Dr Kosta Nikoli}, istori~ar Dr Bojan B. Dimitrijevi}, istori~ar

SUDBINSKO PREPLITAWE: VOJVODINI SINOVI NA SUPROTNIM

STRANAMA U NOVOM RATU Vojvoda Mi{i} imao je trojicu sinova: Radovana

(1887) Aleksandra (1891) i Vojislava (1902). Radovan i Alek-sandar bili su tako|e vojnici i aktivno su u~estvovali u krvavoj herojskoj epopeji srpskog naroda i vojske u Prvom svetskom ratu. Najstariji Radovan u~estvovao je sa ~etni-cima u borbama na jugu protiv Turaka, u Balkanskim rato-vima i Svetskom ratu kao (rezervni) kowi~ki oficir borbe prolazi u sastavu Kowi~ke divizije. Posle povla-~ewa srpske vojske istakao se 1916. na Kajmak~alanu. Po-sle rata bio je ~inovnik u Narodnoj banci. Aleksandar je bio aktivni oficir, tako|e slu`io u kowici o ~emu je i sam pisao posle rata. Kao kapetan prve klase 1922. godine odlazi u penziju. Najmla|i Vojislav nije pro{ao u borbi ni balkanske ni svetski rat. On je bio na {kolovawu za oficira u Rusiji. Tamo ga je zatekla Oktobarska revolu-cija i ~ini se inspirisala za ceo `ivot. 1

Drugi svetski rat isprepleta}e `ivotne puteve tro-jici vojvodinih sinova i u malom simbolisa}e svu tragiku politi~kih opredeqewa i podela srpskog naroda.

*

Najstariji sin vojvode Mi{i}a, Radovan, bio je mobi-

lisan neposredno pred Drugi svetski rat u ~inu rezervnog potpukovnika u Vojnu akademiju Jugoslovenske vojske. Tamo je preuzeo vo|ewe jednog od pitoma~kih odeqewa. Zarobqen

1 Velibor Berko Savi}, Sinovi Vojvode Mi{i}a, Vaqevo 2001.

je sa wima u rejonu Fo~e i transportom preba~en do Beo-grada. Iako je 23. aprila dobio otpusnicu shodno naredbi Vrhovne komande o raspu{tawu pitoma~kih sastava, na{ao se svojevoqno u zarobqeni~koj koloni koja je oti{la iz Srbije. Pro{ao je kroz sedam oficirskih zarobqeni~kih logora u Austriji i Nema~koj. Radovan se nije vratio u svoj zavi~aj. Umro je pred sam polazak za Jugoslaviju, po{to je rat ve} bio zavr{en. Sahrawen je 26. jula 1945. godine.

Vojvoda sa sinovima Aleksandrom i Radovanom, 1917. godine Mobilizacija uo~i Aprilskog rata zaobi{la je majora

(u penziji) Aleksandra Mi{i}a. On je identifikovan u jed-noj situaciji u Kri`evcima sa oficirima divizijskog ko-wi~kog eskadrona. Me|utim, usled situacije na terenu ova je-dinica nije slavno pro{la.2 Potom, po rasulu i kapitulaciji

2 Mile S. Bjelajac, Jugoslovensko iskustvo sa multietni~kom armijom

1918–1991, Beograd 1999, 153.

302

sklonio se u porodi~nu ku}u u Struganik sa celom porodicom: majka Lujza, supruga Milena, sestra An|a. Jedino je Vojislav ostao u Beogradu. Sudbina }e Aleksandra ponovo povezati sa starim ku}nim prijateqem, general{tabnim pukovnikom Dragoqubom Mihailovi}em koji }e ubrzo postati vo|a rav-nogorskog pokreta otpora i komandant Jugoslovenske vojske u otaxbini. Iako razli~itih karaktera i pona{awa, imali su ~vrsto prijateqstvo, i posle Mi{i}evog penzionisawa.

Radovan Mi{i} sa suprugom Irmom U pokretu iz Bosne prema Ravnoj Gori, Mihailovi}

je odlu~io da u Struganiku potra`i svoga prijateqa Alek-sandra Mi{i}a, za koga je bio uveren da se ne}e predati, kao i da je sigurno tamo, ako nije poginuo: „Aca Mi{i} je bio moj klasni drug i skoro svakodnevno sam odlazio u we-gov dom, od 1930. pa nadaqe, kad god sam bio u Beogradu“.3

3 Dra`a Mihailovi} pred sudom. Ne ose}am se krivim. Steno-

grafske bele{ke sa su|ewa vo|i ~etni~kog pokreta, Beograd 1990, IX (daqe: Ne ose}am se krivim).

303

Drugi motivi bili su: pretpostavka da se major Mi-{i} sklonio tu posle kapitulacije, sigurnost od nema~-kih potera zbog slabih komunikacija u tom kraju, relativ-na blizina Beograda ali i istorijski zna~aj samog lokali-teta i Mi{i}eve ku}e koji su mogli biti dobro primqeni u narodu pri formirawu organizacije.

Nikola Kordi}, ~ovek koji je uz Mihailovi}a bio od dolaska na Ravnu Goru pa do kraja rata, ukazuje da je prvo-bitni ciq vojne grupe koja nije prihvatila kapitulaciju, bio Rudnik a ne Suvobor. Mihailovi} je odluku promenio kada je posetio Aleksandra Mi{i}a u wegovoj rodnoj ku}i u Struganiku: „Oti{li su sa namerom da kod wega ostave ratnu zastavu i, ukoliko ga na|u kod ku}e, da se sa wim posavetuju o nekim planovima. I na{li su ga, bio se vra-tio iz rata i on ih je zadr`ao ceo dan i no}. Pregledaju-}i skice terena, doneli su odluku da se zadr`imo na Rav-noj Gori, a da ne idemo na Rudnik, kako je ranije bilo re~e-no. Posle ove odluke, odmah su poslali seqaka-putovo|u da nas te ve~eri odvede na Ravnu Goru“4.

Pavle Me{kovi} detaqno opisuje dolazak na Ravnu Goru. On pi{e da se Mihailovi} prvo odvojio od grupe: „U sumrak spustili smo se niz obronke Maqena u prve pojate sela Planinice. Tu smo nai{li na dva brata iz istog sela koji su pristali da nas vode. Jedan brat poveo je ^i~u i vodnika Perovi}a sa zastavom za Struganik majoru Alek-sandru Mi{i}u, radi dogovora i sklawawa zastave. Drugi brat, tek kada je pala duboka no}, poveo nas je nekud, a kuda idemo to nismo znali“.5 Po Me{kovi}u, tek je sutra u ranu zoru do{ao i Mihailovi}. To potvr|uje i Nikola Kordi}.

Jedan od savremenika, poru~nik Ili}, na saslu{awu pred partizanskim sudom u jesen 1944. godine, rekao je da se 10. maja Mihailovi} raspitivao za kolibu Obrada Simi}a iz Ko{tuni}a, a koliba se nalazila na Ravnoj Gori: „Po-{to sam ja bio u prethodnici, to sam po wegovom nare|ewu

4 Nikola Kordi}, Kroz rat sa Dra`om, Beograd 2000, 23. 5 Kwiga o Dra`i. Uredio: Radoje L. Kne`evi}, Vindzor, 1956, I, 159.

304

uzeo jednog putovo|u do gore pomenute kolibe na Ravnoj Gori. Drugog putovo|u uzeo je li~no Dra`a i zajedno sa Palo{evi}em i Bo`om Perovi}em oti{ao za Struganik da na|e Aleksandra Mi{i}a, majora. Sutradan, to jest 11. maja, predve~e stigao je i Dra`a sa Palo{evi}em i Pe-rovi}em Bo`om na Ravnu Goru“.6

Prema se}awu Milene Mi{i}, supruge Aleksandra Mi{i}a, Mihailovi} se po dolasku svom starom drugu obratio slede}im re~ima: „Aleksandre, ti i ja }emo podi-}i tre}i ustanak. U~ini}emo sve da narodu olak{amo ovo robovawe i da se mi, stari Solunci, ne obrukamo i bori}e-mo se do kraja“.7 Mihailovi} je Aleksandru predao i pukov-sku zastavu koju je ovaj odred nosio jo{ iz Bosne.

