UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET ODSEK ZA PSIHOLOGIJU

TIPOLOKA PERSPEKTIVA U PSIHOLOGIJI LINOSTI: TRADICIONALNI I TAKSOMETRIJSKI

PRISTUP DOKTORSKA DISERTACIJA

Mentor: Prof. dr Sneana Smederevac Kandidat: mr Petar olovi

Novi Sad, 2012. godine

UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET

KLJUNA DOKUMENTACIJSKA INFORMACIJA

Redni broj: RBR

Identifikacioni broj: IBR

Tip dokumentacije: TD

Monografska dokumentacija

Tip zapisa:

TZ

Tekstualni tampani materijal

Vrsta rada (dipl., mag., dokt.):

VR

Doktorska disertacija

Ime i prezime autora:

AU

Petar olovi

Mentor (titula, ime, prezime, zvanje): MN

Dr Sneana Smederevac, redovni profesor

Naslov rada:

NR

Tipoloka perspektiva u psihologiji linosti: tradicionalni i taksometrijski pristup

Jezik publikacije: JP

Srpski

Jezik izvoda:

JI

Srpski

Zemlja publikovanja: ZP

Srbija

Ue geografsko podruje: UGP

Godina:

GO

2012

Izdava:

IZ

autorski reprint

Mesto i adresa:

MA

Dr Zorana inia 2, Novi Sad, Srbija

Fiziki opis rada:

FO

(4 poglavlja / 166 stranica / 22 grafikona / 244 reference / 1 prilog)

Nauna oblast:

NO

Psihologija

Nauna disciplina:

ND

Psihologija linosti

Predmetna odrednica, kljune rei: PO

Tipovi linosti, tipoloki pristup, taksometrija, klaster analiza

UDK

uva se:

U

Vana napomena:

VN

Izvod:

IZ

Istraivanje prikazano u radu predstavlja tipoloku studiju iji su osnovni ciljevi da utvrdi kakva je tipologija ispitanika u prostoru relevantnih leksikih i psihobiolokih modela

linosti, da li postoje osobine linosti koje pokazuju karakteristike kategorijalnosti (taksoninosti), i da li se moe govoriti o konvergenciji reenja dobijenih tradicionalnim postupcima klaster analize i taksometrijskim postupcima. Istraivanje je sprovedeno na uzorku od 842 ispitanika (58,6 % ena), starosti 18 68 godina (prosena starost 35,29 godina). Primenjeni su sledei instrumenti: upitnik Velikih pet plus dva (VP+2), Inventar Velikih pet (BFI), Revidirani Ajzenkov upitnik za procenu linosti (EPQ-R), BIS/BAS skala, Upitnik osetljivosti na potkrepljenje (UOP) i Zakerman Kalmanov upitnik za procenu linosti skraena verzija (ZKPQ-50-CC). Tri primenjene procedure za procenu broja klastera (dvoetapna kros-validaciona procedura, postupak clValid i procedura zasnovana na principima viekriterijumske optimizacije) sugerisale su da su reenja sa tri klastera optimalna u prostoru svih modela linosti. Konvergencija izmeu klasterskih reenja ekstrahovanih u prostoru psiholeksikih i psihobiolokih modela proverena je primenom analize korespondencije. U prostoru psiholeksikih modela, dve ekstrahovane dimenzije nazvane su adaptiranost i pristupajue ponaanje, dok su dimenzije u prostoru psihobiolokih modela interpretirane kao izbegavajue naspram pristupajueg ponaanja i reaktivnost. Kategorijalnost osobina linosti najvieg stratuma proverena je primenom taksometrijskih postupaka MAMBAC, MAXEIG i L-Mode. Nijedan konstrukt najvieg reda nije pokazao karakteristike taksoninosti, ali su dimenzije Savesnost (ekstrahovana u zajednikom prostoru svih modela) i Osetljivost na nagradu (ekstrahovana u prostoru psihobiolokih modela) imale ambivalentne karakteristike. Provera kongruencije taksometrijskih reenja i reenja ekstrahovanih klaster analizom ukazala je na podudarnost, ali ne i redundantnost ovih

solucija.

Datum prihvatanja teme od strane NN vea:

DP

19.03.2010.

Datum odbrane:

DO

lanovi komisije: (ime i prezime / titula / zvanje / naziv organizacije / status) KO

predsednik:

lan:

lan:

University of Novi Sad

Faculty of Philosophy

Key word documentation

Accession number:

ANO

Identification number:

INO

Document type:

DT

Monograph documentation

Type of record:

TR

Textual printed material

Contents code:

CC

Doctoral dissertation

Author:

AU

Petar olovi

Mentor:

MN

Dr Sneana Smederevac, Full Professor

Title:

TI

Typological perspective in personality psychology: traditional and taxometric approaches

Language of text:

LT

Serbian

Language of abstract:

LA

eng. / srp.

Country of publication:

CP

Serbia

Locality of publication:

LP

Publication year:

PY

2012

Publisher:

PU

Author reprint

Publication place:

PP

Dr Zorana inia 2, Novi Sad, Serbia

Physical description:

PD

(4 chapters / 166 pages / 22 figures / 244 references / 1 appendix)

Scientific field

SF

Psychology

Scientific discipline

SD

Personality psychology

Subject, Key words SKW

Personality types, typological approach, taxometrics, cluster analysis

UC

Holding data:

HD

Note:

N

Abstract:

AB

The main aims of the study are the following: to examine the typology of subjects, based on dimensions of several psycho-lexical and psycho-biological models of personality, to examine possible taxonicity of higher-order personality traits, and to explore the convergence of clustering and taxometric solutions. The research was conducted on a sample of 842 participants (58.6% women), age 18 to 68 (average age 35.29). The following

measures were applied: Big Five Plus Two (VP+2), the Big Five Inventory (BFI), Eysenck's Personality Questionnaire-Revised (EPQ-R), the BIS/BAS Scales, the Reinforcement Sensitivity Questionnaire (RSQ/UOP), and Zuckerman-Kuhlman Personality Questionnaire-50-CC (ZKPQ-50-CC). Three procedures were applied in order to estimate the number of clusters (two-step cross-validation procedure, the clValid procedure, and the procedure based on multi-objective optimization). All three procedures suggested that the three-cluster solutions are optimal for all models of personality. The congruence between cluster solutions was examined by applying the correspondence analyses. For the cluster solutions based on psycholexical models, two dimensions were extracted and named Adaptedness and Approaching Behavior. Two dimensions were extracted for the clustering solutions based on psycho-biological models, and named Avoidance vs. Approach and Reactivity. Three taxometric procedures were applied on higher-order personality traits: MAMBAC, MAXEIG and L-Mode. None of the higher-order constructs showed taxonicity, but the dimensions Conscientiousness and Sensitivity to Reward showed ambiguous properties. It has been shown that cluster solutions and taxons/complements are congruent, but not redundant.

Accepted on Scientific Board on:

AS

19.03.2010.

Defended:

DE

Thesis Defend Board:

DB

president:

member:

member:

1

SADRAJ

REZIME ................................................................................................................................................. 4

ABSTRACT ........................................................................................................................................... 5

1. UVOD .............................................................................................................................................. 6

1.1. PRISTUP USMEREN NA VARIJABLE I PRISTUP USMEREN NA OSOBU .......................................... 6 1.1.1. TIPOLOKI PRISTUP U PSIHOLOGIJI INDIVIDUALNIH RAZLIKA ............................................. 8 1.1.2. EPISTEMOLOKI STATUS TIPOLOGIJA LINOSTI: INFORMATIVNOST I EMPIRIJSKA ZASNOVANOST ...................................................................................................................................... 10 1.1.3. DIMENZIONALNI I TIPOLOKI PRISTUP SUPROTSTAVLJENE ILI KOMPLEMENTARNE PARADIGME? ........................................................................................................................................ 12 1.1.4. MODELI TIPOVA LINOSTI: TRADICIONALNA I AKTUELNA SHVATANJA............................. 14 1.1.5. ONTOLOKI STATUS TIPOVA LINOSTI ................................................................................. 16 1.2. TIPOVI LINOSTI U RAZVOJNOM KONTEKSTU: STRUKTURA, STABILNOST I KONTINUITET . 19 1.2.1. TRI VELIKA TIPA LINOSTI: KONCEPTUALIZACIJA I VALIDACIJA .................................. 19 1.2.1.1. EGO REZILIJENTNOST I EGO KONTROLA KONCEPTUALIZACIJA I VEZA SA AKTUELNIM MODELIMA LINOSTI ............................................................................................................................. 19 1.2.1.2. RAZVOJNE STUDIJE: BROJ, SADRAJ I KRITERIJSKA VALJANOST KLASTERA ......................... 23 1.2.2. ALTERNATIVNA REENJA: TIPOLOKE KONCEPCIJE U PROSTORU DIMENZIJA TEMPERAMENTA .................................................................................................................................. 25 1.2.3. PSIHOBIOLOKI MODELI LINOSTI: TIPOLOKE SOLUCIJE NA UZORCIMA ODRASLIH ...... 31 1.3. EVROPSKA TIPOLOKA ISTRAIVANJA POETKOM XXI VEKA: KONCEPTUALNI I METODOLOKI PROBLEMI ................................................................................................................... 35 1.3.1. TRI VELIKA TIPA LINOSTI NA UZORCIMA ODRASLIH ISPITANIKA: PROBLEM ROBUSNOSTI . 35 1.3.2. ALTERNATIVNA REENJA: SOLUCIJE SA ETIRI I PET KLASTERA.............................................. 39 1.3.3. PROBLEM METODA PROCENE LINOSTI .................................................................................... 42 1.3.4. PROBLEM UZORKOVANJA ......................................................................................................... 43 1.3.5. PROBLEM METODA ZA OBRADU PODATAKA ............................................................................. 45 1.4. TAKSOMETRIJA .......................................................................................................................... 49 1.5. TIPOLOKA PERSPEKTIVA U PSIHOLOGIJI LINOSTI: OTVORENA PITANJA ........................... 59

2. METOD ......................................................................................................................................... 64

2.1. UZORAK ...................................................................................................................................... 64 2.2. INSTRUMENTI ............................................................................................................................. 64 2.3. POSTUPAK .................................................................................................................................. 71 2.4. OBRADA PODATAKA................................................................................................................... 71 2.4.1. PRIPREMA PODATAKA ZA OBRADU ........................................................................................... 71 2.4.2. METODI ANALIZE PODATAKA ................................................................................................... 72 2.4.2.1. KLASTER ANALIZE ............................................................................................................... 73 2.4.2.1.1. DVOETAPNA KROS VALIDACIONA PROCEDURA ............................................................... 73 2.4.2.1.2. CLVALID POSTUPAK ....................................................................................................... 74

2

2.4.2.1.3. MOCCA ALGORITAM POSTUPAK ZASNOVAN NA PRINCIPIMA VIEKRITERIJUMSKE OPTIMIZACIJE ......................................................................................................................................... 76 2.4.2.2. KONGRUENCIJA KLASTERSKIH REENJA ........................................................................... 79 2.4.2.3. TAKSOMETRIJSKE ANALIZE ................................................................................................ 79

3. REZULTATI ................................................................................................................................ 81

