34 7Књижевност и ј език, LVI/3- 4, Београд, 2009.

8 2 1. 16 3 .4 1.0 9 - 13 G u n d u l i ć D ž .

ТА ЊА РА К ИЋ (Београд)

С В ЕТ Ж Е Н С К И Х Л И К О В А У О С М А Н У

ЏИ ВА ГУ НД УЛ ИЋА

Историј ско-романтични еп Осман дубровачког писца Џива Гундулића

сложена ј е структурна творевина кој а у себи интегрише различите поетичке

концепциј е. За тумачење и разумевање овог дела важно ј е истаћи утицај нор-

мативне поетике Торквата Таса, дефинисане у аутопетичким трактагима Говор и

о епској поезиј и (1564) и Говори о херој ском спеву ( 1564), као и његово дело

Ослобођени Јерусалим кој е ј е послужило као композициони модел и тематско-

мотивско полазишге у изградњи нове поетике епског песништва.1 Окренутост ка

ренесансном епу директно ј е водила ка античкој и римској поетици, те Гундулић

посредно прихвата постулате Хорациј а и Аристотела. У исто време, еп Осман

н ам, пу т ем к л и ш еи зи рани х м от и ва и у ст аљ ен и х ст ил ск их п о сту пак а, от к ри ва

различите слој еве у генези епског стваралаштва, почев од Хомера и Вергилиј а

до Таса и А риоста.

Овде, међутим, треба имати у виду да Гундулић прихвата поетичке од-

лике барокне књижевности, што ј е захтевало другачиј и приступ традициј и. У

том смислу, он полази од Тасове литерарне и поетичке концепциј е не би ли

ј е преобликовао и прилагодио барокном доживљај у света. Овакав поступак

представљао ј е манир великог број а барокних песника кој и су стварали in modo

1 Гундулић селективно прихвата поетичку концепциј у Торквата Таса, о чему ј е у литератури

много пиеано. Видети: 3. Бој овић, „ Оеман " Џиаи Гундулићи. Завод ча уџбеиике и наставна средства,

Београд, 1986.

3 4 8 Т ања Рак ић

dal Tasso, огкривши у овом позно ренесансном делу могућносг за тематизовање

постреформациј ских садржај а.2

Поетичка прож имања присутна су у различитим литерарним аспекти-

ма, а нај уочљивиј е се могу пратити у поступку карактеризациј е женских ли-

кова. Гундулићеве ј унакиње откривај у богатство литерарне традициј е кој а се

развиј ала у сталној комуникациј и са културном историј ом кој а ј ој претходи - по-

чев од старогрчке митологиј е до барока.

Функциј е женских ликова у епском поступку су различите, те смо настој али

да откриј емо основне типолошке концепте у начину њихове карактеризациј е.

Овакво полазиште треба узети условно, ј ер су границе између различитих

типова лабаве. Типологиј а женских ликОва изведена ј е по следећим епским

функциј ама:

Први тип представљај у ј унакиње романтичних епизода кој е имај у улогу да

направе паузу у развој у историј ског тока епа. Главне ј унакиње романтичних епи-

зода ј есу: Крунослава, Соколица и Сунчаница. Крунослава и Соколица грађене

су no узору на Тасове ј унакиње-ратнице, при чему Гундулић не врши типско

пресликавање, већ користи постој еће мотиве како би креирао ј единствене ка-

рактере. Ове ј унакиње представљај у специфичан спој мушке ратничке природе

и женске осећај ности. Сунчаницај е, пак , приказана као лик-симбол кој и на иа-

радигматичан начин сажима најважниј е етичке вредности епа.

Други тип сачињавај у ј унакиње настале по узору на типизиране елементе

ренесансне поетике. За разлику од главних хероина, изграђене су као статичне

фигуре, најчешће у функциј н карактеризациј е мушких ј унака.

