Todor Kuljic - Tito : sociološko-istorijska studija

8/9/2019 Todor Kuljic - Tito : sociološko-istorijska studija

http://slidepdf.com/reader/full/todor-kuljic-tito-sociolosko-istorijska-studija 1/240

1

Todor Kuljić

TITO-sociološkoistorijska studija-(Drugo dopunjeno izdanje)

Gradska narodna biblioteka «Žarko Zrenjanin»Zrenjanin 2004.



2

SADRŽAJ

U v o d

Predgovor drugom izdanju

I Izmeu autoritarnosti i modernizacije ( o političkoj kulturi nerazvijenih)

II Tradicijske komponente balkanskog harizmatskog voe

III Knez Miloš, Nikola Pašić i Tito (dijahrono sociološkoistorijsko poreenje)1. Osnovna istorijska struktura2. Vizija poželjnog društva:odnos socijalnog i nacionalnog3. Struktura uprave i vladarske tehnike4. Granice istorijskog proboja5. Strukturno oblikovanje ličnog

IV Tito do vlasti (1937-1945)

V Tito i politička kultura boljševizma1. Partija2. Samokritika3. Organizovanost masa4. Čistke5. Vojska6. Arcana dominationis 7. Harizma razuma i modernizacija

VI Titova nacionalna politika1. Jugoslovenstvo izmeu unitarizma, federacije i konfederacije2. Ekonomija i nacionalizam u Jugoslaviji3. Titova antinacionalistička simetrija

VII Titova spoljna politika1. Tri krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima2. Jugoslavija i Zapad3. Nesvrstanost

Z a k lj u č a k

VIII Struktura i funkcija Titovog autoriteta, harizme i kulta

IX Intelektualci o Titu

X Tito u novom srpskom poretku sećanja1. Tito u javnoj kulturi sećanja2. Tito u revidiranoj srpskoj istoriografiji3. Tito i socijalizam u svakodnevnom pamćenju4. Tito kao simbol

XI Samopoimanje i lične crte

XII Istorijski učinak



3

Literatura i izvori

Summary

Registar ličnih imena



4

<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<

Vojinu Miliću (1922 -1996)IN MEMORIAM

<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<



5

UVOD

Ovo je sociološkoistorijska studija o političkoj kulturi, ideologiji i organizaciji Titove vlasti.Reč je o režimu koji je počivao na jednopartijskom, ali složenom višenacionalnom političkom

sistemu i višeslojnom obrascu integracije. U tom sklopu Titova uloga bila je neobično aktivna,snažna i upadljiva spona. U njoj su bili prisutni i snažni sastojci lične vlasti. Ipak koliko godbila lična, vlast nikada nije odreena samo aktivnošću i voljom čelnog pojedinca. Inajuticajnijim ličnostima vlastito vreme postavljalo je nesavladive granice uslovljeneideološkim horizontima epohe ili snagom tradicije. Pomenute strukture su u ovom raduanalitički raščlanjavane da bi se jasnije objasnila samostalnost uticajnih ličnosti. Istraživana jezapostavljena strana jugoslovenskog socijalizma: mesto u dugim istorijskim procesima, ulogaTita i osnovni obrasci političke kulture. O ekonomskoj i političkoj strukturi socijalističkogsamoupravljanja ovde neće biti toliko reči jer o tome postoje brojna, čak i kritička, istraživanja

još iz perioda jednopartijskog režima. U disciplinarnom pogledu reč je o istraživanju kojepripada istorijskoj sociologiji. Sociološki metodi uvedeni su u istraživanje istorije jer zbivanja

nisu shvatana samo kao neponovljiva dešavanja,već kao procesi, odnosno dešavanja koja se usličnom strukturnom sklopu nakon izvesnog perioda odvijaju na sličan način kao delovisrodnog determinističkog sklopa. U složenim političkim sukobima preplitali su se i pojačavaliideološki, ekonomski i politički interesi koje nije moguće uvek do kraja razdvojiti jer su ihzamagljivali osobena politička kultura i arcana dominationis (tehnike vladanja) oblikovani unaročitim geopolitičkom prostornom okviru. Aktivnost najuticajnijih pojedinaca nošena jematicom dubljih istorijskih procesa koji su u osnovi bili ekonomski motivisani, ali u višestrukoposredovanom obliku (klasnom ili nacionalnooslobodilačkom). Pojedinci nisu shvatani kaoigračke u rukama nadličnih sila već kao manje ili više uspešni katalizatori širih društvenihhtenja.

1.

Titova uloga u istorijskim procesima Balkana proučavana je u okviru poimanja istorije čije jenaznake na Marksovom tragu razvila francuska brodelovska škola i nemačkastrukturnoistorijska struja (Brodel 1992, Fire 1994. Kocka 1977, Koka 1994, Wehler 1983).Teorijska i metodska načela za istraživanje tehnologije vlasti Maksa Vebera plodna sukomplementarna osnova ovom shvatanju istorije. Jedno od ključnih načela ovog pristupa jeste

da je istorijskačinjenica trajnija od doga

aja, da je uporediva, a ne neponovljiva. Odmerenouočavanje procesa daje dogaaju smisao, a ličnoj aktivnosti zasluženu ulogu, pa pažljivo

sagledavanje ključnih tokova unutar šireg prostorno – vremenskog sklopa može da nas, kodiznenadnog upada jedinstvenog, sačuva od fascinacije i omamljenosti bleskom učinka moćnika.S druge strane, individualno i jedinstveno ne smeju se potcenjivati niti se istorijski akteri svoditina epifenomene struktura. Ipak, ovo istraživanje nije se moglo osloniti na donekle nužnopouzdaniju vremensku distancu, koja otkriva novu arhivsku grau i deluje epistemološko-psihološki povoljno. Ispitivani su još uvek delatni procesi sa svim rizikom koji nosi pristup ovevrste. Procesi se ispoljavaju kroz manje ili više postojane strukture različite čvrstine koje suovde proučavane polazeći od Marksovog načela da ljudi stvaraju vlastitu istoriju, ali ne podokolnostima koje su sami izabrali. Probojnu moć ličnog nad strukturnim trebalo je pokazati na

živoj Titovoj aktivnosti, a povratni uticaj struktura na tradicijom opterećenoj političkoj kulturiizrasloj u trajno nestabilnom geopolitičkom prostoru Balkana. Dijalektičko ukrštanje pojedincai struktura iziskuje izlaganje koje nadmaša pripovedanje i uski biografski pristup, i tražiizdvajanje strukturnih ekonomskih, političkih i kulturnih spletova koji su odreivali aktivnost



6

moćnih pojedinaca, ali koji su takoe njihovom aktivnošću menjani. Na taj način može sedonekle uneti reda u nejasnu raznovrsnost, i u sadašnjosti uočiti naizmenično delovanjeprošlosti i budućnosti. Ovaj pristup ne apsolutizuje čak ni hronološki sled zbivanja, koji nemora biti «osnovno načelo shvatljivosti u okviru koga sve vrste pojava dobijaju svoj smisao»(Fire 1994, str. 14). Npr. sporije promenljiva politička kultura obuhvata strukture i procese ukojima prethodno uvek ne objašnjava potonje, jer se ona u zakasnelom obliku može javiti čistije

nego ranije (oslobodilački ratovi, šovinizam i fašizam Balkana su se u graanskom ratu 1991-1995. ispoljili u potpuno ogoljenom obliku). Trebalo bi pokazati kako su neke druge strukture iprocesi «ulazili» u postupke jedne uticajne ličnosti, a zatim kako su se zbivanja prelamala krozTitovu ličnost. Koka je upozorio da nije lako prikazivati strukturu i procese preko dogaaja iličnosti a da se ne pripoveda. Ali to je ipak moguće. Trebalo bi u Titovoj aktivnosti prepoznativreme i uslove koji su ga odreivali i meru u kojoj ih je on oblikovao ili bio njihov zatočnik. Uslužbenoj komunističkoj istoriografiji su procesi kao klasna borba ili proleterska revolucijashvatani kao neizbežni istorijski tokovi koje su partijski čelnici najbolje razumevali. Trebalo biizbeći zamke apologije Tita, ali pri tome ne odbacivati strukturnu uslovljenost procesa koji suoblikovali njegov režim vlasti. Strukturnoistorijske jednostranosti treba dijalektički korigovati.Sociologija koja gradi promišljeni odnos prema istorijskom vremenu svesna je da bez istorije

mnoge studije o savremenosti ostaju površne, ako ne i pogrešne. Pitanje je gde po činje«sadašnjost». Socijalna istorija, za razliku od političke, retko se sreće s jasnim datiranjempočetka i kraja (Wehler 1985, str. 51), već više sa procesima koji obuhvataju različita istorijskavremena u Brodelovom i Gurvičevom smislu. U ovom radu Tito je posmatran sa stanovišta višerazličitih vremenskih raspona: (1) perioda u kom je bio na vlasti, (2) šire, skoro stoletne epoheevropskog socijalizma, (3) gotovo dvovekovne političke kulture Balkana koja se počelarazvijati početkom 19. veka oslanjajući se najpre na srpske oslobodilačke mitove, a zatim narazličite verzije jugoslovenske ideologije sa načelom «Balkan balkanskim narodima». Unutarsvake celine sinhrona i dijahrona poreenja mogu bolje skrenuti pažnju na presecanje višeprocesa različite brzine. Za to je nužan nijansiran pojmovni i teorijski aparat koji će omogućitiistorično poreenje i dosledno razdvajanje sadržaja (interesa različitih društvenih grupa) odforme (načina njihove zaštite). I u političkoj istoriji, koja je najmanje vezana za nepredvidljiveodluke, trebalo bi manje pripovedati, a više tragati za meusobno uporedivim strukturnimsituacijama i truditi se da se prouče objektivne posledice ponašanja nezavisno od svesnenamere aktera. Dakle, daje se prednost onome što se sporije menja, dugom trajanju, procesimana koje, kako Brodel zapaža, «vreme sasvim lagano utiče». Ekonomija i sociologija sunezaobilazne u proučavanju podzemnih struktura, «nepomične istorije». Bujica dogaaja nastojise svesti na ključne strukture, političke i institucionalne promene na socijalne procese i interesepostojanih grupa (klasa, nacija). Ono što su analisti nazvali istorijom mentaliteta u ovom seradu donekle podudara sa tipom političke kulture.U ovoj knjizi izlaganje ne sledi dogaaje niti se ograničava na političke procese, već zahvata

dublje i sporije promenljive segmente kao što je politička kutlura. Ova je pak rezultat dugogtaloženja civilizacijske i geopolitičke prošlosti Balkana: stalni ratovi, nesigurnost poseda i

života, vazalni položaj Balkana, oslobodilačka, ali i genocidna tradicija i sl. U svakompoglavlju knjige naznačen je teorijski okvir pristupa istorijskoj grai i istaknuti istraživačkiprioriteti, a prikazana zbivanja uklapana su u celinu dužih procesa. Jer da bi bio shvatljiv,dogaaju je potrebna globalna istorija, definisana izvan njega i nezavisno od njega. Odnosdokumentarnog i interpretativnog (traganje za zakonitostima zbivanja) ne poklapa se do kraja saodnosom izmeu istoriografskog i sociološkog pristupa. Ovo otuda što je sociologija politikenezamisliva bez istorije, tj. kolektivnog iskustva koje nameće politici obrasce i pravila (odnosklasnog i nacionalnog, obrasci izbora i poštovanja voe i sl.), a koje se naročito u društvupritisnutom istorijskim sećanjima sporo menja uprkos krupnim revolucionarnim izmenama

društvene strukture i laicizaciji svesti. Spore promene političke kulture nisu sustizale krupnedruštvene i tehničko-tehnološke promene. Samoupravljanje je lako zamenio graanski rat ioživljavanje starih mitova, ne samo stoga što je za izmenu dubljih slojeva svesti potrebno dugovremena, već i otuda što je ispod samoupravne oblande opstajala i dalje ponornica



7

oslobodilačke političke kulture koja se lako aktivirala i prešla u iracionalna meunacionalnasukobljavanja. Jednako kao što su sociološke postavke bez istorijskog materijala prazne i pusteforme, tako je i strogost arhivskog materijala bez dovoljno osmišljenog okvira tumačenjavarljiva, jer je lišena mogućnosti da se zbivanja smeste u duge procese povezanog dešavanja.Prošlost je uporediva sa sadašnjošću, ali poreenje treba da bude istorično, da razdvoji slično odistovetnog, podudarnost od strukturne srodnosti. Odavno je poznato da poreenje jasnije

izdvaja zajedničke sadržaje od posebnih, a u istorijskim procesima ono što se ponavlja odnovog. Sociološkoistorijska poreenja u ovom radu treba da omoguće uočavanja dubljegkontinuiteta političke kulture ovog prostora, ali i krupne društveno-ekonomske i idejno-ideološke razlike izmeu režima lične vlasti na Balkanu. Osobenost Titove vlasti nastoji seistaći upravo poreenjem sa prethodnicima, ali se ne potcenjuje odreena neponovljivost i

jedinstvenost. Svako poreenje relativiše specifičnost i umanjuje fasciniranost i iznenaenje(Titova diplomatija se može porediti sa uspešnim aktivnostima kneza Miloša i N. Pašića, jerizrasta iz podjednako izražene potrebe balkanske države da obezbedi samostalnost u složenojmreži interesa velikih sila u geopolitički nedefinisanom prostoru.). U etnički izmešanombalkanskom osinjaku, dugo rasparčanom izmeu velikih sila, istorija je manje bila učiteljica, aviše tiranka, jer je gospodarila mitovima i oslobodilačkim epovima oblikujući naročiti tip

provincijalne oslobodilačke političke kulture. Ovde bi trebalo pokazati u kojoj je meri Tito biozatočnik, a u kojoj razarač pomenutog tradicionalizma.Drugi tip poreenja jeste sinhrono poreenje. Tito se poredi sa savremenicima (Staljinom,Hruščovom itd.), čime se upadljivije ističe njegova neteroristička tehnologija vlasti u opštemokviru boljševičke političke kulture, zatim snaga komunističkog opredeljenja i stupanj podrške isnage harizme kod stanovništva. I ovde se empirijska jedinstvenost i neponovljivost dešavanjasmešta u kontekst širih ideoloških izvandržavnih procesa sa manje bleska, jer za sociologaistorijski tok jeste sled procesa, a ne dogaanja. Titov sukob sa Staljinom 1948. je krupandogaaj, ali stiče svoju funkciju tek u širem sklopu procesa rastakanja monolitnostisocijalističkog lagera koji su trajali skoro pola stoleća. Ili, komunističko suzbijanje religije uJugoslaviji može se shvatiti kao deo globalnog i protivrečnog procesa probijanja razuma iprosvetiteljstva koji teče od Francuske revolucije. Što su se u tom procesu javile nove svetovneharizme, to samo dokazuje da je mukotrpno nastupanje razuma neretko vezano za autoritarneobrasce. Dakle, Tita ne možemo objasniti ako ga shvatimo kao jedinstvenu i neuporedivuličnost (nazadnu, konzervativnu ili naprednu) već kao deo problema boljševičke političkekulture na Balkanu i njene istorijske funkcije u lancu oslobodilačkih procesa ovoga prostora. Utom pogledu istorijska činjenica nije njegovo ponašanje rekonstruisano podacima iz arhiva,nego ona to postaje tek kada se prouči i uklopi u širi istorijski sklop naizgled oprečnih, ali udubljem smislu srodnih pojava (Tito pripada boljševičkoj, ali i balkanskoj, srpskojoslobodilačkoj pijemontskoj tradiciji koja seže do Kosovskog mita). Istorijska činjenica možebiti kolektivna moralna svest koja oblikuje individualna ponašanja (herojstvo, rizik), ali i

diplomatska umešnost manje moralno vredna, ali egzistencijalno nužna radi održanja naroda unestabilnom prostoru. Neoportuni spoj hrabrosti i diplomatije je lični izraz otelovljen uuspešnim balkanskim političarima. To je zgusnuti nauk političke kulture ovoga prostora koji svinisu poštovali. Postoji, meutim, i druga strana ove okolnosti: heroju se duguje bespogovornaposlušnost, a ratni učinak je razumljivo pokriće autoritarne vlasti.

2.

U istraživanju su korišćeni raznoliki izvori nejednake vrednosti, opterećeni različitim oblicima

ideološke, nacionalističke i lične isključivosti. Trebalo ih je kritički koristiti, ali s obzirom da supredmet istraživanja bili glavni procesi, a ne otkrivanje autentičnosti dogaanja, zadatak je biodonekle lakši. Korišćeni su sledeći izvori: (1) izvorni Titovi radovi i dokumenta SKJ, (2)memoarski zapisi Titovih saradnika, (3) usmeni iskazi Titovih saradnika, (4) delimično



8

objavljena arhivska graa, (5) radovi domaćih istoričara i publicista, (6) radovi stranih naučnikai publicista.Pošto su u vladajućoj partiji najvažnije odluke donošene u užem krugu ili u razgovorima u četirioka, a na širim forumima uglavnom potvrivane, memoarski zapisi Titovih saradnika su važanizvor. Poreenje različitih iskaza povećavalo je pouzdanost činjenica, a pored obaveštenostipisca u kritici izvora uziman je u obzir i tok njegove političke karijere. Neki su prema Titu bili

oštri iako ga nisu osporavali (M. Nikezić, K. Popović), a bilo je i onih koji su mu za životapevali himne, a ubrzo ga potom demonizirali. Još je M. Nikezić zapazio da će posle Titovesmrti nastati provala osvete lakeja. Osim toga, treba imati na umu da živimo u dobu u kom jeantikomunizam moderni nonkonformizam inteligencije sa svim predrasudama i pristrasnostimatog pogleda na svet što se odražava u misli o društvu. Ove pristrasnosti nisu manje isključive odvulgarnih apologija i kultizacije Tita u jednopartijskom režimu. Pored toga, konvertitstvo kodmnogih bivših levičara upadljivo je ne samo u publicistici nego i u nauci posle 1990, aprevrtljiv odnos prema Titu i tu je vrlo raširen. U horu masovnog konvertitstva unutar

jugoslovenske misli o društvu početkom 1990-ih godina i grčevitog traganja za novim idejnimosloncem mnogi levičari završavali su u nacionalizmu, konzervativizmu postmoderne,eshatološki shvaćenom liberalizmu i sl. Neistorična demonizacije Tita je otuda vrlo raširena u

ovim kolebljivim i često pomodnim naučnim krugovima. Kritika ovog izvora, tj. neretkoobaveštenih konvertita, još je složenija. Trebalo je uvek imati na umu hijerarhijsku pozicijusvedoka (visinu osmatračnice, obaveštenost, ali i svesno i nesvesno prisutno nastojanje da seocenom Titove politike pravda i vlastita praksa), tok političke karijere (pad je po praviluskopčan sa pojačanom kritičnošću voe) i stupanj nacionalne vezanosti i isključivosti, zatimudeo «naknadne pameti» u tumačenju minulih zbivanja (ilas), katkad i dopisivanje, i sl.Pouzdanost ocena povećavale su saglasnosti u radovima pisaca oprečnog opredeljenja (Tripalo,Perović), a uprkos težnji za iznošenjem istine, razilaženja kod raznomišljenika bila surazumljiva (ilas, Tempo, Stambolić). Nedoumice su donekle izazivala različita mišljenja oTitu kod pripadnika iste partijske struje (K. Popović, L. Perović). Svedočanstva o «sivimzonama» odlučivanja (tajnim dogovorima izvan partijskih i državnih skupova) ponajmanje supouzdana i svode se na podudarnosti u nagaanjima analitičara ili nekih «obaveštenih»svedoka. Ni arhivska istraživanja ne mogu rekonstruisati dogovore i nagodbe o kojima nijeostalo nikakvih tragova. Jedna od dopuna pomenutih izvora bila je živa reč, tj. autorskirazgovori objavljeni sa nekim visokim komunističkim funkcionerima, Titovim saradnicima. Utoku 1996. i 1997. objavljeni su razgovori sa sledećim licima čije su najviše funkcije u Titovomrežimu bile: dr Latinka Perović (sekretar CK SK Srbije), Petar Stambolić (predsednik SIV-a),Mirko Tepavac (ministar inostranih poslova), dr Miroslav Pečujlić (član Izvršnog biroaPredsedništva CK SKJ). Korišćenje ovih svedočenja u obliku slobodnog razgovora trebalo jeda osvetli mehanizme Titovog odlučivanja, snagu njegovog autoriteta i lične crte. A poreenjesamopoimanja pomenutih učesnika tj. njihovih vienja smisla, racionalnosti i propusta politike

vrha SKJ trebalo je da ubedljivije dočara epohalnu levi

čarsku svest Titovog doba, njena lutanjai uzroke slabljenja.

Politička evolucija pisaca i svedoka (pristalice iz ubeenja, apologete, karijeristi, disidenti)pretežni je, ali ne i jedini ključ za dešifrovanje pouzdanosti iskaza o Titu. Obrazovanje svedokai teorijska promišljenost analitičara uticali su na oštrinu zapažanja i distanciranost od voinogrelativno jednostavnog i naizgled neposrednog političkog stila, a lična čestitost i doslednosttakoe je katkad sprečavala pragmatično iskrivljavanje suda. Uz to treba imati na umu da jeneprikosnovenom autoritetu Tita malo ko uspevao da se odupre. Pošto je harizma imalaracionalnu osnovu (osvedočavala se više puta) i iracionalno-emotivnu (bespogovorna lojalnostvoi partije i ratnom komandantu), lako je pojmljivo da je šire kritičke iskaze bližih saradnikabilo teško sresti za voinog života. Tito je bio simbol jedinstva partije pa je ritualno prizivanje

njegovog autoriteta razumljivo. Kritičnost prema Titu često je ublažavana (Tito je neobavešten,s njim se manipuliše), ali i u ovom obliku svedoči o indirektnim neslaganjima. Sa daleko višerezervi treba uzimati provalu prigušene kritičnosti nakon 1990. Bilo bi pogrešno naglodemoniziranje Tita u ovom periodu svesti na golo pravdanje konkretnijih partijsko-



9

nacionalističkih interesa, olako konvertitstvo i pomodni antikomunizam. Premda je naglapolitizacija upadljiva u šarolikom raznoglasju i graji, pažljivijom analizom mogu se uočitizanimljivi i opravdani prigovori Titovoj ličnoj vlasti. Samo vreme je obelodanilo neke pogrešnepolitičke poteze jer su se procesi začeti u Titovom dobu u ratnom rasulu SFRJ ispoljili uneprerušenom obliku. Osim toga, odsustvo obaveznog poštovanja Titovog kulta podstaklo jemnoge učesnike da slobodnije iznesu neka ranije prećutkivana zapažanja. Pažljivim poreenjem

opravdani prigovori mogu se razdvojiti od osvetoljubivosti ranijih lakeja. Kritičnost premaharizmatskom voi vremenom se menjala i nije zavisila samo od pritiska partije koja zbog svog jedinstva štiti kult čelnika, već i od stanja opšte svesti doba koja nije mogla uvek da uočiograničenosti vlastite politike i predvidi tok nekih hazardnih poteza vrha. Trebalo je sačekatitrenutak kada se odreena epoha jasnije raspoznaje spolja sa okončanjem nekih snažnihprocesa. Iako je epoha za savremenike uvek u izvesnoj meri neprepoznatljiva dok se ne«okonča», vienja savremenika nisu izvori drugog reda. Tek sinteza više perspektiva možeolakšati prepoznavanje suštine odreenog doba. Osim toga, nesumnjivo veliku ugled Tita usvetu ublažavao je kritičnost prema njegovoj unutrašnjoj politici. Uza sve rečeno, treba imatina umu da nije samo u širokom masama bilo rašireno uverenje o nepogrešivosti voe, već i kodvrhunskih intelektualaca i da u toj okolnosti ne treba potcenjivati uspehe Titove politike. Titova

vizija razvoja bila je na horizontu u velikom delu sveta tada priznate progresivne vizije društva– socijalizma i mira. Da 20. vek, koji omeavaju 1914. i 1991. godina, nije bio vek socijalizmai levice, Tito ne bi bio veliki državnik. Osetivši prilično rano duh epohe, uspeo je da vlastitipolitički dar uskladi sa poželjnom vizijom društva svoga doba.Pisac ove knjige kao savremenik zbivanja koja prikazuje nije bio neutralni posmatrač Titoveaktivnosti, već je najpre bio student, a zatim kao nastavnik Filozofskog fakulteta u Beogradu izpozicije vanpartijca kritički pratio politiku SKJ. Svest o Titu sazrevala je pune tri decenijeprolazeći kroz različite faze kritičnosti, od kojih su najvažnije svesno ili nesvesno ostavile tragana stranicama ove knjige. Burna politička zbivanja i tok vremena nužno su sažimali utiske ioblikovali idejnopolitičko opredeljenje pisca, a istraživačko iskustvo osmišljavalo je teorijskipristup složenoj političkoj pojavi kao što je režim Titove vlasti. Po sebi se razume da ni piščevusvest kao ni ostale pomenute izvore ne treba izuzeti od kritike.Iz nacrta istraživačkog pristupa vidi se kojim se istorijskim vremenima (u Brodelovom smislu)bavi ova studija o Titu i zašto je neophodno suočavati više istorijskih perspektiva koje serazlikuju po dužini vremenskog raspona. Pouzdanost rezultata istraživanja trebalo bi da povećaporeenje različitih vremena, ali i izvora. Pomenuti izvori primereni su različito razdvojenimvremenima. Tek iz višeslojne perspektive mogu se razumeti razilaženja oko Titove uloge umisli o društvu. U protivrečnom pluralističkom društvu današnje različite ocene Tita mogu seobjašnjavati različitom vizijom poželjnog društva i porediti npr. sa sporovima oko Bizmarka unemačkoj istoriografiji ili diskusijama oko Robespjera i Francuske revolucije u francuskojmisli. Preovlaujuća svest vremena jeste uvek selektivna prema prošlosti, ali izbor uzora iz

prošlosti nije nikada konačan. Danas se na Balkanu istorija pretežno poima kao vid uzvišenognacionalnog dostojanstva, a istoriografija kao sredstvo buenja nacionalnog rodoljublja. U toj

klimi Tito kao nadnacionalni voa demonizira se ili ignoriše. Potpuniju celinu Tita daće vreme,a sa ne manje pouzdanosti buduća istraživanja će odmeriti vrednost objašnjenja koje se iznosi uovoj knjizi. Može se samo pretpostaviti da će novi imperativ ujedinjenja Balkana nužnopromeniti odnos prema Titu iziskujući preispitivanje njegove možda ne toliko levičarske kolikokosmopolitske uloge, premda su obe ove komponente tesno povezane. Neccesitas facit ius (Potreba stvara pravo).

P.S. Ova knjiga je konkretizacija i nastavak istraživanja započetog u knjizi «Oblici lične vlasti»(1994). Zahvalan sam svima koji su mi pomogli: Ministarstvu nauke Republike Srbije, koje je

finansiralo projekat, pomenutim Titovim saradnicima koji su se ljubazno odazvali na moj pozivda obavimo istraživački razgovor, kolegama i studentima sociologije sa kojima samrazmenjivao mišljenje, recenzentima i Institutu za političke studije koji se prihvatio štampanja iove moje knjige.



10

U Zrenjaninu, januara 1998.

Predgovor drugom izdanju

Od pojave prvog izdanja ove knjige proteklo je skoro šest godina. Za to vreme nije otkrivenanikakva spektakularna nova arhivska gra a o Titovoj aktivnosti, ali se slika Tita ipak menja.Ovde bi ukratko trebalo uo iti pravce ove promene. U poslednjih nekoliko godina, oduvo enja i normalizovanja kapitalizma u Srbiji, izmenile su se potrebe nove vladaju eklase i njenih prate ih medijskih ljubitelja prošlosti kod oblikovanja novog poretka se anja.Osim toga, usled postojane ekonomske krize delimi no je izmenjena i slika socijalizma kodobi nog oveka. S jedne strane u teku oj politi ko-pojmovnoj borbi za kulturnu hegemonijui u »revoluciji zdesna« antititoizam ne malaksava. S druge strane, pak, profil se anja spontanose menja jer, pod uticajem krize, socijalizam u svakodnevnom pam enju prima nostalgi nucrtu. Osim toga, stasava nova, tzv. e-mail generacija ili generacija posnih patriota, formirana

po etkom 21.veka, koja socijalizam ne nosi u iskustvu, ve ga posredno prima kaoautoritarnu i stabilnu prošlost. Tito je u novom srpskom kapitalisti kom poretku se anja

preobra en u antiheroja, slo enost njegove vlasti je i u nauci redukovana na stereotip u ciljuhomogenizovanja nacije, a od 2000. i zbog slu benog normalizovanja kapitalizma. Antititoizam,kao obrazac i imperativ kolektivnog pam enja, premda razli ito akcentovan, skoro da je

podjednako raširen kod liberala i konzervativaca. Jednozna na osuda titoizma udobnija je odnjegove slo ene rekonstrukcije, a slika istorije brzo se prilagodjava novim potrebama.Antititoizam ujedna ava razli ite politi ke alternative i stvara uniformni antitotalitarni

politi ki jezik ija je va na komponenta vizija klju nog »kumrova kog d elata«.Tito je u središtu savremenog pam enja jugoslovenskog socijalizma. Ko ka e komunizam,ka e Tito. Tito je klju ni simbol u epohalnom zaokretu izme u dve istorije pobednika. Svedocismo, naime, zaokreta od monumentalne komunisti ke istorije u Ni eovom smislu ka istoriji

Titovih rtava koju pišu novi pobednici. im je pam enje Tita »odmrznuto« on se preko no i preobratio iz heroja u antiheroja. Ova knjiga jeste pisana kao kritika monumentalnekomunisti ke istorije, ali i kao protivstav novoj »monumentalnoj antititoisti koj istoriji«.Prošlost je stalno instrumentalizovana u pravdanju dr ave i njene slave. Hladna ocena Tita,lišena moralizma i ose ajnosti, mogla bi da bude subverzivna antiteza pam enju kao osnovimo i.Srpska istoriografija pratila je hegemonu slu benu kulturu se anja, rtvuju i saznajnana ela. U Srbiji je komunisti ki antifašizam postao suvišan tek u drugoj fazi konverzije posle

pada Miloševi a, kada je odmah normalizovan etnokratski liberalizam, preko spojanacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu “demokratskog nacionalizma”. Titovi

protivnici postaju pozitivni junaci i branitelji nacionalnog kapitalizma. Inauguracijom dva

antifašisti ka pokreta ( etni kog i partizanskog) relativisana je Titova ratna harizma. Okokastracije druge va ne strane Titove harizme, antistaljinizma, nije se ni trebalo mu iti, jer seantistaljinizam nije uklapao u teku i hegemoni antitotalitarizam.

Doma a, prete no nacionalisti ka istoriografija i dalje se trudi da «uravnote i» sliku o Titu,tj. da odgovori na jednostranosti komunisti ke istoriografije novim jednostranostima,odnosnoda glorifikaciju Tita zameni njegovom demonizacijom. Odmah treba re i da osporavanje Titanije teklo paralelno sa razvojem slu benog nacionalizma u Srbiji. U periodu gra anskog rata iMiloševi eve vlasti slu bena ocena Tita bila je u srpskim ud benicima istorije izbalansirana, etni ki antifašizam još nepriznat, a politika srpskih kvislinga nije bila još rehabilitovana.

Nakon pada Miloševi a, pre svega zbog spoljnopoliti kih razloga, u slu benoj politiciizme u 2000. i 2004. godine nacionalizam jeste donekle ubla en, ali zato ocene Tita nisu

postale odmerenije, ve , za razliku od ocena iz Miloševi evog re ima, još jednostranije. Tonajbolje pokazuje poslednja revizija slike Tita i antifašizma u srednjoškolskim ud benicimaistorije u Srbiji 2003. Tu su u antifašizam uklju eni etnici, ime je ovaj pojam relativizovan,a i slika Tita time je izmenjena. Kapitalizam, koji je u Srbiji uveden 2000. godine tra io je, uz



11

to, i dodatno još sna nije odbacivanje Tita kao komuniste. Nasuprot slu benoj politici,odredjeni zaokret u pravcu pozitivnije ocene Tita, medjutim, uo ava se kod vidjenjasocijalizma obi nih gra ana. Sa ja anjem nejednakosti i pogoršanjem polo aja širih slojeva,socijalizam i Tito se u se anjima javljaju u pozitivnijem svetlu. Nova istra ivanja slike

prošlosti u svakodnevnici Srbije 21. veka to jasno pokazuju. Dakle, slika Tita se u doma ojstvarnosti neravnomerno menja u svojim razli itim segmentima: dok u istoriografiji islu benoj politici se anja ja a antititoizam, u pam enju obi nih ljudi proces je obrnut.

Slike prošlosti, kao sastojci ideologije, imaju aktivnu ulogu. Kada se prou avaju krupneli nosti iz prošlosti sve jasnije biva okolnost da nisu samo oni bili akteri, nego da je i slika onjima (pozitivna ili negativna ) tako e inilac razvoja. Razli ito akcentovane slike Tita bilesu aktivni idejni inioci zbivanja u Jugoslaviji u minulih petnaestak godina. Najpre je Savezkomunista Srbije od 1987. do 1990, zaklanjaju i se Titovim autoritetom, pokušao da izmeniodnose u federaciji. Zatim je u periodu vlasti SPS-a Tito ignorisan, iako u slu benim slikama

prošlosti nije jednozna no demonizovan. U ovom periodu Tita je najviše demonizovalasrpska opozicija nekriti ki poistove uju i Tita i Miloševi a. Kritika Miloševi a tekla jeuglavnom preko antititoizma. Uzgred re eno, što se više nastoji da se poka e da su naši

politi ki neprijatelji, me u sobom prijatelji, to je politizacija upadljivija. Izjedna avanje Tita

i Miloševi a je primer poistove ivanja ove vrste. Nakon 2000. premda emotivno hladnije,slu beno odbacivanje Tita je izri itije, jer je osporava komunisti ki antifašizam. Ipak zanacionalni poraz retko mogu biti odgovorna dva ravnopravna krivca, demonizacija tra i

jednoga – to je Miloševi . Donekle potisnut, Tito je danas kao upropastitelj u senciMiloševi a, ali je njegov prete a, u vertikali restaurativnog srpskog antikomunizma.

Razmatranje savremene slike Tita va an je deo prou avanja njegove istorijske uloge. Titovu inak još traje, danas u obliku aktivnog uticaja njegove prera ene slike. Istorijski na in

posmatranja uvek je usmeren ka sadašnjosti. Istorijska svedo anstva prevode se na jezik sadašnjice, pa se i istorijski zna aj prošlih doga aja uvek meri u svetlu istori arevogopa anja sadašnjice. Ovaj istra iva ki prioritet istaknut je tamo gde su u središtu

prou avanja procesi, a ne gola zbivanja. Analisti ko vidjenje istorije uvek jedvodimenzionalno: ono se kre e oko ta aka iz prošlosti, ali i oko posmatrane sadašnjice.Suo ene su prošle istorijske perspektive na ondašnju prošlost, sadašnjost i budu nost, s

jedne, i današnja gledanja s druge strane, na taj na in, da se i uo avanjem razlika izmedjunjih mogu itati istorijske promene. Nijedan konkretnoistorijski sklop ne mo e dovoljnoobjasniti konkretni dogadjaj: uvek je potrebno razlikovati istorijsku perspektivu prošlosti (tj.

budu nost koja je tada bila pred istori arima) i budu nost prisutnu kod savremene slike prošlosti. Klju ne ta ke istorijske promene jesu one prošle situacije koje su pod uticajemnovih kolektivnih iskustava i na ina posmatranja, trajno izmenile perspektive gledanja nasadašnjost, prošlost i budu nost. Dakle, ne svi minuli dogadjaji , nego samo oni koji imaju

potencijal da dalekose no izmene tuma enja istorijskih spletova, jesu istorijski zna ajni. Tosu zbivanja koja su kadra da trajno revolucionišu sliku istorije. U ovom pogledu kod nas je,uprkos krupnim promenama dr ave i društva, slika Tita i socijalizma još uvek u previranju.

Nesre eno stanje nije stvorilo uslove da se se anje na Tita “ohladi” i liši iracionalnihsastojaka u sve svoje tri dimenzije: politi koj, nau noj i u pam enju obi nih ljudi.



12

Slika Tita ipak ne zavisi samo od potreba današnjice, nego i od poimanja istorije. Još je Ničeuočio da postoje tri načina razmatranja istorije: monumentalno, antikvarno i kritičko. Kada jeu pitanju Tito, antikvarno je branila službena komunistička istoriografija za vreme Tita,monumentalnom poimanju nacionalnog, vraća se istoriografija nakon sloma socijalizma, atreće, kritičko, ponajmanje je moguće instrumentalizovati. Možda je suvišno podsećati dakritičko poimanje socijalističke prošlosti, nije monumentalno ni antikvarno, tj. ne govori o njoj

kao o dobu totalitarnog mraka, niti neguje nostalgična sećanja na socijalističku prošlost, već nastoji da proceni njegovu racionalnost u vlastitom dobu i aktivnu ulogu različitih sećanja nasocijalizam nakon smene epoha. Drugim rečima, zbivanja i ličnosti jesu uticajna, ali aktivnuulogu imaju i slike koje se o njima stvaraju. Tito nije bio upropastitelj, nego vešt državnik koji

je i grešio. Titov kult je u socijalizmu imao kosmopolitsku, ali i konzervativnu ulogu, a nakonsloma socijalizma demonizacija Tita bila je važan segment nove društvenointegrativne misli.Dakle, analističko vidjenje istorije, koje traga za procesima, a ne samo za zbivanjima, timeprevazilazi fetišizovanu pretenziju ka objektivnosti istoriografije, dijalektički sagledavajućiuvek njenu društvenu uslovljenost i ugradjujući ovu uslovljenost u procenu njene saznajnevrednosti. Tita treba posmatrati u sklopu njegovog vremena, ali uvek imati na umu i ulogunjegove slike u savremenosti. Hermeneutika bi mogla da pomogne razumevanju smisla grupa

i pojedinaca u Titovom dobu, a kritika ideologije treba da objasni upotrebu Tita danas.

Rečeno pojmovina Jana Asmana danas je na Zapadnom Balkanu u toku proces prelaza sakomunikativnog (doživljenog) na kulturno (posredovano) pamćenje Tita. Stasavaju generacijekoje ga ne pamte, Tito je za njih samo simbol prošlosti. Mišljenje o njemu formiraju posredno.Promena generacija nužno vodi istorizaciji socijalizma. Više se ne radi o tome šta se odistazbilo, već o tome kako se prošlost predstavlja i osavremenjava. Reč je sve više o upotrebiprošlosti, a posrednici prošlosti postaju značajniji od same prošlosti. U tom pogledu upadljiva

je razlika izmeu službene politike sećanja u bivšim jugoslovenskim republikama, koja Titademonizira i ignoriše, i javnog mnjenja koje Tita svuda pozitivno vrednuje. I ovde jeistoriografija bliža službenoj politici nego javnom mnjenju. Upadljivo negativna slika Titakod domaćih nacionalističkih elita odudara od pozitivne slike Tita u spontanom kolektivnompamćenju. Nova epohalna svest globalizacije stvorila je novu globalnu evropsku zajednicusećanja i vrednosti. Tito u kolektivnom pamćenju novih generacija postaje simbol raznihvrednosti i medijski egzotična ličnost. On se uglavnom u negativnom smislu popularizuje, ali iinstrumentalizuje i trivijalizuje. Bližom analizom bi se mogla pokazati raznovrsnost sećanja naTita koja se diferenciraju i usitnjavaju. U zavisnosti od potrebe celina se uvek iskrivljava. Uovoj knjizi pokušava se očuvati relativno celovita slika Titove uloge, sa svim rizicima kojenosi poduhvat ove vrste.

U drugo izdanje knjige dodato je 10. poglavlje, a 12. poglavlje je prera eno. Ostali delovineznatno su dora eni.

U Zrenjaninu marta 2004.

T.K.



13

I

IZMEU AUTORITARNOSTI I MODERNIZACIJE

- o političkoj kulturi nerazvijenih -

Važan sadržinski segment teorijskog okvira za istraživanje režima nepodeljene i lične vlasti jeste definisanje njihove istorijske funkcije. Najopštije govoreći, istorijska funkcija režimasastoji se u podsticanju ili sprečavanju (ubrzavanju ili kočenju) razvoja shvaćenog krozdimenzije modernizacije i progresa. U nerazvijenim delovima sveta neravnomernost razvojaodveć je upadljiva da bi se olako prihvatila sholastička liberalnoburžoaska formula da je jedinoliberalizacija skopčana sa modernizacijom, zatim da se liberalna demokratija najboljeprilagoava dinamici modernizacije (Fukujama) i da slom evropskih jednopartijskihsocijalističkih režima označava «kraj istorije» i definitivni trijumf liberalizma (Heller 1996).Ovde se izneta načelna ocena o liberalizaciji kao glavnom ili jedinom agensu modernizacijeneće opovrgavati prikazivanjem iskustva istorijski uticajnih oblika lične vlasti koji su ubrzavali

razvoj od antike do novovekovnog apsolutizma (vidi Kuljić 1994), niti će se osporavati njenakrutost isključivo na iskustvu realnog socijalizma, već i na iskustvu nekih režima nepodeljenevlasti u nerazvijenim zemljama našeg veka, nastalih u različitim tradicijama političke kulture.Trebalo bi ukratko razmotriti pitanja: (1) u kojim uslovima su režimi nepodeljene vlasti biliagensi modernizacije, i (2) na koji način je tradicija političke kulture odreivala krnji iautoritarni put modernizacije?

* * *

Politička tradicija je na različit način prenošeno i manje ili više ustaljeno političko iskustvo, tj.skup glavnih oblika rešavanja društvenih sukoba u kojima mogu prevladati racionalni iliiracionalni sadržaji. Pretpostavka modernizacije je racionalizacija, a u politici, kao i ostalimdelatnostima, to je odvajanje od religije, a zatim prihvatanje tehnoloških i ekonomskih novina,podsticanje horizontalne i vertikalne pokretljivosti, jačanje zakonitosti, sticanje šire podrškestanovništva i manje korišćenje prinude.S obzirom da modernizacija ne počiva uvek na manje ili više dobrovoljnom prihvatanju novihiskustava (usled otpora tradicije ili nedostatka institucionalnih kanala), ona nije uvek niskopčana sa jačanjem podeljene vlasti (izuzetak je evropski liberalizam 19. veka). Češći suprimeri nametanja modernizacije autoritarnom praksom nepodeljene vlasti koja se oslanja natradicionalnu političku kulturu (jednopartijski socijalistički režimi i autoritarna vlast unerazvijenim zemljama) ili surovo učvršćenje kapitalizma uz pomoć klasičnog ropstva kao u

SAD 19. veka. Dakle, autoritarni spoj modernizacije i tradicionalne političke kulture obeležio jerazvoj mnogih režima, razvijenih i nerazvijenih, levičarskih i desničarskih. Kod režima

nepodeljene vlasti nije lako raščlaniti spoj tradicije i moderne i meriti uticaj pojedinekomponente. Najvažnije komponente modernizacije su: tehničko-ekonomske promene(industrijalizacija, urbanizacija i racionalizacija obrazaca ponašanja u oblasti rada), idejno-ideološka (laicizacija prosvećivanje, kosmopolitizacija), društveno-ekonomska (horizontalna ivertikalna pokretljivost, smanjivanje društvene nejednakosti i eksploatacije) i izmenatradicionalno autoritarne političke kulture (racionalizacija uprave, jačanje zakonitosti i podelevlasti). Premda povezane, navedene komponente nisu uvek išle jedna s drugom, već je razvojtekao neravnomerno, a modernizacija najčešće bivala nepotpuna. Dugo je anglo-američkapravna država u metropoli i kolonijama počivala na klasičnom ropstvu, internacionalistički i

laicizirani socijalizam na monopolskoj kadrovskoj upravi, a danas krupne tehnološko-ekonomske promene u Trećem svetu nesmetano sapostoje sa različitim oblicima «razjarenetradicije» i verskog fundamentalizma. U društveno-ekonomskom i ideološkom pogledu šarolikirežimi počivaju danas na spoju vlastitih autoritarnih trdicija i tehničko-ekonomski skraćene



14

modernizacije, koja sporo menja ustaljene obrasce društvenog ponašanja i političku kulturu.Neki zapadni teoretičari modernizacije, od kojih je najpoznatiji S. Hantington (Huntington) čaksu izričito tvrdili da je diktatura conditio sine qua non procesa razvoja jer garantuje neophodnupolitičku stabilnost i poredak u zemljama sa institucionalno labavom mrežom za rešavanjepolitičkih sukoba. Demokratija može biti cilj, pisao je Hantington, ali je kao razvojni činilackontraproduktivna (Cit. prema Lee, 1995, S. 245). Sporeći Hantingtonovu tezu o diktaturama

kao ubrzavaocima privrednog razvoja u Istočnoj Aziji (Singapur, Tajvan, Koreja) Li tvrdi da jeovde osnova razvoja bila jeftina radna snaga, otvoreno severnoameričko tržište i povoljnikrediti. Svuda su zabranjeni štrajkovi, a obogaćeni srednji slojevi više nisu bili zainteresovaniza liberalizaciju režima. Ovde je važno uočiti da je svest o vaspitnoj i ekonomskoj moćinepodeljene vlasti bila raširena i izvan kruga marksista, koji su držali da je nakon revolucije unerazvijenim sredinama najvažnije modernizovati zemlju, i da je u toj fazi ideja demokratskogsocijalizma izgledala većini kao luksuz.Premda autoritarne mere mogu podsticati modernizaciju, ipak neprevladana tradicija autoritarnepolitičke kulture omogućava tek nepotpunu modernizaciju. Potencijal autoritarne političkekulture je gotovo svuda u svetu prisutan, ali je ipak najupadljiviji u nerazvijenim zemljama.Ovde bi trebalo pokazati neke raznolike idejne osnove autoritarne političke kulture u

savremenom svetu i granice njihovog modernizacijskog potencijala.Ako se u najširem ekumenskom okviru izuzmu neke primitivne kulture (Polinezijska ostrva,neke zajednice crne Afrike, neki brdski bu-distički narodi u jugoistočnoj Aziji, nepismenaamazonska plemena, Eskimi i sl.), ostaju široka područ ja Trećeg sveta koja do sada nisu razvilapolitičku kulturu iole uočljive podeljene vlasti. Prisutne su raznolike verzije autoritarnepolitičke kulture izrasle iz spoja nedemokratske državne tradicije i različitih obrazacairacionalnog ponašanja (Mansilla 1995, S. 19). Modernizacija, doduše nepotpuna, kojanesumnjivo teče i u ovim društvima, nije lišena uticaja domaće tradicije, iako se autoritarnirežimi oslanjaju na različita evropska iskustva nepodeljene vlasti (jednopartijski socijalističkirežimi sa marksističkom vizijom razvoja, nestabilne vojne diktature u manje ili više vazalnomodnosu prema metropolama, verskofundamentalistički autoritarni režimi i sl.). U tehnološko-ekonomskom pogledu modernizacija savremenog Trećeg sveta nalikuje iskustvu ranogsocijalizma (nadmoć kolektivističkih i neliberalnih sadržaja), dok u idejno-ideološkom pogledupostoje krupne razlike izmeu načina autoritarne mobilizacije stanovništva (prosvetiteljskiracionalistički marksizam i različiti oblici iracionalnog fundamentalizma). Nužnostmodernizacije nametala je hibridni spoj autohtone, premoderne političke kulture i uvezene novetehnologije, s jedne, i jednostrano prihvaćene i s njom skopčane organizacije rada, s drugestrane. Što je prisutniji uticaj religije to je ugroženija autonomija pojedinca, a država kaootelovljenje božje volje ne trpi nikakvo ograničavanje vlasti. U islamskom svetu preindustrijskaantiindividualistička politička kultura usmerava razvoj utemeljen na naučno-tehnološkojrevoluciji, odstupajući samo od načela koja se kose sa pravilima funkcionisanja tehnologije

(nema verskih prepreka korišćenju savremene tehnologije ra

čunara i naoružanja). Tehnološkamodernizacija sapostoji sa tradicionalnom autoritarnom političkom kulturom: religija je stožer

društvene integracije (premda je i u islamskom cezaropapizmu svetovni vladar starešina crkve),nema podele vlasti ni slobodnog ispoljavanja mišljenja, emancipacije žena, zaštićenih pravapojedinaca itd. Vlast jer u svakom pogledu nadmoćna nad pojedincem, jednopartijski sistem jedinamički obrazac budućnosti, a verski harizmatski voi su i politički čelnici (SaudijskaArabija, Južni Jemen, Iran, Libija). Autoritarni iracionalni sadržaji islamske dogmatikeneizostavni su delovi kolektivne svesti ugraeni u tekuće procese modernizacije i proglašenivečnim. Aklamacija je i dalje uobičajeni obrazac političkog saučestvovanja, retke su slobodnerasprave o ključnim problemima, a demokratija se svodi na uspešnu strategiju mobilizacije(Mansilla 1995, S. 22). Oživljena tradicija u obliku reislamizacije (kao pojačanog traganja za

čvršćim grupnim identitetom, pretpostavkom otpora, izmeu ostalog, i kolonijalnom pritiskurazvijenog kapitalizma) pokušava se spojiti sa savremenom tehnologijom. Odnos nerazvijenihprema metropolskoj civilizaciji je dvoznačan: tehnološki sadržaji su privlačni, ali seistovremeno žestoko osporava politička kultura i racionalizam Zapada. Apsolutizovanje



15

verskog fundamentalizma je reakcionarni oblik otpora američkom imperijalizmu. U ovimzemljama parcijalna modernizacija svodi se na tehnološko jačanje države praćeno oživljenimfundamentalističkim i nativističkim povratkom izvornim iracionalnim nacionalnoreligijskimsadržajima. Aktiviranje pomenutog naslea, po pravilu, prikriva političku kulturu despotizma,samovolje, potčinjenosti i iracionalnosti, prikazujući ih kao nacionalni oblik demokratije. Ipakisticanje svetog i bespogovornog autoriteta države, vlade i partije na protivrečan dijalektičan

način pogoduje nekim zahtevima modernizacije. Naime, iracionalno pravdana centralizacijaslama stare lokalne plemenske veze i lojalnosti, slično učinku koji su u antici imali kultovivladara-bogova Aleksandra Velikog i Julija Cezara, rušeći republikanski partikularizammonarhijskim centralizmom (Kuljić 1994). Nepogrešivost despotskog voe (ajatolaha, šeika isl.), jedinstvena obavezna, verom prožeta ideologija, strogo kažnjavanje aktivnosti protivtakoe svete državne uprave i povreda kulta vladara primitivni su oblici centralizacije državnogautoriteta, važnog uslova tehnološke i društvene modernizacije. Oživljena autoritarna tradicijatime se, svesno ili nesvesno, javlja kao sredstvo željene centralizacije i modernizacije. Slepopoštovanje tehnologije, kapitalistička industrijalizacija i urbanizacija, u fundamentalističkimislamskim zemljama odvija se naporedo sa demoniziranjem prosvetiteljskih i svetovnihideologija (liberalizma i socijalizma). Hibridni spoj oživljenog verskog konzervativizma i

instrumentalne racionalnosti daje ambivalentni ton krnjoj modernizaciji islamskih zemalja injihovom protivrečnom otvaranju prema svetu.O odnosu konfučijanstva i modernizacije u Istočnoj Aziji bilo je više oprečnih mišljenja.Svojevremeno je vodeći antikonfučijansku kampanju Mao Cedung bio blizak gledištu M.Vebera da je konfučijanstvo smetnja revolucionarnom razvoju. Deng Hsiaoping je rehabilitovaokonfučijanstvo, a u Maleziji i Indoneziji autoritarni režimi pravdaju se tradicionalnimvrednostima i privrednim uspesima. Tvrdi se da su azijatske vrednosti garant privrednoguspeha, o čemu svedoče iskustva Tajvana, Južne Koreje i Singapura, a istovremeno i bedem odsocijalne patologije moderne tj. Zapada (Lee 1995, S.250). Autoritarnom tradicijom lako sepravda otpor promenama, a privredni uspesi mogu služiti istoj svrsi.Slično prožimanje modernizacije i tradicije može se uočiti u spoju iberijsko-katoličkog nasleai autohtone političke kulture latinoameričkog prostora. Bolivijski sociolog Mansilja svedoči da

je modernizacijski udar u Latinskoj Americi još uvek praćen snažnom autoritarnom tradicijom:nacionalistički populizam, sklonost harizmatskim voama (caudillismo), centralizmu ibirokratizaciji. Tri su izvora savremenog latinoameričkog autoritarizma: prekolumbovskonaslee, iberijsko-katolička tradicija i tehnicističko krnje prihvatanje zapadne metropolskecivilizacije (Mansilla 1995, S. 25). Strogo hijerarhijski piramidalno struktuirani poredak kultureActeka i Inka, u kom nije bilo mesta razvoju pojedinaca ni manjine, počivao je na totalnojposlušnosti podvlašćenih i neograničenom autoritetu vlasti (što se i danas sreće meuIndiosima) i još uvek nije razvio obrazac rešavanja sukoba iznad parohijalnog nivoa. Ovonaslee podudarilo se sa iberijsko-katoličkom vizijom vlasti, očuvavši zajednički autoritarni

obrazac ponašanja. Misionarsko katoličanstvo, koje je Španija napustila u 19. vekupribližavajući se evropskom liberalizmu, u latinoameričkim državama,meutim, konzervisano

je u okrilju premoderne političke kulture. Slično islamskim zemljama, ovo naslee, proslavljenou ratovima za nezavisnost, shvata se kao osnova samosvojnog nacionalnog identiteta i orueotpora zapadnim metropolama i «stranim» modelima. Za razliku od britanske kolonijalneprakse, Španija je kolonijama ostavila tradiciju snažne centralističke države kojoj je pojedinacpotpuno podreen. Latentna modernizacija, koju je u dugom periodu kolonijalne vazalnostinametala metropola svojim posedima radi uspešnije eksploatacije, ostavila je traga na snažnojcentralizaciji latinoameričkih država. Politički život se odvija u glavnom gradu i unutaroligarhijskih vrhova državnog, vojnog i privrednog aparata. Za razliku od Zapadne Evrope, gde

je još od kasnog srednjeg veka spor hijerokratske Rimokatoličke crkve i snažne svetovne vlasti

bio osnova plodne napetosti iz koje će nakon apsolutizma izrasti buržoaska pravna država sapodelom vlasti, u Latinskoj Americi ovaj sukob nije imao pomenuti značaj. Ovde je katoličkikonzervativizam centralizacijom podsticao modernizaciju, ali i pravdao prozelitizam i brutalnueksploataciju nehrišćanskih domorodaca. Autoritarna politička kultura, nastala sinkretičkim



16

spojem domaćih i iberijskih idejnih sastavnica, do danas je ostala okvir pravdanja nestabilnihvojnih režima u poluvazalnom odnosu prema američkom imperijalizmu, koji im je doziraoželjeni nivo pravne državnosti.Modernizatorski potencijal socijalističkih režima bio je upadljivo veći od prethodno pomenutih,ali je u odnosu na ostale komponente tradicije prevladavanje autoritarnog političkog nasleanesrazmerno zaostajalo. Socijalistička modernizacija je, pored tehnološko-ekonomskog

ubrzanog razvoja nerazvijenih područ ja, pokrenula široke procese laicizacije i prosvećivanja ipodstakla horizontalnu i vertikalnu društvenu pokretljivost i ravnomerniju preraspodelunacionalnog dohotka. Socijalizam je prekoračio jednu važnu granicu liberalnoburžoaskemodernizacije i političke kulture uvodeći, doduše, uz nove isključivosti, potpuno svetovnopravdanje vlasti. Buržoaski liberalizam se u svojim svetovnim verzijama protivio crkvenomkonzervativizmu i hijerokratskim pretenzijama klera, ali je po pravilu religuju smatrao nužnimsredstvom podvlašćivanja nižih klasa. Gruba mistika hrišćanskog spiritualizma je dušepripadnika svih klasa, od antike do kapitalizma, proglasila jednakim pred nebeskim tribunalom,a u stvarnosti je podvlašćenima propisivala pokornost kao religioznu dužnost. Komunisti, pak,nisu delili bojazan konzervativaca da ateizam proglašava svetim nered meu ljudima budući dapretpostavlja anarhiju na nebu. Raskid sa verskim dogmama bio je značajan potencijal

izgradnje modernije političke kulture, ali je modernizacija u ovoj oblasti ostala nedovršenaizmeu ostalog i zbog neprevladanih ostalih nereligijskih komponenta tradicije. Pri tome bitrebalo razdvojiti okolnosti za koje su komunisti odgovorni od onih za koje nisu. Političkakultura komunističkih partija koje su osvojile vlast stvarana je mahom u ilegalnim uslovimadruštava zaostalih u razvoju i za ove uslove komunistički kadrovi nisu odgovorni. Još se Kauckizapitao da li je Francuska revolucija kriva za nasilje masa, ili je, pak, odgovorno vaspitanje koje

je narodu vekovima nametala najviša vlast demonstrirajući političku kulturu brutalnih mučenjai obračuna kojom je i sama svrgnuta. Pisao je da je teror masa 1789. nastao pod utiskom javnihbrutalnosti i mučenja koje je monarhija stolećima praktikovala zastrašujući podvlašćene(Kaucki 1985, str. 80). U tradiciji ove političke kulture su i Lenjinove reči da buržoaziji treba«oteti oteto». Za svaku političku kulturu odgovorni su njeni tvorci, a ne podvlašćeni. Komunistinisu bili odgovorni za zatečenu političku kulturu, ali su, s druge strane, odgovorni zaautoritarnu nadogradnju nekih njenih važnih segmenata, pogotovu s obzirom na okolnost da suse rado predstavljali kao radikalni negatori prethodnog stanja.Naslee u kom je formirana politička kultura razvijenog evropskog socijalizma bilo je priličnopostojano i dugo se opiralo promenama uspevajući neretko da nametne vlastite norme novimrevolucionarnim kadrovima. Čine ga idejni sadržaji i organizacioni obrasci formirani urazličitim periodima istorije prožimanjem lokalnih i metropolskih činilaca. Za istočnoevropskisocijalizam središte je bila boljševička politička kultura koja je manje ili više uspešno nametanaizvansovjetskim režimima. Oblikovana je tokom protivrečnog procesa osamostaljivanja i

jačanja Rusije kao svetske sile. Ovde treba pomenuti samo najvažnije državno-pravne

komponente ruske političke kulture. Autohtoni razvoj Rusije prese

čen je mongolskomnajezdom polovinom 13. veka, a nastavljen je početkom 16. veka nakon oslobaanja od Zlatne

Horde. Usled odsustva dodira sa hijerokratskom Rimokatoličkom kulturom uticaj Mongola uRusiji se prožimao sa vizantijskim cezaropapizmom. Koje su glavne i dalekosežne tekovineovog procesa? Stvorena je osobena verzija patrimonijalnog feudalizma sa nesigurnim privatnimzemljoposedom. Stolećima kasnije staleško plemstvo će biti u daleko vazalnijem položaju odcara nego u Zapadnoj Evropi. Otuda nedostatak konstitucionalnih ustanova. Vizantijskomistično pravoslavlje slavilo je vladare kao «živu sliku Gospodnju» lišenu bilo kakvihrepublikanskih primesa. U krutom pravoslavnom cezaropapizmu crkva i država dugo su bilestopljene u jedinstvenu hrišćansku zajednicu, a car je bio gospodar crkve. Pod vizantijskimuticajem stvorena je osobena konzervativno pravoslavna paternalistička vizija vladara spasitelja

– cara baćuške, koji nije, kao na Zapadu, imao konkurenta ove vrste u papi. Uticaj Mongoladugo je bio vidljiv u krivičnom pravu, na planu vojne organizacije i diplomatije. Mesijanskavizija svete Rusije i religijska apologija ruskog carstva u učenju o Moskvi kao Trećem Rimu inastavljaču vizantijske imperije stvorila je tvrde obrasce ruske političke eshatologije koji su u



17

prerušenim oblicima kao balast tradicije pritiskali i političku kulturu Sovjetskog Saveza. Ruskicar kao svedržitelj svekolikog hrišćanstva svojom ekumenskom pretenzijom opterećivao je isvoje republikanske naslednike. Njegovo odlučno cezaropapističko odbijanje svake mogućnostiuplitanja sveštenstva u državne poslove i ne manje čvrsto pokoravanje staleškog plemstva bilo

je najjača brana konstitucionalizmu. Od Ivana Groznog do poslednjeg Romanova samodrštvo jebila carska dužnost pred bogom. Samodržac vlada po milosti božjoj i nije potčinjen nikakvoj

zemaljskoj vlasti. U staleškom zapadnoevropskom feudalizmu otpor organizovanog plemstva,naročito viteškog, i pape, zalaganjem za bezličnu monarhiju i apstraktnu krunu, stvarao jedrugačiju konstitucionalnu političku kulturu zapadnoevropskog lenskog feudalizma, razlikujući

je od druge celine koju su činili vizantijski, osmanski i ruski prebendalni feudalizam. Glavnerazlike izmeu ovih celina bile su u stupnju sigurnosti zemljoposeda, snazi staleškog plemstvai uticaju crkve. Sekularizacija države i oživljavanje rimskog prava je u Zapadnoj Evropi nošenamaterijalnim interesima graanskih slojeva u usponu, koji su posed stečen u prekomorskojekspanziji želeli da čvršće osiguraju od hegemonije vladara. Sve do novovekovnog apsolutizmana Zapadu je poglavarska vlast bila razdvojena na crkvenu i svetovnu oblast, a unutar oveposlednje bila razmrvljena lenskim podelama. Feudalno-staleška podela vlasti opirala seapsolutizmu, dok je na Istoku bilo cezaropapističko poglavarstvo sa birokratsko-centralističkom

strukturom. Ovde se državi nije protivila organizovana hijerokratska moć, pa otuda pravoslavniIstok u Srednjem veku nije poznavao nikakvu celovitu doktrinu o prirodnom pravu niti o pravuna otpor. Ovo, pak, učenje Rimokatolička crkva uvek je koristila u sukobu sa uzurpatorskomsvetovnom vlašću.Sumnju u legitimnost vlasti i pravo na otpor uneće u Rusiju tek socijalističke ideje, što su uZapadnoj Evropi učinile druge političke snage znatno ranije. Neravnomerno širenje ovih idocnijih prosvetiteljskih ideja iz 18. veka (u Rusiji odozgo vojno-birokratskim reformama, naZapadu ranije snagom relativno samostalne mlade trgovačke buržoazije) još više je produbilorazlike u vizijama poželjne zamisli politike. U 19. veku legalno postojanje organizacijaradničkog pokreta u Zapadnoj Evropi će nasuprot zavereničkoj aktivnosti levice u Rusiji bitisamo naredna karika u lancu političke kulture koja će još više produbiti pomenute razlike.Modernizacijski učinak racionalističkog marksizma bio je u Istočnoj Evropi upadljiv, ali ihazardan, jer je, dijalektički posmatrano, radikalne promene uvodio sredstvima oblikovanim uautoritarnom nasleu. Osobenost modernizacije nije toliko ležala u osnovnim ciljevima(centralizacija, razvoj teške industrije, puritanska radna etika, urbhanizacija, privredni rast itd.)koliko u načinu organizacije proizvodnje, izmeni karaktera vlasništva i društvene strukture.Zadatak socijalističke modernizacije bio je uvoenje svih tehničko-tehnoloških dostignućaindustrijalizacije, ali uz izbegavanje nepravdi kapitalizma. Najsnažnija idejna poluga ovogprocesa bila je racionalistička marksistička beskonfliktna vizija modernog društva. Što ježeljene promene valjalo izvesti brže, to su autoritarni obrasci bivali aktuelniji, jer su naglijepromene izazivale veći otpor. Kombinovanom i s vrha ubrzavanom procesu modernizacije i

izmene društvene strukture tradicionalna autoritarna politička kultura nije uvek bila smetnja.Neznanje, govorila je Klara Cetkin ( Zetkin), je u odreenoj meri olakšavalo revoluciju, štiteći

mozgove od kontaminacije buržoaskim idejama. Lenjin se sa tim slagao, dodajući da to važisamo za odreeno razdoblje u fazi nasilnog prevrata, ali se «analfabetizam teško može pomiritisa zadacima izgradnje». Ponavljao je da se socijalizam ne može graditi bez sveopšteg osnovnogobrazovanja.Da modernizaciju uspešnije ubrzavaju autoritarni od liberalnih režima, bio je uveren i američkiekonomista Karl de Švajnic (Schweinitz). On je polovinom 1960-ih čak tvrdio da se liberalno-demokratska tradicija Zapada protivi najvećem broju procesa modernizacije 20. veka, a da je u19. veku uspešan spoj liberalizma i modernizacije bio rezultat jedinstvene i neponovljivekoincidencije specifičnih okolnosti. Prihvatajući ovu tvrdnju, Mansilja dodaje da savremenim

procesima modernizacije na periferiji više pogoduje autoritarna politička kultura, a da liberalniobrasci u svetskim razmerama imaju u tom pogledu sporednu ulogu (Mansilla 1995, S. 28).Složili se ili ne u celosti sa pomenutim izričitim ocenama, jedno je van spora: odnos autoritarnepolitičke kulture i modernizacije jeste daleko složeniji nego što se to danas priznaje u misli o



18

društvu opterećenoj različitim verzijama postsocijalističke pomodne i neistorične liberalne ikonzervativne eshatologije.Svaka politička kultura je pritisnuta tradicijom koja na različite načine ograničava željeneciljeve modernizacije. Jedan od načina kako da se dopre do odmerenog sagledavanja uticajatradicije, tj. izbegne njeno jednostrano precenjivanje ili potcenjivanje, jeste raščlanjavanje nekihvažnih tradicijskih segmenata koji ponajviše oblikuju političku kulturu. Fatalizam je uočljiv kod

gledišta koja apsolutizuju uticaj tradicije i prebacuju odgovornost politike na nepovoljnonaslee. Isticanje postojanog i sporo promenljivog modelski shvaćenog tipa etničkogmentaliteta je jedna verzija ovog tumačenja (npr. violetne balkanske boljševizmommodifikovane autoritarne crte ličnosti).S druge strane, neistorično poreenje nerazvijenih i zemalja zakasnelog razvoja sametropolskim kolonijalnim silama neopravdano potcenjuje uticaj naslea i voluntarističkiveruje u mogućnost brisanja neravnomernosti razvoja primerenom političkom akcijom.Autoritarna politička kultura, dugo oblikovana protivrečnim i nepovoljnim uslovima razvoja,sastoji se iz više komponenti koje su u različitom stupnju otporne na promene i predstavljajumanje ili više otvorene prepreke modernizaciji.1. Tehnološko-ekonomska zaostalost je rezultat kašnjenja u razvoju usled dugog robovanja

nižem stranom tipu feudalizma (Rusija i balkanske zemlje) ili kapitalističkoj metropoli koja nijeunapreivala kolonijalnu upravu (zemlje Trećeg sveta), zatim nepovoljnog geografskogpoložaja (udaljenost od svetskih saobraćajnica) i odsustva dodatnih mogućnosti kolonijalnenadeksploatacije (razlika izmeu engleske i ruske akumulacije kapitala). U ovu grupu činiocaspada i preovlaujući tip svojine nastao u krilu lenskog ili prebendalnog feudalizma poduticajem organizacije rada stranog zavojevača ili domaće vladajuće klase. Od preovlaujućeprofesionalne delatnosti (zemljoradnja, trgovina, ratovanje) zavisila je uloga države umeunarodnoj podeli rada, ali i tip političke kulture (ratnički, trgovačko-diplomatski itd.).

2. Istorijski dugo oblikovani karakter osnovnih političkih ustanova odnosom snagaunutar vladajućeg klasnog saveza (crkvene i svetovne vlasti, plemstva i buržoazije, vladara istaleža)bio je prilično postojan. Uravnotežavanje odnosa moći (hijerokratske crkve i vladara,staleža i buržoazije) pogodovalo je usavršavanju mehanizma za podelu vlasti i potonjemsazrevanju buržoaske pravne države, a trajni cezaropapizam je sprečavao razvoj predstavničkogsistema. Potrebe vladajućih klasa izražavale su se u različitoj spremnosti za podelu vlasti unutarklasnog saveza, ali i u načinu zaštite od spoljnog neprijatelja. Od tipa vojne organizacije(kopnena vojska ili mornarica),tj. mogućnosti njenog korišćenja i protiv unutrašnjeg neprijateljazavisio je karakter uprave, stupanj centralizacije i birokratizacije vlasti i snaga lokalnih sila.

3. Političku kulturu čine i osnovni idejno-ideološki obrasci u pravdanju ciljevapolitičkog poretka, tipa integracije i karaktera političkog vostva: manje ili više vidljiveposledice sekularizacije religijskih odgovora na čvorna pitanja (odnos prema višim idealnimciljevima, prema radu, sticanju i solidarnosti kao i uverenost u moć političkog vostva da

ostvari željenu viziju društva zbog njegove vezanosti za nadreene transcedentne sile ilimoralne vrednosti). S početka novog veka sekularizovani tipovi političke integracije oblikovali

su se s jedne strane, izmeu nepogrešivog i neprikosnovenog vladara i političke elite ipragmatične podele vlasti izmeu više podjednako moćnih i uravnoteženih grupa koju regulišepostojani zakon,s druge strane. Od tradicije je zavisilo da li će prevladati iracionalni ili planskiiracionalizovani pijetet poglavara ili nepovredivost pravila koja regulišu odnose podjednakomoćnih subjekata. Ove razlike je dugo odražavao tip monarhije, odnosno zamisao vrhovnevlasti.

Što je sredina bila etnički i verski raznolikija i manje kompaktna, to je bivala aktuelnijafunkcija monarha, sveujedinjavajućeg poglavara i njegovog kulta, manje ili više iracionalnoshvaćenog. Moć vladara kretala se izmeu pretežno simbolički ujedinjavajućeg monarha (V.

Britanija i skandinavske monarhije), čiji je autoritet regulisan ustavom, i monopolskogposednika najviše vojne i civilne vlasti, čiji autoritet nije omeen (cezaropapistički svevlasnicar, pruski vojni kraljevi i različite verzije harizmatskih partijskih voa). Tradicija regulisanjauloge sveujedinjavajućeg voe je rezultat sazrevanja svesti o načinu rešavanja glavnih



19

društvenih sukoba unutar države i izmeu njih, pa je monarhijsko naslee uticalo i na docnijurepublikansku političku kulturu. Ovde se snaga tradicije ispoljava u postojanosti obrascapoželjnog autoritarnog voe ispunjenog različitim idejnim sadržajima svetovne, verske,monarhijske ili republikanske prirode.

4. Tradicionalna politička kultura upornije se održava kod režima koji svoju upravu ikadrove regrutuju mahom sa sela. Ova okolnost dugo je davala specifičnu boju socijalističkoj

modernizaciji, naročito u NR Kini, SSSR-u i Jugoslaviji. Čehoslovačka i DR Nemačka moždasu jedini izuzeci. Selo je u Jugoslaviji bilo partizansko uporište u ustanku, sa sela su mobilisaneradne brigade i radništvo za nove fabrike. Seljaci – partizani činili su kostur rane socijalističkekadrovske uprave. Oni su sa sela poneli tradicionalne obrasce rukovoenja, neretkopatrijarhalne, i nekolegijalne, kult fizičkog rada i egalitarizma, a nova radnička klasa, takoepotekla sa sela, prihvatala ih je bez značajnog otpora.

5. Etnički mentalitet je važna, ali ne i ključna komponenta političke kulture.Socijalnopsihološke crte odreene grupe oblikuju društveni uslovi, pa se izmenom života menjai politička kultura (borački beskompromisni i sporazumno pragmatični, patrijarhalno plemenskii potrošačko tržišni, dogmatski i konvertitski tip itd.,). Što je monopol na osnovnim polugamapolitičke socijalizacije izrazitiji, to su i mogućnosti preoblikovanja političke komponente

etničkog mentaliteta šire. Doduše, tradicija može pružati otpor, naročito tamo gde jemodernizacija zahvatila samo površinske slojeve. Etnički mentalitet ne da se preoblikovatinaglom modernizacijom koliko god ova bila radikalna, već trajnim institucionalizovanimprocesima razgradnje konzervativnog naslea. Uprkos temeljnim izmenamadruštvenoprofesionalne strukture (prelaz iz seljačko-boračke u industrijsko-tržišnu kulturu)etnički mentalitet se može postojano održavati i smišljenim idejno-ideološkim slavljenjemminulog iskustva. Manipulativni potencijal ove komponente političke kulture neobično jeupadljiv. Zbog toga treba razdvajati umešnost i uticaj propagande od tradiciijom uslovljeneprijemčivosti mentaliteta odreenoj političkoj kulturi.

Politička kultura je složen idejno-institucionalni deo civilizacijske tradicije. Njeneizdvojene komponente su u različitoj meri uticajne u širim društvenim zajednicama. Neretko seuzajamno pojačavaju ili neutralizuju snažeći ili slabeći otpor prema promenama. Autoritarnapolitička kultura nije uvek bila smetnja modernizaciji, pogotovo ne u nerazvijenim sredinamabez institucionalno razvijenih kanala političkog odlučivanja. Neistorično je liberalizam smatratiuniverzalnim agensom modernizacije. Svaka sredina je vlastitoj političkoj kulturi prilagoavalasredstva modernizacije i plaćala različitu cenu razvoja (žrtve, logori, teror, monopol vladajućihtela i voe). U ekonomskom i državnopravnom pogledu zakasnela društva su političku kulturugradila na često protivrečnom spoju modernizacijskih ciljeva i tradicionalnih autoritarnihsredstava.



20

II

TRADICIJSKE KOMPONENTE BALKANSKOGHARIZMATSKOG VOE

Kašnjenje najvećeg broja savremenih balkanskih država u ekonomskom i državnopravnom

razvoju do danas je ostalo nenadoknadivo, a u oblasti političke kulture neobično upadljivo.Ovde bi trebalo ukazati samo na neke uzroke i posledice kašnjenja razvoja samostalnijegodnosa podvlašćenih prema političkom voi. U Zapadnoj Evropi buržoazija je nastupala kaoklasa u sigurnom usponu, pa je suvereno menjala dvorsku političku kulturu feudalizma. Rušenjedvorske političke kulture bilo je nezamislivo bez posvetovljavanja ideologije o vlasti po milostibožjoj, tj. rušenja dogme o vladaru kao nepogrešivom božjem poslaniku. Ipak je revolucionarniburžoaski liberalizam detronizaciji teologije prilazio oprezno. Dozirajući ateizam prekoustavne monarhije (gde su bitno omeene prerogative i dalje posvećene krune) liberalizam jestrepeo od rasula usled rušenja monarhijskog sveujedinjavajućeg simbola. Sve do uvoenjaopšte vojne obaveze dozirano je i izborno pravo. U etnički šarolikim sredinama detronizacijamonarhije značila je nestanak složenog ujedinjavajućeg simbola (Austro-Ugarska) koji je na

jugu Evrope u «balkanskom osinjaku» imao važniju integrativnu ulogu nego na severukontinenta (skandinavske zemlje i V. Britanija), gde je ustavna monarhija bila spojiva saburžoaskim konstitucionalizmom jer je imala isključivo simboličku ujedinjavajuću ulogu. U 19.veku kruna je u Austriji bila racionalna ustanova da bi se preko nje dalo pravno čvrsto jedinstvosloženom i protivrečnom konglomeratu autonomija i poluautonomija romanskih, hunskih,slovenskih i germanskih naroda koji su činili Habzburško carstvo. U Britanskoj imperiji kruna

je trebalo da integriše još složeniju svetsku imperiju kolonija, dominiona, protektorata i sl.Sličnu ulogu imao je autoritet docnijih jugoslovenskih monarha, ali i republikanskih vladara. Zarazliku od V.Britanije i Austro-Ugarske kao višenacionalnih monarhija, kod kojih nije bilopreloma u tradiciji, već više evolutivnih prilagoavanja monarhističke političke kulture, naBalkanu su burne političke promene uvek nagoveštavale i raskid sa političkom tradicijom(osloboenje od Turaka, rušenje dinastija i monarhije, slom jednopartijskog režima). Uaustrijskom i britanskom parlamentarizmu prava krune postepeno prenošena su na manje iliviše staleške parlamente, a na Balkanu su vladari uvek zadržavali natparlamentarnu moć, jernije bilo staleža niti razvijene buržoazije, sila koje bi ih nagnale na realnokonstitucionalizovanje. Najveći deo balkanskih država još je bio u vazalnom položaju podOsmanskim carstvom u dobu kada su u Evropi apsolutizam zamenile ustavne monarhije. Tek jeknez Mihailo Obrenović (1823-1868) stvorio dvor, zakasneli relikt apsolutizma, ukidajućipatrijarhalni očev apsolutizam, ustaničkog vou okruženog momcima. Pašinski konak knezaMiloša Obrenovića (1780-1860) smenjuje dvor kneza Mihaila u dobu kada se u ZapadnojEvropi snažno širi republikanstvo i organizovani radnički pokret. U Srednjoj, Istočnoj i Južnoj

Evropi monarsi su bili realni posednici najviše vlasti i stvarni zapovednici vojske. Balkanskivladari tek izašli iz patrimonijalnog feudalnog apsolutizma bili su najsličniji pruskim vojnimkraljevima 18. i 19. veka i nemačkim carevima posle 1871, dakle ne samo simbolični znamendržavnog suvereniteta već ujedinitelji najviših funkcija državne vlasti. Po sebi se razume da jenačin regulisanja odnosa podvlašćenih prema voi drugačiji kod režima gde je voa realniposednik vlasti, a ne goli simbolički znamen jedinstva.Zakasneli društvenopolitički razvoj Balkana, nestabilnost njegovih državnih tvorevina i dugiperiodi permanentnog latentnog ili otvorenog oslobodilačkog ratnog stanja nametali su priličnokrute autoritarne obrasce političke kulture u kojima je zamisao političkog voe imala stožernuintegrativnu ulogu. Što su dublje društvene protivrečnosti, podele i sukobi, to je vidljivijasuprotnost izmeu očekivanja širokih slojeva i razočaravajućeg učinka vlasti. U tim uslovima

raste potencijal za prihvatanje novog harizmatskog spasitelja koji će u skladu sa tradicionalnomhrišćanskom eshatologijom raskinuti sa prošlošću i započeti novo beskonfliktno doba. Manje iliviše iracionalne nade uprte u vou mogu se u različitoj meri širiti na njegove saradnike iideološko učenje. S druge strane, voa, koji u tim situacijama po pravilu stiče neomeena



21

ovlašćenja i izmiče kontroli, pravda svoju misiju sugeriranjem vizije permanentnog vanrednogstanja. Što je prosvećenost podvlašćenih niža, to je ideologizacija manje prozirna i uspešnija.Manje ili više harizmatski osvedočenim voama doživotni mandat prekidaju zavereničkepretorijanske grupe ili prirodna smrt. Tradicija samodržavlja skorojevićevskih dinastija naBalkanu, kostimirana patrimonijalnim i patrijarhalnim sadržajima iz oslobodilačke nacionalneprošlosti, bila je u senci stalne opasnosti vojnog prevrata. Ova opasnost nametala je političkoj

upravi režima bez čvršće ustavne državopravne oplate specifično labilni karakter. Uz pretežnopodložnički mentalitet patrimonijalnog podanika (sluge, a ne graanina, koji je doduše znao dase opire vlasti, ali na brutalan, hajdučki, neregularan, a ne institucionalizovan način),nepredvidljivi odnos podvlašćenih prema političkom vrhu bivao je još izrazitiji.

Politika je, po prirodi, delatnost bez utvrenih pravila i nikada do kraja racionalizovanapravnim normama. Doduše, i u režimima sa podeljenom vlašću politički voa deluje uneracionalizovanom manevarskom prostoru. Meutim, razlike su u načinu na koji voaodgovara za svoje postupke kao i u karakteru mandata. Kod lične vlasti voa je odgovoraniracionalnom božanskom autoritetu ili užem oligarhijskom, partijskom, državnom ili vojnomtelu u kom mora da osigurava neformalnu nadmoć. Tradicija ne reguliše lično ponašanje voe,koje je uvek manje ili više lišeno vezanosti za utvreni pravni postupak, već način usklaivanja

njegove odgovornosti, osvedočavanja (slobodni izbori, partijski kongresi, aklamacija) i silaskasa vlasti (redovno okončanje mandata, doživotna vlast, pretorijanski pučevi itd.) Kod monarhija

je tradicijom regulisano tzv. krvno pravo ili dinastička harizma. Od opšte političke kulturetakoe zavisi brutalnost promene vlasti i sadržaj njenog pravdanja.

Kao i ostale, i političke ideje šire se neposredno i posredno, zadržavajući izvorni oblikili se menjaju u spoju sa drugim idejama. Često se spojevi ideja žilavije održavaju jer se boljeprilagoavaju izmenjenim okolnostima (u segmentima prisutni spojevi evropskih i istočnjačkihpolitičkih tehnika, primljeni preko osmanskih, ruskih ili autohtonih domaćih hibridnih spojeva).U ideologijama, a naročito obrascima kultizacije vladara, takoe se mogu prepoznati različitiuticaji, ali i vešti spojevi koji se obično proglašavaju nacionalnom osobenošću. U proučavanjuovih uticaja ne bi trebalo sve sadržaje bez ostatka pripisivati tradiciji. U politici, kao delatnostikoja usmerava druge delatnosti, postoje i univerzalni obrasci ponašanja koji se podjednakoprimenjuju u gotovo svim političkim kulturama (polarizacija na javne prijatelje i neprijatelje,poistovećivanje svih neprijatelja, različite verzije tehnike divide et impera, manipulacijeosećanjima uže grupne pripadnosti itd.). Tradicija ne propisuje toliko tehnike, koliko načinenjihovih primena (ogoljeni i prerušeni), srazmeru izmeu manipulacije i prinude itd.

Pristup tradiciji trebalo bi da bude istoričan. To bi, sledeći Marksa, značilo da kada seprate postojani procesi, u prošlosti valja tragati za njihovom strukturom u elementarnom obliku,apstrahujući sve nebitne elemente koje sadrže kasniji razvijeniji oblici. Goli voluntarizampojedinca svakako nije elementarni oblik autoritarne političke kulture. Dijalektički posmatranoelementarni oblik raa se u složenom lancu meuuticaja društveno-ekonomskih činilaca

(odsustvočvrš

će tradicije osiguranog privatnog zemljoposeda, što na Balkanu pružapatrimonijalne sadržaje upravi), institucionalnih (trajna cezaropapistička nadmoć svetovne nad

crkvenom vlašću i odsustvo staleške aristokratije kao protivteže kruni), ličnih činilaca (hrabrosti umešnost voa), idejnih obrazaca (oblici i tehnike kultizacije voe) i konkretnoistorijskihokolnosti (trajno latentno ili otvoreno ratno stanje koje stvara beskompromisni graničarskimentalitet) itd. U ovom spletu činilaca treba utvrditi ključnu tačku koja je stvarno ishodištebalkanske političke kulture. Prvobitni «ćelijski» oblik morao bi sadržati osnovne protivrečnostipotonjih oblika, jednako kao što je Marks izvorni oblik vrednosti uočio u prostoj robnojrazmeni. Izvorni oblik autoritarne političke kulture u užem jugoslovenskom balkanskomprostoru jeste odricanje od individualne graanske slobode u ime nacionalnog ili klasnogosloboenja usled manje ili više realnog ili fiktivnog stanja ugroženosti od različitih neprijatelja

nacije ili klase. Kada je u pitanju elementarni oblik voe, onda je to osvedočeni ratnik koji zbogpriznatog oslobodilačkog učinka polaže pravo na neograničenu vlast. Veber je uočio dakraljevstvo svuda izrasta iz harizmatskog junaštva, ali se proces prelaza pratnje ratnog kneza uvladajuću kastu, učvršćenu manje ili više birokratizovanom upravom, u Evropi odvijao vrlo



22

neravnomerno (u Zapadnoj Evropi je okončan početkom 17. veka, u Srbiji gotovo dva i postoleća kasnije). U balkanskoj političkoj kulturi stalno prisutno, manje ili više sistematski idejnouobličeno polaganje prava na neograničenu vlast voe i njegove pratnje (kneza i vojvoda, kraljai vojske, partije i njenog ratnog voe) na temelju ratnog učinka, primilo je lokalnu boju, koja sepo srpskoj verziji može uslovno nazvati solunašenjem. To je ćelijska crvena nit koja se provlačikroz sve ideologije lične vlasti u ovom prostoru. Uočeni elementarni oblik jeste nužno formalan

jer pokriva vrlo raznorodne klasne i grupne interesne saveze. U njegovom obliku ispoljavali suse interesi užih ili širih društvenih grupa u jugoslovenskim prostorima za poslednja dva stoleća.Manje ili više nezavisni srpski i jugoslovenski režimi lične vlasti bili su u društveno-ekonomskom pogledu šaroliki: feudalni (vlast vožda i vazalnog kneza nikla iz ustanka sve dočetrdesetih godina 19. veka), kapitalistički (konzervativnoburžoaske monarhije Obrenovića iKaraorevića od četrdesetih godina 19. veka do četrdesetih godina 20. veka), socijalistički(Titov jednopartijski režim). Otuda je uočeni ćelijski oblik političke kulture nužno formalan i neomogućuje istraživanje sadržinskih interesnih osnova konkretnih režima vlasti. Meutim, višistupanj apstrakcije, koji je u svakom poreenju uz pomoć elementarnog ili idealnog tipa nužan,ima heurističke prednosti. U ovom istraživanju otvara se mogućnost da se sa stanovištapolitičke tehnologije porede različiti udaljeni oblici vlasti i uoči kontinuitet unutar celine

razdoblja ili užih vremenskih deonica. U pomenutom ćelijskom obliku političke kulture trajno je prisutna strukturna napetost izmeu cilja (osloboenja) i sredstava (potpuno podvrgavanjavrednosno nadmoćnom nadindividualnom jedinstvu, nacionalnom ili klasnom) i manje ili višeiracionalno prihvatanje ključnog simbola tog jedinstva – kulta oslobodioca.

U sadržinskom pogledu raznoliki balkanski monarhijski i republikanski režiminepodeljene vlasti mogu se manje ili više posredno izvesti iz svog elementarnog oblika. Realnaili fiktivna ugroženost od spoljnog ili unutrašnjeg neprijatelja jeste trivijalno pokriće autoritarnezaštite monopolskih vladara koje su podvlašćeni neretko plebiscitarno prihvatili (Miloševapsolutizam se hranio turskom opasnošću, potonje monarhije austrijskom, nemačkom iitalijanskom pretnjom, a Titov režim je počivao na političkoj kulturi bipolarnog sveta, tj. pretnjisa Istoka i sa Zapada). Haotični unutrašnji i nestabilni spoljnopolitički odnosi u prostoru dugopodeljenom izmeu imperija, česti oslobodilački i graanski ratovi koji su pojedine narodedovodili na rub egzistencijalne ugroženosti, jesu realna osnova nepodeljene vlasti, a nametanjeiluzije «vanrednog stanja» i u relativno bezbednim periodima postala je standardna ideološkaformula disciplinovanja podvlašćenih. Uprkos nespornim oslobodilačkim i modernizacijskimučincima svi nezavisni režimi u jugoslovenskom prostoru 19. i 20. veka bili su zatočniciautoritarne političke kulture i labave državnopravne sigurnosti. Ovde bi ukratko trebalopomenuti najvažnije sastavnice u osnovi haotičnog tradicijskog potencijala da bi se jasnijeuočili povremeni radikalni proboji koji su se privremeno ili trajnije, svesno ili nesvesno,uspešno odupirali konzervativnom naboju političkog naslea.

Političke elite nezavisnih jugoslovenskih država 19. i 20. veka nisu mogle da stiču i

usavršavaju političku kulturu u nacionalnim i dvorskim zatvorenim krugovima Austrougarskogcarstva gde je pristup bio ograničen za elite vodećih carskih naroda. Premda je Austrija, a

naročito docnije Austrougarska, bila u državno-pravnom pogledu izgraenija od ostalihprostora gde su živeli južnoslovenski narodi, manevarski prostor voa «nedržavnih naroda» bio

je uži nego u srpskoj državi gde se postupno stvarala samostalna monarhijska tradicija. Izgledada je na iskustvo lične vlasti obe jugoslovenske države 20. veka više uticalo naslee srpskedržave 19. veka. U tom nasleu raspoznaje se više slojeva: politička kultura osmanlija(svojinski odnosi, organizacija vazalne kneževe pratnje, sultansko ponašanje vladara koji seslobodno kretao u ničim nesputanoj patrijarhalnoj tradiciji), zatim od polovine 19. veka izvesnipokušaji birokratizacije i uvoenja zakonitosti po zapadnoevropskom uzoru, i najposle osobenispoj orijentalnog naslea sa modernim evropskim obrascima. Uticaj slojevitog srpskog naslea

na docnije jugoslovenske države nije bio toliko rezultat svesnog oponašanja srpskih oblika ličnevlasti, već je izvirao iz sličnog položaja nezavisne Srbije i nezavisne Jugoslavije u spoljnomokruženju i sličnog cilja koji najopštije izražava formula «Balkan balkanskim narodima». Uz to,ne bi trebalo potcenjivati okolnost da je Srbija na Balkanu jedina imala vlastite neuvezene



23

dinastije i nezavisnu monarhijsku političku kulturu. Slojevitost srpske političke političkekulture kritički su prikazivali njeni savremenici Svetozar Marković (1846-1875) i SlobodanJovanović (1869-1958).

Osmansko carstvo sa patrimonijalnim sultanom koji se kretao u apsolutno čistomprostoru lične samovolje, nesputan ulemom niti tradicijom, ostavilo je u naslee vlastiti obrazaclične vlasti kao privlačni uzor državama koje su formirane nakon njegovog sloma. Ni srpski

vladari nisu odoleli ovom izazovu. Izuzev kneza Mihaila, koji je bio bliži evropskomprosvećenom apsolutizmu, srpski vladari 19. veka su više nalik istočnjačkim despotima.Idealizacija harmonične patrijarhalne prošlosti sa snažnim epsko romantičarskim sadržajimapodjednako je prisutna kod srpskih liberala i konzervativaca 19. veka (Subotić 1992, str. 139).Srednjovekovne vrednosti su se uporno održavale, od kojih je najkonzervativniji, verovatno, bioneproduktivni odnos prema radu (jer se domaće stanovništvo teško rešavalo da uzme plug), što

je S. Marković kritikovao kao malograanštinu. U ovom «neprotestantskom» sklopu vladar jebio pre svega ratnik koji osvaja i deli zaplenjeno. Milošev proboj ove tradicije se sastojao uukidanju nazadnog timarskog sistema i uvoenju sitnog seljačkog poseda, zatim nareivanjemda se krči šuma i uanpreuje ratarstvo. S. Jovanović je beležio da su se i liberali u Srbiji zalagaliza modernizaciju na temeljima stare slovenske patrijarhalnosti. U stočarsko-ratarskoj Srbiji 19.

veka slovenofilska patrijarhalna vizija društva povezivala se sa antibirokratskom iantizapadnom usmerenošću i konzervativno romantičnim shvatanjem vladara kao čuvara vere iharmonične jednakosti i bratstva. Ovde se treba zadržati samo na ličnoj vlasti, uticajnomsegmentu političke kulture.

Premda autoritarna, lična vlast u Srbiji nije bila stabilna. Labilnost je počivala nanestabilnom načinu izbora vladara, a zatim i načinu učvršćenja vlasti i mahom nasilne izmene.Kod srpskih, pa i jugoslovenskih monarhija, izbor vladara, usled sukoba mladih dinastija, bio jelabavo regulisan čak i tradicijom. Narod je birao voe ustanka aklamacijom, a u miru su točinile oligarhijske grupe ratnika – knezova (ustavobranitelji) ili zaverenika (crnorukci). Svemonarhije su bile u senci antidinastičke vojne pretnje, a izbor vladara nije bio vezan za čvršćipredstavnički sistem. Republikanski voa je do vlasti dospeo na ne manje stabilan i regulisannačin, krčenjem puta kroz nepredvidljive frakcijske partijske sukobe. Izbor vladara ostao jetrajno pravno nestabilan i neracionalizovan proces: kod monarhije usled odsustvaneprikosnovene dinastijske harizme, a u republici usled nadmoći partijskog nad državnimpravom. Otuda i specifično labilan i nesiguran položaj voe, koji je otvarao mogućnostneobuzdanog kulta, ali i iznenadnog sunovrata.

Još nejasnije je bila regulisana nadležnost vladara prema upravnom štabu ipodvlašćenima. Prvi srpski novovekovni vladar-ratnik Karaore (1768-1817) sa pištoljem seprotivio zahtevima savetnika, a Miloševu vlast su savremenici (od Vuka Karadžića do S.Markovića) nazivali istočnjačkom despotijom, neograničenom i samovoljnom. Miloš jedespotskom vlašću obavio krupne istorijske zadatke. Bio je vešt političar koji je od Turaka

iznudio najviše u nepovoljnoj situaciji, internacionalizovao je srpsko pitanje kod Rusije, ojačaosrpsku autonomiju i ozakonio slobodni seljački posed. Bio je najjači meu starešinama i

najveći zahvatač. Prisvajao bi šta mu se dopadne u vremenu kada je svojina počivala nazauzeću (Jovanović 1925, str. 10). Uz manji ili veći otpor ostalih ratnika (jer staleškog plemstvanije bilo niti hijerokratske crkve), u Srbiji je žilavo opstajala neokrnjena tradicija istočnjačkenepodeljene vlasti. Sve do kneza Mihaila činovnik je držan za privatnog kneževog slugu i nijebio državni organ, što je u Evropi stoleće ranije uklonio prosvećeni apsolutizam. Prvi srpskiliberali su ponavljali da je Srbija izborna monarhija (bez staleškog plemstva) i starije dinastičkekuće. Knezovi su bili seljaci-ratnici, a ne plemići, politiku su vodili junaci (Toma Vučić 1788-1859), birokrati (Ilija Garašanin 1812-1874) i tgovci (Miša Anastasijević 1803-1885). Samo jeMiloš od sultana priznat za naslednog kneza, a ostalima su privilegije bile nesigurne. Uprava,

premda preobražena iz kneževe posluge u državno činovništvo, ostala je korumptivna i osiona.O političkoj kulturi ratničke Srbije svedoči jedan važan tip nacionalnog političara, kakav je bioToma Vučić Perišić, koga je V. Karadžić nazivao junakom i krvopijom. Bio je to četobaša izustanka koji se dušmanski ponašao u politici kao i u borbi s Turcima. Starešina čvrst i strog, ali



24

i prototip seljačkog demagoga (govorio je «svi smo ravni, što je knjaz to je i svinjar»),nepoverljive i nepredvidljive ćudi, uvek je imao oružje pri ruci, što je odavalo starog krdžaliju.Vreme je oblikovalo ove nepoverljive crte političara, ali i pritvornost. Vučić je bio iz onogstarijeg naraštaja koji je umeo da temena pred Turcima, imao, je lukavu mačkastu gipkost kao iMiloš (Jovanović 1925, str. 189-190). Borba za opstanak i nezavisnost naroda je stvaralapolitičku kulturu primerenu okruženju, što većini nije bilo neprirodno (izuzev usamljenih

pripadnika inteligencije formirane na Zapadu). Otuda i neophodnost mere u kritici vazalnepatrimonijalne nepodeljene vlasti. Važnije od opreza istoričnosti je uočavanje kontinuitetaosnovnog obrasca političke kulture vladara oslobodioca. Što je vladarev ratni učinak bionesumnjiviji to su bile manje šanse zakonski regulisane podele vlasti (od Miloša do Tita). Reipokušaji birokratizacije i liberalizacije vezani su za vladare bez harizme ratnog oslobodioca(Mihailo Obrenović, kralj Petar I Karaorević 1844-1921). Miloš je prema Porti uvek bioenergičan, istovremeno se čuvajući da mu niko ne može osporiti vernost sultanu. On nijegovorio s Portom kao njen skromni štićenik koji svoja prava izvodi iz propisanog ustava, negokao čovek koji je vlast dobio od jedne narodne bune i koji se pred Portom javlja kao tumač narodnih želja (Jovanović 1923, str. 64-65). Iz istog razloga ni Tito pred Staljinom nijetemenao, za razliku od ostalih komunističkih voa lagerskih zemalja koje su se vratile u zemlju

u prtljažniku voza Crvene armije i preuzele vlast u senci sovjetske vojske (Rakoši, Gomulka,Ulbriht, Dimitrov). Kod vladara koji su kod naroda osvedočeni, ali ipak ne do kraja suvereni,verovatno se jače izoštrava osećanje jasnog i tačnog raspoznavanja snaga, do sitnica, i veštogprilagoavanja novoj situaciji, nego kod izbornih šefova čija je vlast regulisana zakonom. Uodnosu prema Turcima i Rusima Miloš i Tito su prilično tačno uočavali kada i koliko trebapopuštati ili zatezati. Istovremeni osećaj egzistencijalne ugroženosti i vlastite snage kodizuzetno nadarenih političkih voa stalno usavršava politički refleks i čulo za preciznosagledavanje granica manevarskog prostora. Izgleda da odveć ambiciozno zamišljeni ciljevisprečavaju realističnost u proceni odnosa snaga i ubrzavaju popuštanje političke koncentracije.S. Jovanović poredi Miloševu gipkost sa hitrinom guje koja krivuda kroz kamenjar. Ova ocenanije manje primerena Titovoj elastičnoj spoljnoj politici. Miloš je bio lišen ličnog ponosa i biogotov na savijanja, a i Tito dok nije učvrstio meunarodni ugled, da bi kasnije ponos isticao dosujete. Spoljna politika je opreznija od unutrašnje jer zahvaljujući priznatom učinku u svetukritičnost prema autoritarnim sredstvima bledi.

Neodvajanje od naroda u najtežim situacijama jeste neobično trajna sastavnica ratneharizme. Posle sloma 1. ustanka 1813. deo vojvoda i ratničke aristokratije prebegao je uAustriju ispred Turaka. Miloš je ostao s narodom, slično kralju Petru I i regentu Aleksandru,koji su se s vojskom 1915. povlačili preko Albanije. Ni Tito se nije odvajao od vojske 1941-1945. Harizmatsko junaštvo ima krupnu ulogu u obezbeenju plebiscitarne podrške, ali sevremenom lako pretvara u tzv. solunaštvo ili partizanštinu tj. u polaganje prava na trajnu vlastna osnovu osvedočenog ratnog učinka bez obzira na mirnodopske uspehe. Neodvajanje od

naroda u ratu i skromno obrazovanje vo

e koje ga približava običnom

čoveku je Miloša i Tita,a delom i Petra I učinilo «vladarima iz naroda». To se ne bi moglo reći npr. za kneza Mihaila

Obrenovića i kralja Aleksandra I Karaorevića (1888-1934), koji se nisu kao Miloš mešali sagomilom niti često mitingovali kao Tito. Njihovi izlasci u narod bili su više paradni. Premdaobrazovani, u govorničkom pogledu, zbog distance prema narodu, bili su manje ubedljivi.Političkoj kulturi podvlašćenih najuspešnije su se i sa najmanje napora prilagoavali Miloš iTito, dok je zatvoreni, melanholični, autoritarno nadmeni i zagonetno nepristupačni knezMihailo u tom pogledu najviše odudarao nastojeći da bude prosvećeni apsolutista lišen harizmeratnika. Mihailo je bio plemić koji nije umeo sa narodom. Uvodeći ceremonijal i audijenciju,dao je srpskom dvoru zakasneli evropski sjaj. Titova sklonost ceremonijalu nije, meutim,ugrozila njegov oslonac, jer je naporedo na paradoksalan način zadržao Miloševu sugestivnost

neposrednog plebejskog dodira s masom. Tito je u vlastiti raskošni ceremonijal vešto ugradio ipatrijarhalno nezvanično saobraćanje vladara sa narodom, prisutno još u srpskoj ustaničkojtradiciji. Bio je to relativno spontani plebejski čin mladih dinastija izraslih iz ratnika i stočnihtrgovaca, a ne izdvojenog staleškog plemstva sa vlastitom kulturom i stolećima dugim



25

geneaološkim stablom. Lako je pojmljivo što u političkoj kulturi opterećenoj neprosvećenošću ioslobodilačkom tradicijom narodni vladari imaju aktivniju mobilizatorsku ulogu odaristokratskih ili birokratskih voa. Prihvatanje i utapanje u kulturu podvlašćenih je dodatniosigurač lične vlasti. Proričući sinu rav kraj, Miloš ga je opominjao da onaj ko hoće da sebrani od hajduka mora i sam biti hajduk. Bila je to balkanska verzija prirodnopravne formuleTrockog da protiv nasilja pomaže jedino nasilje.

Pretorijanstvo je najvidljiviji segment ovog haotičnog i nebirokratski regulisanogdržavnog naslea, ne samo u odnosu vladara i podvlašćenih nego i u pogledu stabilnostiharizmatski kvalifikovane kuće – dinastije. Po svemu sudeći, i ovde je orijentalno nasleeostavilo značajnog traga. Tu je zapravo nestabilan odnos vojske i vladara ispoljen u najčistijemobliku. Kod orijentalnog sultanizma bila je redovna pojava da su vladari morali stalno iznovapridobijati vojnike darovima i obećanjima. Veber je uočio da su posledice toga bile snažnanestabilnost vladajućih grupa i česta pretorijanska rušenja prestola, jer su istim sredstvimavojnici odmamljivani od vladara. U Srbiji pretorijanci nisu obarali samo pojedinačne vladarenego i cele harizmatski kvalifikovane kuće, ne strepeći da će time uzdrmati sve tradicionalnetemelje na kojima je počivala pokornost podvlašćenih, jer su dinastije bile neukorenjene, aapolitičnost neposvećenog seljaštva izrazita. Monarhije u Srbiji nisu bile službene kao na

kontinentu, već više harizmatske, pa je kralj usled pogrešne politike gubio krunu i glavu.Nestabilnost krune nije bila posledica institucionalizovane odgovornosti vladara i njegovepovrede propisanog ponašanja krune, već labilnog i u tradiciji neukorenjenog autoritetadinastije. Na Balkanu nije bilo neprikosnovene domaće dinastičke harizme, kao npr. KodBurbona, Hoencolerna ili Habzburga, koja bi samo na osnovu naslednog prava dozvoljavalapretenzije vladareve, ma bio on, kako zapaža Veber, zvekan ili politički genije. U 19. i 20. vekuSrbija je jedina na Balkanu imala vlastite dinastije, dok su u ostalim susednim zemljamamonarsi prihvatani iz stranih dinastija (u Rumuniji i Bugarskoj iz nemačkih, a u Grčkoj izbavarskih i danskih). U Rumuniji je kruna bila najstabilnija. Tu su Hoencolerni vladali od 1866do 1947. godine. U Bugarskoj je 1886. svrgnut knez Batenberg (1857-1893), a u Grčkoj je1922. zbačen Kralj Konstantin II. Izgleda da zaostala i najvazalnija Albanija nije bila zrela zabilo kakvu monarhijsku harizmu (ni domaću ni stranu), gde osim samozvanog kralja A. Zogua(1895-1961) nije bilo monarhije, a do 1945. ni realne državne nezavisnosti.

Za specifičnu labilnost balkanskih monarhija odgovorna je i Pravoslavna crkva kaoglavna «ustanova spasenja», koja je doduše monopolisala pristup bogu, ali nije bila u toj merihijerokratski isključiva da bi istrajavala u stavu da samo vladavina jedne dinastije jemči vezu sabogovima. Cezaropapistički podreeni patrijarsi i mitropoliti su bez većih otpora prenosili božjidar milosti osloboditeljima i uzurpatorima prestola. Vojnički vladari ponajmanje su zavisili odcrkve, a srpski vladari su tom pogledu još manje bili vezani za posvećenje od pruskih koji sucrkvenu intronizaciju ponosno odbijali rečima: «Nemački car se ne raa u Pavlovoj crkvi već nabojnom polju». Pretorijanci na Balkanu nisu strepeli od uskraćivanja božije pomoći, a još manje

od anateme (sredstvo koje je rimski papa koristio za ekskomunikaciju neposlušnih vladara).Nasuprot Pravoslavnoj, hijerokratska Rimokatolička crkva živela je u zategnutim odnosima sapolitičkom vlašću, meusobno uravnotežavajući i ograničavajući nadležnosti.

Nasilni pretorijanski upadi vojske u unutrašnju politiku najčešće su završavali ne samosvrgavanjem nego i ubistvom vladara, a neretko se pravdali solunaštvom, tj. polaganjem pravana apsolutnu vlast na osnovu ratnih zasluga. Obe komponente političke kulture subeskompromisne i hegemone, utemeljene na prirodnopravnoj logici da vlast pripada onome ko

je kadar da je u oslobodilačkoj borbi plati životom. Na Balkanu je nepisano pravo da jelegitimnija vlast osvedočenog borca nego izabranog poslanika. Svi vladari ratnici u srpskojistoriji neštedimice su koristili moralni kapital boračkog učinka, a solunaška srpska komponentatrajno je remetila meunacionalne odnose u Jugoslaviji izmeu dva svetska rata. Za razliku od

režima koji počivaju na lokalnoj samoupravi i teritorijalnoj miliciji (V. Britanija) ili uapsolutizmu na razgranatom centralističkom birokratskom aparatu isteklom iz kopnene vojske(Francuska, Nemačka), u istoriji Srbije i obe Jugoslavije vojska je na važnim prekretnicamanasilno ulazila u politički život (Stanković 1993 a, Jovanović 1923). Trošni parlamentarizam i





27

Mihaila, kada je Blaznavac (1824-1873) prvi uspešno upotrebio vojsku za rešavanje unutrašnjepolitike. Njegov primer se pokazao zaraznim, a topčiderska katastrofa je, kako je zapazio S.Jovanović, maja 1868. objavila ulazak vojske u srpsku unutrašnju politiku. Vojska je postalaaktivni katalizator društvenih i političkih promena u zemlji lišenoj ugledne dinastije, staleškogplemstva i nerazvijenog parlamentarizma. Kralj Milan (1854-1901) se takoe oslanjao navojsku, a njegov sin Aleksandar Obrenović (1876-1903) je 1893. vojskom oborio namesništvo,

da bi sam bio žrtva vojnog puča 1903. Bila je to najbrutalnija balkanska verzija rimskog načelaexercitus facit imperatorem. Vojska je dovela Karaoreviće na presto, ali vojna pretnja novojdinastiji nije iščezla. Ponajmanje izraženu ličnu vlast Petra I Karaorevića (1903-1914) trajno

je ograničavala vojska koja ga je dovela na presto i kojoj se osećao dužan, kao i osioni radikalikoji su sveli uticaj kralja u granice institucionalno labilne ustavne monarhije. RegentAleksandar se u Solunu 1917. obračunao sa pretorijanskom vojnom strujom «Crna ruka» i uzpomoć vojske odlučio o kraju rata i karakteru buduće države. Srpska vojska bila je važanoslonac i sprovodnik unutrašnje politike kralja Aleksandra koji je vojskom otvoreno pretiohrvatskim političarima: «Ama doći će Pera (Živković) da im pokaže, oca im hrvatskog»(Stanković 1995, str. 74). Premda se oslanjao na vojsku, Aleksandar se najviše plašio kako ćena ličnu vlast reagovati zaverenička Šumadija. Izgleda da je vojni otpor namesničkom režimu i

knezu Pavlu Karaoreviću (1893-1976) počeo još 1937. godine (Petranović 1993 a, str. 127).Godine 1929. vojna diktatura je privremeno spasla državu od rasula, a marta 1941. vojni puč jeprovocirao fašističku odmazdu, graanski rat i raspad države. Uz pomoć oružane sile Tito i KPJsu 1945. uzeli vlast, a vojni kadrovi su bili važna osnova uprave nove države. Da bi se oja čalalojalnost vojske, trebalo ju je kontrolisati partijom i posebnim nadzornim organima. Do početkašezdesetih godina slike šefa države bile su maršalske, u uniformi, a od tada se sve više slika ucivilnom odelu. Uprkos Titovoj realnoj maršalskoj naredbodavnoj moći i velikom ugledu uvojsci, strah od zavere je bio prisutan, ali i spremnost da se vojskom zavede red (Perović 1991,str. 257). Najozbiljnija čistka vojnog vrha usledila je 1948. zbog tzv. «zavere generala»proruski nastrojenih (Banac 1990, str. 158-161). Ova vojna kriza je nagnala vrh partije daosigura privilegije oficirskom kadru i uz pojačani partijski nadzor vojske smanji pretorijanskuopasnost. Menjajući dinastije i unutrašnje ureenje države, vojska je imala aktivnu (progresivnuili konzervativnu) ulogu u istoriji Balkana, čiji vladari nisu uniformu nosili samo simbolično naparadama. Militaristički obrazac ponašanja bio je okosnica političke kulture svih domaćihvladara, a autoritet oficira kod podvlašćenih nije nikada bio ugrožen. Vojska nije isticala samooslobodilački učinak u borbi protiv fašizma, već joj je u etnički izmešanoj Jugoslaviji pridavanaintegrativna, kohezivna uloga. Izražena vojna komponenta balkanske političke kulture, naročitokod voa, nije imala za posledicu opštiju militarizaciju života kao npr. u Pruskoj 18. i 19. veka,već je u relativno monolitnoj političkoj strukturi poimana u aktivnom moralno- oslobodilačkomi herojskom smislu.

U ideologijama političkih partija prisutno je raznovrsno negovanje borbenog ponašanja,

discipline, budnosti i opreza prema različitim oblicima uvek aktivnog spoljašnjeg iliunutrašnjeg neprijatelja. U autoritarnoj boračkoj tradiciji akutna je i relativno spontana potreba

pobunjenog naroda za nepogrešivim voom i brižnim starateljem. Ona delom neutrališenelagodnosti ksenofobije, tj. stalne opterećenosti budnim neprijateljem. Prikazujući trajnije crtebalkanskog etničkog mentaliteta, J. Cvijić i V. Dvorniković uočili su autoritarni etnocentrizam(kruto poistovećivanje sa vlastitom grupom do samoodricanja), apsolutizaciju mita o junakukoji se žrtvuje, impulsivni aktivizam, osudu pomirljivosti i kompromisa kao poltronstva,hajdučki zaverenički temperament i sl. Iskustvo robovanja i ratovanja je u ideologijamarazličitih partija ostavilo traga u obliku manje ili više usklaenog ili protivrečnog sapostojanjamanihejske svesti (potrebe za neprestanom borbom usled stvarne ili umišljene ugroženosti) itežnje za beskonfliktnom zajednicom klasnih interesa po uzoru na idiličnu patrijarhalnu

zadrugu. Do poželjnog društva dolazi se samo borbom, a u borbi se vojska ili partija kale iorganizaciono snaže. Borba ima višu etičku vrednost od pasivnosti i kompromiserstva. Dedijer je, meutim, oslanjajući se na Cvijića, u naglašeno krutom boračkom mentalitetu uočio isklonost koja mu je potpuno oprečna. To je konvertitstvo ili dogmatsko preobraćanje kao



28

sastavni deo dinarskog mentaliteta. Zbog straha ili koristoljublja nekritički se, bez razložnogpreispitivanja, prihvataju novi politički uzori. U prošlosti su opšta oskudica i beda bili uzroknestalnosti i preobraćanja. Cvijić je pisao o konvertiranju i promeni vere usled seobe i teškogživota (islamiziranje i katoličenje). Crnogorski planinski narod se naglo i neočekivano menjao upogledu lojalnosti u ratu, naročito u slučaju gladi i pomanjkanja municije. Strasnu borbu protivTuraka smenjivala su razdoblja prelaženja u tursku službu (Dedijer 1991). U odnosu prema

voi konvertitstvo se ogleda u kolebanju izmeu oduševljenog prihvatanja i isključivogdemoniziranja (odnos prema Titu 1980-ih i 1990-ih). Sudeći prema istupima različitih slojevastvaralačke i ostale inteligencije, zaokret iz jednog ekstrema u drugi je prilično upadljiv: odobožavanja Tita do demoniziranja, od potpune odanosti do mržnje, od gole apologije dosrozavanja i negiranja svakog učinka, od uzdizanja narodnog usrećitelja i oslobodioca doisticanja glavnog krivca za nacionalnu nesreću. Okolnost da je konvertitstvo u pomenutomprimeru gotovo podjednako prisutno kod različitih slojeva inteligencije na osoben način svedočio snazi jednog važnog segmenta autoritarne političke kulture. Istini za volju, retko je političkomišljenje u kom postoji sredina, tj. diferencirano razdvajanje učinka od greške. U autoritarnojpolitičkoj kulturi daleko lakše se sve prihvata kao dobro ili zlo, idealizuje se ili demonizira, jer

je politika u domaćoj istoriji bila više borba na život i smrt (rat) nego trgovina i kompromis

(diplomatija i parlament). U kolektivnom sećanju su neizbrisivi neimaština, glad i etničkigenocidni progoni. To je realna osnova manihejskog mišljenja ili-ili. Ekstremni političkistavovi sa izmenom situacije lakše se menjaju, pa se neretko odlazi u drugu krajnost.Odmereniji i realističniji politički nazori, koji ne izviru iz egzistencijalne ugroženosti, popravilu su trajniji.

Boračko-konvertitska komponenta političke kulture nije prisutna samo kod neukih ipovodljivih ljudi, već i kod inteligencije. Vidljiva je u kolebanju izmeu obožavanja idemoniziranja voe, idealizacije i nipodaštavanja političkog programa. Konvertitski potencijalmanje obrazovanih, koji se refleksno aktivira povezivanjem ugroženog ličnog materijalnoginteresa sa manje ili više iracionalizovanim interesom vrednosno nadreene grupe, lakše semanipulativno usmerava u željenom pravcu. Kod inteligencije, pak, pored izmenjenihokolnosti, konvertitstvo može biti rezultat unutrašnjeg promišljanja, zatim različitihiracionalnosti ili golog pragmatizma, što je po pravilu retko praćeno priznavanjem ranijihvlastitih zabluda. Češće se kao uzrok sopstvenog zaokreta navodi nedoslednost ranijegpolitičkog uzora. Što je autoritarni lični ili uže grupni sindrom izrazitiji, to je opredeljivanje zanasilna sredstva promene izglednije. Vrlo uopšteno govoreći, neravnomernosti u razvoju ineprevladana prošlost uzrok su trajnosti autoritarnih obrazaca političke kulture koji opstajuuprkos osavremenjenim ostalim tehničko-tehnološkim segmentima društva. Samo sevišeslojnim dijalektičkim pristupom može uočiti prožimanje neprevladane prošlosti i savremenetehnologije. Na istorijskim prekretnicama tradicija se zna probuditi i ispoljavati u neobičnimspojevima sa novim. Tako se kod nove vlasti 1945. staro i novo mešalo u najneobičnijim

oblicima, pa je bilo žena koje su govorile da su za «Tita i boga». U partizanskom pokretu jeprotivrečni spoj ateizma i religije dobio epski oblik u slavljenju mučeništva i harizme palogborca Hrista:

«Nosim kapu sa tri roga,i ratujem protiv boga,ali ne i protiv Hrista,

jer je bio komunista».Na ključnim istorijskim prekretnicama najvidljiviji je nesklad tradicionalnih i modernih

idejno-ideoloških sastojaka kojim su politički pokreti na Balkanu mobilisali široke slojeve.Nakon vojnog sloma fašizma, kada je socijalizam bio na vrhuncu meunarodnog ugledanepomirljivi idejni sadržaji (vera u boga i Tita, ateizam vladajuće partije i državni verski

praznici, uviranje seljaštva u velike gradove) bili su u neobičnom sazvuč ju, jer se vera ulegitimnost nove vlasti nije mogla probuditi bez obrazaca tradicionalne političke kulture.Prodorom seljaštva u državno-partijsku upravu 1945. i sve gradske centre došlo je do sudarakultura na svim područ jima. Dedijer piše da brani nisu zaposeli samo ključne položaje u vojsci



29

već i drugim segmentima uprave, naročito policiji. Crnogorci su preplavili Beograd, adalmatinci su se spustili u Zagreb, dolazilo je do sukoba brda i doline (Dedijer 1991, str. 235).Kadrovi sa tradicionalnom političkom kulturom bili su sprovodnici modernizacije socijalizma.U isto vreme pretežno sa sela regrutovani kadrovi postajali su najtvri zatočnici noveideologije. Formalno birokratizovan i ogranizovan prema sovjetskom modelu, deo kadrovadugo je zadržavao idealizam i revolucionarni žar, odolevajući koruptivnom uticaju rutinizacije i

privilegija. Idealizam i polet, prožet verom u neizbežni razvoj ka beskonfliktnoj zajednici, bilisu važne poluge socijalističke modernizacije. Meu čelnim kadrovima bilo je primerapuritanskog romantizma i idealizma, ali i brutalne korupcije i nepotizma. Na neravnomeran iprotivrečan način u sukobu mentaliteta je tradicionalna kultura podsticala kako puritanstvo takoi korupciju. Krajem 20. veka razbuena tradicija vidljiva je u jačanju kultova šovinističkih voakompjuterizovanim sredstvima javnog opštenja, zatim u etničkim genocidnim ratovima usredkontinenta koji se ubrzano ujedinjuje itd. Razjareni autoritarno šovinistički potencijaltradicionalne političke kulture bio je 1990-ih prikriven demokratskom frazeologijom, abalkanski harizmatski nacionalni oslobodilac pokušavao se na protivrečan način uklopiti uželjenu viziju moderne konstitucionalne države buržoaskog liberalizma. Sapostojanje oprečnihpolitičkih sadržaja (harizmatski voa – pravna država, sloboda pojedinca, ali samo unutar

nacionalno čiste države, laicizirana svest sa arhaičnim konfesionalnim sadržajima itd.) takoe jedokaz nestabilnosti političke kulture i njenog snažnog konvertitskog potencijala. U njoj se nazgusnut način iskazuje neravnomernost i kašnjenje u razvoju kao i nemogućnost naglogprevladavanja nasleenih obrazaca za regulisanje društvenih sukoba.

