1

Тиранија као облик владавине

Тиранија као облик владавине највише подсећа на апсолутистчку монархију, власт

у рукама једног човека. Она је настала из рушевина некадашњих олигархијских кланова

који су владали Хеладом и одатле се проширила и на друга подручја, међу којима је и

Сицилија.

Прва појава тираније се јавља у позном архајском периоду старе Грчке, када су после

обарања власти олигархијских породица, вође побуна преузеле врховну власт и потом је

одржавале силом. Народ у таквим полисима је био спреман да власт повери човеку који је

срушио мрску владавину племића. Главна разлика овог облика владавине и класичне

монархије је тај што се власт тирана није заснивала да наследном праву, већ физичкој

сили.

Незаконити монарси су добили назив тирани, како би се разликовали од базилеуса,

наследних краљева, а тај облик владавине је добио назив тиранија.

Пошто се њихова влада није заснивала на закону, често су тирани били приморани да буду

подозриви и окрутни, што је допринело томе да тиранида добије ружан призвук. За

хеленски свет тиранида није стекла одбојност само због окрутности тирана, она је такође

представљала давање неуставном владару моћ и власт над животима и судбинама грађана.

Грци су били поклоници демократије као што је Хелада њена колевка, стога су хелени

каснијих епоха сматрали да је тиранида заустављала њихов друштвени развој. Међутим,

током власти тирана је био приметан напредак друштва, у неким случајевима је тиранида

обележила раздобље предаха и развоја у коме је народ стекао искуство и знање да се

оспособи и да сам управља.

Разликујемо два облика тираније: старију (VII. и VI. век п.н.е) и млађу (IV. век п.н.е.). За

разлику од тирана демагога за време старије тираније, представници такозване млађе су из

војних редова, ослањајући се на своје најамнике. Старија тиранија је пратила процес

формирања класа и образовања полиса и сломила је отпор родовске аристократије. Млађа

се јавља у условима кризе система полиса.1

1 В.В. Струве и Д.П. Калистов, Стара Грчка, Млађа тиранија у Грчкој и Малој Азији, Београд, 2006.

2

Фаларис

Фаларис је био тиранин Акраганта, који је владао око 570. до 554. године п.н.е. и

стваралац је легендарног Фаларисовог бика. Пре постављања на место тирана, био је

архитекта и њему је било поверено да сагради храм Зевсу у цитадели, али је он

искористио своју позицију у којој се нашао да би преузео власт.2 Иако је његова влада

била позната по окрутности, Акрагант је напредовао и постао један од богатијих и

модернијих градова. Фаларис је познат по шупљем бику напревљеног од бронзе у којем би

затварао своје непријатеље и затим бика стављао на лагану ватру док би се жртве пекле до

своје смрти. Да би се прикрили врисци жртава, низ бакарних цеви је повезивало уста бика

са његовом унутрашњости и када би жртва викала у агонији, из уста животиње би излазио

звук налик рици бика. Бика је направио познати антички вајар у бронзи, Перилос, за

Фалариса да га користи као средство за кажњавање. Како би проверио свој нови начин

кажњавања, Фаларис је наредио да Перилос уђе у бика и покаже како раде бакарне цеви,

међутим чим је ушао вајар, врата су затворена и ватра запаљена. Фаларис је држао

Перилоса све до ивице смрти, потом га је извукао и полумртвог бацио са литице.

Иако је Фаларис био знан по великој окрутности и чак канибализму, унапредио је

Акрагант тиме што је обезбедио текућу воду за град, подигао многе зграде и обасао град

зидинама.

На северу Сицилије, народ града Химере га је изабрао за стратега са апсолутном влашћу,

упркос упозорењима учених људи тога времена. По Суди, масивној византијској

енциклопедији медитеранског света, Фаларис је успео у својој намери да постане господар

Сицилије. Он је касније збачен у општој побуни против њега, коју је предводио Телемах,

потомак Терона из Акраганта. Фаларис је скончао као и многе његове жртве у бронзаном

бику.

2 Aристотелова Политика,V, Загреб, 1988, глава 10.

3

Терон

Терон је био грчки тиранин који је владао Акрагантом од 488. па до своје смрти

473. године п.н.е.

На власт је дошао обманом. Потрошио је градска средства за обнову храма на најамнике

који би му служили као телесна гарда. Пошто је осигурао своју власт, ступио је у савез са

будућим зетом Гелоном, владаром Геле и од 485. године п.н.е, Сиракузе. Одиграо је

заједно са њим кључну улогу у ослобођaњу Сицилије. После рата са Картагином, на њему

је било да обнови зграде и врати водовод. Терон је заратио са Селинунтом и Терилом,

тиранином Химере. 480. године п.н.е. уз помоћ Гелона је успео да порази Терила и

Картагињане који су му дошли у помоћ. Тек ослобођену Химеру је покушао да стави под

своју контролу пославши за владара свог сина Трасидаја, али је он постао омражен у граду

због своје окрутности.3

Његове владавине у Акраганту и Химери сe потпуно разликују. У Акраганту је био

омиљен и стекао је поверење својих суграђана захваљујући умереној владавини, док је у

Химери показао да је кадар послати без икакве самилости људе који су испољили

незадовољство владавином његовог сина.

Након Теронове смрти, Трасидај је наследио очеве земље али није успео да очува власт

због његове омражености како у Химери, тако и у Акраганту. Његова владавина се

завршила пошто је ступио у рат против Хијерона, који га је савладао у жестоком окршају.

После смрти Трасидаја, Химера је добила своју независност, а Акрагант је прихватио

либерално уређење.

3 Џ. Б. Бјури и Р. Микс, Историја Грчке прва књига, поглавље Сиракуза и Акрагант под Хијероном и Тероном, Београд, 2008, стр. 325.

4

Гелон

Гелон био је тиранин Геле и Сиракузе на Сицилији и оснивач династије

Деиноменида. Владао је Сиракузом од 485. до 478. године п.н.е. Сиракузу је претворио у

највећи грчки град на западу, победио је Картагињане у бици код Химере 480. године п.н.е

и тиме спречио да Картагињани освоје Сицилију.

