1

2

Naslov originala: Bekenntnisse des

Hochstaplers Felix Krull: Der Memoiren erster Teil. Copyright 1954 Thomas Mann

3

KNJIGA PRVA

4

5

GLAVA PRVA

Laajui se pera, da u potpunoj dokolici i povuenosti zdrav inae, iako umoran, veoma umoran (tako da u moi napredovati samo u malim etapama i esto se odmarajui), spremivi se, elem, da strplivoj hartiji poverim ispovesti svo-je, urednim i dopadlivim rukopisom koji mi je svojstven, hvata me laka sumnja da li sam po svome prethodnom obra-zovanju i koli i dorastao duhovnome poduhvatu tom. Meu-tim, kako se sve to imam da saoptim sastoji od mojih najli-nijih i nejneposrednijih iskustava, zabluda i strasti, te materi-jom otuda savreno vladam, mogla bi se ona sumnja najvie ticati takta i prikladnosti izraza kojima raspolaem, a u tim stvarima mnogo su manje, po mome milenju, merodavne redovne i zavrene studije no prirodni dar i dobro domae vaspitanje. U njima oskudevao nisam, jer ja potiem iz fine graanske kue, iako razvratne; kroz vie meseci bejasmo sestra moja Olympia i ja pod paskom jedne gospoice iz Ve-veya, koja se posle, kad se bio stvorio odnos enskog rivalite-ta izmeu nje i moje majke i to s obzirom na moga oca , morala povui; kum moj Schimmelpreester, s kojim sam bio veoma prisan, bee viestruko cenjen umetnik, koga je svako u gradu nazivao gospodin profesor, iako mu ta lepa, ele dostojna titula zvanino nije ak ni pripadala; a otac moj, ma-da debeo i gojan, imao je mnogo line gracije i stalno je obra-ao panju na probrano i jasno izraavanje. Po lozi sa babine strane bilo je u njemu francuske krvi, sm on proveo je egrt-ske godine u Francuskoj, i Pariz je, kako je govorio, poznavao kao svoj dep. Voleo je i to sa izvrsnim izgovorom da

6

uplie u govor izraze kao cest a,1 patant 2 ili parfaite-ment 3 ; a imao je ee obiaj i da kae: Ja to gutiram, i do kraja svog ivota ostao je milenik ena. To onako unapred i bez veze. A to se moga prirodnog dara za lepu formu tie, ja sam se u nj, kao to dokazuje itav moj varaliki ivot, oduvek bez ikakve brige mogao pouzdavati, pa verujem da se i prilikom ovoga pismenog istupanja na nj osloniti mogu. U-ostalom, reen sam da se u ovim svojim zapisima savreno drim iskrenosti i da pri tom ne strahujem sa prekora zbog tatine niti pak bezonosti. Kakva bi se moralna cena i smisao i mogli pripisati ispovestima koje bi bile sastavlene s drugog stanovita a ne stanovita istinolubivosti!

Rajnska upa me je dala, onaj sreni i paeni kraj koji, blag i bez naglosti kako s obzirom na klimu tako i na sastav zemlita, gradovima i selima bogato proaran i vesela sveta pun, spada u najumilatije zar krajeve nastanjene zemle. Ovde cvatu, sreno se prema junom suncu irei a brdima upe od otrih vetrova tiena, slavna ona nasela zbog kojih vinopiji, kad im ime zauje, srce zaigra, ovde je Rauenthal, Jo-hannisberg, Rdesheim, a tu je i asni gradi u kom sam i sm, nekoliko samo godina pre presjajnog osnivanja Nema-kog carstva, ugledao svetlost sveta. Malo dale od lakta koji opisuje Majna kod Meinza, i uven sa svoje proizvodnje am-panjca, on je glavno pristanite parobroda to hitaju uz reku i niz reku, i ima oko etiri hilade stanovnika. Veseli Meinz bio mu je dakle vrlo blizu a isto tako i otmene banje taunuske, kao to su: Wiesbaden, Homburg, Langenschwalbach, i Schlangenbad, do kojeg se stizalo za pola sata vonje elezni-com uskog koloseka. esto li smo za lepih godinjih doba odlazili na izlete, moji roditeli, sestra moja Olympia i ja, bro-

1 Tako je. 2 Divno. 3 Savreno.

7

dom, kolima ili eleznicom, i to u sva etiri pravca sveta: jer na sve strane primamlivahu drai i znamenitosti duhom lud-skim stvoreni. Jo vidim kako mi otac, u sitno iskockanom, komotnom letnjem odelu, sedi s nama u nekoj gostionici podale od stola, jer ga je trbuh smetao da mu se primakne i kako s beskonanim uivanjem blaguje rakove i zlatni lozin sok. esto je tu bivao i kum moj Schimmelpreester, otrim okom motrio sve oko sebe kroz okrugle svoje slikarske naoa-ri, i svaku sitnicu upijao u umetniku svoju duu.

Jadni moj otac bio je vlasnik firme Engelbert Krull, koja je proizvodila sad nepostojeu marku ampanjca Loreley extra cuve. Dole ne Rajni, nedaleko od pristajnog mosta, behu mu podrumi, i ja sam se esto kao deko muvao ispod hladovitih svodova, zamileno vrlao kamenitim stazama koje su vodile uzdu i popreko izmeu visokih stalaa, i posmatrao sijaset boca to su onde mirovale, naslagane ukoso jedne povrh dru-gih. Leite vi tu, eto, mislio sam ja u sebi (iako mislima svo-jim, dabome, tako tane rei umeo dati nisam), leite tako u podzemnoj svetlosti sutonjoj a u utrobi vaoj bistri se i tiho priprema golicavi zlatni sok od kog e toliko srce ivle zaku-cati, toliko oko sinuti viim sjajem! Jo ste na oko gole i ubo-ge, no jednog ete se dana raskono ukraene dii u gornji svet, da na gozbi, svadbi, u separeu, uz obesan pucanj, izbaci-te svoje zapuae prema tavanici i rasprostrete meu lude zanos, bezbrigu i vesele. Tako je nekako govorio deak; a istina je bilo bar toliko da je firma Engelbert Krull polagala neobinu vanost na izgled svojih boca, na onu poslednju opremu koja se strunjaki naziva coiffure. Presovani zapuai uvrivani su srebrnom icom i pozlaenim kanapom, pa peaeni purpurnim voskom, a sveani jedan okrugli peat, kao to se via na bulama i starim povelama, visio je jo oba-ka na zlatnoj vrpci; grlie je izdano omatao sjajni staniol, a na trbusima blistae se etiketa uokvirena zlatnim arama, koju je kum moj Schimmelpreester izradio za firmu i na kojoj se,

SLADJANLine

8

sem nekolikih grbova i zvezda, imena moga oca i zlatno tampane marke Loreley extra cuve, videla jedna enska prilika, na njojzi jedino grivne i erdani, a ona, sedei prekr-tenih nogu na vrhu jedne stene, podigav ruku, provlai eal kroz talasavu svoju kosu. Izgleda, meutim, da kvalitet vina nije potpuno odgovarao toj sjajnoj opremi. Krulle, rekao bi zar kum mi Schimmelpreester ocu mome, ast lino vama, ali va ampanjac trebalo bi da zabrani policija. Pre osam dana nagovorili su me da popijem pola boce, i jo se ni do danas iv nisam oporavio od toga napada. Kakve vi to kiselice mea-te u tu orbu? Da li pri doziranju dodajete petroleum ili piri-tus? Ukratko, to je spravljanje otrova. uvajte se zakona! Na to bi se moj jadni otac zbunio, jer on je bio mek ovek koji prekorima odolevao nije. Lako je vama grditi, Schimmelpre-esteru, odgovarao bi on, po svojoj navici lako trlajui vrho-ve prstiju o trbuh, ali ja moram da radim jeftino, jer tako to hoe predrasuda prema domaim fabrikama ukratko, ja dajem publici ono u ta ona veruje. Osim toga, konkurencija me je pritisnula, dragi prijatelu, tako da se jedva izdrati mo-e. Toliko moj otac.

Naa vila spadala je u ona prijatna gospodska obitavalita koja, naslanjajui se na blage obronke, otvaraju pogled na predeo oko Rajne. Koso nagnuta bata bee izdano ukraena patulcima, gljivama i svakojakim ivotinjama od fajansa, kao ivim; na jednom postolu leala je sjajna kugla koja je lice veoma smeno iskrivlavala, a bila je tu jo i Eolova harfa, nekoliko peina, kao i jedan vodoskok koji je izbacivao vodu u obliku veoma lepe figure i u ijem su bazenu plivale srebrne ribe. to se tie unutranjeg ureaja, on je, po ukusu moga oca, bio koliko skrovit toliko i zgodan. Ugodno povueni ku-tovi mamili su da se u njih sedne, a u jednom je stajala prava preslica na toak. Bezbrojne sitnice: ukrasne drangulije, kolke, kutijice sa ogledalcima i boice s mirisom, behu po-reane na tagres i pliane stolie; jastuci od paperja u veli-

9

kom broju, prevueni svilom ili arenim runim radom, behu razmeteni po sofama i kauima, jer otac moj voleo je da lei na mekanom; zavese su visile na tapovima u obliku halebar-di, a izmeu vrata bile su privrene one prozrane zavese od trske i inuva koje su nalik na zid, a kroz koje se, ni rukom ne maknuvi, moe proi, pri em se one onda rastvaraju i skuplaju uz laki um ili tuckanje. Izmeu duplih ulaznih vra-ta, vie dovratka, stajala je neka veto smilena sprava koja je, dok su se vrata, usporavana vazdunim pritiskom, lagano zatvarala, nenim zvucima otkucavala poetak Straussove Freut euch des Lebens.1

1 Uivaj, ivi.

10

GLAVA DRUGA

To bee dom u kom sam se, jednog prijatnog mlakog kio-vitog majskog dana licem u nedelu, uostalom rodio, i od sada ne mislim vie da istravam, nego u brilivo gledati da priam sve po redu. Poroaj mi je, ako sam dobro obave-ten, protekao vrlo sporo i ne bez naroite pomoi naeg tada-njeg domaeg lekara doktora Mecuma, a uglavnom zbog toga to sam se ja ako ono rano i strano bie smem nazvati ja drao tom prilikom izuzetno pasivno i nezainteresovano, to napore svoje majke uopte pomagao nisam niti pokazivao i najmanje truda da doem na svet, koji u docnije tako od sveg srca zavoleti. Pa ipak sam bio zdravo, lepo dete, koje je, bu-dei najlepe nade, napredovalo na mleku jedne izvrsne da-dile. Ali, posle estog i upornog razmilanja, ne mogu na ino nego da ono svoje mlako dranje i otpor pri poroaju, to oi-gledno ustezanje da tamu materinske utrobe zamenim belim danom, ne dovedem u vezu sa izvanrednom naklonou i obdarenou za san, koja mi bee svojstvena od malih nogu. Priali su mi da sam bio dete mirno, da nisam bio galamdija i nemirko, nego da sam, u meri vrlo zgodnoj svojim pazilama, bio odan dremanju i polusnu; i mada sam docnije toliko udeo za svetom i ludima da sam se pod raznim imenima meao meu njih i svata inio da ih pridobijem, ipak sam se uvek u noi i u snu oseao potaman, rado se i lako se predavao dre-meu i bez telesnog zamora, gubio se daleko u zaborav lien

11

snova, i poto bih tako, utonuo, provodio dugo, deset, dvana-est, pa i etrnaest asova, budio se sve i zadovolniji nego posle uspeha i zadovolstava danjih. Ta neobina naklonost prema snu mogla bi se shvatiti kao suprotnost velikom ivot-nom i lubavnom nagonu koji me je proimao i o kome e jo biti rei na odgovarajuem mestu. No, ve sam spomenuo da sam o ovom predmetu napregnuto razmilao u vie navrata, te mi se vie puta uinilo da mi biva jasno kako se ovde ne radi o suprotnosti, nego upravo o izvesnoj tajnoj srodnosti i saglasnosti. Jer sad kad sam, mada mi je tek etrdeseta, osta-reo i umoran, kad me nikakvo pohlepno seanje ne goni vie meu lude i kad ivotarim potpuno povuen u sebe: sad je tek oslabila i moja spavaka snaga, sad sam se u neku ruku odbio od sna, spavanje mi je postalo kratko, bez dubine i ovlano, dok sam pre, u zatvoru, gde je za to bilo mnogo prilike, spa-vao zar bole no u mekim postelama mnogih Palace Hotela. No eto gde padam u svoju staru greku pa istravam.

esto sam iz usta domaih svojih sluao kako sam batlija, pa iako sam vaspitan daleko od svih praznoverica, ipak sam toj injenici, povezavi je sa svojim imenom Felix (takvo sam ime dobio po kumu svome Schimmelpreesteru), kao i sa tim to sam bio tankovijast i dopadliv, pridavao izvesno tajanstveno znaenje. Jeste, vera moja u sreu i u to da sam milene neba, vazda mi je u dui iva bila, i mogu rei da se uglavnom kao la i nije pokazala. Jer ba se kao znaajna osobina moga ivota pokazuje da se sve one muke i nevole to ih je u njemu bilo javlaju kao neto strano i to provienje prvobitno nije htelo, i kroza ta pravo moje i stvarno opredelenje stalno prosijava nalik na zrak sunani. Posle ovog opteg razmatranja, nastavlam da u krupnim potezima dm sliku svoje mladosti.