Tradicionalna politička kultura podjednako je propisivala obrasce poželjnog ponašanjavladajućih i podvlašćenih. Formirala se u spoju kulture stranih zavojevača i ne manjeautoritarnih imperativa domaćih oslobodilačkih voa (orijentalizacija vlasti). Počivala je naidejno i institucionalno različito regulisanom pijetetu prema voi, a obaveza pijeteta nametala jeneograničenu poslušnost. Podvlašćeni nisu bili članovi grupe, već više podanici ili«tradicionalni drugovi», a kako je uočio Veber, ovde umesto strogo omeene nadležnostipostoji niz naloga i punomoć ja koja daje gospodar. Nema pokoravanja zakonu nego ličnostikoja je na osnovu tradicije pozvana da vlada. Harizmatske voe izrasle iz balkanskih buna brzosu se tradicionalizovale koristeći, svesno ili nesvesno, obrasce minule kulture za učvršćenjenovog revolucionarnog poretka. Divinizirani oslobodilački učinak voa jačao je pijetet iposlušnost podvlašćenih i sprečavao njihovu evoluciju ka ravnopravnim članovima. Naporedo sbezuslovnom vernošću sapostajala je, naročito kod monarhija, subverzivna spremnost naprevrat delova oružane državne sile. U socijalizmu je konzervativna tradicija takoe naprotivrečan način sapostojala sa izrazito racionalističkim prosvetiteljskim sadržajima ideologijei obrazovanja delimično tradicionalizujući u oblasti političke kulture njen autoritarni potencijal.I separatistički potencijal balkanskog prostora je rezultat istorijskog kašnjenja, tj. izostankarazvijenog feudalnog apsolutizma unutar koga bi se razvila buržoazija koja povezuje tržištem.

Isparcelisani i raskomadani prostor, opterećen konfesionalnim, jezi

čkim i nacionalnimsukobima bio je svojevrsan izazov za ujedinitelje (Balkan – balkanskim narodima) od Ilije

Garašanina do Tita. Razne verzije unitarnih ili federalnih južnoslovenskih ideologija i kultovavladara ujedinitelja (monarhijskih i republikanskih) stalno su se sukobljavale sa isključivostimaseparatizma. Tito kao poslednji ujedinitelj etnički izmešanog «balkanskog osinjaka» obavljao jezadatke mnogih minulih formacija, pa je tradicijski naboj njegove lične vlasti složeniji.

Tradicija kao racionalizovano i zgusnuto iskustvo nije uvek konzervativna niti nespojivasa modernizacijom. Sa nešto više opreza bi se ova ocena mogla proširiti na političku kulturukao vekovima usavršavani način regulisanja društvenih sukoba. Za razliku od ostalih segmenatakulture, politička više zadire u način raspodele materijalnih dobara, moći i ugleda. Ovaraspodela je uvek zavisila od osnovnog produkcionog odnosa koji je oblikovao društvenu

strukturu sa manje ili više jasno izraženim vladajućim klasnim savezom. Čiste ili prerušenepatrijarhalne, patrimonijalne i harizmatske sastavnice lične vlasti na Balkanu javljaju se unajraznovrsnijim kombinacijama na različitim stupnjevima razvoja državnog i partijskogsistema (u polupatrijarhalnoj feudalnoj sredini, ranom zelenaškom kapitalizmu, višepartijskom



30

buržoaskom parlamentarizmu, planskom ili samoupravnom socijalizmu, poslesocijalističkimsecesionističkim režimima, etnički čistoj državi, unitarnoj ili mekoj federaciji). Još jeupadljivija šarolikost idejnih sadržaja kojima je pravdana nadmoć voe i njegov titular(gospodar, knez, kralj, predsednik), o čemu su se starali profesionalni poznavaoci tradicije iceremonijala, kao i ideološki stručnjaci različitog profila (sveštenici, dvorske dinastičkehagiografske apologete, službeni istoričari partije i biografi voe tid.). Ovde je prikazan glavni

oblik balkanskog odnosa prema političkom voi, karakterističan segment političke kulture, kojise najčistije ispoljavao na istorijskim prekretnicama gubeći brže ili sporije svoj žar u tokuposvakodnevljavanja i tradicionalizacije. Izneti modelski teorijski okvir može biti koristan

jedino ukoliko se istorično dopunjava detaljnim istraživanjem svakog konkretnog oblika uzpažljivo razdvajanje njegove čvorne istorijske funkcije i političke tehnologije. Osim toga, uvektreba imati na umu i konkretnu svakodnevicu, odnosno užu ili širu spremnost za plebiscitarnimprihvatanjema voe. Politička kultura može biti autoritarna i kada ne nameće svoje vrednostiprinudom, nego i onda kada se sprečavanjem prosvećivanja oslanja na ravnodušnost širokogbloka apolitične zaostalosti. Važan izvor političke ravnodušnosti je nezainteresovanost masa za

javne poslove usled zaokupljenosti egzistencijalnim problemima. Središte politike u prošlostibili su gradovi i graani (čaršilije), a subjekti imućni pojedinci okupljeni u uže grupe, više nalik

kadrovskim nego masovnim partijama. Izuzev perioda jakih uzbuenja (mobilizacija ili krajrata), kada je «junak» osvojenu vlast pravdao plebiscitarnim oblicima designacije, lična vlast segubila u moru neprosvećene seljačke ravnodušnosti. Otuda i odsustvo masovnijegorganizovanog otpora različitim uzurpacijama vlasti.

U jezgru svake političke kulture je zamisao organizacije vlasti konkretnog vladajućegklasnog saveza. Svoditi napredovanje u političkoj kulturi samo na širenje svesti o neophodnostipodele vlasti i uzajamnog kontrolisanja najznačajnijih političkih tela trivijalni je zahtevproceduralne demokratije. Ni rast tolerancije izmeu različitih društvenih grupa (verskih inacionalnih), ni jačanje poverenja u ustanove za regulisanje sukoba izmeu njih, niti slabljenjemanihejskog žara i konvertitstva u etničkom mentalitetu, nisu dovoljni za stvaranje pouzdanogdemokratskog potencijala. Tek sprečavanje raznih monopola na političko odlučivanjeinstitucionalizovanjem kanala vertikalne društvene pokretljivosti, tj. omogućavanje što širemkrugu ljudi da učestvuju u donošenju odluka na raznim nivoima i permanentno prosvećivanjeuz kontrolu najviših političkih tela, mogu suziti osnovu tradicionalnom političkom elitizmu.



31

III

KNEZ MILOŠ, NIKOLA PAŠIĆ, TITODijahrono sociološkoistorijsko poreenje

1. Osnovna istorijska struktura

Ključne političke ličnosti u istoriji Srbije i Jugoslavije 19. i 20. veka su knez Miloš (1780-1860), Nikola Pašić (1845-1926) i Josip Broz Tito (1892-1980). Sociološkoistorijski pristupkoji traga za dugim i kraćim procesima razlikuje postojanje i efemerne strukture i izdvajanajuticajnije pojedince s obzirom na sposobnost da u vlastitoj epohi prepoznaju i ostvarenajtrajnije potrebe širokih društvenih grupa. Svako doba oblikuje poželjne osobine čelnihličnosti u skladu sa potrebama širih grupa, ali, kako je Burkhart uočio, svako vreme nenalazi svog velikog čoveka niti svaka velika sposobnost nalazi svoje doba. Jednostavnijerečeno, ne podudara se uvek dublja strukturna potražnja za odreenim tipom voe sakonkretnom individualnom ponudom. Raspoznavanje i izbor ključnih ličnosti odreenog

doba zavisi od uočavanja trajnih i sporo promenljivih istorijskih zakonitosti koje su se narazličit način ispoljavale u otvorenom ili prerušenom obliku. Na Balkanu nije lako izdvojitislojeve stvarnosti sa malom brzinom menjanja koji su omeavali prostor aktivnosti uticajnihpojedinaca. Trajno delatne istorijske strukture bilo bi pogrešno svesti na u raznimsegmentima društva prisutni žilavi tradicionalizam otporan promenama. Takoe bi bilopogrešno govoriti o uvek podjednako snažnom uticaju društveno-ekonomskih i klasnihčinilaca. Aktivnost važnih činilaca društvenog razvoja, koji su u razvijenim evropskimsredinama delovali u manje ili više čistom obliku i redovnom stanju, na Balkanu je remetilo,ali i usklaivalo u novi nadindividualni blok permanentno ratno stanje. Ono je ugrožavalostabilnost državne teritorije, sigurnost poseda, predvidljivost sticanja, čvrstinu kanaladruštvene pokretljivosti, a zatim kolektivnim mitovima i materijalnim pobudama uspona uratu jačalo oslobodilački graničarski mentalitet i hroničnu potrebu za harizmatskimoslobodiocem i, najzad, potkopavalo zametke pravne države. Nedefinisani i promenljiviinteresi velikih sila u etnički, konfesionalno i kulturno izmešanom južnoslovenskomprostoru tokom poslednjih dva stoleća formirali su prilično osobenu nadindividualnupolitičku strukturu, čije su se zakonitosti sporo menjale. Vrlo uopšteno govoreći, reč je osloženoj, rastegljivoj i manipulativnom akcentovanju podložnoj političkoj kulturi, kojaobjedinjuje dijahrone i sinhrone procese balkanskog prostora (mitski povezujeoslobodilačke ratove različitih perioda, ali i propisuje slično ispoljavanje šovinističkih izlivau različitim sredinama u istom dobu).

Oslobodilačka politička kultura je u jugoslovenskom prostoru tokom poslednja dva stoleća

nezamisliva bez Kosovskog mita. Državotvorni srpski narod je nakon propasti države usrednjem veku stvorio herojski mistični Kosovski mit, važnu i trajnu idejnu osnovu tradicijskogoslobodilačkog potencijala koji se po dalekosežnim posledicama može meriti sa grčkomIlijadom ili germanskim Nibelunškim mitom. Tito je ne manje od srpskih vladara, kaovojskovoa i vladar, koristio patriotsku integrativnu mistiku Kosovskog mita, čija sestarozavetna struktura (spasitelj - žrtva – izdajnik) lako politizovala. Titova ratna harizmaizuzetno skladno se uklopila u ovaj epski kontekst, čije su ostale sastavnice bile okupator(dželat), pali borci (žrtve) i izbegli kralj (izdajnik). Hronično ratno stanje je u različitimoblicima kolektivne svesti učvršćivalo imperativ osloboenja kao vrhovnu nadindividualnuvrednost koja je potiskivala mirnodopske vrednosti. Reč ju, žrtvovalo se više za slobodu nego zademokratiju. Iz pomenute opšte trajne strukture izvirali su dugi istorijski procesi koji su

oblikovali konkretnije strukture nižeg ranga: različito osvešćene i organizovane klasno-slojneinterese koje su lako neutralisali nacionalni interesi, neposustali ugled harizmatskog junaštva,nadmoć vojničke nad trgovačkom i proizvoačkom kulturom, pretorijanska pretnja vojskepolitici koja je skorojevićevskim dinastijama davala specifično labilni karakter, eksplozivne



32

napetosti srodnih nacija itd. Oslobodilačka politička kultura podjednako je oblikovalarevolucionarne i modernizatorske proboje, ali i žestoke neprogresivne meunacionalne sukobe.Raspoznavanje čvorne nadindividualne istorijske strukture kao izvora sporo promenljivihprocesa, koji se u prerušenoj formi dugo održavaju, olakšava izbor najznačajnijih istorijskihaktera u širem vremenskom sklopu. Knez Miloš, Pašić i Tito nisu to zbog vanserijskih ličnihvrlina (hrabrost, obrazovanje, politički refleks), niti zbog izuzetno skladnog podudaranja

potreba naroda u jednoj epohi i manje ili više slučajne ponude voa, već zbog sposobnosti dapromišljaju, usklauju i usavršavaju političke mehanizme različite vrste. Kolektivno iskustvoživo se iskazivalo u pomenutim politički darovitim pojedincima i krupnom učinku njihovevlasti. Sva tri aktera je vezivala težnja za stvaranjem samostalne snažne države u složenimokolnostima koje su iziskivale kombinaciju različitih sredstava (od borbe do lukavstva) ivišeslojni manevar primeren neprijatelju i okruženju. Miloš je uvideo da se protiv Turaka moževiše lukavstvom nego oružjem (što je opet isticalo iz kolektivnog iskustva srpskog naroda iborbe za preživljavanje i samoodržanje), Pašić je učvršćivao srpsku državu gipkošću modernogevropskog partijskog političara, a Tito je eksplozivni jugoslovenski prostor najduže držao umiru i gotovo nezamislivom stanju nezavisnosti od velikih sila. Premda u različitoj merisuvereni (Miloš je bio vazalni sultanov knez, Pašić je kao šef partije i vlade bio podreen

kraljevima, a Tito je bio šef partije i suverene države), svi su bili neobično moćni, autoritarni iugledni. Sposobnost neoportunističkog prelaza iz buntara u kompromisera i izmiritelja, a da sene naruši osnovni sklop lične harizme i ova očuva u drugoj ulozi, bila je važan uslov učinka iduge vlasti pomenutih vladara. Harizma je morala biti prilagoena ratnom i mirnodopskomstanju podjednako, a na skladu pravdoljublja, hrabrosti i političke mudrosti počivali su složenikultovi balkanskih oslobodilaca i presuditelja.Strukturnoistorijski i procesnoistorijski pristup je, s obzirom na prirodu istraživačkih prioriteta,pogodniji za poreenje vremenski udaljenih istorijskih zbivanja i aktera nego što je toistoricistički pristup, koji naglašava neponovljivost i individualnost dogaanja. S druge strane,prioritet istraživanja struktura donekle umanjuje značaj hermeneutičke rekonstrukcije nameravodećih aktera, jer subjektivne namere ne mogu dočarati deterministički splet koji se formiranezavisno od volje pojedinca, a još manje rekonstruisati početni zatečeni manevarski prostorakcije koji se, doduše, može širiti, ali ne i suštinski menjati. Miloš i Tito su vešto koristilisuprotnosti izmeu svetskih sila, ali širi geopolitički kontinentalni sklop nisu mogli menjati.Njima nasuprot, npr. moćnim vladarima (Napoleonu, Hitleru ili Staljinu) za zapaženiji učinaknije bilo neophodno da budu jezičci izmeu velikih sila. Svest i samopoimanje aktera sudonekle nezaobilazan, ali ni izdaleka pouzdan pokazatelj kursa režima na čijem su čelu. Nesamo otuda što se namere voa u toku sprovoenja preko nužne, manje ili više složenehijerarhije menjaju i iskrivljavaju, već i zato što čelnici nisu uvek svesni dalekosežnihprogresivnih posledica svojih postupaka. Miloševa naredba da se krče šume i unapreujeratarstvo postupno je menjala pasivni stočarski način života, ubrzavala trgovinu i stvarala

preduslove za potonju industrijalizaciju. Titov otpor Staljinu, podstaknut strahom vrha partijeod pada s vlasti i Staljinove odmazde otvorio je put dubokim promenama jugoslovenskogsocijalizma i učinio Jugoslaviju aktivnim virusom lagera koji je njegove ostale članicezaražavao težnjom za nezavisnošću. Ništa ree nije ni nepodudaranje namera i konzervativnihposledica politike. Miloš nije uviao da je uvoenje kapitalizma 1835. osudilo osmanskikneževski patrimonijalizam na propast, Pašić se nije mogao prilagoditi vladavini uvišenacionalnoj državi niti shvatiti suštinu modernog federalizma, a Tito se uprkos odvajanjuod Staljina teško oslobaao krutog boljševizma. Upravo zbog pomenutog nepodudaranjanamera i posledica politike raste značaj strukturnoistorijskog pristupa u objašnjenju složenogdruštvenopolitičkog determinizma.Kod svakog poreenja, a naročito vremenski udaljenih razdoblja, potreban je višestruki oprez.

Uočene trajnije procese i čvršće strukture trebalo bi istorično razmatrati u svakom oblikunjihovog konkretnog ispoljavanja. Oslobodilačka politička kultura je postojan obrazacponašanja, ali je u teorijskom pogledu reč o formalnoj kategoriji koju ispunjavaju različitisadržaji, tj. interesi različitih društvenih grupa koji mogu biti u različitoj meri isprepletani za



33

nacionalnim. Pokretači Miloševe nacionalnooslobodilačke akcije su zemljoposednički interesinovih ustaničkih spahija, ali i sitnih seljaka. Pašićeva stranka je držala da su interesi sitnogseljaštva unutar kapitalizma pomirljivi sa interesima ostalih društvenih klasa. Titov režimpočivao je na spoju interesa radničke klase, njene partije i partijskog vrha. Uži nacionalniinteresi modifikovali su šire socijalne, ali je proces tekao i obratno. Modernizacijski proboj bio

je različitog stupnja sa unutrašnjim blokadama različite prirode (kneževski patrimonijalizam,

velikosrpski unitarizam, prioritet partijskog nad državnim pravom).Odavno je poznato da se pouzdano mogu porediti samo pojave čiji kontekst nije suviše različit.Što je sklop različitiji to su zaključci i analogije manje pouzdani. Miloš, Pašić i Tito su na vlastidelovali u različitim društveno-ekonomskim formacijama (feudalizam, kapitalizam,socijalizam), različiti su bili tehničko-tehnološki i birokratski nivo razvoja i stupanjdiferenciranosti društvene strukture, meunarodno okruženje i oslonac, vizija poželjnog društvai zamisao glavnog neprijatelja, prosvećenost, organizacija vlasti i kanali uticaja političkog voe.Sličan je, pak, geopolitički položaj poluperiferijskog Balkana izmeu velikih sila, zatimoslobodilačka politička kultura sa naročito karakterističnim polumilitarističkim odnosompodvlašćenih prema harizmatskom vladaru koji zbog oslobodilačkog učinka traži apsolutnuposlušnost. Unutar podreenosti ratnom voi različit je udeo birokratskih sadržaja (čisto vojna

hijerarhija i podreenost bezličnom rangu) i nebirokratskih (vernost sluge gospodaru, ilihajduka i komite harambaši). Politika kao zasebna delatnost dugo je zadržala egzistencijalnuspasilačku boju, od nje je zavisio rat i mir, bezbednost života i imetka. Otuda i specifičnolabilni konvertitski politički mentalitet, koji je oscilirao izmeu neobuzdanog i užarenoguzdizanja voe na vlasti i ne manje žestokog njegovog demonizovanja nakon sunovrata. Nadelu je, dakle, poreenje sadržaja i forme. U politici je sadržaj interes uže ili šire društvenegrupe, a forma je način zaštite tog interesa (lična ili podeljena vlast, struktura upravnog štaba,uloga voe i njegove lične crte). Premda različiti, sadržaj i forma se katkad prožimaju iideološki prerušavaju pa ih je teško razlučiti (prikrivanje lične vlasti širim interesima,neutralizovanje klasnih sadržaja stvarnom ili fiktivnom ugroženošću nacije itd). Vizijapoželjnog društva ogleda se u načinu usklaivanja demokratije i društvenoekonomske

jednakosti, a raspoznaje se praćenjem odnosa ideologije prema nekim ključnim istorijskimprekretnicama u prošlosti, kao što su prosvetiteljstvo, Francuska revolucija i socijalizam. Uovom pogledu razlikuju se konzervativnoburžoaske, liberalno-buržoaske i socijalističkeideologije. Miloš, Pašić i Tito su bili zatočnici različitih klasnih i nacionalnih vizija poželjnogdruštva, ali bi, uprkos različitom sadržaju, kod njih trebalo pokazati odreeni kontinutietpolitičke forme i snagu njenog osamostaljivanja u kritičnim fazama razvoja.

2. Vizija poželjnog društva:odnos socijalnog i nacionalnog

Kod Miloša, Pašića i Tita bila je razli

čita srazmera izme

u nacionalnog i socijalnog u poželjnojviziji društva. Kod prve dvojice izrazita je nadmoć nacionalnog nad socijalnim, jer je

nacionalno osloboenje trebalo da reši ili bar da bitno ublaži socijalne napetosti. Kod Tita je,pak, klasno osloboenje bilo uslov rešavanja nacionalnog pitanja. Miloševa socijalna vizija bila

je najmanje razvijena. Kao i Karaore, bio je srpski pravoslavni ustanik u okvirima feudalizmado 1835, a i docnije unutar kapitalizma ostao je patrimonijalni vladar, sprečavajući podeluvlasti i razvoj samostalnog plemstva. Bio je gospodar života i imetka svih podanika ukneževini, najbogatiji i najveći zahvatač. Premda je uveo u Srbiju kapitalizam, socijalna vizijanepismenog kneza bila je nerazvijena i u potpunosti potčinjena imperativu nacionalnogosloboenja. Za sebe je zadržao, a drugim knezovima osporavao, spahijsko pravo, sanjajući oobnovi srpskog srednjovekovnog carstva i izgradnji konfesionalno i etnički čiste srpske države.

Pola stoleća kasnije u nezavisnoj srpskoj državi, Pašićeva vizija poželjnog društva sadržala jeviše klasnih seljačkih zahteva koji su opet snažno potiskivani i modifikovani nacionalnimtežnjama. O Pašiću je izneta ocena da stoji u srpskoj tradiciji političara bez stava jer je služiodve dinastije i četiri kralja. Konvertitstvo ove vrste svakako je manje upadljivo od Pašićevog



34

klasnog preobražaja od socijaliste u mladosti do buržoaskog konzervativca u zreloj fazi. Nešto je umereniji njegov zaokret od slavenofilstva u 19. veku ka zapadnom liberalizmu u 20. veku.Bio je narodni voa koji je menjao opredeljenje i dinastičke gospodare, slavenofil, ali izagovornik parlamentarizma, važan činilac stvaranja Jugoslavije, ali i jedan od njenihnajkonzervativnijih čuvara. Prelaz od plebejskog radikalskog seljačkog voe ka eksponentubloka mlade srpske buržoazije i zemljoposednika zamagljivan je mutnom nacionalnom

ideologijom koja je mirila antagonističke klasne suprotnosti. Istini za volju, na eksplozivnomBalkanu, lišenom državnopravne i demokratske tradicije i prožetom zavereničkim hajdučko-uskočkim mentalitetom teško je bilo biti političar sa stavom. Trusni prostor iziskivao je znatnoveću gipkost, kolebanje i konvertitstvo spoljne i unutrašnje politike nego što je potreba za timbila izražena u razvijenim delovima kontinenta. Titu je donekle bilo lakše da se približipolitičaru sa postojanim stavom, jer je delovao u relativno stabilnoj blokovskoj podeliinteresnih sfera i u atmosferi nepoljuljanog ugleda marksističke ideologije. Otuda je u njegapostojan prioritet klasnog nad nacionalnim, a Pašićevu unitarnu državu (u kojoj jekonstituisanje federalnih jedinica shvatano kao stvaranje država u državi) zamenio jefederacijom bez vodećeg naroda.Komunisti su sprovodili industrijalizaciju, dok su radikali jedno vreme držali da je ova rizična

jer materijalno i duhovno pustoši selo. Odnos prema religiji, ateizaciji i drugim stranamamodernizacije ne manje je oprečan. Komunistički antikapitalizam je sasvim drugačiji odradikalskog antievropejstva. Marksizam je zapadnoevropska misao koja ishodi iz radikalnoglaiciziranog prosvetiteljstva, kao i buržoaski liberalizam. Na drugoj strani su različiteromantičarske i konzervativnoburžoaske reakcije na prosvetiteljstvo sa raznolikim oblicimaveličanja sela, nacije, krvi i tla. Radikalska nacionalna ideologija bliža je antiprosvetiteljskojstruji iako je domaća politička kultura nametala svoj pečat svim političkim strujama naBalkanu. Kod Tita su u spoju boljševičkog i austrougarskog obrasca federacije prepoznatljiviinteresi radničke klase.Samopoimanja Miloša, Pašića i Tita još više ističu razliku izmeu srazmere nacionalnog iklasnog. Miloš je stekao epitete Oca otečestva i Oslobodioca Srbije i sebe držao za ratnika ispasitelja hrišćanskog srpstva, patrimonijalnog gospodara i presuditelja kome svi dugujuneograničenu poslušnost. Titu je bio važan položaj voe nadnacionalne jugoslovenske radničkeklase, a zatim i lidera obespravljenog Trećeg sveta. Pašićeve ambicije bile su skromnije, jer jebio političar u službi monarha čiji položaj nije bio ustavno regulisan. Bio je lišen harizmevojskovoe, ali ne i progonjenog partijskog voe. Zato je sebe smatrao nezamenljivim vodećimnacionalnim političarem i šefom glavne nacionalne partije. Uprkos širokim ambicijama,kojimasu se odlikovali, sva trojica su ispoljila izuzetni politički realizam i sposobnost procene odnosasnaga. Milošev san o obnovi Dušanovog carstva nije sputavao kneževu praktičnu umešnost ilukavost u postupnom osamostaljivanju Srbije od Porte. Stvarao je državu na parče, izvlačećimale dobiti, da bi u ukupnom rezultatu uspeh bio veliki. Prema Porti je bio energi čan, ali se

uvek trudio da vernost sultanu niko ne može da mu dovede u pitanje (Jovanović

1923, str. 64).Pašićeva devetnaestovekovna vizija sveslovenskog saveza pod zaštitom i rukovodstvomImperatora i Cara ruskog nije ugušila njegov potonji realizam i veštinu u dostizanju konkretnihciljeva (izlazak Srbije na more kao njen životni interes i ujedinjenje svih Srba u jednoj državi).Ne manje je Tita izvorni proleterski internacionalizam i čvrsta komunistička spona sa Moskvomi istočnoevropskim lagerom sprečavala da realno vodi računa o interesima svoje države i da sene bez rizika odvoji od lagera i postane jedan od lidera širokog bloka nesvrstanih zemalja.Titovo ideološko oslanjanje na Moskvu i otpor zapadnom kapitalizmu, postojano inepokolebljivo jugoslovenstvo i harizma oslobodilačkog voe, koja se uspešno nadovezala naKosovski mit, srpsku ratničku i državotvornu tradiciju, kao i lojalnost Srba prema njemu, učinilisu ga vladarem čvrsto ukorenjenim u srpsku «pijemontsku» oslobodilačku tradiciju. Hrvatska

težnja za nezavisnom državom i taktička saradnja s Nemcima i Maarima zbog straha od Italijekosila se sa Titovim jugoslovenstvom. Tito je bio daleko bliže zamisli balkanske federacijenego katoličkim kombinacijama podunavske države – bedemu od pravoslavlja i vizantijskekulture.



35

Milošev, Pašićev i Titov realizam nije pretežno, pa ni isključivo motivisan uroenim ličnimcrtama. Vladari i političari malih zemalja po pravilu su realističniji od voa svetskih sila. Osimtoga, reč je o ličnostima koje su se izdigle iz «plebejaca», a ne dinastičkog reda naslea. Vlast

je stečena oslobodilačkim učinkom, a ne krvnim pravom ili slobodnim izborima. Koliko godbila zaslužena, mogla je na isti način biti nasiljem i kastrirana. Nesigurnost harizme, po pravilu,

jača realizam, dok neprikosnovena harizma vodi megalomaniji, slabi sposobnost jasnog

uočavanja odnosa snaga i precenjuje vlastitu moć. Sva tri političara su delovala u uslovima kojisu jačali realizam i oprez. Premda nacionalni oslobodilac, Miloš je bio u senci sultana irodonačelnik skorojevićevske dinastije koju vojvode nisu poznavale. Pašićeva harizma bila jeograničena na stranku, a u državi je bila u senci kralja. I Titova vladarska harizma bila je preosamostaljenja u senci Staljinove. Miloš je strepeo od Porte, nelojalnih vojvoda i narodnihbuna, Tito od hegemonog Sovjetskog saveza i meunacionalnog raskola države. Pašić je iznadsebe imao kralja, zavereničku vojsku (najpre Crnu, a zatim Belu ruku), moćnu Austriju, apotom Italiju. Miloša i Tita opasnosti nisu gonile na podelu vlasti, već na pojačani oprez irealističnost, a Pašić se dugo održavao na vrhu usavršavanjem lukavstva i prepredenosti. KraljPetar I i Aleksandar I sujetno su se plašili Pašića jer je bio odveć dominantna ličnost, i po njimasuviše odvojen od dvora, a Pašić je strepeo od «solunske metode», kralja i Bele ruke (Stanković

1995, str. 75).Dalje, ne povezuje pomenutu trojicu samo snažna težnja za stvaranjem samostalne države već iupadljiva veština u službi toga cilja. Egzistencijalna ugroženost kod darovitih političara naosoben način izoštrava osećanje opasnosti, mehanizme odbrane, ali i napada. Miloš je razvioneslućenu vizantijsku pritvornost pregovarajući sa Turcima i uveravajući ih u lojalnost, a životmu je stalno bio nesiguran. Pašić je uz levantijsko čaršijsko lukavstvo i izvesno osećanjeistorijskog toka razvio i neobično snažno čulo za kombinovanje ustupaka i pritiska. Uaneksionoj krizi suprotstavio se npr. Milovanovićevoj politici kompenzacija ističući da okoBosne i Hercegovine nema pogaanja, jer je bolje da ostane ljuta i otvorena rana koja će Srbepodsticati na pregnuća preko njihovih mogućnosti (Stanković 1988, str. 273). Ni Tito dugo nijepopuštao u sukobu oko Trsta zbog homogenizacije države i održavanja borbenog morala, nošennagonom ka moćnoj i nezavisnoj državi, prožetim nepoverenjem i oprezom sazrelim u zatvoru,ilegalnosti i ratu. Nesvakidašnji politički refleks i umeće su kod ličnosti prirodno snažne voljeizoštravali permanentno nestabilni balkanski uslovi, gde je u sumrak raspada carstava nastao inakon njihovog sloma ostao trajno eksplozivan prostor etnički izmešanih malih nacija i njihovihnedefinisanih granica. Ova okolnost je, s jedne strane, pružala širok manevarski prostordomaćim političarima (zbog nejasnih interesa spoljnih i unutrašnjih snaga), ali ga je i sputavala,

jer je svaka vlast bila neukorenjena i sklona nenadanom padu, s druge strane. Borba protivstranog zavojevača lako je prelazila u otpor domaćim uzurpatorima, a patriotska hajdučija urazbojništvo. S. Jovanović je pisao o anarhističkim osobinama srpskog naroda, još sirovog ineukroćenog, koji na svaki nedostatak vlasti reaguje bunom i hajdučijom. Integracija prostora i

smirivanje tla su stvarali potrebu za natprosečnim politi

čarem (a ne rutinskim

činovnikom ilihrabrim ratnikom) kadrim da odgovori ratu i miru, da bude voa – detonator (borac i buntar),

ali i onaj koji smiruje uzavrele napetosti energičnim čistkama (Karaora, hajduka, vojvoda ipartijskih frakcija), osamostaljuje državu i kosmopolitizuje etnički izmešani prostor. Svu trojicukarakteriše naizmenično i sinhronizovano menjanje uloge borca i izmiritelja što je svakakopodsticalo usavršavanje političke veštine u različitim okolnostima. Miloša i Tita povezujeboračka i diplomatska harizma, Pašića i Tita stradalništvo za ideju (zatvor i progonstvo), a svutrojicu umeće arbitraže i osećanje političkog duha svoga doba. Borački učinak bio je trajnasastavnica harizme unutar zemlje, ali i van nje. Sultan je govorio da Miloš beg nije manji odvlaškog i moldavskog knjaza. Štaviše u sultanovom fermanu iz 1835. stoji da je «izmeuknjaževa histrijanskih, glavni knjaz serbski» (Sećanje A. Simića 1997, str. 158). Sličan ugled

Tito je uživao kod Staljina, kome je ovaj, po svedočenju M. ilasa, čak obećavao ulogu svognaddržavnog naslednika. Miloš je uverio Portu da je on jedini čovek kadar da primiri Srbiju, aposlestaljinski sovjetski vrh nije sumnjao u to da je Tito zdrava snaga koja (za razliku npr.odKardelja) neće dozvoliti povratak kapitalizma i slabljenje partije. Pašić je u zemlji imao sličan



36

ugled borca koji pada, ali se stalno diže. U svetu mu je ugled bio manji, ali ima mišljenja da suna Zapadu držali, uprkos Aleksandrovom vojničkom autoritetu iz rata, da je stvarni stub državeautoritet Nikole Pašića.

3. Struktura uprave i vladarske tehnike

U svakoj političkoj kulturi deo sadržaja formira okruženje, odnosno nametnuti ili izabranipolitički uzor. Ideološki sadržaji i organizacija vlasti razvijaju se u spoju opštegdržavnopravnog naslea i stranog uzora. Vrlo uopšteno govoreći, kod Miloša je upadljiv uticajorijentalne tradicije, kod Pašića spoj zapadnoevropske i slavenofilske, a Tito je boljševičkupolitičku kulturu prilagoavao jugoslovenskim uslovima. Miloš je bio vazal Porte, Pašić jedelao u dobu kada je najizrazitiji bio uticaj Rusije i Austrije, a kasnije Francuske i Italije, a Tito

je bio jezičak izmeu sovjetskog i zapadnog bloka. Uloga vladara zavisila je i od obima države.Teritorija vazalne Kneževine Srbije je 1834. bila 57.500 km2 sa 678.000 stanovnika, KraljevinaSrbija se 1910. prostirala na 48.300 km2 i brojala 2.900.000 stanovnika ( u velikoj većini Srba),a SFRJ je sredinom 1960-tih imala oko 20 milona nacionalno heterogenog stanovništvaizmešanog na oko 250.000 km2. U Miloševoj Srbiji retki su bili pismeni, u Kraljevini SHS je

1921. bilo više od 50% nepismenog stanovništva, a 1981. taj broj je spao na 9,5% nepismenihiznad deset godina. Što je država veća, to se vladar mora oslanjati na više posrednika u vršenjuvlasti, a od stupnja tehničko-tehnološkog razvoja i prosvećenosti podvlašćenih zavisi izborključnih integrativnih ustanova i karakter ideološkog uticanja.U veberovskom smislu pojma, Miloš je stajao izmeu patrimonijalnog i patrijarhalnog kneza,koji je strukturu vlasti prihvatio iz osmanske uprave i hijerarhijskog sklopa: sultan, vezir, paša,subaša, dahija, kabadahija, bimbaša, buljubaša, momci. Sve do 1835. podvlašćeni su bili raja, aMiloš je od Turaka prihvatio polulegalnu bigamiju (imao je više vanbračnih žena i dece). Svedo 1838. bio je «tiranin i bezakonik», čija se nadležnost kretala u sferi čiste samovolje: «Amamore ja sam gospodar, pa oću da me služiš, ako oćeš oćeš, ako nećeš, opet oćeš«. Kulučilo seknezu za sve i svašta, a on je bio jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu (Se ćanja A. Simića1997). Na delu je bila patrimonijalna politička kultura osmanlijskog tipa u kojoj po moći nijebilo bitnije razlike izmeu popečitelja (ministra) i čibukdžije (posilnog). Patrimonijalna vlastvrši, se na osnovu potpuno ličnog prava koje se sprovodi uz pomoć ličnog upravnog aparata.Nebirokratski patrimonijalizam ipak se značajno razlikovao od podreene uloge birokratije usocijalističkoj upravi. Miloš je vladao naredbama i nalozima preko nestručnih činovnika – sluguiz domaćinstva sa ad hoc ovlašćenjima. Oslonac vladara svedoči o stupnju razvijenosti uprave,ali i obliku kontrole društvene integracije. Patrimonijalni vazalni knez Miloš vladao je kaodomaćin u kući, ličnim zapovestima preko knezova i kmetova, njegov sin knez Mihailo,prosvećeni srpski apsolutista, oslanjao se na policiju, a prvi srpski kralj Milan na vojsku. Pašić nije imao neposrednu naredbodavnu moć nad oružanom silom, niti masovnu monopolsku

partiju, pa je lukavstvom i ograničenim partijskim kanalima nadzirao korumptivnu državnuupravu. Tradicija se teško i sporo menjala. Premda su još pod ustavobraniteljima činovnici

izgubili status patrimonijalne kneževe posluge i postali državni službenici, još dugo su ostalikorumptivni i osioni zadržavajući nebirokratski duh osmanskih spahija i muselima. I Tito jevladao preko snažne mreže partijskog kadra, takoe bez jasno omeenih nadležnosti, ali jepodreena uprava bila znatno više birokratizovana. Osim toga, vojska je bila pod njegovomličnom nadležnošću. Miloševi principi bili su materijalne etičke pravednosti, a sudio je ponačelima tradicionalnog morala bez formalnog pravosua. Kod Tita je formalno sudstvo (osimpolitičkog delikta) bilo prilično razvijeno zahvaljujući školovanom i stručnom činovništvu, ali

je sapostojalo sa materijalnom klasnom pravdom. Miloševi najpouzdaniji oslonci bili sumiljenici, roaci i sluge, a Titovi politički i ideološki provereni borački kadar. Nepotizam u

kneževskom patrimonijalizmu nije bio neprirodan. Kada je Miloš 1835. išao u Carigrad,zamenjivao ga je u Kragujevcu brat Jevrem. Pašićev sestrić M. Jovanović je bio jugoslovenskiposlanik u Švajcarskoj, a sin Rade je imao velike poslovne afere. U pogledu nepotizma Tito jeizgleda ozbiljnije shvatao komunističku ideologiju jednakosti. Kod svake lične vlasti



37

neformalne grupe bliže vladaru imaju veliki uticaj. Milošu je čibukdžija (koji knjaza svlači ioblači, postelju mu namešta i čibuk i kavu dodaje) bio poverljiviji od popečitelja, dok su na Titau starosti više uticale neformalne grupe iz bliskog okruženja, a kontraobaveštajna služba mu jebila značajnija od visokih partijskih i državnih funkcionera. Izmeu dve snažne lične vlastistajale su nestabilne monarhije u čijim je vladama Pašić bio najkrupnija figura. Vlast mu seoslanjala na skromnu birokratsku upravu regrutovanu doduše iz domaćeg školovanog, ali

korumptivnog činovništva, a sve to u senci pretorijanskih oficirskih struja koje su bile kadre damenjaju vladare lišene čvrste dinastičke harizme.Razvijena birokratska uprava i pravni formalizam potiskivani su različitim oblicima materijalnepravednosti, o čijem se sprovoenju starala različito institucionalizovana kadijska ili klasnapravda. U sredini bez državnopravne tradicije nepodeljena vlast nije uvek neprogresivna jer se

jedino autoritarnom politikom mogu podstaći krupne društvene promene. Meutim, inepodeljene vlasti se razlikuju po modernizacijskoj aktivnosti i krugu pojedinaca koje uključujuu upravljanje. U tom pogledu Titova politika upadljivo se razlikovala od prethodnika. Miloš senije trudio da neprosvećenu srpsku sredinu evropeizuje, a zatečene strukture dugo su odreivaleritam balkanskog zaostajanja. Tako su 1844. od 17 predsednika sudova trojica bila potpunonepismena, a 10 je znalo samo da se potpiše (Tokovi istorije 1-2/1993, str. 136). Autoritet

uprave počivao je na junaštvu i fizičkoj snazi. Miloš je za starešine birao fizički naočite ljude jer je znao da prost svet poštuje fizički izgled, a činovnike je kažnjavao batinama. «Babo volistarešine krupne, glavate i plećate», govorio je knez Mihailo. Najpre ustavobranitelji, a potomknez Mihailo i austrofilski Obrenovići razgraivali su orijentalnu strukturu vlasti postupno jebirokratizujući. Na orijetalnu tradiciju se nadovezivalo zapadnoevropsko iskustvo. Pašić jedelovao u vremenu kada su liberalnoburžoaske ideje prodirale u Srbiju, ali nisu imale oslonca udržavnopravnom nasleu. Radikalska vlast se oslanjala na partijske organe i mladu srpskuneuvezenu birokratiju u graanskom društvu bez čvršćih ustanova i stalnom ratnom okruženju.Tito je uveo boljševički obrazac kontrole države preko monopolske partije i lojalnog boračkogkadra. Znao je da narod poštuje uniformu, pa ju je često nosio. Sve tri državnopravne tradicije iobrasci političke kulture (turska, zapadnoevropska i boljševička) nužno su se prelamale krozosnovnu oslobodilačku balkansku političku strukturu i njene ključne vrednosti, dozirajućirazličite modernizacijske sadržaje, ali i ograničavajući probojne mogućnosti vodećih političkihličnosti. U nepismenoj i zaostaloj Srbiji, koja još nije okončala nacionalno osloboenje, Milošnije mogao uvesti staleški parlament zapadnih savremenika, Pašić i kralj Petar I Karaorević su u stalnoj senci pretorijanstva i oslobodilačkih ratova bili više liberali iz nužde nego izuverenja (jer je početkom 20. veka sa Srba trebalo skinuti mrlju kraljeubica i vandala), a Tita suboljševička načela, stalni sovjetski nadzor i meunacionalne napetosti u zemlji snažili uuverenju da bez vodeće uloge partije jugoslovenski prostor nije moguće držati u državnomobliku.Balkan nije presedan po tome što su se na njemu krupne istorijske i modernizacijske promene

probijale u autoritarnom oblič ju li

čne vlasti. Kao i svuda, i ovde

će istoriografija duže beležitimodernizacijski učinak vladara od cene kojom je plaćen. Osvedočene vojskovoe gušile su

otpor saradnika u ime materijalne pravde (nacionalno i klasno osloboenje) ne osvrćući se naobičajnu solidarnost ili pravnu jednakost. Miloš je ubio Karaora 1817, ugušio akovu 1825. iČarapićevu bunu 1826. Da bi izbegao osvetu, tražio je da sam narod ubije aka, a ne njegovimomci. Tito je brutalno uklonio prosovjetsku struju u partiji 1949-1953, dok su ostale čistkebile blaže: ilas 1954, Ranković 1966, hrvatski nacionalisti 1971-72, srpski liberali 1972-73.Uvek se trudio da iz čistki izae čistih ruku, tražeći da drugi urade posao umesto njega, a on sezadovoljavao arbitražom izmeu sopstvenih suprotstavljenih struja. Oba vladara su znala dalojalnost saradnika ispituju probama. Miloš je znao da proba vojsku hoće li mu biti u nuždi, danenadano uzjaše ata i poviče svoje vojnike da ga slede na tobožnju opasnost (Sećanja A. Simića

1997, str. 122). Tito je u nekoliko navrata nudio ostavke, ali su to uglavnom bile probe da seispita reakcija najbližih saradnika. U manevrima slične vrste ne treba tražiti osobenosti ličnevlasti ovoga prostora jer spadaju u ritualnu tehnologiju svake lične vlasti. Još je manje važnoisticati ceremonijal kao nesvakodnevnu crtu režima i autoritarnih ambicija vladara. Miloševa



38

hervanija (ogrtač koji je dobio od sultana kao naročiti znamen kneževskog dostojanstva), Titovamaršalska uniforma i odlikovanja, zatim javna obeležavanja roendana vladara (18. mart i 25.maj) jesu sredini i političkoj kulturi primereni obrasci jačanja autoriteta države putemsugerisanja izuzetnosti voe. Miloš je dugo nosio tursko odelo, a Pašićeva mirnoća i duga bradasu, kako zapaža Stanković, odavali istočnjačku tromost i fatalizam. Titove službene slike su, pouzoru na sovjetske voe, dugo bile slike vladara u uniformi (simbolu neprestane borbe). Vladari

su prilagoavali ponašanje političkoj kulturi podvlašćenih, željenim ideološkim vrednostima imeunarodnom osloncu.Važnije od simbola i ceremonijala jeste ovde istaći da je reč o narodnim vladarima koji su imaliplebiscitarnu podršku jer se u ratu nisu odvajali od naroda. Miloš je, za razliku od dela vojvodaiz 1. ustanka, koji su izbegli u Austriju, ostao s narodom, a Tito se, za razliku od kralja, nijeodvajao od vojske. U oslobodilačkoj političkoj kulturi ova komponenta harizme teško jebledela. Balkanski vladari koji o tome nisu vodili računa lako su gubili presto. Crnogorski kraljNikola je u 1. svetskom ratu vodio kolebljivu i račundžijsku politiku napuštajući zemlju kada jebilo najteže. Slično ponašanje je Petra II Karaorevića lišilo preko potrebne boračke harizme u2. svetskom ratu. Miloš i Tito su, pak, slovili kao narodni, a ne dvorski vladari. Miloš je biopatrijarhalni plebejski voa, koji nije na paradni nego na neposredni način izlazio u narod,

mešajući se sa gomilom i pozdravljajući je: «Kragujevčani, košuljo moja» (Jovanović 1923, str.147). Titu je bilo podjednako stalo da bude klasni voa i narodni vladar. Često je mitingovao, anarodu je bio blizak po jednostavnom i neposrednom obraćanju, bez intelektualne distance, kojaneretko odbija mase. Ipak za stabilnost vlasti nije uvek dovoljna snažna plebiscitarna podrška,već i lojalnost užeg upravnog štaba harizmatskog gospodara. Često staleški privilegovani slojstrepi od voe koji se oslanja na emocionalnu odanost masa i koji ne dozvoljavainstitucionalizovanje privilegija užeg povlašćenog sloja (vlast senata, ustavobranitelji, partijskafrakcija), ali može biti i zainteresovan za negovanje autoriteta voe kao važnog harizmatskogoslonca sigurnosti položaja privilegovanih. Miloševe vojvode nisu mogle zašititi svojeprivilegije bez Ustava, a Titovi saradnici su smišljeno jačali autoritet voe da bi ojačali ugledpartije i vlastiti položaj. To je verovatno glavna razlika izmeu labilne Miloševe vlasti, praćenebunama i okončane izvlašćenjem osionog kneza, i Titove harizme osigurane gvozdenimzakonom partijskog jedinstva. Miloš se opirao straleškim kolegijalnim telima, a bune surovogušio. U slučaju retko prisutnog opreznog otpora saradnika Tito je, svestan plebiscitarnepodrške, pretio da će izaći pred skupštinu i narod.Izuzetna dinamika ovih vladara samo donekle objašnjava prirodu njihove vlasti. Miloš je biostalno u pokretu i raspolagao je sa više dvoraca u Kragujevcu, Požarevcu i Točideru. Tito sekretao izmeu Dedinja, Briona i Kranja. Miloš je bio najbogatiji posednik u zemlji, dok se zaPašića i Tita to ne bi moglo reći. Tito je bio skup vladar, ali od dobara koje je koristio porodicunije opskrbljavao. Dobro obavešteni Tempo pominje da je na njegovoj štednoj knjižici ostaloizmeu četiri i pet hiljada maraka, a pokloni koje je primao su ostali muzejima (Vukmirović

1996, str. 134-135). Razlika izme

u patrimonijalnog kneza i komunističkog vladara može se, uovom pogledu, objašnjavati suprotnošću izmeu vlastelina i nezajažljivog zahvatača, s jedne, i

radničkog voe, s druge strane, koji su na potpuno oprečan način gledali na sticanje ibogaćenje. Kod prvog je bogatstvo bilo znak domaćinske umešnosti i zaslužene privilegije, akod drugog žig klasne izdaje i moralnog posrnuća. Odnos vladara prema imovini je značajantek ukoliko postaje načelo za formiranje društvene strukture. Premda je Miloš arbitriraoobičajnim, a Tito partijskim pravom, nebirokratski potencijal uprave bio je različit, jer je višaprosvećenost i složenija društvena struktura u socijalizmu iziskivala daleko veći udeoformalnog prava. Materijalna pravda patrimonijalne vlasti imala je drugačiju istorijsku funkcijuod materijalne pravde komunističkih režima, jer je ova druga revolucionisala društvenupokretljivost jednu od ključnih komponenata modernizacije. U političkoj sferi, pak, oba vladara

su ključne sukobe rešavala oktroisanim kompromisom, tj. ne pre svega kao rezultat dogovorazainteresovanih već bespogovornom odlukom čelnika pošto bi saslušao mišljenja svih.Oktroisani kompromis je nužnost u trenucima nespojivosti interesa zainteresovanih (sukobakneževa ili Srba i Hrvata) i nepostojanja formalnog zakona ili njegovog podreivanja



39

materijalnoj klasnoj pravdi. U ovom pogledu Pašić se razlikovao od Miloša i Tita. U svakojozbiljnoj situaciji najpre je ispitivao stavove u poslaničkim klubovima, strpljivo se konsultovaosa vrhom svoje stranke i bio u redovnim audijencijama u dvoru. U vlastitoj partiji bio jeneprikosnoveni izmiritelj frakcija i arbitar koji je ne manje energično oktroisao kompromise.Širok manevarski prostor na vlasti je nužan, ali ne i dovoljan uslov istorijskog učinka jer ovuokolnost treba vešto koristiti. Isto važi i za spoljnopolitičke okolnosti. Premda su u

geopolitičkom pogledu situacije bile slične (male zemlje izmeu hegemonih velikih sila), Tito je delovao u najpovoljnijim okolnostima, koje je delom i sam stvorio. Miloš nije mogaoizmeniti vazalni položaj Srbije bez dogovora velikih sila, pogotovo ne na način na koji je Titoraskinuo sa Staljinom. Milošev spoljnopolitički manevarski prostor bio je znatno uži. Pašić seoslanjao na Rusiju i Francusku, ali monarhijska Jugoslavija, zbog vojne i ekonomske slabosti,nije imala veliki izbor u spoljnoj politici. Tito je imao snažniju vojsku, pa u spoljnoj politici nijebio upućen samo na diplomatiju. Posle 1948. stekao je i potpuno samostalni ugled van lagera,koji je u biopolarnom svetu neobično vešto iskoristio. Pašić se prilično vešto snalazio ubalkanskoj politici, a u evropskim okvirima je pokazivao manje sposobnosti. Tito je vodio veštusvetsku politiku, koja je po ugledu nesrazmerno odudarala od veličine i snage zemlje. Veštomspoljnom politikom Tito se od umešnog političara izdigao do državnika, što se ne bi moglo reći

za Miloša i Pašića, koji su u tom pogledu ostali lokalne veličine.

4. Granice istorijskog proboja

Uprkos krupnim učincima sve tri ličnosti ostale su zarobljenici svoje epohe bez dovoljnokritičnosti u sagledavanju prevazienosti nekih ključnih načela svoje vlasti. Bilo bi pogrešnonjihov konzervativizam u starosti pripisivati samo okolnosti da su odveć dugo trajali ilinespremnosti da se ranije povuku sa vlasti. Trebalo bi imati na umu nepoljuljanu snagupočetnog tvrdog uverenja, ali i snažnog autoriteta i harizme koja je jačala svest o ličnojnepogrešivosti. Miloš je ukinuo feudalizam u Srbiji, ali je ostao zatočnik patrimonijalizma. OdPorte je iščupao znatne privilegije Srbima, a uz pomoć Rusije Hatišerif dvadesetih godina iBerat 1830. kojim je Srbija postala vazalna kneževina. Time je Srbija uvedena u meunarodneodnose (Ljušić 1986, str. 459). U zaslugu mu treba pripisati i sprečavanje nastankakonkurentskog naslednog srpskog plemstva, čime je olakšao prodor kapitalizma. Opirao sežestoko ustavu, koji su mu zajednički nametali Rusija i Porta. Strepeo je od podele vlasti, pa jesrpska buržoaska revolucija okončana u krilu patrimonijalne kneževe samovolje. Pašić je bioprvi uticajni srpski političar koji je pokušavao da nove evropske ideje (najpre socijalističke, azatim seljačko-sitnoburžoaske) uvede u Srbiju. Harizmom plebejskog seljačkog voe branio jeodreena načela buržoaske pravne države. U slavenofilskom duhu kritikovao je zapadnjaštvoObrenovića, a konzervativizam je uočljiv u njegovim upozorenjima da nacionalnoj ideji pretiopasnost od industrijsko-kapitalističkog i saobraćajno-trgovačkog internacionalizma. Liberal

više iz nužde nego iz uverenja, branio je seosko antievropejstvo, a u starosti mu sekonzervativizam ispoljavao u tvrdom unitarizmu i solunaškom velikosrpskom hegemonizmu.Titova vlast je ostvarila krupne modernizacijske pomake (prosvećivanje, laicizacija,industrijalizacija, urbanizacija, rast standarda, otvaranje prema svetu, društvena pokretljivost) uokviru levičarskog duha epohe. Jedinstvenom ideologijom zbližavao je balkanske nacije, anesrazmerno veliki ugled zemlje u svetu podsticao je deprovincijalizaciju. U starosti jemodernizacija postupno blokirana ustrajavanjem na krutoj kadrovskoj upravi i presudnommonopolu partije nad ključnim segmentima državne organizacije.Prilično jasna antizapadna usmerenost uočljiva je kod sve tri ličnosti, ali bi bilo pogrešno svesti

je na isti imenitelj. Miloševo protivljenje položaju ustavnog monarha i ustrajavanje naobičajnom pravu u sudstvu ne može se u pogledu pobuda niti istorijske funkcije, izjednačavati

sa Titovim nadustavnim položajem i nebirokratskim prioritetom partijskog prava.Konzervativni feudalni patrimonijalizam nije istovetan sa revolucionarnim komunističkimanormativizmom ni po klasnoj osnovi niti po viziji modernizacije. Još manje je moguće tražitičvršću liniju kontinuiteta izmeu Pašićevog i Titovog antizapadnjaštva, odnosno pravoslavno –



40

narodnjačke slavenofilske vizije slovenske imperije i Moskve kao Trećeg Rima s jedne, iboljševičkog u osnovi racionalističkog ideološkog učenja o Moskvi kao centru proleterskerevolucije, s druge strane. U prvom slučaju reč je o okupljanju i osloboenju pravoslavnihSlovena (naroda), u drugom su u središtu podjarmljene klase, anacionalni proletarijat iseljaštvo. Pašić je Istok i Zapad, Rusiju i Evropu, dugo video kao dva zasebna kulturna sveta unapetosti, a srpski narod je uvek bio na strani Istoka (Perović 1994). I kod Tita je prisutna

napetost dva sveta, ali u obliku sukoba socijalizma i kapitalizma. Iako oba političara u realnostinisu robovala doktrinarnim polarizacijama, one su važne zaleine u traženju ideološkog osloncakod velike istočne sile. Različito je izvorište Pašićevog slovenofilskog pravoslavnog i Titovogracionalističkog boljševičkog antiliberalizma. Pašić je isticao posebnost slovenske civilizacije,Tito naročitost socijalističke kulture. Sa ne manje istoričnosti i opreza treba prilaziti tobožnjemkontinuitetu izmeu Pašićeve radikalske vizije opštine, «duše slovenskog sveta, sa kolektivnomsvojinom» i društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju u samoupravnom socijalizmu. Usredištu prve zamisli je romantičarski seljački antikapitalizam, antitehnicistički iantimaterijalistički (radikali su se 1880/81. u skupštini protivili uvoenju železnice u Srbiju),kod druge je reč o modernoj, tehnički industrijalizovanoj i laiciziranoj državi koju nadzirepartija radničke klase. Miloš, Pašić i Tito nisu bili goli pragmatičari i vlastodršci bez vizije, već

su njihovi pogledi bili čvrsto ukorenjeni u htenja širih društvenih grupa. Zato se i poreenjenjihove istorijske uloge ne može svesti na uočavanje sličnosti u ličnoj političkoj umešnosti već mora zahvatiti i dublje ideološke strukture koje su odreivale ciljeve i obrasce političkedelatnosti. Lišena vizije, politika, koliko god bila vešta, svodi se na puki pragmatizam.Ideološki ciljevi utiču na izbor sredstava, ali ne treba zaboraviti da se sredstva moguosamostaljivati od ciljeva. Pri svemu tome uslovi daju posebnu boju skladu ili raskolu isredstava, odnosno političkoj kulturi.

5. Strukturno oblikovanje ličnog

Odnos ličnog i strukturnog u politici je uzajaman i povratan. Važne lične, politički značajne crteMiloša, Pašića i Tita formirane su pod uticajem zatečene političke kuture i uslova za obavljanjepolitičke delatnosti, ali su i ličnosti svojom aktivnošću uticale na modifikovanje procesa dugogtrajanja. Miloš je živeo 80 godina, Pašić 81, a Tito 88. Prvi je sišao sa vlasti u 59. godini (ako sene računa kratkotrajna druga vlada), dok su ostala dvojica imala više vremena za usavršavanjevladarske veštine. Za razliku od Pašića, Miloš i Tito su po obrazovanju zaostajali za svojimsaradnicima, ali je oskudnije obrazovanje jačalo operativnost njihovog političkog dara, jer senisu trošili u suvišnom nijansiranju i intelektualiziranju. Nijedan nije bio ubedljiv govornik, niti

je obrazovanje (izuzev ideološko kod Tita) imalo značajniju ulogu kod bilo koga, ali im nijebilo teško da se približe narodu i budu narodni, a ne kabinetski ili dvorski vladari. Realizam,upornost i veština prilagoavanja izmenjenom odnosu snaga prilično su ujednačavali različite

uroene crte temperamenta i karaktera u opšti poželjni sindrom balkanskog politi

čara:istrajnost, nepoverljivost formirana iz promišljenog raznolikog iskustva, hrabrost i gotovost za

žrtvovanje, bistrina, lukavost, gipkost i operativnost. U odnosu na ovaj socijalni karakterpolitičara, sistemski su manje važni Miloševa naprasitost i jarost, Pašićeva zatvorenost,strpljenje i ćutljivost, Titova donekle nervozna živahnost, samokontrola i sklonost ka raskoši.Reč ju, prostor je iziskivao operativnost, realističnost i svakodnevno lukavstvo i arbitražu, u ratuvešte vojskovoe ne bez žara, a ne idealiste, zavodljive govornike – proroke, pozere, frazere ilidemagoge. Kod sve trojice je upadljivo osećanje nadmoći zbog osvedočenog učinka,nedokučivost i distanca prema saradnicima. Pašić i Tito su obično na sastancima govorili prvi iposlednji, a prisebnost u kritičnim situacijama i hladnokrvnost svedočili su o samopouzdanju.Krupan politički učinak moguć je samo u susretu socijalnog karaktera (sindrom osobina koje

traži vreme) i prodornih ličnih ponuda sličnog tipa, a ne zahvaljujući nekim izrazitoindividualizovanim svojstvima i natprosečnim ličnim sposobnostima.Važan uslov usavršavanja političke veštine je raznoliko i promišljeno iskustvo koje izoštravapolitički refleks, ali i nepoverenje i osećaj za opasnost. Miloš je bio trgovac i ustanik, a u



41

pregovoru sa Turcima stalno je nosio glavu u torbi. Pašić je bio evropeizirani intelektualac,inženjer, zatvorenik, prognanik, političar u ratu i miru. Tito je bio sindikalni voa, zatvorenik,boljševik formiran u Sovjetskom Savezu, ilegalac, vojskovoa i diplomata u ratu i miru.Odreena otvorenost za nove ideje morala je biti prisutna, a uvažavanje obrazovanih savetnika(V. Karadžića, J. Cvijića, M. Krleže) bio je nužan uslov modernizacijske aktivnosti. Raznolikoiskustvo usavršavalo je osećaj za uspešno kombinovanje pritiska i nagodbe u složenim

situacijama. Gipkost ove vrste, uz vanserijski organizacioni dar, izdvajala ih je iz krugasaradnika i savremenika. Miloš je bio osion i prek, ali je, za razliku od Karaora, biorealističan težeći miru koji će sačuvati narod. S druge strane, bio je realista u održanju vlasti, zarazliku od svoga sina Mihaila – idealiste, koji je polagao nade u evropske metode vladanja uhajdučkoj Srbiji. Bio je voa sa istančanim državotvornim nervom i snalažljivošću, ali ne onom«koja može biti samo proizvod božjeg nadahnuća», kako teozofsko – mistički tvrdi R. Ljušić (Ljušić 1994, str. 68), već okretnošću i gipkošću koje je formiralo vreme, jer je borba srpskognaroda za samoodržanje, preko kolektivnog iskustva, nalagala vešto kombinovanje bune iustupaka. Premda istočnjački pritvoran i dovitljiv (slao je srpske ustaničke glave u Stambol dabi izborio šira vazalna prava), Miloš je ostao konzervativni patrimonijalni knez kočeći političkumodernizaciju Srbije. Kada je 1836-39 otvaranjem konzulata Srbija uvučena u evropsku

diplomatiju, Miloševe sposobnosti su postale anahrone. Na turskom terenu borio se veštonovcem i mitom, u novom diplomatskom prostoru se spoticao (Ljušić 1986, str. 462). Ni Pašić nije izdržao do kraja. Premda školovan u Zapadnoj Evropi, robovao je konzervativnomslovenofilstvu; bio je ideološki i dinastički konvertit (zbog vlastoljublja, ali i nacionalnoginteresa), uporni organizator značajne parlamentarne partije, a po vizionarstvu i gipkosti nijezaostajao za duhom vremena sve do osnivanja Kraljevine SHS. Njegovo evropejstvo gasi se1918. bez čula za federaciju i republikanstvo. Ostao je zabeležen kao snažna ličnost uzdignutaiznad lokalnih provincijskih taktičara zbog postojanog staranja za celinu i jedinstvo države, aline uvek i dovoljno razvijenog čula za elastičnost njenog jedinstva. Ni Titova modernizacijskaaktivnost nije lišena konzervativne faze. Dospeo je do vlasti u zrelim godinama sa raznovrsnimiskustvom spreman da ga promišlja i usavršava. U ilegalnim uslovima formirao je trajnonepoverljivu crtu, ali je bio odmeren, realan i oprezan političar i državnik. U starosti je ostaokonzervativni zatočnik monopolskog položaja partije kada je već bila prevaziena njenasveopšta regulativna vodeća uloga.Unutar sve tri karijere mogu se uočiti ključne faze samostalnog i modernizacijskog učinka navlasti: 1830-1836, 1903-1919, 1945-1968. Stanković je kod sve tri ličnosti uočio usmerenost kasnažnoj i samostalnoj jugoslovenskoj državi: Miloš Obrenović je stvorio modernu srpskudržavu i otvorio joj put za prožimanje sudbine sa ostalim jugoslovenskim narodima. Pašić jeznalački projektovao budućnost srpskog naroda u stvaranje jugoslovenske države, a Tito jeobnovio jugoslovensku državu u Drugom svetskom ratu (Stanković 1988, str. 173). Uprkoskrupnim probojima, pomenute istorijske ličnosti nisu do kraja života pratile duh vremena koji

su pronicljivo uočili. Premda se u politici uopšte, a ne samo na Balkanu, retko koji vladar znaona vreme samoinicijativno povući, poslednja faza vlasti bila je senka na učinku Miloša, Pašića i

Tita. I ova okolnost je, izgleda, više posledica političke kulture u kojoj su se oblikovalipomenuti režimi lične vlasti (lišene mandata) nego lične neodmerenosti. Na neprosvećenom itrusnom Balkanu vekovima izdeljenom izmeu imperija, oslobodilačka politička kultura jeistorijska reka ponornica čiji je podzemni tok uticao na razvoj i kada ne bi izbijao na površinu.Kod najuticajnijih ličnosti boračka komponenta podjednako je oblikovala njihovu progresivnunacionalno oslobodilačku, ali i konzervativnu ulogu, onda kada bi voa osloboditelj polagaopravo na neograničenu vlast na osnovu ratnog učinka. Miloš se protiv hajduka, bundžija iopozicije borio sa ne manje odlučnosti nego protiv Turaka, Pašić nije razumevao federacijuzbog trajne solunaške predrasude. Odbijao je svaku federaciju osim plemenske, odnosno one u

kojoj bi ceo srpski narod bio obuhvaćen u jednoj federalnoj jedinici, što je bilo praktičkineizvodljivo zbog izrazite etničke izmešanosti (Stanković 1995, str. 94). Nije dozvoljavaocepanje srpskih zemalja za račun nekog drugog plemena u državi koju je oslobodio srpski



42

vojnik. Ne manje odlučno, Tito je odbacivao prava drugih snaga na vlast izvan partije koja je uratu bila najaktivnija.Na osnovu uočene strukturnoistorijske osnove zbivanja u poslednja dva stoleća, trebalo bipokušati odgovoriti na hipotetično pitanje da li bi procesi drugačije tekli bez pomenutih ličnosti.Teško je prihvatiti isključivu tvrdnju da bi bez njih zbivanja tekla bitno drugačije, ali im se nemože negirati odreena prekretnička i ubrzavajuća uloga. Da nije bilo Miloša, možda bi se

nametnuo njegov brat Jevrem ili Toma Vučić. Oni nisu bili manje hrabri, vlastoljubivi nidiplomatski okretni, niti su zaostajali u demagogiji pred narodom. Od početka 19. vekanezadrživo opada snaga Turske i jača samostalnost njenih provincija. I bez Miloša bi Srbija,možda nešto kasnije, stekla sličnu samostalnost, ali je Miloševa diplomatija verovatno uštedeladosta života. U unutrašnjim reformama slom feudalizma bio je nužan proces. Miloš ga jeverovatno ubrzao (u Rusiji je npr. feudalizam ukinut tek 1861). Njegova zasluga je usprečavanju razvoja staleškog plemstva, a državno-pravni razvoj je, po svemu sudeći, samodonekle usporio, s obzirom na snažni uticaj neprosvećene političke kulture i tradicije koji nisubitno ublažili ni mnogo prosvećeniji vladari posle njega. Možda bi pod Stojanom Protićem, kaočelnikom Radikalne stranke umesto Pašića, vojska i kruna imali izrazitiju ulogu u politici, aodnos Srba prema Hrvatima bio federativniji i kooperativniji. Ipak je teško verovati da bi

Protić, «autonomista», prevazišao solunašku strategiju srpske buržoazije i bitno ublažio hrvatskiseparatizam zbog snage ostalih «staroradikalskih» struja i drugih velikosrpskih krugova izvanstranke, uključujući i krunu. Sa Simom Markovićem ili Milanom Gorkićem KPJ bi verovatnoimala obrazovaniji, ali i manje operativni vrh, bilo bi možda manje čistki, a verovatno i manjeuspeha u formiranju vojne strukture u ratu. Izgleda da je Titova uloga bila krupna u ratu, uotporu Staljinu, a i docnije je bio nezamenljiv kao arbitar u čistkama i sukobima partijskihfrakcija.Što vostvo duže traje, čelnici postaju samostalniji i teže zamenljivi, a harizmatizacija je proceskoji po prirodi stvari snaži svest voe o vlastitoj izuzetnosti, što opet jača autoritarnost isklonost ka ličnoj vlasti. Miloš je uvek bio osion, a naročito posle sultanovog berata, a stariPašić je naročito posle razlaza sa Protićem postao neumoljiv i retko se obazirao na savetedrugih. Titova lična nadmoć bila je trajno prisutna, izuzev perioda sukoba sa IB-om, kada je bionešto kolegijalniji. Ako je samostalnost i snalažljivost političkog voe poželjna crta,nezamenljivost je rizična jer nakon njegove smrti ostavlja eksplozivan i dezintegrativanvakuum. O stupnju nezamenljivosti političara govore zbivanja nakon njihovog silaska savlasti, progonstvo Miloša nije usporilo razvoj Srbije ka samostalnosti od Porte, Pašićeva smrtbila je udarac za Radikalnu stranku, ali ne i za državu. Titova smrt je ubrzala raskol partije, ali idržave. Ali treba imati na umu da se Jugoslavija raspala 1992, tek podudaranjem hazardnepolitike novih nacionalističkih elita i iščezavanjem njenog poluvekovnog meunarodnogznačaja kao posrednika izmeu blokova (slabljenje SSSR-a, jačanje Nemačke i novog pax

Americana). Novo stoleće, koje je počelo 1989/90, na Balkanu je tražilo političare novog tipa,

kadre da odgovore izmenjenim unutrašnjim potrebama, koje je u sve većoj meri nametalookruženje. Posletitovski politički vrh nije bio dorastao izazovima eksplozivnog prostora

zahvaćenog krupnim promenama okruženja. Veličina čelnog pojedinca je u njegovommodernizacijskom učinku u svojoj epohi, a ne u moći i nezamenljivosti. Jednoznačan kriterijučinka može se ustanoviti samo ako se jasno razdvoji forma od sadržaja u politici i čvršćestrukture od prolaznog bleska u dugim istorijskim procesima.



43

IV

TITO DO VLASTI (1937-1945)-strukture, procesi, ličnost –

U domaćoj misli o društvu nije još sistematski i kritički istražen odnos Titove aktivnosti i

motiva do zaposedanja vlasti, s jedne, i dubljih struktura i procesa u senci koje je voa partije inarodnooslobodilačkog i antifašističkog pokreta zatekao i unutar kojih je delovao, s drugestrane. Ovde bi trebalo pokazati na primeru jedne uticajne istorijske ličnosti pre osvajanja vlastistupanj njene zavisnosti od struktura u senci i zatečenih okolnosti. Može li se o probojnoj moćipojedinca govoriti i kada nije na vlasti? Oslonac na dosadašnja istoriografska istraživanja imemoarsku literaturu je nužan, premda u njima prevladava istorijsko pripovedanje i opiszbivanja, a ne analiza struktura i procesa. Dogaaje čini hronološki sled iskustva vezan zaodreene učesnike, dok strukture nisu nužno smisaone veze ili datosti, niti vremenski omeenekategorije. Dogaaji su promenljivi, a strukture relativno stabilne (ustanove, oblici državnogureenja, politička kultura i sl.). U središtvu zanimanja strukturne istorije i istorijske sociologijenisu, pre svega, pojedinačna zbivanja i ličnosti, već odnosi, stanja i procesi, zatim više uslovi,

prostor i mogućnosti delovanja pojedinca u istoriji nego lični motivi, odluke i postupci. Umetodskom pogledu prioritet ima uzročna analiza nad hermeneutičko fenomenološkimrazumevanjem smisla. Slično sociologiji, strukturna istorija se više zanima za relativno trajanje,«tvre», teže promenljive pojave i segmente stvarnosti koji se sporije menjaju (Groh 1973,Kocka 1977, Koka 1994). U jugoslovenskoj misli o društvu dogaajna istoriografija nije dosada bila ugrožena socijalnom ili strukturnom istoriografskom strujom niti istorijskomsociologijom, pa, za razliku od npr. Francuske i Nemačke (gde je plodna napetost dvejupomenutih usmerenosti prisutna gotovo pola stoleća), prevladava rekonstrukcija dogaaja ipostupaka na račun kategorija «dugog trajanja», koje su opet shvatane manje ili višeideologizovano kao neizbežni trend razvoja koji su veliki pojedinci najpotpunije razumevali.Nije mnogo zagonetno što odnos najčešće ideologizovanih struktura (neizbežni put nacionalnogi klasnog osloboenja) i Titove ličnosti, koja je dublje procese ubrzavala, probijala ili presecala,nije diferencirano razmatran. U jednopartijskom režimu, gde je ličnost voe bila glavni stožerideologije društvenointegrativne misli, nije bilo uslova za nijansiranja ove vrste, pogotovo ne zaproučavanje lutanja i nesamostalnog ponašanja voe. Ni uvoenje višepartijskog režima nijemnogo pomoglo jačanju nepristrasnosti jer su razbueni različiti svesni ili nesvesni obliciideološkog demoniziranja Tita. Izgleda da celovitijih odmerenijih radova o Titu nema i stogašto je stvoren privid da se o njemu suviše zna, ali iz različitih vrsta politički pristrasne literature.

I

Cilj ovoga poglavlja je kritičko sagledavanje Titove uloge od dolaska na

čelo partije dozaposedanja vlasti sa stanovišta istorijske sociologije, a u svetlu novijih svedočanstava učesnika

i istoriografskih obrada materijala. Poput mnogih političkih čelnika, i Tito je kao voa pokretabio zavisniji nego kao državni poglavar, i to ne samo od struktura kojih je bio svestan (SSSR,Kominterna, karakter vlastite partije i države) nego i od onih koje su bile «podzemne» iskrivenije (potmuli procesi raslojavanja partije, buenje uže grupnih i nacionalnih interesa,skrivene promene u meunarodnom okruženju, dogmatsko samopoimanje itd.). Skrivenost ineprozirnost struktura često utiče na veliki raskol izmeu namera i posledica postupaka i kodnajuticajnijih istorijskih ličnosti: Aleksandar Makedonski nije ni slutio koliko će njegovaosvajanja ubrzati kosmopolitizaciju evroazijskog prostora u starom veku, Julije Cezar nije navreme sagledao orijentalnu monarhizaciju Rima kao važnu posledicu vlastitog ratničkog kulta,

niti je Lenjin mogao predvideti terorističke posledice boljševizacije SKP (b).Ovde se nećeulaziti u definisanje načela za objašnjenje zamršenog dualizma ličnosti i strukture i njihovedijalektičke veze (vid. Kuljić 1994), već bi pretežno uzročnom analizom, a ne hermeneutičkim



44

razumevanjem smisla i namera najuticajnijih aktera, trebalo ocrtati deterministički splet u komse postupno osamostaljivala Titova aktivnost do zaposedanja vlasti.Zatečene strukture i procesi u najopštijem smislu mogu se raščlaniti na dve grupe: nacionalne iklasne. Pomenute dinamičke strukture sa vlastitim zakonomernostima bitno su odreivaleTitovu aktivnost čak i u periodima njegove najveće moći, ali to ne znači da je on u svim fazamabio njihov zatočnik i pasivni izvršilac. Strukture su ograničavale dubinu zaokreta koju je ličnost

mogla izvesti (boljševik Tito nije nikada mogao uvesti kapitalizam niti posle 1935. razbitiJugoslaviju), ali je ličnost unutar zacrtanih opredeljenja činila krupne zaokrete, isprva opreznekasnije sve odlučnije (oprezno modifikovanje direktiva Kominterne pre i u toku rata,detronizacije kralja uprkos Staljinovom protivljenju, sukob sa Staljinom i uvoenjesamoupravljanja, zaokret u spoljnoj politici itd.). O snazi strukture iz koje je izrastao svedoči ipostojanost Titovih idejnopolitičkih uverenja u koje čak ni stalno podozrivi i hegemonisovjetski rukovodioci nisu sumnjali. Slično Trockom, koji je u izbeglištvu krajem tridesetihgodina opominjao svoje užarene sledbenike da Staljin ne može napustiti socijalizam, već se uSSSR-u to može desiti samo preko njegovog leša, i Brežnjev je 1970. govorio da jeČehoslovačkoj pretio kapitalizam, ali da to nije slučaj sa Jugoslavijom, koja je prošla i ostajesocijalistička (Vuković 1989, str. 415). Ni sve odmerenijem ilasu u starosti nije promaklo da

je Titovo jugoslovenstvo bilo postojano a teorija marksizma i lenjinizma bila je za njega jednom zauvek data (ilas 1994, str. 261-262). Okolnost da je malo ko od savremenika verovaoda se Jugoslavija može raspasti dok je Tito živ takoe svedoči o uticaju snažno interiorizovanestrukture jugoslovenske svesti u opredeljenju nesumnjivo najuticajnijeg pojedinca u istorijiBalkana 20. veka. Ali i kod najličnije vlasti namere odudaraju od posledica i ne poklapaju se(razgorevanje meunacionalnih sukoba još za vreme starog Tita, kome je oslabilo osećanje zamanevar kao i raspad Jugoslavije uprkos njegovim namerama). To potvruje valjanost tezestrukturne vizije istorije (od Lamprehta i Plehanova do Brodela i Koke) da razvoj nije zbirželjenih ličnih postupaka i iskustava moćnika, nego rezultat prožimanja uticaja i okolnosti kojitvore protivrečne strukture «dugog trajanja». Ove se, opet, neretko održavaju nasuprot težnjamauticajnih pojedinaca, a da ih ovi nisu uvek svesni. Antisociološku, u osnovi idealističkupredstavu o uticajnim moćnicima ne bi valjalo pobijati krutim fatalizmom struktura, već upojmovnom i teorijskom pogledu dijalektički diferenciranom refleksivnom meugranskommišlju o društvu (koja promišlja uslove i saznajnu vrednost vlastitih naučnih rezultata) i koja,premda strukturno i procesnoistorijski usmerena, ostaje kadra da uoči samostalnost i učinakuticajnih ličnosti, koje se ne mogu bez ostatka svesti na epifenomen podzemnih strukturnihtokova. Ne može se npr. zaobići lično «banalno demonsko» kod Hitlera, zatim Staljinovparanoidni teror, institucionalizovan i partijski fetišizovan. Ne manje su sistemski značajniTitov oprez i pronicljivost u proceni odnosa snaga, ali i slabljenje ovog osećanja u starosti, kao isektaško nepoverenje u snage izvan revolucionarne klase. Ipak je u analizi relativno zasebnihcelina pogrešno polaziti od pomenutih «strukturnoistorijski neobuhvatljivih ostataka» ili na njih

usredsrediti proučavanje. U odre

enom smislu isticanje

čisto individualnog jeste

čin nužnerezignacije, tj. priznanja da se istraživana pojava ne može više objašnjavati vlastitim

strukturama (Kocka 1977, S. 167). Proučavajući strukturne determinante dogaaja ili postupakaličnosti istraživač sužava spektar mogućnosti težeći da što pouzdanije izdvoji relevantneuzroke. Kod složenih zbivanja objašnjenje nije nikada izričito niti celovito, jer opstaju ostaci,sitniji ili krupniji, koji se ne mogu objasniti strukturnim činiocima, nego ispričati ili opisati kaorezultat aktivnosti ličnosti ili uticaja okolnosti. Osim toga, već pomenuti nesklad namera iposledica delanja (što se u filozofskoj tradiciji često naziva otuenjem) jača aktuelnoststrukturne istorije koja traga za spletovima okolnosti i konstelacijama snaga (Kocka 1977, S.168). Kada se namere i posledice ne podudaraju procesi koji ističu iz pojedinačnih postupaka seosamostaljuju, izmiču kontroli; dogaa se mnogo toga što se nije iskusilo, a pojedinci često nisu

svesni ni premisa ni posledica svoje delatnosti. Plehanov je pisao da je veliki pojedinac uvekpočetnik koji vidi dalje od drugih. Osim toga, odavno je poznato da uticajni pojedinci naautoritarni način podstiču društveni razvoj. Marks i Engels su Napoleona Bonapartu nazivaliuzurpatorom i despotom, ali su isticali da je bio stegonoša napretka jer je na bajonetima širio



45

Evropom prosvetiteljstvo. Sarkastično su dodavali da je despotija genija podnošljivija oddespotije idiota.U proučavanju odnosa strukture i ličnosti nije dovoljno utvrivati stupanj i intenzitetmeuuticaja, nego ga treba i u vrednosnom pogledu ocenjivati (izrazito samostalni reakcionarkoji razara strukture kao Hitler, autoritarni modernizatori kao Lenjin, boljševički reformatorikao Tito i sl.). Po sebi se razume da je nužno vrednovanje i oprezno traganje za strukturama

koje prethode dogaajima ili postupcima pojedinaca, egzistiraju u njima lično interiorizovane urazličitm stupnju, ali i preživljavaju pojedince, složen postupak koji traži istančanu istoričnost ipouzdane kriterije u oceni racionalnosti i emancipatorskog potencija užegrupne ili ličneaktivnosti. Istorijske strukture i procesi mogu se predstavljati i kroz iskustva i postupkepojedinaca, ali samo ukoliko se pouzdano uoče ključne spone u zamršenoj mreži zbivanja,njihova slojevitost i složenost (Titova moć se ne da razumeti ako se nema na umu snaga i ugledsocijalizma od Oktobarske revolucije do rušenja Berlinskog zida, ali i osobenost faza ovograzdoblja koje je pretežno odreivao razvoj unutar Sovjetskog Saveza). Treba polaziti odslojeva stvarnosti sa manjom brzinom menjanja. Predstavljanje procesa i struktura krozaktivnosti uticajnih pojedinaca pretpostavlja takoe i poznavanje tehnologije istorijeistraživačkog doba s jedne (prioritet verskog klasnog ili nacionalnog segmenta), i arsenala

političkih tehnika prerušavanja lične vlasti i manipulacije, s druge strane. Kako je Kokazapazio, istoriju struktura treba dopunjavati istorijom iskustva. Predratni jugoslovenskiboljševizam može se shvatiti bez Tita, ali obrnuti postupak nije moguć. I pre i nakon Tita bilesu žive vizije ujedinjenja Balkana. To je dublji i trajniji proces koji se može istraživati i bezTitovog doprinosa, ali se Titova politika ne da objasniti bez uočavanja celine i osnovnestrukture šarolikog i protivrečnog idejnopolitičkog jugoslovenstva. Koliko god ličnost bilakreativna, od struktura se mora poći jer one oblikuju i «razarajuće» sposobnosti pojedinca.Manje ili više skrivene dinamičke klasne i nacionalne strukture uokviravale su manevarskiprostor Titove kreativne političke ličnosti, koja je unosila krupne promene unutar naznačenihosnovnih odrednica, čiji Rubikon nije prelazila.

II

Etnički uzmešano stanovništvo i manje ili više napeti odnosi meu nacijama jesu struktura usenci, koja je podjednako pritiskala monarhističke i republikanske jugoslovenske vladare od1918. do 1992. Žestoka sukobljavanja nacionalnih vrhova, opterećena skrivenim tradicijskimkonfesionalnim naslagama, starija su od raznolikih i promenljivih političkih programanacionalizma. Konačni raspad Habzburškog i Osmanskog carstva stvorio je niz problemaizmeu malih nacionalnih država naslednica koji su se pokazali dugoročno nerešivim, jer se tleposle zemljotresnog rušenja imperija dugo smirivalo. Gradeći državu na eksplozivnom

prostoru, jugoslovenski vladari prihvatili su veliki istorijski izazov, a rizik je bio veći što jevladar ili oligarhijski vrh manje bio dorastao ovom složenom zadatku. U pogledu regulisanja

meunacionalnih odnosa, najopštije govoreći, Jugoslavija se kolebala izmeu unitarnog,federalnog i konfederalnog obrasca. Tito je dospeo na čelo KPJ kada je Kominterna učvrstilakurs o potrebi odbrane Jugoslavije i kod njega u ovom pogledu nije bilo dilema. Od 1935.federacija se kao oblik rešenja jugoslovenskog nacionalnog pitanja učvršćuje u dokumentimaKPJ. Izgleda da je u razradi ove zamisli na Tita najviše uticao Kardelj, a nešto docnije i manjedirektno Krleža i I. Ribar. U ideološkom pogledu uzor je bila sovjetska federacija, ali je, sobzirom na odnos snaga izmeu nacija i civilizacijsko zalee Jugoslavije, bila bliža raspalomHabzburškom carstvu. Izgleda da je preko austromarksizma vrh KPJ prihvatio federalni obrazacdržave bez jednog vodećeg naroda. Austrijski socijalisti su nacijama pružali široku lokalnu i

kulturnu autonomiju, ali ne i pravo na teritorijalno otcepljenje, da se ne bi narušilo jedinstvocarevine. Integracija višenacionalnih država na Balkanu, uprkos krupnim društveno-ekonomskim razlikama, pokazuje odreene zakonitosti. Ovde bi trebalo skrenuti pažnju na nekestrukturne sličnosti austrougarskog i jugoslovenskog federalizma, uz neophodan oprez prema



46

neistoričnom poreenju i poistovećivanju raznolikih situacija i društvenih snaga. Ovo donekleriskantno poreenje neophodno je da bi se jasnije uočile strukturne granice manevra vladaravišenacionalne države i slične tehnike vladanja koje državi nameće srodan etnički sklop. Nijebez razloga britanski istoričar Tejlor nazvao Tita poslednjim Habzburgom koji je vladao saosam različitih naroda, pružajući im «kulturnu autonomiju» i obuzdavajući njihovenacionalističke antagonizme (Taylor 1990, str. 324). Premda je Tejlor 1948. pomalo mehanički

poredio FNRJ i Austro-Ugarsku, potcenjujući krupne razlike izmeu prirode vezivne ulogelaičke marksističke ideologije i iracionalnog katolicizma, zanimljive su sličnosti u organizacijimeunacionalnih odnosa.Obe države okupljale su narode sa nacionalnom državom u prošlosti i one bez nje, i bile skupnacionalno kompaktnih i rasejanih naroda ugroženih različitim oblicima asimilacije. Premda suu Austro-Ugarskoj državni narodi bili samo Nemci i Maari, a u Jugoslaviji svih šest priznatihnacija, postojala je slična polarizacija snaga. Osnovni nemačko-maarski sukob vešto sukoristili, pre svega, Poljaci i Česi, a u socijalističkoj Jugoslaviji su srpsko-hrvatsku napetostkoristili Slovenci za arbitražu, a zatim i ostali narodi i narodnosti za učvršćenje svoje republičkedržavnosti. U Austro-Ugarskoj su Česi tražili ujedinjenje zemalja svetog Vaclava odbijajućipanslavizam, Maari su strepeli od češko-nemačkog saveza, Hrvati su bili razapeti izmeu

Maara i Italijana, Slovenci izmeu Nemaca i Italijana, Poljaci su u Galiciji stekli autonomijupodredivši Ukrajince, a najviše secesionizma ispoljavali su Italijani. U Titovoj federaciji svinarodi bili su državni, manjine su imale visok stupanj prava, a koalicije su u jednopartijskomrežimu bile dugo latentne. Meternihova Austrija počivala je na dinastiji izbegavajući da senacionalno definiše sve do 1866, a dvojna monarhija je bila cena koju je car, strahujući odMaara, platio da bi održao vrhovnu vlast. U Jugoslaviji se dva vodeća naroda nisu nagodila jersu i drugi imali ista federalna prava, a kompromis je počivao na ravnopravnosti šest članica,koji je Tito nametao jedinstvenom partijom, direktnom autoritarnom ili manipulativnomarbitražom. Franc Josif se kolebao izmeu centralizma i federalizma, a Titovu dilemu izmeufederacije i konfederacije slabila je vera u integrativnu moć jedinstvene partije. Austrijska iUgarska nagodba iz 1867. donekle se može porediti sa ustavnim amandmanima u Jugoslaviji1971, a carevo raspuštanje ugarskog parlamenta 1906. bilo je nalik Titovom obračunu sahrvatskim maspokom 1971. Još u revoluciji 1848. u Austriji je postalo jasno da je kruna gotovo

jedina državotvorna supstanca, pa je nagodba bila nužna mera «federiranja carstva». HarizmaTita i harizma SKJ bile su ključne integrativne sile Jugoslavije, ali sa snaženjem republičkihekonomskih suprotnosti i privrednom reformom 1965. bio je neophodan i novi obrazacmeurepubličkog kompromisa. Katolicizam nije mogao da pomiri Austrijance i Maare, nimarksizam da trajno poveže jugoslovenske narode. Premda je idejna osnova integracije bilafundamentalno različita (protiv reformacija i katolički univerzalizam, s jedne, i racionalističkimarksizam, s druge strane), nacionalne napetosti su nadjačale kosmopolitski potencijal obaidejno-ideološka sadržaja. Raspadom Austro-Ugarske nastale su i dve višenacionalne države

(Č

ehoslovačka i Jugoslavija) u koje su se reprodukovale nacionalne protivre

čnosti carevine.Česi i Srbi bili su brojniji narodi, a Slovaci i Hrvati secesionistički irski problem (Taylor 1990,

str. 316), pa se nakon sloma fašizma izgleda jedino komunističkom federacijom mogloodržavati državno jedinstvo. Sa slomom jednopartijskih socijalističkih režima raspale su se ifederacije, jer je integracija odveć počivala na ideološkim osnovama, slično vakuumu koji jenastao u atmosferi ratnog rasula i smrti Franca Josifa.Cilj ovlaš nagoveštenih, manje ili više istoričnih, analogija izmeu dve višenacionalne države uSrednjoj i Jugoistočnoj Evropi jeste da skrenu pažnju na trajnije nadideološke zakonomernosti udržavnom okupljanju etnički izmešanog i tradicijom opterećenog evropskog prostora.Nacionalne protivrečnosti bile su relativno postojana struktura koja je vladajućim krugovimaraznolikih režima nametala slične zadatke bez obzira na ideološki i društveno-ekonomski

karakter režima.U Titovom slučaju se kao drugi oblik uticajne nacionalne strukture javlja osobeno jugoslovensko iskustvo izmeu dva svetska rata. Od početka 1920-ih Tito je, kao radničkiaktivista, pomno pratio sukobljavanja unutar Kraljevine SHS. Vladajuće velikosrpske



47

konzervativne snage, sa N. Pašićem i kraljem Aleksandrom na čelu, branile su konzervativniunitarizam i ignorisale federalnu zamisao Jugoslavije, praktično dualnu, kao zamisaonesaglasnu iskustvu pobednika i kao obnavljanje modela poražene Austro-Ugarske (Stanković 1995, str. 94, Zečević 1993, str. 123). Pašić je federaciju smatrao prevazienomnagodbenjačkom formulom, a veliki deo srpskog graanstva teško se mirio sa mogućnošću dapobednik u ratu treba da deli političku vlast sa bivšim neprijateljem. Moralna osnova srpske

hegemonije u Kraljevini Jugoslaviji i otpora federalizmu bilo je solunaštvo. U vladajućimkrugovima radikala prevlast Srba je bila prirodna jer su «Srbi politički jači od Hrvata, ima ihdva puta više nego Hrvata, a iz rata su izašli kao pobednici sa ogromnim žrtvama iopustošenom Srbijom» (Stanković1995, str. 37). Solunaškom srpskom unitarizmu Hrvati susuprotstavljali austrougarsku formulu federacije bez vodećeg državnog naroda, sračunatoodlažući borbu protiv velikosrpstva sve dok hrvatske i slovenačke zemlje nisu bile osigurane oditalijanskih i maarskih pretenzija (Banac 1988, str. 120-121). Gledajući spolja i lišen predstavao romantičnom jugoslovenstvu, Tejlor je zapisao da su se pred kraj I svetskog rata Slovenci iHrvati, lišeni zaštite habzburške mrtve ruke, našli bez odbrane pred opasnošću od Italije, pa supristali na jugoslovenstvo kao manje zlo, dok su Srbi u jugoslovenskoj ideji gledali sredstvo zaproširenje Srbije. U unitarističko-centralističkoj monarhiji Srbi su imali nadmoćan položaj u

vojsci i državi, dok je u ekonomiji dominirao slovenački i hrvatski kapital (Petranović 1993 b,str. 31-32). Tzv. «solunci»su u parlamentu isticali svoje zasluge, na šta su hrvatski poslaniciuzvraćali: «Dosta već jednom s tim Kajmakčalanom! Recite nam šta košta, pa da platimo i dase to skine s dnevnog reda». Atentat u skupštini juna 1928. bio je rezultat jednog verbalnogsukoba ove vrste, kada je hrvatski poslanik Pernar na solunašenje P. Rašića uzvratio: «Pa dobroonda kaži koliko si litara krvi prolio pa da ti platimo u zlatu» (Stojadinović 1970, str. 257).Usledili su pucnji, povlačenje hrvatskih poslanika u Zagreb, a potom i monarhodiktatura.Pomenuti žargon sukoba bio je ogoljeni vrh složenih i dubokih meunacionalnih i društveno-ekonomskih sukobljavanja unutar nove višenacionalne balkanske države, opterećenetradicijama različite vrste.Titovi pogledi na nacionalno pitanje formirani su u trajnom podozrenju nesrpskih naroda premaunitarnoj državi, osnaženi Kominterninom osudom velikosrpskog hegemonizma. Ovde trebaskrenuti pažnju na još jednu Titovu zarobljenost tradicijskim strukturama, koja se ogledala uprihvatanju naizgled samorazumljivog načela balkanske političke kulture, da vlast pripadaonome ko je za nju najviše prolio krvi. Solunaštvo i potonja partizanština na Balkanuoblikovani su u epskoj tradiciji koja se vezuje za otpor stranim zavojevačima, mitiziranešićardžijske podvige staleškog plemstva u srednjem veku, plebejske ustanke i osvete. I za Tita

je moralno pravo na vlast na osnovu realnog ratnog učinka bilo neprikosnoveno. Rezultati obasvetska rata su pobednicima u svetu priznati kao učinak protiv zla. U etnički izmešanombalkanskom prostoru trajno isticanje moralne nadmoći jedne nacije nužno je vodilo šovinizmu.Moralna osnova Titove partizanštine nije bila nacionalna,već partijska ekskluzivnost –

antifašistički u

činak svih naroda i narodnosti sa KPJ na

čelu. Premda svestan razli

čitog realnogratnog učinka nacija, Tito je vešto delio antifašističku rentu na sve narode podjednako, ali u

pogledu pristupa vlasti monopolski položaj KPJ, kao jezgra antifašističkog otpora, bio jesamorazumljiv. Partizanština je izbegla šovinističke posledice solunaštva, ali je kadrovskojsocijalističkoj vlasti utisnula trajni sektaški odnos nepoverenja prema u ratu neosvedočenim ipolitički nepodobnim graanima.Aktivnost svih političkih elita na vlasti i u opoziciji u Jugoslaviji, kao i u nizu manjih evropskihzemalja, bila je ograničena interesima velikih sila, koje su Balkan posmatrale kao sferuvlastitog uticaja. Manevarski prostor su domaćoj politici otvarale tek pukotine izmeu velikihsila. Tako je osnivanje Jugoslavije 1918. zavisilo pre svega od rešavanja austrijskog pitanja uPrvom svetskom ratu. Sile Antante su se kolebale oko održanja Austro-Ugarske, a posle

nemačko-sovjetskog sporazuma u Brest-Litovsku marta 1918. sve nagodbe sa Austro-Ugarskom su napuštene. Premda Tejlor zapaža da je srpski nacionalizam bio David koji jesrušio Austro-Ugarsku, interesi velikih sila bili su presudniji, jer su se saveznici počeliopravdano bojati da se oslabljena Austro-Ugarska ne bi mogla nositi sa uticajem Oktobra u



48

ovom regionu (vojne pobune, štrajkovi), pa su polovinom 1918. pristali na stvaranje Poljske iČehoslovačke (Banac 1988, str. 126). Bio je to presedan koji je zarazno delovao na separatizmeostalih naroda, slično otcepljenju baltičkih republika 1991. Srbi su računali na rusku podršku uizdvajanju slovenskih naroda iz Habzburške monarhije, a kada je ova izostala, oslonac je bilaFrancuska. Podržavajući antikomunističku politiku regenta u sprečavanju širenja boljševizma,Francuska je u tom svetlu i gledala na «jačanje srbizma». Zaintresovanost Francuske za

Jugoslaviju kao deo antisovjetskog sanitarnog kordona slabila je u meri u kojoj su njene bankebile manje zainteresovane za ulaganje kapitala na Istok (Ekmečić 1988, str. 40). U perioduprevlasti fašističkih sila u Evropi proglašena je hrvatska banovina 1939. Nakon rata je nadmoć SSSR-a u Evropi bila direktni ili indirektni garant jugoslovenskog federalizma, koji je počivaona monopolskoj komunističkoj partiji. Sa Titovom smrću nestao je važan integrativni stožerdržave (kult živog vladara), a sa slabljenjem SSSR-a od polovine osamdesetih godina bledeo jei internacionalistički potencijal komunističke ideologije. Uprkos otporu Jugoslavije ipovremenim otvorenim sukobima sa SSSR-om, snažna sovjetska država bila je moćna strukturau senci jugoslovenske nezavisnosti i celovitosti. Da nije bilo Staljinovog protivljenja, možda bisaveznici u Postdamu jula 1945. prihvatili Čerčilov plan da se izoluje Pruska i obrazujeDunavska konfederacija. Britanski državnik je bio ubeen da Austro-Ugarsku «sve i da ne

postoji, treba izmisliti» (Čerčil V, str. 386). Sovjetska podrška Titovom jugoslovenstvu bezAustro-Ugarske bila je presudni okvir njegove potonje aktivnosti, bez koje bi Tito u istoriji,verovatno, ostao zabeležen kao antifašistički gerilac, slično Grku Vafijadosu Markosu, a ne ikao državnik. Još u Teheranu novembra 1943. Čerčil se u skladu sa vlastitom vizijom Evropezalagao za napad na Nemačku preko Istre, Ljubljane i Beča. Tito je podjednako strepeo od ovesolucije i podunavske federacije, pa je jula 1944. od Staljina tražio prodor Crvene armije ka

jugu, a oktobra 1944, u jeku pregovora Staljina sa Čerčilom, partizanske trupe su imale nalogda spreče svako eventualno iskrcavanje saveznika na Jadranu. Važna vojna struktura Titovoguspeha bio je prodor Trećeg ukrajinskog fronta u Jugoslaviju 1944. i usporeno savezničkonapredovanje ka severu Italije. Sovjetski državni i partijski interesi bili su čvrsta zaleina unutarkoje je Tito delovao u svim fazama svoje političke aktivnosti. Povremeni Staljinovi prekori dase zbog Titovog zatrčavanja mogu ugroziti sovjetsko-britanski odnosi, pa čak ni sukob 1948. saKominformom, nisu remetili stabilnog i važnog odnosa Tita sa snažnom ideološkomsovjetskom zaleinom. Sve do kraja četrdesetih godina u Titovoj svesti interesi KPJ su sepodudarali sa interesima SSSR-a. Ovo je razumljivo jer do osvajanja i učvršćenja vlasti, osimoslonca na SSSR, za KPJ nije bilo pouzdanije alternative, a usled snažnog i otvorenogdelovanja strukture u senci manevarski prostor jugoslovenskog vrha bio je uži nego docnije.

III

Izmeu dva svetska rata Kominterna je komunističkim partijama u manjim evropskimzemljama direktno nametnula boljševičku verziju marksističke vizije poželjnog društva,strategiju i taktiku njegovog ostvarenja, kao i oblik ureenja meunacionalnih odnosa. Nije bilošireg prostora za samostalno delovanje voa manjih komunističkih partija, a samo je doneklegeografska udaljenost od Moskve, bez mogućnosti njenog direktnog nadzora, davala šanseslobodnoj akciji.Ipak se izvori Titovog federalizma ne mogu u celosti svesti na direktivu Moskve. Federalnademokratska vizija ureenja balkanskog prostora po uzoru na SAD i Švajcarsku kod SvetozaraMarkovića i Dimitrija Tucovića formirana je pod uticajem nemačke socijaldemokratije iaustromarksizma. Po svemu sudeći, zamisao demokratske federacije bez vodećeg naroda bila je

austrougarsko iskustvo propušteno kroz prizmu marksizma, što su srpski socijaldemokratiostavili u naslee KPJ. U rešavanju balkanskog pitanja uticajni ideolozi radničkog pokreta nisuuvek bili saglasni, niti su držali da je država Južnih Slovena celishodna. Pod uticajem Hegelakod klasika marksizma zadržali su se tragovi učenja o Južnim Slovenima kao neistorijskim i



49

konzervativnim malim narodima. Ni Lenjin nije smatrao bezuslovno naprednim svaki pokret zaotcepljenjem austrijskih Slovena od carevine. Uoči Prvog svetskog rata, polemišući sa R.Luksemburg, pisao je kako se u Austriji iz dualizma razvija trijalizam, a da treću snagu (uzaustrijske Nemce i Maare) čine Sloveni, koji drže da je bolje ostati u Austriji i unutar nje seboriti za svoja prava, nego doći pod udar ili u sferu mnogo reakcionarnije carske Rusije. Zatone postoje u to doba kod Slovena snažnije težnje za rušenjem Austrije (Cit. prema Dragosavac

1985, str. 107). Ova i slična kolebanja marksista oko pitanja da li Jugoslaviju rušiti ili ne,izazvana direktivama Kominterne, uprkos boljševizaciji KPJ tridesetih godina, skriveno iuporno su se održavala i unutar nje. Uglavnom bi se moglo tvrditi da ovih kolebanja kod Titanije bilo jer bi sumnja u celishodnost Jugoslavije podrivala monolitnost KPJ pod njegovimvostvom od 1937.Zato, sa strukturnoistorijskog stanovišta, za razumevanje Titove uloge nije od značaja period ukom je na snazi bila direktiva Kominterne o razbijanju Jugoslavije i raspirivanju balkanskogosinjaka, čime bi se oslabio neprijateljski južni bok Sovjetskog Saveza (Gligorijević 1992).Važniji je za objašnjenje Titove uloge zaokret Kominterne prema Jugoslaviji 1935, kojikarakterišu sledeća zbivanja: pojačana pretnja nemačkog fašizma SSSR-u i Staljinova promenaspoljne politike (ulazak SSSR-a u Društvo naroda, savez sa Francuskom, promena stava prema

Maloj Antanti, osuda atentata na kralja Aleksandra i politika Narodnog fronta). I u KPJ se tadamenja odnos prema Jugoslaviji, ističe se neophodnost njene odbrane, a ne cepanja. Nije više biocilj aktivirati etnički balkanski osinjak kao trajni izvor meteža i haosa, niti rušiti versajskuJugoslaviju kao antisovjetsku. Više nije posledica Lenjinovog razdvajanja ugnjetačkih iugnjetenih nacija bila direktiva za otcepljenje ovih poslednjih u posebne države, već, naprotiv,

jačanje jugoslovenske svesti na kritici nediferencirano shvaćenog velikosrpskog hegemonizma.Verovatno je i borba jednog krila graanske opozicije protiv unitarizma i centralizma monarhijeučvršćivala vrh KPJ da se, pre svega, treba odupirati velikosrpskom hegemonizmu (Vid.Radojević 1996.). Drugačiji karakter imao je Mačekov otpor, koji je Jugoslaviju poredio salajbekom (prslukom) koji je krivo zakopčan, zbog čega ga treba raskopčati i ponovo zakopčati,što je podrazumevalo temeljnu reorganizaciju unitarne države. Ne manje odlučno jeKominterna upozoravala na eksploatatorski blok velikosrpske buržoazije, što je delom bioodraz interesa sovjetske politike, jer je Kraljevina Jugoslavija bila jedan od centara «bele»emigracije. U «Proleteru» je decembra 1942. Tito pisao da je versajska Jugoslavija bila tipičnazemlja nacionalnog ugnjetavanja. «Hrvati, Slovenci i Crnogorci bili su potčinjeni, a Makedonci,Arnauti i drugi porobljeni i podvrgnuti istrebljenju... Muslimani, nemačka i maarska manjinabili su moneta za potkusurivanje. Vlada je brojčano neznatna manjina srpskih hegemonista koja

je izrabljivala i vlastiti srpski narod» (Cit. prema Tripalo 1990, str. 61-62). Premda će nakonzaposedanja vlasti strah od nacionalizma najbrojnije nacije postupno potiskivati teza opodjednakoj opasnosti svih nacionalizama, predratna gledanja bila su važno zalee trajnostiTitovih pogleda na nacionalno pitanje. U docnijim razradama federalnog načela slabila je

karika velikosrpstva, ali je ostajao zazor i strah od najmoćnije nacije. Tito je, kao«habzburgovac», stalno podozrevao od snage Srbije, kao što je i kralj Aleksandar strepeo od

šumadijskog pretorijanstva.Podozrivost prema Srbima je tokom rata dobrim delom neutralizovana jer su Srbi, naročito dokapitulacije Italije, činili većinu komandnog kadra i boračke mase. Dedijer je izričit u oceni datokom celog rata nikad kod Tita ni mnogih drugih nije osetio ni tračak nekog nacionalističkogosećanja (Dedijer 1991, str. 73), a ilas svedoči da nikakvih nacionalnih napetosti nije bilo uvrhu dok je on bio na vlasti (orgović 1989, str. 154). Premda je srpska prevlast u aparatu novevlasti 1945. izrasla iz nadmoći Srba u partizanskoj vojsci, važan uzrok održavanja straha odvelikosrpskog nacionalizma je, izgleda, više bila realna opasnost od hegemonog SSSR-a iuvlačenja u lager. Naime, proruskih osećanja bilo je najviše u Srba i Crnogoraca, koji su činili

većinu IB-frakcije i dugo bili isticani kao dežurni neprijatelj, ne zbog realne snageinformbirovaca nego zbog latentne proruske sklonosti delova populacije. ilas svedoči da jepolitici Tita i većini u Politbirou intimno odgovaralo da preko pokrajina srpska hegemonijabude nekako oslabljena. Ne u smislu da se razjedine Srbi, ali da se uklone uslovi za crpenje



50

ponovne centralističke snage (orgović 1989, str. 136). Verovatno je i Titovo skromnoobrazovanje jačalo dugu direktivnu inerciju u različitim oblicima prerušenog stava o«ugnjetačkoj naciji». Pri tome je vilsonovsko-lenjinski slogan o samoopredeljenju nacija dootcepljenja ugraen kao načelo čije je secesionističke konsekvence neutralisalo jedinstvovladajuće klase i njene monopolske partije. U predratnom periodu Tito je najviše učinio nauspostavljanju jedinstva komunističkog pokreta time što je unutar KPJ suzbijao uticaj HSS-e i

hrvatskog nacionalizma (smenivši prvo rukovodstvo KP Hrvatske), a oslobaajući se uticajaklerikalaca otupio oštricu slovenačkom klerikalizmu (Gligorijević 1992, str. 332). Partija urasulu, koja je bila nejedinstvena i u nacionalnom pitanju, pod Titovim vostvom u ilegalistvorila je željenu boljševičku idejnu i organizacionu monolitnost. Tito je srpsko-hrvatskeodnose, koji su se do 1939. kretali u ekstremnim zahtevima izmeu centralističkog unitarizma isecesionizma, razrešio najpre unutar partije, a u toku rata avnojskim načelima,tj. federativnomformulom države bez vodećeg naroda. Premda je dugo počivala na autoritarnim osnovama(dogovoru nacionalnih kadrova unutar monopolske partije sa nepogrešivim voom na čelu),pomenuta federativna formula je u balkanskom osinjaku bez sumnje imala kosmopolitskuulogu. Pošto nije nikada bio ideolog niti teoretičar, već do vlasti partijski operativac ivojskovoa, bilo bi neophodno podrobno ispitati koliko su u razradi konkretnog obrasca

federacije na Tita pored Kardelja i Bakarića, uticali i srpski komunisti iz tucovićevske struje.

IV

Dublji istorijski procesi formiranja nacionalnih država izmeu dva svetska rata preplitali su sesa nešto manje trajnim, ali ne i manje aktivnim ideološkim činiocima. Titova aktivnostoblikovala se u sklopu boljševičkog nastojanja da se nacionalno osloboenje poveže sa klasnim.Klasna svest je u individualizovanom naporu ove istorijske ličnosti imala izrazitu nadmoć nadnacionalnom; nacionalni problemi su u marksističkoj tradiciji smatrani sekundarnim jer je saukidanjem klasnih suprotnosti trebalo da iščeznu nacionalni sukobi. Klasno, nacionalno iorganizaciono pitanje bili su tesno povezani, a zamisao nadnacionalnog klasnog voe još više jetrebalo da neutralizuje nacionalne protivrečnosti. Titova rukovodea aktivnost ne da serazumeti bez idejno-organizacione tradicije evropskog radničkog pokreta i evolucije zamisliproleterskog voe. Svakoj organizaciji je neophodan voa kao oličenje vrednosti, ujedinjavajućisimbol i vrhovna instanca birokratske discipline. U socijaldemokratskom i boljševičkom kriluevropskog radničkog pokreta gotovo je podjednako dugo održavana vizija čvrsto disciplinovane(legalne masovne ili ilegalne kadrovske) partije koja traži bespogovorno podvrgavanje ličnostičlana naročito sposobnim voama. Klasni voa trebao je da bude najbolji pojedinac, najveštijipolitičar, najmudriji intelektualac i najomiljeniji narodni tribun. Zahtev za savršenim voom,bez mrlje, poticao je iz borbenog kursa partije koja protivniku nije smela da pruži nijednu slabutačku. To je od početka potiskivalo ljudsku dimenziju čelnika i tražilo herojsku crtu odricanja.

Partija novog tipa je tražila marksističkom teorijom obrazovanog vo

u, politi

čki mudrog i uborbi prekaljenog heroja. Idealni voa je bio nalik Hegelovim «svetskoistorijskim ličnostima»

koje nisu birale ličnu sreću, nego muku, borbu i rad, a i kada bi ostvarile cilj nisu bile srećneniti se prepuštale uživanjima. Štaviše, kada bi svetskoistorijski pojedinci ostvarili cilj, pisao jeHegel, ličili su na prazne ljuske koje otpadaju. Sa pretenzijom da služi naročitoj svrsi,«istorijskom zadatku» osloboenja klase, stvoren je poželjni tip proleterskog voe kog sukrasile sledeće vrline: podvrgavanje ličnosti klasnoj misiji, vernost pokretu i povezanost saklasom koja je nosilac istorijskog zadatka; reč ju asketska služba narodu. Bliža biografskaproučavanja mogla bi pokazati kod kojih voa su tražene osobine bile povezane sa unutrašnjimuverenjima, a kod kojih bile samo nužna organizaciona fasada. U tom pogledu postoje razlikeizmeu A. Gramšija (1891-1937), V. I. Lenjina (1870-1924), J. V. Staljina (1879-1953), Mao

Cedunga (1893-1976), Ho Ši Mina (1890-1969), G. Dimitrova (1882-1949) i J. B. Tita (1892-1980). Tip uloge je u direktivnom obliku nametao obrasce ponašanja boljševičkog voe, amodifikacije su zavisile ponajviše od stupnja samostalnosti. Iz spoja marksističkog idejnognaslea i ilegalnih uslova rada stvorena je boljševička organizacija sa naročitim tipom voe.



51

Bila je to prilično postojana nadlična struktura čiji je zatočnik bila i Titova predratna aktivnost.Lenjin je ponavljao da se armiji apsolutističke represije mora suprotstaviti armija profesionalnihrevolucionara sa poluvojnom ilegalnom organizacijom. Zato je Partija morala da stvara ljudekoji revoluciji neće posvećivati samo svoje slobodne večeri, nego celi život. Profesionalnirevolucionar živi od partijskih sredstava, na vreme prelazi u ilegalnost, menja mesto delovanja itime stiče iskustvo. To su dobro pripremljeni specijalisti, specijalno obučeni sa dugom školom

koje ne može savladati nikakva policija na svetu. Ilegalni rad traži najstrožu tajnost u delovanjui izboru članova, homogenu disciplinovanu partiju sa realističnim, istovremeno gipkim ičvrstim voom, spremnim za manevar, ali nepokolebljivim oko načela. Premda je Partija kaokolektivna svest klase bila sinonim nepogrešivosti, umešan voa bio je iskusni taktičar ipolemičar, kao Staljin, koji je decembra 1924. na 13. kongresu Partije isticao prioritet manevra:«Partija se, kaže drug Trocki, ne vara. To je pogrešno. Partija se često vara. Iljič nas je poučioda naučimo Partiju da se upravlja prema vlastitim greškama (Cit. prema Souvarine 1989, str.261). Tito je na čelo Partije došao sa raznolikim iskustvom i pripadao je tipu boljševičkih voa– operativaca, a ne tvoraca ideologije. Raznovrsno političko iskustvo poučilo ga je da seobuzdava i deluje promišljeno. Jedino su ga iznenadno opasne prilike mogle gurnuti u naglost izabunu. Iz tih situacija sazrevala je Titova pronicljivost i snalaženje (ilas 1994, str. 262). P.

Stambolić je takoe kao osnovu Titovog realizma uočio promišljeno raznovrsno političkoiskustvo: ratnika sa fronta, zarobljenika, sindikalnog organizatora, robijaša, svedoka frakcijskihborbi i rada u Kominterni. Stambolićeva je ocena da je Tito osećao odgovornost predKominternom, ali da se u zemlji nametao svojom ličnošću, a ne autoritetom Kominterne. Bio jerealan, nije teoretisao niti se mnogo osvrtao na rezolucije Kominterne. Slično Staljinu, od koga

je u vrhu bilo moralno uglednijih i intelektualno jačih, ali mu niko nije bio dorastao upraktičnom smislu za organizaciju, i Tito je u operativnim poslovima bio nadmoćan nadostalima.Nije teško uočiti da je Tito posedovao kvalitete koje je ilegalni rad 1930-ih tražio. Podudaranjestruktura i ličnosti je u ovom periodu Titove biografije najupadljivije. Došao je na čelo Partijekada je boljševizacija prihvaćena kao obaveza svake partije. KPJ je trebalo organizacionopojačati, ukinuti frakcije, omasoviti, osposobiti za manevar i centralizovati da bude «kao iz

jednog komada». U ovom periodu Tito uopšte ne iskače iz koloseka vremena koje je tražilokomunistu operativca, a ne intelektualca. Još polovinom dvadesetih godina Staljin je pisao danovi tip rukovodioca ne sme biti literat, niti opterećen mrtvim teretom socijaldemokratskihnavika, već se mora ponašati tako da ga ljudi ne samo poštuju nego ga se i boje (Deutscher1977, str.16). Tito je već 1928. došao na čelo zagrebačke organizacije «da čvrstom radničkomrukom zavede red u partiji». U tom periodu Tita odlikuju osobine komuniste «posebnog kova»:disciplinovanost i poslušnost u izvršavanju zadataka, odvažnost i militantnost u akcijama,osećanje odgovornosti i spremnosti na samožrtvovanje (Gligorijević 1992, str. 329). Rad uBalkanskom sekretarijatu Kominterne je najmanje istražen period Titove biografije. Premda je,

izgleda, tamo prihvaćen sa punim poverenjem, teze o njegovom aktivnom u

češću u staljinskimčistkama (npr. Dedijer 1991, str. 254) još uvek su nepouzdane i za sada se mogu samo

hipotetički opovrgavati. Naime, u vremenu najžešćeg poratnog sukoba sa Staljinom sovjeti suTita optuživali kao fašistu i revizionistu, a ne i kao predratnog likvidatora. Da su imali osnovaza ovo potonje, verovatno ne bi propustili da u kasnijim krizama jugo-sovjetskih odnosa, kadaim je najviše smetao virus lagera, iznošenjem dokaza ove vrste, pocepaju SKJ i kastrirajuTitovu harizmu. Buduća arhivska istraživanja daće diferenciraniju ocenu ove Titove faze. SamTito nije mnogo pričao o svojoj aktivnosti u Moskvi, ali je kao i mnogi komunisti tada patio od«ideoloških trbušnih bolova». Čistke i teror je držao za prolazne pojave, oprezno je ćutao očistkama, jer je pred opasnošću od fašizma opšta svest bila da ne treba ništa činiti što bi štetilomeunarodnom radničkom pokretu. U dramatskom naboju svog susreta sa Titom 1937.