Отац му је био Деиномен, тиранин града Геле, који је освојио Катанију на источној обали

Сицилије. Херодот је писао да су Гелонови преци пореклом са острва Телос у Егејском

мору и да су оснивачи града Геле у јужној Сицилији.4

За време власти тиранина Хипократа , Гелон је био у његовој гарди. Хипократ је опседао и

заузео неколико градова на Сицилији, а у тим ратовима Гелон се истакао, па је унапређен

у команданта коњице.5

После Хипократове погибије у рату са Сикелима, грађани Геле су устали против

Хипократових синова, па је Гелон преузео власт 491. године п.н.е.

Сиракушки народ је након преузимања власти у Сиракузи, протерао велепоседнике, а

Гелон је онда помогао велепоседницима Гаморима да се врате у Сиракузу,6 па је то

искористио да би заузео Сиракузу 485. године п.н.е. за себе. Гелу је предао свом брату

Хијерону, а он је почео да влада као тиранин Сиракузе.7 Сиракуза се тада почела нагло

развијати и достигла је врхунац свога развоја. Преселио је становнике Камарине и

половину грађана Геле у Сиракузу. Град је населио богатијим становништвом, а затим је

заузео оближњу Еубеју и Мегару на Сицилији 483. године п.н.е. Тада се очекивало да ће

он казнити богатије, који су били криви за рат против њега, али је урадио нешто сасвим

неочекивано, богатије становништво је преселио у Сиракузу и дао им грађанска права, а

сиромашније је продао у робље.

4 Херодот, VII. књига, 153.5 Херодот, VII. књига, 154.6 Херодот, VII. књига, 155.7 Херодот, VII. књига, 156.

5

Код Гелона су дошли спартански изасланици да га моле да им помогне у рату против

Персијанаца.8 Пристао је да им пошаље као помоћ 200 тровесларки, 20.000 хоплита, 2.000

коњаника, 2.000 праћкаша и 2.000 стрелаца и да снабдева грчку војску за време трајања

рата, али заузврат је тражио да он има команду над целом војском у рату против

Персијанаца. Спартанци нису желели да му уступе врховно заповедништво, а ни Атињани

нису пристали да се Гелону уступи заповедништво флотом, стога је он одбио да пружи

помоћ.

Акрагантски краљ Терон је протерао из Химере Терила, тирана Химере, а он се обратио

Картагињанима за помоћ, а Картагињани су били спремни да пруже помоћ, јер су желели

да ојачају свој утицај и територију на Сицилији. Пружила им се одлична прилика, јер су у

то време Персијанци извршили инвазију Грчке. Неки историчари сматрају да су Персија и

Картагина били у контакту и да су координисали истовремени напад са надом да ће тако

спречити да се Грци међусобно помогну.

Терил се удружио са Картагињанима, који су повели, према Херодоту, 300.000 војника

под командом Хамилкара. Картагињанима се придружио и Терилов таст Анаксил, тиранин

из Регија. Картагињани су се искрцали код Панорма на северној обали Сицилије и

напредовали су према истоку, према Химери, а када је Гелон чуо за инвазију и за опасност

у којој се налази његов савезник Терон, повео је своју војску у борбу.

Уследила је велика битка код Химере у којој су победили Гелон и Терон. Процењује се да

су Картагињани изгубили 150.000 војника.9 Гелон и Терон су победили Картагињане истог

дана када је била битка код Саламине 480. године п.н.е.

Гелон је умро 478. године п.н.е., после седам година владавине у Сиракузи. Наследио га је

брат Хијерон, који је владао идућих десет година.

Гелон је Сиракузу претворио у највећи грчки град на западу. Град је био имао је властиту

луку и Гелон је дао да се изгради зид са којим је Сиракуза била готово неосвојива. Пошто

је у град довукао најбогатије становнике Сицилије, Гелон је битно унапредио град.

8 Херодот, VII. књига, 157.9 Херодот, VII. књига, 166.

6

Терил

Терил је тиранин Химере из 5. века п.н.е. Не зна се ништа о његовом успону на

власт, нити има много извора који се тичу његове владавине, већ се о њему зна искључиво

из његових сусрета са другим историјским личностима.

Терил је покушао да консолидује своју власт као тиранин Химере тако што је своју ћерку

удао за Анаксила, господара Регија, али је покушавао да се одржи и добрим односима са

картагињанским генералом Хамилкаром.

Пошто је Терил протеран из Химере од стране Терона, затражио је помоћ Картагине, док

је његов зет Анаксил подржавао његов захтев и чак је понудио своју децу као таоце.10

Картагињани су стали на страну Терила, али само да би проширили своју власт и утицај на

Сицилији, тако да је рат са Тероном био само изговор за њихову Сицилијанску

експедицију под Хамилкаром, која ће се заврштити неславно 480. године п.н.е. после

битке код Химере. Судбина Терила после битке је нама непозната.

Хијерон10 Херодот, VII књига, 165.

7

Хијерон је био тиранин Сиракузе од 478. до 467. године п.н.е, на чијем челу је

наследио свога брата Гелона. Током његове власти Сиракуза је постала још моћнија него

раније, а његов најзначајнији војни успех представљала је победа над Етрурцима у бици

код Куме 474. године п.н.е. Том победом ослободио је Грке у Кампанији од етрурске

доминације. Током његове власти формирана је прва тајна полиција у грчкој историји. Био

је покровитељ књижевности и културе и на његовом двору активни су били песници

Пиндар, Симонид, Бахилид, Есхил и Епихармо, као и филозоф Ксенофан.

Мало се зна о њему пре његова успона на власт, сем да је подржавао свога брата Гелона.

Када је Гелон заузео Сиракузу 485. године.п.н.е, тада је он постао тиранин Сиракузе, а

Гелу је предао Хијерону.11 Изгледа да је Хијерон учествовао у великој победи током битке

код Химере 480. године п.н.е. Пошто је Гелон имао малолетног сина, постоје одређене

сумње да је он најпре владао у име свога нећака, а онда да је потпуно преузео власт.