Fantastino dete, svojim sam prohtevima i uobraenjima davao ukuanima mnogo povoda za razonodu. ini mi se kao da se jo seam, a esto su mi pripovedali, kako sam, dok sam jo nosio koulu, voleo da se igram cara i kako sam se igrao

12

toga po itave sate sa velikom upornou. Sedei u kolicima na stolicu, u kojima me je sluavka naa gurala po bati i dvo-ritu, iskrivio bi zbog neeg usta nadole koliko god sam vie mogao, tako da mi se gornja usnica prekomerno razvukla pa sam polako treptao oima koje bi se zacrvenele i napunile suzama ne samo zato to mi se iskrivilo lice, nego i zbog moje unutranje ganutosti. Miran i uzbuen sa dubokih svojih godi-na i visoka dostojanstva, ja sam sedeo u kolicima; ali mojoj je sluavki bilo reeno da svakog prolaznika obavesti o emu se radi, poto bi me svako nepotovanje moje izmilotine ogor-ilo ne moe biti vie. Ja vozam cara u etnju, objavlivala bi ona, neuko i nepropisno salutirajui poto bi prinela ruku slepoonici, a i svak bi mi odavao poast. Naroito kum moj Schimmelpreester, vazda spreman na alu, postupao bi, kad bi me tako sreo, po mojoj voli i na sve mogue naine podra-vao me je u uobraenju mome. Gledajte, evo ga gde prolazi, sedi junak! govorio bi on, neprirodno se duboko klanjajui. A zatim bi se kao narod postavio kraj moga puta, pa, kliui vivat, bacao uvis eir, tap pa ak i naoare, i skoro da mu pozli od silna smeha kad bi se meni od potresenosti suze po-ele kotrlati preko istegnute gornje usne.

Na ovaj nain umeo sam se igrati i u poznijim deakim godinama, u doba, dakle, kad na podrku starijih pri igri ovoj nisam zar mogao raunati. Meutim, nisam mario za njih, nego sam ta vie uivao u nezavisnosti i samozadovolstvu svoje mate. Probudio bih se tako ujutru sa odlukom da toga dana budem kneevi od osamnaest godina po imenu Karl, i pridravao sam se te izmilotine itavog dana, pa ak i po nekoliko dana; jer neocenjivo preimustvo takve igre sastojalo se u tom to je nije trebalo prekidati ni u jednom trenutku, pa ak ni za vreme tako preko svake mere dosadnih kolskih asova. Zaogrnut izvesnom snishodljivom uzvienou, ja sam iao tamo i amo, raspoloeno i ivo razgovarao sa guvernerom ili kakvim autantom kojeg bih u mati pridodao sebi u dru-

13

tvo, i niko ne bi umeo opisati ponos i sreu s kojom me ispu-njavae tajna moje otmene i uzviene linosti. Kakav li je divan dar mata, i kakvo li zadovolstvo moe ona da nam prui! Kako su mi glupi i siromani izgledali drugi deaci iz gradia, koji tu sposobnost oigledno nisu imali i koji su otud bili lieni potajnog uivanja do kojeg sam ja dolazio lako i bez ikakve spolanje pripreme, prosto jednom odlukom vole! Istina, njima, koji su bili obina deurlija krute kose i crvenih aka, njima bi se valda i osvetilo i smeno im pristajalo da su hteli da uobraze kako su kneevii. Ali ja sam imao kosu me-ku kao svila, kakva se kod mukog pola retko nalazi, i koja je, poto je bila plava, zajedno sa sivoplavim oima, inila do-padliv kontrast prema zlatastotamnoj puti mojoj, tako da je u neku ruku ostajalo neodreeno jesam li ja to u stvari plav ili sme, i da su me sa istim pravom mogli drati za jedno kao i za drugo. Ruke, na koje sam rano obratio panju, behu mi, iako ne preterano uzane, prijatne po karakteru, nikada znojave nego umereno tople, suve, sa noktima ukusnog oblika i radost jedna same sebi; a u glasu mi, jo pre no to je mutirao, bilo je neega uhu laskavog, tako da sam ga, kad bih bio nasamo, rado putao, u srenom, mnogim pokretima praenom, uosta-lom besmisleno nerazumlivom i samo varlivo naznaenom askanju sa nevidlivim svojim guvernerom. Takva lina pre-imustva stvari su veinom teko odredlive, koje se mogu oceniti samo po njihovom dejstvu, pa se ak i uz izuzetnu spretnost teko dadu uhvatiti reima. U svakom sluaju, nije mi moglo ostati skriveno da sam bio nainjen od plemenitije materije ili, kao to se obino kae, zameen od finijeg testa nego drugi meni ravni, i ja se pri tom ni malo ne bojim prigo-vora da sam samodopadliv. Sasvim mi je svejedno hoe li me ko optuiti sa samodopadlivosti, jer trebalo bi da sam glupak ili licemer kad bih hteo da se pokaem kao neto obino, i ja u skladu sa istinom ponavlam da sam zameen od najfinijeg testa.

14

Rastui sm (jer sestra moja Olympia bila je starija od me-ne za nekoliko godina), imao sam naklonost prema neobinim i udlivim zanimanjima, za ta u odmah navesti dva primera. Prvo, na kapriciozan nain naspelo mi je da sam na sebi vebam i studiram snagu ludske vole, tu snagu tajanstvenu i kadru da izazove esto natprirodna dejstva. Poznato je da su zenice one u svojim pokretima, koji se sastoje od suavanja i irenja, zavisne od snage svetlosti koja na njih pada. A ja sam bio uvrteo u glavu da to nehotino kretanje samovolnih mii-a podvrgnem uticaju svoje vole. Stojei pred ogledalom i trudei se da iskluim svaku drugu misao, prikuplao sam svu svoju unutranju snagu da bih naredio zenicama da se po mo-joj voli skuplaju ili ire, i moje uporne vebe behu, ja u to uveravam, stvarno krunisane uspehom. Ispoetka, usled unu-tranjeg naprezanja od kojeg mi je izbijao znoj i menjala mi se boja, moje zenice poele su samo nepravilno da se trzaju; ali docnije, stvarno je od moje vole zavisilo da ih suzim u ma-lecne takice ili da ih rairim u krupne, crne sjajne krugove, a zadovolstvo koje mi je pruao taj uspeh bilo je takvo da se ovek od njega skoro uplai, i praeno jezom pred tajnama ludske prirode.

Druga jedna ud koja mi je tada esto zabavlala duh, pa jo ni danas dra i smisao za mene izgubila nije, sastojala se u sledeem. ta je korisnije, pitao sam se, da se svet vidi kao mali ili da se vidi kao velik? A mileno je to bilo ovako: veliki ludi, raunao sam, vojskovoe, superiorne dravnike glave, prirode osvajake i vladalake svake vrste, koji se mono uzdiu iznad ludi, moraju biti takva kova da im se svet ini malen kao ahovska tabla, jer otkuda bi inae mogli imati bezobzirnost i hladnokrvnost da smelo i ne marei za blagostanje i patnje pojedinaca upravlaju njime u skladu sa svojim preglednim planovima. Ali s druge strane, takvo uma-njujue gledite moe nesumnjivo lako dovesti dotle da ovek u ivotu ne dotera ni do ega, jer ko svet i lude dri za neto

15

malo ili ni za ta, i rano se prome njihovom beznaajnou, postae sklon da utone u ravnodunost i lenjost, i svakom uticanju na duhove prezrivo e pretpostaviti savreno mirova-nje, bez obzira na to to e na sve strane imati neprilika zbog bezoseajnosti, zbog nedostatka sauea i truda, svaki as e vreati samosvesni svet i tako sm sebi presei put i do neho-tinih uspeha. Nije li, pitao sam se, mudrije da se svet i ludi sagledaju kao neto veliko, divno i vano, neto to je dostojno svakog truda, svakog na sve gotovog napora, da bi-smo u njemu postigli neto ugleda i cene? Protiv toga govori to se sa tim uveliavajuim i respekta punim nainom gleda-nja lako pada u potcenjivanje sebe sama i u pometnju, tako da svet tada sa smekom prelazi preko glupog deaka punog strahopotovanja, da bi potraio muevnije lubavnike. No na drugoj strani, takva predanost i takva skruenost pred svetom pruaju ipak velike prednosti. Jer ko sve stvari i lude uzima kao pune i vane, taj e im na taj nain ne samo laskati, pa otud sebi svakojaku podrku obezbediti, nego e i itavo svoje milenje i ponaanje ispuniti ozbilnou, strau, odgovor-nou, koja ga, inei ga u isti mah prijatnim i znaajnim, moe dovesti do najviih uspeha i uticaja. Tako sam ja to pre-vrtao po glavi i odmeravao razloge za i protiv. Uostalom, nehotice i u skladu sa svojom prirodom, ja sam se vazda drao druge mogunosti, i smatrao sam svet kao pojavu veliku i beskrajno primamlivu, koja nam moe pruiti najslaa bla-enstva i koja mi se u visokom stepenu inila vredna i dostoj-na svakog napora i nastojanja.

16

GLAVA TREA

No ako su tako fantastini eksperimenti i spekulacije bili pogodni da me duom odvoje od mojih vrnjaka i kolskih drugova u gradiu, koji su se zabavlali na uobiajeni nain, pridruivalo se svemu i to da su te deake, sinove vinogradara i inovnika, njihovi roditeli, kao to sam ubrzo primetiti mo-rao, opominjali i odvraali od mene, a jedan od njih, koga sam pokuaja radi pozvao sebi kui, rekao mi je ak hladno u lice kako mu je zabranjeno da se sa mnom drui i naoj kui odla-zi, jer mi nismo poteni. To me je zabolelo i uinilo mi po-elnim drutvo do kog mi inae nimalo ne bi bilo stalo. Me-utim, ne moe se porei da je gradi, mislei onako o naoj kui, imao u izvesnoj meri pravo.

Ve sam ranije gore napomenuo neto o nesuglasicama koje je prisustvo gospoice iz Veveya unelo u na porodini ivot. Uistinu, moj jadni otac progonio je tu devojku sa lubavnim namerama, pa je datu svrhu svakako i postigao, zbog ega je dolo do protivurenosti u milenju izmeu njega i moje maj-ke, to je zatim dovelo dotle da mi otac na nekoliko nedela otputuje u Meinz, gde je, kao to bi neki put inio osveenja radi, iveo momakim ivotom. Uostalom, moja majka, koja je bila neugledna ena bez izrazitih duhovnih kvaliteta, bila je potpuno u nepravu to je tako bezobzirno postupala s mojim jadnim ocem, jer ni ona ni sestra mi Olympia (stvorenje debe-lo i izvanredno puteno ulno, koja je docnije ne bez uspeha

17

stupila na operetsku pozornicu) nisu mu u pogledu ludskih slabosti ni u emu ustupale; jedino to je u njegovoj lakoj naravi vazda bilo izvesne lupkosti, koje je njihova tupa pohlepa za uivanjem bila bezmalo sasvim liena. Mati i erka ivele su u retkoj prisnosti, i ja se primera radi seam da sam posmatrao kako starija mlaoj, sluei se vrpastim metrom, meri obim butina, to me je za nekoliko asova bacilo u misli. Drugi put, u doba kad sam takve stvari slutei ve razumevao mada ih imenovati jo umeo nisam, bio sam potajno svedok kako su njih dve zajedno avolei navalile na jednog moler-skog kalfu, crnooko mome u beloj bluzi, zaposlena u kui, i kako je on naposletku od toga toliko usplamteo da ih je, sa briima koje su mu one nainile zelenom bojom, stao juriti, dok su one vritale, sve do tavana za suenje rubla.

Veoma esto, poto je mojim roditelima zajedniki ivot bio uasno dosadan, dolazilo nam je drutvo iz Meinza i Wiesbadena, i tad bi ivot u naoj kui potekao vanredno bo-gato i veselo. Bilo je to areno drutvo, a inili su ga nekolici-na mladih fabrikanata, glumaca oba pola, neki bolelivi pea-dijski porunik, koji je docnije doterao dotle da zaprosi ruku moje sestre, jedan Jevrejin bankar sa suprugom koja se na vrlo izrazit nain na sve strane prosipala iz svoje haline posute crnim koralima, jedan novinar sa uvojkom na elu i somot-skim kaputom, koji je svaki put dovodio novu ivotnu saput-nicu, i drugi. Sastajali su se obino na veeru oko sedam a-sova, a zatim bi po itavu no trajalo vesele, sviranje u klavir, struganje nogu u plesu, smeh, vriska i cika. Zadovolstvo bi veoma poraslo naroito za vreme karnevala i berbe vinograda. Tad je moj otac svojeruno palio raskoan vatromet, u emu je posedovao veliko struno znanje i vetinu; na maginoj sve-tlosti pojavlivali su se sadreni patulci, dok su neobine maske, sa kojima se drutvo okuplalo, poveavale raspute-nost. Ja sam tada morao poseivati gimnaziju u gradiu, pa kad bih ujutru u sedam ili pola osam stupio u trpezariju, svee

18

umiven u licu, da dorukujem, jo bih zaticao drutvo, o-kupleno oko kave i likera, potavnelo, izguvano i sa oima koje su teko podnosile svetlost dana, a ono me je s glasnim klicanjem primalo u svoju sredinu.

