu svojstveno da oseća ono što je rečeno u odnosu na grešnike, videći dušu onih koji greše kao da je izranjavljena i izjedena zverima i kao da je prekrivena gnojem i truležnošću. Jer, i David reče: Jer, bezakonja moja izađoše vrh glave moje, kao teško breme otežaše mi. Usmrdeše se i zagnojiše se rane moje od bezumlja moga. Zgrčio sam se i pogurio se veoma, vas dan idem setan (Ps.37,5‐7). I apostol govori: Žalac je smrti greh (1.Kor.15,56). Zbog toga, onaj ko oseti da njegova duša radi sopstvenih ili tuđih grehova, kao što je rečeno na početku, dospeva u takvo raspoloženje, može biti uveren da je čist od greha.

Pitanje 297. Kako se treba odvraćati od grehova?

Odgovor: Najpre, željom da se stekne raspoloženje Davida, koji kaže: Bezakonje moje poznah, i greh svoj ne pokrih. Rekoh, ispovediću Gospodu bezakonje svoje (Ps.31,5). On zatim na različite načine objašnjava put ka tome u šestom i u drugim Psalmima. I kod apostola se tome učimo iz onoga što je Korinćanima svedočio o tuđem grehu, rekavši: Jer, žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje. On objašnjava i osobinu žalosti: Jer, gle, baš to što se vi po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari (2.Kor.7,10; 11). Iz toga je očigledno da ne treba samo izbegavati greh i tugovati zbog onih koji greše, nego se uklanjati i od samih grešnika. I to je jasno izrazio David, rekavši: Odstupite od mene svi koji činite bezakonje (Ps.6,9). A apostol je zapovedao: Sa takvim zajedno i da ne jedete (1.Kor.5,11).

Pitanje 298. Dopušta li Pismo da se dobro čini iz samougađanja?

Odgovor: Onaj ko ugađa sebi, ugađa čoveku. Jer, svako je i sam čovek. Međutim: Proklet je čovek koji se nada u noveka, koji telo čini svojom uzdanicom. Time prorok izobražava pouzdanje u samoga sebe i dodaje: Njegova duša se udaljuje od Gospoda (Jer.17,5), Tako onaj ko ugađa drugome ili nešto čini iz samougađanja otpada od bogopoštovanja, a zapada u čovekougađanje. Jer, oni [sve] čine, kaže Gospod, ʺda ih videʺ ljudi. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju (Mt.6,1; 5). I apostol izjavljuje: Jer, kada bih još ljudima ugađao, ne bch bio sluga Hristov (Gal.1,10). Međutim, postoji i najjača pretnja u bogonadahnutom Pismu, koje kaže: Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,6).

Pitanje 299. Kako će se duša osvedočiti da se udaljila od slavoljublja?

Odgovor: Ona će to osvedočenje steći kada se bude povinovala Gospodu, koji kaže: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,16), i apostolu, koji zapoveda: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31). Na taj način će blagočastivi, ne tražeći ni sadašnju, ni buduću slavu, nego svemu pretpostavivši ljubav prema Bogu, imati smelosti da kaže: Ni sadašnjost, ni budućnost neće moći da nas odvoji od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim.8,38‐39), koji je rekao: A ja ne tražim slave svoje (Jn.8,50), i još: Koji govori sam od sebe, svoju slavu traži; a ko traži slavu Onoga koji ga je poslao, taj je istinit (Jn.7, 18).

Pitanje 300. Koji je način obraćenja kada se govori o nevidljivom?

Odgovor: Način obraćenja se objašnjava u [odgovoru] na pitanje o načinu obraćanja od grehova. Što se, pak, tiče govora o nevidljivom, prisetimo se reči Gospodnje: Nema ništa tajno što se neće doznati (Mt. 10,26), i još: Usta govore od suviška srca (Lk.6.45).

Pitanje 301. A ako kaže: Mene ne grize savest?

Odgovor: To se dešava i u telesnim bolestima. Jer, ima mnogo bolesti koje bolesnici ne osećaju. Pa ipak, oni više veruju ispitivanju lekara nego što se oslanjaju na ono što sami osećaju. Tako je i u pogledu duševnih bolesti, tj. grehova. Premda i ne osuđuje sam sebe, budući da nije svestan greha, on ipak treba da veruje onima koji su sposobni bolje od njega da vide šta je u njemu. Primer za to su pokazali sveti apostoli: i pored osvedočenosti u najiskrenije raspoloženje prema Gospodu, oni su, začuvši: Jedan od vas izdaće me, poverovali Njegovoj reči i izmenili misao, govoreći: Da nisam ja, Gospode (Mt.26,21‐22). Najjasnije nas tome poučava sveti Petar koji u vatrenom smirenoumlju odbija da ga služi

Vladika ‐ Bog i Učitelj. Međutim, pošto se uverio u istinu reči Gospodnjih: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom, on je rekao: Ne samo noge moje, nego i ruke i glavu (Jn.13,8‐9).

Pitanje 302. Da li treba iz bratskih zaliha davati siromašnim strancima?

Odgovor: Gospod je rekar: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, i još: Nije dobro uzeti hleb od dece i baciti psima (Mt. 15,24; 26). Stoga nije nužno da se ono što je određeno za one koji su se posvetili Bogu rasipa na nepoznate ljude. Ukoliko je, pak, moguće da se ostvari ono što je rekla žena, koja je pohvaljena zbog vere: Da, Gospode, ali i psi jedu od mrva što padaju sa trpeze gospodara njihovih (st. 27), neka upravitelj, uz saglasnost ostalih starešina, donese odluku da od suviška, kao što je napisano, sunce obasja i zle i dobre (Mt.5,45).

Pitanje 303. Da li u bratstvu treba slušati ono što svi govore?

Odgovor: Odgovor na ovo pitanje je veoma težak. Najpre, biće jasan znak nereda ako svi budu o nečemu govorili. Jer, apostol kaže: A proroci dva ili tri neka govore, a drugi neka rasuđuju (1.Kor.14,29). I pri razdeljivanju darova on svakome od govornika određuje njegovo pravo mesto, rekavši: Svaki po meri vere kako mu je Bog udelio (Rim.12,3). Na primeru telesnih udova on jasno određuje da govornici treba da poštuju red. Još jasnije to razlikuje u rečima: Učiteljstvo, neka je u učenju; ako je tešitelj, neka teši, i ostalo (st. 7‐8). Iz toga se jasno vidi da nije svima sve dozvoljeno, nego svako treba da prebiva u svom sopstvenom zvanju i da revnosno ispunjava ono što mu je Gospod poverio.

Stoga nastojatelj zajednice i onaj koji svima zapoveda treba da na sebe uzme tu brigu uz mnogo ispitivanje. On o svakome treba da se marljivo stara, te da na bogougodan način donosi odluke i naredbe u skladu sa sposobnošću i silom svakoga i na .opštu korist. Potčinjeni, pak, poštujući poredak i znajući sopstvenu meru poslušnosti, treba da se sećaju Boga koji kaže: Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu. I ja im dajem život večni (Jn. 10,27), i koji je i pre toga rekao: A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinca (st. 5), a takođe i apostola, koji kaže: Ako neko drukčije uči i ne drži se zdravih reči Gospoda našega Isusa Hrista i učenja o pobožnosti, pogordio se ništa ne znajući. Posle nabrajanja posledica [takvog ponašanja], on dodaje: Kloni se takvih (1.Tim.6,3‐5). I na drugom mestu, [on dodaje]: Proroštva ne prezirite: sve ispitujte, dobra se držite. Od zla u svakom vidu uklanjajte se (1.Sol. 5,20‐22). Stoga treba da se povinujemo svemu što je rečeno u skladu sa zapovešću Gospodnjom, i što je usmereno prema zapovesti, pa makar pretila i smrt. Onome, pak, što je protiv zapovesti, ili što krši zapovest nikako ne treba da se potčinjavamo, pa makar nam i anđeo s neba ili neko od apostola naređivao, i makar nam i

život obećavali ili pretili smrću. Jer, apostol je rekao: Ako li vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude (Gal.1,8).

Pitanje 304. Da li treba od srodnika onih koji su prišli bratstvu primati bilo šta, ukoliko izraze želju da daju?

Odgovor: Staranje i procena o tome pripada nastojatelju. Uostalom, smatram da je mnogo bezopasnije za mnoge i korisnije radi izgrađivanja vere da se odbiju takvi pokloni. Jer, posledica primanja je, najpre, da na zajednicu često pada prekor. Zatim, srodniku onih koji su doneli poklon se daje povod da se nadima. Najzad, [može se desiti da se] na onima koji u zajednici jedu i piju svoje, ostvari apostolova reč: Sramotite one koji nemaju (1.Kor.11,22), i mnogo šta slično. Prema tome, pošto se javlja toliko povoda za greh, bolje je ne primati takve darove. Uostalom, treba prepustiti nastojatelju da odluči od koga treba primati i kako treba raspolagati sa onim što je primljeno.

Pitanje 305. Da li treba prihvatati darove od svetovnjaka zbog prijateljstva ili ranijeg srodstva?

Odgovor: To pitanje ima isti smisao sa pitanjem da li nešto treba primati od srodnika.

Pitanje 306. Na koji način se može steći nerasejanost?

Odgovor: Nju može steći onaj ko prihvati mišljenje izabranog Davida, koji negde govori: Svagda vidim pred sobom Gospoda: on mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8), negde: Oči su mi svagda upravljene ka Gospodu, jer On izvlači iz zamke noge moje (Ps. 24,15), a negde opet: Kao što su oči slugama uprte u ruku gospodara njihovih, i oči sluškinjine u ruku gospođe njene, tako su oči naše uperene u Gospoda Boga našega (Ps.122,2). I kako bismo manje značajnim primerom podstakli na revnosnije ispunjavanje važnijeg, razmislimo u sebi kako se ponašamo u prisustvu drugih, čak i sebi ravnih, tj. kako se trudimo da izbegnemo osudu zbog nečega u držanju, u hodu, u kretanju svakog uda i izgovoru. Mi se, dakle, pred ljudima trudimo da poštujemo ono što ljudi vide. Onaj, pak, ko je osvedočen da ga posmatra Bog, koji ispituje ʺsrca i bubregeʺ, kao što je napisano (Ps.7,10), i Jedinorodni Sin Božiji koji ispunjava obećanje: Jer, gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt.18,20), i Sveti Duh, koji usmerava i deli darove i dejstvuje, i anđeli čuvari, kao što reče Gospod: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga (Mt.18,10), utoliko pre će na sebe uzeti najvažniji i najteži podvig, tj. da njegovo bogopoštovanje bude blagougodno. Na taj način se u njemu jače i savršenije učvršćuje nerasejanost, naročito ako se potrudi da ispuni ono

što je rečeno: Blagosiljam Gospoda u svako doba, hvala je Njegova svagda u ustima mojim (Ps.ZZ, 2) i: U zakonu Njegovom se poučavam dan i noć (Ps.1,2). Jer, uz pojačano i neprestano proučavanje i sagledavanje volje i slave Božije, um njegov neće imati vremena za rasejanost.

Pitanje 307. Da li treba pojanje Psalama ili molitvu započinjati naizmenično?

Odgovor: Naizmeničnošću mnoštva onih koji su dostojni neka se poštuje poredak, kako i sama stvar ne bi bila smatrana nevažnom i sporednom i kako nepromenljivost jedne ili druge osobe ne bi dala povoda za sumnju u gordost igumana i za omalovažavanje ostalih.

Pitanje 308. Da li treba uzvraćati onome ko nešto daje bratstvu i darivati ga srazmerno sa darom?

Odgovor: To je jedno ljudsko pitanje. A o dokazu zahvalnosti neka odluči upravitelj, kao i da li će prihvatati darove i nagrađivati darodavca.

Pitanje 309. Da li treba da pristupi Svetim [Tajnama] onaj kome se [noću] desi nešto obično i prirodno?

Odgovor: Apostol je pokazao da je ʺonaj ko se kroz krštenje pogrebe sa Hristomʺ, iznad prirode i navika (Rim.6,4). Na istom mestu on o krštenju u vodi zatim kaže: Naš stari čovek se razape sa Njime, da bi se uništilo telo grehovno, da više ne robujemo grehu (st. 6). I na drugom mestu on zapoveda: Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu i lakomstvo, što je idolopoklonstvo, zbog kojih dolazi gnev Božiji na sinove protivljenja (Kol.3,5‐6), i opet na drugom mestu propisuje, govoreći: A koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama (Gal.5,24). A ja sam saznao da, po blagodati Hristovoj, i muškarci i žene to mogu postići iskrenom verom u Gospoda. Onoga, pak, ko se, budući nečist, približava Svetinjama, i po Starom Zavetu očekuje strašni sud. Ovde je, međutim, veći od hrama (Mt.12,6), tj. strašniji. Zbog toga nas apostol uči, govoreći: Jer, koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije (1.Kor.11,29).

Pitanje 310. Da li treba [svete darove] prinositi u običnoj kući?

Odgovor: Pismo ne dopušta ni da se obična posuda unosi u svetinju, ni da se svetinja obavlja u običnoj kući: Stari Zavet jasno zapovešću Božijom ne dozvoljava ništa slično. Gospod, pak, kaže: Ovde je veći od hrama (Mt.12,6), a i apostol kaže: Zar nemate kuća da

jedete i pijete? Šta da vam kažem? Hoću li vas stoga pohvaliti? Ne pohvaljujem. Jer, ja primih od Gospoda što vam i predadoh, i ostalo (1.Kor. 11,22‐23). Iz toga smo naučili da u crkvi ne jedemo i ne pijemo običnu večeru, kao i da večeru Gospodnju ne izvrgavamo ruglu, vršeći je u običnoj kući. Izuzetak se može napraviti iz velike potrebe i to u unapred izabranom čistom mestu ili kući.

Pitanje 311. Da li treba ići u posetu onima koji nas mole?

Odgovor: Posećivanje je bogougodno delo. Ipak, posetilac treba da bude razuman slušalac i mudar u odgovorima, ispunjavajući rečeno: Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti (Kol.4,6). Ići, pak, u posete radi srodstva ili prijateljstva, tuđe je našem zavetu.

Pitanje 312. Da li posetioce ‐ svetovnjake treba pozivati na molitvu?

Odgovor: Treba, ako su prijatelji Božiji. Jer, apostol je njima pisao: Molite se i za mene, da mi se dade reč kad otvorim usta svoja, da smelo obznanim tajnu Božiju (Ef.6,19).

Pitanje 313. Da li treba da radimo pred gostima?

Odgovor: Nikakav posao koji se obavlja po zapovesti ne treba prekidati zbog onih koji dolaze iz prijateljske obaveze, osim ako se nekakvo posebno duševno staranje, po zapovesti Gospodnjoj, ne pokaže važnijim od telesne delatnosti, kao što su sveti apostoli rekli u Delima: Ne dolikuje nama da ostavivši reč Božiju služimo oko trpeza (Dap.6,2).


PODVIŽNIČKI USTAVI za one koji se podvizavaju u opštežiću i usamljeništvu

UVOD

Uzevši na sebe Hristovo mudroljublje, prihvativši mišljenje koji je iznad žitejskih želja, uživanja i briga, i postaravši se na svaki način da pomisao ukloniš i odvojiš od telesnih strasti, često si sa mnom vodio duge razgovore, postavljajući pitanja: Na koji način treba dovršiti započeti podvig, ni malo se ne potčinjavajući telesnoj pohoti, koja kroz telo prelazi i u dušu; čega se najpre i najviše, a čega potom treba čuvati; za koje dobro treba revnovati, kako bismo opreznošću izbegli nedolično delovanje, i kako bismo revnošću naučili da činimo dobro. Potom si poželeo da ti načinim i pismeno izlaganje svoga mišljenja o tome. Baš iz toga razloga i sam odlučih da ne zanemarim tvoju plemenitu revnost, nego da je, koliko je moguće, svojim savetima ojačam i učvrstim. Naravno, ne mislim da će govor koji ti nudim zadovoljiti predmet, već nastojim da iza ćutanja, kao iza neke brane, ne sakrijem ono što mogu reći, te da izbegnem osudu koja je izrečena onome koji je sakrio talant u zemlju. Kod ljudi je bračni život najčešći izgovor za žudnju, za svetovna uživanja i brige. Jer, i ne može se pronaći druga snažnija i upornija želja, urođena telesnoj prirodi, od žudnje muškaraca prema ženskom polu ili žene prema muškom. A tako i treba da bude, s obzirom da je ona prirodno usmerena na rađanje dece. Brak sačinjava jednu od najvažnijih delatnosti prirode. Zbog toga on i izaziva najjaču težnju. I ljudi, ne nailaze na veće brige od onih koje ih odjednom snalaze u bračnom životu, kao što kaže Pavle: A ko je oženjen brine se za ovosvetsko (1.Kor. 7,33). On je obremenjen brigama. Usamljeni, pak, brine samo o sebi i o sopstvenim telesnim potrebama. On čak i njih može da prezre, budući da sebe lako da može ubedi u tako nešto. Oženjeni, međutim, ima na sebi brigu o deci i više nije gospodar svoje volje. On je prinuđen da ugađa ženi, te da, zauzet brigom oko dece, ponese bezbroj staranja. I samo njihovo nabrajanje bi zahtevalo više vremena nego što ga sada imamo.

Stoga onaj ko želi da bude slobodan od lanaca sveta izbegava bračni život kao okove. Kloneći se njega, on svoj život posvećuje Bogu i daje zavet čistote. Tako on više i nema prava da se vrati braku, već se svim sidama bori protiv prirode i njenih najjačih težnji, podvizavajući se u čuvanju čistote. Prepustivši se ljubavi Božijoj, on želi da, makar u najmanjoj meri, postigne bestrasnost Božiju, žudeći da okusi duhovnu svetost, tišinu, bezmetežnost, pitomost, te veselje i radost koje se u njima rađa. On nastoji da svoje pomisli drži što je moguće dalje od svake veštastvene i telesne strasti, koja uzbuđuje dušu, te da čistim i nepomućenim okom duše sagledava Božanstveno, beskrajno se naslađujući tamošnjom svetlošću. A dovodeći dušu u takvo raspoloženje i stanje, on se, koliko je moguće, orođuje i upodobljava Bogu i postaje Njegov ljubljeni i željeni. Jer, izvršivši veliki i teško ispunjivi podvig, on dospeva do mogućnosti da sa Bogom opšti razumom očišćenim od veštastvenog taloga i primesa telesnih strasti. Stoga je prilično i saglasno da se onaj ko je, kroz pomenuto podvižništvo, postigao takvu naviku ne prepušta ponovo nadražajima tela kroz dodir sa njegovim strastima, kako se oko duše, osetivši na sebi dah strasti, ne bi zamračilo kao od guste magle i oslepelo za Božanstveno i duhovno sagledavanje. Jer, dim strasti opasno oštećuje pogled pomisli.