3.1. KLASTER ANALIZE U PROSTORU PRVOG REDA ........................................................................ 82 3.1.1. PROCENA BROJA KLASTERA ..................................................................................................... 82 3.1.1.1. DVOETAPNA KROS-VALIDACIONA PROCEDURA ................................................................. 82 3.1.1.2. CLVALID PROCEDURA: MERE KOHEZIVNOSTI KLASTERA I MERE STABILNOSTI NA PODSKUPOVIMA VARIJABLI ................................................................................................................. 83 3.1.1.3. PROCENA PO MODELU VIEKRITERIJUMSKE OPTIMIZACIJE ............................................ 85 3.1.1.4. ZBIRNA PROCENA NA OSNOVU TRI PROCEDURE: OPTIMALAN BROJ KLASTERA ............. 85 3.1.2. STRUKTURA KLASTERA ............................................................................................................ 87 3.1.2.1. STRUKTURA KLASTERA U PROSTORU VELIKIH PET PLUS DVA ......................................... 87 3.1.2.2. STRUKTURA KLASTERA U PROSTORU VELIKIH PET .......................................................... 88 3.1.2.3. STRUKTURA KLASTERA U PROSTORU PEN MODELA ......................................................... 89 3.1.2.4. STRUKTURA KLASTERA U PROSTORU ORIGINALNOG GREJOVOG MODELA .................... 91 3.1.2.5. STRUKTURA KLASTERA U PROSTORU REVIDIRANOG GREJOVOG MODELA ..................... 92 3.1.2.6. STRUKTURA KLASTERA U PROSTORU ALTERNATIVNOG PETOFAKTORSKOG MODELA LINOSTI 94 3.1.3. KONVERGENCIJA KLASTERA .................................................................................................... 96 3.1.3.1. KONVERGENCIJA KLASTERSKIH REENJA U PROSTORU PSIHOLEKSIKIH MODELA LINOSTI: VIESTRUKA ANALIZA KORESPONDENCIJE ...................................................................... 96 3.1.3.2. KONVERGENCIJA KLASTERSKIH REENJA U PROSTORU PSIHOBIOLOKIH MODELA LINOSTI: VIESTRUKA ANALIZA KORESPONDENCIJE ...................................................................... 97 3.1.3.3. KONVERGENCIJA KLASTERSKIH REENJA U ZAJEDNIKOM PROSTORU PSIHOLEKSIKIH I PSIHOBIOLOKIH MODELA LINOSTI................................................................................................ 98 3.2. TAKSOMETRIJSKE ANALIZE .................................................................................................... 102 3.2.1. EKSTRAKCIJA DIMENZIJA VIEG REDA ................................................................................... 102 3.2.1.1. DIMENZIJE NAJVIEG REDA U ZAJEDNIKOM PROSTORU PSIHOLEKSIKIH I PSIHOBIOLOKIH MODELA LINOSTI ................................................................................................ 102 3.2.1.2. DIMENZIJE NAJVIEG REDA U PROSTORU PSIHOLEKSIKIH MODELA LINOSTI .......... 106 3.2.1.3. DIMENZIJE NAJVIEG REDA U PROSTORU PSIHOBIOLOKIH MODELA LINOSTI .......... 108 3.2.2. TAKSOMETRIJSKE ANALIZE U PROSTORU DIMENZIJA LINOSTI NAJVIEG REDA ................... 111 3.3. KONVERGENCIJA REZULTATA TAKSOMETRIJSKIH I KLASTER ANALIZA ............................. 116

4. DISKUSIJA................................................................................................................................. 119

4.1. KLASTERSKA REENJA U PROSTORU PSIHOLEKSIKIH MODELA LINOSTI ........................ 120 4.2. KLASTERSKA REENJA U PROSTORU PSIHOBIOLOKIH MODELA LINOSTI ........................ 127 4.3. TAKSOMETRIJSKE ANALIZE .................................................................................................... 136 4.4. KONVERGENCIJA TAKSOMETRIJSKIH I KLASTERSKIH REENJA .......................................... 139 4.5. ZAVRNA RAZMATRANJA ........................................................................................................ 140

5. LITERATURA ........................................................................................................................... 143

3

PRILOG ............................................................................................................................................. 163

GRAFIKI PRIKAZ REZULTATA TAKSOMETRIJSKIH ANALIZA ZA KONSTRUKTE SAVESNOST I OSETLJIVOST NA NAGRADU: POREENJE SA IDEALNIM TAKSONINIM I DIMENZIONALNIM DISTRIBUCIJAMA ................................................................................................................................ 163

4

Rezime

Istraivanje prikazano u radu predstavlja tipoloku studiju iji su osnovni ciljevi da utvrdi kakva je tipologija ispitanika u prostoru relevantnih leksikih i psihobiolokih modela linosti, da li postoje osobine linosti koje pokazuju karakteristike kategorijalnosti (taksoninosti), i da li se moe govoriti o konvergenciji reenja dobijenih tradicionalnim postupcima klaster analize i taksometrijskim postupcima. Istraivanje je sprovedeno na uzorku od 842 ispitanika (58,6 % ena), starosti 18 68 godina (prosena starost 35,29 godina). Primenjeni su sledei instrumenti: upitnik Velikih pet plus dva (VP+2), Inventar Velikih pet (BFI), Revidirani Ajzenkov upitnik za procenu linosti (EPQ-R), BIS/BAS skala, Upitnik osetljivosti na potkrepljenje (UOP) i Zakerman Kalmanov upitnik za procenu linosti skraena verzija (ZKPQ-50-CC). Tri primenjene procedure za procenu broja klastera (dvoetapna kros-validaciona procedura, postupak clValid i procedura zasnovana na principima viekriterijumske optimizacije) sugerisale su da su reenja sa tri klastera optimalna u prostoru svih modela linosti. Konvergencija izmeu klasterskih reenja ekstrahovanih u prostoru psiholeksikih i psihobiolokih modela proverena je primenom analize korespondencije. U prostoru psiholeksikih modela, dve ekstrahovane dimenzije nazvane su adaptiranost i pristupajue ponaanje, dok su dimenzije u prostoru psihobiolokih modela interpretirane kao izbegavajue naspram pristupajueg ponaanja i reaktivnost. Kategorijalnost osobina linosti najvieg stratuma proverena je primenom taksometrijskih postupaka MAMBAC, MAXEIG i L-Mode. Nijedan konstrukt najvieg reda nije pokazao karakteristike taksoninosti, ali su dimenzije Savesnost (ekstrahovana u zajednikom prostoru svih modela) i Osetljivost na nagradu (ekstrahovana u prostoru psihobiolokih modela) imale ambivalentne karakteristike. Provera kongruencije taksometrijskih reenja i reenja ekstrahovanih klaster analizom ukazala je na podudarnost, ali ne i redundantnost ovih solucija.

Kljune rei: tipovi linosti, klaster analiza, taksometrija

5

Abstract

The main aims of the study are the following: to examine the typology of subjects, based on dimensions of several psycho-lexical and psycho-biological models of personality, to examine possible taxonicity of higher-order personality traits, and to explore the convergence of clustering and taxometric solutions. The research was conducted on a sample of 842 participants (58.6% women), age 18 to 68 (average age 35.29). The following measures were applied: Big Five Plus Two (VP+2), the Big Five Inventory (BFI), Eysenck's Personality Questionnaire-Revised (EPQ-R), the BIS/BAS Scales, the Reinforcement Sensitivity Questionnaire (RSQ/UOP), and Zuckerman-Kuhlman Personality Questionnaire-50-CC (ZKPQ-50-CC). Three procedures were applied in order to estimate the number of clusters (two-step cross-validation procedure, the clValid procedure, and the procedure based on multi-objective optimization). All three procedures suggested that the three-cluster solutions are optimal for all models of personality. The congruence between cluster solutions was examined by applying the correspondence analyses. For the cluster solutions based on psycholexical models, two dimensions were extracted and named Adaptedness and Approaching Behavior. Two dimensions were extracted for the clustering solutions based on psycho-biological models, and named Avoidance vs. Approach and Reactivity. Three taxometric procedures were applied on higher-order personality traits: MAMBAC, MAXEIG and L-Mode. None of the higher-order constructs showed taxonicity, but the dimensions Conscientiousness and Sensitivity to Reward showed ambiguous properties. It has been shown that cluster solutions and taxons/complements are congruent, but not redundant.

Key words: personality types, cluster analysis, taxometrics

6

1. UVOD

1.1. Pristup usmeren na varijable i pristup usmeren na osobu

U savremenoj psihologiji individualnih razlika, modeli strukture linosti zasnivaju sena konceptu osobina, ili crta,linosti (engl. traits). Ovaj pojam oznaava stabilne dispozicije koje stoje u osnovi ponaanja, emocionalnog reagovanja i motivacionih obrazaca (Asendorpf, Borkenau, Ostendorf, & van Aken, 2001; Matthews, Deary, & Whiteman, 2003). Osobina linosti geometrijski je predstavljena kao dimenzija kontinuum na kojem se subjekti pozicioniraju prema intenzitetu izraenosti osobine. Ovakvo odreenje osobine linosti podrazumeva da su razlike izmeu subjekata kvantitativnog karaktera, odnosno da je sadraj osobine zajedniki svim subjektima.Stoga se moe rei da osobine linosti predstavljaju hipotetike konstrukte ija je funkcija objanjavanje razlika izmeu subjekata, odnosno interindividualnih razlika. Savremeni modeli linosti tee da identifikuju konaan broj distinktivnih, stabilnih osobina koje mogu da objasneznaajan opseg interindividualne varijanse. Dakle, cilj dimenzionalnih koncepcija je identifikacija varijabli konstrukata, na osnovu konvergencije varijabli indikatora. S obziromda osnovnu jedinicu analize predstavljaju atributi, markeri, odnosno indikatori osobina linosti (Mandara, 2003), ovaj pristup moe se nazvati pristupom usmerenim na varijable (engl. variable-centered approach) (Roth & von Collani, 2007; Mervielde & Asendorpf, 2000), a s obzirom na matematiki model dimenzionalnim pristupom.

Druga perspektiva u psihologiji individualnih razlika je tzv. tipoloki pristup (engl. typological approach) (Asendorpf, 2002; Asendorpf et al., 2001; Robins, John, Caspi, Moffitt, & Stouthamer Loeber, 1996). Koncepcije u okviru ovog pristupa tee da identifikuju klase (tipove) ispitanika, takve da su varijacije unutar klasa minimalne, a izmeu klasa maksimalne. Pripadnici iste klase meusobno su slini u pogledu profila, odnosno obrazaca osobina linosti. To podrazumeva da se, pri identifikaciji distinktnih klasa, uzimaju u obzir skorovi ispitanika na vie osobina linosti (koje najee pripadaju istom modelu), a ne na jedinstvenoj dimenziji. U skladu s tim, moe se rei da osnovnu jedinicu analize predstavlja osoba, odnosno njena specifina konfiguracija osobina linosti. Zato se ovaj pristup neretko naziva i pristup usmeren na osobu (engl.person-oriented approach ili person-centered approach) (Roth & von Collani, 2007). Autori koji zastupaju ovaj

7

pristup najee se pozivaju na klasinu Olportovu definiciju linosti kao intraindividualne organizacije iskustava i ponaanja (Allport, 1937, prema Asendorpf, 2002, p. S1).

Istraivanje koje e biti prikazano u ovom tekstu pripada tipolokom pristupu. U ovoj oblasti jo uvek ne postoji ni jedinstveni konceptualni, niti jedinstveni metodoloki okvir. Pored tipologija zasnovanih na empirijskom pristupu (Asendorpf et al., 2001), aktuelne su i tipologije formirane racionalnim pristupom (Gough, 2000; Vollrath & Thorgersen, 2000). Kljuna razlika je u tome to tipologije zasnovane na racionalnom pristupu nisu rezultat empirijskih studija, ve se baziraju na odreenim teorijskim koncepcijama i/ili oekivanjima autora. Grupisanje ispitanika u okviru ovih tipologija uglavnom je zasnovano na a priori postavljenim kriterijumima, a ne na numerikim taksonomskim procedurama. Ovo istraivanje je usmereno na empirijske tipologije linosti bez obzira na popularnost i uticajnost nekih racionalnih tipolokih koncepcija, one u ovom radu nee biti razmatrane, budui da se problem njihove empirijske validacije jo uvek ne tretira na adekvatan nain.

Moe se rei da se, u ovom trenutku, u psihologiji individualnih razlika mogu uoiti dve linije empirijskih tipolokih studija. Dominantan je pristup koji je najprimerenije nazvati tradicionalnim ili klasinim. Ova perspektiva zasniva se na pretpostavci da je da je u multivarijatnom prostoru uvek mogue identifikovati razliite grupe ispitanika, a primarni cilj istraivanja je njihov opis. Istraivanja koja proistiu iz ovakve koncepcije tipa uglavnom se oslanjaju na standardne nacrte grupisanja, u kojima se koriste razliiti metodi klaster analize (Asendorpf, 2003; Asendorpf & van Aken, 1999; Barbaranelli, 2002; Hart, Burock, London, Atkins, & Bonilla Santiago, 2005; Rammstedt, Riemann, Angleitner, & Borkenau, 2004). U okviru tradicionalnog pristupa, panja autora uglavnom je usmerena na psiholeksike i srodne modele, pre svega na petofaktorski model linosti (Asendorpf, 2003; Asendorpf & van Aken, 1999; Barbaranelli, 2002; Hart et al., 2005; Rammstedt et al., 2004; Reece, 2009). U prostoru psihobiolokih modela linosti, tipoloke studije nisu sistematski sprovoene (Caspi, Harrington, Milne, Amell, Theodore, & Moffitt, 2003; Knyazev & Slobodskaya, 2006; Momirovi, Kosti, Jelenkovi i Jankovi, 1998; Pulkinnen, 1996; Taylor, Reeves, James, & Bobadilla, 2006), a jo uvek nije poznato ni da li su, i u kojoj meri, njihovi rezultati kongruentni sa rezultatima studija u prostoru psiholeksikih i srodnih modela.