Aleksandar Mi{i} sa suprugom Milenom

6 Arhiv Vojnoistorijskog instituta, ^etni~ka arhiva (daqe: AVII, ^A) 61–1-3/4.

7 Se}awe Milene Mi{i}, Biblioteka Instituta za savremenu istoriju (Neregistrovana gra|a).

305

Tako po dolasku na Ravnu Goru Mihailovi} i wegovi ratni drugovi odlu~uju da formiraju jezgro pokreta ot-pora. Tu je osnovan prvi {tab i Ravna Gora postaje sedi-{te akcija i simbol celog kasnijeg pokreta. Otuda i ime: ravnogorski pokret. Mihailovi} ubrzo osniva Komandu ~etni~kih odreda Jugoslovenske vojske, a prvi odredi bi}e ozna~avani kao vojno-~etni~ki. Iako je ime ~etnik bilo preuzeto, organizacija se nije zasnivala na predratnom ^et-ni~kom udru`ewu, niti je izrasla iz ^etni~ke komande Jugoslovenske vojske, stvorene u aprilu 1940. godine.

Od tih dana, ku}a porodice Mi{i} postaje jedan do centara izgradwe nacionalnog pokreta otpora. Veliki broj jugoslovenskih oficira, aktivnih i rezervnih, dolazili su ili u Struganik ili na Ravnu Goru i stavqali se pod Miha-ilovi}evu komandu. Sam Aleksandar Mi{i} aktivno je ra-dio na snabdevawu oficirske grupe. U~estvovao je na skoro svim sastancima. Mihailovi} je u wega imao puno povere-wa, ne samo kao u prijateqa, ve} i kao sina vojvode Mi{i-}a, {to je u tom periodu imalo velikog efekta u narodu.

Svakodnevni dolasci raznih kurira i posetilaca iz dru-gih krajeva Srbije pove}avali su tro{kove ishrane. Prva ak-cija za pomo}, u Aleksandrovoj organizaciji, povedena je u Va-qevu, gde je prikupqeno samo 1.000 dinara. Kad je stawe bilo najkriti~nije, jedna Mihailovi}eva bliska ro|aka donela je 50.000 dinara od wegovih prijateqa. Osim toga, prvi Mihailo-vi}evi poverqivi kuriri iz Struganika bili su pojedini ~la-novi porodice Mi{i}. Kao kuriri, u Beograd su ~esto putova-le Milena, supruga i An|a, sestra Aleksandra Mi{i}a. Po jednoj verziji, major Mi{i} je ve} 12. maja otputovao u Beograd, gde je stupio u kontakt sa pukovnikom Branislavom Panti}em i potpukovnikom Dragoslavom Pavlovi}em. Oni treba da su ve} 13. maja do{li na Ravnu Goru. U slede}a dva dana odr`an je sastanak (Mihailovi}, Panti}, Pavlovi}, Mi{i} i Palo{e-vi}) na kome je izra|ena prva koncepcija o organizaciji i tak-tici pokreta otpora.8

8 Jovan Marjanovi}, Dra`a Mihailovi} izme|u Britanaca i Nemaca, Beo-

grad-Zagreb 1979, 68; Sergije @ivanovi}, \eneral Mihailovi} i wegovo doba, Tre}i srpski ustanak, ^ikago 1962, I, 71–72.

306

U prvim danima ravnogorskog organizovawa, pukov-nik Mihailovi} poverio je majoru Mi{i}u organizator-sku i komandnu du`nost u rejonu Kolubare, severno od Va-qeva. Aktivnost majora Mi{i}a prime}ena je i od lokal-ne, kvislin{ke uprave, koja je wegovo prisustvo registro-vala krajem avgusta u rejonu Mionice. Me|utim, pored Mi{i}a, lokalne vlasti su registrovale i prisustvo voj-voda odmetnutih od Pe}an~eve organizacije: Jovana [ka-ve i Nikole Kalabi}a u istoj zoni.9 Prema svim oskudnim podacima, major Mi{i} je svoju ravnogorsku aktivnost uglavnom vodio u rejonu Struganik – Mionica – Kolubara. Oko 11. novembra grupa zarobqenih partizana pro{la je kroz Mionicu, koju su tada kontrolisale ravnogorske sna-ge pod komandom majora Mi{i}a.10

Veoma zna~ajnu ulogu major Aleksandar Mi{i} je imao i u jednoj specifi~noj epizodi po formirawu srpske vlade 29. avgusta 1941. pod okupacijom ~iji je predsednik bio armijski general Milan Nedi}, a zbog krize izazvane komu-nisti~kom akcijom u Srbiji. Odmah po wenom obrazovawu, Nedi} je dao nalog svome {efu kabineta da stupi u vezu sa Mihailovi}evom organizacijom, kako bi mu uputio hitnu poruku. Prema Stanislavu Krakovu, pismo je bilo kratko i oprezno. Nedi} je zahtevao od Mihailovi}a da wih dvojica u Beogradu usklade svoju akciju. Mihailovi} je kasnije izjavio da nije oti{ao niti je mislio da ide. Ipak, uputio je svoje saradnike, majora Mi{i}a i potpukovnika Pavlovi}a koji su oti{li na sastanak „da vide {ta Nedi} ho}e“.

U Beograd su sa Ravne Gore 3. septembra do{li Dra-goslav Pavlovi} i Aleksandar Mi{i}. Nedi} je predlo-`io slede}e: 1) hitno prebacivawe svih ~etni~kih odreda u Bosnu i Hercegovinu kako bi se srpski narod za{titio od genocida; oru`ani odredi srpske vlade pove{}e borbu protiv partizana da bi se spre~ila podela Srbije i nema~-ka odmazda; 2) srpska vlada preuzima na sebe finansirawe

9 Me|uop{tinski istorijski arhiv Vaqeva, Zbirka prepisa 19, 254. 10 Ne ose}am se krivim, 459–464.

307

i izdr`avawe Mihailovi}evih qudi; 3) za borbu u BiH, svi odredi dobija}e oru`je, municiju i svu drugu ratnu opremu.11

Nedi} je, kako svedo~i Krakov, bio uveren u uspeh svog predloga: „Neka me samo Dra`a poslu{a i ode u Bosnu. Tu treba da bude na{ nacionalni bastion i rezervoar qudske snage. Treba spasti tamo nesre}ne Srbe koje zlotvori is-trebquju i ne dozvoliti da od wih komunisti stvore svoju vojsku, jer o~ajan ~ovek ne pita za politiku. A kad ovde ~et-nici ne budu ometali moju akciju, za mesec dana ne}e biti vi-{e komunisti~kih partizana u Srbiji“.12

Na Ravnoj Gori, me|utim, Nedi}ev predlog nije ozbiq-no razmatran. Bilo je vi{e podsmeha i ocena o Nedi}evoj „izda-ji“ nego stvarnog poku{aja da se defini{e dubqa nacionalna strategija. Prema se}awu poru~nika Vojislava Panteli-}a, Aleksandar Mi{i} je „u`asno grdio i psovao Nedi}a“.13 Aleksandrova supruga, Milena, svedo~i da je wen mu ̀~ak dobio i li~no pismo od generala Nedi}a „jer je Nedi} u toku pro{lih ratova bio stare{ina mome mu`u i po{tovao ga je i cenio, a i Nedi} wega kao starog ratnika. [ta je Nedi} predlagao mome mu`u, nije mi poznato. Jedno znam da nije do{lo ni do kakvog sporazuma izme|u wih. Da je tako, najboqe svedo~i ~iwenica da je posle pogibije moga mu`a, |eneral Nedi} mojoj svekrvi, gospo-|i Lujzi, kazao: - Lepo sam ja predlagao Aci da radimo zajedno. On je to odbio i zato je platio ̀ ivotom“.14

Umesto saradwe sa srpskom vladom generala Nedi}a, Mihailovi} je izabrao borbeni savez sa prokomunisti~kim pokretom otpora koji je predvodila Komunisti~ka partija Jugoslavije. Posle razbuktavawa ustanka krajem avgusta i po~etkom septembra 1941. godine, ukazala se potreba za sastankom na najvi{em nivou na kome bi dva pokreta otpo-ra poku{ala da usaglase ratne strategije.