Krležina parafraza Titovih reči slikovito odražava svest disciplinovanog boljševika: «Trebaploviti po planu, ravno, po crti, prjamalinjejno, dok je prjamalinjejno moguće! Lenjin, Staljin,Donbas, Volga, Magnjitogorsk, pjatiljetke, dvadesetisedam tona čelika! To je sve! Ne treba sedati prenagomilavati pitanjima i problematikama, koje u takvim prilikama kao što su naše, često



52

puta deluju razorno. Treba prelaziti preko zbrke na dnevni red, jednostavno, mirno,hladnokrvno, u dobro organizovanom redu, monolitno» (Krleža 1952, str. 47). Krleža je uočioda je Tito «taj pridjev o monolitnosti donio iz lenjinske zemlje», a radom u Kominterni 1934-36 zreli četrdesetogodišnjak se iz «roenog buntara» preobrazio u realističnog operativca koji jeshvatio da su ustanove (partija i vlast) podjednako važni kao i revolucionarna ideja.Monolitno jedinstvo i gvozdena disciplina važili su ne samo za članove partija nego i za

komunističke partije u celini, sekcije Kominterne, da bi se sprečilo da se KomunističkaInternacionala ne rastoči pod uticajem kolebljivih grupa. U Statutu KI je stajalo: «Sekcije suobavezne da provode u život naredbe i direktive stalnog biroa IK KI» (Jakšić 1986, str. 135).Komunističke partije bile su nesamostalne sekcije Kominterne, a Tito je pisao u «Proleteru»1940: «Danas, kad se već postavlja pitanje: ko će koga, kada je potrebno napregnuti sve svojesnage da se stvori jedna snažna i monolitna partija koja će moći stajati na čelu dogaaja, svakionaj ko se ne podvrgne disciplinirano tome radu i tim zadaćama, spada na drugu stranubarikade, tj. na stranu neprijatelja radničke klase» (Jakšić 1986, str. 171). Ipak Tito nije došaona čelo partije samo isključenjem neistomišljenika, već i strpljivim operativnim podzemnimradom u zemlji. Po svedočenju R. Čolakovića, u skoro objavljenom dnevniku iz juna 1977, stojida je Tita prihvatio Dimitrov kao jedino moguće rešenje za rasplet krize rukovodstva KPJ, a da

je ovaj bez znanja Kominterne formirao privremeno rukovodstvo KPJ (Antonić 1991, str. 304).Drugi učesnik ovih zbivanja P. Stambolić svedoči da Tito u ovom periodu, uprkos izvesnojsamostalnosti od Kominterne, nije stvarao kadrove, čak ni birao, već ih je zatekao u Beogradu,pre svega na univerzitetu, ali je pokazao neobičnu veštinu da od zatečenih kadrova načiniželjeni kvalitet. U Jugoslaviji je formirao sebi lojalno monolitno mlae rukovodstvo, jezgrokasnije vlasti dopunjeno boračkim kadrom: Kardelj, Ranković, ilas, Kidrič, Pijade. Stare voeKPJ iščezle su u staljinskim čistkama, a novi saradnici, mahom mlai, uglavnom nisu bili«moskalji» tj. nisu bili na obuci u SSSR-u (izuzev Kardelja, Čolakovića i Žujovića). Premda jenovo rukovodstvo Titu bilo odano, niko mu nije bio mnogo lično blizak. Nadimak «Stari»odražavao je važnu patrijarhalnu komponentu autoriteta u Politbirou. Blizu svoje pedesete Tito

je imao prednost godina i mladalački izgled, imponovao je mlaima od sebe, ali i uživao unjihovom društvu. Do rata je prošao tvrdu školu boljševizma, pa mu je do kraja života političkipluralizam ostao stran, a liberalizam «truo» i «anarhoidan». Iz partije su uklonjeni bivšisocijaldemokratski kadrovi, počinje jačanje nepogrešivog autoriteta Partije i voe idogmatizacija programa. Bez dogme u ilegalnosti nije bilo akcije ni jedinstva, diskusija jeunosila sumnju i kolebanje. Ali iza verbalne dogme krila se nedoktrinarnost partijskog čelnikakoji nije bio knjiški čovek, već okretni operativac i autoritarni organizator.

V

Što je složenija situacija nudila više alternativa, to su Titove lične crte dolazile do izražaja. Rat,

kao anarhično stanje, u tom pogledu bio je pravo iskušenje za pedesetogodišnjeg iskusnogilegalca. Izgleda da je za Titovu samostalnost u ratu diplomatska okretnost bila važnija od lične

hrabrosti i umešnosti komandovanja. S obzirom na mogućnosti gerilskog voe, izveo je priličnosložen manevar za priznanje NOP-a. Manevar je izveden u trouglu izmeu Moskve, Londona ineprijatelja u zemlji (Nemci, Italijani, četnici, ustaše). Cilj ratne diplomatije, koja je opetvoena u senci moćnih struktura (saveznika sa različitim balkanskim planovima) bilo jepriznanje partizanskog pokreta na Zapadu kao jedinog antifašističkog subjekta, potiskivanječetništva, a kasnije i kralja i izbegličke vlade i prikrivanje komunističkog karaktera pokreta.Pošto su saveznici priznali britanski interes u istočnom Sredozemlju, a SSSR svoje pretenzijekrio, Tito je, u dosluhu sa Staljinom, takoe krijući namere, uspeo složenom diplomatskomvarkom da izbori meunarodnopravno priznanje pokreta i novog režima. U manevar ove vrste

spadao je i napor da se sve do pada Italije srpski sastav NOP-a prikaže kao opštejugoslovenski,pa čak i da prikrije lično nesrpsko poreklo (uretić 1985, II, str. 15). Nacionalna uravnilovkaratne propagande (isticanje vrlina i poroka svih naroda bez obzira na ratni učinak) ostala jetrajna tekovina posleratnog balansiranja nacionalizma, a u ratu je imala višestruku ulogu:



53

smanjivala je opasnost meunacionalnih osveta, a delom i neutralizovala britanska imperijalnapodozrenja prema Srbima kao tradicionalnom ruskom uporištu. Na liniji vizije budućefederativne države bez vodećeg naroda Tito je svetu dozirao najviše one informacije koje susimetrično poravnavale različit udeo brutalnih šovinističkih posledica domaćih nacionalnihisključivosti. Internacionalizovanje harizme partizanskog maršala bio je važan segment priličnoosmišljene politike meunarodne afirmacije NOP-a. Snaga Titovog mita umnogome je počivala

na izuzetnoj veštini i sposobnosti njegove ličnosti, koju nisu ograničavali uži ideološki motivi.uretić piše o dostojanstvenom stavu partizanskog voe pred Britancima prožetomdržavničkom uzdržljivošću i vojničkom odlučnošću, uz stalnu senku tajnovitosti, i ističeinstinkt darovitog taktičara da otkrije slabu tačku obrazovanijih sagovornika i stvara breše unjihovim doktrinarnim predrasudama o Balkanu (uretić 1985, II, str. 19). U pregovorima okopriznavanja nove vlasti Tito je uvek ubedljivo isticao borbenost i nekompromitovanost NOP-a,kombinujući to sa obećanjima o budućoj koalicionoj vladi koja neće biti komunistička.Borbeni učinak podupiran skladom tradicionalnog i revolucionarnog slobodarstva bio jegraničnik izmeu patriotizma i izdaje. To je bila moralna osnova Titove propagande koja jepostajala ubedljiva u meri u kojoj se uklapala u interese savezničkih sila. Zbog toga je Titovlastiti manevar uvek usklaivao sa Sovjetima. Ovi su, pak, sugerirali Britancima tobožnju

vlastitu nezainteresovanost za Balkan. Staljin je oktobra 1944. Čerčilu sa simpatijama govorio omladom jugoslovenskom kralju, a Molotov, ne manje sračunato, Idnu omalovažavao

jugoslovenskog maršala kao «seljaka koji se ne razume u politiku» (uretić 1985, II, str. 219-220). Rusi su Tita korili zbog prenagljivanja prema monarhiji, jer je trebalo podvlačitisporazum kralja i partizana da bi se izbegao raskol u politici saveznika prema Jugoslaviji, aliova nesaglasnost nije uticala na krajnji ishod ratnog diplomatskog manevra. Za meunarodnopriznanje nije bio dovoljan osvedočeni ratni učinak, nego i konstelacija interesa velikih sila idiplomatska gipkost. O nepodudaranju ličnih i strukturnih činilaca svedoči i neuspeh voepokreta grčkog otpora, Markosa. Sudbina gerilskih voa u manjim zemljama koji su stremiliosvajanju vlasti, ali i bili stalno pripravni na izbeglištvo, zavisila je od raspleta situacije naglavnim frontovima i podele interesnih sfera, što je opet zavisilo od prodora trupa velikih sila.Manevarski prostor gerilskih voa širila je donekle okolnost što Balkan nije bio središte svetskepolitike u ratu već (pogotovo kada su u pitanju SAD) široki frontovi prema Nemačkoj i Japanu.Pošto u Teheranu novembra 1943. nije prošao Čerčilov plan o anglo-američkom iskrcavanju naBalkanu, zbog protivljenja američkog generalštaba, uklonjena je važna smetnja Titovommanevru. Doduše, u još uvek nepredvidljivoj atmosferi iščekivanja ishoda na glavnimfrontovima, Tito je u zemlji postupno jačao vojsku i stvarao osnove buduće države, boreći se zameunarodno priznanje. Odlučujuće faze u jačanju samostalnosti pokreta bile su vojnopolitičkeprirode: odluke AVNOJ-a u Jajcu novembra 1943, priznanje NKOJ-a od Zapada, osloboenjeBeograda oktobra 1944, osloboenje zemlje i proglašenje republike novembra 1945.Nakon vojne pobede nad fašizmom, uklanjanja domaće monarhističke opozicije i diplomatske

obmane Zapada, ostao je Staljin kao jedina nadre

ena barijera zahuktalom NOP-u i njegovomharizmatskom voi. Pred kraj rata su Staljin i SSSR bili na vrhuncu svoje slave u svetu. De Gol je Staljina zvao «divom iz Kremlja», a Tito je još uvek bio disciplinovani komunist kom jeStaljin bio učitelj. Ipak nije to više bio predratni odnos moćnog državnika i šefa male sekcijeKominterne, već dvojice pobedničkih vojskovoa sa nezavisnom ratnom harizmom. U ratu seTito još više navikao na samostalnost, a s obzirom na priznati ratni učinak, nije ni mogao dazamisli povratak u izrazito vazalni odnos prema Staljinu. U ratnoj slavi mu je ojačalosamopouzdanje, pa je nakon rata drugačije video sebe i zemlju. Po svedočenju Koče Popovića,u ratu je zasluženo izrastao u narodnog vou i nije se kao Dimitrov i Torez podreivao Moskvi.Stalno je bio «veličanstven» pre nego što je postao «nedodirljiv» (Nenadović 1989, str. 126-131). ilas piše da se aprila 1945. Tito u Moskvi odnosio prema Staljinu kao starijem, ali bez

poniznosti, čak i s otporom prema zamerkama Jugoslaviji (ilas 1990, str. 423). Ključni korakka nezavisnosti bio je samostalno voeni rat sa izrazitom ličnom komandantskom ulogom.Titovi najbliži saradnici u ratu (ilas, Koča Popović, Tempo) svedoče da je štab, u stvari, bioTito, a članovi CK i komandanti su mogli izneti svoje mišljenje koje bi Tito najčešće usvajao





55

Ovaj mentalitet kadrovi će zadržati dugo i nakon osvajanja vlasti, što svedoči o postojanomnaknadnom delovanju izvorne boljševičke strukture. Iz složenog uzajamnog dijalektičkogmeuuticaja ličnosti mogu se ipak izdvojiti odreene skolnosti i crte ličnosti koje su uposmatranom razdoblju bile delimično prigušene, skrivajući potonji probojni potencijal.Josip Broz je roen u Zagorju, pograničnoj oblasti koja je stolećima razdvajala alpski panonskiprostor, Vizantiju i Franačko carstvo, Austriju i Balkan, maarski, germanski i slovenski

prostor. U njemu se kombinuje čvrstina i bunt balkanskog plebejca sa austrijskom disciplinom,gipkošću i taktičkom podložnošću. Bio je radnik seljačkog porekla, a ne intelektualac, što jemožda skopčano sa trajnim oprezom koji je poneo od zagorskih seljaka koji su stajali izmeudva naroda na granici, dva kulturna i politička centra moći Habzburškog carstva. Roen umešovitom braku Hrvata i Slovenke u mladosti nije bio nacionalista niti zagovornik integralnog

jugoslovenstva. Zavičaj mu je bio odveć mali, fascinirale su ga velike države, Austro-Ugarska iprostrana Rusija. U jugoslovenstvu je bio postojan do kraja života jer je nacionalizam bio strantvrdom klasnom opredeljenju i vezan za ličnu viziju snažne balkanske i srednjoevropskedržave. Bio je dinamična i nemirna ličnost, sklona putovanju, lepom odevanju i nestalnimbrakovima. Do Prvog svetskog rata lutao je Evropom menjajući posao i prebivališta, a nakoniskustva u ratu, Oktobarskoj revoluciji i zarobljeništvu, nastavio je sa lutanjem po Jugoslaviji. U

tom periodu se ideološki izgradio. Postao je prkosni revolucionar predvodeći demonstracije sabombom i revolverom u džepu. Nakon prkosnog držanja na sudu i odležane robije(najpouzdanije provere odanosti klasi i partiji) nastavlja sa revolucionarnim putujućim radompo Evropi. U ilegalnosti, a ne manje i na poslovima u Kominterni, istančalo se Titovo osećanjeza opasnost, oprez i sumnjičavost, ali i odlučnost i autoritarnost sa trajnom manihejskomsklonošću da okolinu deli na prijatelje i neprijatelje. Još od kraja 1920/ih on je u potpunosti uduhu vremena i ne iskače iz koloseka i vizije poželjnog boljševičkog komuniste. Sve dopočetka rata «Stari» ili «Valter» je virtuozni disciplinovani operativac koji ne bira alternativeveć sledi zacrtani kurs Kominterne. Pokazuje,doduše odreenu sklonost ka manevru, gipkost iorganizacionu odlučnost, ali još uvek zaostaje iza savremenika svoga ranga (Dimitrov, Toljati,Pik, Torez) koje će tek u ratu nadmašiti. U komunističkom pokretu operativci su uživali manjeugleda od voa-intelektualaca jer je, za razliku od drugih struja, komunistička bila izrazitoteorijska, sa bogatim marksističkim nasleem. Osim najnužnije ideološke spreme, Tito nijeposedovao šire obrazovanje, a za razliku od Sime Markovića i Kardelja, i ideološki radovi bilisu mu neoriginalni. Ova okolnost dizala je njegovu operativnu moć i štitila ga od suvišnihdilema intelektualaca.Krajem 1930-ih došao je na čelo KPJ (koja je tada brojala oko 2000 članova), jer je vremetražilo operativca i organizatora koji će pokret čuvati od frakcija i provokacija i zbijati muredove. Uspon fašizma i otvorena pretnja SSSR-u potisnuli su aktuelnost voa – teoretičara kojirazrauju nove alternative. Snabedeven raznovrsnim praktičnim iskustvomčetrdesetpetogodišnji Valter bio je idealna ponuda Kominterninoj potražnji za operativnim

organizatorima. Komunistički pokret je tražio operativu, a ne teoriju, idejnu i organizacionumonolitnost, a ne diskusiju, dinamično i pokretljivo rukovodstvo, a ne sedeći debatni statični

štab. U ovom periodu kod Tita je formirana trajna opsednutost opasnošću od frakcionaštva. Teknakon zaposedanja vlasti ispoljiće se konzervativne strane tvrde idejne monolitnosti, a poslesmrti 1980, i dezintegrativne zbog opasnog vakuuma koji u režimima nepodejene vlasti uvekizaziva nestanak čelnog pojedinca, i kastriranje njegovog kulta. Titovo radničko obrazovanje iseljačko poreklo su, ne bez protivrečnosti, sapostojali sa neprovincijalnom sklonošću kaputovanjima, zatim snagom klasnog opredeljenja i uroenom nacionalističkom«nemuzikalnošću» i kosmopolitizmom. Dok je Staljin mladost provodio u teološkom seminaru,a kasnije u progonstvu u Sibiru, Lenjin u švajcarskim bibliotekama, Tito je bio probni vozač automobila u bečkoj fabrici «Dajmler». Neprovincijalni praktičar, koji nije stvarao nego

koristio tue ideje do 1945, više je nesvesno nego smišljeno slabio uticaj nadmoćnih struktura ipripremio osnovu na kojoj će 1950-ih u punom zamahu pokušati da se iz njih izdvoji, opet ugranicama za svagda izabranog komunističkog opredeljenja.



56

Titova samostalnost do zaposedanja vlasti bila je veća nego kod običnog komunističkog voe uilegali ili uglednog antifašističkog gerilca. Samostalnost je počivala, s jedne strane, na ličnomučinku darovitog čelnika pokreta, a s druge, na suprotnostima velikih sila i pocepanih domaćihpolitičkih snaga. Postojanje složenih sukoba ne samo izmeu fašističkih i antifašističkih snaganego i unutar svakog bloka, njihovo kolebanje, kao i haotičnost graanskog rata u zemlji širilisu slobodu akcije više nego što se da naslutiti iz prikaza navedenih determinističkih spletova.

uretić i Petranović su pokazali da je NOP sa Titom 1943-1945. pokazivao retku gipkost,elastičnost i razumevanje slojevitog odnosa meu saveznicima boreći se za meunarodnopriznanje. Sličan je i ilasov sud da Tito u ratu nije odbijao sovjetske savete, ali je naneizazovan način postupao po svome. uretić je uočio da je relativizacija ideološkog i klasnogčinioca u odnosima izmeu članica antihitlerovske koalicije stvarala prostor za isticanjeregionalnih i nacionalnih voa. Pred opasnošću da ga Zapad ne prihvati na račun kralja, kodTita se razvijala sklonost ka diplomatskom manevru, ali ne uvek u okvirima sovjetskihdirektiva. Izgleda da je diplomatsko ratno iskustvo bilo važnije od onoga iz rada u Kominterniza voenje neobično samostalne posleratne spoljne politike, koja je počivala na veštomkorišćenju napetosti biopolarnog blokovskog sveta.Tito je u revoluciji bio nezamenljiv jer je imao sve odlike autentičnog voe: spretnost,

odvažnost, odlučnost i dovitljivost. Po Koči Popoviću, na čelnoj poziciji mu niko nije bio ravan(Nenadović 1989, str. 131). Za komandante partizanskih jedinica birao je prevashodno«Špance», izbegavajući oprezno kadrove Kominterne. Koča čak pominje «Titovu velikuvojničku obdarenost» (Nenadović 1989, str. 129), dok je ilas govorio o nervozi, čak i naglostiu komandovanju. Iskustvo iz Kominterne mu je pomoglo da se kreće suvereno sasamopouzdanjem koje je imponovalo. Iz rata je izašao u zrelim pedesetim godinama sa oreolomoslobodioca, obogaćen iskustvom vojskovoe i diplomate koji je uspešno uklonio unutrašnjerivale i obezbedio mećunarodno priznanje. Samopouzdanje partije i voe, a ne toliko ideološkirazlaz sa SSSR-om, bili su važna osnova sukoba sa Informbiroom i posleratne žive diplomatskeaktivnosti. Bilo bi nepotpuno u spletu protivrečnih činilaca koji su olakšali osvajanje vlasti(ratni učinak vojske, prodor Trećeg ukrajinskog fronta, kolebanje i prazno laviranje Engleza,nezainteresovanost SAD za Balkan, borbena i diplomatska nedoraslost četničkog protivnikaitd.) ne pomenuti i monolitni operativni aparat Partije očišćene od frakcija i bespogovornopodreene voi, koji je 1941. neobično brzo formirao vojnu strukturu i operativnu gotovost.Iskusni voa pokreta još lakše se nešto kasnije prilagodio ulozi državnog čelnika.Višenacionalnoj državi izašloj iz rata u unutrašnjoj politici bio je još neophodniji političar vičanmanevru, a ne više voa-detonator. Premda u oblandi lične vlasti i okvirima autoritarnepolitičke tehnologije Titovo manevarsko umeće dugo je uspešno neutralizovalo žarištaneprogresivnih meunacionalnih sukoba, a regulativna uloga njegovog ličnog autoriteta takoese osvedočavala u prevladavanju haosa balkanske nebirokratske sredine.



57

V

TITO I POLITIČKA KULTURA BOLJŠEVIZMA

Najopštije govoreći, politička kultura obuhvata skup svih saznajnih, emotivnih i vrednosnihstavova stanovišta prema politički značajnim sklopovima delatnosti. Tu spadaju i preovlaujući

obrasci ponašanja povezani sa pomenutim stavovima, a koji su prožeti institucionalnopropisanim normama vlasti (Meyer 1977, S. 7). U jezgru političke kulture je odnos premademokratiji, tj. različito shvaćenoj srazmeri izmeu njenih komponenata: društveno-ekonomske, pravne i političke jednakosti. Temeljite razlike izmeu političkih kulturakapitalizma i socijalizma dobrim delom mogu se objasniti razlikom u shvatanju poželjnesrazmere izmeu pomenutih ključnih komponenata. U socijalizmu su interesi prijateljskihdruštvenih slojeva jedinstveni i harmonični što opravdava postojanje samo jedne demokratskepartije. Monopol partije počiva na istovetnosti interesa svih delova društva na čelu saradničkom klasom, tj. na interesima partije, partijskog kadra i voe. Iz pomenutog interesnogmonizma ističu ostale idejne i institucionalne osobenosti političke kulture socijalizma:shvatanje podele vlasti i predstavničkog sistema, odnos prema sunarodnicima i manjinama,

način korišćenja graanskih prava, glavni obrasci društvene integracije (partijski, državni,običajni) itd.Političku kulturu, pored ideoloških, oblikuju i manje ili više uticajni tradicijski sadržaji. Oni serazlikuju po tome da li aberatno političko ponašanje i mišljenje osuuju blaže ili oštrije, naformalan ili neformalan način. U ovom pogledu evropska karta može se podeliti na tri oblasti:(1) anglosaksonska društvena kultura koja normira ponašanje i reguliše odnose pojedinaca igrupa čvrstim nepisanim pravilima uhodane konstitucionalne i lokalne prakse; (2) kontinentalnapolitička kultura, koja politički život reguliše pretežno državnim organizacijama (tradicijasnažne države) i u kojoj veći udeo imaju političke ideologije. Granica izmeu ova dva evropskatipa političke kulture je Lamanš, a ne Rajna (Rohe 1996, S. 11-14); (3) politička kulturaevropske istočne i jugoistočne periferije oblikovana nestabilnom kombinacijom društvenih idržavnih političkih kultura. Ove formalne razlike trebalo bi bliže objasniti da bi se potpunijesagledala upadljivost boljševičke političke kulture.Angloamerička politička kultura je od početka novog veka bila gotovo lišena feudalnihsastojaka. SAD su bile britanska kolonija, a britanska ostrva (sa izuzetkom Kromvelovediktature) još od Tjudora nisu poznavala apsolutizam, niti vojnu i birokratsku državu kaoPruska, Austrija i Francuska. U Engleskoj već od 1701. monarhija postaje svetovna ustanova,dok je na kontinentu još uvek bila neokrnjena doktrina o vlasti po milosti božjoj. Za razliku odhijerokratske Rimokatoličke crkve i istočnoevropskog cezaropapizma, u Engleskoj jeprevladavao uticaj protestantizma, a u SAD raznih protestantskih sekti. Protivljenje malih sektislužbenoj harizmi crkve direktno je jačalo preduzetništvo i shvatanje politike kao biznisa, a

vladara ne kao genijalnog izbavitelja već

kao pojedinca ne mnogo mudrijeg od drugih.Antidinastički američki puritanizam lišen monarhizma i kulta voe, brzo je prihvatioprosvetiteljski republikanski duh Francuske revolucije. Britanski «kralj u parlamentu» bio jeprelaz izmeu evropskog dinastičkog apsolutizma i američkog republikanstva. U oba slučajapolitičku integraciju nije podupirala monopolska država sa snažnom kopnenom vojskom icrkvom, već ugledna sekta (u SAD) i oblasna trgovačka aristokratija (Engleska) u jezgrukapitalizma mornarice. U prelomnoj fazi formiranja moderne države odsustvo moćne kopnenevojske i birokratije (Engleska) i feudalne tradicije (SAD) uticalo je na formiranje političkedruštvene kulture koja se razlikovala od političkih državnih kultura evropskog kontinenta.Ove potonje su formirane u zreloj apsolutističkoj fazi feudalizma zadržavajući trajno vrednostiautoritarne poglavarske države sa dugim kopnenim granicama i snažnom stajaćom vojskom

(centralizacija, birokratija, militarizam). Lična vlast je u ovim prostorima bila razvijena, a uprotivrečnom i neravnomernom procesu modernizacije njena ideološka boja takoe je zadržalasnažne centralističke crte: od neobično razuenog učenja o vlasti po milosti božjoj, koje jeimalo svoje hijerokratsko (harizma crkve) i cezaropapističko središte (harizma vladara) do



58

svetovnih prosvetiteljskih ideologija (prosvećeni apsolutizam, harizma razuma, ateističkoliberalnoburžoasko i marksističko prosvetiteljstvo). U Evropi je tradicija poglavarske države(Obrigkeitsstaat ) lakše prelazila u ne manje centralističku i komandnu vlast partije, dok je uangloameričkom krugu odsustvo kopnene vojske, birokratije i feudalne tradicije (u SAD) jačalolokalnu samoupravu i secesionizam. Dok su u SAD protestantske sekte obećavale izbavljenjesticanjem i preduzetništvom, ruski carevi su žestoko progonili sekte, a službena pravoslavna

crkva je ponavljala da je car bogu nalik. Zato je M. Veber slobodarski potencijal ruske crkvecenio kao izuzetno nizak. U Istočnoj Evropi vladari su dugo zadržali patrimonijalne crte, ucentralnoj i Zapadnoj Evropi su se doduše proglasili slugama, a ne posednicima države, ali suostajali zapovednici snažnog vojnog i činovničkog aparata, u Engleskoj su bitno suženeprerogative monarha, a u SAD je politika, lišena izbaviteljske harizmatske oplate, bila najbližabiznisu. Politička kultura društva sve jasnije se odvajala od političke kulture države. U središtuprve bilo je leno namesto prebende, sekta namesto crkve, trgovačka mornarica je zauzimalamesto kopnene vojske, lokalna samouprava je bila važnija od centralističke birokratije, a vladarkao posednik službe i podreen parlamentu zamenio je vladara kao patrimonijalnog posednikadržave u privatnopravnom smislu.Balkanska politička kultura ne može se jednoznačno svrstati ni u jedan od pomenutih tipova. U

njenom formiranju preplitali su se različiti zakasneli državni i društveni činioci. Balkanskaperiferija primala je državne uticaje preko nemačkih i austrougarskih obrazaca poglavarskedržave, ali se birokratizaciji protivila uporna patrimonijalna osmanska labilnost poseda, karijerei zakona. Nije bilo plodnog preduzimačkog «liberalizma sekti» nego isključivogkonfesionalnog i verskog rata. Umesto verske tolerancije, cezaropapizam se razvijao u pravcuspecifično labilnog militarizma. Stalno ratno stanje bilo je samo jedan od razloga nestabilnostirežima. Civilna vlast skorojevićevskih dinastija bila je u stalnoj senci vojnog prevrata, apretorijanski antimonarhizam pratilo je institucionalno i idejno krhko republikanstvo. Čak nisrpski narod, koji je na Balkanu jedini u 19. i 20. veku imao neuvezenu vlastitu dinastiju, nijenegovao monarhističku političku kulturu. Republikanstvo pojedinih stranaka nije bilo rezultat,pre svega, zrele i napredne demokratske svesti već više otpora dvoru, dinastičkoj naciji iliodsustva podaničke poslušnosti koju formira disciplina vojske, birokratska subordinacija iliharizma vladara po milosti božjoj. U kolebanju izmeu birokratizacije i anormativnihnacionalnih i socijalnih ideologija, austrougarskog etatizma i osmanskog običaja sa krupnomulogom presedana, trajno je opstajala jedino solunaška oslobodilačka politička kultura prožetahajdučko komitskim pretorijanstvom. Zbog hronične egzistencijalne nesigurnosti prostora narazmei imperija odveć euforično i emotivno prihvatane su vizije nacionalnog i socijalnog mirabliže idiličnoj zajednici nego stabilno ureenom društvu. Složene integrativne ustanove(monarhija, partija i sl.) takoe su bile bliže zajednici nego društvu. Odveć emotivno shvaćenozajedništvo troimenog naroda ili socijalističkog bratstva i jedinstva, koje veže zajedničkineprijatelj, bilo je u temelju političke kulture koja je balkanske narode gurala iz zajedništva u

sunovrat i rat i obratno. Istoriografija i predanja su obraćali pažnju na junake i izdajnike, a ne nakompromisne mirotvorce. Koliko god naizgled homogena, ni politička kultura socijalizma nije

uspevala da trajno prevlada snažne tradicionalne napetosti prostora. U Sovjetskom Savezu je uzslužbeni marksizam-lenjinizam opstajala subkultura «samizdata», u Poljskoj je poredkomunističke bila prisutna katolička i zapadna laicistička politička kultura, a jugoslovenskasamoupravna ideologija pokrivala je još šarenije naslee koje nije bilo teško razbuditi.Južnoslovenski narodi su 20. vek ušli sa skromnim demokratskim i državnopravnimpotencijalom, ali sa solidnim oslobodilačkim, zavereničkim i pretorijanskim iskustvom. Bio jeto balast naslea koji je trajno pritiskao prosvetiteljski boljševički laicizam. Istini za volju, ni uostalim delovima sveta liberalna tradicija nije bila naročito postojana. Kako je zapazio RobertDal (Dahl), 1971. godine samo je 7 od ukupno 26 razvijenih poliarhija imalo stabilne

demokratske strukture koje su u ovom veku bile lišene režima nepodeljene vlasti. Ostale je ilidirektno ustoličio pobednika nakon Drugog svetskog rata (Nemačka, Italija, Japan, Filipini), ilisu uvedene direktnim ili indirektnim uticajem američke vojske (Cit. prema Glaessner 1994, S.



59

173-174). Balkan je pored nestabilne okupatorske volje, bio izložen i uticaju domaćeghaotičnog političkog naslea.Nije cilj ovoga izlaganja da ni izdaleka pruži celovitu sliku jugoslovenske socijalističkepolitičke kulture, niti glavne uzroke njene promene. Biće reči najviše o sadržajima koji suvezani za Titovu aktivnost, strukturnim i ličnim aspektima ponašanja voe. Odreene procesevezane za Titovu ličnost na vlasti donekle je moguće apstrahovati iz složenog dogaajnog niza

jer je u osnovi reč o relativno homogenom istorijskom razdoblju (1945-1990) u unutrašnjem ispoljnopolitičkom pogledu. Jednopartijski režim u Jugoslaviji i u njenom okruženju, relativnovisoki ugled ideje i prakse socijalizma u svetu i postojanje blokovske i ideološke podele svetauslovili su neprekinuti kontinuitet političkih i idejno-ideoloških procesa u periodu Titove vlastii njegovog posthumnog neprikosnovenog kulta. Unutar ovog perioda bilo je nekoliko značajnihunutrašnjih i spoljnopolitičkih prekretnica Titove politike koje su modifikovale, ali ne istrukturno izmenile osnovna opredeljenja jugoslovenskog vrha. Tito je na vlast došao kaočvrsto formiran, iskusan i zreo komunista, osvedočen u ilegalnom radu i oslobodilačkoj borbi.Takav je i sišao sa političke scene, a čvorna lična načela, kao i ideologija partije koju je vodiobili su relativno postojani. Ova okolnost u mnogome olakšava prikaz političke kulturerazdoblja; jer što je istorijski proces duži to se jasnije ispoljava njegov dublji smisao i funkcija

njegovih aktera. Pri tome treba imati na umu različite faze relativno homogenog razdoblja i unjima prisutno različito uspešno usklaivanje gipke spoljne i kruće unutrašnje politike.U autoritarnom boljševičkom okviru i zatočen domaćim konzervativnim nasleem, Tito i KPJbili su snažni inicijatori protivrečne modernizacije jugoslovenskog društva. Ostvarenje ciljevamodernizacije je na trusnom područ ju iziskivalo složeni politički manevar i gipku taktiku kojojnisu bili dorasli mnogi raniji balkanski vlastodršci. Nagla, ubrzana i radikalna modernizacijasvih segmenata društva iziskivala je snažna organizaciona sredstva. Iz rata i armije izraslamonolitna i jedinstvena partija, lišena frakcija, bila je za Tita jedina pouzdana avangardaradničke klase, garancija jedinstva države i najpouzdanija poluga vlasti. U svim fazamanjegove vlasti prioritet tzv. partijskog nad državnim pravom bio je nesporan. Uverenje da je

jednopartijski režim nadmoćan nad višepartijskim, da demokratija treba da bude podreenasocijalnoj pravdi, zatim kritika pravnog formalizma, relativizacija graanskih prava i dinamičkoshvatanje ustavnosti jesu načela klasičnog boljševizma, ali i uporišne tačke Titovog vienjalegitimnosti socijalizma. Tito se i na vlasti teško oslobaao opsesije jedinstvom partije izilegalnog doba, a prioritet socijalne jednakosti i idejno-ideološke homogenosti nadpluralističkom demokratijom bio je za njega aksiom. Unutar ovog gledanja podsticao je ipodržavao raznolike demokratske ideje, ali pod uslovom da se ne pree Rubikon, a to je biomonopol na vlast radničke partije, njenog vrha i voe (Milosavlevski 1990, str. 181, Perović 1991, str. 194). Monolitnost je pravdana spoljnom opasnošću, naročito sovjetskom budnošću, azatim strahom od frakcijskog rasula koje bi podstaklo nacionalne sukobe. Teško je reći da jeTitova vlast bila nelegitimna s obzirom na masovnu podršku partiji i voi, ali i levičarski duh

epohe. Poželjna beskonkurentska vizija društva, koju je nametala komunistička partija, bila je uznaku retoričke nadmoći bratstva i jedinstva i ekskluzivnog jugoslovenskog puta u pravedno i

demokratsko društvo. Zamisao i praksa neposredne samoupravne demokratije proizvoača kojunadzire partija kao umna radnička avangarda oblikovala je političku kulturu koja je trpelasnažne proliberalne uticaje različitog porekla. Ovi su izvirali iz otvorenosti prema svetu, zatimzahuktale i imperativne kritike staljinizma i sovjetske prakse, ali i potreba tržišta i nacionalno-državne decentralizacije. Beskonkurentskoj propagandi u višepartijski i konstitucionalnorelativno neiskusnoj sredini nije bilo teško da nesporni rast standarda i socijalnu sigurnost udužem periodu prikaže pre svega kao rezultat aktivnosti partije i time obezbedi lojalnost.Istražujući pretenziju na legitimnost, veru u legitimnost i oblike vršenja vlasti Veber je čaktvrdio da se ne mora uvek ispitivati ispravnost legitimišućih normi. Lojalnost se, naime,

obezbeuje ukoliko se pojedincima osiguraju lični interesi i vrednosti (materijalna jednakost,pravda, mir i solidarnost, a zatim efikasnost i materijalno tehnički napredak). Sve do polovine1960-ih Titova vlast se mogla osloniti na rezultate ekonomskog razvoja i modernizacije. Sapojavom ekonomskih teškoća, a kasnije i krize rasli su nezadovoljstvo i sukobi, a time i



60

aktuelnost ideologije i kulta voe kao sredstva integracije i osiguranja lojalnosti. Premda uosnovi postojana, isključivo odozgo dozirana politička kultura je, u skladu sa političkimzaokretima, povremeno modifikovana. Sve do 1949. prevladavali su sovjetski obrasci, u drugojfazi do 1965. na delu je bio samoupravni federalizam uz blagi nadzor partije, od 1966. do 1980.uključivanje konfederalnih sadržaja praćeno je jačanjem uloge partije, a od Titove smrti do1992. naporedo slabe partija i država. Prikazano stanje bilo bi jednostrano svoditi na goli

dualizam ili kolebanje izmeu oprečnih teorijskih modela: liberalna demokratija i totalitarnadržava, partijska konstitucionalna država, stabilna autoritarna i konfliktna demokratskavišenacionalna država, prividno samoupravljanje i tvrda kadrovska uprava. Još manje je korisnopolitičku kulturu jugoslovenskog socijalizma svoditi isključivo na pomenute manje ili višepoznate modele, jer iako ovi pomažu razumevanju funkcije pojedine komponente, ne moguobjasniti prirodu njhovog manje ili više protivrečnog spoja.

1. Partija

Partija je bila glavna poluga Titove vlasti bez čijeg monopola, kako god se ovaj nazivao

(rukovoenje, voenje, usmeravanje), nije mogao da zamisli socijalizam. Odlučno je odbacivaovišepartijski sistem iz više razloga. Partija je bila organizator patriotskog antifašističkog otpora,dok je graanska opozicija bila uglavnom pasivna ili saraivala sa okupatorom. Višestranačkisistem je u meuratnoj Jugoslaviji delovao dezintegrativno, a u novom režimu postojala jeopasnost da u legalizovanim strankama oživi revanšizam i izbiju novi unutrašnji sukobi. Osimtoga Sovjetski Savez je budno pratio razvoj stanja u Jugoslaviji, a Tito je dugo strepeo odsovjetske intervencije. Uz sve to, politička kultura velikog dela evropskog okruženja bila je

jednopartijska, a u nerazvijenim zemljama još više. Na kraju, protivljenje Staljinu i izlazak izlagera ojačali su Titov ugled u svetu i u dobroj meri neutralizovali prigovore o nedemokratskojprirodi jugoslovenskog režima. Bilo bi pogrešno ove razloge odbacivati kao pukuideologizaciju, ali ne treba zaboravljati da je monopolska uprava bila lišena provere unadmetanju za vlast sa rivalskim partijama, što je jačalo neodgovornost rukovodećih kadrova.Kadrovi, doduše, za učinak jesu odgovarali partiji, ali je ova odgovornost bila osobena zato štonije pretila padom s vlasti cele partije.U više navrata Tito je direktivno osporavao racionalnost višepartijskog sistema, a monizam jebio ključna sastavnica samoupravne političke kulture: «Višepartijski sistem bi kod nas uneokonfuziju... Sva rukovodstva buržoaskih partija su se kompromitovala saradnjom saokupatorom... Narodne mase su prišle nama i prihvatile naš program. Zašto sada da izmišljamoneke nove partije» (Tito 1980, str. 327). Na drugom mestu on višepartijski sistem osporavaverom u nužno odumiranje partije i države: «Jasno je da mi ne odobravamo višepartijski sistem.Kod nas je jedino KP sprovela revoluciju i vodila oslobodilački rat. I ta partija će jednoga dana

odumrijeti. Kod nas se ide putem demokratizacije koja povlači za sobom i nestanak države»(Štaubringer 1976). Ovde bi se odmah moglo zapaziti da oslobodilački učinak, na kome Tito

insistira, u drugim sredinama nije bio presudan za održanje na vlasti. Čerčil je jula 1945.poražen na izborima iako je nekoliko meseci pre toga izišao iz rata kao pobednik. U balkanskojpolitičkoj kulturi,meutim, oslobodilački učinak bio je ključni i nije slučajno Tito uvekpodsećao na ratni učinak partije kao legitimnu osnovu trajnog posedovanja vlasti.Revolucionarni suverenitet počivao je na ratnom učinku, a prioritet partijskog prava bio jesamorazumljiv. To je Tito jasno podvukao na 5. plenumu CK SKJ maja 1952: «Mi smo članoviplenuma izabrani od 100.000 članova partije (očigledna greška jer je partija još 1948. imala468.000 članova – prim, red.) i ako mi stojimo na tom stanovištu da Partija odgovara zacjelokupni društveni i privredni razvoj života uopšte, onda mi koji smo izabrani važniji smo

nego svi zakonodavni odbori i te komisije, i ovdje u prvom redu treba da padnu te osnovnezamjerke, primjedbe i drugi dodaci» (Sednice CK KPJ 1948-1952, 1985, str. 667-669).Ogoljeni oslobodilački mentalitet komunističkih kadrova živo pokazuje iskaz jednog borca-kadra koji je u ratu ranjen: «Kada si dao ulog u krvi, onda si odbojan prema svemu što ruši taj





62

Svaka partija insistira na disciplini i jedinstvu, ali je u partijama boljševičkog tipa jedinstvo biloviše od rutinskog ustrajavanja na slozi, a disciplina više od preduslova organizacioneefikasnosti. Poštovanje jedinstva partije bila je dužnost ne prema sebi samom niti partijskimdrugovima, nego moralni dug klasi koja ima istorijsku misiju osloboenja društva. Jedinstvokomunističke partije na vlasti bio je spoj zajedničkog oslobodilačkog iskustva, fetišizovanog

jedinstva i samokritike. Sa povlačenjem starih boraca i izmenom strukture članstva menjali su

se i mehanizmi očuvanja partijskog jedinstva. U ratu i neposredno nakon toga disciplina je bilagotovo vojna, što je bio odraz strukture članstva. Na početku rata KPJ je brojala oko 12.000članova, a na kraju oko 140.000, od toga u armiji oko 85.000 (Bilandžić 1979, str. 101). Poslesovjetske komunističke partije bila je to najjača komunistička partija na vlasti. Do 1948. ustrukturi članstva prevladavali su siromašni seljaci i seoski proleteri (49%), radnici (29%),intelektualci (14%), ostali 7%. Od tada raste udeo službenika iz partijskog i državnog aparata(Sednice CK KPJ 1948-1952, 1985, str. 717). Neuko članstvo nije, doduše, donosilo glavneodluke, ali ih je sprovodilo po obrascu netolerantne tradicionalne političke kulture. Situacija sepostupno menjala sa rastom mlaeg neboračkog partijskog članstva, pa je SKJ 1966. dosegaomilion članova, nakon čega se ovaj broj ustalio. Sa opadanjem starih boraca u partiji slabio jeduh ratnog drugarstva (kamaraderije) prekaljenog u oružanoj borbi, gde članove partije veže

uvek budni neprijatelj. Borci su nakon zaposedanja vlasti ostali meu sobom odani, patron ještitio klijenta, ratnom drugu se tolerisao i prestup, neproverenom članu ne. To je jačalo

jedinstvo vrha, ali je širilo dezintegrativni nebirokratski duh.Samokritika je javno priznanje greške u radu vrednosno nadreenoj partijskoj organizaciji ivažila je za sve članove partije bez obzira na hijerarhijski položaj. Živu sliku samokritikedočarava nepotpuni zapisnik sa sednice Politbiroa CK SKJ 4. marta 1947: «Povodom propustau otkupu kritikovan je B. Nešković, a sve to Marku izgleda kao da kod Blaška nema vjere uPartiju... Blaško ne može da doe svjesti. Shvata da može da griješi. Ali sumnja da radi protivlinije partije – kad pomisli koža mu se naježi... Tito - ido (koji je pitao kako se odnosi Blaškoprema kritici, a ne cifre ?) ima pravo. Nije bitno kad je šta bilo, nego kako se odnosiš premakritici. Hoćemo da odeš s ubeenjem da je kritika pravilna... Milentije – Posle Blaška najkrivljion, jer je u CK Srbije odgovoran i on. Usvaja kritiku i smatra da su išli 'svojim' pravcem, kaotele, nisu imali izraen stav nego od situacije do situacije. U otkupu smo imali oportunističkuliniju» (Zapisnici 1995, str. 192-194). Komunisti su bili ubeeni u nepogrešivost kursa partije.Ova vera objašnjava njihovu ideološku doslednost, ali i odsustvo otpora i samokritikuuklonjenih. Samokritika je bila rezultat interiorizovane samosvesti da je emancipatorska partijauvek u pravu i da bez jedinstva nema akcije. ilas je pamtio da su najhrabriji sa bojišta, kaoSava Kovačević, znali na sastancima da se dirljivo raskritikuju i šibaju po sebi. Premdasvetovne, komunističke partije su koristile sredstva za snaženje jedinstva oprobana u verskimorganizacijama. Poistovećenje sa partijom bilo je do te mere snažno da je mogući ili realniraskid dovodio u pitanje smisao života komunista. Tako je, kajući se zbog kolebanja izmeu

dve harizme RodoljubČ

olaković

jula 1948. dospeo na ivicu sloma iz koga ga je iščupalasamokritika: «Čitav spor izmeu nas i VKP(b) mene je ne samo pokolebao nego i potpuno

demoralisao... Tvrdio sam da mi ne bismo mogli izgraditi socijalizam bez pomoći SSSR-a...Doživeo sam moralni slom. Hteo sam da se ubijem. A onda pomislim: Reći će da ga je ubioTito. Napisao sam izjavu da hoću da istupim iz Partije. Drugarska kritika – dezerterstvo,kapitulantstvo. Što će vam čovek kome je sve pusto, prazno; kad bi se čovek mogao za nešto dabije, pa makar i protiv CK, onda bi mogao da živi. Postavilo se pitanje daljeg razvitkarevolucije. Tuku nas braća komunisti, tuku nas imperijalisti. Razgovori su me doveli do toga dasam na ovom primeru naše partije shvatio, postalo mi je jasno da se ima zašto živeti i boriti.Zahvalan sam Titu i Bevcu. Gde su uzroci moje kolebljivosti – teoretska zaparloženost –dogmatizam. Ne radimo već dugo, teoretski ne radimo. Teoretska nesposobnost. Ja sam

pokušao da to objasnim. Moje poreklo, vaspitanje, Kominterna. Lično pozdravljam. Slažem sesa tim što je naša Partija preduzela po pitanju odnosa sa VKP(B)» (Zapisnici 1995, str. 1995,str. 254-255). Ovom navodu ne treba komentara jer dovoljno svedoči o prožimanju ličnog ipartijskog. Verovatno ovakvog «kuvanja» i ubeivanja nije bilo na nižim stupnjevima partijske



63

hijerarhije, gde su sumnjičenja i hapšenja ibeovaca bila masovnija. Tito je strahovao da se1948. vrh ne pocepa, a osim toga, Čolaković je bio važan svedok Titove i Kardeljeve prošlosti.U njegovoj ispovesti uočljiva je drama «moskalja», partijskih aktivista formiranih uKominterni, razapetost izmeu dva besprizivna autoriteta i bezuslovna odanost partiji kaootelovljenju klasne pravde. Staljin je pisao da je samokritika najveće blago partije, a dugo supartijski sastanci KPJ redovno imali poslednju tačku dnevnog reda – kritika i samokritika. Tito

je uvek nakon čistke insistirao da poraženi javno priznaju greške i do kraja života bio je uverenda je to neophodno partiji. U više navrata je izričito naglašavao značaj samokritike. U govoruaktivu Srbije oktobra 1972. javno je definisao dijalektiku kritike i samokritike: «Poznato je dasu kritika i samokritika uvjek bile u našoj Partiji odlučujući faktor naročito kada je dolazilo doizvjesnih kriza i potrebe da se uspostavi jedinstvo. Mislim u prvom redu na jedinstvo misli iakcije, što je danas naročito važno. Kritika pomaže da dublje sagledamo razne slabosti, raznepromašaje, propuste itd. Samokritika nam pomaže da se sve to lakše i čim prije ukloni.Samokritika djeluje vaspitno i učvršćuje lik komuniste, lik revolucionara. Bojati se samokritikekao i kritike, to je malograanska osobina i komunisti moraju u sebi savladati tu manu(Dragosavac 1985, str. 267). Juna 1971. zamerio je beogradskoj organizaciji SK na otsustvusamokritike: «Moram da vam kažem da ovdje nisam čuo samokritiku. A ja sam navikao na

snažnu kritiku i samokritiku» (Perović 1991, str. 278). Na isti način je upozoravao hrvatskorukovodstvo 1971: «Ako nema samokritike ne može niko od nas, pa ma ko to bio, uključujući imene polagati pravo na puno povjerenje» (Dragosavac 1985, str. 150). Samokritika ujednačavastavove, a pošto je javna, obavezuje na disciplinu. Brutalno pranje mozgova na Golom otokuverovatno je bila najdrastičnija verzija ustrajavanja na neophodnosti samokritike kod

jugoslovenskih komunista. Izuzimajući progon ibeovaca, Titove čistke su se upadljivorazlikovale od Staljinovih po opsegu pritiska i terora. Ali u oba slučaja je prevladavalonepokolebljivo uverenje o moralnoj nadmoći revolucije i neophodnosti monolitnog jedinstva. Utom pogledu nije se Tito menjao niti prilagoavao više od pola stoleća, od 1928. do 1980, bezobzira na promene u sastavu partije (opadanje boraca, priliv stručnjaka, omladine i karijerista),usavršavanje propagande i informisanja i rast obrazovanja uopšte. Nepoljuljana vera uispravnost i moralnu nadmoć komunističke ideologije gonila je Tita na jačanje partije kaoavangarde. Osim toga, i federativna država je tražila homogenost, pa je parola bratstvo-

jedinstvo najbolje izražavala Titov integralizam. Bratstvo je označavalo čvrstu federativnu vezuizmeu nacija. A jedinstvo je bilo partijsko načelo.Jedinstvena partija, lišena frakcija, bila je uslov zaštite i odbrane države izložene hegemonimpritiscima velikih sila, naročito Sovjetskog Saveza. Staro je pravilo da je stupanj demokratijeobrnuto proporcionalan vojnopolitičkom pritisku koji opterećuje njene granice. U svakojideologiji isticanje neprijatelja podstiče mobilizaciju i homogenizaciju partije. Promene uakcentovanju neprijatelja u ideologiji svedoče o zaokretu kursa partije. Nezavisno od ovesistemske potrebe za neprijateljem, Tito, formiran u ilegalnoj boljševičkoj političkoj kulturi,

stalno je bio budan i oprezan, a u poznijim godinama je neosnovano optuživao saradnike zazaveru i špijunažu. Kada bi izbili sukobi i razilaženje u partiji, a pojedinci se izdvajali, Tito jestalno tragao za frakcijom i pitao se «da li je nešto organizovano». Sumnjičio je 1971. srpskorukovodstvo da održava vezu sa Rusima, pa je Mijalka Todorovića u Moskvi pratio ikontrolisao vojni ataše (Vuković 1989, str. 519-522), a Tripalu se žalio da ima informaciju da jeAli Šukrija turski špijun (Tripalo 1990, str. 79). Titovu ličnu nepoverljivost i strah od zavere bitrebalo razlikovati od sistemske institucionalne potrebe partije za isticanjem neprijatelja radizbijanja unutrašnjih redova. Borba je bila univerzalni izraz za savlaivanje otpora u ilegalnomradu, ratu i proizvodnji, heroizam poželjni obrazac ponašanja prema neprijatelju a ne premavlastitoj partiji, a gvože i čelik simbol čvrstine. Još je Lunačarski 1907. pisao da se u procesuorganizovanja proletarijata pojedinac iz gvoža pretvara u čelik, Josif Džugašvili je 1912.

postao Staljin (čelični), a Ostrovski je vaspitanje boljševičkog kadra opisao u romanu «Kako sekalio čelik». Čvrstina i monolitnost pokreta su u ilegalnim uslovima čuvali organizaciju odprovala, a frakcije su slabile jedinstvo akcije. Zbog strepnje od frakcijske podele KPJ, uJugoslaviji čak ni u periodu najžešćeg antistaljinizma Trocki ni drugi Staljinovi rivali nisu



64

rehabilitovani. Tito je oktobra 1949. otvoreno rekao da je trockizam bio štetan i ta ocena jeostala konačna. Zbog opreza od pravdanja frakcionaštva jugoslovenski komunisti vraćaju seMarksu i Lenjinu, a ne boljševičkim jereticima iako su trockistički argumenti prećutnokorišćeni u kritici staljinizma.

3. Organizovanost masa

Osim bojazni od strane intervencije i unutarpartijskog raskola Tito je strepeo i odnekontrolisanog ponašanja masa. Premda je često mitingovao i procenjivao raspoloženje masa,pribojavao se od «unošenja nacionalizma u mase». Odmah je uočio 1968. opasnost da sestudentski pokret poveže sa radničkim nezadovoljstvom (na čijem sprečavanju je radila čitavamašinerija CK Srbije), osećao je da je u hrvatskom nacionalizmu 1971. bio najopasniji pokretizvan kontrole partije i ponavljao «mi moramo raditi da učvrstimo situaciju i ne dozvolimo danas odozdo jednog dana pokrene stihija za koju ne znam gde bi završila» (Dragosavac 1985, str.537). Izvan partije nije smelo biti političke akcije pogotovo ne nacionalnih pokreta. Klasno jeimalo bezuslovni prioritet nad nacionalnim, a podvlašćeni su morali živeti u uverenju da jerukovodstvo jedinstveno što utiče i na jedinstvenost naroda. Kada je Tito aprila 1971. pitao

Nikezića zašto je sednica CK Srbije bila zatvorena, ovaj mu je odgovorio: «Da smo objavili onošto je bilo na toj sednici, nas i Hrvate niko više ne bi mogao pomiriti». A Tito se složio: «Nodobro ako je tako» (ukić 1990, str. 64). Raskoli izmeu frakcija prikrivani su «staniolomdoktrinarne rasprave» u kojoj su se svi pozivali na službene marksističke partijske stavove.Zbog Titovog ugleda borba različitih struja unutar SKJ stalno se vodila uz uzajamno citiranjeTitovog mišljenja i stalno pozivanje na njega. Inače se nije mogla obezbediti prohodnost iskaza.Refomističke struje unutar partije su svaki pokušaj promene zavijale u debelu ideološkuambalažu. Tako je ovaj ostajao neprepoznatljiv za mase i konzervativne struje koje su moglepromenama da se odupru. Tito je, meutim, brzo odbacivao ambalažu i nepogrešivo otkrivaozrno promene, dešifrovao ga masama i uspostavljao direktan kontakt sa njima. Kritiku unutarSKJ uvek je držao opasnijom od one koja dolazi spolja (Perović 1991, str. 256-257). Tito jeprozirao fasadu partijske fraze i osećao opasnost od pokreta izvan partijske kontrole. Hrvatskinacionalisti su 1971. ponavljali da je njihov pokret «dijalog partije, radničke klase i naroda»,slično srpskom nacionalističkom pokretu 1988-1989. Masovne nacionalne ekstaze sueksplozivne, otimaju se kontroli i lako šoviniziraju kolebljivo javno mnjenje. Tito je to savršenouočavao, pa je strahovao od «spontane akcije i slobodne inicijative masa». Njegova politika,uprkos čestom mitingovanju, bila je forumska. Mitinzi su brižljivo pripremani i služili kaoplebiscitarna fasada kabinetskih odluka, a nisu bili dijalog sa masama. Svestan zapaljivostiprostora, Tito je bio populistički oprezniji od masovnog pokreta 1971. i potonjihnacionalističkih plebiscitarnih ekstaza. Plebiscitarni mitinzi bili su ultima ratio odbrane zemlje.Početkom 1950-ih u Jugoslaviji je naglašavanje uloge masa u državnim poslovima i kritika

birokratije bio Titov pokušaj da osigura kontinuiranu podršku vanpartijaca u sukobu saStaljinom. Slično je bilo avgusta 1968, kada je Titova prva reakcija na mogući sovjetski pritisakbila pomisao na javne mitinge širom zemlje. Ali sveopšte mitingovanje takoe je bilo rizično,pa se ubrzo od toga odustalo. Nije to bila masovna spontanost, nego kontrolisana aktivnostmasa, za razliku od kampanja u NR Kini i Albaniji 1960-ih godina i Srbiji krajem 1980-ih, gde

je instrumentalna mobilizacija masa bila uperena protiv delova partijskog aparata koji se mogaorazbiti jedino vaninstitucionalnim putem.Tito se opirao različitim reformističkim pokušajima slabljenja uticaja partije jer je, kako zapažaD. Bilandžić, osećao da gubi Galilejevu polugu, bez koje je nemoguće držati Jugoslaviju. Kadagod bi osećao da se kritička energija van partije više ne bi mogla kontrolisati, prizivan je baukklasnog neprijatelja, kao krajem 1960-ih kada je privredna reforma otvorila nove sukobe

izmeu republika. Do tada je u ideologiji SKJ prevladavala kritika birokratije. Različitoakcentovanje javnog neprijatelja u ideologiji SKJ (buržoazija, birokratija, liberali,anarholiberali, unitaristi, nacionalisti itd.) i stalno zalaganje za dosledno samoupravljanjepokrivali su različita htenja i kurseve vrha. Kritika birokratije je stalno imala funkciju



65

distanciranja od lagera, a unutar zemlje služila je pravdanju tržišta i privredne reforme, ali irepubličkog separatizma. U različitim formama je antibirokratizam pokrivao različite interesefrakcija kadrovske uprave. Najrazličitiji interesi mogli su se izražavati samo kroz službenipartijski antibirokratski žargon i zalaganje za samoupravljanje. Gipki politički iskazi susvojstvo političkog jezika uopšte, jer se težište akcije može pomerati, a da se ne naruši ideološkikontinuitet. Danas se npr. iza zalaganja za pravnu državu i kritike totalitarizma kriju interesi

najrazličitijih političkih grupa. Zato se ideološka fraza može dešifrovati samo poznavanjemkonkretne situacije i konkretnih sukoba koje pokriva nespecifična ideološka formula.I Titovi zaokreti krili su se iza naizgled stereotipne frazeologije. Ipak je, bez obzira na vrstuaktuelnog neprijatelja, Tito do kraja života bio čvrsto uveren da se bez jedinstvene partije stvarine mogu držati na okupu. Odobravao je privrednu reformu, tržište, federalizovanje ikonfederalizovanje države, ali je uvek istrajavao na jedinstvenoj partiji. Partijom je otvaraopromene, ali ih je partijom i zaustavljao, zaključuje Bilandžić (orgović 1989, str. 243-244).Još više od toga, kako tvrdi ilas, partija je za Tita bila emocionalno i intelektualno uporište,životni i sudbinski smisao. Bez obzira na namere, ustrajavanje na čvrstoj partiji sa širokimzadacima bilo je prilično hazardno. Naime, kao što velike ličnosti ostavljaju veliku prazninu izasebe, tako je i raspad stožerne ustanove, na kojoj je gotovo isključivo počivala integracija

složene države, bio katastrofalan. Slom monopolske partije 1990. lišene dodatnih elastičnihneideoloških integrativnih mehanizama značio je i slom države kojoj je ova bila kičma. U tomlancu zbivanja Titova odgovornost nije mala, a njegovo insistiranje na obrascu klasičneboljševičke partije umnogome je odudaralo od ostalih neobično gipkih, dalekovidih ipromišljenih segmenata njegove politike. Revolucionarna partija, koja je odozgo otvaralamnoge modernizacijske procese u Jugoslaviji, sa svojom klasičnom organizacijom i ulogomveć krajem 1960-ih postala je zastarela. Titovo lično opiranje izmeni uloge partije ukonzervativnoj fazi vratilo ga je u krug svojih lagerskih savremenika, ispred kojih je smelimreformama dugo prednjačio.

4. Čistke

Način uklanjanja političkih raznomišljenika podjednako je važan segment političke kulture kaoi obrazac sticanja pristalica. Titovi politički zaokreti vodili su nekontrolisanim, a katkad ieuforičnim idejnim i organizacionim promenama: odvajanjem i izolovanjem prosvetiteljskestruje 1949-1951, zahtevima za razvlašćivanje partije i birokratije 1950-1953, jačanjemrepubličkog separatizma i nacionalizma 1966-1971. i nastojanjima da se izmeni i oslabidirektivna uloga partije 1966-1972. I kada je prihvatao reforme sistema, Tito je bio sumnjičav inikada nije pripadao liberalnoj struji u partiji. Neželjene procese suzbijao je lično čistkama uvrhu, a potom su sledile čistke u bazi koje se nisu mogle uvek kontrolisati. Ipak, Titove čistkesu se razlikovale od sovjetskih i kineskih obrazaca, po stilu, ali i obimu i stupnju brutalnosti.

Staljinove pojedinačne ili kolektivne

čistke podsticane su strahom od trockista i pretorijanskogvojnog udara. Masovni pogromi zahvatali su partijske i državne kadrove, a o iščezavanju

neprijatelja starala se tajna policija. Sumnjičavost, nepoverenje i strah prožimali su vladajućestrukture, što je podsticalo anarhiju nadležnosti i smanjivalo racionalnost uprave. Bez čvršćegoslonca, videći izdajnike na sve strane, Staljin je svuda uočavao sabotažu i periodično menjaomiljenike. U atmosferi stalnih čistki i sveopšteg sumnjičenja sistem je, uz pomoć permanentnog procesa uklanjanja i imenovanja, dovoen na ivicu rasula. Smena šefova državnebezbednosti i policije kao i masovni logori izolatori bili su svedočanstva osobene nestabilnostisovjetskog režima pod Staljinom. Maove čistke šezdesetih godina u tzv. «kulturnoj revoluciji»imale su drugačiji, više plebiscitarni karakter. Mao je sam oživljavao i sputavao kritiku i uzpomoć masa vršio čistke državnog aparata, šaljući intelektualce u fabrike ili na pirinčana polja.

Činovnici u ovom periodu u Kini nisu nikada bili sigurni u svoj položaj jer je Maoantibirokratskim ustankom masa čistio državnu upravu i partiju i nagoveštavao novi kurs. Nijeto bio teror tajne i političke policije kao kod Staljina nego su to bile «plebiscitarne čistke»protiv nove buržoazije, primitivni komunizam, koji je ukidao podelu rada i masovnim



66

mobilizacijama menjao društvenu strukturu (Janssen 1979, str. 205-206). U Maovojantibirokratskoj kulturnoj revoluciji dominirao je kult voe-učitelja, koji se u konfučijanskojtradiciji učenjaka i prosvetitelja družio sa radnim masama, ali i osamljivao učeći sebe i druge. Uprocesu prevaspitavanja nije bila partijska elita nepogrešiva nego mase, a na vrhuncuantibirokratskog revolta Mao bi povremeno bio sam s masama protiv partije. Mehanizamizolovanja političkih protivnika u NR Kini i SSSR-u više se izgleda oslanjao na političku

tradiciju minulih režima nego što je izvirao iz komunističkih načela. Ruski carevi i tajnapolicija proganjali su političke protivnike u udaljeni Sibir, odakle su teško mogli pobeći, ašaljući intelektualce na polja Mao je sledio konfučijansku etiku po kojoj je fizički rad lek odzlih primisli.U odnosu na Maoa evropske komunističke voe bile su birokrate koje su na vlasti ree koristileplebiscitarne metode. Tito, a još više Staljin, razlikovao se od Maoa strepnjom od masovnoghaosa. Mao je plebiscitarnom haotičnom mobilizacijom masa sprovodio reforme, Staljinpolicijom, logorima i likvidacijom miliona nedužnih, dok je Tito čistke završavaomanipulativno, uz pomoć partijskog aparata i sučeljavanja različitih frakcija. Upadljivo nižistupanj terora ne da se objasniti samo različitom političkom tradicijom (odsustvo masovnihizolatora na Balkanu ili plebiscitarne tradicije) niti različitim autoritetom partije, već i nekim

ličnim crtama. Poznato je da voe askete, koje su strože prema sebi, lakše pribegavaju teroru imanje su osetljive na tue patnje. U tom pogledu Tito se, kao neasketski komunistički voa,razlikovao od savremenika koji nisu svlačili uniformu neposustalog borca i budnog borbenogpregaoca. Osim toga,Tito je izvlačio pouke iz političkog iskustva. Kako je zapazio ilas, izStaljinove prakse naučio je da uništenje opozicije i teror mora da se plati političkom imoralnom cenom.Do čistki u Jugoslaviji dolazilo je posle krupnih zaokreta politike, kada je deo članstva partijeteško prihvatao novi kurs ili ga pogrešno shvatao, pa bi razvoj krenuo u neželjenom smeru. Jošu ilegalnom periodu Tito je iskusio čistke u Moskvi, a i sam je bio aktivan u čišćenju KPJ odfrakcija u zemlji. Nakon osloboenja zemlje masovnija hapšenja usledila su zbog otpora seljakau otkupu, pa je u Srbiji do maja 1947. uhapšeno oko 10.000, a osueno oko 1.200 ljudi(Petranović 1995a, str. 22). Prva masovnija partijska čistka usledila je 1948, kada je povodomStaljinovih optužbi otvorena realna mogućnost obnove starih frakcijskih borbi. Na zasedanjuKominforma novembra 1949. G. Dež je istakao da je «jugoslovenska partija u rukama ubica išpijuna». U dokumentima ovog organa osporava se komunistički karakter KPJ i poziva naborbu protiv Titove klike «plaćenih ubica i špijuna» kao na internacionalističku dužnost svihkomunističkih i radničkih partija (Halperin 1957, S. 229). Tito je, sasvim prirodno, sumnjao daće Staljin pokušati da oživi stare frakcije i oslabi KPJ. Osim toga, pribojavao se tradicionalnihproruskih osećanja srpskih komunista i zavere dela vojske. Komunistima nije bilo lako 1948. dase opredele izmeu dva ideološka autoriteta, Tita i Staljina, pa je bilo kolebanja i u vrhu partije.Tito je, pak, strepeći od nagle promene, vršio zaokret polako i gotovo godinu dana nije izlazio

sa javnim protivoptužbama protiv Staljina. Istovremeno je sumnjivi deo oficirskog tela odmahstavljen pod pojačan nadzor. Informbirovci su bili označeni kao kontrarevolucija, dojučerašnjidrugovi su preko noći postali neprijatelji, a jugoslovenski otpor Moskvi primio je karakterstaljinskog antistaljinizma (prevaspitavanje terorom, logorima i samokritikom). Prosovjetskaopredeljenost jednog člana porodice uticala je na to da roaci pou za njim. Partija jepojačavala patrijarhalne tradicije dinarskih brana, pa je tradicijom prožeta Crna Gora postalainformbirovska tvrava (Banac 1990, str. 151). Premda su primenjivane brutalne metodeprevaspitavanja (o kojima, po nekim svedočenjima, partijski vrh nije bio dovoljno obavešten),bilo je odlučeno da se ne sudi na smrt. ilas piše da je utvrena politika «po glavi, a ne glave»,a Tito je ponavljao da «naša revolucija ne jede svoju decu». Istovremeno je upozoravao da minećemo da ih uništavamo kao u SSSR-u nego da ih prevaspitamo. I na ovom mestu se vidi kako

se namere razlikuju od sredstava u domaćoj političkoj kulturi. Naime, pomenuta direktiva data je aparatu, ali i zadatak da se informbirovci najpre demorališu. Kod mahom neobrazovanihkadrova UDBE, izišlih iz oružanog rata i formiranih u tradiciji monolitne partije, metodi nisumogli biti mnogo drugačiji. Partijski vrh je bio odgovoran za pokretanje brutalnog postupka



67

izolacije ibeovaca i stvaranje atmosfere zavere u kojoj nije uvek bilo moguće pratiti i zaustavitihapšenja i sumnjičenja na nižim nivoima. Lakše je pokrenuti čistku nego je zaustaviti ikontrolisati. Kao i svuda u složenim režimima, i u Titovim čistkama bilo je izmicanja stihijekontroli s vrha i osamostaljivanja organa.Premda komunisti nisu, uglavnom, hapšeni pre isključenja iz partije za ibeovce je pravljenizuzetak. UDBA se prema njihovom hapšenju odnosila kao prema unutarpartijskom pitanju za

koje nije predvien graanski sudski postupak. Sueni su po administrativnom postupku, asamo 18,77% uhapšenih kominformovaca osudili su redovni ili vojni sudovi (Banac 1990, str.231). Sa ibeovcima se postupalo kao što se u staljinizmu postupalo sa partijskom frakcijom:isključenje, izolacija, samokritika. Jednako kao što je KPJ nakon 1948. postala opasna kaopotencijalni virus lagera, koji ostale članice može zaraziti težnjom za nezavisnošću, tako su iibeovci unutar KPJ (naročito zbog tradicionalnih proruskih osećanja kod Srba i Crnogoraca) biliopasno unutarpartijsko prevratničko žarište. Još od sukoba sa menjševicima za boljševike jesumnja u ideološku dogmu bila najopasnija, pa se logikom neprevladanog staljinskogdogmatizma KPJ borila protiv vlastitog virusa. Verovatno je bilo razloga da režim, suočen sapretećom sovjetskom agresijom, izoluje staljinsku struju, ali je teško pravdati žestinu obračuna iteror nad njom. Ni ocena branitelja Golog otoka, po kojima «da nije bilo Golog otoka, cela

Jugoslavija bi bila Goli otok», nije lišena preterivanja. Bez obzira na realnu snaguinformbirovci su ostali dežurni neprijatelji jugoslovenskog socijalizma zbog stalnog sovjetskogpritiska. Različiti izvori navode ne toliko oprečne podatke o snazi ove struje i opsegu čistke.Banac tvrdi da je bilo oko 15.000 osuenih ibeovaca (oko 4% ukupnog partijskog članstva)(Banac 1990, str. 147-148), a da je na ostrvu umrlo oko 400 zatvorenika (Banac 1990, str. 236).U Rankovićevom izveštaju na IV plenumu CK KPJ juna 1951. stoji da je izmeu 1948. i 1951.uhapšeno 8.400, a pušteno na slobodu 3718 lica. Od toga je ponovo uhapšeno 1,2% (SedniceCK KPJ 1985, str. 514). Na Beogradskom univerzitetu se od 2.800 članova KPJ njih 350izjasnilo za IB, a do 1953. je oko 700 lica na Univerzitetu kažnjeno zbog IB (Marković 1996,str. 163). U jednoj partijskoj informaciji iz 1961. stoji da je u Jugoslaviji do tada registrovanoviše od 61.000 ibeovaca. Nisu svi bili hapšeni, ali su bili pod nadzorom (Mitrović 1995, str.260). Pored Titove čistke KPJ, posledica sukoba Jugoslavije i SSSR-a bile su i čistke usovjetskom lageru koje su nagovestile početak sovjetizacije Istočne Evrope. Zbog jačanjabudnosti i straha od virusa stradali su kao tobožnji titoisti neki istočnoevropski vodećikomunisti. U Sovjetskom Savezu titoizam je važio za orue zapadnog imperijalizma, ulagerskim zemljama je još oštrije diskvalifikovan kao fašizam, a Bugarska je zbog pretenzija naMakedoniju uporno isticala velikosrpski karakter titoizma.U Jugoslaviji su unutrašnje čistke kominformovaca tekle naporedo sa žestokim osporavanjemsocijalističkog karaktera Sovjetskog Saveza i važnim unutrašnjim ekonomskim i političkimpromenama. Sam Tito je bio prilično oprezan u kritici sovjetskog režima i još 1951. ograivaose od nekih ilasovih žestokih kritika (Sednice CK KPJ 1985, str. 616-617). Već posle smrti

Staljina 1953. oprezno počinje da ko

či antetatisti

čku i antisovjetsku kritiku unutar SKJ.Izgledalo je da će novi zaokret ka normalizaciji odnosa sa Sovjetskim Savezom i kočenje

reformi biti praćeni talasom novih čistki zahuktalog reformističkog krila u partiji sa ilasom načelu. Meutim, smenu ilasa nije pratila masovna čistka iako je njegova popularnost bilavelika. Ovoga puta čistka je bila daleko skromnija jer je vrhu uspelo da smirivanje reformiprikrije i dalje antistaljinskom, ali ne više i antisovjetskom retorikom. Proces ilasu nije bio ninalik staljinističkim obračunima jer nije bilo torture niti falsifikovanih dokaza. Meutim,insistiranje na samokritici ilasa bilo je neizostavno. Karakter čistki se nakon sukoba saStaljinom promenio jer je došlo do izvesne liberalizacije pravosua odozgo zbog otvaranjaprema Zapadu i distanciranja od sovjetske prakse. Napušteno je kažnjavanje pripremnih radnjiza kontrarevolucionarni napad na državno ureenje i preciznije odreeni oblici povrede

zakona. UDBA više nije bila sudija i egzekutor istovremeno. Najveće žrtve ostali su ibeovci,stalno sumnjivi zbog neprestane opasnosti od sovjetske intervencije. U katalogu političkihneprijatelja njima se 1954. pridružuju ilasovci kao sinonim podozrenja u partiju i zagovornikavišepartijskog sistema. I njihova realna snaga je bila daleko ispod uloge koja je ilasovcima



68

ritualno dodeljivana u opomeni članstva na budne neprijatelje partije i socijalizma. Ipak su toostale pretnje jer sve do kraja 1960-ih nije bilo ozbiljnijeg masovnog kažnjavanja. Inteligencija

je plašena verbalnim deliktom, ali masovne represije nije bilo. Program SKJ iz 1958. sa priličnoliberalnim shvatanjem uloge partije i stavom «da je nauka sama sebi sudija» podstakao je daljuliberalizaciju režima, ali i zebnju od novih čistki.Naredna Titova čistka, ograničena takoe na vrhove vlasti i policijskog aparata usledila je 1966.

posle uklanjanja centralističko-konzervativnog krila u SKJ na čelu sa A. Rankovićem. Ovogaputa na udaru su bili protivnici novih reformi, a ne oni koji su ih odve ć radikalno shvatali.Centralističko krilo unutar SKJ našlo se u makazama Titovog kursa s početka 1960-ih po kom

je trebalo jačati samostalnost republika, ali i jedinstvo SKJ. Kod Tita je stalno bila prisutnabojazan od odveć radikalnih odrednica VI kongresa SKJ iz 1952. «da SKJ nije i ne može biti usvom radu neposredni operativni rukovodilac i naredbodavac», već treba «u prvom redu dadeluje ubeivanjem». Premda je i sam početkom pedesetih godina u nekoliko navratanagovestio ne samo odumiranje države nego i partije, i mada se Kardelj ilasu poveravao još1953. «možda ćemo tako doći i do opozicije», ove primisli su ubrzo nestale. Kardelj verovatnonikada ne bi prešao Rubikon ka višepartizmu, a Tito pogotovo. Decembra 1971. otvoreno jepriznao: «Ali vam kažem, drugovi, da sam bio dosta nezadovoljan sa VI kongresom. Nije mi se

to svidjelo, ali sam popustio. To je bio prvi znak da se SK pomalo pasivizirao, da ljudi često neznaju razlog zbog čega postoji, jer se ne smiju ni u šta miješati. Mislilo se da će sve ići glatko,demokratski i da će visoka svijest sve regulisati» (Tripalo 1990, str. 216). Po usmenomsvedočenju P. Stambolića piscu ovih redova Tito je bio kivan na saradnike prebacujući im uužem krugu da su ga prevarili menjajući ime partije u Savez komunista. Do rascepa u vrhu dvestruje došlo je početkom 1960-ih: konzervativci su se zalagali za centralizaciju, a liberali zareformu i decentralizaciju. U pozadini su stajali ekonomski interesi republika, ali i različitoshvatanje uloge partije i države. O tome se na ovom mestu neće šire raspravljati. Tito je uvekbio jezičak na vagi izmeu konzervativnih i liberalnijih struja zbog snage lične harizme koja jeuvek mogla pridobiti latentno autoritarno partijsko članstvo. Premda nepoverljiv i u osnovicentralist, Tito se dugo kolebao izmeu Rankovićeve i Kardelj–Bakarićeve struje. Promene jeprihvatao, ali uvek sa oprezom i nepoverenjem. ilas izričito tvrdi da je Tito bionajkonzistentnija ličnost u vrhu koja je dosledno ostajala na svojim pozicijama do kraja(orgović 1989, str. 35). U Srbiji se, po Stamboliću, otpor konzervativizmu početkom 1960-ihsvodio na to da se Tito razdvoji od Rankovića i da se oslabi partijsko državna centralističkaosovina. Premda je u ideološko-organizacionom pogledu bio bliži Rankoviću, Tito se izinstinkta opasnosti posle višegodišnjeg manevrisanja priklonio liberalnoj struji. RušenjeRankovića za Tita je bilo teško, čak i bolno, jer se sa njegovim padom lišio nekih ključnihkontrolnih ustanova sistema (Petranović 1994, str. 269). Ranković je kritikovao srpskinacionalizam, ali je bio protiv demontaže federacije. Bilo je mišljenja da ga pravi nacionalistipo republikama nisu prihvatili upravo zbog njegovog centralizma, jer je svako težio da sam

davi u svom toru. IČ

olaković

je u svom dnevniku zabeležio da je u osnovi sukoba bio sudardveju različitih zamisli razvoja (Antonić 1991, str.124).Sukob sa Rankovićem nije bio lišen ni elemenata borbe za nasledstvo i rivalstva sa Kardeljem.U visokim krugovima UDB-e držali su da oni treba da vide ko šta misli u partiji, pa su počeli dase mešaju. U tim krugovima razvila se kombinatorika o nasledniku Tita, pri čemu se mislilo naRankovića. Tripalo i Tuman pišu da se u hrvatskoj partiji govorilo da je Tito već toliko dugona čelu partije, kao nijedan srpski vladar, pa je normalno da ga Ranković zameni (Tripalo 1990,str. 69, Tuman 1990, str. 205, Vuković 1989, str. 23). Glasine o Rankoviću kao Titovomnasledniku mogle su da izazovu podozrenje i bojazan od srpske dominacije, ali nema dokaza da

je sam Ranković tome smerao. Opovrguta su i mišljenja da je ozvučavanje Titovih prostorijauzrok čistke, jer je obezbeenje Tita bilo u nadležnosti vojne bezbednosti (Vuković 1989, str.

70). Ima mišljenja da su jula 1966. Sovjeti pokušali da spreče obaranje Rankovića. Po nekimsvedočanstvima (o čemu nema tragova u domaćoj literaturi), Brežnjev je to pokušao prekoGomulke, a post festum i lično septembra 1966. u Beogradu (Clissold, 1975, p. 110). Teško jeverovati da je Ranković bio prosovjetski usmeren, ali je verovatno da i Rusima nije odgovarala



69

reforma iz 1965. jer je Jugoslaviju još više odvajala od sovjetskog modela. Pre Brionskogplenuma jula 1966. Tito je po običaju, obavio nužne konsultacije i, po Tempovom svedočenju,pridobijao vodeće saradnike protiv Rankovića tvrdeći da ga je ovaj prisluškivao. Bio je ogorčeni govorio je da je u Rankovića imao najveće poverenje, jer ga je sam izdizao, pa se razočarao.Tvrdio je da je Državna bezbednost prejahala partiju. Formirao je komisiju za ispitivanjeprisluškivanja, ali je ova utvrdila da to nije bitno, jer je i vojna kontraobaveštajna služba radila

isto što i UDBA. Tražili su istragu protiv Gošnjaka i KOS-a, ali Tito nije dozvolio istraživanjerada vojne obaveštajne službe (Tripalo 1990, str. 73, Vuković 1989, str. 29). Čak je i stranimposmatračima bilo jasno da je optužba o prisluškivanju telefona i ozvučavanju Titovihprostorija bila vizantijski dekor čistke.Sukob sa Rankovićem značio je sklanjanje struje koja se opirala novom kursu decentralizacijedržave. Ranković je uklonjen 1966. da bi se ustrojila disciplina u nastavljanju reforme. Tito sekonačno priklonio zagovornicima reforme. To na Brionskom plenumu nije javno rečeno jer je

još bilo dosta protivnika reforme, već je čistka pravdana antistaljinističkom fazeologijom(svemoć policije) (Wilson 1979, p. 164). Po dalekosežnom značaju Brionski plenum pre semože porediti sa 20. kongresom KP SSSR-a 1956. (kada je poražena struja sa Molotovim iKaganovičem koja se borila da očuva dogme staljinizma) nego sa fizičkom likvidacijom Berije

decembra 1953. Uklanjanje ministra unutrašnjih poslova Berije, «čoveka koji je počistio onekoji su sproveli čistku», značila je samo smenjivanje moći tajne policije, dok je Brionskiplenum, kao i 20. kongres KP SSSR-a, oslobodio razmah novog tržišnog kursa. U oba slučaj nadelu je bilo učvršćenje drugačijeg sistema upravljanja, a ne dobra ili loša uspomena na Staljinau SSSR-u ili prisluškivanje Tita u Jugoslaviji. Uz to je kod oba slučaja upadljivo oslanjanje navojsku zbog snage uklonjenih rivala. Premda je imao bonapartističke ambicije, Žukov jepodržavao Hruščovljeve reforme protiv staljinista. U Jugoslaviji je čistku u UDBI obavila vojnaslužba bezbednosti, koja je potom i preuzela mnoge poslove UDBE. Od pada Rankovića Tito sesve više oslanja na KOS umesto na Državnu bezbednost. Uklonivši protivnike iz staljinističkestruje, Hruščov je 1957. ostao zavisan od vojske (Deutscher 1979, str. 101), dok je Titu vojskabila najpouzdaniji oslonac do kraja života.Sve Titove čistke bile su dobro pripremljene i na zajedničkoj raspravi sa optuženim potvrene uprisustvu užeg ili šireg partijskog tela. Samokritika je bila neizbežna. Razlikovala se samo postupnju mazohizma kod informbirovaca, ilasa, Rankovića, hrvatskih nacionalista i srpskihliberala. Svuda je manje ili više bila prisutna svest da je jedinstvo partije važnije od li čnogporaza. U pogledu ove svesti politička kultura SKJ nije se mnogo razlikovala od komunista izlagera, a posle Staljina čak ni po stupnju tolerantnosti prema uklonjenima. Uostalomdisciplinske mere protiv raznomišljenika prisutne su kod svake partije, iako se sankcijerazlikuju. U Sovjetskom Savezu pravdane su rezolucijom protiv frakcionaštva koju je partijaizglasala 1921. i koja nikada nije brisana iz statuta. Juna 1957. Maljenkov i Kaganovič su zbogočuvanja monolitnosti partije glasali za vlastitu osudu i po tome se nisu bitno razlikovali od

uklonjenih rukovodilaca SKJ. Od snage i autoriteta voe, ali i od ose

ćanja njegove ugroženostizavisi karakter čistki. Kod paranoidnog Staljina čistke su bile iracionalan i organizovani trajni

teror. Hruščov nije bio toliko moćan, a u želji da se distancira od Staljinovih metoda nije rivalefizički uklanjao (izuzev Berije). Izvlačeći pouku iz Staljinovog terora, Molotova je poslao zaambasadora u Mongoliju, Maljenkov i Kaganovič su postali direktori preduzeća, a Žukov jepenzionisan. Svi su ostali članovi partije. Titove čistke bile su blaže od Staljinovih, ali strože odHruščovljevih. Titov položaj u vrhu bio je jači od položaja svih Staljinovih naslednika, pa jebespogovorno poštovanje partijskog jedinstva i voe ključ objašnjenja odlaska optuženihgotovo bez otpora. Za političku kulturu i za mehanizam prinudnog silaska sa vlasti zanimljiva

je i javna osuda članova užeg ili šireg partijskog tela, gde je ćutanje ili uzdržana odbranaoptuženog takoe bila sumnjiva sa stanovišta jedinstva partije. Uklanjanje Rankovića bila je

prilično mirna javna čistka, bez krvi, ali sa dubokim kasnijim posledicama u razvoju zemlje.Komisija je imala uputstvo da ne razgovara sa Rankovićem jer će to učiniti sam Tito. Ranković je nekoliko dana pre plenuma bio sa Gošnjakom na Brionima. Verovatno mu je Tito tamo daoneka jemstva pod uslovom da podnese ostavku i da se na Plenumu sve završi kako je bilo



70

predvieno. Ranković se tog dogovora uglavnom držao, a Tito je u Saveznoj skupštinipredložio aboliciju za njega i neke pripadnike službe bezbednosti (Tripalo 1990, str. 75). Nasamom Plenumu Ranković je odmah priznao svoju odgovornost. Tada su neki diskutanti izrazilisvoje nezadovoljstvo takvim objašnjenjem. On je potom rekao da se oseća i političkiodgovornim, ali ni to nekim nije bilo dovoljno pa su tražili da Ranković skoro puzi «u svomgrehu». Tito je to prekinuo ističići da će Ranković moći uvek da kaže svoju reč kada to bude

trebalo. «Ja to tražim od njega». Od Rankovića to niko nije nikada tražio jer čin izopćavanjaima svoju logiku (Tripalo 1990, str. 81). Ranković je oktobra 1966. isključen iz SKJ, a nekepartijske organizacije su zahtevale i suenje, ali ga je decembra 1966. Savezna skupštinapomilovala zbog njegovih ranijih zasluga, ali i «snage samoupravljanja». Možda je zbogpotrebe nagoveštaja nove liberalnije atmosfere nekoliko nedelja kasnije i ilas osloboenzatvora. Ipak je Titov odnos prema ilasu i Rankoviću bio drugačiji. Po Stambolićevomsvedočenju, Tito se 1954. trudio da ilasa čak izvuče, ali se Kardelj tome protivio, koji jenaročito kasnije povodom ilasovih javnih kritika režima tražio da se hapsi. Isti svedok navodida je Tito na Brionskom plenumu, uprkos Rankovićevim srčanim smetnjama, bio prema njemubezdušan, dok je Kardelj pokušavao da ublaži posledice osude. Nekoliko godina posleBrionskog plenuma Tito je čak povoljno govorio o Rankoviću «kao desnoj ruci u ratu i posle

rata» (Vujošević 1995). Verovatno je razlog tome Rankovićevo poštovanje partijske discipline,dok je ilas kao disident nije mario.Time je ilas rušio Titov ugled u svetu, ono što je Titu bilonajvažnije.Posle poraza centralističke struje u vakuumu nastalom nakon Brionskog plenuma provalila jenacionalistička plima na Kosovu i u Hrvatskoj, počinje konfederalizacija države i federalizacijapartije. Slična kriza otvorena je u Sovjetskom Savezu januara 1956. kada je Hruščov osudioStaljinov kult ličnosti. Osuda kulta Staljina imala je sličnu ulogu kao i uklanjanje Rankovića –odstranjivanje konzervativnih snaga koje su se protivile liberalizaciji. To je u SSSR-u izazvaloburu nemira i javnog ispoljavanja nezadovoljstva, a u Jugoslaviji oživljavanje regionalizma inacionalizma. Krizne prekretnice u SSSR-u dugo nisu izazivale nacionalne sukobe zbog izrazitenadmoći ruske nacije kojoj je naruku išao partijski i državni centralizam. Kada su Hruščova,inače Rusa, pred rat sumnjičili za ukrajinski nacionalizam jer se opirao planerima iz Moskve,više je na delu bio sukob centra i periferije nego sukob nacionalnih interes kao u Jugoslaviji. USovjetskom Savezu su nacionalni sukobi planuli nakon iščezavanja KP SSSR-a, ali su delomublaženi konfederalizacijom države odozgo. Tito je na prve otvorene nacionalne sukobereagovao novim čistkama 1971. i 1972. godine i menjajući garniture nastavio sadecentralizacijom države, uz uverenje da će partija uspešno kontrolisati žarišta rasula. Oprez jekod njega bio stalno prisutan. Još na 5. Plenumu CK SKJ oktobra 1966, dok je M. Todorovi ć usvom izveštaju bio zaokupljen «prilagoavanjem partije samoupravljanju», Tito je biozaokupljen drugom stvari. U zaključnom izlaganju ispoljio je bojazan da kritika UDB-e ne odepredaleko, pa da se ljudi izvan partije počnu baviti partijskim pitanjima. Reforme treba da

jačaju, a ne da slabe vode

ću ulogu partije, poru

čivao je, iako je protivre

čnost politike bivala svevidljivija. Ekonomska liberalizacija pretila je da oslabi jedinstvo partije i disciplinu kadrova, a

slabljenje policije da omekša neophodni nadzor. Još 1962. Tito je upozoravao na opasnost odmenadžera koji teže preobražaju samoupravljanja u buržoasku anarhiju. Po prirodi stalno budani oprezan, Tito je bio uznemiren brzinom i posledicama Brionskog plenuma i opasnošću odnesocijalističkih snaga. Posle 1968. zaključio je da nekontrolisana liberalizacija potekla s vrha(rušenje monopola državne bezbednosti), može dovesti do neželjenih efekata i eksplozijenezadovoljstva (Milosavlevski 1990, str. 180). Uz nagovešteno jačanje uloge partije, u ciljuregulisanja pitanja «naslea», otvoren je problem kolektivnog rukovodstva.Svest o protivrečnostima novog kursa postojala je u samom vrhu. M. Nikezić je septembra1970. upozoravao da se ne može imati jedan tip stranke, drugi tip države i treći tip ekonomije.

Treba se osloboditi iluzije o jedinstvenom SK koji sve spasava ako u društvu ne postoji jedinstvo (Vuković 1989, str. 386). Ubrzana demontaža federacije ohrabrena Brionskimplenumom ogledala se u zahtevima razvijenijih republika za ekonomskom decentralizacijomfederacije. U Hrvatskoj su ovi pritisci bili najotvoreniji. Oživljavaju stare teze o unitarizmu i



71

saveznom federalizmu koji eksploatiše Hrvatsku. Prisutne su ne samo kod rukovodstva nego ina univerzitetu i meu narodom. Situacija se zaoštravala i pretila da izmakne kontroli, a M.Nikezić je upozoravao da postoji opasnost da se na hrvatskom pitanju odustane oddemokratskog kursa kao 1929, zbog mogućeg oslonca Tita na JNA u presecanju krize (Vuković 1989, str. 603). Po oceni većine posmatrača, Tito je u ovom periodu bio prilično kolebljiv.Najpre je dao podršku Hrvatima oko kritike unitarizma i deviznog sistema, a kasnije se

povukao pod uticajem Kardelja (koji je žestoko napao Hrvate zbog avangardizma). Uz oprez,kod starog Tita javilo se i kolebanje, što neki tumače ulogom najbližih savetnika. Pre nego biprihvatio predloge za reformu dugo bi se dvoumio. Marta 1971. Kardelj je rukovodstvu SKSrbije rekao da ono pruža otpor promenama, ali da to čini i Tito (Perović 1991, str. 195).Pružao je podršku ekonomskim zahtevima Hrvata nadajući se da će ih partijom kontrolisati. Unovembru 1971, kada je nacionalizam primio masovne razmere i pojavio se zahtev u Hrvatskojda ova republika nezavisno prie UN i formira republičku armiju, Tito je oštro reagovao. Iovoga puta čistka je obavljena na klasičan način, kroz partiju. Zbog prestiža u svetu bilo mu jestalo da jedinstvo zemlje ima civilnu i demokratsku fasadu. Zato je davao prednost partiji, ali jeotvoreno pretio i vojskom. Čistkama bi pribegavao kada bi situacija sazrela. To je značiloiščekivanje da se neželjena strujanja jasnije obelodane, ali i da se unutar struje javi raskol ili

pukotina. Tada bi suočavanjem sukobljenih grupa, arbitražom lakše obavljena čistka. Sastanovišta ovog manevra nije bilo suštinske razlike u tehnologijama čistki hrvatskihnacionalista 1971. i srpskih liberala 1972.Na čistku u Hrvatskoj odlučio se tek kada su zagrebački studenti u štrajku izašli sa neskrivenimseparatističkim zahtevima. Uzalud je Tripalo apelovao na studente (neposlušnu vojsku) da neprave štete rukovodstvu. Istovremeno je došlo do rascepa u hrvatskom rukovodstvu koji je Titubitno olakšao posao («aberziheraš« Bakarić presaldumio se još u toku leta 1971, a za njim i deoIzvršnog biroa CK SKH). Tripalova struja je računala na podršku masa i na to da će formalnoprihvatajući kritiku moći da održi svoj kurs. Preko vojne kontraobaveštajne službe Tito je biodobro informisan o opstrukciji ove struje. Prethodno podeljeno, rukovodstvo nije bilo teškosmeniti na uobičajen način: javno izjašnjavanje, oprečna mišljenja, arbitraža voe, samokritikaporaženih, smena sa položaja, isključenje iz partije i obeleženost, čišćenje pristalica na nižimnivoima uz sličan ritual, ali uz oslonac na direktivu. Podnoseći ostavku, hrvatsko rukovodstvopriznalo je nebudnost, ali ne i sumnju u istorijsku misiju partije. Savka Dabčević-Kučar jedecembra 1971. na 23. sednici CK SK Hrvatske rekla: «Titovu kritiku masovnog pokreta kojipredstavlja organizaciju sumnjivih ciljeva i sadržaja primamo bez rezervi... Smatramo seodgovornim za nejedinstvo u SKH» (Perović 1991, str. 342). Priznati odgovornost zanejedinstvo bio je visok stupanj samokritike, a Tito je morao biti zadovoljan priznavanjemsuvereniteta partije kod poraženih.Premda još uvek u snazi, u ovom periodu Tito je bio kolebljiviji nego ranije, okružen i poduticajima krugova izvan službenog partijskog vrha. Zbog kolebanja (podložnosti i velikog

uticaja vojne obaveštajne službe) bilo je neizvesno kakoće se Tito opredeliti (Vukovi

ć1989,str. 444). Bilo je čak situacija kada je bilo teško predvideti ishod sednica jer se nije znalo u kom

će pravcu Tito usmeriti diskusiju. Iskusni voa obično na početku nije mnogo govorio, slušao je, proračunavao odnos snaga, seizmografski registrovao homogenost frakcije dešifrujući fraze istupanj skretanja, pa onda odlučivao i udarao, spreman da žrtvuje i vodeće ljude i obraćajućinaročitu pažnju na stupanj samokritike poraženih. Izlaganje mu je bilo jednostavno ikonkretno. Umeo je da sve uplete u svoju mrežu, da pobednike i poražene dovede uponižavajući položaj i da se postavi kao čovek koji je iznad ružnih, ali neizbežnih situacija.Jednom od poraženih liberala je ličio «na orla meu kokoškama». Do duboke starostiusavršavao je iskustvo arbitraže, ali je znao i da vešto pravda svoje propuste kao na 2.konferenciji SKJ januara 1972, kada je rekao zašto je oklevao: «Ja vam kažem, drugovi, da sam

ja preuzeo ovu akciju pre šest meseci u Hrvatskoj bi bilo malo graana koji bi to razumeli. I mibismo imali veliki broj ljudi protiv sebe. Kad je postalo potpuno jasno i kad je ve ć svakomepočelo da bode oči, kazao sam: e dosta, sad je sazrelo» (Vuković 1989, str. 643). Izgleda da jeovde ipak više na delu bila racionalizacija krupnog propusta nego smišljeni makijavelistički



72

proračun. Posledice čistke u Hrvatskoj bile su višestruke. Po Tripalovom svedočenju, uHrvatskoj je posle 1971. za tri godine isključeno oko 50.000 lica iz SK, smenjeno preko 5.000privrednih i političkih funkcionera, a krivično osueno 1972. i 1973. oko 2.000 osoba (dok je urazdoblju 1961-1971. taj broj iznosio svega oko 400) (Tripalo 1990, str. 198). Posle osudehrvatskog nacionalizma počinje zaoštravanje kursa u celoj zemlji. Gušenje hrvatskogseparatizma ugrozilo je liberalnije struje u ostalim republikama (Kavčić, Nikezić,

Crvenkovski). Iz logike inaugurisanog jedinstva proisticala je politika simetrije. Mraz je polakostezao svuda. Svako je morao da pronae svoje neprijatelje (Perović 1991, str. 355).Još od sredine 1960-ih i otvaranja ekonomske reforme, koja je po rečima B. Krajgera značilarat, Titova arbitraža morala je voditi računa o nacionalnoj simetriji. Ima svedočanstava da sečak u više navrata zalagao da se svuda ravnopravno hapsi i da se u hapšenju nacionalistaobezbedi paritet (ukić 1990, str. 140, Perović 1989, str. 252). Strategija simetrične kritikenacionalizma i poravnavanja njihovog učinka postavljena je još u ratu, a kasnije je ostala trajanideološko–integrativni manevar. Tako je Tito jula 1971. očekivao da srpsko rukovodstvopokaže pesnicu Hrvatima i istrči se, da bi po sistemu ravnoteže lakše arbitrirao i izvršiosimetričnu srpsko-hrvatsku čistku. Rukovodstvo Srbije je to izbegavalo, a Tito je osećao da jepročitan. Po kazivanju L. Perović, tadašnjeg sekretara CK SK Srbije, za Tita je bilo

neočekivano i opasno što je Srbija sačuvala mir. Strahujući od simetričnih čistki, srpskorukovodstvo je u jeku euforije hrvatskog nacionalizma tvrdilo da je velikosrpski nacionalizamglavna opasnost za jedinstvo Jugoslavije i razvoj ravnopravnih odnosa u njoj (Perović 1991, str.399). Nije na delu bio nikakav komunistički anacionalni mazohizam, već taktika neprovociranjadrugih, a naročito ne arbitra. Sačuvati se od čistke značilo je kritiku tueg nacionalizma zavijatiu ambalažu kritike vlastitog. Ovaj složeni manevar zadovoljavao je poželjno načelosamokritike, bio zaštita od simetričnih čistki nacionalnih vrhova, ali i predstavljao dodušepritvorni, ali i donekle nužni obrazac integracije višenacionalne države opterećene složenimsukobima. Osim toga, u trenucima sukoba meu frakcijama svaka od njih nastojala je da sezaštiti tražeći od Tita da arbitrira, izražavajući mu lojalnost.Posle smene hrvatskog rukovodstva u Srbiji je odmah ocenjeno da je stvorena opasna opštaklima za «savijanje rogova» republikama. Vladajući «liberali» strepeli su od konzervativnogdela partijskih struktura, Saveza boraca i JNA («sedme republike»), koje su nastojale da kriznesituacije iskoriste za zavoenje reda čvrstom rukom. Početkom 1972. to je u Srbiji bila većaopasnost nego trenutna Titova spremnost na to, jer je on bio dovoljno realan političar i taktičarda bi kriznu situaciju komplikovao odveć snažnim pritiskom (Vuković 1989, str. 553).Proliberalni kurs partijskog vrha Srbije i kritika partijskog konzervativizma nisu odgovaralisvim moćnim strukturama, vojsci, a ni Titu. M. Tepavac drži da je Nikezićeva vizija društvadovodila u pitanje karakter vrhovne vlasti, a da je to najpre osetio Kardelj koji je upozorio Tita(ukić 1990, str. 302). Slično Hruščovu, čiji je položaj uzdrman 1956, i Tito se krajem 1960-ihosećao ugroženim zbog nagle liberalizacije. U jesen 1956. Hruščov se u krizi čak ograivao od

vlastitog antistaljinskog tajnog referata, delimično isti

čući Staljinove zasluge, a Tito se odricaozaključaka najliberalnijeg, VI kongresa SKJ. Čistka u Srbiji bila je pogodna prilika da se

zadovolji načelo simetrije u partijskim čistkama i suzbije proliberalna partijska struja. Kao i uHrvatskoj, i ovde je preduslov čistke bila podela unutar CK Srbije. Kao što se u Hrvatskoj još uleto 1971. izdvojila tzv. oportunistička struja Bakarić-Vrhovec-Blažević, tako je i u Srbiji već početkom 1972. u rukovodstvu nastala pukotina izmeu struje Nikezić-Perović s jedne iStambolić-D. Marković s druge strane. Uklanjanje frakcija je u SKJ teklo drugačije nego kodKP SSSR-a. Zbog oligarhijske strukture sovjetskog vrha, posle Staljina u CK KP SSSR-a predčistku uvek je trebalo okupiti i pripremiti većinu, dok je u SKJ Titu kao nespornom arbitru biladovoljna samo pukotina u rukovodstvu. Doduše, i on bi pred čistku obavljao konsultacije, alimu lično nikada nije pretio pad kao npr. Hruščovu, koji se grčevito borio za prevlast u

Politbirou. Kazivanje M. Nikezića živo dočarava svakodnevicu Titovog kadriranja i arbitraže:«Često je obavljao konsultacije. Pozvao je Nikezića oktobra 1972. Govorio je da je naša linijadobra, ali meka. 'Mislim da te poznajem. Ti nisi tražio konsultacije. Ponosit si. Mislio si, štaima da ga konsultujem – ono što bi on mogao reći, ja i onako znam. Nemačka štampa piše da ti



73

braniš demokratiju od mene. Nikezić, pa to nema smisla'. 'Dosta je što odgovaram za Srbe, nemogu i za Švabe', rekao je Nikezić. Ali, Titu nije bilo do šale. Nastavio je: 'Poznajem ja i Dražui Peru...'. 'Dobro', zaključio je Nikezić, 'znate nas sve, pa odlučujte'». (Cit. prema Perović 1991,str. 433). Pravog individualnog otpora Titu uglavnom nije moglo biti. Doduše, Tito je znao daustukne pred jedinstvenim blokom republičkog rukovodstva, ali čim bi se pojavila pukotina,otpor je slabio.

Iz do sada poznatih dokumenata i svedočenja učesnika (Vuković 1989, ukić 1990, Marković 1987 I, II, Tripalo 1990, Perović 1991) vidi se da je Tito arbitrirao prilično oprezno, trudeći seda iz čistke izae «čistih ruku», da to umesto njega urade drugi. Izričito je naglašavao kome netreba «prišivati rep» posle smenjivanja, mada su na nižim stupnjevima hijerarhije ovaupozorenja prenebregavana, pa su radi opomene članstvu visoki čelnici isključivani iz partije.Iz više razloga Tito je izbegavao utisak političkog nasilja, stvarajući čak atmosferu drugarskograzlaza i utisak čoveka koji prašta, pa čak se i čudi što se ostavka tako brzo podnosi. Želeo je dase distancira od sovjetske prakse i u svetu održi ugled mirotvorca i demokrate. Unutar zemljetakoe mu je bilo stalo da ostane blagi ali odlučni pravedni arbitar, a izgleda da ni lično nijebio osvetoljubiv. Meutim, sa smenjenima se razilazio zauvek, i uprkos dugoj saradnji, retko jekoga primao nakon pada. Uklonjeni funkcioneri kasnije bi se, sa manje ili više uspeha, snalazili

u zavisnosti od lične sposobnosti i spremnosti onih koji su prema njima osećali dug da im, uzrizik, pomognu. Nakon čistki nije nužno sledila ostavka, već je bilo onih koji su «tiho potonuli»tako što nisu ponovo birani na funkciju.Politička elita SFRJ bila je složena policentrična kadrovska uprava sa mnoštvom ukrštenihkoalicija, interesnih saveza, nacionalnih i ekonomskih protivrečnosti. U mreži potmulihnapetosti i otvorenih sukobljavanja rasla je uloga arbitraže neprikosnovenog Titovog autoriteta.Izgleda da se, osim o njegovom mišljenju, 1970-ih vodilo računa jedino još o Kardeljevimpogledima. U ovom periodu, osim neformalnih grupa, Tito se sve više oslanjao nakonzervativnu struju u BiH i JNA. Slovenačko rukovodstvo videlo je sebe kao arbitra izmeuSrbije i Hrvatske, pa se smatra da je u smenjivanju hrvatskog i srpskog rukovodstva bila aktivnauloga Kardelja (Tripalo 1990, str. 149, Perović 1991, str. 283). Izgleda da je uverenje ocelishodnosti Titove arbitraže bilo više rasprostranjeno kod masa, gde mu je harizmatskiautoritet ostao neokrnjen, dok su rukovodstva pojedinih republika lakše uočavala njegovakolebanja i greške (Milosavlevski 1990, str. 182-183, Antonić 1991, str. 291, Perović 1990, str.148, Vukotić 1989, str. 510). Kod liberalne struje prevladavalo je mišljenje da je partijskikonzervativizam oličen upravo u Titu, koji se javlja kao činilac suprotstavljanja republika, azatim arbitriranja meu njima. Hrvatski nacionalisti i srpski liberali bili su ubeeni da jeobračun sa reformskim i demokratskim snagama u federaciji i republikama 1971/72. godinebila pobeda dogmatske struje, a da je Tito bio taj koji je zaustavio reforme. I dalje su poraženiHrvati držali da obnova partijskog centralizma više pogoduje Srbiji (Kriste 1990, str. 385), doksu Srbi držali da je Titov oslonac na JNA i SKJ bio osnova jačanja samostalnosti republika i

svo

enja zajedničkih funkcija države na minimum (Perovi

ć1991, str. 317). U rukovodstvuSrbije 1971. vladalo je mišljenje da Tito od podrške Hrvatima 1970. više ne može da uspostavi

ravnotežu, da je politički postao smetnja i da bi se bez njega mnoge stvari uspešnije rešile naosnovu čistih računa. Ovu nadu prilično ubedljivo opovrgao je razvoj dogaaja posle Titovesmrti, jer je odsustvo Titove arbitraže još više produbljivalo sukobe.Unutrašnji zaokreti i čistke bili su povezani sa spoljnopolitičkom situacijom, a odnosi saSovjetskim Savezom su, po svemu sudeći, i u ovom pogledu bili delikatni. Sovjeti su koristilisvaku krizu u Jugoslaviji da diskredituju samoupravni model, ali su bili i zainteresovani za

jačanje centralističkog kursa i snažniju ulogu SKJ. Najviše poverenja imali su u vojsku i Tita.Aprila 1970, za vreme 17. sednice Predsedništva SKJ na Brionima Brežnjev je pozvao Titatelefonom i pitao ga šta ima novo jer je čuo da JNA ide na Beograd. «Ja sam mu rekao»,

opominjao je Tito saradnike, «da ovde imamo dobru sednicu Predsedništva, da idemo na jačanje Partije, da ćemo reorganizovati Partiju, ojačati rad Partije i učvrstiti Partiju, na šta jeBrežnjev odgovorio – tak, tak...» Tito je dalje rekao Brežnjevu da ćemo sami srediti stvari, našta je Brežnjev odgovorio – pa naravno, to je i najbolje i tako treba da bude... (Cit. prema



74

Vuković 1989, str. 516). Posle Praga 1968. Tito je još više vodio računa o sovjetskim ocenama jugoslovenske krize jer Brežnjevljeva doktrina o ograničenom suverenitetu nije bila praznoslovo na papiru. Brežnjev je avgusta 1971. posetio Beograd i netaktički, otvoreno nudio pomoć za rešavanje hrvatskog problema. To je moglo uticati na Titov zaokret ka politici «čvrste ruke»i jačanje partije čišćenjem divergentnih frakcija. Tito je uzvratio posetu Moskvi juna 1972. astranim posmatračima nije promaklo da je u jesen iste godine Kardelj upozoravao na opasnost

da Jugoslavija postane zavisna od zapadnog kapitalizma (Wilson 1979, p. 209-210). Osnovano je pretpostaviti da je uklanjanje ilasa 1954. i liberala 1972. povezano sa poboljšanjem odnosasa Sovjetskim Savezom, ali je pitanje u kojoj je meri brutalno izolovanje ibeovaca trebalo daolakša odnose sa Zapadom.Čistke su sastavni deo razvoja svake partije u kojoj se zbog promene kursa javljaju različitamišljenja kojih se treba radi partijskog jedinstva, osloboditi. Neretko se partije prepoznaju poodnosu prema vlastitim disidentima. Što su oštriji zaokreti u politici, rastu neslaganja unutarvrha, pa su i razilaženja izglednija. Gledano sa stanovišta dinamičkog razvoja jugoslovenskogsocijalizma i složenosti održavanja državne integracije, politički vrh je bio relativno jedinstven ihomogen, a neslaganja se nisu uvek, pa ni pretežno rešavala čistkama, a još manje otvorenomprinudom. S obzirom na izvorni boljševički karakter kadrova i lagersko okruženje politička

kultura jugoslovenskog samoupravljanja bila je na zavidnom nivou demokratije gledano očimaevropske levice. U liberalnoj i konzervativnoj buržoaskoj misli bio je to režim nepodeljenevlasti koji je retko označavan totalitarnim. Verovatno su na ove ocene uticale Titove čistke, tj.način obračuna sa političkim protivnicima koji je u svakom režimu upadljiv pokazatelj obimarepresije. Kod Titovih čistki trebalo bi razlikovati i razdvojiti: (1) netipične univerzalne,političko–organizacione mehanizme koje ističu iz potrebe svake partije za jačanjem jedinstvaoslobaanjem od raznomišljenika, (2) karakteristične ideološke komunističke sadržaje političkekulture formirane u spoju boljševičkih načela i domaće tradicije, i (3) ličnu boju koju je samvoa davao čistkama, a koja je opet rezultat promišljenog pragmatizma i elastičnosti, ali itrajnih ličnih crta. Kada se pomenuti sastojci analitički razdvoje nije teško uočiti da su Titovečistke manje specifične i osobene, ali i manje brutalne u poreenju sa sličnim aktivnostimanjegovih savremenika. Jedna provizorna klasifikacija čistki u socijalističkim režimima (sobzirom na uzroke nastanka)mogla bi olakšati uočavanje osobenosti Titove prakse: (1) čistkekao posledica sprečavanja dubokog frakcijskog razdora i egzistencijalne ugroženosti partijskogvrha (Staljinovo uklanjanje trockista i Titovo izolovanje ibeovaca), (2) uklanjanjekonzervativne frakcije koja se protivi krupnim sistemskim promenama (smena struje Molotov-Kaganovič u SSSR-u, Rankovića u Jugoslaviji, Rakošija u Maarskoj, Bjeruta u Poljskoj i A.Pauker u Rumuniji), (3) razvlašćivanje preterano liberalnih frakcija zbog straha od neželjenih iodveć radikalnih posledica krupnih sistemskih zaokreta (pad I. Naa u Maarskoj, A. Dubčekau Čehoslovačkoj, hrvatskih nacionalista i srpskih liberala), (4) uklanjanje partijske frakcije zboguspostavljanja simetrije u višenacionalnim državama (pad srpskih liberala).

Izgleda da se samo poslednja vrstačistke mogla sresti u Titovom režimu, dok su prethodnerelativno nespecifične. Ali Titove čistke su se više izdvajale po načinu obračuna, a ne toliko po

uzrocima. Već je uočeno da su u odnosu na ponašanja njegovih savremenika, boljševičkih voa,bile manje brutalne, zbog samostalnog sticanja ugleda u svetu nezavisno od autoriteta lagera, alii ličnih crta (odsustvo paranoidnog ponašanja, svireposti i osvetoljubivosti). Ni Hruščovljevečistke nisu bile brutalne, ali zbog drugih razloga. Kao i Tito, i Hruščov je nastojao da sepraksom distancira od kritikovanih Staljinovih metoda, ali za masovnije čistke nije imao moći

jer je u oligarhijskom vrhu slovio, kao «prvi meu jednakima». Više svrgnutih Titovihsaradnika (ilas, Nikezić, Tepavac, Tripalo) je zapazilo da je Broz u obračunima izbegavaovladarsku naprasitost i preki put. Nastojao je da vešto nametne svoja uverenja i stvori situacijuu kojoj će posao obaviti arbitražom. Uvek kada je smenjivana uža ili šira garnitura, prethodno

je pridobijao pristalice, iako mu možda uvek nisu bile neophodne, kao oslonac. Kako je uočioNikezić, mnoge čistke mogao je da obavi sam, ali je tražio da to drugi učine. ilas čak tvrdi dase uzdržavao od potpisivanja smrtnih kazni, prepuštajući to Rankoviću, dok je pomilovanjalično odobravao. L. Perović je podrobno prikazala strukturu Titovog manevra u partijskim



75

čistkama. U odreenoj meri čistke su bile nužne i neophodne. Bilo bi neosnovano očekivati dau svim fazama razvoja države opterećene složenim protivrečnostima, ravnoteža političkog vrha,koju je voa stvarao koristeći i čistke kao ultima ratio (a retko kao prevenciju) bude statična, saosloncem na iste kadrove. Meutim, ova nije bila ni dinamična (neprestana promena garnitura)u meri u kojoj je razvoj bio dinamičan, buran i složen. Pokretljivost jugoslovenske političkeelite upadljivo je zaostajala za dinamikom društvenog razvoja. Važan razlog tome je

nesumnjivo i trajno neprikosnoveni autoritet voe. Bilo bi krajnje neosnovano Titov odbirkadrova na vlasti nazvati permanentnom čistkom svevlasnog voe ili serijom njegovih državnihudara zbog hronične nesigurnosti vrha i voe od zavere partije, vojske ili najbrojnije nacije.Dugi neokrnjeni antifašistički i antistaljinistički ugled Tita i države u zemlji i svetu sprečavao jenjen ozbiljniji unutrašnji raskol. Čak se ni čistka ibeovaca ne može meriti sa Staljinovimmasovnim čistkama. Izmeu 1934. i 1939. u Sovjetskom Savezu je oko pola miliona članovapartije unapreeno na nove rukovodeće položaje, jer su uklonjeni stari kadrovi vezani zaLenjina i Trockog, a dovoeni mlai koji su znali samo za Staljina. Titove čistke nisu bileteroristički kanali masovne vertikalne pokretljivosti elite; štaviše, on je stare kadrove uveksmatrao najpouzdanijim osloncima postupno podmlaujući partiju. Stoga su mu i čistke biledaleko selektivnije od Staljinovih. Staljin je kontrolisao svakog rukovodioca preko zamenika ili

jednog od potčinjenih koji je sam potom stvarao vlastitu koteriju. Na taj način stvorene sufluidne grupe funkcionera prema različitim kriterijima lojalnosti koje nisu bile homogene:pored skorojevića, tu su bili stručnjaci doušnici i paraziti. Pojedinačne i kolektivne čistkemenjale su sastav ovih nestalnih formacija izopačenom selekcijom, ostavljajući za sobomrutinsko jezgro nužno za funkcionisanje birokratskog državnog ili privrednog mehanizma(Souvarine 1989, str. 440). Ritam Titovih čistki bio je drugačiji. Podstican je nekontrolisanimposledicama krupnih zaokreta i simetričnim naizmeničnim uklanjanjem delova elite radimeunacionalne ravnoteže. U čišćenju višenacionalne političke elite treba voditi računa oosobenostima prostora da se ne bi precenili Titova vlastoljubivost, manipulativne tehnike iideološko naslee. Pretežno neteroristički, naizgled «srdačni» ton čistki vrha (uz ritualnu izjavuda očekuje i dalje saradnju sa smenjenima), nije remetio uobičajenu logiku ekskomunikacije upolitici. Uostalom povratnike i rehabilitovane retko je sresti i kod partija u režimima sapodeljenom vlašću. To nije samo beleg komunističkih partija. Politički padovi najčešće susvuda definitivni. U jednopartijskim režimima to je više skopčano sa moralnimdiskreditovanjem, zatvorom i smrću. Tito se prilično uspešno čuvao staljinske prakse, iako senije libio pretnje «administrativnim merama», a ovaj njegov oprez umnogome je odredio jedanvažan aspekt političke kulture jugoslovenskog socijalizma.

