1

Табаџија

Табаџија је занатлија који "табањем" тј. ударањем омекшава вунену тканину насталу ткањем.

Када се вуна са овце ошиша, опере, упреде и употреби за ткање, добијена тканина је оштра под прстима и није пријатна за ношење јер "гребе".

Тканину тада преузима табаџија који је потапа у воду и "таба" дрвеном удараљком која личи на лопату. Поступак се понавља више пута. Табање тканине је карактеристично за јужну Србију и Македонију. Претпоставља се да данас још увек постоје активне табаџије. Поред лопатице, за табање се користи и посебна справа направљена од кестеновог дрвета која покретана водом као воденица, гњечи, таба тканину, која је потопљена у текућу воду.

Под термином табаџија у београдском сленгу или шатровачком језику се подразумева особа која је спремна да истуче другу, особа лака на кавги и тучи.

Zanatstvo i stari zanati

U Mostaru je postojalo trideset različitih vrsta zanatskih udruženja, od kojih neka datiraju još od 1762.godine, kao što su pekari (ekmekdžije), krojači (terzije), obućari (baškmadžije), kožari (ćurčije), tkači (ćebedžije), zlatari (kujundžije), kovači (timurdžije), štavljači (tabadžije), brijači (berberi) i zidari (dunđeri). Najveći dio tradicionalnih zanatskih aktivnosti odvija se u sklopu starog bazara i predstavlja atrakciju za strane i domaće posjetitelje, koji tu dolaze da bi kupili izvanredne i karakteristične proizvode od kože, bakra, plementith metala, platna itd., svi ručno rađeni. Razvoj ovih zanata u Mostaru počinje odmah po dolasku Turaka u XV vijeku, sa transformacijom grada iz srednjovijekovne utvrde u urbani centar. Otomanski utjecaj, zahvaljujući razvijenim tehnikama obrade i već postojećim udruženjima, bio je odlučujući za razvoj lokalnog zanatstva, o kome se dobar glas proširio po cijelom carstvu.

2

Posebno su se cijenili filigranski radovi zlatara i srebrara, proizvodi od bakra, štavljača i kožara, čiji su se proizvodi izvozili i doprinosili razvoju trgovine. Svaka od zanatskih grupacija posjedovala je svoje ulice unutar čaršije (ekvivalentne arapskom “suq”-u, pijaci na otvorenom, bez krovova), koje su se nazivale po vrstama aktivnosti koja se u njima obavljala. I danas, mnoge ulice su poznate po tim starim nazivima, kao što su Kujundžiluk ili Tabhana. Na osnovi visokog nivoa kvalitete mostarskih umjetnina, čija izrada se duboko uvukla u tkivo grada, ovi zanati se smatraju sastavnim dijelom mostarske tradicije. Svaki turist koji posjeti grad ne može a da ne ostane opčinjen maestralnim radovima ovih zanatlija i profinjenošću njihovih rukotvorina.

3

Ћурчија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ћурчија се бави израдом одевних предмета од коже. Назив долази од речи „ћурак“, кожни прслук од јагњеће коже са ошишаним крзном на унутрашњој страни. У јужним деловима Србије ћурак се зове гуњ, а понегде и кожух, кожув. За ралику од крзнара, који се бави скупоценим крзнима, правећи елегантне бунде, ћурчија прави прслуке углавном од овчије или јагњеће коже.

Ипак, прави мајстори ћурчије умеју да направе ћурке украшене малим комадима коже друге боје и облика, да се „поиграју“ и направе мала уметничка дела.

Чест је случај да ћурчија ради са кожом која није до краја обрађена како треба. Тада се осећа карактеристичан, не баш пријатан, мирис. Године су потребне да тај мирис ишчили.

Ћурчије раде код куће, а своје производе најчешће продају на пијацама, вашарима...

У народу постоји израз „... окренуо ћурак наопако...“, када се неко наљути, промени нарав... Понегде постоји и презиме Ћурчић.

CEHOVSKE POVLASTICE OBRTNICIMA

1714 - kralj Karlo VI Habsburški dodijelio cehovske povlastice požeškim krznarima, kožarima i remenarima koji su iste godine osnovali svoj ceh. Tada se taj ceh zvao jednim imenom «ćurčijski» (od turskog «ćurčija» = krznar) a imao je u Požegi od 26 do 55 članova.

4

Sveti prorok Ilija 02/08/2008 | VIA

Danas pravoslavna crkva slavi jednog od najvećih i najpoštovanijih starozavetnih proroka, sv. Iliju. Kult su nakon Jevreja nastavili hrišćani, snažnije na Istoku nego na Zapadu, a pominje ga i Kuran.

Sv. Ilija je živeo u devetom veku pre Hrista. Rođen u mestu Tesvi, te je nazvan Tesvićaninom. Ime mu na jevrejskom znači Gospod je Bog. Glavna misija mu je bila da u svom narodu, koji je još bio nesiguran u veri, iskoreni paganstvo i idolopoklonstvo. Živeo je kao pustinjak, isposnik, te se smatra začetnikom monaštva. Ukoravao je, opominjao i kažnjavao. Čuda su mu bila upečatljiva: višegodišnje suše i gladi, nebeski oganj koji uništava letinu, podizanje iz mrtvih. Nije umro običnom smrću, već je živ uznet na nebo, na ognjenim kolima. Po predanju, kako jevrejskom, tako i hrišćanskom, pred kraj sveta će doći sa biblijskim praocem Enohom, koji takođe nije umro i postradaće, kao i svi ostali proroci.

Kult sv. Ilije je raširen kod svih slovenskih naroda i kod Rumuna. Nazvan je Gromovnikom. Još u Vizantiji je slavljen kao zaštitnik ratnika. Upućuju mu se molitve za kišu, ili suvo vreme, otuda u ruskom gradu Novgorodu dva hrama, „suvom“ i „mokrom“ sv. Iliji. Kod Grka hramovi su mu zidani na visinama, vrhovima brda i planina.

Kod Srba je običaj da se na ovaj dan zakolje najstariji petao, kao neka vrsta žrtve. Ponegde se slavi i dva dana. Održavaju se sabori i vašari, koje često zna da uznemiri kiša i nevreme.

U ikonografiji se predstavlja kao sed starac, nekad sa gavranom, koji mu donosi hranu, nekad sa nožem, plamenim mačem ili točkom. U ognjenim kolima se predstavljao na sarkofazima još u trećem veku.

U nekim krajevima Evrope od njega se moli za isceljenje od boginja, raznih preloma, temperature. Kao svog patrona slave ga berberi, kantardžije, potkivači, terzije, ćurčije, krznari, puškari, duvandžije, limari, a u novije vreme i autolimari, taksisti i vazduhoplovci. Ima porodica koje ga slave kao krsnu slavu, a takođe manastira i crkava njemu posvećenih kao što su dva Ilinja u Ovčaru i kod Badovinaca, crkve u Mirijevu kod Beograda, Ilincima u Sremu i drugi.