Poglavlje 1. O tome da svemu treba pretpostavljati molitvu.

Svako delo, ljubljeni, i svaka reč Spasitelja našega Isusa Hrista jeste pravilo pobožnosti i vrline. On se stoga i očovečio da bi, kao na ikoni, izobrazio i pobožnost i vrlinu i da bi se svako (i svaka), gledajući na Njega, koliko je moguće, ugledao na Prvoobraz. On, naime, nosi naše telo da bi se mi, koliko je moguće, ugledali na Njegov život. Zbog toga, kada čuješ o Njegovoj reči ili delu, potrudi se da ne slušaš samo uzgredno, ili bilo kako, nego da pronikneš u dubinu sagledavanja, postajući sudeonik u onome što se tajanstveno predaje. Tako, Marta prima Gospoda u svoj dom, a uz Njegove noge sedi Marija (Lk.10,38). Kod obe sestre se vidi divna revnost, ali ti razlikuj dela. Marta je služila, pripremajući radi ugošćenja ono što je neophodno za Njegove telesne potrebe, a Marija je, sedeći uz Njegove noge, slušala Njegove reči. Stoga je jedna zbrinjavala vidljivo, a druga služila nevidljivom. Jer, Onaj ko je boravio kod njih zaista beše i čovek i Bog. Sam Vladika je pohvalio privrženost obe žene. Međutim, umorivši se, Marta je pozvala Gospoda za posrednika u nameri da joj i sestra pruži pomoć u služenju, Reci joj, kaže ona, da ustane i da mi pomogne. A Gospod joj reče: Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš za mnogo, a samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobri dio izabrala koji joj se neće oduzeti (Lk.10, 38‐42). Ja nisam ovde da bih ležao na ležaju i hranio utrobu, nego radi toga da bih vas nahranio rečju istine i sagledavanjem tajni. I kao što. prvu nije odvojio od onoga čime se bavila, tako je i drugu pohvalio zbog njene pažljivosti. Razumi, dakle, šta znače ova dva ʺdelaʺ, koja su prikazana u liku dve žene, jedne niže, koja je sebi izabrala telesnu službu (koja je takođe veoma korisna), i druge uzvišenije i duhovnije, koja se uznela do sagledavanja tajni. To, slušaoče, shvati duhovno i izaberi šta želiš. Ako želiš da služiš, služi u ime Hristovo. Jer, On sam je rekao: Kad učšiste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40). [Svako tvoje delo], bilo da primaš tuđince, bilo da uspokojavaš jadne, da saosećaš sa bolesnim, da pružaš ruku pomoći onima koji su u bedi i nesreći, da činiš usluge nemoćnima ‐ Hristos prihvata kao da je Njemu učinjeno. Međutim, ako želiš da se ugledaš na Mariju, koja je napustila služenje telu, i uzdigla se do sagledavanja duhovnih viđenja, iskreno pristupi stvari. Ostavi telo, napusti zemljoradnju, pripremanje hrane i staranja. Sedi kraj nogu Gospodnjih i slušaj reč Njegovu, da bi postao zajedničar tajni Božanstva. Jer, sagledavanje učenja Isusovih je iznad služenja telu.

Dakle, voljeni, dobio si primere i uputstvo. Ugledaj se na šta želiš: budi ili sluga nesrećnima ili ljubitelj Hristovih dogmata. Ukoliko, pak, možeš da revnuješ i u jednom i u drugom, i kroz jedno i kroz drugo ćeš zadobiti plod spasenja. Uostalom, duhovno učenje je prvo, a sve ostalo ‐ posle njega. Jer, rečeno je: Marija je dobri deo izabrala (Lk.10,42). Stoga, ako želiš da budeš tajnik Hristov, da sediš uz Njegove noge, da prihvatiš Njegovu blagovest, treba da napustiš sav svetovni život i da živiš bezbrižno, da zaboraviš i svoje sopstveno telo. Na taj način ćeš uzmoći da putem sagledavanja razgovaraš sa Hristom, da se ugledaš na Mariju i zadobiješ višnju slavu. Moleći se, pak, pazi da ne tražiš jedno

umesto drugoga i da ne rasrdiš Gospoda. Ne traži ni imetak, ni ljudsku slavu, ni vlast, ni bilo što prolazno, već traži Carstvo Božije. Sve ostalo što služi za potrebe tela On će ti dati, kao što sam kaže: Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt.6,33). A molitva, voljeni, ima dva oblika: prvi je slavoslovlje sa smirenoumljem, a drugi, potonji ‐ iskanje. Zbog toga, moleći se, nemoj odmah prelaziti na molbu. U suprotnom ćeš sam pokazati svoje proizvoljenje, tj. da se moliš Bogu prinuđen potrebom. Započinjući, dakle, molitvu ostavi samoga sebe, ženu, decu, rastani se sa zemljom, prođi i nebo, napusti svaku vidljivu i nevidljivu tvar i počni slavoslovljem Onoga koji je sve stvorio. I kada ga budeš slavoslovio, nemoj tumarati umom tamoamo, nemoj basnosloviti poput neznabožaca, nego biraj reči iz Svetih Spisa i kaži: ʺBlagosiljam te Gospode, jer si dugotrpeljiv i nezlobiv, jer svakodnevno pokazuješ svoje strpljenje prema meni grešnom. Ti nam svima daješ priliku da se pokajemo. Jer, ti Gospode ćutiš i podnosiš nas, da bismo te slavoslovili. Ti ustrojavaš spasenje roda našeg, ti nas pohodiš ili strahom, ili poukama, ili prorocima, ili konačno dolaskom Hrista. Jer, ti si nas stvorio, a ne mi [sami sebe]. Ti si Bog našʺ (Ps.99,3)

Kada završiš slavoslovlje [zasnovano] na Pismu, prema tvojim moćima, i uputiš hvalu Bogu, započni sa smirenoumljem i reci: ʺNedostojan sam, Gospode, da govorim pred tobom, jer sam veoma grešanʺ. Tako treba da govoriš, makar i ne bio svestan nečeg lošeg kod sebe. Jer, niko nije bezgrešan, osim jedinoga Boga. Mi, naime, grešeći u mnogome, veći deo grehova ne primećujemo. Stoga apostol kaže: Ne osećam ništa na svojoj savesti, ali stoga nisam opravdan (1.Kor.4,4), tj. grešim mnogo i ne primećujem. Stoga i prorok kaže: Ko će razumeti pogreške (Ps.18, 13). Na taj način ti ne lažeš, nazivajući se grešnikom. A ako znaš svoja sagrešenja, učinićeš greh ukoliko kažeš: ʺNisam grešanʺ. Naprotiv, bolje reci: ʺGrešniji sam od svih grešnika, pošto kršim Božiju zapovest, koja naređuje: Kada izvršite sve, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učinitiʺ (Lk.17,10). Uvek treba da misliš: ʺJa sam nepotrebanʺ, i još: Smirenjem smatrajte jedan drugoga većim od sebe (Fil.2,3). Dakle, moli se Bogu sa strahom i smirenoumljem. I pošto uputiš reč smirenoumlja i kažeš: ʺHvala ti, Gospode, što si strpljivo podnosio moje grehove i do sada me ostavljao nekažnjenim. Jer, ja sam davno zaslužio da podnesem hiljadu beda i da od mene okreneš lice svoje. Međutim, tvoje nezlobivo čovekoljublje je prema meni bilo veoma strpljivo. Blagodarim ti, iako su slabe moje snage da ti zahvalim za tvoju nezlobivostʺ, dakle, pošto ispuniš oba dela, tj. slavoslovlje i smirenoumlje, išti ono što treba da išteš, tj. kao što sam gore rekao ‐ izostavljajući bogatstvo, slavu zemnu i zdravlje telesno (budući da te je On sam stvorio i stara se o tvom spasenju, i zna šta je korisno za svakoga ‐ da bude zdrav ili bolestan), nego, kao što ti je zapoveđeno ‐ jedino Carstvo Božije. Jer, o potrebama tvoga tela, kao što sam prethodno rekao, On se sam brine. Naš Car se nalazi u velikoj slavi i negoduje ukoliko neko od Njega traži neku sitnicu, tj. ako od Njega traži nešto nedostojno. Stoga svojom molitvom nemoj okretati na sebe gnev, nego za sebe traži ono što je dostojno Cara Boga. Ištući, pak, ono što je dostojno Boga, nemoj odustajati sve dok ne dobiješ. Jer, Gospod je na to mislio kad je u Jevanđelju rekao: Koji od vas ima prijatelja i otide mu u ponoć i

reče mu: Prijatelju, daj mi tri hleba u zajam, jer mi dođe prijatelj s puta i nemam čime da ga poslužim. A ovaj iznutra odgovori: Nemoj me uznemiravati; već su vrata zatvorena, i deca su moja sa mnom u postelji; ne mogu ustati da ti dam. Kažem vam: Ako i ne ustane da mu dade zato što mu je prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba (Lk.11,5‐8).

Gospod nam, dakle, navodi primer da bi nas poučio da budemo postojani i revnosni u veri. On uzima primer odnosa čoveka prema čoveku da bi ti naučio da nikad ne gubiš nadu, te da, kada i pored molitve ne budeš dobijao, ne odustaješ sve dok ne dobiješ, naravno ukoliko, kao što sam ranije rekao, moliš za ono što je Bogu ugodno. Ti ne treba da govoriš: ʺGrešnik sam i stoga me ne uslišujeʺ. Da ti ne bi očajavao, On kaže: Ako i ne ustane da mu dade zato što mu je prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba. Najzad, čak i da prođe mesec dana, godina, tri ili četiri godine i veći broj godina i ne dobiješ, nemoj odustajati, nego traži sa verom, neprekidno čineći dobro. Često se događa da se neko od nas od mladih dana brinuo o celomudrenosti. Međutim, potom se potkralo uživanje, probudile se prirodne želje, oslabila molitva i najzad je mladosti pridodato vino: tako je i celomudrenost propala, i čovek je od jednoga postao drugi. Tako se dešavaju promene, s obzirom da se čovek strastima ne suprotstavlja sa odvažnom pomišlju. Zbog toga on treba i da sa svoje strane učini sve, i da vapije ka Bogu da mu bude pomoćnik. Jer, onome ko se zbog nepostojanosti prepustio željama i sam sebe predao neprijateljima, Bog ne pomaže i ne sluša ga, budući da je sebe kroz greh učinio tuđim Bogu. Onaj ko želi da ima pomoć od Boga, ne krši dužnost. Onome, pak, ko ne krši dužnost, nikada ne nedostaje Božija pomoć. Stoga ne treba da dovodimo sebe dotle da nas zbog bilo čega osuđuje savest: tek u takvom stanju treba prizivati Božiju pomoć. Nju ne treba prizivati nemarno, lutajući umom tamoamo. Jer, onaj ko tako čini ne samo da neće dobiti ono što ište, nego će još više naljutiti Vladiku. Onaj ko govori pred knezom, stoji sa velikim strahom, ne dopuštajući da mu luta ni spoljašnje oko, ni unutarnje duševno oko, kako se ne bi izložio opasnosti. Ne treba li, tim pre, sa strahom i trepetom stojati pred Bogom, i čitav um upućivati samo na Njega, a ne na nešto drugo? Jer, On ne samo da, poput ljudi, vidi spoljašnjeg čoveka, nego proniče i u unutarnjeg. Zbog toga, ukoliko budeš stajao pred Bogom kako priliči i želeli da ćutimo, izobličiće nas naša savest. Jer, mi,mu ne verujemo ne stoga što ne može da nam da pokoj, nego stoga što odbijamo da uzmemo na sebe Njegov ʺblag i lakʺ jaram (st. 30) i da kroz uska vrata uđemo u Carstvo nebesko. Naprotiv, mi više volimo da nosimo breme grehova, da idemo širokim putem strasti uživanja i da kroz široka vrata hodimo u propast (Mt.7,13). Međutim, možda ćeš reći: ʺMnogo puta sam molio i nisam dobijaoʺ. Da, to je svakako stoga što si se rđavo molio, tj. ili bez vere, ili rasejano, ili za nešto što ti ne koristi. A ukoliko si se i često molio za nešto korisno, svakako nisi bio postojan. Jer, napisano je: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19), i: Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.10,22).

Bog poznaje srce onih koji se mole. Reći ćeš: ʺZbog čega je Bogu potrebna naša molitva? Zar On ne zna šta nam je potrebno? Stoga, čemu iskanjeʺ. Bog zna šta nam je potrebno i

sve telesno nam daje izobilno na upotrebu (1.Tim.6,17). Budući blag, On daje kišu pravednima i nepravednima, i svojim suncem obasjava i zle i dobre (Mt.5,45) još pre našeg traženja (Mt.6,8). Međutim, veru, dela vrline i Carstvo nebesko nećeš dobiti ukoliko ne budeš tražio sa naporom i mnogo strpljenja. Jer, najpre treba da poželiš, i poželevši, da tražiš iskreno u veri i strpljenju, upotrebivši sa svoje strane sve neophodno, tako da te ni zbog čega ne osuđuje savest ‐ ni zbog nemarnosti, ni zbog lenjosti. I tada ćeš dobiti, ako je Bogu ugodno. Jer, On bolje od tebe zna šta ti je korisno. I možda On ne žuri da podari (traženo), poučavajući te revnosti prema Njemu, te da bi saznao šta je dar Božiji i sa strahom čuvao darovano. Jer, ono što stiče uz mnogo muke, čovek i nastoji da sačuva da ne bi, izgubivši ga, poništio i mnogo muke svoje. On će tada paziti da ne odbaci blagodat Božiju, kako ne bi postao nedostojan večnog života. Šta je koristilo Solomonu što je brzo dobio dar mudrosti i potom ga izgubio?

Ne budi, dakle, malodušan ukoliko ne dobijaš brzo ono što išteš. Jer, kad bi video da nećeš izgubiti dar koji brzo dobiješ, blagi Vladika bi bio spreman da ti ga da i pre nego što ga zatražiš. Međutim, sada iz brige za tebe čini [drugačije]. Jer, onaj ko je dobio talant i sačuvao ga u potpunosti beše osuđen zbog toga što ga nije umnožio. Kako će tek biti osuđen onaj ko ga je upropastio? Znajući to, mi dakle, bez obzira da li [traženo] dobijamo brže ili sporije, treba da budemo zahvalni Gospodu, budući da sve šta god čini, Vladika uetrojava radi našega spasenja. Mi samo ne treba da iz malodušnosti prekidamo iskanje. Jer, Gospod je ispričao priču o udovici, koja je svojom nepokolebivošću pobedila nepravednog sudiju, da bismo i mi, radi svoje upornosti, dobijali po svojim iskanjima. Jer, naša vera i ljubav prema Bogu se pokazuju u tome što mu ostajemo zahvalni premda ne dobijamo brzo [ono što tražimo]. Budimo mu, dakle, svagda zahvalni da bismo se udostojili da steknemo Njegova večna dobra, jer Njemu priliči slava u vekove vekova. Amin.

Poglavlje 2. O nadzoru nad pomislima i o tome da telo nije zlo, kao što neki smatraju.

Pre svega, mi treba na svaki način da obuzdavamo pomisao, uspostavivši nad njom bezmolvni nadzor razuma, kako duši ne bismo dopustili da se prepušta nepromišljenim stremljenjima po zanosu tela. Telesno viđenje se nalazi u oku, dok je oko duše u umu koji joj je urođen. Međutim, oni nisu jedno u drugome, nego su jedno isto. Um je nekakva prirodna sila, a ne nešto pridodato u slovesni deo duše. Jer, kad pokreće svoju umnu snagu (koja je prirodno uneta u nju Svetom Trojicom, koja ju je stvorila) i hoće ono potrebno i odgovarajuće, duša izbegava zahteve tela, predviđajući i obuzdavajući njegove neuredne pokrete. Tada ona u sebi čuva tišinu koja joj pristoji i u bezmetežnom spokojstvu obavlja sagledavanja koja su joj prirodna. To ona čini prema svojim mogućnostima, uznoseći prodorni pogled ka Svetoj Trojici, kojoj se klanjamo. Ona zaključuje o nedostupnosti slave Božije po preobilju njenog sjaja, po svetlosti blaženstva, po

bezgraničnoj premudrosti, po postojanosti i nepomutivosti spokojstva, po bestrasnoj i nelokretnoj prirodi. Jer, u onome kome ne može da se dogodi ništa neočekivano, u kome je, kao u riznici, sakupljeno znanje svega postojećeg i budućeg, koji obuhvata sve i sadrži sve u svojoj ruci i kome se uopšte ništa ne može usprotiviti i suprotstaviti ‐ mora vladati tišina i neprestana bezmetežnost. Jer, iznenadna navala neočekivanih događanja u ljudskom razumu obično rađa nemir... Zbog toga onaj koga ne uznemirava ni jedan porok, i koga prati svaka vrlina i sve što je dobro, opravdano može da se veseli postojanim i beskrajnim veseljem, budući da je radost pratilac vrline i blagosti, kao što kaže prorok: Razveseliće se Gospod za dela svoja (Ps.103,31).

Zbog toga će se duša koja svoju umnu silu drži u trezvoumlju i doličnim delima učvrstiti u opisanim sagledavanjima. Ona će upražnjavati svoju narav u onome što je ispravno, pravedno, pristojno i mirno. Međutim, čim prekine da razmišlja i da se udubljuje u dužna sagledavanja, probuđene telesne strasti će, kao bestidni i drski psi bez čuvara, početi da laju na nju: svaka strast će se truditi da je svakojako izmuči, uzimajući za sebe deo njene životne snage. Jer, meni se čini da duša, iako je jedna, ima dve sile: jedna je životna sila tela, a druga ‐ sila koja sagledava ono što postoji, koju takođe nazivamo ‐ slovesnom. Kao srasla s telom, duša mu prirodno (usled same sraslosti, a ne po proizvoljenju) prenosi životnu silu. Zasijavši, sunce ne može da ne obasja onoga na koga su pali njegovi zraci. Tako isto nije moguće da duša ne oživi telo u kome prebiva. Sagledateljna, pak, sila se pokreće po proizvoljenju. Ukoliko, dakle, svoju sagledateljnu i slovesnu silu drži uvek budnom, kao što kaže prorok: Neće zadremati čuvar tvoj (Ps.120,3), duša će dvostruko uspavati telesne strasti, tj. i zauzetošću sagledavanjem boljega i srodnoga, i staranjem za bezmetežnost tela, privodeći ga u celomudrenost i tišinu. A ako, pak, zavolevši lenjost, duša sagledateljnu silu ostavi nedelatnom, telesne strasti će je, pronašavši životnu silu besposlenom i razdelivši je između sebe (s obzirom da njima niko ne upravlja i da ih niko ne zaustavlja) odvlačiti ka svojim težnjama i delovanjima. Stoga su telesne strasti kod nas jake kada je slovesnost nedelatna, dok su, naprotiv, pokorne kada ona upravlja i vlada telom. Zbog toga telo ne zaslužuje prekor u očima onih koji hoće da o njemu ispravno sude. Prilikom izlaganja ovoga mišljenja treba pobiti lažna mnenja onih koji rđavo misle o telu. Voljeni, konj je prekrasna stvar. I što je po prirodi živahniji i vatreniji, on je bolji. Međutim, on zahteva jahača i upravitelja, budući da nije obdaren slovesnošću. Kad je, pak, jahač na njemu, on će pokušati da iskoristi prirodne osobine.