5. Vojska

Odavno je uočeno da oblik vlasti i s njim povezana politička kultura nisu odreeni samo

načinom privre

ivanja, društvenom strukturom, na

činom regulisanja interesnih sukoba ipoželjnom vizijom društva uopšte već i neophodnošću odbrane i rata, tj. ulogom vojske u zaštiti

od spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Snažna stajaća kopnena vojska je u kontinentalnimdržavama bila stalni izvor bonapartističke opasnosti, dok mornarica kod ostrvskih država nijebila pogodna za puč niti borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja. Na Balkanu je uloga vojske bilanajvidljivija u srpskoj istoriji i to ne samo u oslobodilačkoj političkoj kulturi (slavljenjeratničkih vrlina i obožavanje oslobodilaca) nego i u otvorenom mešanju u politiku. Vojska jeobarala dinastije, uticala na formiranje vlada, pretila vladarima i formirala zavereničke vojneorganizacije. Srpski socijaldemokrati su aktivno kritikovali domaći militarizam i zalagali se zamodernu državu sa jasno odvojenom upravnom od izvršne vlasti. O «iluziji Velike Srbije» supisali «da nas je koštala kao svetog Petra kajgana jer nas je ispumpala velikim troškovima za

militarizam» (Stojanović 1994, str. 301). I u Sovjetskom Savezu, važnom ideološko-organizacionom uzoru Titove vlasti, uticaj vojske na civilnu vlast uvek je bio prisutan. Lenjin iTrocki su se pribojavali bonapartističkog udara, a posledice Staljinovog paranoidnog straha odzavere najviše su pogodile vojsku. Staljin je smakao niz sovjetskih maršala i generala sa



76

Tuhačevskim na čelu, Hruščov je 1957. smenio Žukova, a 1991. vojska je bezuspešno pokušalavojni udar protiv Gorbačova. Tito je manje bio izložen pretorijanskoj opasnosti jer je bio realnivrhovni vojni naredbodavac sa osvedočenom harizmom vojskovoe. Vojska je pretila mnogimsocijalističkim vladarima, dok je Tito znao da preti vojskom u zavoenju reda. Boljševičkepartije formirane u ilegalnim uslovima u strahu od provala i unutrašnjih raskola lako suprihvatale militaristički obrazac odrganizovanja. To je olakšavalo saradnju vojske i

komunističkih partija. Posle zaposedanja vlasti vojsku je trebalo ideologizovati. To nije biloteško jer je deo posla obavljen u ratu posredstvom političkih komesara. Krajem rata KPJ jebrojala 140.000 članova, a od toga ih je u JNA bilo oko 85.000. Komunisti su činili 94%komandnog kadra (Bilandžić 1979, str. 108).U složenim meunarodnim uslovima potreba za snažnom armijom u Jugoslaviji bila je dugoaktuelna. Zbog rizičnog geopolitičkog položaja (nemogućnost savezničke pomoći u ratu)trebalo je stvarati samostalnu vojnu industriju u monarhijskoj i socijalističkoj Jugoslaviji(Bjelajac 1994, str. 357). San svih jugoslovenskih vladara bila je autarktična vojna industrija,čime bi država u slučaju rata postala nezavisna od vojne pomoći iz inostranstva. Zbogmogućnosti prekida ključnih komunikacija (naročito ka Solunu u oba svetska rata) bila jeakutna potreba da se veliki deo budžeta direktno ulaže u samostalnu vojnu industriju. Posle

Staljinove pretnje 1948. pojačana su ulaganja u vojnu industriju, naročito u centralnimdelovima zemlje. Bosna i Hercegovina je najviše profitirala od ove politike, pa se pričalo dazato bosanci treba da podignu spomenik Staljinu. Sve do izgradnje vlastite vojne industrijeprimana je vojna pomoć sa Zapada. U prihvatanju zapadne pomoći jugoslovenska diplomatijase pokazala neobično veštom. Prihvatala je vojnu pomoć, ali ne i vojne misije niti je davalavojne baze. Nekim stranim posmatračima bilo je neshvatljivo kako je ova drska politika uspela(Halperin 1957, S. 178). Tokom 1951. Tito je javno isticao da vojnu pomoć neće prihvatiti, ali

je na IV plenumu CK KPJ juna 1951. partijskom vrhu jednostavno objasnio svoju politikupozivajući se na Lenjina da socijalistička zemlja treba da koristi suprotnosti dva tabora: «I mićemo primati oružje, i mi ćemo ga uzeti, a dobićemo ga na osnovu suprotnosti koje postojeizmeu imperijalističkog Zapada i istočnih zemalja, premda je Sovjetski Savez agresivniji odonih na Zapadu. Ovi na Zapadu kažu ovako: 'Ovi su se posvaali sa Rusima i sa Rusima nemogu više natrag jer ih čeka Sibir da ih tamo strpaju i sada je došlo vrijeme da se njima možedati oružje, jer se i oni boje Rusa...' Nama je oružje potrebno za očuvanje zemlje i mi ćemo gauzeti i to besplatno i bez ikakvih uslova» (Sednice CK KPJ 1985, str. 613-614). U isto vremeKoča Popović je pregovarao u Vašingtonu tražeći da se oružje preda još u američkim lukama, ada vojne stručnjake Jugoslavija neće primati. U duhu ovih zahteva potpisan je ugovor sa SAD oisporuci naoružanja novembra 1951. Tito je bio oprezan i prema mogućem uticaju Zapada naJNA, znajući da je vojska važna poluga nezavisnosti zemlje i vlasti partije.Od 1949. počinju velika ulaganja u vojnu industriju, uz stranu pomoć i kredite koje jeobezbeivala elastična spoljna politika i visoki ugled zemlje i voe u svetu. U vojnoj industriji

je 1990. bilo zaposleno oko 80.000 ljudi, a ova je bila najviše rasporeena u Srbiji 43,3% i BiH41,8% (Dragojević, Politika 24.11.1996). Autarkičnost vojne industrije bila je dugoročna

osnova samostalnosti zemlje, a o izdvajanju iz budžeta za vojsku nije bilo rasprava u skupštini.Vojnoprivredni kompleks je u opremanju armije učestvovao sa preko 80% proizvodećinajsavremenije naoružanje ne samo za svoje potrebe nego i za izvoz. Ima tvrenja da je deviznipriliv od izvoza naoružanja i inžinjeringa dugo bio veći od priliva turizma (Dragojević, Politika24.11.1996). I. P. Stambolić svedoči da se vojna industrija razvijala grandomanski, prodajućioružje nerazvijenima. Dragojević čak tvrdi da je poslednjih godina SFRJ izvozila naoružanje iinženjering u vrednosti 1,5 milijardi dolara godišnje, pa je postala konkurencijavojnoindustrijskom kompleksu SAD u Trećem svetu, zbog čega je ova država bilazainteresovana za razbijanje SFRJ (Dragojević, Politika 25.11.1996). Buduća istraživanja će

pokazati da li su ove tvrdnje preterane, ali je vojni značaj Jugoslavije na Balkanu bio ključni.Armija je bila u zavidnom stupnju ideološki i politički homogena i iz više razloga lojalnavrhovnom komandantu (oslobodilačkih, ideoloških i pragmatičkih). Tito nije na vlast došaopartijskim nego vojnim putem, a izvorni autoritet je stekao po obrascu exercitus facit



77

imperatorem (vojska stvara vladara). Zbog ratnog učinka i realne moći vojnog zapovednikamogao je lakše napustiti neke tradicionalne oblike pravdanja socijalističkih voa (npr.naslanjanje na Staljinovu harizmu). U tom pogledu je nalik Kromvelu ili Napoleonu Bonaparti.Bila je to vojska izašla iz rata mlada, čiji su kadrovi, stareći, ostajali snažno vezani zalegendarnog komandanta. U rukovodećem kadru JNA pri kraju rata bilo je 53,2% mladih do 26godina, a skoro dve trećine rukovodstva JNA činili su mladi do 28 godina (Damjanović 1972).

Sličnu strukturu imali su i rukovodeći kadrovi u državi i partiji, a omladina je dugo činila važnuosnovu Titovog autoriteta. Osim toga, velika pažnja poklanjana je sistematskom ideološkomobrazovanju omladine i vojske i njihovom vezivanju za Titov autoritet. Posle 1948. popravljen

je materijalni položaj oficira radi obezbeenja lojalnosti. Tito se uvek starao da se vojsciobezbedi privilegovan položaj u društvu (školovanje, plate, stanovi). Troškovi maršalata bili suna vojnom budžetu, koji je stajao van javne kontrole i usvajan bez velikih rasprava. Oficirskikadar kontrolisan je preko snažne partijske organizacije u JNA, na čijem je čelu stajala političkauprava.Premda se nastojala obezbediti podjednaka regrutacija oficira iz redova svih nacija, Srbi suprevladavali, delom iz tradicionalnih motiva, a delom iz ustaničkih okolnosti. Izgleda da je Titootuda 1948. više strepeo od proruskih osećanja kod srpskih kadrova nego kod drugih. Inače Srbi

i Crnogorci bili su u srazmeri sa svojim udelom u ukupnom stanovništvu prezastupljeni poslerata u partijskom i državnom aparatu na svim nivoima. To je bilo nužno jer je režim počivao napartizanskim kadrovima u kojima su dominirali Srbi iz Crne Gore, BiH i Hrvatske. Slično jebilo u JNA i u UDBI. U zapisnicima sa sednica Politbiroa 5.12.1945. stoji da je «ideološkostanje najslabije u Sloveniji i Hrvatskoj..., a da u Slavoniji, gde su kadrovi slabi, izdignutijekadrove imamo kod Srba» (Zapisnici 1995, str. 112-113). Etnička struktura nove civilne i vojneuprave stvarala je potencijal za obnovu «velikosrpske prevlasti». Srpska prevlast u aparatuvlasti je 1918. i 1945. istekla iz nadmoći u oslobodilačkoj vojsci, a o nacionalnoj strukturivojske je i kasnije bilo sporova u vrhu u duhu «čistih računa». Kada je Kardelj rekao D.Markoviću februara 1971. da treba razumeti Slovence i njihova osećanja kada traže uvoenjesvog jezika u Armiju, ovaj mu je odvratio da treba razumeti Srbe i njihova osećanja, jerSloveniji treba Srbija kao tržište i za odbranu Slovenije. Srbija daje 200.000 regruta godišnje, aSlovenija 17.000 (Vuković 1989, str. 454). Iste godine u duhu politike «čistih računa», koju sunametale razvijene republike, srpsko rukovodstvo je bilo čvrsto u stavu da «ako bi se okoArmije išlo dalje u zahtevu za istim brojem generala iz svake republike, onda se mora postavitii pitanje istog broja vojnika iz svake republike» (Vuković 1989, str. 468-469). Politički vrhJNA je za vreme Tita stajao van nacionalnih sukoba republičkih vrhova, pa je Tito vojskompretio nacionalistima.Vojska mu je u svim fazama vlasti bila lojalna, a Tito je presekao dugu pretorijansku tradiciju usrpskoj i jugoslovenskoj istoriji, u kojoj je civilna vlast bila u stalnoj opasnosti od vojnogprevrata. Pod Titom vojska nije postala apolitična neutralna sila već partijalizovana i odana

voi. Nije bilo crnorukaških aspiracija jer je vojska verovala svom komandantu i njegovojpolitici. Zato nije bilo ni potrebno da Tito stvara vlastitu frakciju u vojsci poput regenta

Aleksandra, koji je već 1915. stvorio Belu ruku. Meutim u krilu iste oslobodilačke tradicije nemanje je bila izrazita potreba vojske za odlučnim voom. Belorukci su 1916. ponavljali:«Nemačka je stvorila Velikog Viljema, sad on stvara Veliku Nemačku, tako ćemo i mi stvoritivelikog Aleksandra da bi on stvorio Veliku Srbiju» (Gligorijević 1996, str. 262). Oficirima JNAtakoe je imponovao Titov antihitlerovski i antistaljiniski pobednički oreol, pa su i zbog svoginteresa bili zainteresovani za održavanje Titove legende. Na Balkanu je stabilnost vladara uvekzavisila od lojalnosti oružane sile. Ni u ratu, a pogotovo nakon osloboenja za Tita se nijemoglo reći da nije uhvatio korena u vojsci (što je inače Apis govorio Slobodanu Jovanoviću1916. za regenta), niti pak da je upustio vojsku koju su preuzeli zaverenici (kako je S.

Jovanović govorio regentu za kralja Petra) (Gligorijević 1996, str. 263). Tito je bio omiljen uvojsci, ali se o njoj starao i istovremeno nastojao da preko partije ojača njenu lojalnost.Pretežno srpska struktura oficirskog kadra JNA bila je snažno jugoslovenski opredeljena pa seTito u kriznim situacijama često pozivao na vojsku kao ultima ratio. Ima mišljenja da je Armija



78

bila njegova stvarna politička partija (Perović 1991, str. 305). Bilo je doduše pojedinačnihsmena generala zbog nacionalističkih sklonosti (R. Jovanović, F. Tuman. J. Bobetko itd.), aline i šire antititovske struje u JNA. Jedina nešto ozbiljnija, Titova čistka u JNA usledila je 1948.u zbivanjima koja se neopravdano nazivaju «zaverom generala», kada se pokolebala grupagenerala (A. Jovanović. B. Petričević) i nekih viših oficira (V. Dapčević, P. Popivoda, M.urić). Odmah su uhapšena 22 oficira u deset gardijskih pukova, a dva mlaa oficira osuena

su na smrt zbog navodnih atentata na Tita. Po nekim podacima, Vojna komisija CK KPJ jeoznačila da bi u slučaju rata sa lagerom oko 4.500 oficira i 1.500 podoficira moglo biti političkinepouzdano (Banac 1990, str. 158). Ovi podaci iz 1945. mogu biti verovatni jer je vojnasaradnja sa SSSR-om bila intenzivna i još uvek sveža. Od marta do maja 1945. po učilištimaCrvene armije nalazilo se 2.511 oficira, podoficira i boraca, a formirane su i neke jedinice JAod zarobljenih jugoslovenskih kvinslinških formacija na Istočnom frontu (Petranović 1995b, str.56). Neuspeli beg u Rumuniju nekolicine jugoslovenskih generala 1948. bio je poraz najvećesovjetske vojne zavere protiv Tita. U poreenju sa Staljinovom čistkom vojske 1937/38, Titovobračun bio je blag. Tada je Crvena armija izgubila dve trećine višeg i jednu trećinu nižegkomandnog kadra (Mikeln 1986, str. 293). Pošto je meu ibeovcima u vojsci bilo najviše Srba iCrnogoraca, izgleda da je izvor Titove povremene srbofobije bio dobrim delom u rusofobiji.

Tito nije 1945. strepeo, kao Trumbić 1918, da će Srbija postati Pruska u novoj državi, već sepribojavao tradicionalne srpske proruske usmerenosti, koja bi mogla olakšati sovjetskuintervenciju. Premda se posle rata morao oslanjati na saborce, strepeo je od srpske nadmo ći, pa

je vremenom nastojao da pojačanim uključivanjem mladih iz drugih nacija balansira partijsku ivojnu nacionalnu strukturu. Trebalo je izbeći iskustvo kraljevske vojske, u kojoj je dominacijaSrba bila izrazita. Tako je u jugoslovenskoj vojsci 1926. od 165 aktivnih generala 161 bio Srbin(Božić, 1972, str. 433), a 1938. je od oko 10.000 oficira oko 10% bilo Hrvata, a od 191generalštabnog oficira Hrvata je bilo 31, Slovenaca 22, a ostali su bili Srbi (Banac 1998, str.148). U JNA su takoe dominirali Srbi, ali ne u pomenutim srazmerama, ali im je nakon sukobasa Informbiroom uticaj nešto opao. Za razliku od kritike republičkih rukovodstava,Tito armijunije nikada javno optuživao za nacionalizam, već ju je isticao kao školu bratstva i jedinstva.Sam je lično menjao vojni vrh, ali je i popuštao pod pritiscima. Pod pritiskom Koče Popovića1969. nevoljno je smenio I. Gošnjaka i doveo M. Šumonju i N. Ljubičića na čelo Armije, 1971.smenio je . Jovanića, koga je Jovanka Broz pokušavala bezuspešno da zaštiti itd. Do krajaživota je kao realni, a ne kao nominalni vrhovni naredbodavac, lišen tradicionalne zebnjevladara od pretorijanske zavere, osećao vojsku kao najsigurniji oslonac.Uz partiju, JNA je od 1960-ih bila glavna poluga poljuljanog jedinstva zemlje u kojoj suzajedničke funkcije države bitno smanjene. Posle Brionskog plenuma 1966. Služba bezbednostiJNA preuzela je čistku UDB-e, a Tito nije dozvolio novembra 1968. da se pokreće pitanjeodgovornosti vojne obaveštajne službe zbog kontrole partijskih rukovodilaca, držeći da tu nemaniko prava da se meša (Vuković 1989, str. 246). Politički značaj JNA rastao je što su bili

aktuelniji sukobi republičkih partijskih vrhova. Hrvatsko i srpsko rukovodstvo je krajemšezdesetih godina bilo uvereno da JNA ima veliki uticaj na Tita, jer je on u više navrata pretio

vojskom, iako je teško verovati da bi to učinio zbog odjeka u svetu. Kada je jednom rekao KočiPopoviću da će armijom zavesti red u zemlji, ovaj mu je odgovorio: «Pa to može svakilatinoamerički general. Ja od tebe očekujem državničko rešenje» (Perović 1991, str. 257). Juna1968, u krizi, po Titovom nalogu vojska je krenula iz Požarevca za Beograd, a novembra istegodine, povodom demonstracija u Prištini, opet je lično naredio Ljubičiću da jedna tenkovskadivizija odmah krene iz Skoplja za Prištinu (ukić 1990, str. 129). Decembra 1971. hrvatskomrukovodstvu je rekao: «Bolje da naša armija zavede red nego strana». Tri godine posle Pragasvako je znao šta to znači. Ima više svedočanstava da je Tito pred kraj života jedino još Armijibezrezervno verovao jer ga samo ona ni u jednom trenutku njegovog dugog života nije

izneverila (Perović 1991, str. 305, Vuković 1989, str. 187, Dragojević, Politika 15.12. 1996).Izgleda da je najveća prepreka aktivnoj upotrebi vojske bio strah od rušenja demokratskog ihumanog ugleda zemlje i njene sloge, ali i vlastite harizme mirotvorca.





80

koalicije, raskidao ranije, ali uvek diplomatski i sa elegancijom «čistih ruku». Po svedočenju M.Nikezića, u starosti je kod Tita odbrambeni mehanizam bio vidljiv, ništa se od njega nije moglonaučiti, jer je primenjivao samo ranije naučene manevre (ukić 1990. str. 323). Oslanjao se naraznolike saradnike, koji su, ne uvek iz istih razloga, bili zainteresovani za jačanje Titovogautoriteta.Uslovno rečeno, Titovi saradnici mogli bi se podeliti na komuniste koji su isticali prioritet

klasne, jugoslovenske i na one koji su davali prednost nacionalnoj komponenti. Tito se (dodušenajviše u Srbiji) oslanjao na jugoslovenski usmerene tvre komuniste, a taktički je povremenodopuštao delovanje raznovrsnih nacionalističkih i jugoslovenskih liberalnih struja koje su manjeisticale nadmoć partije. Saradnici su se razlikovali i po tome u kojoj su meri mogli da izrazeneslaganje sa Titom: odrešiti oponenti (Koča Popović, A. Ranković, M. Nikezić), odmereni ivešti individualisti (Kardelj, Bakarić), lojalni, ali samo naizgled otvoreni oponenti (Tempo, D.Marković), do kraja lojalni generali i kohorte servilnih i pritvornih poslušnika. U krugu ovihstruktura sa promenljivim uticajem naročito aktivnu ulogu imali su pojedinci koji su nadzirali imonopolisali pristup Titu. U svakom režimu lične vlasti krupnu ulogu imaju kontrolori kanalapristupa voi. Pristup ostarelom predsedniku nadziralo je «Titovo neprobojno okruženje»: vrhKOS-a, šefovi kabineta, supruga i, izgleda, neki visoki partijski i vojni rukovodioci : S. Dolanc,

V. Žarković, N. Ljubičić, B. Badurina, B. Mikulić itd. (Čkrebić 1995, str. 132). Što je voanepoverljiviji, to raste značaj neformalnog okruženja, a sa starošću, po pravilu, raste ulogalaskavaca. Struktura Titovih saradnika bila je složena: političari koji su imali više hrabrostinego dara i bili hrabriji u ratu nego u miru, uzdržaniji i sposobniji kadrovi, istinski lojalni ikarijeristi. Uprkos uticaju neformalnih grupa, Titov režim bio je lišen skrivene druge ličnosti(tipa Suslova). Do 1954. govorilo se o nekoj vrsti kolegijalne četvorke u vrhu (Tito, Kardelj,Ranković, ilas), od 1954. do 1966. o udarnoj trojci (bez ilasa), a od 1966. do 1980. utrijumviratu je Rankovića donekle zamenio Bakarić. U ovom periodu pa sve do smrti 1979,Kardelj je slovio kao javna druga ličnost, nevezana za republičku bazu, sa neograničenim,pretežno ideološkim ovlašćenjima. Slične idejne, premda nešto skromnije pretenzije, imao jeBakarić, koji je dobrovoljno izabrao Zagreb kao stalno sedište. Tandem Tito – Kardelj (1966-1979) može se porediti sa komunističkim dugotrajnim tandemima tipa Staljin-Molotov (1930-1953) ili Mao Cedung - Ču En Laj (1958-1976). Kod pomenutih tandema prva ličnost bila jeupadljivo dominantna.Uprkos nadmoćnom položaju, Tito je znao da poštuje uspostavljene odnose snaga kada binaišao na jedinstveni blok, ali nije prestajao da u bloku traži pukotinu. Kod nametanja autoritetanije bilo inata, zadrtosti i narcisoidnosti, jer, kao beskonkurentski voa, nije robovao strastimanepotvrenih i drugorazrednih političara. Sam je stajao na vrhu, brinući se više o neprolaznostisvoje uloge svetskog mirotvorca i jugoslovenskog izmiritelja nego o opasnosti od zavere. Kadabi se radi nužnog arbitriranja spuštao u dnevnu politiku, nije prezao od obračuna, a katkad irevanšizma. Kao narodni voa, a ne uvreeni intelektualac ili aristokrata, nije spadao u red onih

političara koji smatraju da svet katkada ne zaslužuje da se o njemu stara (FridrihVeliki, Ko

čaPopović). Možda i otuda što nije imao rezervnu stručnu aktivnost. Bio je samo političar, a

intelektualni rezervat u koji bi se povukao, za njega nije postojao. O inferiornosti ove vrstesvedoči i nepostojanje Titovih pisanih memoara ili ličnih zapisa druge vrste. Tito se najdužeoslanjao na provereni borački partijski kadar, iako odmah nakon rata nije istupao kao partijskivoa nego kao predsednik vlade i komandant vojske. Glavne odluke su donošene u uskimkrugovima i potvrivane na javnim i državnim skupovima. Po Tempovom svedočenju, glavneodluke donosile su se kod Tita, izmeu partija bilijara i gledanja filma ili u Titovimneposrednim susretima sa odgovornim rukovodiocem. Bilo bi pogrešno misliti da je ovoosobenost komunističkog odlučivanja, jer se i u režimima sa podeljenom vlašću na sličan načinodlučuje. Jedino je kod ovih potonjih moguća javna kritika politike, ali ne i suštinski različita

tehnologija odlučivanja vladajuće partije. Tito je posle rata, sa razvitkom države, morao znatnoviše da se oslanja na ljude oko sebe i njihova mišljenja. Ipak je u Politbirou krajem 1940-ihimao ličnu inicijativu u partijskim, vojnim i spoljnopolitičkim pitanjima uz stalnu arbitražumeu saradnicima i frakcijama. Što je više stario, uticaj okruženja bivao je snažniji. A što je



81

sticao veći ugled u svetu, to je češće prepuštao da odluke o unutrašnjim pitanjima (Dedijer1984, str. 31). Bila je to ponajpre spoljna politika u kojoj su manevar, lukavstvo i skrivanjeciljeva bili značajni koliko i realna vojna snaga ili svetski ugled. Još u ratu Tito je podirektivama Moskve vešto krio komunističku suštinu pokreta postavljajući na čelo organaAVNOJ-a graanske političare, postupno i diplomatski uklanjajući monarhiju. Posle rata sličnose ponašao prema velikim silama. Zbog odnosa sa Zapadom dugo je izbegavao da lično

prisustvuje dogovorima u Moskvi, a sa Sovjetima je bio još oprezniji. O tome slikovito govori jedno Nikezićevo svedočanstvo. Kada je ovaj na jednom užem partijskom skupu, kao šef diplomatije, davao informaciju o meunarodnoj situaciji i rekao kako su Kina i oblast Pacifikaznačajni za zemlju, pa sa njima treba uspostavljati podnošljivije odnose, Tito mu je upao u reč:«Ja se ne slažem sa ovim što je rekao Nikezić», i odmah dao pauzu. Kada ga je Nikezić u pauziupitao «šta nije bilo u redu», Tito mu je uzvratio: «Sve je bilo u redu, ali te stvari možeš samosa mnom interno». Nije želeo da to stigne do Rusa; mogao je Rusima uvek da kaže da se nijesložio, ali nije sprečavao SIP da radi svoj posao (ukić, str. 313). Stalna ugroženost od velikihsila nužno je jačala nepoverenje i usavršavala manevrisanje.Ni unutrašnja politika nije bila lišena opreza i zaobilaznih vizantijskih pravdanja čistki, premda

je ovde voa bio manje prinuen na skrivanje namera. Iz snažno uzdignutog Titovog položaja

nužno je izrastao monopol na arbitražu u sukobima saradnika. I ova je okolnost prisutna kodniza političkih partija i režima. Na apsolutističkim dvorovima vladala je konkurencija i sukobdvorjana oko vladareve milosti, a borba svih protiv sviju nije se završavala anarhijom, već

je,naprotiv, učvršćivala moć vladara ukoliko je ovo stanje znao da reguliše. Napetosti izmeusaradnika i frakcija voinog okruženja razrešavane su najčešće autoritarnom arbitražom. Dojčer

je beležio da su u okolini ruskog cara uvek postojale napetosti izmeu «žandara» i poluliberala,a u opoziciji izmeu umerenih očeva i radikalnih sinova. Svaki pokušaj radikalne omladine dasruši autokratiju aktivirao je žandare u carevom okruženju. Slične su prilike bile u vrhu SKJpočetkom 1970-ih kada su srpski liberali, s razlogom, strepeli da će hrvatski nacionalistiisprovocirati konzervativne snage (JNA i rukovodstvo BiH) i da će proraditi gvozdena metlaneprikosnovenog arbitra po neizbežnom zakonu nacionalne simetrije. SKJ je nakon 1965. biosve više nalik skrivenom višepartijskom sistemu kom je neophodan arbitar radi jedinstva. Ulatentnom srpsko-hrvatskom sukobu kao arbitar se nametala Slovenija sa svojim istaknutimprvacima (A. Korošec, E. Kardelj, S. Dolanc). Ima svedočanstava da je krajem 1920-ih A.Korošec, kao ministar unutrašnjih poslova, znao za planirani atentat na S. Radića i da nije želeoda ga spreči. U obe Jugoslavije Slovenija je gradila svoj politički uticaj na poziciji jezička navagi ili aktivnog arbitra u srpsko-hrvatskom sukobu. Odreena srpsko-hrvatska napetost joj jeodgovarala, ali ne i preterana, jer se situacija mogla razrešiti pravom jačega, u kom slučaju bi iposmatrači stradali. Latentne frakcije u Titovom režimu nisu se razlikovale samo ponacionalnoj nego i po ideološkoj usmerenosti, pa je arbitraža bila delikatnija. Partijskikonzervativci, reformisti i tehnokrate preplitali su se sa nacionalnim frakcijama i stvarali

raznorodne koalicije; konzervativci protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika,čvrstorukaši protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika, čvrstorukaši protivseparatista itd. Kardelj je strahovao od Srba, vojske i SSSR-a, početkom 1960-ih izbio je snažansukob izmeu Rankovića i Kardelja, a postojala je i napetost izmeu K. Popovića i I. Gošnjaka,D. Markovića i Kardelja itd. U sukobima širih struja Tito je arbitrirao pošto bi prethodno uočiopukotinu unutar struje koju je uklanjao, a pravog individualnog otpora nije moglo biti. Otpor jedonekle mogao biti samo grupni (kao npr. blok celog republičkog partijskog vrha Srbije 1971),a neslaganja su bila luksuz pretežno uglednih saboraca (Koča Popović, Bakarić, Kardelj). Uvreme pripreme Ustava 1962. bilo je ozbiljnih neslaganja izmeu Tita i Kardelja. Slovenac jeprotivrečio Titu, a Tito je zahtevao da Ranković iznese to pitanje pred Izvršni komitet, držeći daKardelj ne može ostati u rukovodstvu. Ranković se nije složio. Koliševski se sukobio sa Titom

1961. za vreme puta po Africi zato što je protokol davao Jovanki tretman člana državnedelegacije odmah iza Tita. Tito je po povratku u zemlju tražio od Rankovića da i ovo iznesepred IK, ali je ovaj odbio držeći da sam Tito to treba da učini. Koliševski je tražio da se pred IKiznese da je Tito popustljiv pred Jovankom, što je Ranković takoe odbio (Vuković 1989, str.



82

76). Neslaganja sa Kočom i Nikezićem bila su druge prirode. Nikezić je u razgovorima s Titombio otvoren, odmeren i tvrd, na šta ovaj uopšte nije bio navikao. Iznosio je Titu istine o Srbijihladno, argumentovano i racionalno, ne gubeći se u velikoj priči. Niko drugi iz Srbije nije takos Titom razgovarao. Prvi je predočio Titu da se sa Srbijom ne može manipulisati. Nije bioglagoljiv. Ali kada je govorio, njegove logične, argumentovane i odlučne reči su delovale poputmalja. Tito to nije voleo, niti je to mogao da podnosi (Čkrebić 1995, str. 213). Tripalo piše da je

krajem 1960-ih postojala tendencija jedne grupe rukovodilaca, u čijoj je pozadini stajao Koča(a indirektno i Kardelj), da smanje Titovu «autokratsku vlast» i omoguće normalnofunkcionisanje Ustava (Tripalo 1990, str. 84). Još neka svedočenja mogu upotpuniti slikuTitovog ponašanja.Pored prigušenog otpora saradnika, bilo je i nekoliko kriznih situacija u kojima je bilo reči oTitovoj ostavci. Jednu od prvih iz decembra 1941. pominje ilas, kada je zbog neuspešnognapada na Pljevlja Tito ponudio da se povuče, ali je to bilo odbijeno. Pod pritiskom Staljinovihkritičkih pisama s proleća 1948. Tito je pretio ostavkom na mesto predsednika vlade ukoliko sene uspostavi jedinstvo u vrhu. U zapisnicima Politbiroa CK SKJ stoji da je Tito 1948. mislio naostavku (Zapisnici 1995, str. 258), a Petranović dodaje da se Titova ostavka pominjala nasastanku Plenuma CK KPJ od 12. i 13. aprila 1948. na kome je usvojen odgovor na prvo

Staljinovo pismo (Petranovićeve napomene u Zapisnici 1995, str. 670). Izgleda da je ovde višereči o pretnji ostavkom nego o stvarnoj nameri ili probi. Jedna od ozbiljnijih kriza režima bila je

juna 1968, kada su se meu studentima čule i antititovske parole. Po svedočenju Stambolića,od Tita koji je bio na Brionima, tražena je saglasnost da se jedna vojna jedinica pokrene izPožarevca. Njegova prva reakcija bila je: «Šta je bilo, uplašili ste se? (ukić 1992, str. 235).Bunt mu je smetao i bio je zabrinut zbog svog renomea i ugleda koji je Jugoslavija uživala usvetu. Obraćajući se javno studentima preko TV, odlučno je stavio svoj ugled na probu,pominjući i moguće povlačenje. Kriza je prevladana jer su studenti izolovani, a partijskamašinerija uspešno je presekla njihovo povezivanje sa nezadovoljnim radništvom. Juna 1968, u

jeku studentskih zbivanja, prilikom dočeka predsednika Indije, služba bezbednosti je predlagalada se ne ide pored studentskog grada, ali je Tito to odbio (Vuković, 1989, str. 191). Nuenjeostavki može biti proba, tj. ispitivanje lojalnosti saradnika preko reakcije na taj test. Juna 1945.Staljin je posle velike parade na Crvenom trgu održao čudan govor na ručku sa rukovodiocima,pominjući mogućnost skorog povlačenja. Većina je posumnjala da je želeo da ispita reakcijuprisutnih koji su odmah protestovali. Slično je pomenuo oktobra 1952. na sastanku CK.Reakcija je bila ritualni protest prisutnih (Boffa 1985, II, str. 259. i 311). Početkom 1970. Tito

je rekao Nikeziću da je umoran i da bi počeo da nešto prepušta drugima. Pitao je, koju dužnost?Nikezić mu je rekao da ostavi partiju, da je kao šef države poznat u svetu, a to je važnije zanarod. Predsednik SKJ može biti i neko od bliskih saradnika. Tito se složio. Ipak je to bila višeproba nego stvarna rešenost (Perović 1991, str. 125). Stambolić svedoči da se Tito zalagao zastvaranje neformalne grupe za stalno konsultovanje (4-5 ljudi), a znao je da sazove najuži vrh

na dogovor, a da je odluku već

bio doneo. Trebalo je ispitati raspoloženje. U više navrataprkosno je naglašavao kontraostavku. Jula 1971. obraćao se hrvatskom rukovodstvu: «Ja nećugovoriti o drugima, ali sada je počeo kurs napada na mene i kod vas i u Srbiji. Meni je dostavlasti, ali sada kada je ovakva situacija, neću da idem» (Tripalo 1990, str. 154-155, Dragosavac1985, str. 49). Istom prilikom je pripretio: «Ja ću morati javno istupiti i znam da ću radnikeimati na svojoj strani» (Dragosavac 1985, str. 51).Sigurnost u masovnu podršku nije ga lišavala opreza i uzdržanosti od «suvišnog» zbližavanja sasaradnicima. Tripalo pominje da je Tito imao prema svima vidnu distancu i nikome nije dao damu prie preblizu. Po svedočenju Čolakovića, Bakarić je tvrdio da nikada nije bio prisan saTitom, već da je Stari bio prisan sa Kardeljem i Rankovićem, a onda sa Ivanom Mačekom,Krajačićem i Kopiničem (Antonić 1991, str. 515). Kardelj je Stamboliću februara 1972. rekao

da je Tito površan i da nije više u stanju da dublje ulazi ni u jedno pitanje, nego da obi čnoreaguje na osnovu neposrednih utisaka ili informacija koje najviše dobija od vojne obaveštajneslužbe (Vuković 1989, str. 641). U ovom sklopu pominje se i aktivna uloga Jovanke Broz(Vuković 1989, str. 586). I Tepavac pominje slično Kardeljevo mišljenje o Titu (ukić 1990,



83

str. 294), dok M. Pečujlić smatra da su ova mišljenja prestroga. Početkom 1970-ih u užimkrugovima vrha govorkalo se da Tito više ne može da vlada, ali da nije ni spreman da nekeposlove prepusti drugima (Vuković 1989, str. 510), a maja 1978, na čestitanju roendana,Čolaković je u dnevniku zabeležio: «Stari je oronuo, teško ide, ali se svejedno uparadio u beluuniformu i nakalmarao da to tužno izgleda... teški šećeraš, noge mu otkazuju. I Kardelj je teškobolestan... teško će biti bez njih i njihovog autoriteta» ( Antonić 1991, str, 437). U vrhu je bio

prisutan strah od vakuuma u rukovoenju.Prikaz meurepubličkih i nacionalnih sukoba u vrhu nije celina situacije. Svakodnevicom jevladala mešavina latentne napetosti i bratstva i jedinstva u zavisnosti od obaveštenosti nižihpartijskih i širih narodnih slojeva. Privredna saradnja je tekla, državne i partijske svečanosti iskupovi su isticali radne uspehe i jedinstvo zemlje, novi spomenici NOR-u su to simboličkiutemeljivali, a sukobi unutar vrha (sa izuzetkom kriznih raspleta i čistki) vešto su zatvarani uuže krugove obaveštenih partijskih kadrova. To je otvaralo prostor čaršijskim glasinama, nemnogo uticajnim. Zapisnici sa sednica najužeg vrha su ostajali u arhivi Predsedništva SKJ,katkad su davana selektivna obaveštenja. Režim se polako pripremao za funkcionisanje bezvoe, a Tito je u dubokoj starosti, slično kineskom voi Dengu, bio sve manje aktivni, ali i daljestožerni simbol jedinstva i kontinuiteta vlasti. Uprkos masovnom šoku i emocijama koje je

izazvala njegova smrt, prelaz od pasivnog živog simbola u dubokoj starosti ka posthumnomkultu voe bio je pripremljen. Meutim, slabosti doživotne vlasti će postupno sve jasnijepokazivati sukobi unutar vrha nakon Titove smrti i konačno eksplozivni vakuum nakonukidanja njegovog posthumnog kulta.

7. Harizma razuma i modernizacija

Način pravdanja vlasti je važan sastojak svake političke kulture. Svaka vlast nastoji da probudiveru u vlastitu legitimnost i da je što duže održava. Socijalistički režimi su se u tu svrhu služilisvetovnim ideologijama u kojima su se preplitali racionalni i harizmatski sadržaji. Racionalnopristajanje uz izabrani ideološki cilj (pravedno besklasno harmonično društvo) i sredstvanjegovog ostvarenja (partija kojoj je podreen i voa) je u zavisnosti od situacije primaloodreene harizmatske primese. Komunistička vlast se pravdala različitim argumentima:kvalitetima avangarde, demokratizacijom kanala vertikalne društvene podretljivosti, učinkom(naročito u privredi), modernizacijom i progresivnom revolucionarnom ulogom u svetuobespravljenih. Titovo ustrajavanje na dogmatskoj ulozi partije bilo bi pogrešno svesti navlastodržački pragmatizam, pa čak i na otupljivanje osvedočenog političkog refleksa. Uverenjeo progresivnosti socijalizma i moralno nadmoćnoj revolucionarnoj zamisli oslobaanjaproizvoačke klase od eksploatacije, bilo je rašireno i izvan socijalizma u delu njegovogkapitalističkog okruženja, naročito evropskog. Vera u moralnu i prosvetiteljsku nadmoć

komunističke organizacije bila je jedna od sastavnica novovekovne harizme razuma. U sklopušire idejnoistorijske celine komunistička ideologija pripada prirodnopravnoj prosvetiteljskoj

struji novoga veka iz koje su istekle različite verzije svetovnih ideologija. Za razliku odburžoaskog konzervativizma i različitih verzija narodnjačko-fašističkih iracionalnih ideologija,prosvetiteljskim strujama je zajednička vera u razum. Kao i sve drugo u politici, tako i razum,odnosno ustanova koja ga opredmećuje, može biti slavljena, a raznovrsni oblici preuznošenjauloge razuma pripadaju struji koja se može nazvati harizmom razuma. Trebalo bi najprepodsetiti na globalni proces nastanka ove struje, zatim konkretnije osobenosti njenekomunističke verzije, a potom na njenu modifikaciju i praktične posledice u socijalističkojJugoslaviji.Na jednom mestu u «Privredi i društvu» Maks Veber, gotovo uzgred, pominje harizmatsko

veličanje razuma, koje je našlo svoj karakterističan izraz u apoteozi uma kod Robespjera ipredstavlja poslednji oblik koji je harizma dobila na svom sudbonosnom putu (Veber 1976, II,str. 296). Sociolozi G. Rot (Roth 1975) i Š. Brojer (Breuer 1993) su, oslanjajući se na Vebera,pokušali da pojam harizme razuma upotrebe u istraživanju savremenih političkih pokreta.



84

Začetak procesa nastanka harizme razuma u novom veku jeste protestantsko negiranjehijerokratskog pijeteta religije i postavljanja zahteva za slobodom savesti i verskomtolerancijom. U procesu istorijske racionalizacije harizmatsko pravdanje postajalo je svezavisnije od ideje uma, a sve manje od magijskih ili nasleenih kvaliteta ličnosti (od harizmeHrista do harizma prirodnog prava). Veberovski rečeno, harizma razuma je izraz obezličenjaharizme koje se razlikuje od njenog posvakodnevljavanja. Harizma razuma je, pre svega,

vezana sa idejama, a samo uslovno sa ličnostima. Najčešće ideju pokriva prolazna ličnostharizmatskog voe koji je otelovljenje avangarde uma. U jeku ateizacije u Francuskoj su 1793.zatvarane crkve i opet otvarane kao «hramovi uma» sa bistama i kultovima žrtava revolucije.Na mesto oltara stupali su hramovi filozofije. Nagli ateizam je pretio da odvede u anarhiju(zbog vakuuma koji je izazvala detronizacija crkve), pa je Konvent, zabrinut za autoritetcentralne vlasti, maja 1794. izdao proklamaciju u kojoj je stajalo da je razum samo božjaemanacija. Danton je proklamovao «despotizam razuma». Revolucija je za Robespjera bilanadmoć «univerzalnog razuma», a Veber je Code Civil posmatrao kao prvi čisto racionalnizakon koji je svoj sadržaj primio iz sublimiranog ljudskog razuma. Ova zbivanja snažno suubrzala modernizaciju političke kulture, premda su praćena korišćenjem zatečenih sredstavarazvlašćene aristokratije u masovnim i javnim smaknućima. Harizma razuma imala je snažan i

nepovratan antiautoritarni potencijal. Više nisu vladar niti njegova vlada odreivali šta jerazumno, već podvlašćeni, odnosno njihovi predstavnici, a vladar je ocenjivan (biran ilimenjan) prema kriterijima takvog razuma (Breuer 1993, S. 171). To je značilo slom monarhije,a jačanje parlamenta, birokratije i političkih partija.Marksizam i komunističke partije ulile su novom talasu harizme razuma snažnu moralnu crtu.Za viziju pravednog društva više nije bilo dovoljno samo rušenje kulta religije već i oštrihdruštvenih nejednakosti. Racionalistička vizija društva počivala je na snažnoj veri u mogućnostnauke i tehnike, a nosilac emancipatorskog procesa postala je komunistička partija. Ipak, pojamharizme razuma ima sasvim osoben smisao i treba ga razlikovati od čiste harizme. Ova razlikaupadljiva je kod komunističkih voa, koji nisu posednici natprirodnog dara niti za njih važinačelo da samo jedan može da bude pravi. Harizma partijskog voe pretvorena je od daramilosti u nešto što se može steći. Bilo je to u skladu sa temeljnim racionalističkim sadržajimamarksističke ideologije, koja se oslanja na prosvetiteljski skepticizam. Komunistički voa nijenatprirodno obdaren junaštvom, plemenitošću i političkom genijalnošću, već je vaspitan presvega partijskim radom. Njegova harizmatska kvalifikacija nezamisliva je bez partije,otelovljenja kolektivnog razuma klase (Kuljić 1994, str. 283-290). Za razliku od fašizma, usocijalizmu voa nije nikada istisnuo ideologiju, niti partiju kao glavne izbore suvereniteta.Komunističke ideologije prožete su ideologijom naučnog, a ne sitnoburžoaskog ili utopijskogsocijalizma. Lenjin je najubedljivije otelovljenje socijalističke harizme razuma, tj. njenesvetovne vere u moć autonomnog razuma da političkim sredstvima osigura napredak imodernizaciju zaostale evropske periferije. Kod Staljina su harizmatske proklamacije razuma u

najvećoj meri primile oblik vere u nepogrešivost ideologije, partije i vo

e. Šire

ći se uprotivrečnim uslovima ugroženosti partije, harizma razuma je u boljševizmu ostala svojevrsna

kombinacija racionalističke modernizacije i neobuzdanog slavljenja i preuznošenje njenihsredstava (partije i voe). Idejno-ideološki obrazložena i nametnuta vera u razum u socijalizmubila je važna sastavnica modernizacije društva, ali je harizmatska komponenta ovog procesa,vremenom, od mobilizacijskog podsticaja postala kočnica nekih važnih segmenata socijalističkeracionalizacije. Bezuslovni prioritet revolucionarne pravde nad pozitivnim pravom postupno jesmanjivao predvidljivost i racionalnost sve razvijenijih društvenih podsistema i njihovo uspešnousklaivanje.Ideologija SKJ je manje ili više modifikovala pomenute glavne sadržaje boljševičke ideologije.I vostvo SKJ je, ne manje od ostalih, bilo ubeeno u vlastiti avangardni kvalitet, a

samoupravljanje je prikazivano kao istinska demokratija, različita kako od buržoaskogpluralizma tako i sovjetskog planskog socijalizma. Avangardnost partije pretpostavljala je njenvisoki idejni nivo, dobrovoljnost i izlišnost nametanja discipline u mišljenju. U Statutu SKJstajalo je da član čak i posle donošenja odluke može da daje svoje primedbe i predloge. Pored



85

toga bio je prisutan niz statutarnih demokratskih normi : ograničavanje ponovnog izbora,redovna zamena dela najviših organa itd. (Imširović 1991, str. 162-163, 172-175). Član jeimao pravo da zadrži svoje mišljenje uz obavezu sprovoenja usvojenih odluka, član nijemogao u isto vreme obavljati izvršnu funkciju u SK i organu vlasti itd. U lagerskom okruženjuStatut SKJ bio je nesumnjivo demokratski, premda je praksa, kao i svuda, odudarala od načela.Naročito su «idejna skretanja» i sumnje u «svetlu prošlost partije i revolucije» budno nadzirani i

sankcionisani. Partija je kao najveće učinke isticala oslobodilačku ulogu u ratu i revoluciji,zatim obnovu zemlje i privredne uspehe i na kraju veliki ugled u svetu. Moralizovana idogmatizovana prošlost KPJ, revolucije i NOB-a bila je važna osnova legitimnosti sadašnjice iobezbeenja lojalnosti. Lojalnost počiva na spremnosti za poslušnost, a legitimnost je prisutnaonda kada vlast kao opravdanu priznaje većina odraslog stanovništva. U najdužem perioduvlasti SKJ je važila za legitimnu partiju i relativno uspešno je obezbeivala integraciju istabilnost složenog poretka. Premda nije bilo višepartijskog sistema, priznavan je izvesnipluralizam interesa, čije je ostvarenje trebalo da garantuje politički sistem sastavljen iz mrežeorganizacija, povezanih, ali ne i istovetnih sa partijom. Osim toga, milionska partija bila je nekavrsta skrivenog višepartijskog sistema izdeljenog na republičke i regionalne organizacijeprožete raznorodnim obrazovnim, profesionalnim, starosnim, konzervativnim i liberalnim

strujama.Delegatski sistem je 1970-ih donekle obezbeivao neposredni uticaj radnih ljudi i graana, aliuglavnom ne na nivou višem od opštinskog (Imširović 1991, str. 196-197). Ustavni delegatskiprincip je omogućavao da u delegacije bude izabran veoma veliki broj radnih ljudi i graana.Premda je u realnosti bilo dosta formalizma i nedoslednosti, delegatski sistem je u složenojdržavi bio zanimljiv pokušaj demokratizacije jednopartijskog režima. Tito je u referatu na 11.kongresu SKJ 1978. pomenuo da ima oko 2,5 miliona članova različitih delegacija, što je biodokaz da jugoslovensko društvo «ulazi u eru u kojoj – kako je govorio Lenjin – stvarno čitavostanovništvo uči upravljati i počinje upravljati». Bio je to impozantan kvantitativni pokazateljharizme razuma jugoslovenskog samoupravljanja, zavidno široke neposredne demokratijeograničenog domena. U zamisli delegatskog sistema SKJ je još jednom demonstrirao moć autonomnog razuma i odlučivanja na osnovu široke saglasnosti, a ne dekreta. Kao i u nizudrugih mera, i ovaj napor se u procesu posvakodnevljavanja otrežnjavao od utopijskog.Savremene istraživače ideologije SKJ ne bi trebalo da zavede njen ortodoksni marksističkitenor (diktatura proletarijata, partija kao avangarda, klasna borba i sl.) prožet naizgledoprečnom neposrednodemokratskom antibirokratskom samoupravnom retorikom (neposrednosamoupravljanje, pluralizam samoupravnih interesa, samoupravno sporazumevanje idogovaranje, miroljubiva koegzistencija i sl.). Ortodoksni stavovi (radnička klasa, klasna borbai diktatura proletarijata) nisu nikada napuštani, ali su različito shvatani i akcentovani urazličitim fazama razvoja od različitih struja unutar SKJ. Pomenuti okvirni termini ritualno suisticani da bi se sugerirao kontinuitet ideologije i doslednost partije, a Tito bi ih naglašavao

opominjući na razli

čita partijska skretanja (liberalna, nacionalna i sl.) Kao i kod niza drugihpolitičkih partija u svetu, gde demokratska frazeologija pokriva različite i oprečne kurseve, i

unutar SKJ je rastegljivost ideološke retorike i ključnih stavova širila manevarski prostorunutrašnjoj i spoljnoj politici. Iza naizgled dogmatske partijske retorike krila se elastična gipkaideološka tvorevina umnogome različita od srodne lagerske. Samoupravna ideologija pružala ješiroke mogućnosti različitog akcentovanja u zavisnosti od trenutnog kursa ili od potrebaodreenih delova partije. Elastičnost politike iz više razloga trebalo je braniti prividom čvrstogideološkog kontinuiteta. Bilo bi pogrešno ovaj kontinuitet svoditi samo na ideološkupostojanost vrha i voe i njihov otpor promenama. Snagu komunističkog opredeljenja trebalo jedemonstrirati pre svega zbog Sovjetskog Saveza koji je budno pratio jugoslovenski razvoj ineretko pretio, a uporno isticanje reformskog demokratskog potencijala samoupravljanja bilo je

upereno ka reformističkim strujama u radničkom pokretu. Najzad, pravo na vlastiti put razvojabila je operativna formula spoljne politike okrenute Trećem svetu. Pomenuta gipka frazeologijatakoe je trebalo da amortizuje unutrašnje napetosti (odnose izmeu nacija, decentralizacijudržave i zadržavanje prioriteta partijskog prava, razlike izmeu liberalnih i dogmatskih struja,



86

usklaivanje plana i tržišta itd.). Složena samoupravna socijalistička ideologija prilično uspešnoosiguravala je idejno ideološku legitimnost i doslednost partije i usklaivala je sa lojalnošćuraznolikih grupa unutar društvene strukture. Premda je Tito bio duboko lično vezan zakomunističko opredeljenje, ipak je prilično elastično i pragmatično tumačio i akcentovaopojedine sadržaje ideologije, naročito na spoljnopolitičkom planu. Krupne prekretnice u razvojuslabile su ideološki balast ortodoksije izražen u retorici klasne borbe, diktature proletarijata,

monolitne partije i sl. Prekretnice su bile: VI kongres SKJ 1952, program SKJ iz 1958,privredna reforma i promene u federaciji 1965-1971. Ni donekle drugačije akcentovanjeideologije nije smelo da dovede u sumnju prošlost i ključna mesta sećanja: istorijat partije i njenantifašistički učinak. Ideologija SKJ imala je čvrsto uporište u snažnoj moralistički obraenojneprikosnovenoj svetloj prošlosti. U ovoj oblasti jeresi nije smelo biti, a boračke komemoracijebile su važna strana integracije partije, države, ali i meunacionalne sloge. Partijski ideolozi subili svesni da ukoliko se javi sumnja u dekretiranu prošlost, rasulo će zapretiti sadašnjici. Kodsvih komunističkih režima o negovanju istorijata partije i ideologije starali su se posebni organii naučni instituti.Slabljenje klasičnih komunističkih sadržaja teklo je sporo i mukotrpno i bilo praćeno čistkamau vrhu. Osim toga, sve do polovine 1960-ih relativno visoka stopa rasta proizvodnje,

produktivnosti i rast standarda su kod mnogih zamagljivali potrebu promena. Na jačanjeprilično raširene svesti o autentičnom pravcu razvoja samoupravnog socijalizma, koji ne trebamenjati već samo korigovati, uticao je duh vremena i meunarodnog okruženja. Posle pobedenad fašizmom Sovjetski Savez je bio na vrhuncu svog meunarodnog ugleda, a u Evropi su bilesnažne kritike kapitalizma od hrišćansko demokratskih do socijalističkih. Nekoliko godinakasnije više od trećine sveta bilo je pod socijalističkim režimima, a kritička levičarska strujanjai snažne komunističke partije bile su pretnja i razvijenom kapitalizmu. Ubrzano oslobaanjeTrećeg sveta od kolonijalizma takoe je više odgovaralo levici nego metropolskom kapitalizmu.Iznenadno odvajanje Jugoslavije od lagera pojačalo je zanimanje za Tita na Zapadu.Samoupravljanje je dugo bilo moderna ideja, koju su samo ortodoksni buržoaski liberali ikonzervativci smatrali prividom, dok je za razne reformističke struje bila zanimljiva. Štaviše,

jedno vreme je samoupravna retorika bila osnova levičarske kritike staljinizma na Zapadu, a jugoslovenski režim bio je živi dokaz mogućnosti otpora. Zato bi bilo krajnje jednostrano tvrditida je jugoslovensko samoupravljanje za vreme Tita bilo anahrono ili ispod duha vremena. Kodliberalnih struja u lageru, zatim kod reformističke levice u razvijenom kapitalizmu, a naročito uTrećem svetu, Titov režim bio je privlačna verzija harizme razuma. Uloga voe kao probojnogsimbola sistema nije bila mala. Distanca od lagera je jugoslovenskom režimu i voi pružaladodatnu atraktivnost i zagonetnost. Titovu spoljnu politiku, koja je postala važna komponentaekonomskog razvoja zemlje, ponajmanje je pritiskala ideologija. Zahvaljujući nesrazmernovisokom ugledu zemlje u odnosu na njen stvarni značaj, obezbeivani su strana pomoć i krediti,ali je preterani ugled u odreenoj meri bio i kočnica reformi. Jugoslovenski socijalizam se

reformisao pod uticajima unutrašnjih kriza i spoljnih pretnji, a ugled u svetu, koliko god biopragmatički korišćen, snažio je svest o izuzetnosti i jačao konzervativizam komunističke elite.U razvijenom socijalizmu je postvarenje harizme revolucije svuda iziskivalo racionalizaciju ibirokratizaciju kao preduslov modernizacije. Posle 20. kongresa KP SSSR-a svi socijalističkirežimi su se okrenuli u tom pravcu, ali je ovaj kurs u pogledu racionalizacije uprave (slabljenjanadmoći partije) zaostajao iza potreba predvidljive modernizacije. Naučno tehnološkiimperativi bili su stalno nesporni, ali je odbir kadrova bio nemodernizacijski. Vizija besklasnogdruštva pokušavala se spojiti sa zahtevima naučno-tehnološke revolucije i sprovesti uz pomoć klasične političke kulture boljševizma. Na odreenom stupnju razvoja sredstva su postalakočnica daljeg razvoja, obelodanjujući unutrašnju protivrečnost harizme razuma, ključnogobrasca pravdanja vlasti u socijalizmu.

U svim socijalističkim režimima ideologija je sažimala preterano ambiciozne integrativnezadatke koji su inače u režimima sa podeljenom vlašću bili raspodeljivani izmeu različitihmanje ili više nezavisnih ustanova (država, partija, crkva, sekta, sindikati, potkulture itd.). Usocijalizmu je ideologija mirila utopijsko i moguće, ostvarljive i eshatološke ciljeve, racionalni i



87

harizmatski autoritet, ubeivanje i prinudu. Uz to je u Jugoslaviji ideologiji pripao i složenizadatak bratimljenja različitih nacija i neravnomerno razvijenih oblasti. Trebalo je katkad lomitii feudalne plemenske otpore. Jedinstvena ideologija bila je poluga stvaranja državeujednačavanjem različitog naslea od osmanskog do austrougarskog. Harizma razuma oličena uprosvetiteljskoj i ujedinjavajućoj ulozi partije i njenog čelnika, sa manje ili više uspeha, naBalkanu je lomila raznolike arhaične otpore modernizaciji. Razgradnja konzervativnog naslea

neretko je morala biti autoritarna. Pored partije, u njoj je učestvovala i armija. Sprovodili su jepartijski kadrovi istekli iz istih sredina, «sirove i surove naravi otvrdle u ratu». Prosvećivanje jeshvatano kao oslobaanje, središnje vrednosti bile su herojske, a grobovi palih boraca mestazaveta (učvršćenja lojalnosti) da se neće posustati u borbi neprestanoj. Pomenuti zadacipreplitali su se, prožimali i podrazumevali u opštim ideološkim stavovima, u organizacijama sepostvarivali i manje ili više otuivali od izvornog smisla (propaganda na selu pretvarala se uprinudno razvlašćivanje, a ubeivanje u nareivanje i hapšenje). Ideologija je neutralizovalaverske, nacionalne i imovinske suprotnosti, mirila raskošni ceremonijal vrha i asketsko ratnodrugarstvo, puritanstvo komunista i opori karijerizam. Na delu je bila preterana koncentracijaintegrativnih funkcija u jednoj ustanovi i njenoj racionalističkoj ideologiji na koju je nekadamogla da pretenduje samo razvijena hijerokratska crkva. Trajni partijski monopol, bez dodatnih

i pravovremeno razvijenih osigurača, tj. alternativnih neideoloških integrativnih sredstava(nezavisno sudstvo, sindikati, dezideologizovana vojska), pokazao se hazardnim jer se posleuvoenja višepartijskog sistema naglo pojavio vakuum integracije. Slom dekretiranekomunističke slike istorije stvorio je niz novih eksplozivnih isključivosti.Prikazano pravdanje vlasti po obrascu harizme razuma, opterećeno tradicionalnom političkomkulturom, bilo je ideološko pokriće modernizacije jugoslovenskog društva druge polovine 20.veka. Tekovine nepotpune modernizacije jesu pokazatelj istorijske funkcije komunističkeideologije. U ostvarenju modernizacije centralizam je neretko bio nužna mera i uslov planskepolitike. Iskustvo kontinentalnog klasičnog i prosvećenog apsolutizma možda je najbolji dokazza to. Pruski apsolutizam, ali i francuski i španski, uspeli su da svladaju lokalni regionalizam,integrišu vojsku i državnu upravu. U višenacionalnim državama modernizacijska ulogacentralizacije i vladarskog apsolutizma bila je još upadljivija. I ovde je iskustvo Austrije izdruge polovine 18. veka (Marija Terezija i Jozef II) najsličnije zakasnelom balkanskomujedinjenju. Jozef II je pojačao centralizaciju uprave, otklonio ostatke staleške države, sebeproglasio za slugu države, uveo opšte državno graansko pravo, oslobodio seljake, osiguraoravnopravnost konfesija i odvojio crkvu od države. Dvorski sistem vladanja nasilno jezamenjen birokratskim, a udeo plemstva i crkve u politici bitno su smanjeni. Revolucijaodozgo, kako su je izvodili Napoleon, Bizmark i Staljin, gde su vojska i država postajale velikeškole, koje su pripremajući zaostalo seljaštvo za rat nužno ga i prosvećivale, u socijalizmu bila

je agens krupnih promena. Autoritarna modernizacija nosila je u istočnoevropskim zemljamapečat militarizma. Isak Dojčer je Crvenu armiju nazvao «jedinom velikom pravom partijom

revolucije», jer je u socijalizmu vojska, pored partije, bila glavni sprovodnik društvenihpreobražaja. Zbog stalnog oslonca na vojsku socijalističke voe nikada se nisu lišavale epitetaborca. U Jugoslaviji je revolucija odozgo nastavljena i posle raskida sa Sovjetskim Savezom.Dekretima partije ubrzavani su društveni procesi, planski i jedinstveno, naravno ne bez lutanja,perioda stagnacije i izlišne represije.U Jugoslaviji se s vrha nametana politička kultura nalazila u složenim odnosima meusobnoguticaja sa drugim činiocima modernizacije (pragmatične političke potrebe, privredna i kulturnatradicija, geopolitički položaj zemlje itd.), pa se njen uticaj ne može izolovati iz složenijegdeterminističkog spleta, već samo proučavati u sklopu celovitih procesa razdvojenih na manjeili više samostalne faze. I u središtu socijalističke modernizacije je racionalizacija, tj. procesunošenja predvidljivih sadržaja i postupaka u neku delatnost. Ona je, meutim, neravnomerno

prodirala u pojedine segmente društvene organizacije. Njen učinak je svakako najupadljiviji inajtrajniji u posvetovljavanju i širenju obrazovanja kao najvažnijeg kanala vertikalne društvenepokretljivosti. U oblasti privrede razvoj je bio neravnomerniji iako je stopa rasta iproduktivnosti bila u usponu. Još su upadljivija kolebanja u afirmisanju specifične pravne



88

racionalnosti, koja se ispoljava u nezavisnom sudstvu i samostalnosti pravnog formalizma.Imperativ klasne pravičnosti, koji je komunistička ideologija prihvatila iz duboke evropskeprirodnopravne struje, više se izgleda kosio sa racionalizacijom u privredi i pravu, nego sapredvidljivošću u ostalim društvenim delatnostima. U relativno samostalnoj iinstitucionalizovanoj političkoj delatnosti teže je izdvojiti univerzalno jezgro racionalizacije, jer

je celishodnost političkih ustanova odreena karakterom društvenih protivrečnosti i snagom

naslea (višepartijski režimi su na Balkanu više donosili haos i stagnaciju nego režiminepodeljene vlasti, dok bi verovatno u konstitucionalno zrelijim sredinama učinak bio obrnut).Uvek je tlo razvijenijih društava posle Drugog svetskog rata bilo zona mira i stabilne podeljenevlasti, a tlo nerazvijenih poprište diktature i lokalnih ratova voenih uz podršku velikih sila(Pečujlić 1994, str. 103). Evropska trusna područ ja bila su podložnija autoritarnim negorežimima podeljene vlasti. Gledišta koja ističu neuspelu modernizaciju socijalizma polaze odnjegove «genetske greške» i osuenosti na stagnaciju. Time se modernizacija neosnovanosužava i vezuje za liberalnoburžoaski obrazac (privatna svojina i podeljena vlast), što jesvojevrsna neistorična sholastika koja previa periferni eksploatisani položaj nerazvijenih injihovu skromnu demokratsku kulturu kao nužni okvir razvoja. Realističnija su gledišta kojagovore o nepotpunoj i ograničenoj modernizaciji, čije sastavnice treba raščlaniti i svaku

ponaosob ocenjivati. Odnos modernizacije i nepodeljene vlasti isuviše je složen da bi se olakosveo na formulu potpune nespojivosti. Dijalektički posmatrano, kod preispitivanja racionalnostipolitičke kulture nerazvijenih opravdanije je tragati za odgovorom u kojoj se meri, s obzirom nasloženost istorijskog trenutka i realne mogućnosti, otišlo u pravcu demokratizacije, a da ovanije podstakla neprogresivne društvene sukobe. Uprkos autoritarnosti, jugoslovenskisocijalizam se u ovom pogledu dugo osvedočavao kao racionalna federativna državnatvorevina. Kada se, uz to, ima na umu i društveno-ekonomska strana demokratizacije, koja senajčišće ispoljava u vertikalnoj pokretljivosti društvene strukture posredstvom ujednačavanjapristupa obrazovanju, lakše je shvatiti nemali modernizacijski potencijal jugoslovenskogsocijalizma.Najčešće se kao pokazatelji socijalističke modernizacije pominju centralističkaindustrijalizacija, urbanizacija i prevazilaženje periferijskog polukolonijalnog statusa umeunarodnoj podeli rada. Još od Napoleona je, tzv. revolucijom odozgo, vojska snažnoubrzavala društvene promene i na bajonetima širila Evropom prosvetiteljstvo. Napoleon iStaljin su verovatno najbrutalniji evropski modernizatori. Još je kritični Dojčer uočio da seStaljin ne bi mogao odupreti neizbežnoj fašističkoj agresiji bez intenzivne industrijalizacije ikolektivizacije sprovedene 1930-ih. I Hobsbaum je prihvatio ovu pretpostavku. Kolektiviziranaprivreda sa brojnim mašinsko traktorskim stanicama postala je velika škola koja je seljakepripremila za mehanizovani rat. Magacioniranjem hrane i sirovina spašeni su gradovi od gladi,a industrija od paralize u vremenu kada je država ostala bez žitnica. Brzo podizanje nivoaobrazovanja pružilo je Crvenoj armiji obilan rezervoar školovanih ljudi od kojih je mogla

stvarati oficire. Da je Rusija kojim slučajem zapo

čela intenzivnu modernizaciju samo nekolikogodina kasnije, moglo joj se lako dogoditi da umesto pobede doživi poraz (Deutscher, 1977, str.

474). I jugoslovenska modernizacija tekla je odozgo po sovjetskom obrascu stvaranjaindustrijskog potencijala kao osnove nezavisne spoljne politike i državne samostalnosti. NaBalkanu bi ekonomski nerazvijena zemlja u vojnom i privrednom pogledu bez sumnje bila idiplomatski manje ubedljiva i ne bi mogla postati osnova stabilnosti regiona. Titova lična ulogau ovom procesu je značajna jer se u nekim prelaznim trenucima pokazao kao nedoktrinaran. Unjegovoj politici stalno se preplitala revolucionarna marksistička vizija pravednog društva satežnjom za nezavisnim državnim razvojem izvan patronaže Sovjetskog Saveza i lagerskishvaćenog proleterskog internacionalizma. Kombinaciju pragmatizma i ideološke postojanostispajala je težnja za snažnom državom bez koje nema samostalnog razvoja.

Industrijska modernizacija svuda je na evropskom kontinentu zahtevala osim prostranogujedinjenog tržišta, i državni centralizam oličen u neprikosnovenom autoritetu vladara. Snažna,prostrana i jedinstvena balkanska država bila je moderna ideja koju su komunisti primili unaslee od srpske socijaldemokratije. Početkom 20. veka srpski socijaldemokrati uočili su da se



89

ni razvoj ni nacionalno pitanje ne mogu rešiti ratom niti stalnim unutrašnjim podelamabalkanskog prostora koje obnavljaju sukobe i revanšizam. Njihova načelna vizija bila jemoderna integracija što većeg prostora u privrednom, monetarnom, i konačno federativnomobliku. Shvatanje etnički izmešanog Balkana kao nedeljive celine pripadalo je modernimpravcima evropske misli i temeljilo se na demokratskom pravu naroda da odlučuje o svojojsudbini (Stojanović 1994, str. 303). Više je razloga što se kod Tita zamisao nedeljivog

jugoslovenskog prostora učvrstila prilično rano: (1) iz rata je izišao sa oreolom prvogantifašističkog gerilca Evrope i armijom od blizu 800.000 ljudi, koja je u ekspanzivnomzamahu prodrla na teritorije susednih zemalja. Teritorijalno državne pretenzije mu nisu bileskromne, pa je Staljin morao da obuzdava ekspanziju Jugoslovenske armije; (2) nakonodvajanja od SSSR-a i zaokreta ka politici nesvrstanosti Tito, uprkos stalnoj pacifističkoj frazi,nije gajio iluzije da svetski poredak garantuje jednakost meu narodima. Bio je uveren davazalni položaj nerazvijene države može izbeći samo širi industrijski razvijeni prostor sanezavisnom oružanom silom i jačanjem meunarodnog ugleda; (3) na Jugoslaviju je gledao kaona lično životno delo i bio neobično zainteresovan za njeno očuvanje.Već je uočeno da se modernizacija odvijala na trusnom prostoru opterećenom raznovrsnimsukobima. Kao i svaki višenacionalni prostor opterećen teškom prošlošću i Balkan je bio

osetljiv na podele, spreman na integraciju, ali i eksplozivan. Reč balkanizacija i danas imanegativnu konotaciju jer potiče iz oznake nesreenog rezidualnog prostora koji je bio deoTurskog i Austrougarskog carstva u kom su formirane brojne nezavisne državice. U nemačkom

jeziku koristi se termin «skup malih država» (Kleinstaaterei). Bio je to geopolitički nedefinisanprostor, zakasneo u razvoju nakon raspada imperija u čijem je sastavu dugo bio, ali bez jasnogspoljnopolitičkog oslonca (za razliku npr. od Španije, Portugalije i Belgije koje su stalno bile uinteresnoj sferi zapadnih sila). Složena sukobljavanja iziskivala su naročitu nadnacionalnuideologiju, ali i umešnog vladara. Osobenost prostora i haotični neprogresivni sukobi nametnulisu, dobrim delom, autoritarne obrasce modernizacije odozgo. Razbijanje konzervativnebalkanske tradicije, slom monarhizma i dvorske poltike u apolitičnom seljačkom okruženju isenci pretorijanske opasnosti, teklo je u institucionalnim obrascima nepodeljene prosvetiteljskekomunističke vlasti. Ipak autoritarni okvir modernizacije nije prisutan samo kod nerazvijenih.Ralf Darendorf (Dahrendorf) je provokativno tvrdio da je nacionalsocijalizam nepovratnorazorio političku kulturu vilhelmovskog carstva i uvoenjem rasne jednakosti sunarodnikasuzbio uticaj aristokratije. Reč ju, fašizam je ukidajući feudalne staleške ostatke na brutalannačin krčio put ka savremenom društvu (Dahrendorf 1968, S. 442). Fašizam, kaoantiaristokratski spoj tehnike i arhaičnog rasizma je, doduše, rušio ostatke nemačkogfeudalizma, ali se po modernizatorskom potencijalu ne može porediti sa socijalizmom. Rasizamne može biti modernizacijski. U socijalizmu je nepodeljena vlast bila u službi prosvetiteljskihciljeva, u čijem je jezgru bio autoritet razuma, a ne magija krvi i rase.U Jugoslaviji je centralizacijom započeti privredni uspon 1950-ih bio izrazit, sa jednom od

najviših stopa rasta u svetu. Stopa rasta industrijske proizvodnje u periodu 1953-1965. iznosila je 12,7% godišnje, a u periodu 1972-1981. 6%, a udeo poljoprivrednog stanovništva je sa 80%iz 1938. opao na 28% u 1984. godini (Pečujlić 1994, str. 59-61). Ugled zemlje i njenog voe usvetu bili su daleko iznad njene moći, ne samo otuda što je Jugoslavija bila strateški važan

jezičak izmeu blokova, nego i zbog neobično aktivne i vešte politike kojom je država postalapredvodnik šireg kruga nerazvijenih zemalja. Od predratnog statičkog polupismenogstagnantnog društva evropske periferije, u kojoj je gotovo polovina celokupne industrijepripadala strancima (Obradović 1994, str. 35-46), stvorena je srednje razvijena evropskazemlja. Industrijska proizvodnja je 1970-ih u odnosu na predratni period porasla 5 puta,proizvodnja električne energije 25 puta, nepismeno stanovništvo starije od 10 godina je sa49,2% iz 1931. palo na 15% u 1971. godini. Samostalnost socijalističke Jugoslavije bila je

daleko veća nego predratne. Krajem 1930-ih strani kapital je kontrolisao najznačajnijeprivredne grane (npr. petroleja 99,5%, elekt. Energije 94%, rudarstva 82% itd.). (Obradović 1995, str. 197). Pošto je Jugoslavija bila svedena na polukolonijalni status vodeće grupe, kako srazlogom zapaža Dedijer, nisu mogle da izrade plan industrijalizacije sve i da su htele. KPJ je







92

VI

TITOVA NACIONALNA POLITIKA

Najopštije govoreći, Titova nacionalna politika je jedna verzija zamisli Balkana kao nedeljive

državne celine. Reč je o modernoj i demokratskoj ideji koja se početkom 20. veka pod uticajemaustromarksizma jasnije uobličila kod srpskih socijaldemokrata i panslavističkih hrvatskih islovenačkih struja u Austro-Ugarskoj. Raznolike verzije ujedinjenog Balkana spajalo jenastojanje da se izradi snažna jedinstvena država koja bi bila kadra da od velikih sila zaštitisrodnu grupu manjih južnoslovenskih naroda. Iskušenja koje je ova zamisao prošla od nastankado danas više svedoče o političkoj kulturi i veštini snaga koje su je podupirale i suzbijale, negoo njenoj imanentnoj neupotrebljivosti ili anahronosti.

Titova nacionalna politika je u savremenoj srpskoj renacionalizovanoj istoriografiji i

kolektivnom pamćenju rastumačena kao antisrpska. Novi nacionalni sklop kastriranja Titoveharizme javio se još krajem 1980-ih godina. Nova hegemona epohalna svest još 1989. izmenila

je kriterije normalnosti državnih celina. Dok je ujedinjenje Nemačke 1990-ih shvaćeno kaonormalno ponovno ujedinjenje, u istom periodu raspad Jugoslavije shvatan je u svetu pretežnokao prirodni izraz vekovnih nacionalnih istorijskih težnji, kao uspostavljanje normalnosti koja

je razbijena 1918. ili 1945. Jedva da je potrebno dodati da podjednaka normalizacija nemačkogujedinjenja i raspada Jugoslavije predstavlja narušavanje glavnih meunarodnih dogovora izdruge polovine 20. veka postignutih na temelju antifašizma. Meunarodna potvrda raspadaJugoslavije pustila je duh iz boce, jer je nacionalizam legalizovan.

Period proveden u Jugoslaviji nacionalisti u novim državama zapadnog Balkana danas tumačekao doba nacionalne i ideološke porobljenosti. Kriteriji istorijske normalnosti iz temelja suizmenjeni.U prvi plan izbila je iskonstruisana napetost izmedju jugoslovenstva i nacionalnedržave. Za nosioce prvog proglašeni su stranci (katolici u srpskom ili komunisti u hrvatskomrevizionizmu). Odbacivanjem jugoslovenstva kao ideje nametnute spolja spontano senormalizuju razne nacionalističke struje, sve do kvislinških i fašističkih. Ovo je katkadotvorena, a katkad latentna namera prerade istorije. Markiranjem novih ključnih sudbonosnih“unitarnih” katastrofalnih tačaka (1918. i 1945.) automatski su rehabilitovani kao patriotski do

juče stigmatizovani šovinistički zaokreti. Istorija Jugoslavije odvaja se od istorija njenih nacija,a ovi tokovi prikazuju se kao asimetrični i nesrećno izmešani paralelni, ali radvojeni istorijskiprocesi. U poredjenju sa tobože nesrećno propuštenim šansama stvaranja nacionalnih država još

krajem 1.svetskog rata Jugoslavija ispada kao unazadjujuća tvorevina. To je bila tobožepaternalistička država lažne nacionalne jednakosti. Druga revizionistička struja tvrdi da

nezavisnost Jugoslavije ni nakon 1945. nije bila spontana, već iznudjena hladnim ratom. Bio jeto navodno “protestantizovani boljševizam” bez šire vizije razvoja, samoupravljanje je bilo pukiodgovor SSSR-u, a ne deo epohalne svesti 20 veka. U istom sklopu nesvrstanost se prikazujekao antizapadna spoljna politika, a ne kao samostalni uspon zemlje ka svetskom ugledu. Hladnirat je, po ovom tumačenju, bio jedini garant labilne nezavisnosti Titove Jugoslavije, koja senužno raspala sa njegovim nestankom, a hazardna politika nacionalističkih elita, tobože, tu nijebila presudna. U celini uzev, propast Jugoslavije i razvijenog socijalizma ispada kao nužnaistorijska pobeda prava nad nasiljem, prirodnih nacionalnih država nad veštačkimvišenacionalnim tvorevinama. Normalizovani nacionalizam je u novom poretku sećanja

izmenio i vrednovanje višenacionalne Jugoslavije. To više nije državna zajednica srodnihnaroda, već nasilna i veštačka tvorevina. U tom sklopu i njen prvi vladar A.Karaorević shvaćen je kao žrtva protivnika neprirodne države, a drugi vladar,Tito, kao dželat njenognajbrojnijeg naroda. Preraena martirologija je moralna osnova novog revizionizma.



93

U savremenim revizionističkim tumačenjima nevažno je to što je pod neposrednim iliposrednim Titovim uticajem veliki deo Balkana gotovo pola stoleća opstajao kao jedinstvenadržavna celina. Celishodnost Titove politike i njegovog ličnog učinka može se pouzdanijeoceniti samo u sklopu šire istorijske celine koja obuhvata razdoblje pre i nakon nestanka državekojoj je bio na čelu. Drugim rečima, ovde trebalo bi uočiti procese koji se ne sastoje samo od

vidljivih zbivanja već i dubinskih struktura dugog trajanja koje se na odreenim tačkamaraspadaju. Titova nacionalna politika ne da se razumeti bez istorijata meunacionalnogsukobljavanja na Balkanu koji su ovaj prostor opterećivali različitim oblicima potisnute ili živetradicije. Tradicionalizovane meunacionalne napetosti i zbližavanja na Balkanu bi, uBrodelovom smislu, valjalo razložiti na procese kratkog i dugog ritma. Istoriju dugog vremenau ovom pogledu čine težnje balkanskih naroda za nacionalnim osloboenjem od hegemonihvelikih sila. Htenja su se izražavala u oblič ju političke vrednosti i političke kulture koja se dugonije menjala jer je bila izraz haotičnog i nestalnog prostora opterećenog ratovima inedefinisanim interesima velikih sila. Parola «Balkan balkanskim narodima», pod kojom su sedoduše krile raznovrsne i oprečne težnje, najbolje izražava bit gotovo dva stoleća dugogprocesa zakasnelog sazrevanja balkanskih nacija. Nešto uže vremensko razdoblje, ili tzv.

«srednje vreme», čine hronološki upola kraći procesi idejnog sazrevanja vizije balkanskefederacije u socijaldemokratskoj i boljševičkoj misli. U celini ovog razdoblja, koje obuhvata 20.vek, ritam procesa bio je sporiji i skriveniji od neposredne teme ovog istraživanja, koja sepodudara sa istorijom srednjeg vremena. Procesi ovoga doba ispoljili su se u raspadu velikihnadnacionalnih carstava (Otomanskog i Austro-Ugarskog), koji nije bio samo posledica rata,već i uzrok budućih ratova. Najposle, najuži period obuhvata glavna zbivanja i neposrednuTitovu aktivnost na vlasti u trajanju od 35 godina, koliko je ovaj vladar bio u prilici da proceseove vrste nadzire i aktivno usmerava. Na ovaj način razloženo istorijsko vreme može olakšatirazlikovanje trajne težnje (nacionalna nezavisnost), njene političke forme koju joj namećevreme (unitarna, federativna, konfederalna ili separatistička) i umeća vodeće ličnosti daželjenom sadržaju i formi obezbedi trajnost.Marks je prvi konstituisao prave društvene modele polazeći od procesa dugog trajanja u istoriji(Brodel 1992, str. 135). Oslobodilačke vizije i realni pokušaji usklaivanja meunacionalnihodnosa južnoslovenskih naroda tvorili su proces dugog trajanja. Savremeni balkanskinacionalizmi nisu tabula rasa, kao što nisu ni ostali oblici evropskih nacionalizama, manje iliviše mitizirani u herojskoj tradiciji: otpor Jevreja Rimu, Švajcaraca i Škota Habzburzima iPlantadženetima, otpor Iraca protiv Engleza itd. Na Balkanu su različite društvene grupe(trgovci, buržoazija i nerazvijeni proletarijat) nastojale da stvore državu koja bi obezbedilanacionalno osloboenje. Iz ovoga gotovo dvestogodišnjeg toka ne može se istrgnuti Titovapolitika i proučavati zasebno jer bi se glavni procesi skratili i neopravdano sveli na manje iliviše nepovezan skup zbivanja. Mora se zahvatiti celina koja će se ovde omeiti periodom

postojanja dve jugoslovenske države (1918-1992), a koji se opet poklapa sa krupnimmeunarodnim prekretnicama (Oktobarska revolucija, kraj 1. svetskog rata, s jedne, i slomsistema evropskog socijalizma i opadanje moći Rusije, s druge strane). Okruženje je nametaloritam razvoju meunacionalnih odnosa na Balkanu, ali uz aktivnost domaćih političkih snaga.Interesi velikih sila bili su ne uvek vidljive podzemne strukture, a uticajnost domaćih akterazavisila je od veštine korišćenja meunarodnog oslonca i pukotina izmeu velikih sila.Protivrečni spletovi, koji su bili u stanju da skrenu tokove dubljih društvenih zbivanja (npr.svetski ratovi), otvarali su prostor uticaju veštih političkih aktera. Udeo ličnog nije uvekstrukturisan, već može biti neorganizovan i delom nepredvidljiv. U sociologiji dogaajnogBrodel ističe neophodnost uočavanja brzih mehanizama u kojima se zbivanja povezuju, a velikiljudi izgledaju kao autoritativni dirigenti (Brodel 1952, str. 175-176). Ovde je važno dodati da

se pri objašnjenju Titove nacionalne politike koriste različiti pojmovi koji odgovaraju različitojdužini razdoblja, odnosno trajnosti procesa u kojima je njegova ličnost bila delatna: najduži jetežnja naroda za samostalnom državom i otuda istekla neposustala oslobodilačka politička



94

kultura, nešto kraći je boljševički ideološki okvir ovog napora, a najkraći proces je usmeravalaosobena zamisao samoupravne socijalističke federacije bez vodećeg naroda.Ni u prostornom pogledu užeregionalna istorija nije dovoljno obuhvatna celina za proučavanjebalkanskog nacionalizma, čija se osobenost može uočiti jedino poreenjem sa drugimkontinentalnim verzijama. U Evropi su se u novom veku razvila dva osnovna oblika poimanjanacionalne suštine: etničko – genealoški i graansko – teritorijalni (Šnaper 1996, Smith 1995).

Po prvom shvatanju, koje je u izvornom obliku nemačko, nacija je pre svega skup pojedinacakoje povezuje zajedničko poreklo, kultura i jezik, a nacionalizam je izraz osećanja inferiornosti jezičkih grupa i vraćanja mitu koji idealizuje prošlost. U drugom, zapadnjačko – francuskom iameričkom poimanju nacije prevladavaju graansko – teritorijalne komponente: nacionalnost jevezana za pripadnost državi, a ne poreklu, a u skladu sa liberalno -prosvetiteljskimindividualističkim vrednostima, nacionalizam je zaokupljen oslobaanjem pojedinca ikosmopolitski je po namerama. Reč je o dubljim idejnoistorijskim polarnim suprotnostimaizmeu nemačke romantike i francuskog i engleskog prosvetiteljstva.kulturna nacija - graanska (državna) nacijanarod predaka - narod graananacija priroda - nacija ugovor

romantika - prosvetiteljstvoholizam - individualizam.Pomenuta idealnotipska polarizacija može se uočiti u diferenciranom pregledu osnovnihregionalnih žarišta savremenog evropskog nacionalizma: (1) zapadnoevropski nacionalizmi(irski problem, pokret za bretonsku i flamansku autonomiju, škotski nacionalizam, baskijski ikatalonski separatizam); (2) balkanski nacionalizmi istekli iz zakasnele reakcije na raspadAustrougarskog i Otomanskog carstva (nacionalizmi u Jugoslaviji i grčko-turski sukob); (3)srednjoevropski nacionalizmi (slovačko-maarski, rumunsko-maarski i češko-nemački sukob,kao i nacionalizam novih baltičkih republika); (4) istočnoevropski nacionalizam (rusko-ukrajinski sukob); (5) evroazijski krug (sukobi na Kavkazu istekli iz separatizma bivšihsovjetskih republika) (Smith 1995, Hobsbawn 1993). Uprkos vidljivoj sklonosti ka šovinizmu isukobima nacija, nacionalnost je još uvek prilično snažan okvir traganja za identitetompojedinca jer zadovoljava ljudsku težnju za ukorenjenošću, sigurnošću i solidarnošću. Izgledada ovom okviru još uvek nisu ozbiljni konkurenti raznolike verzije pannacionalizama,idejnopolitičkih pokreta koji traže nadnacionalno jedinstvo na bazi nekog zajedničkogkulturnog porekla: panturcizam, panslavizam, panafrikanizam, panamerikanizam ilipanevropejstvo. Jedna verzija panslavizma bilo je jugoslovenstvo u različitim verzijama:unitarnoj, federativnoj, buržoasko-monarhističkoj i republikansko-socijalističkoj. Bila je tointegrativna i defanzivna idejnopolitička tvorevina,čiji je manje ili više uspešan učinak bilakosmopolitizacija izmešanog balkanskog prostora. Istoričan uporedni okvir za proučavanjenacionalnih sukoba mora u svakom regionu i istorijskom razdoblju razlikovati u državotvornom

pogledu više ili manje uspešne nacije. U prve spadaju nacije i narodi sa dužom državnomtradicijom (Kastiljanci, Englezi, Šveani, Rusi, Poljaci, Maari, Srbi itd.), a u druge mahommanje nacije sa zakasnelom ili neuspelom državnom emancipacijom (Baski, Katalonci, Velšani,Bretonci, Korzikanci, Ukrajinci, Tatari, Hrvati, Muslimani itd.) (Smith 1955. p. 60-61). Od 18.veka, verske ratove postupno zamenjuju nacionalni sukobi, napetost izmeu manjih i većihnacija primala je različite oblike prikrivenog ili otvorenog hegemonizma. Tokom istorije uEvropi su se pojedinci i društvene grupe na istom prostoru osećali pripadnicima različitihkulturnih, kolektivnih, regionalnih i ideoloških identiteta: hrišćanin, pravoslavac, Jugosloven,Srbin, Hercegovac i sl. Manje ili više skrivena, nacija je uvek stajala u pozadini, a bezoživljavanja prošlosti nije se mogla utemeljiti.Snaga i trajnost meunacionalnih sukoba, kao i obrasci njihovog rešavanja, u različitim

evropskim regionima zavisili su od više činilaca: (1) karaktera i stupnja etničke izmešanosti(verska, jezička, kulturna i rasna šarolikost, odnos većinskih i manjinskih nacionalnih grupa),(2) stupnja institucionalizovanog rešavanja meunacionalnih sukoba ili njihovogneutralizovanja: postojana država omeenog prostora (snažne države koje stolećima kontrolišu



95

isti prostor) i nestabilna zemljotresna područ ja bez državnopravne tradicije nastala raspadomvišenacionalnih imperija u kojima se lakše oživljavaju revanšizmi, (3) sposobnosti političkogvrha da privremeno ili trajno neutralizuje žarišta meunacionalnih sukoba: korišćenjekosmopolitiskih, internacionalističkih ili nacionalističkih ideoloških sadržaja, ratničkooslobodilačka ili «trgovačko – kompromisna» politička kultura i s njom povezan obrazackultizacije vladara, preovlaujući verski ili svetovni, etnički ili graanski tip kulturno –

nacionalnog identiteta, monopolska integrativna ideologija (koja posle raspada ostavljaeksplozivnu prazninu integracije) ili skup različitih komplementarnih integrativnih obrazaca.Meuuticaj pomenutih opštih činilaca tvori složeni determinizam meunacionalnih odnosa ukom je,zavisno od prostornog i vremenskog segmenta, prisutna različita srazmera izmeu snagezatečenih struktura i aktivnih probojnih subjekata (politike). U ovom pogledu postoje u Evropirelativno stabilna i trusna područ ja. Diferenciran i istoričan okvir istraživanja podrazumeva irealističnost pristupa, tj. meru i granice u rešavanju nacionalnih sukoba koje se mogu očekivatiod političke kulture prostora i stupnja birokratizacije ključnih ustanova. Nerazvijenoj sredinineretko pogoduju autoritarne mere, dok razvijena društvena struktura podrazumeva složenijemehanizme podeljene vlasti za usklaivanje različitih interesa.

1. Jugoslavija izmeu unitarizma federacijei konfederacije

Na istoku i jugoistoku Evrope probuena ideja nacije nije kao na Zapadu shvatana u duhuprosvetiteljskih političkih ideja, niti se pozivala na volju ljudi, već je bliže nemačkoj romanticitragala za zajedničkom kulturom, jezikom i poreklom po roenju i krvi. Priroda, a ne volja irazum težili su stvaranju etničke nacije (Šnaper 1996, str. 222). Dok je na Zapadu političko

jedinstvo uspostavljeno pre pojave devetnaestovekovnih nacionalizama (apsolutna monarhija17. i 18. veka) zakasneli balkanski separatistički nacionalizmi oživljavali su izvornimacinijevski ideal etnički i jezički homogene teritorijalne države (svaka nacija jedna država).Po Gelneru, nacionalizam se upravo ispoljava u načelu da politička i nacionalna jedinica trebada se podudaraju. U etnički izmešanom Balkanu državni problem je 1918. trebalo da rešizajednica srodnih naroda koja bi u jednoj državi obuhvatila sve pripadnike manjih

južnoslovenskih nacija. Hobsbaum eksploziju nacionalizma s kraja 20. veka opisuje kaonedovršeni posao iz 1918. Najpre je SSSR počeo sa stvaranjem novih političkih nacija tamogde ranije nikakvih nacija nije bilo (Belorusi, Kirgizi, Uzbeci, Turkmeni itd.), a po istomobrascu je i Tito, iz različitih unutrašnjih i spoljnopolitičkih razloga, dopustio stvaranjepolitičkih nacija u Jugoslaviji (Makedonci i Muslimani). Dakle, nisu samo nacije stvaraledržavu, već je proces bivao i obrnut, a u stvaranju nacija je, po Gelneru, bio očevidanmanipulativan elemenat izmišljanja.Bilo bi neistorično nemati stalno na umu okolnost da u višenacionalnoj državi nastaloj na

razvalinama imperija nije lako bilo naći pogodno, trajno i podjednako prihvatljivo idejnointegrativno tkivo. Skoro sve do 19. veka prevladavale su tradicionalne garantije lojalnosti

(legitimitet dinastije i božja milost), a verska kohezija slabila je sporije nego na kontinentu.Nacionalni osećaj, kao osnova «graanske religije» patriotizma, na Balkanu je bio izrazitijekonfesionalno obojen nego kod drugih, «verski iživljenih» naroda. U Kraljevini SHS

jugoslovenski graanski patriotizam sapostojao je sa netolerantnim konfesionalnim(misionarskim) samopoimanjem. Graanski patriotizam je lako prelazio u šovinistički.Komunisti na vlasti stvaraju novi integrativni amalgam stapanjem patriotizma i klasne dužnosti.Pored obaveze prema državi, ističe se dug prema avangardnoj klasi, uz lagano potiskivanjekonfesionalno-nacionalne solidarnosti posvetovljavanjem obrazovanja i laicizacijom. Kultvladara je u procesima promene ideološkog oslonca imao neobično aktivnu ulogu kao živi

simbol željenih vrednosti. Nacionalno je potiskivano klasnim, ali je ostajalo zapreteno.Teško je reći da li je složeni proces državnog integrisanja Balkana više remetilo istrajavanje naetničkom karakteru nacija (što je vodilo romantičarskoj fašizaciji) ili pak stvaranje novihpolitičkih nacija (što je usložnjavalo i pojačavalo haos i rasulo naročito u Bosni 1992). I ovde



96

nešto pouzdaniji odgovor može pružiti tek raščlanjavanje protivrečnih zbivanja na duže idublje, kraće i promenljive procese meunacionalnog organizovanja. Ključne političke ličnostirazdoblja 1918-1992. uticale su na obe vrste procesa, ali je njihov uticaj manje vidljiv iposredan kada je u pitanju izmena dubljih strukturnih tokova. Uloga Tita i SKJ ne može sesvesti na manje ili više neuspešno rešenje enigme balkanskog osinjaka čije je jezgro ostaloaktivno. Jednako kao što ne može biti dokaz uspeha Titovog režima u neutralizovanju

meunacionalnih sukoba samo relativno beskonfliktno stanje za vreme jednopartijskog režima(bez uzimanja u obzir potonjih dogaaja), tako se isto komunistički sistem ne može u celostiproglasiti odgovornim za graanski rat i raspad zemlje 1991-1995. Ukoliko se raspad zemljebez ostatka pripiše politici SKJ, skida se odgovornost sa vladajućih elita koje su usmeravale rat,kao što, s druge strane, svako skidanje odgovornosti sa SKJ može značiti tumačenje rata kaoneodgovorne slučajnosti. Imanentno hipotetični odgovor na pomenuto pitanje može donekleublažiti sama ocena uspeha u rešavanju nacionalnih pitanja unutar užih vremenskih celina. Tekporeenje posledica politike vladajuće elite unutar užih razdoblja i diferenciranje segmentapolitičkog kursa unutar jednog ključnog razdoblja može pružiti pouzdaniji utisak o karakterupolitičkog usmeravanja (smirivanja ili podsticanja) meunacionalnih sukoba.Gotovo sve značajnije nacionalno-političke struje (izuzev socijalističkih) su na Balkanu

početkom 20. veka shvatale naciju u etničkom, nemačkom smislu, kao zajednicu iste kulture,porekla, rase, jezika i vere, a ne kao zajednicu graana koji žive u državi. Duga oslobodilačkatradicija i neoslabljeni mitovi jačali su vezivanje nacije za krv i tlo. Uprkos nepomirljivometničkom poimanju nacije, čija je krajnja konsekvenca bilo gledanje jedna nacija – jednadržava, došlo je pretežno zbog egzistencijalno pragmatičnih razloga do osnivanjavišenacionalne jugoslovenske države. Krajem Prvog svetskog rata srpski politički vrh je zbogslabljenja ruskog uticaja, a iz straha da se ne očuva Austro-Ugarska, počeo da tešnje sarauje sahrvatskim Jugoslovenskim odborom koji je opet zbog bojazni od Italije naginjao ka

jugoslovenskom rešenju. Nekoliko desetleća kasnije Tito je takoe strepeo od uvek aktuelnebritanske kombinacije o podunavskoj federaciji (kao protivteži Nemačkoj), ali je ovoga putaimao podršku Sovjetskog Saveza. Regent Aleksandar je obećavao Englezima da Srbija nećepostati vazal Rusije, a Tito je uveravao Čerčila da ne misli na boljševizaciju Jugoslavije.Nepodudaranje interesa velikih sila (opasnost prodora tradicionalnog ruskog panslavizma naBalkan, od čega je strepela Engleska) je u oba slučaja stvaralo prostor za manevar balkanskihvladara okrunjenih ratnom harizmom u taboru pobedničkih sila. Ratni pobednik regentAleksandar je 1918, kada je oslabila podrška Rusije, tražio oslonac na Zapadu, ali je, udogovoru sa Hrvatima, bio prinuen da vlastitu pravoslavnu veru izostavi iz sadržaja Krfskedeklaracije (Gligorijević 1996, str. 390). Titu je, kao prvom antihitlerovskom gerilcu Evrope, s

jeseni 1944. prodor Crvene armije olakšao posao jer je iščezla opasnost Čerčilove podunavskefederacije. Ovo opet stoga što SAD nisu pružile podršku Britancima jer im je bila značajnasovjetska pomoć u uštedi vlastite vojske prilikom planiranog dugog osvajanja Japana. Strukture

u senci balkanske politike uvek su bili moćni interesi velikih sila, koje su samo izuzetno veštibalkanski političari uspevali da oslabe. U Titovim pregovorima sa Šubašićem 1944. nije,

doduše, bilo spora oko vere vladara, već oko ideologije budućeg režima. Kao i dvedecenije ranije, i ovde je realni borački učinak vladara bitno olakšao suzbijanje konkurenta zadržavnog poglavara. Aleksandrova ratna harizma, osvedočena u balkanskim i Prvom svetskomratu, bila je pokriće Velikoj narodnoj skupštini u Podgorici da novembra 1918. zbaci kraljaNikolu s crnogorskog prestola, a ne manje osvedočena i proslavljena Titova gerilska harizmaširom Evrope bila je realno pokriće lišavanja krune kralja Petra II Karaorevića. Odsustvo sbojnog polja je u balkanskoj oslobodilačkoj kulturi pretendenta na vlast lišavao osnovnemoralne kvalifikacije. Harizma ratnika uvek je bila suverena nad dinastičkom harizmom krvi ilidokazanim mirnodopskim političkim umećem. U oba slučaja je osvedočeni ratni učinak

osiguravao faktički nadustavni položaj vladara. Kralj Aleksandar je u stvarnosti imaonadustavni položaj, zaklonjen vladom i lišen odgovornosti, a Tito kao doživotni predsednikrepublike faktički jeste stajao iznad svake odgovornosti jer mu je monopolski položajosiguravao bezuslovni prioritet partijskog nad državnim pravom. Svim jugoslovenskim





98

prirodna posledica okolnosti da su iz rata izašli kao pobednici sa ogromnim žrtvama iopustošenom Srbijom» (Stanković 1995, str. 237). Moralna osnova srpske hegemonije bilo jesolunaštvo, pa otuda Pašić nije mogao da prihvati Radićevu parolu o «ravnopravnosti inekakvim jednakim pravima kada ona nisu bila ni pokazana u ratu». Pašićev solunaški otporfederalizmu oslanjao se na srpsko-slovenački savez protiv hrvatskog separatizma. Pašić jeHrvatima pretio svesrpskom zemljom i amputiranjem delova Hrvatske i Slovenije, a nešto

pomirljivijem Korošcu je 1920. obećavao koridor izmeu Srbije i Slovenije, kao načinuspostavljanja jedinstvene srpsko-slovenačke teritorije (preko Dalmacije i Like) i okruženjaHrvatske (Stanković 1995, str. 101). Ne manje odlučno je Tito isticao ratni učinak komunista,ali je u jezgru njegove partizanštine bila simetrično izbalansirana borba svih naroda protivfašizma. Do kraja života Tito je koristio antifašističku rentu, a protiv nacionalizma borio sesimetričnim čistkama političke elite. Osim toga, Tito posle 1945. nije govorio o otcepljenju kaoelementu prava na samoopredeljenje nacija. Držao je da je ovo pravo «potrošeno» tokom NOB-a, kada su se svi narodi opredelili za ravnopravan život u socijalističkoj Jugoslaviji. Gušećiseparatizam i nacionalizam Pašić i Tito su nosioce ovih težnji snabdeli «oreolom i legitimnošćužrtve» (S. Radić, A. Pavelić, F. Tuman, A. Izetbegović itd.) «Žrtve» su, kao stradalnici u dugojtradiciji oslobodilačke političke kulture, u trenucima rasula države postajale važni lični

katalizatori separatizma. U monarhijskoj Jugoslaviji administriranje i nasilno nametanje jugoslovenstva poništilo je njegovu modernizacijsku suštinu kao integrativne ideje, i pri tomenije samo zaoštrilo sukobe sa svima koji su mislili drugačije već je polarizovalo i samepristalice jugoslovenstva (Dimić 1997, III, 437). Aleksandrova monarhodiktatura ojačala jeseparatističke struje, a zatvaranje V. Mačeka i progon A. Pavelića ulilo je ovim političarimaželjeni oreol osvedočenog borca koji se žrtvuje za nacionalnu stvar. U Titovoj Jugoslaviji jemasovni efekat izolovanja nacionalista bio niži i latentan, ali je od uhapšenih nacionalista(naročito u Hrvatskoj) stvorena kadrovska osnova uprave kasnijih secesionističkih republika.Boravak u zatvoru je kao i ratni učinak bio dokaz stradanja za ideju. Politički disidenti će imatiharizmu sve dok politika ne izgubi izbaviteljski karakter. Titov režim je, osuujućinacionalizam istovremeno u poslesocijalističkoj fazi snabdeo ovoga oreolom i legitimnošćužrtve. Eksplozija nacionalizma u svim poslesocijalističkim režimima bila je deformisanareakcija na dugo komunističko potiskivanje nacionalističkih težnji, jednako kao što je zabranakomunističkih partija u buržoaskim režimima bila važna moralna komponenta solunašenjakomunista na vlasti. Kada je smenjivao Rankovića, Tito je vodio računa da od njega ne stvorimučenika i stožera srpskog otpora, pa je u Saveznoj skupštini krajem 1966. predložio aboliciju.U čistki hrvatskih nacionalista 1971. je o ovoj okolnosti manje voeno računa jer je obračunkasnio. Nezadovoljnici se najlakše okupljaju i ujedinjuju oko žrtve, a u balkanskoj političkojkulturi su naročito politički zatvorenici nacionalisti lako sticali pristalice kao provereniizbavitelji. Nisu bez razloga neki srpski oficiri 1917. u Solunu govorili regentu Aleksandru daće Apisa učiniti mučenikom ako ga strelja, pa će on, regent, dočekati da pozdravlja Apisove

kosti sa balkona dvora (Gligorijević

1996, str. 292). Lako politizovanje političkih osu

enikasvojstveno je režimima sa trošnom državno-pravnom tradicijom i nestabilnim autoritetom

ključnih državnih ustanova. Titovo gušenje nacionalizama je sa urušavanjem socijalizmaaktiviralo reaktivni konfesionalno i nacionalno obojeni mučenički i osvetnički segment domaćepolitičke kulture i verovatno olakšalo njegovo eksplozivno oživljavanje, a nacionalističke voesnabdelo neizostavno potrebnom moralnom harizmom borca stradalnika.Dugi nacionalni procesi u rasponu 1918-1992. su u vodećim političkim ličnostima nalazilirazličita rešenja. Pašićev cilj bila je jedinstvena unitarna monarhija sa u ratu dokazanomsrpskom političkom elitom na čelu, dok je Tito težio jedinstvu federativne republike, pre svegapreko jedinstvene partije i zaštite interesa radničke klase i u ratu osvedočene boračke elite. Čaki kada je u retkim prilikama dopuštao mogućnost federacije, Pašićeva vizija bila je plemenska

(u duhu etničkog shvatanja nacije), a ne teritorijalna. Govorio je o federaciji triju plemena gdebi svi Srbi obrazovali jednu celinu, Hrvati drugu, a Slovenci treću. Titova vizija federacije bila je složenija, sazdana od etničkih i teritorijalnih kriterija uz oprez od prevlasti najbrojnije nacije.U obe Jugoslavije se otpor unitarnom jugoslovenstvu trajno održavao. Ima mišljenja da je





100

(velikosrpski burž. unitarist) (seljačko-buržoaski separatist)

M. Nedić A. Pavelić (kvislinški profašistički (fašistički separatist)rasist)

A. Ranković V. Bakarić (komunistički centralistički (federativni policentričnifederalist) komunist)

S. Milošević F. Tuman(komunistički nacionalistički (konzervativno-buržoaski se-federalist) cesionistički šovinist)

Tito(nadnacionalni komunistički federalist)

Pomenute ličnosti su simboli oštrijeg ili mekšeg kursa nacionalne politike, tj. različite vizijeostvarenja nacionalnog interesa. Proučavanje nepredvidljivosti i nestruktuiranosti ličnog uprocesima zahteva dodatnu diferenciranost i nijansiranje pristupa, što je bez biografskogmetoda nemoguće. Osim toga, uvek treba voditi računa o ideološkom okviru ispoljavanjanacionalnih težnji. U tom pogledu vrlo uslovno može se porediti N. Pašić sa A. Rankovićem iliS. Radić sa V. Bakarićem. Mačekov slogan da lajbek nije dobro zakopčan može se porediti saBakarićevim nastojanjem na federiranju federacije samo ako se ima na umu različit udeonacionalnog u ideologiji partije radničke klase SKJ i ideologiji nacionalne buržoasko seljačkestranke HSS. Britanski posmatrači su 1930-ih pisali da je otvoreno «hrvatsko pitanje» zapravobilo zahtev ekonomski jače hrvatske buržoazije za podelu vlasti sa svojom srpskom suparnicomkoja je branila centralizam (Petranović 1986, str. 114). U socijalističkoj Jugoslaviji nije biloburžoazije, a «hrvatsko pitanje» pokrenuo je hrvatski komunistički vrh braneći ekonomskezahteve širih društvenih slojeva (pre svega, sitnih posednika). Dakle, slični nacionalni zahtevisamo su menjali klasni oslonac, a poredbena ocena da se zbog hrvatskog pitanja 1929. i1971/72. odustalo od demokratskog kursa svedoči o trajnosti i snazi nacionalno-ekonomskihinteresa koji se javljaju u oštrijem ili blažem obliku u različitim klasnim i ideološkim oblicima.Mogućnost poreenja ove vrste, odnosno uočavanja snage i stupnja potiskivanja imodifikovanja procesa dugog trajanja (ureenje meunacionalnih odnosa), kraćim ili snažnimideološkim procesima, trebalo bi pokazati suočavanjem Titovog i Aleksandrovog

jugoslovenstva. Izgleda da je Aleksandar više verovao u jugoslovenstvo od Pašića, ali manje odTita. Kosmopolitski potencijal Aleksandrovog pijemontskog dinastičkog napora bio je svakako

niži od Titovog komunističkog internacionalizma. Aleksandar se trudio da nacionalno izmešanideo Balkana spoji u državno jedinstvo unitarizmom (jedinstveni, ali troimeni narod),

buržoaskim parlamentarizmom bez tradicije (koji je raao parališuće neprogresivne sukobe) sanadustavnom ulogom krune i dinastičkom krvnom harizmom. Isti zadatak Tito je, poučenneuspesima prethodnika, pokušavao da reši komunističkom internacionalističkom ideologijom(koja je neutralizovala versku podeljenost stanovništva), federacijom ravnopravnih nacija,

jednopartijskim režimom i svetovnom nadnacionalnom harizmom razuma partije i njenog voe.U pozadini Aleksandrovog unitarizma i trijalizma stajalo je etničko-genealoško shvatanjenacije, kod Tita pretežno političko (iznad nacija je stajao nadnacionalni suverenitet radničkeklase). U oba slučaja oslobodilačka politička kultura sa izvornom harizmom vojskovoeizbavitelja bila je nužna sastavnica protivrečne balkanske kosmoplitizacije. Izgleda da je Tito

pokazivao više elastičnosti, spretnosti i sposobnosti da ostvarenje zamišljenog zadatka prilagodikonkretnim situacijama i mogućnostima. Osim toga, politička kultura oba režima prilično serazlikovala po stupnju prosvećenosti i masovnom osloncu. Po britanskim izvorimamonarhistička Jugoslavija bila je nestabilan parlamentarni sistem čiji je najjači činilac bio kralj



101

koji je rušio vlade, a to nije činio parlament. U čestom pregrupisavanju snaga (stranačkihblokova) najaktivniji su bili neodgovorni demagozi, koji su u moru seljačke neprosvećenostiširili jalove partijske intrige odlanjajući se na neefikasnu i korumpiranu administraciju. Uneumerenoj težnji za vlašću i brzim bogaćenjem političari su se oslanjali na prazno seljačkopolitikanstvo i nepotizam («debeli bakšiš«), a sitne intrige bile su zanimljivije od velikihproblema države. Zato su Britanci na Aleksandrovu diktaturu gledali kao na nužno sredstvo za

uspostavljanje reda (Petranović 1986). Komunistička politička kultura nepodeljene vlastioslanjala se na krutu kadrovsku upravu i nije bila lišena skrivene korupcije kadrova, ali se pomodernizacijskim i prosvetiteljskim segmentima (koji su na nižim nivoima samoupravljanjauključivali širi krug ljudi u odlučivanje) egalitarna komunistička ideologija ipak razlikovala oddvorskih i palanačkih intriga i demagoškog seljačkog politikanstva.Jugoslovenska unitarna država postojala je do avgusta 1939, kada su Hrvati stekli banovinu.Graena je na romantičarskom gledištu o etničkoj srodnosti troimenog naroda i bezuspešnompokušaju da se stvori jedinstvena nacija. Nacionalni unitarizam bio je osnova državnogcentralizma (po načelu jedan narod – jedinstvena država), dok je nacionalni pluralizam osnovafederalnog ili konfederalnog ureenja. Aleksandrova monarhodiktatura 1929. je, branećiunitarizam, ojačala nacionalističke i separatističke struje i slabila Jugoslaviju (Gligorijević

1986, str. 86). Uzalud je kralj, podstičući unitarizam, sklonio srpske ratne zastave u muzej,plašeći se najviše od toga kako će na ličnu vlast reagovati zaverenička Šumadija. Tito se takoeoslanjao na vojsku, ne strepeći od prevrata, jer je imao više autoriteta kod Srba negoAleksandar kod Hrvata. Osnova Titovog državnog jedinstva nije bila jedinstvena nacija nego

jedinstvena partija društveno-ekonomski, a ne rasno jednakih pojedinaca. Po M. Veberu nacijamože biti i politička zajednica (bez verskog, običajnog ili jezičkog identiteta) kada postojivezanost za organizaciju političke vlasti koja se želi kao vlastita. Titova federacija bila je savezistorijskih (etničkih) i političkih nacija (bez istorije), a počivala je na uverenju da se političkimnacijama (Makedoncima, Muslimanima i Jugoslovenima) može ublažiti napetost izmeuistorijskih nacija. Prioritet klasnog interesa svakako je smanjivao etnički naboj nacije. Strukturastanovništva u obe Jugoslavije, premda u etničkom pogledu slična, u Titovom režimu je, zbogumnožavanja nacija, bila složenija, što je nametalo drugačije institucionalno – predstavničkeokvire nacionalne politike. Prema popisu iz 1931. u Jugoslaviji je bilo 48,7% stanovništvasrpskopravoslavne vere, 37,5% rimokatolika, a 11,2% muslimana (Božić 1972, str. 440). USFRJ je 1970. bilo Srba 39,7%, Hrvata 22,1%, Muslimana 8,4%, Slovenaca 8,2%, Makedonaca5,8%, Crnogoraca 2,5%, a ostalih 13,3%. Mlado stanovništvo do 35 godina je činilo 59%populacije (Mala enciklopedija Prosveta 1978, 2, str. 16). U Jugoslaviji je 1939. bilo oko 50%nepismenog stanovništva, a 1981. 9,5% nepismenog stanovništva iznad deset godina.Diferencirane društvene i nacionalne strukture iziskivale su složeniji obrazac državneintegracije i raznovrsnije političko pregrupisavanje. U Kraljevini Jugoslaviji hrvatskiseparatizam često je suzbijan srpsko-slovenačkim savezom (Pašić je Slovencima nudio srpsko-

slovenački koridor, a A. Korošec je u

čestvovao u najvažnijim me

uratnim vladama P.Živkovića, M. Stojadinovića i D. Cvetkovića). Uz podršku Korošca, Pašić i Aleksandar su

federalni obrazac lakše odbacivali kao prevazienu nagodbenjačku formulu iz Austro-Ugarske,razmišljajući više o amputaciji Hrvatske. Tito je jedinstvo države jačao slabljenjem srpskehegemonije (stvaranjem autonomnih pokrajina), srpsko-hrvatsku napetost ublažavaoprihvatanjem u osnovi austrougarske teritorijalne formacije B i H, a hrvatski corpus separatum slabio proglašenjem Srba za konstitutivni narod u SR Hrvatskoj. Proglašenjem makedonskenacije i republike trudio se da neutrališe probugarske snage u Makedoniji. Vreme je pokazaloda ni elastična i diferencirana Titova vizija federacije istorijskih i političkih nacija nije bilališena rizika, jer je sa iščezavanjem stožerne vezivne nadnacionalne klasne komponente državestvorena eksplozivna praznina čiji je haos pojačavao (pored tradicionalne napetosti istorijskih

nacija) i separatizam novostvorenih političkih nacija.Komunistička zamisao federacije ravnoteže, prihvaćena na zasedanjima AVNOJ-a, postupno jesazrevala u spoju uticaja sovjetskog federalizma i domaće prakse. U meuratnoj monarhijirešenje je traženo izmeu centralizma, koji nije odgovarao Hrvatima, i federalizma, koji je bio



102

nesiguran po rasejane Srbe. Federacije koje počivaju na savezu dve snažne nacije su nakrhkije, jer stvarna ili umišljena ugroženost jednog dela jača osećaj kolektivnog poniženja i revanšizma.Graanska opozicija je najpre od unitarizma prešla na trijalizam, a početkom 1930-ihdemokratska stranka se zalagala za složenu državu sa četiri jedinice. Bio je to predstupanjzamisli demokratske federacije šest republika koju je KPJ formulisala 1940, vodeći računa ocelini Jugoslavije i interesima svih jugoslovenskih naroda (Gligorijević 1986, str. 96). U

Titovim radovima zamisao jugoslovenske federacije sa sedam federativnih jedinica prvi put se javlja krajem 1936. u spornom «Pismu za Srbiju». Tu stoji: «U platformi mora jasno inedvosmisleno doći do izraza riješenosti da će se pravo samoopredeljenja svih narodapoštovati, tj. ne samo pravo Srba, Hrvata i Slovenaca nego i Makedonaca i Crnogoraca, a istotako pravo naroda u Vojvodini, BiH da odluči o tome da li da sačuva svoju regionalnusamostalnost u federativnoj državi... Takoe treba istaći pravo Nemaca, Maara i Albanaca naravnopravnost» (Tito 1977 a, Tom 3, str. 137). Nezavisno od sporova koji su u istoriografijivoeni oko autorstva ovog pisma, na ovom mestu važno je utvrditi prisustvo diferenciranijezamisli federacije kod komunista nego kod graanske opozicije. Verovatno je tome jedan odvažnih razloga Kominternina direktiva da je najopasniji nacionalizam najbrojnije nacije kojitreba federacijom neutralizovati. Petranović tvrdi da je sudbina »druge» Jugoslavije u Jajcu bila

u rukama Tita, I. Ribara i Šubašića (Petranović 1993b, str. 82). Stvorena je federacija ravnotežečiji je uzor bio Sovjetski Savez, ali i projekti domaće graanske opozicije (koliko nacija toliko ifederalnih jedinica, s tim što su rasejani Srbi dobili status konstitutivne nacije u BiH iHrvatskoj).Federacija ravnoteže trebalo je da potkopa osnovno načelo nacionalizma po kom politička inacionalna jedinica treba da se podudaraju. Socijalistička Jugoslavija se nije poklapala sanacionalnim prostorom i teritorijom jedne nacije. Političko biće države razdvojeno je odnacionalističkog i time što je država shvatana kao ustanova nadnacionalnog klasnogosloboenja. Ova vrsta nadnacionalnog suvereniteta dugo je neutralizovala nacionalne sukobe,ali nije trajno sprečila njihovo eksplozivno oživljavanje. Integrativni potencijal komunističkefederacije ravnoteže bez vodećeg naroda (1945-1990) može se pouzdanije oceniti u sklopu šireistorijske celine (1918-1992) i trajnijih procesa koje su oblikovale napetosti izmeufederativno-centralističkih i konfederalno-separatističkih struja. Premda je konstelacijapolitičkih snaga u socijalističkoj Jugoslaviji bila složenija, odnos pomenutih struja nije semnogo menjao. Početkom 1920-ih centralističko – unitaristički blok predvodili su Narodnaradikalna stranka, dvor i generalitet, kolebljivu neodreenu formaciju sa autonomaškimsklonostima ali i spremnošću na saradnju sa centralistima činile su Slovenska ljudska stranka iJugoslovenska muslimanska organizacija, dok je Hrvatska republikanska seljačka stranka, sa S.Radićem na čelu, bila otvoreni neprijatelj režima, zagovarajući preraspodelu vlasti meunacionalnim elitama. Do raspada Jugoslavije 1992. dovela je napetost izmeu krutogfederalizma SR Srbije, konfederalne zamisli bosanskog i makedonskog rukovodstva i

separatizma Hrvatske i Slovenije. Na rasplet napetog odnosa snaga izmeu unitarista,federalista i separatista unutar nestabilne zemlje uvek je uticao meunarodni oslonac, a zatim i

umešnost voa i političkog vrha. Premda su u dubini zbivanja bili zamršeni spletovi, formiraniu spoju trajnijih nacionalnih i promenljivih interesa spoljnih sila, ipak su ratno i genocidnokidanje veza oblikovale pre svega domaće političke snage. Najopštije govoreći, procesi dugogtrajanja, koji su izvirali iz potrebe malih balkanskih naroda da se na vetrometini trusnogprostora zaštite u vlastitoj državi (unitarnoj, federativnoj, konfederalnoj ili samostalnoj), zbognužnog meunarodnog oslonca, imali su manipulativni karakter. Postajali bi delatni tek kada binaišli na potporu velikih sila, koje su opet zbog haotičnosti jugoslovenskih političkih snaga, bileu stanju da balkanskoj državi doziraju poželjnu čvrstinu.Da je rešavanje nacionalnog pitanja na Balkanu stalno zavisilo od meunarodnog oslonca

(skrivene strukture u senci), može se pokazati i ovlašnim osvrtom na glavna razdobljapomenute šire celine.Francuskoj je 1920-ih odgovarao srpski unitarizam, a ne hrvatskiseparatizam jer je nova Jugoslavija trebalo da spreči prodor Germana ka jugu i širenjeboljševizma. Sa usponom fašističkih sila 1930-ih, Hrvati stiču banovinu i Jugoslavija prestaje



103

da bude unitarna. Voljom Trećeg rajha Jugoslavija je raskomadana 1941, a u periodu stabilneblokovske podele sveta 1945-1989 (rušenje Berlinskog zida) Jugoslavija opstaje kao federacijapod vlašću jedinstvene komunističke partije. Unutar ovog razdoblja treba razlikovati nekolikoperioda u kojima je uticaj spoljnih činilaca bio stalno prisutan, ali u različitoj meri ispoljen. Zavreme oslonca na Sovjetski Savez (1945-1948) na delu je bio kruti partijski i državnicentralizam, a od 1949. do Titove smrti zavisnost ureenja od spoljnih sila bila je izgleda

najniža. Decentralizacija federacije odvijala se pretežno pod uticajem unutrašnjih činilaca. Uperiodu 1980-1990. jačaju nacionalizmi i meurepublička trvenja, koja se teže rešavaju bezTitove arbitraže. Vidljivo je ubrzano kretanje ka državnom konfederalizmu uz starimeunarodni oslonac – difuzni blok nesvrstanih i sve labaviju podelu interesnih sfera izmeuSSSR-a i SAD. Poslednji period, izmeu 1990. i 1992, jeste višepartijska konfederacija u haosugraanskog rata, praćena promenama u okruženju (raspad sovjetske federacije, lagera iodsustvo jedinstvene meunarodne arbitraže). U skladu sa jačanjem regionalizma u svetu inezadrživim trendom formiranja samostalnih država (1945. u UN je bilo 55 država, a 1992. čak178 država), nezadrživo je rastao i proces decentralizacije unutar Jugoslavije. Srbi su, kaonajbrojnija i najrasejanija nacija, stalno naginjali prestoničkom centralizmu, a svi ostali (koji suzajedno bili brojniji od Srba) federalizmu i separatizmu. Samouverenost, odsustvo pragmatizma

i elastičnosti srpske politike, kao i nemoć realnih procena vlastitih mogućnosti, olakšavali sustvaranje snažnih antisrpskih koalicija, što je (izuzimajući Titov period vlasti) snažilo potencijalneprogresivnih unutardržavnih sukobljavanja.Unutrašnji odnosi višenacionalne Jugoslavije višestruko su zavisili od spoljnog okruženja isposobnosti diplomatije da koristi suprotnosti velikih sila, a zatim ojačani ugled u svetu iskoristiza voenje unutrašnje politike sa više autoriteta. Izmeu unutrašnje i spoljne politike postojiuvek ravnoteža. Slobodan Jovanović je govorio da kada se vodi nepopularna spoljna politika,mora se imati vlada u koju narod ima poverenja. Iako su Srbi za Pašića govorili «zna Baja štaradi», ovaj političar je 1909, zbog aneksije Bosne formirao koalicionu vladu od radikala inaprednjaka, u kojoj je on bio samo ministar graevina. (Jovanović 1996, str. 159). KnezMihailo je, dodaje S. Jovanović, vodio nenarodnu unutrašnju politiku, a popularnu spoljnu, akralj Aleksandar je 1929. uveo diktatutu, ali je vodio popularnu spoljnu politiku Male antante.Tito se kod rizičnih spoljnopolitičkih poteza, koji su kod dela partije mogli izazvati podozrenje(npr. raskid sa Staljinom), štitio uvoenjem samoupravljanja, a kasnije mu je veliki ugled usvetu bio važno pokriće nepopularnih i «nesamoupravnih» partijskih čistki. ilas svedoči da jeu periodu pritiska IB-a Tito bio kolegijalniji i manje autoritaran. Popularna vanblokovskaspoljna politika, koja je zemlji donosila novac, tržišta, kredite, ugled i sigurnost od blokovskehegemonije, bila je važna sastavnica Titove lične vlasti i bespogovorne arbitraže umeunacionalnim sukobima. Sličan je bio efekat spoljnog pritiska na ponašanje nacionalnihelita i raspoloženje naroda prema Jugoslaviji. Odlučna promena odnosa Hrvata prema

jugoslovenskom ujedinjenju zbila se kada su sile Antante aprila 1915, tajnim Londonskim

sporazumom, obećale Italiji, u zamenu za ulazak u rat, prostrana podru

č ja severne Dalmacije izalee. Po ovom planu hiljade Slovenaca i Hrvata prepuštene su Italiji, što je ublažilo kritičnost

Trumbića prema Srbiji od čijih je uspeha sada više nego ikada zavisilo osloboenje Hrvata iSlovenaca (Banac 1988, str. 120-121). I kada se razišao sa Karaorevićima, Trumbić jeponavljao: «Sami ne možemo obraniti toliko mora». Pritisak Italije i opasnost od restauracijeAustro-Ugarske slabili su latentni hrvatski i slovenački separatizam. Početkom 1920-ihMusolinijeva pretnja Jugoslaviji i stvaranje obruča oko nje italijansko-austrijsko-maarskimblokom pojačali su saradnju Korošca sa Beogradom, a delom obeshrabrili i hrvatskiseparatizam. Slična situacija bila je 1953. povodom Tršćanske krize. Zbližavanje Francuske iItalije je početkom 1930-ih nagnalo Beograd da podrži Hitlerove pretenzije ka Austriji jer je

Anschluss sprečavao stvaranje katoličkog bloka u Podunavlju i restauraciju Habzburga, od čega

je strepela Mala Antanta, kralj Aleksandar, a 1944. i Tito. Slovenačka panika od restauracijeHabzburga bila je početkom 1930-ih osnova Koroščevog jugoslovenstva (Vinaver 1986).Musolini je terao kralja Aleksandra u naruč je Hitleru 1933-34, kao što je Staljin terao TitaZapadu 1949-1953. U više navrata je strah od restauracije Habzburga jačao jugoslovenstvo



104

Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa Beogradom bila je najpouzdanija zaštita od italijanskeopasnosti. Iščezavanje pomenutih pretnji bila je važna spoljnopolitička okolnost koja je širilamanevar slovenačkom i hrvatskom separatizmu. Obnovu Austro-Ugarske Staljin je definitivnosprečio u Potsdamu 1945, a kada je novembra 1975. Osimskim sporazumima definitivnoutvrena jugoslovensko-italijanska granica na kopnu i moru, iščezle su važne spoljnopolitičkeprepreke hrvatskom i slovenačkom separatizmu. Što u tom trenutku nisu bile vidljive

dalekosežne posledice ovih dogaaja nije neobično, jer prekretnička zbivanja, po pravilu, nisuspektakularna već deluju tiho i naknadno.Višenacionalne države su naročito krhke na krupnim istorijskim prekretnicama i u timtrenucima je političarima neophodna velika sposobnost balansiranja i manevrisanja. Jednooprezno poreenje uzroka raspada Austro-Ugarske 1918. i SFRJ 1992. može dočarati oveokolnosti. Tejlor je tvrdio da je talijanski nacionalizam bio David koji je srušio staru Austriju,a srpski nacionalizam je bio David Austro-Ugarske. Izbezumljeni izazovom italijanske, akasnije srpske opasnosti, habzburški političari izgubili su sposobnost balansiranja imanevrisanja i uvukli carevinu u porazni rat. Mutatis mutandis, albanski nacionalizamisprovocirao je srpske političare, koji su počinili slične greške kao nekada Habzburzi. Uz to,srpski političari su krajem 1980-ih pogrešno ocenili meunarodnu situaciju (uspon Nemačke i

pad SSSR-a), što je još više učinilo anahronim krutu srpsku federalnu politiku. Stabilnostvišenacionalne Austro-Ugarske i SFRJ počivala je na sličnoj ravnoteži, a greške prestoničkihnaroda bile su najfatalnije. Kada je 1912. raskomadano Otomansko carstvo u Evropi,nacionalno načelo je pobedilo na svim granicama Habzburške monarhije (slično stanju uSSSR-u i SFRJ 1991) i obistinila se slutnja Andrašija iz polovine 19. veka da će Austro-Ugarska postati evropski bolesnik (Taylor 1990, str. 283-284). Posle balkanskih ratovaOtomansko carstvo ostalo je «mrtvac na Bosforu», a Austro-Ugarska je postala evropski«bolesnik». Morala je krenuti u rat da bi ojačala autoritet krune i rešila nacionalno pitanje.Poražena je, a pobedio je secesionizam slovenskih naroda. Slično se zbilo na Balkanu kada jekrajem 1980-ih, sa promenama u SSSR-u i lageru i ujedinjenjem Nemačke, SFRJ postalabolesnik, a uvoenjem višepartijskog sistema 1990. «mrtvac na Balkanu». Njena stabilnostpočivala je na bipolarnom svetu, evropskoj bezbednosti (koju je uništilo ujedinjenjeNemačke), internacionalističkom marksizmu i nadnacionalnom kultu voe.