Гелон је брату Полизелу оставио заповедништво над војском. Полизел је осигурао

подршку таста, моћног Терона од Акраганта. Хијерон је због наглог пораста популарности

Полизела, послао брата у поход против Сибарита, све са надом да Полизел страда у рату.

Након свађе међу браћом, Полизел је побегао код Терона, који се припремао да му и војно

помогне али је ипак тада дошло до помирења међу браћом. Према Диодору, када је

Хијерон чуо да грађани Химере спремају нешто против Терона он га је обавестио о томе,

па је Терон из захвалности одустао од завере против Хијерона. Дошло је до споразума, по

коме је Полизел поново враћен на своју пређашњу позицију у Сиракузи, док се Хијерон

оженио Тероновом сестром.

Освојио је моћне градова Наксос и Катану. Становништво које је ту затекао, раселио је по

Леонтини, а Катану је населио Сиракужанима и другим колонистима дорског порекла.

Променио је име града у Етна, а себе је прогласио оснивачем новога града. Током раног

периода своје власти мешао се у послове грчких градова југа Италије. Спречио је

тиранина Регија, Анаксилаја да уништи Локри, а неколико година касније интервенисао је

у име Анаксилајевих синова и помогао им да дођу на власт истеравши Микита из Регија.

Након смрти тиранина Акраганта, Терона 472. године п.н.е, Хијерон се сукобио са

Терановим сином Трасидејем. Победио га је у великој бици, што је допринело паду

11 Херодот, VII књига, 156.

8

Трасидеја и његовом протеривању из Акраганта, након чега је потписан мировни

споразум.

Најзначајнији догађај током његове владавине била је велика победа над Етрурцима у

поморској бици код Куме 474. године п.н.е, а тај пораз сломио поморску моћ Етрураца.

Етрурци су великом флотом нападали Куму и оближње грчке насеобине у Кампанији, па

су грађани Куме затражили помоћ од Хијерона. Он се одазвао и командовао је флотом

током битке. Победом у тој бици ослободио је Грке са југа Италије и спречио да падну под

етрурску доминацију.

Хијерон је умро 467. пре Христа у Катани, где је и сахрањен. Када су се бивши

становници Катане вратили у свој град, уништили су му гроб.

9

Трасибул

Трасибул је тиранин који је владао Сиракузом 11 месеци12 између 466. и 465.

године п.н.е. Био је део породице Деиноменида и млађи брат Хијерона, који је владао пре

њега. Трасибул је дошао на власт пошто је успео да убеди Гелоновог сина да одустане од

власти над Сиракузом. Међутим, пар месеци касније су поједини чланови Деиноменида

успели да га збаце, али је слична судбина задесила и читаву породицу, која је збачена и

демократија је успостављена у Сиракузи.13

Дукетије

12 Аристотелова Политика, V., 1315b.13 Аристотелова Политика, V., 1312b.

10

Од Хипократа до Дионисија, Сицилија у 5. веку је дала неке од најмоћнијих тирана у

Грчком свету. Дукетије, родом Сикел, је творац Сикелске федерације14 која је на свом

врхунцу држала велики део средњег дека источне Сицилије.

Дукетије је након многих територијалних освајања, промена савезника и сукоба са грчким

колонијама, изашао као велики политички фактор на Сицилији између 466. и 440. године

п.н.е. Посматрајући владавину Дукетија, може се видети живот у сикелском свету,

културу и њену хеленизацију. Живот Дукетија је описао Диодор са Сицилије и док многи

често не сматрају тако, Дукетије је имао велику улогу у стварању сикелске државе.

Иако се његова политика може ставити у контекст хеленизације, не може се са

сигурношћу рећи која је његова политичка мотивација.

Дукетије се појавио на политичкој сцени источне Сицилије током периода велике

социјалне промене. Две године раније, последњи тиранин из рода Деиноменида, Полизал,

протеран је из Сиракузе. Полизајева браћа, Гелон и Хијерон, су водила агресивну

експанзионистичку политику, припајајући све аутономне градове Сиракузи. Током

њихове владавине, Сиракуза је постала један од највећих грчких градова на Медитерану

припајајући градове попут Геле, Камарине, Еубеје, Леонтине и Хиблејске Мегаре, број

становника су повећали и бивши најамници, прецизније, њих 10 000.

Диодор извештава да је после пада Деиноменида, дошло до обнове аутономије и

демократског облика власти у градовима које је Сиракуза присвојила. 461. године п.н.е. се

појавила нова сиракушка држава код Етне која је привукла пажњу бивших најамника, који

су протерани из Сиракузе. Сиракушка војска се срела са војском Сикела коју је предводио

Дукетије, који је желео да поврати територију коју је Хијерон преузео од њих. Сиракушка

и сикелска војска су победиле и поделили су територију Етне.

Следеће што је било у плану Дукетија је поновно подизање свог родног града, Менаија,

као и оснивање насеобина близу Палике, важног религијског центра Сикела.15

Своју власт на челу Сикелске федерације је консолидовао током поделе земље два

новооснована града. Међутим, тада се појавила опозиција Дукетијеве федерације, наиме

14 S. Lewis, Ancient Tyranny, Ducetius and fifth-century sicilian tyranny, Edinborough 2006. стр. 33.15 S. Lewis, Ancient Tyranny, Ducetius and fifth-century sicilian tyranny, Edinborough 2006. стр. 36.

11

Хибла је одбила да се придружи федерацији и серија нама непознатих догађаја је

уследила, које су за последицу имале уништење Моргантине.

После ових догађаја, Дукетије је усмерио пажњу ка Грчким колонијама. 451. године п.н.е.

је заузео Инесу, Сикелски град који су до тог тренутка држале избеглице из Етне, после

тога је уследио напад на Мотијум, гарнизон града Акраганта. Након тога се Акрагант

удружио са Сиракузом и кренуо у борбу са Дукетијевим снагама, али се тај поход завршио

неуспешно по овај савез и сиракушка војска је погубила свог стратега Болкона због сумње

да је био у дослуху са Дукетијем.