Jo neodrastao, smeo sam prisustvovati za stolom i ues-tvovati u daloj zabavi, kao i sestra mi Olympia. Svakog se dana kod nas dobro jelo, a moj otac pio je svaki put za ruak ampanjac pomean sa sodom. No kad bi se okupilo drutvo, jela su se nizala jedna za drugim, a spremao ih je jedan ef kuvar iz Wiesbadena uz pomo nae kuvarice, i jelovnik je bio proaran stvarima osveavajuim i koje su otvarale apetit, sladoledom i zainima. Loreley extra cuve tekao je poto-kom, no na sto su stizala i mnogobrojna dobra vina, kao Berncasteler Doctor, iji mi je ukus naroito prijao. U doc-nijem svom ivotu upoznao sam jo i druge otmene marke i navikao se da ih poruujem s mirnim izrazom lica, kao recimo Grand Vin Chteau Margaux i Grand Cr Chteau Mouton Rothschild dve elegantne kaplice.

Rado prizivam pred duu svoju sliku oevu, kako, sa belom ilatom bradicom i trbuhom u belom svilenom prsluku, sedi u proelu. Negov glas je bio slab, i on je esto obarao oi posramlena izraza, no s njegova se otvorena i zarumenjena lica ipak moglo proitati uivanje. Cest a, govorio bi, patant, parfaitement, i uz probrane pokrete ruku, sa vrkovima prstiju napole izvijenim, sluio se aama, salve-tom, priborom za jelo. Mati mi i sestra preputale su se jede-nju i pijenju bez ikakva duha, i prigueno bi se za to vreme iza rairenih lepeza kikotale sa svojim susedima.

Posle jela, poto bi oko gasnih lustera zaplovio dim cigara, poinjali su ples i igranje fote. Poto bi vee poodmaklo, me-ne su slali u krevet, no kako mi muzika i galama nisu davali da zaspim, ja bih veinom ponovo ustajao, zaogrtao se svojim crvenim vunenim ebetom, i tako doteran, uz poklike ena, vraao se u drutvo. Osveenjima i zakuskama, bolama, limu-

19

nadama, salatama od haringi i vinskim eleima nije bilo kraja sve do jutarnje kave. Plesalo se rasputeno i razbludno, fote su predstavlale izgovor za polupce i druga telesna pribliavanja. ene u iseenim halinama zabacivale bi se u smehu preko naslona na stolicama, da bi pokazale grudi i tako pridobile za sebe mukarce, a vrhunac svega sastojao se neretko u ali da se plin odjednom isklui, to bi svaki put imalo za posledicu neopisiv mete i dumbus.

Na ove drutvene zabave mislilo se u gradiu prevashodno kad bi se o naem domaem ivotu govorilo kao o neem sumnjivom, i pri tom se, kao to mi je doprlo do uiju, obraa-la panja uglavnom na ekonomsku stranu stvari, pronosei potajno glasove (a u tom je bilo i suvie istine) kako poslovi jadnoga mog oca stoje oajno ravo i kako e mu skupi vatrometi i veere kao oveku privredniku zasigurno doi glave. Ovo javno nepoverenje, koje je moja osetliva priroda rano primetila, spajalo se, kao to sam spomenuo, sa izvesnim naroitim osobinama moga karaktera, i dovodilo do usamle-nosti koja me je esto vrlo zabrinjavala. Utoliko me je s ve-om sreom ispunio jedan doivlaj iji u opis saoptiti ovde sa naroitim zadovolstvom.

Imao sam osam godina kad sam sa svojima proveo nekoliko letnjih nedela u oblinjem i tako uvenom Langen-schwalbachu. Moj otac uzimao je onde blatne kupke protiv napada gihta koji su ga neki put muili, a mati moja i sestra izazivale su na promenadi optu panju nosei eire preterano udnog oblika. Drutvo koje smo imali onde, kao i na drugim mestima, malo je doprinosilo naoj asti. Gosti poreklom iz okoline izbegavali su nas kao i obino; otmeni stranci uvali su se i drali odbojno, to je ve u samoj sutini otmenosti, te drutvo i poznanstvo koje nam se onde prualo nije bilo ba najfinije. Pa ipak, meni je u Langenschwalbachu bilo prijatno, jer ja sam vazda voleo boravke po banjama, i docnije sam za pole svoga delovanja esto odabirao takva mesta. Mir, bez-

20

brino ureen nain ivota, pogled na otmene i negovane lude na sportskim igralitima i u banjskom parku, odgovara naj-dublim mojim elama. Ali najveu privlanu snagu imali su za mene koncerti koje je banjskoj publici svakoga dana prire-ivao jedan dobro izveban orkestar. Mene muzika ushiuje, tavie, mada nisam iskoristio priliku da se u njoj izvebam, sanjarska ova umetnost ima u meni fanatinog lubitela, i ja se ve kao dete nisam mogao odvojiti od lupkoga pavilona u kome je lepo uniformisana trupa, pod rukovodstvom jednog malog kapelmajstora ciganskog izgleda, izvodila svoje potpu-rije i odlomke iz opera. Satima sam sedeo na stepenicama kienoga hrama umetnosti, srca oarana lupkim i skladnim kolom tonova, i u isti mah sam revnosnim i radoznalim pogle-dom pratio pokrete koje su muziari izvodili sa razliitim svojim instrumentima. Naroito mi se dopalo sviranje na vio-lini, i kod kue, u hotelu, zabavlao sam sebe i svoje time to sam pomou dva tapa, jednim kraim i jednim duim, poku-avao da to je mogue vernije oponaam pokrete prvog violi-nista. Zamah leve ruke da se proizvede kakav sentimentalan ton, meko padanje i dizanje iz jednog pokreta u drugi, veto pokretanje prstiju prilikom virtuoznih pasaa i kadenca, gipko i meko savijanje desnog runog lanka pri rukovanjem guda-lom, izraz utonulosti i stvaralakog oslukivanja na priljublje-nom obrazu sve sam to uspevao da dam sa savrenou koja je naroito kod moga oca nailazila na srdano odobrava-nje. I on tad, dobro raspoloen sa blagotvornog dejstva kupki, pozva u stranu kapelmajstora, dugokosog i koji se skoro nije uo, i dogovori se s njim da se izvede sledea komedija. Jefti-no je kuplena jedna mala violina, a njeno gudalo palivo je namazano vazelinom. Dok se inae malo ta inilo za moj spolanji izgled, sad su mi u jednom bazaru kupili lepo matrosko odelo sa iritom i zlatnim dugmetima, a uz to svile-ne arape i lakovane cipele sjajne kao ogledalo. I jedne ne-dele pre podne, dok je trajala etnja po parku, stajao sam ja,

21

tako lepo doteran, pored malog kapelmajstora na bini hrama muzikog, i uestvovao sam u izvoenju nekog madarskog plesnog komada, izvodei svojim egedama i vazelinom nama-zanim gudalom ono to sam pre toga izvodio pomou dva tapa. Rei smem da mi je uspeh bio potpun.

Publika, i otmena i prostija, zgrnula se pred pavilonom, navaljivala je sa svih strana. Svet je gledao udo od deteta. Zanos moj, bledilo moga lica, kojim sam se, menjajui izraze, unosio u svirku, pramen kose koji mi bee pao preko jednog oka, detinje moje ruke ije su lanke obuhvatali plavi, gore nabueni a dole sve ui rukavi, ukratko, itava moja dirli-va i udesna pojava ushitila je sva srca. Kad sam zavrio ko-mad, jednim punim i energinim povlakom gudala preko svih ica, odobravanje, izmeano sa visokim i dubokim uzvicima bravo, kao pucanj je ispunilo banjski park. Spustie me na zemlu, poto je mali kapelmajstor moju violinu i gudalo dobro sklonio. Obasue me pohvalama, laskavim imenima, milovanjem. Aristokratske dame i gospoda nagrnue oko me-ne, milovali su me po kosi, obrazima i rukama, nazivali me okaenjakom i anelom. Neka stara ruska kneginja, sva u lubiastoj svili i sa golemim sedim uvojcima kose oko uiju, dohvatila mi je glavu svojim prstenjem nakienim rukama i celivala me u oznojeno elo. Zatim je strasno otkopala ispod vrata krupan, blistav dijamantski bro u obliku lire i, nepresta-no govorei francuski, privrstila ga meni na bluzu. Moji pri-stupie; moj otac se predstavi, i izvinjavae nedostatke moje svirke nenim mojim godinama. Odvukoe me u poslastiar-nicu. Za tri razna stola astili su me okoladom i krempitom. Plemenita, lepa i bogata deca, mali grofovi Zibenklingen, koje sam dotle esto sa enjom gledao, utivo me zamolie da odigram s njima partiju kroketa. I dok su nam roditeli zajed-no pili kavu, ja sam se, sa brilantskom iglom na prsima, ua-gren i pijan od radosti, odazvao njihovu pozivu. Bee to jedan od najleih dana moga ivota, moe biti neosporno najlepi.

22

Sa svih strana digoe se glasovi da ponovim svoje izvoenje, pa se i direkcija banje u tom smislu obratila mome ocu. No otac moj izjavi da je on doputenje dao samo izuzetno i da ponovo moje javno istupanje nije u skladu sa mojim drutve-nim poloajem. A i na boravak u banji Langenschwalbach bliio se kraju. . .

23

GLAVA ETVRTA

Sad u govoriti o kumu svome Schimmelpreesteru, nesva-kidanjem jednom oveku. to se tie njegova izgleda, on je bio demekast, a rano posedelo i proreenu svoju kosu terao je bez razdelka prema jednom uvetu, tako da mu je skoro sva bila zaglaena preko glave na jednu stranu. Obrijano mu lice sa kukastim nosom, stisnutim usnicama i suvie velikim, okruglim naoarima u okviru od celuloida, isticalo se jo na-roito time to je iznad oiju bilo golo, to jest bez obrva, i u svemu je ukazivalo na prirodu otru i gorku, kao to je kum moj primera radi imao obiaj da imenu svome daje jedno ud-no hipohondrino tumaenje. Priroda je, govorio bi on, samo trule jedna i bu, a ja sam joj postavlen za svetenika, zato se zovem Schimmelpreester. A zato mi je Felix ime, to sm bog neka zna. Poreklom je bio iz Klna, gde je u svoje vreme zalazio u prve kue i gde je kao rukovodilac sveanosti prilikom karnevala igrao veoma istaknutu ulogu. No usled nekih okolnosti i dogaaja koji se objasnili nikad nisu, bio je primoran da se odande izgubi, te se povukao u na gradi, gde je vrlo ubrzo, ve vie godina pre no to sam se ja rodio, postao domai prijatel mojih roditela. Stalan i neophodan uesnik naih veernjih zabava, uivao je kod svih naih gosti-ju veliko potovanje. Dame bi ciale i, ispruajui ruke preda se, pokuavale da se zatite kad bi ih on fiksirao kroz svoje krupne okrugle naoari, stisnutih usnica, palivo pa ipak rav-

24

noduno, kao to se posmatraju predmeti. Uh, slikar! uzvi-kivale bi, kako samo gleda! Sad vidi sve, do u samo srce. Smilujte se, profesore, i sklonite zaboga te vae oi! No ma koliko da su mu se divili, sm on o svome pozivu nije imao ba visoko milenje, i esto je o prirodi umetnika davao vrlo sumnjive izjave. Phidias, rekao bi, nazvan i Pheidias, bio je ovek sa natprosenim talentom, a u potvrdu toga govori ve i injenica to je optuen za krau i baen u tamnicu atin-sku; jer optuen je zbog utaje zlata i slonove kosti koje su mu dali da bi izradio statuu Ateninu. Pericles, koji ga je otkrio, pusti ga da umakne iz aresta (a time je taj znalac dokazao da se razume ne samo u umetnost, nego, to je mnogo vanije, i u umetnike), te Phidias ili Pheidias otide u Olympiju, gde je dobio da od zlata i kosti slonove izradi velikog Zeusa. A ta je on uradio? Dao se na krau ponovo. I umro je u zatvoru u Olympiji. Neobina jedna meavina. No takvi su ludi. Nima je stalo do talenta, koji je ve sm po sebi jedna neobina stvar. Ali neobine stvari, koje inae idu s njim u vezi i moe biti nuno idu , njih oni nikako nee i nemaju za njih nikakvo razumevanje. Toliko kum moj. Ja sam tu primedbu zapamtio od rei do rei, jer ju je on istim reima esto po-navlao.