105

Odnos prema SFRJ i uzrocima njenog raspada tesno je vezan za ocenu Tita. Nacionalisti radotvrde da je slom SFRJ bio neizbežan, i da će ova država u istoriji ostati tabula rasa, tj.periodiza čega nije ništa ostalo. U sklopu novog retrospektivnog fatalizma Tito se javlja kaoautoritarni ili totalitarni vladar koji je išao istoriji “uz nos”. Tome nasuprot, u manjini sumišljenja da je u slomu SFRJ bilo dosta kontingentnog. Kontingentnost je mogućnostdrugačijeg poimanja dogaaja, ali i nemogućnost da se dogaaj izvede iz globalnog sklopa

prethodne situacije. Uključivanje kontingentnosti omogućuje da se retrospektivna iluzijafatalizma prevlada. Premda je malo ko predvideo slom Jugoslavije, ipak su vrlo brzo nakontog dogaaja, skoro svi slom shvatili kao neizbežni sled. U domaćoj misli o društvuprevladava retrospektivna iluzija fatalizma. Desilo se, navodno, ono što se moralo desiti.Oslobadjanje od premisa koje nisu dozvoljavale mogućnost sloma i učvršćivanje novihpremisa, po kojima se slom mogao videti znatno ranije, zbilo se gotovo preko noći. Ovakonverzija jeste gotovo podjednako prisutna u nauci i političkoj kulturi. Niko nije priznavaoiznenadjenje u svojim prognozama, jer bi time doveo u sumnju vlastiti “dosledni” pristanak uznovo. Svaka sumnja u trošnost starog je u poslejugoslovenskom poretku sećanja lakoetiketirana kao nostalgična iluzija. Novim antikomunistima “bilo je sve jasno” još poodavno iova naknadna svest još jedan je dokaz nove pravovernosti. Ex post facto svest o nužnom

slomu socijalizma i Jugoslavije učvršćuje se pod pritiskom društveno prihvatljivog novogkolektivnog pamćenja. Imperativi novog pamćenja, posredovani grupnim i ličnim interesima,glačaju svest o prošlom u društveno prihvatljivu verziju koja neretko ide do isključive dogme:“ Jugoslavija je još za vreme Tita bila mrtva”. Premda malo ko ima dokaza da je ranijesumnjao u postojanost socijalizma i Jugoslavije, novi “dokazi” se u aktuelnom poretku sećanjalako konstruišu. Put u propast socijalizma je ex post facto lagodno i jednodimenzionalnokonstruisan jednako kao što je ranije ex ante bio zacrtan put u propisanu komunističkubudućnost. Antikomunistički pogled na prošlost nije manje isključiv od ranije ortodoksnekomunističke vizije budućnosti. Eshatološko mišljenje ne trpi diskontinuitete, različite fazeniti kontingentnost. Dominira lagodni teleološki obrazac naknadne pameti. Socijalizam sebriše iz istorije nacije, više nije organski deo prošlosti. To je totalitarni režim uvezen spolja.Komunističke voe su stranci, koji su se na vlasti održavali uz pomoć terora, partije i SSSR-a.Godina 1945. je tobože radikalan prekid nacionalnih istorija, a komunisti su narode razdvojiliod tradicije. Tito je, naprosto, uljez. Kao što je ranije propast kapitalizma proglašavanasudbinom, tako je i danas propast socijalizma proglašena za neizbežnu i nužnu. Kod novogporetka sećanja prepoznaju se prerušeni ili modifikovani obrasci ranijih ortodoksija.Retrospektivni fatalizam je u strukturi nove slike prošlosti.

Pomenute jednostranosti čine savremeni poredak sećanja u kom se raspad SFRJ tumačifatalistički, a Titova nacionalna politika kao bezuspešna i utopijska. Raspad evropskihvišenacionalnih država u 20. veku svedoči o sličnostima u funkcionisanju kontinentalnognacionalizma, tehnikama neutralizovanja, ali i krupnog hazarda njihovog oživljavanja. Samo suretki političari bili dorasli složenim izazovima održavanja integracije višenacionalnih država. Usledećem izlaganju bi trebalo pokazati zašto je Tita teško izuzeti iz ovog uskog kruga.

2. Ekonomija i nacionalizam u Jugoslaviji

Komunističko shvatanje nacije bliže je državnom ili političkom poimanju nacije (pripadnostnaciji je otvorena za sve koji priznaju državu) nego etnički ili kulturnom poimanju (nacija jeotvorena samo za one koji joj roenjem ili etničkim osobinama pripadaju). U tom pogledumarksizam je bliži buržoaskom liberalizmu nego konzervatizmu, jer obe struje izviru iz

prosvetiteljskog racionalizma, za razliku od romantike i fašizma kao antiprosvetiteljskihreakcija. Proleterski internacionalizam bio je okvir klasnog shvatanja nacije kod svihkomunističkih vladara. Naime, nadnacionalna pripadnost revolucionarnoj klasi nametala jeusvajanje niza vrednosti kojima je lični identitet čvrsto spajan sa nadreenim kolektivnim





107

Pretežno ekonomski ispoljeni oblici nacionalizma u socijalističkoj Jugoslaviji mogu se po svomporeklu uslovno razvrstati u tri grupe: (1) direktno materijalna odbrana regionalnog interesa(hrvatski otpor raspodeli deviznog dohotka od turizma i sukobi izmeu republika okoinvesticija u razvoj); (2) direktno materijalna odbrana interesa slojeva koji su unutar vladajućegrupe bili privilegovani (republički otpori kadrovskom monopolu saveznog centra a kodraspodele rukovodećih mesta u partiji, vojsci, državi, diplomatiji itd.); (3) delimično indirektno

materijalni izvori nacionalizma (otpor razvijene i nerazvijene periferije saveznom centru,sukobi centralista i federalista, unitarista i nacionalista, protivnika ipobornika veće uloge tržištai sl.). Zatečeni neravnomerni ekonomski razvoj regiona i nejednaka struktura privredeodreivali su shvatanje nacionalnog prestiža i dopuštene oblike njegovog ispoljavanja. Trajnanapetost izmeu socijalističkog načela solidarnosti i smanjivanja razlika izmeu regionalnerazvijenosti s jedne i tržišnog zahteva da «svako treba da živi od svoga rada», s druge strane sesa hlaenjem revolucionarnog zajedništva lako preobražavala u osećaj eksploatisanosti (ali ne ietničke ugroženosti) vlastite nacije. Dozvoljeni ideološki oblik ispoljavanja ekonomskihsuprotnosti odvijao se u obliku različito akcentovanih interesa radničke klase i samoupravljanja.Na rastegljiva samoupravna načela podjednako su se pozivali razvijeni i nerazvijeni,proizvoači sirovina i finalnih proizvoda, centralisti i federalisti, dohodaši i profitaši itd.

Delimično uvažavanje tržišnih zakona i republičkih interesa davalo je integraciji državedinamičan karakter, ali je usložnjavalo i manevar neprikosnovenog harizmatskog voe.Pomenute, pretežno ekonomske napetosti, prožimala je duga inercija komunističke i Titovelične bojazni od hegemonizma najbrojnije nacije. Uprkos federativnom ureenju države, zbogstalne sovjetske pretnje (i mogućeg oslonca na Srbe) bojazan nije slabila. Uz to, kod većinerepublika Beograd je kao prestonica ekonomski i politički bio skopčan sa predstavom o stalnojsrpskoj dominaciji. Tito je, u duhu boljševičke samokritike, tražio od komunista, pre svega,borbu protiv vlastitog nacionalizma, a Srbima je ponavljao: «Vi ste najveći i imate većuodgovornost od drugih u Jugoslaviji» (Vuković 1989, str. 468-469). Doduše, prilično ranopočeo je i sa kritikom hrvatskog nacionalizma, strepeći od postojanog hrvatskog separatizma.Banac navodi da je Tito stalno kritikovao Hebrangov hrvatski nacionalizam, a Hebrang je jošdecembra 1943. optužio Tita da Dalmaciju tretira kao da nije deo Hrvatske. Kada je ZAVNOH1943. proglasio pripajanje osloboenih italijanskih područ ja «matici Zemlji Hrvatskoj», Tito jekritikovao Hrvate što prisvajaju suverenitet koji pripada samo Jugoslaviji (Banac 1990, str. 100-101). Titov oslonac bio je posle rata mladi borački kadar, koji je logikom ratnog učinka iproverene lojalnosti dospeo do većine upravnih položaja u Srbiji, BiH, a delom i u Hrvatskoj.Sve do kraja 1942. oslobodilački pokret u Hrvatskoj bio je gotovo isključivo srpski, pa suhrvatski komunisti stoga kritikovani. ilas svedoči da su Politbiro i Tito priznavali da su dopada Italije ogromni deo rata nosili Srbi (orgović 1989, str. 170), a slična je ocena i Ive Banca(Banac 1990, str. 93). U partijskim izveštajima o stanju u Hrvatskoj krajem 1940-ih otvorenose isticalo da se «veliki deo hrvatskih masa kompromitovao za vreme rata saradnjom sa

okupatorom» (Zapisnici 1995, str. 612-614). Tako su npr. Srbi u BiH, iako nisu bili uapsolutnoj većini (1953, 44%), imali kao provereni borci dominantan uticaj u partiji i vladi. Usastavu CK BiH je 1954. bilo 46 Srba, 3 Hrvata i 6 Jugoslovena, a CK Hrvatske je iste godinebrojao 41 Hrvata, 10 Srba, jednog Jugoslovena i 9 neopredeljenih (Shoup 1968, p. 276-277). Upartijskim zapisnicima izmeu 1945. i 1952. mogu se uočiti sporovi izmeu republika oizgradnji industrijskih kapaciteta, ali ilas tvrdi da to nisu bili meunacionalni sukobi, već višelokalne sebičnosti koje nisu uzimane kao ozbiljan politički problem. ilas se sećao da, dok jebio u vrhu, nije bilo nikakvih napetosti izmeu hrvatskog i srpskog rukovodstva, već naprotivbliskosti. Slovenci su, pak, već tada «zadržali jednu dozu autonomije, koju niko drugi nijeimao, i to su je zadržavali kroz praksu, kroz insistiranje na posebnoj privredi, na tome da jeuspon njen industrijski razvitak i da daje mnogo» (orgović 1985, str. 153-154). Isti svedok

dodaje da, dok se «osećala Kardeljeva inklinacija ka zaštiti Slovenije (on bi uvek grdioSlovence, ali bi ih ipak podupro)», «kod Tita se nikakva inklinacija ka hrvatskim interesimanije osećala... u pogledu nekakvog hrvatizma» (orgović 1989, str. 152).



108

Titov odnos prema dominantnoj naciji u Jugoslaviji bio je relativno postojan. U «Proleteru» jedecembra 1942. pisao o versajskoj Jugoslaviji, zemlji nacionalnog ugnjetavanja, u kojoj jevladala velikosrpska hegemonistička klika, istovremeno dodajući da su u redovima NOV uogromnoj većini Srbi i da srpski narod daje najveći doprinos u krvi u borbi protiv okupatora(Tito 1977 b, str. 71). U ovom Titovom članku «Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlu NOB-a» sažet je docniji Titov odnos prema Srbima: strah od hegemonizma najbrojnije nacije, ali i

oslonac na pretežno srpski borački kadar. Borački učinak je kasnije postupno simetrično deljenu formulacijama kao «prolivala se krv svih naših naroda», jer bez uravnotežavanja zasluga svihnacija nije bilo moguće isticati vrhovnu vrednost – bratstvo i jedinstvo. Lako je pojmljivaneophodnost političkog pragmatizma ove vrste i napor da se ne povredi oslobodilačkaosetljivost ostalih nacija i narodnosti. Premda je uočavao da su neki narodi više izmanipulisanišovinizmom od drugih, Tito se u odnosu prema Srbima na izvesnim prekretnicama kolebao(1948, 1966, 1972). Opominjao je Srbe da su kao najbrojniji narod najodgovorniji, nakon 1948.strepeo je od tradicionalnih proruskih osećanja kod Srba, a 1966. od političkih kombinacija uvrhu savezne policije sa Rankovićem na čelu. S druge strane, uviao je državotvornost iborbenost srpskog naroda (bez kog bi Jugoslavija bila nemoguća), lojalnost pretežno sprskogboračkog partijskog i državnog kadra, a naročito odanost većinskog srpskog oficirskog kadra

JNA. U složenim meunacionalnim sukobima arbitrirao je simetričnim čistkama, čvrsto uverenda je interes jugoslovenske radničke klase nedeljiv, a samim tim je i partiju kao zaštitnika toginteresa smatrao ključnom integrativnom ustanovom poretka. Osećao se odgovornim pre svegapred jugoslovenskom radničkom klasom, zatim partijom, a tek potom pred skupštinom, anikada pred bilo kojom nacijom.Niz nepredvidljivih okolnosti gonio je Tita da čvorno nadnacionalno uverenje, manje ili višeelastično, prilagoava novim situacijama u čemu se ogledao njegov politički talenat. Odnosprema SSSR-u bio je moćna struktura u senci koja je direktno ili indirektno uticala na gotovosve ključne segmente Titove politike. Premda hegemona, sovjetska država na čelu lagera uvek

je bila važan oslonac stabilnosti Titove vlasti, bez čijeg postojanja je teško bilo zamisliti iopstanak samoupravnog socijalizma. S druge strane, zbog stalne manje ili više akutne sovjetskevojne pretnje Tito se manje ili više približavao Zapadu. To ga je podstaklo na uvoenjesamoupravljanja i delimičnu liberalizaciju, što je unosilo značajne promene u meunacionalneodnose. Decentralizacija ekonomije i uvoenje tržišta hrabrili su nacionalna osećanja, naročitou partiji. Vrh se nadao da će tržište ojačati ekonomsku meuzavisnost regiona, horizontalnupokretljivost i kosmopolitizaciju prostora. Jedinstvena partija trebalo je da bude garantobuzdavanja centrifugalnih sila unutar sistema. Ekonomskim interesima podstaknuti procesdecentralizacije burno će se ispoljiti polovinom 1960-ih sa daljom liberalizacijom tržišta. Tadadolazi do polarizacije u partiji i Titovih čistki. Više Titovih saradnika svedočilo je da je Titoimao snažno razvijen osećaj za državu i njeno jedinstvo, u čemu je gledao osnovu samostalnenevazalne politike i smisao vlastitog dela. Kada je zašao u godine, bio je zaokupljen

iskušenjima zemlje nakon njegove smrti, strepeći da ni SKJ ni JNA ne

će o

čuvati Jugoslaviju.Polazio je od toga da će, spuštajući suverenitet na republike, a delom i na pokrajine, sačuvati

neku vrstu meke federacije sa elementima konfederalizma. Tu ne bi bilo razloga za separatizamSlovenije i Hrvatske, dok bi ekonomija spajala federalne jedinice što je bio u duhu trendaevropskog razvoja toga vremena (Čkrebić 1995, str. 109). Ima mišljenja da je reformafederacije i 1971. neopravdano kasnila posle privredne reforme 1965 (Minić 1993, str. 299).Bilo kako bilo, mehanizam za održavanje jedinstva interesno diferencirane države svakako jeiziskivao više dodatnih neideoloških osigurača nego što je bio obrazac meke federacije u sencimonopolske partije.Oblasne razlike u ekonomskoj razvijenosti imale su krupnu direktnu ili posrednu ulogu u

jačanju nacionalizma u Jugoslaviji. Komunisti su bili svesni delovanja dugih ekonomskih

trendova (razlike u stupnju razvoja), pa je u većini partijskih dokumenata najvišeg ranga stajaladirektiva da treba prevazići razlike u regionalnom razvoju. U Titovom režimu je ekonomskorivalstvo izmeu republika bilo najsnažnija poluga nacionalizma, pošto su versko-konfesionalnii jezički razlozi bili potisnuti ili rešeni. Sam po sebi lokalni ekonomski nacionalizam nije



109

jugoslovenska osobenost. Lombardijska liga u italiji odbijala je da pomaže siromašni jug, aKatalonci su u Španiji uvek tvrdili da su eksploatisani. U višenacioanlnim državama seekonomske razlike lako politizuju. Zbog velikih razlika u stupnju razvoja (tehničkoj kulturi,produktivnosti i nacionalnom dohotku) neki strani analitičari su jugoslovensku ekonomiju1950-ih nazivali «dvojnom»: dualizam bivših habzburških oblasti (i beogradskog regiona) ibivših delova otomanskog carstva (Rusinow 1977, p. 100). Doduše, i pre Drugog svetskog rata

bilo je u Jugoslaviji rasprava o pasivnim krajevima, ali ekonomska strana nacionalnog pitanjanije bila akutna jer se sukob vodio izmeu nacionalnih političkih partija Srba, Hrvata iSlovenaca iz razvijenih ili relativno razvijenih oblasti. Kada su komunisti došli na vlast,problem nerazvijenih oblasti naglo je aktuelizovan jer se partizanska vojska uglavnomregrutovala iz siromašnijih krajeva. Kapitalizam je optuživan za eksploataciju siromašnihkrajeva, a to je trebalo prevazići industrijalizacijom pasivnih oblasti i dodelom posebnihsredstava nerazvijenima. Partija je odmah posle rata uočila neravnomernost privrednog razvojakao potencijalni izvor nacionalizma. Smatralo se da će centralistička privreda to prevazići, jersu monopol države i partije bili najvažniji. B. Kidrič je na V kongresu KPJ govorio: «Jasno jeda se deo viška rada iz razvijenih republika sa viškom produktivnog rada mora nužno koristiti unašoj socijalističkoj izgradnji i u manje razvijenim republikama kako bi smo tamo maksimalno

podigli proizvodne snage i to ne samo u korist njihovu nego i u korist celine i u korist onihrepublika koje sada pomažu zaostale republike. To je zakon jedinstvene socijalističke privrede»(Cit. prema Obradović 1995, str. 229). Slovenci nisu dugo isticali da su ekonomskieksploatisani od Jugoslavije. Nisu osećali ni kulturnu ugroženost od jugoistoka zemlje, jer subili najmanje rasejani. U prvom petogodišnjem planu najviše je ulagano u jugoistočne delovezemlje, ali već krajem 1940-ih, zbog straha od mogućeg sovjetskog napada, ekonomski razvojovih oblasti gubi prioritet. Vojna industrija se delom premešta u BiH (i od tada se govorilo daBosanci treba da podignu spomenik Staljinu), a decentralizacijom ekonomije 1952. težišteulaganja polako se pomera sa nerazvijenih ka oblastima gde se najbrže oploavaju. Počinjusporovi oko ulaganja koji postupno primaju nacionalnu boju. Društveni proizvod rastao jeizmeu 1957. i 1960. po stopi od 12,7% godišnje, što je tada bila druga najviša stopa rasta usvetu. Meutim u Sloveniji je 1957. društveni proizvod bio 180% od jugoslovenskog proseka,u nerazvijenim oblastima južno od Save i Dunava 67%, a na Kosovu 42%. Sličan trend razlikanastavljen je i u sledećoj deceniji uprkos investiranju na jug, što je jačalo otpor Slovenije iHrvatske (Rusinow 1977, p. 100). Da bi se u partijskim raspravama izbegle optužbe da se krozdecentralizaciju brane lokalni interesi i slabi jugoslovenstvo, ovaj proces se nazivaodeetatizacijom i debirokratizacijom.Već početkom 1960-ih rast je usporen, što se odražava na dohodak i produktivnost rada. Urecesiji oživljavaju nacionalne napetosti višestruko prisutne u ekonomskim teškoćama. Dugo suzvanični ekonomisti kao B. Horvat bili uvereni da se privredni razvoj može ubrzati ako seuklone oaze nedovoljno iskorišćenih ljudskih i prirodnih resursa, tj. ako se ubrza razvoj

nerazvijenih područ ja. Po

činju sporovi oko fondova za nerazvijene i preraspodele saveznihsredstava. Razvijene republike su isticale da su ulaganja u nerazvijene oblasti nerentabilna, a

nerazvijeni su se žalili da su kao proizvoači sirovina u neravnopravnom položaju. Svakarepublika bila je na neki način oštećena saveznim merama, spoljnotrgovinskim režimom iliraspodelom ulaganja, ali je imala i velikih koristi. Ali koristi se uzimaju kao same po sebirazumljive, a štete se pamte (što je nužno vodilo politizaciji rasprave oko saveznih fondova)(Shoup 1968, p. 161-162). Prelivanja dohotka meusobno su se kompenzovala, a utisak oizrabljivanju, manje ili više rasprostranjen kod svih, nije slabio. Iščezava samokritičnost,nestaje vlastita krivica, krivi su samo drugi. Početkom 1960-ih nacionalnu boju primile surasprave oko prednosti rečnog ili morskog transporta (dunavska ili jadranska zamisao), sporovioko ulaganja u luke (Kopar, Rijeka, Bar) i velikih infrastrukturnih projekata koje je finansirala

federacija (jugoslovensko – rumunska hidroelektrana, kanal Dunav-Tisa-Dunav, prugaBeograd-Bar itd.). U ovom periodu sukobi su se vodili izmeu razvijenih i nerazvijenih,liberala i centralista, lokalnih, republičkih i saveznih elita.



110

Nerazvijeni regioni bogati rudama i radnom snagom očekivali su industrijalizaciju, pa im jeodgovarala centralistička politika, kao npr. petogodišnji plan iz 1957. koji je garantovao višeulaganja nerazvijenima. Početkom 1960-ih bude se liberali iz severozapadnih krajeva, koji su,braneći prioritet tržišta, isticali da novi petogodišnji plan favorizuje srpske interese. Kada jezanemarivan turizam osećala se zapostavljenim Hrvatska, Crna Gora i Slovenija, nafta i ugaljpogaaju BiH i Srbiju, rasprava oko nuklearnih centrala vodila je sukobu izmeu onih koji su

imali vodu i ugalj i onih koji to nisu imali, pa je spor oko prioriteta uglja ili atomske energijeprerastao u meunacionalnu napetost. Ekonomski centralizam postupno je poistovećivan savelikosrpskim nacionalizmom, ali polarizacija političkih snaga još nije bila jasna.Konzervativni centralisti još uvek su bili nadmoćni (Srbija i nerazvijene republike), ali već počinju rasprave oko neophodnosti privredne reforme. Već 1964. nazirao se krah koalicijeSrbije i nerazvijenih oblasti, jer su liberali sticali nove saveznike npr. meu Makedoncima ibrojnim Srbima u Beogradu i Vojvodini, čiji su ekonomski interesi bili bliži liberalnijemtržišnom nego centralističkom modelu. U društvenom planu iz 1964. nerazvijeni su upozorenida u investiranju vode računa o rentabilnosti, a ne samo o socijalnim činiocima. Svakarepublika je i dalje težila da ima vlastitu čeličanu. Sporovi izmeu elita nisu bili javni, paposmatračima nije bilo lako da zaključe u kojoj meri je nacionalizam ekonomski obojen.

Izgleda da u ovom periodu ni partijskom rukovodstvu nije uvek bilo jasno gde se završavaekonomija, a gde počinje nacionalizam (Shoup 1968, p. 246). Osim toga, postojalo je nekolikocentara moći koji se još uvek nisu tesno podudarali sa republičkim ili nacionalnim interesima:savezni i republički državno-partijski aparat, menadžersko-tehnokratska elita i radničko-sindikalni samoupravni blok. Ipak je u periodu 1961-1966. učvršćena osnova kasnijenacionalne polarizacije u sistemskim odredbama. Neki pronicljivi rukovodioci su na ovuopasnost skretali pažnju, kao npr. B. Nešković, kada je maja 1952. na 5. Plenumu CK SKJupozoravao na razliku izmeu federativne republike i federacije republika: «Mislim da to nijesitna stvar, jer je federacija malo nešto drukčija nego federativna republika. A mi treba da seprenesemo u situaciju kakva može da nastupi u najgorim slučajevima koji mogu našu zemlju dasnau, da pretpostavimo da će agresor, neprijatelj, da koristi čak i naše propise da sprovedeneke svoje namere, da razbije Jugoslaviju, na one njene sastavne delove koje Ustav daje»(Sednice CK KPJ 1948-52, 1985, str. 670). Ova retka upozorenja nadvladavala je logikaekonomskog grupnog interesa, a vodeće političke ličnosti (naročito Tito) dugo se nisu jasnoizjašnjavale. U Titovim govorima iz ovoga doba može se uočiti kolebanje izmeu reformista icentralista. Januara 1963. u govoru omladini kritikovao je hegemonizam brojnije nacije, ali ione koji su na visokom stupnju ekonomskog razvitka. Izričito je tvrdio da je besmisleno darepublike moraju imati sve atribute države (Tito 1977 b, str. 259-260). Godinu dana kasnije, na8. kongresu SKJ težište kritike u njegovom referatu bila je opasnost od birokratskecentralizacije, unitarizma i hegemonizma i osuda veštačkog jugoslovenstva (Tito 1977 b, str.267). Tito se stalno zalagao za čvrstu i jedinstvenu partiju i kolebao se u podršci ekonomskoj

reformi. Izgleda da je pojačana kritika jugoslovenstva kao unitarizma još s kraja 1950-ih bilanagoveštaj zaokreta ka decentralizaciji ekonomije.

Kolebanja hrvatskog jezičkog separatizma pratila su kao senka mene u srpsko-hrvatskimodnosima, a Banac čak piše o jezičkom smeru centralizma. Sve do sredine 1920-ih nije bilootpora traganju za jedinstvenim srpsko-hrvatskim jezičkim standardom utemeljenim naštokavskom nareč ju. Prelaz Hrvata na Karadžićeve pravopisne norme u 19. veku naročito suzagovarali vukovci-kulturni unitaristi. J. Skerlić je 1913. predlagao da Srbi odustanu od ćiriliceu zamenu za hrvatsko prihvatanje «istočnog nareč ja». Bilo je to doba kada je hrvatski vajar I.Meštrović stvorio nacrt za monumentalni Kosovski hram i kipove sa motivima kosovskeepopeje i bio doživljavan kao mesija jugoslovenskog ujedinjenja. Neretko se tvrdilo da jeJugoslavija odveć malena zemlja za jezički pluralizam i da razvoj traži jedinstveni jezički

standard (Banac 1988, str. 202). Već krajem 1920-ih porastao je u Hrvatskoj otpor srpskojekavštini, koji je kulminirao u hrvatskom ustaškom fašističkom jezičkom separatizmu 1941-45,da bi ponovo oživeo 1967, a novu kulminaciju dosegao 1992. Oscilacije hrvatskog jezičkogsamoupravnog separatizma bile su primetne i u socijalističkoj Jugoslaviji. Novosadskim





112

bezbednost «prejašila partiju». Njega ipak nije brinulo toliko narušavanje zakona kolikougrožavanje jedinstva partije, jer je partija bila stožer sveukupne integracije. Na 4. plenumu CKSKJ jula 1966, koji je održan na Brionima uz posebne mere obezbeenja, Ranković je podneoostavku. Tito je formirao komisiju za ispitivanje policijskog prisluškivanja, ali je ova smatralada prisluškivanje nije važno. Držali su da je KOS (Kontraobaveštajna služba) radila slično što iUDBA i tražili istragu protiv Gošnjaka i KOS-a, ali je Tito to sprečio (Tripalo 1990, str. 73).

Opšta povika na prisluškivanje bila je pokriće da potom kontraobaveštajna služba preuzmečišćenje Državne bezbednosti i mnoge poslove policije (Vuković 1989, str. 273). Širenjeglasova o Rankoviću kao Titovom nasledniku u visokim policijskim krugovima verovatno jebila dodatna okolnost koja je Tita opredelila za čistku. Tripalo drži da je teško verovati da jeRanković spremao zaveru protiv Tita, ali je bliža istini pretpostavka da se spremao da, kadaTito umre, preuzme njegovo mesto po razumljivom načelu nacionalne simetrije.Po svemu sudeći, pad Rankovića bio je ipak dublje uslovljen ekonomsko-političkim uzrocimanego direktnom borbom oko vlasti. Svest o dubljim uzrocima ovih skoba dugo je zamagljivana.Hladniji strani analitičari jasnije su uočavali ove tokove. Britanski sociolog Rasinov je priznaoda je poratna Jugoslavija daleko poodmakla u modernizaciji (merenoj nacionalnim dohotkom,industrijalizacijom, urbanizacijom, promenom stila života, zatim profesionalnom i socijalnom

diferencijacijom, specijalizacijom i pluralizmom institucija), ali je i uočavao da dezintegracijusaveznog državnog i partijskog monopola ne može da ukoči nijedna ličnost niti grupa, jer jepluralizam nošen snažnim regionalnim ekonomskim interesima koje je štitilo oblasno vostvo(Rusinow 1977, p. 271-272). Druga vrsta pristrasnosti koja je zamagljivala svest o ekonomskojuslovljenosti nacionalizma jeste previanje okolnosti da u odnosu na Jugoslaviju osećanjedržavnosti nije bilo isto kod svih naroda. Nadnacionalna klasna solidarnost radničke klase nijenikada uspela ova različita osećanja da uravnoteži. Kod Srba je postojalo osećanje kontinuitetapošto su imali sopstvenu državnost i poistovećivali se sa prvom i drugom Jugoslavijom. Kodostalih naroda uvek je bilo manje ili više prisutno osećanje da je centar vlastite republičkedržavnosti na drugom mestu. Težnja ka kompletiranju državnosti uvek je bila skopčana saotporom centralizmu. Zato je M. Nikezić upozoravao «...mi ovde u Srbiji moramo darazmišljamo o tome kako drugi vide sebe u toj zajednici i moramo razumeti da su razlikenužne» (Vuković 1989, str. 444). Osetljivost drugih nacija na najbrojniju i najdržavotvornijusrpsku u odreenoj meri bila je prirodna. J. Blažević je govorio Draži Markoviću 1970-ih da«Srbiji treba čovek kompromisa. Ono što je Jakov rekao misle i drugi. Verovatno se radi oshvatanju da najveća u Jugoslaviji, Srbija jeste ravnopravna (ne dominantna) ako jekompromiserska, neodlučna, ako nije jasna u opredeljenjima, u svojim interesima i njihovojodbrani. Ima nešto što je realno u tome. Možda bih i ja da nisam Srbin sli čno mislio... svi suvrlo osetljivi na sve ono što se u Srbiji dogaa» (Marković 1987, I, str. 436). Osetljivost premaSrbiji lako je prelazila u stereotip, koji je postao delotvoran s kraja 1980-ih u bloku većinerepublika protiv hazardne parole srpskog rukovodstva «jaka Srbija – jaka Jugoslavija».

Još za vreme Tita hrvatski nacionalisti su u Rankoviću videli nadnacionalnu unitaristi

čku silu,apisovski, crnorukaški velikosrpski mentalitet, a pad Rankovića (slično Albancima) doživeli

kao kapitalan dogaaj kojim je otvoren novi psihološki, politički i civilizacijski prostor. Uposlebrionskoj atmosferi polako oživljavaju stereotipi o eksploataciji Hrvatske nastali još 1919-1920. kao antiteza srpskom solunaštvu. Postojanost dugih procesa na Balkanu jasno se uočava ulakom aktiviranju stereotipa o odnosima izmeu stožernih nacija Srba i Hrvata. U Hrvatskoj sebude Starčevićevi stereotipi o Srbima u Hrvatskoj kao došljacima, «srpskoj okupacijskoj armijiu Hrvatskoj», o Jugoslaviji kao «tuinskom jarmu i upravi», «Nasilju Pašićeve policije»,Srbima kao «lukavim Vizantincima» itd. (Stanković 1993, str. 111-123, Bakić 2002). Izgledada krajem 1960-ih čak ni autoritarna nadnacionalna Titova harizma nije mnogo neutralizovalaoživljavanje pomenutih stereotipa. Tome je svakako doprinosila i privredna kriza. Optimizam

privrednog buma iz ranih šezdesetih smenjuje neizvesnost krize, pa čak i pesimizam podstaknutnacionalnim sukobljavanjima. Potpuna stagnacija ekonomskog rasta bila je vidljiva 1967,nezaposlenost je 1968. bila za 47% veća nego 1964, a zaoštrava se problem raspodele deviza.Sve to se odvijalo daleko od očiju javnosti koja je uljuljkivana verom u snagu partije i države.



113

Na 9. kongresu SKJ 1969. učvršćena je «liberalna koalicija» dok su «konzervativci-centralisti»bili u opoziciji pokušavajući da se pregrupišu oslanjajući se na različite snage, čiji su interesi ivrednosti bili manje ili više pogoeni decentralizacijom i liberalizacijom. Kardelj se ustalio kaodrugi čovek režima koji je podsticao, ali i sputavao zahuktale liberale, sve više utičući naprirodu Titove arbitraže. Tito je, sve više padao pod uticaj okruženja novih ljudi (Dolanc, KOSitd.), direktno je komunicirao sa šefovima republičkih partija bez jačeg posrednog uticaja

saveznog partijskog organa (Izvršnog Biroa CK SKJ) držeći vojsku i policiju pod ličnimnadzorom. Sistemom naizmeničnog predstavljanja u Izvršnom birou Tito je utopio sve vodećeličnosti u jedan amorfni organ, ostavši sam izvan njega. Drugog čoveka po operativnoj moćinije bilo. Kardelj je bio suveren u ideološkim pitanjima, a u Izvršnom birou izdvaja se S.Dolanc kao ličnost posebnog Titovog poverenja. L. Perović tvrdi da je u ovom periodu MijalkoTodorović uzaludno težio stvaranju jakog centra koji bi parirao Titu. U ovom periodunajuočljiviji su Titova nesigurnost, lutanje, oklevanje, pa i pogrešne procene opasnostinacionalizma. Bolje obavešteni posmatrači iz vrha partije sticali su utisak da sa Titom nekomanipuliše, da u Izvršnom birou deluje neformalna grupa koja intrigira i lansira informacije da

je Srbija protiv Tita. Što je Tito više stario to je njegovo okruženje više ličilo na dvor.Drugarstvo su potiskivali dvorjani i ceremonijal. Intrige su dekor svake zatvorene politike, a u

atmosferi meunacionalnog nepoverenja i boljševičkog straha od frakcija mogle su imatiznačajnu ulogu.Posle uklanjanja Rankovića Srbi su ostali bez vodeće političke ličnosti u najužem vrhu. Novovostvo srpske partije preuzeli su liberalni reformisti, po «tehnokratsko-menadžerskim»pogledima slični hrvatskom vrhu, ali u nacionalnom pogledu ućutkani. Posle Rankovićevogpada kod Hrvata je slabilo uverenje da uvek posle svega Srbi pobeuju. Naporedno oživljavanje

jezičkog nacionalizma i ekonomskog separatizma bio je hrvatski odgovor na nagoveštenudecentralizaciju federacije. Uvek dobro obavešteni predsednik bio je na oprezu čvrsto držećivojsku i policiju pod vlastitim nadzorom kao ultima ratio čistki koje je obavljao kroz partiju.Na kritici poražene centralističke struje probijalo se novo načelo «politike čistih računa». Hrvatisu tražili dalje razvlašćenje federacije, a strani posmatrači su zapažali da se u Hrvatskoj padsaveznog unitarizma sve više predstavljao kao Pirova pobeda jer su najveće banke ispoljnotrgovinska preduzeća ostali u Beogradu (Rusinow 1977, p, 275). Izgleda da je u pogledukoncentracije finansijskog kapitala sada situacija bila drugačija od one izmeu dva svetska rata,kada je od ukupnog privrednog kapitala u Jugoslaviji, koji se 1928. cenio na oko 2,5 milijardidinara u zagrebačkim bankama bilo oko 2 milijarde (Gligorijević 1986, str. 87). Verovatno sestoga hrvatska buržoazija nije opirala Aleksandrovoj diktaturi 1929. Tome nasuprot, početkom1970-ih, po svedočenju Tripala, dve trećine jugoslovenskog finansijskog kapitala bilo je uBeogradu, u saveznim bankama i spoljnotrgovinskim organizacijama, što je vodiloadministrativnom prelivanju dohotka i deviza (Tripalo 1990, str. 86, Rusinow 1977, p. 275). USloveniji se 1969. javljaju zahtevi za revizijom materijalnih odnosa prema federaciji i glasovi

da je i Slovenija eksploatisana, u Makedoniji se javljaju otpori slovenačkom pritisku. Tripalosvedoči da je u jednom razgovoru 1971. Marković stavio Kardelju primedbu u vezi sa

promenama u federaciji, da oni, Slovenci hoće da im Srbi čuvaju granice kako bi se Slovenijabogatila na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu (Tripalo 1990, str. 133). Gotovo sve republikesu isticale da su eksproprisane i bile osetljivije na gubitke nego na dobitke. Počeli su zamršenisukobi oko ekonomskih pitanja koji su bili širi od srpsko-hrvatske napetosti. Hrvati su tražilisvoje devize od turizma, bosanske i srpske firme svoj udeo u snabdevanju turizma hranom, asrpske čeličane svoj novac od prodaje hrvatskih tankera. Devizno pitanje bilo je neobičnoupadljivo. U Hrvatskoj se sa jačanjem turizma širila teza da bi ova republika bila Švedska danije iznošenja deviza. Povodom hrvatske kritike SIV-a i budžeta federacije 1968. Kardelj, M.Todorović i M. Špiljak tvrdili su da se izaziva politička kriza zbog desetak milijardi dinara

(Tripalo 1990, str. 91). U nekoliko navrata Tito je 1971. pominjao da «Hrvatska ima velikipriliv deviza, a da joj malo ostaje» i da «devizni problem treba rešiti» (Tito 1977 b, str. 420-421, Perović 1991, str. 294, Dragosavac 1985, str. 149). Egzaktno svoenje računa bilo je teškoi rizično, jer je vodilo presecanju privrednih veza i zajedničkog tržišta.



114

Po dostupnoj literaturi i usmenim svedočenjima, Titova arbitraža u ovoj fazi bila je kolebljiva inesigurna. U Skoplju je govorio protiv slovenačkih pritisaka, a u Zagrebu priznavao da suotueni centri finansijske moći u Beogradu, što je trebalo da sugeriše da su Srbi izgubljenupolitičku prevlast zamenili ekonomskom. U složenoj mreži sukoba i prelivanja dohotka nijebilo lako arbitrirati, a Titovu kolebljivost je izgleda pojačavao najuži krug saradnika koji jesprečavao pristup predsedniku. Tu je najzagonetniju ulogu imala kontraobaveštajna služba. Od

pomenutih uticaja i nesumnjivog kolebanja trebalo bi odvajati nužni politički pragmatizam, tj.okolnost da je u Titovim govorima uvek bilo prisutno različito akcentovanje osetljivognacionalnog pitanja. Ne bi trebalo u oportunizam ubrajati njegov napor da ističe ono što je kojojsredini odgovaralo i time ublažava napetosti. Ovde treba navesti samo nekoliko primeraprilično razumljive elastičnosti: maja 1945. Zagrebčanima se obraća «kao Hrvat» (Tito 1977 b,str. 91), marta 1969. omladini i studentima podvlači da je Jugosloven, «ali po nacionalnostiHrvat» (Tito 1977 b, str. 335), oktobra 1971. vojsci na manevrima «ja sam Jugosloven i ništadrugo ne mogu biti» (Tito 1977 b, str. 423). Bilo bi pogrešno ovu elastičnost svesti na pukipragmatizam ili oportunizam. Retorika svakog političkog voe iziskuje prilagoavanje ključnihgledišta različitim delovima populacije. U ovom pogledu Tito nije bio izuzetak, a izgleda da jeu složenoj višenacionalnoj državi pomenuta elastičnost bila nužni sastojak integrativnog

manevra koja nije mnogo uticala na slabljenje Titove popularnosti u različitim delovimazemlje. Ako su upućeniji posmatrači i mogli uočiti Titova različita, pa i oprečna akcentovanjanekih važnih idejnih sadržaja, najvećem broju graana i članova SKJ to je ostajalo zamagljenoili manje važno u odnosu na ključni refren šefa partije o «jedinstvenoj jugoslovenskoj radničkojklasi i jedinstvenom suverenitetu države (Tito 1977 b, str. 410 i 434).Protivrečni proces politizacije ekonomskih meunacionalnih napetosti i kolebljivo laviranjeostarelog predsednika je u ovom periodu prilično jasno obelodanila 10. sednica CK SKHrvatske januara 1970. Osnovni zaključci koje je usvojio ovaj skup hrvatskih komunista, poPečujlićevom svedočenju, bili su Bakarićevi. U njima stoji da je unitarizam i saveznicentralizam sa osloncem na Srbiju, a ne nacionalizam, glavna opasnost, zatim da je ucentralističkom režimu Hrvatska eksploatisana i da je CK SK Hrvatske nosilacnajprogresivnijih težnji radničke klase u zemlji. Tu je osuena kao unitaristička kritikahrvatskog nacionalizma koju je izneo dalmatinac Miloš Žanko, potpredsednik SkupštineJugoslavije. Tito je podržao zaključke 10. sednice i osudio «Borbu» što dramatizuje slučajŽanka. Sam Žanko je govorio o šovinizmu demoralisanih revolucionara i njihovom savezu samediokritetima. Nekoliko godina ranije u zagrebačkom «Vjesniku» pisao je da će se pravikomunista boriti protiv svog šovinizma, a šoveni protiv tueg. Žanko je bio od reih Hrvata uvrhu koji je skretao pažnju na neprekinutu liniju od ustaštva do politike CK Hrvatske krajem1960-ih, ali je upozoravao da i Srbi treba da budu aktivniji u borbi protiv svojih šovinista.Nakon kritike nije hteo da podnese ostavku niti je priznavao odgovornost. Po Čolakovićevompisanju Tito je mislio da se ovaj raskol može okončati zabašurivanjem. Najpre se složio sa

Žankom, a kasnije je podržao Bakarića. Titova kolebljivost ja

čala je napetost u vrhu. Kardelj jeoprezno lavirao kritikujući Hrvate i trudeći se da sačuva Titov autoritet. A. Bebler je smatrao da

je hrvatska hajka protiv Žanka u stvari borba protiv Bevca, koji je potisnuo Bakarića iz vrha.Više tumača ovih zbivanja slaže se da je Tito nesmotrenom podrškom 10. sednici dao zelenosvetlo usponu hrvatskog nacionalizma (Perović 1991, Antonić 1991). Ne manje zanimljivaokolnost od Titovog kolebanja bila je prilično energična Kardeljeva osuda 10. sednice. OprezniSlovenac odmah je uočio da ako bi sve republike počele sa pritiskom sličnom hrvatskom onda

je jasno da stvar može da se završi sa pravom jačega. Slično predratnom instinktu AntonaKorošeca ocenio je da u takvim uslovima Slovenija mora da gubi. Slično Korošecevom blokusa Aleksandrom protiv Hrvata i Kardelj je osudio obračun sa Žankom, optužio Hrvate zaavangardizam i metod stvaranja monolitnog jedinstva CK SKH, i po nekim svedočenjima Titu

rekao da se ne slaže sa njegovom podrškom. Trebalo mu je manje vremena od Tita da sagledakuda vodi hrvatski pritisak. Pod uticajem Kardelja na sednici Izvršnog biroa Tito je povukaosvoje mišljenje o 10. sednici, a na prigovor o prethodnoj podršci nervozno je reagovao tvrdećida nije svemu dao podršku, pa čak i da je Žanko bio u pravu i da ga treba vratiti u SK (Vuković



115

1989, str. 554-555). Zaobilazno kritikujući Tita nekoliko meseci kasnije, Kardelj je govorio da je Tito doneo mudru odluku kada je tražio da se ne objavljuje njegova podrška 10. sednici.Kritičnost prema Titovom ponašanju bila je prisutna kod najbližih saradnika, ali se ispoljavala uzaobilaznoj formi ili u internim dnevničkim zabeleškama kao kod razočaranog Čolakovića, koji

je novembra 1971. zapisao da treba likvidirati sve tabue, uključiv i Staroga, kome se možeuputiti mnogo korisnih zamerki (Antonić 1991, str. 304). Kolebljivi Tito brzo se trgao, trudeći

se da propust ispravi radikalnim čistkama po zakonu neizbežne nacionalne simetrije.

3. Titova antinacionalistička simetrija

Juna 1971. šira jugoslovenska javnost je za stanje u Hrvatskoj krivila Tita, autoritet mu je bionačet, a hrvatska zbivanja krnjila su mu meunarodni ugled (Perović 1991, str. 276). Izgleda da

je glavni pritisak na Tita u ovom periodu vršila armijska grupacija koju su reformističke strujenazivale «sedmom republikom». Govorili su mu da opada Titov ugled u JNA i meu većinskimsrpskim stanovništvom, jer se smatra da stoji iza hrvatskog rukovodstva (Vuković 1989, str.187). Tito je oklevao, povremeno preteći, kao jula 1971, kada je upozoravao hrvatskorukovodstvo: «Ja ću prije našom armijom praviti red nego dopustiti da to rade drugi». Ipak je

vojno rešenje bilo manje izgledno jer je Titu, kao svetskom državniku, bilo stalo da jedinstvoJugoslavije ima civilnu i demokratsku odoru. Hrvatski separatizam bio je neuralgični šavmeunacionalnih napetosti. Bakarićeva realistična predvianja mogućnosti rasula (možda jekao Hrvat to bolje osećao nego drugi) svedoče da je u vrhu postojala svest o snazi procesa«dugog ritma» koje partija i voa ne mogu preseći. Januara 1970. proročki je rekao: «Prvaozbiljna kriza, svjetska ili unutrašnja, koja bi uzdrmala iznutra ili izvana Jugoslaviju učinila bida se ponovi ona 1941. da propadne Jugoslavija, ali ovaj put da to ne bude bruka samo za idejubratstva meu narodima nego da bude kompletna bruka za socijalizam» (Cit. prema Perović 1991, str. 123). Godinu dana kasnije Bakarićeva upozorenja bila su još otvorenija: «Ja sam Titurekao da se može desiti da se u Karinu tuku dva sela i, kad on doe, da će svi izići na ulice ipozdraviti ga, a kad on proe – opet će se nastaviti tući» (Cit. prema Dragosavac 1985, str.119). Izgleda da su najdublje meunacionalne napetosti harizma voe i partije samo prividnopokrivali.Kod svih pomenutih zbivanja spoljnopolitički sklop nije bio nevažan. Premda je Titova harizmabila nezavisna od Moskve, o sovjetskom stavu uvek se vodilo računa. Odnosi sa SSSR-om bilisu u ovom periodu relativno stabilni izuzev sukoba 1968, koji je prilično brzo izglaen.Decentralizacija države i privredna reforma značili su udaljavanje od sovjetskih uzora, azaokret ka partijskom konzervativizmu Moskva je uvek pozdravljala. Brežnjevljeva doktrina oograničenom suverenitetu trebalo je da homogenizuje lager, pa su Sovjeti opširno prikazivalikrizu u Jugoslaviji težeći da diskredituju jugoslovensko samoupravljanje. U isto vremeSovjetima nisu odgovarali poremećaji u Jugoslaviji jer bi to omelo njihovu dugoročnu politiku

jačanja veza sa Zapadom zbog napetosti sa NR Kinom. U vrhu SKJ bila je stalno prisutnabojazan od uvlačenja Jugoslavije u lager, pa čak i sumnja da bi Tito na to bio spreman. Tito je, s

druge strane, izbegavao zatezanje odnosa sa Sovjetima, ali je unutar zemlje manipulisaosovjetskom pretnjom. Kosigin je, jula 1970, zvanično saopštio delegaciji vlade SFRJ da SSSRzadržava pravo da po svom nahoenju interveniše u Jugoslaviji ako ova «bude napadnuta» iliako tekovine socijalizma u Evropi, uključujući tu i Jugoslaviju «budu ugrožene» (Mićunović 1984, str. 92). Po Titovom svedočenju, septembra 1971, Brežnjev mu se u četiri oka kleo iuzbueno govorio da SSSR neće napasti Jugoslaviju i «da bi, ako bi do toga došlo, radije seodrekao svoje dece i svoje porodice» (Vuković 1985, str. 580). Stabilnost Jugoslavije, poSovjetima, počivala je na zdravim snagama, armiji i Titu, proverenom komunisti, pa su od ovihsnaga očekivali ozdravljenje. Ove ocene mogle su jačati Titovu veru u dobar odjek partijskog ili

vojnog rešenja nacionalne krize. Izgleda, meutim, da su neke druge sovjetske ocene mogle kodnjega podgrejati strepnju od ruskih pokušaja da izazovu nacionalno podvajanje u vrhu SKJ. Urazgovoru sa jugoslovenskim ambasadorom Kosigin je decembra 1969. pominjao da Srbi,Crnogorci i Makedonci žele dobre odnose sa SSSR-om. Ostale nije pominjao (Mićunović 1984,



116

str. 74). Stambolić i Pečujlić se sećaju da Tito nije nikada zaboravio Rankovićevu euforičnuizjavu u Kijevu decembra 1962. o «progresivnim snagama u svetu na čelu sa SSSR-om». Z.Vuković navodi nekoliko svedočenja s početka 1970-ih iz kojih se takoe da zaključiti da jedeo Titovog nepoverenja prema Srbima počivao na sovjetskim pretnjama. Tako je on 1971.sumnjičio srpsko rukovodstvo da preko M. Todorovića održava vezu sa Rusima. Todorovića jemaja 1971. u Moskvi pratio i nadgledao vojni ataše, zbog čega je ovaj kod Tita protestovao i

osporavao navode vojnog atašea. Tito mu je upao u reč i rekao: «Ja Vas optužujem». Mijalko jeodgovorio: «Ja Vas optužujem zbog ovoga što radite» (Vuković 1989, str. 522). Po svedočenjuM. Pečujlića, ovaj sastanak je završen mirno, jer je Tito ustuknuo pred jedinstvenim blokomsrpskog rukovodstva, ali ovaj «poraz» nije zaboravio u kasnijim čistkama. U ovom periodu Tito

je govorio da u Srbiji ima snaga koje hoće da dovedu Ruse, a Nikezić je upozoravao da Rusiprosovjetsku Jugoslaviju gledaju kao državu u kojoj bi se, pre svega, oslanjali na Srbe iCrnogorce (Vuković 1985, str. 525). Dobro obavešteni i iskusni predsednik je uvek vodioračuna o sovjetskim iščekivanjima, jer mu je SSSR, čak i u periodima najveće zategnutostiodnosa, bio nužna ideološka zaleina, ali je i strepeo od mogućih proruskih oslonaca u zemlji.Odranije uznemiren brzinom ispoljavanja dezintegrativnih posledica Brionskog plenuma, Titose dugo kolebao. Smenjivanje Rankovića i kritika rada policije podstakli su neželjenu klimu

kritike režima. U studentskim demonstracijama juna 1968 (nastalim delom i pod uticajemsličnih zbivanja u Zapadnoj Evropi) doveden je u pitanje i njegov ugled. Tito je verovao u svojautoritet, pa ga je odlučno stavio na probu govorom preko televizije. Studentski pokret jemanipulativno obuzdan, ali ne i dublje nacionalističko nezadovoljstvo, pre svega u Hrvatskoj.Nestrpljivost hrvatskog rukovodstva i zahtevi da federacija finansira turističku privredu (makari emisijom novca) bili su sve snažniji. Titovi govori iz ovoga perioda pokazuju da je do izvesnemere podržavao hrvatske zahteve od fedracije. U Bugojnu je aprila 1971. govorio orazvlašćivanju federacije, ali i protiv konfederacije (Tito 1977 b, str. 398-405), u Zagrebu jeseptembra 1971. obećao rešavanje deviznog režima (Tito 1977 b, str. 420), mesec dana kasnijeumirivao je vojsku rečima da su «to ipak pojedinačni slučajevi, to nije meunacionalna mržnja»(Tito 1977 b, str. 424). Tito je odlagao obračun do poslednjeg trenutka. Trebalo je da se ispuninekoliko važnih preduslova za odluku o čistki: pukotina u rukovodstvu Hrvatske, otvorenesecesionističke parole maspoka i osećaj lične ugroženosti. Izgleda da se Bakarić «presaldumio»

još u februaru 1971. otvoreno osporavajući da je u posleratnom periodu razvoja Jugoslavije bilosrpske hegemonije, zbog čega su ga u toku leta počeli prozivati da je izdao 10. sednicu(Vuković 1989, str. 453, str. 560). Po usmenom svedočenju M. Pečujlića piscu ovih redova, na

jednoj od sednica Izvršnog biroa Tripalo je govorio o tome da su stariji drugovi umorni i dazato Bakarića treba poštedeti zamornih ključnih položaja. Tito je odmah dodao Kardeljucedulju sa kratkom porukom koju je Kardelj u pauzi pokazao Pečujliću. Na njoj je stajalo:«Bevc, ovi će nas razvlastiti». Ipak Titova kolebanja još nisu bila presečena, a protokolarnasimbolika Titove neodlučnosti iz ovog perioda bio je jedan bizarni gest s jeseni 1971. na

zagrebačkom aerodromu prilikom službene posete Hrvatskoj. Tu ga je uz po

časnu jedinicu JNAi himnu «Hej Sloveni» dočekala i himna «Lijepa naša». Bio je iznenaen, napravio je čak jedan

suvišan korak, a onda opet stao (Tripalo 1990, str. 159). Oštro je reagovao tek nekoliko mesecikasnije, kada je novembra 1971. za vreme posete SAD primio depešu o zahtevima u Hrvatskojza njen samostalni ulazak u UN i formiranje republičke armije. Čistka nacionalista iz vrhaobavljena je uz pomoć frakcije koja se odvojila (Bakarić, Vrhovec, Blažević) i Srbina uHrvatskoj D. Dragosavca. Tito je čekao da se u rukovodstvu SK Hrvatske stvori pukotina i dalakše obavi čistku arbitražom izmeu frakcija. Izgleda da je u tom pogledu obrat V. Bakarićabio odlučujući. D. Bilandžić je 1990. ocenio da je hrvatski otpor centralizmu bio logičnaposledica reforme federacije, ali da su ga suzbili oni koji su reformu započeli. Uspon i padhrvatskog nacionalizma 1965-1971. imao je prilično jasno ispoljeni dijalektički tok. Bakarić je

podržavao Tripalovu struju i zalagao se za «federiranje federacije», u kritičkom momentuodvojio se od ekstremista i olakšao Titovu čistku, da bi na kraju sa Kardeljem većinu hrvatskihzahteva ugradio u Ustav 1974. Važna zakasnela posledica ovih zbivanja, meutim, bila jestvaranje kadrovskog jezgra kasnijeg hrvatskog secesionizma iz prognanih i uklonjenih kadrova



117

1971-1972. Kardeljeva podrška Titovoj arbitraži bila je takoe značajna. Slovenija u ovomperiodu nije preko opreznog Kardelja podržavala hrvatski nacionalizam, što je kasnije potvrdioi Tripalo ističući da je u «kritici deviznog sistema Hrvatska 1971. bila osamljena, cijelaSlovenija je bila protiv kritike» (Tripalo 1990, str. 52). Slično kralju Aleksandru 1929, i Titu je1971. bilo olakšano slamanje hrvatskog separatizma podrškom Slovenaca. Položaj srpskogvrha, meutim. 1971. bio je drugačiji, jer je bio ugrožen opasnošću simetrične čistke, tj.

Titovog narednog udara po Srbiji. Polarizacija nacionalnih snaga u obe Jugoslavije bila jeslična, odreene sličnosti postoje u tehnologiji stvaranja ravnoteže meu regionalno-nacionalnim političkim elitama (srpsko-hrvatska napetost širi prostor za slovenačku arbitražu),ali su ideologija i politička kultura nametali Titovoj arbitraži osobenu boju.Rešavanje meunacionalnih odnosa na osnovama pune ravnopravnosti i čistih ekonomskihračuna nije bilo nimalo jednostavan zadatak. U složenom državno-partijskom karteluekonomske i političke moći Titova arbitraža imala je pravo na grešku i lutanja. Propuste jeteško naći u ključnim strateškim pravcima i ciljevima (federacija ravnopravnih naroda naosnovu čistih računa), ali je u taktičkim pitanjima bilo kolebanja, popuštanja, konzervativizma istrepnje za vlastiti položaj. Tito je pre donošenja odluka bio sklon dugim konsultacijama, ali jetražio disciplinu i znao preseći raspravu ličnom odlukom. Razapet izmeu klasičnog

boljševičkog rešavanja svih sukoba kroz partiju (iznošenje mišljenja, suočavanje frakcija,samokritika, ostavka) i reformističkog stava u ekonomiji (svako treba da živi od svoga rada), apod pritiskom razvijenih republika, arbitrirao je oprezno. Trudio se da zatvori neslaganja irazreši ih u vrhu, a da se u javnost izlazi sa obaveznom samokritikom i jedinstvom. Nastojao jeda u javnosti ne ispadne pristrastan, pa je i protokol vodio računa o simetriji.Tako je 1971.smatrao da general M. Milojević ne treba da bude prisutan u Rudom: «Ne bih ja imao ništaprotiv toga, već zbog drugih; ja nisam čovek da pamtim dugo zlo, morao sam suspendovatiBobetka, a Miloje se rukuje sa mnom. To ne bi bilo dobro primljeno» (Cit. prema Markovi ć 1987, I str. 326). Od svake sredine uporno je tražio, pre svega, borbu protiv vlastitognacionalizma u duhu proverene boljševičke političke kulture stvaranja jedinstva krozsamokritiku. Ton arbitraže bio je konsultativni «meki» autoritarizam, kao na sastanku sapredstavnicima Srbije oktobra 1970:«Tito: 'Kakve prigovore imate Hrvatima? Ja sam pitao i njih. Šta vi prigovarate?' M. Bojanić:'Praktično nikakve prigovore nemamo. Osnovna pitanja su oko petro-hemije. Bilo je izvesnihnesporazuma oko državnog kapitala i oko Investicione banke'. Tito: 'Deviznih pitanja?' Bojanić:'Nije to razlika izmeu nas i Hrvata, to je više razlika oni i federacija.' Tito: 'To su se sadapobrkale neke stvari, u tom smislu što izvesni nesporazumi sa federacijom ispadaju kao da jereč o sukobu sa Srbijom, izmeu Hrvata i Srba... Već se govori – Srbija ima sve, ima ovo, imaono, ima nas mnogo, možemo bez vas. Ja neću da čujem 'Mogu bez nas', ni kod jednih...» (Cit.prema Vuković 1989, str. 410).Tito je upozoravao da zbog ugleda u svetu ne treba govoriti federacija nego Jugoslavija, jer kao

celina u svetu predstavljamo mnogo, a svaki posebno ne bi smo značili ništa. Voleo je da mu sekaže sve, pa su lojalni i verni saradnici imali veću moć od samostalnijih, sposobnijih i

kritičkih. U tom pogledu je, doduše, meu vladarima teško naći izuzetka. Pečujlić ocenjuje dase Tito oslanjao na samostalne diplomate i poslušne generale. Titova arbitraža bila je osobena

jer je uglavnom počivala na srpsko hrvatskoj napetosti. Jula 1971, u jednom razgovoru, zapitao je Nikezića: «Reci mi šta vi zamerate Hrvatima, pa ću ti reći šta oni vama zameraju? Nikezić jemirno odgovorio: 'Ništa'. Tito se naljutio, udario šakom po stolu, što nije bio njegov običaj irekao:' Onda neću ni ja tebi reći'» (Cit. prema Perović 1991, str. 303). Zbog primene načelasimetrije čistka u jednoj republici izazivala je strah od ravnoteže u obračunu kod drugihrepublika. Izgleda da je u tom pogledu srpsko rukovodstvo bilo opreznije od hrvatskog.Početkom decembra 1971. Latinka Perović je na sednici Sekretarijata CK SK Srbije

upozoravala: «Nikakva zluradost niti osećanje pobede ovde ne sme da se ispolji jer bi to otežaloprilike u Hrvatskoj i olakšalo oživljavanje nacionalizma u Srbiji, tim pre što ima antihrvatskihraspoloženja» (Cit. prema Vuković 1989, str. 593). Još oprezniji oblik odbrane od simetričnogobračuna bio je Nikezićev predlog (u duhu nemešanja u hrvatske stvari) Tripala za predsednika



118

SIV-a (Nenadović 1989, str. 155). Pre zvaničnog predloga za čelne funkcije, koje bi nadležnidržavni i partijski organi bez rasprave potvrivali, Tito je obavljao konsultacije (često pošto biveć doneo odluku) da bi ispitao raspoloženje i ocenio odnos snaga pojedinih nacionalnihfrakcija i podršku koju bi republike davale pojedinim ličnostima. Kadrovske kombinatorike izazatvorenih vrata su osobenost svake političke partije, ali je Tito izgleda prilično uspešnoodolevao pritisku interesnih državno-partijskih blokova bez bojazni da ga neko može optužiti za

autoritarnu samovolju. Svakodnevicu «kadriranja» starog predsednika 1971. dočarava L.Perović. «Tito je upitao koga predlažemo za predsednika Savezne skupštine. Nikezić je, poštosu prethodno bile obavljene konsultacije, rekao: 'Mijalka Todorovića.' Tito se složio iako suneposredno pre toga razgovarali o Titovom napadu na Todorovića, zbog njegovih navodnihranije izrečenih kritika na račun Tita u Moskvi... Tito je spomenuo da Kardelj predlaže Minića,na šta je Stambolić reagovao. 'I ja imam primedbe', to gura Kardelj, zaključio je Tito. A sporoko predsednika SIV-a okončao je Tito – odlučivši se za Dž. Bijedića. Opšta konsternacija, aliizbor je Titov» (Perović 1991, str. 271-272). Tito je znao, doduše, i da popusti kada bi video darukovodstvo republike neće njegovog kandidata, kao što je bilo kada je gurao Minića 1971. uPredsedništvo SFRJ (Perović 1991, str. 280).Titova arbitraža nije počivala na golom voluntarizmu niti uvek, pa ni pretežno, na ličnom hiru.

U poznom periodu vlasti morao je daleko opreznije nego ranije da vodi računa o republičkimkandidatima i interesima. Odlučivao je prilično odmereno, bez naglosti. Premda lišenanormativne osnove, arbitraža predsednika partije i države izvirala je iz samorazumljivogprenošenja načela partijskog odlučivanja na državni nivo. Prioritet partijskog nad državnimpravom ostvarivao se uz pomoć pravnih normi nižeg stupnja, direktiva, i ličnih naredbi. Samopartijsko pravo često se nije ispoljavalo u statutarnom obliku, već izvan ovih naredbi uustaljenom običaju (Kuljić 1989, str. 86-85). Uloga voe arbitra svuda raste gde su sukobiizmeu frakcija žešći. To su najvažnije osnove Titove lične vlasti, pored pomenutogosvedočenog učinka i meunarodnog ugleda. Sporno oslanjanje na revolucionarnu legitimnost,neophodnost partijskog jedinstva i samokritika, uz trajnost uticaja neformalnih grupa davala jevoinoj arbitraži i nefunkcionalne nebirokratske sastojke. Bezuslovna nadmoć partijskelegitimnosti vidljiva je u razgovoru sa generalima maja 1971. u Karaorevu: «Ja sam podsetioneke šta znači demokratski centralizam. Ja sam predsednik SKJ i ja imam pravo pozvati kogagod smatram da je potrebno, svakoga. Ne da frakcionašim, ja sam se uvek borio protiv frakcijau partiji. Ja pozivam da vidim, da mogu da se orijentišem, da čujem ljude. A oni to odmahshvataju kao neko uzurpiranje prava koje nemam. Rekao sam im da ja imam to pravo, a oni sudužni da ne održavaju sednice ilegalne ili zatvorene. Sednice mogu biti zatvorene alirukovodstvo SKJ to mora znati» (Cit. prema Vuković 1989, str. 530). Prioritet partijskog naddržavnim pravom izvirao je iz prioriteta klasnog nad nacionalnim koji je Tito isticao kao ultimaratio državne integracije, jer su interesi radničke klase jedni. Prilikom čistke hrvatskogpolitičkog vrha novembra 1971. podvlačio je da je radnička klasa na prvom mestu, pa nacija, i

da je masovni nacionalni pokret stran socijalizmu (Dragosavac 1985, str. 142). Ovo nisu bileprazne fraze, već izraz dubokog ličnog opredeljenja. U duhu proleterskog internacionalizma, jugoslovenski partijski vrh i širi krugovi inteligencije tumačili su nacionalne sukobe kao izraznedovoljno rešenog klasnog pitanja. U ovom pogledu Tito nije bio nikakav dogmatskiboljševički izuzetak niti su ova gledanja bila gola ideološka iluzija lišena svakog realizma. Ipakse može uočiti da je Tito bio tvri u istrajavanju na jedinstvu partije dok se u pogledu karakteradržavnog jedinstva, posle dužeg kolebanja priklonio liberalnoj verziji meke federacije. Izgledada početkom 1970-ih dilema izmeu federacije ili konfederacije nije u vrhu smatrana ključnimpitanjem, niti toliko drastičnim izvorom mogućeg rasula kao desetak godina kasnije. Septembra1965. Kardelj je govorio da «Jugoslavija danas nije ni klasična federacija ni konfederacija, već samoupravna zajednica naroda sa socijalističkim državnim ureenjem». Vizija elastične

federacije povezivala je različite liberalne komunističke struje Skoplja, Beograda, Zagreba iLjubljane. M. Nikezić je 1971. povodom amandmana govorio da decentralizacija funkcijafederacije i veća samostalnost republika i pokrajina treba da teče na osnovu čistih odnosa iračuna. Važno je da karakter svojine, samoupravljanje i položaj radnika i graana budu u



119

Jugoslaviji jednaki. U tom svetlu dilema da li savezna država ili savez država izgleda malodrugačije. Neortodoksni Nikezić nije verovao da bi meunarodne okolnosti dopuštaleizdvajanje neke republike iz Jugoslavije. Po njemu bi do sukoba pre mogli dovesti oni koji tražesamo jedinstvo u mnogonacionalnoj državi (Vuković 1989, str. 458). Reformističke struje urepubličkim i saveznim telima više su strepele od čvrste ruke (savez sa vojskom) nego oddržavnog rasula.

O tome svedoči i tadašnja svest leve intelektualne «opozicije» izvan SK okupljene oko časopisa«Praksis» i «Filozofija». Jedan način istraživanja domašaja i istorijske ograničenosti svesti SKJo pravcima razvoja je poreenje ideologije sa svešću domaće vanpartijske opozicioneinteligencije. U oceni opasnosti domaćeg nacionalizma i uzroka njegovog nastanka početkom1970-ih nije bilo značajnijih razlika izmeu režima i pomenutih središta opozicije. Obe strujebile su na antirankovićevskoj liniji kritike centralizma federacije i poželjne samoupravne,antibirokratske, neposredne socijalističke demokratije (Nacionalizam i ljudska prava, Filozofija1972, br. 1). Srednji slojevi uočeni su kao osnova nacionalizma, a dosledna socijalističkademokratija kao najuspešnija brana protiv njega (Kuvačić 1972, Marković 1971). O svesti

jugoslovenske levice treba suditi na osnovu svesti kritičara SK i Titove vlasti. Opozicija jekritikovala staljinističku viziju partije, a u pogledu ocene nacionalizma postojala je visoka

podudarnost sa stavovima SK. Jedan od glavnih vanpartijskih opozicionih intelektualaca M.Marković je, u duhu strepnje službene reformističke partijske struje od čvrste ruke, 1971. pisaoda «postoji realna šansa da se u okviru jedne labave konfederacije sadašnji nacionalni sukobismire – ukoliko se ne želi raspad zajednice ili obrnuto intervencija «stranke reda». Zato jeneophodno smanjiti klasne nejednakosti, ukinuti monopole moći, obezbediti vlast radničkihsaveta i stvoriti duh bratstva i solidarnosti (Marković 1971, str. 823). U istom duhu je Tito juna1971. upitao Tripala da li to on s njim polemiše kada tvrdi da je nacionalno važnije od klasnog(Tripalo 1989, str. 153). Visoka podudarnost partije i njenih unutrašnjih kritičara o izvorimanacionalizma svedoči o strukturi svesti jednog karakterističnog razvojnog stupnja

jugoslovenskog socijalizma. U tom pogledu Tito nije bio mnogo više zarobljenik idejnihpogleda evropske levice svoga doba nego što su to bili njegovi oprezni kritričari u zemlji.Taktička kolebanja obeju struja (vlasti i opozicije) kretala su se u okviru podudarne strateškesocijalističke vizije samoupravnog socijalističkog društva. Relativno visok ugled

jugoslovenskog samoupravnog modela u svetu (čak i izvan krugova levice) je, doduše, višeslabila kritičnost prema SK kod vladajućih kadrova nego kod levičarske opozicije koja je partijiprebacivala birokratizam, a ne jednopartijski monopol. Bilo bi pogrešno u svetu tada snažnu, au Jugoslaviji potpuno normalizovanu idejnu levičarsku svest držati za pogrešnu ili iskrivljenu, aTita, njenog najuglednijeg predstavnika, običnim zatočnikom prolazne iluzije. Naprotiv,

jugoslovenski socijalizam se u ovom periodu prilagoavao svetskom okruženju na priličnoneprovincijalan način, a način regulisanja meunacionalnih odnosa dugo je u svetu smatranzanimljivim. Kao i u nizu sličnih situacija, i ovde je Titov ugled bio pokriće njegovih

konzervativnih zaokreta. Dominantna levičarska idejna svest epohe bila je snažna strukturnadeterminanta koja je podjednako pritiskala vlastodršce i njihove kritičare u Jugoslaviji. Unutar

ove svesti različite struje u partiji, a i izvan nje, tragale su za alternativama razvoja i rešavanjemnacionalnih sukoba. Vizija elastične federacije počivala je na nepoljuljanom uverenju o

jedinstvenom interesu radničke klase u zemlji i proletarijata uopšte u svetu. Milion članovaSKJ, vezanih demokratskim centralizmom izgledali su kao solidan garant i kontrolor klasnog

jedinstva, čak i u periodu snažnih meunacionalnih napetosti. U više navrata Tito je odbacivaovaljanost višepartijskog sistema argumentima da bi ovaj vrlo brzo aktivirao nacionalizam iraspad države. Nažalost, ova bojazan nije bila lišena osnova, što opet dokraja ne pravda krutoustrajavanje na prioritetu partije. U poslednjih petnaestak godina Titovog života opasnost odsimetrične čistke republičkih elita je kod ovih grupa u kritici vlastitog nacionalizma

prevazilazila uobičajene okvire komunističke samokritike i postajala važan zaštitni manevar.Samo su neupućeni mogli 1971-1972. verovati da će obračun sa hrvatskim nacionalizmomosigurati položaj srpskog političkog vrha. Strepnja od ravnoteže u obračunu gonila je nastvaranje zaštitnog mehanizma u obliku pojačane kritike vlastitog nacionalizma. Aprila 1971. L.





121

Komunistička politička kultura je i u pogledu regulisanja meunacionalnih odnosa, uprkoskosmopolitskom potencijalu, ključne političke ustanove sporo prilagoavala promenama unutarzemlje i spoljnog okruženja. Nacionalni sukobi svuda su pratili razvlašćivanje komunističkihpartija jer ove nisu sadržale dovoljno idejnih i organizacionih inovativnih elemenata. Bila je toopštija blokada kod boljševičkog komunističkog pokreta, čijim je, jednom za svagda izabranimnačelima, Tito ostao veran do kraja života.

Doduše, Titov lični politički manevar jeste pomenutoj ideološkoj tvrdokornosti davao odreenugipkost, neophodnu za funkcionisanje višenacionalne države. Višenacionalnoj «zajednicisećanja» bio je neophodan političar vičan manevru, a ne voa – detonator. Najopštije govoreći,Titov manevar u nacionalnoj politici sastojao se u zatvaranju sukoba u partijski vrh, tj.sprečavanju da nacionalizam zahvati mase, «čuvanju naroda od samog sebe». U drugoj sredinimožda drugačije, ali u trusnom balkanskom prostoru manevar ove vrste štedeo je krv, lišavaotle potresa i neprogresivnih sukoba. Štaviše, majstori aktivnosti ove vrste bili su na Balkanuviše od političara, a uprkos povremenom kolebanju, Tito je do kraja života ostao na visini ovogcivilizacijskog zadatka. Povremena lutanja, nedoumice i greške nisu u osnovi ugrozilipacifikacijski učinak njegove nacionalne politike. Titove manevarske sposobnosti stvorene su uuslovima nepoverljive ilegalne borbe i protivrečnosti prostora u kom je delovao i bilo bi

pogrešno tumačiti ih u isključivo ili pretežno makijavelističkom smislu, kao goli napor zaočuvanje vlasti. Cilj je bio modernizacija i smirivanje šireg trusnog prostora uz pomoć sredstava oblikovanih u spoju domaće nekonstitucionalne oslobodilačke tradicije i boljševičkepolitičke kulture. Izgleda da je graničarski balkanski mentalitet pogodovao održavanju tradicijeduge lične vlasti, gerontokratskom autoritetu («Stari») i obožavanju osloboditelja, dok biustanove podeljenje vlasti oživljavale meunacionalne sukobe. Vrh nije bio lišen svesti o rizikupluralizma. Tito je vlastite namere vešto prikrivao oskudnom, ali neposrednom retorikom, anjegov manevar je bio još neprozirniji zbog neprosvećenosti sredine koja je verovalaosvedočenom osloboditelju. U fondu nevelikog Titovog obrazovanja dominirali su ideološkisadržaji. Ova okolnost jačala je mu operativnost jer se nije gubio u nijansiranju. To je još višeracionalizovalo njegov manevar svodeći ideologiju na nekoliko ritualnih fraza. Uprkososkudnosti Titove retorike (bratstvo-jedinstvo, ravnopravnost naroda i narodnosti,samoupravljanje, jedinstveni interes radničke klase), ona je ipak skrivala složeniji manevar.Bilo bi takoe jednostrano Titovu arbitražu u meunacionalnim sukobima svoditi na

jednostavno korišćenje neprikosnovenog ličnog autoriteta. Uslov akcije bio je tačno uočavanjeodnosa snaga. Tito se oslanjao na dobro obaveštene izvore. Zatim bi sledilo stvaranje pukotineunutar grupe koju treba razvlastiti i prilično precizno proračunavanje rizika. Kod darovitogvoe snaga lične odluke ispoljavala se u mogućnosti da vešto manipuliše podeljenimfrakcijama. Više Titovih saradnika svedoči da je njegova moć u starosti počivala više na veštojarbitraži izmeu pocepanih frakcija nego na harizmi, koja je bila samo ultima ratio:«Ako treba,idemo na plenum ili pred narod». Popularnost voe kod stanovništva nije opadala, ali ni

lojalnost saradnika koji su se utrkivali u režiranju masovne podrške Titu. Dnevnička beleška D.Markovića je sugestivna: «Septembra 1977. masovan doček Tita u Beogradu sa puta po SSSR-u

i Kini. Bilo je prisutno oko 600.000 ljudi. Bilo je dosta izrežirano, sa mnogo cveća i folklornihgrupa... Nije trebalo kopirati NR Koreju. T. Vlaškalić je potpao pod uticaj S. Gligorijevića injegovog 'da pokažemo šta mi, šta Beograd može' «(Marković 1987, 2, str. 400). Autoritet iharizma samo su olakšavali, ali ne i nužno omogućavali Titovu politiku. Manevar i harizmatesno su skopčani, ali izgleda da je bogato i promišljeno iskustvo bilo jednako važno kao ismišljeno graena harizma. Eksplozivni izmešani nacionalni prostor bio je pravi izazov zausavršavanje manevra arbitraže. U stvaranju meunacionalnog mira upadljiv je Titov relativnomanipulativni stil. Iz sukoba je izlazio bez odijuma čistača, uvek čistih ruku. Drugi su obavljaliposao uklanjanja, a on je bio samo krajnji i nužni arbitar. Zanimljivo je da su uklonjene frakcije

kadrovske uprave za svoj pad više krivile drugu frakciju, ili pak Kardelja i Bakarića nego Tita.Najposle treba pomenuti da se Titove čistke ne mogu zamisliti bez fetiša organizacionog jedinstva i harizme komunističke partije koji su poražene struje uvek priznavale.







124

trajanja. Ovi su izvirali iz potrebe izmešanih malih naroda da stvore beskonfliktnu državu navetrometini balkanskog prostora. Pokretač nešto kraćih procesa bila je težnja za etnički čistomdržavom, u kojoj bi se izbegao eksploatisani položaj od srodne nacije. Pomenuti procesipostajali bi delatni kada bi se oslonili na interes moćnih spoljnih sila, a domaće političkeličnosti nisu ih mogle menjati nego obuzdavati ili aktivirati. Tito je vrlo brzo uočio da uspešnemeunacionalne politike nema bez nezavisnosti od spoljnih sila, pa je otuda njegova neobično

aktivna spoljna politika bila uslov relativno uspešnog samostalnog rešavanja unutrašnjihmeunacionalnih sukoba. To je mogao postići samo političar koji se uzdigao do rangadržavnika. Istorija će Tita duže beležiti kao vladara višenacionalne balkanske države nego kaokomunističkog vou, iako je bez komunističkog internacionalizma njegova nadnacionalnauloga nezamisliva. Za ocenu Titovog učinka u oblasti meunacionalnih odnosa važno je uočitipostojanje raznih vremena, tj. dužih i kraćih procesa, na koje je uticala njegova aktivnost.Procesi se mogu analitički razdvojiti ako se razmotre teškoće u osiguranju graanske lojalnostimultinacionalnoj državi, lojalnosti koja se kosila sa čvršćim ili slabijim sponama sa drugimgrupama i ustanovama. Učinak komunističke internacionalizacije, modernizacije i Titovogautoriteta može se meriti stupnjem slabljenja tradicionalnih oblika lojalnosti verskomizvandržavnom centru (kod katolika i muslimana) i lokalnom plemenskom patrijarhalnom

autoritetu (na Kosovu i u Crnoj Gori). Nije nebitno svedočanstvo internacionalizacije 1.200.000deklarisanih Jugoslovena u popisu stanovništva 1981. Nadnacionalni klasni autoritet partijeslabio je lojalnosti naciji i republici, kod nacionalnih manjina potkopavao je spone saizvandržavnom maticom, a prekidao je i naddržavne ideološke lojalnosti (npr. vernost SSSR-ukod ibeovaca). Osiguravanje lojalnosti prema SFRJ teklo je uz mnogo zastoja, protivrečnosti,kolebanja i reaktivnog ponašanja. Napetost izmeu različitih lojalnosti nije prevladavananeideološkom kulturom insitucionalno osigurane tolerancije (usavršavanjem ustanova zarešavanje sukoba interesa bez partijske arbitraže), već pretežno oslobodilačkom kulturom poobrascu patriota – izdajnik ili komunista – reakcija. Premda kosmopolitska, komunističkapolitička kultura je zapostavila izvanpartijske mehanizme meunacionalne tolerancije, pa jeotuda ostao nerazvijen nadnacionalni neideološki patriotizam. Vodeća uloga partijesankcionisana je Ustavom 1974, kada je Skupština SFRJ izabrala 82-godišnjeg Tita zadoživotnog predsednika republike. Njegova ličnost i funkcije bile su na nivou federacije jedineustanove koje su ojačane i (pored armije) nisu «federirane» (Imširović 1991, str. 187). Što jeTitova arbitraži bivala aktuelnija, to je praznina nakon njegovog nestanka postajala opasnija.Jedna od posledica preterane koncentracije integrativnih sadržaja u partiji i kod voe bilo je irelativno lako oživljavanje romantičarskog etničko-genealoškog poimanja nacije nakonnestanka SKJ i skoro poluvekovne nadmoći političko – prosvetiteljskog komunističkogshvatanja nacije. Istini sa volju, na Balkanu etničko–genealoško shvatanje nacije nije uvekimalo šovinistički ton, već katkad i progresivno oslobodilačku ulogu u borbi protiv stranihzavojevača. Ratni uspesi u oba svetska rata nisu pogodovali demontaži etničkog nacionalnog

potencijala. Komunisti su nacionalnom pitanju nametali klasni (graanski) ton, ali je istorijskosećanje diktiralo etnički naboj. U dubini zamršenih procesa odvijao se sukob dva različita

poimanja kolektivnog identiteta (nacije), čiji su vidljivi raspleti bili neobično konfliktni i burni.Dubinske strukture i njihove tačke raspadanja moguće je nazreti samo ako se istorijsko vreme,u brodelovskom smislu, razloži na (1) dugo trajanje otporno na promene i (2) procese kraćegdaha, gde se jasnije raspoznaju dogaaji i uticajni pojedinci. Kada se na ovaj način raščlaniistorijski tok, može se diferenciranije oceniti Titova uloga u balkanskim nacionalnimprocesima. Za nekoliko desetleća vlasti Tito nije mogao da razgradi etničko-genealoškopoimanje nacije niti da ga trajno suzbije radikalnom laicizacijom, prosvećivanjem i graanskopolitičkim shvatanjem nacije. Za ovaj preobražaj na Zapadu su bila potreba stoleća. Ipak semože reći da su komunisti ovaj složeni proces prvi ozbiljno shvatali i postavili u okvir

demokratskog rešavanja balkanskog pitanja unutar federacije ravnopravnih naroda. Odmerenije je pitanje kakva je bila Titova uloga u sklopu komunističke politike, tj. neke vrste srednjegistorijskog vremena (boljševička politička kultura) sa nešto sporijim ritmom od brzo smenjivihpolitičkih zbivanja (čistke, koalicije, pragmatizam vlasti).



125

Unutar globalne politike SKJ Titov lični udeo nije uvek lako niti moguće dokraja egzaktnorazdvojiti. On nije u svim periodima učestvovao u stvaranju smernica partijske politike, već ih

je u starosti samo dopunjavao ili odobravao. Od sredine 1960-ih, kada se bude nacionalizmi,Titov uticaj najčešće se ispoljavao preko latentne ili otvorene pretnje partijskim frakcijamavlastitim upadljivo nadmoćnim ličnim autoritetom. U institucionalno složenom sistemu voanije mogao uvek sprečavati zloupotrebu vlastitog imena u svrhe koje su se kosile sa njegovim

namerama. Zato bi trebalo pažljivo raščlaniti nameravane i nenameravane posledice Titoveaktivnosti, tj. odvojiti relativno dosledno sprovoenje njegovih odluka od pragmatičkogiskrivljavanja i svojatanja njegovog autoriteta. S obzirom na Titovu ulogu duži ili kraći procesiorganizovanja meunacionalnih odnosa u Jugoslaviji mogu se podeliti u tri grupe:(1) Polazeći od prioriteta klasnog nad nacionalnim podsticao je, usmeravao i nadzirao nizizrazito kosmopolitskih procesa zbližavanja nacije na osnovama ravnopravnosti. Titovaspontano nastala harizma i smišljeno graeni kult bili važan su simbol i beočug jedinstvafederacije ravnopravnih nacija.(2) Tito je, uz manje ili više otpora, prihvatao i budno nadzirao potencijalno konfliktneograničene procese demokratizacije partije i decentralizacije države, koji su usložnjavalinjihovu integraciju: samoupravljanje, privredna reforma 1965, stvaranje novih nacija i davanje

širokih prava nacionalnim manjinama, učvršćivanje republičke državnosti itd. Kaoneprikosnoveni arbitar gušio je nacionalizam partijskim čistkama, a ne, pre svega, zakonom. Pouverenju je bio centralist i podložan uticaju armije, sklon autoritarnim simetričnim čistkamanacionalnih partijskih frakcija i gušenju nacionalizma, što je ojačalo njihovu potonjueksplozivnost. Protivrečnost izmeu liberalizacije ekonomije, decentralizacije države iustrajavanja na prioritetu partije vremenom je raala sve više neprogresivnih sukoba izmeunacija i republika.(3) Svesno ili nesvesno, Tito je kolebljivim ponašanjem u nekoliko kritičnih razdobljaohrabrivao nacionalističke snage, povlačeći rizične poteze: direktna podrška 10. sednici CK SKHrvatske, oslonac u starosti na manje sposobne saradnike i laskavce i dogmatsko ustrajavanjena partiji kao klasičnoj ustanovi integracije složene i interesno heterogene države.Titova vladavina je istorijski pokušaj globalizacije zapadnog Balkana primeren političkojkulturi okruženja i levičarskom duhu epohe. Bio je istorijska ličnost (a ne samo vešt i uglednidržavnik), jer je njegova aktivnost u svom dobu bila trajno rukovoena opštim nadnacionalniminteresima šire skupine nacija (klasno i nacionalno osloboenje) i modernom idejom da jeizmešani deo Balkana moguć kao državna celina lišena iscrpljujućih unutrašnjih sukoba ivazalnog periferijskog položaja. U jezgru «globalizma» bio je proleterski internacionalizam,solidarnost i bratstvo svih radnika sveta. Ipak je Titova politika prevazilazila klasno shvaćeniinternacionalizam jer je težila nadklasnom zbližavanju balkanskih nacija. Složena sukobljavanjatražila su pogodnu integrativnu ideologiju, ali i veštog vou kao simbol. Trusni prostor,opterećen tradicijom, našao je u Titu veštog političara i državnika koji je pokazao neobičnu

manevarsku sposobnost u «čuvanju naroda od sebe samog». Pitanje je da li je neprosve

ćenietnički izmešani prostor mogao srazmerno skladno funkcionisati bez kulta živog vladara. Da li

je Titova harizma bila nužno sredstvo nacionalnog mira, ili pre svega izraz ličnih ambicijavladara? Premda su obe komponente prisutne, izgleda da složenost rešavanja meunacionalnihodnosa u izmešanom balkanskom osinjaku ipak svedoči da se Titov kult i lična vlast ne moguredukovati na lično vlastoljublje. Kao i kod niza drugih istorijski značajnih oblika vlasti,posledice Titove aktivnosti će u budućnosti, nošene procesima dugog trajanja (novimpotrebama za saradnjom srodnih nacija), biti preoblikovane i pročišćene. Istorija će pokazati ukojoj meri će pročišćene tekovine Titove vlasti uticati na obnovu, stabilizaciju i novi oblikintegracije rasparčanog jugoslovenskog prostora i tek tada će biti moguće celovitije idiferenciranije oceniti istorijsku funkciju Titove kosmopolitizacije.

Pitanje o Titovoj odgovornosti za kasniju sudbinu Jugoslavije nije retoričko. Da li je Jugoslavijamogla opstati sa složenijim mehanizmom održavanja od onoga koji je Tito postavio? S obziromna raspad ostalih evropskih federacija, teško je verovati u to. Budućnost i hladniji pristup ćepouzdanije oceniti duge procese ove vrste (da li je nacionalna državna emancipacija krajem



126

20.veka godina bila nezadrživ trend). Ni ovaj trenutak ne treba da beži od suda, jer neki važnidetalji mogu u budućnosti izbledeti ili se obezvrediti. Za ratno rasulo Jugoslavije svakako sunajodgovornije republičke elite vlasti 1990/91. godine. Može se govoriti i o Titovoj posrednojodgovornosti jer, uprkos namerama, nije, naročito u starosti, bio na visini ranijeg vizionarstva.U svom dobu stvorio je solidnu i srazmerno čvrstu državu, ali je nije učinio dovoljno otpornomna teške potrese nakon svoje smrti. Federativna država na samoupravnim osnovama bila je na

nivou progresivnih struja svoga doba, ali ne i sva sredstva koja su korišćena u tu svrhu.Autoritarna komunistička integrativna sredstva jedno vreme bila su nužna i primerena ubrzanojmodernizaciji neprosvećenog izmešanog višenacionalnog prostora, opterećenog teškimsećanjem. Tito se sporo oslobaao inercije ovih mera. Ali treba dodati i to da je za okolnost štoprostor Zapadnog Balkana nije izdržao naglu promenu političke kulture okruženja ponajmanjeTito odgovoran.



127

VII

TITOVA SPOLJNA POLITIKA

Način voenja, pravac i samostalnost spoljne politike zavise od snage države (obim vojne sile iunutrašnja homogenost), geostrateškog položaja (relativno bezbedan izolovani položaj van

glavnih strateških ratnih pravaca ili prostor nedefinisanih interesnih sfera velikih sila), ali iumeća diplomatije da, koristeći suprotnosti, štiti interese vlastite države. U meunarodnimodnosima uvek je prisutna neravnopravnost moćnih i slabijih, vladajućih i podvlašćenih,razvijenih i nerazvijenih država. Svetsko društvo je piramida moći sa prebogatim centrom,koalicijom bogatih i periferijom siromašnih. Tako su SAD 1948. sa 6,3% stanovništva držaleoko 50% svetskog bogatstva (Čomski 1994. str. 15). Zahvaljujući moći i bogatstvu razvijenadruštva su se posle 2. svetskog rata učvrstila kao relativno autarhične zone mira i stabilne vlasti,dok su se unutar prostora nerazvijenih, uz doziranu podršku velikih sila, vodili ratovi ismenjivali nestabilni režimi autoritarne vlasti. Dogovori velikih sila bili su moćne strukture usenci unutar kojih su slabiji uspevali da stvore uži ili širi, trajniji ili prolazni manevarski prostorsamostalne akcije.

Titova spoljna politika je redak primer relativno uspešnog i samostalnog proboja hijerarhijskihodnosa u meunarodnom poretku i prevladavanja neizbežne periferijske podreenosti malezemlje interesima moćnih sila. Diplomatski uspeh je upadljiv jer je nezavisnost umeunarodnim odnosima ostvarena sa državom u poslovično nestabilnom balkanskom prostorui sivoj zoni nerazgraničenih blokovskih interesa. Reč je o neobično aktivnoj i uspešnojdiplomatiji u osobenim istorijskim okolnostima. Preduslov objašnjenja odnosa strukturnihdeterminanti i subjektivnih činilaca jugoslovenske spoljne politike 1945-1980. je uočavanjepravilnosti, tj. «dužih diplomatskih procesa» unutar šireg vrmenskog razdoblja u istorijiBalkana. Teško je verovati da bilo koji balkanski političar nije svestan okolnosti da jerascepkani Balkan bio moneta za potkusurivanje izmeu velikih sila. Dugi istorijski proceskomadanja Balkana u 19. i 20. veku prilično je uočljiv, ali su ga jugoslovenski vladari narazličit način nastojali prevladati, traženjem najpouzdanijeg meunarodnog oslonca ilipolitikom ekvidistance. Srbija je bila razapeta izmeu Rusije i Austrije, monarhističkaJugoslavija izmeu fašističkih sila s jedne i V. Britanije i Francuske s druge strane,socijalistička Jugoslavija izmeu SSSR-a i SAD, a geopolitički odnos prema Balkanu uvek seprožimao sa ideološkim gledanjima. Rusija je pravila razne sporazume sa Austrijom, težeći dastekne Carigrad i moreuze. U istom strateškom smislu bio je Tito značajan za Sovjete 1945. jerdaleki san o izlasku na «topla mora» kao da je sada bio oživotvoren drugim pravcem od onogistorijski tradicionalnog preko Dardanela i Bosfora (Petranović 1988, str. 151). Interesi idogovori velikih sila su ograničavali, ali ne i potpuno sputavali diplomatiju balkanskih vladarao čemu svedoče: mir u Bukureštu 1812. izmeu Rusije i Turske kojim je predviena izvesna

samostalnost Srbije, Berlinski kongres 1878. na kom su razgraničene interene sfere na Balkanuizmeu Austrije i Rusije, sporazum Čerčila i Staljina u Jalti 1945, Dejtonski i Pariski sporazum

o ureenju Balkana 1995. Godine 1908. Izvoljski i Erental (ruski i austrijski šefovi diplomatije)su razgraničili interesne sfere na Balkanu i složili se da se Austrija neće protiviti otvaranjumoreuza za ruske brodove, a da će se, zauzvrat, Rusija saglasiti sa austrijskom aneksijom BiH.Slično je dogovoreno na Jalti 1945. izmeu Staljina i Čerčila. Pašić je uspehom u Balkanskimratovima ozbiljno ugrozio austrijsko-ruski dogovor, a Tito je neobično vešto manipulisaosovjetsko-britanskom formulom fifty-fifty.Svaki period odreivao je granice slabljenja strukturnog sklopa, ali se ove ne mogu razumetibez karakteristika viševekovnog razdoblja. Na Balkanu celinu uticaja spoljnih sila karakterišesmena dominacije imperija i balkanizacije (stvaranje nesamostalnih malih država). U 18. veku

Balkan je podeljen izmeu dva moćna carstva, a deo Jadrana držali su Francuzi. Krajem 19.veka uz dva carstva prisutno je i 5 nezavisnih država (Srbija, Crna Gora, Bugarska, Grčka iRumunija). Sredinom 20. veka na Balkanu nema imperija već je na delu ravnoteža 2+2+2 (dveneutralne i po dve države suprotstavljenih vojnih blokova), da bi krajem 20. veka isti prostor





129

jugoslovenske diplomatije bili su (1) odnosi sa Sovjetskim Savezom i meunarodnim radničkimpokretom, (2) zapadnim silama i (3) nesvrstanim zemljama. Titov kurs krakteriše naizmeničnovešto taktičko menjanje težišta akcije uz nepokolebljivo nastojanje na očuvanju nezavisnepozicije. Diplomatski uspesi jačali su ugled države i njenog predsednika što je višestrukouticalo na unutrašnju politiku.

1. Tri krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima:1948-1955, 1957-1961, 1968-1970.

Sve do sukoba sa SSSR-om 1948. Jugoslavija se u spoljnopolitičkim pitanjima nije bitnijerazlikovala od lagera. Samopouzdanje partije i države koja je pružila krupan prilog antifašizmui Titova smišljeno stvarana harizma, ali i lični ponos, bez sumnje su uticali na otpor Staljinu. Uratu je Tito gotovo isključivo sam održavao meunarodne veze nove Jugoslavije i bio ključnafigura, a Britanci su u njemu, kao samostalnom komunisti, našli «ključ» problema (Petranović 1995 b, str. 44). U razgovorima sa Čerčilom i Staljinom 1944. pokazivao je upornost ielastičnost, braneći strateške ciljeve uz taktičke ustupke. Moć mu je počivala na armiji koja jekrajem rata brojala 800.000 naoružanih boraca, ali i prekaljenoj mreži partijskog kadra. Već

početkom 1942. časopis Kominterne je direktivno naveo partizanski pokret u Jugoslaviji kaoprimer otpora celoj okupiranoj Evropi (Boffa 1985, II, str. 118). Po snazi i uticaju KPJ jekrajem rata bila, iza sovjetske, najjača komunistička snaga. Staljin je visoko cenio njen ratniučinak, a nakon rata Tita je upadljivo izdvajao od ostalih komunističkih voa. Po Dedijerovomsvedočenju, Hruščov je Titu 1955. rekao da bi se i on odupro Staljinu da je kao i Tito imaotrideset divizija. Odnosi sa SSSR-om bili su najvažniji segment komunističke jugoslovenskediplomatije, a ambasador u Moskvi prvi diplomatski predstavnik u inostranstvu. Odnosi saSSSR-om, a u odreenom smislu i cela spoljna politika, bili su zabran, oblast u koju se Tituniko nije mogao mešati. Njegova reč bila je odlučujuća. Uticao je na formiranje generalne linijespoljne politike i bitnih pretpostavki njenog ostvarenja, davao saglasnost na predloge MIP-a iizbor kadrova (Petković 1995, str. 16). U diplomatiji jeste, doduše, bilo više samostalnijih iobrazovanih ljudi nego npr. u vojsci, ali je i posebna partijska služba nadzirala raddiplomatskog osoblja. Odnosi sa SSSR-om bili su najdelikatniji. SSSR je bio jedina država zakoju niko nije mogao ni predložiti ambasadora a da se prethodno ne savetuje sa Titom, koji jeovde zadržao neprikosnoveno pravo odlučivanja (Mićunović 1984, str. 35). Premda je stajalaizvan lagera, bezbednost Jugoslavije zavisila je od snage socijalističkog bloka čak i u periodunajžešćih sukoba Beograda i Moskve. M. Nikezić je bio uveren da je Tito posle pomirenja saRusima imao i neku formalnu garanciju. Bio je osetljiv na SSSR, ali dodaje Nikezić, i majstor uvoenju stvari (ukić 1990, str. 313). Po svedočenju P. Stambolića, Tito je 1960-ih godinatražio da se donese zakon (a ne dogovor) da Rusi ne mogu preletati SFRJ, nije dozvoljavao daruski brodovi pristaju u naše luke, već im je pijaća voda nošena na pučinu (Mićunović 1984, str.

82-83). Strogo je branio nezavisnost zemlje i strepeo od uvlačenja u lager, ali se uprkos tome odkraja 1950-ih u toku hladnog rata znalo na čijoj je strani Jugoslavija u slučaju globalnog sudara

blokova. Zapovednici jugoslovenskih ratnih brodova nosili su zapečaćene koverte u kojima subile naznačene luke u Sovjetskom Savezu u koje treba pristati u slučaju rata. Postupno jačanjeugleda u svetu, ali i veština taktiziranja omogućili su Titu da se trajno oslanja na SovjetskiSavez, ali i sačuva od hegemonije lagera.Raskid sa Staljinom 1948. bi trebalo posmatrati u široj meunarodnoj perspektivi i u sklopudužeg procesa slabljenja boljševičkog jedinstva i unutrašnje homogenosti lagera sa SovjetskimSavezom na čelu. U lancu dsezintegrativnih činilaca lagera Tito je bio samo jedna karika:trockisti, Tito, Na, Gomulka, Mao, Dubček, Valensa. Premda se opirao sovjetskoj hegemoniji,za Tita je, kao za svakog ubeenog komunistu, bio neobično važan položaj u meunarodnom

radničkom pokretu. U različitim razdobljima bio je na levici ili desnici ove grupacije. Ukomunističkom pokretu su se 1960-ih razlučile tri struje: Maova ultralevica, Hruščovljev centari desnica koju je zastupao Tito (Deutscher 1979, str. 165). Mao je Hruščova optuživao da je«skriveni titoista», a uprkos destaljinizaciji koja je Titu dala za pravo, na njemu je trajno ostala



130

senka revizioniste i desničara, etiketa koju su ostale komunističke partije povremenooživljavale. Istini za volju ovaj status je Titu širio diplomatski prostor u nekomunističkomsvetu, što je on obilno koristio.Po svemu sudeći, sukob iz 1948. bio je sovjetska greška koja je više štete nanela lageru negoJugoslaviji. Bila je to akutna kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa, čija je prva posledica bioporaz Ždanovljeve grupe u sovjetskom vrhu, a kao trajni epilog Titovog odvajanja ostala je

opasnost zaražavanja lagera težnjama za državnom nezavisnošću njegovih članica. Doduše,Tito je još u ratu počeo da neizazovno postupa po svome, van sovjetskih direktiva, ali odvajanjeod lagera nije moglo početi dok nije učvršćena relativno nezavisna vlast (ojačana partija iorganizovana vojska) i dok nije došlo do sovjetskog pritiska. Po novijim arhivskimistraživanjima . Tripkovića, uzrok sukoba 1948. bile su razlike u gledanju na spoljnopolitičkupoziciju Jugoslavije, a ne toliko razilaženja oko unutrašnjih politika dve zemlje. Još 1945. uMoskvi se osećala «hladnoća prema Jugoslaviji» zbog sve izraženije sklonosti Tita kanezavisnim spoljnopolitičkim akcijama. Tito nije bio spreman da se potpuno podredidirektivama Moskve, već je želeo da sačuva i unapredi poziciju državnika koji suvereno vodispoljnu i unutrašnju politiku Jugoslavije (razilaženja sa Moskvom oko Trsta, Maršalovog planai Albanije 1945-48). Neposredni povod sukoba bila je Titova samostalna odluka januara 1948.

da u Albaniju pošalje jednu diviziju. Staljin je to shvatio kao još jednu potvrdu Titovih namerada ojača poziciju Jugoslavije kao regionalne sile i uvuče lager u sukob sa Anglosaksoncima na

jugu Balkana. To je bila kap koja je prelila čašu, pa su Sovjeti ocenili da je došlo vreme da sepo Titu snažno udari i on primora na poslušnost (Tripković 1996, str. 92). Tito jeste, doduše,odustao od pomenute namere, ali je marta 1948. zabranio davanje podataka sovjetskimstručnjacima i jasno stavio na znanje da je prihvatio izazov okršaja sa Kremljom. Ideološko-političko otrežnjavanje od sovjetskih obrazaca nakon eruptivnog raskida bio je dugoročanproces opterećen protivrečnostima. Titova uloga u ovom zaokretu bila je krupna, uprkos tomešto nikada nije pripadao liberalnoj struji u partiji i što je pridavao veliki značaj saradnji saSovjetskim Savezom. Odvajanje od Staljina kasnije je nazvao najtežom odlukom koju je uživotu doneo. Pre sukoba odmerio je odnos snaga, a žestina otpora je na svim značajnimstupnjevima pripremljena i proverena. Prvih nekoliko meseci o sukobu su znali samo članoviPolitbiroa, a o nameri da se ne popušta nije bio obavešten ni ministar inostranih poslova S.Simić, koji je čak krajem maja 1948. insistirao na jugoslovenskom izvinjenju povodomsovjetskih kritika, dok je Tito naložio da se izrazi samo «žaljenje» (Tripković 1996, str. 96).Marta 1948. pre ilasovog polaska u Budimpeštu, Tito mu je sugerisao: «Znaš, ako Vorošilovtraži da razgovara sa tobom – razgovaraj. Može to biti od koristi. Ali nemoj da se ponižavaš«(ilas 1994, str. 87). Osećajući snagu svog ratnog učinka i vojno-partijskog oslonca, Tito jeodlučno prihvatio izazov sukoba, ali je ipak nakon toga upozoravao saradnike da treba polako, ane naglo okretati svest u zemlji. I bez Tita bi, verovatno, došlo do otpora, možda i sukobauspešnog, ali da se Tito priklonio Moskvi rasulo i demoralizacija bili bi neizbežni (ilas 1990,

str. 48). O Titovoj presudnoj i zagonetnoj ulozi svedoče i pogrešne prognoze dobroobaveštenog Forin ofisa, koji dugo nije verovao u ozbiljnost sukoba KPJ i SKP(b), a još manje

da je Tito bio rešen da ide do kraja u odbrani svog stava (Tripković 1996, str. 98). P. Stambolić drži da je Titova uloga 1948. bila odlučujuća, a ilas svedoči da je Tito bio rešen čak i naoružani otpor govoreći: «Poginuti na svojoj zemlji... Bar uspomena ostaje» (ilas 1994, str.96). Da li je fanatizam bio u senci realistične procene odnosa snaga izmeu blokova i da li jeTito još u jesen 1948. sračunato očekivao američku pomoć, kako navodi ilas? Protivno ovojilasovoj oceni, Bekić na osnovu britanske i američke ahivske grae, zaključuje da se Titosporije i teže od ostalih članova Politbiroa ( naročito od MIP-a) odlučivao na saradnju saZapadom, pa se čak u prvo vreme posle sukoba i izjašnjavao protiv nje, «jer to ne odgovaraliniji oslonca na napredne snage» (Bekić 1988, str. 55-56 i 77). Izlazak iz meunarodne

izolacije je za diplomatiju bio mukotrpan zadatak, a sam Tito je dugo oklevao da se sukob saSSSR-om iznese pred OUN (Bekić 1988, str. 82). U jesen 1949. opasnost od intervencije lagerabila je akutna, pa je Tito na zatvorenom ručku na manevrima JNA u Šumadiji, ističućidramatičnost situacije, rekao: «Možda ja neću doživeti da pobedi istina... Ako mi to drugovi ne



131

doživimo, ostavljam Vam u amanet: ne dopustite da Vas bilo šta pokoleba, nastavite borbu i nežalite žrtve» (Bekić 1988, str. 81-82).Juna 1948. V kongres KPJ je ojačao autoritet Tita, njegovih najbližih saradnika, ali i vlastPolitbiroa, a naročito Sekretarijata CK. U odvajanju od lagera najpre je trebalo izmeniti svest

jezgra sistema – partije, ali postupno zbog straha od raskola partije. Već u drugoj polovini 1948.reorganizuje se partijska propaganda. Oktobra 1948. Politbiro uvodi Istorijsko odeljenje CK da

pripremi grau o istoriji KPJ. Januara 1949. istorija KPJ uvedena je kao poseban kurs u jednogodišnje partijske škole. U isto vreme Agitprop izdaje direktivu da u tečaj «razvoj partije»treba, pored sovjetskog, uključiti i jugoslovensko iskustvo. Februara 1949. osniva se uBeogradu Institut društvenih nauka da priprema partijske kadrove iz marksizma-lenjinizma, tj.da razvija marksizam i primenjuje ga u skladu sa osobenostima svog društva. Kritika sovjetskogrežima bila je važna osnova spoljnopolitičke doktrine, ali nikada nije prešla u otvorenirevizionizam, što bi verovatno više odgovaralo poboljšanju odnosa sa Zapadom. Na V kongresuKPJ ilas je napao jugoslovenske trockiste, koji su 1930-ih širili laži o SSSR-u i Staljinu, dvegodine kasnije jugoslovenski komunisti, predvoeni ilasom, razvili su kritiku sovjetskogsistema oslanjajući se na Trockog i njegove pristalice. Bilo je zapadnih posmatrača koji suzaključivali da se jugoslovenski komunisti posle razlaza sa Staljinom vraćaju Trockom

(Johnson 1972, p.113) Trocki se u KPJ nije mogao rehabilitovati jer bi to značilosankcionisanje frakcionaštva. I za KPJ i za Trockog u SSSR-u vladala je birokratska kasta kojase odvojila od proletarijata i zavladala njime. Meutim, Trocki je do smrti poricao da je uSSSR-u na delu kapitalizam; govorio je, doduše, da je staljinizam termidor, ali ne ikontrarevolucija. SSSR je i dalje radnička država iako deformisana. Staljin je izdao revoluciju,ali je nije srušio. Jugoslovenska kritika staljinizma bila je drugačija. ilas je pisao o državnomkapitalizmu u SSSR-u, Kardelj o «birokratskom despotizmu», a ostali su se utrkivali udokazivanju da SSSR nema veze sa socijalizmom. U horu kritike staljinizma Tito je bio budan,oprezan. Na Plenumu CK KPJ juna 1951. ogradio se od žestokih ilasovih ocena SSSR-a,upozoravajući da ilasov članak ne treba proraivati kao primer stava o sovjetskoj praksi: «Mimoramo vrlo oprezno prilaziti svim tim raznim pitanjima. Jedna je stvar kada mi diskutujemo igovorimo o tome da tamo ništa ne valja, a druga kad to napišemo kao dokument, kao teorijskimarksističko-lenjinistički dokument u kome hoćeš da analiziraš situaciju u jednoj zemlji u kojojne znamo kako je sada» (Sednice CK KPJ 1985, str. 616-617). Zbog ovog i sli čnog oprezaSovjeti kasnije nisu Tita ubrajali u ekstremiste.Sovjetski pritisak na Jugoslaviju trajao je sve do Staljinove smrti, premda je, izgleda,najubedljivije gledanje da su Sovjeti odustali od invazije na Jugoslaviju još 1951, kada su SADodlučile da intervenišu u Koreji. Iako su američki analitičari cenili da je sovjetski napad naJugoslaviju 1951. «ozbiljna mogućnost», sa izbijanjem Korejskog rata maja 1950. «Beogradu jelaknulo», jer je bilo jasno da napad na Jugoslaviju bar privremeno ne dolazi u obzir (Bekić 1988, str. 133). Staljin je rešio da se «imperijalistički lanac» razbije u Koreji koja je trenutno

ocenjena kao «slabija karika» od Balkana. Kada su nekoliko meseci docnije prosovjetskesevernokorejske trupe snažno uznapredovale, porasla je zabrinutost i u Beogradu, pa su jugoslovenski i američki analitičari počeli dnevno menjati procene o izgledima Jugoslavije uodbrani od slične tenkovske invazije (Bekić 1988, str. 168). Želeći da izbegne i najmanji povodu provociranju Staljina, ali i podozrivost Zapada, jugoslovenska diplomatija je u UN opreznopodržavala komuniste Severne Koreje što je jačalo rezerve Zapada prema Titu. Neiskusnadiplomatija sa opreznim Titom na čelu, lavirala je izmeu podrške ideološki srodnom pokretu isaradnje sa Zapadom. U periodu ovih velikih napetosti i iščekivanja Tito se razboleo. U proleće1951. operisan je od žuči i oporavljao se tri meseca. ilas se seća da je Titova bolest još višeučvrstila jedinstvo vrha.Još pre Staljinove smrti u Kremlju se došlo do zaključka da se Tito ne može skinuti s vlasti, da

je njegova pozicija čvršća nego što je bila ranije, a da približavanje Jugoslavije Zapadu, inaročito mogućnost uključenja u NATO, ugrožava vitalne sovjetske interese (Tripković 1994,str. 121). Sve dok je Staljin bio na vlasti, politika prema Jugoslaviji nije se mogla promenitizbog snažne lične note sukoba, ali odmah nakon njegove smrti sovjetska diplomatija je



132

procenila da novom politikom treba sprečiti Titovo zbližavanje sa Zapadom. Već u leto 1953.predložena je razmena ambasadora, oslabila je baražna propaganda, 1954. sklapaju se prviekonomski sporazumi, a 29.11.1954. u amabasadi FNRJ u Moskvi Hruščov diže čašu u zdravlje«druga Tita». Sredinom 1954. KP SSSR-a je zaključila da je u Jugoslaviji socijalizam, a krivicaza sukob svaljena je na Beriju. Molotov je oprezno upozoravao da na obema stranama mora bitisamokritike, dok je Tito na to hladno odgovarao (Boffa 1985, II, str. 370). Sovjeti su iz

vojnostrateških razloga više žurili sa pomirenjem nego Tito. Polovina 1954. obeležena jeglobalnom aktivnošću Zapada da u sklopu političke strategije «containment » (zaprečavanje)vojnopolitičkim paktovima okruži čitav sovjetski lager. Osim Balkanskog pakta, Pentagon jespremao novu odbrambenu strukturu na Pacifiku, Japan je počeo da se ponovo naoružava,Turska je sklopila savez sa Pakistanom i nastojala da u srednjoistočni vojni savez uvuče Irak iJordan. Otuda je zanimljiva žurba Moskve u ovom periodu da, pomirenjem sa Titom, neutrališebarem balkansku kariku «čeličnog lanca» koji je pretio lageru (Bekić 1988, str. 610). U

jugoslovenskom vrhu od ovoga doba počinje podvajanje na one koji su sa zebnjom prihvatalipregovore sa Rusima, strahujući da će se zaustaviti jugoslovenski razvoj socijalizma, i one kojisu to pomirenje prihvatali sa olakšanjem. Bilandžić tvrdi da je ovog podvajanja bilo sve dosmrti Brežnjeva. Sukobi pomenutih struja okončavani su kompromisima i ustupcima. Sam Tito

je često bio enigma jer je «skrivao karte». Sasvim je sigurno da je na SSSR gledao kao nastožer svetskog socijalizma i važan meunarodni oslonac Jugoslavije. Pri tome treba odvajatiobjektivnu ulogu «titoizma» kao virusa lagera od Titovog prilično postojanog subjektivnogkomunističkog opredeljenja. Kritikujući jugoslovenski vrh, kasniji sovjetski rukovodioci, popravilu, su izuzimali Tita ne samo zbog njegovog meunarodnog ugleda već i otuda što su znalida je «tvri» od Kardelja i drugih. Dok je Nikezić izričito tvrdio da su odnosi sa SSSR-om biliTitov rezervat, Tepavac svedoči da je on o tome često raspravljao sa saradnicima. I Stambolić tvrdi da se sa Titom moglo slobodnije govoriti o SSSR-u, ali tek posle pada Rankovića. Utaktičkom pogledu položaj Jugoslavije na Zapadu nije jačala gola distanca od SSSR-a već iodreena blizina Moskvi (jer nismo bili prepušteni sebi samima). Po Tepavcu, Tito je osećaonijanse unutar polarizacije blokova, pa je oprezno upozoravao da se sa antisovjetizmom nepredozira ni unutar zemlje niti u spoljnoj politici. S druge strane, Tito je u nekim kriznimsituacijama, kao 1951, namerno zaoštravao odnose sa SSSR-om da bi se održala zapadnapomoć (Bekić 1988, str. 315-316). Tako je početkom 1952. otklonjen diskretni Staljinovnagoveštaj za normalizaciju odnosa jer bi to značilo obustavljanje zapadne pomoći,modernizacije JNA i funkcionisanja privrede. Bekić drži da nije preterana ocena da je početkom1950-ih, osim dve super-sile, samo Jugoslavija mogla slobodno birati kako će glasati u OUN.Bilo je to postignuće kog se Tito nije lako odricao.Izgleda da je Sovjetima normalizacija sa Titom trebalo da pomogne u obnovi jedinstva lagerana novoj elastičnoj, a ne više na staroj krutoj dominaciji. To je trebalo da ojača sovjetski ugledu nekomunističkom svetu i prestiž u Africi i Aziji. Već u jesen 1954. Hruščov je predložio novi

sovjetsko-jugoslovenski sporazum koji bi se temeljio na tome da je SSSR raščistio sa Berijom,a SKJ sa ilasom. Na ovu ponudu Tito je reagovao oprezno, ali je još godinu dana ranije

energičnom pretnjom Trstu smišljeno nagoveštavao nezavisnost od Zapada. Obuzdavanjeantisovjetizma i kritike partijskog birokratizma govorilo je o pomirljivijem kursu prema SSSR-u, ali su zapadni posmatrači s pravom zaključivali da pravog izmirenja izmeu ortodoksije i

jeresi na osnovama ravnopravnosti ne može biti (Halperin 1957, S. 295). Raširene ocene da jeHruščovljeva poseta Beogradu juna 1995. bila trijumf jugoslovenske diplomatije nisu bilelišene preterivanja. Zbog delikatnog položaja Jugoslavije izmeu blokova Tito je nagovestio«da ćemo se sresti pred očima celog sveta, jer nemamo šta da krijemo». Strana štampa jebeležila da je Tito dočekao Ruse drugarski, saslušao govor Hruščova u kom su kao krivci zaprekid odnosa označeni Berija, Abakumov i drugi(a ne Staljin koji tada još uvek nije bio

osuen), namračio se i nije otpozdravio. Na aerodromu se zbila protokolarna senzacija,incident, Hruščovljeva lična blamaža i sl., beležila je strana štampa (Halperin 1957, S. 318-322,Bekić 1988, str. 706-707). New York Times je ovaj dogaaj nazvao «sovjetskom Kanosom», stim što je sada papa došao kralju, a ne kralj papi, i zaključio. «Sastanak je naravno, pre svega,



133

golema osobna pobjeda maršala Tita i kao šefa jugoslovenske države i kao komunističkogvoe» (Bekić 1988, str. 707). U stvarnosti, senzacije nije bilo. Doček jeste bio, doduše, uzdržan,ali protokolarnog incidenta nije bilo, posvedočio je P. Stambolić, član jugoslovenske delegacijena dočeku, piscu ovih redova aprila 1996. Pomenuta zapadna tumačenja svedoče osenzacionalističkom precenjivanju i priželjkivanju Titovog otpora SSSR-u, tražeći napetosti igde ih nije bilo. U celini uzev, Tito je bio dublje vezan za Sovjetski Savez (snagom ličnog

opredeljenja i geopolitičkim položajem države) i manje jeretik nego što se to većini zapadnihposmatrača činilo. Kada je Hruščov u Beogradu pominjao Titu sumnje u njegovo opredeljenjeTito je spontano uzvratio: «Ne bi mene ni avo naterao da idem ka nekom drugom sistemu. Jasam se celog života borio za komunizam, za socijalizam... nisam ja za pare bio revolucionar»(Bekić 1988, str. 721). Ipak je vešto održavao utisak o vlastitoj potpuno nezavisnoj poziciji, što

je davalo elastičnost spoljnoj politici. S druge strane pre posete Beogradu Hruščov je u Kini1954. usaglasio gledanje na Jugoslaviju, a maja 1955. sklopljen je vojni pakt svih kominističkihdržava – Varšavski sporazum. Tek tada je učinjen izvestan ustupak Jugoslaviji. Bila je to serijapoteza da se ojača meunarodni položaj SSSR-a, pa je otuda greška posmatrati Hruščovljevuposetu Beogradu kao «put u Kanosu». Bio je to pokušaj da se disciplinuje Istočna Evropa iujedini lager prema kom je Tito bio oprezan (Auty 1969, p. 173).