Zbog toga, ako dolično rukovodi težnjama potčinjene životinje, jahač će je upotrebiti na svoju korist i postići će cilj koji je sebi postavio. Tako će i sam ostati nepovređen i životinja će se pokazati kao veoma pogodna. Ukoliko, pak, konjanik loše upravlja, mladi konj će često skretati sa širokog puta, zalaziti na neprohodne staze, a ponekad se i obrušavati niz strminu, povukavši sa sobom i samoga jahača. Nemarnost, dakle, konjanika oboje izlaže opasnosti. Tako razmišljaj i o duši i o telu. Telo je dobilo prirodne težnje, koje nisu date bez cilja, nego su, bez sumnje, za nešto dobre i korisne. Međutim, ono je lišeno slovesnosti,

kako bi duša, zbog preimućstva smislenosti, bila uspoštovana. Ukoliko dolično upravlja težnjama tela, duša će učiniti i da se telo spase, a i sama će ostati izvan opasnosti. A ako zanemari upravljanje i, obuzeta snom lenjosti, prestane da telo drži na uzdi, duša će biti [kriva] što će ono, lišeno slovesnosti, skrenuti sa pravoga puta. Tada će ono i dušu izložiti istovrsnim padovima, i to ne zbog svoje zloće, nego zbog njene nemarnosti. Jer, kad bi telesne strasti bile takve da ih duša ne može ukrotiti, telo bi opravdano bilo odgovorno. Međutim, pošto su one postale pokorne mnogima koji su se potrudili da ih nadvladaju, telo ne treba da bude okrivljeno. [Stoga nisu u

pravu] oni koji nastoje da ga ocrne, nazivajući ga prvim uzročnikom poroka. Dostojna, pak, prekora jeste duša koja je zbog nemarnosti oslabila .svoju vlast nad telom. Međutim, ni ona nije zla po prirodi, nego je privedena zlu kroz nedostatak dobra. Jer, porok nije ništa drugo do nedostatak vrline.

Poglavlje 3. O tome da se ne treba bez opreznosti susretati sa ženama.

O nadziranju pomisli i obuzdavanju telesnih strasti, o širini i tišini unutarnjeg čoveka, o sagledavanju i staranju o svojim dužnostima, mi smo već dovoljno rekli ranije. Međutim, mi ne treba samo da nadziremo pomisli, nego i da, koliko je moguće, izbegavamo blizinu onoga što nas više od svega, približavajući nam se, podseća na strasti, što uznemirava i zbunjuje pomisli, te u dušu unosi nemir i borbu. Jer, borbu koja nevoljno nailazi na nas mi moramo prihvatati. Međutim, veoma je nepromišljeno da sami protiv sebe voljno izazivamo borbu. U prvom slučaju će i poraz (što neka ne bude sa Hristovim podvižnicima), možda, biti oprošten. Međutim, u drugom slučaju pobeđeni se, osim što biva ismejan, lišava i oproštaja. Stoga, iznad svega treba da izbegavamo razgovore i susrete sa ženama, osim ako nas na susret ne primorava neka neizbežna neophodnost. Međutim, i prilikom nužnog susreta treba da se čuvamo žena kao vatre, te da se što je moguće brže i žurnije rastajemo od njih. Shvati šta o tome kaže premudrost: Hoće li ko staviti oganj u nedra a haljine da mu se ne upale? Hoće li ko hoditi po užarenom ugljevlju a noge da ne ožeže (Prič.6,27‐28).

Onaj, pak, ko kaže da od susreta i dugog zajedničkog života sa ženama ne trpi štetu, ili u sebi nema mušku prirodu (budući neko neobično stvorenje, koje je nalazi između jednoga i drugog pola: što važi za uškopljenike od rođenja, ukoliko i kod njih možemo govoriti o bestrasnosti i neosetljivosti prema ženskom polu, po rečima premudrog: Hoće li želja uškopljenika devojku razdevstveniti ‐ Sir.20,4), ili je, imajući je, pogružen u strasti do [te mere da uopšte] ne oseća [šta mu se dešava], slično pijanici ili ludaku, koji u najtežim patnjama uopšte ne misle da pate. Ipak, dopustimo uslovno nešto što prevazilazi okvire razuma, tj. da nekoga ne izjeda muška strast. Čak i da sam ostaje bestrasan, on druge ne može lako da ubedi da je bestrasan. Sablažnjavati, pak, mnoge, nemajući pri tom u vidu nikakvo dobro delo, vrlo je opasno. Pri tome se mora uzeti u obzir i nešto drugo. Čak i da ne trpi štetu od

pomisli, muškarac se već neće sporiti sa nama u pogledu žene, tj. da i nju muče telesne strasti. Naprotiv, imajući slabije pomisli i budući vatrenija u strasti, ona često podnosi štetu od onoga ko je neoprezno

imao susret sa njom. Tako onaj ko se sam ne ranjava, često, i bez svoga znanja, ranjava [drugog]. I dolazeći često podvižniku pod izgovorom navodne duhovne ljubavi, žena počinje da u sebe upija greh preko očiju, pohotnim pogledima proždirući spoljašnjost bližnjega i nečistim pomislima kvareći unutarnju devicu, koju Ženik voli više od svega. Da se, dakle, ne bi dogodilo nešto od rečenoga, mi treba da se čuvamo od svakog susreta sa ženama. Ako, pak, to nije moguće, treba da se barem čuvamo čestih i dugačkih razgovora sa njima. I mi to ne činimo iz mržnje prema njihovom polu i iz odricanja srodnosti sa njima, nego da bismo ih zaštitili i pomogli im, kao sudionicima u ljudskoj prirodi, a posebno onima koje su stupile u podvig čistote. Jer, one se podvizavaju isto kao i mi. Od susreta treba da se čuvamo da se ne bismo podsetili na strast od koje smo se udaljili i koje smo se odrekli.

Poglavlje 4. O tome da uzdržanje treba primeriti telesnoj snazi i o tome da je telesni napor dobro i zakonito delo.

Osim toga, treba da savlađujemo i stomak. Jer, vaspitavanje stomaka je obuzdavanje strasti, a obuzdavanje strasti ‐ bezmetežnost i tišina duše. Duševni, pak, mir jeste najdelotvorniji izvor vrlina. Najbolje uzdržanje stomaka je ono koje se usklađuje sa telesnom snagom. Jer, nekima je i silno zlopaćenje izgledalo nedovoljno bolno usled čvrstine i postojanosti njihove telesne građe i snage: ono im se više činilo kao odmor, negoli kao napor. Međutim, ono što je podnošljivo za takve ljude, za druge je uzrok opasnosti. Jer, između tela postoji isto tako velika razlika kao i između bakra i gvožđa i krhkog drveća. Stoga treba birati uzdržanje koje odgovara svačijoj snazi. Prema tome, vrline koje vrši samo duša, podjednako se propisuju svima. Takve su: krotost, skromnost, smirenoumlje, blagost, bratoljublje, prostosrdačnost, istinoljubivost, saosećanje, pitomost, čovekoljublje. Ove vrline prvenstveno nazivamo duševnim stoga što telo niukoliko ne doprinosi njihovom sticanju i izvršavanju. Telo za dušu jedino predstavlja mesto u kome se savetuje, u kome razmišlja o njima. Uzdržanje, pak, svako treba da odredi prema svojoj telesnoj snazi: ono ne treba da se zaustavi na onome što je ispod moći koju čovek poseduje, niti da se pruža ka onome što je preko njegove moći. Na to, mislim, treba obratiti pažnju, da prekomernošću uzdržanja ne bi oslabila telesna snaga, te se telo učinilo lenjim i nedelatnim za važnije poslove. Stvarajući čoveka, Bog, naravno, nije želeo da ga ostavi besposlenim i nepokretnim, nego [je namerio] da bude delatan u skladu sa svojim dužnostima. On je i u raju zapovedio Adamu da ga radi i da ga čuva (Post.2,15). Te reči, doduše, imaju i sagledateljno značenje,

premda su i u njihovom doslovnom smislu dostojne revnosti i staranja. Posle, pak, izgona iz raja, On mu je odredio da jede hleb u znoju lica (Post.3,19). I to što je rečeno Adamu, rečeno je svima koji su od njega rođeni. To se vidi iz sledećeg: Bog je za Adama odredio smrt, rekavši: Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti (st. 19). Međutim, i svi koji su od njega postali učestvuju u istom stradanju. Stoga niko ne treba da uvodi novine nasuprot prirodi i pravilima Dobročinitelja prirode. Naprotiv, držeći se njih, mi treba telo da držimo delatnim, nikada ga ne slabeći neumerenošću. Jer, mislim da je znak najboljeg ustrojstva ‐ dr‐žati se postavljenih pravila.

Rečeno mogu potvrditi i mnoga svedočanstva iz Božan‐stvenog Pisma. Jer, Božanstveno Pismo zapoveda da se radi, da se telo pokreće i da više pomažemo drugima u nemoći, negoli da sami tražimo tuđu ruku. Međutim, ono ni najmanje ne naređu‐je da se ono iscrpljuje ili oslabljuje neumerenim naporima. I navešću ti najverodostojnijeg svedoka, svetoga Pavla, koji negde kaže: Jer čujemo da neki žive neuredno i ne rade ništa (2.Sol.Z, 11). Neurednošću on naziva besposlenost, budući da kaže: Jer nismo živeli neuredno među vama, niti smo zabadava jeli hleb u nekoga, no s trudom i mukom, radeći dan i noć (st. 7‐8). I, što je još važnije: Potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje (Dap.20,34). I na drugom mestu on kaže: Neka radeći svoj hleb jedu (2.Sol.Z,12), i opet: Da živite mirno, i da gledate svoja posla, i da radite svojim sopstvenim rukama (1.Sol. 4,11). Podvižnik treba da bude slobodan od svake nadmenosti. Idući istinski srednjim i carskim putem, on nimalo ne treba da skreće ni na jednu, ni na drugu stranu. On ne treba da voli lagodnost, ali ni telo ne treba da slabi preteranim uzdržanjem. Jer, da je dobro da imamo iscrpljeno telo i da budemo kao mrtvac koji diše, Bog bi nas od početka načinio takvima. Međutim, On nas nije načinio takvima: svakako je učinio ono što je smatrao dobrim. Ako nas je, pak, načinio onakvima kakvim nas je bilo dobro načiniti, svakako greše oni koji ne čuvaju koliko mogu ono što je načinjeno dobro.

Stoga podvižnik blagočašća treba jedno da ima u vidu: da se kako nije prikrao u dušu porok nemarnosti, da nije oslabilo trezvoumlje i snažna čežnja razuma ka Bogu, da se nije kako pomračilo osvećenje Duha i prosvećenje duše, do koga ono dovodi. Ukoliko nabrojani dobri darovi ostaju u svojoj punoj snazi, telesne strasti neće imati vremena da se podignu. Duša se, dakle, bavi višnjim tako da ne preostaje vreme da se u telu uzbune strasti. U životu se često događa da vid i sluh ostaju nedelatni kada o nečemu razmišljamo potpuno usredsređeno: čitava duša biva obuzeta predmetom razmišljanja, ostavivši osećanja po strani. Ukoliko se, pak, Božanstvena ljubav pojača u našoj duši, mi nećemo ni imati vremena da mislimo o strastima. A ako se nekada pomalo i probude, brzo će biti primirene uzvišenošću duše. I reci mi šta je bolje: ugledati se na plodonosno drveće, koje je i samo bogato plodom i druge veseli svojom plodnošću, ili biti poput povrtnog bilja, koje vene od jare i suše, koje je ʺkao cvekla nedokuvanaʺ, po reči proroka, (Is.51,12), tj. biti nesposoban za služenje svojim sopstvenim potrebama (premda po prirodi imamo savršenu snagu za zadovoljavanje svojih potreba), i upražnjavati se u mudroljublju samo

polovično, tj. samo dušom, a ne i telom? Kad bismo se mi nalazili izvan tela, bi bilo nužno da ka najsavršenijem težimo samo dušom. Međutim, pošto je čovek dvostruk, i upražnjavanje u vrlini mora biti dvostruko: ono treba da se sastoji i od telesnih napora i od duševnih podviga. Telesnim naporima, pak, nazivamo rad, a ne lenjost.

Uostalom, treba da pazimo da, pod izgovorom zadovoljavanja telesnih potreba, ne skrenemo u služenje uživanju. Svakako, bilo bi najbolje kada bismo telesne poslove mogli izvršavati uz neprestano uzdržavanje od hrane. Međutim, samo malobrojna tela su u stanju da ne gube snagu prilikom takvog uzdržanja. Stoga treba i postiti umereno i telu pružati najneophodnije podmirenje. Izborom jela ne treba da upravlja uživanje, nego pomisao o potrebnom sa tačnom određenošću, poput iskusnog lekara koji bespristrasno leči bolest čime treba. Onaj ko pri takvom raspoloženju duše uzima hranu po mudroljublju se pokazuje potpuno ravnopravan onome ko je ne uzima, i po svom cilju ne samo da poštuje neprestani post, nego i uzdržanje od hrane, dok staranjem o telu zaslužuje pohvalu kao najbolji domostrojitelj. Jer, umereno hranjenje tela i uzdržanje ne rasplamsavaju pohotu i ne čine strasti neobuzdanima. To je obično posledica nenasitosti i izobilja. Naša rasprava je kao potvrdu navela ono što proističe iz prirodnih zakona i svedočanstava Božanstvenog Pisma. Međutim, rečeno ne treba potkrepiti samo izgovorenim poukama, nego i primerima iz života. Stoga ćemo preći na sam život Spasitelja. Proživevši, naime u telu, On je ostavio uzor i obrazac vrline svima koji žele da žive blagočastivo. Na taj način i ostali, gledajući na te crte, u svom životu mogu da odslikavaju sličan lik, ni u čemu ne izneveravajući Prvoobraz putem odstupanja od podražavanju. I sam Spasitelj jasno poučava da život svoj postavlja kao uzor najsavršenijeg življenja za sve koji žele da mu se povinuju: Ko meni služi, za mnom neka ide (Jn. 12,26). On tu ne podrazumeva telesno praćenje (koje bi bilo neizvodljivo za sve, s obzirom da Gospod, kao što je poznato, sada telesno prebiva na nebesima), nego što tačnije, tj. saobrazno sa mogućnostima, podražavanje Njegovog života.

Kako je, pak, živeo i kako je postupao naš Spasitelj? On greha ne učini (1.Pt.2,22). Jer, kako bi mogao greh pobediti pravdu? Kako bi laž mogla da savlada istinu? Kako bi slabost mogla da nadvlada moć? Ili, kako bi nebiće bilo jače od bića? Bog uvek jeste. Njegovo postojanje nema granica i ne trpi nikakvo ograničenje. Greh, pak, ne postoji niti se zamišlja kao samostalno postojanje [tj. ipostas]. Greh dobija postojanje kroz nedostatak dobra i to pre u onima koji ga čine, nego li u onome što je loše učinjeno. On se u delima nepravde uobličava kao duhovna tama, koju uostalom razgoni svetlost pravde (budući da svetlost svetli u tami ‐ Jn.1,5), i nastavlja sa postojanjem samo dok traju neprilična dela. Jer, sa prekraćivanjem zlih dela istovremeno prestaje i postojanje greha. Jer, rečeno je: Tražiće se greh njegov, i neće se naćdž (Ps.9,36), iako kazna zbog grehova ostaje za grešnike i mučenje za nepravde neće imati kraja. Dakle, On greha ne učini, niti se nađe prevara u ustima Njegovim (1.Pt.2,22). On je pokazao mnoge primere dugotrpljenja, nezlobivosti, milostivosti, krotosti, čovekoljublja, pitomosti, smirenoumlja, razboritosti, tj. svake vrline. To je jasno

opisano u Jevanđeljima. Primeri dugotrpljenja i nezlobivosti se vide u podnošenju zlobe Judejaca, koji su neprestano novim bezakonjima prevazilazili ranije pakosti. I premda ih je karao blago, da bi zaustavio zlo, On se nije svetio i uopšte ih nije kažnjavao. On je nastojao da dobročinstvima pobedi njihovu neljudskost, i darivanjem dobara ‐uzrastanje zlobe. Na kraju je primio krst zbog onih koji su ga raspeli. Primeri krotosti i pitomosti se ogledaju u tome što je, po svojstvenoj mu milostivosti, svima dopuštao da mu priđu i da smelo sa Njim razgovaraju. To su činili ne samo značajni [i vrlinski] ljudi, nego i oni kojima je bilo ugodno i kojima je već prešlo u naviku da se prepuštaju najsramnijim delima. Tako su mu dolazili bludnici i carinici. Pri tome se kod njih nije uvećavala slabost pohote ili srebroljublja, već su se čistili od duševne bolesti. I oni se nisu toliko stideli savešću zbog svog lukavstva, koliko su zadobijali odvažnost kroz nadu u iscelenje. Jer, oni su nalazili ono što je prevazilazilo njihovo očekivanje. Kakvi su, pak, primeri Njegovog čovekoljublja i samilosti? On u pustinji brzo pripravlja bogatu trpezu onima koji su zanemoćali zbog nedostatka hrane, dvostruko ih gosteći: i izobiljem onoga što je potrebno i čudesnošću opskrbljivanja (Mt. 15,32‐38). On se sažaljeva na mnoštvo [naroda], jer bejahu smeteni i napušteni kao ovce bez pastira (Mt.9,36). I kao što leči telesne slabosti i isceljuje povrede i uzetost udova, tako oslobađa od duševnih bolesti i nerazrešivih lanaca grehova i okova prinudnih ugovora koje smo zaključili sa đavolom, tj. ocem greha. Kakvi su, opet, primeri smirenoumlja? On ne samo da je blagoizvoleo da se obuče u telo, nego i da bude i da ga smatraju sinom po izgledu neznatnih roditelja, da bude sin majke, i da ga smatraju sinom nazovioca (Mt.1; Lk.Z). Tu su i primeri razboritosti. On izobličava sadukeje koji su pokušali da ismeju vaskrsenje izmišljenom pričom o sedmoro umrle braće koji su imali istu ženu (Mt.22,25‐32). On, takođe, postiđuje učenike farisejske sa irodovcima i njihovo dvosmisleno pitanje: Treba li dati porez kesaru ili ne (st. 17). Oni su dobili dvostruko razoran odgovor, koji u dvostrukom smislu pokazuje njihovu glupost: On ne zapoveda da se da, nego da se vrati. Jer, On kaže: Vratite kesarevo kesaru (st. 21), budući da je novac bio kesarev, i da na sebi ima lik i natpis kesarev.