Taksometrijski pristup predstavlja alternativu tradicionalnom. Taksometrijsku paradigmu razvili su kliniki orijentisani autori (Dragovi, 2006; Meehl, 1992; Meehl, 1999; Ruscio, Haslam, & Meron Ruscio, 2006; Schmidt, Kotov, & Joiner, 2004; Waller & Meehl,

8

1998), a njena primena u psihologiji linosti tek otpoinje. Taksometrijskipristup polazi od pretpostavke da su psiholoki fenomeni u osnovi ili kategorijalni, ili dimenzionalni. U skladu s tim, razvijen je niz statistikih procedura iji je cilj provera kategorijalnosti (taksoninosti) varijabli u bivarijatnom ili multivarijatnom prostoru (Dragovi, 2006; Ruscio et al., 2006; Waller & Meehl, 1998).

Najznaajniji rezultat istraivanja u okviru tradicionalnog pristupa je identifikacija tri prototipa linosti, koji su nazvani rezilijentni, hiperkontrolisani i hipokontrolisani tip (Caspi, 1998). Iako je ova taksonomska solucija identifikovana u nizu studija (Asendorpf, 2003; Asendorpf & van Aken, 1999; Hart et al., 2005; Hart, Hoffmann, Edelstein, & Keller, 1997; Robins et al., 1996), jo uvek nema dovoljno jakih argumenata za njeno univerzalno prihvatanje. Rezultati ovih studija kompromitovani su metodolokim problemima, pre svega manjkavostima statistikih procedura (Barbaranelli, 2002; Herzberg & Roth, 2006; Meehl, 1999). Taksometrijske studije u psihologiji linosti su malobrojne (Dragovi, 2006; Meehl, 1999; Meehl, 1992; Ruscio et al., 2006; Waller & Meehl, 1998;), a njihovi rezultati nisu konzistentni (Arnau et al., 1999 prema Haslam & Kim, 2002; Green, Arnau, & Gleaves, 1999 prema Haslam & Kim, 2002). Uz to, do sada nije bilo ozbiljnijih provera konvergencije rezultata klasinih tipolokih i taksometrijskih studija. Rad koji e biti prikazan usmeren je na razjanjenje nedoumica koje postoje u okviru klasine tipoloke paradigme, i na proveru njene kongruencije sa rezultatima taksometrijskih analiza.

1.1.1. Tipoloki pristup u psihologiji individualnih razlika

Izraz tipoloka perspektiva u psihologiji individualnih razlika moe na prvi pogled delovati kao paradoks, budui da se psihologija individualnih razlika danas neformalno izjednaava sa dimenzionalnim pristupom (John, Robins, & Pervin, 2008).Panja istraivaa uglavnom je usmerena na konceptualizaciju i validaciju konstrukata i modela linosti, a u znatno manjoj meri na identifikaciju distinktnih grupa ispitanika.Rezultati istraivanja sprovedenog na uzorku urednika i lanova redakcija eminentnih psiholokih asopisa (Robins et al., 2007) sugeriu da orijentacija ka psihologiji linosti pozitivno i supstancijalno, ali nisko korelira kako sa primenom analize klaster analize (r = 0,33), tako i sa primenom faktorske analize (r = 0,35). Meutim, faktorsku analizu u svojim istraivanjima bar jednom su sproveli svi ispitanici, a klaster analizu svega oko dve treine (68%).

9

Argumenti koji se eksplicitno ili implicitno iznose protiv tipolokog pristupa (Eysenck & Eysenck, 1976; Funder, 2008; Hart et al., 2005; Haslam, 2003; Reece, 2009) mogu se, naelno, svesti na jednu sutinsku zamerku: dimenzionalni pristup je informativniji od tipolokog. Drugim reima, dimenzionalni pristup prednjai u kvalitetu i koliini informacija o linosti.Prema ovom stanovitu, kvantitativni podaci koji su karakteristini za dimenzionalni pristup, u tipolokim koncepcijama svode se na kvalitativne, pri emu gube na informativnosti.To podrazumeva da tipologije, izuzev konstatacije o postojanju kvalitativnih razlika meu grupama, ne mogu ponuditi teorijski relevantne i praktino primenljiveinformacije o linosti.U tom kontekstu, tipovi linosti imaju funkciju jedino kao pogodne empirijske generalizacije koje slue za saimanje sloenih obrazaca podataka dobijenih u dimenzionalnim istraivanjima (Barenbaum & Winter, 2008).

Kontraargumenti za ovakav stav podrazumevaju jasno odreenje epistemolokog i ontolokog statusa tipologija i tipova linosti. Drugim reima, od kljunog znaaja su odgovori na sledea pitanja: Koje specifine informacije mogu da prue tipologije linosti, i ta su njihove potencijalne prednosti u odnosu na dimenzionalni pristup? Kakav je odnos izmeu dimenzionalne i tipoloke paradigme da li su one meusobno suprotstavljene ili komplementarne? Da li su tipovi linosti deskriptivni ili eksplanatorni konstrukti? Da li postoji jedinstveni, opteprihvaeni model tipova linosti da li on podrazumeva diskretnost izmeu tipova, ili je njihov odnos drugaiji?

Odgovor na pitanja o epistemolokom i ontolokom statusu tipologija linosti najpre zahteva razjanjenje znaenja termina klasifikacija, taksonomija, tipologija, tip linosti i prototip linosti. Neki od ovih termina esto se koriste kao sinonimi, iako zapravone oznaavaju identine pojmove. Pod klasifikacijom, odnosno kategorizacijom (Bryant, 2000) najee se podrazumeva logiki proces svrstavanja entiteta u grupe prema meusobnim slinostima (Bailey, 1994; Bryant, 2000; Ereshefsky, 2001; Mandara, 2003). Klasifikacije se mogu razvrstavati u odnosu na broj (Bailey, 1994) i artificijelnost kriterijuma za grupisanje (Block & Ozer, 1982, prema Mandara, 2003; Hempel, 1965, prema Ereshefsky, 2001). Proces klasifikacije, odnosno kategorizacije, svojstven je ljudskom kognitivnom sistemu (Bryant, 2000; Rosch, 2002; Anderson & Lebiere, 1998; Nosofsky & Zaki, 2002; Seidenberg & McClelland, 1989; Griffiths & Tenenbaum, 2006), pri emu naunici i laici u podjednakoj meri tee da kategorizuju informacije o spoljanjem svetu (Beauchaine & Waters, 2003; Bryant, 2000). Pri tome, neke klasine (Anderson & Sedikides, 1991; Rosenberg, 1977 prema Pervin, 1989; Rosenberg & Sedlak, 1972, prema Pervin, 1989), ali i novije studije u

10

kognitivnoj psihologiji (Contreras, Mahzarin, Banaji, & Mitchell, 2011; Freeman & Ambady, 2011) ukazale su na vanost kategorijalnih reprezentacija za organizaciju informacija o drugim ljudima i o linosti.

Proces kategorisanja rezultuje tipologijama. Iako nema konsenzusa o meusobnom odnosu pojmova klasifikacija, taksonomija i tipologija, moe se rei da se pojam taksonomija najee izjednaava sa pojmom klasifikacija, doktipologija predstavlja ishod klasifikacije (Mandara, 2003; Ereshefsky, 2001). Postoje, meutim, i miljenja da se termini taksonomija i tipologija mogu koristiti kao sinonimi (Rosch, 2002; Bailey, 1994), pri emu se taksonomijama ee nazivaju klasifikacije empirijskih entiteta, a tipologijama sistemi kategorizacije u drutvenim naukama (Bailey, 1994). Pojam prototip takoe se esto javlja u psihologiji linosti; iako se neretko koristi kao sinonim za pojam tip (Asendorpf et al., 2001), on, zapravo, oznaava idealnog lana odreene klase. Prototip predstavlja entitet koji poseduje idealni skup karakteristika relevantnih za odreeni tip.

1.1.2. Epistemoloki status tipologija linosti: informativnost i empirijska zasnovanost

Stav da je dimenzionalni pristup informativniji od tipolokog zapravo implicira da dimenzionalne i tipoloke koncepcije sadreistu vrstu informacija o linosti. Kada je re o specifinim informacijama koje tipologije linosti mogu da prue, kao njihova glavna prednost navodi se usmerenost na osobu, a ne na osobinu linosti. Budui da je usmeren na konfiguraciju osobina unutar individue (Asendorpf, 2002), tipoloki pristup omoguava uvid u funkcionisanje linosti kao celovitog sistema osobina (Mandara, 2003; Sato, Wakabayashi, Nameda, Yasuda, & Watanabe, 2010). Postoje i sugestije (koje, ipak, treba prihvatiti s rezervom) da, s obzirom da je osnovna jedinica analize osoba, klasina tipoloka perspektiva predstavlja svojevrstan most izmeu nomotetskog i idiografskog pristupa (Sato et al., 2010).

Tipoloki pristup je naroito primenljiv u longitudinalnim studijama, koje neguju holistiki pristup linosti (Ryff, 2008). Stoga veliki broj razvojnih studija u psihologiji individualnih razlika (Asendorpf & van Aken, 1999; Caspi et al., 2003; Caspi & Silva, 1995; Hart et al., 1997; Denissen, Asendorpf, & van Aken, 2008; van Leeuwen, de Fruyt, & Mervielde, 2004) ima tipoloki karakter. Tipoloki pristup predstavlja optimalno reenje u

11

istraivanjima u kojima je potrebno detektovati promene unutar linosti, za razliku od dimenzionalnog pristupa, koji prevashodno ukazuje na stabilnost strukture (Sato et al., 2010).

Pored toga, postoje metodoloke (pa i konceptualne) prepreke koje dimenzionalni pristup nije u stanju da prevazie, a koje ne predstavljaju problem za tipoloku paradigmu. Naime, odnosi izmeu osobina linosti, ili njihovih sklopova, ne moraju nuno biti linearni, kao to dimenzionalni pristup podrazumeva (Costa, Herbst, McCrae, Samuels, & Ozer, 2002; Hofstee, 2002; Matthews et al., 2003). Pristup usmeren na osobu, stoga, moe da ponudi novu perspektivu u ispitivanju nelinearnih meusobnih veza izmeu osobina linosti, ali i nelinearnih veza izmeu osobina linosti i spoljanjih kriterijuma. Pored toga, vano je istai da dimenzionalni pristup pretpostavlja da su ispitanici normalno distribuirani du kontinuuma osobina, i da nema nikakvih vidova grupisanja koji bi naruili normalnost distribucija (Mandara, 2003). Samim tim, u okviru dimenzionalnog pristupa ne vodi se rauna o mogunosti da kovarijacije varijabli ne moraju nuno biti jednakeunutar razliitih grupa osoba (Mandara, 2003). Ukoliko je bilo koja od ovih pretpostavki naruena, rezultati dimenzionalnih studija bie kompromitovani.

Dakle, kritike o neinformativnosti ili redundantnosti tipologija linosti mogu se uvaiti jedino u sluajevima kada nema osnova za pretpostavke o prirodnom grupisanju ispitanika, kada su odnosi meu varijablama indikatorima striktno linearni i, to je moda najvanije, kada istraiva nije zainteresovan za prouavanje sistema osobina linosti, ili kada istraivanje ne uzima u obzir vremensku dimenziju. U suprotnom, pristup usmeren na osobu ima prednost u odnosu na pristup usmeren na varijable.