Kao ubeeni komunist, Tito je u spoljnoj politici vodio računa o mestu SKJ unutarmeunarodnog radničkog pokreta. Ni unutar komunističkog pokreta proleterskiinternacionalizam nije istisnuo diplomatske manevre. Isak Dojčer je 1960. zapazio da jekomunistički pokret podeljen na tri različite struje: Maovu ultralevicu, Hruščovljev centar iTitovu desnicu. Levica nije verovala u mogućnost popuštanja hladnog rata, Hruščova jeoptuživala za «previše diplomatije, a premalo revolucije i komunizma», a Tita, Gomulku iToljatija nazivala revizionistima u službi imperijalizma. Hruščov se zalagao za izvesnu merurazoružanja i donekle podržavao Titovu nesvrstanu politiku, dok je Tito bio za miroljubivusaradnju sa svim zemljama i za razoružanje. «Ravnoteža straha» od nuklearnog rata, koji bislučajno i iznenada mogao pretvoriti planetu u ruševine jačala je moralni ton Titove politikerazoružanja. Mao je želeo da lagerska politika «dobije zube» i bude čvršća. Hruščov je bio zaelastičniji pritisak na komunističke partije, dok Tito nije želeo da se liši teško izborenenezavisnosti. Spoljna politika socijalističkih država nije mogla ignorisati komunističkiinternacionalizam, ali je ova vrsta nadržavne solidarnosti različito shvatana.Od smrti Staljina, pa sve do do pada Hruščova sovjetska spoljna politika bila je izloženaprotivrečnim pritiscima i otuda manje stabilna i predvidljiva nego u periodu Staljina iBrežnjeva. Hruščov je pokušao da zauzme srednji položaj izmeu Maoa i «revizionista»,izmeu osude revizionizma, težnje za monolitnim lagerom i «poštovanja različitih puteva usocijalizam» kako je zapisano u Beogradskoj deklaraciji 1955, koja je bila krupan probojstaljinističkog shvatanja proleterskog internacionalizma. U pukotini izmeu Pekinga i MoskveBeograd je našao kolebljiv i nesiguran prostor izbegavanja uvlačenja u lager. U sklopu tog

napora izbila je druga kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1957-1961. Odmah posle smrtiStaljina izbila je kriza u lageru sa nemirima u Čehoslovačkoj i Berlinu 1953. i otporom Maara1956. Hruščovljevo javno optuživanje Staljina i rehabilitacija Tita podstakli su nove nemire ulageru. To je donelo nove teškoće jugoslovenskoj spoljnoj politici. Kominform je raspušten1956, a juna iste godine Tito je trijumfalno posetio SSSR (gde je proveo 21 dan), a u mauzolejuLenjina i Staljina položio venac samo Lenjinu (što svaka delegacija nije bila u stanju da učini).U jeku maarskih zbivanja Hruščov dolazi na Brione, traži podršku od Tita jer ne možedozvoliti da se «probije front u lageru», a Zapad baš sada na tome radi. Tito je bio u dilemi.Video je da ne može pomoći Nau, a svojim protivljenjem nije hteo da ugrožava Hruščovljevantistaljinistički kurs. Najpre je osudio sovjetsku intervenciju u Maarskoj kao štetnu, a zatim ugovoru u Puli od 11.11.1956. isti čin ocenio kao manje zlo koje sprečava trijumf reakcije u

Maarskoj. «Pravda» je ovo prenela kao Titovu podršku, što je blamiralo Tita kod ostalihsocijalističkih zemalja i na Zapadu (Auty 1969, p. 180 Wilson 1979, p. 105). Bio je tokompromis koji nije zadovoljio Zapad ni Maare. Varšavskom paktu pretila je erozija koju jezačeo Tito i Zapad je računao sa tim. Nakon maarskog ustanka januara 1957. Hruščov je,



134

uzmičući pred domaćim staljinistima i uočavajući rizik od nagle destaljinizacije govorio da«smo svi mi staljinisti, po doslednosti u borbi za komunizam i nepomirljivosti protiv klasnogneprijatelja, kao što je to bio Staljin, koji je ceo život posvetio pobedi radničke klase isocijalizma». Ove njegove čuvene rečenice trebalo je da zaustave jeretike u Poljskoj iJugoslaviji (Deutscher 1985. str. 80, Mićunović 1977, str. 217), a kada je 1958. ubijen Na bilo

je to otvoreno upozorenje otpadnicima od lagera. Tito je izbegavao da zaoštrava odnose sa

Rusima: marta 1956. savetovao je jugoslovenskog ambasadora da se s Rusima ne sukobljava,ali da im i ne popušta, jula 1957. šalje Hruščovu lovačko oružje, a mesec dana kasnije ga uBukureštu podržava posle sukoba u sovjetskom vrhu i uklanjanja Molotova (Mićunović 1977,str. 342). Spoljna politika je prilično vešto balansirala izmeu Istoka i Zapada štiteći nezavisanpoložaj. Oktobra 1957. Jugoslavija priznaje DR Nemačku, što jača rezerve Zapada, novembra1957. Tito ne ide u Moskvu na proslavu četrdesetogodišnjice Oktobra (a Rusi uzvraćaju timešto na VII kongres SKJ 1958. stižu samo kao posmatrači). Rezerve i sumnje Rusa rastu, u istomperiodu Tito podržava Alžir i remeti odnose sa Francuskom, kasnije opet, zbog podrškeArapima, rastu rezerve SAD itd. Nije uvek bilo moguće uspostaviti ravnotežu izmeupogoršanja odnosa sa Sovjetskim Savezom i poboljšanja odnosa sa SAD i Zapadom. Bila je to uhladnom ratu prilično rizična klackalica nezavisne politike (naročito u ekonomiji i vojnoj

bezbednosti zemlje) koja je u osnovi uspešno savlaivana. Trebalo je prilično veštine ielastičnosti da se odoli pritisku uvlačenja u lager kada je većina komunista u svetu držala daonaj ko u svemu ne podržava SSSR objektivno služi kapitalizmu. U ovom periodu jedino jeSKJ odbila da potpiše Deklaraciju 12 komunističkih partija kojom se potvruje dominacija KPSSSR-a u lageru; Hruščov je ponavljao da Jugoslavija nema prava na politiku nezavisnemiroljubive koegzistencije jer su u njoj na vlasti komunisti i za nju važe druga pravila nego zaIndiju ili Tursku.Od 1957. do 1961. traje druga kriza jugoslovensko sovjetskih odnosa koja nije bila tako akutnakao prva. Počelo je novembra 1957. Titovim izostankom na proslavi Oktobra u Moskvi, a praviuzrok je bio nacrt novog programa SKJ, koji su Sovjeti aprila 1958. odbacili, a Jugosloveni gadesetak dana kasnije ispravljenog i dopunjenog opet dostavili Moskvi. Tito je Moskvi referisao,ali nije popuštao, što je navelo Suslova da opet odbaci program SKJ, ističući da sve partije «iduu nogu, a Jugosloveni idu suprotno» (Mićunović 1977, str. 431). Hruščov je izričito tvrdio da jeza novu krizu kriv novi program SKJ (Mićunović 1977, str. 502), koji je «Pravda» jula 1958.napala kao «koncentrisani izraz savremenog revizionizma», a «savremeni revizionistiispunjavaju ulogu agenta monopolističke buržoazije». Tito je opet osuen kao renegat i«trojanski konj imperijalizma». Bio je to glas Hruščova i Maoa, ali jezik Staljina – pisao jepronicljivi analitičar Isak Dojčer. Hruščov je bio uveren da bi se lager raspao da su i drugisledili SKJ. Moskva je obustavila kredite Jugoslaviji, ali je 1959. stigla nova tranša od SAD,uprkos Titovoj kritici NATO imperijalizma (Campbell 1967, p. 44). Rusi su Tita optuživaliybog pretenzije na hegemoniju u meunarodnom radničkom pokretu, a Tito je uzvraćao da

treba o svemu mirno raspravljati bez javnog sukobljavanja. Povremeni sovjetski pritisci(nakonuklanjanja ibeovaca) učvršćivali su jedinstvo SKJ buenjem antistaljinizma i jačali Titovautoritet. Trebalo bi dodati da je u ovom periodu, premda i dalje doktrinarna, Hruščovljevaspoljna politika bila pragmatičnija od Staljinove. On je u Moskvi 1956. govorio Titu da jesukob 1948. izmišljen («sami smo izmislili konflikt i sami smo u njega poverovali»). LazarKaganovič je izrazio uverenje da će lenjinistička shvatanja obeju partija omogućiti da «rane»stvorene razlazom «brzo zarastu», a Tito je imao razloga da se oseća pobednički i to mu jeočigledno godilo (Borozan 1997, str. 113). Važniji od Titovog trijumfa bio je sovjetskipragmatizam. Titu je, naime, savetovano da ne prekida odnose sa Zapadom jer «sadašnjimeunarodni položaj Jugoslavije valja iskoristiti za jačanje socijalizma kao zajedničkog opštegcilja» te da i dalje treba koristiti kapitalističke kredite i pomoć (Borozan 1997, str. 106). U

jugoslovenskoj ekvidistanci i Sovjeti su tražili vlastitu računicu.U protivrečnim meunarodnim odnosima hladnog rata željena idealna ekvidistanca Jugoslavijenije se uvek mogla dosledno ostvariti. Američki ambasador u Jugoslaviji 1964-68 D. Vilson jeu svojoj knjizi zabeležio da je krajem 1950-ih Tito prvi put izgubio osećanje ravnoteže izmeu



135

Istoka i Zapada (Wilson 1979, p. 130). Krajem 1959. Hruščov najavljuje detant, 1960. posećujeSAD i kritikuje kineski avanturizam. Sa jačanjem napetosti izmeu Kine i SSSR-a otopljavajuodnosi SSSR-a i Jugoslavije. SAD obustavljaju, a Rusi obnavljaju kredite Jugoslaviji. Kinezikritikuju sovjetski detant, a Kardelj 1960. objavljuje knjigu «Socijalizam i rat», gde osporavakinesku, a podržava sovjetsku doktrinu o ratu i miru (oružana revolucija nije nužan put usocijalizam). Ipak KP SSSR-a još nije bila spremna na veliki raskol sa NR Kinom pa je na

konferenciji komunističkih partija u Moskvi novembra 1960. opet osuen jugoslovenskirevizionizam.U sukobu koji je buknuo 1961. izmeu sovjetskih i kineskih komunista Tito je stao na stranuHruščova. U isto vreme se u Beogradu održavao samit nesvrstanih, čiji su zaključci bili bližisovjetskoj nego američkoj i kineskoj politici. Posle 22. kongresa KP SSSR-a oktobra 1961, koji

je otvorio drugu fazu destaljinizacije uklanjanjem Staljinovog tela iz Lenjinovog mauzoleja, jačaju jugoslovensko – sovjetski odnosi. Na istom kongresu Hruščov je napao albanskekomuniste, a Ču En Laj je neslaganje sa Hruščovljevim antistaljinizmom demonstriraopolaganjem venca na Staljinov grob. Moskva je veličala Lenjina kao začetnika miroljubivekoegzistencije, a Peking ga je slavio kao nepomirljivog borca protiv imperijalizma. Kineskadelegacija se vratila u Peking pre kraja kongresa, a Amerikanci su bili zatečeni rascepom u

lageru. Tek pet godina kasnije, kada se pokazalo da sukob nije prolazan, američki sovjetologBžežinski će prihvatiti Dojčerovu ocenu iz 1963. da je sukob dve velike sile nalik raskoluizmeu istočnog i zapadnog hrišćanstva. Hruščov je prihvatio miroljubivu koegzistenciju, akinesko podsticanje revolucije u nerazvijenom svetu odbacio je kao hazard očajnika. Posledicasovjetskog zaokreta je gašenje revolucionarnog talasa u Aziji, Africi i Latinskoj Americi i rastaktuelnosti politike nesvrstanosti. Moskva je oprezno lavirala izmeu maoističkog dogmatizmai titoističkog revizionizma, a Tito je plovio izmeu sovjetske Scile i kineske Haribde (koja jepretila da se ušanči u Tirani i Bukureštu). U tim okolnostima, već septembra 1962, predsedniksovjetske države Brežnjev stiže u Beograd, a krajem iste godine Tito je u Moskvi. Novembra1962. izbija Kubanska kriza, Tita u Moskvi dočekuju sa ovacijama, a Peking ga obasipanajgorim pogrdama. Hruščov je, pozdravljajući Tita, konstatovao da je opasnost odrevizionizma praktično nestala, a da je dogmatizam postao glavna opasnost. Nije bilo teškouočiti da je u komunističkom pokretu došlo do značajnog prestrojavanja koje je oštroumniDojčer, decembra 1962. ocenio kao pokušaj da se koalicija «levog centra» (tj. savez Hruščov-Mao) zameni koalicijom «desnog centra», kojom je trebalo obuzdati maoizam. Hruščov je biouveren da mu je ideološko savezništvo sa Kinezima ograničavalo diplomatski manevar uvoenju elastičnije i miroljubivije spoljne politike (Deutscher 1977, str. 200). Tito se moraoprilagoavati promenama odnosa izmeu velikih sila, ali je nove situacije koristio da ojačavlastiti položaj. U ovom periodu uočljiva su dva toka jugoslovenske spoljne politike: izmirenjesa Sovjetskim Savezom i nastojanje Tita da učvrsti položaj lidera nesvrstanih zemalja. Premda

još donekle nesigurni, bili su to zvezdani časovi jugoslovenske diplomatije.

Njihova važna pretpostavka bili su stabilni odnosi sa Sovjetskim Savezom. Kada se decembra1962. Tito – simbol revizionizma - obratio Vrhovnom sovjetu, bio je impresionirandobrodošlicom i ovacijama. Trijumf je bio veći jer je podršku stekao samostalnošću, dok su sedrugi trudili da to ostvare poniznom poslušnošću. Nije se ustručavao da odgovori sovjetskomotvaranju, ali je zadržao rezerve kao 1955. i 1957. Istakao je da Beograd nema bitnih promenau politici i da naginje prijateljstvu sa svima, ali je u zaključcima SKJ iz 1962, posle poseteSSSR-u, stajalo i upozorenje o potrebi «isterivanja antisovjetizma iz glava naših kadrova»(Nenadović 1989, str. 27). Sukob NR Kine i SSSR-a je ojačao prestiž Jugoslavije u IstočnojEvropi. Kineski delegat je izviždan kada je jula 1963. na kongresu istočnonemačkih komunistanapao Jugoslaviju. Rezultat prevazilaženja duge krize u odnosima sa SSSR-om bio je nizsporazuma o tehničkoj saradnji, kreditima i trgovini sa istočnom Evropom, što je ublažilo

mnoge jugoslovenske probleme. Odnos izvoza i uvoza sa Istočnom Evropom, je 1963. bio 27%prema 23% 1964. 35% prema 29%, a 1965. 42% prema 29% (Cit. prema Campbell 1967, p.60). Izgleda da je godina 1963. bila vrhunac Titovog dotadašnjeg ugleda. Od leta 1944. Titonije tako simultano podjednako dobro prihvatan od Istoka i Zapada. Hruščov je u Jugoslaviji





137

interes Jugoslavije bio je pre svega u Evropi, a vanblokovska politika samo dodatni oslonac.Prozapadna struja je držala da se od siromašnih zemalja ne može mnogo očekivati, a bio jeprisutan strah od Titovog približavanja Moskvi. Koča Popović je držao da je povremeno bilokolebanja, pa i ustupaka sovjetskoj politici u ime ideološke solidarnosti: npr., Moskovskadeklaracija 1956. o obnovi partijskih veza, prebrzo priznavanje DR Nemačke 1957, što jeugrozilo interese Jugoslavije u Zapadnoj Evropi i prekid odnosa sa Izraelom 1967, ustupak

Arapima na račun domaćih interesa (Nenadović 1989.). S druge strane, u SIP-u je bila pristuna i«tvra struja», koja je podsećala da pragmatizam diplomatije odstupa od partijske linije. Još jevažnija bila struja u JNA, koja se teško prilagoavala elastičnoj prozapadnoj politici i sasumnjom gledala na vojnu zavisnost od Zapada. Upravo je vojnim krugovima Tito bio prinuenda strpljivo objašnjava diplomatski kurs.Predsednikova reč bila je odlučujuća u spoljnoj politici, iako je, kako svedoči Tepavac, Tito i uovoj oblasti bio samo sjajan selektor, a ne i tvorac ideja. Prema saradnicima je bio ugodan šef iznao je da sasluša predloge, čak i kada su bili u pitanju odnosi sa Sovjetskim Savezom. Doduše,povremeno se vraćao na kolosek prosovjetske politike, ponavljajući da je SSSR ipak glavnioslonac socijalizma (Nenadović 1989, str. 134). Upozoravao je da je borba arapskih narodaprva linija fronta svih socijalističkih i progresivnih snaga protiv imperijalizma. SFRJ ne

pristupa lageru, ali ne može ostati po strani jer sa porazom arapskih zemalja ne bi više bilo ninesvrstanosti. K. Popović je 1967. otvoreno ispoljio neslaganje sa Titovim putom u Moskvu.Govorio je Tempu: «Ne slažem se sa tim putom. Ne odobravam ni politiku takve saradnje saSSSR-om. A ni Tito se ne konsultuje sa saradnicima» (Vukmanović 1985, I, str. 196). Na ovukritiku Tito je odgovorio preteći, u svom stilu: «Drugovi, da vam ovde otvoreno kažem: akotako budu tekle stvari, ako kod nas ne bude jedinstvenog gledanja na pitanje odbrane našezemlje, ako će se stalno sumnjati da ja tamo nešto sa Rusima dogovaram,– onda mogu da vamkažem da ja neću da idem, ali će morati da odu oni koji se ne slažu sa takvom linijom. Nemislim na to da ja sam nešto diktiram, nego da ću ja ići pred Skupštinu» (Vukomanović 1985, I.Str. 188). Ima mišljenja da je podrška Arapima bila izraz Titovog ličnog prijateljstva saNaserom, da je Tito bio odveć doktriniran i neelastičan, pa je narušio tradicionalno balansiranjeJugoslavije izmeu Istoka i Zapada. Potonja zbivanja su pokazala da kontinuitet spoljne politikenije bitno narušen, a lične Titove motive bilo je teško odgonetnuti.Sa nešto više pouzdanosti može se govoriti o dubljim strukturnim podudarnostima

jugoslovenske i sovjetske spoljne politike koje su, uprkos napetostima, izvirale iz ortodoksnogkomunističkog gledanja na meunarodnu situaciju. To je kritika buržoaskog imperijalizma ikolonijalizma. Za vreme Staljina bila su različita gledanja na korejski sukob, ali su kasnije

jugoslovenska i sovjetska gledišta bila bliska u nemačkom pitanju, izraelsko-arapskom sukobu iratu u Vijetnamu. S druge strane, razilaženja sa SSSR-om bila su upadljivija što je ideologijamanje pritiskala spoljnu politiku. Složene meunarodne i unutrašnje protivrečnosti su krajem1960-ih oblikovale osetljivi odnos SKJ prema SSSR-u. Otvoreno je hrvatsko pitanje,

razbuktavao se rat u Vijetnamu i na Bliskom Istoku, a u Grčkoj je proameri

čka vojna huntauzela vlast. To je ojačalo antiamerikanizam u SKJ i javnom mnjenju. S druge strane, hlade se

odnosi sa SSSR-om jer su Sovjeti bili nezadovoljni privrednom i državnom reformom i padomRankovića. U tim okolnostima izbija treća kriza jugoslovenskih odnosa nakon okupacijeČehoslovačke avgusta 1968.Bila je to ipak kriza u trenucima prilično visoke podudarnosti spoljne politike dve zemlje.Vraćajući se iz Japana 1968. Tito je pozvan u Moskvu na razgovore. Po Titovom svedočenju,Brežnjev je govorio dosta nervozno o lošem stanju u Čehoslovačkoj i tražio od Tita da utiče nanjih, kao što je Hruščov 1956. tražio podršku u gušenju maarskog otpora: «Zaključio sam daČeškoj treba pomoći, ali smo protiv svakog vojnog rešavanja problema. Na kraju su bilizadovoljni kada sam rekao da ćemo pomoći, iako nisam rekao u čemu ćemo pomoći. A ni oni

nisu rekli kako će pomoći...» (Cit. prema Vuković 1989, str. 212). Kada su Sovjeti ušli u Prag,Tito je reagovao najpre burno, ali se brzo svladao. Na Brionima je 21. avgusta sazvao užerukovodstvo i predložio da se održe mitinzi po fabrikama. Brzo je, meutim, promeniomišljenje i odlučio da se previše ne dramatizije, već da treba održati samo jedan miting u





139

nahoenju interveniše i u Jugoslaviji, ako ova bude «napadnuta» ili ako tekovine socijalizma uEvropi budu ugrožene. Kosigin je tvrdio da Jugosloveni gledaju na svet idealistički, a u praksimanevrišu izmeu dva bloka da bi izvukli korist sa obe strane. Sovjeti nisu imali visokomišljenje o snazi nesvrstanosti i na nju su gledali u duhu Staljinovog pitanja o papi: «Kolikopapa ima divizija?» SSSR je tražio oštriji antiimperijalistički kurs nesvrstanih i biozainteresovan za teritorijalno povezivanje Varšavskog pakta preko Balkana sa Mediteranom

radi konsolidacije ekspanzije ka jugu i Bliskom istoku (Mićunović 1984, str. 82-83). Dozahlaenja odnosa dolazilo bi kada bi Jugoslavija odbijala da primi sovjetske ratne brodove usvoje luke ili kada bi, kao juna 1970, odbila ruski zahtev za prelet aviona preko SFRJ. Kada jeoktobra 1970. američki predsednik Nikson posetio Beograd, u Rusiji su kružile neslužbeneparole o Jugoslaviji kao delu vojnog poligona NATO-a, a sovjetska štampa je pisala da se nemože sedeti na dve stolice, kao što to pokušava Jugoslavija. Pojačani meunacionalni sukobi uJugoslaviji su, s jeseni 1970. izazvali nagli porast sovjetskog intreresovanja. Brežnjev je aprila1970. nudio čak i pomoć, ali je Tito odgovorio da ćemo sami srediti stvari (Vuković 1989, str.516). Kada su u proleće 1971. Rusi dozvolili da ibeovci u Moskvi javno napadnu Tita, posvedočenju B. Šoškića, ovaj je bio vrlo pogoen i govorio; «Zar smo sve ovo radili da bi nakraju krčili šume u sibirskoj tajgi ?». Tim povodom P. Stambolić je primetio da je dobro što su

to Rusi učinili jer se Tito posle toga trgao i zbog toga sada ne bi popustio Rusima (Vuković 1989, str. 556). Marta 1971. delegacija SKJ je gost na 24. kongresu KP SSSR-a, a Brežnjevstiže u Jugoslaviju septembra 1971. naporedo sa američkim otvaranjem prema NR Kini,Sovjetski Savez se trudio da ojača uticaj na Balkanu i bar stvori privid približavanja Jugoslavijelageru. Svakodnevicu pregovaranja sa Sovjetima može dočarati beleška Z. Vukovića:«Septembra 1971. u usaglašavanju teksta zajedničke izjave bilo je dosta spora. Brežnjev jedržao i čitao tekst i govorio šta može da se prihvati, ali je najviše natezanja bilo oko toga da liponavljati načela Beogradske deklaracije ili ne. Tepavac je nauporniji, zatim Kardelj,Mićunović, Dolanc – smatraju da treba da ue izvesno sažeto ponavljanje, dok Brežnjev i Rusidrže da ne treba ponavljati... Tepavac upozorava da se nijedamput ne spominje suverenitet.Brežnjev: Pa šta vi hoćete? Tepavac: Suverenitet... Brežnjev: Molim Vas, nemojte Vi menidiktirati (oštrim tonom), zar neko od vas može misliti da sam ja protiv suvereniteta Jugoslavije?Tito: Ne treba zatezati, ne treba se svaati. Tepavac: Nadam se da se nećete naljutiti (iobrazlaže dalje predlog). Brežnjev: (smireno) Ne ljutim se. Prihvaćena je samo kratka formulao Beogradskoj i Moskovskoj deklaraciji» (Vuković 1989, str. 577). Titovi saradnici bili suzaduženi za nepopuštanje, a on je, delujući naizgled umerenije, smirivao situaciju.Kada je Titu za njegov 80-i roendan u Moskvi, juna 1972, dodeljen orden Lenjina izgledalo jeda su mnoge nesuglasice prevladane. Tito je na svečanosti govorio o Jugoslaviji i SSSR-u kao«bratskim zemljama», što su neki zapadni posmatrači povezivali sa čistkama nacionalista iliberala u zemlji, zaključujući da je na delu «resovjetizacija» Jugoslavije. Septembra 1972.Kardelj upozorava na opasnost da Jugoslavija postane zavisna od zapadnog kapitalizma, a

poboljšanje odnosa sa SSSR-om platili su srpski liberali. Premda ječehoslova

čka kriza 1968.uznemirila SKJ, ona nije ostavila dubljih tragova u jugoslovensko-sovjetskim odnosima.

Pristanak Jugoslavije na normalizaciju odnosa je bilo indirektno priznanje vodećeg položajaSSSR-a u istočnoj Evropi. S druge strane, o udaljenosti Jugoslavije od lagera svedoči i okolnostda je Tito samo nekoliko nedelja posle Brežnjevljevog boravka u Beogradu krajem 1971.odleteo u zvaničnu posetu SAD. Ekvidistanca nije nikada gubila aktuelnost. Kada je početkom1973. grupa Titovih poštovalaca na Zapadu počela da ističe njegovo ime kao kandidata zaNobelovu nagradu za mir, predlog je, kako je izvestila «Pravda» 15.5.1973, toplo podržala iMoskva (Clissold 1975, p. 88). Već su glasovi o mogućoj kandidaturi jačali Titov meunarodnirenome čija je najbolja potvrda bio kredit od 540 miliona dolara odobren krajem 1973, kaonajveća suma ikad prispela od SSSR-a. Uprkos svemu, Tito je uporno odbijao osnivanje društva

srpsko-ruskog prijateljstva, dok je januara 1971. osnovan u Beogradu Komitet za proslavu2.500 godišnjice Iranske imperije, sa R. Čolakovićem na čelu, u kom su bili I. Andrić i V.Vlahović (Antonić 1991, str. 261). Odbijao je da se odviše veže za sovjetsko naoružanje kojemu je nueno (jer su uz naoružanje išli instruktori i zavisnost od delova). Po cenu velikih





141

odolevao sovjetskom pritisku da Jugoslaviju uvuče u lager i da se ostvari «ideološko jedinstvo»dve države. Uspeh ovog otpora zavisio je od stabilne unutrašnje situacije (jer je pritisak sastrane jačao sa slabljenjem državnog jedinstva), ali i od Titovog autoriteta u svetu. Drugavažna pretpostavka nezavisnosti od lagera bila je svest o značaju «vlastitog virusa nezavisnosti»i vešto operativno korišćenje ove okolnosti. Amerikanci su vrlo rano uočili da je titoizam, kaotežnja za nezavisnošću i ravnopravnošću unutar socijalističkog sveta, bio virus koji se, zato što

je zadržao marksistički karakter i pozivao na Lenjina, napadajući Staljina, «ubacio u krvotoklagera». Napadao je ranjivost u istočnoevropskim režimima koji su bili vezani za Moskvu, nanačin na koji to nikada nije mogla da učini zapadna propaganda i diplomatija. OdvajanjemJugoslavije nastala je pukotina u lageru, počelo je krnjenje bloka», a «titoizam» je bio važanferment raspadanja. Sovjetska podozrivost gonila je Tita da traži drugi meunarodni oslonac iispolji neslućenu elastičnost održavajući istovremeno i nužnu stabilnost veza sa SovjetskimSavezom.

2. Jugoslavija i Zapad

Drugi prioritet diplomatije za vreme Titovog života bili su odnosi sa Zapadom, pre svega saSAD. U rasponu od 35 godina odnosi Jugoslavije i SAD su prošli kroz četiri karakterističnefaze i, što je lako pojmljivo, zavisili od jugoslovensko-sovjetskih odnosa: (1) bezuslovna pomoć SAD Jugoslaviji izmeu 1948. i 1955; (2) kolebanje odnosa usled normalizacije jugoslovensko-sovjetskih odnosa i kolebljivog držanja Jugoslavije u maarskoj krizi. Ipak sve do 1961. SADtolerišu jugoslovensku politiku ekvidistance i nesvrstanosti samo dok se ova kretala uevropskim okvirima. Kao što je SSSR strepeo da jugoslovenski komunisti ne zaraze lagertežnjom za nezavisnošću, tako su i SAD strepele da politika nesvrstanosti ne postane virustežnje za oslobaanjem kolonija; (3) odnosi SAD i Jugoslavije pogoršavaju se posleBeogradske konferencije nesvrstanih zemalja i internacionalizacije jugoslovenskevanblokovske politike. Pojačana kritika američkog kolonijalizma podudarala se saotopljavanjem jugoslovensko-sovjetskih odnosa; (4) posle sovjetske intervencije uČehoslovačkoj dolazi do novog dijaloga sa SAD (više zbog američke strateškezainteresovanosti za Mediteran nego zbog globalne konfrontacije sa SSSR-om) i jačanjapolitičkih i ekonomskih odnosa. Uprkos Titovoj proarapskoj politici i kritici američkogimperijalizma, SAD su vodile pragmatičnu politiku prema SFRJ jer joj je ova bila neophodnakao posrednik. S druge strane, Titov spoljnopolitički pragmatizam nije sputavala vazalnostprema lageru niti ideološki dogmatizam. Jugoslavija je bila jezičak izmeu moćnih blokova, aelastična spoljna politika je to vešto koristila. Stiniji promašaji i propusti nisu remetili osnovnikurs diplomatije – ekvidistancu.I jugoslovensko-američkim odnosima je Titova aktivnost davala značajnu boju. Podozrivost

Zapada prema Titu dugo se održavala i nakon sukoba KPJ i Staljina. Počela je još juna 1944.kada je Tito, po Čerčilovim rečima, «pobegao sa Visa ne plativši ni kartaški dug», pa je

britanski premijer upozoravao generala Vilsona da ne dolazi u obzir da se u sadašnjem vremenuTito prizna da je nešto više nego gerilski voa. Maja 1945. Čerčil je tražio vojne mere protivJugoslavije, ali Truman nije želeo novi rat. Sve do 1948. odnosi su bili napeti zbog upada JNAu Trst 1945. sudbine Koruške, američkog ometanja ekstradikcije ratnih zločinaca, podrškeZapada jugoslovenskoj emigraciji itd. ilas je 1947. godine upozoravao da je opasnost odameričke hegemonije veća od fašističke opasnosti. Premda je na 5. kongresu KPJ 1948. Kardeljpodvukao da Jugoslavija pripada socijalističkom taboru sa SSSR-om na čelu, Tito je, poilasovom svedočenju, gajio nadu da Amerikanci neće dozvoliti da Sovjeti izbiju na Jadran.Ipak je prva američka reakcija na sukob KPJ i IB-a bilo nepoverenje. Još u februaru 1948.

britanski Forin ofis je obavešten da su u Bukureštu skinute Titove slike sa javnih mesta i da je uSofiji «izgleda Dimitrov bled». Tome nije pridavan veći značaj, pa su britanci zaključili da ćese, verovatno, sve završiti «Staljinovom grmljavinom». Čak i kada je maja 1948. stiglainformacija iz Beograda da je, umesto roendanske čestitke, Staljin Titu uputio oštru kritiku,



142

Zapad je još uvek sumnjao da se radi o «smišljenoj podvali» (Tripković 1996, str. 97). Sukob jeiznenadio Zapad, prva reakcija je bila podozrivost i sumnja da li je na delu blef. Ipak je kaoohrabrenje i signal podrške Titu, već jula 1948, američka vlada oslobodila deo blokiranog

jugoslovenskog zlata u Vašingtonu (koje je u potpunosti deblokirano tek 1954.). i dalje jeprevladavalo uverenje kod posmatrača da je čitava stvar prevara, kojom Tito i Staljin žele daobmanu svet. Tek početkom 1949. Vašington je usvojio zaključak da je raskid Jugoslavije sa

Sovjetskim Savezom realan i da je u interesu SAD da prate razvoj zbivanja (Campbell 1967, p.16). Jugoslavija još uvek nije tražila pomoć, ali je sa rastom Staljinovog pritiska raslo Titovorazočaranje i spremnost da se za pomoć okrene i «avolu» (kapitalističkom Zapadu). Važnuulogu u jačanju poverenja i saradnje Tita sa Zapadom imao je njegov razgovor sa F. Maklejnomu Beogradu maja 1949. Tada je Maklejn obećao ekonomsku pomoć Zapada i podrškunezavisnosti Jugoslavije, tražeći samo da Jugoslavija prestane da pomaže Markosa i da prestanesa klevetama britanske i američke vlade. Tito je pozitivno odgovorio na oba zahteva (Tripković 1995, str. 84). Zazor vrha KPJ prema Zapadu je, izgleda, konačno otklonila zajedničkabritansko-američka izjava od 2.9.1949, «da bi napad na Jugoslaviju imao ozbiljnih posledica» iporuka upućena Beogradu, «ko traži daće mu se» (Bekić 1988, str. 57). Prvi američki kredit od20 miliona dolara dostavljen je septembra 1949, oktobra iste godine Jugoslavija postaje član

Saveta bezbednosti UN, a decembra 1949. američki ambasador u Jugoslaviji Dž. Alen javnopotvruje američki interes za «očuvanje suvereniteta jugoslavije». Truman je novembra 1950, upismu kongresu SAD, javno podržao nezavisni jugoslovenski kurs, ističući da je samostalnostJugoslavije od velikog značaja za bezbednost SAD (Rusinow 1977, p. 44). Jugoslavija 1949.optužuje SSSR u UN za agresiju, a novembra 1949. Kominform je iz Budimpešte uputio apel«istinskim jugoslovenskim komunistima» da zbace «fašistički režim Titove klike». Od ovihzbivanja, polako ali nepovratno, jača pragmatični kurs jugoslovenske spoljne politike koja seipak nikada do kraja nije oslobodila ideologije. Uprkos zaokretu 1949, Tito je čak i uhladnoratovskom periodu često u javnim nastupima optuživao Zapad da «nateže i zateže» sazajmovima i znao da izjednačava zapadnu reakciju sa Informbiroom. Jasno je stavio na znanjeZapadu da ustupaka neće biti i povlačio hrabre i riskantne poteze u teškom stanju izolacije. Urealpolitici nikada se nije oslobodio «herojskog načela», pa je, distancirajući se od oba blokapozivao narod da se osloni na vlastite snage.Jugoslovensko-sovjetski sukob postao je deo hladnog rata, a Tito se veštom nedoktrinarnompolitikom, ali i prkosom, uklopio u interese Zapada da bi zaštitio nezavisnost zemlje. Poslediceove politike bile su daleko značajnije od pitanja da li je Tito bio disident iz nužde ili ranijesazrelog opredeljenja. Zapad nije zaboravio, ali je pragmatički prenebregao okolnost da je Titoveć jednom obmanuo Čerčila kada ga je avgusta 1944. uveravao da «nema nikakvu želju da uJugoslaviju uvede koministički sistem, već i zato što će većina evropskih zemalja posle rataživeti pod demokratskim režimom» (Čerčil, tom VI, str 84). Opora izjava britanskog ministra E.Bevana iz septembra 1948. «Tito je bitanga, ali naša bitanga», svedoči o nepoverenju koje nije

sputavalo pragmatizam zapadne politike. Zapadna računica bila je prili

čno jednostavna jer jestrateški značaj nezavisne Jugoslavije za Zapad bio ogroman. Sovjetski Savez i lager bili su

odvojeni od Jadrana i Italije, a linija razdvajanja blokova vraćena je na sredinu Balkanskogpoluostrva. Albanija je geografski odvojena od lagera, pa je smanjen pritisak na Grčku i Italiju.Premda su SAD do polovine 1949. imale monopol u atomskom naoružanju, vazduhoplovstvu imornarici, nadmoć SSSR-a u kopnenoj vojsci (koja je mogla ugroziti Zapadnu Evropu) bila jeizrazita. Prema američkim procenama SSSR je imao 4-5 miliona vojnika, a američka kopnenavojska samo 645000 (Bekić 1988, str. 21). Titova vojska (32 divizije sa oko 350000 vojnika)bila je treća armija po snazi u Evropi, pa se izdvojena iz lagera mogla preusmeriti protiv SSSR-a. Uz saradnju Beograda, Italija se od Sovjeta mogla braniti na svojoj prirodnoj liniji odbrane(Ljubljanskim vratima) umesto u ravnici Venecije, a Grčka se mogla štititi u gornjem toku

Vardara umesto u Solunu. Opremiti jugoslovensku vojsku bio je najjeftiniji način da se Zapadodbrani od Sovjeta, pa je E. Bevan još oktobra 1948. izdao uputsvo «Držati Tita da ne potone».Već početkom 1949. ova strategija prihvaćena je u SAD, dok je štab Informbiroa izradio «planVišinski» o dizanju ustanka u Jugoslaviji i obaranju Tita (Bekić 1988, str. 34-35). Osim vojnog,



143

upadljiv je bio i ideološki značaj Titovog odvajanja od lagera jer je počela unutrašnja erozijakomunističkog monolita. Tito je ocenjen kao potencijalni virus koji je mogao da zarazi ostalekomunističke partije na vlasti. Imao je vojsku i partiju koja je bila lojalna njemu, a ne Staljinu.Konačno se jedna komunistička vlada prevarila u nadi u Moskvu, a podrškom Titu valjalo jepokazati levici da je nada u SSSR lažna. Američki ambasador je 1949. realno pocenjivao da biliberalizacija Titovog režima samo koristila informbirovcima i da stoga ostaju samo dve

mogućnosti: Tito ili moskovski pioni (Bekić 1988, str. 61). Tito je bez obaveza bio za Zapadmnogo korisniji, jer je njegov primer mogao zaraziti i druge članice lagera, a u očima drugihkomunista je kompromitovan iako nije davao ustupke Zapadu. Izgleda da je Tito pronicljivouočio da je on potrebniji Zapadu nego Zapad njemu i da zato može čak i da diktira uslove.Više zapadnih analitičara je američku politiku pomoći Titu bez uslovljavanja (aid without strings) ocenilo kao trezvenu realpolitiku lišenu doktrinarnog antikomunizma (Halperin 1957,Campbell 1967, Auty 1969, Wilson 1979). Odvajanje Jugoslavije od lagera oslabilo je pritisakna Trst, a obustavljen je graanski rat u Grčkoj. Već to uštedelo je Zapadu par stotina milionadolara, ali Tito nije pristajao više ni na jedan ustupak. Zadržavao je komunistički režim, a uzvojnu pomoć nije primao strane vojne stručnjake. Po američkim izveštajima, Tito je rekao «dabi prisutnost i šetanje američkih oficira po kasarnama, skladištima i postrojenjima potkopali

samu osnovu visokog morala jugoslovenske armije i izjavio da bi se, unatoč tome što je veomazainteresiran da dobije neophodnu američku pomoć, radije odrekao čitave pomoći nego dariskira stvaranje dojma u njegovim jedinicama da su SAD preuzele ulogu što ih je ranije ovdeimao SSSR» (Bekić 1988, str. 308). Opet vlada SAD mudro nije ni pokušavala da uslovljavapomoć, a ambasador Alen otvoreno je govorio: « Mi ne volimo jugoslovenski sistem više negošto jugoslovenske voe vole naš«. Na delu je bio prilično ogoljeni pragmatizam, hladniproračun vlastitih interesa na obema stranama uz sagledavanje potreba saradnje, pri čemu jesvaka strana zadržavala rezerve i nade. Američka politika «držanja Tita na površini» nijeznačila uključivanje Jugoslavije u plan obnove Evrope već samo pomoć zemlji da izbegneekonomske teškoće (Campbell 1967, p. 25). Jugoslavija je za kratko vreme preusmerila spoljnutrgovinu i našla nove izvore pomoći i kredite na Zapadu. Izgleda da je za vrh SAD bilapresudna snaga Titove vojske, koja se mogla preusmeriti protiv SSSR-a, pa je 1951. predsednikSAD otvoreno izjavio da je «Jugoslavija, od direktne važnosti za odbranu severnoatlantskogpodruč ja» i da je ta odbrana «značajna za bezbednost SAD». Strateška važnost Jugoslavije zaSAD bio je snažan i neoboriv razlog, koji je npr. Vatikanu bio nerazumljiv i neprihvatljiv, jernije ostavljao mnogo prostora za delovanje kurije u Jugoslaviji u eri hladnog rata (Živojinović 1994, 291). Američka pomoć bez uzvratnih ustupaka bila je lišena uskogrudnog pragmatizmakratkog daha, pa je zbunjivala mnoge antikomunističke snage, a Tito je ove okolnosti koristioza osiguravanje moći i prestiža. Novembra 1950. V. Velebitu je u Vašingtonu otvorenoponuena vojna i politička podrška SAD koja je prihvaćena, a K. Popović (načelnikgeneralštaba JNA) je juna 1951. u Vašingtonu potpisao sporazum o isporuci opreme Jugoslaviji

(Bogetić

1993, str. 118). U ovom periodu Jugoslaviju posećuje na

čelnik ameri

čkoggeneralštaba, vojnim programom pomoći snabdevene su jugoslovenske divizije u Ljubljanskim

vratima (ključnoj tački za odbranu Italije), a februara 1953. Jugoslavija u Ankari sklapa saGrčkom i Turskom sporazum o prijateljstvu i saradnji. Tzv. potonji Balkanski pakt (koji jepotpisan avgusta 1954) predviao je zajedničke odbrambene mere i saradnju generalštabova.«Tito je kupljen dolarima», ponavljao je Mikojan, a Broz je odvraćao «Niko nas ne možekupiti».Tito se pribojavao Staljinove paranoične politike, pa je ulazio u ograničene vojne saveze sazapadnim silama. Petranović tvrdi (ne navode]i izvor) da je, tražeći pomoć od SAD, Tito 1950.prihvatio da motri na Albaniju i brani njenu nezavisnost od Sovjeta, pa Sovjeti nisu mogli izbitina Otrant sve do Titove smrti (Petranović 1993a, str. 111). Borozan, pak, navodi da u

zapisnicima sa pregovora Tita i Hruščova 1956. stoji Titovo priznanje da je učinio grešku kada je slao vojsku u Albaniju kao pomoć u suzbijanju grčkih pretnji ratom (Borozan 1997, str. 105).Septembra 1952. E. Idn, britanski ministar spoljnih poslova je u Beogradu, a marta 1953. Tito

je u Londonu. Vratio se bez formalnog sporazuma, ali sa Čerčilovim obećanjem o britanskim i



144

zapadnim interesima za očuvanje integriteta Jugoslavije. Čerčil mu je rekao: «Ako naš saveznikJugoslavija bude napadnuta, mi ćemo se boriti i umreti sa vama «. «Ovo je sveto obećanje, to jeza nas dovoljno. Nije nam potrebna pismena potvrda», uzvratio je Tito (Wilson 1979, p. 87).Izgleda da je Staljinova smrt podstakla ublažavanje prozapadnog kursa, jer je već 4. juna 1953.Tito saopštio da je FNRJ spremna da razmeni ambasadore sa SSSR-om, ali to neće uticati naodnose sa Zapadom. Zapad je rešio da ne pokazuje sumnjičavost prema Titu, jer bi to išlo

naruku Sovjetima. Američke isporuke oružja su nastavljene, a s jeseni 1953. zapadnimdiplomatama i novinarima u Hrvatskoj su prikazani veliki manevri JNA naoružane američkomopremom. U isto vreme je tekla normalizacija odnosa sa SSSR-om, a Koča Popović jeponavljao da je cilj Balkanskog saveza, pre svega, privredna i kulturna, a ne toliko vojnasaradnja. Propao je američki pokušaj da se preko Balkanskog pakta Jugoslavija uvuče u zapadnivojni blok.Ipak, ni otvaranje prema Zapadu nije bilo lišeno teškoća. Jugoslovenska strana nije krilanepoverenje prema NATO-u i 1952. se držala čak izrazito nekooperativno (Bogetić 1994, str.129, Bekić 1988, str. 645-647). Primer je sukob sa Italijom oko Trsta (koji je prevazilaziobilateralne odnose i zadirao u položaj NATO-a). Tokom 1953. Tito je javno upozoravao Zapadda ne pomaže Italiju, a oktobra 1953. na mitingu u Skoplju oštro je reagovao: «Ja kažem da

ćemo mi uvijek paziti na to da li će talijanski vojnik stupiti u zonu A. Onoga momenta kada ontamo ue – mi ćemo ući u tu zonu» (Cit. prema Bogetić 1994, str. 133). Dogovorili sukombinovani sa pritiskom, «tiha diplomatija» sa «zveckanjem oružja», a Tito je, svestanvlastitog značaja za Zapad, povremeno dozirao prkosni otpor. Zategnutost sa Moskvom pratilo

je otkravljivanje prema Zapadu i obrnuto, a uporno i uspešno nametanje Jugoslavije svetu bila je posledica Titovog elastičnog dvojnog diplomatskog kursa. Energični otpor stranim silamaimao je važnu integrativnu unutarpolitičku ulogu, ali je diplomatski realizam po pravilupotiskivao početni megalomanski žar. Leta 1953, užurbanom sovjetskom inicijativom,razmenjeni su ambasadori sa Beogradom, a avgusta iste godine na drugoj jugoslovensko-tripartitnoj konferenciji u Vašingtonu SAD su izjavile da FNRJ može računati na punumaterijalnu vojnu pomoć (Bogetić 1593, str. 120). Kada je Tršćansko pitanje počelo da sužavamanevarski prostor jugoslovenske diplomatije i ograničava proboj meunarodne izolacije,oktobra 1954. prihvaćeno je kompromisno rešenje sa italijom. Vašingtonu je bila važnija Italijanego Beograd, a kompromis prema Jugoslaviji je bio taktički ustupak da se Tito ne «odgurne»Sovjetima.Ni stav Zapada prema Jugoslaviji u ovom periodu nije bio diplomatski tvrd niti ucenjivački, već elastičan i oprezan. Zapad je realno procenio da se ne može sprečiti poboljšanje odnosa izmeukomunističkih režima, Beograda i Moskve, i da bi sasvim zadovoljavajući uspeh bio daJugoslavija zadrži nezavisnost prema Moskvi i ne zatvori se prema Zapadu (Tripković 1995,str. 87). Zato je trebalo nastaviti sa održavanjem dobrih odnosa sa Titom i ne pružati podrškurazvlašćenom ilasu. Upravo u ovom periodu Tito je, uočavajući vlastiti značaj za SSSR i SAD

i mogućnost nezavisnog položaja bez ustupaka, po

čeo da gradi poziciju ekvidistance premablokovima, i to ne izolacijom već održavanjem normalnih odnosa (Tripković 1995, str. 88).

Naen je modus vivendi u trouglu Moskva – Beograd – Vašington, koji je izgleda odgovaraosvima: komunista Tito je za Zapad ipak bio nepouzdani saveznik, sklon nezavisnoj akciji ineugodnim iznenaenjima, Sovjeti su bili privremeno zadovoljeni pomirenjem sa Titom (zbogdisciplinovanja lagera), a Tito je, vešto balansirajući, osigurao davno željenu nezavisnost.Po svemu sudeći, američko podozrenje prema Jugoslaviji nije osnažila Hruščovljeva posetaBeogradu 1955, već Titova trijumfalna poseta Moskvi 1956. Već septembra 1956. Beograd jeobavešten da se menja američki program pomoći, a bilo je očigledno da je Balkanski savezostao mrtvo slovo na papiru. Po nalazima Borozana, u Moskvi 1956. Tito je govorio oBalkanskom paktu kao o prolaznoj epizodi jer je od početka bio zamišljen «kao okvir, pre

svega, za ekonomsku, kulturnu i političku saradnju». Ni ovde Hruščov nije imao primedbi, jer je pakt mogao poslužiti da preko Jugoslavije Sovjeti poprave odnose sa Grčkom. A u pogleduameričke pomoći Jugoslaviji Hruščov je, prema zapisnicima sa istih pregovora, smatraokorisnim «sve što se otuda može dobiti» (Borozan 1997, str. 109-110). U Beogradu je Tito



145

izjavio da više nema potrebe za vojnom pomoći sa Zapada, pominjući «loše zapadne uticaje naomladinu». «Gde god mu je bila blagajna, srce mu je bilo u Moskvi», zaključivao je potonjiamerički ambasador u Beogradu Dankan Vilson. Politika ekvidistance konačno je učvršćena1953. Već početkom godine Staljin je nagovestio da rat sa Zapadom nije neizbežan. PoDedijerovom pisanju, Tito je još marta 1953. iz Londona preko Kardelja uputio signal zapomirenje. U Jugoslaviji su porasle nade da će prestati opasnost od lagera, pa je već maja 1953.

general Savo Orović stavio sovjetska odlikovanja, a Peko Dapčević je arogantne američkegenerale poredio sa Hitlerovim (Bekić 1988, str. 470-471). Balkanski pakt sklopljen je da bi seojačala pozicija za rešavanje tršćanskog pitanja, a ne kao odbrana od Istoka.Titova diplomatska aktivnost nije nikada bila lišena opreza. Kao komunista, Zapadu nije nikadaverovao, ali ni tajnom referatu Hruščova. Bio je zainteresovan za oživljavanje ekonomskihodnosa, kredite i pomoć sa obe strane. Dok je Sovjetima normalizacija odnosa sa Titom trebaloda pomogne u jačanju jedinstva lagera, SAD su mnogo nade polagale u jeretički jugoslovenskivirus nacionalnog komunizma. Američko interesovanje za Jugoslaviju, po prirodi stvari,oživelo je sa drugom krizom jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1957-1960, posle okupacijeMaarske. Moskva je obustavila kredite Beogradu, a Tito je opet osuen kao renegat i«trojanski konj imperijalizma». Već 1957. obnavlja se vojna pomoć SAD Jugoslaviji, što je sve

do 1960. bila materijalna podrška novoj Titovoj neutralnoj poziciji prema Moskvi.Ajzenhauerova politika prema Jugoslaviji bila je slična Trumanovoj. Držeći da je nezavisnostJugoslavije od lagera glavni cilj američke politike, prihvatala je rizike i ljutnje zbog Titovogpovremenog zbližavanja sa SSSR-om i njegove diplomatske aktivnosti u neutralnim zemljamaAzije i Afrike. Amerikanci su tokom 1950-ih nastvljali sa pružanjem ekonomske i vojnepomoći, smanjujući je u meri u kojoj je opadalo osećanje neophodnosti jačanja virusa unutarsocijalističkog bloka i u kojoj je slabila jugoslovenska potreba za pomoći. U SAD se upornoodržavalo nepoverenje prema Titu i glasovi da je jugoslovenski sukob trik, a politikanesvrstanosti obmana (Campbell 1967, p. 49-50). Septembra 1961. Tito je na Beogradskojkonferenciji nesvrstanih oštro kritikovao američki imperijalizam, a za sovjetske nuklearneprobe je izrazio razumevanje, čudeći se jedino terminu koji je Moskva izabrala. To je izazvaloiznenaenje i oživelo otpor u Vašingtonu i hlaenje odnosa. Ovim dogaajem završena je jednaznačajna faza jugoslovensko-američkih odnosa u kojoj su dve države, urpkos različitimideologijama, ispoljile visoku saglasnost interesa u pogledu nezavisnosti Jugoslavije (Mates1976, 204).Zablesnut slavom svetskog državnika, Tito je sticao novu sigurnost, sve više se posvećivaospoljnoj politici i jačanju meunarodnog ugleda zemlje, koji je vešto koristio za jačanjeautoriteta partije u zemlji. Jedan važan segment uspešnog internacionalizovanja jugoslovenskogpitanja je stečena strana pomoć tokom 1950-ih. U hijerarhijskom svetskom poretku gde vladajuneravnopravni odnosi, male i nerazvijene zemlje su u različitoj meri uspevale da, veštomdiplomatijom, obezbede dodatna sredstva razvoja. Jednostrana su tumačenja koja podvlače da

je privredni rast 1950-ih godina u FNRJ ostvaren zahvaljujući isklju

čivo stranoj pomo

ći. Olakose tvrdi da su sredstva lako stečena, a da privreda, mažena od Zapada, tobože nije bilakadra za

realnu ekonomsku računicu. Kod svih manjih ekonomski neautarhičnih država spoljnopolitičkaaktivnost je važna sastavnica privrednog razvoja, jer su u uslovima ekonomske i političkeravnopravnosti i različitih monopola nužno upućene na diplomatsko snalaženje. Vlastitimugledom i elastičnom spoljnom politikom Tito je u tom pogledu pokazivao zavidno umeće,obezbeivao je pomoć i kredite, izvoz industrijske robe i radne snage, povlašćen ekonomskistatus i sl. U domaćoj i stranoj literaturi postoje različiti, neusklaeni i nepodudarni podaci ovisini pomoći sa Zapada. Ipak oni nisu u toj meri protivrečni da se ne bi mogao steći relativnopouzdani globalni utisak o obimu ove podrške. Tokom 1950-ih godina primljeno je najvišepomoći u hrani, vojnoj opremi i kreditima koji uglavnom nisu vraćeni. Procene ukupnog iznosa

ekonomske pomoći SAD Jugoslaviji od 1949. do 1961.kreću se oko 2.400.000.000 dolara(Auty 1965, p. 170. Grosse-Jutte, 1983, S. 93). Podaci koji se navode za uža razdoblja ne kosese sa pomenutim ukupnim procenama. Vojna pomoć SAD Jugoslaviji od 1951. do kraja 1953.iznosila je 319 miliona dolara (Bekić 1988, str. 599), do 1958. oko 700 miliona dolara (Grosse-



146

Jutte 1983, S. 86) do 1955. američka vojna i ostala pomoć FNRJ je bila oko 1,2 milijarde dolara(Rusinow 1977, p. 46). Džonson navodi da je do 1955. američka ekonomska pomoć FNRJiznosila 600 miliona dolara, a vojna još otprilike toliko (Johnson 1972, p. 126), a sli čna jeprocena i Halperina (Halperin 1957, S. 170). U Arhivu SIP-a stoji da je zapadna vojna pomoć od 1951. do kraja 1954. procenjena na oko 800 miliona dolara, ali je više od 80% primljeneopreme i naoružanja bilo korišćeno u SAD i znatno amortizovano (Bogetić 1993; str. 120).

Tripartitna pomoć (V. Britanije, Francuske i SAD) za naoružanje je 1951-52 bila 176,3 milionadolara, a ukupna inostrana pomoć do 1953. 787 miliona dolara (Obradović 1994. str. 44-45).Od 1955. do sredine 1960. američka pomoć FNRJ bila je 632,1 miliona dolara (Campbell 1967,p. 46). Uprkos pragmatizmu, Tito je, po ilasovom svedočenju, u uskom krugu izražavao čak iteskobu i ojaenost zato što je, primajući pomoć od Zapada, morao donekle da ublažavaspoljnopolitičke stavove (ilas 1990, str. 76). Ipak je tek posle Beogradskog samita nesvrstanihobustavljena pomoć sa Zapada, dok je američka vojna pomoć prestala još februara 1958.Jugoslavija 1962. gubi u SAD status najpovlašćenije nacije u trgovini, a 1962. počinje vojnasaradnja sa SSSR-om. Tito doduše oktobra 1963. posećuje SAD, ali bez mnogo publiciteta. Uslužbenom kominikeu zabeleženo je da direktna američka pomoć Jugoslaviji više nije potrebna.Tito je, kao simbol nezavisnog komunizma, posle mnogih trijumfalnih prijema, konačno

primljen u Vašingtonu, ali bez mnogo sjaja (Campbell 1967, p. 65). Uprkos hlaenju odnosa saSAD, opšti saldo jugoslovenske spoljne politike u prvoj fazi Titove vlasti 1945-1965. bio jeimpresivan: očuvana je nezavisnost države, idejnopolitička doslednost, podignut je ugled usvetu, a pomoć stečena bez uzvratnih ustupaka. Poredeći jugoslovensku politiku saHruščovljevim diplomatskim oportunizmom prema Vašingtonu i Pekingu i ponašanjemitalijanskih komunista, koji su decembra 1959. u Rimu skandirali «I mi volimo Ajka», IsakDojčer je Titov odnos prema Zapadu u ovom periodu ocenio kao stav dostojanstvene rezerve isuzdržanosti (Deutscher 1977, str. 153). Bilo je to doba kada je Mao optuživao Hruščova da je«skriveni titoista», a Jugosloveni su, zahvaljujući žigu «desnog komunizma», koji su nosili umeunarodnom radničkom pokretu, bez ustupaka izvlačili korist u veštoj diplomatskoj igri saZapadom.Koliko god elastična, jugoslovenska diplomatija nije se mogla do kraja osloboditi ideološkogbalasta, što se ogleda i u stalnoj američkoj podozrivosti prema komunističkoj zaleini

jugoslovenske politike. «Prećutni saveznici – aktivni protivnici» - sa ovom formulacijom je jedan bivši američki ambasador u Jugoslaviji okarakterisao jugoslovensko-američke odnose.Antikomunistička američka diplomatija nije nikada dovodila u sumnju ocenu o Jugoslaviji iSSSR-u kao «zavaenoj braći». Tito je u periodima najtešnje saradnje sa Zapadom znao da

javno kritikuje jačanje reakcije na Zapadu i prkosno nediplomatski ističe nezavisnost zemlje.Kada je decembra 1952. prekinuo diplomatske odnose sa Vatikanom, New York Times se pisaoo «Titovim napadima besnila» i osudio kao provokaciju Titovu pretnju da Jugoslavija ima i«drugi izlaz» (Bekić 1988, str. 450). U aktivnoj spoljnoj politici preplitala se ideološka inercija

i pragmatizam, politička intuicija i zaletanje. Diplomatija je sazrevala i kalila se u vrlo napetomperiodu hladnog rata. Napetost izmeu američkog kapitalizma i jugoslovenskih komunista

slabila je sa jačanjem sovjetskog pritiska na Tita i pomeranjem američkih spoljnopolitičkihprioriteta. Jugosloveni su Zapadu prigovarali da ne treba da ruši socijalizam u Evropi, već dapreko pomoći ohrabruje odvajanje istočnoevropskih režima od Moskve. SAD to nisu prihvatileni u Trumanovoj doktrini o zaprečavanju komunizma, a još manje u Ajzenhauerovoj zamisliosloboenja (liberation) od komunizma, koja je počivala na agresivnoj formuli rušenjasocijalizma i obnove kapitalizma ( Rool back ). Smenjivanje perioda nepoverenja, sukoba isaradnje nije bilo neprirodno jer je u pitanju bio odnos, doduše, disidentske komunističke, alivodeće antiimperijalističke vanblokovske zemlje i hegemone kapitalističke sile, čiji jekolonijalizam bio na udaru kritike nesvrstanih. Bilo bi preterano tvrditi da je Tito diplomatski

nadigrao Zapad primajući pomoć bez ustupaka. Još 1954. američki analitičari su zaključili da ćesa slabljenjem pretnji Jugoslaviji sa Istoka njena pozicija biti doktrinarna, antizapadna iprosovjetska (Bekić 1988, str. 622). Jugoslovensko-sovjetske krize bile su takoe burne, ali subrže prevladavane, a sovjetska podozrivost prema Jugoslaviji je bila druge prirode. Zbog



147

Sovjetskog Saveza odnosi sa Zapadom morali su biti dobri, ali ne i suviše dobri. Karakterisalaih je intenzivna privredna saradnja i i otvorene granice, ali i kritika kapitalizma i optužbe zapodršku neprijateljskoj emigraciji. Žestoku jugoslovensku kritiku američkog imperijalizmapratile su nabavke oružja od SAD. Diplomatski potencijal prilagoavanja Beograda bio je vrlokarakterističan. Za razliku od Praga, Sofije ili Varšave, u Beogradu je onaj ko je juče napadanmogao biti sutrašnji prijatelj i obrnuto. Unutrašnja politika nije dolazila u opasnost zbog

mogućnosti nenadanog obrta spoljno-političkog kursa, što je bila važna komponenta elastičnostisamoupravnog socijalizma. I kod ove okolnosti je Titova harizma i iskustvo njenog ratnog imirnodopskog osvedočavanja imala središnju ulogu. U meunarodnim okvirima to nije bilaprazna reputacija, izričito je tvrdio Mirko Tepavac aprila 1996. u razgovoru sa piscem ovihredova.Protivrečna i složena zbivanja u svetu 1960-tih godina iziskivala su neobično vešto laviranjeblokova kod države koja se u ovom periodu aktivno uključivala u tokove svetske politike i čijasu gledišta uvažavana u širokim krugovima nerazvijenih zemalja. Proarapska usmerenost SFRJu bliskoistočnom sukobu jačala je uzdržanost SAD prema njoj, dok je sovjetska intervencija uČehoslovačkoj tražila nova preispitivanja odnosa sa Zapadom. Već je Druga konferencijanesvrstanih u Kairu 1964. (koju je SSSR pozdravio) uznemirila SAD. Američki rat u Vijetnamu

bio je izložen stalnoj kritici nesvrstanih. Odnosi SAD i Jugoslavije dodatno se pogoršavaju1967. kada Jugoslavija nije samo podržala arapsku stranu nego i SSSR-u omogućila vazdušnimost ka Egiptu. S druge strane, američka podrška vojnom puču u Grčkoj 1967, uznemirila jeJugoslaviju jer je oko nje jačalo neprijateljsko okruženje. Ipak je za razliku od Egipta,Jugoslavija bila trajno uzdržana prema sovjetskim zahtevima za stalnom mornaričkom bazomna Jadranu. Izgleda da je američki interes za nezavisnu Jugoslaviju u ovom periodu bio višeprostorno ograničen regionalnim strateškim intresima SAD u Mediteranu, nego što je biouslovljen globalnim sukobom sa SSSR-om (Grosse-Jütte, 1983, S. 64). Već 1969. došlo je douvoza civilnih aviona iz SAD i opreme za čeličnu, hemijsku i nuklearnu industriju obima oko90 miliona dolara (Grosse-Jütte, 1983, S. 81). Sedamdesetih godina jačaju jugoslovensko-američki odnosi i učestale posete vodećih ličnosti (Nikson 1970, Tito 1971, Ford 1975, Bijedić 1975, Mondejl 1977, Tito 1978) i šefova diplomatije u istom periodu. Kod otvaranja premaZapadu treba pomenuti i Titovu zvaničnu posetu Vatikanu 1971. Uprkos otvorenoj proarapskojusmerenosti Jugoslavije i kritike izraelske i američke politike SAD je bila neophodnaposrednička uloga Jugoslavije, pre svega, u odnosima sa nesvrstanim, a delom i u odnosima saVaršavskim paktom.Unutar opšteg kursa ekvidistance bilo je taktičkih kolebanja nižeg ranga. Diplomatija manjihzemalja kretala se izmeu trajnije vazalne vezanosti za moćne blokove ili pak radikalnepromene spoljne politike prelaženjem iz jednog tabora u drugi (Egipat i neke afričke i azijskezemlje). U poreenju sa ovim lutanjima jugoslovenska politika ekvidistance bila je priličnopostojana. Dosledni kurs nesvrstavanja bio je važna osnova meunarodnog ugleda zemlje, načijem

čelu nije samo stajao vešt politi

čar nego i u svetu priznat državnik. Postojanost spoljnepolitike nisu ugrožavala povremena zahlaenja odnosa sa svetskim silama, već joj pružala

nužnu unutrašnju gipkost. Strateški interes SAD za smanjenje akcionog radijusa SSSR-a naMediteranu i nade u trajno delovanje Tita kao virusa lagera 1970-ih sprečavale su slabljenjeinteresovanja SAD za Jugoslaviju. Premda je Tito na Trećoj konferenciji nesvrstanih u Lusaki1970. otvoreno kritikovao politiku SAD, odmah nakon toga, oktobra 1970, R.Nikson je stigao uBeograd da ispita Tita o ulozi SSSR-a na Bliskom istoku i da ga nagovori da iskoristi svojugled kod Arapa za smirivanje napetosti u ovom prostoru (Vuković 1989, str. 404). SSSR je bioogorčen, pa je ponovo lansirao neslužbene parole o Jugoslaviji kao delu vojnog poligonaNATO-a. U isto vreme u Jugoslaviju stiže jedna delegacija Vrhovnog sovjeta da bi neutralizalaefekat Niksonove posete (Mićunović 1984, str. 98). Jugoslovensko odbijanje Rodžersovog

plana za Bliski istok nije bilo smetnja da Tito poseti SAD 1971. Bio je to period slabljenjasovjetske ekspanzije u Aziji i okretanje ka Mediteranu i Africi. I ovde je izmeu lagera stajaoBalkan, region na kom su se direktno ukrštali interesi svetskih sila. U ovom periodu na Balkanu

je SSSR bio prisutan preko Bugarske, SAD preko Grčke, a NR Kina preko Albanije.



148

Jugoslavija je preko nesvrstane politike «na buretu baruta» čuvala nezavisnost, izbegavajućivezivanje za blokove. Sovjeti su vršili ekonomski pritisak na Jugoslaviju, ali su uvek bilispremni da isporuče oružje i jugoslovensku armiju učine zavisnom od svoje opreme. Odzavisnosti ove vrste štitio se velikim ulaganjem u samostalnu industriju naoružanja. Ne manje jekod očuvanja nezavisnog kursa bila važna unutrašnja stabilnost zemlje. Tito je stalnoupozoravao republičke partijske vrhove da unutrašnji sukobi potkopavaju ugled države u svetu,

koji je ekonomski bio vrlo značajan. Suzbijanje nacionalizma i liberalizma 1971/72. bilo jepovezano, s jedne strane, sa potiskivanjem prozapadnih struja u partiji i diplomatiji, a s druge spoboljšanjem odnosa sa SSSR-om posle češke krize.Jednogodišnje hlaenje odnosa sa SAD 1973. bilo je uslovljeno izraelskom agresijom naEgipat, ali i nekim unutrašnjim razlozima. Kritikujući SAD, Tito je isticao socijalizam inesvrstanost, a februara 1973. govorio je o neopravdanom izjednačavanju SAD i SSSR-a,američkog imperijalizma i socijalističke države, koja ne vodi rat. U Kiparskoj krizi 1973.Jugoslavija je bila razočarana zato što su arapske države podržale Tursku, a sve snažnijesovjetsko prisustvo u Mediteranu uznemiravalo je SAD, koje sada podvlače vanblokovski statusJugoslavije usled ugroženosti južnog krila NATO-a. Saradnja je obnovljena 1974, kada uBeograd stiže H. Kisindžer, a marta 1975. predsednik jugoslovenske vlade Bijedić je u

Vašingtonu. Iz ovoga razdoblja treba pomenuti i američku Zonenfeldovu doktrinu iz 1975, pokojoj su SAD prihvatile «organske veze» SSSR-a i Istočne Evrope, ne isključujući niJugoslaviju. Ubrzo je, meutim, Dž. Karter korigovao ovu doktrinu, ističući tajni američkiinteres za nezavisnom Jugoslavijom. Premda je trgovinski promet sa SAD i dalje zaostajao zasaradnjom sa SSSR-om, u ovom periodu jačaju isporuke američke tehnologije i naoružanja.Jugoslovenska nezavisnost je sada za SAD bila važan elemenat regionalne strateške stabilnosti.Za SAD je bilo naročito važno da se spreči prisustvo Sovjeta na Jadranu, ne ugrozi kretanjeameričke mornarice u ovoj oblasti (VI flote) i time oslabi pritisak na Italiju. Jugoslovenskaspoljna politika je u novim uslovima rasta strateškog značaja Mediterana (usled arapsko-izraelskog sukoba i kiparske krize) stekla širi manevarski prostor. Osnovni pravac

jugoslovenske spoljne politike bio je odžavanje nezavisnog položaja uz napor da se različitekomponente strateškog cilja razvijaju u saradnji sa različitim spoljnopolitičkim partnerima(ekvidistanca prema supersilama i jačanje veza sa nesvrstanima). Cilj je bio ravnoteža uprivrednim odnosima sa Istokom i Zapadom, a dezintegracija unutar nesvrstanih bila je opasna

jer je slabila ubedljivost jugoslovenskih vanblokovskih argumenata. U ovom perioduzagrebačka INA sklapa ugovor sa SAD za izgradnju petrohemijskog kompleksa od 75 milionadolara, što je do tada bilo najveće američko ulaganje u jednoj evropskoj socijalističkoj državi.Potom je usledio ugovor Westinghous-a i Slovenije o izgradnji nuklearne elektrane u Krškomod oko 500 miliona dolara. Negativne posledice pojačanog ekonomskog okretanja Zapaduispoljile su se tek nakon Titove smrti u porastu kamata i dugova. Još od 1965. jugoslovenskonastojanje za uključivanjem u meunarodnu podelu rada zahtevalo je obimnija ulaganja i

savremeniju tehnologiju. Cena uključivanja bio je rast spoljnopoliti

čkog deficita i poja

čanozaduživanje. Krajem 1970-ih nisu se mogli ublažiti spoljni udari svetske ekonomske i naftne

krize. Zbog kamata je narastao dug, a osećao se i udeo promašenih ulaganja. Republičke elite susve slobodnije ulazile u zaduženja i aranžmane (jer je zaduživanje od 1972. bilodecentralizovano, stihijno i bez čvršće kontrole), uz potajnu nadu da će Zapad sve to, izpolitičkih razloga, da nagradi. Uloga ostarelog predsednika, koji se bližio 90-oj godini i bio sveviše po uticajem grupa iz neformalnog okruženja, u ovim procesima još je neistražena.Sa smrću Tita, uglednog vanblokovskog lidera i važnog činioca unutrašnje stabilnostiJugoslavije, postupno je slabio prestiž države u svetu. Nestanak Tita, jačanje sukoba u zemlji, azatim perestrojka u SSSR-u i erozija lagera smanjili su interesovanje Zapada za Jugoslaviju isuzili manevarski prostor njene spoljne politike. Izdvajanje iz lagera ostalih socijalističkih

zemalja i urušavanje socijalizma još više su smanjili aktuelnost Jugoslavije i jasnije obelodanileokolnost da je politička atraktivnost Balkana počivala na nerazgraničenim interesima velikihsila. Nakon dezintegracije SSSR-a celovita Jugoslavija još više je izgubila strateški značaj,prestajući da bude ključna balkanska «siva zona», koja razdvaja velike sile. Bezuslovnu



149

američku podršku Jugoslaviji zamenjuje «uslovna» podrška (Petković 1996, str. 316), tj.podržava se celovitost Jugoslavije samo ako ne protivreči interesima SAD, a ne zbog opasnostida ova pree u tabor Rusije. Period američke pomoći bez ustupaka nepovratno je minuo. Kodcelovite ocene Titove spoljne politike treba imati na umu osobenu i neponovljivu geopolitičkupoziciju Jugoslavije, ali i činjenicu da je Tito doprineo stvaranju takve povoljne konstelacije, ane da ju je samo vešto koristio.

3. Nesvrstanost

U hijerarhijskom svetskom poretku bili su prisutni različiti napori podreenih zemalja da seodupru vazalnom položaju stvaranjem koalicija država sličnog položaja ili korišćenjemsuprotnosti velikih sila. Zahvaljujući napetosti izmeu blokova, Tito je izborio i štitionezavinost države tražeći oslonac u Trećem svetu, lišen iluzija o prijateljstvu velikih sila. Uistoriji Balkana politika ekvidistance nije bila bez tradicije. Ilija Garašanin, ministar inostranihdela kneza Mihaila, prvi je izgleda shvatio diplomatski problem Srbije: kako nakon osloboenjaod Turske ne pasti u još veću zavisnost od Austrije i Rusije. Raskidajući sa uskim

«šumadinstvom» T. Vučića, Garašanin i knez Mihailo su spas Srbije gledali ne u malojšumadijskoj nego u velikoj balkanskoj politici, sa osloncem na države koje nisu mislile naosvajanje Balkana.Snažnoj i nezavisnoj balkanskoj državi težili su i potonji srpski i jugoslovenski vladari, ali je toizgleda pošlo za rukom jedino Titu. Traganje za novim meunarodnim osloncem počelo jeodmah nakon raskida sa Staljinom. Kineska revolucija 1949. je ohrabrila KPJ, potvrdila dasovjetsko iskustvo nije univerzalno i da SSSR nije jedina velika socijalistička sila. Ali podrškaod NR Kine nije došla. Nešto više podrške stiglo je od evropske socijaldemokratije, da bi se nakraju Jugoslavija okrenula Trećem svetu. Postepeno se širilo uverenje da su nove azijske državeprogresivne, pa jača saradnja sa njima, a u UN se delegacije Indije, Egipta i Jugoslavije redovnokonsultuju. Ipak je sve do polovine 1950-ih jugoslovenska spoljna politika evropocentrična.Zbog izraženijeg radikalizma azijski socijalisti (naročito oni u Burmi) bili su privlačniji KPJ odzapadnoevropske socijaldemokratije. Dedijer navodi da je još 1951. J. era govorio da jenajbolji način da se razbije izolacija Jugoslavije »ako se oslonimo na novoosloboene kolonije,a pre svega na Indiju» (Dedijer 1984, str. 554), a Tepavac tvrdi da je Koča Popović prvi izneoovu ideju. Izgleda da je Titov boravak u Indiji i Burmi 1954/55. bio prvi korak ka nesvrstanosti.Sam Tito je pominjao da je do ideje nesvrstanosti došao posle sastanka u Bandungu aprila 1955(Tito 1982. str. 99).Bio je to period kada se i sovjetska diplomatija uspešno povezivala sa novoosloboenimkolonijama. Juna 1955. Nehru je posetio SSSR, a iste godine je Hruščov bio u Indiji i Burmi.Za Sovjete i Jugoslovene, podjednako, Gandi i Nehru su prestali da budu sitnoburžoaski

pacifisti i prerasli u borce protiv imperijalizma. Titu nije smetalo to što su Naser i Sukarnouklonili komuniste u vlastitim zemljama. Egipat je posredstvom Čehoslovačke dobio oružje odSSSR-a, a sovjetska saradnja sa nacionalističkim arapskim pokretima je u ovom vremenusprečila britanske i američke pokušaje da na Srednjem istoku stvore novi antisovjetski blok. Utom sklopu jača i značaj Tita za Sovjetski Savez. Sredinom 1950-ih godina vrh SKJ je procenioda bi Jugoslavija u Evropi bila ekonomski inferiorna, tj. ostala sirovinski privezak ZapadneEvrope. Tome nasuprot, saradnjom sa nerazvijenim afričkim i azijskim zemljama mogla bi bitivodeća politička snaga, osiguravajući istovremeno tržište za mladu jugoslovensku industriju.Kada se Tito februara 1955. vratio sa dvomesečnog puta u Aziji, bio je u političkom iduhovnom smislu gotovo novi čovek (Bekić 1988, str. 674). Revolucionar i državnik malognaroda, koji je lične ambicije i perspektivu svoje zemlje do tada video u Evropi, «doživeo je u

drevnoj i nepreglednoj Indiji kulturni i politički šok». Susret sa Nehruom je roenog, političkitalentovanog operativca nagnao da izmeni spoljnopolitičke planove, «otrese se balkanskesamoživosti i evropocentričnog obzorja i gotovo preko noći pretvori u graanina sveta isvetskog državnika» (Bekić 1988, str. 674). Unutar nesvrstanih Jugoslavija sebe nije više





151

sa SSSR-om (kod podrške kolonijama). Sovjetima je, uprkos vojnoj snazi, bila nekada manje, anekada više potrebna podrška Jugoslavije i nesvrstanih. Hruščovu je kod raskola sa NR Kinomi kod sukoba sa SAD bila značajna podrška Jugoslavije. Unutar raznovrsnog bloka nesvrstanih1960-ih Jugoslavija je sa Indijom bila na čelu umerenog krila, koje se, za razliku od tvrdogarapskog i kubanskog krila, zalagalo za saradnju sa Zapadom (Campbell 1967, p. 78). Ipak jeJugoslavija drugačije prilazila Trećem svetu od Sovjetskog Saveza. Hruščov je u poseti Egiptu

1964. rekao da bi voleo manje da sluša o bratstvu meu Arapima, a više o bratstvu meuradnicima i seljacima protiv klasnog neprijatelja. Jugosloveni su, pak, prihvatali «arapskisocijalizam» kao egipatski put razvoja u skladu sa specifičnim prilikama. Aprila 1960. Tito jeizjavio da «čitava Afrika teži ka razvoju u jednom progresivnom pravcu i njeni narodi traže iuzimaju elemente koji su socijalistički. To će u ogromnoj meri ojačati socijalističke snage usvetu, jer sve novi milioni, i stotine miliona ljudi, ulazi u sfere socijalističkog razvitka» (Tito1980, str. 184). Ipak se Tito razlikovao od Kastra, koji je vodio prosovjetsku politiku, ne krijućineprijateljstvo prema SAD. Govorio je o miroljubivoj saradnji meu državama, oprezno ističućiklasne sadržaje i izbegavajući da pominje revoluciju. Miroljubiva koegzistencija je zaJugoslaviju bila doktrina i uslov opstanka, a za SSSR taktika. Najpre su Kinezi, a zatimKubanci, pod uticajem SSSR-a, optuživali Jugoslaviju da je pasivni, oportunistički i

prilagodljivi «lakej imperijalizma». Americi nije odgovarala jugoslovenska kritikaimperijalizma, ali je protivljenje SSSR-u naročito u UN, koristilo zapadnim interesima.Početkom 1960-ih nesvrstani su, sa grupom Tito-Nehru-Naser-Sukarno na čelu, bili na vrhuncuugleda. Bili su to najsjajniji trenuci jugoslovenske diplomatije.Docnija zbivanja su povremeno potresala difuzni blok nesvrstanih izazivajući slabije ili jačekrize njegovog jedinstva. Tito je bio osetljiv na ove potrese koji su slabili oslonac Jugoslavije,ugled, a time i njenu bezbednost. Jugoslavija je u ovom periodu bila korisni posrednik, jer je sanesvrstanima ublažavala napetost izmeu blokova i zaraćenih strana. Tito je u izraelsko-arapskom sukobu 1967. i 1973. bio posrednik u sovjetskom uticaju na Arape. U kiparskoj krizi1973. takoe je usklaivana spoljna politika sa Sovjetskim Savezom jer je Tito strahovao da sene potkopa arapski zid nesvrstanosti. Arbitritao je i unutar nesvrstanih. U Lusaki nakonferenciji nesvrstanih osnovni dokument bio je jugoslovenskog porekla, ali je na kraju, poTitovom svedočenju, došlo do sukoba. Makarios je došao kod Tita i rekao: 'Ja ću napustitisednicu jer je Avganistanac predložio da u dokument ništa ne ue o Kipru', Indira kaže: 'Štaćemo sada da radimo, kada je zasedanje gotovo, jedino Vi tu nešto možete učiniti'. Tito pozivaNimeirija i pita ga 'Šta Vi hoćete, šta radite?', a on stoji mirno i kaže 'Svi Arapi smatraju da tone treba da ue', a Tito odgovara: 'pa jeste li vi ludi, zar ne vidite da je to diverzija atlantskogpakta, jer Makarios se bori protiv baza'. Kasnije Nimeiri obaveštava Tita da je skoro sve ubedioda se deo o Kipru ubaci'. (Cit. prema Vuković 1989, str. 394). U Havani 1979. Tito je pružiootpor Kastru i radikalima koji su pokušavali da nesvrstane uvuku u orbitu SSSR-a . Kao važannajpre jezičak i «siva zona», a kasnije preko nesvrstanih i kao posrednik izmeu blokova,

Jugoslavija je širila manevarski prostor u kom nije vodila samo balkansku i evropsku već

isvetsku politiku. R. Petković smatra da su najsjajniji trenuci jugoslovenske diplomatije bili kada je Tito, dobrim delom, ličnim ugledom i neobično dinamičnom aktivnošću, menjajućimeunarodni oslonac i stičući različita diplomatska iskustva ojačao ugled Jugoslavije dalekoiznad njene realne snage. U spoljnopolitičkom pogledu Titova aktivnost okončana je dvemakrizama: u Havani 1979. nije uspeo da prevlada podvojenost nesvrstanih povodomVijetnamskog upada u Kambodžu, a nekoliko meseci kasnije sve nesvrstane zemlje nisu u UNosudile sovjetsku intervenciju u Avganistanu (pre svega Indija i Kuba). U celini uzev, kaonesvrstana zemlja braneći suverenitet nesvrstanih u UN, Jugoslavija se češće sukobljavala saSAD nego sa SSSR-om. Nesvrstanost se više poklapala sa sovjetskim spoljnopolitičkimpogledima nego sa zapadnim. Otpor SSSR-a pojačavao se samo kada bi bio dovoen u pitanje

vanblokovski status Jugoslavije ili kada bi se uopšte osporavalo načelo nesvrstanosti.

Zaključak



152

Uzroke, posledice i istorijsku funkcionalnost Titove spoljne politike graene na načelimaekvidistance moguće je potpunije sagledati samo iz perspektive dugih istorijskih procesa koji suse prelamali na Balkanu. U poslednja dva stoleća zapadne sile su se trudile da na Balkanuspreče nastanak snažne slovenske države zbog mogućeg ruskog uticaja na nju. Čerčilova težnjaza obnovom Austro-Ugarske bila je najotvorenija verzija ove politike, a slični skriveni motiviverovatno su prisutni i u Dejtonskoj računici 1995. Ruske i sovjetske pretenzije ka Balkanu

takoe su bile trajne, izuzev perioda unutrašnjih kriza u Rusiji, kada su privremeno napuštane.Titova politika ekvidistance podstaknuta je najpre strahom od Čerčila, a potom od Staljinovehegemonije i proruskih osećanja kod Srba. Snažni, ne uvek otvoreni panslavizam balkanskihnaroda u Titovom dobu se podudarao sa SSSR-om. Tito je vešto koristio snagu dugih procesa(panslavizam), preusmeravajući ih u procese suprotnog smera (srpski antistaljinizam iantisovjetizam). Ovako preusmereni i preoblikovani panslavizam u obliku jugoslovenstva Tito

je u povoljnoj bipolarnoj situaciji iskoristio za stvaranje diferenciranog i iznijansiranogspoljnopolitičkog kursa lišenog ideološkog balasta. U otporu fašizmu za vreme rata ili upretnjama NATO-a krajem 1940-tih panslavizam je aktiviran u otvorenom obliku ili uideologizovanom obrascu proleterskog internacionalizma. S druge strane, u trenucimaugroženosti sa Istoka službena politika ekvidistance uspešnije je neutralisala proruski

panslavizam delova partije i stanovništva od otvorenog antisovjetizma ili upozoravanja navelikoruski hegemonizam. Nesvrstanost je neosetno iznutra slabila panslavizam. Otuda jepreciznija ocena da je Tito pomenuti dugi i snažni istorijski proces oslabio i preusmerio u težnjusrednjeg ritma (komunistička i radnička solidarnost) i vešto je iskoristio za održavanjeunutrašnjeg jedinstva zemlje (neutrališući rusofobiju nepravoslavnih jugoslovenskih naroda) izapažene spoljne nezavisnosti.Neobično popularna spoljna politika bila je važna komponenta unutrašnje. Pružala je širemogućnosti vladajućoj partiji i voi da ugledom u svetu pokriju različite manje popularnestrane unutrašnje politike (čistke i ideološki monopol). A okrenutost vanblokovskoj politiciprevazilazila je tradicionalno konfesionalno podvajanje stanovništva i, najposle, donosila zemljiekonomske dobiti. Ima mišljenja da je jugoslovenska diplomatija sa zakašnjenjem otkrilaEvropu, ali, kako zapaža Petković, nesvrstanost nije bila tome prepreka. Još su manje opravdaniprigovori da je Titova spoljna politika bila antisovjetska, a time i antisrpska. Od 1953. do 1978.šefovi diplomatije bili su Srbi, u različitoj meri samoinicijativni, ali nikada samostalni. KočaPopović je verovatno bio najuticajniji šef diplomatije (od 1953. do 1966.) koji je naginjaoZapadu, M. Nikezić i M. Tepavac su takoe bili evropski usmereni, a M. Minić je strepeo odsovjetskog uticaja na nesvrstane. Tito je sam birao šefa diplomatije, koji je bio s njim uneprekidnoj vezi.Nesmotreni pritisak Staljina 1948. na Jugoslaviju nagnao je vrh KPJ da meunarodni oslonacpotraži na drugoj strani, ali su i pre toga postojale težnje za samostalnošću kod u ratuosvedočenog aktivnog antifašističkog voe. U odreenom trenutku su ove ambiciozne Titove

spoljnopolitičke pretenzije 1945-1948. isprovocirale sukob sa Staljinom jer su remetile tadašnjusovjetsku spoljnu politiku koja se trudila da eliminiše sukobe sa Zapadom na tačkama koje nisu

bile od suštinske važnosti za položaj SSSR-a. Titovo nestrpljenje i spoljnopolitičke namerekosili su se sa Staljinovom računicom. Pitanje je da li bi popustljivija Staljinova politika premaKPJ trajno suzbila njenu težnju za povlašćenim statusom i izdvajanjem. Izgleda da u svemutome svest Tita o značaju vlastite harizme u svetu nije imala malu ulogu. ilas piše da je Staljinlično, ne krijući izdvajao ratnika Valtera iznad ostalih socijalističkih voa (kuferaša), a Dedijertvrdi da je posle smrti Staljina Titu porastao apetit da svoju vladavinu proširi i izvan Jugoslavijei u neku ruku bude prvi čovek od Jadrana do Vladivostoka (Dedijer 1991, str. 325). Teško jeproveriti ovu Dedijerovu tvrdnju, ali je sasvim izvesno da su Titove spoljnopolitičke ambicijebile iznad mogućnosti države osrednje veličine i snage. Samopouzdanje države koja je pružila

krupan prilog otporu Hitleru i Staljinu i Titova lična uznetost i ponos , bez sumnje, su snažiliambicije vrha partije, ali ipak ne toliko da bi oslabili realističnost diplomatije. U smelimdiplomatskim potezima rizik je bio prisutan, ali je izgleda uglavnom solidno bio odmeren.Krupan ugled antifašiste i antistaljiniste Tito je umešno koristio u unutrašnjoj i spoljnoj politici.



153

Pošto se unutar komunističkog pokreta nije mogao nametnuti kao stožer, pre svega zbog snageMoskve i Pekinga, u diplomatiji je učinjen zaokret ka okupljanju novoosloboenih kolonijaprijemčljivih, takoe, boračkoj harizmi lidera. Tito se meu nesvrstanima i dalje mogaopredstavljati kao voa podjarmljenih i obespravljenih, ali ne i ideološki jedinstvenih.Nesrazmerno veliki svetski ugled i poplava idolatrije i van zemlje slabili su Titovusamokritičnost, a u odrenoj meri i osećanje konkretnog i mogućeg (npr. da se ugledom izvuče

nova ekonomska pomoć), ali ne i osećanje odnosa snaga u svetu. ilas svedoči da je još 1951.nepogrešivo procenjivao: «Ne možemo mi dobiti Trst». Nema, meutim, svedočanstva da jeTito odmeravao vlastite greške kod različitih neuspeha spoljne i ekonomske politike, a jošmanje da se protivio harizmatskom veličanju prestiža države i vlastite ličnosti. U spoljnoj, kao iu unutrašnjoj politici preterana koncentracija ugleda i autoriteta u Titovoj ličnosti uslovila jenakon njegove smrti, nagli i nefunkcionalni vakuum u legitimisanju i prepoznavanju zemlje usvetu. Sa nestankom Tita u spoljnoj politici Jugoslavije nastala je praznina koja je, nezavisno odaktivnosti države, uslovila pad njenog značaja jer je bila lišena nesvakidašnjeg, snažnog ugledaličnosti šefa države. Ima čak tvrdnji da je o promenjenoj ulozi Jugoslavije bilo reči još u Bečufebruara 1980, dok se Tito nalazio u komi, u razgovoru sovjetskog i američkog šefa diplomatijeGromika i Vensa, koji su se složili da Jugoslaviji pripada budućnost periferijske balkanske

države, a ne više ključne koja razdvaja dva bloka (Petranović 1993, str. 137). Titov značaj zaspoljnu politiku nije počivao samo na ličnom ugledu i prodornosti, već i na prilično vidljivojokolnosti da je njegova harizma bila važna komponenta državnog jedinstva, a stabilnaunutrašnja situacija bila je prvi uslov kredibilnosti i pouzdanosti u meunarodnim odnosima.Snaga države ogleda se u širini prostora za samostalno odučivanje, nezavisnom političkomstavu i sposobnosti da bez posledica izdrži rizik slobodne akcije. Jugoslavija pod Titom jemogla da obara američke avione, otvoreno se usprotivi Staljinu, zameri Zapadu zbogpriznavanja sovjetske intervencije u Maarskoj 1956, prihvati prekid diplomatskih odnosa saSR Nemačkom zbog priznavanja DR Nemačke, pokvari odnose sa Francuskom zbog podrškeAlžiru, izazove ozbiljnu ljutnju SAD zbog podrške Arapima u savezu sa SSSR-om, izdržavatrajnu podozrivost SSSR-a zbog približavanja Zapadu itd. Pored unutrašnje čvrstine državevažna je i veština diplomatije. U celini istorijskih procesa 1918-1992. moguće je poreditidiplomatski učinak obe Jugoslavije uprkos različitom odnosu velikih sila. Balkanske državeuvek su lavirale izmeu velikih sila. Samostalnost spoljne politike Kraljevine Jugoslavije bila jeznatno niža od socijalističke naslednice. Monarhija nije vodila samostalnu politiku, već je dugozavisila od Francuske, a od 1937. napušta profrancusku politiku i okreće se silama osovine.Antikomunistička ideološka opterećenost monarhije sužavala je njen manevarski prostor,lišavajući je krupnog meunarodnog oslonca na istoku Evrope. Tito je znatno kraće bio vezanza Staljina nego buržoaska Jugoslavija za Francusku, a i spoljna politika mu je bila manjeideološki opterećena i elastičnija. Tito je veštije iskoristio ratni antifašistički i potonjiantistaljinistički učinak nego što je to pošlo za rukom Aleksandru sa srpskim moralnim

ratničkim kapitalom. Samostalnost kraljevske diplomatije izme

u dva svetska rata naj

češće sesvodila na odugovlačenje, odlaganje, odgovore, pritužbe i pozivanje na savezništvo u ratu.

Sklapane su uglavnom regionalne koalicije i voena lokalna, uglavnom balkanska politika. Tito je izborio znatno širi manevarski prostor i vodio aktivnu svetsku politiku, arbitrirajući umnogim sukobima snagom i ugledom vlastitog imena i države. Monarhijska Jugoslavija je podiktatu Francuske prišla osnivanju Male antante i, na izričit zahtev Francuske, primila masovnubelu emigraciju, trajno opterećujući svoje odnose sa Sovjetskim Savezom. Tito je sam prišaoosnivanju pokreta nesvrstanosti i, vešto menjajući meunarodni oslonac, znatno manje zavisiood volje saveznika i manje bivao prinuen na ustupke. Nesvrstana politika je modifikovala nekeduge istorijske procese na Balkanu, tj. tradicionalne nade malih naroda uprtih ka različitimvelikim silama. Dugo prisutni panslavizam južnoslovenskih naroda (čak i Hrvata), oslonac i

nada u Rusiju, s kojom ih je vezivalo slovensko poreklo, hrišćanska vera i pravoslavnakonfesija, ugroženost od Turske i Austrije, potiskivani su politikom ekvidistance zbogizraženog sovjetskog hegemonizma. Kao što je carska Rusija težila da bude «zaštitnicasocijalizma»,tako je i SSSR težio da bude patron socijalizma. Ova težnja ispoljavala se direktno



154

i otvoreno kod Staljina, a nešto skrivenije kod Brežnjeva. Tito je koristio snagu dugih procesa,ali, nakon raskida sa Staljinom, i strepeo od srpsko-ruskog prijateljstva. Antistaljinizam jeneutralisao panslavizam i slabio nepoverenje Zapada, kritika kapitalizma i imperijalizma bila jeopomena prozapadnim strujama, a okrenutost ka nesvrstanosti smanjivala je napetost unutarzemlje izmeu proruskog i prozapadnog latentnog ili otvorenog raspoloženja stanovništva.Iščezavanje višeslojne spoljne politike takoe je pojačalo eksplozivni vakuum integracije

krajem 1980-ih. Odveć tesna veza spoljne i unutrašnje politike na krupnim istorijskimprekretnicama pokazala se riskantnom jer je iščezli integrativni potencijal spoljne politike jačaounutrašnji haos.Titovu diplomatsku aktivnost treba posmatrati u sklopu šire istorijske celine i trajnijihosobenosti balkanskog prostora, koji je hronično nestabilan usled promenljivih i nedefinisanihinteresa velikih sila, koje su lako uspevale da destabilizuju etnički i konfesionalno izmešaniprostor. O tome govore raspadi višenacionalne Jugoslavije 1941. i 1992. godine. Na krupnimistorijskim prekretnicama najviše je ugroženo jedinstvo višenacionalnih država. Premda jeKraljevina Jugoslavija bila osetljivija na potrese evropskog versajskog poretka nego što je SFRJbila osetljiva na zbivanja u socijalističkom lageru, obe države su nestale sa rušenjem versajskogsistema i Jaltskog ugovora, na kojima je počivala evropska bezbednost. Krupne promene

okruženja jačale su ili smanjivale značaj Jugoslavije, uticale na njen raspad, ali ne i na karakterraspada koji je tekao u znaku genocidnog graanskog rata. Aktuelnost meuratne Jugoslavijeslabila je sa nestankom francuskog i britanskog interesa za antigermanski i antisovjetskisanitarni kordon krajem 1930-ih, jednako kao što je sa urušavanjem lagera i sovjetskogsocijalizma Jugoslavija pola stoleća docnije izgubila u značaju, osuena na periferijski položaj,i kao niz evropskih neutralnih država koje su bile tampon meu blokovima, postala nepotrebna.Pošto su savezi iz hladnog rata izgubili značaj, stvaraju se nove koalicije. Na Balkanu jerasparčana Jugoslavija okružena zemljama koje se trude da uu u NATO, a Grčka i Turska kojesu nekada imale zajednički interes da zaustave širenje SSSR-a, sada su lišene zajedničkogneprijatelja pa su i njihovi odnosi postali složeniji. Ranije ideološke napetosti potisnule suversko-konfesionalne i nacionalne. Ovi procesi u Titovom dobu nisu bili vidljivi, a stabilnapodela interesnih sfera i snaga levice u svetu bili su važan predvidljivi oslonac jugoslovenskespoljne politike. I nesvrstanost je više pripadala dobu antikolonijalnog otpora Trećeg sveta negokraju 20. veka.Ipak bi bilo odveć fatalistički svesti uspehe Titove diplomatije na neponovljivost svetskesituacije i misliti da bi ovu situaciju, bez izrazitije umešnosti, možda iskoristio i neki drugičelnik Jugoslavije. Ova gledanja su neodrživa ne samo otuda što je položaj aktivnog jezičkaizmeu blokova KPJ u odreenoj meri sama stvorila, već i otuda što su pružene, ali i izboreneokolnosti neobično gipkom taktikom umešno održavane i korišćene. Važna pretpostavka realnenezavisnosti bilo je prevazilaženje periferijskog položaja nerazvijene zemlje, koja je do tadabila agrarni privezak metropola. Ne treba smetnuti s uma da je snažan industrijski razvoj

socijalističke Jugoslavije oja

čao njenu samostalnost, a u nezavisnoj spoljnoj politici relativnoautarkična vojna industrija nije bila samo psihološka potpora. Okrenutost i otvorenost svetu

socijalističke Jugoslavije bila je u ovom periodu najveća u istoriji država ovoga prostora, aTitova gotovo instinktivna neprovincijalnost (od ilegalnosti do smrti)bila je važan uzrok tome.Kada mu je usled rasta ugleda ojačala pregovaračka moć, Tito bi najpre u razgovorima krutobranio stavove, a potom popuštao koliko je bilo potrebno. Po svedočenju posmatrača, uglavnom

je osećao dokle može ići, ali je neretko bio tvrd, uporan i prkosan. Prevazišao je komplekspripadanja malom narodu na Balkanu što mu je širilo perspektive, pa je lišen «sitničarenja»nastupao sa upadljivim neprovincijalnim samopouzdanjem. Izuzetno jasno je uočavao odnossnaga u svetu, a manevar mu nisu sprečavale mnogo ideološke, a pogotovo ne nacionalneisključivosti. Slično je postupao i u odbiru vodećih diplomatskih kadrova. Kombinovao je

poslušnike i individualiste, a iz ovih poslednjih regrutovani su šefovi diplomatije i glavniambasadori, čije je predloge razmatrao, a protivljenja tolerisao (K. Popović, M. Nikezić, M.Tepavac, V. Mićunović, L. Mates).



155

Koliko dosadašnji izvori svedoče, izgleda da je i u voenju spoljne politike Tito bio arbitarizmeu latentne ideološki tvre prolagerske struje i otvorenije prozapadne, koja je držala da jeinteres Jugoslavije u Evropi, a vanblokovska politika samo dodatni oslonac (npr. otvorenoneslaganje I. Gošnjaka i K. Popovića). Od Sovjeta je strepeo, a ideološka postojanost ga jeodvraćala od kapitalizma, pa je bio za nesvrstani kurs, koji je federaciju lišavao podela i trvenja.U celini uzev, Titova spoljna politika je, u odnosu na unutrašnju, bila manje ideološki

opterećena, odnos prema meunarodnim osloncima manje emotivan i doktrinaran, zreliji ipragmatičniji. Premda nije bila lišena zaokreta i nedoslednosti, koje su zbunjivale, ličnihTitovih promašaja i manje značajnih lutanja koji su izazivali otpor u vrhu, dilema, zabluda iiluzija, ipak je spoljna politika bila u zemlji široko prihvaćena i popularna. Spoljna politikadugo je i uspešno izdizala Jugoslaviju iznad periferijskog statusa, ali je nesrazmerno velikiugled Tita i države u svetu slabio osećanje odgovornosti vrha i bio pokriće unutrašnjihpromašaja. U titovskom duhu ovo spoljnopolitičko «kompenzovanje» nastojalo se održati iposle smrti predsednika. Titova sahrana, koja je 1980. na jednom mestu okupila do tada najvišedržavnika sveta, nije bila puko konvencionalno priznanje sveta Titovoj ličnosti, već i realnosvedočanstvo Titovog državničkog prestiža i ugleda i značaja Jugoslavije.Cilj spektakularnog pogrebnog ceremonijala i ideologizovane kultne emocionalnosti bio je da

što duže zadrži u svesti stanovništva viziju izuzetnosti i značaja države u svetu. Idiličnupredstavu o neposustaloj snazi meunarodnog ugleda Tita i Jugoslavije i njenom trajnonezavisnom stavu,desetak godina kasnije, zamenilo je oporo otrežnjavanje od iluzija. Praznenade dela političkog vrha socijalističke Jugoslavije u nerazorivost države i nepromenjeni odnossveta prema njoj bile su ispod nivoa Titovog stalnog spoljnopolitičkog opreza. Okolnost da je idanas u svetu mišljenje o Titu manje promenjeno nego u ispolitizovanom javnom mnjenjudržava bivše Jugoslavije govori da su načela Titove spoljne politike bila univerzalnija, trajnija iiznad pronicljivog pragmatizma. Istorija će verovatno, u stalnom preispitivanju ipreocenjivanju, Titovu spoljnu politiku dugo beležiti kako zbog njenih univerzalnih načela takoi veštine kojom je diplomatija male zemlje uspela da obezbedi visoki ugled u meunarodnimodnosima.



156

VIII

STRUKTURA I FUNKCIJA TITOVOGAUTORITETA, HARIZME I KULTA

U proučavanja uloge i funkcije Titovog političkog autoriteta treba, u teorijskom pogledu,

razdvojiti nekoliko nivoa analize, formalnih i sadržinskih, koji nameću različite stupnjeveuopštavanja i istorijske konkretizacije:1. opšte veličanje političkog voe koje je u institucionalnom pogledu nužno i prisutno ne samou raznolikim istorijskim režimima lične vlasti nego kod svih oblika političkih organizacijauopšte (ugledni voa kao simbol vrednosti i oličenje jedinstva organizacije);2. nešto uži istorijski obrazac veličanja komunističkog voe boljševičkog tipa (najvažnijiistorijski uzori i modifikovanje obrasca -odnos Staljina i Tita);3. Konkretiniji jugoslovenski uslovi i oblici domećeg spontanog prihvatanja i smišljenog

jačanja Titovog autoriteta (uloga političke tradicije i kulture Balkana koja je pogodovala jačanjuharizme političkih voa, podudaranje i prilagoavanje balkanske i boljševičke kulture, ali isukobljavanje, i, najzad, konkretni uslovi nametanja novog tipa komunističkog voe u

Jugoslaviji).

I

Autoritet, harizma i kult su različiti stupnji racionalnog ili iracionalnog ugleda političkog voe,stečeni spontanim prihvatanjem osvedočenog pojedinca ili nametnuti manje ili više prinudnommanipulacijom. Relativno trajni režim lične vlasti ne može funkcionisati bez osmišljene irazvijene harizme vladara koji se istinski ili fiktivno osvedočava. Harizma socijalističkihvladara svojevrsna je kombinacija autoriteta službe (ideologije i partije) i ličnosti (partijskogvoe). Udeo lične i službene komponente je kod socijalističkih vladara različit i kreće se odgolog aparatčika (Rakoši, Honeker) do istinskog voe i tvorca ideološkog učenja (Lenjin). Ustrukturi Titove harizme neskriveno je prevladavala lična nad službenom komponentom, ali tonije njeno osnovno obeležje. Kult Titove ličnosti, kao neobično aktivna sastavnica službeneharizme voe države i partije, prilično je složen i osoben da bi se mogao razumeti prostimporeenjem sa nekim ranijim i izrazitim istorijskim primerima lične vlasti. Ni poreenje Brozasa njegovim ideološki srodnim savremenicima ne može mnogo pomoći u odgonetanju snage itrajnosti njegovog kulta. Nije reč samo o veštom i uglednom boljševičkom voi niti o nekojnjegovoj «protestantskoj verziji». Još su površnije tvrdnje da je na delu bio u osnovi ideološkinespecifični makijavelizam ili balkanski cezarizam. Bilo bi takoe uprošćeno tumačiti Titovugled kao eklektičku ad hoc kombinaciju pomenutih obrazaca. Bio je to prilično osobeni režimlične vlasti u socijalizmu čija je harizma stvarana uzajamnim prožimanjem pomenutih

tradicionalnih i modernih komponenata iz koga je nastao relativno novi obrazac kulta saneobično aktivnim osvedočavanjem i masovnom podrškom.Ovde bi trebalo nešto više reći o metodskoj i teorijskoj strani proučavanja kulta jednog priličnosamosvojnog i složenog oblika lične vlasti. Proces sazrevanja harizme neophodno je nijansiranorazložiti na uže faze i karakteristične sadržaje u odreenim periodima. Trebalo bi voditi računakojim delovima stanovništva su sadržaji upućivani i kakav je bio mobilizatorski učinak(radničkoj klasi, seljaštvu, radnom narodu, graanima, članovima partije, vanpartijcima,mladima itd.). Jedino se pažljivim raščlanjavanjem samo naizgled lako razumljive Titovepopularnosti može uočiti srazmera izmeu manipulativnog nametanja i spontanog prihvatanjanjegovog kulta, kao i uzroci i posledice ovih procesa. Time se može dospeti do relativnodiferencirane globalne ocene istorijske funkcije Titove vlasti, njenih progresivnih i

konzervativnih sastojaka, koji su manje ili više usklaeno sapostojali u različitim fazama. Udiferenciranoj i raščlanjenoj slici lakše se može uočiti granica kada je autoritet voe prestao daima užu organizacionu, mobilizatorsku i integrativnu ulogu i postao konzervativno orue zaopravdanje raznovrsnih interesa vladajućih grupa. Istraživanje Titove uloge još uvek se ne



157

može osloniti na dovoljno pouzdanu istorijsku distancu koja bi uz nove podatke olakšavala isagledavanje procesa u širem vremenskom sklopu. Nedostatak distance mogu donekle ublažitirezultati proučavanja funkcija uticajnih istorijskih oblika lične vlasti iz dalje i bliže prošlosti(Kuljić, 1994) u kojima je pokazana «tehnologija istorije« koja u širim vremenskim razdobljimapokazuje njihovu otvorenu i skrivenu funkciju, namerne i nenamerne posledice, željeni ineželjeni učinak.

Struktura i trajnost voine harizme zavise od istorijskih, idejno-političkih, institucionalnih iličnih činilaca, koji se mogu na sledeći način raščlaniti:1. Dominantne vrednosti koje se održavaju u civilizacijskoj i političkoj tradiciji i etničkommentalitetu: konfesionalno–religijske, nacionalno–oslobodilačke, profesionalne (vojne iliratarske), tradicija konstitucionalizma ili samodržavlja, «jake ruke» ili kolegijalne vlasti itd.2. Vizija poželjnog društva i mogućnosti njenog ostvarenja. Što je željena vizija različitija odpostojećeg, raste uloga sile u njenom ostvarenju. Kakav je odnos racionalno-ostvarljivih iiracionalno-utopijskih sadržaja u ideologiji; kakvi su izgledi eshatološkog izvitoperavanja imesijanskog shvatanja ideologije i njenih nosilaca; da li je na delu monolitna ili diferenciranazamisao političkog protivnika (javni neprijatelj ili legalni rival) ? Sve ideološke isključivostipodstiču disciplinu i kultizaciju voe.

3. Uslovi u kojima se ostvaruje poželjna vizija društva: razvijenost društvene strukture, obliciglavnih društvenih sukoba (klasni, nacionalni, verski), obrazovni i kulturni nivo, legalni iilegalni kanali političkog delovanja. Što su uslovi političkog delovanja nepovoljniji,neophodnija je monolitnija i autoritarnija politička organizacija i šira ovlašćenja voe.4. Sredstva političke akcije: izabrani ili nametnuti tip političke organizacije, mogućnostkontrole organa prinude, način izbora i regulisanja nasleivanja voe, oblici rešavanja sukobaunutar vladajuće grupe, monopolski ili konstitucionalni položaj vladajuće partije.5. Stupanj nezavisnosti političke organizacije od spoljnog oslonca i uzora i snagaspoljnopolitičkog pritiska zbog manje ili više zavisnog položaja. Nezavisnije partije imaju širiprostor za stvaranje nove organizacije i novog tipa voe.6. Lične crte voe: sugestivnost govorničkog dara, sposobnost procene rasploženja mase,cezaristička veština opštenja sa masom, borbenost, odlučnost, snalaženja u frakcijskimsukobima, obrazovanje, odmerenost itd.Kod istraživanja pomenutih komponenata i pobuda kultizacije treba imati na umu osnovnu iizvornu ulogu političkog voe. Ovaj, naime, može biti obični nepotkupljivi narodni tribun kojinajdoslednije brani interese širokih slojeva (od braće Graha do Dantona), ratnik i oslobodilac(nacionalni ili klasni), ali i izmiritelj sukobljenih strana, vojni zapovednik (J. Cezar, O.Kromvel), ili najautentičniji tumač učenja, ideolog i intelektualac (Lenjin, Gandi), čelnik manjeili više misionarski shvaćene partije sa meunarodnom ulogom (Staljin) itd. Jedva da jepotrebno dodati da od voine umešnosti u kontroli vitalnih poluga vlasti zavisi realna moć.Voa može biti goli protokolarni predsednik, simbolična figura lične vlasti iza koje stoje klike

ili uže grupe, ali i realno najmoćniji zapovednik partijskog, državnog ili vojnog aparata. Li

čnavlast se može oslanjati na više paralelnih oslonaca moći i na održavanju ravnoteže izmeu njih

(apsolutistički vladari crpli su snagu iz zapovedništva nad vojskom, ali i cezaropapističkogstarešinstva nad crkvom, socijalistički vladari su monopolskom partijom kontrolisali državu ivojsku itd.). Idejni sadržaj kultizacije vladara zavisio je od nadmoći pojedine komponentevladareve aktivnosti i minulog učinka; nju smišljeno stvara vladajuća grupa i prilagoavapolitičkoj kulturi podvlašćenih koji vou manje ili više spontano prihvataju.U proučavanju vladarskog autoriteta nije uvek lako razdvojiti njegovu nužnudruštvenointegrativnu funkciju od užih interesa voe i njegove grupe. Istraživači antike su jasnopostavili pitanje da li je Aleksandrova ili Rimska imperija mogla uopšte funkcionisati kaorepublika ili je kult živog vladara bio njen neizbežni idejni i organizacioni kostur. Drugim

rečima, nije li kult živog vladara neretko bio nužno političko integrativno sredstvo labilnihdržavnih tvorevina, a ne toliko izraz ličnih ambicija vladara? Zato bi u analizi uvek valjalorazdvajati spontano slavljenje voe od smišljenog graenja njegovog kulta i uže ili šire pobudeovih procesa. Pomenute funkcije ne daju se do kraja jasno razlučiti jer se često nužnost jačanja



158

državnog ili partijskog jedinstva isticanjem voe koristi za ostvarenje užih interesa voinepartije. Osim toga, stupnjevi kultizacije voe ne svedoče samo o potrebi snažnijeg jedinstva već i o rastu političkih ambicija voe. Nijansirano razmatranje treba da sagleda ambivalentnost ovihaktivnosti, tj. razliku izmeu spontanog i smišljenog veličanja voe, izmeu organizacionenužnosti ovih mera i političke zloupotrebe, kao i raznolike funkcije centralizacije političkogautoriteta (ekonomsku, vojnu, meunacionalnu i sl.). Pri tome nikada ne treba smetnuti s uma

širu političku kulturu podvlašćenih kojima se pilagoava lična i bezlična, verska ili svetovnazamisao vrhovne vlasti. Tome daju pečat dublje društvene potrebe, ali i različite krizne situacije(prelaz grčkog polisa u Aleksandrovu apsolutnu monarhiju, Rimske republike i bezličnogautoriteta magistrata u ličnu vlast careva, Vajmarske republike u državu koja je počivala nafirer-principu i sl.). Centralizacija vladarskog autoriteta i njegovo vezivanje za ličnost, a ne zafunkciju vrhovne vlasti obično nagoveštava izmenu funkcije države ili pripremu različitihoblika mobilizacije stanovništva, pa sama po sebi nije uvek pokazatelj uzurpacije vlasti ineumerenih ličnih pretenzija vladara (okupljanje oko voe ustanka ili ratnog komandanta, zatimoko šefa partije u posleratnoj izgradnji i obnovi države itd.). U antici najočiglednije, ali i upotonjem razvoju, vera u vladara izbavitelja i različiti oblici njegove kultizacije bili su, s jednestrane u službi pravdanja užih ili širih interesa vladajuće gruper, ali, s druge strane, i neobično

aktivan aktivan društvenointegrativni sadržaj, koji je čuvao zajednicu od haosa i raspada (Kuljić 1994, str.89). U istraživanju autoriteta vladara u jednopartijskim režimima treba: razdvajatiuslove koji olakšavaju spontano buenje i prihvatanje autoriteta od instrumentalnomanipulativnih mera kojima se ovaj održava i jača, uočiti posrednu ulogu i karakter partije izkoje voa izrasta i idejno jezgro veličanja (da li se uzdiže harizma partije ili ličnost voe),samopoimanje voe razlikovati od tumačenja službenih partijskih ideologa, i, najposle, tražitiuzroke koji podstiču eroziju voinog autoriteta.