11 Stanislav Krakov, General Nedi}. Kwiga prva: Na O{trici

no`a, Minhen 1963, 151–153; Ne ose}am se krivim, 69. 12 Navedeno prema: S. Krakov, General Nedi}, I, 153. 13 Kwiga o Dra`i, I, 161. 14 Se}awe Milene Mi{i}.

308

Prvi sastanak izme|u Mihailovi}a i komunisti~-kog vo|e Tita odr`an je 19. septembra u Struganiku, u po-rodi~noj ku}i vojvode Mi{i}a. Osim wih dvojice, bili su prisutni Aleksandar Mi{i}, Dragi{a Vasi}, Dragoslav Pavlovi}, odnosno Milo{ Mini}, Vojislav Rafailovi} i Obrad Stefanovi}, sa komunisti~ke strane. Raspravqalo se o zajedni~koj borbi protiv Nemaca, o raspodeli zaple-wenog oru`ja i o organizaciji vlasti u mestima gde bi se istovremeno na{le obe vojske. Sastanak nije doneo neke velike rezultate, jer su obe strane zadr`ale svoj prilaz problemima. Dogovorena je zajedni~ka borba tamo gde je ona mogu}a, narod }e se slobodno opredeqivati u koje }e for-macije stupiti, ratni plen }e se ravnopravno deliti. Tito je postavio dva zahteva: da se odmah, bez ikakvih odlagawa, nasta-vi frontalna borba protiv Nemaca i da Mihailovi} u|e u sa-stav Vrhovnog {taba partizanskih odreda kao wegov na~elnik, pod wegovom vrhovnom komandom. Mihailovi} je oba zahteva odbio i tra`io je da se borbe nastave kao gerilske akcije, a da se partizanski odredi stave pod wegovu neposrednu koman-du. Posle sastanka, koji Sergije @ivanovi} ocewuje kao nad-mudrivawe dok jedna strane ne postane ja~a, obe grupe „bacile su se na tr~awe od sela do sela, dr`awe govora, upisivawe qudstva u spiskove i izdavawe legitimacija“.15

Aleksandrova supruga Milena se}a se da je atmosfera na sastanku bila „veoma srda~na“ i da je sam Aleksandar Ti-ta oslovqavao sa „tovari{}”. Na stolu je stajala sekcijska karta: „I oni su se nadnosili na wu. Moj mu` je najvi{e go-vorio i unosio `ivosti, a Dra`a, Tito i Dragi{a Vasi} su }utali. Moj mu` je predlagao da Dra`ini ~etnici, zajedno sa partizanima napadnu na U`ice, da osvoje taj grad, da zau-zmu fabrike oru`ja i naoru`aju dobro svoje qude kako bi ih pripremili za borbu protiv neprijateqa“.16

Tokom leta 1941. godine, uporedo sa ~estim kontak-tima, mogli su se nazreti i elementi netrpeqivosti koji

15 S. @ivanovi}, Mihailovi} i wegovo delo, III, 16–17. 16 Se}awe Milene Mi{i}.

309

nisu bili ideolo{ke prirode, niti su se ticali strate-gije ratovawa. Kod komunista je postojala svojevrsna fru-stracija zbog samog postojawa drugog pokreta otpora. Svoj pokret videli su kao jedini koji mo`e da vodi borbu pro-tiv okupacije. Smatrali su da je to wihovo „pravo“ i Mi-hailovi}a su tretirali kao obi~nog vo|u jedne krajwe be-zna~ajne organizacije, minornog i lokalnog fenomena sa kojim se mo`e pregovarati na nivou lokalnih komandana-ta odreda. Drugi faktor nepoverewa bile su Mihailovi-}eve veze sa `andarmerijom, koja je ve} vi{e od dve dece-nije bila objekat mr`we komunista. I mnogi `andarmi nosili su odbojnost prema „anacionalnim elementima“, mnogo vi{e nego vojni oficiri. Tako su se polako krista-lisale duboke ideolo{ke podele, a wihov najva`niji seg-ment bila je nacionalna politika: smisao i karakter bor-be koju srpski narod treba da vodi u teku}em ratu, {to }e do punog izra`aja do}i tek u slede}oj fazi, od kraja 1941. godine. Su{tina platforme KPJ sadr`ana je u paroli o „bratstvu i jedinstvu“.

I vojvodini sinovi svojim opredeqewem simbolisa-li su ovu podelu. Stariji, Aleksandar, bio je istaknuti Mihailovi}ev pomo}nik i uz to komandant u Kolubari. Mla|i, Vojislav, oko 1. septembra stupio je u partizane. Dolazak ovog predratnog komunisti~kog simpatizera za partizane je bila dobrobit, jer su o~ekivali da im sin slavnog vojvode bude zalog vi{e u agitaciji za pristupawe u wihove redove. On je postao ~ak i komandir 5. ~ete Ko-lubarskog partizanskog odreda pa je, kao ~ovek sa poseb-nim pedigreom i primerenog vladawa, postao i ~lan Ko-munisti~ke partije.

Pre izbijawa rata izme|u partizana i vojnih ~etni-ka bilo je mnogo incidenata koji su ukazivali na lo{ raz-voj me|usobnih odnosa. Na teritoriji vaqevskog okruga, gde je Aleksandar Mi{i} komandovao snagama u Kolubari, saradwa ustanika je uglavnom bila dobra kao u primerima borbi oko Vaqeva ili uspostavqawa lokalnih seoskih vlasti po okrugu. Ali dolazilo je ponekad i do trzavica i

310

me|usobica koje su nagove{tavale budu}e sukobe u kojima je svedok ili akter bio i sam major Mi{i}. Ipak, sa obzi-rom na situaciju u drugim krajevima, ~ini se da je makar oko Vaqeva bilo vi{e tolerancije nego na severu okruga. U Podgorini, u Ose~ini ~ak su uspostavqeni lokalni od-bor i odred sa neobi~nim nazivom: „Narodno oslobodi-la~ki vojno ~etni~ki odred/odbor“, spajaju}i tako nazive obe organizacije.17

Major Aleksandar Mi{i} izgleda da je pod svojom komandom u Kolubari imao i neke partizanske jedinice. [tavi{e, Kolubarski odred vojvode Jovana [kave (vojvo-de kolubarskog) koji se odmetnuo od komande Nacionalnih ~etnika vojvode Pe}anca, bio je tako|e ukqu~en u akcije protiv Nemaca. Ovo zakqu~ujemo iz wihove korespondencije datirane 16. oktobrom 1941. godine u kojoj se apeluje na je-dinstvo svih snaga. Jovan Kolubarski je apelovao na par-tizanskog komandanta Stevana Borotu „da budemo jedna du-{a a dva tela, da ne progawate i mu~ite na{ Srpski na-rod. Srpski seqa~ki narod kuka, pla~e od nasiqa, ubista-va i upropa{}avawa imovine od strane druga Lind Majera i wegovih qudi“. Povod ovoj prepisci bila je partizanska pqa~ka imovine Bogdana Brajovi}a, [kavinog poru~nika.18

Dana 21. oktobra major Mi{i} (Komanda ~etni~kih odreda Jugoslovenske vojske „Majora Mi{i}a“) poslao je pismo komandantu Posavskog NOP odreda, u kome tvrdi da je na desnu obalu Kolubare pre{lo 200 qudi „koji tra`e borbu protivu vas, jer vele, da ste nam veliki broj seqaka pobili i da ne priznajete ~lanove na{e organizacije, uni-{tavaju}i wihove legitimacije izdate od strane ove ko-mande. Narod se zbog toga di`e protivu Vas {to ste ve-rovatno i sami uvideli. Molim da se prekine teror nad seqacima, a naro~ito nad ~lanovima na{e organizacije, jer je to samo u Va{u korist.“19

17AVII, ^A,102- 2–6. 18 Isto, 70–2-1. 19 Isto, 70–3-1.