Трећи тип представљај у ј унакиње кој е рефлектуј у филозофска становишта

епохе барока. Како би указао па пролазност материј алних вредности и славе,

Гундулић користи семантички потенциј ал грчког мита. У том смислу, издвој или

смо античке ј унакиње кој е илуструј у барокно поимање света. Такође, у ову гру-

пу спадај у ј унак иње изграђене тако да представе грешност и похлепност женске

природе. Посебно место у овој групи чини Мустафина мати као интригант кој и

држи конце завере у главном историј ском току епа, те се кроз њу прелама мизо-

гинско виђење жене.

Посебну групу чине ј унакиње кој е се само наводе у број ним каталозима.

Њихова функциј а ј е да укажу на пдеменитост порекла одређеног ј унака и да

величај у иеториј ску прошлост.

' Популарност Торквага Taca трај ала ј е цео седамнаести век, те библиографиј е бележе вели-

ки број песника кој и су стварали по моделу шего ве поетике. Видети: 3. Бој овић, „ Осмсш" у кру

-

гу ит алиј сшскс епикс X VII вски. Глас СССХ Х1Х СА НУ, Одељеље ј езика и књижевности, 1996, 15,

127- 141. (Штампано поново у: „ Осмаи " у крусу ит агиј анске спикс XVII вска. у: Реиесаиса и барик.

Народна књига, Београд, 1985, 173- 187).

Свет женских ликова у Осману Џива Гундулића 34 9

Главне ј унакиње романтичних епизода

Композициј а Гундулићевог епа доследно ј е спроведена по угледу на Та-

сово поетичко начело да еп треба изградити као свој еврсну синтезу историј ске

и неисториј ске грађе, са историј ским догађај има доминангно присутним на

почетку и крај у, и романтичним епизодама у централном делу.3 Епизоде имај у

функциј у да релаксирај у основни наративни ток свој им романтичним садржај ем,

те представљај у испуњење Хорациј евог постулата да дело треба да поучи и

забавља. Важно ј е нагласити да Гундулић прихвата Хорациј ева и Аристогелова

начела посредно, преко Тасових поетичких исказа.4

Пошавши од поетике Торквата Таса и његовог дела Ослобођени Јерусалим,

Гундулић изграђуј е женске ликове кој и имај у активну, динамичку улогу у струк-

тури епа. Поетички обрт кој и оваква концепциј а доноси ј есте померање тежи-

шта са мушких на женске ј унаке кој и имај у важну позициј у у средишњем ди-

гресивном приповедном току.5 Главни протагонисти романтичних епизода су:

Крунослава, Соколица и Сунчаница.

Крунослава ј есте романтична ј унакиња кој а ј е ј едан од главних носилаца

наративне динамике у централном делу епа. У концепциј и овог лика можемо

препознати далеке алузиј е на Катарину, жену пољског великаша Корецког.6 Еле-

менти историј ске истине подређени су другим важним структу рним елементи-

ма. У основи, Крунослава ј е изграђена по узору на Тасову ј унакињу-ратницу

Клоринду, што ј е представљало устаљен поступак карактеризациј е у епском

песништву седамнаестог века.7 Митско ј езгро античке приче о Амазонкама

транспоновало се у витешке романе, да би у епском стваралаштву Торквата Таса

добило свој пуни израз. Важној е напоменути да Гундулићевај унакињау много-

ме одсту па од Тасовог концепта. Пре свега, за разлику од Тасове Клоринде, Кру-

нослава нема улогу у историј ском току епа. Сложена емотивност Крунославе, у

исто време ј е приближава другим Тасовим ј унакињама, као што су Ерминиј а и

Армида.8

Крунослава ј е лик кој и контаминира мушку рагничку природу и женску

осећај ност и лепоту. Њена природај е двој на и непомирљива, што карактеризациј у

чини неуверљивом, али егзотичном и инвентивном. Управо, у том хибридном

33. Бој овић, „ Осман

" Џива Гуидулића, 16.

4Уп: „Добри песници треба и да користе и да забављај у, штавише да они не могу да користе

а да не забављај у (...) То исто што ј а говорим схвагио ј е и Хорациј е." (Неиздата писма Бернарда:

„ Господару Ћамбатисти Ћиралдију", год.1557, у: Поет ика хумат има и ренесансе, књ. 1, прир. М.