II

Titova harizma nije nužni izraz potrebe za stožernim simbolom oslobodilačke balkanskepolitičke kulture, ni prirodna posledica učinka krupne istorijske ličnosti koji je planskipreuznošen i slavljen niti, pak, strani boljševički obrazac partijskog voe nametnut Balkanu.Kao što su kultovi rimskih vladara nastajali u spoju autohtone italske romanske tradicije ihelenizma, tako je i Titova harizma graena, spontano prihvatana, planski osmišljavana u spojudomaće političke kulture i boljševičkog komunističkog obrasca. Bilo bi površno tvrditi da su sepomenute sastavnice skladno dopunjavale zbog sličnih autoritarno militarističkih crta(nacionalno i klasno jedinstvo, čiji je znamen uniforma vladara kao neposustalog borca). Uprocesu jačanja državnog jedinstva snaženjem autoriteta voe bilo je i dubokih protivrečnosti inapetosti izmeu konzervativne tradicije i prosvetiteljskih sadržaja marksizma (boga i Tita,kralja i Tita). U prethodnim poglavljima je pokazan uticaj tradicije i konkretnijih domaćih

okolnosti. Ovde bi trebalo nešto reći o zna

čaju boljševi

čkog uzora vo

e.Uticaj ideoloških i tradicijskih komponenata bio je uzajaman. Katkad je prosvetiteljskim

sadržajima boljševizam neutralisao patrimonijalnu tradiciju, a katkad je pojačavao tradicijskiautoritarizam. Otuda je pomenute komponente trebalo sagledati najpre izolovano, a potom uspoju, a uz to dodati i situacione činioce: meunacionalni sukobi, napetosti u vrhu, spoljnapretnja zemlji itd.Obično se ističe da je najvažnija odrednica Titove vlasti bila boljševička politička kultura učijem je središtu komunistička ideologija saobražena naročitim uslovima Istočne Evrope. Uboljševičkim režimima osnova lične vlasti bio je prioritet tzv. partijskog nad državnim pravom.Ako je uz to slavljenje ličnosti voe bio ključni društvenointegrativni sadržaj, neprikosnovenostlične vlasti je bila potpunija (Kuljić 1994, str. 6-7). Ipak boljševizam nije bio jedina «nadlična

struktura» Titove vlasti. Njena druga važna odrednica je civilizacijska i državnopravna tradicijaBalkana. U pravdanju prinudnih mera nove revolucionarne vlasti Tito je isticao otpor naslea:«Mi nismo morali stvoriti jedinstvenu državu od srodnih naroda, zbog ostatka starih negativnihpojava u svesti ljudi, kojih na kulturnom Zapadu nema. Zato smo morali upotrebiti izvesne



159

mere prinude da bismo kanalisali razvitak u demokratskom pravcu» (Tito 1982, str. 17-18). Nasličan način je i Lenjin 1920-ih u slamanju otpora novom režimu, upozoravao na iskustvo PetraVelikog, koji se protiv ruske zaostalosti i varvarstva morao boriti varvarskim sredstvima. Staljinnije prezao da se koristi ovom Lenjinovom opaskom, pravdajući vlastito nasilje zaostalošćusredine. Uprkos okolnosti da pozivanje na civilizacijsku zaostalost može biti pokriće izlišnerepresije, teško je obići činjenicu da je lična vlast na Balkanu bila višestruko pripremljena

autoritarnom, nekonstitucionalnom političkom kulturom ovoga prostora. Ova ima svojuorganizaciono-institucionalnu i idejno-ideološku stranu. Razvoj pravne države i činovništvabio je na Balkanu vrlo neravnomeran, a u najvećem delu (koji je sve do 20. veka bio podOsmanlijskim carstvom) zakasneo i nepotpun. Zaostalost, uslovljena zakasnelim prodoromkapitalizma i krnjim razvojem buržoaske pravne države, nosila je trag verskih i svetovnihupravnih ustanova osmanskog feudalizma. Patrimonijalna crta činovništva, kao poslugemoćnog gospodara, u našim prostorima dugo će se održavati jer su nedostajali činioci koji ćega, kao u Evropi, preobraziti u modernu birokratsku upravu (razvijeno tržište, parlamentarizami obrazovna uprava). U nekadašnjim turskim pašalucima nije bilo strože birokratske upravezbog nerazvijenih robnonovčanih odnosa i dugog prevladavanja polunaturalne privrede. To jena Balkanu stvaralo drugačije oblike lične zavisnosti od bezlične birokratske hijerarhije koja se

protivi neregulisanoj milosti gospodara. Osim pomanjkanja birokratije, buržoazije iinteligencije, u najvećem delu pokorenog Balkana nije bilo samostalnog plemstva iz kog bi seregrutovali političari-kolenovići. Slobodan Jovanović je meu srpskim političarima 19. vekauočio dva tipa: intelektualca-skorojevića (školovanog na strani) i seoskog gazdu. Nijedan od tadva tipa nije bio u stanju da obuzda svoje ambicije i nesavitljivu despotsku ćud.Prevlast polunaturalne privrede išla je naruku održavanju patrimonijalne vlasti koja je naBalkanu upravnu tehniku i političku kulturu preuzimala iz iskustva osmanskog i ruskogcezaropapizma. O patrimonijalnoj državi je reč kada vladar organizuje svoju političku moć unačelu, kao što vrši ličnu vlast. Nema razlike izmeu privatne i službene sfere, a vršenjepolitičke vlasti je u potpunosti lična stvar gospodara. U patrimonijalnoj državi uporedo postoji,s jedne strane, neraskidiva vezanost za tradiciju, a s druge strane «kabinetska pravda»gospodara i njegovih činovnika, umesto predvidljivog zakona. Vladari činovnike nagraujudarovima i manje trajnim privilegijama, što ima za posledicu nestabilnost i korumpiranostuprave. Ovo feudalno nebirokratsko naslee na Balkanu ostavilo je traga kako na upravizakasnele graanske države, tako i na socijalističkoj vlasti. Premda je važna osnovanebirokratske socijalističke kadrovske uprave bila osobenog ideološkog karaktera (prioritetpartijskog nad državnim pravom, univerzalnog nad stručnim znanjem itd) (vid. Kuljić 1989),bilo bi zanimljivo podrobnije ispitati posredni i često prerušeni uticaj osmanskog i ruskog (tj.vizantijskog) cezaropapizma na formiranje u institucionalnom i idejnom pogledu šarolike ihaotične balkanske političke kulture.Odnos prema ličnosti vladara u ovom sklopu neobično je značajan. U cezaropapističkom

režimu lične vlasti vladar nije samo glava crkve nego i njen gospodar, uticaj sveštenstvaograničen je samo na oblast vere, crkva je podreena svetovnoj vlasti i instrument je u rukama

vladara. Nema plodnog sukoba i rivalstva crkvene i svetovne vlasti kao u Zapadnoj Evropi, gdese papa uspešno odupirao carevima i kraljevima, pa je na temelju ovog dualizma postepenonastala buržoaska pravna država sa svojim konstitucionalnim tekovinama. Osim toga, ucezaropapizmu je vladar snabdeven naročitom svetovno-religijskom aurom svesti inepovredivosti (kao ruski car), što je dugo sprečavalo i pomisao na bilo kakvo sputavanjenjegovog apsolutizma. Kod Petra Velikog poglavar crkve bio je nesamostalni državniprokurator. Revolucionarni svetovni politički pokreti samo su naizgled odsečno odvojeni odsvoje tradicije, tj. iskustva političkih prethodnika koji su se obilato služili versko-političkimsredstvima. Potrebno je dosta vremena da se razgradi tradicionalna politička kultura i vekovima

oblikovani etnički mentalitet, pa da se modernizacijom, deprovincijalizacijom i obrazovanjem«razminira» odnos prema vrhovnim političkim autoritetima i državnoj vlasti. Ova okolnostznačajna je za razumevanje prirode socijalističkog voe, način prihvatanja njegovog kulta iorganizacije njegovog upravnog štaba. Naime, posle 1945. godine došlo je do naglog priliva



160

seljačkih boračkih elemenata u upravu većine socijalističkih režima koji se dugo nisu mogliosloboditi prikazanog tradicionalnog mentaliteta. Računa se da je nakon 2. svetskog rata uJugoslaviji oko 7 miliona seljaka prešlo u gradove, a dobar deo seljaka – boraca zaposeo jevojne, državne i privredne ustanove. Svi politički režimi regrutuju na upravne položaje, presvega lojalne, a tek potom stručne pojedince, ali je u organizaciji vlasti na Balkanu uticajtradicije ipak izrazitiji. Osim lojalnosti, tu je borbenost i idolopoklonstvo prema ideologiji i

voi (koju doduše neretko prati korumptivna prevrtljivost i potkupljivost) upadljivija, što ishodiiz neprevladane tradicije u kojoj se politički raznomišljenik tretira kao neprijatelj i nacionalniizdajnik, a ne kao protivnik. Koliko god bila lojalna i idejno monolitna, uprava koja počiva naovim kanalima regrutovanja u osnovi je labilna i nebirokratska, a njeno ponašanje priličnonepredvidljivo i samovoljno.Po svemu sudeći, politička tradicija neskrivenije utiče na oblik kultizacija vladara nego naorganizaciju njegovog upravnog štaba i partije. Uspešna kultizacija vladara mora voditi računao vrlinama koje tradicija odreenog prostora ističe i o poželjnoj viziji vladara stvorenoj uraznim oblicima usmene i književne zaostavštine. Način pravdanja vlasti u tesnoj je vezi sanačinom vladanja. Stupanj obožavanja živog vladara je važno svedočanstvo njegove realnemoći. Ni režimi sa izrazito svetovnom ideologijom nisu u ovom pogledu izuzetak. Važnu

osloboditeljsku i spasiteljsku komponentu Titov kult nasledio je iz balkanske tradicijeopterećene permanentnim ratnim stanjem i haosom. Ratovi i masovna stradanja podgrevali sukod neprosvećenog stanovništva hrišćansko iščekivanje spasenja, što je takoe podsticalo zovza pseudo – religijskim izbaviteljem. Osim toga, što je dublja kriza, to jača potreba za

jedinstvom i harizmatskim voom koji obećava temeljni raskid sa prošlošću. Po pravilu jerazočarenje u neosvedočenog vou (kralja) jačalo želju za voom iz naroda. Tito je postaooslobodilac i od njega počinje novo srećno doba (motivi iz rimske eshatologije koja preuzima iuniverzalizuje hrišćanstvo, a preko njega i moderni svetovni politički pokreti). Vodeći računa ooslobodilačkoj tradiciji, partijski propagandisti su gradili harizmu Tita, vezujući je za u tradicijiprisutni kult heroja. Neposustali patriotski otpor okupatorima (Turcima i Nemcima) i herojskilikovi iz prošlosti (Gubec i Karaore) su karike istorijskog kontinuiteta koji se oživljava da bise olakšalo prihvatanje Titove nadklasne harizme.U mitu o voi spasitelju ogledaju se vrednosti i mentalitet širokih delova različitim krizamaugroženog stanovništva, koje je težilo socijalnoj pravdi. Dakle, pored proučavanja obrazacakultizacije, trebalo bi ispitivati i uzroke njenog manje ili više spontanog prihvatanja, koji su,kako je pokazao J. Cvijić, u našem etničkom mentalitetu višestruko opterećeni tradicijom.Tradicija se ogleda i u samopoimanju vladara, odnosno izboru uzora iz bliže i dalje nacionalne iideološke prošlosti (Titovo pozivanje na Lenjina i Gupca). Umešna kultizacija autoritarnogvoe ne zaboravlja tradicionalne vrednosti i mentalitet, oslanjajući se na poželjne crte junaka ivladara mitizirane u narodnom sećanju. Nije teško uočiti da je vizija idealnog vladara naBalkanu stvarana od ratnih, oslobodilačkih, pravdoljubivih, plebejskih, ali ne i državnopravnih

konstitucionalnih komponenata. Ako je vladar hrabar i pravedan, prirodno je da je i svevlastan.Balkan je lišen trajnije tradicije staleškog feudalizma u kom je relativno samostalno plemstvoograničavalo monarhijski apsolutizam (kao u Zapadnoj Evropi), a izostao je takoe i dužiperiod učvršćenog kapitalizma čije bi tržište osnažilo buržoaziju i učinilo je nezavisnijom odpolitičke vlasti. Ne bi trebalo zaboraviti ni stalnu cezaropapističku podložnost Pravoslavnecrkve svetovnoj vlasti i odsustvo konstruktivnog sukoba i napetosti hijerokratije i svetovnevlasti u srpskoj istoriji.Ni daleko moćniji vladari od balkanskih nisu se lišavali autoriteta tradicije. Isak Dojčer je pisaokako su se na Staljinovoj ličnosti i njegovom marksizmu nakupljale debele naslage carizma ipravoslavlja, a i lenjinizam Mao Cedunga bio je protkan orijentalnom žakerijom i uticajimakulturnog naslea konfučijanskog mandarinstva (Deutscher 1977, str. 513). Tradicionalnu

komponentu Titovog kulta činila je naročita balkanska oslobodilačka harizma buntovnogvladara, u kojoj se, u mutnom jugoslovenskom panslavizmu, spajao otpor Turcima iGermanima. Hrišćansko-eshatološki harizmatski sastojci (mučeništvo, stradalništvo, pravičnostizbavitelja i spasenje) epski su uobličavani i spajani sa legendama koje su se plele oko seljačkih



161

ustanaka (Karaore, Gubec), što je u seljačkoj strukturi nove uprave i vojske olakšavaloprihvatanje novog voe. U psihološkom pogledu Titov kult bio je seljačkoj masi surogat boga,kralja i domaćina, ali ga inteligencija nije lako prihvatala. Izgleda da je naglašeni epskiratničko-oslobodilački sadržaj harizme voe, koji se nikada nije odvajao od svoje vojske,olakšavao prihvatanje Brozovog kulta kod nekatoličkog življa i njegovo nadkonfesionalno inadnacionalno tumačenje.

Tradicionalna politička kultura nametala se žilavo i latentno novim političkim pokretima koji suse, kao komunistički, trudili da radikalno raskinu sa konzervativnom prošlošću. Tradicija jenametala latentne patrimonijalne crte upravi kojoj je vazda nedostajalo razlikovanje privatne islužbene sfere. Ratni saborci pretvaraju se u podanike, a gospodar po ličnoj meri odlučuje onadležnosti činovnika. Lenjin je nakon revolucije upozoravao boljševike šta se u istorijidogaalo osvajačima čija je civilizacija bila ispod civilizacije podjarmljenih. Naime, poraženinarodi neretko su nametali pobednicima svoju civilizaciju. Uvideo je kako poražena carističkaRusija nameće svoje metode boljševizmu, jer je njena politička kultura, premda niska, bila ipakviša od kulture odgovornih komunističkih rukovodilaca. Što je obrazovanje političkih voabivalo skromnije, to su bili upadljiviji tradicionalni sastojci. Za razliku od Lenjina i Trockog,Dojčer je kod Staljina zapazio kako su se revolucionarni sadržaji na čudan način spajali sa

tradicionalnim, pa mu je ličnost postala «zagonetna» i «neuhvatljiva»: neko vreme bio je sličan«gvozdenom caru» Nikolaju I, u drugom razdoblju izgledao je kao direktni potomak PetraVelikog, i to onda kada je industrijalizovao Rusiju na sličan način kako je Petrograd podignutna močvarnom zemljištu i kostima graditelja. U toku 2. svetskog rata imitiraće držanjeAleksandra I, a u eri velikih čistki bio je sličan Ivanu Groznom, koji je divljao protiv bojara(Deutscher 1977, str. 312). Na sličan način je i Tito kombinovao politička načela svojihbalkanskih prethodnika, skriveno, ispod ideologije marksizma i nesvrstanosti.Prošlost je Tita pritiskala ne manje nego Staljina: skromno obrazovanje (kao bravar bio jeoskudnog znanja, čak i iz marksizma, ali se od radnika komunista ipak izdvajao širinom znanjai brzinom i oštrinom shvatanja), zarobljenost nekim isključivim boljševičkim načelima i krutomzamišlju kadrovske partije, nepoverenje u pravo i inteligenciju, nekomunistička sklonost kaluksuzu, skorojevićevsko nastojanje da se raskošnim ceremonijalom fascinira tradicionalnaokolina itd. Doduše, po nekim važnim osobinama ipak je prevladavao uticaj naslea. Tito nijebio po prirodi bolesno sumnjičav, nego budan-oprezan, te kao istorijska, politički darovita i umnogo čemu kreativna figura nije zapao u bezumlje i bezočno nasilje (ilas 1990, str. 40, 91).Kao većina manje obrazovanih voa, bio je sumnjičav i ideološki podozriv premaintelektualcima, ali je ipak prema njima bio elastičniji nego ostali funkcioneri, jer je bioizuzetno politički inteligentan (ilas 19990, str. 66). U celini uzev, neki važni sadržajimarksističke ideologije (modernizacija, posvetovljavanje, internacionalizam) neutralisali su isuzbijali pritisak tradicionalne političke kulture, ali su je neki i pojačavali (boljševičkiantikonstitucionalizam, partijsko sektaštvo i relativizovanje pozitivnog prava). Premda su

komunističke partije na vlasti ubrzavale modernizaciju tradicionalnih društava zakasnelogkapitalizma i predstavljale se u svakom pogledu revolucionarnim, podrobnija analiza bi mogla

pokazati skriveni uticaj koji je novim mahom neobrazovanim vladajućim kadrovima nametalažilava prošlost i tradicija. U pogledu ponašanja voe boljševička praksa se nije u potpunostikosila sa tradicionalnom političkom kulturom, pa bi se sa nešto opreza moglo reći da su se uličnoj vlasti pomenute komponente više pojačavale nego neutralizovale. Žilava prošlost jeprilično apsorbovala vou partije sa modernizatorskom i prosvetiteljskom ideologijom.Vlast jugoslovenskih komunista ustoličena je u prilično konzervativnim uslovima koji su delomnužno nametali izbor autoritarnih sredstava u uvoenju krupnih društvenih promena. Odveć nagle promene izazivale su otpor pa je rasla aktuelnost sile. Otpor je u dobroj meri neutralisalaoslobodilačka harizma vladara, koja je uživala plebiscitarnu podršku i bila uspešna brana

obnovi višepartijskog sistema. Složeni višenacionalni balkanski prostor relativno uspešno jeintegrisan u državu posredstvom jednopartijskog režima sa snažnima autoritetom voe. Sobzirom na snagu tradicije, nameće se pitanje: da li je višenacionalna Jugoslavija mogla trajnijeopstati u višepartijskom obliku ili je, pak, režim nepodeljene vlasti sa snažnom harizmom živog



162

vladara bio sredini najprimereniji i relativno nauspešniji, a možda i najcelishodniji načinintegracije i kosmopolitizacije eksplozivnog jugoslovenskog prostora? Nužno hipotetičkiodgovor na ovo pitanje morao bi biti diferenciran i istoričan, tj. valja imati na umu kada jeprevladavanje prošlosti tradicionalnom političkom kulturom anahrono, a kada neizbežno.Socijalistički vladari pripadaju novovekovnom tipu partijskog voe. Političke partije nastaju ukapitalizmu, a njihove voe nastupaju kao predstavnici dela društva, a ne celine, kako su ranije

činili državni poglavari ili verski čelnici. Svaka partija je politički prostor lišen norme par excellence i zato idealan prostor za razvoj lične vlasti. Partija ne počiva na zakonu nego nasmernicama vlastitog akcionog programa. Program je bolji što je privlačniji, a voa uticajnijišto ga potpunije oličava. I u višepartijskom režimu je partija postojbina lične vlasti. Tu sedonose odluke po tipičnim obrascima lične vlasti. Pošto raspolaže monopolom na inicijativuvostvo podstiče aktivnost, a članstvo pruža ili uskraćuje podršku. Zato Lajsner tvrdi da je«unutarpartijska demokratija» tipična iluzija radikalnog demokratizma (Leissner 1983, S. 186).Ipak je partija nužno sredstvo posredovanja narodne volje, čije podsticanje delimično prihvata,ali se ovi tek u partijskim vrhovima pretvaraju u državnopravnu inicijativu. Sve se odvijamehanizmima ličnih sporazuma i naredbi. Baza postavlja pitanja i daje inicijative, a odlukedonosi partijski vrh. Državnopravna nadležnost partije se zove ličnost, a zahtev quod omnes

tangit ab omnibus decidetur je iluzoran. To je debatni klub, a ne partija (Leissner 1983, S. 187).Izgleda da ova pesimistička načela, manje ili više, važe za sve partije jer odlučivanje unutar njihne podleže državnom zakonu nego partijskim pravilima. Unutar partijskog vrha voa je jošmanje vezan normom. Voa ima više uloga. On je simbol i oličenje partijskog jedinstva iarbitar u unutarpartijskom sukobljavanju kao nosilac moći u zadnjoj instanci. U odnosu premaokolini, biračima, voa je nosilac nade, uvek prisutne i u izvesnoj meri nužno nepredvidljive iiracionalne. Za razliku od norme koja garantuje samo suvu predvidljivost, ličnost uliva nadu jer

je kadra da unese promenu. Čak je i u monarhiji potrešenoj krizom tinjala nada u naslednikakoji će uvesti «novo doba», a u republikanskim režimima su nade uprte u partije koje oličavavoa. Nade su naročito raširene kod mladih, koji su skloni oduševljenju i hilijazmu, rušenjukonzervativnog poretka normi. Revolucionarne voe su najčešće nošene žarom podrške mladih.A vlast im je bila pouzdanija što je više počivala na osloncu upravo ovih grupa. Titu je topolazilo za rukom ne samo u ratu nego i dugo nakon njega. U dinamičkom pogledu nada jesnažnija od predvidljivosti i na nadu se manje ili više oslanja lična vlast u jednopartijskim ivišepartijskim režimima. Svaki politički voa trudi se da stekne harizmu, tj. iracionalnuprivlačnost. Nada je most izmeu racionalnog očekivanja i oduševljene ljubavi koja se lakovezuje za ličnost (a ne za normu), a ništa ne može biti legitimnije od voljene vlasti. Štoopravdanje vlasti više počiva na ličnosti voe, a ne na normativistički ograničenom mandatu, to

je više ograničeno ljudskim životom. Norme ne poznaju smrt, dok je lična vlast ograničenaživotom voe, premda se trudi da opstane čuvanjem posmrtnog kulta voe. Koliko god bilaznačajna i prostoru primerena integrativna uloga živog vladara u sredinama bez državnopravne

tradicije, ne manje dezintegrativna ostaje praznina posle njegove smrti. Kod ovih režima jeizglednija borba oko naslea jer nedefinisano «partijsko pravo» ne odreuje jasno novog vou.U Jugoslaviji je 1934, nakon ubistva kralja bez punoletnog naslednika, krizu vostva delomublažavao dinastički red naslea, a 1980. državno i partijsko predsedništvo formirano preTitove smrti. Ipak krizne situacije 1941. i 1991. višenacionalna država bez snažne vladarskeharizme nije mogla preživeti.U najstrožem smislu pojma komunistički voa nije harizmatski jer nije natprirodno obdaren

junaštvom, plemenitošću i političkom genijalnošću, već je pre svega vaspitan partijskim radom(Kuljić 1994, str. 283-290). On izvodi vlastitu legitimnost iz partijske misije i osvedočava se upočetnoj revolucionarnoj borbi za vlast. Kasnije se osvedočavanje svodi na uspeh umeufrakcijskim sukobima i smišljeno jačanje kulta od strane pristalica. Zbog toga se ne može

govoriti o trajnom harizmatskom karakteru komunističkih voa, već o manje ili višemanipulativnom održavanju poluharizmatskog odnosa voe i pristalica. Komunistički voi nisubili obdareni ličnom nego naročitom službenom harizmom razuma partije lišene svakogteokratskog sadržaja koja je počivala na spoju racionalne spoznaje naučno-tehnološkog razvoja



163

i socijalne pravde. Osiguravanje vertikalne društvene pokretljivosti, prosvećivanje i ograničenamodernizacija nerazvijenih društava realni su sadržaj i čvorna funkcija koja je mobilizacijistanovništva u socijalizmu, preko službene harizme partije i njenog voe, davala istorijskismisao. U tom pogledu treba je razlikovati od ostalih istorijskih manje ili višeantiprosvetiteljskih, razvijenih oblika harizmatske vlasti koji su štitili interese užih društvenihgrupa. Hatingtonovu tvrdnju da u sredinama sa nerazvijenom političkom kulturom autoritarni

režimi mogu biti modernizacijski, jer lišavaju prostor iscrpljujućih i neprogresivnih sukoba,trebalo bi istorično ispitati kod tumačenja uloge harizme u razvoju socijalizma. Pri tome biuvek trebalo odvajati elemente racionalnog autoriteta od sadržaja iracionalnog kulta. Racionalniautoritet (voa kao simbol ujedinjenih napora i stožer racionalne koncentracije revolucionarneenergije) prevladava u fazama kada se vlast realno osvedočava (privredni uspesi, socijalni mir,racionalna harizma J. Broza 1950-ih), a što su ekonomske teškoće i sukobi prisutniji jačajuiracionalni sadržaji integracije (nepogrešivost voe i partije i isključivost ideologije). Dalje, štosu sukobi unutar socijalističke kadrovske uprave bili žešći, to je iracionalizovanje voinogautoriteta bivalo upadljivije, što je opet pravdalo nepogrešivost kadrova na svim nivoima. Ako

je voa bezgrešan ni njegovi sledbenici ne mogu grešiti. Na svakom nivou javlja seneprikosnovenii moćni voin opunomoćenik( sekretari oblasnih i mesnih komiteta sticali su

harizmu na osnovu funkcije, a ne na temelju znanja). Dakle, pored kulta voe, egzistira i kulthijerahije (Milosavlevski 990, str. 37), a u nerazvijenim plemenskim sredinama autoritetoblasnog voe primao je i patrimonijalnu boju.Ovde nije neophodno šire razmatrati opštu organizacionu ulogu voe u sistemu kadrovskeuprave (Kuljić 1989, Kuljić 1994), već se zadržati na nekim društveno-ekonomskim procesimakoji su podsticali jačanje autoriteta voe u ranim socijalističkim režimima. Udruštvenoekonomskom pogledu autoritet socijalističkog voe tesno je vezan za procesposlerevolucionarne modernizacije. Najopštije govoreći, modernizacija obuhvata razvojtehnologije, prevlast industrijske nad agrarnom proizvodnjom, ateizaciju i prosvećivanje,pojačanu društvenu pokretljivost, uklanjanje lokalnih regionalizama i kosmopolitizaciju, rastdruštvenog i ličnog standarda, pojačano učešće širih društvenih grupa u politici i otvorenijeregrutovanje političke elite. U višenacionalnim državama važan aspekt modernizacije jeinternacionalizacija, tj. uklanjanje nacionalnih i konfesionalnih barijera, pojačana saradnja inekonfliktno nadnacionalno samopoimanje. Uloga socijalističkih voa u modernizaciji bi sepotpunije objasnila ako bi se proučilo iskustvo više istorijskih savremenika i uočile zajedničkecrte i razlike uslovljene konkretnijim prilikama. Ovde će Titova uloga biti poreena sanajmoćnijim socijalističkim voom – Staljinom.Staljinov kult osnažen je u procesu industrijalizacije i kolektivizacije (Tucker 1979, Meyer1977). Zaokret u Staljinovj politici početkom 1930-ih ka teroru i kultu voe je podstaknutteškoćama, protivrečnostima i otporima industrijalizaciji i kolektivizaciji, i s tim u vezi,pojačanim frakcijskim trvenjima u partiji. Posle Lenjinove smrti režim je imao pragmatičnu

potrebu za uglednim ujedinjavajućim simbolom. U Lenjinovom kultu ogledala se ruska prošlost jer je neprosvećeno seljaštvo bilo monarhističko. Slična situacija sreće se u 3. veku u Rimu,

kada je sa varvarizacijom carstva napuštena zamisao vladara kao prvog službenika jer nije bilashvatljiva poluvarvarskim narodima koji su u državu ulazili neposredno iz plemenskeorganizacije. Lakše je manipulisati osećanjima podvlašćenih preko kulta ličnosti voe negopreko zamisli bezlične države (bezlično se ne može voleti). Što je sredina zaostalija, to jepersonalizovana manipulacija uspešnija, pa je za divinizaciju voe zainteresovan upravni štab.Industrijalizacija i kolektivizacija su podstakli ogromnu i naglu društvenu pokretljivost iprelivanje seljaštva u radničku klasu. Ono je sa sobom nosilo tradicionalni seoski mentalitet(poštovanje ličnog autoriteta) i sklonost ka kultizaciji. Društveni uslovi u SSSR-u u periodu«velikog obrta» (1929-1933) bili su prijemčljivi za rast kulta živog vladara (Tucker 1979, p.

347). Svaki otpor partijskoj politici proglašavan je špijunažom fašističkih agenata, koji suslabili privredu, odbrambenu moć zemlje i cepali partiju. Umesto realne analize problema,politiziralo se do apsurda, širio se iracionalni teror, a Staljinov strah od špijuna jačao jenepoverenje i otvorio vrata karijeristima i doušnicima. U periodu zaoštravanja klasne borbe



164

trebalo je jačati kult voe. Staljinov kult je nalazio pristalice u redovima nove radničke klaseniskog obrazovanja. Uznemirena i nesigurna, tradicionalna seljačka preindustrijska svest tražila

je oslonac u preuzvišenom kultu voe. Voa, potekao iz sirotinje postao je simbol partije,države i revolucije. Ne treba zaboraviti da je socijalno učenje marksizma, koje je obećavaloracionalnu svetovnu verziju «spasenja», bilo posle hrišćanskog učenja najprivlačnije ne samoza obespravljene slojeve već i za deo inteligencije. Kod neprosvećenih masa je, uprkos izričito

dekretiranom ateizmu, voa partije, u spasiteljskoj ulozi lako zamenjivao iracionalnognebeskog svedržitelja. Ističući eshatološke ideološke sadržaje i vešto koristeći autoritetizbavitelja, Staljin je mnoge složene probleme pojednostavljeno svodio na očigledne imeniteljekao što su izdaja i špijunaža i uklanjao sumnjive rivale i raznomišljenike. Loša spoljnopolitičkasituacija Sovjetskog Saveza 1930-ih (okruženje i sve otvorenija pretnja fašizma) snažili su kurska militarizaciji partije i okupljanju oko jednog voe.Premda je Staljin dugo bio Titov uzor (u ideološkom i operativnom pogledu), proces učvršćenjaautoriteta ovih voa nije bio istovetan. Tito je bio najugledniji Staljinov komunističkisavremenik na vlasti. Osim toga, izvori harizme su im sličnog porekla: prekaljeni i provereni uilegalnom radu, a zatim u ratu. Iz antifašizma su obojica izvukli meunarodni ugled, s tim što jeTitova gerilska harizma bila aktivnija i zagonetnija. Trebalo bi ukratko ukazati na glavne

dodirne i razlazne tačke. Staljinov kult bio je uvek tesno skopčan sa Lenjinovim. Tito se 1949.odriče važnog oslonca na kult živog Staljina, ali se ne odriče uloge nastavljača dela Marksa,Englesa i Lenjina. Slično Titu, Staljin je u partiji dugo bio samo operativac i po obrazovanjuzaostajao za vodećim partijskim organskim intelektualcima: Lenjinom, Deborinom, Buharinomi Trockim. U komunističkim partijama sa izrazito teorijskom ideologijom nema učvršćenjaautoriteta voe bez čistke u idejnom nasleu. Staljin je isticao Lenjinov primat u filozofiji (nadPlehanovim i Deborinom) pripremajući put za ustoličenje vlastitog vrhovnog autoriteta kaoistinskog Lenjinovog naslednika. Na sličan način se Tito krajem 1930-ih služio Staljinovimautoritetom u uklanjanju unutarpartijske opozicije (S. Marković, M. Gorkić), a krajem 1940-ihgodina odbacio je Staljina i vlastiti samoupravni kurs prikazivao kao najdoslednije razvijanjeideja klasika marksizma. U istoriji društvenointegrativne misli slična ideja pročišćavanja isvojatanja izvornog učenja nisu neobična. Kod Staljina je idejna osnova kulta bila, najpre,izvorna lenjinska misao, a zatim vlastiti revolucionarni put unutar razvoja partije. Kod Tita suiste okolnosti isticane kao snažne sastavnice autoriteta voe, ali je uz to bila snažna uloganeideološkog opštenarodnog partizanskog voe. Staljinov kult je učvršćen u nepovoljnimuslovima spoljnopolitičkog okruženja SSSR-a 1930-ih, pojačanih frakcijskih sukoba ineumerenih ličnih ambicija voe. Pojačane pretnje fašizma, kolebljiva i popustljiva politikaZapada prema fašizmu i Japanu uz istovremeno jačanje unutarpartijskog raskola, okolnosti su ukojima u SSSR-u jača teror, čistke i kult voe (Meyer 1977). Izgleda da su donekle sličneprilike ojačale Titov autoritet u prelomnom periodu 1948-1952: sovjetska pretnja, obračun saprosovjetskom informbirovskom frakcijom, nesigurni odnosi sa Zapadom. U oba slučaja je

zaoštravanje klasne borbe pretpostavljalo snaženje jedinstva partije, vrha i voe. Snažna svest oneophodnosti jedinstva partije u krizi podjednako je pritiskala sovjetske i jugoslovenske

komuniste. Neki stari boljševici su držali da je rizično usred gigantske politike Partije(zahuktala industrijalizacija, kolektivizacija i opasnost od fašizma) menjati vrh. Kirov jegovorio: «Ne menjaju se konji usred reke». To je Staljinu odgovaralo, pa se u prelomnimkriznim trenucima održao zbog potrebe partije za kontinuitetom vostva (Antonov- Ovsejenko1986, str. 92-93). Po ilasovom svedočenju, Tito je decembra 1941. u Drenovi, posleneuspešnog napada na Pljevlja, nudio ostavku na dužnost sekretara partije, da partija ne bisnosila odgovornost za sve neuspehe. To je odbijeno jer je u datoj situaciji moglo biti shvaćenokao priznanje pogrešne politike, a tek u Moskvi bi pomislili da je ustanak u rasulu (ilas 1990,str. 145).

Svako partijsko jedinstvo traži postojano vostvo, a u boljševičkoj praksi je ovoj okolnosti išlona ruku i učenje o nepogrešivosti partije. U ovom pogledu je u SSSR-u jedan dogaaj bio važanpovod i prekretnica u učvršćenju Staljinovog autoriteta. Istoričar A. Slitskij je, u časopisu«Proleterska revolucija», 1930. objavio članak u kom je pokazao da je Lenjin verovao



165

Kauckom, čak i kada je ovoga prozrela nemačka socijaldemokratska levica, izmeu 1907. i1914. Zaključak je članka da je Lenjin potcenio centrističku opasnost u nemačkojsocijaldemokratiji pre rata (Tucker 1979, p. 353, Deutscher 1977, str. 317). Ovaj neortodoksni,slobodni prilaz Lenjinu razbesneo je Staljina, koji je napisao pismo časopisu oktobra 1931,žestoko osporio izneto gledanje, zaštitio Lenjinovo ime i zauzeo prvi put ulogu službenogpartijskog arbitra. Ustvari počeo je da stvara vlastiti kult štiteći Lenjinovu nedodirljivost.

Stvarajući od Lenjina ikonu i nepogrešivog učitelja koji je izuzet od kritike, nastojao je dapripremi slično ophoenje i prema «najdoslednijem» Lenjinovom učeniku. Staljinovodirektivno pismo ubrzano je razraivano na svim partijskim organizacijama, počele su čistke idistanciranje od revizionista, trockista, «crvenih liberala», a Kaganovič i Mitin počeli su daStaljina uzdižu kao nepogrešivog idejnog arbitra. Partija nije debatni klub već «monolitnastena» (Tucker 1979, p. 356). Svaki kult voe jača odbranom autoriteta idejnog izvora jerintegracija ne sme biti ugrožena na stožernoj tački. Uspon Staljinovog kulta nije značio erozijuLenjinovog nego samo njegovu dalekosežnu modifikaciju. Umesto dva naporedna kulta, javljase crticom povezani kult nepogrešivog Lenjina-Staljina. Lenjin je slavljen kao nepogrešivi, alipošto je bio, kao sijamski blizanac, vezan sa svojim naslednikom neizbežno mu je umanjenautoritet jedinog sovjetskog klasika. Pedesetogodišnjicu Marksove smrti, 14.3.1933, «Pravda»

je obeležila hvaleći Staljinov teorijski doprinos materijalističkoj dijalektici, zaključujući da je,uz Marksa, Engelsa i Lenjina, klasik i Staljin (Tucker 1979, p. 366). Sličan ritual kultizacijetekao je u ostalim socijalističkim zemljama, kada je pomenutim klasicima dodavan i liderdomaće partije. Jedino je u Jugoslaviji od 1949. iz redova klasika marksizma izuzet Staljin.Staljin nije bio samo voa partije i države nego i svetskog proletarijata i oličenje ispravnenaučne i ideološke tradicije. Njegovo ime dobila je partija, epoha, ustav, petoletka, zastava,dvadesetak mesta, dve pokrajine, jedan morski zaliv, planovi za pošumljavanje itd. Titular mu

je bio faraonski: veliki voa sovjetskog naroda, voa svetskog proletarijata, veliki voa,nastavljač Lenjinovog dela, veliki kormilar i strateg revolucije, maršal generalisimus, otac,voa, prijatelj i učitelj, genij čovečanstva, svetlost itd. U Staljinovom titularu može seprepoznati i docniji Titov, premda su pretenzije potonjeg bile skromnije. Po antifrakcijskomboljševičkom obrascu jačan je autoritet voe, simbol jedinstva partije i višenacionalne države.U oba slučaja bi bilo pogrešno u pomenutoj kultizaciji ne uočiti i nužno integrativno sredstvoprimereno političkoj kulturi podvlašćenih. Dublji istorijsko tradicionalni činioci koji suolakšavali prihvatanje kulta voe modifikovani su novim aktivnim ideološkim činiocimastvarajući hibridne spojeve otporne na promene. Lenjin je uporno isticao zaostalost Rusije kaoglavnu prepreku prosvećenom socijalizmu, a Gorki je opisivao narod kao «veliko mlitavo telo,bez ikakvog političkog obrazovanja... zaglupljen uslovima življenja, strpljiv donepodnošljivosti i na svoj način prepreden» (Souvarine 1989, str. 211). Isti pisac je govorio ološim i zverskim instinktima koji su stasali pod olovnim zvonom monarhije. Staljin je 1927.govorio da je CK kolektiv, ali da je ruski mužik carist. On želi samo jednoga (Antonov-

Ovsejenko 1986, str. 92). Lenjinovo telo balsamovano je poput faraona, u zidinama Kremljanapravljeno je svetilište, a jedinstvo države i partije jačano je kultnim ceremonijalima zakletve.Prosvetiteljski marksizam prilagoavao se političkoj kulturi zaostale Rusije.Što je sredina manje prosvećena, to su veće šanse da se legitimnost režima osnaži nametanjemrazličito obrazloženog uverenja da je voa besmrtan. Vera u besmrtnost umrlog voe seispoljava (1) u različito iracionalizovanom mišljenju da su njegov učinak i ideja neuništivi, (2)u stvaranju unio mystica kulta i obožavaoca, i (3) u dinastičkom posvećenju vladarske harizme.U socijalizmu je harizma razuma (racionalistička ideologija, partijski demokratski centralizam iizabrani voa) sapostojala sa različitim oblicima iracionalne harizmatizacije. Posle smrtiLenjina ruski seljaci su tražili njegovog sina za naslednika, a u DR Koreji je harizma Kim ilSunga preneta na njegovog sina. Kod Uzbeka je Lenjin slovio kao Alahov izabranik, a kod

ruskih seljaka kao inkarnacija Stenjke Razina (Lohmann 1950, S. 11-12). Slične predstave oTitu održavale su se kod neprosvećenih delova jugoslovenskog stanovništva, čiji je autoritetzamenjivao potisnutu, a psihološki nužnu, harizmu patrijarhalnog domaćina, kralja, a donekle iboga. Različito prihvatan, Titov autoritet se hranio neravnomernim razvojem jugoslovenskog



166

društva i počivao na nepodudaranju seljačke neprosvećenosti i moderne prosvetiteljskeideologije radničke klase. Uticaj domaće tradicije u kultizaciji voe bio je uvek prisutan bilo uformi nesvesnog robovanja zatečenoj političkoj kulturi ili svesnog prilagoavanja njenimobrascima radi uspešnijeg uticaja na podvlašćene i saradnike. U tom pogledu se u ponašanjuMao Cedunga može prepoznati konfučijanska tradicija narodnog učenjaka i napor da sedostigne spoj mudraca, oslobodioca, marksiste i seljaka koji veruje masi, a ne njenim

predstavnicima, pa se i druži sa masom. Mao je bio Veliki narodni voa i Veliki kormilar. Nijese govorilo «Predsednik nas vodi» nego «Predsednik nas uči». Evropske boljševičke voe su setakoe trudile da budu narodni tribuni. Ipak, u poreenju sa Maom, bili su birokrati i udaljeniod naroda. Staljin više nego Tito, jer je retko izlazio u javnost. Po zatvorenosti su Staljinu bilibliži Brežnjev, Andropov i Černjenko. Hruščov je, sledeći Lenjina, voleo otvoreni stilrukovoenja i češće izlazio u javnost, a Gorbačov je takoe prihvatio populistički stil, lišenzagonetnosti. U poreenju sa pomenutim liderima, Tito je ponajmanje bio birokrata. Voleo jeda mitinguje i mnogo je putovao po zemlji i inostranstvu. Uprkos raskošnom ceremonijalu iluksuznom životu, propagandi nije bilo teško da uobliči njegovu harizmu široko prihvaćenognarodnog tribuna.Premda ni nalik Staljinovom asketizmu, ipak se Titov autoritet može porediti samo sa

harizmom Džugašvilija, a ne toliko sa autoritetom ostalih sovjetskih voa ili komunističkihlidera lagerskih zemalja. Pre svega, zbog jasnog uzdignutog Titovog položaja unutar partijskogvrha, koji na vlasti nikada nije ni bio blizu pozicije primus inter pares. U komunističkimrežimima se posle smrti čelnika za vou nametao pobednik iz frakcijskih sukoba jer načinodbira naslednika nije čvršće propisan. Nakon nestanka Staljina u sovjetskom vrhuprevladavala je oligarhijska struktura moći i nastojanje da se voa svede na primus inter pares.Izuzimajući period razvijenog staljinizma, u sovjetskoj istoriji su različita oligarhijskistruktuirana partijska tela imala veću moć od čelnog pojedinca, premda je unutar njih generalnisekretar bio pojedinac sa najviše moći i autoriteta. Ni SKJ nije bio lišen latentnih frakcijskihsukoba, ali je Titov položaj bio daleko sigurniji od položaja sovjetskih šefova partije. Osim togaTito je jedini komunistički vladar koji je neprekidno od 1945. do 1980. bio na vlasti. U svimdrugim režimima voe su se menjale. Promena voe svedoči, s jedne strane, o manjojstabilnosti vrha, ali, s druge, smanjuje opasnost od eksplozivnog vakuuma nakon nestankadugogodišnjeg lidera. U SSSR-u je samo smrt Lenjina i Staljina (izrazito nadmoćnih čelnika)izazvala frakcijske borbe, dok smrt ostalih lidera nije bila toliko dramatična. U ostalimlagerskim zemljama promena vrha bila je još bezbolnija jer je tekla uz nadzor Moskve. Zapadnianalitičari su pisali o «zakonu opadanja moći generalnog sekretara u SSSR-u», po kome jesvaki naredni partijski čelnik imao manje moći od Lenjina. Hruščov je morao voditi računa omišljenju Politbiroa, ali je imao podršku CK, Brežnjev se retko protivio odlukama većine, aGorbačov je u celini zavisio od Politbiroa, ali je u većoj meri od svojih prethodnika mogao damu menja sastav (Medvedev 1988, str. 140). Ovaj zakon nije važio za različite faze Titove

vlasti, zahvaljujući, izme

u ostalog i njegovom beskonkurentnom li

čnom autoritetu. Uvek jebio podjednako moćan i neprikosnoven iznad ostalih, ali se, osim toga, održavao i veštim

laviranjem izmeu frakcija i oslanjanjem na različite snage i partijske struje (vojska,obaveštajna služba, liberalna konzervativna struja u vrhu itd.). Osim ličnog učinka i veštine,izgleda da je Titov autoritet podupirala i šira sistemska potreba za ujedinjavajućim simbolomvišenacionalne države, izražena više u Jugoslaviji nego u ostalim socijalističkim državama. Ukumulativnom pogledu dugo održavani neprikosnoveni Titov autoritet je u domaćoj političkojkulturi stvorio rižični kult nezamenljivog nadnacionalnog oca države.U Sovjetskom Savezu nije bilo toliko čvrsto usaenog osećanja nezamenljivosti lidera,zahvaljujući češćoj smeni generalnih sekretara partije. Posle smrti Lenjina, Staljin je, uprkosličnoj inferiornosti, potisnuo Trockog jer je zagovarao umereniji kurs, Hruščov je porazio

Beriju 1953, a nekoliko godina kasnije uklonio ostatke staljinskog vrha. U pokušaju da seizdigne i ostvari nepopularne reforme, Hruščov je izgubio bitku sa moćnom birokratijom čiji jeistinski predstavnik bio Brežnjev. Već u ovom periodu se u SSSR-u, zapaža Medvedev,birokratija umorila od jakih voa, a zapadni analitičari tvrdili su da SSSR 1970-ih i 1980-ih nije



167

bio sistem kojim dominiraju voe. U Jugoslaviji su, pak, pojačani meunacionalni sukobiiziskivali arbitražu moćnog čelnika, pa nije slabila aktuelnost Titovog autoriteta. IščezavanjeKP SSSR-a izazvalo je manje potresa u SSSR-u nego raspad SKJ u Jugoslaviji uzmeu ostalogi otuda što je sovjetski vrh bio znatno duže oligarhijski strukturan i lišen kulta živog ili umrlogvoe nego jugoslovenski. Vakuum nakon smrti partijskih čelnika i nestanka partije u SSSR-ubio je manje eksplozivan nego u Jugoslaviji, gde je Titov posthumni kult održavan kao važno

integrativno tkivo oslabljene federacije i policentrične kadrovske uprave SKJ. Već posle padaHruščova (kada je Titova harizma bila na vrhuncu) u SSSR-u je poželjni lik čelnika partije biorelativno predvidljiv i lišen nesvakodnevnog harizmatskog učinka. Bio je to više birokratskinego harizmatski pojedinac: prvi sekretar neke važne oblasti ili republike, punopravni članPolitbiroa sa iskustvom u upravljanju industrijom ili poljoprivredom, vezama sa KGB-om,centrumaš (ni konzervativac niti reformista), prihvatljiv za većinu u Politbirou. Takvogpolitičkog vou bi, dodaje Medvedev, uništio Staljin, smenio Hruščov, a Brežnjev poslao zaambasadora u neku stranu zemlju. U istom dobu je u Jugoslaviji jačala Titova harizma, kakozbog neophodnosti unutarpartijske arbitraže, tako i zbog važnosti Tita kao spoljnopolitičkogsimbola voe nesvrstanih zemalja.U Sovjetskom Savezu nije slabila harizma partije, ali je postupno kastrirana harizma njenog

voe zbog oligarhijske strukture Politbiroa, dok je u Jugoslaviji autoritet voe rastao, a ugled jedinstvene partije, usled meunacionalnih sukoba, bledeo. Harizma poslestaljinskih sovjetskihvoa nije se mogla meriti sa Titovom, frakcijski sukobi u Politbirou KP SSSR-a nisu imalinacionalnu boju, a sistem patronaže (a ne nacionalni ključ) bio je glavni kanal uspona upartijskoj hijerarhiji. U Jugoslaviji su unutarpartijski sukobi već od polovine 1960-ih primalinacionalnu boju, a Tito je arbitražom jačao vlastiti kult i utisak o nezamenljivosti. Nije bilo nitraga pokušajima unutarpartisjkog puča niti napora da se Tito svede na položaj prvog meu

jednakima. Unutar zemlje saradnici su ga daleko češće oslovljavali u partijskom maniru sa«druže Tito», bez navoenja funkcije, nego sa distancom i birokratskom naznakom sa «družepredsedniče». Titova smrt i iščezavanje posthumnog kulta bili su po sistem daleko rizičniji negošto su to bile smene na sovjetskom vrhu (sa izuzetkom Staljina, čija je smrt izazvala žestokfrakcijski sukob, a pokušaj naglog kastriranja harizme uznemirenost i dezorijentaciju partijskogčlanstva i stanovništva). O snazi kulta svedoče i masovne emocije na sahrani. Staljnov pogreb1953. je bio duboko emocionalan (Molotov i Hruščov su plakali), Brežnjevljeva sahrana bila jeviše rutinska i formalna, pogreb Andropova samo ponešto emocionalniji, a na sahraniČernjenka gotovo da i nije bilo masovnih emocija (Medvedev 1988, str. 23-24). Titov pogrebbio je vrlo emotivan, sa dobro režiranim grandioznim ceremonijalom, u prisustvu velikog brojasvetskih državnika. Spektakularnim pogrebom, zavetnom grobnicom i Zakonom o zaštiti imenai lika druga Tita trebalo je sprečiti eroziju sistema i ideologije čija je vrhovna personalizacijabio voa. Efekat ove namere bio je umanjen zbog odveć naglašene lične komponente, u odnosuna službenu, u strukturi Titove harizme (autoritet Titove lične odluke je bio snažniji od ugledačelne partijske ili državne funkcije).

III

Planski i smišljeno stvarana harizma voe nije statična već promenljiva ideološka tvorevina čijise sadržaji prilagoavaju izmenjenom stanju i različito akcentuju. U evoluciji Titovog autoritetamogu se uočiti tri osnovne faze: (1) autoritet vojskovoe i državnika koji se oslanjao naharizmu Staljina 1941-1949; (2) osamostaljena harizma i kult voe partije i države 1949-1980;(3) posthumni ideološki i državni kult 1980-1990.U sadržinskom pogledu ove faze donekle odgovaraju razvojnim stupnjevima koje je Lemanuočio u stvaranju Staljinovog kulta. (1) Personalizovanje društvenih odnosa i precenjivanje

istorijske uloge pojedinih ličnosti je pretpostavka nastanka kulta čije je pravo obeležje –uzdizanje ličnosti voe. Oštedruštveni uspesi se pripisuju voi, a svesno se zapostavlja doprinosostalih delatnika. (2) Naredni korak je monumentalizacija. Voa je bez konkurencije, slavi sekao genije, jer raspolaže saznanjima koja drugima nisu dostupna i čini što drugi ne mogu. (3)



168

Najviši stupanj kulta je mitiziranje koje odgovara arhaičnom obogotvorenju. Ističu se osobinekao nepogrešivost, sveznanje i sveprisutnost. Voa je istrgnut iz oblasti svakodnevnog iskustva,

jer je, zahvaljujući govorima, spisima i bistama svuda prisutan. Mitiziranje voe pretpostavljaponižavanje njegovih poštovalaca koji ne mogu da zamisle državu bez snažnog voe, pa setrude da mu na racionalan način pripišu besmrtnost (trajni značaj voine misli i dela) (Löhmann1990, S. 10-12). U navedenoj periodizaciji upadljiva je sličnost svetovne i religiozne harizme,

što je razumljivo s obizirom da je pojam harizme preuzet od istraživača religije za objašnjenjepojava čiji je izvor u iracionalnosti i osećajnosti. «Harizmom treba nazvati osobinu nekeličnosti na osnovu koje ona važi za izuzetnu i zahvaljujući kojoj se smatra da je ta ličnostobdarena natprirodnim ili nadljudskim, ili bar specifično izuzetnim, ne svakim dostupnimmoćima ili osobinama, za njih se veruje da su bogomdane, ili da su uzorne i stoga se takvaličnost tretira kao «voa» (Veber 1976, I, str. 191). Harizma se javlja na svim stupnjevimarazvoja i u najraznovrsnijim kombinacijama sa ostalim tipovima vladavine. Titova harizma je uformalnom pogledu bila neautoritarna jer je on bio slobodno izabrani partijski voa. S drugestrane, vlast mu je bila plebiscitarna jer joj je legitimnost počivala na stvarnom ili fiktivnomslobodnom poverenju podvlašćenih. Osim toga, lični upravni štab je regrutovan iz redovadarovitih i osvedočenih plebejaca. Veberovski rečeno, u organizacionom pogledu bio je na delu

režim naročite plebiscitarne vlasti kao prelaz izmeu harizmatskog i legalnog tipa. Voa nijemonarh koji vlada po milosti božijoj, već starešina po milosti podvlašćenih. I u Titovom režimuse proces racionalizovanja harizme odvijao u obliku težnje da ova nae oslonac u efikasnomčinovničkom aparatu.Titova harizma je u izvornom obliku ideološka, tj. čvrsto je vezana za partijsku organizaciju iideologiju, ali se na odreenom stupnju relativno osamostalila i primila odreene lične,mesijanske sastojke. U strukturno organizacionom pogledu institucionalizovane religije moguse uslovno porediti sa institucionalizovanim ideologijama svetovnih političkih pokreta, ukolikose, uz istoričan oprez, ima na umu njihova različita suština i istorijska funkcija. Različitekomponente harizmatskog autoriteta iz hrišćanske eshatologije (ispražnjene od konkretnogidejnog sadržaja) mogu se donekle prepoznati i kod svetovnih voa. Mučeništvo i stradalništvoIsusa i apostola, kao i oreol osnivača vere, bile su temelj harizme žrtve, autoritet pape počivao

je na ulozi pravovernog tumača, čuvara vere i učvršćivača crkve, dok su crkveni disidenti (M.Luter) i različiti slobodni proroci bili novi autentični tumači iskrivljenog izvornog učenja. KarlLevit je kod niza izrazitih svetovnih mislilaca uočio eshatološke sadržaje po formi srodnebiblijskom učenju o spasenju. U ovom pogledu eshatološki modeli levice i desnice u temelju serazlikuju. U središtu racionalističkog marksističkog učenja o razvoju ljudskog društva kabeskonfliktnoj zajednici jeste antropocentrična eshatologija, dok je u fašizmu to beskonfliktnazajednica biološki istovrsne rase. Optimističko uverenje o nužnosti razvoja ka boljem društvu jeu jezgru različitih političkih ideologija. Na ovom mestu nije neophodno šire razmatratieshatološke sadržaje različitih verzija marksističke ideologije koje su pristalicama obećavale

srećan i harmoni

čan život u budu

ćnosti, ve

ćsamo uo

čiti na koji na

čin je karakter vo

e vezan zasadržaje koji nude spasenje. Što su eshatološki sadržaji u marksističkoj ideologiji bili izričitiji

(podvlačeći gvozdenu nužnost razvoja ka komunizmu), to je rastao značaj agensa razvoja kaželjenom cilju, partije i voe. Što je, pak, obespravljenost, siromaštvo i kriza širokih slojevabila izrazitija ili sećanja na ratna stradanja svežija, to su dogmatizovani eshatološki sadržajilakše budili nade u partiju, a spasiteljska crta je harizmi voe ulivala moralne crte. Dakle,uprkos različitom sadržaju, u pogledu forme svetovna harizma ima slične komponentereligijskoj, a naročito kod pokreta koji su se trudili da ostvare beskonfliktnu viziju društva iprobude nade u blagostanje, kao što su bili socijalistički.Slično hrišćanstvu, i kod racionalističkih levičarskih pokreta, manje ili više opterećenimeshatološkim ideološkim obricanjima, klasici marksizma su uživali autoritet osnivača učenja,

članovi pokreta (proganjani, zatvarani, ili pali za ideju) sticali su stradalničku harizmatsku crtu,voi na vlasti su bivali čuvari ortodoksije (Staljin), a bilo je i otpadnika koji su novimtumačenjem izvornog učenja sticali vlastiti ugled. Lako je zapaziti da je Tito u različitimfazama koristio sve tri komponente harizmatskog autoriteta. U svim fazama može se uočiti



169

neobično aktivna boračka sastavnica njegove harizme. Izvirala je iz aktivističke revolucionarneboljševičke ortodoksije, kojoj je, radi očuvanja trajne dinamike i discipline, bio neophodanuvek budni javni neprijatelj (borac protiv buržoazije, fašizma, staljinizma, kolonijalizma, boracza mir, poboljšanje položaja radničke klase i za nacionalnu ravnipravnost). Svaki pokret kojismera izmeni postojećeg i pri tome računa na otpor, upućen je na aktivističku borbenufrazeologiju.

Pomenuti su opšti političko-integrativni i ideološki sadržaji na kojima je počivala Titovaharizma. Pored njih, treba imati na umu specifične jugoslovenske sadržaje koji su dopunjavaliprethodne. Konkretniji ideološki sastojci lakše će se razumeti ako se pomenu glavne fazerazvoja Titove harizme.(1) Od izbijanja rata do 1949. godine jačanje Titovog autoriteta karakteriše beskonfliktnosapostojanje sa Staljinovom harizmom. Ugled voe jugoslovenskih partizana i komunistapočivao je na njegovoj vezi sa «velikim učiteljem i voom svetskog proletarijata», koji jenajbolji naslednik Lenjina. Jedinstvo meunarodnog radničkog pokreta je pretpostavljaloneprestano (ritualno ili simbolično) izražavanje lojalnosti Moskvi i «legendarnom Staljinu»,koji je važio za najsposobnijeg vojskovou-oslobodioca, mudrog državnika i nepogrešivogteoretičara. Premda je KPJ, zahvaljujući ugledu i učinku u antifašističkom ratu i snažnoj vojsci

kojom je raspolagala krajem rata, polagala pravo na nešto drugačiji tretman u SovjetskomSavezu od ostalih istočnoevropskih komunističkih partija, kult Staljina i mit o njegovojnepogrešivosti duboko je prožimao ne samo propagandu već i uverenja jugoslovenskihkomunista. Veličanje ideološke strane Staljinovog kulta je bio uslov prihvatanja Titovogautoriteta unutar partije, a antifašistički oslobodilački učinak Crvene armije korišćen je zaisticanje presudnog oslobodilačkog udela NOV i njenog vrhovnog komandanta. Monopolskojvišeslojnoj propagandi ove vrste, na kojoj je graena legitimnost novog režima i autoritet voe,bilo je teško odupreti se ne samo zbog pritiska nego i realnog antifašističkog učinka Titovevojske koji je bio nesporan kod svih antifašističkih saveznika. Verovatno najmanje spornaosnova kulta voe (koje je bila lišena čak i Staljinova harizma) bilo je Titovo neodvajanje odvojske u ratu. Zbog toga je Tita čak i Hitler isticao kao primer nacionalnog junaka, govorećimaršalu Antoaneskuu: «Kakav je čovek taj Tito!?... Ne možemo u Srbiji učiniti ni jednogkoraka, a da se ne izložimo opasnosti. Eto pravog nacionalnog junaka... U poreenju s njimgeneral De Gol je heroj bežične telegrafije» (Cit. prema Souvarine 1989, str. 493). Uzavrelaantifašistička osećanja masa širom Evrope je nova vladajuća partija u Jugoslaviji vešto koristilada bi na plebiscitarnim skupovima snažila autoritet vlastitog, na bojištu osvedočenog,antifašističkog komandanta. Prizor Titovog ranjavanja je u propagandi mitiziran iracionalnimvezivanjem za harizmu krvi palih boraca. Zajednica voe, vojske i naroda u ratu je u svimfazama vlasti bila tvrda, postojana i proverena osnova Titove istorijski i umetnički uobličavaneharizme. Na sličan način, pominjanjem krvi palih bratskih i sovjetskih vojnika, jačana supanslavistička antigermanska osećanja kod stanovništva, krčeći put harizmi Staljina-spasitelja.

Jačanje Titovog autoriteta je u toku rata preraslo u legendu, s jedne strane, spontanom potrebompobunjenog naroda i partije za voom kao simbolom jedinstva, a s druge, strane delovanjem

propagandnih aparata unutar NOP-a. U inostranstvu, najpre pod pritiskom Moskve kaopropagandnog centra, istican je Titov ratni učinak kao protivteža propagandi D. Mihajlovića. Sapromenom britanske politike i okretanjem Titu, na Zapadu Titov ugled potiskuje četničkipokret. U ratu ime vojskovoe lakše prelazi u legendu i harizmu nego u miru jer imamobilizatorsku ulogu, a veličanje Tita je, po ilasovom svedočenju, podgrevalo i snažilo borbui revolucionarni proces. U oslobodilačkoj balkanskoj, a naročito srpskoj političkoj tradiciji imenovog junaka lako se mitiziralo i nadovezivalo na minule oslobodioce. Veza jugoslovenskihkomunista sa SSSR-om je olakšala širenje Titove harizme u srpskim krajevima iomasovljavanje partizanskog pokreta. Susreti sa Čerčilom i Staljinom 1944. pomogli su Titu da

od voe pokreta izraste u krupnu političku ličnost (Terzić 1997, str. 146). Premda su Sovjeti utoku rata prigušeno negodovali zbog veličanja Tita naporedo sa Staljinom, kroz veličanje Tita jačao je komunizam na Balkanu (ilas 1991, str. 80). Još u ratu Titovo popularisanje postao jeredovni posao partijskog aparata. ilas tvrdi da je spontano prethodilo planskom veličanju, tj.



170

da je popularnost počela kod naroda i nižih partijskih redova pre nego što je je partija počela sapopularisanjem svog voe. To je, po njemu, počelo u Crnoj Gori po obrascu plemenskogmitiziranja (ilas 1990, str. 360), dok Petranović navodi da je Titovo popularisanje kroz pesmupočelo kod srpskog življa oko Kozare. U Jajcu je 28.11.1943. Kardelj saopštio da slovenačkadelegacija predlaže Tita za maršala. Tito je reagovao: «Da to ne bude previše, i da se Rusi neuvrede?» (ilas 1994, str. 45). Ovim činom vojska i pokret stekli su novi zvučni vrh kao

protivtežu tradicionalnom monarhističkom. Maršal (Tito) je i po činu nadmašio generala(Mihajlovića). Još u ratu su prvi meunarodni dodiri NOP-a sa stranim vojnim misijamanametali potrebu protokola, pokret je okoštavao, a hijerarhija je potiskivala drugarstvo. ilasbeleži da je, otprilike do maja 1944, svako mogao ići kod Tita ili članova CK ukoliko nisuzauzeti. Od tada počinje prijavljivanje, večere sa misijama i odreivanje gde će ko sesti.Postojala je nezvanična politička hijerarhija, a neformalna državna. Funkcioneri su postaliosetljivi na činove i dodeljena sedišta. «Najosetljivije su bile drugarice niskih činova koje suodvajane od drugova i trpane u bezličnu sredinu sale. Ljubomorne. Bili smo siromašni, ali vlasti država nameću svoje forme i u bedi i u bogatstvu. Tito je počeo u pećini da uvežbava potpis uskladu sa novim vladarskim zvanjem (šef nacionalnog komiteta)» (ilas 1990, str. 367).Naporedo sa okoštavanjem pokreta još u ratu se počelo sa izdavanjem direktiva za

popularisanje Titove aktivnosti (Terzić 1997, str. 147). Odmah nakon osloboenja CK KPJ, sailasovim potpisom, uputio je pismo svim partijskim organima da se javno obeleži Titovroendan i istakne njegova uloga u ratu i izgradnji Partije i da rukovodioci pošalju pozdravenetelegrame Titu: «Sve to treba da je nenametljivo, jednostavno i prosto, ističući ogromanistorijski značaj druga Tita. Kroz sve to treba da izbija ona velika ljubav koju narodne maseimaju prema Titu». Proslava je, dodaje Petranović, dozirana da se ne pozledi autoritet Staljina(Zapisnici 1995, str. 9). Ratna legenda je po zaposedanju vlasti postupno prelazila u neizbežnoistaknuti birokratski autoritet države, a nešto opreznije je nametana harizmatizacija zbog odnosasa SSSR-om. Izgleda da je u ovom periodu jačanje Titovog autoriteta podupirao i Staljin. Poilasovom svedočenju, Staljin je na jednoj večeri sredinom 1946. govorio o evropskoj misijiTita: čitava Nemačka «mora biti naša», pri čemu bi lično Titu bila namenjena uloga sovjetskog,odnosno svekomunističkog naslednika. Drugovi su zaneto ovo prepričavali, a Tito je sijao odgordosti (ilas 1991, str. 91). Ne treba zaboraviti da su i Titovi sledbenici bili zainteresovani zaisticanje njegovog autoriteta da bi ojačali vlastiti položaj i nedodirljivost. Ipak čvorna jefunkcija Titovog autoriteta u ovom periodu bila birokratska. Snažno izdignuti i veličaniautoritet novog državnog poglavara imao je prepoznatljivu racionalnu funkciju: ujedinjenjeteritorija i meunacionalne harmonije, centralizacija državne sile i ostvarenje pravnih propisana celokupnom državnom prostoru. U tom pogledu, različitim sredstvima negovani, Titovautoritet imao je nadlično i natpartijsko značenje, sažimajući simbolično suverenitet noverepublike. Suverenitet počiva na patriotizmu, a Tito je njegov živi primer, pisao je ilas 1952:«A najsadržajniji živi primer te i takve borbe za tu i takvu domovinu, za socijalizam i

nezavisnost i slobodu, za nove demokratske i socijalističke odnose, za svoj narod i ravnopravnei bratske odnose meu narodima jeste kod nas drug Tito» (ilas 1952, str. 7). U ovoj odredbi

sažeta je složena funkcija Titovog autoriteta: ideološka, državna i nadnacionalna.Ipak sve do početka 1950-ih Titov ideološki autoritet bio je u senci autoriteta državnogpoglavara. Zbog nepoljuljanog direktivnog autoriteta Moskve, u krug ideoloških klasika uovom periodu još uvek nije uključivan Tito.Osim toga, ideološka strana Titove harizme nijebila upadljiva i zbog narodno-demokratske frazeologije, tj. nastojanja režima da zbog Zapadane ispoljava otvorene komunističke simbole. U ideologiji KPJ su, doduše, ostaci buržoazije biliglavni javni neprijatelji, ali je to neutralizovano objašnjenjem da je buržoazija bila aktivnisaradnik okupatora, kvislinga i narodnih neprijatelja. U senci Staljinove harizme Tito je uživaougled antifašističkog voe oslobodilačke vojske, koji se, za razliku od kralja, nije odvajao od

naroda,a zatim čuvara nacionalnog bratstva i jedinstva. Tek će nakon sukoba sa KP SSSR-a kultTita (koji je delom stvaran kao imitacija kulta Staljina) aktivnije biti korišćen zaosamostaljivanje i otpor Jugoslavije.



171

(2) Narednu, daleko samostalniju fazu u izgradnji Titovog kulta čini složeni duži period od1949. do 1980. godine. U tom dobu snažno je porastao ugled Jugoslavije i Tita u svetu, anjegove reči da bez samostalne spoljne politike nema prave nazavisnosti potvrdile su se uosamostaljenju Brozove harizme od neobično važnog minulog Staljinovog oslonca. Veštojpropagandi pošlo je za rukom da otpor preašnjem vernom voi pretvori u novi borbeni sadržajkulta, sada jedinog živog partijskog i državnog voe. Jačanjem kulta domaćeg voe trebalo je

parirati kultu hegemonog Staljina, kao što je činio engleski kralj Džems I kada je početkom 17.veka razvio učenje o božanskom pravu vladara da bi se odupro papskom monopolu naintronizaciju.O složenosti sukoba KPJ i Kominforma ovde ne treba raspravljati, već samo naznačiti lične crteovog raskola. Više pisaca pominjalo je Staljinovu ličnu ozlojeenost «arogantnim» ponašanjemvrha KPJ, bes i lično iracionalno i nepotrebno radikalizovanje sukoba do raskida. Titov otpornaneo je nepopravljivu štetu Staljinovom autoritetu, pre svega zbog opasnosti od zaraze«titoizmom» istočnoevropskih komunista i nacionalne erozije sovjetskog bloka što je odvelonovom talasu čistki u istočnoevropskim komunističkim partijama. Staljinova lična sujeta inepromišljenost bili su važni u ovim zbivanjima, ali ni Titova uloga u sukobu nije potcenjena.Dedijer beleži da je Tito reagovao «smelo i odlučno», jer se odupirao vazalnom položaju države

i partije (Dedijer 1953, str. 517-525), a ilas takoe zapaža da je «u sukobu sa MoskvomTitova uloga bila presudna». On, meutim, dodaje da je na delu bila i promenljivapragmatičnost jer se Titova lična vlast poklapala sa državnom nezavisnošću (ilas 1990, str.48). Isti pisac čak drži da je Titu raskid sa Moskvom pao vrlo teško, što potvruju i Nikezićevasvedočenja da je režim u Rusiji bio stalni garant režima u Jugoslaviji uprkos vanblokovskomstatusu potonjeg. O Brozovom neprevladanom boljševizmu i strahu od revizionizma svedoči injegovo izričito tvrenje da «titoizam kao odvojena ideološka linija ne postoji», izneto 1952. uperiodu najžešćeg antistaljinizma u KPJ (Dedijer 1980, str. 667). Tito je 1962. govorio da trebaizbiti antisovjetizam iz glava kadrova. Bio je pod ruskim uticajem, tukao se u okvirimaKominterne, voleo je svoj visoki ugled u meunarodnom radničkom pokretu i govorio slično.Lukaču: «Ono je imperijalizam a ovo je socijalizam makar sa nedostacima». Smelo je ušao usukob sa Rusima ali mu je, zaključuje Nikezić slično ilasu, ogromno laknulo kada je došlo dopomirenja (ukić, 1990, str. 315-316). Treba imati na umu pomenutu Titovu ideološkupostojanost da bi se razumelo, s jedne strane, njegovo samopoimanje, a s druge strane, važnaideološka osnova njegovog autoriteta i kulta. Jednostrana su gledišta koja osnovu sukoba saStaljinom tumače Brozovom ideološkom elastičnošću, dalekovidošću ili sličnomprepredenošću, smicalicom, varkom ili kao puki blef. Sovjetska hegemonija u Istočnoj Evropibila je važna osnova stabilnosti Titove vlasti. Njemu lično nesumnjivo je pružala sigurnost.Primao je visoka sovjetska odlikovanja iako se povremeno vešto služio antistaljinizmom iugledom ideološkog otpadnika kod zapadnih zemalja. Na osnovu objektivnih svedočenja,izgleda da je Titov razlaz sa Staljinom teško tumačiti kao smišljen, oštrouman i dalekovid plan,

ali ni kao skup ad hoc mera ili isključivo takti

čku odbranu gole vlasti. Kao i u nizu drugihpostupaka, Tito je 1948. bio negde izmeu; nikada bez vizije i plana, vešt improvizator, ali i

spreman na neslućene zaokrete i obrte. Gotovo da nije potrebno isticati da su istorijskiznačajnije posledice odreenih krupnih političkih poteza, od njihovih ličnih ili uže grupnihmotiva. Sukob sa sovjetskim socijalizmom pokrenuo je važne promene u državno-ekonomskojorganizaciji jugoslovenskog socijalizma, a nešto manje u organizaciji partije i ulozi voe.Nakon raskida sa Staljinom Titov kult postao je idejno složeniji, institucionalno snažniji irašireniji kod masa zahvaljujući novim sadržajima kojima se osvedočavala njegova harizma.Ugled neposustalog borca za vlast radničke klase i neposrednih proizvoača sve upadljivije seističe. Pored antifašističkog borca, ističe se i demokratska antifašistička strana njegove uloge.Staljinov neuspeh u obaranju Tita još više je ojačao utisak o nepobedivosti voe koji je uvek sa

svojim narodom. Pojačana propaganda voe od 1949. do 1954. vidljiva je i po većem brojuobjavljenih Titovih slika u štampi nego u prethodnom periodu. Izgleda da je kritika staljinizma ikulta Staljinove ličnosti donekle navodila na oprez jugoslovensku propagandu u veličanjuTitovih zasluga (Mojić 1995, str. 54). Ograda od staljinizma nalagala je izvesnu promenu u



172

isticanju voe, pa je u apologiji njegove uloge 1950-ih isticano da je Tito ostao čovek i nije sepretvorio u nedodirljivu veličinu poput Staljina. Hruščovljev tajni referat na 20. kongresu KPSSSR-a i zaključak CK KP SSSR-a «O otklanjanju kulta ličnosti i njegovih posledica» iz juna1956. ohrabrio je SKJ, ali, s druge strane, bar privremeno, nesumnjivo uticao na oprez uveličanju Tita. Premda je Hruščov pažljivo dozirao liberalizaciju preko antistaljinizma i rušenjamita o Staljinovoj nepogrešivosti i nedodirljivosti (neke vrste nepotpune demonizacije

generalnog sekretara), bio je to značajan signal iz Moskve da autoritet komunističkih čelnikatreba graditi na drugačiji, životniji način, a ne kultizacijom. Ipak je ovaj prihvaćeni oprez samodelom pogaao Titov autoritet, jer je on bio bez konkurencije u partijskom vrhu i nužannadnacionalni beočug. Osim toga, već potvrena široka plebiscitarna podrška voi izraslom izdemokratskog ratnog drugarstva jačala je Titovu poziciju slobodnog, tradicijom nesputanogpoverenika masa.U ovom periodu je i Zapad gledao blagonaklono na jačanje i širenje njegove harizme zbogantistaljinskog učinka u potencijalnoj eroziji lagera. Jugoslovensko samopupravljanje trebalo jepodržati kao virus lagera, a Titov autoritet kao protivtežu Staljinovoj harizmi. Izgleda da je tovažan uzrok trijumfalnog uspeha milionskog tiraža Titove biografije koju je napisao V. Dedijer.Proširena verzija ove biografije štampana je u Beogradu 1953. (Dedijer 1953). Još pre toga

1945. ilas je na traženje redakcije «Sovjetske enciklopedije», načinio kraću Titovu biografiju,a na osnovu tog materijala je M. Krleža napravio 1948. kratku biografiju Tita, koju je objavilaJAZU u Zagrebu. Dedijerova knjiga je u istoriografskom pogledu najvrednija, a njeno kraćeinostrano izdanje je van zemlje imalo krupnu propagandnu ulogu jer je objavljeno u trenucimanajvećeg zanimanja Zapada za Jugoslaviju. Obaveštavajući Tita o početku izlaženja odlomakabiografije u «Lajfu» aprila 1952, Dedijer ističe povoljan efekat u pogledu jugoslovensko-italijanskog spora oko Trsta: «Naročito je velikio uzbuenje u Italiji... jer je 'Lajf' objavio dasada raspolažemo drugom najvećom vojskom u Evropi» (Terzić 1995, str. 91). Dedijerovabiografija Tita (štampana na gotovo svim jezicima sveta, pa čak i na Brajovoj azbuci za slepe)snažno je podigla autoritet i ugled jugoslovenskog režima na Zapadu, pa je, po Dedijerovomobraćanju Titu, mogla povoljno uticati na obezbeenje zapadne pomoći. Osim toga, «po svemusudeći, biografsko širenje legende o Titu na Zapadu neutralisalo je otpor aktivne emigracije

jugoslovenskom režimu, koja se služila i sovjetskim argumentima, kao npr. kralj Petar IIKaraorević, koji je tada u Parizu pisao da je sovjetska armija oslobodila Jugoslaviju» (Terzić 1995, str. 93). Po Dedijerovom svedočenju bili su to milionski tiraži, a veliki devizni prihodipripali su državi. U političkoj propagandi je popularisanje režima kroz ličnost poglavaraoprobano sredstvo u podsticanju mašte javnog mnjenja i sticanju podrške. U tom pogledu jeDedijerova biografija Tita, plasirana u pravom trenutku hladnoratovske napetosti blokova, bezsumnje, bila uspešan propagandni potez mlade jugoslovenske vlasti sa dalekosežnim političkimposledicama. Stvorena je važna osnova za potonje širenje Titovog ugleda u svetu i politikenesvrstanosti, jer se krajem 1950-ih na meunarodnoj sceni nije pojavio kao nepoznata ličnost.

Jačanje Titovog autoriteta bilo je potrebno i zbog opasnosti od raspada KPJ na prosovjetsku iantisovjetsku struju posle sukoba sa Staljinom 1948. Bila je to situacija donekle slična

Staljinovom položaju u SSSR-u petnaestak godina ranije. Jedinstvo partije iziskivalo je jošsnažniji autoritet voe koji je gradio samostalnu harizmu bez oslonca na živog saborca-uzora.Uprkos antisovjetizmu, u novoj situaciji nije nego izmenjena tehnika kultizacije. Naizvitoperenoj trockističkoj kritici sovjetskog režima, kao birokratskog i državnokapitalističkog,postupno je stvarana ideologija o ekskluzivnom samoupravljanju sa partijom i voom na čelu.Izuzev prosovjetskih simpatizera i užih krugova sumnjičave inteligencije, nova kultizacija nijenailazila na otpor jer se obraćala istim radničko-seljačkim slojevima, apelujući na tradicionalnaoslobodilačka osećanja (antifašistička, antiimperijalistička, antibirokratska i klasna). U ovomperiodu počinje da jača druga mirnodopska komponenta Titovog meunarodnog ugleda, koja je

ostala neobično aktivna i trajna sastavnica njegove harizme. Nakon raskida sa Staljinom Tito je jačao saradnju sa Zapadom i nesvrstanima, sticao kredite i spretno dizao meunarodni ugledkao važnu polugu privrednog razvoja. Neće se pogrešiti ako se doda da su i lične Titove crte



173

(sklonost ka raskošnom životu i putovanjima, za razliku od boljševičkog asketizma) išle narukuživoj meunarodnoj aktivnosti.Titova reputacija u svetu vešto je korišćena za jačanje autoriteta partije i voe u zemlji, pa jespoljna politika bila neobično aktivna komponenta stabilnosti režima. Nesrazmerno visok irealtivno brzo stečeni meunarodni ugled lišavao je zemlju spoljnog pritiska, širio mogućnostiprivredne saradnje, deprovincijalizovao zemlju, a kadrovskoj upravi osiguravao monopolski

položaj u voenju unutrašnje politike. Pažljivom analizom sadržaja dnevne i partijske štampeverovatno bi se jasnije uočile različite faze kultizacije voe i dovele u vezu sa različitimtežištima i prioritetima privrednog razvoja. Različitim sadržajima valjalo je aktivirati raznolikeslojeve stanovništva (isticanje voinog seljačkog porekla, radničkog obrazovanja, teorijskog iideološkog formata i sl.). Bilo bi neopravdano ne dodati da je cezaristički kult voe katkad bioneobično dinamičan pokretač aktivnosti ne samo užih partijskih nego i širih slojevastanovništva i katalizator društvenog i privrednog razvoja. Titova harizma nesumnjivo je imalaaktivnu ulogu, a za života mu nikada nije dospeo u krizu auctoritas, tj. ugled koji nije izvirao izpravno utemeljene moći zapovedanja već iz harizme partije i njegove ličnosti, niti, pak,

potestas, tj. realna vlast. Nikezić drži da je Broz mogao sve: mimo zakona da reaguje i kaže da«nije važno gde je većina, to ja kažem kao predsednik» (ukić 1990, str. 325). Čak i kada je

došlo do posvakodnevljavanja harizme partije (sa jačanjem sukoba nacionalnih vrhova upolicentričnoj kadrovskoj upravi), ovaj proces nije zahvatao neprikosnoveni kultnadnacionalnog voe. Od 1950-ih u strukturi Titove harizme podjednako su izražene ideološkai neideološka komponenta. U ideološkom pogledu partija i voa crpli su legitimnost iz novogautentičnog samoupravnog kursa, koji je na liniji ideološke ortodoksije iz koje je izbrisanStaljin. Buržoaziju, dotadašnjeg glavnog neprijatelja, u ideologiji SKJ zamenila je birokratija, avrlo rastegljivi i magleni antibirokratizam postao je pokriće raznolikih užih i širih grupnihinteresa unutar partije. Neprijatelji samoupravljanja bili su anarholiberali, informbirovci,unitaristi, nacionalisti i razne fašističke strane agenture. Voa se borio protiv parazitske ikorumptivne birokratije, privilegija upravljačke kaste, i štitio neposredne proizvoače. Samo jeuski krug kritičke inteligencije, u opštem masovnom cezarističkom prihvatanju harizme,ukazivao na nepotrebni sjaj, raskoš i skorojevićevsko razmetanje voe ceremonijalom. Utradicionalnoj poltičkoj kulturi, opterećenoj prerušenim monarhizmom, nije bilo neprirodno daoslobodiocu sleduju veća prava i zaslužene privilegije. Osluškujući na mitinzima raspoloženjemasa, Tito je uvideo veliki značaj dekoracije i pompe za vlast. Za razliku od Staljina, koji je biotajanstveno nedokučiv u Kremlju, fizički markantan i lep, Josip Broz bio je neobično aktivan.Fraziranje, govorancije i sastančenje bili su mu, kako zapaža ilas, strani i nepodnošljiviukoliko nisu sredstva političke akcije. Brojna putovanja i posete bili su više izraz njegovogaktivizma i smišljenog fasciniranja masa nego iracionalnog ličnog rasipanja.Podaci dobijeni analizom dnevne štampe s kraja 1950-ih pokazuju da u Titovoj harizmidominiraju dve komponente: jedna, kojom je trebalo prikazati ga različitim od Staljina i

njegove nedodirljivosti, i druga koja naglašava Titov me

unarodni ugled (Mojić

1995, str. 63).Meunarodni ugled je važan pokazatelj istorijske uloge vladara koji se umešnom propagandommože iskoristiti za dodatno učvršćenje vlasti. Ovu komponentu ugleda Tito je smišljeno iaktivno gradio. U voenju spoljne politike uvek je zadržavao više mogućnosti, pa se čak i javnoograivao od politike koju nije sprečavao da se vodi (npr. antisovjetizma). Nikezić govori onjegovom majstorstvu u voenju ovih stvari. Aktivna vanblokovska politika (česta putovanja imeunarodni susreti) stvarali su voi reputaciju mirotvorca i borca za ravnopravnost potlačenihnaroda, pre svega, iz nerazvijenih zemalja. Nesumnjivo impozantan meunarodni ugled Tita iJugoslavije snažio je autoritet vladara u zemlji i podsticao samoprecenjivanje, tj. svest ovlastitoj izuzetnosti. Bilo bi pogrešno tvrditi da je pomenuti meunarodni ugled, nesrazmeranveličini zemlje, bio lišen relanih osnova. Zahvaljujući veštoj politici u Jugoslaviji je do početka

1960-ih rasla snaga privrede i lični standard, došlo je do ograničene liberalizacije u politici iotvorenosti zemlje prema svetu. U poreenju sa zatvorenim lagerskim zemljama, ove suokolnosti bile još upadljivije, Tito nije bio samo komandant osrednje evropske armije i voa



174

kadrovski disciplinovane partije, već i svetski državnik okićen mnoštvom meunarodnihpriznanja, čija je reč bila uticajna, naročito u zemljama koje su se oslobaale kolonijalizma.Tito je, meutim, bio zanimljiv i za veće države, i to ne samo zbog svog uticaja na zemljeTrećeg sveta. Šezdesetih godina prestao je da bude plebejski partijski voa sa reputacijomgerilskog antifašiste i buntovnog antistaljiniste. Postao je iskusni aktivni putujući državnik saorganizovanom svitom i «španskim» ceremonijalom. Na jugoslovenskom samoupravnom

marksizmu je sa relativno homogenim ortodoksnim sadržajima sapostojao sve deblji slojnesvrstanosti i miroljubive koegzistencije, koji se razlikovao kako od učenja klasika oproleterskoj revoluciji, tako i od nešto opreznijeg blokovski opredeljenog proleterskoginternacionalizama. Bila je to u svakom slučaju nova, neobično važna sastavnica Titoveharizme, koja je razvijana, a da prethodne komponente nisu napuštane već samo različitoakcentovane u zavisnosti od subjekata kojima su upućivane (radnici, seljaci, pojedine nacije,vojska, druge radničke partije, meunarodne organizacije, nerazvijene zemlje itd.) Širokimizlaskom u svet preko politike nesvrstanosti jugoslovenska politika napuštala je provincijalneregionalne i uske blokovske okvire. Novi difuzni meunarodni oslonac (vanblokovske zemljeTrećeg sveta) trasirao je pravac politike, doduše ne u smeru najrazvijenijih i najkulturnijihsredišta, ali je ipak na osoben način krčio Jugoslaviji put u svet. Potkopavan je balkanski

provincijalizam i razbijan vazalni položaj prema svetskim silama – san svake male zemlje.Titovo ime bilo je važan probojni simbol ove politike, podjednako ugledan u komunističkom inekomunističkom svetu. Generalni sekretar UN K.Valdhajm ga je nazvao «poslednjim odvelikih svjetskih ličnosti našeg doba», V. Brant «velikanom našeg doba», A. Hariman«poslednjim od velikih voa», Dž. Karter «jednim od najhrabrijih državnika posleratnograzdoblja koji je svetu doneo mnogo novoga», S. Bandaranaike «najvećim voom stoleća», V.Dikin «autentičnim voom», A. Janeš «jednim od najvećih i najodlučnijih državnika ovogastoleća», a CK KP SSSR-a je povodom Titove smrti saopštio da će «ime Josipa Broza Titazauvek biti sačuvano u istoriji» («Bilo je časno živjeti s Titom» 1980, str. 188-189). Okolnostda komunističko opredeljenje nije ugrožavalo Titov meunarodni ugled u bipolarnom svetusvedoči i o nesvakidašnjem prestižu Jugoslavije u ovom dobu.Titova harizma je van svake sumnje imala razvijenu masovnu podršku i, u poreenju saautoritetom savremenika, bila nesrazmerno trajna i spontana. U proučavanju njene uloge trebaimati na umu i svakodnevicu režima koju ne mogu dočarati manje ili više apstraktni iliidealnopartiski pojmovi kao što su harizma, kult, autoritarna vlast i sl. Svakodnevni odnosvećine stanovništva prema Titu je bilo radoznalo, polusrdačno i ushićeno divljenje fizičkimarkantnom i elegantnom maršalu, čoveku iz naroda sa jednostavnim govorom, ali otmenom iuzvišenom. Doživljavan je kao predsednik sa glumačkim šarmom, koji putuje svetom iosmehuje se, svečano odeven, sa mladom suprugom, okružen pionirima. Nije to bilostrahopoštovanje nesigurnog pojedinca pred hroničnim čistkama tajanstvenog Staljina i njegovepolicije koja će noću zakucati na vrata. Sporadične čistke u Jugoslaviji i strah od političke

policije bili su u senci široko prihvaćenog komunisti

čkog vo

e osloboditelja – koji putujeokeanima u brodu «Galeb» pod zaštitom američke avijacije da bi stvorio što više prijatelja

svom narodu. Njegove reči ohrabrenja i podsticaja pionirima, omladini i radnicima naprvomajskoj paradi, partijskim kongresima i državnim praznicima uveličavale su prazničniosećaj svečano zasluženog trudbeničkog odmora. Laka, srdačna harizma i opušteno divljenjeprožimali su svakodnevni odnos običnog čoveka prema predsedniku. Tito je bio komunista,komunista je bio sinonim dobrog čoveka, a članovi partije su uživali naročiti ugled pravednih imudrih ljudi. Najpre na radiju i u «Filmskim novostima», a zatim na televiziji dobro režiraniceremonijal Titovih poseta, dočeka i govora unosio je svečanu atmosferu u domove i uklanjaouznemirenost kod ljudi čija su sećanja na rat bila sveža. U nešto starijim godinama delovao je

još neposrednije, dušebrižnički, kao dobroćudni deda koji savetuje razdraganu omladinu oko

sebe. Narod je u dobroj meri bio opijen radnim uspesima zemlje i slavom svoga voe naputevima mira. Titovo detinjstvo, revolucionarni rad i politička aktivnost bile su teme pismenihzadataka u osnovnim i srednjim školama, završnih radova političkih škola različitih stupnjeva ireferata na partijskim i državnim jubilejima. Većina nije osećala ovu ideologizaciju kao prinudu



175

niti kao manipulaciju jer je vera u vou bila nepoljuljana. Od kraja 1960-ih, sa jačanjem krize,ovi rituali postajali su oporiji, slabio je žar i elan iz 1950-ih i euforična vera u zajedništvo,bratstvo-jedinstvo i bolje sutra. Samoupravni žar se hladio, rastao je broj ravnodušnih iopozicionara. Period prazničnog zanosa voom trajao je do polovine 1960-ih, kada hitrog ibesprekorno odevenog sedamdesetogodišnjaka, preplanulog lica i obojene kose, smenjujeumorni i zabrinuti, ali i dalje energični voa. Ostareli voa je teško krio konzervativizam, nije

više imao snage za traženje novih puteva, već je lavirao okružen mediokritetima i laskavcima.Od kraja 1960-ih, kada su ga godine pritisle i sukobi unutar zemlje bivali sve vidljiviji, Tito jedelovao manje optimistički (ne više kao nasmejani glumac već kao brižni roditelj), ali ne imanje siguran u izabrani put razvoja. Do smrti kod većine stanovništva ostao je harizmatskineprikosnoven. U isto vreme budni nadzor partije osećao je deo humanističke inteligencije, apolicijska mreža je kontrolisala, politički nepodobne, nacionaliste, a naročito informbirovce.Pažljivim proučavanjem svakodnevice Titovog režima mogao bi se bliže objasniti složeni spojplanske manipulativne kultizacije i dobrovoljnog prihvatanja kulta. Ključni procesi odvijali suse u vrhu partije, čiji su sukobi vešto prikrivani, a pad moćnih pojedinaca i frakcija nije izazivaošire nemire, zahvaljujući u dobroj meri nepoljuljanoj veri u vou. Od karaktera sukoba unutarvrha kadrovske uprave, ali i latentnih napetosti izmeu nacija, zavisila je boja Titove harizme.

Njoj je naročiti ton davala i prilično diferencirana struktura pristalica: verovatno je najviše biloonih koji su, manje ili više naivno, verovali svakoj reči višestruko osvedočenog voe, zatimnemalo običnih karijerista koji su mu laskali, kao i ravnodušnih srednjih slojeva i delovainteligencije koji su cenili da je otpor harizmi bezizgledan. Nije teško uočiti koji su slojevi igrupe bili zainteresovani za jačanje voine harizme. Ponajpre partijska birokratija koja seizdržavala od prihoda i privilegija, zatim vojska i državni organi koji su takoe imali visokudruštvenu sigurnost, saborci iz rata čiji su ugled i privilegije takoe zavisili od autoriteta voe,dobar deo milionskog partijskog članstva i delovi radničke klase koji nisu izvlačili neposrednumaterijalnu korist, ali su se poistovećivali sa režimom i voom. Kult voe i partije nijeodgovarao partijski neopredeljenim delovima inteligencije i stručnjaka, jer su bez političkepodobnosti bili nedostupni rukovodeći položaji, zatim samostalnim preduzimačima, deluseljaštva, ostacima razvlašćenih klasa i tvrdokornim nacionalistima. Delovi disidentskehumanističke i nacionalističke inteligencije, ostaci graanske i prosovjetske opozicije isimpatizeri otvorene neprijateljske emigracije bili su relativno uski krugovi podozrivi premarežimu uopšte i kultu voe. Internacionalizovanje nezadovoljstva ovih krugova kočio je takoe,Titov veliki meunarodni ugled.Sa promenama u društvu menjao se i odnos prema autoritetu voe, ali sve komponente Titoveharizme nisu ravnopravno bledele. U celini uzev, harizma je za života njenog nosioca stalno

jačala, a ni posle smrti nije kastrirana već smišljeno negovana, da bi tek sa raspadomJugoslavije bila, manje više, prećutno potisnuta. Ključne klasno-oslobodilačke kompomenteharizme su za vreme tridesetogodišnje vlasti modifikovane i prilagoavane duhu vremena.

Uvo

enjem tržišta, decentralizacijom privrede i samoupravljanjem, prvim socijalnim inacionalnim sukobima, koje su ove mere izazvale, zatim cepanjem partije na nacionalnefrakcije bitno su oslabljeni neki za boljševizam karakteristični misionarsko-eshatološki sadržaji(predvodnička uloga partije, vizija poželjnog društva kao pluralizma samoupravnih interesa, ane beskonfliktnog socijalizma, tolerisanje različitih puteva u socijalizam i sl.). Rutinizazija iposvakodnevljivanje izvornih načela pokreta uticali su na donekle različito akcentovanje iprihvatanje harizme voe: vremenom je kod partijskog članstva ojačala svet o vlastitim ličniminteresima koji se ne mogu dokraja uskladiti sa izvornim ciljevima pokreta (dilema «pomešanemotivacije»), birokratizacija je potisnula izvorne komesarske strukture, diferencijacija unutarpartije ozvaničila karijerizam i sl. Krajem Titovog života 1977. SKJ je brojao 1.629.000članova, a 1981. 2.117.083, i činio 9,5% stanovništva (Povijest SKJ 1985, str. 453-455).

Autoritet partijskog voe malobrojne kadrovske stranke razlikovao se od autoriteta voedvomilionske partije. Komunisti više nisu bili «ljudi posebnog kova», a omasovljenje je išlonauštrb avangardnog karaktera SKJ, pasivno članstvo i aktivni karijeristi potiskivali su ubeenekomuniste. Pred kraj života Tito je uživao više autoritet nadnacionalnog voe (harizmatskog



176

beočuga države) i uglednog svetskog državnika nego klasičnog boljševičkog voe. Udiferenciranoj strukturi partijskog članstva i stanovništva države otvorene prema svetu izvorniboljševički tip voe – klasnog misionara bio je sve manje ubedljiv jer se izmenio i poželjni likkomuniste – kadra. Nije to više bio ilegalac, borac ili poratni komesar spreman na žrtvu ineplaćena pregnuća, već stručnjak, rukovodilac koji se suvereno snalazio u složenoj mrežisamoupravne procedure. Karijerizam je jačao pragmatizam i ravnodušnost u odnosu kadra i

partijskog članstva prema voi, a harizmatiski ugled partije je bledeo. U Jugoslaviji suuženacionalni i oblasni interesi podsticali posvakodnevljavanje izvorne misije partije, a samimtim i njenog voe, ali su, s druge strane, latentni ili otvoreni sukobi ovih interesa jačali potrebuza arbitražom čelnika, pa je iz izmenjenog nesvakodnevnog stanja njegova harizma crpla novusnagu. U SKJ je relativno dugo opstajala napetost izmeu vrhova nacionalnih frakcija, zatimizmeu oligarhijskog i autokratskog trenda, konzervativnih i liberalnih komunista, ali serazličite struje nisu (bar javno) usuivale da dovedu u sumnju neprikosnoveni autoritet voe,koji je stajao iznad svih podela i slovio kao supremus arbiter . Po svedočenju P. Stambolića,«Tito je naročito u poznim godinama bio perce kojim se svako služio, a u isto vreme imao jemoć da nas sve makne jednim potezom» (ukić 1992, str. 240). Sukobi unutar vrha partije,koje je voa rešavao povremenim čistkama delova oligarhije, još više su u javnosti ušvršćivali

veru u nesvakidašnju moć i nepristrasnost njegove vlasti.3. U graenju harizme živog vladara isticane su i različito akcentovane raznovrsne komponentevoinog učinka koje su uglavnom odgovarale njegovim jasno izraženim namerama isamopoimanju. U prvoj fazi vlasti Tito je neumorni radnik, borac protiv okupatora, oslobodilaci voa svih antifašističkih snaga kao i zaštitnik podjarmljenih klasa. U narednom razdobljuučvršćene kadrovske uprave Tito je šef države i radničke partije, borac protiv socijalizma ibirokratije, demokratski samoupravljač i mirotvorac. Nakon smrti voe kult se izrazitijeinstrumentalizuje i pretvara u orue zaštite najrazličitijih meusobno oprečnih ciljeva i intresapolicentrične kadrovske uprave (slovenačka frakcija se pozivala na Tita u odbrani suverenitetarepublike i konfederalnog položaja nacije, dok je srpska kod Tita nalazila uporište za čvršćufederaciju i jedinstvenu partiju). Ojačane meunacionalne napetosti u zemlji i delimičnaliberalizacija u SSSR-u, pod Gorbačovim, a zatim promena granica u Evropi (ujedinjenjeNemačke) i uvoenje višepartijskog sistema u Jugoslaviji oslabili su ugled SKJ i ubrzaleeroziju Titove harizme, ali ne i njeno kastriranje. Posle Titove smrti policentrična komunističkakadrovska uprava lišena je integrativnog kulta živog voe. Uprkos institucionalizovanomkolektivnom rukovodstvu, problem nasleivanja vrhovne vlasti otvorio je krizu političkogsistema koja je trajala čitavu deceniju. U tom periodu nadnacionalni kult umrlog vladara jekrajnje inatrumentalno korišćen za pravdanje najrazličitijih interesa (partijskih, državnih,centralističkih i konfederalnih, unitarnih i šovinističko-secesionističkih). Sudbina Titovogposthumnog kulta je nalik Lenjinovom, ali i kultovima Aleksandra Makedonskog i KarlaVelikog: zbog autoriteta vladara njegov posthumni kult je pogodno i ideološki najprohodnije

sredstvo za pravdanja najraznovrsnijih interesa. Posle smrti harizmatskog voe opstaje«harzmatska aristokratija apostola» i bez telesnog prisustva voe. Ona najbolje tumači njegovu

volju, spise i reči i izvlači rentu iz tog položaja. Tito je toga bio svestan za života, ali se usloženom sistemu policentrične kadrovske uprave to nije moglo sprečiti jer bi bile dovedene usumnju neke važne sistemske osnove pravdanja vlasti. Uprkos instrumentalizaciji, Titovposthumni kult je kod dobrog dela stanovništva bio simbol državnog jedinstva. U pluralizmu

javnih neprijatelja, koji su bili različiti kod pocepanih frakcija kadrovske uprave (republičkiSK), kult voe je i dalje bio neprikosnoven. Osporavanje Titovog autoriteta značilo je rušenje

jedinstva i simbola države koja je uživala ugled u svetu, a time i potkopavanje evropskebezbednosti. Bio je to odveć krupan rizik koji do kraja 1980-ih nijedna republika nije želela daprihvati. Nestanak SKJ je bila presudna okolnost u eroziji Titove harizme.

Uvoenjem višepartijskog sistema 1990. ukinuta je neprikosnovenost kulta i različiti propisi onjegovom negovanju i poštovanju u državnim ustanovama, što je u prvom mahu izazvaloprovalu napada na Tita. Mnogi titoisti, preko noći postali su antititoisti što psihološki nijemnogo zagonetno. U društvu zahvaćenom krizom na pragu graanskog rata naglo su se



177

oslobodila do tada zabranjena osećanja nepoverenja prema voi koji je u plimi šovinizmapostao nacionalno nepodoban. U meri u kojoj ga je cezaristički opijena masa za životaprihvatala, sa raspadom Jugoslavije ona ga je u gotovo istoj pomami, odbacivala. Još je V.Dvorniković zapazio da psiho-politički profil Jugoslovena poznaje samo obe krajnosti:apsolutnu veru i zanos ili duboko nepoverenje i odvratnost. Nove vladajuće garniture su višeindirektno nego direktno podsticale eroziju Titovog kulta. Nije bilo javnog službenog

kastriranja i demoniziranja njegove harizme (kao što je bio slučaj npr. sa Staljinom,Čaušeskuom ili Honekerom) iz više razloga. Verovatno je bilo bojazni od neželjenih efekataradikalne detitoizacije koja bi mogla ugroziti i sadašnje vlastodršce regrutovane iz vrha Titovepartije i pratnje. S druge strane, zbog i dalje nepoljuljanog Titovog ugleda u svetu političkapragmatičnost je sprečavala njegovo demoniziranje. Umesto otvorenog osporavanja Titoveuloge, nove vladajuće garniture odlučile su se za njegovo prećutno zanemarivanje. Meutim,Titov autoritet bio je latentna smetnja ustoličenju harizmi novih nacionalnih voa, pa je naindirektan način potiskivan. Smišljenom i planskom propagandom buena je nacionalnatradicija, jačano osećanje pripadnosti i ljubavi prema zajednici nacije i snažna šovinističkamržnja prema svima koji su izvan te grupe. Buenjem iracionalnih osećanja nove vrste,cezaristički opijeni pojedinac prenosio je ushićenje na novog nacionalnog vou. Nehrvatski

narodi su Tita odbacili kao Hrvata, a Hrvati ga nisu prihvatili zbog jugoslovenske usmerenosti.Sa rasplamsavanjem graanskog rata podsećanje na Brozov učinak zvučalo je u šoviniziranom

javnom mnjenju nepatriotski. U zbijene nacionalne redove kojima je na čelo stao novinacionalni osloboditelj, Titova harizma bratstva i jedinstva unosila je kolebanje ili čak i izdaju.Ipak se kod dela prognanog stanovništva i protivnika ratne politike, dela Titovih saboraca iJugoslovena njegovo ime vezuje za doba stabilnosti, mira i prosperiteta. Titov politički kult jenestao sa ukidanjem propisa o njegovom obaveznom poštovanju, ali su ostaci njegovogautoriteta još prisutni kod različitih grupa jugoslovenskog stanovništva. Kako to obično biva sauticajnim likovima iz tradicije, od interesa vladajućih grupa u budućnosti zavisiće njegovaponovna instrumentalizacija i manipulativna upotreba.

*****

Na koji su način sadržaj i stupanj Titovog autoriteta uticali na njegovu istorijsku funkciju?Harizma voe je kvalitet koji svaka vlast na različite načine nastoji da očuva. Kodraščlanjivanja višeslojne, neobično trajne i ubedljive Titove harizme u sadržinskom pogledutreba razlikovati njenu progresivno mobilizatorsku i konzervativnu funkciju, a u formalnompogledu harizmu službe i harizmu ličnosti. Pomenute sastavnice teško je dokraja razdvojiti jersu se uzajamno pojačavale i snažile, kako spontanom podrškom odozdo tako i planskimnegovanjem autoriteta. u tom sklopu je najzanimljivija podrška nepartijskog dela stanovništva.

Kraj Titovog odra je u toku 64 sata maja 1980. prošlo oko 465.000 ljudi (« Bilo ječ asno živetisa Titom» 1980, str. 156). Kao nužni simbol državnog poglavara i znamen neprikosnovenog

autoriteta komunističke partije, Titovo ime je imalo vidnu mobilizatorsku ulogu umodernizacijskoj fazi jugoslovenskog socijalizma. Osim toga, kao nadnacionalni ujedinjavajućisimbol (države, partije i vojske), Titova harizma neutralisala je napetosti etnički izmešanogeksplozivnog prostora, a ovu krupnu internacionalističku ulogu donekle je zadržala i nakonsmrti vladara. U spoljnoj politici Titov autoritet dizao je ugled državi u svetu i imao snažnumedijsku ulogu kao simbol borca za mir što je Jugoslaviji pružalo različite ekonomske ipolitičke povlastice i otvaralo je prema svetu. Pored medalja i plaketa, Tito je bio nosilac 61visokog i najvišeg inostranog ordena (« Bilo je č asno živjeti s Titom» 1980, str. 101-103), a naTitovoj sahrani bilo je oko 100 najviših svetskih državnika (Isto, str. 294). Tehnološko-

prosvetiteljska modernizacija i internacionalizacija Balkana usmeravana je odozgo, suzbijajućiunutrašnje tradicionalizme i lokalizme i spoljnopolitički periferijski položaj države, ali,istovremeno, blokirajući i razmah ovih procesa koji bi ugrožavali prioritet partijskog prava.



178

Autoritetom partije i voe podsticane su i kontrolisane različite vrste procesa: modernizacija,deprovincijalizacija, ali i partijalizacija.Neprogresivna strana Titovog autoriteta takoe je višeslojna. Harizma voe bila je izraz primatapolitike nad ostalim delatnostima, a ova okolnost je u odreenoj fazi razvoja postala smetnjamodernizaciji i deprovincijalizaciji. Vladarev autoritet neretko je korišćen za pokriće interesaužih partijskih slojeva – kadra. Zbog preterane koncentracije autoriteta kod voe, nakon

iščezavanja njegove harizme, stvoren je eksplozivni vakuum integracije, a bez Tita je spoljnapolitika lišena udarnog simbola u meunarodnom nastupu. Dugo trajanje voe na vlasti jačalo je paternalistički ton političke kulture i čvrstorukaško raspoloženje masa, pa je kult klasnogosloboditelja lako zamenjen kultom oca nacije. Svako preuznošenje voe izvan organizacionenužnosti znači samoponižavanje poštovalaca koji teško mogu da zamisle sistem bez voe.Otuda uvek treba razlikovati organizacionu od iracionalne psihološke strane voinog autoriteta.Kod odmeravanja srazmere izmeu modernizacijskih i konzervativnih funkcija Titove harizmetreba biti istoričan. Da li se uopšte i u kojoj meri jugoslovenski socijalizam mogao oslobaatiboljševičke zamisli partije zbog stalnog sovjetskog nadzora? U kojoj meri je nestabilnombalkanskom prostoru i nesazreloj političkoj kulturi upravo kult živog vladara bio pogodnointegrativno sredstvo? Najposle, na koji način i u kojoj je meri obrazac Titove kultizacije uticao

na održavanje potonje tradicije «nacionalnih očeva»? Odgovori na ova pitanja su manje ili višehipotetični. Harizma voe javlja se u (1) kriznim i protivrečnim situacijama, kada se, usledugroženosti, bude masovne nade u izbavljenje i (2) kada se nastoje ostvariti veliki ideološki ilinacionalni programi. Što je stanje redovnije, a ciljevi jasniji, konkretniji i manje pretenciozni, toslabi aktuelnost voinog autoriteta u njihovom ostvarenju. Titova harizma je rezultat socijalnihi nacionalnih protivrečnosti Balkana 20. veka, spoj njegove osobene političke kulture ipreovlaujućih ideoloških strujanja okruženja, ali i karakterističnih ličnih crta voe. Usloviščezavanja potrebe za novim harizmatskim voama je slabljenje društvenih napetosti iosećanja ugroženosti, odsustvo političkih monopola i kontrola elite moći uz pomoć demokratskog javnog mnjenja. Konačno, od potreba budućeg razvoja zavisiće ocena Titovogautoriteta. Vreme će pokazati da li će konzervativne strane Titove harizme sprečavati jasnijeuočavanje njenog racionalnog učinka, odnosno da li će Tito u istoriji Balkana biti obeležen kaoautoritarni posrednik prosvetiteljstva tipa ranog Nepoleona I ili konzervativni učvršćivač režimapoput klasnog Luja XIV. Veritas filia temporis.



179

IXINTELEKTUALCI O TITU- tri pristupa –

Odnos vodećih predstavnika stvaralačke inteligencije prema političkom voi je važan segment

legitimnosti režima i ubedljivosti društvenointegrativne misli. Ova grupa zbog svog prestižaima krupnu ulogu u stvaranju spontane saglasnosti podvlašćenih. Podrška inteligencijevladarima duga je i tradicionalna. Od antičkih filozofa i carskih intelektualaca u Rimu, prekosavetnika i umetnika na feudalnim dvorovima, do raznovrsnih oblika intelektualnog angažmanau Novom veku, udeo inteligencije u pravdanju režima je različitog stepena: pruža se od goleapologije skromnih „administratora” i popularizatora do originalnih filozofsko – istorijskihapoteza vladarevog učinka (Zenonova pohvala Aleksandra Makedonskog, Volterova slavljenjaveka Luja XIV, podrška M. Hajdegera i K. Šmita Hitleru, entileovo slavljenje Musolinijaitd.). Ni socijalistički vladari nisu se lišavali podrške intelektualaca. Lenjina su podržavaliBuharin i Gorki, o Staljinu su pohvalno pisali Leonov, Bloh, Krleža, ilas i Lukač, a o Titu -gotovo svi vodeći jugoslovenski intelektualci. Širina intelektualne podrške nesporno svedoči o

prestižu vlasti. Osmišljavajući autoritet vladara, intelektualci su unutar zemlje obezbeivalidisciplinu i saglasnost nekih kolebljivih grupa i jačali spontani pristanak masa, a umeunarodnim krugovima stvarali važnu auru demokratije i umnosti režima. Jedva da jepotrebno pominjati da ni jedan režim nije bio ravnodušan prema kritici intelektualaca jer je unjoj gledao važno žarište otpora.U ovom poglavlju bi trebalo prikazati nekoliko glavnih obrazaca odnosa jugoslovenskestvaralačke inteligencije prema Titu u fazi neprikosnovenosti njegove harizme i nakon njenekastracije. Biće reči o tri „koherentno simptomatične” vizije Tita, promišljene i skopčane saosnovnim opredeljenjem pisca i dubljim smislom njegovog celokupnog dela: Miroslava Krleže(1893 - 1981), Dobrice Ćosića (1921) i Milovana ilasa (1911 - 1995). U šarolikoj lepeziodnosa prema Titu, koja se pružala od glorifikacije do demonizacije, pomenuti pisci suzauzimali različite i ne uvek postojane pozicije. Ovde neće biti praćena evolucija odnosaintelektualaca prema Titu, premda ni ova nije nezanimljiva, već različiti obrasci pravdanja ilikritike Tita povezani sa različitim vizijama klasne i nacionalne organizacije poželjnog društva.Suočavanjem pomenutih gledišta lakše je uočiti manje ili više izraženu partikularnoststanovišta, ali i ograničenost vremenom u kom su nastala. U ovom pogledu odnos prema Titunije naročito specifičan. Ocene krupnih istorijskih ličnosti menja vreme, tj. nove potrebevladajućih krugova za njihovim svojatanjem ili odbacivanjem. Nemački kancelar Oto Eduardfon Bizmark bio je za života slavljen i osporavan, kasnije je bio uzdignut u nacionalnog heroja iujedinitelja, a na kraju je osuivan kao razbijač istinskog nacionalnog interesa. Danas sesmirenije ocenjuje njegov učinak: ne više gvozdeni kancelar, niti nacionalni heroj, već tvorac

evropskog poretka mira i poslednji veliki evropski diplomata. Slično je bilo i sa Napoleonom.Za jedne je bio obična „osvajačka zver", istoričar Ranke je rano uočio da je Bonaparta više od

toga, za Hegela je bio inkarnacija svetskog duha, a za Ničea ujedinitelj Evrope. Odnossavremenika prema Aleksandru Velikom i Juliju Cezaru bio je još isključiviji, sve dok ihistorija nije hladno ocenila.Kod ocene Titove uloge ni jedan stadijum istorijskog ne treba uzimati kao apsolutan : gledanjana Tita za vreme rata, u periodu njegove vlasti, dobu neprikosnovenog posthumnog kulta ilidanas kada se srećemo sa raznovrsnim isključivim demonizacijama njegove ličnosti. Dorelativno pouzdane ocene ne može se dospeti samo iz jedne individualne perspektive, kolikogod ova bila pronicljiva i razuena. Ovde se ne polazi od toga da je najodmerenija političkasvest o Titu uvek išla ispred vremena, što se potvrivalo u stradanjima njihovih nosilaca, niti se

prihvata konzervativno tumačenje da je prava vizija uvek naknadna, tj. da je moguća tek pookončanju nekih važnih procesa. Svaka perspektiva govori o svom vremenu. Titovu ulogu trebaposmatrati u sklopu protivrečnosti razdoblja koje ga je oblikovalo, zatim unutar doba na koje jeneposredno uticao, ali i u svetlu neželjenih posledica procesa koje je inicirao. Glorifikacije ili



180

demonizacije Tita su više od pukog ličnog oduševljenja ili revolta pisca, tj. nisu uslovljenesamo bezbednim položajem u hijerarhiji režima ili nesigurnom disidentskom sudbinom.Osnovno opredeljenje prema Titu, koje u razvijenom obliku uključuje i odnos premavrednostima i ciljevima socijalizma i vladajućoj partiji, je strukturno uslovljeno. Naime, odnosprema voi je zgusnuto čvorno mesto razilaženja ne samo uticajnih ličnih gledanja, već idubljih političkih struja koje su se jasno ispoljile u Jugoslaviji posle 1990. Nije reč samo o

ličnim apologijama ili kritikama, već uobličenim htenjima širih grupa, pa čak i razlikamaizmeu dubljih idejnih tradicija oblikovanih unutar nekih važnih strukturnih determinantibalkanskog prostora (klasna i nacionalna vizija ureenja Balkana, oslobodilačka političkakultura i sl.). U odnosu prema voi zgusnuti su, s jedne strane, neki karakteristični sadržajistarijih političkih tradicija, ali i obrasci aktuelnih idejnopolitičkih struja, s druge. Krležinoveličanje Tita izvire iz levičarske tradicije hrvatskog jugoslovenstva s početka veka, Ćosićevakritika je deo šire struje koja je glavnu smetnju srpskom nacionalnom interesu videla u „opasnoj

jugoslovenskoj zabludi", a ilasova diferencirana ocena Tita izrasla je iz anacionalne liberalnekritike boljševizma.Lako je pojmljivo da je u središtu pojedinačnih sećanja na jugoslovenski socijalizam uvek sećanjena Tita. Još uvek je odnos prema Titu (izvorni ili preradjeni) važan deo autobiografije i

samopoimanja mnogih. Premda se sećanje na svakodnevicu socijalizma kod većine ljudi nepodudara sa modelskom slikom socijalizma kao totalitarizma, novo kolektivno pamćenjeobezvredjuje životne karijere svih zapletenih u socijalizam i negira smisao ranijeg postojanja. S

jedne strane javljaju se pojedinci bez biografije (očišćene od komunističke prošlosti), a s drugekonvertiti koji tvrde da su bili žrtve socijalizma. Autobiografija i samopoimanje su sintezavlastitog iskustva i kulturno prihvaćenog tumačenja istorije. Pojedinci izvana prihvatajuformulare koji im služe kao pravila koherentnosti za organizaciju vlastite prošlosti. Ne samokulturni nego i politički poželjne vrednosti su kriterij poretka našeg sećanja, oni diktiraju izborznačajnih dogadjaja iz prošlosti. Pojedinci kroje vlastitu autobiografiju tako da budeprepoznatljivi, društveno prihvatljivi i da bi stekli moralni dignitet. Kriterij su društvenoprihvatljive tekuće vrednosti: liberalizam, nacionalizam, antitotalitarizam, antifašizam,antikomunizam, i sl. Kod sećanja i prikaza proživljenog, pojedinci se rukovode imperativima“društvenog pamćenja”, tj. tekućim poželjnim shemama sećanja i pamćenja. Autobiografskapriča nije odraz prošlosti nego proces stvaranja smisla, putokaz delanja. U autobiografskoj pričina predstavu individualne stvarnosti stalno utiču formirana istorija, iskustva i stereotipi. Uprocesu sećanja i u priči povezuje se vlastito iskustvo sa kulturno posredovanom verzijomistorije i privatnim konvencionalnim istorijama. Vlastiti doprinos sastoji se samo u potrebi zaintegracijom svog doživljaja u tradiciju. Autobiografska priča pokušava oprečna životnaiskustva putem koherentnog principa da uklopi u globalni istorijski sklop. Negde je prisutansamo uticaj, a negde potpuna nadmoć kolektivnog pamćenja nad autobiografijom i stvaranjemidentiteta. U hermeneutici je naročito vidljiva napetost izmedju »male« i »velike« istorije.