311

Definitivan sukob dva pokreta izbio je krajem ok-tobra i prvih dana novembra 1941. godine. ^ini se da su sukobi izme|u ove dve organizacije u drugim krajevima u~inili da se pomuti kakvo-takvo oru`ano jedinstvo. I jedna i druga strana pla{e}i se da ne bude razoru`ana od one druge, bile su sa prstima na obara~u ~im su prve ve-sti o sukobima do{le sa juga. Kao vi{i ravnogorski ko-mandant, major Mi{i} je u vremenu eskalacije sukoba re-{io da izvu~e svog brata iz partizanskih redova i da ga verovatno sa~uva od doga|aja koji su usledili. Dnevnik Ivana Draji}a nam je svedok tih kriti~nih momenata.20

Vojislav Mi{i}

Komandiru Draji}eve ~ete Vojislavu Mi{i}u, javqe-

no je 5. novembra da mu je sestra na samrti. Mi{i} je oti{ao svojoj ku}i, ostavqaju}i partizane u sumwi da li je napad pi-tawe trenutka. Istog dana u narod vaqevske okoline stigao

20MOIAV, MG - 182.

312

je proglas iz Mihailovi}eve organizacije da su partizani napali vojne ~etnike i stoga da im se vi{e ne pru`a nika-kva pomo} na terenu. Partizani su odlu~ili 6. novembra da „na{a pu{ka ne}e biti prvo ispaqena na ~etnike, ali }e-mo sna`no do~ekati svaki udarac“. ^ulo se i da je major Aleksandar Mi{i} razoru`ao svog brata. Tako je i zaista bilo. Vojislavqevo partizanovawe 1941. zavr{ilo se tako 5. novembra. Razoru`an, posle sva|e sa bratom, odveden je u drugu ku}u gde mu je Mihailovi} pred saradnicima rekao da je bio u velikoj zabludi kad je stupio u partizane, da mu je mesto gde i starijem bratu, jer partizani nikoga vi{e ne predstavqaju, da su oni jedva to i do~ekali i iskoristili ime wegovog oca za svoje dobiti. Mihailovi} mu je ponudio i mesto na ~elu Kraqeve garde koju je trebalo formirati tih dana. Vojvodin najmla|i sin ostao je uporan u svom odbijawu i sproveden je u ku}u svoje sestre pri ravnogorskom {tabu, u kojoj je ostao sve do nema~ke ofanzive decembra 1941. godine.

Qubica i Vojislav Mi{i}, na ven~awu, 16. maja 1928

313

Prva i najva`nija posledica sukoba partizana i ~et-nika bila je ubrzani slom ustanka. Sukobqene i pocepane ustani~ke snage nisu mogle da pru`e ozbiqniji otpor pro-doru nema~kih jedinica kada je 18. novembra, po{to je u Sr-biju stigla jo{ jedna wihova divizija, izdata naredba za de-finitivno slamawe ustanka.

Veoma va`na stvar, u tim trenucima, bili su prego-vori pukovnika Mihailovi}a i ovla{}enih predstavnika nema~ke komande oko obustavqawa neprijateqstava, koji su usledili posle velikih nema~kih represalija. Mihai-lovi}evi motivi za pokretawe pregovora bili su egzisten-cijalni: spasavawe naroda. Ipak, su{tinu su im odredili Nemci - oni su tra`ili samo bezuslovnu kapitulaciju.

Kako se se}a Milena Mi{i}, po~etkom oktobra 1941. godine u Struganik su, u ku}u porodice Mi{i}, intenzivno dolazili pukovnik Branislav Panti}, Aleksandrov klasni drug i kapetan Nenad Mitrovi}: „Tu bi po ~itavo popodne nagla{avali Dra`i i mom mu`u da bi bilo korisno za narod i zemqu da pristanu da razgovaraju sa Nemcima. Odlazili bi uvek bez ikakva rezultata, odnosno bez pristanka wi-hova da se sastanu sa Nemcima. Inicijativa za ovaj pred-log svakako je dolazila od |enerala Nedi}a. Kako je prili-kom tih razgovora vazda bilo nagla{avano da lako mo`e do}i do kaznene ekspedicije ovoga kraja, a kako su iste ve} bile primewene na neke krajeve Srbije, pred tom perspek-tivom i Dra`a i moj mu`, iako te{ka srca, pristali su na vi|ewe s Nemcima, samo su hteli da imaju garanciju da ih ovi ne}e ni razoru`ati, ni dovesti u logor u Nema~ku“.21

Pregovori su odr`ani 11. novembra, u selu Divci, u blizini Vaqeva. Trajali su od 19,15 do 20,35 ~asova, kako je zabele`eno u zapisniku sa tog sastanka. Na nema~koj stra-ni bili su: potpukovnik Rudolf Kogard, opunomo}enik ne-ma~ke komande; Georg Kisel, vojni upravni savetnik; ka-petan Matl i jo{ dva oficira. Na drugoj – Mihailovi} i

21 Se}awe Milene Mi{i}.

314

Mi{i} (u uniformama) i pukovnik Panti} i kapetan Mi-trovi} (u civilu).

Na po~etku sastanka, Kogard je pro~itao ovla{}enu izjavu: Mihailovi}eva ponuda se odbija zbog nepoverewa prema wemu; on se stavio na stranu onih koji su `eleli da Nemce proteraju iz zemqe, sklopiv{i ve} krajem septem-bra ~vrst borbeni savez sa komunistima; Mihailovi}evo progla{avawe za saveznika nema~kog Vermahta nikako se ne mo`e prihvatiti kao stvarno uverewe, jer se wegov po-lo`aj pogor{ava iz dana u dan, a kao general{tabni ofi-cir, smatra nema~ka komanda, ispravno ocewuje polo`aj i zna da }e zima i nastavak nema~kih borbenih operacija na-neti poraz wegovim borbenim grupama. Vermaht ne `eli saveznike koji mu se privremeno prikqu~uju iz razloga oportuniteta, jer se stav samog Mihailovi}a i wegovih boraca ne mo`e tako brzo promeniti, kao {to je to po-trebno. Da je ponuda do{la iz stvarnog uverewa, naglasio je Kogard, to bi se moralo osetiti u vo|ewu borbi u po-sledwe vreme. Ali, Mihailovi} je dopustio da Kraqevo bude napadnuto tenkovima 1. novembra. Osim toga, imao je vi{e prilika da se prikqu~i elementima reda u interesu srpskog naroda, ali ih nije iskoristio. U odnosu na wego-vu nameru da po{tedi srpsku krv i imovinu, Kogard je is-takao da je ovla{}en da ozna~i jedini put: „obustavqawe borbe i bezuslovna predaja“. Zahtevao je predaju celokup-nog oru`ja, municije i opreme, osloba|awe nema~kih za-robqenika. Na kraju je rekao: „Ne bi ni sa nema~kog ni sa srpskog stanovi{ta bilo odr`ivo da Va{e borbene gru-pe u pogodnom trenutku ponovo po~nu sa ilegalnom bor-bom. A to je izgleda i namera Va{ih pretpostavqenih, onih koji vuku konce iz Londona“.

U svom odgovoru Mihailovi} je prvo istakao da nije predstavnik ni Londona ni bilo koje druge zemqe: „Srp-ski narod voli slobodu. Bez obzira na to {to je slobodu izgubio, on se nada da }e je ponovo ste}i. Nedi}eva vlada je potpuno otvoreno istupila i stavila se na stranu okupatora i to je bila wena gre{ka. Nije moja namera

315

bila da ratujem protiv okupatora, jer kao general{tab-ni oficir poznajem snagu obeju strana. Nisam komunista, niti radim za wih. Ali, ja sam poku{ao da ubla`im i spre~im wihov teror. Komunisti se ne brinu za narod. Wih vode stranci, oni koji nisu Srbi: Bugarin Jankovi}, Jevrejin Lindemajer, Ma|ar Borota, dva muslimana ~ija mi imena nisu poznata, pripadnik usta{a major Bogani}. To je sve {to znam o komunisti~kom vo|stvu. Oni ho}e da pogine {to vi{e Srba, kako bi docnije imali uspeha. Moja jedina namera je da spre~im teror koji je isto toli-ko u`asan kao i nema~ki. Narod je trenutno izlo`en dve-ma teroristi~kim akcijama, a nevin je. Kao vojnik ne stidim se {to sam nacionalista. U tom svojstvu `elim jedino da slu`im narodu. Pri tome nisam se stavio na stranu onih koji `ele da isteraju Nemce. Ali, ne}u da do-zvolim, uzimaju}i u obzir slabe nema~ke snage koje su u ze-mqi, da Srbija postane komunisti~ka. Na{a du`nost kao vojnika je da se ne predamo dogod mo`emo izdr`ati. Stoga nam se ne mo`e prebaciti za{to se ne predajemo“.