Пантић, Просвета, Београд, 1963, 15.)5Ниј е необично отуда што се о три главне Гундулићеве хероине у литератури много писало.

Видети: М. Пантић, Поет ика Гундулићевог „ Осмапа", у: Осман, Српска књижевна задруга, Бсоград,

19 6 7 .

6М . Пантић, нав. дело, 470.

' Клоринда ј е ј една од нај важниј их ј унакиња Тасовог епа Ослобођени Јерусалим, изграђена по

у зо ру на л ико ве рат н и ца из витеш к их ром ана.

"М . Пантић, нав.дело, 35.

3 50 Т ањ а Рак и ћ

спај ању мушких и женских особина очитуј е се оригиналност ове Гундулићеве

ј унакиње.

Соколицај е, такође, изграђена по узору на хероину Клоринду. У том смислу,

Гундулић одступа од Тасовог Ослобођеног Јерусалима, направивши симетриј у

у композициј и тако што две ј унакиње кој е припадај у зараћеним странама карак-

терише по истом моделу. На симболичком плану овакав поступак имплицира

ефекат равноправности зараћених снага. У карактеризациј и Соколице већи ак-

ценат ј е на њеним ратничким способностима него на емотивности, те се у том

смислу разликуј е од Крунославе. Представљена ј е као вођа дванаест ратница,

што ј е директно транспоновање античког мита о А мазонкама, а не посредан

Тасов утицај .4 Соколица има функциј у у карак геризациј и краљевића Владислава

тако што се у односу са њом интензивниј е истичу његова витешка племенитост

и снажно хришћанско осећање.

За разлику од Крунославе и Соколице, поетска концепциј а лика Сунчани-

це изграђена ј е без директног угледања на Тасово дело Ослобођенк Јерусалим.

Ова ј унакиња има функциј у да додатно оснажи етичку димензиј у епа и да по-

веже ратни ток са важним хришћанским постулатима. Сунчаница симболички

представља последњи изданак српске државе и наду у обпову. Апологиј а српске

историј е, кој а се посредно спроводи у поступку карактеризациј е ове ј унакиње,

присутна ј е и на формалном плаиу. У опису физичког изгледа Сунчанице

Гундулић ј е пошао од поетско-изражај ног фонда и тематско-мотивске матри-

це народне лирске поезиј е. Апстрактно-духовни регистар у карактеризациј и

ове ј унакиње пој ачава трагички ефекат њеног одвођења у харем. Сунчаница ј е

изграђена као лик-симбол кој и свој ом статичном природом делуј е као снажан

мотивациони агенс у развој у наративног тока епизоде.

Како недостај е четрнаесто и петнаесто певање, остај е неразрешено питање

завршетка романтичних епизода. Занимљиво ј е, међутим, да су све верзиј е

романтичне епизоде са Сунчаницом претпостављале срећан крај . Како ј е ова

ј унакиња повезана са хришћанским осећањем, било ј е неопходно направити

перипетиј у кој а би ј е ослободила из турског заточеништва. Основна поетска

идеј а епа практично ј е диктирала овакав исход.

Споредне ј унакиње епа изграђене

према реиесансној поетици

Ову хетерогену групу сачињавај у ј унакиње кој е су представљене на конвен-

ционалан начин устаљеним регистром ренесансне поетике. Њихова улога у епу

ј е статична, а функциј а ј е сведена на карактеризациј у мушких ј унака. Посред-

ством женских ликова мушки ј унаци су употпуњени тако што ј е укључен њихов

*У нај већем број у верзиј а мита о Амазонкама помиње се да их ј е било дванаест. Видети: Вил

Дјурант, Ж ивот ст аре Грчке, Народна књига, 1996, 54.

Свет женских ликова у Осману 1,1 ива Гундулића 3 5 1

емоционални план. По овом моделу изграђене су Аџамкиња Бегум, Руменка и

Љубица.