Следећи поход је прошао много боље по Сиракузу, јер је у новој бици са Сикелима, доста

Дукетијевих војника дезертирало и када се пораз чинио неизбежним, сам Дукетије је

побегао пред непријатељским снагама, али не у Менаи или Палику, већ у Сиракузу,

стављајући се под заштиту храма.

Савет се састао у Сиракузи како би одлучили шта ће бити са вођом Сикела. Доста људи је

било за то да се погуби Дукетије, међутим, преовладала је умерена струја која је била за то

да се поштеди човек који је под заштитом храма и да се пошаље на Коринт. Међутим,

године 446. п.н.е. је избио рат између Сиракузе и Акраганта око тога да се врати Дукетије

у колонију Кале Акте.16 На савет пророчишта, Дукетије је напустио Коринт са групом

грчких колониста да би основао нови град на северној обали Сицилије. Њему су се касније

придружили сикелски колонисти, укључујући Архониду, владара Хербите. У сукоб

Сиракузе и Акраганта су увучени и многи мали градови, али исход сукоба није знан, али

се зна да је Акрагант имао велике губитке.

Дукетије је остао у Кали Акти све до своје смрти 440. године п.н.е.

Дионисије Старији

16 S. Lewis, Ancient Tyranny, Ducetius and fifth-century sicilian tyranny, Edinborough 2006., стр. 36.

12

Прекретница у политичкој историји Сиракузе и доласка на власт тирана у тај град,

представља Картагињанско освајање Акрагант и доласка Дионисија Старијег на власт.

Дионисије Старији је био тиранин Сиракузе од 405. до 367. године п.н.е. Био је енергичан

чиновник у државној служби и истакао се јунаштвом при одбрани Акраганта. Освојио је

велики део Сицилије, као и југ Италије, укључујући Региј који је заузео 387. године п.н.е.

Међу највећим остварењима је то што је смањио је утицај Картагине на Сицилији. Током

његове владавине је Сиракуза постала најмоћнија грчка држава, али његова владавина се

осуђује код савременика, који га описују као окрутног, бескруполозног и осветољубивог

владара. Дионисије је успео основати неколико колонија у Јадранском мору и тиме је

подигао ранг Сиракузе у колонијалне силе тога времена.

После борбе за одбрану Акраганта је увидео да је демократска власт у Сиракузи

неспособна да у метежу који је настао после рата са Картагињанима, сачува власт, па је

искористио прилику и преузео власт и срушио демократију. Нико у Сиракузи се није

усудио да оптужи генерале, све до скупштине у Сиракузи, која је сазвана како би се

ситуација размотрила. Дионизије је одржао запаљив говор у коме је оптужио стратеге,

које су већ грађани Акраганта оптужили за главне кривце пораза од Картагине, за

велеиздају и тражио је да се побију, без суђења. Предложио је да се изаберу нови стратези,

али да они не буду бирани само између најутицајних грађана. После доказане оптужбе су

изабрани нови стратези, међу којима је био и сам Дионисије. То је био његов први корак у

успостављању тираније, следећи корак је довођење подршке, што је успео урадити

укидањем прогонства својих старих колега, Хермократових присталица. Да би појачао

свој ауторитет и углед, покушао је да дискредитује своје колеге гласинама да нису лојални

Сиракузи. Да би запечатио судбину својих колега, изашао је са конкретном оптужбом

против стратега, на шта је народ одговорио постављањем Дионисија за стратега

аутократора17 ради сузбијања непосредне опасности која прети Сиракузи.

Дионисије није први Сиракужанин на овом положају, пре њега су ту дужност вршили

Гелон и Хијерон, тако да је његов пут ка власти у том тренутку био легалан.

Дионисије је проучавао историју, па је учио на потезима претходних тирана, у овом

случају Пизистрата и стога је узео себи телесну гарду. Пошто скупштина на Сиракузи није

17 Џ. Б. Бјури и Р. Микс, Историја Грчке друга књига, Империја Сиракузе и њена борба против Картагине, Београд, 2008, стр. 681.

13

била за то да се да тако нешто човеку са великим војним овлашћењима, Дионисије је

одлучио да потражи гарду у другом граду. Наредио је сиракужкој војсци да крене у

Леонтину, која је у том тренутку била у рукама Сиракузе, и да се улогурује на улазу у

град.

Током кратког боравка ту је проширио гласине да је покушан атентат на стратега и да је

морао да нађе уточиште на акропољу. Већ следећег дана, 405. године п.н.е. је заседала

скупштина сиракужких грађана која је Дионисију дала телесну гарду од 600 наоружаних

људи, коју је он убрзо повећао својим најамницима на 1000.

Овиме је Дионисије осигурао своју позицију као најмоћнијег човека Сиракузе, иако је

велики број грађана био против тога, прихватили су нову ситуацију у граду како због

страха од Картагињана тако и због страха од Дионисијевих најамника. Своју моћ је

покушао да оправда у потребни за способним командантом који би се супротставио

Картагини, стога су га његове присталице представиле као новог Гелона. Отприлике у ово

време се оженио ћерком Хермократа и једино што му је преостало је да се осигура од

напада Химилкона, који је већ опседао Гелу.

Дионисије се појавио пред Картагињанима са 30 000 људи док му је флота од 50 бродова

пружала подршку са мора. Опсада Геле је сада добијала исти карактер као и опсада

Акраганта и три недеље су се водиле крваве битке које нису давале неке изразите

резултате ни једној ни другој страни. Након низа неуспешних борби, Дионсиије је спремао

свеопшти напад. Његова флота је нападала редове војске Картагине, где су слабије

брањени и да је наставио напад са копненом војском, противничка војска би пала,

међутим Дионисије је одустао од такве замисли, јер би ослобађање сицилијанских Грка од

Картагињана значило могућност да се удруже са Сиракужанима против њега, док би му

доста помогла подршка Картагине ако призна његову власт.18 Копнени напад је каснио и

прилика да се уништи непријатељска војска је пропуштена. Гељани су тада схватили да је

њихов 'бранитељ' одлучио да напусти град са малим губицима и нетакнутим утицајем и

угледом.