Kao to sam rekao, nas dvojica iveli smo u srdanoj uza-jamnoj naklonosti, pa tavie, smem rei da sam ja uivao naroitu njegovu lubav, a rastui, esto sam mu sluio kao model za njegove umetnike slike, a to me je zabavlalo utoli-ko vie to me je on tom prilikom oblaio u najrazliitije no-nje i kostime, od kojih je imao bogatu zbirku. Radionica nje-gova, neka vrsta staretinarskog magazina sa velikim prozo-rom, nalazila se u potkrovlu odvojene jedne kuice dole na Rajni, gde je on sa jednom starom sluavkom iveo kao kira-dija, i onde sam mu ja, kao to je on to govorio, satima se-deo na jednom sklepanom podijumu, dok je on platno etki-com premazivao, grebao ga i stvarao. Napominjem da sam mu

25

vie puta kao model stajao nag za jedan veliki tablo iz grke mitologije, koji je bio odreen da ulepa trpezariju nekog vi-narskog trgovca iz Meinza. Tom prilikom ponjeo sam velike pohvale od strane umetnika, jer ja sam bio izvanredno prijatna i bogolika stasa, vitak, mek a ipak snanih udova, zlataste puti i bez ikakve mane s obzirom na lepi sklad. Ova sedenja ostala su mi ipak u naroitoj uspomeni. Ali jo je zanimlivije bilo, drim, kad mi se pruala prilika da se preruim, to se zbivalo ne samo kod kuma u radionici. Jer esto, kad je name-ravao da veera kod nas, slao je on prvo zavelaj pun svako-jakih odela, vlasula i oruja, da bi ih posle veere isprobao na meni, prosto iz zadovolstva, i da bi, tako isto, lik moj, kad bi mu se najvie dopao, bacio olovkom na karton. U njega je kostimska glava, imao je obiaj da kae, a pri tom je mislio da mi licu sve pristaje, da svaki kostim stoji na meni dobro i prirodno, jer kako god obuen da sam bio kao rimski svira na flautu u kratkom haletku, sa crnom kutravom kosom o-venanom ruama; kao engleski pa u prilublenom atlasu, sa ogrlicom od ipki i perom zakienim eirom; kao panski borac s bikovima sa prsluetom i eirom kalabrekim; kao mladi abb iz rokokoa sa kapicom, manom, kratkim ogrta-em i cipelama na preice; kao austrijski oficir u beloj bluzi sa earpom i maem, ili kao nemaki selak branin u razdvo-jenim arapama i klincima okovanim cipelama, s perjanicom od divokoze na zelenom eiru: svaki put se inilo, a i ogleda-lo me je u to uveravalo, kao da sam opredelen i roen u stvari ba za tu odeu, svaki put sam, po sudu svaijem, pruao izvanredan primer onih ludi i onoga soja koje sam tog trenut-ka predstavlao: tavie, kum moj skretao je panju na to kako se moje lice, uz pomo nonje i vlasule, prilagoava bezmalo ne samo onim staleima i podneblima, nego ak i vremen-skim dobima, od kojih svako, kako nas je on pouavao, daje deci svojoj jedno opte fizionomiko obeleje ta zar nisam ja, ako je verovati naem prijatelu, kao firentinski kavaler s

26

kraja srednjeg veka izgledao u tolikoj meri kao da sam siao sa kakve savremene slike, isto kao i kad sam bio ukraen o-nim pompeznim obilem uvojaka kojima je docnije jedno sto-lee obdarilo otmeni muki svet. Ah behu to divni asovi! No kad bih posle zavrene razonode ponovo obukao svoje neugledno i nitavno svakodnevno odelo, obuzimala bi me zar nesavladiva alost i enja, oseanje beskrajne i neopisive dosade, zbog kojeg sam ostatak veeri provodio prazne due u dubokoj i nemoj potitenosti.

Samo toliko zasad o Schimmelpreesteru. Docnije, na kraju moga iznuravajueg ivota, ovaj e se izvanredni ovek odluno i spasilaki umeati u moju sudbinu. . .

27

GLAVA PETA

Ako po dui svojoj stanem da pretraujem dale utiske iz mladosti, vala mi se setiti dana kad sam prvi put dobio dopu-tenje da pratim svoje roditele u Wiesbaden u pozorite. U-ostalom, treba ovde da umetnem da se ja, slikajui mladost svoju, ne pridravam stralivo toka godina, nego da to ivot-no razdoble obraujem kao celinu kojom se po voli kreem. Kad sam kumu svome Schimmelpreesteru stajao kao model za grkog boga, bilo mi je esnaest do osamnaest godina, te sam, dakle, bio skoro mladi, mada sam u koli bio vrlo zaostao. No moj prvi odlazak u pozorite pada u raniju jednu godinu, to jest u etrnaestu elem ipak u doba kad je telesna moja i duhovna zrelost (kao to u odmah sad opirnije pokazati) bila ve daleko poodmakla, i kad se prijemivost moja za utiske mogla nazvati ak naroito ivahnom. Uistinu, ono to sam primetio te veeri, duboko mi se useklo u duu i dalo mi po-voda za beskrajno razmilanje.

Pre toga otili smo bili u jednu beku kafanu pa pili tamo slatki pun dok je moj otac srkao Absinthe na slamku, to je ve sve bilo kadro da me uzbudi do dna due. Ali ko da opie groznicu koja mi je obuzela bie kad nas je fijaker odvezao do cila radoznalosti moje i kad nas je doekala rasvetlena sala puna loa! ene koje su na balkonima lepezom hladile grudi; gospoda koja su se nadnosila nad njih askajui; umni skup u parketu kome smo pripadali i mi; mirisi koji su se dizali sa

28

frizura i iz halina i meali se sa vonjem plina; malo zbrkano brujanje orkestra koji je timao instrumente; raskone slike na tavanici i zavesi, koje su prikazivale gomilu razgolienih geni-ja, upravo itave kaskade ruiastih skraenja: kako li je sve to bilo taman tako podeeno da otvori mlada ula i duh za izvanredne utiske pripremi! Toliki skup ludi u visokoj, raskonoj sali sa lusterima ja sam dotle bio video samo u crkvi, i zaista, pozorite, ta sveano ralanjena prostorija, gde su, na uzvienom i obasjanom mestu, pozvane linosti, areno obuene i muzikom opkolene, izvodile propisane svoje kora-ke i plesove, razgovore, pesme i radnje: zaista, velim, uinilo mi se pozorite nalik na hram uivanja, na mesto gde ludi elni duhovne okrepe, okupleni u senci nasuprot sferi jasno-sti i savrenstva, otvorenih usta gledaju gore u ideale srca svog.

Igrao se neki komad skromnog anra, delo muze lake, to no bi se reklo, umetnosti, opereta ije sam ime na alost zabo-ravio. Radnja se zbivala u Parizu (to je podizalo raspoloenje jadnoga mog oca), a u njenom sreditu nalazio se mlad jedan besposliar ili atae poslanstva, divna jedna bekrija i enskar, kog je prikazivala zvezda pozorina, veoma omileni peva po imenu Mller-Ros. Ja sam njegovo ime doznao od oca, koji je imao ast da mu bude poznanik, i njegova slika veno e mi iveti u seanju. Verovatno da je on sad ostareo i otrcao se, isto kao i ja sam; no ono kako je tad umeo da opini i u ushi-enje baci masu i mene, to spada u bitne utiske mog ivota. Kaem: da opini, a malo dale objasniu koliko smisla ima u toj rei. Prvo u pokuati da, po ivom seanju, opiem pojavu Mller-Rosa na bini.

Prilikom prvog nastupa bio je obuen u crno, pa ipak je od njega bio sam sjaj. U skladu sa radnjom, dolazio je sa neka-kvog mesta gde se sastajao otmeni svet i bio je pripit, to je on umeo da prikae u prijatnim granicama, na nain ulepan i oplemenjen. Nosio je crnu, atlasom postavlenu pelerinu, la-

29

kovane cipele i crne pantalone koje idu uz frak, bele glase rukavice, a na sjajno oelanoj glavi, iji je razdelak, u skla-du sa tadanjom vojnikom modom, bio produen sve do po-tilka, imao je cilindar. Sve je to bilo savreno dobro ispegla-no, od izvesne netaknutosti kakva se u stvarnom ivotu ne moe odrati ni etvrt asa, i tako rei ne od ovog sveta. Na-roito je cilindar, koji mu je na lolinski nain ukoso stajao na elu, bio stvarno fantastina i uzorna slika svoje vrste, bez truni praine ili oteenosti, pun idealnih sjajnih preliva, pot-puno kao naslikan, a njemu je odgovaralo lice toga vieg stvorenja, lice koje kao da je bilo nainjeno od najfinijeg voska. Ono je bilo neno ruiasto, sa bademastim, crno obrublenim oima, sa kratkim, pravim nosom, kao i izvan-redno jasno izvuenim i koralno crvenim ustima, iznad ije se luno izvijene gornje usnice kruno nadnosio taan, ravnome-ran i kao etkicom izvuen tanak brk. Elastino se povodei, kako se u prostoj stvarnosti kod pijanaca ne moe videti, pre-dao je on eir i kaput jednom sluzi, skinuo ogrta pa ostao u fraku, sa koulom bogato nabranom na grudima, na kojoj su se blistala dijamantska dugmeta. Govorei i smejui se srebr-nim glasom, skinuo je i rukavice, i tad se videlo da su mu ruke spola kao brano bele i takoe ukraene dijamantima, dok im je unutranja strana bila rumena kao to mu je rumeno bilo i lice. Na jednoj strani rampe lako je otpevao prvi stih neke pesme u kojoj se iznosila izvanredna lakoa i vesela priroda njegova ivota kao ataea i enskara, u plesu je zatim, blaeno rairenih ruku i puckajui prstima, preao na drugu stranu pa onde otpevao drugi stih, a zatim se povukao, da bi dopustio da ga aplauz ponovo izazove, i da bi pred suflerovom kuicom otpevao trei stih. Zatim se sa bezbrinom lupkou umeao u radnju. Prema komadu, on je bio vrlo bogat, to je njegovom liku davalo neku arobnu dra. U dalem toku rad-nje, pojavlivao se u raznim toaletama: u sneno belom sport-skom odelu sa crvenim pojasom, u bogatoj fantastinoj uni-

30

formi, pa ak, u skladu sa koliko golicavim toliko i neodolivo smenim zapletom, i u gaama od nebeski plave svile. Zapa-dao je u smele, obesne, uzbudlivo pustolovne poloaje: nala-zio se pred nogama jedne vojvotkinje, na supeu i ampanjcu sa dve pretenciozne lake devojke, sa podignutim pitolem, spreman na dvoboj sa jednim krajnje glupim suparnikom. I nijedna od tih elegantnih nezgoda nije mogla nita nauditi njegovoj savrenosti, izguvati njegovo odelo, ukloniti njego-ve svetlosne prelive, neprijatno uagriti ruiasto mu lice. Sputano i u isti mah uzdignuto muzikim propisima, pozori-nim formalnostima, ali slobodno, smelo i lako u okviru tih uslova, njegovo ponaanje bee puno lupkosti koja je bila liena svega alkavo-svakodnevnog. Telo kao da mu je do maloga prsta bilo proeto izvesnim arom za koji postoji samo neodreena oznaka talenat a u kom je on oigledno uivao koliko i svi mi. Izvanredno je zadovolstvo stvaralo posmatrati ga kako obuhvata rukom srebrnu drku tapa ili kako obe ruke lako sputa u dep na pantalonama; njegov nain da ustane iz naslonjae, da se pokloni, da prie i udali se, bio je praen samodopadlivou koja je srce punila ivotnom radou. Da, to je bilo: Mller-Ros irio je oko sebe radost ivotnu ako ta re obeleava divno bolno oseanje zavisti, enje, nade i lubavnog nagona, za koje duu ludsku uie posmatranje lepote i srenog savrenstva.

Publiku u parketu koja nas je opkolavala sainjavali su graani i njihove ene, trgovaki pomonici, mladii koji su sluili jednogodinji aki vojni rok i male prodavaice, i ma koliko da sam se neiskazano zabavlao, sauvao sam bio ipak dovolno prisustvo duha i radoznalosti da posmatram svet oko sebe, da vidim dejstvo koje je izvoenje na pozornici ostavla-lo na sauesnike moga zadovolstva, i da izraz lica onih oko mene protumaim prizivajui u pomo sopstvena svoja osea-nja. Izraz tih lica bio je glup i blaen. Zajedniki smeak tupe samozaboravnosti titrao je na svim usnama, pa ako je kod

31

malih prodavaica bio neto vie sladak i uzbuen, ako je kod ena pokazivao neto od izvesnog sanjivijeg i tromog preda-vanja, kod mukaraca je govorio o onoj ganutoj i iskrenoj blagonaklonosti s kojom oevi prosta porekla posmatraju svo-je sjajne sinove ija se egzistencija uzdigla visoko iznad nji-hove, i u kojima oni vide ostvarenje snova svoje sopstvene mladosti. to se tie kalfi i vojnika, na njihovim licima, napred ustremlenim, sve bee iroko otvoreno, oi, nosne upline, usta. A pri tom su se smekali. Kad bi smo mi stajali onde gore u gaama, mislili su oni, rekao bih, kako bismo proli? A kako li se on samo smelo i ravnopravno ophodi sa dve tako pretenciozne lake ene! Kad bi se Mller-Ros povukao sa pozornice, ramena su se otputala i kao da je ne-kakva snaga naputala masu. Kad bi on pak, podignutih ruku izdravajui kakav visok ton, u pobedonosnom jurinom kora-ku doletao iz pozadine na rampu, sva prsa su mu se nadimala u sretanje, tako da su atlasni strukovi enskih halina prskali u avovima. Da, itav taj senkom pokriveni skup liio je na ogromni roj nonih insekata to se nemo, slepo i blaeno baca u sjajni neki plamen.

