Teorija racionalnog izbora

Teorija racionalnog izbora, takođe poznata kao teorija racionalnog delovanja, je šema za shvatanje i često formalno oblikovanje društvenog i ekonomskog ponašanja. To je dominantna teorijska paradigma u mikroekonomiji. Takođe je centar moderne političke nauke i upotrebljava se u raznim drugim disciplinama kao što su sociologija i filozofija.

„Racionalnost“ koju opisuje teorija racionalnog izbora razlikuje se od uobičajenog i najviše korišćene upotrebe racionalnosi. „Racionalnost“ znači u uobičajenom jeziku „razuman“ ili „stanje čiste svesti“. U teoriji racionalnog izbora „racionalnost“ jednostavno znači da osoba promisli pre nog što nešto uradi. Osoba upoređuje troškove sa dobicma pre nego što odradi neku akciju, bilo da je to poljubac, paljenje cigarete ili ubistvo starijeg ćoveka. U teoriji racionalnog izbora sve odluke, lude ili razumne, se donose „racionalnim“ merenjem troškova i dobitaka.

Geri Beker je rano zagovarao primenu racionalnog modela dosta široko. 1992. osvojio je Nobelovu nagradu za ekonomiju za njegove studije diskriminacija, zločin i obrazovanje.

Iako su modeli koji se koriste u teoriji racionalnog izbora raznovrsni, pretpostavlja se da individue odabiraju najbolju akciju po stalnoj funkciji preferencije i prepreka koje su vezane za to. Većina modela imaju dodatne pretpostavke. Zagovornici modela racionalnog izbora ne tvrde da su pretpostavke modela u potpunosti opis realnosti, samo da dobri modeli mogu pomoći u shvatanju i pomognu u formulisanju netačnih hipoteza, bilo da su intuitivne ili ne. Uspešne hipoteze su one koje prežive empirijske testove.

Široko je u upotrebi kao pretpostavka ponašanja individualaca u mikroekonomskim modelima i analizama. Iako racionalnost ne može biti direktno empirijski testirana, empirisjki testovi mogu biti sprovedeni na neke od rezultata koji su izvučeni iz modela. Tokom poslednjih decenija teorija racionalnog izbora je takođe postala sve više upotrebljavana u drugim društvenim naukama osim ekonomije, kao što su sociologija i političke nauke. Imala je dalekosežne posledice na studiju političke nauke, posebno u poljima kao što su studija interesnih grupa, izbori, ponašanje u donošenju zakona, koalicije i birokratija.

Modeli koji se oslanjaju na teoriju racionalnog izbora često prihvataju metodološki individualizam, pretpostavka da društvene situacije i kolektivno ponašanje delom objašnjavaju ograničenje upotrebe teorije u sociologiji.

Opisivanje odluka koje su donele individue kao racionalne i maksimiziranje koristi se može činiti kao tautološko objašnjenje njihovog ponašanja što daje veoma malo novih informacija. Dok postoje mnogo razloga za pristup teorije racionalnog izbora, dva su značajna za društvene nauke. Prvo, pretpostavimo da ljudi donose odluke na racionalan, pre nego na stohastičan način govori da njihovo ponašanje može biti oblikovano i stoga mogu se praviti pretpostavke budućeg ponašanja. Drugo, matematička formalnost modela teorije racionalnog izbora dozvoljavalju sociološkim naučnicima da izvuku rezultate iz njhovih modela koji se na drugi način ne vide, i predaju ove teoretske rezultate na empirijsku potvrdu.