Опис лепоте Аџамкиње Бегум споведен ј е устаљеним поступцима карак-

теристичним за ондашњу поезиј у. М ирослав Пантић ј е изнео претпоставку

да ј е Гундулић у овом опису инкорпорирао одломак неке од свој их љубавних

п есам а.10

Твој прам златни - све ме благо,

твој е чело - биј ела зора."

За опис Руменке М ирослав Пантић, пак, претпоставља да ј е неко од потоњих

преписивача Гундулићевог дела уметнуо стихове из пастирске игре Дубравка.12

У транспоновању стихова вршене су мале корекциј е у складу са промењеним

контекстом. Међутим, постој е и стихови кој и су готово доследно пренети:

Јак уздржи птицу веска,

ком танахаи прут се облиј епи,

т ако л и по с т ва небеск а

мене кроз твој урес лиј епи."

Може се закључити да ј е Гундулић у карактеризациј и споредних ј унакиња

транспоновао песничке слике из дубровачке ренесансне поезиј е, што ј е посебно

уочљиво у клишеизираним описима физичке лепоте.

Женски ликови - носиоци ставова барокне поетике

Насупрот ј унакиња изграђених према концепту ренесансне поетике, издвај а

се посебна група настала у складу са барокним мисаоним начелима. У том смис-

лу, постој и неколико различитих линиј а кој е воде ка остварењу овог концепта.

Рефлексиј е о пролазности овоземаљских вредности илустроване су при-

мерима из тематско-мотивског фонда античке књижевности и историј е. Седмо

певање прожето ј е елегичним рефлексиј ама о пролазности живота и неумитно-

сти времена. Историј ске реминисценциј е о пропасти Трој е и старог Рима имај у

функциј у да укажу на променљивост среће и пропадљивост свега материј алног,

што у ширем смислу кореспондира са барокним слој ем епа. У складу са тим,

пој ављуј у се ј унакиње Хела 14 и Клеопатра.

"'M . Пантић, нав.дело, 335.

" Наши наводи према: Гундулић, Џиво, Осман. Српска књнжевна задруга, Београд, 1967.12 М . Пантић, нав. дело, 93.

|ЈНаши наводи према: Гундулић, Џиво, Осман иДућравки, Народна књига, Београд, 1964.|ЈГундулић прави реминисценцију на ј едан сегмент мита о златном руну. Хелај е ћерка крал»а

Атаманта кој и, нашавши земљу изнурену глађу одлучуј е да жртвуј е сина Фрикса. Фрикс сазнај е

за план и бежи са сестром Хелом, ј ашући са н>ом кроз ваздух на овну са златним руном. Како ј е

путовање било пуно препрека, Хсла ј е пала и удавила се у мореузу кој и ј е по њој назван Хелеспонт.

Зај едно са Хелом, Гундулић помиње и Фрикса, стварај ући алузиј у на ову митску причу. Видети: Вил

Дјурант, нав. дело, 54.

3 52 Т ањ а Рак ић

Мит о Хели ј е послужио као илустрациј а барокие идеј е о брзоплетости и

неразборитости младости кој у Гундулић доследно спроводи у овом делу. Клео-

патра се пак помиње у апострофи Марка Антониј а у кој ој можемо уочити тра-

гове Тасовог утицај а.15 Алузиј а на историј ску причу о Клеопатри има функциј у

да укаже на погубност љубави и пролазност земаљске славе. У истом контексту

помиње се богиња љубави Афродита, како би се пој ачала барокна идеј а о про-

лазности љубавног осећања.

Цео еп, а посебно историј ски ток, прожет ј е мизогиним стиховима. Број не

ј унакиње изграђене су тако да илуст руј у грешност и похлепоност женске при-

роде. Жена се пој ављуј е као виновник различигих недаћа. Са тим у вези, у три-

наестом певању Луцифер износи свој план да усмрти краљевића Владислава

тако што ће главни протагониста у том чину бити женски ј унак. М изогинским

стиховима пој ачава се Луциферова жеља да унизи главног носиоца хришћанске

врл и н е .