To su podvizi koje sam naveo. A postoji i nebrojeno mnoštvo drugih. A kakvi su i koliki Njegovi telesni napori, radi kojih posebno i navodimo primer? U najmlađem uzrastu, On je, slušajući roditelje, krotko i poslušno podnosio svaki telesni napor. Jer, premda pravedni i pobožni, oni behu siromašni, oskudevajući u onome što je neophodno za život (o čemu svedoče jasle, koje su poslužile časnom rođenju). Stoga su se, razumljivo, bavili neprestanim telesnim poslovima, stičući ono najneophodnije. A Isus je, ʺbudući poslušanʺ, kao što kaže Pismo (Lk.2, 51), svakako pokazivao i veliku pokornost u podnošenju napora zajedno sa njima. Pošto je, pak, prošlo vreme i pošto je započeo da pokazuje dobročinstva kao Vladika i Bog, birajući učenike i nameravajući da propoveda Carstvo nebesko, On ne traži da mu drugi služe, ležeći udobno i negujući telo svoje, nego radi našega spasenja ili putuje (i to uvek peške), ili služi učenicima, kao što je sam govorio: A ja sam među vama kao sluga (Lk.22,27) i: Kao što ni Sin Čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi (Mt.20,28), ili im pere noge, te potom, dugo vremena učeći, neumorno prelazi iz mesta u mesto. On samo

jednom, i to na kratko vreme, koristi tovarnu životinju, uostalom ne radi poštede tela, nego da bi svojim delima ispunio proročanstvo (Mt.21,5; Zah.9,9). A apostoli? Zar se nisu ugledali na Vladiku? Zar se nisu neprestano naprezali? Pogledaj Pavla koji neprekidno radi, neumorno putuje, plovi, biva u opasnosti, podnosi nepogodu, progonstvo, napade, udarce kamenja, koji se duševnom usrdnošću i telesnom snagom suprotstavlja svim iskušenjima. Međutim, da je telesnu snagu iscrpeo neumerenošću, on ne bi bio nagrađen. Zbog toga je dobro da se duševnim vrlinama i telesnim podvizima ugledamo na život Vladike i Njegovih učenika i apostola, upotrebljavajući telo za služenje najboljim delima. Jer, duši pripada da bira među dobrim delima i takva koja se izvršavaju uz pomoć tela, a telu da ostvaruje ono što je duša izabrala. Ukoliko je, pak, telo bez snage da dela, dobro delo se zaustavlja na pola puta, budući da je skriveno u proizvoljenju, poput klice koja uvene u utrobi zemlje, ne pristigavši na upotrebu onome za koga je začeta.

Međutim, neko će reći: ʺI Gospod je izdržavao dugotrajno neuzimanje hrane, a isto tako i Mojsije i prorok Ilijaʺ. Zapazi, ipak, da je Gospod naš samo jednom izvršio tako nešto, a isto tako i Mojsije i Ilija. Sve ostalo vreme oni su na doličan način koristili telo i održavali ga u snazi, uvek se baveći radom i naporima. Na taj način, oni su prosijali duševnim vrlinama, uz pomoć tela svoj delatni život učinivši pečatom i dovršenjem duhovnog života. Tako je postupao Mojsije, i Ilija, i sam Jovan, koji je po neizrecivom domostroju dugo živeo u pustinji. Po navršetku, pak, domostroja on je došao u naseljenu zemlju da propoveda i krštava (što spada u delatni život), gde je i dovršio svoj podvig odvažnošću pred Irodom. Tako je postupao i čitav skup svetitelja i sam Isus, koji je vreme provodio u delanju. Stoga se sa svih strana (i iz zakona prirode, i iz učenja Božanstvenog Pisma, i iz onoga što su činili svi svetitelji, i iz života našeg Spasitelja, i iz pravila života pobožnih) vidi da je mnogo bolje i korisnije da nam je telo snažno i da ga upotrebljavamo za dobra dela, negoli da je iscrpljeno i da ga svojevoljno držimo u bezdejstvenosti.

Poglavlje 5. O tome da podvižnik treba da se bavi poslovima koji mu priliče.

Podvižnik, pak, treba da se bavi poslovima koji mu priliče, koji su daleko od svake trgovine, dugotrajne zauzetosti i nedozvoljene dobiti, koji se većim delom mogu obavljati pod sopstvenim krovom. Tako će se i posao obaviti i bezmolvije sačuvati. Ako, pak, neodložna potreba zahteva da se posao obavi i na otvorenom, mudroljublje neće biti narušeno. Jer, onaj ko je u pravom smislu mudroljubac, od sopstvenog tela čini utočište i bezbedno pristanište svojoj duši. Stoga, bez obzira da li se nalazi na pijaci, ili na svečanom saboru, ili na planini, ili u polju, ili u mnoštvu naroda, on je uvek zatvoren u svom prirodnom manastiru, usredsređujući u sebe svoj um i mudrujući o onome što priliči. Jer, i dok sedi kod kuće [čovek] može pomislima da luta napolje, kao što i dok se nalazi na trgu može da ostane trezvouman, [osećajući se] kao u pustinji, okrećući se samo sebi i Bogu i ne primajući čulima nemir koji u duši izazivaju čulni predmeti.

Poglavlje 6. O tome da podvižnik ne treba bez opreznosti da vreme provodi sa svakakvim ljudima.

Mi ne treba da se bez opreznosti poveravamo svakom čoveku, niti da se svakom otkrivamo i otvaramo. Jer, onaj ko živi po Bogu ima mnogo posmatrača: često i oni koji su mu najbliži uhode njegov život. Zbog toga bez prethodne provere ne treba imati susrete sa neznancima. Ni naš Spasitelj se, kako kaže Jevanđelje, nije svakome poveravao. Jer, rečeno je: A sam Isus ne poveravaše sebe njima (Jn.2,24). Iako čist, neporočan, besprekoran i pravedan, iako sav ‐ vrlina, On je bio oprezan. Zar utoliko pre mi grešni, lakopovodljivi, koji ne idemo uvek tačno prema cilju, bilo zbog prirodne slabosti, bilo zbog lukavosti onoga ko se pakosno i neprekidno sa nama bori, predajući se radoznalim ljudima, nećemo na sebe navući zlu klevetu i izazvati sablazni? Jer, poročni ljudi često i najbolja dela nastoje da oklevetaju. Oni ni najbeznačajnije greške neće ostaviti bez podsmeha.

Zbog toga treba oprezno stupati u razgovore sa neznancima. Kod njih postoji i druga strast koja nastaje od neiskusnih pomisli o onima koji su napustili [svetski] život. Oni misle da se kod onih koji su izmenili način života promenilo ne samo raspoloženje, nego i sama ljudska priroda. Oni ne shvataju da su podvižnici izloženi istim strastima i da ih prevladavaju duševnom snagom i uklanjanjem od uživanja. Naprotiv, oni smatraju da su strasti potpuno odstranjene od njihove telesne prirode. Ukoliko, dakle, duhovni čovek makar malo odstupi od dobra, istog momenta svi, čak i oni koji su bili njegovi najvatreniji hvalitelji i poštovaoci, postaju surovi tužitelji i sami sebe izobličavaju u tome da su i ranije rasipali neiskrene hvale. Ako se na bojištu neki borac oklizne, protivnik ga odmah napada, nanosi mu udarce i potpuno dokrajčuje. Slično rade i oni: čim spaze da onaj ko živi u podvigu vrline ponešto odstupi od dobra, oni napadaju na njega, kao strelama ga pogađajući prekorima i klevetama, uopšte ne misleći da njih same strasti svakodnevno ranjavaju hiljadama strela. Podvižnici blagočašća, međutim, čak i kad ustanu protiv njih strasti, koje napadaju i sve ostale, trpe neznatnu ili često nikakvu štetu, premda je njihov protivnik jači. Pošto su podvižnici pokrenuli borbu sa protivnikom, za zloga je veoma važno da zadobije pobedu nad njima. Naprotiv, ukoliko bude pobeđen, on će zadobiti smrtnu ranu, kao onaj koji pretrpi potpuni poraz u svim delovima vrline. Borbu, pak, sa onima koji su se predali [svetskom] životu đavo prezire, delimično stoga što vrlo mnogo njih svojevoljno ide u poraz, budući uhvaćeni u greh različitim uživanjima i požudama i omogućavajući protivniku laku pobedu nad sobom, a delom zbog toga što se i oni koji se pomalo suprotstavljaju grehu različitim razonodama udaljuju od borbe, okreću leđa i, neprestano pobeđivani, na sebi,nose sramna obeležja pobede nad sobom.

Međutim, čak i ako su ponekad, prevladavši nadriv životne zaposlenosti, uspeli da se odvaže na borbu protiv lukavog, oni nisu podneli protivljenje koje se može porediti sa podvižničkim, nego neuporedivo i beskrajno manje. Jer, oni nastoje da održe ono što im

po pravu pripada i uporno se bore za sadašnja dobra, dok [podvižnik] i ono što mu po pravu pripada ustupa onima sa kojima se bori, ispunjavajući rečeno: I koji tvoje uzme, ne išti (Lk.6,30). Primivši udarac, oni odgovaraju udarcem i, podnevši uvredu, uzvraćaju uvredom, misleći da time održavaju jednakost, a [podvižnik] trpi sve dok se ne nasiti onaj koji mu nanosi uvredu ili udarce. Oni provode život, ispunjen preobiljem uživanja, a [podvižnik] nastoji da bude iznad svih uživanja. Kako će se, dakle, [svetovni] čovek smatrati borcem ako se uporedi sa podvižnikom? Postoji i nešto drugo, od čega obično pate oni koji su vezani za ovdašnji život kada počnu da sude o podvižnicima. Ako podvižnik, posle dugotrajnog neuzimanja hrane, zaključi da je neophodno da okrepi telo, oni bi hteli da on, kao bestelesan i neveštastven, ili uopšte ne uzima hranu ili da je uzima u najmanjoj meri.

I ukoliko ugledaju podvižnika koji ne iscrpljuje u potpunosti telo, već u ponečemu podmiruje svoju stvarnu potrebu, oni ga ogovaraju i kleveću i nazivaju proždrljivcem i izelicom, često proširujući vređanje i izrugavanje i na sve [ostale]. I oni ne pomišljaju na to da sami dva puta, a neki i tri puta dnevno jedu najteža i najmasnija jela, da u sebe trpaju neizmernu gomilu mesa i nalivaju se ogromnom količinom vina, te da sa proždrljivošću kidišu na sto, kao psi koji su posle dugotrajnog gladovanja pušteni sa lanca. Istinski, pak, podvižnici upotrebljavaju suvu hranu, koja je lagana i koja u sebi ima malo hranjivosti, te svakog dana obeduju jednom. Naučivši da život provode u strogom poretku, i uzimajući hranu umereno i razborito, oni imaju pravo da pri obedovanju čiste savesti daju telu najpotrebnije. Osim toga, ne priliči da našu slobodu sudi savest drugoga (1.Kor.10,29). Mi, dakle, uzimamo hranu sa zahvalnošću. I zašto da nas hule zbog onoga zbog čega mi blagodarimo? Mi oskudnu i umerenu hranu primamo sa radošću sa kakvom oni ne prihvataju ni raskošnu i skupocenu hranu na trpezi prepunoj jela? Međutim, onoga ko je među pomenutim ljudima poznat po svojoj razboritosti i pobožnosti, te sa poštovanjem gleda na naš život, mi sa razlogom možemo pustiti za trpezu, naročito ako sam bude tražio.

Poglavlje 7. O tome da ne treba praviti česte i neoprezne izlaske.

Ne treba često da se udaljavamo pod izgovorom posete bratije i susreta sa njima. Jer, to je jedna od đavoljih zamisli. Neprijatelj, naime, i na taj način pokušava da razori našu postojanost i ustaljenost u životu, te da nas baci u slastoljublje i različite neuredne pomisli. Naprotiv, treba u bezmolviju besediti sa samim sobom, razmišljati i popravljati duševna sagrešenja. Jer, onaj ko je nedavno napustio svet prema sopstvenom raspoloženju, zaslužuje pohvalu zbog sklonosti ka dobrome, ali još nije zadobio savršenstvo vrlina. Često se, zapravo, događa da on još nije ni razmislio o tome na koji način da ispuni ono što se od njega zahteva. Nasuprot tome on treba da u bezmolviju, proničući u samog sebe, zapaža haotične težnje i pokrete duše, te da im se odvažno suprotstavlja i nered ispravlja

dobrim pomislima. Jer, poredak u duši jeste znak vrline. Prema tome, da li će onaj ko je neprestano u pokretu i prolazu, ko stalno narušava i rasejava usredsređenost i sabranost duše, postepeno se navikavajući da pogled okreće ka telesnim uživanjima, biti u stanju da vidi samog sebe, da sazna šta u duši nije dobro? Da li će on to uspeti da dovede u red u skladu sa dužnošću, budući da dušu još nadražuje strasnim raspoloženjima?

Stoga treba više prebivati u bezmolviju. Svako treba da strpljivo ostaje u svom pribežištu, svedočeći o svojoj postojanosti. Ne treba, doduše, živeti u potpunom zatvoru, već sa smelošću obavljati neophodne izlaske, od kojih savest ni malo ne zazire. Treba posećivati najbolje među braćom i najuzornije po strogosti života, te prilikom korisnog susreta za sebe pozajmljivati primere vrline. Osim toga, u svojim izlascima se treba, kao što smo rekli, držati odmerenosti i besprekornosti. Izlazak, opet, često razvejava uninije, koje se rodilo u duši. Njime se pruža mogućnost da unekoliko odahnemo i očvrsnemo, te da ponovo revnosno pristupimo podvizima blagočašća. Onaj, pak, ko ima visoko mišljenje o tome što ne izlazi iz svoje sobe, treba da zna da se uzalud oholi. Jer, ne izlaziti iz kuće još nije samo po sebi dobra stvar. Isto tako, povremeni izlasci neće učiniti čoveka dobrim ili lošim. Naprotiv, čoveka čini dobrim pouzdano i nepokolebivo suđenje o dobrom, dok ga rđavim čini ‐ nepostojanost u sudovima. Onaj, pak, ko je u duši utemeljio ono što je dobro, ko je dugotrajnim podvižništvom zadobio iskustvo u rukovođenju strastima, ko je u sebi ukrotio telesnu neuzdržljivost i obuzdao duševnu, ko se oslanja na uzdu razuma može da namerava da čini češće izlaske radi poučavanja i posećivanja braće. Njega i Pismo podstiče na izlazak kako bi, postavivši svetiljku na svećnjak, svima pružao svetlost dobrog rukovodstva. On samo treba da poseduje uverenje da će onima koji se sa njim sreću i u reči i na delu poslužiti kao učilište vrline. Osim toga, on i sam treba da se ogradi, kao što je rekao apostol: Da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1.Kor.9, 27).

Poglavlje 8. O tome da ne treba da dopuštamo odvažnost i smelost kod nepostojanih podvižnika, već da se i od njih čuvamo.

Treba da se čuvamo i onih koji su nestalni i prelaze iz jednog bratstva u drugo, koji stalno, sa neumornim i neoslabnim stremljenjem, obilaze manastire, te pod izgovorom duhovne ljubavi ispunjavaju volju ploti. Kod njih u duši nema ničega postoja nog, čvrstog, pristojnog, ukrašenog razboritošću, već se može naći samo radoznalost, zloćudnost, hirovitost i glupost, podmuklost i licemerje, laž i pretvorno dodvoravanje. Kod njih je jezik neobuzdan, utroba neumerena, duša uvek spremna da luta i da se baca bez cilja, pomisli (slično letu slepog miša) nikada ne prate pravu liniju, nego se zanose u stranu i prvom prilikom se okreću nazad. Oni jedno pokazuju na početku, da bi se zatim, izvan svakog očekivanja, okrenuli u drugom pravcu, držeći se promenjivosti mišljenja. Oni mnogo puze i nimalo ne napreduju.

Oni isto tako liče na tegleće životinje koje gone oko žrvnjeva: one mnogo hode, premda uvek ostaju na istom mestu i muče telo, premda nikada ne izlaze izvan malog prostora. Uvek puzeći u telesnim strastima, ovi ljudi se nikako ne uznose na duhovnu visinu. Oni se okreću u beskrajnom krugu, neprestano gonjeni telesnim uživanjima i požudama, uvek ponovo privučeni jednim istim. Oni ne napuštaju robovanje lukavstvu usled svog zlog proizvoljenja. Onima koji ih posmatraju oni (kao neku udicu) pokazuju izgled ovce, iako unutra skrivaju proždrljivu, zloćudnu i podmuklu lisicu. Pri tome, oni nastoje da u podjednaku zloću uvuku i mnoge druge, tj. one koji ne znaju da upravljaju pomislima, te se lako prepuštaju volji bilo dobrog bilo lošeg vođe, koji prihvataju kao dobro ono što drugi pokaže, bez obzira da li se zaista radi o ispravnom ili samo onom što liči [na istinito]. I baš takve ljude oni nastoje da uvuku u svoju provaliju, misleći da će pokvarenost onih koji su prevareni poslužiti za njihovo opravdanje i da će saučesnici u poroku umanjiti njihovu krivicu. Stoga od takvih treba na svaki način da se čuvamo, kako i drugima ne bi napravili štetu, prenoseći im duševnu zarazu, te da bi se i sami, pošto im se svuda onemogući pristup, najzad okrenuli prema dobru, prihvativši za rukovoditelja stid i u tome što ih častiti ljudi izbegavaju nalazeći pouku za uklanjanje od poroka. Tome je poučio i Pavle, govoreći o onome koji ništa ne radi, ali se u sve meša: Toga obeležite, i ne družite se s njim, da bi se posramio (2.Sol.Z,14).

Poglavlje 9. O tome da podvižnik nikako ne treba da zahteva da postane klirik ili starešina nad bratijom.