Otac moj zabavlao se kralevski. Po francuskom obiaju, on je eir i tap bio poneo u salu. eir je stavio na glavu im je zavesa pala, a tapom je uzeo uea u frenetinom aplau-zu, jako i neprekidno udarajui njime o pod. Cest patant, ponavljao je vie puta sasvim tiho i zaneseno. No posle zavr-etka predstave, napolu u hodniku, kad je sve bilo prolo a omamljeni i u dui poneseni trgovaki pomonici oko nas pokuavali da, po nainu kako su koraali, govorili, svoje crvene ruke posmatrali i tapovima svojim rukovali, oponaaju junaka veeri, ree mi otac: Hajde sa mnom, da mu stegnemo ruku. Boe, kao da nismo dobri poznanici, Mller i ja! On e biti enchant kad me ponovo bude video. I naredivi naim damama da nas priekaju u predvorju, mi stvarno poosmo da pozdravimo Mller-Rosa.

32

Put nas je vodio kroz lou pozorine direkcije, najbliu bini i ve mranu, a odatle smo kroz uzana gvozdena vrata dospeli iza kulisa. Polutama tog mesta bee avetno oivela od radnika koji su spremali. Malenu nekakvu priliku u crvenoj livreji, koja je u komadu predstavljala liftboja i, utonula u nekakve misli, stajala naslonjena ramenom o zid, moj otac alei se utinu gde je najira i upita je gde je garderoba koju smo tra-ili, na ta nam ona mrzovoljno pokaza put. Proli smo kroz okreeni hodnik u ijem su zaptivenom vazduhu gorele gasne svetiljke. Psovke, smejanje i razgovor dopirali su kroz nekoli-ka vrata to su izlazila na hodnik, i moj otac, raspoloeno se smeei, skretao mi je palcem panju na ove znake ivota. No mi smo koraali dale, do poslednjih vrata na uoj strani hod-nika, pa otac kucnu u njih prstom, sagnuvi se uvetom do zglavka kojim je zakucao. Iznutra se zau odgovor: Ko je? ili: Koji je avo? Ne seam se tano zvonkog ali osornog uzvika. Sme li se ui? upita moj otac: pa dobi odgovor da se pre sme neto drugo to se ovde ne moe napisati. Otac se osmehnu tiho i posramleno, pa odgovori: Mller, ja sam Krull, Engelbert Krull. Valda u smeti da vam stisnem ruku! Na to se iznutra zaue smeh i rei: O, ti si stara dero! Ta, hajde samo! Nee vam valda, ulo se dale kad smo se nali izmeu vrata i dovratka, nita nauditi to sam go. Uli smo unutra, i preda mnom, deakom, otvori se prizor pun nezaboravne odvratnosti.

Za jednim prlavim stolom i pred pranjavim i umrlanim ogledalom sedeo je Mller-Ros obuen samo u gae od sivog trikoa. Jedan ovek u kouli brisao je pekirom lea pevae-va, koji kao da se kupao u znoju, dok je on sm bio zaposlen briui lice i vrat, debelo namazane sjajnom mau, drugim jednim, od masne boje ve krutim pekirom. Jednu polovinu njegova lica jo je pokrivao onaj ruiasti sloj od kog mu je glava malo pre izgledala votano idealna a sad je alosno crvenouto odudarala od siraste bledoe druge polovine lica, s

33

koje je boja ve bila skinuta. Kako je bio odloio lepu keste-njastu vlasulu sa dugakim razdelkom, koju je nosio kao atae, ja videh da mu je kosa crvena. Jo mu je jedno oko bilo okrueno crnom bojom, a na trepavicama se jo zadrala me-talna crna praina, dok je drugo gledalo u posetioce golo, suz-no, drsko i pocrvenelo od brisanja. Ali sve bi to bilo jo neka-ko, da prsa, ramena, lea i nadlaktice Mller-Rosove nisu bile posejane bubulicama. Behu to odvratne bubulice, crvene po ivicama, gnojave u sredini, a i raskrvavlene delom, i ja jo danas, kad pomislim na njih, ne mogu da se odbranim od neke groze. Sposobnost naa da se zgadimo, primetiu, utoliko je vea ukoliko je ivla naa strast, to jest: ukoliko nam je u stvari sa vie ara stalo do sveta i onoga to nam svet nudi. Hladnu i nemilu narav gaenje nikad nee moi potresti kao to je tad potreslo mene. Jer, povrh svega, u sobi, koju je jed-na gvozdena pe preterano grejala, bio je straan vazduh atmosfera sastavlena od mirisa znoja i isparenja lonaca, tiga-nja i masne boje u tapovima koji su leali na stolu, tako da mi se u prvi mah inilo da neu u njoj moi izdrati due od minuta a da mi ne pozli.

No ipak, stajao sam i gledao i toj naoj poseti u Mller-Rosovoj garderobi nemam da dodam stvarno nita vie. ta-vie, prebacio bih sebi da sam ban-badava tako podrobno go-vorio o prvoj svojoj poseti pozoritu, kad ova svoja seanja ne bih pisao u prvom redu za sopstvenu zabavu a tek u drugom za zabavu publike. Do napetosti i proporcije meni stalo nije niti na njih panju obraam, i preputam te obzire onim piscima koji stvaraju iz mate i trude se da iz izmilene grae naine lepa i pravilna umetnika dela, dok ja jedino iznosim svoj sopstveni, osobiti ivot i ophodim se sa tom materijom kako nalazim za shodno. Due se zadravam na iskustvima i dogaajima kojima zahvalujem naroitu pouku i razjanjenje sebe sama i sveta, i ovde svaku pojedinost palivo iscrtavam, dok preko drugoga do ega mi je manje stalo, lako prelazim.

34

Ono to su tad Mller-Ros i jadni moj otac jedan drugom govorili, skoro mi se sasvim izgubilo iz seanja, a po svoj prilici zato to nisam imao dovolno vremena da na to obratim panju. Jer kretanje koje duhu naem saoptavaju ula, ne-sumnjivo je mnogo snanije nego ono koje u njemu izaziva re. Seam se kako je peva, mada ga je oduevleno odobra-vanje publike moralo uveriti u trijumf, neprestano zapitkivao da li se svideo, u kojoj se meri svideo a ja sam njegov ne-mir razumevao i te kako dobro! Dale, ini mi se da pamtim neke ale vulgarnog ukusa koje je uplitao u razgovor, kao kad je, recimo, na neku alivu primedbu moga oca odgovorio: uvaj njakalicu!, da bi smesta dodao: ili bole da priuva ruke za to ukusnije? Ali to i drugo ispolavanje njegova duha, kao to rekoh, ja sam sluao na po uveta, veoma se napregnuto trudei da, kakav sam po prirodi bio, savladam u dui doivlaj svojih ula.

Dakle, to tako su se nekako kretale moje misli , ta musava i krastava individua je taj osvaja srca o kojem je siva gomila do maloas s enjom sanjala! Taj odvratni crv pravi je lik divnoga leptira u kojem je hilada prevarenih oiju jo malo pre verovala da vidi ostvarenje potajnoga sna lepote, lakoe i savrenosti! Zar nije on sasvim kao jedan od onih odvratnih mekuaca koji su, kad im stigne noni njihov trenu-tak, kadri da sinu svetlou kao u bajci? A zar odrasli i u uo-biajenoj meri ivotu vini ludi, koji su tako spremno, upravo pohlepno putali da ih on zaludi, zar nisu oni morali znati da su prevareni? Ili zar su oni, u preutnom sporazumu, smatrali da prevara nije prevara? Ovo je bilo moguno; jer kad se ta-no razmisli: kad se svitac javla u pravom svom obliku, onda kad kao poetina varnica lebdi kroz letnju no, ili kad nam se kao nisko, neugledno ivo bie uvija na dlanu? Priuvaj se da o tome donosi odluku! Bole prizovi nazad u seanje sliku koju ti se malo pre uinilo da vidi: onaj golemi roj bednih molaca i muva, koji se tiho i ludo bacao u primamlivi pla-

35

men! Kakvo jedinstvo u spremnosti da se dadu zavesti! Tu oigledno vlada opta jedna, od samog boga u prirodu ludsku usaena potreba, koju su sposobnosti Mller-Rosove bile stvorene da zadovole. Tu bez sumnje vlada izvesna organiza-cija neophodna za nain ivota, a ovoga oveka dre i plaaju kao njena slugu. Kolikog li divlenja zasluuje on za ono to mu je danas polo za rukom i to mu oigledno uspeva svaki dan! Budi gospodar svoga gaenja i oseti do kraja da je on bio kadar da se, s potajnom sveu o tim odvratnim bubulicama, i oseajui ih, kree pred gomilom sa tako zanosnim samodo-padanjem, tavie, da, istina pomognut svetlou i mastima, muzikom i udalenou, uini da ona masa ugleda u njegovoj linosti ideal svoga srca i da se time beskrajno uzvisi i ivo-tom nadahne!

Oseti jo i vie! Upitaj sam sebe ta je tog neukusnog jad-nika nateralo da se naui nonome preobraenju svoje lino-sti! Upitaj se ta su tajni izvori ari dopadanja, koja je malo pre proimala njegovo telo od glave do pete i vladala njime! Da bi odgovorio sm sebi, treba samo da se priseti (jer dobro ti to zna!) koja je to sila, neimenovana i koja se reima ne moe dovolno uasno slatko obeleiti, to ui svitca da svetli. Obrati panju kako ovek sit ne moe da se naslua kad ga ubeuju da se dopao, da se stvarno dopao preko svake me-re! Jedino sklonost i nagon srca njegova prema onoj potrebitoj masi izvetio ga je u njegovim vetinama, pa ako on njoj poklanja radost ivotnu, a ona njega za uzvrat odobravanjem ispunjava, zar nije to uzajamno jedno zadovolavanje, svadbe-ni jedan susret izmeu njega i strasti njezinih?

36

GLAVA ESTA

Gornji redovi pokazuju tok misli kojim se duh moj, usplahi-ren i ustar, kretao u garderobi Mller-Rosovoj, i na koji se bezbroj puta, stremei i sanjajui, vraao sledeih dana, pa ak i nedela. Duboka jedna zanetost vazda bee plod ovih unu-tranjih istraivanja, enja jedna, nadeda, pijanstvo i radost, snage takve da mi i danas jo, bez obzira na umor moj, ve od samog seanja na njih, srce bre kucati pone. No tada je to oseanje imalo takvu silu da je neki put pretilo da mi raznese prsa, ak sam od njega donekle bivao i bolestan, i ne retko mi je bilo razlog da izostanem od kole.

Drim, izlino je da jo vie obrazlaem sve veu svoju odvratnost prema mrskoj ovoj instituciji. Uslov pod kojim je meni iveti jedino bilo mogue, jeste nesputanost duha i ma-te, i otud sledstveno biva da mi je seanje na dugogodinji boravak u tamnici manje nemilo od uspomene na lance rop-stva i straha u koje je osetlivu moju detinju duu bacala na oko asna disciplina belo okreene, sanduku sline kue onde dole u gradu. Doda li se ovome povrh svega i usamljenost moja, ije sam uzroke otkrio ranije na ovim stranicama, to nikakvo udo nee biti to sam ve rano smerao da budem to dale od kole, ne samo nedelama i svecima.