Mihailovi} je istakao da komunisti prisilno mobi-li{u qude, a wegova zamisao bila je da narod za{titi od komunizma. On ne mo`e da sara|uje ni sa Pe}ancem: „Ne znam da li }ete Vi kao stranac razumeti moju izjavu, ali pomislite, mo`e li ~ovek otvoreno da stupi na stranu okupatora, a `eli otvoreno da se bori protiv onih koji su preuzeli primamqivo ime boraca za slobodu“. Tra`io je oru`je i municiju (jednu ograni~enu koli~inu) kako bi se suprotstavio partizanima koji su imali fabriku oru`-ja u U`icu, ali nije Nemcima ponudio zajedni~ku borbu.

Kogard je na kraju samo podsetio jugoslovenskog pukov-nika da su prava okupatora ta~no utvr|ena me|unarodnim normama, pa je borba koju je on organizovao bila ilegalna. Naglasio je i da Vermaht nije po~eo sa prolivawem krvi: „To je samo po sebi proizi{lo iz ilegalnog vo|ewa borbi. Pri tom, mi smo imali dva neprijateqa: pukovnika Mihai-lovi}a i komunizam. Wihov teror izazvao je mere odmazde“. Kogard je imao samo jedan nalog od svoje Vrhovne komande:

316

„Da pukovnika Mihailovi}a pitam da li on bezuslovno kapi-tulira ili ne“? Po{to je i Mihailovi} ostao dosledan, ne-ma~ki oficir je konstatovao da su daqi razgovori suvi{ni.22

Po povratku sa pregovora, Aleksandar i sam Mihai-lovi} bili su, kako se se}a Mi{i}eva supruga, u ~udnom raspolo`ewu: „Prebacivali su jedan drugome {to su uop-{te i{li na taj sastanak. Govorili su kako su i Nedi} i oni bili prevareni od Nemaca i posle su u razgovoru te-rali {egu s Nemcima, ismevaju}i ih kako malo poznaju srpski narod i wegovu ponositost“.23

Ubrzo posle neuspe{nih pregovora, usledila je od-sudna nema~ka ofanziva. Naredba za kona~no uni{tewe ustanka u Srbiji izdata je 18. novembra, kada su utihnule posledwe partizansko-~etni~ke borbe. Udar je trebalo da izvedu 342. divizija iz predela Vaqeva i 113. divizija iz oblasti Kragujevca i Kraqeva: „Gde god da se pojave komu-nisti~ke bande treba ih uni{titi. Sve ~etni~ke forma-cije Dra`e Mihailovi}a razoru`ati i zarobiti“.24 Ci-qevi operacija bili su: 1) da se komunizam u Srbiji tako razbije kako bi se spre~ilo wegovo eventualno ponovno razbuktavawe pod povoqnim uslovima; 2) da se uni{te „srpski {ovinisti~ki krugovi“ koji odbijaju ~vrstu po-liti~ku i privrednu saradwu sa Rajhom. Nemilosrdno je trebalo streqati sve ustanike, ~ak i one koji se predaju, kao i pregovara~e koji budu dolazili iz podru~ja u koji-ma se ili vode ili predstoje borbe. U obzir je dolazila samo bezuslovna kapitulacija: predaja oru`ja i odvo|ewe u sabirne logore.25

22Zbornik dokumenata i podataka o Narodno-oslobodila~kom ratu naroda

Jugoslavije, Beograd 1981, XIV-1, 871–878. Kako pi{e Dimitrije \or|evi}, na osnovu pro~itanog rukopisa

memoara Dragi{e Vasi}a Istorija Ravne Gore, Mihailovi} je na sa-stanak sa Nemcima oti{ao da bi spre~io nema~ko-usta{ku kaznenu eks-pediciju. Nosio je bombu u xepu, o~ekuju}i svoje hap{ewe. Zbog toga je i sva ovla{}ewa za rukovo|ewe pokretom prethodno preneo na Vasi}a (O`iqci i opomene, Beograd 1995, I, 269).

23 Se}awe Milene Mi{i}. 24 Zbornik NOR-a, Beograd, 1979, XII-1, 651–656. 25 Isto, 616–618.

317

Naredbu za uni{tewe ravnogorskog {taba, pod nazi-vom „Poduhvat Mihailovi}”, 342. divizija primila je 3. de-cembra u 6 ~asova posle podne. [iri prostor oko Ravne Go-re (oko 120 kvadratnih kilometara) trebalo je zaokru`iti i uni{titi.26 Mihailovi} je o tome obave{ten iz vladinih krugova. Prema iskazu Pavla Me{kovi}a, Mihailovi} je 5. decembra, (po prijemu informacije o mogu}em nema~kom napadu), izdao posledwa uputstva i nare|ewa i oti{ao za Struganik, kod Mi{i}a. Jak{a \elevi} ne navodi izvor informacije: „Sva va`nija dokumenta smo zakopali, ra-dio-stanica je demontirana, spremili smo se da ponesemo samo najpotrebnije“.27 „Poduhvat Mihailovi}" po~eo je 6. decembra, pravcima: 1) Vaqevo–Divci–Mionica–Struga-nik–Ravna Gora; 2) Vaqevo–Klinci–Rajkovi}–Ravna Gora; 3) ^a~ak–Gorwa Gorevnica–Dru`eti}i–Teo~in–Braji}i–Ravna Gora; 4) Kragujevac–Gorwi Milanovac–Takovo–Gor-wi Bawani–Ravna Gora.28

Nemci su koristili iskqu~ivo sopstvene jedinice, zbog nepoverewa u Nedi}ev vojni aparat.29 [tab 342. divi-zije o tome je kratko zapisao: „Diviziji je javqeno da je glav-ni Mihailovi}ev stan u Struganiku."30 Prema naknadnom

26 Zbornik NOR-a, XII-1, 733. 27 Jak{a \elevi}, Prvi Dra`in a|utant, Vindzor 1993, 96. 28 S. @ivanovi}, Mihailovi} i wegovo delo, III, 161. 29 Komandant Pe}an~evog Kolubarskog ~etni~kog odreda, ali u

strukturi Mi{i}eve komande, Bogdan Brajovi}, u pismu od 7. juna 1942. izme|u ostalog navodi: „Dolazak nema~kih trupa u Mionicu, sa~ekao je li~no major g. Mi{i} i g. Ivan Fregl, sa wima se sporazumeli pa ~ak i slikali. I istog dana Aca Mi{i}, naredio mi je te sam sa odredom do-{ao u Mionicu i tu dobio sa ostalim oficirima zadatke za rad koje sam ta~no izvr{avao. Prvi susret izme|u Mi{i}a, Fregla i Nemaca davao je nam nade da }e nas ostaviti na miru ali smo se tu prevarili svi. Nemci su scenirali Mionicu i ja sam poku{ao da odred izvu~em u pravcu D. Toplice i pod komandom poru~nika Mati}a uputio prvi deo odreda ali ve} u Vrtiglavi nai{li smo na streqa~ke nema~ke strojeve. Nije se imalo kud, vratili smo se u Mionicu. Tu su Nemci pregledali svima isprave i oterali mi za Vaqevo trideset i tri moja ~etnika sa oru`jem“. (AVII, ^A, 18–5-5). Na svom su|ewu |eneral Mihailovi} je odbio istinitost ovog iskaza, kao Brajovi}ev poku{aj da sa sebe spe-re odgovornost za izdaju. (Ne ose}am se krivim, 285).