Vano je naglasiti da se termin pristup usmeren na osobu, pored psihologije individualnih razlika, koristi i u drugim psiholokim disciplinama npr. u zdravstvenoj psihologiji (Singer, Ryff, Carr, & Magee, 1998), izuavanju linih narativa (Lazarus, 2006), i psihoterapiji (Prouty, 1994; Rogers, 1959 prema Barenbaum & Winter, 2008). Meutim, u ovim oblastima, termin ima drugaija znaenja, koja uglavnom podrazumevaju kvalitativni pristup. U slinom znaenju, pristup usmeren na osobu javlja se i u teoriji Henrija Marija, gde oznaava temeljnu procenu linosti od strane vie procenjivaa, uz korienje razliitih metoda procene (Murray, 1938, prema Barenbaum & Winter, 2008). U ovom tekstu, termin pristup usmeren na osobu odnosie se na empirijske studije u kojima se za identifikaciju grupa subjekata primenjuju kvantitativni metodi. Re je o brojnim postupcima klaster analize (Kaufman & Roosseeuw, 2005), Q faktorskoj analizi (Bailey, 1994), analizi latentnih klasa

12

(Klimstra, Halle, Raaijmakers, Branje, & Meeus, 2010), kao i specifinim metodima za utvrivanje kategorijalnosti (Cattell, Coulter, & Tsujioka, 1966; De Boeck, Wilson, & Acton, 2005). Taksometrijski postupci (Ruscio et al., 2006; Schmidt et al., 2004; Waller & Meehl, 1998), s obzirom na specifine pretpostavke i metodologiju, ine posebnu klasu. Budui da je re o vrlo irokom spektru postupaka, nisu retke terminoloke zabune. Termin taksonomska analiza esto se koristi kao sinonim za klaster analizu i numerike taksonomske postupke

(Sneath & Sokal, 1973), dok Katel i saradnici koriste termin taksonometrija kako bi oznaili i klasterske i neke specifine taksonomske postupke (Cattell et al., 1966), a Mil i njegovi sledbenici koriste termin taksometrija sa sasvim specifinim znaenjem (Meehl, 1992; Ruscio et al., 2006; Waller & Meehl, 1998).

1.1.3. Dimenzionalni i tipoloki pristup suprotstavljene ili komplementarne paradigme?

Poetak duge i kontroverzne istorije tipolokih studija u psihologiji linosti (Funder, 2008, str. 576) vezan je za evropske, pre svega nemake autore (Sato et al., 2010). Dobar primer za to su psiholoki tipovi u Jungovoj teoriji (Jung, 1976), Pavlovljeva tipologija nervnog sistema (Pavlov, 1951-1952, prema Strelau, 1997) i Kremerovi somatotipovi (Sato et al., 2010). Iako se ne moe jasno odrediti trenutak ili period u kojem je dimenzionalna paradigma preuzela primat, ini se da su ekspanzija kvantitativnih metoda u psihologiji linosti (Miller, 1991), i psihometrijska revolucija dvadesetih i tridesetih godina prolog veka, potisnule tipoloku paradigmu u drugi plan.

Najeminentniji autori unutar dimenzionalne paradigme imali su razliite stavove o tipolokom pristupu.Katel je bio tolerantan prema tipolokoj paradigmi, piui da opisivanje pomou crta i opisivanje pomou tipova (...) nisu suprotstavljeni sistemi (Katel, 1978, str. 92) i ukljuujui poglavlja o taksonomskim analizama u svoje metodoloke zbornike (Cattell, et al., 1966). Ajzenk se, meutim, otvoreno protivio taksonomijama u psihologiji linosti i klinikoj psihologiji (Eysenck & Eysenck, 1976; Eysenck, 1961). Imajui u vidu uticajnost ovog autora (Rushton, 2001), verovatno je da je upravo takav stav doprineo da se najvei broj istraivaa u psihologiji individualnih razlika okrene dimenzionalnom pristupu.

U skladu sa svojim doktrinarnim dimenzionalistikim uverenjima, Ajzenk je pedesetih godina doao na ideju o konceptualizaciji dimenzije linosti koja bi predstavljala kontinuum izmeu normalnosti i psihopatologije (Eysenck & Eysenck, 1976; Eysenck, 1951, 1953,

13

1994). Ovu dimenziju, nazvanu Psihoticizam, Ajzenk je zvanino ukljuio u operacionalizacije svog modela linosti sedamdesetih godina (Eysenck & Eysenck, 1976). Brojni autori su kritikovali ovakvu konceptualizaciju psihoticizma (Davis, 1974; Bishop, 1977, Block, 1977a,b prema Ortet, Ibanez, Moro, Silva, & Boyle, 1999; van Kampen, 1993, prema Eysenck, 1995; Heath & Martin, 1990). Uprkos argumentima iznetim u prilog egzistencije psihoticizma (Gattaz, 1981, Gattaz i sar., 1985, Slade, 1976, Bosch, 1984, Iacono & Lyken, 1979, prema Eysenck, 1994; Heston, 1966, Kety i sar., 1968, Mednick i sar., 1974, Odegard, 1963 prema Heath & Martin, 1990), preovladalo je stanovite da empirijski nalazi ne idu u prilog Ajzenkovoj konceptualizaciji dimenzije normalnost patologija (Helmes, 1989 prema Kline, 1993).

Upravo problem psihoticizma ukazuje na vanost dileme dimenzionalno naspram kategorijalnog kako u psihologiji linosti, tako i u klinikoj psihologiji. Dok je u psihologiji linosti ovo pitanje pre svega od akademskog znaaja, u klinikoj psihologiji i psihopatologiji ono ima znaajne praktine implikacije. Klasini, odnosno striktno kategorijalni pristup dijagnostici, pokazao se nefleksibilnim, naroito kada je re o poremeajima linosti (Clark, 1999; Loranger, 1999; Magnavita, 2004). S druge strane, dimenzionalni pristup nije potpuno prilagoen medicinskom modelu (McCrae, Terraciano, Costa, & Ozer, 2006). Suprotnosti izmeu klasinog, kategorijalnog, i dimenzionalnog modela mentalnih poremeaja (Clark, 1999; Loranger, 1999) mogu se razreiti uvoenjem tzv. prototipske kategorizacije (Magnavita, 2004). Ovaj pristup predstavlja sintezu dimenzionalnog i kategorijalnog, i omoguava da se zakljuak o pripadnosti entiteta dijagnostikoj kategoriji donese na osnovu kontinuiranih kriterijuma. Pri tome, granice kategorije posmatraju se fleksibilnije nego u klasinom kategorijalnom pristupu (Magnavita, 2004).

Slina promena shvatanja pojma tipa dogodila se i u psihologiji individualnih razlika. Istraivanja koja su sprovoena u tom periodu pokazala su da je kohabitacija dve paradigme u psihologiji linosti mogua i opravdana (Asendorpf et al., 2001; Caspi & Silva, 1995). Termini tip i tipologija u psihologiji individualnih razlika nisu uvek korieni iskljuivo za oznaavanje kategorija ispitanika. Naizgled paradoksalno, termin tipologija je neretko bio korien za oznaavanje sistema osobina (Miller, 1991), a zastupnici dimenzionalnog pristupa, naroito u okviru psiholeksike paradigme, otvoreno govore o klasifikacijama i taksonomijama osobina (John & Srivastava, 1999; Matthews et al., 2003). Posebno je zanimljivo da je Hans Ajzenk, inae nepomirljivi protivnik tipolokog pristupa, u ranim fazama razvoja svog modela linosti koristio termintip u znaenju dimenzija

14

najvieg reda (Eysenck, 1951). Zapravo, i dimenzionalni i kategorijalni pristup zasnivaju se na istoj logikoj operaciji klasifikaciji (Smederevac, Mitrovi i olovi, 2005), ali su objekti klasifikacije razliiti: u dimenzionalnom pristupu klasifikuju se atributi, a u tipolokom entiteti. Metodoloki postupci koji se koriste za ekstrakciju latentnih dimenzija, odnosno kategorija, takoe se delimino preklapaju. Faktorska analiza je kljuni postupak za ekstrakciju latentnih dimenzija, ali se jedan od njenih modaliteta, inverzna ili Q faktorska analiza (Bailey, 1994), primenjuje i za identifikovanje kategorija. Upravo ovakve slinosti ukazuju da su, uprkos nastojanjima da se dimenzionalna i tipoloka paradigma jasno razgranie, ipak u pitanju komplementarni, a ne suprotstavljeni pristupi opisu (ili eksplanaciji) linosti. ak se i u okviru taksometrijskog pristupa, koji u najveoj meri zagovara ideju o distinktivnosti kategorijalnih i dimenzionalnih varijabli, dozvoljava mogunost dimenzionalnog variranja unutar latentnih kategorija (Ruscio et al., 2006; Waller & Meehl, 1998).

1.1.4. Modeli tipova linosti: tradicionalna i aktuelna shvatanja

Problem epistemolokog doprinosa tipologija linosti psihologiji individualnih razlika usko je povezan sa drugim, istovremeno metodolokim i konceptualnim, pitanjem: postoji li jedinstveni, univerzalni model tipa linosti, ili postoji vie vrsta tipova? Iako tipologije linosti podrazumevaju kvalitativne razlike izmeu grupa ispitanika, postoje razliita stanovita u vezi sa poeljnim nivoomrazdvojenosti tih grupa. Tradicionalno stanovite sugerie da su tipovi linosti diskretne kategorije (Bryant, 2000; Meehl, 1999; Miller, 1991), pri emu se entiteti praktino bez ostatka mogu pripisati klasi, jer poseduju sve prototipske karakteristike (Asendorpf, 2001). Ovakvo stanovite zasniva se na tradicionalnim principima klasifikacije iscrpnosti, doslednosti i iskljuivosti (Koen i Nejgel, 2006). Dakle, prema tradicionalnom stanovitu,entitet moe u potpunosti pripadatisamojednom tipulinosti, i ne moe ispoljavati karakteristike drugog tipa.

U empirijskim uslovima, meutim, ovakva striktnost klasifikacije najverovatnije nije mogua. Neki autori sugeriu da je potpuna diskretnost mogua samo izmeu apstraktnih entiteta, kao to su skupovi u domenu klasine matematike (Treadwell, 1995). Problem diskretnih tipova je to, po svoj prilici, ne objanjavaju adekvatno intraindividualni varijabilitet (Asendorpf, 2001; Cattell et al., 1966), jer se mogu pojaviti entiteti koji su su u multivarijatnom prostoru pozicionirani izmeu distinktnih grupa, pa se njihova pripadnost

15

tipu ne moe jednoznano odrediti. Koncepcija tipovakoji su meusobno potpuno diskretni dovedena je u pitanje ve u nekim od ranih teorija linosti. Tako Jungova distinkcija izmeu introverata i ekstraverata ukljuuje i grupu ambivertnih, to je u suprotnosti sa koncepcijom o diskretnim tipovima (Jung, 1976).

Model koji Katel i saradnici nazivaju modelom polarnih, ili bimodalnih, tipova (Cattell et al., 1966) blizak je, ali ne identian, koncepciji o diskretnim tipovima. U ovom modelu, tipovi linosti su grupe koje zauzimaju ekstremnepozicijena normalno distribuiranoj varijabli. Iako je ovakav vid grupisanjamogu u empirijskim uslovima, model polarnih tipova ipak ima znaajna ogranienja. Autori naglaavaju da ovakav model klasifikacije moe biti adekvatan u sluaju osobina najvieg reda (Katel navodi primer Eksvije Invije) (Cattell et al., 1966), ali da ima ogranienu primenljivost u sluaju konstrukata na niim nivoima hijerarhije. Slian njemu je model modalnih tipova, koji predstavljaju dve ili vie jasno razdvojenih grupa, u prostoru jedne ili vie varijabli (Cattell et al., 1966). Iako je manje restriktivan od modela polarnih tipova, primena ovakvog modela tipa poveava rizik od pojave statistikog artefakta (Cattell et al., 1966). Naime, mogue je dadiskontinuitet distribucije postoji navarijabli koja predstavlja meru konstrukta, iako ga na indikatorskim varijablama nema (Cattell et al., 1966).