Pri tom mi je izvanredno ila na ruku jedna, igre radi samo, dugo upranjavana veba da podraavam rukopisu svoga oca. Otac je uvek prirodni i najblii uzor deaku koji se razvija i

37

tei ka svetu odraslih. Uz pomo tajanstvene srodnosti i sli-nosti telesnih, poluodraslo stvorenje sav ponos svoj, stavla u to da od naina na koji stvoritel njegov ivi i vlada se usvoji ono emu se usled nesavrenosti svoje divi ili, da budem jasniji: to nas divlenje upola nesvesno navodi da usvajamo i razvijamo ono to u nama nasleem ve unapred pripremleno lei. Da se i ja jednog dana sluim perom onako brzo i poslovno kao i otac mi, to mi je bio san jo dok sam po izlini-ranoj tablici izvlaio svraije noge, i koliko li sam samo ko-mada papira ispisao posle, tano po elegantnom maniru nje-govu prste oko drala poreavi, da bih po seanju pisao istim rukopisom kao i otac. To nije bilo teko, jer jadni moj otac pisao je u stvari kao dete, sasvim po bukvaru i sasvim neispisano, jedino to su mu slova bila jako sitna, no usled preterano dugakih spojnih crta tako jedna od drugih razdale-ko kao to jo nigde video nisam, nain jedan koji sam smesta savladao do neraspoznavanja verno. to se pak tie potpisa E. Krull, koji je, suprotno ilastim gotskim znacima teksta, bio ispisan latinicom, njega je obavijao sijaset izvijuganih linija, koje je na prvi pogled bilo teko imitirati, no koji je bio izmilen tako prosto, da mi je ba potpis vazda savreno po-lazio za rukom. Naime, donja polovina slova E izazivala je da se naini dopadliva zamahom izvijena crta, u ije se krilo smetao isto ispisani kratki slog prezimena. Odozgo pak, uzimajui za povod i polaznu taku kvaicu iznad slova u, i obuhvatajui sve ono od napred, nailazila je druga ara, koja je dvaput presecala zamah donje linije slova E, pa se, u slo-bodnoj formi slova S, sputala nadole, flankirana, kao i ona, ukrasnim takicama. Cela ova figura bila je via no dua, barokna i detinjasta po zamisli, i ba zbog toga za podraava-nje tako izvanredno podesna da bi i sm autor za moje proiz-vode morao rei da su od njegove ruke. A koja mi je misao bila blia nego da ovu vetinu, u kojoj sam se ispoetka vebao samo razonode radi, stavim u slubu duhovne svoje

38

slobode? Moj sin Felix, pisao sam, dne 7 currentis imao je jake bolove u trbuhu te nije mogao prisustvovati nastavi, to alei potvruje E. Krul. Ili pak: Usled gnojnog otoka desni kao i zato to je uganuo desnu ruku, Felix je od 1014 hujus morao ostati u sobi te na nau alost nije mogao doi u kolu. S potovanjem E. Krul. Poto je to uspelo, nita me vie nije spreavalo da jedan ili vie dana za vreme kolskih asova provedem lutajui po voli po okolini gradia, po zele-noj livadi, ispruen u senci utavog lia, da se predam oso-bitim naklonostima mladog srca svog, satima sanjarei skriven izmeu slikovitih zidina nekadanjeg nadbiskupskog grada, onde prema Rajni, ili pak, da u hladno zimsko doba potraim pribeite u radionici kuma svoga Schimmelpreestera, koji me je dodue zbog postupka moga astio svakojakim imenima, no tako da se po izgovoru ve videlo da moje motive ume uvaiti.

Meutim, ne retko se deavalo da za vreme kolskih dana ostanem bolestan kod kue i u krevetu, i to, kao to sam ve napomenuo, ne bez unutranjeg opravdanja. Po mojoj teoriji, svaka obmana koja ne poiva na nekoj vioj istini i koja je prosta la, bie trapava, nesavrena i prozree je prvi koji na nju naie. Samo ona prevara ima izgleda da uspe i da ivotno meu ludima deluje koja naziv prevare nikako ne zasluuje, nego je samo nain da se jedna istina, iva ali koja jo nije stupila u oblast stvarnoga, snabde onim materijalnim obele-jima koja su joj potrebna da bi je svet prepoznao i uvaio. Lepo razvijen deak, kome, ako se izuzmu beznaajne deije bolesti, nikad nita ozbilno telesno falilo nije, ja se ipak ni-sam grubo pretvarao kad bih se kojeg jutra odluio da kao pacijent provedem dan koji me je ugroavao strahom i mo-rom. A zato bi se izlagao toj muci kad sam se oseao u pose-du sredstva kojim sam po eli svojoj mogao suzbiti silu du-hovnih svojih delata? Ne, ona gore opisana nadahnutost i napetost, do bola zaotrena, koja je, proizvod izvesnih mojih misli, u to vreme tako esto vladala mojom prirodom, stvorila

39

je, zajedno sa odvratnou mojom prema nevolama svakod-nevnog dirinenja, stanje koje je onome to bih izvodio davalo osnove solidne istine i prirodno mi prualo izraajna sredstva potrebna da kod lekara i domaih svojih izazovem brigu i potedu.

Prikazujui stanje svoga zdravla, ja nisam poinjao stvar tek pred gledaocima, nego ve sm za sebe, im bi se odluka da toga dana pripadnem sm sebi i slobodi pretvorila u nei-zmenjivu nunost, sasvim prosto samim proticanjem minuta. Poslednji trenutak za ustajanje proputao bih zamilen, u trpezariji se hladio doruak to ga je sluavka pripremila, tu-poglava mlade gradska odlazila je u kolu, svakodnevnica je poinjala, a bilo je odlueno da se ja, sm i na svoju ruku, iskljuim iz njenoga despotskog poretka. Smelost moga polo-aja stezala bi mi plahim iekivanjem srce i utrobu. Utvrdio bih da su mi nokti na rukama nekako modri. Moda bi bilo hladno toga jutra, i dosta je bilo da svega nekoliko minuta izloim telo, skinuvi jorgan, temperaturi sobe, dosta mi je bilo u stvari da se samo malo pustim i otpustim, pa da nastupi ne moe biti uverliviji napad groznice i cvokotanja. Ovo to govorim, znaajno je po moju prirodu, koja je od vajkada u najdubloj osnovi svojoj bila bolna i pomoi potrebita, tako da je svaka stvarna aktivnost u mome ivotu zasluila da se oceni kao proizvod samosavladavanja, upravo kao moralni podvig visokoga ranga. Da je drukije, onda namerno oputanje tele-sno i duevno ni tada ni docnije ne bi bilo dovolno da mi da uverliv izgled bolesnika i da okolinu moju, kad je to bilo potrebno, pokrene na blagost i ovenost. Teko da e prosta-ku poi za rukom da bolest istinito izvede. No ko je, da se i ovde posluim ovom oiglednom slikom, zameen od fina testa, vazda e, bez ikakve potrebe da bude bolestan u grubom smislu, iveti sa bolestima u dobrim odnosima i unutranjim e posmatranjem vladati obelejima njihovim. Zatvorio bih oi pa ih ponovo otvorio vie no inae, ispunjavajui ih izra-

40

zom pitanja i jadanja. Ne laajui se ogledala, bio sam svestan da mi se kosa od spavanja zamrsila i pramenjem mi pala na elo, i da mi je lice od napora i trenutnog uzbuenja poblede-lo. Da bi izgledalo upalo, posluio bih se jednim samostalno pronaenim i isprobanim postupkom, koji se sastojao u tom to bih lako i neprimetno uvukao obraze iznutra meu zube, ime bih postigao da mi spola upadnu, brada mi se produi i tako se uini da sam preko noi izmraveo. Vidlivo vibriranje nozdrva kao i esto, na izgled bolno skuplanje miia u kra-jevima oiju, doprinosili su svoje. Stavio bih na grudi ruke sa pomodrelim noktima, i tako, sa lavorom na stolici pokraj sebe i s vremena na vreme cvokoui, ekao bih trenutak kad e poeti da me trae.

To bi se deavalo dockan, jer roditeli moji voleli su jutrom da spavaju, i dok ne bi ko primetio da ja od kue odlazio ni-sam, u koli bi protekla ve dva do tri asa. Zatim bi se majka moja ispela stepenicama i ula u moju sobu, pitajui me da li sam bolestan. Ja bih je pogledao irom otvorenih oiju i neo-bino, kao da mi teko pada da je prepoznam ili kao da mi sav taj poloaj nije potpuno jasan. Odgovorio bih: da, ini mi se da e tako biti. Pa ta ti je, upitala bi ona. Boli me glava.. . ruke i noge.. . Zato mi je tako zima? odgovarao bih monotono i kao ukoenih usta, prevrui se nemirno s jedne strane na drugu. Majka bi poela da me saaleva. Ne verujem da je moju bolest uzimala u stvari ozbilno; no kako joj je osetlivost bila daleko jaa od pameti, nije imala dovolno snage da se isklui iz igre, nego bi joj se prepustila kao u pozoritu i poela da se povodi za onim to sam izvodio ja. Jadno dete! rekla bi stavlajui kaiprst na obraz i zabrinuto klimajui glavom. I nee zar nita da jede? Jeei se, prilubivi bradu uz prsa, ja bih odbio. Ova gvozdena dosled-nost moga dranja otreznila bi je, ozbilno je iznenadila i na-glo je liila uivanja u jednoj dogovorenoj iluziji; jer da bi neko nje radi mogao da se odrekne jela i pia, to je prevazila-

41

zilo njezinu snagu shvatanja. Ponovo bi me odmerila pogle-dom, onako kao to se odmerava stvarnost. A kad bi njezina stvarna panja stigla do toga stepena, ja bih se, da bih je pri-morao na unutranju odluku, posluio svojom najnapornijom i najefikasnijom vetinom. Naglo bih se ispravio u krevetu, drui i hitro privukao bih lavor i bacio se nad njega sa tako stranim trzajima, uvijanjem i grenjem celog tela da je treba-lo imati kameno srce pa ne osetiti potresenost gledajui takvu patnju. Nita nema u meni. . . prostenjao bih sklanjajui iznad lavora svoje kiselo i izmueno lice. Sve sam noas povratio. . . I tu bih se odluio za glavni i dugotrajni napad grevitog guenja, tako da je izgledalo kao da uopte nikad vie neu doi do daha. Majka bi mi drala elo i neprestano me, plalivo i brino zvala po imenu, da me povrati svesti. Poslau po Dsinga! uzviknula bi potpuno savladana kad bi se telo moje najzad poelo oputati, i istrala bi iz sobe. Iznu-ren, no sa oseanjem neopisive radosti i zadovolstva, ja bih klonuo nazad na jastuk.

Koliko li sam puta zamilao takvu scenu, koliko li sam se puta u dui za nju pripremao, pre no to sam se usudio da se u stvarnosti u njoj pokaem! Ne znam da li e me ko razumeti, no inilo mi se da sanjam o srei kad sam je prvi put prakti-no izveo i postigao potpun uspeh. Tako to nee izvesti ko mu drago. Kad bi se sad desilo sa mnom to strano, misli zar ovek. Kad bi se onesveen sklokao, kad bi ti krv udarila na usta, uhvatili te grevi kako bi se tad odjednom bezdunost i ravnodunost ludska pretvorili u panju, strah i pozno kaja-nje! No telo je ilavo i tupo izdrlivo, ono odoleva i onda kad dua ve odavno ezne za saalenjem i blagom panjom, ono nee da d od sebe alarmirajue i opiplive znake od kojih svakom izlaze pred oi mogunosti njegove sopstvene nevole i koji strahovitim glasom bude savest ludsku. A sad sam ih ja bio izveo, te znake, i otvorio im put do tako potpunog dejstva kakvo bi mogli proizvesti da su nastupili bez moje pomoi.

42

Bio sam popravio prirodu, ostvario jedan san, i samo onaj ko je ikada, ni iz ega, iz pukog unutranjeg poznavanja i posmatranja stvari, jednom rei: iz mate, sa smelim zalaga-njem svoje linosti, umeo da stvori dejstvenu stvarnost, samo taj e znati udesno i sanjarsko zadovolstvo s kojim sam se tada odmarao od tvorevine svoje.

Jedan sat kasnije doao je Sanitetski Savetnik Dsing. On je bio na kuni lekar posle smrti Dr. Mecuma, koji je pomagao prilikom mog poroaja, dugonja loeg dranja, pogrblen, i sa nakostreenom sedom kosom boje magaree dlake, koji je neprestano provlaio nos izmeu palca i kaiprsta i trlao krupne koate ake. Taj ovek mogao mi je biti opasan, ne zbog svojih lekarskih sposobnosti, koje su, ini mi se, bile oskudne (i ak, najlake je prevariti ba najboleg lekara koji kao naunik i sa ozbilnou i duhom slui nauci nje same radi), nego zbog svoje prostake ivotne mudrosti koja mu je, kao tolikim manje vrednim karakterima, bila svojstvena i u kojoj je leala itava njegova vrednost. Glup i lakta, ovaj nedostojni uenik Eskulapov doao je do titule sanitetskog savetnika linim vezama, kafanskim poznanstvima i protekci-jom, i esto je putovao u Wiesbaden, gde je kod nadlenih radio da ga i dale istaknu i unaprede. Karakteristino je za njega bilo to se, kao to sam znao iz sopstvenog iskustva, u ekaonici nije pridravao reda kojim je ko doao, nego je i-munim i uglednim graanima sasvim otvoreno davao prei-mustvo pred obinim koji su due ekali; kao to se sa dobro situiranim i na bilo koji nain uticajnim pacijentima i ophodio sa preteranom brigom i saueem, dok je prema siromanima i niima bio osoran i nepoverliv, pa je kao neosnovano odbi-jao da primi i ono na ta su se alili. Po mome uverenju, on bi bio spreman na svaku lanu svedodbu, svaku pokvarenost i ujdurmu kad bi verovao da e se na taj nain umiliti viima ili se inae kako preporuiti postojeim vlastima, kao njihov revnosni pristalica; jer tako je to odgovaralo prostakom nje-

43

govu shvatanju stvarnosti, pomou koga se, u nedostatku viih darova, nadao da e doterati daleko. A kako je jadni moj otac, uprkos sumnjivoga svog poloaja, kao industrijalac i poreski platia ipak spadao meu ugledne linosti gradia, kako se, sem toga, sanitetski savetnik kao domai lekar nalazio u izve-snoj zavisnosti od nas, a moda prosto i samo zbog toga to je voleo da prihvati svaku priliku da se izveti u korupciji; to je taj bednik stvarno mislio kako treba da bude sa mnom u do-sluhu.