30 Zbornik NOR-a, XII-1, 735 (AVII, Nema~ka arhiva, 2A-1–2).

318

se}awu Milene Mi{i}, polo`aj Aleksandra i Mihailo-vi}a Nemcima je otkrio upravo Bogdan Brajevi}. Mihai-lovi} je u Struganik do{ao 5. decembra, u sedam sati uve-~e: „Bio je raspolo`en ali ipak izgleda kao da je ne{to predose}ao ili slutio, jer je posle ve~ere predlo`io meni i jednom svome poverqivom oficiru da si|emo u ba{tu i da neke dokumente zakopamo u zemqu“.31

Rano ujutru, jedinice 342. divizije nadiru sa ~etiri strane. Prvi udar izveden je na ku}u Aleksandra Mi{i}a u Struganiku, po{to je obave{tajna slu`ba prikupila po-datke o Mihailovi}evom kretawu.32 Prema se}awu Milene Mi{i}, 6. decembra, rano ujutru, do{ao je „sav usplahi-ren, Vlajko Diki} i upla{en, kazao nam je: - Be`ite, spa-savajte se, stigla je grdna nema~ka vojska sa topovima i tenkovima i razvila se u du`inu od oko 8 kilometara, na svakih 5 metara po jedan vojnik, da bi opkolili Struga-nik! Dra`a je odmah pozvao telefonom Ravnu Goru i pu-kovnik Dragoslav Pavlovi} ga je izvestio da je u Braji}e stigla kompletna divizija nema~ke vojske. Dra`a je tada izdao, na francuskom jeziku, nare|ewe i direktivu Drago-slavu gde da se povuku sa Ravne Gore. Moj mu` naredio je vojsci da svi si|u dole, na reku Ribnicu, da se tu svi kon-centri{u, pa onda da se svi kroz klisuru povuku. Tek je moj mu` izdao ovo nare|ewe, a iz na{e ku}e izlaze on, Dra`a i drugi oficiri, a nema~ka vojska ve} je bila na steni, iznad na{e ku}e i rafali su leteli iznad wihovih glava. Na{u

31 Se}awe Milene Mi{i}. Sam Bogdan Brajovi} je o tim doga|ajima izve{tavao: „6 ili 7.

decembra 1941. obave{ten sam u posledwem momentu da veliki konti-genti nema~kih trupa nastupaju sa svih strana streqa~kim stroje-vima i sa motorizacijom. Sa Struganikom i Ravnom Gorom nismo ima-li telefonske veze iz varo{i Mionice. Zahvaquju}i mijoni~kim {pi-junima i tu`iocima hitno sam poslao do ku}e gde je bio telefon van varo{i, mog ~etovo|u narednika @ivorada Terzi}a te je ovaj javio Komandantu Aci Mi{i}u o nastupawu Nemaca, a mi vi{e nismo ima-li kuda ve} smo ostali da sa~ekamo sudbinu pa {ta bude“. (AVII, ^A, 18–5-5).

32 Ivan Avakumovi}, Mihailovi} prema nema~kim dokumentima, London 1969, 30.

319

ku}u opkolilo je jedno 40 do 50 vojnika i tra`ili su Dra-`u Mihailovi}a i Aleksandra Mi{i}a. Pitali su me gde su oti{li, a ja sam im odgovorila da su oti{li u {umu. Na wihovo pitawe u kom su pravcu oti{li, ja sam im po-kazala kontra pravac od onoga ka kome su po{li. Ja sam bila spremna na sve, po{to sam znala rad moga mu`a i Dra`e uperen protiv Nemaca a koji se rodio, za~eo u na-{oj ku}i i potekao iz we“.33

Prema iskazu Pavla Me{kovi}a, u samu zoru Nemci se pojavquju u kafani, neposredno uz Mi{i}evu ku}u. Za-robqavaju pratwu, a zatim „u razvijenom stroju po~iwu da se spu{taju liticom u pravcu Mi{i}eve ku}e. Niko u ku}i i ne sluti o bliskoj opasnosti. Podnarednik \ura (Stankovi}) koji je iza{ao u dvori{te da vidi {to se ka-mewe ru{i liticom, uleteo je i viknuo: Nemci! ^i~a sa rancem iska~e kroz prozor. Imao je samo toliko vremena da vikne ostalima u ku}i: Za mnom! Majori Mi{i}, Ivo Fregl34 i Zaharije Ostoji} tako|e ska~u kroz prozor. \ura izlazi na zadwa vrata i hvata jedan proplanak. Do proplanka nije ni stigao: jedan rafal obara ovog mladog ju-naka iz Bosne. Aca Mi{i}, te{ki reumati~ar i sr~ani bo-lesnik, nije mogao da tr~i. Nije pomoglo hrabrewe i pre-kliwawe ^i~ino da nastavi. Posle nekoliko stotina

33 Isto. Prvu poruku od Mihailovi}a Milena Mi{i} je dobila 10.

decembra „gde mi javqa da je ostao `iv, pita za sudbinu moga mu`a, moje svekrve, moju i ostalih seqaka i pita {ta je sa na{om ku}om uop-{te“ (Se}awe Milene Mi{i}).

34 Ivan Fregl je bio Slovenac, ro|en 1903. godine u selu Fram, kod Maribora. Otac mu je umro veoma rano, pa je na velikom seoskom imawu ostao sam sa majkom. Gimnaziju je zavr{io u Mariboru, a Vi{u poqoprivrednu {kolu u Gracu. Vojsku u Kraqevini SHS slu`io je u |a~-kom bataqonu u Vaqevu. Zavr{io je Vojnu akademiju i postao je aktivni oficir vojske Kraqevine Jugoslavije; 1940. godine proizveden je u ~in general{tabnog majora. Posle Aprilskog rata, u Qubqani, zajedno sa majorom Karlom Novakom, radi na stvarawu pokreta otpora. Tokom le-ta 1941. godine, posle jednog dolaska u Beograd, odlazi na Ravnu Goru, gde osniva oficirsku {kolu, na kojoj predaje strategiju ratovawa. Tokom jeseni 1941. godine, bio je na~elnik {taba teritorije kojom je komando-vao Aleksandar Mi{i}.

320

metara, Mi{i} posustaje i vi~e: „Dra`o, ja ne mogu daqe! Ja moram da padnem u ruke neprijatequ“! Major Fregl, iako najmla|i i najzdraviji, dolazi pred ^i~u i moli ga da osta-ne sa svojim komandantom. ^i~a se bratski qubi sa oboji-com, pa odlazi niz potok sa ostalima. Nekoliko minuta docnije, prva grupa Nemaca iz potere, nailazi na Mi{i}a i Fregla. Videv{i ih obojicu u oficirskoj uniformi, pitaju nije li jedan od wih Dra`a Mihailovi}. Mi{i} istupa, po-kazuje na svoje grudi i ka`e odlu~no: „Ja sam Dra`a Mihai-lovi}“.35

Ivan Fregl

Nikola Kordi} se se}a ovog doga|aja ovako: Mi koji

smo bili u izvidnici, odmakli smo mo`da nekih 80 meta-ra, kad pred nas dotr~a sav zadihan poru~nik Toma Mi-{i}. Prvo mu je bilo da upita: „Gde je ^i~a“? Kad smo mu kazali da je tu, on se uhvati za glavu i re~e: „Pa {ta }emo

35Kwiga o Dra`i, I, 196–197.

321

sad? Nemci su ispred nas na 50 metara“! Mi smo ga poslali da izvesti ^i~u, a mi }emo sa~ekati nare|ewe. Toma je je-dva bio uspeo da stigne do ^i~e i ka`e kakva je situacija, kad sa desne strane zagrokta{e ma{inke i za~u{e se uzvi-ci: Halt! Nemci behu primetili `andarmerijskog podna-rednika \uru Vujinovi}a, ina~e komandira pratwe Ace Mi{i}a koji be{e po{ao na desnu stranu u izvidnicu. U tom trenutku Dra`a je sko~io u jednu jarugu, a za wim i major Ostoji}. Na sebe su navukli ne{to grawa da bi se maskirali. Majori Mi{i} i Fregl, sa nekoliko pratila-ca, kao i Mi{i}ev brat Voja, nisu se hteli sklawati. Po{to je Aca govorio nema~ki, on je namerno hteo da se preda, kako bi se Nemci zadovoqili. Kad su se Nemci sru-~ili na wih, odmah su po~eli da pitaju ko je od wih Miha-ilovi}, jer su obojica bili markantni, sa {iwelima vi-{ih oficira, ~iji su reveri bili crveni. Aca ih je ube|i-vao da je Dra`a na Rudniku, u borbi protiv partizana, a oni su klimali glavama i naredili pokret u pravcu Ba-}inca. Acin brat Voja imao je kod sebe neku objavu vojvode Bra(j)ovi}a iz Mionice, to ga je spaslo. Nemci su ga pu-stili istog dana.36