Trei model koji opisuju Katel i saradnici, modalni multidimenzionalni ili tip vrste (engl. species type), u najkraem se moe okarakterisati kao grupisanje ispitanika u multivarijatnom prostoru. Katel i saradnici favorizuju ovu soluciju kao najmanje arbitrarnu (Cattell et al., 1966). Zapravo, u pitanju su reenja koja se najpre mogu oekivati kao ishod primene postupaka klaster analize. Svojevrsnu ekstenziju Katelovog tipa vrstepredstavljaju modeli koje Asendorf i saradnici (Asendorpf et al., 2001) nazivaju rasplinutim i diskretno rasplinutim tipovima.Ovi modeli proistiu iz teorije rasplinutih (engl. fuzzy) skupova, i podrazumevaju da subjekti ne pripadaju bezuslovno samo jednoj kategoriji, ve da istovremeno mogu, u razliitoj meri, pripadati razliitim tipovima (Treadwell, 1995). Diskretno rasplinuti tipovi mogu se javiti u sluajevima kada su neke od ekstrahovanih klasa otro, a neke manje jasno razgraniene (Asendorpf et al., 2001). U prilog postojanju diskretno rasplinutih tipova idu nalazi Asendorfa i van Akena (Asendorpf & van Aken, 1999); u longitudinalnoj razvojnoj studiji, ovi autori konstatuju da se moe uoiti da se hipokontrolisani i hiperkontrolisani tip razdvajaju tek u predelu niskih skorova na dimenziji rezilijentnosti. Ovi autori konstatuju da je na neki nain, rezilijentnost moderatorska

16

varijabla za diskretnost hiperkontrolisanosti hipokontrolisanosti (Asendorpf & van Aken, 1999, str. 831).

1.1.5. Ontoloki status tipova linosti

Iako empirijski argumenti u prilog postojanju tipova linosti mogu biti uverljivi, moe se postaviti pitanje da li su tipovi linosti stvarni entiteti, ili predstavljaju samo pogodne hipotetike konstrukte. Pitanje se moe formulisati i na drugaiji nain - da li tipove linosti treba posmatrati kao endofenotipove (De Boeck et al., 2005), odnosno deskriptivne konstrukte, ili kao konstrukte sa jasnom eksplanatornom osnovom. Stav evropskih autora (Asendorpf et al., 2001) o ovom pitanju je relativno jasan - tipovi su deskriptivne kategorije, budui da su modeli linosti u ijem su prostoru tipovi ekstrahovani deskriptivni, odnosno usmereni iskljuivo na fenotipski aspekt osobina linosti.

Da bi se tipovi linosti mogli okarakterisati kao prirodne, odnosno stvarne, kategorije, oni se moraju formirati na osnovu nekog realnog kriterijuma (Rosch, 1973, prema Nathan & Langenbucher, 2003). Meutim, nije sasvim jasno ta prirodni kriterijum znai u kontekstu psihologije linosti. Ukoliko se pod prirodnim kriterijumom podrazumeva fizioloka osnova, moglo bi se zakljuiti da se jedino tipovi temperamenta mogu smatrati robusnim empirijskim entitetima.Meutim, taksometrijski orijentisani autori sugeriu da je mogua i stvarna kategorijalnost koja nema bioloku osnovu (Meehl, 1992), i da takve kategorizacije mogu biti valjane i empirijski opravdane (Ruscio et al., 2006). S druge strane, isti autori upozoravaju da stvarne razlike koje se mogu identifikovati u latentnom prostoru ne moraju biti primetne na manifestnom nivou (Meehl, 1992; Ruscio et al., 2006). Metodi klaster analize, kojima se najee ekstrahuju tipovi u psihologiji linosti, ne podrazumevaju esencijalnost, odnosno realnu zasnovanost osobina linosti, pa samim tim ni tipova (Ereshefsky, 2001). Po svoj prilici, da bi se doneo konani sud o realnoj egzistenciji tipa linosti, potrebna je kako konstruktna, tako i eksterna validacija tipova.

Dakle, verovatno pravo pitanje nije ontoloko da li su tipovi linosti stvarni ve metodoloko da li su tipovilinosti formirani na arbitraran nain. Pri tome, pod arbitrarnou se najee podrazumeva formiranje kategorija na osnovu proizvoljno odreenog kriterijuma (Cattell et al., 1966). Nije, meutim, sasvim jasno ta proizvoljnost

17

znai u ovom kontekstu.S jedne strane, ona moe da podrazumeva potpuno subjektivni kriterijum za razvrstavanje u grupe, to se u istraivakoj praksi izuzetno retko sree. S druge strane, arbitrarnost moe da podrazumeva i racionalni pristup formiranju tipova linosti, odnosno konceptualizaciju tipova na osnovu nekog teorijskog kriterijuma, bez odgovarajue empirijske validacije. Racionalne tipologije najee se formiraju na osnovuneempirijski odreene take razdvajanja klasa na nekoj kontinuiranoj varijabli ili skupu varijabli. U psihologiji linosti, trenutno je aktuelno nekoliko racionalno formiranih tipologija linosti, poput Kloninderove tipologije poremeaja linosti (Cloninger, Svrakic, Bayon, & Przybeck, 1999), Gofove tipologije (Gough, 2000), ili Kostinih i Mekrejevih stilova linosti(Costa & McCrae, 1998 prema Wiggins, 2003). Ilustrativan primer za arbitrarnu tipologiju je tipologija Margarete Folrat i Svena Torgersena (Vollrath & Thorgersen, 2000). Na osnovu medijana skorova na dimenzijama petofaktorskog modela linosti, odnosno skalama upitnika NEO FFI, autori su formirali osam tipova, ije su relacije sa dimenzijama prevladavanja ispitivali. Ovako formirana tipologija ubrzo je doivela otre kritike (Pittenger, 2004), pre svega zato to je empirijski pokazano da dihotomizacija skala dovodi do gubitka informacija (Pittenger, 2004).

Meutim, metodoloke kritike su upuivane i empirijski formiranim tipologijama. Jedna od najozbiljnijih kritika upuenih tipolokim studijama u poslednjoj deceniji je kritika Koste, Mekreja i saradnika (Costa et al., 2002). Ovi autori demonstriraju da je u tipolokim studijama rizik od statistikog artefakta relativno veliki. Iako autori ovu tvrdnju potkrepljuju uverljivim empirijskim nalazima, izostaje poreenje mogunosti dobijanja statistikih artefakata u tipolokim i dimenzionalnim studijama. Ukoliko se uzme u obzir da postoje brojni inioci koji mogu uticati na ekstrakciju artefakata u dimenzionalnim procedurama, npr. u faktorskoj analizi (Lee & Ashton, 2007), kritika Koste i saradnika moe se uvaiti samo uz izvesnu rezervu.

Naposletku, jedan od bitnih argumenata protivnika tipolokog pristupa jeste problematina eksterna validnost tipova drugim reima, smatra se da su dimenzije linosti znatno boljiprediktori spoljanjih kriterijuma. Ovaj argument je teko opovrgnuti. Naime, dosadanje studije su pokazale da su tipovi linosti povezani sa nizom spoljanjih kriterijuma (Herzberg & Hoyer, 2009; Costa et al., 2002; Asendorpf et al., 2001; Roth & von Collani, 2007), ali da su loiji prediktori od dimenzija (Asendorpf et al., 2003; Costa et al., 2002). Dodue, neki rezultati su ukazivali na bolju prediktivnu mo tipova, ali je takvih nalaza bilo relativno malo (Roth & von Collani, 2007). Generalno je prihvaen stav da su dimenzije bolji

18

prediktori spoljanjih kriterijuma, ali da su tipovi pogodniji u deskriptivne svrhe (Costa et al., 2002; Asendorpf, 2003). Takoe, treba napomenuti da dosadanje studije u kojima je poreena prediktivna mo dimenzija i tipova daju prednost dimenzijama, budui da su modeli predikcije uglavnom linearni (Asendorpf, 2003).

19

1.2. Tipovi linosti u razvojnom kontekstu: struktura, stabilnost i kontinuitet

Tipoloki pristup, odnosno pristup orijentisan na osobu, bio je posebno zanimljiv razvojnim psiholozima, iji je cilj bio praenje razvoja linosti kao celine, odnosno sistema osobina (Westen, Gabbard, & Ortigo, 2008; van Lieshout, 2000). Poev od devedesetih godina prolog veka, sproveden je niz razvojnih studija koje su se bavile kontinuitetom i stabilnou tipova linosti (Asendorpf & van Aken, 1999; Caspi et al., 2003; Caspi & Silva, 1995; Denissen, Asendorpf, & van Aken, 2008; Hart et al., 1997; van Leeuwen et al., 2004). Pojam kontinuitet odnosi se na promene konfiguracije, odnosno karakteristika tipova, dok stabilnost oznaava promenu pripadnosti tipu, odnosno prelazak subjekta iz jedne u drugu kategoriju. Ove odlike tipova su meusobno nezavisne, to podrazumeva da pojedinac moe konstantno pripadati tipu ije se karakteristike menjaju usled razvojnih promena (Asendorpf & van Aken, 1999; McCall, 1986).

Za tipoloku paradigmu u psihologiji linosti posebno su znaajne dve linije ovih istraivanja. Prva je zapoela longitudinalnim studijama, koje su sproveli Din i Dek Blok (Block, 2000; Block & Block, 1980). Praktino sve tipoloke studije koje su sprovedene u Evropi od devedesetih godina do danas, pod snanim su uticajem koncepcije Blokovih (Asendorpf et al., 2001). Druga grupa istraivanja je manje koherentna, ali podjednako vana, budui da vie panje posveuje problemima temperamenta, odnosno psihobiolokih osnova linosti. Deo istraivanja koja pripadaju drugoj struji proizilazi iz biotipoloke temperamentalne razvojne koncepcije Deroma Kagana i saradnika (Kagan, 2005; Kagan, 1998).

1.2.1. Tri velika tipa linosti: konceptualizacija i validacija

1.2.1.1. Ego rezilijentnost i ego kontrola konceptualizacija i veza sa aktuelnim modelima linosti

Serija longitudinalnih studija, koje su Din i Dek Blok sproveli u Kaliforniji od kraja ezdesetih do poetka osemdesetih godina, imala je za cilj da identifikuje stabilne tipove linosti u detinjstvu, adolescenciji i ranom odraslom dobu (Block & Block, 1980). Tipologija Blokovih zasniva se na dve osobine linosti, nazvane ego rezilijentnost i ego kontrola. Ovi

20

konstrukti su produkt racionalnog pristupa - izvedeni su iz psihodinamskih teorija linosti. Ego rezilijentnost se u naelu odnosi na prilagodljivost sredini, sa posebnim naglaskom na adekvatno reagovanje u stresnim situacijama, dok ego kontrola predstavlja optu sposobnost kontrole impulsa (Asendorpf & van Aken, 1999; Block & Block, 1980). Visoki skorovi na dimenziji ego kontrole ukazuju na suzdranost, sposobnost za odlaganje trenutnog zadovoljstva, sklonost ka planiranju i preferiranje strukturisanih situacija (Block & Block, 1980). Visoki skorovi na dimenziji ego rezilijentnosti ukazuju na prilagodljivost, sposobnost reavanja problema i otpornost na stres (Block & Block, 1980). S obzirom na uticajnost koncepcije Blokovih, vano je razmotriti vezu izmeu dimenzija ego rezilijentnosti i ego kontrole s jedne strane, i dimenzija nekih aktuelnih modela linosti s druge. Naime, u vie tipolokih studija u kojima su kao referentni okvir korieni petofaktorski, ali i drugi modeli, rezultati su interpretirani u skladu sa koncepcijom Blokovih.

Oliver Don i saradnici (John, Naumann, & Soto, 2008) smatraju da je, u sistemu Velikih pet dimenzija linosti, pozitivan pol ego rezilijentnosti blizak pozitivnim polovima Neuroticizma i Otvorenosti. U istom sistemu osobina, pozitivan pol ego kontrole nalazi se izmeu pozitivnih polova Prijatnosti i Savesnosti, dok je negativan pol ego kontrole blizak pozitivnom polu Ekstraverzije.

Ego kontrola je, prema navodima Blokovih (Block & Block, 1980) bliska, ali ne identina, konstruktima poput ekstraverzije introverzije, eksternalizacije internalizacije, acting-out-a, psihopatije, promiljenosti impulsivnosti, odlaganja zadovoljenja, motorne inhibicije, nivoa aktiviteta, i dr. (Block & Block, 1980, str. 44). U savremenim leksikim modelima linosti, kontrola ponaanja najee se pripisuje domenu Savesnosti (Mlai & Ostendorf, 2005; Smederevac, Mitrovi, & olovi, 2007; Roberts, Bogg, Walton, Chernyshenko, & Stark, 2004). Analize sprovedene u zajednikom prostoru deskriptora linosti iz AB5C sistema ukazale su da u prostoru Savesnosti postoji osam robusnih dimenzija nieg reda, od kojih je jedna imenovana kao kontrola impulsa,i zasiuje markere poput paljiv, oprezan, sistematian, savestan na pozitivnom polu, i neoprezan, impulsivan, ishitren i sl. na negativnom polu (Roberts et al., 2004). Pri tome, ova dimenzija bila je u visokoj pozitivnoj korelaciji (r = 0,66) sa konstruktom Savesnost ekstrahovanim u prostoru Goldbergove skale (Roberts et al., 2004). Leksike studije u srpskom i hrvatskom jeziku takoe su pokazale da se markeri kontrole impulsa svrstavaju u domen Savesnosti (Mlai & Ostendorf, 2005; Smederevac, Mitrovi, & olovi, 2010; Smederevac i sar., 2007).