Попут Химере и Акраганта пре ње, Гела је препуштена немилости Картагине, док је већи

број њених грађана евакуисан. Пут у Сиракузу га је водио поред Камарине, где је

Дионисије наложио да се становништво евакуише и крене са њим у Сиракузу. Почела је

18 A.H.Allcroft and W.F.Masom, A history of Sicily 491-289 B.C, Dionysius I, Лондон, 1890., стр. 94.

14

прича у народу да је Дионисије био у дослуху са варварима и да им је планирано

препустио Гелу, коју је могао да одбрани, као и Камарину која у том тренутку није ни

била у опасности. Савезници су напустили Дионисија и кренули својим кућама, док су

коњаници из Сиракузе покушали да свргну новог тирана тако што су појурили за

Сиракузу, опљачкали Дионисијеву кућу на Ортигији. Одмах по сазнању, Дионисије је

отишао за Сиракузу са малом војском и дошао до капије Ахрадине током ноћи, али пошто

му није било допуштено ући у град, спалио је капију ватром од трске донете из оближње

мочваре. Војнике који су му се супротстављали је савладао а остатак је пред њим побегао

у град Етну. Избеглице из Геле и Камарине су биле смештене на Леонтини.19

После битке за Гелу, Химилкон је имао шансе направити јуриш ка Сиракузи, међутим

није то учинио због мира који је потписао са Дионисијем. Примирје које су њих двојица

потписали је заснован на uti possidetis20. По том договору је свака страна задржала поседе

које држала до тог тренутка, а у замену за то је Сиракуза признала Картагини све грчке

градове на северној и јужној обали острва, као и власт над сиканским заједницама. Осим

тога, проширили су власт и на територију Химере и тако је Картагина ушла у ред сила са

колонијалним градовима.

Акрагант, Селинунт, Гела и Камарина су били под картагинском влашћу, али то није

значило да сви имају исти однос према Картагини, наиме Акрагант и Селинунт су били

потчињени Картагини у правом смислу те речи, док су Гела и Камарина били једини

градови који су плаћали допринос, али је то значило да ће остати без градских бедема.

Након мировног споразума и нове поделе равнотеже моћи на Сицилији, Дионисије је

добио оно што је прижељкивао, одрешене руке за борбу са непријатељским градовима,

као и подршку Картагине за Дионисијеву власт.

Дионисијева владавина је трајала 38 година, све до краја његовог живота и све то време ју

је одржавао силом због његовог нарушавања устава и прекомерног насиља над народом

Сиракузе. Иако су уставне форме биле задржане, Дионисије је или сваке године био биран

или је трајно именован за стратега са апсолутним овлашћењима, али је све то било

бесмислено пошто његов положај није био именован у уставу и његова овлашћења су 19 A.H.Allcroft and W.F.Masom, A history of Sicily 491-289 B.C, поглавље Dionysius I, Лондон, 1890., стр. 9520 Џ. Б. Бјури и Р. Микс, Историја Грчке друга књига, Империја Сиракузе и њена борба против Картагине, Београд, 2008, стр. 683.

15

премашивала овлашћења коју може појединац имати у демократском систему владавине.

Главна потпора његове власти, као што је био случај и са другим тиранима, је била

телесна гарда, овог пута сачињена од страних најамника. Више пута је покушано да се

збаци режим Дионисија Старијег, али је успо сваки пут да предухитри заверенике и да

пресече покушај завере у корену. Оно што га је разликовало од осталих тирана је то што

није повређивао и убијао људе зарад својих жеља, уместо тога, он је пажљиво избегавао

бахато понашање у приватном кругу које је ставило тираниду на лош глас у свету и тако

избегао убиство од руку повређених очева или љубавника, чије је обешчашење најближих

подстакло да се освете. Избегавши такву ситуацију, једино што му је претило јесу његови

непријатељи у сфери политике. Такво избегавање бахатости је учинило његову власт

подношљивом, али оно што му је нарочито ишло у прилог по питању његове личне

сигурности, је то што је био потпуно свестан да постоје непријатељи Сиракузе и да га

народ види као свог заштитника. Народ је придобио расподељујући им земљу и куће и

повећавао је број грађана, примајући многе странце и новоослобођене робове.

Нова побуна га је сачекала после његовог казненог похода против Сикела, који су раније

помагали Картагињанима. Део незадовољних Сиракужана домогао се оружја за време тога

похода, па су позвали грађане да устану против тиранина, док су подршку за нови преврат

пронашли у Етни. Дионизије се повукао у утврђени акропољ Ортигију. Успео је да угуши

побуну уз помоћ кампанијских плаћеника, који су били дотада у картагињанској служби.

Након побуне Дионизије је послао Сиракужане да обаве жетву ван града, па је ту прилику

искористио да им из кућа покупи сво оружје. Да би се додатно обезбедио, изградио је и

други зид око акропоља и градио је нове ратне бродове и ангажовао је нове плаћенике.

Као доказ његове добре спољне политике сведочи и освајање халкидских градова на

Сицилији, односно Наксос, Катану и Леонтину. Наксос је потпуно разорио, Катану је

населио кампанијским најамницима, а Леонтињане је раселио по Сиракузи.

Након тога су започете припреме за нови рат са Картагином. Дионисије је сматрао да ће

многи градови пребећи на његову страну у случају рата са Картагином. Сазнао је и да има

много оболелих од куге у Картагини, па је сматрао да је то повољна прилика за напад.

Привукао је великим платама много занатлија из свих делова света и започео је процес

наоружавања, а у то време почео је да користи и катапулт. Поред постојећих 120 бродова

који су били на располагању Сиракузи, направљено је још 200. После унапређивања флоте

16

и гомилања оружја, Дионисије је кренуо са скупљањем војске односно најамника, највише

из Спарте и Атине.

Пре уласка у рат са Картагињанима, одлучио је да се осигура од евентуалног сукоба са

Месеном и Регијем, који су имали довољно снажну војску која би заједно са

Картагињанима, могла да направи велику штету Сиракузи.

Месенији су поклоњене велике територије да би ступила у савез са Сиракузом док је

Регију понуђено освајање околних територија и прилика да се савез осигура

дипломатским венчањем. Међутим, Региј је одбио понуду, стога је Дионисије морао

тражити савез на другом месту. Исти услови су понуђени Локрију. Локрани су пристали и

Дионисије је оженио Дорис, ћерку најистакнутијег Локранина.