Podvižnik uopšte ne treba da traži da postane klirik ili starešina nad bratijom. Jer, to je đavolja bolest i projavljivanje vlastoljublja, tj. znaka najvećeg đavolskog lukavstva. I đavola je ova strast povukla u pad gordosti. I onaj koga obuzme ova strast, boluje isto kao i on. Osim toga, ova strast one koji su njome obuzeti čini zavidljivima, pobedoljubivima, opadačima, besramnicima, klevetnicima, laskavcima, pakosnicima, pokornima preko mere, ulizicama, nadmenima i izazivačima nebrojenih uznemirenja. Jer, takav čovek zavidi dostojnima i kleveće ih, a često im i smrt želi, jer bi zbog nedostatka sposobnih za delo i on počeo da se pita. On će se dodvoravati onima u čijoj je vlasti da daju predlog za klirika, i zbog toga će postati ulizica. Međutim, prema podređenima on će biti drzak ukoliko se budu suprotstavljali. On će se baviti spletkarenjem, obuzet sa hiljadu nemira i podozrenja, razarajući svoju duševnu tišinu. I Bog mira će ga napustiti, ne nalazeći mesta gde bi se uspokojio. Znajući, dakle, za tu štetu, izbegavajmo neprilične želje. A ako nekoga i odabere, Bog će, kao veoma umešan, znati i kako da ga učini dostojnim. Mi, pak, ne treba da svesno ištemo nešto slično, niti da u duši imamo takvu želju. Jer, to je najteža bolest duše i otpadanje od dobra.

Poglavlje 10. O tome da ne treba da se radi taštine staramo o dobrim delima.

Najviše treba da se čuvamo taštine, i to ne one koja odvlači od napora još pre napora (što bi bilo manje zlo), nego one koja lišava nagrade za napore, tj. neumoljivog zlobnika našeg spasenja, koji i u samim nebeskim visinama sprema svoju zasedu i teži da obori vrline, koje su se razgranale čak do neba. Videvši da je ʺtrgovacʺ blagočašća već napunio brod svog razuma svakojakim teretima vrlina, on, podigavši svoju buru, nastoji da prevrne i potopi lađu. Jer, ubedivši razum moreplovca koji žuri ka višnjem Carstvu da okrene pogled na ono donje i na ljudsku slavu, on iznenada raspršuje sve duševno bogatstvo. Sravnivši temelje vrlina sa zemljom, on razara napore koji su dosezali do nebesa, čineći da za ono što smo učinili ištemo nagradu od ljudi. Trebalo je, međutim, da od Boga očekujemo za sebe dostojnu nagradu, usmerivši pogled ka Njemu jedinom i Njemu posvetivši svoje uspehe. Mi smo, pak, staranju o dobru Boga radi, pretpostavili trud radi slave ljudske. Očekujući za sebe nagradu taštine ‐ pohvale, mi se zasluženo i pravedno lišavamo darova Božijih. Trudeći se ne Boga radi, nego za ljude, mi od njih umesto nagrada dobijamo gubitak svih nagrada. I zar možemo za sebe tražiti nešto od Boga, kad za Njega nismo ništa poželeli da učinimo? U istinitost rečenog uveriće te sveto Jevanđelje koje o onima koji čine dobro radi ljudi govori: Zaista vam kažem: Primili su platu svoju (Mt.5,6).

Stoga treba da se čuvamo taštine, umiljatog otimača duhovnih bogatstava, ugodnog neprijatelja naših duša, crva koji nagriza vrline, koji sa uživanjem raznosi naše dobro, koji medom premazuje otrov svoje prevare i ljudskom razumu pruža kobni pehar da se nenasito opije strašću. Jer, ljudska slava je za neiskusne velika slast. Oni koje ona obuzme već lako greše i u prosuđivanju. Jer, onaj ko ište slavu odustaje od sopstvenog rasuđivanja i značajnim smatra ono čemu se dive oni koje sreće. Za onoga ko želi pohvale nema značaja da li su oni lukavi ili nerazumni i da li se dive onome što je loše: on će učiniti ono što, po njegovom mišljenju, smatraju dobrim sudije njegovih poduhvata. Na taj način taština nije samo istrebitelj dobrih dela, nego i putovođa prema zlim delima. Imajući, dakle, u vidu zdrav razum i Boga, učitelja zdravoga razuma, treba da idemo putem na koji On upućuje. [I naći će se ljudi koji] će hvaliti taj put. Međutim, njihovu pohvalu ne treba smatrati nečim značajnim. Okrećući pogled ka višnjem Hvalitelju, mi treba samo da se radujemo zbog njih, budući da imaju pravilan sud o dobru. Onih, pak, koji budu poricali taj put, ne treba se stideti. Naprotiv, njih treba žaliti, budući da nemaju ispravno mišljenje i da prebivaju u strašnom pomračenju razuma.

Poglavlje 11. O pravovremenoj upotrebi reči.

To su, dakle, najvažniji podvizi, koje doduše nismo opisali u skladu sa uzvišenošću vrline, nego po meri svojih snaga. Vrline koje slede obično krase narav. Njih će svako, mislim, lako sam uočiti. Takva je, na primer, pravovremena upotreba reči i njeno izricanje na korist. A korisno će biti ili razgovarati o vrlini u pravo vreme ili razgovarati u prekoj ili

neizbežnoj potrebi ili uopšte radi poučavanja slušalaca. Ostale, pak, razgovore, kao suvišne i beskorisne, treba izbegavati.

Poglavlje 12. O tome da podvižnik ne treba da se upušta u šale.

[Podvižnik] treba da se uzdržava od svake šaljivosti. Jer, mnogi od onih koji se time bave otpadaju od zdravog razuma. Naime, zabavljajući se smehom, duša gubi sabranost i pouzdanost uma. Često se to zlo, postepeno narastajući, završava sramnim govorom i krajnjom nepristojnošću. Zbog toga su međusobno nespojivi trezvoumlje duše i izlivi šaljivosti. Međutim, ponekad sebi treba da damo malo oduška, tj. da potištenost odagnamo razgovorom. Tada naš govor treba da bude ispunjen duhovnom blagodaću i začinjen jevanđelskom solju, kako bi iz sebe izlivao miomiris unutarnjeg mudrog domostroja i dvostruko radovao slušaoca: i uspokojenjem i darom razboritosti.

Poglavlje 13. O krotosti i o načinu projavljivanja ljubavi.

Podvižnik treba da je u najvećoj mogućoj meri ispunjen krotošću. Jer, on učestvuje ili želi da učestvuje u Duhu krotosti. Onaj ko u sebe prima tog Duha treba da se upodobi Onome koga prima. A ako je nekada i neophodno negodovanje, na primer zbog lenjosti podređenoga, neka bude ublaženo razložnošću. Jer, nož koriste ubice, a koriste ga i lekari. Jedni dejstvuju nožem iz gneva i surovosti, čineći najbezumnija dela, tj. ubijajući sebi slične, a drugi dejstvujući promišljeno, pružaju veliku korist, budući da spasavaju život onih koji se nalaze u opasnosti. Onaj ko ume da razumno negoduje čini veliku korist onome protiv koga negoduje, popravljajući njegovu lenjost ili lukavost. Onaj, pak, koga obuzima strast gneva ne čini ništa ispravno. I onima koji se staraju o krotosti priliči pravovremeno negodovanje. To se vidi iz sledećega. Za Mojsija je posvedočeno da je bio krotkiji od svih ljudi (Broj.12,3). Međutim, kada su zahtevale okolnosti, i on je pokazao negodovanje, i to do te mere da je u naletu uzrujanosti došao do ubistva sunarodnika, jedanput kada su načinili tele (Izl.32,27), a drugi put kada su se obeščastili Velfegorom. Prema tome, moguće je da se i krotki razumno uzruja, ne remeteći u sebi dobrotu krotosti. Onaj, pak, ko ostaje nepokretan ili ne pokazuje potrebnu meru negodovanja, projavljuje ukočenost prirode, a ne krotost. Za krotošću, pak, obično sledi nezlobivost: naime, krotost je majka nezlobivosti. Kod ljudi koji su istinski krotki, koji nemaju tešku narav, može se naći i milostivost. Jer, milostivost je građa krotosti. Sve to, pak, spojeno i okupljeno, daje najveću od vrlina ‐ ljubav.

Poglavlje 14. O razboritosti.

Svim postupcima treba da prethodi razboritost. Jer, bez razboritosti i sve ono što je, kako se čini, dobro, postaje zlo s obzirom da je neblagovremeno i bez mere. Kada, pak, razum i razboritost odrede vreme i meru dobra, i oni koji ga pružaju i oni koji ga primaju stiču zadivljujuću dobit.

Poglavlje 15. O veri i nadi.

Svim, pak, poduhvatima treba da prethodi vera u Boga, koju treba da prati dobra nada. Jer, verom učvršćujemo duševnu snagu, a dobrom nadom stičemo privrženost prema dobru. Jer, ljudski poduhvat koji se tiče dobra ne može da se ostvari bez pomoći odozgo, ali ni višnja blagodat se ne spušta na onoga ko ne pokazuje staranje. Dakle, u ostvarivanju vrline treba da se sjedini i jedno i drugo ‐ i ljudsko staranje i pomoć koja kroz veru dolazi odozgo.

Glava 16. O smirenoumlju.

Uzrok svakog uspeha koji smo učinili, duša treba da da pripisuje Gospodu. Ona uopšte ne treba da misli da je bilo kakav uspeh postigla sopstvenom snagom. Jer, takvim raspoloženjem se, obično, u nama rađa smirenoumlje. Smirenoumlje, pak, jeste skrivnica vrlina. Eto ti od mene, kako bi neko rekao, semena učenja o vrlini. Primivši ih, ti donesi obilan plod i ispuni reč premudrosti koja nalaže da se mudrima da povod [tj. pouka], kako bi bili još mudriji (Prič.9,9).

Poglavlje 17. Na koliko načina u duši nastaju lukave pomisli?

Mi smo ranije već raspravljali o pomislima. Međutim, mi nismo objasnili na koliko se načina u zdravom razumu začinju lukave misli. Stoga sada smatramo opravdanim da učinimo tu dopunu, kako bi ispitivanje tog predmeta bilo potpuno. Dakle, nepristojne misli na dva načina uznemiravaju zdrav razum: ili duša zbog sopstvene nemarnosti bludi po onome što joj ne priliči i sa jednih maštanja besmisleno prelazi na druga, ili zlonamerni đavo nastoji da razumu prikaže nedolične predmete kako bi ga odvukao od sagledavanja i razmišljanja o predmetima dostojnih pohvale. Prema tome, oslabivši usredsređenost i sabranost razuma, duša se seća predmeta koje slučajno susreće. Tada pomisao, neuko i neznalački se zanoseći sećanjima na te predmete, i dugo se zadržavajući na njima, iz jedne zablude ide u drugu, sve dok na kraju ne utone u odvratne i potpuno neumesne misli. Međutim, takvu nemarnost i takvu rastrojenost duše treba popravljati i odagnavati od sebe sabranijim i strožim nadzorom razuma. Dušu, naime, stalno treba zapošljavati razmišljanjem o dobrome.

Kada đavo pokuša da postavi svoje zamke i sa velikom snagom nastoji da u dušu, koja prebiva u bezmolviju i tišini, ubaci svoje pomisli, kao ognjene strele, kako bi je iznenadno raspalio i u njoj izazvao dugotrajna i neizbrisiva sećanja na ono što je jednom u nju urezano, mi trezvoumljem i pojačanom pažnjom treba da odbijamo sve napade, poput borca koji sa najvećom obazrivošću i telesnom okretnošću izbegava udarce protivnika. Pri tome sve, tj. i prekidanje napada i odbijanje strela, treba da pripisujemo molitvi i pozivanju pomoći odozgo. Jer, tome nas poučava Pavle, govoreći: A iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strele nečastivoga (Ef.6,16). Čak ako bi u vreme molitava on počeo da ubacuje svoja lukava maštanja, duša ne treba da prestane da se moli. Ona, takođe, te lukave klice neprijatelja i maštanja neiscrpnog ʺčudotvorcaʺ ne treba da smatra svojim plodom. Shvativši da do pojave nedostojnih misli kod nas dolazi zbog nasrtljivosti izumitelja zla, ona utoliko pre treba da pripadne Bogu i da ga moli da razori lukavu prepreku nedoličnih pomisli koje obuzimaju sećanje. Na taj način ćemo se, čežnjom svoga razuma, nesmetano, bez ikakvog odugovlačenja i trenutno uznositi ka Bogu, budući da nas naleti lukavih sećanja neće prekidati. Međutim, čak i ako se, zbog nasrtljivosti onoga koji ratuje protiv nas, nastavi takav napad pomisli, mi ne treba da ustupamo, niti da napuštamo borbu na polovini, nego da trpimo sve dok nas Bog, videći našu postojanost, ne obasja blagodaću Duha. Jer, ona će klevetnika nagnati u bekstvo, razum naš očistiti i ispuniti Božanstvenom svetlošću i učiniti da naša pomisao u nepomutljivoj tišini sa radošću služi Bogu.

Poglavlje 18. Onima koji podvižničko pravilo ispunjavaju u opštežiću.

U onome što je do sad rečeno mi smo raspravljali, koliko su nam snage dopuštale, o podvižniku uzetom zasebno, koji je zavoleo usamljenički život, tj. o tome kako on, upražnjavajući dušu u dobru i upravljajući telo prema doličnome, može sobom za nas da ocrta pravog mudroljupca. Međutim, budući da veći deo podvižnika živi u opštežiću, međusobno izoštravajući rasuđivanje o vrlini i u uzajamnom poređenje onoga što svako čini nalazeći podsticaj za napredovanje u dobru, mi smo smatrali opravdanim da i njih poučimo besedom. Shvativši, pre svega, veličinu i značaj dobra koje dobijaju, oni ovu pouku treba da prihvate kao podsticaj na usrdnost i marljivost dostojnu vrline kojoj streme. Prema tome, zavolevši, kao prvo, opštenje i zajednički život, oni se vraćaju onome što je dobro po samoj prirodi. Jer, ja nazivam najsavršenijim opštenje života iz koga je odstranjeno vlasništvo nad imovinom; iz koga je proterana suprotnost mišljenja; u kome je u korenu sasečen svaki nemir, rasprave i svađe; u kome je sve zajedničko ‐ i duše, i mišljenja, i telesne [snage], i ono što je neophodno za ishranu i održavanje tela; u kome je zajednički Bog, zajedničko zadobijanje pobožnosti, zajedničko spasenje, zajednički podvizi, zajednički napori, zajednički venci; u kome mnogi čine jednog i gde niko nije sam, već se nalazi među mnogima.

Šta se može uporediti sa takvim životom? Ili, šta je blaženije od njega? Šta je savršenije od takve bliskosti i takvog jedinstva? Šta je radosnije od tog stapanja naravi i duša? Ljudi iz raznih rodova i oblasti su dospeli do potpune istovetnosti, tako de se u mnogim telima vidi jedna duša, dok se mnoštvo tela pokazuje kao oruđe jedne volje. Onaj ko je telesno slab ima kraj sebe mnogo onih koji prema njemu pokazuju raspoloženje sažaljenja, a bolesni i malodušni kraj sebe ima mnogo onih koji ga leče i koji ga popravljaju. Oni su u istoj meri i sluge i gospodari jedni drugima i sa nepokolebivom slobodom pregorno služe jedni drugima. To služenje se ne uspostavlja prinudno, po nužnosti okolnosti (što inače one koji su dopali u ropstvo baca u veliku potištenost), nego se slobodom volje obavlja radosno. Jer, ljubav slobodne potčinjava jedne drugima, svojevoljnošću čuvajući slobodu. Bogu je bilo ugodno da mi od početka budemo takvi: radi tog cilja nas je i stvorio. Izglađujući u sebi greh praoca Adama, oni zapravo vaspostavljaju prvobitnu dobrotu. Jer, među ljudima ne bi bilo ni podela, ni razdora, ni rata da greh nije rascepio prirodu. Upravo se oni zaista ugledaju na Spasitelja i Njegov život u telu. Spasitelj je, okupivši skup učenika, sve učinio zajedničkim za apostole, čak i sebe samog. Tako se i oni, potčinjavajući se svom igumanu i dobro se pridržavajući pravila života, tačno ugledaju na život apostola i Gospoda. Oni, dakle, teže i životu anđela, poput njih u svoj strogosti poštujući zajedničko opštenje. Kod anđela nema ni svađe, ni pobedoljubivosti, ni nerazumevanja, te svaki koristi vlasništvo svih i svi u sebi sadrže potpuno dobro: jer, anđelsko bogatstvo nije nekakvo opisivo veštastvo, koje se mora rasecati kada se javi potreba da bude podeljeno mnogima, već ‐ neveštastveni posed i obilje razuma.

U svakom, dakle, prebivajući u potpunosti, dobra sve čine podjednako bogatima: ona sačinjavaju njihov nepobitan i neosporan imetak. Jer, sagledavanje najvišeg dobra i najjasnije sticanje vrline jeste anđelsko blago. Njega svi mogu da posmatraju, i svaki zadobija njegovo potpuno znanje i celokupno posedovanje. Takvi su i istinski podvižnici, koji ne prisvajaju ono zemaljsko, nego ištu nebesko i u nedeljivoj razdeobi svi i svaki zasebno u celini čuvaju jedno isto: jer, sticanje vrline i bogaćenje podvizima jeste koristoljublje dostojno hvale, otimanje koje ne izaziva suze, nezasitost koja zaslužuje vence. Zapravo, kriv je onaj ko ne čini takvo nasilje. Svi grabe i nema nikoga uvređenog: stoga mir nagrađuje bogatstvo. Upravo oni unapred stiču dobra obećanog Carstva, svojim vrlinskim životom i opštenjem predstavljajući tačno podražavanje tamošnjeg držanja i stanja. Oni su zaista stekli potpuno nesticanje, nemajući kod sebe ništa svoje: sve je zapravo zajedničko. Oni ljudskom životu jasno pokazuju koliko nam je dobara donelo Spasiteljevo Očovečenje. Jer, oni rastrgnutu i na hiljadu komada rascepkanu ljudsku prirodu, u skladu sa svojim moćima, ponovo sjedinjuju i sa samom sobom i sa Bogom. Jer, to beše vozglavljenje Spasiteljevog domostroja u telu ‐ dovesti ljudsku prirodu u jedinstvo sa sobom i sa Spasiteljem, te, poništivši lukavi rascep, obnoviti prvobitno jedinstvo, slično najboljem lekaru koji lekom spasenja ponovo povezuje telo koje je bilo raskinuto na mnogo delova.