21

U kontekstu koncepcije Blokovih, posebno su zanimljivi nalazi studija koje su se bavile hijerarhijskom strukturom prostora leksikog modela Velikih pet. Naime, autori koji smatraju da velikih pet dimenzija nisu hijerarhijski najvii konstrukti u prostoru linosti, zastupaju stanovite o postojanju dva superfaktora, imenovana kao kontrola ponaanja (engl. behavioural control) i mentalno zdravlje (engl. mental health) (Becker, 1999). Dimenzija Kontrola ponaanja, u Bekerovoj studiji, obuhvata Savesnost na pozitivnom polu, a Ekstraverziju i Otvorenost na negativnom. Dimenzija mentalno zdravlje pozitivno zasiuje Ekstraverziju i, u manjoj meri, Savesnost, dok Neuroticizam ima negativno zasienje (Becker, 1999). Primetno je da sadraj ovih dimenzija u velikoj meri nalikuje ego kontroli i ego rezilijentnosti, i u saglasnosti je sa nalazima Zakermana (Zuckerman, 2005) i sistematizacijom osobina Dona i saradnika (John et al., 2008).

U psihobiolokim modelima linosti, situacija je neto sloenija. Naime, problem impulsivnosti (koja se moe smatrati negativnim polom kontrole) jo uvek je aktuelan u okviru psihobioloke paradigme. Taj problem e ovde biti razmatran u kontekstu modela tri velike dimenzije temperamenta (Clark & Watson, 2008), s kojim korespondira veina savremenih psihobiolokih modela. Ovaj metamodel obuhvata tri osobine najvieg stratuma Neuroticizam / Negativnu emocionalnost, Ekstraverziju / Pozitivnu emocionalnost i Dezinhibiciju spram suzdravanja (Clark & Watson, 2008). Klarkova i Votson eksplicitno navode da se Blokova dimenzija ego kontrole prepokriva sa Ekstraverzijom i Dezinhibicijom spram suzdravanja (Clark & Watson, 2008), to je u skladu sa Donovom procenom pozicije ovih dimenzija u sistemu Velikih pet (John et al., 2008). Ovakav status ego kontrole u skladu je i sa Ajzenkovom koncepcijom o dve forme impulsivnosti, od kojih je jedna (imenovana kao smelost) bliska Ekstraverziji, dok je druga (impulsivnost u uem smislu) blia Psihoticizmu (Eysenck & Eysenck, 1978 prema Rodrig, Lorenzo-Seva, & Andrs - Pueyo, 2002). Takoe, jedna Zakermanova studija (Zuckerman, 2005) pokazala je da je ego kontrola dominantno povezana sa Impulsivnim traenjem senzacija iz Alternativnog petofaktorskog modela linosti, ali i sa Ekstraverzijom, Psihoticizmom i Savesnou (Zuckerman, 2005).

Impulsivnost je, takoe, jedna od bazinih dimenzija u obe verzije Grejovog modela linosti originalnoj i revidiranoj (Corr, Pickering, & Gray, 1995). Impulsivnost je determinisana sistemom bihejvioralne aktivacije (BAS), koji je odgovoran za reakcije na signale nagrade (Corr, 2008). Dakle, strukturalno, kontrola ponaanja ponajpre pripada domenu Impulsivnosti, odnosno BAS-a. Treba, meutim, napomenuti da se, u okviru teorije osetljivosti na potkrepljenje, sve vie panje posveuje proceduralnom aspektu kontrole,

22

odnosno svesnim i nesvesnim procesima koji determiniu kontrolu ponaanja (Corr, 2010; Corr, 2008).

Kao srodne konstrukte ego rezilijentnosti, Blokovi navode inteligenciju, ego snagu, kompetenciju, prevladavanje, i sl. (Block & Block, 1980, str. 49). Prilagodljivost na stresne situacije, koja u sistemu Blokovih takoe pripada ego rezilijentnosti, u veini savremenih modela linosti pripisuje se domenu negativne emocionalnosti ili neuroticizma (Clark & Watson, 2008). Zakerman (Zuckerman, 2005) sugerie da se konstrukt ego rezilijentnosti moe okarakterisati kao stabilna ekstraverzija, s obzirom da skorovi na ovoj dimenziji pozitivno koreliraju sa Ekstraverzijom, ali i sa Prijatnou i Otvorenou, a negativno sa Neuroticizmom (Zuckerman, 2005). Dakle, imajui u vidu Zakermanove nalaze, i sugestije Dona i saradnika (John et al., 2008), provizorno se moe rei da je pozitivni pol ego rezilijentnosti pozicioniran izmeu negativnog pola Neuroticizma i pozitivnog pola Ekstraverzije.

Blokovi (Block & Block, 1980) su isprva smatrali da je odnos ego rezilijentnosti i ego kontrole ortogonalan. Meutim, nalazi kasnijih istraivanja pokazali su da je odnos, po svoj prilici, kurvilinearan (Asendorpf & van Aken, 1999; Avdeyeva & Church, 2005; Gramzow, et al., 2004), pri emu visoki skorovi na dimenziji ego rezilijentnosti korespondiraju sa prosenim skorovima na dimenziji ego kontrole, dok visoki i niski skorovi na ego kontroli korespondiraju sa niskom ego rezilijentnou.

Tipove linosti Blokovi su isprva posmatrali kao kvadrante u koordinatnom sistemu koji definiu ego rezilijentnost i ego kontrola (Block & Block, 1980). U skladu s tim, oni su govorili o etiri potencijalna tipa linosti, koji se formiraju na osnovu kombinacije skorova na dve bazine dimenzije. Tipovi su provizorno imenovani kao rezilijentni hiperkontrolisani, rezilijentni hipokontrolisani, nerezilijentni hiperkontrolisani i nerezilijentni hipokontrolisani (Block & Block, 1980, str. 88). Rezultati studija koje su usledile nisu ili u prilog tezi o etiri tipa linosti (favorizovano je reenje sa tri klastera), ali se pokazalo da dimenzije ego rezilijentnosti i ego kontrole mogu biti osnov za grupisanje ispitanika (Asendorpf & van Aken, 1999; Robins et al., 1996).

23

1.2.1.2. Razvojne studije: broj, sadraj i kriterijska valjanost klastera

Rezultati tri razvojne studije sprovedene u Evropi i SAD, objavljeni izmeu 1996. i 1999., govore u prilog koncepcije Blokovih. Tri prototipa koje su identifikovali u svom istraivanju, Robins i saradnici interpretirali su u skladu sa teorijom ego-kontrole i ego-rezilijentnosti (Robins et al., 1996; Asendorpf & van Aken, 1999; Block & Block, 1980). Tipovi su nazvani rezilijentni (engl. resilient), hiperkontrolisani (engl. overcontrolled) i hipokontrolisani tip (engl. undercontrolled) (Robins et al., 1996). Nalazi su sugerisali da se profili tri prototipa na dimenzijama modela Velikih pet jasno razlikuju. Pripadnici rezilijentnog tipa postizali su niske skorove na Neuroticizmu, a visoke skorove na svim ostalim dimenzijama. Pripadnici klastera hiperkontrolisanih postizali su niske skorove na Ekstraverziji, visoke na Prijatnosti i Neuroticizmu, a umereno visoke na Savesnosti i Otvorenosti. Ispitanici koji su svrstani u klaster hipokontrolisanih postizali su relativno visoke skorove na Ekstraverziji, umereno visoke na Neuroticizmu i Otvorenosti, a niske na Prijatnosti i Savesnosti. Broj i karakteristike tipova izolovanih u istraivanjima sprovedenim na Islandu (Hart et al., 1997) i u Nemakoj (Asendorpf & van Aken, 1999) podudaraju se se nalazima Robinsove studije. Nalazi Harta i Asendorfa i Van Akena posebno su znaajni s obzirom da je Robinsovo istraivanje sprovedeno na uzorku mukih adolescenata, dok su studije Harta i saradnika, i Asendorfa i Van Akena, sprovedene na uzorcima heterogenim po polu (Hart et al., 1997; Asendorpf & van Aken, 1999). Podacima o kros-kulturalnoj stabilnosti tri tipa idu u prilog nalazi o njihovoj robusnosti u razliitim etnikim grupama u amerikoj kulturi (Robins et al., 1996), i u razliitim socijalnim stratumima na Islandu (Hart et al., 1997).

Egzistencija tri velika tipa potvrena je i u kasnijim studijama, pri emu je njihova struktura bila praktino ista (Klimstra et al., 2010; Akse, Hale, Engels, Raaijmakers, & Meeus, 2004; Dubas, Gerris, Jannsens, & Vermulst, 2002) ili neznatno razliita (Weir-Chang & Gjerde, 2002) od one koju su opisivali Robins, Hart, Asendorf i Van Aken. olte i saradnici (Scholte, van Lieshout, de Wit, & van Aken, 2005) su pokuali da ekstrahuju podtipove tri velika tipa. Podtipovi rezilijentnih nazvani su drueljubivim rezilijentnima (engl. communal resilients) i proaktivnim rezilijentima (engl. agentic resilients), pri emu su oba podtipa postizala natprosene skorove na svim dimenzijama Velikih pet, izuzev na Emocionalnoj stabilnosti, gde su bili u rangu proseka. Podtipovi hiperkontrolisanih nazvani su vulnerabilnim hiperkontrolisanima (engl. vulnerable over-controllers) i uspenim hiperkontrolisanima

24

(engl. achieving over-controllers). Grupa uspenih hiperkontrolisanih ispitanika postizala je vie skorove na Savesnosti i kolskom postignuu. Obe grupe imale su niske skorove na svim dimenzijama Velikih pet, izuzev na Savesnosti, gde su uspeni hiperkontrolisani imali natprosean skor. Podtipovi hipokontrolisanih nazvani su impulsivnim hipokontrolisanima (engl. impulsive undercontrollers) i buntovnim hiperkontrolisanima (engl. oppositional undercontrollers). Obe grupe hipokontrolisanih ispitanika postizale su vie skorove na Ekstraverziji i Emocionalnoj stabilnosti, a nie na Prijatnosti i Savesnosti. Impulsivni hipokontrolisani postizali su vie skorove na Ekstraverziji i Prijatnosti, a nie na Savesnosti, Emocionalnoj stabilnosti i Otvorenosti.

Jedna od studija u okviru istraivanja Robinsa i saradnika (Robins et al., 1996) pokazala je da se pripadnici tri velika tipa linosti znaajno razlikuju i u pogledu kognitivnih sposobnosti. Hipokontrolisani su postizali znaajno nie skorove od ostalih grupa, dok se skorovi rezilijentnih i hiperkontrolisanih nisu znaajno razlikovali. Rezultati su ukazali i na razlike u kolskom uspehu, pri emu je poredak grupa bio isti kao kod kognitivnih sposobnosti. Ovakve nalaze potvrdile su i kasnije studije Harta i saradnika (Hart et al., 2005, Hart et al., 1997) i Asendorfa i van Akena (Asendorpf & van Aken, 1999). Takoe, Robins i saradnici (Robins et al., 1996) zabeleili su da su hipokontrolisani znaajno ee od preostalih grupa bili skloni delinkventnim ponaanjima, dok Hart i saradnici (Hart et al., 1997) konstatuju da su hipokontrolisani skloniji agresivnom ponaanju u adolescenciji (Hart et al., 1997). Rezultati su pokazali da pripadnici rezilijentnog tipa imaju bolji kolski uspeh i manje problema sa koncentracijom u adolescenciji, da lake razvijaju prijateljstva, i da tee internom lokusu kontrole. Deca koja su pripadala hiperkontrolisanom tipu bila su sklonija socijalnom povlaenju i imala su nii nivo samopouzdanja tokom adolescencije. Asendorf i van Aken zabeleili su da su pripadnici hipokontrolisanog tipa u susretu sa nepoznatim osobama manje inhibirani od rezilijentnih (dodue, u kontrolisanim, laboratorijskim uslovima) (Asendorpf & van Aken, 1999). Nalazi Van Lejvenove i saradnika (van Leeuwen et al., 2004) potvruju nalaze Robinsa i saradnika (Robins et al., 1996) da je pripadnost tipovima znaajno povezana sa problematinim ponaanjem. Hiperkontrolisani ispitanici su pokazivali najviu tendenciju ka razvoju internalizujuih poremeaja, dok je ova tendencija u najmanjoj meri bila izraena kod rezilijentnih. Na skali eksternalizujuih poremeaja, hipokontrolisani su postizali najvie skorove. U domenu procene od strane roditelja, pokazalo se da hiperkontrolisani postiu najvie skorove na Neuroticizmu, a rezilijentni najnie. Hipokontrolisani su postizali najnie skorove na Savesnosti, a hiperkontrolisani najvie.