Након венчања, 398. године п.н.е, сазвана је скупштина и Дионисије је тражио да се

објави рат Картагини. Тражио је то на основу тврдње да би Картагињани већ нападали

сицилијанске Грке да нису страдали од куге. Објаснио је да је најбоље да нападну

Картагињане када су они најслабији и тај план је успео, Сиракуза је објавила рат. Чим је

објављен рат Сиракужани су попљачкали многе картагињанске трговачке бродове и

имовину. Многи грчки градови, који су били под влашћу Картагињана одмах су

искористили прилику и опљачкали Картагињане.

Картагињани су се нашли у веома тешкој позицији након пораза и на копну и на мору.

Нудили су Дионизију 300 талената само да их пусти да се повуку. Дионисије Старији је

знао да Сиракужани то не би одобрили, а са друге стране ни он сам није желео потпуни

пораз Картагине. Он је одржавао власт у Сиракузи страхом од Картагине, стога, дозволио

је да оду само Картагињани, али не и њихови савезници. Учинио је то без знања

Сиракужана, а Химилкон је за то платио 300 таланата. Након тога заробио је већину

картагињанских савезника и продао их је у робље. Након тог тешког пораза избила је

побуна у територијама у Африци, које је Картагина контролисала.

Дионисије је желео да освоји Региј, али пре напада на Региј планирао да освоји сикелски

град Тауроменион и опседао га је током целе зиме. Дионисије је покушао да освоји

утврђење, али доживео је тежак пораз, а сам се једва спасио. Након те катастрофе,

Дионисија напуштају савезници Акрагант и Месена. Покушао је да заузме Региј уз савез

Локрана, али није успео. Поново је покушао да освоји Региј са 120 бродова и 20.000

17

пешака али су Грци са југа Италије помагали Региј. Поново је био неуспешан, па је

одгодио поход за годину дана, након тога склопио је 390. године п.н.е. са Луканцима.

Дионисије Старији је био ожењен са две жене. Једна је била Дорис из Локрија, а друга је

била Дионова сестра, Аристомаха. Дионисије је имао троје деце са Дорис и четворо са

Дионовом сестром, Аристомахом. Најстарији син, Дионисије Млађи, био је његов син са

Дорис. Софросина, његова ћерка са Аристомахом је постала жена Дионисија Млађег.

Дионисије Млађи

Дионисије Млађи је наследио очеву државу 367. године п.н.е, одлично учвршћену

снажним бедемима, снажном војском и снажном морнарицом. Други пут се вратио на

18

власт 346. године п.н.е. после смрти Диона, а коначни пад је био после доласка Тимолеона

и његове предаје и егзила у Коринт.

За разлику од свог оца, Дионисије Млађи није имао тако јак карактер и био је изузетно

подложан утицајима својих саветодаваца. Први човек који је имао утицаја на политику

новог тиранина јесте био Дион, најпоузданији саветник и Дионисија Старијег. Дион је

између осталог вршио и дужност заповедника флоте и двоструком женидбом се ородио са

породицом тирана. Наиме, Дионисије Старији се оженио Дионовом сестром

Аристомахом, а Дион њиховом ћерком Арестом, својом сестричином,21 док је друга

њихова кћи била удата за свог полубрата, Дионисија Млађег. Дион, човек који је имао

велики утицај на тиранина, није желео да збаци лаковерног Дионисија Млађег, већ да у

потпуности укине тиранију. Стога, Дион се пронашао у политичкој теорији свог

пријатеља, Платона. Као и Платон, Дион је желео да успостави уређење које би

одговарало политичким идеалима које је Платон заступао, а то је могло једино да се

постигне наметањем овог идеалног уређења становницима Сиракузе.

Видевши да може уобличити карактер Дионисија по својој вољи, Дион му је придавао

доста пажње и покушавао је да га заинтересује за филозофију и за тако нешто је пронашао

савршеног учитеља, Платона који је боравио у Сиракузи током владавине Дионисија

Старијег.22 Дион је свесно користио младог Дионисија за остварење своје демократске

утопије, а Платон је био оруђе за тако нешто.

Одмах по доласку у Сиракузу, Платон је задобио поверење и поштовање младог тиранина

што је, чини се олакшало посао постепеног уништавања тираније, преко самог Дионисија.

План се изјаловио, пошто Платон није желео да наметне од самог почетка своју идеју

политичке творевине, већ је почео пружа свом ученику систематски курс филозофског

образовања и започео је од геометрије. Тиранин се у почетку латио учења, али му је

геометрија убрзо досадила и тада су кренула дешавања супротна Дионовој замисли.

Један од првих потеза нове власти је био да се позове из прогонства историчар Филист,

који је био противник предложених реформи и желео је тираниду непромењену. Он и

његови пријатељи су убедили младог тиранина да је Дионова права жеља да тираниду

21 Џ. Б. Бјури и Р. Микс, Историја Грчке друга књига, Империја Сиракузе и њена борба против Картагине, Београд, 2008, стр. 708.22 Џ. Б. Бјури и Р. Микс, Историја Грчке друга књига, Империја Сиракузе и њена борба против Картагине, Београд, 2008, стр. 709.

19

обезбеди за своје сестриће чим је се Дионисије одрекне.23 У прилог им је ишло и писмо

Диона картагинским судијама у којем их саветује да не иду на преговоре са Дионисијем

уколико он није присутан.24 Иако је његов мотив био частан, овај чин је протумачен као

издаја и Дион је протеран, а Филистова странка је стекла надмоћ. После протеривања

Диона, Платон је остао на двору Дионисија, али се однос са тиранином погоршао због

љубоморе коју је осећао Дионисије према поштовању које је Платон још увек исказивао

Диону. Пошто је увидео да је његова мисија у овом тренутку неизводљива, Платон је

чезнуо за тим да се врати у Атину, а после неког времена му је то било и допуштено.