[tab 342. divizije o tome izve{tava bez pojedino-sti: Posle kra}e borbe, zarobqen je major Aleksandar Mi-{i}, a Mihailovi} je pobegao.37 Na Ravnoj Gori borbena grupa [traus iz ove divizije nai{la je na pravi glavni stan Dra`e Mihailovi}a koji se sastojao od 10 skloni-{ta, snabdevenih mnogobrojnim telefonskim ure|ajima. Logor je bio prazan. Sve spaqeno 8. decembra. Poduhvat Mihailovi} ovim je zavr{en bez naro~itog otpora zate-~enih Mihailovi}evih qudi.38

Pretpostavqeno prisustvo jakih snaga u prostoru na-pada nije se potvrdilo, ali ipak nije uspelo uni{tewe ove grupe koja u ovom vremenu ima jo{ mnogobrojne pristalice

36 N. Kordi}, Kroz rat sa Dra`om, 51–52. 37 Zbornik NOR-a, XII-1, 735. 38 AVII, Nema~ka arhiva, 2A-1–2.

322

u nacionalnom srpskom seoskom stanovni{tvu. Hvata-wem Mi{i}evog {taba i udarom usred samog centra, na-net je Mihailovi}evom pokretu te`ak udarac, bez obzi-ra {to je wegov rukovodilac uspeo da se spase. Radi wego-vog hvatawa, izgleda preporu~qivo raspisivawe ucene na wegovu glavu i javno saop{tewe proteklih doga|aja.39

Milena Mi{i} je, odmah po saznawu da je wen mu` uhap{en, oti{la u Vaqevo i poku{ala da mu pomogne: „Kako sam stigla u Vaqevo, odmah sam zatra`ila dozvolu od nema~kih vlasti da posetim svoga mu`a u zatvoru i do-bila sam je. Moj mu` se mnogo obradovao mome dolasku i odmah mi je kazao da mu spremim wegov ranac, po{to }e, verovatno, i}i u zarobqeni{tvo. On je bio u istoj sobi sa majorom Freglom, sa kojim je zajedno vodio svoju po-sledwu borbu i ja sam razgovarala i sa jednim i sa dru-gim. Tom prilikom saznala sam na koji na~in su bili za-robqeni: — Znaj da sam se ja `rtvovao za Dra`u da bih ga spasao. Nisam bio egoista i nisam hteo da mislim na se-be kada je u pitawu op{ta stvar. U trenutku kada sam video da smo opkoqeni i da }emo biti zarobqeni, ja sam Dra`i kazao da be`i a ja sam privukao na sebe svu pa`wu Nemaca, rekav{i im: — [ta ho}ete, ja sam Dra`a Mihai-lovi}! U toj zabuni mogao je Dra`a da se izgubi.40

Posle zarobqavawa, Mi{i} i Fregl su odvedeni u Vaqevo. Prema se}awu Milice Fregl, Ivanove supruge, na prvom su|ewu 15. decembra, obojica su osu|eni na zaro-bqeni{tvo: „Ali, na nesre}u, istog dana od Gestapoa iz

39 Zbornik NOR-a, XII-1, 741–742. Mihailovi} je veoma brzo, ve} 8.

decembra, ucewen na 200.000 dinara. Ucena je objavqena u Novom vreme-nu 9. decembra: Srbi! Vo|a odmetnika i buntovnik Dragoqub Mihai-lovi}, koji na svojoj savesti nosi krv vi{e hiqada Srba i koji je vla-stitoj zemqi naneo beskrajnu bedu i nevoqu, posle uni{tewa wegove bande nalazi se u bekstvu, po svoj prilici u pravcu Bosne. Zbog nepreda-vawa oru`ja i mobilizacije ilegalne vojske, zbog wegovog zlo~ina~kog udru`ivawa sa komunistima i zbog podizawa oru`anog ustanka pro-tiv nema~kih okupatorskih snaga, on je svoj `ivot proigrao. Zbog toga je ucewen na 200.000 dinara.

40 Isto.

323

Qubqane dobili su pismo da je moj suprug organizator tamo{weg pokreta otpora i zahtevali da bude streqan. I sin mar{ala Po}oreka, tako|e je poslao zahtev da se sin vojvode Mi{i}a streqa. Sutradan, 16. decembra, po-novo su izvedeni pred sud i osu|eni na smrt“.41

Te doga|aje opisuje i Aleksandrova supruga: Kad sam do{la u diviziju, vidim u hodniku majora Fregla kako bled {eta. Kad me je primetio, rekao mi je da su on i Aleksan-dar pred nema~kim ratnim sudom i da mog Aleksandra sad ispituju. Nije potrajalo dugo, moj Aleksandar je iza{ao, a majora Fregla su uveli na saslu{awe. Kad me je moj mu` primetio, on mi je gestovima pokazao da }e biti osu|en na smrt. Videv{i me uplakanu, on mi je pri{ao i po~eo da me te{i, a ja sam mu odgovorila: – Pa ne}e te vaqda na smrt osuditi, ti nisi zlikovac! Jedan nema~ki oficir primetiv{i na{ razgovor, naredio mi je da napustim hodnik sudske zgrade i ja sam morala da se uklonim. U po-sledwem trenutku moj mu` mi je doviknuo: – Budi hrabra i nosi sudbinu koja nam je dodeqena. Ja volim svoju zemqu i gotov sam za wu i wenu slobodu svoj `ivot da dam.42

Kao deo nema~ke odmazde, 11. decembra spaqena je ku-}a vojvode Mi{i}a.43 I sama Milena Mi{i} bila je saslu-{avana i ispitivana od nema~kih vlasti 16. decembra 1941. godine. Sutradan joj je ipak dozvoqeno da posledwi put vidi svoga supruga: Meni je bilo vrlo te{ko da pri-stanem na ovo posledwe vi|ewe sa mojim mu`em i koleba-la sam se da li da po|em. Najzad mi je pri{ao jedan lekar i kazao mi da treba da ispunim tu posledwu `equ svoga mu-`a, da se ne bih jednog dana pokajala ako to ne u~inim. Kad sam pristala, lekar me je pregledao da ne nosim kakav otrov svome mu`u. Kad sam prolazila hodnikom, videla sam 4 mitraqeske pu{ke i vojnike pored wih. Znala sam odmah da }e te mitraqeske pu{ke i ti vojnici oduzeti

41 Bogosav Marjanovi}, @ivot i smrt majora Fregla, Politi-ka, 20. oktobar 1991, 16.

42 Se}awe Milene Mi{i}. 43 S. @ivanovi}, Mihailovi} i wegovo delo, III, 165.

324

`ivot mome dragom Aleksandru. Nije potrajalo dugo. Dva oficira doveli su mog Aleksandra, da se posledwi put vi-dimo. Iznenadila sam se kako je bio hladan, dostojanstven i hrabar, kao da ne ide u smrt ve} na jedan obi~an put. Po-savetovao me je da juna~ki podnesem wegovu smrt i da se sna|em sama u `ivotu. Kraj sve hrabrosti, videlo se na li-cu moga mu`a da je pre`iveo te{ke ~asove. Pred sam rasta-nak, predao mi je pisma koja mi je pisao da se sa mnom opro-sti pre smrti i 8. 000 dinara koliko je imao pri sebi.44

U jednom od pisama svojoj supruzi, Aleksandar Mi{i} je isticao: Vladao sam sobom kad mi je izre~ena smrtna presuda. Umirem za Otaxbinu kojoj do sada nisam imao ni-{ta da zamerim. Kao ~astan ~ovek, oficir i ratnik na svom mestu, rado `rtvujem svoj `ivot. Ne okrivqujem nikoga. Osu|en sam na smrt i sve je svr{eno. Milost ni-sam molio ve} samo da vidim Milenu. Za ni~iju smrt ni-sam kriv. Svoj `ivot `rtvujem Bo`joj pravednosti. Mo-lim sve i prijateqe i neprijateqe da mi oproste. Nisam hteo da budem kukavica i to pla}am `ivotom. ^ekam smrt. Stavite me u grob moga oca.45