Могоркиша славна роби

д о отр аш к а л с ш к е иу к с ,

и краљевић, ки придоби

цара, од женске пади руке!

Овакав приступ жени свакако се може повезати са медиј евистичким rio-

имањем вере кој и на радикалан начин тумачи библиј ску причу о првом греху,

те ее у складу са тим жена представља као узрок зла. Према овом концепту

изграђене су следеће ј унакиње: Мара, Мустафина мати и Калинка.

Мара ј е кћер Ђурђа Бранковића, послата у харем Мурата II 1433. године.

У Гундулићевом епу долази до одступања од историј ских извора кој и сведо-

че о њеиом великом залагању у политичким преговорима са Турцима. Мара ј е

симболички представљена као зла женска природа кој а сноси одговорност за

ослепљење браће.16

М устафина мати ј е жена султана М ехмеда I II , мај ка слабоумног Мустафе.

У карактеризациј и ове ј унакиње Гундулић ј е имао на располагању историј ске

изворе. Међу њима ј е могао бити и историчар Паганини.17 Лик Мустафине мај ке

ј е психолошки сложен. У другом певању описана ј е као демонолошко биће, по

угледу на чаробњака Исмена."1 Међутим, њене натприродне способности дате

су у форми неодређеног народног веровања, што припрема њену улогу амбици-

'■ У Ослобођепом Јеруеалиму постој и апострофа Марка Антониј а кој у ј е Гундулић транспоно-

вао, прилагодивши ј е барокиом поимању љубави. Видети: М. Пантић, нав. дело, 113.

Карактеризациј а овог лика може се довести у везу са барокним поимањем женске природе

као слабе и подложне греху. У том смислу, ова Гундулићева ј унакиња преузима улогу кој у ј е Јерина

имала у народном предању и поезиј и.

" Г. Паганини ј е италиј ански историчар XVII века кој и се бавио савременом турском исторнј ом.

У делу L'Accademia disunila ( 1635) дао ј е виђење Мустафине мај ке у полнтичком контексту Турске.

Видети: 3. Бој овић, „ Оеман " у кругу шпапиј аиекс епике X VII кека, 182.

'* Исмен ј е ј едан од ликова Тасовог епа Ослобођеии Јерусалим кој и има демонолошке осо-

би н е.

Свет женских ликова у Ос.ману Џива Гундулића 3 53

озног интриганта кој и држи конце завере. Мустафина мати директно ј е повезана

са мизогинском интонациј ом епа, како њене карактерне особине представљају

реализациј у барокне идеј е о злој женској природи.

Калинка ј е споредна личност кој а симболише барокно поимање женске по-

хлепе, те се у том смислу уклапа у мизогинско поимање жене. Рефлексиј а о

свемоћи злата пој ачала ј е слику о женској грешности и вероломности.

Љубав има златна пера,

златан ј е и плам ким све ужиже;

М изогинска карактеризациј а жене у Гундулићевом епу Осмаи открива

медиј евистичко поимање жене, карактеристично за барокну поетику. Улога

женских ликова постала ј е сложениј а, у складу са хришћанским посгулатима на

кој има барок инсистира.

Женски ликови кој и су наведени у каталозима

У ову групу спадај у оне статичне ј унакиње кој е се само именуј у у различи-

тим родословима, а функциј а им ј е да учествуј у у карактеризациј и одговарај ућих

динамичних ј унака. По овом критериј уму поделе можемо издвој ити неколико

случај ева.

У карактеризациј и Сунчанице Гундулић ствара свој еврсни родослов, како

би указао на племенитост њеног порекла, што ј е поступак карактеристичан за

епску поезиј у. У том контексту помињу се ј унакиње из епске традициј е: Вуко-

сава, Мара и Јерина.

Вукосава ј е неисториј ска личност, према народној поезиј и и делу М авра

Орбина Краљевст во Словена, ћерка кнеза Лазара удата за Милоша Обилића.19

Мара ј е, пак, историј ска личност, кћер кнеза Лазара, удата за Вука Бранковића.