Ovo, međutim, nisam izneo da bih se sam pohvalio ili da bih svojim govorom proslavio podvige onih koji su u opštežiću (jer moć moga govora nije takva da bi mogla ukrasiti ono što je veliko, nego ga, nasuprot tome, pre može pomračiti slabošću prikazivanja), nego radi toga da bih, koliko se može, opisao i pokazao uzvišenost i značaj tog postignuća. Jer, šta se sa tim dobrom može ravnopravno porediti? Tu je jedan otac, koji se ugleda na nebeskog Oca. Dece je, pak, mnogo i svi se trude da jedan drugoga prevaziđu u dobrom odnosu prema starešini. Svi su istomišljenici, i ugađaju ocu vrlinskim postupcima, ne prihvatajući prirodne veze za uzrok bliskosti. Naprotiv, načelnikom i čuvarem jedinstva oni su načinili Slovo, koje je jače od prirode, povezavši se svezom Duha Svetog. Da li je moguće u nečemu zemaljskom naći ikakvu sličnost radi prikazivanja vrline postignuća? Ne, u zemaljskom nema ničeg sličnog. Ostaje samo višnja sličnost. Višnji Otac je bestrasan: bez strasti je i ovaj otac, koji sve sjedinjuje rečju. Nepropadljiva su deca višnjeg Oca: i ove je zbližilo čuvanje nepropadljivosti. Ljubav povezuje one koji su gore: ljubav je i ove dovela u međusobni sklad. Zaista, i sam đavo ustupa pred ovom skupinom, budući nemoćan protiv takvog broja boraca koji srčano i skupa ustaju protiv njega. Oni jedan drugog pokrivaju ljubavlju i ograđuju se Duhom, tako da nema ni najmanjeg mesta otkrivenog za njegove udarce. Obrati pažnju na složni podvig sedam Makavejaca, pa ćeš naći da su u slozi pokazali srčanost. Upravo je o njima prorok David u pesmama klicao, govoreći: Kako je dobro i milo, kad sva braća žive zajedno (Ps.132,1), rečju ʺdobroʺ predstavljajući veliki opit života, a rečju ʺmiloʺ ‐ radost, koja nastaje zbog jedinstva i sloge. Onaj ko sa svom tačnošću provodi takav život, po mom mišljenju, jeste revnitelj najuzvišenije vrline.

Poglavlje 19. O tome da podvižnik treba da pristupa podvigu sa čvrstom odlučnošću, i o poslušnosti.

Za pronicljive umove naš govor je kroz prethodno izlaganje osobina ove vrste života već odredio pravilo za život. Međutim, mi ćemo se vratiti na isto, budući da je za prostodušniju bratiju potrebno još jasnije u detaljima izložiti pravilo tog života. Dakle, onaj ko pristupi takvom načinu života najpre treba da ima čvrsto, nepokolebivo i nepromenjivo mišljenje i odlučnost, koju ne mogu da nadvladaju niti promene nečisti duhovi. On duševnom čvrstinom treba do smrti da pokazuje postojanost mučenika, držeći zapovesti Božije i pokazujući poslušnost prema igumanu. Jer, to je najglavnije u ovom životu. Bog je Otac svima. On, koji je blagoizvoleo da se tako naziva, zahteva od svojih slugu najtačnije potčinjavanje. Tako i duhovni otac kod ljudi, koji usklađuje svoje naloge sa zakonima Božijim, zahteva bespogovornu poslušnost. Onaj ko se posveti nekakvoj zanatskoj veštini, jednoj od onih koje nam koriste u ovome životu, u svemu pokazuje pokornost majstoru i ni u čemu se ne suprotstavlja njegovim naređenjima. On se ne odvaja od njega ni najkraće vreme, već je neprestano učitelju na oku. On uzima hranu i piće koje on propiše, te i u svemu ostalom živi onako kako on odredi. Utoliko pre, oni koji pristupaju izučavanju

blagočašća i jednakosti, uverivši se jednom da takvo poznanje mogu steći od igumana, treba da uzvrate svakim potčinjavanjem i tačnom poslušnošću u svemu. Oni se čak neće raspitivati zbog čega im je nešto naređeno, nego će odmah prionuti na izvršavanje zadatog posla. Oni će, naime, poželeti da znaju samo ono što se odnosi na spasenje, o čemu je dopušteno pristojno i sa doličnom poštovanjem pitati radi pouke. Čovek, pak, sve napore treba da uloži kako duševna uzvišenost ne bi bila ponižena buđenjem uživanja. Jer, kako bi duša, koja je prikovana za zemlju telesnim uživanjem, mogla da uperi slobodni pogled ka njoj srodnoj mislenoj svetlosti? Zbog toga najpre treba upražnjavati uzdržanje, koje je pouzdani čuvar celomudrenosti. Ono ni vođi ‐ umu ne dopušta da tumara tamoamo. Zatvorena u cevima i nemajući mogućnosti da se razliva u stranu, voda pod pritiskom stremi pravo uvis. Tako se i ljudski um, ukoliko ga uzdržanje poput uske cevi pritiska sa svih strana, po osobinama svoje pokretljivosti uznosi do želje za uzvišenim predmetima, nemajući prilike za rasipanje. On, naime, ne može da se zaustavi, budući da je od Tvorca dobio prirodu kojoj je naznačeno neprestano kretanje. Ukoliko se, dakle, spreči njegovo usmeravanje prema nečemu ispraznom, on neće moći da ne ide pravo prema istini. Uzdržanje, pak, ne mislimo da odredimo samo kao udaljavanje od jela (što su ostvarivali i mnogi od jelinskih filosofa), nego prvenstveno kao izbegavanje bluđenja pogleda. Jer, kakva je korist ako se uzdržavaš od obeda, a proždireš pogledom nenasite preljube, ili ušima rado slušaš isprazne i đavolske govore? Jer, nećemo imati koristi od uzdržavanja od jela, ukoliko se ne uzdržavamo i od nadmenosti visokoumlja, od taštine i svake strasti. Jer, kakva je korist uzdržavati se u jelu, a ne uzdržavati se od lukavih i ispraznih pomisli? Stoga je i apostol rekao: Ali se bojim... da se tako i misli vaše ne odvrate [od prostodušnosti] (2.Kor.11,3). Stoga treba da se uzdržimo od svega toga, da i na nas ne bi opravdano pao prekor Gospodnji: Oceđujete komarca, a kamilu proždirete (Mt.23,24).

Poglavlje 20. O tome da ne treba da tražimo razgovore sa srodnicima, niti da se brinemo o njihovim stvarima.

Od rođaka, prijatelja i roditelja treba da se po svome raspoloženju udaljujemo onoliko koliko su međusobno udaljeni mrtvi od živih. Jer, onaj ko se zaista pripremio za podvige vrline, odrekao se od čitavog sveta i od svega što je u svetu. Potpunije rečeno, on se raspeo svetu, tj. umro za svet i za sve što je u svetu, bilo da se radi o roditeljima, ili braći, ili rođacima trećeg, četvrtog ili daljeg kolena. Međutim, ukoliko napuste svet i stupe u isti način života koji vodi sin, roditelji će postati istinski srodnici: oni više neće zauzimati red roditelja, nego bratije. Jer, prvi i najistinskiji otac jeste Otac svih. I drugi, posle Njega, jeste onaj koji upućuje u duhovni život. Ako, pak, nastavljaju sa privrženošću ranijem životu, srodnici već čine deo sveta koji smo mi napustili. Oni stoga nisu ni u kakvom srodstvu sa onim ko je odbacio telesnog čoveka i odvratio se od njihovih osobina. Onaj, pak, ko sasvim voli prijateljstvo sa [svetovnim] ljudima i želi neprestano da sa njima besedi, usled čestih razgovora u svoju dušu useljava njihova raspoloženja. I opet, onaj kome je razum ispunjen

svetskim rasuđivanjem, odustaje od dobrog poduhvata, napušta duhovno rasuđivanje, i ponovo u duši sakuplja ono što je ranije odbacio. Njega je, dakle, ranio đavo, koji telesnim srodstvom pomračuje duhovni život.

Mi ćemo, dakle, srodnicima želeti najbolje, tj. pravdu i blagočastivost i ono što sami smatramo dostojnim poštovanja, Jer, i nama priliči da im to želimo i njima je korisno da od nas takav plod dobiju. Mi, pak, svoje pomisli treba da oslobodimo od brige i staranja o njima. Jer, čim vidi da smo se odrekli svake žitejske brige i da sa lakoćom hitamo ka nebu, đavo nam podmeće misao o rođacima, podstičući nas da se brinemo o njihovim poslovima. On čini da naš razum uznemiravaju žitejske brige o tome da li je imetak kod onih koji su nam bliski dovoljan ili oskudan, o tome da li su imali dobit od poslova koje su započeli i da li se od njih povećalo njihovo bogatstvo, o tome da li su podneli gubitke usled nepovoljnih okolnosti u koje su upali i da li se umanjila njihova stvarna imovina. On isto tako čini da se veselimo njihovim uspesima i da smo potišteni zbog njihovih neuspeha, da mrzimo njihove neprijatelje (iako nam je zapoveđeno da nikoga ne smatramo neprijateljem ‐ Mt.5,44) i da se radujemo sa njihovim prijateljima, koji su često nedostojni duhovne bliskosti, te da se veselimo zbog njihovih nepravednih i nepromišljenih dobitaka. Đavo, dakle, ponovo u naše pomisli uvodi sva lukava raspoloženja prema žitejskim predmetima, kojih smo se bili oslobodili kako bismo u sebi stvorili duhovne pojmove. Ponovo unoseći u dušu veštastveni i svetovni način mišljenja, on od nas pravi nekakav kip, koji na sebi nosi spoljašnjost podvižnika, premda uopšte nije oduševljen [tj. oživljen] vrlinama. Često se, pak, događalo da se zbog snažne naklonosti prema rođacima i iz želje da ih izbavi iz nevolje, podvižnik usuđivao i na krađu svetinje. Jer, ono što se prikuplja za svete, koji su se posvetili Bogu, jeste svešteno: ono se smatra i uzima za istinski prinos. Zbog toga se onaj ko prisvaja nešto od toga ubraja među one koji se usuđuju na krađu svetinje.

Poznavši, dakle, neizdrživu štetu od raspoloženja prema svojima, mi brige o njima treba da izbegavamo kao đavolsko oruđe. Jer, i sam Gospod je zabranio takvu vezanost i naviku: jednome od učenika nije dozvolio čak ni da se oprosti sa ukućanima, a drugome ni da preda zemlji telo umrlog oca. Onome ko želi da se oprosti sa ukućanima, Gospod kaže: Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug, pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo nebesko (Lk.9,62). A onome ko moli da sahrani oca, On odgovara: Hajde za mnom, i: Ostavi neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace (Lk. 9,59‐60). Iako, kako se čini, i jedan i drugi iznose veoma razložne i opravdane molbe, Spasitelj se ipak nije saglasio. On učenicima Carstva nebeskog nije dozvolio da se ni na kratko odvoje od Njega, kako ne bi, uvučeni u zemaljska i plotska raspoloženja, učinili ili pomislili nešto što je nedostojno uzvišenog i nebeskog načina mišljenja. Stoga onima koji pomišljaju na nebesko nije dopušteno da imaju bilo kakvo mišljenje o zemaljskom, budući da su se već odselili odavde i da su se razumom uzdigli iznad sveta. Šta ako neko kaže: ʺKako, međutim, zakon zapoveda da se brinemo o svojima, govoreći: Nemoj zanemariti one koji su semena tvoga (Is.68,7), a slično i

sam apostol: Ako li ko o svojima a osobito o domaćima ne promišlja, odrekao se vere i Gori je od nevernika (1.Tim.5,8)ʺ. Mi ćemo mu kratko odgovoriti da božanstveni apostol govori [svetovnim] ljudima, koji poseduju veštastveno bogatstvo i mogućnost da olakšaju nemaštinu rođaka. Osim toga, i zakon govori živima, a ne mrtvima. Jer, mrtvi nemaju nikakvu obavezu.

Ti si, pak, umro i raspeo se čitavom svetu. Jer, odrekavši se veštastvenog bogatstva, ti si zavoleo nesticanje, i posvetivši se Bogu, postao si dragocenost Božija. Kao onaj ko je umro, ti si slobodan od svakog doprinosa u korist srodnika, a kao siromaštvoljubiv, ti ne poseduješ ništa što bi mogao da im daš. Ti, pak, ni plodove tela [tj. ruku svojih] ne možeš da daješ na upotrebu ljudima, budući da si se zavetovao Bogu i budući da više nemaš vlasti ni nad samim telom, davši ga u prinos Bogu. Ti treba da imaš posla samo sa onima koji su se, jednako kao i ti, potpuno posvetili Bogu. Prema tome, kako se na tebe mogu primeniti pomenute izreke iz Svetog Pisma? Ili, zar nećeš pogrešiti ako narušiš svoj podvižnički zavet?

Poglavlje 21. O tome da se ne treba odvajati od duhovnog bratstva.

Treba, najzad, da se jasno uverimo i u to da onaj ko jednom stupi u savez i jedinstvo duhovnog bratstva, više nema pravo da se odvaja i rastaje od onih sa kojima se sjedinio. Ni oni koji stupaju u zajednicu u veštastvenom životu često ne mogu da se raziđu usled ugovorenih uslova: onaj koji tako postupa biva kažnjen određenom kaznom. Utoliko pre, onaj ko prihvati uslove duhovnog saživota, čija je veza neraskidiva i večna, nema pravo da se odvaja i beži od onih sa kojima se sjedinio. U suprotnom će biti izložen najtežim kaznama odozgo. Žena koja je stupila u zajednicu sa muškarcem i ima sa njim telesnu vezu, biva osuđena na smrt ukoliko bude uhvaćena u neverstvu. Koliko li je, pak, puta krivlji zbog svoga otpadanja onaj ko je, uz svedočenje i posredništvo samog Duha, primljen u duhovnu zajednicu?

Telesni udovi su međusobno povezani prirodnim sponama i ne mogu da se otrgnu od tela. Ud, pak, koji se otrgne, postaje mrtav. Tako i podvižnik, koji je primljen u bratstvo i koji se u njemu održava povezanošću Duha (koja je jača od prirodnih spona), nema pravo da se odvaja od onih sa kojima se sjedinio. Ukoliko, pak, postupi tako, on postaje duševno mrtav i lišava se blagodati Duha, kao onaj ko je narušio uslove koji su uspostavljeni samim Duhom. Onaj ko, na primer kaže da su neki od bratije rđavi (naravno, neće svi biti optuženi, budući da on nije stupio u zajednicu radi nečega lošeg, tj. da bi svi jednodušno bili loši), da bezobzirno krše ono što je dobro, da su nemarni prema pristojnosti, da ne vode brigu o strogosti koja priliči podvižnicima i KOJI stoga namerava da se ODVOJI od njih, nije smislio dovoljno opravdavanje svoga odvajanja. Jer, ni Petar, ni Andrej, ni Jovan se nisu odvojili od preostale skupine apostola zbog lukavstva Judinog. I niko drugi od apostola nije to pretvorio u izgovor za otpadništvo: zloćudnost Judina im, naime, nije ni

malo smetala da budu poslušni Hristu. Naprotiv, živeći u pokornosti Gospodnjim poukama, oni su se starali o blagočašću i vrlini, ne obazirući se na Judino lukavstvo. Prema tome, onaj ko kaže: ʺZbog loše braće sam primoran da raskinem duhovni savezʺ, nije pronašao dostojan izgovor za svoju nepostojanost. Naprotiv, on sam predstavlja zemlju sa mnogo kamena u kojoj, zbog nepostojanosti volje, ne može da iznikne reč istine. On usled malog pritiska iskušenja ili neobuzdanosti strasti ne podnosi život u celomudrenosti: tek iznikla mladica učenja u njemu se ubrzo suši na žezi strasti. On, dakle, smišlja (i prema sopstvenom uverenju) prazne i nedovoljne izgovore za opravdanje na sudu Hristovom, sam sebe lako obmanjujući, budući da je najlakše sebe obmanuti: svako je, naime, prema sebi milosrdan sudija, misleći da je ono što je prijatno istovremeno i korisno.

Zbog toga, neka takav bude osuđen na sudu same istine kao onaj koji mnogima pruža povod za sablazan ili rđav primer, koji uvek podstiče na ugledanje na iste nedostojne postupke. Tako on postaje naslednik onoga kome je objavljeno: Teško čoveku, i: Bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku (Mt.18,6‐7). Jer, duša koja se navikne na otpadništvo, postaje neobuzdana, gramžljiva, nezasita, lažljiva i zloćudna. Najzad, tonući u najveće lukavstvo, ona se survava u bezdan zla. Stoga, onaj ko je postao predvodnik u takvim delima, neka pogleda za propast koliko duša je odgovoran, premda nije u stanju da izdrži odgovornost ni za svoju. Zašto se, naprotiv, on ne bi pre ugledao na velikog Petra i zašto drugima ne bi poslužio kao primer čvrste vere i postojanosti u dobru. Tako bi obasjanjem svetlosti njegovih postignuća i oni koji žive u mraku lukavstva svoj put usmeravali prema boljem. Osim toga, ni pravedni Noje nije rekao Bogu: ʺMoram da napustim svet, budući da su svi lukaviʺ, nego je podvižnički i odvažno trpeo, u bezdanu zla čuvajući nenarušivo blagočašće. On se nikada nije uzbunjivao protiv Vladike, nego je strpljenjem i postojanošću i u burama bezbožništva spasao lađu pobožnosti. I Lot je, živeći u Sodomu usred bezbožništva, bezakonja i nedoličnosti, sačuvao nenarušenu vrlinu, ni malo okaljanu bilo kakvim nečastivim podmuklostima. Naprotiv, živeći među stanovnicima koji su ubijali putnike, te sa velikom surovošću i pohotom kršili pravila prirode, on je sačuvao neukaljanu svetost te je i druge, koliko je bilo moguće, njoj privodio, poučavajući dobru više delima, negoli rečima. Ti, pak, kao izgovor navodiš nemarnost bratije, bilo stvarnu, bilo izmišljenu, te sam smišljaš otpadništvo, pokušavajući da povrediš Svetog Duha i da klevetu na bratiju pretvoriš u paravan svoga sopstvenog lukavstva i nehata za trudove oko vrline.