25

Rezilijentni ispitanici su uglavnom postizali najvie skorove na socijalno poeljno konotiranim dimenzijama linosti.

Iako je studija van Lejvenove zapravo pokazala da su dimenzije linosti znatno bolji prediktori problematinog ponaanja adolescenata nego tipovi, neki od njenih nalaza, kao i metodoloki problemi na koje je ukazala, od velikog su znaaja za tipoloku paradigmu. Naime, studija Van Lejvenove (van Leeuwen et al., 2004) je ukazala na problem metoda procene linosti u tipolokim studijama, kojim e se na uzorku odraslih baviti Ramtetova i saradnici (Rammstedt et al., 2004). Iako su i u istraivanju Van Lejvenove identifikovana tri velika tipa linosti, oni su se pojavili samo u prostoru samoprocene. Hiperkontrolisani tip nije ekstrahovan u domenu procene od strane roditelja. Razlike izmeu rezultata dobijenih samoprocenom i procenom od strane drugih pojavile su se i pri proceni eksterne valjanosti tipova, odnosno pri proceni njihove povezanosti sa eksternalizujuim i internalizujuim problematinim ponaanjem (van Leeuwen et al., 2004). Zanimljivo je da je u ovoj studiji rezilijentni tip, za razliku od prethodnih istraivanja, bio najmanje brojan.

1.2.2. Alternativna reenja: tipoloke koncepcije u prostoru dimenzija temperamenta

Rezultati Van Lejvenove i saradnika sugeriu da, iako su argumenti u prilog solucije sa tri velika tipa brojni, ne treba zanemariti istraivanja iji nalazi favorizuju drugaija reenja. Vano je napomenuti da su solucije koje se razlikuju od blokovske koncepcije ekstrahovane mahom u prostoru dimenzija temperamenta, i to uglavnom na ispitanicima veoma ranog uzrasta. Rezultati longitudinalne studije sprovedene na Novom Zelandu (Caspi & Silva, 1995) ukazivali su na pet klastera, zasnovanih na proceni od strane roditelja na uzrastu od 3 godine. Klasteri su imenovani kao hipokontrolisani (engl. undercontrolled), inhibirani (engl. inhibited), samopouzdani (engl. confident), rezervisani (engl. reserved)i dobro prilagoeni (engl. well-adjusted). Vano je, meutim, naglasiti da u jednom kasnije objavljenom tekstu Kaspi (Caspi, 1998) favorizuje troklasterski model, analogan Robinsovom. Taj konsenzus izmeu Asendorfa, Robinsa i Kaspija uticao je da se tri velika tipa u nekim tekstovima (Costa et al., 2002; Roth & von Collani, 2007) nazivaju ARC tipovima.

26

Meutim, poseban znaaj studijama Kaspija i Silve (Caspi et al., 2003; Caspi & Silva, 1995) daje nalaz o povezanosti izmeu stilova ponaanja na uzrastu od tri godine i skorova na osobinama linosti na uzrastu od 18 godina. Ovi rezultati su posebno znaajni s obzirom da je kao referentni okvir za procenu linosti mlaih odraslih ispitanika posluio Telegenov model, psihobioloka koncepcija koja nikad ranije nije bila predmet tipolokih studija. Rezultati sugeriu da se klasteri odraslih znaajno razlikuju na dimenzijama Negativna emocionalnost i Suzdravanje, ali ne i na dimenziji Pozitivna emocionalnost (Caspi & Silva, 1995). Hipokontrolisani ispitanici postizali su znaajno vie skorove od ostalih grupa na dimenziji Negativna emocionalnost. Na dimenziji Suzdravanje, pripadnici inhibiranog tipa postizali su vie skorove od svih ostalih grupa izuzev rezervisanih, od kojih se nisu statistiki znaajno razlikovali (Caspi & Silva, 1995). Takoe, hipokontrolisana grupa je na ovoj dimenziji postigla najnie skorove, ali se nisu statistiki znaajno razlikovali od samopouzdanih.

Razlike su registrovane i na uzrastu od 26 godina (Caspi et al., 2003), pri emu su razlike na dimenziji Pozitivna emocionalnost bile statistiki znaajne. Na toj dimenziji, pripadnici grupe inhibiranih postizali su najnie skorove - znaajno nie od pripadnika svih ostalih grupa, izuzev grupe rezervisanih. Grupa samopouzdanih postizala je najvie skorove, ime se znaajno razlikovala od rezervisanih i inhibiranih. Uz to, u grupi inhibiranih na uzrastu od 26 godina skor na negativnoj emocionalnosti je upadljivo vii nego na uzrastu od 18 godina.

Dakle, nalazi Kaspija i saradnika sugeriu da se u populaciji dvadesetestogodinjaka, odnosno mlaih odraslih ispitanika, moe govoriti o pet tipova linosti. Dobro prilagoeni ispitanici postiu niske skorove na dimenziji Negativna emocionalnost, i prosene skorove na dimenzijama Suzdravanje i Pozitivna emocionalnost. Samopouzdani postiu prosene skorove na Negativnoj emocionalnosti, niske na Suzdravanju i poviene na Pozitivnoj emocionalnosti. Hipokontrolisani postiu visoke skorove na Negativnoj emocionalnosti, i sniene na Suzdravanju i Pozitivnoj emocionalnosti. Rezervisani imaju blago snienje na Negativnoj emocionalnosti, neto izraenije na Pozitivnoj emocionalnosti, i umereno povienje na Suzdravanju. Inhibirani imaju izraena povienja na Suzdravanju i Negativnoj emocionalnosti, i izrazito snienje na Pozitivnoj emocionalnosti (Caspi et al., 2003).

Vanu liniju tipolokih studija temperamenta predstavljaju istraivanja Deroma Kagana i saradnika (Kagan, 2005; Kagan, 1998), koja su fokusirana na koncept inhibicije.

27

Kagan inhibiciju tretira kao kategorijalni konstrukt. U razvojnim studijama koje su otpoele 1957. godine (Kagan, 2005; Kagan, 1998), Kagan je identifikovao dva tipa temperamenta kod dece, koje je imenovao kao inhibirani i neinhibirani tip. Inhibirana i neinhibirana deca razlikuju se po intenzitetu straha koji ispoljavaju pri susretu sa nepoznatim objektom (Kagan, 1997), pri emu Kagan sugerie da se o pripadnosti inhibiranom tipu moe govoriti tek od druge godine ivota (Kagan, 1998). Kagan inhibiranu decu opisuje kao dosledno stidljivu i afektivno uzdranu (Kagan, 1989, str. 668; Hornbuckle, 2010), odnosno kao straljivu (Kagan, 1998, str. 36). Deca koja su na ranom uzrastu intenzivnije reagovala na spoljanje stimuluse, na kasnijim uzrastima pokazivala su optu tendenciju ka inhibiranom ponaanju (Kagan, 2005). Nasuprot njima, deca koja su na ranom uzrastu nisu pokazivala visoku reaktivnost, kasnije su ispoljavala neinhibirano ponaanje (Kagan, 2005). Razlike u reaktivnosti, odnosno motornoj aktivnosti i uznemirenosti, uoene na uzrastu od 4 meseca, odravale su se i na kasnijim uzrastima (Kagan, 2005; Fox, Henderson, Rubin, Calkins, & Schmidt, 2001). Empirijski nalazi su pokazali da je reaktivnost na stimuluse iz spoljanje sredine na ranom uzrastu povezana sa inhibicijom nakon druge godine ivota (Kagan, 1998) ali i da se nain ispoljavanja straha od nepoznatog menja sa razvojem kontrolnih instanci. Na kasnijim uzrastima, reaktivna deca su na nepoznate stimuluse uglavnom reagovala inhibicijom ponaanja (Kagan, 1997) i izbegavanjem novih situacija i drai (Schwartz, Wright, Shin, Kagan, & Rauch, 2003). U skladu s tim, neki nalazi su sugerisali da rana reaktivnost ima znaajne implikacije za socijalno ponaanje (Asendorpf, 1990), ali i za razvoj odreenih anksioznih poremeaja. Reaktivna deca su sklonija inhibiranom socijalnom ponaanju (Asendorpf, 1990; Kagan, 1989), pri emu su izloena i veem riziku da razviju socijalnu anksioznost, ali ne i fobine i panine poremeaje (Kagan, 2005).

Nalazi kasnijih validacionih studija (Stern, Arcus, Kagan, Rubin, & Snidman, 1995; Woodward, Lenzenweger, Kagan, Snidman, & Arcus, 2000), uglavnom su govorili u prilog egzistencije Kaganovih konstrukata, ali konaan odgovor na pitanje o kategorijalnosti inhibicije/reaktivnosti jo uvek nije mogue dati. Naime, izvorna Kaganova konceptualizacija inhibicije kao kategorijalnog konstrukta (Zentner & Bates, 2008; Kagan, 1998), vie puta je dovedena u pitanje. Iako neki nalazi podravaju originalnu kategorijalnu koncepciju (Woodward et al., 2000), ima rezultata koji sugeriu da se inhibirani i neinhibirani tip mogu tretirati kao ekstremi na jedinstvenoj dimenziji (Kagan, 1998; Asendorpf, 1990).

Rezultati studije sa ponovljenim merenjima koju su sproveli Aksan i saradnici (Aksan et al., 1999 na uzorku dece uzrasta 3,5 4,5 godine, ne idu sasvim u prilog Kaganovoj

28

koncepciji o dva tipa linosti, ali nisu saglasni ni sa nalazima Kaspija i saradnika (Caspi et al., 2003; Caspi & Silva, 1995). U studiji su primenjene skale procene temperamenta na ranom uzrastu, pri emu su majke bile procenjivai. Skalama su bili obuhvaeni indikatori tri velike dimenzije temperamenta pozitivnog afektiviteta, negativnog afektiviteta i bihejvioralne kontrole. Konfiguralnom frekvencijskom analizom (von Eye, 1990 prema Aksan et al., 1999), identifikovana su dva stabilna tipa, nazvana kontrolisani-neekspresivni tip i nekontrolisani-ekspresivni tip. Deca koja su pripadala nekontrolisanom tipu postizala su vie skorove na aktivitetu, reaktivnosti na iznenadnu dra, uznemirenosti usled ogranienja i uznemirenosti pri pojavi nove drai. Autori ukazuju da ovi tipovi nalikuju hiperkontrolisanom i hipokontrolisanom tipu iz studija Robinsa (Robins et al., 1996) i Harta (Hart et al., 1997), i naglaavaju razlike dva temperamentalna tipa u odnosu na dobro poznate Kaganove tipove. Kao bitna ogranienja svoje studije, autori navode izostanak mera agresivnosti, ponosa, stida, i sklonosti oseanju krivice. Takoe, autori ukazuju na potencijalne promene u konfiguraciji osobina linosti koje su mogui uzrok razlika izmeu tipova ekstrahovanih u njihovoj i referentnim studijama.