Дион

Дионисије је поново звао Платона 361. године п.н.е да дође на Сицилију. Платон је

поново дошао пошто је чуо да је Дионисије напредовао у филозофији, а то је подстакло

његову наду да ће од тирана да направи владара, који ће практично да примењује

Платонове теорије. Платон је тражио да се Диону дозволи повратак али је Дионисије

одгађао доношење одлуке све док није продао Дионово имање, да би осујетио његов план

23 Плутарх, Успоредни животописи, Дион, 12.24 Плутарх, Успоредни животописи, Дион, 14.

20

скупљања новца за унајмљивање најамника. После тога је Платон што је брже напустио

Сицилију.

Дион је пребацио свој штаб у Атину, што је подстакло Дионисија да принуди Арету,

Дионову жену, да се уда за другог човека. После оваквог потеза, Дион се одлучио за

акцију и са мало копненом војском и пет трговачких бродова, одјурио је на Закинт да се

сукоби са Дионисијевом војном силом. Међутим, Сиракужани су очекивали напад и

Филист, заповедник флоте, је држао у италским водама флоту која је чекала да изврши

напад, али је Дион избегао напад отпловивши за Пахин. План му је био да се искрца у

западној Сицилији како би придобио што више бораца за коначан напад на Сиракузу, а на

руку му је ишла жеља Сиракужана да се ослободе тираније. Олуја је побуњенике послала

у Хераклеју Миноју, картагинску луку у југозапдном делу Сицилије, а ту их је сачекала

информација да је Дионисије отишао са 80 бродова у Италију, док се Диону придружило

5000 војника25.

Скупштина у Сиракузи је ставила управу у руке двадесеторици стратега, међу којима је

био и Дион. Заузећем тврђаве Епиполе, Дионисију је од Сиракузе остало само утврђење

Ортигија. Дион, покушавајући да наметне своју вољу грађанима и терајући их од себе

својом гордошћу, није био мање тиранин од свог претходника. Дионисије, окружен

непријатељима на Ортигији, прибегао је лукавству и покушао је да окрене народ против

Диона, пошто се појавио нови супартник, који се свидео народу и скупштини која га је

прогласила за заповедника флоте. Наиме, тај Хераклид је био човек кога је тиранин

протерао и који се сада вратио са копненом и поморском војном силом.

Дион се међу првима успротивио овоме са образложењем да је неопходан његов лични

пристанак,а онда је и сам иступио и потврдио номинацију Хераклида.

Такав испад је потврдио страх народа да се појавио нови аутократа.26 Након тога је

Хераклид донео важну победу у поморској бици, победивши Филиста, који се са својом

флотом вратио из Италије. Филист је ухапшен, а потом је сам себи одузео живот и тиме је

Дионисије изгубио свој најчвршћи ослонац. После губитка Филиста, Дионисије је

напустио Острво заједно са својим тријерима, а за собом је оставио гарнизон најамника и

25 Плутарх, Биографије, Дион, 27.26Џ. Б. Бјури и Р. Микс, Историја Грчке друга књига, Империја Сиракузе и њена борба против Картагине, Београд, 2008, стр. 712.

21

свог сина Аполократа. Убрзо након ове победе Хераклида, именовано је нових 25 стратега

где више није било места за Диона који се повукао у Леонтину.

Аполократ се налазио још увек под опсадом Сиракужана, па је после неког времена

одлучио да се преда заједно са својим гарнизоном све док нису стигле залихе и помоћ које

је допремио Нипсије.27 После тога је уследио велики напад на град, али су их Дионови

плаћеници вратили у тврђаву.

Преко Спартанца Фаракса је Хераклид правио тајне споразуме са Дионисијем Млађим о

предаји његовог сина. Аполократ је коначно 355. године п.н.е. предао акропољ, а њему је

допуштено да оде у Италију.

Диона је 354. године п.н.е. убио његов близак пријатељ, Калип, који је владао годину дана,

а након њега Хипарин, син Дионисија Старијега, док је Дионисије Млађи је 346. године

п.н.е. поново успоставио тираниду.

Агатокле

Агатокле је рођен 361. а умро 289. године п.н.е. и био је тиранин Сиракузе у

периоду од 316. до 289. године п.н.е. а потом и њен краљ од 304. до 289. године п.н.е. У

већини античких извора представљен је као посебно окрутан тиранин. Као тиранин

Сиракузе ширио је своју власт и овладао је већим делом Сицилије, па је напослетку дошао

у сукоб и са Картагињанима. Картагињани су 311. године п.н.е. послали велику војску, 27 Џ. Б. Бјури и Р. Микс, Историја Грчке друга књига, Империја Сиракузе и њена борба против Картагине, Београд, 2008, стр. 713.

22

која је победила Агатокла у бици код Химере и тада је изгубио 7.000 војника и готово све

раније освојене територије. Док је његов град, Сиракуза, након пораза била под опсадом

он је одлучио да тежиште рата пренесе у Африку и стога се 310. године п.н.е. искрцао у

Африци, где су се водиле битке све до 307. године п.н.е. Картагињани су због проблема

код куће смањили притисак на Сиракузу и када је дошло до нових проблема на Сицилији,

Агатокле је рат у Африци препустио своме сину, па је дошло до преокрета и 307. године

п.н.е. Агатоклеова војска је била поражена у Африци. Агатокле је 306. пре Христа склопио

мир са Картагињанима, и предао им територије на Сицилији у замену за новац.

Дипломатском вештином успео је да пољуља редове противника, сиракушких избеглица и

да их победи. Постао је краљ Сицилије 304. године п.н.е.

Према једној од верзија, отац му је био грнчар, а Агатокле се као дечак бавио

проституцијом, да би се након некога времена преселио у Сиракузу. Доста је сумњива

прича да је Агатокле био сиромашни грнчар, јер за време олигархије грнчари нису могли

да постану стратези, попут Агатоклеовог брата28. Вероватно су били богати подузетници,

који су запошљавали грнчаре.29 O пророчанству за Агатокла је речено да ће бити опасан за

Картагињане и целу Сицилију, a после тога је Агатоклеов отац онда дете изложио на

јавном месту са намером да дете не остане живо. Ипак био је спашен па је одрастао у

ујаковој кући, а седам година касније, отац га је прихватио, преселио се са њим у

Сиракузу и научио га је грнчарском занату.