Prema tome, opametivši se takvim primerima, neka on zavoli sklad Duha, u koji je stupio od prvih pelena nebeske bremenitosti. Ako se jednome od prstiju na ruci dogodi da podnese neki bol, drugi prst se neće truditi da i njega odseku, nego će se najpre potruditi da izbegne bolove odsecanja. Zatim, on će pokazati krepost kako bi sam zadovoljio potrebu tela za prstom koji je izložen opasnosti i kako ne bi dozvolio da ruka, koja je lišena svojih prirodnih produžetaka, potpuno izgubi svoj osobeni i urođeni ukras. Ovaj primer

primeni na podvižnika i pogledaj koliko tuge i ružnoće on svojim odvajanjem nanosi osetljivim dušama: on samoga sebe čini mrtvim i tuđim životu. Iguman, pak, sam neće poželeti da učenika uvodi u porok, budući da bi loše rukovođenje učitelja učeniku poslužilo kao izgovor za napuštanje i otpadništvo. Da je tako uverićemo se, ako želimo, iz sledećeg [primera]. Šta je otac? Šta je učitelj? I jedan i drugi su vaspitači. Jedan se trudi da sinu (a drugi učeniku) želi i savetuje najbolje. Jer, za očeve je prirodno da žele da njihova deca postanu najbolja, najrazboritija, najpristojnija i najskromnija. Naime, tako će i deca dobro napredovati, i očevi steći dobro ime, budući da će im se pripisivati dobro njihove dece. I oni koji obučavaju [telesnim] vežbanjima nastoje da svoje vaspitanike učine najsnažnijima i najokretnijima, kako bi, snagom i veštinom izvršivši podvig za poštovanje, postali slavni pobednici nad protivnicima i kako bi se borba, koju izvrše po svim pravilima, pretvorila u očiglednu pohvalu nastavnicima. I svako od onih ko je nameran da poučava, po prirodi želi da učenici potpuno shvate ono čemu ih uči. Prema tome, očevi se prirodno drže tog zakona. Kako, onda, učitelj prepodobnog života neće poželeti da onaj koga poučava bude najnezlobiviji i najrazboritiji u duhovnoj mudrosti? Ta on jasno zna da će, ukoliko njegov učenik postane takav, i sam od ljudi biti hvaljen, i od Hrista dobiti svetli venac, budući da je sluge ili, bolje rečeno, braću Njegovu (jer On koristi i taj naziv, Mt.12,49) svojim staranjem učinio dostojnima sjedinjenja sa Njim?

Pogledajmo i sa druge strane. Ako učenik, zbog njegovog rukovođenja postane loš, igumana će obuzeti neutešna sramota na vaseljenskom skupu u vreme Suda. Na sveopštem nebeskom saboru on ne samo da će biti posramljen, nego i kažnjen. Prema tome, kako je moguće da iguman ne poželi svom slušaocu da postane blagorodan i skroman? Osim toga, poročnost učenika i u drugom smislu ne koristi učitelju. Naime, oni nameravaju da žive zajedno: stoga će se plodovi poroka koji učenik prima u sebe najpre prineti učitelju, kao što otrovni gmizavci najpre svoj otrov izlivaju na one koji su ih zagrejali. Prema tome, i iz prirode stvari, i iz onoga što je mu korisno očigledno je da vaspitač želi i da se svim silama trudi da svoga vaspitanika učini skromnim i blagorodnim. Jer, kad bi bio učitelj zla i lukavstva, on bi se, svakako, potrudio da vaspitanike dovede do istog rezultata. A ako je, pak, učitelj vrline i pravednosti, on će poželeti, kako mi se čini, da i vaspitanik ostvari ono što nije suprotno njegovim vlastitim naporima. Time je onome ko želi da napusti duhovnu zajednicu oduzet svaki opravdan izgovor. Pokazalo se, međutim, da je uzrok njegovog stava neobuzdanost strasti, zanemarivanje napora i neosnovanost i nepouzdanost suđenja. On nije čuo ono što je rekao prorok David: Blago onima koji čuvaju sud (Ps.105,3), koji čuvaju, a ne koji razaraju. Ti ljudi su slični ʺbezumnimaʺ, koji su temelje duhovnog zdanja položili ʺna peskuʺ, tj. na nepouzdanoj volji: tu građevinu slaba kiša iskušenja i mali potok najezde nečastivog, potkopavši joj osnovu, razara i rasipa (Mt.7,26).

Poglavlje 22. O poslušnosti ‐ potpunije.

Koliko smo mogli, mi smo pokazali da onaj ko jednom stupi u jedinstvo sa duhovnom zajednicom treba da ga očuva neraskidivim. Sada ćemo se, pak, ponovo baviti govorom o poslušnosti, o kojoj je ranije ukratko saopšteno. Sada ćemo [stvar] izložiti potpunije. Pokazaćemo, naime, koliko veliko potčinjavanje nastojatelju od podvižnika zahteva strogo učenje. Meru, pak, tog potčinjavanja pokušaću da odredim iz samog Svetog Pisma. Apostol Pavle u Poslanici Rimljanima svima zapoveda da se pokoravaju vlastima koje vladaju (Rim.13,1), tj. da se pokoravaju svetovnim, a ne duhovnim vlastima. Na to on i upućuje kasnije, kad govori o porezu i carini (st. 7), objašnjavajući da se Bogu protivi onaj ko se čak i u najmanjem opire vlasti (st, 2). Prema tome, kad zakon Božiji od pobožnih zahteva takvo potčinjavanje upraviteljima ovoga sveta, koji su upravu dobili prema ljudskom zakonu i koji su tada živeli kao bezbožnici, šta tek da se kaže o veličini potčinjavanja koju podvižnik duguje starešini koga je postavio Bog i koji je vlast primio po Njegovim zakonima? Kako se, prema tome, onaj ko se protivi igumanu neće protiviti zapovesti Božijoj? Osim toga, apostol jasno nalaže da se u svemu povinjavamo duhovnim vođama, govoreći: Slušajte starešine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih, da bi to s radošću činili a ne sa uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od koristi (Jev.13,17). Prema tome, povinovanje koje nije potpuno ʺnije od koristiʺ. Mi, pak, treba da težimo onome što je korisno. Jer, reči ʺnije korisnoʺ, kako mi se čini, daju da se nasluti velika šteta, koja povlači raskajavanje i popravljanje.

Ukoliko nameravamo da, koristeći primer koji odgovara našim ciljevima, projavimo dobro poslušnosti, mi više od svega treba da se ugledamo na potčinjavanje svetitelja, ukazivano Bogu. I neka niko ne misli da ja, želeći da podstaknem na povinjavanje igumanima, navodim suviše uzvišene primere, te da se oholo usuđujem da pokornost ljudima upodobljujem poslušnosti koju dugujemo Bogu. To poređenje, naime, nisam učinio sam od sebe, nego oslanjajući se na Božanstvena Pisma. Pogledaj, zapravo, šta Gospod kaže u Jevanđeljima, propisujući poslušnost prema svojim slugama: Koji vas prima, mene prima (Mt.10,40), te na drugom mestu: Ko vas sluša mene sluša, i ko se vas odriče, mene se odriče (Lk.10,16). Da je, pak, ono što je rekao apostolima, propisao i za sve koji upravljaju posle njih, može se potvrditi mnogobrojnim i nepobitnim svedočanstvima Božanstvenog Pisma i najočiglednijim zaključcima. Stoga smo se mi izrazili u skladu sa Božanstvenim propisima kad smo rekli da poslušnost svetitelja prema Bogu treba da uzmemo kao uzor povinjavanja nastojateljima. Kako su, pak, svetitelji iskazivali poslušnost Vladici? Pogledaj Avraama, kome je naloženo da napusti kuću, otadžbinu, imetak, posede, rođake, prijatelje i da ište ono što je suprotno, tj. tuđinu, nepoznato, lutanje, siromaštvo, strahovanje, opasnosti i sve neugodnosti koje prate putnike. Međutim, on se bez roptanja pokorava, napuštajući domaće blagostanje i spokojstvo, i birajući siromaštvo i stranstvovanje u tuđoj zemlji.

Vidiš li kako je on najstroži podvižnik i kako Boga radi prezire svako svetovno blagostanje. Ali, pogledajmo šta je bilo kasnije. On je stigao u Palestinu, na mesto koje mu

je Bog odredio za nastanjivanje. Međutim, pošto je tu zemlju pohodila glad, on prelazi u Egipat. I pošto mu je tamo bila oduzeta žena, on nije malodušan i ne žali se na domostroj Božiji, tj. da je [nepravedno] što je za toliku poslušnost dobio takvu nagradu. Naprotiv, on krotko podnosi tu najtežu uvredu, i to ne jednom, nego i drugi put, od cara gerarskog. Jednom se rešivši na poslušnost prema Bogu, on više ne gleda na to kako Bog promišlja o njemu, nego na to kako da sačuva najpotpunije i besprekorno povinovanje. Stoga on konačno i dobija sina Isaaka, tj. nagradu i dar za dugotrajnu molitvu i veru. I kada je već video da Isaak doseže zrelost i da roditeljima pruža plemenite nade na potomstvo i produženje roda, on od Boga dobija zapovest da ga izvede na visoku goru i žrtvuje Onome koji ga je darovao. Taj zapanjujući zahtev i tu strašnu službu, tu zapovest koju ljudska priroda nije u stanju ni čuti, a kamoli izvršiti, on krotko prihvata: on nije izašao izvan sebe i duša mu nije klonula. Naprotiv, on sa spokojstvom i nepokolebivošću u mislima prima jaram poslušnosti i ide sa sinom da izvrši zapovest, kao da ima nameru da žrtvuje jagnje. On ni malo ne rasuđuje o Božijem sudu, niti se žali, nego vodi računa o svom cilju, tj. da ni u čemu ne naruši poslušnost. Stoga je i stekao blistavi venac: on je čitavoj vaseljeni postavljen kao stub vere i poslušnosti. Moglo bi se radi pouke podvižnicima o bespogovornoj poslušnosti nadugačko pričati i o povinjavanju ostalih svetitelja, koji su prosijali u starozavetnoj istoriji. Ali, da ne bi ispao dugačak govor, mi ćemo, uputivši svakoga ko želi da se pouči na slušanje Svetih Spisa, preći na Spasiteljeve učenike i pokazati kako su bili poslušni i pokorni. Oni su na početku poučavanja očekivali da će se Gospod ubrzo zacariti, te da sami neće ništa podneti, da neće biti izloženi opasnostima, da neće imati teškoća, nego da će carevati sa Hristom i postati saučesnici u Njegovoj carskoj slavi, utesi i časti. To se vidi po Petru i njegovom protivrečenju Isusu, koji je govorio o svome stradanju. Jer, rečeno je: I uzevši ga Petar poče ga odvraćati govoreći: Bože sačuvaj, Gospode; to neće biti od tebe (Mt.16,22). On time pokazuje da nije očekivao ništa skorbno. Isto se može videti i po sinovima Zevedejevim koji su doveli majku da Gospoda moli za njih, tj. da budu počastvovani sedenjem sa desne i sa leve Njegove strane. Oni se, naime, ne bi usudili da ga mole da nisu pretpostavljali da će se brzo zacariti. [Oni, naime, nisu] promišljali na sedenje Spasitelja desno od Oca na nebesima.

Šta im je, međutim, govorio Isus, [raspršavajući] njihovo očekivanje i nadanje? Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove (Mt. 10,16). Čuvši, dakle, reč koja je toliko suprotna njihovom nadanju, oni nisu rekli: ʺMi smo došli sa drugačijim nadama. Ti, pak, zapovedaš suprotno onome što očekujemo. Mi smo očekivali pokoj, a ti nas šalješ u opasnosti. Mi smo se nadali počastima, a ti nam nudiš beščašće. Mi smo očekivali Carstvo, a ti nam zapovedaš da budemo progonjeni i sluge svimaʺ. Oni nisu rekli ništa slično, premda su, osim navedenoga, čuli i još mnogo toga strašnijeg. Na primer: Tada će vas predati na muke, i pobiće vas, i svi će vas narodi omrznuti zbog imena moga (Mt.24,9), i: I pred starešine i careve izvodiće vas mene radi (Mt.10,18). Naprotiv, čuvši ono čemu se nisu nadali, oni su preklonili vrat razuma, uzeli na sebe jaram i rado krenuli u opasnosti, na trgove, u susret pogrdama, kamenovanjima, udarcima, beščašću, na krstove, u različite smrti. I oni su [sve to]

podnosili sa usrdnošću, radujući se i svetlo praznujući što su postali dostojni da saučestvuju u Hristovim stradanjima. Jer, rečeno je: Oni se radovahu što se udostojiše da podnesu sramotu za ime Njegovo (Dap.5,41). Od podvižnika po Bogu se, dakle, zahteva isto povinjavanje igumanu. Jer, Hristos je izabrao učenike, dajući, kao što smo ranije rekli, ljudima uzor za ovu vrstu života. Stoga iguman nije ništa drugo do čovek koji predstavlja ličnost Spasitelja, posrednik između Boga i ljudi, koji Bogu sveštenodejstvuje spasenje onih koji mu se povinuju.

Tome se učimo od samoga Hrista. Jer, On Petra određuje za pastira svoje Crkve posle sebe. On, naime, kaže: Petre, ljubiš li me više nego ovi? Napasaj ovce moje (Jn.21,15‐16). Istu vlast On daje i svim kasnijim pastirima i učiteljima. Dokaz toga jeste svima podjednako dato pravo da, poput Petra, sve svezuju i razrešuju. Ovce se pokoravaju pastiru i kreću onamo kuda ih on vodi. Tako i podvižnici po Bogu treba da se povinuju igumanima, ne ulazeći u ispitivanje njihovih naređenja (kada su čista od greha), nego izvršavajući naređeno sa svom revnošću i marljivošću. Drvodelja, kao uostalom i neimar, svako od oruđa svoje veštine koristi po svojoj volji. Oruđe, pak, ne odbija da posluži potrebi zbog koje ga upotrebljava majstor, nego se potčinjava ruci onoga ko njime radi. Tako i podvižnik, kao oruđe umetnika, treba da doprinosi dovršenju duhovnog zdanja, u svemu se pokoravajući služenju koje učitelj smatra dobrim, kako izbegavanjem da uloži svoj rad ne bi ometao dovršenje duhovnog dela. I kao što oruđe ne bira samo šta treba da čini, kako bi upražnjavalo veštinu, tako ni podvižnik ne treba da sam sebi bira posao, nego da se stavi na raspolaganje razboritosti i domostroju umetnika. Jer, onaj ko mudro upravlja zna da tačno ispita narav, strasti i duševne težnje svakoga i da sa time uskladi svoje naloge. Stoga nikako ne treba da se suprotstavljamo njegovim naredbama, već da budemo uvereni da je najteže poznavati i lečiti samoga sebe. Jer, ljudima je urođeno samoljublje. Prema tome, svako, zbog pristrasnosti prema samom sebi, iskrivljuje istinski sud. Nas, naime, lakše može poznavati i lečiti drugi, budući da onoga ko sudi o drugima strast samoljublja ne ometa u istinskom prepoznavanju. Ukoliko se u podvižničkoj zajednici uspostavi takav sklad, mir će lako zavladati i spasenje će biti ostvarivano svima zajedničkom ljubavlju i jedinstvom.

Poglavlje 23. O tome da podvižnik i ništavne poslove treba da prihvata sa velikom revnošću.

Podvižnik treba i beznačajne poslove da prihvata sa velikom marljivošću i revnošću, znajući da ništa što se čini Boga radi nije beznačajno, nego ‐ veliko, duhovno, dostojno neba i da nam donosi tamošnje nagrade. Makar trebalo da ide iza životinja u jarmu, koje na sebi nose breme radi zajedničkih potreba, on ne treba da se protivi, zamišljajući sa kakvom su se revnošću apostoli povinovali Gospodu koji je zapovedio da se dovede magare. On treba da ima u vidu da oni radi kojih smo preuzeli brigu o tovarnoj životinji

jesu braća Spasitelju, te da se blagonaklonost prema njima i staranje o njima prenosi na samog Gospoda, koji je rekao: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40). I ako On uračunava sebi ono što se čini za ʺnajmanjeʺ, utoliko pre će prihvatiti ono što se čini za odabrane. Pri tome, on svoje služenje ne treba da smatra povodom za bezbrižnost, nego da se zaštiti svakim trezvoumljem: tako će i sam, i oni koji su sa njim imati koristi. I ukoliko treba da obavi neki ništavan posao, on treba da zna da je i Spasitelj služio učenike i da se nije gnušao da obavlja beznačajne stvari. Za čoveka je, pak, velika stvar da se ugleda na Boga i da se preko tih beznačajnih poslova uznese na visinu toga podražavanja. Osim toga, ko će nazvati nedostojnim ono čega se Bog doticao svojom delatnošću?

Poglavlje 24. O tome da podvižnik ne treba da ište počasti i činove.

Podvižnik nikako ne treba da traži počasti. Jer, jadan je on ako za napore i postignuća traži platu ovde, budući da zbog prolaznog nagrađivanja gubi večno. A ukoliko je namerio da se podvizava ovde, a da nagrade dobije na nebu, on ne samo da ne treba da ište počasti, nego i da ih se kloni i da ih odbija kada mu ih ukazuju, kako ovdašnja počast ne bi doprinela umanjivanju tamošnje slave. Jer, sadašnji život je sav ispunjen naporima i podvizima, a budući ‐ vencima i nagradama. Približavajući se kraju ovostranog života i odlasku u onostrani, i veliki Pavle kaže: Dobar rat ratovah, trku završih, veru održah. Sad me čeka venac pravde, koji će mi u onaj Dan (a ne ovde) dati Gospod, pravedni Sudija (2.Tim.4,7‐8). I Spasitelj kaže: Uovom svetu ćete imati žalost (Jn.16,33), a isti apostol ponovo kaže: Kroz mnoge nam nevolje valja ući u Carstvo nebesko (Dap.14,22). Prema tome, ukoliko želiš da caruješ u budućem veku, nemoj ovde tražiti pokoja, niti počasti. Naprotiv, ako u sadašnje vreme podneseš žalost zbog reči, tj. zbog istine, znaj da ćeš kasnije carevati. Jer, ta nagrada je određena za ovdašnju tugu, koja se podnosi radi dobra. Ukoliko, pak, ne podnosiš žalosti, nemoj ni tamošnje vence očekivati, budući da ovde nisi prošao kroz podvige i napore koji su određeni za njihovo dobijanje.

Stoga se podvižnik uopšte ne stara da stekne počasti i prvenstvo nad drugima. Jer, svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.14,11). Ukoliko se podvižnik bude uzvisivao, steći će surovog i silnog smiritelja, koji ga može svesti do ada. A ukoliko se bude smiravao, biće blistavo i uzvišeno uznesen, budući da Bog sopstvenom snagom uzvisuje smirenoga. Prema tome, podvižniče, čekaj Onoga koji dobro uzvisuje, i nimalo nemoj biti malodušan zbog ovdašnjeg. Jer, ti si borac i poslenik Hristov koji se pogodio da čitav dan provede u borbi i izdrži žegu celoga dana (Mt.20). Zbog čega onda, ne ispunivši ono što sleduje danu, zahtevaš pokoj? Sačekaj veče, tj. svršetak ovdašnjeg života: tada će Domaćin doći i obračunati ti platu. I kad bi uveče, reče gospodar vinograda pristavu svome: Dozovi poslenike i podaj im platu (Mt.20,8). Ne, dakle, u podne, niti na početku posla. Stoga

čekaj svršetak života i tada ćeš dobiti dostojnu nagradu. Sada, pak, zauzmi najneznatnije mesto, da bi tada dobio prvo.