U opro{tajnom pismu majci, Aleksandar je pisao: Ne mogu da umrem a da te jo{ jedan put ne poqubim u mislima. U`asno mi je `ao {to }e{ ti stara i nemo}na da pati{ zbog mene. Ako me voli{ nemoj da pati{, nemoj da me `a-li{. Zna{ Mamice da je lako umreti. Ja vas i tebe `alim {to }e vama biti te{ko, a meni ne. Ti zna{ da sam ja hra-bar, a hrabrima nije ni malo te{ko umreti. Slatka moja mamice, zna{ kako smo se na brzinu oprostili. @ao mi je {to te vi{e nisam mogao da izqubim. Ko se tome nadao da }e to biti posledwi opro{taj na{. Ka`i mojoj bra}i i sestrama neka se ~uvaju, drug drugu, i u slozi `ive, jer ionako ovaj `ivot nije ni{ta. Ako me prenesete kod ta-te u grobnicu, znam da }e An|elija biti moj najrevnosniji posetilac. Prve qubi~ice }e mi Milena donositi, a An|a

44 Se}awe Milene Mi{i}. 45 Navedeno prema: V. Savi}, Sinovi vojvode Mi{i}a, 127–128.

325

neka mi donese ru`e. Poqubi An|eliju. Olga neka bude pa-metna i neka se izvini Mileni pa }u je voleti. Ela je kao Ela, ima r|avo srce. Voja neka bude vaqan gra|anin. On zna da sam u~inio sve da ga spasem. Neka pozdravi Bubu i decu. Radovana mnogo pozdravi i reci mu neka popije po ne-ku ~a{u za pokoj du{i wegovog brata. Duda neka u~i lepo i neka bude pametna. Reci svima na{im neka kura`no i slo`no guraju napred kroz `ivot i neka budu dostojni potomci vojvode Mi{i}a i tebe koja si bila junak `ena. Slatka moja dobra Mamice. Molim te ~uvajte Milenu, nemojte da je vre|ate, jer ona je u najte`em polo`aju. Ti to zna{. Treba je pomo}i da stane na noge bez mene. Vreme brzo prolazi i pribli`ava se kraj, a ja bih tako `eleo da sam vi{e sa vama, da mogu da mislim na tebe i ostale. Zbogom slatka Mamice. Poqubi sve na{e. Vide}emo se kod na{eg dobrog tate. Pravo je da ja kao ratnik odem prvi ka wemu, gde }emo vas polako sve do~ekati.46

Pred streqawe, Nemci su ih pitali za posledwu `equ. Aleksandar Mi{i} je zatra`io da im ne ve`u o~i i da im ne pucaju u glavu. Ivan je rekao: Posledwa `eqa mi je da neprija-teqima svog naroda, varvarima Nemcima, sam komandujem paqbom svog streqawa i da nam se dozvoli da u smrt odemo ra{niranih cipela. Ovo posledwe za~udilo je Nemce, ali su im i to dozvolili. Kad je Fregl zaustio da uzvikne: Pali! Mi{i} je skinuo cokule i zavitlao ih prema Nemcima: Hte-li su da umru kao da su poginuli u borbi sa neprijateqem.47

Navodno je streqawu prisustvovao Milorad Jevti}. U pismu Veliboru Savi}u od 21. avgusta 1990. godine is-ticao je: Ja sam `ivi svedok koji je gledao streqawe Ace Mi{i}a i majora Fregla zajedno. To je bilo u decembru 1941. godine, u dvori{tu vaqevskog zatvora. Streqawe je bilo izvr{eno u 6 sati ujutru, uza zid koji je odvajao dvori{te na{e gimnazije i dvori{te zatvora.48

*

46 Isto, 129. 47 B. Marjanovi}, @ivot i smrt majora Fregla, 16. 48 V. Savi}, Sinovi vojvode Mi{i}a, 131.

326

Vaq

evsk

i za

tvo

r u

~ije

m d

vori

{t

u su

st

req

ani

Ale

ksan

dar

Mi{

i} i

Iva

n F

regl

, 194

1. g

odin

e

327

O zarobqavawu Mi{i}a i Fregla, Mihailovi} je 7. januara 1942. godine obavestio Jugoslovensku vladu: Opko-qeni i zarobqeni 6. decembra u okolini Mionice major Aleksandar Mi{i}, sin vojvode Mi{i}a i wegov na~elnik {taba major Ivan Fregl. Obojica osu|eni na smrt i stre-qani 17. decembra. Molim da se major Mi{i} odlikuje Kara|or|evom zvezdom 3. reda sa ma~evima, kao jedan od pr-vih saradnika i major Fregl istim ordenom 4. reda. Za ovaj slu~aj kao narodni izdajnici da se javno o`igo{u Jo-van [kava, samozvani vojvoda kolubarski, Ne{ovan Papi} iz Mionice i Bogdan Brajevi} - svi saradnici izdajnika Koste Pe}anca, kao i da se li{e svih vojni~kih zvawa.49

Posle sedam dana, 14. januara 1942. godine, kraq Pe-tar Drugi, na Mihailovi}ev predlog, odlikovao je hrabre majore, Mi{i}a i Fregla, ordenom Kara|or|eve zvezde sa ma~evima ~etvrtog reda.

Majka Lujza je 21. juna 1943. godine pre{la u pravo-slavnu veru i dobila ime Magdalina. Streqawem sina Aleksandra „istekla je iz wenih vena polovina nema~ke krvi“, kako je govorila.50

Uhva}en u nema~koj akciji Vojislav Mi{i} je, u to-ku pokreta zarobqenika, u selu Gorwi Lajkovac pobegao iz improvizovanog zatvora. Potom se skrivao u Strugani-ku, a kada se stawe na terenu smirilo i ofanziva prestala vratio se u Beograd. Ubrzo pada u ruke specijalnoj poli-ciji koja ga predaje u logor na Bawici, u grupu zato~enika iz koje su regrutovani taoci za streqawe. Majka Lujza mo-lila je okupatorske vlasti da joj makar ovog sina po{tede. Tako se i desilo: Vojislav Mi{i} pu{ten je iz zatvora i

49 AVII, Emigrantska vlada, 302–2/3–2. Komandant Kolubar-skog ~etni~kog odreda, Bogdan Brajovi}, uputio je 7. juna 1942. pismo |eneralu Mihailovi}u kao protest {to je pro~itan na spisku „Z“. U pismu jednom prijatequ u Vaqevu naveo je: „Zna{ li bolan da major Mi{i} i Fregl ne bi bili streqani da nije bilo Ne{ovana i wegovih {pijunskih intriga zajedno sa streqanim Vojislavom Petrovi}em, a danas ja i ti se osu|ujemo na smrt i to kao izdajnici. SRAM DA IH BUDE“. (AVII ^A, 61–5-4).

50 V. Savi}, Sinovi vojvode Mi{i}a, 136.

328

dolazak partizana oktobra 1944. godine sa~ekao je na slo-bodi, pa se ponovo uvrstio u wihove redove, gde je do~ekao kraj rata.

U aprilu 1946. on je dao iskaz javnom tu`iocu NR Sr-bije „u vezi sa hap{ewem Dra`e Mihailovi}a i wegovom odgovorno{}u, u pogledu saradwe sa okupatorom u 1941. godini“, o svojim saznawima za slu~aj predaje zarobqenih partizana Nemcima, posle ~ega su oni streqani u Vaqevu. Vojislav Mi{i} je tom prilikom prihvatio da svoje „li~-ne do`ivqaje“ iznese i na sudu.

Mihailovi} i najmla|i sin vojvode Mi{i}a suo~eni su 26. juna 1946. na sedamnaestom danu su|ewa generalu. Po-{to je posvedo~io o svom ratnom pute{estviju u jesen 1941. pomenuv{i i odvo|ewe partizanskih zarobqenika, glavni razgovor vo|en je o tome kako su ga wegov brat i |eneral izvukli na prevaru iz partizana i potom dr`ali u „zaro-bqeni{tvu“. Na wegov iskaz Mihailovi} nije imao nika-kav komentar, niti pitawa. Tako se u sasvim drugim okol-nostima zavr{io wihov drugi susret.51

51 Ne ose}am se krivim, 574–575.

329

Spomenik vojvodi Mi{i}u u Mionici

330