Гундулићева интерпретациј а српске прошлости у овом каталогу заснова-

на ј е претежно на историј ској основи. Јерина ј е жена Ћурађа Бранковића. По

предању, Јерина ј е представљена као ј едан од главних виновника пада српске

деспотовине.20 Гундулић не преузима модел карактеризациј е из народне

књижевности. Насупрот томе, еп Осман дај е афирмативну слику о историј ској

улози Ћурђа и Јерине, пој ачавај ући на тај начин значај њиховог боравка у Ду-

бровнику 1441. године. Гундулић ј е у томе видео непосредну мотивациј у за

14 Мавро Орбин у свом делу К/)аљевст «о Словепа ослања се на народно предање, те гово-

ри о Вукосави као о историј ској личносги. Видети: Мавро Орбин, Краљевст ао Словеиа, Српска

књижевна задруга, Београд, 1968, 94- 96.

Ј" У народној књижевности Јерина ј е приказана недоследно. У стариј им песмама, као што ј е

Женидба Ђурђа Смедеревца, приказана ј е као позитиван ј унак, у складу са обрасцима епских песама

„женидбе са препрекама". Иако историј ски не постој е докази о томе да ј е Јерина била политички

ангажована, народ ј е окривио за пад деспотовиие, што ј е проузроковало негативну карактеризациј у у

предању и епици.Претпоставља се дај е узрок томс њено страно порекло и што ј е жена. Видети: Рад-

мила Пешић, Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књиж ечиост , Вук Караџић, Београд, 1984, i 12.

3 54 Т аља Рак и ћ

глорификовање родног града, што ј е била ј една од омиљених тема дубровачких

несника и историчара.21

У функциј и карактеризациј е краљевића Владислава пој ављуј у се А на и

Цецилиј а Рената.

Ана ј е кћер надвој воде Карла Штај ерског, мај ка Владислава IV. Помиње

се у опширној дигресиј и у кој ој се велича племенито порекло пољског краља.

Цецилиј а Рената ј е кћер аустриј ског цара Фердинанда II, жена Владислава IV.

Гундулић ј е, пак, слави као велику лепотицу, што ј е одступање од историј ске

истине. Оваква врста преобликовања свакако ј е происходила из поетичких

разлога.У складу са платонистичком идеј ом о спој у лепог и доброг, било ј е не-

опходно прославити лепоту Владислављеве веренице, у чему се Гундулић по-

служ ио клишеизираним регистром ренесансне поезиј е.

Рај ски урес лица твога

ки моћ изрит није бесј едом,

Владислава приј е славнога

заниј е гласом нег погледом.

У функциј и карак геризациј е Даута инсистира се на племенитости порекла

његове жене. Као кћер султана Мехмеда III, она симболички представља спону

са царском породицом. У карактеризациј и Махумеда Каракаша наводи се царско

порекло његове жене, како би се пој ачала слика о његовом великом ј унаштву.

Оваусловна категоризациј а ималај еза циљ да покаже различите концепциј е

у карактеризациј и женских ликова, те сложена поетичка прожимања у чиј ем пре-

секу откривамо литерарно богатство Гундулићевог Османа. Ово дело садржи

плурализам типова - од ренесансног афирмативног поимања женске природе до

мизогинске концепциј е. У исто време, разноврсност женских ј унака указуј е на

различите историј ске и културне слојеве кој е ј е Гуидулић покушао да синтетич-

ки представи у свом епском делу. Велика галериј а жена у каталозима Османа на

специфичаи начин сажима тридесетовековно наслеђе, почев од старогрчких и

римских ј унакиња до Гундулићевих савременица.

Гундулићј е створио богати низженских карактера који свој ом различитошћу

откривају сложеност епохе у кој ој ј е стварао, у чему се огледа ј една од вредно-

с т и о в о г д ел а .

М. Лантић, Личноапи. у: Осмаи, Српска књижевна задруга, Београд, 1967, 466.