Kada je re o bihejvioralnoj inhibiciji, neophodno je pomenuti Grejov model linosti, u kojem je bihejvioralna inhibicija jedna od bazinih dimenzija (Corr, 2008; Corr, Pickering, & Gray, 1995). U obe verzije Grejovog modela, izvornoj i revidiranoj, sistem bihejvioralne inhibicije predstavlja neuroloki supstrat anksioznosti. Njegova konceptualizacija se, meutim, razlikuje u razliitim verzijama Grejove koncepcije. U izvornoj verziji, sistem bihejvioralne inhibicije (BIS) odgovoran je za reaktivnost na signale kazne preciznije, za reaktivnost na uslovne drai povezane sa kaznom, uroene signale straha, kao i na nove, nepoznate i izrazito snane stimuluse (Corr et al., 1995). U revidiranoj verziji, zadatak sistema bihejvioralne inhibicije je razreenje konflikta izmeu preostalih sistema, odnosno izmeu dve apetitivne, dve averzivne, ili apetitivne i averzivne drai (Corr, 2008). Dok je u izvornoj verziji Grejove teorije BIS obuhvatao i rudimentarne reakcije straha, u revidiranoj verziji on je povezan iskljuivo sa anksioznou, i predstavlja osetljivost za potencijalnu, a ne realnu opasnost (Corr, 2008). varc i saradnici saoptavaju da deca koja su na ranom uzrastu identifikovana kao inhibirana tee da, u kasnijim stadijumima razvoja, reaguju izbegavanjem novih i nepoznatih stimulusa (Schwartz et al., 2003), to se poklapa sa Grejovom konceptualizacijom ponaanja karakteristinog za hiperaktivan BIS sistem izbegavanjem potencijalno ugroavajuih drai i situacija (Corr, 2008). Konsenzus izmeu Kaganove i Grejove koncepcije ogleda se i u prognozi za razvoj odreenih psihikih

29

poremeaja: Kagan, naime, sugerie da su reaktivna (a samim tim i inhibirana) deca pod veim rizikom da razviju socijalnu anksioznost, ali ne i paniku ili fobije (Kagan, 2005). U revidiranom Grejovom sistemu, panika i fobije proizilaze iz hiperaktivnosti sistema Borba Beanje Blokiranje, dok je anksioznost u vezi sa sistemom bihejvioralne inhibicije (Corr, 2008).

S obzirom da je Kaganova koncepcija tipoloka, a Grejova izrazito dimenzionalna, pitanje koje proizilazi iz ovih analogija jeste da li Grejov model moe biti osnov za tipologiju linosti. Ovaj problem do sada nije sistematski tretiran u psihologiji linosti. Jedino istraivanje koje se Grejovim modelom bavilo iz tipoloke perspektive jeste studija Genadija Knjazeva i Helene Slobodskaje (Knyazev & Slobodskaya, 2006), koji su, na uzorku adolescenata, pokuali da poveu koncepciju o tri velika tipa sa Grejovim modelom linosti (Knyazev & Slobodskaya, 2006). U prostoru dimenzija petofaktorskog modela linosti, identifikovana su tri tipa analogna tipovima Blokovih, a zatim su ispitane razlike izmeu njih na dimenzijama originalnog Grejovog modela. Pokazalo se da su rezilijentni ispitanici postizali niske skorove i na BIS, i na BAS dimenziji; hiperkontrolisani su imali visoke skorove na BIS-u, dok su hipokontrolisane karakterisali visoki skorovi na BAS dimenziji i blago povieni na BIS-u (Knyazev & Slobodskaya, 2006). Autori studije konstatuju da u okviru tri velika tipa nema grupe koja istovremeno ima izrazito poviene skorove na BIS-u i BAS-u (Knyazev, Wilson, & Slobodskaya, 2008). Oni ovakav nalaz objanjavaju oslanjajui se na Korovu teoriju objedinjenih supsistema (Corr, 2004): naime, s obzirom da BIS i BAS tee da se uzajamno inhibiraju, njihova ravnotea je mogua na niim nivoima aktivacije, ali je vrlo malo verovatna na visokim (Knyazev et al., 2008). Istovremena hiperaktivnost oba supsistema moe biti neadaptivna, pa su osobe koje postiu visoke skorove na BIS-u i BAS-u veoma retke u populaciji (Knyazev et al., 2008). Ipak, u terminima dimenzija Ajzenkovog PEN modela, visoka Anksioznost i Impulsivnost govore o visokom Neuroticizmu (Corr et al., 1995), to je rezultat koji nije nerealno oekivati. Hipotetski, ukoliko bi takav klaster bio ekstrahovan, moglo bi se oekivati da nivo aktivacije BIS ipak bude neto vii od nivoa aktivacije BAS, budui da ovi sistemi imaju uzajamno inhibitorno dejstvo (Corr, 2004).

Meutim, iako je kod hipokontrolisanog tipa nivo aktivacije BAS-a evidentno vii od nivoa aktivacije BIS-a, reaktivnost na signale kazne takoe je blago poviena (Knyazev & Slobodskaya, 2006). Stoga nalazi ove studije sugeriu da se ipak moe govoriti kako o klasi ispitanika sa hiperaktivnou, tako i o klasi sa hipoaktivnou oba neuroloka sistema. Ovakav nalaz navodi na ponovno razmatranje koncepta opte pobuenosti (engl. general

30

arousal), koji je kljuni pojam u Ajzenkovoj teoriji optimalnog uzbuenja (Eysenck, 2006), i predstavlja eksplanatornu bazu konstrukta ekstraverzije. Kao jedan od najvanijih koncepata u okviru psihobioloke paradigme, pobuenost je bila predmet brojnih istraivanja tokom proteklih decenija, ali u vezi s njom jo postoje brojne konceptualne i metodoloke nedoumice (Matthews et al., 2003). Izmeu ostalog, aktuelno je pitanje da li se moe govoriti o jedinstvenom konceptu pobuenosti, ili je adekvatnije razmatrati specifine manifestacije pobuenosti, koje proistiu iz razliitih neurolokih sistema (Robins, 1998 prema Matthews et al., 2003). Izvorna Grejova teorija osetljivosti na potkrepljenje sugerie da i BIS i BAS doprinose povienju nivoa opte pobuenosti (Fowles, 1980 prema Bachorowski & Newman, 1990). Slino tome, revidirani Grejov model sugerie da svi sistemi doprinose optoj pobudljivosti (Corr & McNaughton, 2008).

Pobuenost je u direktnoj vezi sa konceptom reaktivnosti na stimuluse iz spoljanjeg okruenja. Ekstraverti, iji je nivo kortikalne ekscitacije nizak, pokazuju nizak nivo reaktivnosti na drai iz okruenja, dok su introverti, iji je nivo pobuenosti visok, visoko reaktivni (Eysenck, 2006; Eysenck, 1991). Teorija optimalnog uzbuenja sugerie da ekstraverti tee intenzivnijoj stimulaciji, kako bi obezbedili optimalan nivo uzbuenja (Eysenck, 2006).

U ovom kontekstu, postavlja se pitanje kakav je znaaj opte pobuenosti, odnosno opte reaktivnosti, za tipoloku paradigmu. Uzimajui u obzir da bi tipovi linosti trebalo da odraavaju stabilne obrasce ponaanja, na osnovu rezultata studije Knjazeva i Slobodskaje (Knyazev & Slobodskaya, 2006) moe se zakljuiti da postoji klasa ispitanika sa niskom optom reaktivnou, koja korespondira sa klasterom rezilijentnih, i klasa sa tendencijom ka povienoj optoj reaktivnosti, koja se podudara sa hipokontrolisanim tipom. Ovakav rezultat u skladu je sa teorijom optimalnog uzbuenja (Eysenck, 2006), budui da sugerie da klaster ispitanika sa visokim skorovima na Ekstraverziji pokazuje nisku optu reaktivnost.

Meutim, i Grejova i Ajzenkova teorija (tu se posebno misli na teoriju optimalnog uzbuenja) oslanjaju se na koncepciju Ivana Pavlova o tipovima nervnog sistema (Pavlov, 1951-1952 prema Strelau, 1997). Naime, na temelju istraivanja na ivotinjama, Pavlov (1927) je formulisao koncepciju o tipovima nervnog sistema, koji se baziraju na tri kljune karakteristike snazi, ravnotei (ekvilibrijumu) i mobilnosti nervnog sistema (Pavlov, 1951-1952 prema Strelau, 1997; Ruch, 1992). Poslednja verzija Pavlovljeve teorije govori o dva iroka tipa nervnog sistema jakom i slabom. Jak nervni sistem podrazumeva manje

31

izraenu reaktivnost, i stoga manju osetljivost na intenzivnije drai. Slabi nervni sistem karakterie snana ekscitacija, koja uslovljava izraeniju reaktivnost na stimuluse nieg intenziteta. Jaki nervni sistem moe se dalje razdvojiti na podtipove (Strelau, 1997). Prema ekvilibrijumu (balansu ili uravnoteenosti) nervnog sistema, razlikuju se uravnoteeni i neuravnoteeni tip. Uravnoteeni tip nervnog sistema moe se, prema mobilnosti, podeliti na pokretljivi i spori. Iako su u savremenoj psihologiji individualnih razlika daleko poznatije dimenzionalne koncepcije koje se baziraju na Pavlovljevim nalazima, treba napomenuti da su neki ruski autori, poput Ivanov-Smolenskog (Ivanov-Smolensky, 1935 prema Strelau, 1997), Krasnagorskog (Krasnogorsky, 1939, prema Strelau, 1997) i Nikiforovskog (Nikiforovsky, 1952, prema Strelau, 1997) ostali dosledni koncepciji o tipovima. Nasuprot njima, Teplov, Nebilicin, i njihovi sledbenici bili su skloniji da govore o specifinim karakteristikama nervnog sistema nego o tipovima (Nebilitsyn, 1972, prema Strelau, 1997; Teplov, 1964, prema Strelau, 1997), pribliavajui se tako dimenzionalnoj paradigmi. Grej (Corr, 2004; Gray, 1964 prema Matthews et al., 2003) je sugerisao da je jak nervni sistem karakteristian za ekstraverte, a slab za introverte. Uticaj Pavlovljeve koncepcije na savremenu psihobioloku paradigmu je toliko jak da neki autori govore o neo pavlovljevskoj struji (Matthews et al., 2003).

1.2.3. Psihobioloki modeli linosti: tipoloke solucije na uzorcima odraslih

Pored vanih nalaza koji govore o kontinuitetu i stabilnosti tipova temperamenta, razvojne tipoloke studije temperamenta su znaajne i zato to su studije ovog tipa na uzorcima odraslih malobrojne, sprovode se nesistematski, i vrlo esto su metodoloki sporne. Ipak, nalazi nekolicine studija pruaju izvesne informacije o tipovima linosti u prostoru psihobiolokih modela, mada je mogunost uoptavanja takvih nalaza diskutabilna.

Ajzenkov PEN model (Eysenck, 2006) i Alternativni petofaktorski model Marvina Zakermana (Zuckerman, 2005) veoma retko su bili predmet tipolokih studija. Izuzetak su dva istraivanja. Prva je studija Lee Pulkinen (Pulkinnen, 1996), koja se tipovima linosti bavila u kontekstu polnih razlika, a za procenu linosti su primenjeni Ajzenkov EPQ i Zakermanova Skala traenja senzacija. Druga je domaa studija Momirovia i saradnika

32

(Momirovi i sar., 1998), bazirana na dimenzijama Ajzenkovog PEN modela. Iako je doprinos ovih studija dragocen s obzirom na relativno skromno znanje o tipovima linosti u psihobiolokom domenu, njihovi nalazi imaju ogranienu uoptljivost. Naime, Pulkinenova se tipovima linosti bavila na odvojenim uzorcima mukaraca i ena, bez pokuaja da utvrdi broj i strukturu na objedinjenom uzorku (Pulkinnen, 1996), dok je istraivanje Momirovia i saradnika sprovedeno na uzorku mukaraca (Momirovi i sar., 1998).

Primenom klaster analize, Pulkinenova (Pulkinnen, 1996) je uzorku od 275 ispitanika starih 27 - 33 godine administrirala, izmeu ostalih mera, operacionalizacije modela Velikih pet, Ajzenkovog PEN modela i operacionalizaciju Zakermanovog konstrukta Traenje senzacija. Na svakom od poduzoraka, identifikovana su dva klastera najvieg reda, koji su nazvani prilagoeni i konfliktni. Klaster prilagoenih imao je znatno vie pripadnika od klastera konfliktnih: na poduzorku ena, obuhvatio je 78%, a na poduzorku mukaraca 64,75% ispitanika. U cilju utvrivanja hijerarhijske strukture klastera, na oba poduzorka isprobana su klasterska reenja sa od 2 do 7 klastera. U okviru klastera prilagoenih, na poduzorku ena identifikovane su grupe femininih i samoostvarenih (engl. inidividuated) ispitanica. Feminini tip deli se