Svaki put kad bi mi se pribliio uz uobiajene doktorske izraze starog ike, kao: O, o, ta je to s nama?, ili: Kakva je to sad stvar?, kad bi seo pa me malo osmotrio i poeo da me ispituje, svaki put, velim, nastupao je trenutak kad bi me on, zautavi, osmehnuvi se, namignuvi mi, podstakao da mu kriom odgovorim na isti nain i priznam da sam bo-lestan od kole, kao to je obino umeo da kae. Nikad mu se nisam pribliio ni za najmanji korak. I nije me u tom spre-avala toliko opreznost (jer poverenja sam u njega verovatno mogao imati), koliko ponos i prezir. Oi su mi samo postale jo mutnije i izgublenije, obrazi mi jo vie upali, usne se jo vie opustile, disanje bivalo jo krae i slabije, dok je on po-kuavao da se sa mnom sporazume, i potpuno spreman da i njega posluim napadom grevitog povraanja, ako bi to bilo potrebno, ja sam se njegovim pokuajima odupirao sa tako nepokoleblivim nerazumevanjem da je on konano morao prihvatiti da je pobeen i pristati da se mahne svoje ivotne mudrosti i prihvati se bolesti uz pomo nauke.

To mu je svakako bilo muno, prvo zato to je bio glup, a drugo zato to je slika moje bolesti bila u stvari veoma opta i neodreena. Oslukivao bi me i kucao vie puta sa svih strana, trpao mi u drelo drku od kaike, dosaivao mi termome-trom, i najzad je, hteo ne hteo, morao rei ta je. Migrena, izjavio bi. Nema razloga da se uznemiravate.

44

Poznata nam je ta naklonost kod naeg mladog prijatela. Na alost, prilino je prela i na stomak. Preporuujem miro-vanje, nikakve posete, malo razgovora, najbole da se zamrai soba. Sem toga, kiseli kofein pokazao se kao izvrstan. Prepi-sau vam ga. . . No ako je u taj mah bio u gradiu koji sluaj gripe, on bi rekao: Gripa, draga gospoo Krull, i to gastriki obeleena. Da, eto, naila je i na naeg prijatela. Zapaljenje organa za disanje nije znatno, ali tu je. Zar ne, dragi prijatelu, vi kalete? A utvrdio sam i povienu temperaturu koja e se u toku dana verovatno jo popeti. Osim toga, puls mu je u-padlivo ubrzan i neravnomeran. I u nedostatku fantazije, on bi mi prepisivao neko slatkogorko vino za jaanje, kojeg je bilo u apotekama, koje sam ja, uostalom, pio sa zadovolstvom i koje me je posle izdrane borbe bacalo u toplo i tiho prijatno raspoloenje.

Razume se, lekarski stale nije nikakav izuzetak od ostalih po tome to su njegovi pripadnici u pretenoj veini obini praznoglavci, spremni da vide ono ega nema i da poreknu ono to vidi svako. Svaki nekolovani poznavalac i lubitel tela nadmaava ih u poznavanju njegovih finijih tajni i sa la-koom ih vue za nos. Katar organa za disanje, koji mi je on rekao da imam, ja uopte nisam bio predvideo, niti sam ga, izvodei svoju bolest, bilo im naznaio. No poto sam sani-tetskog savetnika uspeo da primoram da napusti svoju ordi-narnu pretpostavku kako sam bolestan od kole, to on nije znao nita drugo nego da mi pripie gripu, i da bi mogao odr-ati to je tvrdio, zahtevao je od mene da osetim kako moram kalati i uveravao je da su mi nateeni krajnici, to isto tako nije bilo istina. to se tie poviene temperature, bio je vero-vatno u pravu, no to to je utvrdio pokazivalo je da je njegovo kolsko verovanje s obzirom na ovu kliniku pojavu jedno-stavna la. Lekarska nauka tvrdi da groznica moe biti jedino posledica uzronika bolesti koji je otrovao krv, i da druge groznice sem one iz telesnih uzroka nema. To je smeno. ita-

45

lac je svakako doao do uverenja, a i ja mu dajem asnu svoju re, da ja, kad me je sanitetski savetnik Dsing pregledao, u grubom smislu rei bolestan bio nisam; jedino uzbuenje tre-nutka, fantastini podvig moje vole, kog sam se poduhvatio; izvesna vrsta pijanstva nastala usled arkog unoenja u ulogu bolesnika, usled igre sa svojom sopstvenom prirodom, koja je, da se ne bi izvrgla u smeno, svakoga trenutka morala biti od savrenoga majstorstva; izvesno ushienje, koje je, u isti mah naprezanje i oputenost, bilo neophodno da bi neto nestvarno za mene i za druge postalo stvarnost: ti uticaji doveli su dotle da mi se priroda, itava moja organska aktivnost, tako povea i pojaa, da ju je sanitetski savetnik stvarno mogao proitati na svome termometru. Ubrzanje pulsa objanjava se bez dalj-njeg istim uzrocima; tavie, dok je glava sanitetskog savetni-ka poivala na mojim grudima i ja udisao miris njegove suve kose, sede u boji magaree dlake, bio sam potpuno u vlasti da iznenadnim ivahnijim oseanjem otkucaje svoga srca naglo ubrzam ili da ih zaustavim. A to se, konano, tie stomaka, za koji je doktor Dsing svaki put, kakvu god dijagnozu postavio, izjavlivao da je bolestan, primeujem da je ovaj organ kod mene oduvek bio izvanredno nean i razdraliv; da je prilikom svake promene raspoloenja poinjao da kuca i pulsira; tavie, da sam ja u izvanrednim prilikama u ivotu mogao govoriti ne o lupanju srca, kao drugi, nego o lupanju stomaka. Ovaj fenomen zapazio je sanitetski savetnik, i on kod njega nije promaio u dejstvu.

I tako bi mi on prepisao kisele tablete ili gorkoslatko vino za jaanje, pa ostajao zatim jo neko vreme, sedei kod mene na krevetu i askajui sa mojom majkom, dok sam ja, kratko diui kroz olabavlena usta, ugaenih i tekih oiju gledao u tavanicu. I otac moj prikluivao bi im se katkada, gledao nekud iznad mene, snebivajui se, izbegavajui moj pogled, i koristio je priliku da se posavetuje sa sanitetskim savetnikom o svome gihtu. Kad bih ostao sam, provodio bih dan pa

46

moe biti i jo nekoliko sledeih na oskudnoj hrani, koja mi je, meutim, samo utoliko vie prijala, u miru i slobodi, bavei se slatkim sanjarijama o svetu i budunosti. A kada mladikom apetitu mome ne bi vie bila dovolna sluzava supa i dvopek, ja bih se oprezno izvukao iz kreveta, otvorio tiho poklopac svoga malog pisaeg stola, pa se najeo okolade, koje je onde skoro uvek bilo u znatnoj koliini.

47

GLAVA SEDMA

Otkud mi ona? Doao sam do nje na nain naroit, upravo fantastian. Dole naime u gradiu, na jednom uglu srazmerno najivle poslovne ulice, nalazila se lepa i privlano nametena delikatesna radnja, filijala jedne firme iz Wiesbadena, ako se ne varam, i koja je sluila kao izvor za snabdevanje viih drutvenih slojeva. Svakog dana iao sam u kolu putem pokraj tog ukusnog mesta, i vie puta ulazio sam u nj, sa malo novaca u ruci, da bih, u skladu sa svojim stanjem, za privatnu svoju upotrebu kupio neto jeftinih slatkih stvari, nekoliko mal bombona ili bombona vonih. No jednog podneva naao sam duan prazan, i to ne samo bez muterija, nego i bez ikoga od posluge, zvono iznad ulaznih vrata, obino jedno zvonce koje bi prilikom otvaranja i zatvaranja zakaio zubac metalnog tapa i protresao ga, zazvonilo je; ali, bilo to taj zvuk niko nije uo u stranjem odelenju iza staklenih vrata prevuenih zelenim nabranim platnom, ili moda zato to tamo trenutno nikog nije bilo: ja bejah i ostadoh sam. Iznenaen, zauen i kao u snu, od samoe i tiine koji vladahu oko mene, osvrnuo sam se na sve strane. Nikada ovo raskono mesto nisam mo-gao razgledati tako slobodno i neometano. Ono je bilo pre tesno no prostrano, ali dosta visoko, i sve do vrha krcato a-konijama. Od unki i kobasica, gusto poreanih, ovih posled-njih u svim bojama i oblicima, belih, oker utih, crvenih i crnih, nekih nabijenih i okruglih kao kugle, a i dugakih, vo-

48

rugavih izlomlenih, crneo se svod. Limene kutije i konzerve, kakao i aj, arene posude s marmeladom, medom i kompo-tom, vitke i trbuaste boce sa likerima i esencijama za pun, prekrivale su zid od poda do tavanice. U staklenim vitrinama na tezgi, dimlene ribe, skue, zmijulice, iverci i jegule na tanjirima i na inijama, nudile su se uivanju. Tu su stajali i posluavnici sa italijanskom salatom. Na komadu leda, jedan morski rak irio je svoja kleta; puene sardele, gusto sloene, zlatasto su se i ulano prelivale u otvorenim sanduiima, a probrano voe, batenske jagode i groe, koji su podseali na obeanu zemlu, smenjivahu se sa malim graevinama od sardina u kutijama i oblapornim belim porcelanskim posuda-ma sa kavijarom i patetom od guije digerice. Oerupani vratovi klukane ivine visili su sa gornjeg posluavnika. Mesna roba koja se see u krike, kao to su pokazivali du-gaki, uzani i masni noevi pokraj nje, i peeno meso, unke, jezik, dimlena lososovina i guije grudi, behu naslagani iznad njih. Velika staklena zvona nadnosila su se nad sve mo-gue vrste sira: crveni kao cigla, mlenobeli, marmorirani i onaj to u obliku zlatnog talasa curi iz svog srebrnog omota. Artioke, veze zelenih pargli, gomile ampinjona, divne male digernjae u staniolu, u raskonom izobilu behu rasprostrti na sve strane, a na pomonim stolovima stajahu otvorene li-mene kutije pune keksa, stajali su unakrsno poslagani sjajno mrki medeni kolai, uzdizale se, nainjene u obliku urni, sta-klene boce sa desertnim bombonama i ueerenim voem.

Stajao sam oaran, pa sa grudima punim oslukivanja i ne-doumice upijao sam u se umilnu atmosferu mesta, u kojoj se miris okolade i dimlenog mesa spajao sa divnim nagnjilim isparenjima gliva. Slike kao iz bajke, seanje na zemlu dem-beliju, na izvesne riznice ispod zemle, u kojima su srena stvorenja bez straha punila depove i izme dragim kame-njem, obuzee mi duh. Da, to je bila bajka ili san! Osetio sam kako se ukida teki red i zakonitost svakodnevnice, kako se na

49

lelujav i blaen nain uklanjaju prepreke i muna okolienja koja se u obinom ivotu ispreavaju naoj eli. Odjednom me je tako jako obuzeo prohtev da ovo svim i svaim krcato mesto zemalsko potinim svome usamlenom prisustvu, da sam ga osetio kao svrab i sevanje po celom telu. Morao sam se silom savladati da ne kliknem od silne radosti zbog tako punog oseanja novine i slobode. Rekoh Dobar dan! u praz-ninu ispred sebe, i jo ujem kako mi se u tiini gubi stegnuti i neprirodni zvuk glasa. I u istom trenutku, voda mi bukvalno grunu na usta. U jednom brzom i neujnom koraku, naoh se pokraj jednog pomonog stola punog slatkia, divno zagrabih rukom u najbliu kristalnu bocu sa pralinama, istresoh sadri-nu ake u dep od gornjeg kaputa, stigoh do vrata, i u sledeoj sekundi zamakoh za ugao ulice.

Bez sumnje, rei e mi se da je to to sam uinio bila obi-na kraa. Pred takvim reima, mene izdaje jezik i ja se povla-im; jer, razumliva je stvar da ne mogu i neu nikog sprea-vati da upotrebi tu bednu re ako ga ona zadovolava. Ali drugo je re jeftina, otrcana re, i koja ovlano dotie ivot a drugo je ivo, prvobitno, veno mlado delo, sjajno od novine, primarnosti i neuporedlivosti. Samo tromost i navika ine da ih drimo za jedno isto, dok je re upravo, ukoliko joj je dunost da delo obelei, nalik na lopaticu za muve koja nikad ne pogaa. Osim toga, kad god je re o delu, ne radi se u prvom redu nikad o tome ta i o tome kako (mada je ovo poslednje vanije), nego jedino i iskluivo o tome ko. Sve to sam ikad inio, bilo je u izuzetnoj meri delo moje, a ne tamo nekog drugog ili treeg, i mada sam morao prihvatiti, naroito kad se radilo o graanskom sudu, da mu se prikai isto ime kao desetini hilada drugih, ja sam se u dui ipak vazda bunio protiv takvog neprirodnog izjednaavanja, sa tajanstvenim ali nepokoleblivim oseanjem da sam milene stvaralake sile i da sam upravo od naroite krvi i mesa. Neka mi eventualni italac oprosti to sam zaao u oblast istog razmatranja, koja

50

mi, poto sam malo kolovan i zvanino za to uopte neo-vlaen, ravo pristaje. No smatram za svoju dunost da ga po mogunosti izmirim sa naroitim osobinama ivota svog, ili pak, ako bi to bilo nemogue, da ga na vreme spreim da ove hartije i dale prelistava.