Poglavlje 25. O skromnosti i jednostavnosti u jelu.

Podvižnik nikako ne treba da ište raznovrsnost u jelima. On čak ni pod izgovorom uzdržanja ne treba da traži promenu ponuđene hrane. Jer, to predstavlja remećenje zajedničkog poretka i povod za sablazni. Onaj koji u podvižničkoj zajednici pruža takve povode za nered, postaje naslednik onoga [kome je objavljeno]: Teško njemu (Mt.18,7). Naprotiv, čak i ako se za jelo nudi slana riba, koju su sveti oci namenili da se kao neki dodatak, umesto nečeg drugog, dodaje jelima i meša sa ostalom tečnom hranom, ili povrćem, podvižnik ne treba, pod izgovorom tašte, samovoljne pobožnosti, da pokazuje odbojnost (kao da se radi o mesu), niti da zahteva skuplja i ukusnija jela. Bez posebnog osvrtanja na to, on treba da, umačući komadić hleba u umak [slane ribe], jede sa svakom zahvalnošću. Jer, taj komadić, stavljen u veliku količinu vode ili, ako se desi, u varivo od mahuna, nije znak proždrljivosti, nego najstrožijeg i zlopatničkog podvižničkog uzdržanja. Stoga podvižnik prepodobnosti ne treba da obraća pažnju na bilo šta slično: mi se, naime, ne uzdržavamo od takvih jela kao Judejci, [tj. fariseji], nego zbog uklanjanja od lakomog presićavanja.

Poglavlje 26. O tome da izlazak iz manastira onome koji teži savršenstvu neće naneti nikakvu štetu.

Podvižnik koji kaže da mu štete izlasci i putovanja koja se preduzimaju radi nužnih zajedničkih potreba i koji stoga odustaje od izlazaka, još nije tačno shvatio poslušnost. On ne zna da se to postignuće ne usavršava takvom glupošću. Stoga, neka on pogleda primere svetitelja koji su postizali savršenstvo u poslušnosti, ni malo ne protivrečeći i ne suprotstavljajući se ni jednoj, čak ni teško ostvarivoj naredbi. Neka se tako on pouči savršenoj poslušnosti. A ako neko zaista trpi štetu, neka ište od bratstva da se za njega moli Bogu i neka sam sa pouzdanom nadom od Boga izmoli da postane prikladan i koristan sasud za svako duhovno postignuće i telesno služenje dobrim delima. I, naravno, Onaj koji odobrava revnost onih koji traže dobro, daće mu snagu. Jer, On sam je zapovedio da se ište i rekao: Ištite, i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer, svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se (Mt.7,7‐8), i još, na drugom mestu: Ako li kome od vas nedostaje mudrosti, neka ište od Boga koji svima daje jednostavno i bez karanja, i daće mu se. Ali neka ište s verom, ne sumnjajući ništa (Jk.1,5‐6). I uopšte, u svim slučajevima u kojima um odstupa od savršene poslušnosti ili satana postavlja prepreke, slabeći i presecajući prilježnost, mi treba da se, koristeći ovu podršku, molimo Bogu i tražimo da nam bude dato obilje postignuća, da se telo naše prikuje uz strah Božiji, da

razum naš postane nerasejan i da ga nimalo ne obuzmu telesne želje i uživanja. Jer, svetovne želje, koje u duši nastaju od maštanja razuma, proizvode najraznovrsniji nered u pomislima i čine nas lenjima za dobra dela.

Stoga niko od nas ne treba odbija da svojim sudelovanjem posluži zajedničkim i nužnim telesnim potrebama, nego neka moli Boga da mu da snagu sudelovanja. Jer, ako svi budu odustali, ugledajući se na one koji su već odustali, ko će izvršiti ono što zahteva potreba? Osim toga, vredi da se tome poučimo i primerom. Vojnik, koji je nedavno stupio u neku jedinicu, ne nastoji da one koji služe u jedinici priuči svojim [navikama], nego se sam prilagođava redu i običajima koji postoje u jedinici. Zbog toga i onaj ko se priključi duhovnoj zajednici ne treba da želi da članove zajednice privuče svom načinu [života], nego da svoj način dovede u sklad sa običajima i pravilima zajednice.

Poglavlje 27. O tome da podvižnik ne treba da ima posebno zanimanje.

Podvižnik ni na kratko vreme ne treba da ima vlast da raspolaže sobom, tj. da se prepušta sopstvenim zanimanjima. Oruđe ne može da se pokreće bez majstora. Ni ud ne može ni na kratko vreme da se odvoji od čitavog tela ili da se pokrene bez volje unutarnjeg majstora i nadzornika čitavog tela. Tako ni podvižnik nema pravo da nešto čini ili izvršava bez dozvole nastojatelja. Ukoliko, pak, kaže da usled telesne slabosti nije sposoban da izvrši ono što mu je naređeno, neka prepusti svom igumanu da ispita njegovu slabost. Uostalom, kada promisli o onome što je rečeno u Pismu, i sam će sebe primoravati na izvršavanje naređenja. Jer, [on može] čuti Pisma kako govori: Još se ne suprotstaviste do krvi boreći se protiv greha (Jev.12,4), i još, na drugom mestu: Stoga ispravite klonule ruke i oslabljena kolena (st. 12).

Poglavlje 28. O tome da nastojatelj treba sa očinskom blagonaklonošću da uređuje ono što se tiče onih koji prebivaju u poslušnosti.

I sam iguman, kao otac koji se stara o svojoj pravoj deci, treba da ispituje potrebe svakoga i, prema mogućnosti, da koristi odgovarajuće lečenje i zbrinjavanje. Svaki ud koji je zaista duševno ili telesno zanemoćao on treba da podržava sa ljubavlju i blagonaklonošću svojstvenom ocu.

Poglavlje 29. O tome da u zajednici podvižnika ne treba da postoje posebna prijateljstva između dva ili tri brata.

Bratija među sobom treba da imaju ljubav. Međutim, ne treba da dvojica ili trojica, složivši se, uspostavljaju posebne prijateljske veze. Jer, to nije ljubav, nego nered i podvajanje, i

pokazatelj poročnosti onih koji su se udružili. Kad bi voleli opšti poredak, oni bi imali opštu i jednaku ljubav prema svima. Međutim, deleći se i odvajajući se, oni postaju zajednica u zajednici. Stoga je takav savez prijateljstva rđav: njih povezuje nešto što se razlikuje od zajedničke stvari, nekakva novina protiv vladajućeg poretka. Stoga ne treba dozvoljavati ni takve prijateljske veze, niti da neko iz ljubavi stupa u savez sa bratom koji želi da deluje lukavo i da krši pravila opšteg poretka. Svako treba da bude u zajednici i jedinstvu sa svima, sve dok se svi pridržavaju onoga što je dobro. Onoga, pak, ko poželi da se suprotstavi vladajućem ustrojstvu i da privuče brata, zdravi brat treba najdre nasamo da posavetuje, ukazujući mu na nezdrave pomisli. Ukoliko on ne želi da nasamo prihvati lečenje, treba pozvati i drugu, razboritiju bratiju da bi se izlečio, kao što je rečeno u sveštenom Jevanđelju: Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu (Mt.18,16). A ako ni njih ne posluša, treba o njegovoj duševnoj bolesti obavestiti nastojatelja. A ako, najzad, ne prihvati ni savete nastojatelja, treba ga smatrati neznabošcem i carinikom, te ga, kao ovcu koja je zaražena, proterati iz stada, kako i ostale ne bi zarazio svojom bolešću. Međutim, ukoliko niko ne može imati štete od lošeg primera (i jedino u tom slučaju), pošto se prethodno iskoriste pomenuta sredstva, treba ostaviti mesta za dugotrpljenje, u nadi na ispravljanje. To dugotrpljenje će se sastojati u neodstranjivanju, a ne u ostavljanju bez saveta i urazumljivanja pravednim kaznama.

Poglavlje 30. O tome da podvižnik ne treba da ište da bira odeću ili obuću.

Mi ne treba da za sebe želimo bolju odeću ili obuću. Naprotiv, treba da biramo najprostiju, kako bismo i u tome pokazali smirenoumlje, te kako ne bismo ispoljili naklonost prema raskoši, samoljublju i nebratoljublju. Jer, onaj ko zahteva prvenstvo otpada od ljubavi i smirenoumlja.

Poglavlje 31. O tome da nastojatelj treba svoje naredbe da usklađuje sa telesnim snagama podređenih, i o onima koji prikrivaju svoje snage.

Nastojatelj treba da vodi računa da ne daje naređenja koja premašuju snagu tela, da nemoćnoga ne bi doveo do suprotstavljanja. Kao otac koji je podjednako blagonaklon i blizak svima, on treba da uzme u obzir telesne snage svakoga i u skladu sa njima da odmerava i raspoređuje svoje naredbe. Međutim, najvećoj osudi se izlažu oni koji, imajući telesnu snagu od Boga, odbijaju [naredbe], besramno obmanjujući nastojatelje. Nastojatelj navlači na sebe veliku i nepodnošljivu nevolju ukoliko zataji talant govora i ukoliko svakome unapred ne objavi o maču koji će suditi grehu. Neuporedivo, pak, veću nevolju navlači na sebe onaj ko krije telesnu snagu koju je dobio od Boga radi opšte koristi, i ne koristi je.

Poglavlje 32. O tome da bratija ne treba da se žaloste kada se nemoćnima daje pošteda.

Bratija ne treba da se žaloste i ljute ukoliko nastojatelj nejakima određuje službu koja odgovara njihovim moćima, dajući im poštedu po potrebi. Naprotiv, one kojima je potrebna pošteda snažniji treba da štede kao slabe udove, pokazujući na taj način duhovnu ljubav. Noga u telu se ne buni protiv ruke, i ne primorava je na svoje poslove, kao što ni čitava ruka ne prevaljuje na mali prst teret svoga posla. Naprotiv, svaki ud deluje snagom kaju mu je dala priroda, podupirući slabe udove. Ukoliko se takav red bude poštovao u duhovnoj zajednici, pokazaće se da smo zaista telo Hristovo i udovi ponaosob (1.Kor.12,27), koji uvek čuvaju sklad sjedinjenja i spokojno međusobno jedinstvo.

Poglavlje 33. O tome da nastojatelji ne treba da ohrabruju podvižnike koji napuštaju svoje sabranje, niti da ih primaju u zajednicu života.

Igumani duhovnih zajednica treba da deluju u duhu uzajamne blagonaklonosti. Brinući se jedan o drugome, oni ne treba da razaraju ono što su drugi odlučili, niti da jednostavno i nepromišljeno primaju one koji napuštaju druga bratstva. Inače će nastati potpuna pometnja, rastrojstvo i razaranje duhovnog dela. Najrazumniji među bratijom pouzdano prebivaju u dobru, obuzdavajući se strahom Božijim, dok lenje i lakomislene ka dobru vodi i usmerava ljudski stid i prinuda koju im ljudi nameću. Ako vidi da nekažnjeno može da izbegne napore koji su mu određeni u zajednici koju je jednom izabrao, lakomisleni će preći u drugu i živeti bez nadzora i uzdržanja. On će stoga lako raskinuti savez, ali će onaj koji ga brzopleto prihvati biti odgovoran za njegovu propast. I ukoliko se takvo zlo umnoži, i oni koji dobro hode pravim i pravednim putem počeće da skreću, te će propast svih da padne na [teret] onoga ko daje povod za takve prestupe. Dakle, da se to ne bi dogodilo, one koji napuštaju svoju bratiju treba da poučimo i vraćamo onamo odakle su došli. Ukoliko nas, pak, ne poslušaju, mi ćemo ih se čuvati i uklanjati od njih, izbegavajući susrete sa njima. Isto ćemo savetovati i svoj braći. Tim odbacivanjem će se ili sami opametiti i vratiti u svoje stado i pod zaštitu pastira koga su ostavili, ili će se, ukoliko ostanu uporni u odbacivanju duhovnoga opštenja, u najmanju ruku ostali poučiti njihovim primerom. Videći, naime, kako ih se gnušaju i čuvajući se sramote, ostali će se pobojati da ih podražavaju.

Da bih vam, pak, pokazao da to nisu moje reči, nego delatna slova Duha, navešću vam Pavlove reči. U njima on prekoreva one koji ne žive uzdržano, i podvrgava kaznama pijanice i opadače: A ako ko bludnik, ili opadač, ili pijanica ‐ sa takvim zajedno i da ne jedete (1.Kor.5,11). I na drugom mestu, upozoravajući na one koji ne rade ššta, a u sve se mešaju (2.Sol.Z,11), on kaže: Toga obeležite, i ne družite se s njim (st. 14). Svakome je, pak očigledno da onaj ko krši zavete date Duhu čini gore od opadača, pijanica i onih koji provode život u

neradu. Prema tome, sama Reč [Božija] nas uverava da onima koji razaraju duhovni poredak zabranimo i onemogućimo svaku vezu sa onima koji ga čuvaju. Odvajanje brata je opravdano samo po odluci nastojatelja, radi uređenja [manastirskih] stvari.

Poglavlje 34. O tome da podvižnik koji živi u zajednici ne treba da stiče bilo šta veštastveno kao svojinu.

Podvižnik koji stupa u zajednicu koju smo opisali treba da bude slobodan od svakog posedovanja veštastvenih stvari. Jer, ukoliko to ne ispuni, tj. ukoliko stiče svojinu, on će, najpre, narušiti pravilo opštežića, a onda će protiv sebe izneti najjači dokaz neverovanja, budući da ne veruje da će Bog nahraniti one koji su se okupili u Njegovo ime. On ne sluša ni proroka Davida, koji kaže: Bejah mlad i ostareh, i ne videh pravednika ostavljena, ni dece njegove da prose hleba (Ps.36,25), bilo mislenog hleba razumevanja, bilo čulnog hleba, koji hrani telo. Hristos je tamo gde su dva ili tri sabrana u ime Njegovo (Mt.18,20). On je utoliko pre tamo gde je sabor mnogobrojniji i mnogoljudniji. Prema tome, mi nećemo imati nedostatka u onome što nam je neophodno, budući da je Hristos sa nama (kao što ni Izrailjci u pustinji nisu oskudevali u onome što im je bilo potrebno), ili ćemo, ako se nedostatak i dogodi radi našeg ispitivanja, radije podnositi oskudicu i biti sa Hristom, negoli izvan zajednice sa Njim imati za život svega u izobilju. Šteta, pak, od sticanja svojine se ne završava na tome, nego ide i dalje. Jer, onaj ko nastoji da ima bilo šta svoje ne misli ni na šta drugo nego na odvajanje i otpadništvo. Ako, pak, to nema u vidu, zašto bi mu bila potrebna svojina: on treba, naime, da zna da sluge Hristove, po blagodati Njegovoj, uvek u izobilju imaju svega što im je potrebno. Stoga je jasno da takav čovek pomišlja o otpadanju i ubijanju svoje sopstvene duše: zbog nekoliko novčića on izdaje svoje sopstveno spasenje i postaje (dozvolite da se izrazim malo smelije) drugi Juda, počevši sa krađom (budući da je lična svojina krađa) i završivši sa izdajom. Jer, i on izdaje reč istine, kao Juda ‐ Gospoda. Pravilo našeg života je da se ne odvajamo od zajednice sa kojom smo se sjedinili, da ne stičemo ništa kao svojinu i uopšte da ne činimo ništa tajno što, na štetu bratije, služi kao loš primer za one koji se spasavaju. Kako, dakle, da ne izneveri reč istine i da ne postane drugi Juda (na svoj način izdajući istinu) onaj ko prezre strah Božiji i postavke Svetog Duha, smišljajući najpre otimačinu (budući da sticati u vlasništvo bilo šta i bilo sa koje strane jeste otimačina), a zatim i otpadništvo i odlučenje? Stoga na svaki način treba da izbegavamo sticanje bilo čega u svoje vlasništvo, tj. preko onoga što se dobija za sve zajedno. Treba, dakle, da pazimo da razum ne oskrnavimo time. Osim toga, mi treba da čistimo unutarnjeg čoveka i od svake poročnosti, tj. najpre od nečistih i lukavih pomisli, kojima se pomračuje unutarnje prebivalište Duha, a zatim i podlosti, licemerja, zavisti i svadljivosti, kojima se u korenu čupa ljubav i Bog udaljuje iz duše. Jer, ako je Bog ljubav (1Jn.4,8), onaj ko u sebi nema ljubavi ujedno ostaje bez Božanstvene blagodati.

Čuvajući, dakle, svoju dušu u svakom smirenoumlju, u osvećenju i u spremnosti na dobra dela, svako treba da u sadašnjosti usredsredi pomisli, vodeći računa da u nečemu ne odstupi od volje Božije i da ne prekine započeti način života. Jer, takvo duševno stanje nas spasava od svakog maštanja i čini da blagočastivo i sa čvrstim razborom dolazimo u sklad sa svim što je dobro. Mi najpre u duši treba da utvrdimo [misao] da je Bog dobar i uzročnik svakoga dobra, i ni jednoga zla, premda nas, radi popravke, i sustižu gorki lekovi. Kao lekar ljudskih duša, Bog prema osobinama bolesti odmerava i jačinu lečenja, kako bi, po potrebi, očistio zlo koje je duboko prodrlo. Znajući to jasno, uvek ćemo biti zahvalni, pa makar iskusili i jako lečenje, koje čisti od nemarnosti. Međutim, trpeljivo podnošenje iskušenja i ispitivanja svojstveno je samo malom broju ljudi, tj. samo onima što su nalik na Avraama. Eto, dakle, šta je Božija blagodat uputila smirenju našeg razuma radi pouke vama, koji ste zavoleli zajednički život. Kao što je beseda pokazala, i kao što je moj razum uveren, ljudi neće pronaći ni jednu vrstu života koja bi bila tako svetla, prijatna i uzvišena. Ja sam, koliko sam mogao, ponudio pouku i onima koji žive usamljeničkim životom. Doduše, i jedni i drugi imaju isti cilj, tj. da ugode Hristu. Stoga su im i pravila međusobno srodna. Stoga obratimo pažnju i na besedu koja je njima upućena. Jer, možda će se i odatle steći nešto korisno, što će doprineti da ovaj način života postane još blistaviji i ukrašeniji.

Sa ruskog Nebojša Kovačević

Sveti Vasilije Veliki, ʺTragom jevanđelskog podvigaʺ, Hilandar 1999.

Documents

Sveti Vasilije Veliki - · PDF filetragom jevan Đelskog podviga. o