Агатокле се рано истакао ратоборношћу и одважношћу у биткама. Најпре се истакао под

Тимолеоновим вођством 339. године п.н.е. у бици код Етне против Кампанијаца.

Напредовао је и обогатио се под патронажом угледног и богатог Сиракужанина, Дамаса.

Агатокло је потом постао хилијарх (командант јединице од хиљаду војника), а након

Дамасове смрти се оженио његовом удовицом и тада је постао један од најбогатијих

Сиракужана. Око 330. године п.н.е, Брути су након смрти Александра Молошкога

нападали градове Сицилије. Тада је Кротон тражио помоћ од Сиракузе, а Агатокле је

учествовао у походу са својом јединицом. Због свог неслагања са сиракушком и са

кротонском олигархијом, био је протеран у Таранто.

28 K.Meister, Cambrige Ancient History VII.1, Agathocles, 2008., стр. 385.29 K.Meister, Cambrige Ancient History VII.1, Agathocles, 2008., стр. 385.

23

Због неуспеха при заузимања Регија, срушена је олигархија у Сиракузи и протерани су

многи олигарси. Када је у Сиракузи срушена олигархија, Агатокле се вратио у Сиракузу, а

многи олигарси и њихови пријатељи морали су да напусте Сиракузу, па је дошло до

грађанског рата између прогнаних олигарха и демократа. Када се Агатокле вратио у

Сиракузу, није добио значајнију функцију, али су се Картагињани умешали и почели су

да помажу олигархе, тако да су демократе морале да пусте олигархе натраг у град.

Агатокле је као заклети непријатељ олигархије поново морао да напусти Сиракузу. У

унтрашњости Сицилије окупио је своју војску и повео је рат против Сиракужана и

Картагињана. Заузео је Леонтину, а вештом дипломатијом склопио је споразум са

Картагињанином Хамилкаром, па су Сиракужани били присиљени да се договоре са

Агатоклом, који се онда вратио у Сиракузу.

Агатокле је искористио свој положај, па је регрутовао војску од незадовољних људи и

људи непријатељски расположених према олигархији. Као стратег Сиракузе требало је да

се обрачуна са одређеним побуњеницима, па је могао да регрутује 3.000 њему оданих

војника. Позвао је много олигарха, па их је похапсио и оптужио пред војском да

сиракушка олигархија њега намерава да ухапси. Агатоклеова војска се након тога

разјарила, па су тражили да се обрачунају са олигархијом.Агатокле је наредио да се у

Сиракузи побију олигарси и њихове присталице и да им се конфискује имовина. Уследило

је крвопролиће, које је трајало два дана. Према Диодору убијено је 4.000 присталица

олигархије, а 6.000 је побегло.

Након крвопролића, Агатокле је 316/315. године п.н.е. сазвао скупштину, на којој је

оправдао своје поступке и оптужио олигархе.

Рекао је да град предаје народу и да народу даје слободу. Претварао се да је за

демократију и да се повлачи, а знао је да присутно мноштво људи који желе да он влада.

Гомила је тражила од њега да он влада и изабран је за јединога стратега са пуним

овлашћењима. Агатокле је одмах обећао укидање дугова и поделу земље сиромашнима.

Постао је омиљен тиранин. Знао је како да одобровољи народ лепим речима и

пријатељским приступом. Поред постојеће флоте израдио је много нових бродова и уз то

је обновио дисциплину, бринуо се о наоружању и војсци, тако да је успео да овлада

великим делом унутрашњости Сицилије.

Агатокле је иначе планирао да истера Картагињане са Сицилије.

24

Намеравао је да спречава Картагињане да превозе жито из Сицилије и Сардиније и због

тога је изградио флоту од 200 бродова. Током 291. године п.н.е. Агатокле се повезао са

Деметријем Полиоркетом, па се његова ћерка развела од Пира и удала за Деметрија

Полиоркета. Коркира је као мираз предана Деметрију а Агатокле се одлучио за савез са

моћнијим дијадохом.

Његова два сина из првога брака са Дамасом, Архагат и Хераклид убијени су у Африци.

Са другом женом Алкијом имао је ћерку Ланасу и сина Агатокла, а са трећом женом имао

је малолетне синове. Млађи Агатокле из брака са Алкијом био је једини очити наследник.

Међутим Архагат, син убијенога Архагата био је Агатоклов унук и показивао је

претензије да наследи деду и командовао је војском у Етни. Стари Агатокло је позвао

млађега Агатокла да му преда власт, али Архагат га је убио. Агатокле није хтео да престо

наследи убица његовог сина, па је народу вратио демократију. Умро је убрзо након тога

289/288. године п.н.е.

Закључак

За разлику од тирана централне Хеладе, тирани на Сицилији су се ослањали на

подршку најамника и нису ни у једном тренутку били толико омиљени у народу да би

могли одржати власт без ње. Такође је веома битна разлика та, да је на Сицилији велики

број наследства власти прошао са сукобима. На Сицилији, од горе поменутих тирана,

ниједан није дошао на власт захваљујући демагошким способностима.

25

Литература

В.В. Струве и Д.П. Калистов, Стара Грчка, Млађа тиранија у Грчкој и Малој Азији,

Београд, 2006

Aристотелова Политика,V, Загреб, 1988.

Џ. Б. Бјури и Р. Микс, Историја Грчке прва књига, поглавље Сиракуза и Акрагант под

Хијероном и Тероном, Београд, 2008

26

Херодот, VII. књига

S. Lewis, Ancient Tyranny, Ducetius and fifth-century sicilian tyranny, Edinborough 2006.

Џ. Б. Бјури и Р. Микс, Историја Грчке друга књига, Империја Сиракузе и њена борба

против Картагине, Београд, 2008.

A.H.Allcroft and W.F.Masom, A history of Sicily 491-289 B.C, Dionysius I, Лондон, 1890.

Плутарх, Успоредни животописи, Дион.

K.Meister, Cambrige Ancient History VII.1, Agathocles, 2008.