Stigavi kui, otiao sam u svoju sobu, u gornjem kaputu, da bih po stolu rairio i razgledao ono to sam doneo. Nisam skoro ni verovao da e toga biti i da e to postojati; jer koli-ko li puta u snu dobijamo divne stvari, a kad se probudimo, ruke nam prazne. Samo onaj e moi donekle uestvovati u arkoj mojoj radosti, ko zamisli kako su mu se blaga do ko-jih je doao u divnom snu, stvarno i opiplivo nala ujutru na jorganu, kao da su od sna preostala. Bombone su bile prvo-klasna roba, zamotane u staniol u boji, napunjene slatkim likerom ili fino namirisanim kremom; ali u stvari, mene nije opijalo to to su bile izvanredne, nego okolnost to su mi se inile kao blaga i darovi sna koje mi je uspelo preneti u stvarnost, a ta radost bila je i suvie duboka da mi ne bi bilo stalo do toga da je drugom prilikom ostvarimo ponovo. Neka svako tumai ovu injenicu kako hoe ja sam smatrao da mi nije zadatak da o njoj razmilam: bilo je tako da je deli-katesna radnja o podne katkada ostajala prazna i bez nadzo-ra, deavalo se to ne esto, ne redovno, no ipak u duim ili kraim razmacima, a ja bih to video kad sam sa knjigama na leima prolazio mimo staklenih duanskih vrata. Tad bih ulazio, veto otvarajui i zatvarajui vrata, na nain tako oprezan da se zvono ne bi ni oglasilo nego se onaj gvozdeni zubac o nj neujno eao ne pokreui ga, rekao bih za svaki sluaj Dobar dan, pa hitro uzimao ono to mi je dolazilo pod ruku; nikada bezono mnogo, nego u izboru odmerenom pregrt bombona, paklu medenjaka, tablu okolade , tako da verovatno nikad nije ni primeeno da neto nedosta-je; a u nainu na koji mi se priroda neopisano irila, i koji je pratio ove moje slobodne i smele zahvate u slasti ivotne,

51

uinilo mi se da jasno raspoznajem ono bezimeno oseanje s kojim sam se, kao proizvodom izvesnog toka misli i unutra-njih istraivanja, ve odavno bio tako saiveo.

52

GLAVA OSMA

Nepoznati itaoe! Ne pre no to sam prvo odloio hitro pero i pribrao se malo razmilajui, prelazim sada na oblast koju sam u dosadanjem toku ispovesti svojih ve ee doti-cao, no na kojoj me savest moja primorava da se sada zadrim neto due. Unapred kaem da e se razoarati onaj koji pri tom oekuje od mene nepristojan ton i golicave ale. Nameran sam, mnogo pre, da u redovima koji dolaze brilivo spojim otvorenost obeanu na poetku ovih zapisa sa onom odmere-nou i onom ozbilnou koje diktiraju moral i pristojnost. Jer ja nikada nisam razumevao ono tako opte uivanje u ska-rednoj rei, nego sam rasputenost govora vazda smatrao za stvar u najveoj meri odvratnu, zato to je najlakomislenija i to se u prilog svoga opravdanja ne moe pozvati na strast. Kad ovek uje lude kako ono prave dosetke i ale, izgleda kao da se radi o najprostijoj, najsmenijoj ali na svetu, a ono, ba je obratno, i govoriti o tome drskim, razvratno za-nimlivim tonom, isto je to i prostakoj smejuriji svetine izlo-iti najvaniju i najtajanstveniju stvar prirode i ivota. Ali, da preem na svoje!

Tu pre svega imam da navedem kako je ova stvar vrlo rano poela da igra ulogu u mome ivotu, da mi zaokupla misli, da biva sadraj mojih snova i detinjastih zabava, to jest davno pre no to sam znao kakvo ime da joj dam ili da zamislim iroko i opte njezino znaenje, tako da sam ivahnu naklonost ka

53

izvesnim slikama i snano uivanje u njima dugo drao kao naroitu, sasvim linu i drugima nimalo razumlivu osobinu, o kojoj je, zbog njezine naroite prirode, bole ne govoriti. Kako mi je nedostajalo pravo obeleje za njih, ta sam oseanja i slike obuhvatio imenom Najbola stvar ili Veliko uiva-nje, i uvao sam ih kao tajnu dragocenu. Ali, zahvalujui takvoj lubomornoj zatvorenosti, zahvaljujui, dale, usamle-nosti mojoj i zahvalujui, na treem mestu, jo jednom dru-gom momentu na koji u se ubrzo vratiti, ostao sam dugo u onom stanju duhovne nevinosti sa kojim se ivahna priroda mojih ula tako malo slagala. Jer, od kako umem da mislim, ono to sam nazivao imenom Veliko uivanje, zauzimalo je u mome duevnom ivotu preteno mesto, tavie, njegovo dejstvo pada oigledno daleko izvan granica moga seanja. Mala deca svakako ne znaju nita, pa su u tom smislu nevina, ali da su nevina u smislu stvarne istote i aneoske svetosti, to je bez sumnje sentimentalna praznoverica koja trezvenom razmatranju ne odoleva. Meni je bar iz pouzdanog izvora, koji u smesta poblie naznaiti, poznato da sam ve kao sisane na grudima dadile svoje pokazivao jasne znake toga oseanja, saoptenje koje mi se vazda inilo u najveoj meri verovat-no i po arku moju prirodu znaajno.

Zaista, obdarenost moja za lubavna uivanja graniila se sa udesnim; ona je, kao to i danas verujem, daleko nadmaala obinu meru. Rano sam imao razloga da to naslutim, no da se nasluivanje uzdigne do uverenja, bilo je namenjeno onoj linosti kojoj imam da zahvalim i za saoptenje o svome ra-nom probuenom dranju na grudima dadilinim, i sa kojom sam nekoliko mladikih godina proveo u tajnim odnosima. Bila je to sobarica naa, Genovefa po imenu, koja je, stupivi kod nas u slubu u ranoj svojoj mladosti, oko moje esnaeste godine stigla negde na poetak tridesetih. erka jednog nared-nika i davno obeana efu neke male stanice na pruzi Frank-furtNiederlahnstein, ona je imala mnogo smisla za sve dru-

54

tveno fine stvari, i mada je obavlala poslove proste, stajala je, po pojavi svojoj i ponaanju, negde na sredini izmeu sluav-ke i gospoice. Usled nedostatka potrebnog miraza, udaja njena bila je u to doba jo daleko, i krupnoj, punoj blondini sa zelenim, plahim oima i biranim pokretima, to dugo i jo uvek nedogledno ekanje svakako je esto bivalo teko. No ona ipak nije, samo zato da svoje najbole godine ne bi provela u odricanju, nikada pristala da se odazove nagovaranju kojoj je zrela mladost njezina bila izloena iz nie sfere, od strane vojnika, radnika i zanatlija; jer ona se u prost svet nije ubraja-la i prezirala je njegov nain govora i njegov miris. Drugo neto bilo je sa sinom svojih gospodara, koji je, u skladu sa godinama u kojima je privlano rastao, pobudio zar ensko njeno dopadanje, i ije je zadovolenje njoj u izvesnoj meri dolazilo kao dunost domaa, a sem toga, znailo spajanje sa viim svetom. Tako se desilo da moje ele nisu naile ni na kakav ozbilan otpor.

Daleko sam od pomisli da opirno priam epizodu koja je i suvie obina e da bi pojedinosti njezine mogle zainteresovati obrazovanu publiku. Ukratko, jednog veera kad je kum moj Schimmelpreester veerao kod nas pa posle toga isprobao sa mnom vie novih kostima, dolo je, u mranom hodniku pred vratima moje mansardne sobice, ne bez podstreka Genovefina, do susreta koji se, korak po korak, preneo u unutranjost sobe i onde nas potpuno stavio jedno u posed drugoga. Seam se kako je ono vee, poto je kostimska moja glava opet jed-nom dola do izraaja, potitenost moja, ona beskonana a-lost, rastrenjenost i dosada to su mi posle zavrene maska-rade obino obuzimali duu, bila naroito osetliva. Svakod-nevno moje odelo, u koje sam konano imao da se vratim poto sam izmenjao toliko arenih presvlaka, bilo mi je odvratno; oseao sam arki nagon da ga strgnem sa tela, ali ne samo zato da bih, kao inae zar, nemiru svome potraio pribe-ite u snu. Pravo pribeite nai u, inilo mi se, samo i jedi-

55

no u zagrlaju Genovefinu, pa tavie, da kaem sve, inilo mi se kao da e bezgranina prisnost sa njom biti neka vrsta nastavka i zavretka one arene veernje zabave i upravo svr-ha kretanja moga kroz garderobu kuma Schimmelpreestera. Bilo kako bilo, uivanje koje sam osetio na belim i gojnim grudima Genovefinim, stvarno neuveno i koje mi je sr sisa-lo, izmie svakom opisu. Vikao sam i inilo mi se da se pe-njem u nebesa. I uivanje moje nije bilo samoivo, nego, kakva mi je ve i priroda, ono se palilo tek na zadovolstvu koje je pokazivala Genovefa prilikom podrobnog moga upoz-navanja. Razume se, tu ne postoji nikakva mogunost upore-ivanja. No moje privatno uverenje do kojeg sam tad doao, a koje se ne moe ni dokazati ni porei, nepokolebljivo je u tom da je lubavno uivanje kod mene dvostruko jae i slae no kod drugih.

No nepravdu bi mi naneo onaj ko bi zakluio da sam ja, zbog ovog naroitog prirodnog dara svog, postao razvratnik i enskar. To mi je bilo onemogueno iz prostog razloga to je moj muni i opasni ivot zahtevao od moje snage ono to ona nikako ne bi mogla ispuniti da sam se troio na tako potpun nain. Jer dok, kao to sam primetio, ima ludi kojima je ova stvar samo sitnica koju oni ovlano obavljaju i sa koje, ni pet ni est, prelaze na kakve god druge poslove kao da nita nije bilo, ja sam njoj podnosio ogromne rtve i dizao se s nje pot-puno ispranjen, tavie, u prvi mah potpuno lien svakog nagona da ivim. esto sam preterivao, jer telo moje bee slabo a svet i suvie gotov da mi se pohotlivo priblii. No na kraju krajeva i sve u svemu, priroda moja bila je ozbilna i muka, i posle slasti koja bi me razmlitavila, osetio bih ubrzo elu da se vratim ivotu strogu i napregnutu. Zar i ono kako lubav upranjavaju ivotinje nije samo najgrubli nain da se uiva u stvari koju sam ja nekad slutei nazivao Veliko ui-vanje? To nas umrtvluje, zadovolavajui nas preterano, i stvara od nas slabe lubitele sveta, liavajui ga, s jedne stra-

56

ne, prvo blistavila i drai, s druge strane pak nama oduzima lupkost, jer lubak je samo ko udi a ne ko je sit. to se mene tie, ja znam mnogo finije, dragocenije, vazduastije vrste zadovolstva nego to je taj prosti nain koji, na kraju krajeva, predstavla ipak samo ogranieno i varlivo zasiavanje pro-hteva, i meni se ini da se malo u srei razumeva onaj ko je sav usmeren ba na to. Ja teim vazda ka neem velikom, potpunom i irokom, ja sam se fino i ukusno zasiavao tamo gde to drugi ne bi ni mislili, ja sam oduvek bio malo specijali-ziran ili tano opredelen, i to je jedan od razloga to sam, uprkos duboke naklonosti, tako dugo ostao bezazlen i nevin, i u stvari, itavog ivota svog, dete i sanjar.

57

GLAVA DEVETA

Sada naputam ovu materiju prilikom ije obrade, verujem, nisam ni za trenutak povredio kanon pristojnosti, pa se, napre-dujui krupnim koracima, pribliavam onoj prekretnici u spolnjem ivotu svom koja je predstavlala tragini zavretak boravka moga u roditelskom domu. Pre toga, vala mi se setiti zaruka sestre moje Olympije sa porunikom belom iz Drugog nasauskog peadijskog puka broj 88 iz Meinza, koje su proslavlene vrlo sveano, ali koje do ozbiljnih posledica u ivotu dovele nisu. Jer, pod pritiskom okolnosti, one su se pokvarile, a posle sloma domainstva naega, verenica je pre-la na operetsku pozornicu. bel, boleliv, ivotu nevian mladi, bio je stalni uesnik na nai