Na primeru Krleže,Ć

osića i

ilasa trebalo bi pokazati zna

čaj Tita za autobiografsku slikuintelektualaca, njegovih savremenika.Odnos prema Titu sažima odnos prema klasnom,

nacionalnom i prosvetiteljskom potencijalu socijalizma, ali i njegovoj autoritarnoj političkojstrukturi. Reč je o prilično izvornim oblicima samosvesti trojice književnika u čijim suosnovama duboki i trajni doživljaji i iskustva koja podstiču na razmišljanje o uslovima i smisluličnog identiteta i grupne pripadnosti. Ovde će praćenje samosvesti biti ograničeno na odnospisca prema vrhovnom političkom autoritetu, u kom je sadržana lična projekcija poželjnogdruštva i vizija njenog ostvarenja. Veličanje voe može biti manje ili više smišljeno ilispontano. Autoritet voe se, naime, snaži zbog jačanja autoriteta same organizacije (partije ilidržave) i učvršćenja unutrašnje integracije. Pragmatične potrebe organizacije mogu sepodudarati sa ličnim obožavanjem i divljenjem čelnika koje može biti manje ili više emotivno.

Ovde se neće ulaziti u razmatranje promena unutrašnjih pobuda intelektualaca koje verovatnonisu u svim fazama bile istovetne, već je prevladavala jedna ili druga vrsta podrške (dužnopoštovanje je prelazilo lično divljenje ili obrnuto). Kod rušenja atoriteta voe ili kastriranjaharizme, pobude takoe mogu biti različite, pa stupanj demonizacije i isključivosti ne mora da



181

se podudara sa intenzitetom lične mržnje (npr. bezosećajna, bezlična potreba organizacije zarušenjem autoriteta voe konkurentske grupe).Pošto je reč o predstavnicima izrazito opredeljene stvaralačke inteligencije, manja ili većaisključivost nije neobična, a razlike izmeu njihovih perspektiva ne treba objašnjavati samonužnim jednostranostima politiziranog mišljenja. Treba imati na umu i zaokrete Titove politike.Već posle smrti Staljina polovinom 1953. Tito koči liberalizaciju i distancira se, pre svega, od

„liberalnih zamisli o razvlašćivanju partije". Sredinom 1960-ih priklanja se struji koja se zalažeza jačanje uloga republika, ali ne i za slabljenje partije. Krajem 1960-ih podržavao jeekonomske zahteve hrvatskog nacionalizma, ali se brzo trgao i suzbio ga klasičnom čistkom.Na prvom pomenutom zaokretu od partije se odvaja ilas, na drugom Ćosić, a na trećemKrleža. Na Titove zaokrete reagovala su sva trojica: ilas i Ćosić otporom (doduše najprepartijskom kursu, a tek posle Titove smrti otvorenim osporavanjem titoizma), Krleža, pak,ćutke se povlačeći iz politike. Dakle tri različita odnosa prema Titu su rezultat i promena Titovepolitike, koje su aktivirale neke dublje slojeve angažmana pomenutih intelektualaca, a partijskeosude su olakšale njihov prelaz u isključivu najpre samoodbranu, a posle Titove smrti i u napad(ilasova naglo razvijena osetljivost na unutarpartijsku slobodu nakon VI kongresa SKJ 1952 iĆosićeva razbuena briga za srpski nacionalni interes nakon pada Rankovića 1966). Premda

izdignuti iznad političke kulture masa ni stvaralački intelektualci nisu bili lišeni njenog uticaja.Za razliku od angloameričke političke kulture, gde se politika odavno shvata kao biznis ravandrugom i ne mnogo značajniji od drugih aktivnosti, a voa ne znatno mudriji od ostalih, naBalkanu, u teritorijalno - državnom pogledu nestabilnom, opterećenom stalnim ratovima, voa

je uvek imao egzistencijalno moralnu notu, bio je sudbinski izbavitelj ili upropašćivač, a odpolitike je zavisila lična i nacionalna sudbina. Otuda karakteristično kretanje iz jednog ekstremau drugi, od glorifikacije ka demonizaciji čelnika. Ni kod inteligencije stav prema voi nije biosamo izraz lične ljubavi, prijateljstva ili toka karijere, već i neprevladane oslobodilačkepolitičke kulture koja nije trpela indiferentnost, kolebanja ili nijansirani pristup (koji unosinedoumice i dezorijentaciju), već manje ili više otvoreno manihejsko opredeljivanje udimenzijama prijatelj - neprijatelj. Tako je Tito izbavitelj ili zločinac, i to od početka, i sasmišljenim namerama, a ne politički voa koji po prirodi stvari u eksplozivnom prostoru pravigreške i vuče dobre poteze. Kod vodećih intelektualaca, doduše, paušalnost mišljenjapokušavala se prikriti manje ili više eruditskim kićenjem isključivosti, ali je to najčešćeprividna objektivnost koja pažljivije analitičare ne bi trebalo da zavede. Trebalo bi takoe imatina umu da je realističan i slobodan odnos prema Titu unutar zemlje bio nemoguć za vremenjegove vladavine, a jedno vreme ni nakon njegove smrti. Krupnija neslaganja završavala su seostavkama i samokritikom, zatim ravnodušnom ćutnjom, potmulim otporom preko osporavanjanekih partijskih načela, ili reim sporadičnim replikama Titu od strane najbližih saradnika(Koča Popović, Marko Nikezić). Nemogućnost nekažnjenog otpora Titu za njegovog životapojačala je isključivost potonje demonizacije Tita, što je psihološki razumljivo, ali je u

saznajnom pogledu besplodno.1.

Krležina gledanja na Tita pripadaju visokom književnom segmentu društvenointegrativne mislikoja je po nivou i namerama iznad uobičajene propagande i golog partijskog pragmatizma.Krleža je pravdao socijalizam isticanjem univerzalnosti i trajnosti humanističke ideje iveličanjem pojedinca koji je oličava. U idealnoj tradiciji nije razdvajao Tita od Lenjina.„Postojana lenjinska vera u viši moralni potencijal revolucionarnog ogorčenja kao najčistijainspiracija političke svijesti, glavna je oznaka Tita kao čovjeka, kao stratega i kao političara”(Krleža o Titu, 1980: 42). Civilizacijska i jugoslovenska komponenta su upadljive u Krležinoj

podršci Titu. Tito je u našim prostorima dao lenjinskim mislima stvarnu sadržinu ne samo uklasnom nego i u civilizacijskom pogledu. Kako je uočio ilas, čitava Krležina delatnost bila jeusmerena ka kulturnom preobražaju Južnih Slovena, koje je smatrao još uvek divljim iprovincijalnim. Držao je da pobeda socijalizma pruža široke mogućnosti kulturnog napretka.



182

Tito se pojavio s lenjinskom buktinjom u mraku i njegov put od Kumrovca do Beograda je putnašeg naroda iz srednjevekovne zaostalosti ka civilizaciji. „Tito, to je slavoluk izmeu mrkih ikrvavih zidina naše srednjovekovne prošlosti i put do civilizacije koja više neće da buderobovanje tuim bankama, tuim neistinama i predrasudama” (Krleža o Titu, 1980: 76). Krležase novoj vlasti 1945. pridružio bez patetike i lažnog oduševljenja. Gledao je u njoj istorijskunužnost i osnovu prevladavanja balkanske zaostalosti. Revolucija - prosvećivanje - Lenjin -

Tito - jugoslovenstvo - istorijski proboj ka civilizaciji su krležijanski uobličene sastavniceTitove harizme. Njih je Krleža jasno istakao 1952. povodom Titovog šezdesetog roendana:digao je proleterski ustanak, očistio zemlju od tuina, vratio domovini oteto more, ostrva igradove, oslobodio narod od klasnog izrabljivanja, položio temelje socijalizmu i digao zemljuiz zaostalosti (Krleža o Titu, 1980: 82). Ne bez kulturnog aristokratizma, Krleža je govorio ogomilama i „narodu pastirskom, bijednom i nepismenom”, unoseći u Tita svoja htenja i visokeprosvetiteljske kriterije. Krležini članci posvećeni Titu verovatno su književno najpromišljenijapohvala Brozove vlasti. Premda je opredeljena Krležina misao jeste i nadideološka, jer stalnoističe civilizacijske proboje pokreta čiji čelnik razbija balkanski provincijalizam i primitivizam.U hegelovskom tonu pisao je o Titu kao „našoj historijskoj volji koja se objavljivala umnogobrojnim naporima kroz vjekove” (Krleža, 1952: 46).

Ipak Krležin odnos prema partijskim organima nije bio bez nesporazuma i sukoba. U otporupartijskim pritiscima čuvao se od kritike Titovog doprinosa.S druge strane, kako svedoče M.ilas, R. Čolaković i P. Matvejević, Tito je budno štitioKrležu, svestan krupnog značaja vodećeg hrvatskog pisca. Posle sukoba sa Staljinom 1948.Krleža nije solunašio, nenametljivo je ćutao i bio čak sklon priznanju da je njegova svaa sapartijom bila pogrešna (ilas, 1991: 44). Meutim, nije propuštao da istakne antistaljinski Titovučinak: „Pobijedivši naše ukleto srednjevekovlje, razvio si danas barjak novih bitaka i takospriječio da se socijalistička zamisao o osloboenju proletarijata ne udavi u vlastitoj krvi”(Krleža o Titu 1980: 83). Ne manje je značajna Titova uloga u državnom organizovanju

jugoslovenstva „nonkonformističke magistrale naše srednjovekovne istorije” koja traje„Bizantu, Rimu, Veneciji, franačkogermanskom carstvu uprkos sve do provale Turaka u XVstoljeću i koja pada, ali neće da živi u proskinezi” (Krleža, 1958: 16). Krležina eruditskaknjiževno-filozofska osmišljavanja južnoslovenstva s kraja četrdesetih godina bila su važnapodrška novom režimu. Potsmehujući se „kulturnim vezama sa Papom i zapadom u srednjemveku” i ističući jeretičko bogumilstvo kao uzor slovenskog otpora, Krleža je pružio idejnupodršku Titovom oštrom antivatikanskom kursu (Krleža, 1958: 27-32). Kada je 1947. kaopotpredsednik Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti predlagao Tita za počasnog članaove ustanove, izričito je ustvrdio da je „on meu našim političkim ličnostima, ideolozima idržavnicima prvi koji je zaista ostvario misao hrvatskog suvereniteta prekinutu još u ranomsrednjem vijeku” (Krleža o Titu, 1980: 106). Isticanje etičke nadmoći i izuzetnosti postojećeg

je, kod Krleže, osnova pravdanja Titove vlasti: „Njegovo ime javlja se kao završna formula na

kraju dugotrajnog stogodišnjeg procesa kojim se naš narod razvija iz zaostalog feudalnog,kmetskog i graničarskog austrijskog stanja do suvremenih i naprednih oblika ... idealne jugoslovenske političke i kulturne zajednice (Krleža o Titu, 1980: 110-111). Ni Krležinnekrolog Titu nije lišen filozofske patetike: „Tito je idealni barjaktar kantovske zamislisvjetskog mira”, zapisao je maja 1980. godine.Krležina podrška Titu bila je trajna i postojana uprkos njegovim povremenim sukobima sapartijom. Izgleda da je pored velikog ugleda pisca i lično prijateljstvo uticalo da ga Tito čuva ištiti od političkog kraha. U sukobu sa KPJ 1939, Krleža je izuzet od partijske osude, prilikomoslobaanja Zagreba 1945. Tito ga je zaštitio od moguće osvete tvrdih boljševika, a 1967, kada

je Krleža pružio neuspelu podršku oživljenom hrvatskom nacionalističkom kursu, Titova zaštitaopet nije izostala. O Titovom ličnom staranju o Krleži ima više svedočanstava. ilas tvrdi da je

ovaj bio sve vreme pod Titovom ličnom ingerencijom i zato bio „maza Politbiroa” (orgović,1989: 81). Praštano mu je kao stožeru idejnog uticaja meu inteligencijom, ali i kao Titovomličnom prijatelju. Tripalo piše da je aprila 1967. zatekao Krležu kod Tita u Beogradu. Tito jerekao da želi uveriti Krležu da javno izjavi kako povlači svoj potpis ispod deklaracije o



183

hrvatskom književnom jeziku i da se ogradi od ovog nacionalističkog dokumenta. Jer poTitovom mišljenju jezička pitanja treba rešavati mirnije - partijskim putem. Krleža je rekao daće dati ostavku u Centralnom komitetu Saveza komunista Hrvatske, ali moli da ga ne teramo dapovlači potpis, jer će se javnost tome izrugivati. Dodao je da je uvek pravio greške kad god sesuviše uplitao u politiku - aludirajući na predratni sukob na levici (Tripalo, 1990: 93).Čolaković takoe svedoči da je Stari uvek bio sentimentalan prema Krleži, razmazio ga je, a

Krleža je zbog svog prijateljstva sa Titom mnoge zaveo na stranputicu (Antonić, 1991: 157 i175). Ni Ćosić ni Ćopić posle skretanja nisu uživali ovakvu zaštitu. Njihova skretanja javno suosuena, premda su i oni nakon povlačenja iz političkog života nastavili nesmetano saknjiževnim radom. Polovinom 1960-ih Krleža se približio hrvatskom nacionalizmu, smatrajućida je federativni centralizam odgovoran za krizu. U istom periodu najveći hrvatski književnikštitio je Franju Tumana i predlagao ga za članstvo u Jugoslovenskoj akademiji znanosti iumjetnosti (Antonić, 1991: 93,111-121). Kada je R Čolaković skrenuo pažnju Titu da jeTuman na komisiji 1965. ostao kod svojih shvatanja, Stari se trgao (to mu nisu rekli). Zvao jeodmah člana komisije na razgovor i rekao „ pa on mora da se povuče, da se odrekne svojihgledišta", a Krleža je rekao - „razume se” (Antonić, 1991: 111). Po Tumanovom svedočenjuiz 1989. Krleža mu je bio prijatelj s kim se intenzivno družio i koji ga je 1965. neuspešno

predlagao za člana Jugoslovenske Akademije znanosti i umjetnosti. Osim toga Krleža je kodTita 1972. uspeo da izdejstvuje da Tumanu ne bude sueno za špijunažu, „da mu se ne pakuje”(Tuman, 1990: 204 - 208). I književnik Vlado Gotovac, nacionalistički aktivista iz 1971, posleizlaska sa robije 1976. sretao se sa Krležom. Krleža je tada, navodno, kritikovao naivnost ineumerenost u nastupu hrvatskog nacionalizma iz 1971, govorio je da su sredstva upropastilacilj, „da je to sve bila buka s Dinarskih planina". Ali nije se slagao s metodom partijskogobračuna sa nacionalistima (Gotovac, 1990: 25-26). Pomenuta svedočenja treba imati na umu uoceni Krležinih dilema od sredine šezdesetih godina.Ipak Krležino nekažnjeno kolebanje nije najbolji dokaz Titovog elastičnog i pragmatičnogodnosa prema intelektualcima, jer je Krleža uživao naročite povlastice kako zbog prijateljstva sTitom tako i zbog ogromnog uticaja u Hrvatskoj. Javni razlaz s njim bi bio odveć rizičan zapartiju. Premda doktrinaran, i u drugim slučajevima Tito se čuvao isključivosti. Imasvedočanstava da je 1948. dugo ubeivao, „kuvao” R. Čolakovića i V. Vlahovića koji su sekolebali oko otpora Staljinu. Iako u partiji nije nikada bio u liberalnoj struji, Tito se pragmatičkičuvao sukoba sa vodećim intelektualcima. Osećanje za konkretno i moguće nije mu slabilo. Bio

je svestan krupne uloge inteligencije i značaja njene podrške partiji. Društvenointegrativnidoprinos angažovanog Krleže bio je verovatno najkrupniji. Sve do polovine 1960-ihneutralizovao je hrvatske sumnje u Jugoslaviju. Imao je reputaciju antistaljiniste, ali ne iratnika, jer je pršenje kulturnog radnika pred tamnicama i bajonetima smatrao jalovošću ihisterijom, a ne junaštvom. Iako opredeljen, bio je bliži tradiconalnom nego organskom tipuintelektualca. Više je težio da partiji na vlasti nametne poštovanje kulturnih vrednosti nego da

osmisli životni stav radničke klase. U tome je izgleda i osnovni motiv njegove postojanepodrške Titovoj vlasti. Premda euforično, Krležino vienje Titove uloge nije vulgarno

apologetsko. Opredeljeno je, ali neprovincijalno. Uprkos ličnim političkim nesmotrenostima,Krležina gledanja na Tita su istorična i prilično realna, jer je uočio modernizacijski ikosmopolitski učinak jedinstvene socijalističke države na Balkanu. Po svemu sudeći bio je toglavni razlog što je svojim imenom podupro Titov autoritet.2.

Organski intelektualci, koji pokretu ne prilaze nego iz njega izrastaju, tešnje su vezani za ciljevepokreta, organizaciju i vou, ali kada se odvoje, usled razočarenja, lakše padaju u kritičkuisključivost, što psihološki nije mnogo zagonetno. Sve do sredine 1960/ih Dobrica Ćosić u

pohvalama Titu nije mnogo zaostajao za Krležom (Mojić, 1995: 144). Ćosić je organskiintelektualac, izrastao iz komunističkog pokreta i u početku se upadljivo razlikovao odtradicionalnih intelektualaca (saputnika), koji se pokretu kasnije pridružuju. Ivo Andrić (1892 -1975) je verovatno najpoznatiji tradicionalni intelektualac koji se partiji pridružio tek nakon



184

1945. i na razumnoj distanci podržavao njenu politiku do kraja života. Član KPJ postao je 1948.želeći da pomogne u obnovi i izgradnji zemlje, „jer pisac uvek mora da bude sa svojimnarodom” (Jandrić, 1977). Osećao se Jugoslovenom i u bratstvu i jedinstvu gledaooživotvorenje svojih mladalačkih snova - čovečnosti, internacionalizma i jugoslovenstva(Antonić, 1991: 290). Neke važne političke prekretnice nisu kod Andrića, kao kod pomenutihpisaca, izazivale kolebanja, jer nije bio dublje vezan uz pokret. Andrićeva distanca bi se mogla

razumeti zapažanjima Georga Zimla o strancu i neangažovanom čoveku, koji upravo zato štonije dublje upleten u neku društvenu situaciju, ima više mogućnosti da je hladnije i odmerenijesagleda.Izgleda da je reforma federacije 1960-ih više dovodila u nedoumice organske intelektualce, kojisu bili tešnje vezani za komunističku ideologiju, ali i za naciju, nego tradicionalnogintelektualca Ivu Andrića. Sužavanjem nadležnosti federacije u ekonomiji 1965. irazvlašćivanjem savezne policije i uprave zaoštrili su se meunacionalni odnosi, a otporikonzervativne struje u SKJ državnoj i ekonomskoj decentralizaciji slomljeni su smenomRankovića 1966. godine. Tih godina, doduše, i Tito se kolebao. Premda je po uverenju biocentralist i nikada nije pripadao liberalnom krilu unutar SKJ, teško se odlučio za reformu ipolitiku „čistih računa” izmeu republika. Po svedočenju Petra Stambolića, u Srbiji se otpor

konzervativnoj struji u tom periodu svodio na to da se Tito razdvoji od Rankovića. U suštinisukoba unutar partijskog vrha bile su različite zamisli razvoja. D. Bilandžić pominje da se Titodve - tri godine dvoumio izmeu konzervativne (centralističke) i liberalne struje u SKJ(orgović, 1990: 243). Ranković se protivio decentralizaciji, ali je Tita smatrao nezamenljivim.Čolaković navodi neka svedočanstva da je jula 1966. Ćosić pisao Titu i rekao da je iza Titaodmah Ranković, a onda drugi niko, pa tek onda neko (Antonić, 1991: 129). Bilo kako bilo,Tito je podržao decentralizaciju ekonomije i države nadajući se da će ipak jedinstvenompartijom uspeti da obezbedi elastičniju integraciju sistema. Nova protivrečnost kursa podstakla

je mnoga nezadovoljstva i rasprave meu intelektualcima: jedni su neosetno preko nacionalnihekonomija postajali nacionalisti, a kod drugih se šovinizam javljao kao otpor decentralizaciji. Utom periodu je dobro obavešteni R. Čolaković kod Ćosića i Krleže uočio zaokret kanacionalizmu, a kod ostarelog Tita kolebljivost i podložnost laskanju (Antonić 1991: 304).Marta 1972. Čolaković je u svom dnevniku zapisao da je Tito bio heroj 1928, 1938, 1941 i1948, ali 1970 /71. to nije bio, jer je napravio grub kadrovski promašaj. Podlegao je laskanjunacionalista, dao zeleno svetlo Hrvatima, najpre podržao Kardeljevu osudu hrvatskognacionalizma, pa opet popustio i tek novembra 1971. se trgao. Bili su to gafovi kolebljivogostarelog voe, kome je otupeo nekadašnji izvanredni politički refleks i intuicija. Kritička svesto „Titovom popuštanju” je za njegovog života postojala i kod najbližih saradnika, a ne samokod dela disidentske inteligencije. Razočarani Čolaković je maja 1972 pisao u dnevniku:„Nema jedinstva, ima mnogo birokratskog i tehnokratskog, baza se ne oseća, čak ni aktiv ni unajkrupnijim odlukama. Nad svima senka povodljivog i ćudljivog Hazjanina koga okružuju ko

zna kakvi ljudi i obaveštavaju ga na starinski način - prisluškivanjem. On se rukovodi li

čnimsimpatijama i antipatijama - te ovoga ne mari, te onoga treba smeniti, onoga tamo, drugoga

ovamo” (Antonić, 1991: 309). Režim je transformisan u neku vrstu poliarhijeinstitucionalizovanih regionalnih i partikularnih interesa sa nekoliko centara moći, a porastao jeznačaj Tita kao arbitra i faktora ravnoteže izmeu vrhova pocepane kadrovske uprave.U prikazanom stanju sazrevao je Ćosićev kritički odnos prema Titu, a piščev zaokret odglorifikacije ka demonizaciji Josipa Broza dovršen je krajem osamdesetih godina. Treba imatina umu da u Titovom režimu vodeću organsku inteligenciju nisu činili pojedinci čiji je jedinikapital bio obrazovanje, već i odreena moć. Doduše, politički sunovrat nije, kao kod Staljina,vodio u logor i zatvor, ali je disident ostajao obeležen. Što je moć posrnulog intelektualca bilaveća, to je, po pravilu, prigušivani otpor vrhu partije bio dublji (jačan solidarnošću užih

nepartijskih oaza, kao što su bile naučne jedinice, akademije nauka ili izdavačke ustanove).Provala dugo potiskivanog otpora Titu izbila je 1990-ih kada Ćosić piše o Titu kao „svetskojvaralici, staljinisti, tiraninu i vlastoljupcu, hedonisti, okrutnom i pokvarenom demagogu,ignorantu i karijeristi” (Ćosić, 1992: 23). Iako se ne može Titu sporiti antifašizam,



185

antistaljinizam i politika nesvrstavanja, ipak je Tito političar koji je uproprastio i ono što jedobro uradio (Ćosić, 1992: 27). Tito je inteligentni tiranin koji se naizmenično služio nasiljem ikorupcijom, a njegov režim Ćosić proizvoljno kvalifikuje kao meki totalitarizam, liberalnidespotizam i potrošački staljinizam. Na čelu je stajao čovek od granita, kamen - despot, saizvanrednim političkim refleksom. Malo je ljudi koji su ga prevarili i koje je pogrešno ocenio(Nikolić, 1995: 224-228). Ćosićeva demonizacija Tita je potpuna: „Titoizam je primitivizam -

istorijski, civilizacijski i politički. To je duboko arogantni provincijalizam, hrvatskamalograanština neostaljinističke birokratske i potrošačke suštine. Najgore u titoizmu je laž”(Ćosić, 1992: 40). Ćosićeve ocene su emotivne i vrednosno obojene jednostrane kvalifikacije iosude. Razlikuju se po sadržaju i tonu od ilasove diferencirane kritike i Krležinefilozofskoistorijske apoteze. Kod duboko angažovanih intelektualaca zaokreti iz jednogekstrema u drugi nisu usamljeni. Ćosićev obrt od komunizma ka religiji ne može se ipaktumačiti samo razočaranjem, već i uvek prisutnim snažnim osećanjem. Tito je, po njemu, uzornemorala, koji je učinio legitimnim i sveopštim, pa otuda „danas moralnu obnovu srpskognaroda možemo očekivati obnovom hrišćanske religije” (Ćosić, 1992: 87). Dublja pretpostavkaĆosićevog antititoizma je konzervativno konfesionalno antijugoslovenstvo. Jugoslovenstvo jesrpski mazohizam, te se Srbi moraju politički otrgnuti od njega (Ćosić, 1992: 75-76). Bilo bi

jednostrano tvrditi da različit odnos Krleže i Ćosića prema Titu ishodi samo iz različitog tokaknjiževnopolitičke karijere (politički pad i osvetoljubivost Ćosića i trajna Titova zaštita Krleže).Po sredi su dublja različita gledanja i obrasci istorijskog progresa i deprovincijalizacijeBalkana. Za razliku od Krležine podrške jugoslovenstvu (ne uvek centralistički shvaćenom),Ćosić je ubeen da je „Titova Jugoslavija u istoriji ovog tla najdublja i najduža moralna kriza imoralno ništavilo jugoslovenskih naroda” (Ćosić, 1992: 66). Ovde bi se moglo primetiti dapostoje obične zablude i pogrešne strukture svesti, kao npr. kada se uženacionalni interesikrajem 20. veka proglašavaju za kriterij progresa u etnički izmešanom balkanskom prostoru, štoneizostavno izaziva povratni šovinizam.Ćosićev i Krležin oprečan odnos prema jugoslovenstvu je sukob širih idejnih tradicija koje surazličito odgovarale na pitanje da li je višenacionalnu državu uopšte moguće trajno graditi naprostoru izmešanih zakasnelih nacija i ruševinama viševekovnih imperija . Mogu li se naBalkanu stvarati čiste nacionalne države i koja je cena ove alternative ? Krleža, Andrić i ilasbili su bliži gledištu da je jugoslovenstvo stvarano na prostoru neiživelog nacionalno-državnogmišljenja krhko, ali ne i neprogresivno. Internacionalističke ideologije i režimi su na Balkanuubrzavali razvoj snažnom modernizacijom i laicizacijom. Odreena autoritarna cena jesteplaćena, ali je bilans hazardnog stvaranja etnički čistih država 1991 - 1995. bio katastrofalniji.Ćosićeva gledanja su drugačija. Uoči i u jeku graanskog rata u Jugoslaviji devedesetih godinaon je osuivao jugoslovenstvo, snažeći vlastitim minulim disidentskim, aktuelnim političkim iknjiževnim autoritetom zahuktali nacionalizam. U etnički izmešanim sredinama (naročitoBosni) kritika jugoslovenstva podsticala je sukobe i stvaranje etnički čistih oblasti. Bila je to

jedna, logična, ali i tragi

čna konsekvenca

Ćosi

ćevog dugo potiskivanog antititoizma.

3.

Slično Ćosiću, ni ilas nije odmah po okončanju političke karijere izneo kritičku ocenu Tita.Dugo ju je u sebi nosio pre nego što ju je u razvijenom obliku izneo 1980. kada je napisaoknjigu „Druženje s Titom” (ilas, 1990). U zapažanjima o Titu, rasutim u nekoliko knjiga iz1990-ih, dopunio je izneta gledišta (ilas, 1991, ilas, 1994, orović, 1989). Premda kritička,ilasova gledanja daleko su od demonizacije Tita. Verovatno i stoga što su ilasovi uzrocirazlaza s partijom drugačije prirode od onih koji su uticali na Ćosića. Kao organskiintelektualac, izrastao iz pokreta, pružio je važnu ulogu osmišljavanju komunističkih ciljeva, ali

je i njegova kritika socijalizma istekla iz istih potreba. Naime, talas demokratizacije jugoslovenskog socijalizma od kraja 1949. do polovine 1953. bio je u znaku idejnogoslobaanja od nekih ključnih boljševičkih načela. Na kritici sovjetskog iskustva (birokratije iplanske privrede) razvijano je samoupravljanje i tržišna ekonomija. Vrhunac liberalizacije i



186

maksimum propusne moći partije bio je VI kongres KPJ 1952. Zahuktala antistaljinskaliberalizacija u ideologiji se ogledala u poletnom antietatizmu, antibirokratizmu i slavljenjutržišta, a razmišljalo se i o odumiranju partije. Jedan deo partijskog vrha zagovarao jedemokratizaciju iz uverenja (ilas, Kardelj, Bakarić), drugi su je sprovodili kao disciplinovanipartijci (Ranković), a treći su je primali sa opreznošću i rezervama (Tito). Odnos premaSovjetskom Savezu i u ovoj najliberalnijoj fazi jugoslovenskog socijalizma bio je važna

spoljnopolitička determinanta i granica demokratizacije. Tito je vešto balansirao izmeuliberalnijeg krila unutar KPJ, koje je želelo bržu demokratizaciju, i konzervativaca koji nisuželeli zaoštravanje sa SSSR-om. Već u leto 1953, posle smrti Staljina, Tito postepeno zaustavlja„borbu protiv birokratizma”, Kardelj postaje suzdržaniji, a ilas nastavlja sa zaoštravanjemkursa. D.Bilandžić drži da je upravo ilas svojim zaoštravanjem, kao „zvezda reforme”, jedanod krivaca što je ova zaustavljena. I nakon pada sa vlasti ilas nastavlja sa kritikombirokratizacije socijalizma u teorijski prilično neodreenom tonu liberalnih teorija ototalitarizmu. U tom okviru su gotovo dve i po decenije sazrevale njegove ocene Tita pre negošto ih je otvorenije izneo.ilasova prilično oštroumna zapažanja izneta su u publicističkom tonu prožetom smelimparadoksima. Bliža su teoriji od Krležinih književnofilozofskih i Ćosićevih

književnoesejističkih gledišta, a pronicljivost je olakšao pogled iznutra, tj. iskustvo neposrednesaradnje sa Titom. Osim toga, kao i kod drugih proliberalnih zamisli i kod ilasa su upadljivijeistaknuta zapažanja o tehnologiji vlasti nego što je podrobnije razmatrana njena društveno-ekonomska i modernizacijska uloga. Odsustvo iracionalnih verskih ili isključivih nacionalnihosećanja takoe je dizalo objektivnost. Premda opterećen zatvorskim iskustvom u Titovomrežimu, ilas je čak priznao da je, pišući o Titu, osećao nekakvu spontanu naklonost premanjemu (orgović, 1989: 98). Uoči Titove smrti ilas je svoje raznovrsno političko iskustvo sašefom partije i države sažeo u zaključku: „Tito je političar značajnih dometa i dostignućaunutar komunističkog pokreta, ali i krupnih nezaboravnih i nepopravljivih promašaja na širemdemokratskom i ljudskom planu. Političar izuzetne snalažljivosti, pouzdanog instikta ineistrošene energije. Ali i ličnost okrenuta k vlasti, k ličnoj vlasti u tolikoj meri da je previao,a u prelomnim trenucima i suzbijao pojave i tokove koji bi obogatili život, koji bi društvo ipojedince učinili otvorenijim i kreativnijim”. (ilas, 1990: 183). Napor da se iznese nijansiranisud o Titu kod ilasa je uočljiviji nego kod prethodno pomenutih književnika. Trudeći se dapruži odmerenu ocenu, bio je kritičan prema trivijalnim antikomunističkim i šovinističkimdemonizacijama Tita. Pri tome nije krio svoju osnovnu liberalnu usmerenost.Tito je autokratski voa i lenjinista, trajno i sudbinski vezan za partiju. Partija za njega nije bilasamo sredstvo revolucije i izgradnje nego emocionalno i intelektualno uporište, životni isudbinski smisao. Bio je vezan za radničku klasu, ali je na vlasti pre svega bio predstavnik ivoa srednjeg partijskog sloja. Intelektualci su dobrodošli u partiju, ali je prema njima uvek biooprezan i sumnjičav. Ipak im je pristupao šire i gipkije od ostalih funkcionera ne samo iz

političkog pragmatizma nego i zbog nostalgije nad vlastitom neškolovanoš

ću (

ilas, 1990: 65-66). Sa liberarnom osetljivošću za autoritarno ilas je prilično pronicljivo prikazao Titov načinrukovoenja. U vladanju je bio nenametljiv. Nije se uplitao, već je gipko i inteligentnorukovodio. Nimalo intrigant, lojalan i pažljiv prema saradnicima, sve dok ne počnu „skretanja”.Umeo je da prećutkuje, nije se svetio. Ali kada bi sukob izbio, oživljavalo je zlopamćenje(ilas, 1994: 262). I hrabrost mu je bila svrsishodna. Čuvao se i izbegavao rizike. Ali bi bezsumnje bio kadar da umre za svoje delo. Lako je pronicao u ljude. Za razliku od Staljina bio jeskloniji u veri nego u neverovanju u ljude. Zato se u mnogima prevario. Mnogi su ga obmanuli,ali ni jedan toliko da on najzad ne bi dobio bitku (ilas, 1994: 263). Uprkos progonima uTitovom režimu ilas se trudio da ne bude osvetoljubiv. Podvlačio je da Tito, premda autokratai rasipnik, nije bio svirep. Više je razloga tome. Pored nastojanja da se distancira od Staljinove

prakse, raznovrsno političko iskustvo ga je naučilo da se obuzdava i deluje promišljeno.Postojano se starao o svom mestu u istoriji na taj način što se poistovećivao sa pokretom idržavom, promišljeno delao i imao nedogmatski pritup životu. To staranje, uz razboritost,obuzdavalo je nagli temperament od surovosti. Meu revolucionarima i komunističkim



187

vlastodršcima koji su prošli sličan put, ilas drži da je Tito spadao u najracionalnije inajodmerenije. Izvlačio je pouke iz sudbine Staljina i destaljinizacije, pa je spoznao „varljivostmesta u istoriji” i gubio poverenje u teror (ilas, 1994: 262). Za razliku od Ćosića, ilas jemišljenja da je Titova lična epikurejska okrenutost životu olakšavala dedogmatizaciju iraslojavanje partije i društva. A motivi mu nisu bili isključivo vlastodržački, već ideološki ilični. Uvek se živo starao za narod, za svakodnevicu sirotinje - ne samo zbog brige za političku

situaciju nego i zbog pamćenja vlastitog siromaštva. U sebi je gledao podjednako narodnogvladara i partijskog vou, a prvo mu je bilo važnije i trajnije (ilas, 1994: 263).Lišen nacionalističkih predrasuda, ilas u Titu ne gleda nastavljača austrougarskog cepanjasrpstva niti hrvatskog odroda koji se prodao Srbima. Tito je bio sav u jugoslovenskoj realnosti,trudeći se da odbrani i učvrsti Jugoslaviju kao nezavisnu državu (ilas, 1990: 74). Uprkoskrupnim dostignućima (kulturna, socijalna, meunacionalna), ipak su Titove tekovine ostalenedovršene i nepostojane. Glavnu unazaujuću komponentu ilas je uočio u Titovoj trajnojprivrženosti lenjinističkoj ideologiji, autokratskoj vlasti i monopolskoj partiji. Osim toga, upoplavama idolatrije kod Tita je slabila samokritičnost i osećanje konkretnog i mogućeg. Da jevoa bio manje potčinjen magiji vlasti i ideologije on bi, opirući se sovjetskom pritisku, daoznačajnije i dalekosežnije rezultate. Premda je samopregorno osećao istorijski trenutak, Tito je,

mučno se probijajući kroz dogmu, i skučavao životne tokove, ograničavao graanske slobode imanipulisao ljudima. Ovaj ilasov dijalektički zaključak je, s obzirom na njegovo liberalnoopredeljenje (čiji je neizbežan sastojak antikomunizam), prilično umeren. Neopterećennacionalnim predrasudama i partijskim interesima trudio se da prevlada tipične disidentskeisključivosti, pa je pred kraj života izneo relativno diferenciranu ocenu Titove uloge. PoznajučiTita, ali i boljševičku tehnologiju vlasti, prilično uspešno je kod Tita razdvajao uže lične, dubljeideološke i političko - pragmatične motive. U ilasovoj karakterizaciji Tita uočljive su različitetipične i netipične crte jugoslovenskog komunističkog voe. Titovo promišljeno iskustvo iodmerenost i gipkost u upravljanju su za ovu sredinu bile vanserijske i nesvakodnevne. U tompogledu se upadljivo razlikovao kako od minulih balkanskih vladara, tako i svojih boljševičkihsavremenika na vlasti. Izgleda da su pomenute osobine više uticale na vladanje nego tipičnecrte političara kojima se nije uvek mogao oteti niti ih u svakom trenutku nadrasti.

4.

Harizma Tita kao i svih socijalističkih vladara je svojevrsna kombinacija autoriteta službe(ideologije i partije) i ličnosti (partijskog voe). U strukturi Titove harizme neskriveno jeprevladala lična nad službenom komponentom, a spoj spontanog prihvatanja i manipulativnognametanja Titovog autoriteta složen je i višeslojan. Ne manje je složen proces kastracije Titoveharizme (od prećutkivanja do demoniziranja) u bivšim jugoslovenskim republikama.

Intelektualci su imali važnu ulogu u jačanju i rušenju Titovog autoriteta. Arapska poslovica dasu najbolji oni vladari koji traže društvo mudrih ljudi, a najgori oni mudri ljudi koji traže

društvo vladara samo donekle važi za Titov režim, jer je ovaj uz retke izuzetke uživao solidnupodršku inteligencije i njenih vrhunskih predstavnika. Sa Krležom se redovno družio, Ćosića jevodio na duge svetske turneje, Andrić je podržavao režim, a niz značajnih domaćih pisaca,naučnika i umetnika je iskazivao spontanu podršku Titu (Mutavdžić, 1977; Vasović, 1982).Slavni antifašistički gerilac i antistaljinski reformator socijalizma za života bio je zanimljiv i zanaprednu inteligenciju van zemlje. Osim retkih izuzetaka, kritičke sumnje u zemlji su se počele

javljati krajem 1960-ih, ojačale su nakon Titove smrti, a javno iznošene tek sa uvoenjemvišepartijskog sistema. Razbuena kritika, kao ni minula apologija, nije bila istovrsna. Što jeisključivost kritike ili apologije bivala izrazitija to je celina Titove aktivnosti ostajala

zamagljena. U tom pogledu Ćosić je jednostraniji od ilasa, pa i od Krleže. Njegovaneistorična gledišta su primer plitke demonizacije koja je znatno ispod nivoa ilasovediferencirane i razvijene ocene. S druge strane, Krležina podrška Titu je prilično složena,izdignuta iznad pukog svečarskog veličanja i pragmatične partijske potrebe za jačanjem



188

autoriteta voe. U zgusnutom filozofsko-književnom obliku voa je ocenjen iz šire istorijskeceline, a sa stanovišta htenja najširih društvenih slojeva istaknuta je civilizacijska i kulturnafunkcija njegove aktivnosti. Skrenuta je pažnja i na Krležina kolebanja i drugu konkretnijustranu podrške Titu, uslovljenu tradicionalnim hrvatskim otporom centralističkoj

jugoslovenskoj državi. Ovaj otpor je od Stjepana Radića do Franje Tumana primao različiteoblike (autonomaške, fašističke, konfederalne i seceonističke), a u jednoj fazi nije bio lišen

podrške ogromnog Krležinog autoriteta. S druge strane, Ćosića su slična nacionalna osećanjalakše odvela demonizaciji Tita, ne samo otuda što ga je, izgleda, manje od Krleže sputavalokomunističko opredeljenje i vezanost za partiju, već i zato što je na Tita gledao kao na stranca uvlastitoj viziji obnovljene samostalne srpske države. ilas,lišen nacionalnih isključivosti,mogao je, u ovom pogledu, da hladnije ocenjuje Tita.U celini uzev prikazani odnos stvaralačkih intelektualaca prema političkom voi je pregnantan,tj. sažima daleko više sadržaja nego što se da zaključiti iz prikazanih gledišta. To su jošponajmanje lične mržnje i divljenja. Više je reč o razlikama u gledanju na opšta pitanjadruštvenog razvoja, pre svega nacionalna i klasna. Komunistička vizija jugoslovenskefederacije bez vodećeg naroda uglavnom nije nailazila na otpor do sredine 1960-ih. Sapomenutim zaokretom kursa SKJ počinju razilaženja i meu intelektualcima. Zbog sužavanja

nadležnosti federacije kod Ćosića se budi kritički stav, Čolaković osuuje Titovo kolebanjeprema hrvatskim nacionalističkim zahtevima, a kod Krleže takoe slabi kritičnost premanacionalizmu vlastite nacije. Sukobi u vrhu SKJ podstakli su razilaženje inteligencije. Ćosić seodvaja od partije, Čolakovićeva kritika Tita je u potmulom obliku ostala zabeležena u Dnevnikuobjavljenom nakon njegove smrti, Krleža istupa iz javne politike, ali ne napušta Tita. Ideološkoorganizaciona komponenta Titove politike je takoe bila uzrok odvajanja inteligencije odrežima. Titovo ustrajavanje na boljševičkom obrascu kadrovske uprave i dozirana liberalizacijaodozgo podstakli su rano i usamljeno odvajanje ilasa. Rana ilasova proliberalna kritikaprioriteta partijskog prava samo se donekle može porediti sa sličnom kasnom Ćosićevomkritikom partijskog autoritarizma, jer je ova potonja bila pretežno motivisana nacionalnimosećanjima. Izgleda da je u ovom pogledu Krleža bio manje kritičan prema boljševičkojkrutosti. Verovatno otuda što je uviao integrativnu civilizacijsku ulogu partije i voe uneprosvećenom balkanskom osinjaku.Uz nacionalne i ideološke, kod konverzije intelektualaca bili su aktivni i lični motivi.Ponajmanje je zagonetan rast kritičnosti prema režimu uslovljen padom sa vlasti. Verovatno seneke isključivosti ilasovog liberalnog antiboljševizma mogu tumačiti već pomenutomokolnošću, kao i Ćosićeva osporavanja komunističkog internacionalizma od kraja 1960-ih.Lična boja je uočljiva i u Krležinoj aristokratskoj kritici domaće politčke kulture koja se nijedoticala Tita. Osim toga, treba imati na umu i “retrospektivni rad na individualnom pamćenju”.To je sećanje praćeno svesnim, ali i nesvesnim prećutkivanjem, relativisanjem i drugačijimtumačenjem. Kod ocene Tita prepliću se tri medjusobno povezane strategije posredovanja

izmedju iskustva i pamćenja: (1)nastojanje za prilago

avanjem autobiografije teku

ćem poretkusećanja,(2) davanje smisla savremenom svetu i (3) trud da se zbivanja prikažu istinito. Svaka

sadašnjica diktira poredak sećanja, koji opet reguliše napeti i često protivrečni odnos izmeuautobiografskog tumačenja odnosa izmedju ja i okoline s jedne, i napora za njihovimautentičnim prikazivanjem kao verodostojne priče s druge strane. Intelektualci nisu mnogo boljisvedoci vremena od ostalih, samo su kadri da bolje prikrije vlastitu strategiju rasterećivanja.Kod ocene Tita njegovi saradnici su neretko radili na glačanju i homogenizovanju vlastitogpamćenja.Pored rečenog, neki segmenti kritike partije i voe mogu se objašnjavati i stupnjem vezanostiintelektualca za partiju i karakterom njegovog angažmana. U tom pogledu postoji razlikaizmeu organskih intelektualaca, izraslih iz revolucionarnog pokreta (ilas, Ćosić, Čolaković),

simpatizera partije (Krleža koji se formirao pre pristupa partiji), ili saputnika (Andrić), kojipartiji na vlasti ne prilaze iz pragmatičnih razloga, već da bi joj ojačali autoritet vlastitimimenom. Odmah se može primetiti da su prema Titu bili oštriji oni koji su u njega dubljeverovali, više saborci iz rata nego pisci koji su imali manju ili veću distancu prema autoritarnoj



189

boljševičkoj organizaciji (Krleža i Andrić).Što su veće nade, bolnije je otrežnjavanje i dublje jerazočaranje - poznata je psihološka okolnost koja može pomoći u razumevanju fanatizmaopredeljenih intelektualaca. Obrazovanje, širina vidika, neprovincijalna uskogrudost mogudonekle ublažiti partikularnost podrške ili kritike voe. U tom pogledu je Krležina glorifikacijaTita složenija od Ćosićeve demonizacije i, uz ilasovu diferenciranu ocenu, može bitizanimljivo svedočanstvo o odnosu savremenika - intelektualaca prema najznačajnijem

balkanskom vladaru 20. veka.

X TITO U NOVOM SRPSKOM PORETKU SEĆANJA

Istorijsko pamćenje oblikuju tri glavna u različitoj meri institucionalizovana idejna činioca:kultura sećanja, istorijska nauka i primarno iskustvo (Hockert 2001). Istorijska nauka nemauvek monopol na posredovanje prošlog. Što je prošlost bliža, to je uticaj aktuelnih interesa unjenom posredovanju snažniji. Primarno iskustvo je lično proživljena prošlost. Javne kulturesećanja preinačuju viziju prošlosti u skladu sa vrednostima koje odredjuju tekuću političkukulturu. Kolektivno pamćenje povezuje nosioce sećanja u žive zajednice sećanja sa naročitimosloncima (porodicu povezuje porodični foto album, članove partije istorijat partijske borbe,naciju zajednička prošlost, jezik i manje ili više fiktivno poreklo). Kolektivno pamćenjesmešteno je u poretku sećanja i povezano sa grupom, pa se stvaraju oštro suprotstavljenirivalski sklopovi sećanja: jedan sklop čine novi pokušaji da se kvislinzi preoblikuju u patriote,a drugi sklop sećanja neguju žrtve fašizma sa sopstvenim tumačenjem i vrednovanjem prošlog.Javna kultura sećanja oblikuje se u skladu sa idejama i vrednostima koje su u središtu teku ćepolitičke kulture i u kojima se prožima više perspektiva: lične, tradicionalne, službene.Selektivna lična sećanja brane integritet ličnosti, javna štite grupni interes. Odnos izmedjuovih sećanja nije uvek skladan,već složen, prepun prožimanja, dopunjavanja isuprotstavljanja.

U rasponu manjem od pola veka Jugoslavija se suočila sa dve radikalne prerade prošlosti:autoritarno-internacionalističko prevladavanje prošlosti 1945. i restaurativno, pluralističko-nacionalističko od 1990. Teško je reći koja je prerada prošlosti bila isključivija, a budući

istoričari celovitije

će oceniti dubinu diskontinuiteta i revizionizma vlastite struke. Poslednjigradjanski rat zamrsio je i dramatizovao idejne i naučne tokove. Zgusnuo je i pojednostavio

strasti i složenost stvarnosti sveo na dva pola: od bratstva i jedinstva do Jugoslavije kao iluzijei tamnice, od užarenog titoizma do vehementnog antititoizma, od samoupravljanja kao istinskedemokratije do totalitarnog socijalizma. Mesto Tita i socijalizma u novom poretku sećanjaradikalno je izmenjeno. Lična i organizovana sećanja na Tita, kao ključnog simbola

jugoslovenskog socijalizma, šarolika su i stalno se menjaju u zavisnosti od potreba sadašnjice.U tom previranju stvaraju se i osobene zajednice pamćenja. Za zajednicu pamćenja ključno jepitanje » šta se ne sme zaboraviti«. Sećanje na mrtve i na žrtve je naročito osećajan segmentdruštvenointegrativnog znanja. J.Asman tvrdi da se svakih 40 godina odvija smena epoha ukolektivnom sećanju, tj.onih situacija kada se “profil sećanja jednog društva vidljivo pomera”.

Pamćenje novih generacija potresa kontinuitet, zbog čega biva ugroženo živo sećanje, a oblicikulturnog sećanja, koji stupaju na mesto komunikativnog pamćenja, osporavaju se. Ovo otuda, jer nestaju živi svedoci, ali i zato što generacije različito ocenjuju prošlost. Gledanja nasocijalizam i Tita menjala su se još brže od uobičajene spontane smene generacijskog





191

klimi antikomunizma fašizam postaje čak salonski. Jer pozivati se na fašiste, znači pozivati sena najdoslednije antikomuniste. Ove okolnosti bi se mogle možda i ignorisati da je reč samo oponašanju salonske inteligencije, koja od politike pravi modu. Pre će biti da je reč o dubljojkonzervativnoj sklonosti današnjih vladajućih elita i državnog vrha da se neutralizuje fašizam irastereti nacionalna prošlost. Jedan doskorašnji predsednik Jugoslavije pre nekoliko godina

javno se založio za skidanje fašističke hipoteke sa Ljotićevog Zbora*,a M.Nedić je na predlog

doskorašnjeg predsednika SAN-u uvršćen u zbornik “Sto znamenitih Srba” **. Anti-antifašizam pomenutih uticajnih ličnosti samo je vrh masivnijeg ledenog brega, čiju osnovupredstavlja neskriveni zaokret udesno srpske stvaralačke inteligencije (Kuljić 2003 b).Na delu

je bila brza masovna konverzija stvaralačke inteligencije od internacionalizma kaetnokratskom liberalizmu, od antifašizma ka anti-antifašizmu. U sklopu ove konverzijeizmenjena je uloga antifašizma i njegovog dosadašnjeg domaćeg ključnog ličnog simbola -J.B.Tita.

U tu svrhu najpre je valjalo stvoriti novi poredak sećanja, tj. normalizovati nacionalizam idovesti u sumnju antifašizam. Poznato je da je antifašizam u socijalizmu imao važnuideološku ulogu u imunizaciji režima od kritike. Ratne antifašističke zasluge pravdale su

mirnodopske propuste. Antifašizam je bio kruna svih oslobodilačkih ratova i središnji sadržajoslobodilačke kulture sećanja komunista. Oslanjao se na dualističku viziju rata sa odveć krutosuprotstavljenim pozitivnim i negativnim junacima. Komunistička klasna nadetnička vizijarata ublažavala je etničke sukobe, a dekretirano sećanje preko bratstva i jedinstva dugo jekosmopolitizovalo trusni prostor. Antifašizam je pravdao vlast komunista, ali imedjunacionalnu trpeljivost. Medjutim, svaka ideološka prenaglašenost stvara zasićenost iotpor. Erozija antifašizma ubrzana je kada je otpor njoj postao nekažnjiv. Sa slabljenjempretnji od SSSR-a oslabila je aktuelnost antistaljinizma, a prvi nagoveštaj erozije antifašizma uJugoslaviji bio je protivrečni spoj nacionalizma i levice još krajem 1980-ih. Tada je i ukinutaslužbena zaštita Titovog kulta, čijim kastriranjem je antifašizam primio nacionalnu boju. Ugradjanskom ratu antifašizam nije iščezao, ali mu je izmenjen sadržaj. Novi “patriotski” herojipotisnuli su komunističke ustanike. U Srbiji je antifašizam postao suvišan tek u drugoj fazikonverzije posle pada Miloševića, kada je odmah normalizovan etnokratski liberalizam, prekospoja nacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu “demokratskog nacionalizma”.Analizom srednješkolskih udžbenika istorije može se uočiti da je erozija antifašizma uHrvatskoj krenula još početkom 1990-ih (intronizacijom domobranskog antifašizma irasterećenjem ustaštva od fašizma), a u Srbiji desetak godina kasnije proglašenjem četničkogpokreta antifašističkim (Nikolić i dr. 2002). U srednjoškolskim udžbenicima istorije iz 2002.Titu je uz bok stavljen Draža Mihajlović kao podjednako značajan borac protiv fašizma. Uoslobodilačkoj kulturi sećanja uspešniji način da se potkopa Titova harizma teško da bi semogao naći. U Miloševićevom režimu antifašizam jeste bio modifikovan, ali ne i revidiran, jer

je SUBNOR bio važno krilo SPS-a. Neravnomerno slabljenje antifašizma praćeno jeneujednačenim slabljenjem Titovog kulta u službenom poretku sećanja: nisu svuda rušene

Titove biste, niti menjane ulice sa njegovim imenom. Detitoizacija je zavisila od procenevladajućih snaga koliko Titovo ime može koristiti u pravdanju nove politike, ali i od otporalokalnih vlasti.Bilo bi površno eroziju antifašizma objašnjavati samo lako razumljivom činjenicom da kodsvakog nacionalizma slabi kritičnost prema fašizmu i da iskreni nacionalista nikada ne možebiti dosledni antifašista. Uzroke slabljenja antifašizma treba tražiti u višeslojnom procesu neuvek vidljivih krupnih promena epohalne svesti s kraja 20. veka: (1)opšti zaokret epohalnesvesti udesno, normalizacija liberalizma i demonizacija socijalizma su razlog potiskivanjaantifašizma i normalizacije antitotalitarizma; (2) ovi opšti činioci na Balkanu prelamali su se

kroz lokalne okolnosti medjunacionalnog sukobljavanja i gradjanskog rata. U Istočnoj Evropiantikomunizam ima već decenijski kontinuitet, što je inače retkost kod političkih strastivisokog intenziteta. Nacionalne homogenizacije u obnovljenom kapitalizmu tražile su novuidejnu organizaciju političke mržnje. Tito se sada javlja kao negativni komunista i mrzitelj



192

nacionalnog. Titovi protivnici postaju pozitivni junaci i branitelji nacionalnog kapitalizma.Antifašizam je osporen, ignorisan ili preakcentovan.U tom cilju je s vrha dozirana revizija istorije u kojoj se kvislinško društvo Hitlerovihsaveznika na Balkanu predstavlja kao žrtva, a njihove žrtve demonizuju se kao dželati. USrbiji je skoro normalizovano novo obrtanje perspektive. Na sličan način u Hrvatskoj jeBlajburg, kao “mesto nedužnog stradanja nacije”, zamenio Jasenovac, a u Sloveniji je novo

mesto sećanja Kočevski Rog. Novi nacionalni patriotizam konstruiše se opet kao zajednicažrtava i rehabilituje (martirologija Nedića, kvislinga i četnika kao komunističkih žrtava).Napor da se realnost kvislinštva progna iz sećanja i obznani istorijska normalnost Ljotića iNedića, podudara se sa nastojanjem da se žrtve fašizma optuže za novo uznemiravanje.Komunisti su glavni krivci za trajnu prezentaciju naše saradnje sa fašizmom, zato treba obrnutiperspektivu i antifašizam optužiti kao nepotrebnu provokaciju okupatora. U pozadini oveverzije osude antifašizma je neistorično i shematsko sučeljavanje revidirane herojske idržavotvorne ideje u srpskoj istoriji, tj. novo vienje buntovnika kao upropastitelja, akompromisera kao graditelja. Antifašizam se svrstava u štetan i iracionalni bunt, a kvislinštvou razumnu nacionalnu politiku. Tito se od heroja preobražava u upropastitelja. Kodnacionalističkih konzervativaca Tito je neprijatelj nacije, a kod liberala je totalitarni protivnik

pravne države. Prva struja njegov antifašizam smatra štetnim, a druga iznuenim. Antititoizamteče u znaku antipatriotske i antitotalitarne retorike.

Naredni korak u relativizaciji antifašizma je širenje ideologije o nultom času, tj. novompočetku autentične istorije. Uočavanje različitih godina, kao ključnih i prekretničkih,uslovljava različito centriranje sećanja, tj. izbor sadržaja oko prioritetnog datuma kod izborasadržaja sećanja. Medjutim, isti datum može usloviti i različiti odbir sećanja. Danas senpr.7.7.1941, bivši Dan ustanka Srbije protiv fašizma, tumači kao dan “kada je Srbin ustao naSrbina”. Ili dok Srbi pamte 1991. godinu kao godinu secesije, Hrvati na nju gledaju kao napočetak nezavisnosti vlastite držve. Postoji čitava onomastologija oznaka za prekretničkazbivanja i godine: revolucija, zaokret, rez, prelom, raskršće. Od izbora ključnh godina zavisi iocena istorijske funkcionalnosti antifašizma. Ne menja se samo vizija dželata i žrtava, nego seintronizuju i subjekti nove revolucije: više to nisu antifašisti, nego antikomunisti svih boja (odfašističkih do liberalnih). Danas je preko prohodnog antikomunizma najzgodnije diskreditovatimondijaliste i internacionaliste koji razbijaju homogenost nacije. Titova parola bratstvo-

jedinstvo je sinonim fatalno pogrešne politike U konzervativnom prekrajanju istorijeantifašizam redovno je na udaru. Relativisanjem antifašizma stvara se prostor za intronizacijunovih nacionalnih oslobodioca i normalizaciju nacionalne države. Treba li npr. uopštepominjati da hilandarski identitet nije spojiv sa antifašizmom. Premda autoritarno nametan,antifašizam je gotovo pola stoleća bio važan sastojak identiteta jugoslovenskih naroda i realnioslonac njihovog zajedništva. Upravo zato se konzervativci danas trude da u borbi protiv

ostataka ovih ideja najpre relativizuju antifašizam, koji nije homogenizovao nego cepao nacijuna fašiste i antifašiste.Treća verzija relativizovanja antifašizma je uključivanje u subjekte antifašizma raznihnacionalističkih grupacija. U novim srednjoškolskim udžbenicima u Srbiji govori se o dvaantifašistička pokreta u Srbiji (partizanskom i četničkom), a u Hrvatskoj i Sloveniji domobranisu uključeni u antifašiste još pre desetak godina. Pošto se Evropa još uvek ne odričeantifašizma kao ključne moralnopolitičke i civilizacijske vertikale, to su balkanski nacionalistiprinueni da se prilagoavanju ovom kursu uključivanjem u antifašizam najčešće pasivnih, akatkad i kvislinških nacionalističkih snaga iz Drugog svetskog rata.O borbi oko nametanja novog poretka sećanja svedoči i konkurencija žrtvenih grupa: sukoboko monopola na patnju izmedju žrtava fašizma s jedne (Hitlerovih i kvislinških) i žrtava

socijalizma s druge strane (Titovih i komunističkih). Javna kultura sećanja odvaja se odprivatnih uspomena i institucionalizuje oko novih žrtvenih sadržaja. Govor o komunističkimzločinima postaje medijski prohodan jer pravda mnoge nove zaokrete. Stvara se novaortodoksija selektivnog sećanja, pa ono što se u nju uklapa važi kao autentično, a što se ne



193

uklapa odbacuje se. Socijalizam se preobražava u totalitarizam, komunisti u dželate, a Tito uključnog upropastitelja. Službeno pamćenje je preko noći glavnog usrećitelja pretvorilo uključnog krivca za nacionalnu katastrofu.Politizacija prošlosti prisutna je u svim zemljama bivšeg socijalizma. Sećanja razradjujupolitičke partije: neke koriste poslekomunističku nostalgiju za sticanje podrške, druge i daljedemonizuju socijalizam i hvale se antikomunističkim otporom. Poricanje prošlosti ima

različite verzije: umerenije struje zadovoljavaju se kritikom socijalizma, radikalnije tražeodmazdu. Najopštije govoreći kod nas su još uvek prisutna tri obrasca tumačenja istorije 20.veka: komunistički, mitsko-nacionalni i samokritički-pluralistički. Svaki ima umereniju iradikalniju verziju.

2. Tito u revidiranoj srpskoj istoriografiji

U kriznim periodima slabi i gubi se razlika izmeu vrsta i posrednika znanja o prošlosti, izmeukolektivnog pamćenja i istorije, izmeu istoričara i ljubitelja istorije. Ljubitelji istorije krajnjeselektivno uprošćavaju sliku prošlosti, ali i sami istoričari koriste autoritet struke u političkoj

javnosti. Profesionalni istoričari nemaju ekspertski monopol. Ljubitelji istorije su tvorci

istorijske kulture, pre svega u medijima. Osim toga višeslojni kompleks istorijske kultureoblikuje i oralna istorija, tj. porodični razgovori za stolom i meu prijateljima. Neretko i medijiodreuju šta je istorijski prihvatljivo. Potreba za stvaranjem smisla posredstvom istorijske priče

još je akutna. Prošlost u obliku mita više doprinosi homogenizovanju nacije nego kritičkaistorija. M.Albvas je razlikovao kolektivno pamćenje grupe i racionalno istorijsko pamćenje.Istorija obrauje delove prošlosti koji su u kolektivnom pamćenju prepušteni zaboravu. Otudaistorijska nauka nije jednostavno institucionalizovano produženje kolektivnog pamćenja. Onase otima imperativima kolektivnog pamćenja, tako što traga za protivrečnostima,a ne zaskladom. Kolektivno pamćenje retušira prošlost, uopštava fragmente, gradi skladnu priču i nataj način iskrivljava prošlost. Tamo gde se razlika izmeu istorije i pamćenja ukida na računimperativa ovoga drugog, iščezava zajedno sa istorijom jedino sredstvo kritike javne upotrebeprošlosti preko kolektivnog pamćenja. Pjer Nora je još oštrije razdvojio istoriju od pamćenja(Nora 1989,8-9).Pamćenje vraća sećanje u sakralno, istorija ga otuda proteruje, pamćenjeizrasta iz grupe i pripada grupi, istorija pripada svima i nikome. Dok je pamćenje apsolutno,istorija poznaje samo relativno znanje. Pamćenje je slepo za sve, osim za grupu koju povezuje.Istorija je permanentna sumnja u pamćenje i njena uloga je da ga potisne i razori.

Ne samo za političare, nego i za mnoge istoričare prošlost nije ključ za razumevanjesadašnjosti, već su potrebe sadašnjice ključ za preradu prošlosti. Na Balkanu su se misao odruštvu i s njom povezana slika prošlosti teško izdizali iznad protivrečnosti prostora, i otimaliod imperativa ideologije i kolektivnog pamćenja. Postojanost naučnika često je bila labilna,

kolebajući se u širokim amplitudama izmedju apologije tekućeg i demonizacije minulogrežima i njegove ideologije Žestina u kritici socijalizma može se tumačiti i pokušajemiskupljenja zbog njegove ranije bezrezervne apologije. Ocena Tita je u poslesocijalističkojistoriografiji temeljito izmenjena. Tito je s razlogom skinut sa pijedestala nedodirljivosti, ali jenovi pristup stvorio niz isključivosti. Proučavanje istorije u misli o društvu jeste odgonetanjesloženosti, koja ne gleda sadašnjost samo kao rezultat prošlosti, nego pokušava da raspoznauticaj prošlosti i na budućnost.

U tom sklopu treba biti kritičan i prema istoričarima. I istoričari lako poistovećuju vlastiteželje i vizije sa konstruisanim konačnim stupnjem razvoja, pa njihova savremena obrada

socijalizma teče unutar poredaka sećanja nove liberalne i konzervativne teologije. Manje iliviše latentno i kod njih je prisutno uverenje o kraju istorije koje je ugradjeno u opredeljenje.Ovo uverenje gradi tvrdi poredak sećanja, kao okvir prerade komunističke prošlosti. Osimtoga, i istoričari su prinudjeni da u dobu burnih preloma uskladjuju vlastiti biografski



194

kontinuitet sa istorijskim diskontinuitetom, vlastito samopoimanje sa izmenjenom službenomvizijom društva. Istoričari, ništa manje od svojih savremenika, preusmeravaju svoja sećanja idistanciraju se od vlastite prošlosti. Retrospektivni rad na prepisivanju pojedinačnog pamćenjai oštar rez u biografijama balkanskih istoričara (bivših komunista) nameće potrebu da segovori o novom tipu sećanja, savladanom sećanju. Po svemu sudeći, antifašizam je ključnisadržaj koji treba savladati u stvaranju novog profesionalnog i političkog identiteta i

prilagodjavanju novom poretku sećanja. Antititoizam je novi ključni simbol javnog poretkasećanja i nove lične jednačine istoričara konvertita. Srpska istoriografija je od glorifikacije“najvećeg sina naših naroda” preko noći prešla na demonizaciju “kumrovačkog dželata”.Dugo je Tito u dekretiranom komunističkom pamćenju bio oličenje antifašizma,antistaljinizma i internacionalizma, pa je uz demonizaciju njegove ličnosti rušen i okvirnjegove ranije harizmatizacije. Antistaljinizam je u političkoj preradi istorije postaoneaktuelan čim je oslabila pretnja od SSSR-a, ali je stanje sa antifašizmom bilo složenije. UEvropi je antifašizam još uvek ključna moralna idejnopolitička vertikala, pa je na ovom planudemonizacija Tita bila složenija. Poslekomunistička istoriografija konstruisala je noveantifašističke subjekte (četnike i domobrane) i “trezvene patriote” (kvislinge). Socijalističkaprošlost još uvek je živa, ali sada ne kao uzor, već kao negativna slika koja ne treba da

iščezne, već da stoji kao opomena i primer slabljenja i razdrobljavanja nacionalnog jedinstva.Personifikacija te negativne slike je Tito, više kod srpskih nego kod hrvatskih istoričara. Kodsavremene srpske inteligencije može se uočiti nekoliko talasa manje ili više iskonstruisanihžrtava kao osećajne osnove novih istoriografskih jednostranosti: Titove žrtve su četnici,kvislinzi, Srbi pali na Sremskom frontu i u odmazdi oslobodilaca 1944-45, zatiminformbirovci, rankovićevci 1966. i liberali 1972. Ovom sledu dodaju se i Miloševićeve žrtveiz 1990-ih. U Hrvatskoj su rehabilitovani domobrani, delom i ustaše, zatim žrtve Blajburga iz1945. i žrtve "hrvatskog proljeća 1971". Oživljavanje tabuizirane istorije, utemeljeno novomžrtvenom svešću, neretko završava u ekstremima. Apsolutna moralna superiornost žrtavakomunističkih režima svuda je metapolitičko jezgro novog prevladavanja prošlosti. Otuda iinflacija disidenata i fiktivnih žrtava komunizma. Disidentski diskurs se u višepartijskomrežimu "re-institucionalizirao" u "antikomunizam bez objekta" “ili antikomunizmu bezkomunizma” (Močnik 2003). Antikomunizam je postao zbirna kvalifikacija vrlo rastegljivogobima (od boljševika do mondijalista), koja se u zavisnosti od prilike mogla različitoakcentovati. Izgleda da je u tom maglovitom govoru mržnje Tito bio jedan od retkihpostojanih sadržaja. Dovoljno je bilo sebe prikazati disidentom ili žrtvom Titovog režima, pa

je “stradanje” stvaralo beskonkurentski politički kapital “starog borca”. Ipak su od Titovihžrtava samo nacionalisti postali heroji, dok su informbirovci (realno najveći stradalnici) već saslomom lagera postali bezopasne i neaktuelne žrtve koje se nisu mogle preobraziti u dželate,zato što u opštoj antikomunističkoj klimi kao levičari nisu mogli svoje stradanje moralizovati.

Komunistička dihotomna shema o revoluciji i kontrarevoluciji ukinuta je i potisnutanovim isključivim shemama: patriote-izdajnici, mondijalisti-demokratski nacionalisti,

totalitarizam-demokratija, komunisti protiv svih drugih. Istorijski kontinuiteti i dugi procesidanas se ne shvataju u socijalnom nego u nacionalnom duhu i povezani su sa raznovrsnimteorijama zavere. KPJ je prevedena iz oslobodilačke u totalitarnu snagu, slika prošlosti, dugocentrirana oko Titovog kulta, je demonizirana, a žrtve komunizma (nacionalisti ikolaboracionisti) su rehabilitovane i proglašene istinskim patriotima. Ovo izvrtanje imadubljeg smisla. Ranije sećanje na borbu partizana je posredovalo željene vrednosti kao što suinternacionalizam, bratstvo-jedinstvo i multikulturalizam, pa je komunistička kadrovskauprava na autoritaran način pomagala kosmopolitizaciju Balkanu. U izvesnom smislusocijalizam je bio u XX veku snaga globalizacije na eksplozivnom Balkanu. Danas su aktuelni

pokušaji da se Titov socijalizam denuncira po modelu F.Firea, tj. poricanjem komunističkogantifašizma, jer je tobože bio iznudjen, zločinački i totalitaran. Malo je istoričara koji suaktivno reagovali na stereotipe o Titu, čak i kada se sa njima nisu slagali. Diskreditovanje



195

komunističkog izbalansiranog jugoslovenstva i antifašizma je u središtu revizionističkeistorijske politike (Kuljić 2003 a).

Srpska istoriografija stoji pod snažnim pritiskom novog antikomunističkog poretka javnog sećanja, gotovo u istoj meri u kojoj je komunistička istoriografija ranije osmišljavaladekretirani antifašizam. Istraživački prioriteti pomeraju se od Titovih zasluga ka Titovim

promašajima. Lako je pojmljivo što više nisu aktuelni Titovi uspesi (u privredi, diplomatiji iobezbedjenju nacionalnog mira), već žrtve Titove politike. Ali je neverovatno sa kojombrzinom je srpska istoriografija načinila zaokret od glorifikacije Tita ka njegovoj demonizaciji.Antititoizam je kod inteligencije postao salonski deo identiteta. Gotovo da nije potrebnoisticati da kruto podvajanje javnog prijatelja i neprijatelja pogoduje stereotipnom mišljenju. UHrvatskoj je ključna alternativa Evropa – Balkan, unutar koje je antikomunizam posrednik, a

jugonostalgija najveći greh. Danas u Srbiji sličnu ulogu ima napetost izmedju demokratskognacionalizma i komunističkog totalitarizma, a greh je mondijalizam. U hrvatskoj jugoparanojiantibalkanska retorika sažima antikomunizam i antitotalitarizam u oceni SFRJ kao balkansketiranije sa srpskom dominacijom. Tito jeste bio Hrvat, ali ne u dovoljnoj meri. Analognistereotip hrvatskom vidjenju Balkana za srpski nacionalizam jeste bivši komunistički

internacionalizam sa pogubnim načelom ravnoteže, tj. tezom da su svi nacionalizmipodjednako opasni. Tito jeste bio za celovitu Jugoslaviju, ali je razdrobio i podvlastio Srbe.

Retki višeslojni pristupi socijalističkoj prošlosti postaju u novom kolektivnom pamćenjudisonantni. Ranija socijalistička slika istorije i istoriografija bez ostatka se proglašavaju zadekretirane laži, a da se pri tome ne vodi računa o osobenoj vezi socijalističke stvarnosti isvesti o njenoj prošlosti. Komunistička slika prošlosti koristila je drugačije pojmove ikategorije za tumačenje prošlosti (ideologija, klasna svest) od današnjih (konstrukcija,identitet, prevladavanje prošlosti). Hladniji pristup srušenoj slici o prošlosti, u čijem je središtubilo veličanje Tita, trebalo bi da uzme u obzir: (1) društvenointegrativne osobenostisocijalističkog kolektivnog pamćenja, (2) epohalnu svest u kojoj se ova uobličavala (bipolarnisvet), i (3) konkretne društvene uslove svake bivše republike u kojoj se razvijala svest oprošlosti. Reč ju, treba uvesti višedimenzionalni obrazac društvene uslovljenosti slike istorijeumesto kategorija komunizam i postkomunizam. Višeslojni obrazac teže je razviti od lagodne iudobne sheme totalitarna prošlost – demokratska sadašnjica. Treba nijansirano razmatratikonkretnu povezanost bića i svesti unutar svakog razdoblja. Samo tako se celovitije možerazumeti Ttitova uloga. Na koji način su se npr. faze blokirane modernizacije u SFRJpodudarale sa fragmentizacijom i diferencijacijom dekretiranog uniformnog komunističkogvidjenja prošlosti? Kakvu viziju prošlosti je tražila ubrzana industrijalizacija početkom 1950-ih u Jugoslaviji, kakvu samoupravna faza socijalizma za vreme Titovog života, a kakvu nakonnjegove smrti? Koje vrednosti nameće koja faza (centralistička, policentrična, posletitovska) ?

Kako se menjala kultizacija Tita s obzirom na promene u me

unacionalnim imeurepubličkim odnosima? Koje krize i prekretnice su najviše uticale na promene istorijskeslike: 1949, kada počinje snažna kritika staljinizma, 1965, kada počinje osamostaljivanjerepublika, 1980, kada Tito umire i počinje prodor nacionalizma u istoriografiju, 1985. kada sepočinje osećati uticaj perestrojke i počinje ubrzana erozija harizme partije. U srednjoškolskimudžbenicima može se pratiti evolucija slike o prošlosti, ali i u istraživačkim radovima.Najbolje je naporedo pratiti stvaralačke i reproduktivne sadržaje. Iza zadržavanjaneprikosnovenih osnovnih mesta sećanja (Sutjeska, Neretva, sedam ofanziva, istorija partije,sukob sa Staljinom i ključnih ideoloških opštih kurseva – antikapitalizam, antibirokratizam,samoupravljanje), krilo se različito akcentovanje i vidjenje dekretirane bliže prošlosti kodbivših republika. Opšti razvoj prerade prošlosti tekao je od dijamatovskog preko

samoupravnog marksizma do različito akcentovanog nacionalizma (od levičarskog doliberalnog, postmodernističkog- konzervativnog do restaurativnog). U tom sklopu je u javnompamćenju i istoriografiji uvek iznova preocenjivana i Titova uloga.



196

3. Tito i socijalizam u svakodnevnom pamćenju

Vienje socijalističke prošlosti kod običnog čoveka danas je aktuelnije nego ranije iz još jednog unutarnaučnog razloga. Istraživanja pamćenja sve više se okreću od tzv. tvrdogpamćenja, tj.istraživanja ključnih prošlih političkih zbivanja i službenih sadržaja, ka “mekom”pamćenju, gde su u središtu svakodnevnica i sećanja užih društvenih grupa (etničkih, klasnih,

polnih itd.). U SAD su istorija, pamćenje užih grupa i nostalgija komercijalizovani u medijskojindustriji pamćenja, pa se na tržištu mogu kupiti instant-proizvodi za zadovoljenje vlastite“istorijske” čežnje. Evropa je, tome nasuprot, još uvek opterećena teškim i eksplozivnimideologizovanim pamćenjem na genocid, fašizam i svetske ratove. Politika sa prošlošću nastarom kontinentu na drugačiji način se povezuje sa nostalgijom. U SAD je na delukomercijalizacija i traganje za poreklom, a u Evropi su aktuelna sećanja na stabilna i mirnavremena u etničkom i socijalnom pogledu. Na Zapadnom Balkanu danas se i najbezazlenija

jugonostalgija smatra, s pravom, opasnom u vremenu brisanja jednog pamćenja i konstruiranjanovoga (ili u vremenu prisilne amnezije i prisilnog pamćenja) (Ugrešić 1996), jer remeti novunacionalističku sliku prošlosti.

Najopštije govoreći, danas su prisutne dve vrste pamćenja socijalizma, tj.dve odvojenedimenzije opažanja i procene socijalističke prošlosti: prva se odnosi na komunistički političkisistem, a druga na društvenu stranu poretka na nivou svakodnevnog života i ličnih biografija.Prva dimenzija obično je negativna, druga je složenija i dvoznačnija. Prva se oslanja naslužbena dokumenta i propise, druga na oralnu istoriju, tj. na doživljaje koji se prenoseusmeno. Postoji posebna dijalektika selektivnog pamćenja i selektivnog zaboravasocijalističke prošlosti, koja se ispoljava u raznovrsnim oblicima na nivou masovne svesti ikod političkih elita. Odnos običnog čoveka prema slici socijalizma odreuje savremena krizakoja menja sigurnost pojedinaca i grupa.

Samopoimanje običnog pojedinca, koje obično počiva na skladu grupne i lične prošlosti,doživelo je od sloma socijalizma burne potrese. U poslesocijalističkoj svakodnevici sve više jepojedinaca sa skraćenim ili pocepanim biografijama; dojučerašnji komunisti i titoisti postali suantikomunisti i antititoisti, jugosloveni su se pretopili u nacionaliste, slika vlastite prošlostirekonstruiše se i prepravlja i saobražava novom poretku sećanja. Jugoslovensko kolektivnopamćenje zamenjeno je novim nacionalnim pamćenjem. U Hrvatskoj i Srbiji su političkiemigranti i bivši kvislinzi, gubitnici iz 2. sv. rata, stekli pravo “povratka svog konfiskovanogpamćenja”, jer je novim nacionalističkim elitama bio potreban živi lični simbol kodkonstrukcije anti-antifašističkog pamćenja. Službena revizija nije mogla kontrolisati nostalgiju,koja je osećajna komponenta pamćenja i “kapriciozni korektor prilagodljivog pamćenja”(Ugrešić 1996). Nostalgija ne prihvata kriterije službenog pamćenja, niti novog pragmatičnogporetka sećanja. Nacionalisti nisu mogli kontrolisati nostalgično pamćenje na multietničku

Jugoslaviju, pa su pokušali da ključni pojam stigmatizuju. Termin jugonostalgi

čar služi zapolitičku i moralnu diskvalifikaciju; jugonostalgičar je sumnjiv čovjek, "narodni neprijatelj",

"izdajica", osoba koja žali za propašću Jugoslavije (dakle za propašću komunizma, akomunizam je u Hrvatskoj"srbo-boljševizam", a u Srbiji zavera antisrpskih brozovskih snaga).Reč ju, jugonostalgičar je neprijatelj novog “demokratskog nacionalizma”. Sociološki rečeno

jugonostalgija narušava sklad novog društvenointegrativnog poretka sećanja. U Hrvatskoj je,zapaža D.Ugrešić, termin "jugonostalgija" bio čak deo nove, ratne terminologije. Nostalgijauobličava draž kolektivnog pamćenja na iščezle socijalne sigurnosti svakodnevice socijalizma imultietničkog mira. Graanima bivše Jugoslavije oduzeta je njihova zajedničkapedesetogodišnja prošlost. U zamenu za oduzeto ponuen im je konstrukt nacionalnogpamćenja, koji su mnogi oduševljeno prihvatili misleći da je to siguran temelj za bolju

budućnost. Ipak, izgleda da i u Hrvatskoj postoji raskol izmeu dekretiranog sećanja ispontanog javnog mnjenja što pokazuju najnovija istraživanja. Prema rezultatima Internetankete zagrebačkog «Nacionala» s kraja 2003. Tito je prvi na listi 10 najznačajnijih Hrvata svihvremena (Nacional 2004). Do sličnih rezultata došli su sociolozi u Sloveniji, gde je takoe



197

antikomunistička ideologija vladajućih takoe u suprotnosti sa stavom javnog mnjenja premasocijalizmu. U istraživanjima javnog mnjenja Slovenije tokom 1990-ih, koje je vodio Niko Toš,procenat ispitanika koji su mislili da su "odnosi u Sloveniji nakon Drugog svjetskog rata bilivrijeme straha i zatiranja" kretao se u godinama od 1992. do 1994. oko šest postotaka (najvišavrednost bila je 6,8 posto, 1994.). Godine 1998. taj odgovor pao je na samo 3,9 posto. Cijelovrijeme izmeu 1992. i 1998. postotak ispitanika koji su ocjenjivali kako je u to doba bilo

"mnogo toga dobrog i mnogo toga lošeg" kretao se oko dvije trećine. Izrazito pozitivnu ocjenu,kako je to bilo "vrijeme napretka i dobrog života", dalo je 1992. godine 14,5 posto, a 1998.godine 22,9 posto ispitanika (Cit. prema Močnik 2003). Kod ovog uporednog osvrta ne trebazaboraviti, pored opšteg «rehabilitovanja», i različito akcentovanje Tita. U Hrvatskoj Titapamte zbog velikog državničkog ugleda u svetu, u Srbiji i BiH se Titovo doba pamti postabilnoj socijalnoj situaciji i odsustvu sukoba, a u Sloveniji opet iz trećih razloga. U očimamnogih Slovenaca danas je Tito (polu- Slovenac, jer mu je majka bila Javoršek): poslednjiHabzburg, prosvećeni monarh, vladar sa bečkim šlifom, harizmatski igrač, garant mira i

jedinstva mnogonacionalne države, borac protiv Staljina, vešt balanser izmeu blokova, guruTrećeg puta. Tito je definitivno pozitivna figura u očima mladih Slovenije (Stolzmann 2001), iotuda što se sećanje na njega u dovoljnoj meri ohladilo, za razliku od ostalih delova zemlje koji

su bili dugo uvučeni u meunacionalne sukobe. Ipak je raskol izmeu dekretiranog sećanja ispontanog javnog mnjenja u Sloveniji manji. Naime, po anketi ljubljanskog «Dela» s kraja2003. na pitanje «Kojeg Slovenca bi ste najradije oživeli (klonirali)» Tito se našao na 5. mestu(iza F.Prešerna, L.Štukelja, P.Trubara i I.Cankara) ( Naroda kloni, 2003). Na ovaj rejting Titauticalo je verovatno drugačije postavljeno anketno pitanje, ali je i usled odsustva krize kodSlovenaca, Tito hladniji segment prošlosti nego kod drugih bivših jugoslovenskih republika.

Važno je uočiti da u svim sredinama lična sećanja, službena slika prošlosti i naučna obradaprošlosti stoje u konkurentskom odnosu. Bilo bi pogrešno misliti da je reč samo o sukobuizmeu često snažne emotivne i moralističke nostalgije s jedne, službenog demonizovanja Tita

s druge i pokušaja hladne analize na trećoj strani. Pomenute perspektive neretko se prožimaju istvaraju kolebljive i fluidne stavove. Lako je pojmljiva razlika izmedju ličnog subjektivnogsećanja i racionalne pretenzije ka objašnjenju. Istorija se kosi sa nereflektiranim sećanjem.Njen zadatak je racionalna kontrola sećanja i diciplinovanje pamćenja. Tome nasuprot, usvakodnevnom životu odnos prema prošlosti više je opterećen različitim oblicima osećajnognedisciplinovanog pamćenja. Ipak se napetost izmedju rezultata objektivnih naučnih metodaobjašnjenja i razumevanja s jedne i moralizovanog i osećajnog odnosa s druge strane nemože otkloniti, jer, bar kod nas, još nema jasne granice izmedju naručene istoriografije ispontano politizovane prošlosti. Ova napetost je u jezgru odnosa prema Titu.

Odnos prema socijalizmu nešto je drugačiji kod naroda nego kod inteligencije (Ilić 2000). Narod teže napušta vidjenje socijalizma kao režima opšte socijalne sigurnosti negointeligencija kojoj je važnija politička i nacionalna situacija. Tito je još uvek popularan uMakedoniji i delovima BiH i Crne Gore, ali ne kod nacionalno osvešćenih Srba i Hrvata.Kolektivno pamćenje se izgleda kod Slovenaca najviše ohladilo. Zanimljiva paleta aktuelnihsećanja na Tita kod običnih ljudi može se naći na Internet stranici »Leksikon Yu mitologije».Državnopolitički značaj Titovog kulta iščezao je sa razaranjem Jugoslavije. Istoričari koji suga osmišljavali bezsavesno su ga napustili. U istoriografiji je spoj amnestije i amnezije složen,ne otuda što je napuštanje apologije socijalizma duboko i bolno proživljeno (najčešće i nije),nego zato što je diskvalifikacija ličnosti, grupa ili sistema skopčana sa pravdanjem novihrazličitih interesa i identiteta. Verovatno su zato mnogi intelektualci izmedju amnestije i

amnezije izabrali konverziju.Tome nasuprot, više empirijskih istraživanja pokazalo je postojanost Titovog ugleda kodispitanika, običnih ljudi. Po Ilićevom istraživanju iz 1999. u Srbiji kod mladih najpoželjnijeličnosti iz prošlosti su junaci iz Kosovskog mita, a kao pojedinačno najčešće preferirana



198

ličnost iz srpske istorije navodi se Tito, a zatim slede Tesla, Pupin, V. Karadžić, Karadjordjeitd. (Ilić 2000, str. 26). Istraživač zaključuje da je povoljna ocena Tita rezultat sećanja nasocijalnu sigurnost njegovog režima, a ne sklonosti ka marksističkom internacionalizmu. Istipisac ističe razliku izmedju svesti mladih u Srbiji i istorijskog sećanja nacionalne kulturne elitekoja je više revizionistička (Ilić, 2000). U drugom istraživanju iz 2002. Ilić je došao do sličnih,ali diferenciranijih nalaza u Vojvodini (Ilić 2002). Većina ispitanika srpske i maarske

nacionalnosti je kao “zlatni period” iz prošlosti izdvojila Titovo vreme (Ilić 2002,87-89). Kada je u pitanju istorijska ličnost koja bi mogla da reši aktuelne probleme, srpski i maarskiispitanici najčešće su izdvajali Tita (Ibid.,118-119), a slični odgovori dobijeni su i na pitanje onajčešće pominjanoj ličnosti iz istorije srpskog i maarskog naroda. Premda nije bio Maar niSrbin, Tito je još uvek popularan kao simbol nadnacionalne integracije (Ilić 2002,124). Da jeovo raspoloženje trajnije i raširenije kazuju nalazi jednog drugog istraživanja, prema kojem suna širem područ ju Srbije iz 2002. retrospektivne ocene SFRJ kao nedemokratskog političkogsistema praktično odsutne (Spasić 2003,104.). Sećanja na socijalizam i Tita nisu golanostalgija. Z. Golubović piše o “relativno prosperitetnom društvu” pre Miloševića (Golubović 2003,26), koga se gradjani sećaju sa nostalgijom (Golubović 2003,50). Po istraživanju iz maja2002. SFRJ je “najdostupniji model normalnog života”, to je normalnost koju je zamenila

nenormalnost koja i danas traje (Spasić 2003, 100). Bio je to režim za čijom kritičkomprosudbom se nije osećala nikakva potreba (Spasić 2003,105). Istraživači se slažu da jesocijalna sigurnost stvarala jednopartijskom režimu saglasnost, a naglašeni motivi reda istabilnosti (u poredjenju sa neredom 1990-ih) uslovili su depolitizovano pozitivnovrednovanje SFRJ u sećanju običnih gradjana. Kod jakih verzija ocena, život u SFRJ primio

je status “strukturne nostalgije” ili “zlatnog doba” za kojim je usledila sveopšta propast(Spasić 2003,102). Jugonostalgija ima titoističku podvarijantu u kojoj se žali zavišenacionalnom uglednom velikom SFRJ. Filmski režiser Želimir Žilnik u dokumentarnomfilmu "Maršal Tito, drugi put meu Srbima" napravio je 1993. neobično zanimljiv testkolektivnog pamćenja. Uzeo je glumca koji fizički prilično podseća na Tita, obukao ga umaršalsku uniformu i pustio da šeta ulicama Beograda. Iako su svi prolaznici znali da se radi osurogatu, mnogi su od njih, zaboravivši se, razgovarali sa surogatom kao sa samim Titom.Svaka nostalgija ( e nja za ne im što nam je nekada bilo drago i prijatno) pripadaose ajnom toplom se anju koje treba razlikovati od hladnog bezstrasnog se anja.Ovo

potonje po iva na uvidu koji se sti e poredjenjem egzaktnih pokazatelja razvojasamoupravnog socijalizma i aktuelnog kapitalizma (stope horizontalne i vertikalne

pokretljivost, stupanj kriminala, standard i sl. Kod nostalgije prošlost se donekle i idealizuje, au atmosferi ekonomske nesigurnosti ova sklonost je izrazitija. Odmah treba re i da su izrazi

jugonostalgija i jugonostalgi ar, stvoreni po etkom 1990-ih za obele avanje neprijateljanacije (A.Debeljak, D.Ugreši ). Nasuprot ovom negativnom vrednosnom shvatanju pojma,ovde se polazi od toga da biti jugonostalgi ar zna i biti otvoren prema baštini razli itihkulturnih sredina, što mo e biti samo pozitivno, «jer onaj koji zna samo za jedno, ne zna ni za

jedno». Kod širih slojeva jugonostalgija ozna ava opštije se anje na društvenu sigurnost. Inostalgija tra i li ni simbol. Moglo bi se re i da je Tito, ne samo zbog nostalgije, u o imave ine stanovništva još uvek zapam en kao pozitivna istorijska li nost. Kada nakonrelativno ure ene sigurne dr ave nastane haos i nesigurnost, se anja na prošlost lako prelazeu nostalgiju. Još u hroni nom ratnom stanju antike te nja za mirom i sre om se u versko-

politi kom obliku iskazivala u kultu cara izmiritelja i kanalisala u pravcu njegovogobo avanja. Tako je verovatno kriza Rimskog carstva u 3. veku stvorila idili nu sliku ocarevima 2.veka (Hadrijanu i Antoninu Piju), koja je sigurno odudarala od stvarnosti. Rimskicar vi en je kao spasitelj sveta koji oslobadja narode ratnih sukoba, miri i ukida bedu, anjegova epoha je eljeno zlatno doba. U obli ju zemaljskog cara otkrivao se pravedni bog.

Na sli an na in se u razli itim oblicima svetovne eshatologije današnja nostalgi na

prise anja vezuju za Tita. Ova okolnost, me utim, ne bi trebala da uti e na potcenjivanjerealnih modernizacijskih u inaka Titove vlasti: medjunacionalna trpeljivost, visoka pokretljivost stanovništva, laicizacija i prosve ivanje, kosmopolitizacija i socijalna sigurnost.



199

Svaka nostalgija je selektivna. Manifestacija selektivnih “depolitizovanih se anja” kodobi nih ljudi mo e se povezati i sa drugim iniocima. “Pragmatizacija vrednosti” vidljiva jekod onih koji su okrenuti više ka rešavanju dnevnih problema, nego kod onih koji suzaokupljeni simboli nim sukobima oko istorijske pravde. U krizi pojedinca ne zaokuplja

prošlost niti budu nost, ve svakidašnje pre ivljavanje. To je rodno tle nostalgije, ali, kada je u pitanju socijalizam, nostalgija je, naro ito kod inteligencije, selektivna: mnogi pojedincise aju se prijatne socijalne sigurnosti, a ne i vlastite upletenosti u pravdanje re ima ilinjegove ideologije. Dakle, aktuelne potrebe i interesi stvaraju slo enu i široku zajednicuzaborava i oprosta koja je u subjektivnom pogledu vrlo va na, jer slu i kao instrumentsamozaborava i samooprosta. Bez zaborava ne bi pre iveli, ka e Ni e. U pam enjusvakodnevice socijalizma zaboravlja se na autoritarnost re ima, a pamti se društvenasigurnost. Pam enje titoizma ipak ima više dimenzija i kao segment kolektivne svesti nemo e se tuma iti kao spontana romanti na reakcija na tegobno pre ivljavanje iosiromašenje krajem 20.veka, niti kao arhai ni izraz propalog socijalizma. Kao i premadrugim markantnim sadr ajima iz prošlosti, tako i odnos prema titoizmu mo e bitinostalgi ni, negatorski i kriti ki. Romanti arski titoizam slavi svaki segment njegove epohe,dok demonizatorski, tome nasuprot, sve tuma i kao la i prevaru. Kriti ki odnos, pak,razdvaja realne modernizacijske crte ovog re ima od razli itih oblika nostalgi ne

idealizacije. Grubo re eno, radi se o razlici izme u e nje za prošloš u, ga enja i hladnograsu ivanja. U ovom ni eovskom smislu i harvardski profesor slavistike S. Bojm isti erazliku izme u dva oblika nostalgije. Prva je rekonstruktivna, a druga refleksivna.Rekonstruktivna nostalgija pripada kolektivnom pam enju, tu se smišljeno prekrajanacionalna prošlost i budu nost, s namerom da se izgla a kolektivna svest o prošlosti i da seukinu privatna se anja koja su u sukobu sa kolektivnim. Ovu operaciju je D. Ugreši nazvala"konfiskacijom se anja". Naravno da rekonstruktivna nostalgija ne vidi sebe kao nostalgiju,tj. kao selektivnu maštovitu prošlost, nego ovu vrstu se anja dr i preko potrebnimotkrivanjem zaturene nacionalne istine. Na drugoj strani, refleksivna nostalgija, opstaje urezervatu pojedina nog se anja, ne mo e biti oktroisana niti propisana, naj eš e seiskazuje u privatnim pri ama i ne mo e se bez ostatka glajhšaltovati. Kriti ka refleksivna

nostalgija je svesna nepovratnosti prošlog, da povrataka ku i nema, ali i toga da masovni alza stabilnim ivotom u prošlosti jasno pokazuje da je sadašnjost “poprili no teretli”, tj. unekim va nim segmentima ispod nivoa prošlog. Se anje na socijalizam jeste prete no, ali nei uvek, vezano za se anje na Jugoslaviju. I kod mnogih antikomunista jugonostalgijaozna ava e nju za širim kulturnim prostorom od nacionalnog i nepristajanje na samo jedankulturni obrazac, pa je i zbog ovoga treba razlikovati od prazne romanti ne iluzije.

4. Tito kao simbolOrganizovano pamćenje nije samo važan sadržaj vladajuće ideologije, nego je to i strukturasimbola smeštena u njegovom središtu, koja osmišljava i neideološko iskustvo. Simbolička

struktura povezuje društvena izvorišta pamćenja sa njegovom društvenom funkcijom. Kodsvakog pamćenja treba raspoznati primarni dogadjaj i ključnu ličnost. To nije uvek realni,

izvorni i najuticajniji splet zbivanja, već su to dogadjaj i ličnost koji ujedinjuju i podstičudruštvo da stvara nove pravce razvoja. B.Švarc je pokazao kako su u SAD učesnici Drugogsvetskog rata tumačili vlastito iskustvo poredeći ga sa drugim primarnim dogadjajem –graanskim ratom iz 1860-ih. Poredi se jedno zbivanje sa drugim, tj. način organizovanja iosmišljavanja društvenog iskustva kod pojedinaca. Ova vrsta poredjenja pretvara pamćenje ukulturni sistem, stvara simbolički obrazac prošlosti i pretvara kulturne simbole u očevidne

javne rasprave. Minuli dogadajaji na taj mogu biti ključ za tumačenje sadašnjice. Ali trebashvatiti pod kojim uslovima i zarad kojih ciljeva prošlost postaje okvir za razumevanjesadašnjice.

Švarc je to pokazao na načinu svojatanja Abrahama Linkolna (1809-1865) u SAD za vremeDrugog svetskog rata (Schwartz 1996). Linkolnova senka duža je i šira nego što je bila u dobunjegovog predsednikovanja (1860-1865). Linkoln nije samo kasnije oživljavan, nego je postaotrajan sadržaj pamćenja u kom je dinamika pamćenja postala najočiglednija. Na Linkolna treba



200

gledati očima ratne generacije da bi se razumele vrednosti i osećanja te generacije. Nije to bilapuka idealizacija ubijenog predsednika, već je Linkoln postao važan u rešavanju nekihnjihovih važnih problema. U jugoslovenskom kolektivnom pamćenju još uvek je ključnidogadjaj rat protiv fašizma, a ključna ličnost Tito. Tito je odmah nakon smrti postao simbolzajedničke države, ali i rastegljivi sadržaj koji je u zavisnosti od potreba različito tumačen.Nakon toga Tito je postao važan pokazatelj kolektivnog pamćenja zahvaćenog krizom. Iza

univerzalnog simbola i imena krile su se različite vrednosti: bratstvo-jedinstvo, antifašizam iantistaljinizam, ponosna nevazalna spoljna politika, ali i separatizam i stvaranje novih nacija ipokrajina. Još je šarolikiji spektar Tita kao negativnog simbola od 1990-te. Od tada je onsimbol antiliberalizma, antinacionalizma, boljševizma, autokratije, totalitarizma, mondijalizmaitd. U duhu postojane oslobodilačke političke kulture uzdizan je kao spasitelj klase idetronizovan kao upropastitelj nacije. Tito je još uvek simbol oprečnih vrednosnih sistema, a usociološkom smislu podjednako je važan kao simbol željenih i neželjenih vrednosti. Zašto?Zato što selektivno oživljena prošlost najbolje objašnjava prioritet novih vrednosti. Izmedju1900. i 1940. Linkoln je bio simbol ljudskog dostojanstva i ljudskih prava. Ruzvelt je govorioda je Linkoln bio prvi predsednik u duhu Nju Dila. Tito je do 1990. bio simbol socijalizma,samoupravljanja, ravnopravnosti nacija, antifašizma i antistaljinizma. Ruzvelt se spremao za

rat oživljavajući pamćenje na Linkolna i gradjanski rat. Pod Titovom slikom održavane sudemonstracije Albanaca, ali i mitinzi Srba 1988-1990. U Drugom svetskom ratu sećanje naLinkolna imalo je još složeniju ulogu: ponavljane su epizode iz graanskog rata 1860-ih, sapodsećanjem na sličnosti akcija u Drugom svetskom ratu. Isticane su sličnosti, a ne razlikeizmedju dva rata, pa je potonji ispao samo kopija gradjanskog. Učesnici Drugog svetskog ratabrzo su se poistovećivali sa generacijom iz gradjanskog rata, i sebe videli kao njihovenastavljače. Švarc je uz to uočio i iste vrednosti (borba protiv ropstva) koje su pokretale obegeneracije pravednih ratnika. Idealizacijom Linkolna složeni gradjanski rat u holivudskommaniru sažet je i sveden na Linkolnovu porodičnu viziju, pa je postao značajniji od njegovogživota (Schwartz 1996, 922). Za razliku od Linkolna, koga malo ko danas osporava, Titoopstaje i kao simbol pozitivnih i negativnih vrednosti. U mnogim mestima bivše Jugoslavije

još stoje ulice sa Titovim imenom, a kod Makedonaca i Bošnjaka Tito ostaje otac nacije. Utom pogledu indikativna je aktuelna debata oko naziva glavne ulice u Sarajevu. Do skora jecela ulica bila «Titova», a od skora,kako se predlaže, samo njena polovina, dok drugi deo trebada ponese ime A.Izetbegovića. Meutim, predlog je u Sarajevu izazvao otpor. Odnos premaTitu ne podudara sa odnosom prema socijalizmu. U službenom pamćenju Tito se po praviludekontekstualizuje: nacionalisti u Skopju vezuju ga za «drugi Ilinden» 1944. kada jeMakedonija proglašena republikom, a iz sličnih razloga to čine i Bošnjaci u Sarajevu. Sličan jeodnos i savremene crnogorske vlasti, a donekle i hrvatske i slovenačke. Tito je važan kao otacnovih nacija-država i izmiritelj, a ne kao simbol socijalizma.U svakom poretku sećanja bira se naročiti dogaaj iz prošlosti kao rastegljivi primarni okvir

njenog tumačenja. U središtu izabranog doga

aja je istorijska li

čnost. Što je društvo stabilnijei lišeno krupnih lomova to je ovaj okvir postojaniji. Linkoln je u istoriji SAD skoro vek i po

najpopularniji predsednik i simbol željenih vrednosti. Tito je to u Jugoslaviji bio to samo do1990. Za vreme velike depresije pominjana je Linkolnova mladost i njegove borbe u Ilinoisu,za vreme rata njegovo predsednikovanje, nakon Kenedija, njegovo ubistvo u pozorištu. U tokuDrugog svetskog rata mediji su o Linkolnu pisali da je on lično na vreme pripremaoregrutaciju, vojno snabdevanje, gradio brodove, ograničavao slobodu govora i suspendovaolegalnu zaštitu u obliku preventivnog pritvora. Linkoln je bio naš prvi diktator, pisao je NjuJork Tajms polovinom 1941, još pre Perl Harbura. Važna priprema za ulazak SAD u Drugisvetski rat (koji je bio sve izgledniji nakon ulaska V.Britanije u rat septembra 1939, a naročitonakon pada Francuske juna 1940) bilo je oživljavanje sećanja na graanski rat koji se zbio 80

godina ranije. Bila je to mobilizacija i upotreba istorije, a ne njeno kritičko osvetljavanje.

Linkoln je idealizovan jer je uvek bio obrazac poželjnih vrednosti. Pojedini delovi njegovogživota bili su aktuelni u različitim dobima, jer su budili različita osećanja. Švarc dodaje da se



201

ovaj odnos izmedju sećanja na Linkolna i neposrednih imperativa rata ne može objasnitiformulama manipulacije ili propagande, niti lažne svesti. Daleko više od toga, sećanje naLinkolna otelovljava univerzalnu kulturnu prisutnost koja stvara zajednički obrazac delanja,rasudjivanja, zajedničke kategorije razumevanja i zajedničko tumačenje patnji i smrti.Linkolna su svi svojatali. On je deo kolektivne svesti SAD (Schwarz 1996, 923). Poistraživanju iz 1999. telefonskom anketom na Univerzitetu Merilend, najpopularniji američki

predsednici su: Linkoln (45%) Kenedi (35%), Regan (29%),Vašington (28%), Klinton (24%)(Schwartz, Schumann 2003). U američkom kolektivnom pamćenju i istoriji slika Linkolna javlja se u nekoliko verzija: 1.spasilac unije koji je očuvao jedinstvenu državu, 2. velikioslobodilac koji je ukinuo ropstvo, 3.čovek iz naroda sa kojim se poistovećivao običniAmerikanac, 4. prvi Amerikanac, borac na frontu, 5. čovek koji je sam sebe stvorio - oličenjeotvorenosti kanala društvenog uspona.Vizija Linkolna u različitim periodima odražavala jerazličite ideale koji su dublji od poštovanja Linkolna: slavljenje «spasioca Unije» iskazujeamerički nacionalizam, «veliki oslobodilac» simbol je humanosti,a «čovek iz naroda»znamen demokratije, «prvi Amerikanac» je oličenje amerikanizma, a «čovek koji je samuspeo» svedoči o jednakim šansama svih. Švarc i Šuman zaključuju da, uprkos postojanostiautoriteta, Linkolna drugačije vide danas nego 1945.

Na sličan način i Tito je dugo bio deo kolektivne svesti jugoslovenske države, ali je, za razlikuod Linkolna, nakon detronizovanja ostao to i dalje, ali sa drugačijim vrednosnim predznakom.Bio je simbol nadnacionalnog voe, borca protiv fašizma i staljinizma, mirotvorca i ideje

jednakosti. Nakon kastracije njegovog kulta postao je simbol još šireg spektra negativnihvrednosti. Danas svako opredeljenje postaje jasnije ukoliko se odredi prema osnovnoj ličnostiiz prošlosti - Titu. «Reci mi šta misliš o Titu, pa ću ti reći ko si». Postmodernisti tvrde da suvelike priče i heroji izgubili važenje. Na Balkanu nisu. Prostor je još uvek opterećen prošlošću,a kolektivno pamćenje zadržava sposobnost da organizuje iskustvo i osmisli vrednosti ukolikopouzdano odabere iz prošlosti osnovni dogadjaj kao okvir prerade prošlosti. Na ravnisimboličkog interakcionizma upotreba Tita, kao pozitivnog i negativnog simbola, priličnopouzdano može se porediti sa svojatanjem Linkolna...........

Istorija je lux veritatis. Još je Goja u 17. veku predstavio muzu Klio na jednoj slici kao malodete koje je okrenuto posmatraču sa upitnim izrazom lica: «Šta treba da kažem? Kakva jeprošlost potrebna tvojoj budućnosti ?“ Kritička istorija ne nameće statičke i osećajne istorijskeslike, već relativizuje prošlost, tj.ukazuje na obrasce njenog iskrivljavanja. Sociološkosaznajnipristup prošlosti raspoznaje društvenointegrativnu ulogu slike o prošlosti, otkrivajući njenuinteresnu uslovljenost ali ne zaboravljajući i gnoseološke kriterije kod procene saznajnevrednosti. Selektivno pamćenje treba proučavati na više nivoa da bi se pouzdanije otkrili

interesi kod oživljavanja prošlosti i spontani i planski mehanizmi njene prerade.

* »Internet intervju iz 1996. godine predsednika DSS V. Koštunice«,http://www.dss.org.yu/arhiva/intervju96.html

**Intervju D. Medakovića iz 1993, in Serbian Unity Congress,www.suc.org/culture/library/OCI/zablude-i-greske-43-04-24.html.





203

penzionisani (Žukov). Titov proboj nije, dakle, u neterorističkim čistkama već u tržišnojprivredi, samoupravljanju i otvorenoj spoljnoj politici. Pošto se nije mogao nametnuti za liderameunarodnog socijalizma, gradio je oreol svetskog borca za mir. Osim toga treba imati naumu da je Staljinova smrt olakšala Titu prelaz na čvršći partijski kurs, jer je bio zabrinut zastanje u SKJ zbog slabljenja ideološke monolitnosti i negativnih uticaja sa Zapada. Dakle,posledice nestanka Staljina su u Jugoslaviji bile višeznačne.

Nadlična i nadreena suverenost partije i za Tita je u isto vreme škola, avangarda i kolektivnavolja; ličnosti, doduše, imaju odreenu ulogu, «ali se ova ne stiče odozgo, nego odozdo iznaroda». Partijsko duboko prožima lično i u ovom pogledu Titove samoprocene su ortodoksnokomunističke (uprkos prilično jasno izraženom karakteru lične vlasti): «Meni je teško slušatipriznanja koja mi se upućuju. Jer bila bi historijska nepravda kada bi se sve što je ostvarenopripisivalo jednom čovjeku. Mi smo stvorili novu Jugoslaviju zajednički, kolektivno. Na čelu teborbe stajala je naša Partija. I zato svi mi imamo iste zasluge. Ja ne bih mogao mnogo učiniti danismo imali takve drugove» (Iz intervjua 1975, Tito 1982, II, str. 216). Ili na drugom mestu gde

je plehanovski sociologizam neskriveniji: «Uloga ličnosti je utoliko značajnija ukoliko ona vršito što narod želi, no ličnost nije motorna snaga... a ličnost je organizator» (Dedijer 1984, str.609). Teško je verovati da Tito nije bio svestan značaja i samostalnosti vlastitog odlučivanja, ali

ga je uvek depersonalizovao i vezivao za partiju, da bi osnažio njen autoritet, a zatim za narod,da bi istakao stalnu vezu sa narodnom voljom. Na ovom mestu manje je važno raspravljati otome zašto je u ovom segmentu samopoimanja lična uloga svesno ili nesvesno potcenjena (da bise skrila vlastita široka ovlašćenja ili da bi se stvorio utisak lične skromnosti). Važnije jesamopoimanje idejno-istorijski prepoznati. Kod Tita, kao i kod svih komunističkih voa,samopoimanje je neraskidivo vezano za partijsku klasnu ulogu i marksističku ideologiju, zakoju se veruje da pruža najdublji racionalni uvid u društvene protivrečnosti. Veza izmeunajdubljeg uvida i najvišeg mesta je klasna pripadnost, revolucionarni staž, aktivnost,budućnost i poštovanje partijskog jedinstva. Klasna jednakost bila je prisutna u formisvakodnevnog ophoenja. Tito je 1963. javno podsećao da ga vrea «kad mu se naš graaninobraća reč ju gospodin» - jer ona ima odreen klasni smisao. Omladina treba da se bori protivtakvog oslovljavanja, ali nama ne smeta ako starije generacije iz graanskih krugova koriste tenazive» (Tito 1977, str. 262). Ne manje od klasnog Titu je bilo stalo do autoriteta narodnogvoe, a ove uloge shvatao je kao sinonimne. U javnim nastupima stalno je potencirao bliskost ičvrstu povezanost sa narodom (Panović 1997, str. 83-102). Govorio je da ga izveštaji varaju,«da njega narod razumije i da će se on obratiti narodu». Često je držao govore, trudio se daizbegne kabinetsku harizmu nekih socijalističkih vladara (Staljina), pominjao da lakše govoripred masom (jer ga inspiriše) nego pred malim brojem ljudi, imao je široku plebiscitarnupodršku i uživao u njoj. Sebe je shvatao kao klasnog, narodnog i nadnacionalnog vou kojiracionalno koncentriše revolucionarnu energiju u monolitno državno jedinstvo, pa je liderskeambicije drugih rukovodilaca osuivao kao nacionalizam i slabljenje jedinstva.

ilas je zapazio da je Tito Partiju poistovećivao sa sobom i trudio se da osigura trajnost teidentifikacije. U sebi je gledao vou i usrećitelja naroda pa je i negovao naročiti lični odnos sa

narodom i armijom. Ipak se kasnije ovaj odnos izmenio. Slava, moć i svetski problemizablesnuli su Tita i Partiju, pa je veza voe i naroda bivala nesadržajnija i apstraktnija (ilas1990, str. 169-170). Uprkos promenama, osnova Titovog samopoimanja do kraja života ostalo

je marksističko učenje o istorijski nužnom razvoju društva ka besklasnoj pravednoj formaciji.Bio je duboko ubeen da socijalizam predstavlja ne samo najpravilniji društveni sistem otkakočovečanstvo postoji nego je i najdemokratskiji za svaku ličnost posebno. Tek je u socijalizmuličnost potpuno ravnopravna, jer ravnopravnost ima ekonomsku podlogu. Ubeen da je SKJ naputu ostvarenja pravednog društva, uporno je odbijao racionalnost višepartijskog sistema. Uintervjuu engleskim novinama jula 1966, već kao ugledni svetski državnik govori o istorijskoj

prevaziernosti kapitalizma: «Komunistička partija nema ulogu komandovanja, bilo naddržavom, vladom ili parlamentom. U vladi i parlamentu su većinom komunisti. Ali SK ima idužnost i pravo da idejno usmjerava naš socijalistički razvitak. Uostalom, kad je kapitalizampobijedio feudalizam, nije mu kasnije dozvolio da djeluje unutar toga novog sistema, nego ga je



204

rigorozno likvidirao. To je historijski razvitak društva» (Tito 1980, str. 267). O privrženostimarksizmu i strahu od narušavanja njegove idejne i organizacione monolitnosti svedoči Titovoodbijanje revizionizma i ograivanje od tobožnje nove struje «titoizma»: «Titoizam kaoposebni ideološki pravac ne postoji, zbog toga što mi nismo donijeli ništa novog u naucimarksizma-lenjinizma. Radi se samo o tome da smo mi uspjeli najpravilnije primeniti tu nauku.Pošto nema ničeg ni novog, nema ni pravca» (Dedijer 1984, str. 610). Komunistička vizija

poželjnog društva pravdala je monopolski položaj partije i njenih kadrova, prioritet partijskognad državnim pravom i klasnog nad individualnim moralom. Posle raskida sa SovjetskimSavezom delimično se menja zamisao poželjnog društva (ističe se prioritet pojedinca, njegovesreće, tržišta i samoupravljanja), ali se ne dovode u pitanje proverena sredstva (kadrovskapartija i njeno jedinstveno rukovodstvo). Pažljivim proučavanjem Titovog samopoimanja moglebi uočiti neke nijanse u promeni ocene vlastite uloge i njeno prilagoavanje izmenjenimokolnostima u društvu. Krupne promene u društvenoj strukturi 1950-ih i 1960-ih godinaproširile su bazu Titovih pristalica, i izvan partijskih krugova kojima je Tito bio uzor unapuštanju tradicionalnog seljačkog preindustrijskog mentaliteta i sticanju novog. Tito je biooličenje masovne vertikalne društvene pokretljivosti, prelaza iz sela u grad, sa njive u fabriku iškolu i izlaska u svet. Kada je u pitanju klasna osnova Titovih pristalica onda je struktura partije

grub, ali u osnovi pouzdan pokazatelj. Pri tome treba imati na umu da Tito nije bio samopokretač partijske aktivnosti, nego je i sam bio oblikovan dinamičnom državnom politikom.Široka podrška jačala je njegovu svest o opštenarodnom, a ne samo partijskom voi, adržavnički ugled u svetu jačao je kod njega svest o izuzetnosti i nezamenljivosti.Premda umešan političar i državnik, Josip Broz nije izneo razvijeno i razueno samopoimanje.ilas je zabeležio da je Tito u teorijskim raspravama stajao malo po strani zbog zauzetosti,hijerarhijske uzvišenosti, a i zbog neteorijskog mišljenja. Bio je radnik, kadar i voa-organizator, a ne obrazovani intelektualac, aparatičik niti tvorac doktrine. Vlastitu ulogupoimao je u sklopu relativno ortodoksnog marksističkog tumačenja odnosa klase, partije ipojedinca, zatim borbe protiv fašizma i kapitalizma jačanjem jedinstva partije i države. Uprkossloženosti integrativnih sredstava koje je iziskivala protivrečna višenacionalna država,nacionalno samopoimanje njenog vladara bilo je prilično jednostavno i relativno spontano.Jednostavnost je ležala u stalnom vezivanju jugoslovenskog državnog jedinstva za socijalističkiput razvoja, a spontanost u ličnom nadnacionalnom osećanju neraskidivo vezanom zaboljševički internacionalizam. Bez hermeneutičkog razumevanja svesti levice 20. veka teško jedanas shvatiti komunističko jugoslovenstvo. Klasno i partijsko uvek je bilo iznad nacionalnog usvim fazama i verzijama Titovog javno iskazanog samopoimanja (za vreme rata, relativnočvrste federacije i u fazi poremećenih meunacionalnih odnosa). Sin Hrvata i Slovenke ugovorima vešto i spontano mirio je jugoslovensko opredeljenje i poreklo koje nije krio. Bilo bineosnovano u Brozovom nacionalnom opredeljivanju tražiti goli oportunizam ili antisrpstvo, aline i povremeno taktički pragmatično različito akcentovanje politički neobično osetljivog

nacionalnog osećanja: npr. u obra

ćanju vojsci Tito isti

če da je «Jugosloven i ništa drugo», ukritici unitarizma zahteva poštovanje nacionalnih osećanja, od članova partije traži prioritet

komunističkog klasnog nad nacionalnim opredeljenjem itd. (Tito 1977). Harizmi Titovogformata nije bilo teško da relativno ubedljivo i spontano deluje u pomirenju nacionalnog i

jugoslovenskog.U izvorima Titovog jugoslovenstva važnu ulogu imala je i težnja za snažnom državom, kojoj jepridavao izuzetan značaj. Cenio je red austrougarske monarhije, njene autonomije sa snažnimcentrom, protokol i uniforme, a luksuz je kod njega bio više od raskoši, forma ispoljavanjavlasti. U jednom razgovoru 1953, kada je nezavisno trajanje jugoslovenske države postaloizvesno, Tito je ocenio da će se jugoslovenske nacije u budućnosti stopiti u jednu naciju. Poilasovom mišljenju u tome je za njega bila bitnija zajednička država nego etnička srodnost

(ilas 1994, str. 262). I Tito je bio ubeen da će sa ukidanjem buržoazije nacionalno pitanje bitiskinuto s dnevnog reda, ali se brzo otreznio od ove iluzije. Vlastito jugoslovensko opredeljenjeizričito je isticao iznad etničkog hrvatskog porekla. Na manevrima 1971, gotovo u pretećemtonu, jasno je upozoravao: «Bilo je slučajeva da se počelo zaboravljati da smo mi Jugoslavija.



205

Govorilo se o republici, a o Jugoslaviji se ćutalo. Bilo je skoro sramota da se prizna da siJugosloven. Ja za sebe kažem: ja sam Jugosloven i ništa drugo ne mogu biti. Ja sam Jugosloveni po svojim obavezama, po svom položaju, a i po svom duhu. Ali ja nisam zatajio da sam roenu Hrvatskoj. Zašto da sada ističem da sam Hrvat. Ja sam odrastao u Jugoslaviji u srediniradničke klase. A takvih ima na stotine hiljada» (Perović 1991, str. 316-317). Trudio se dadržavu održi elastičnom ravnotežom ravnopravnih nacija, ali nije prezao od opomena da se

jedinstvo može održati i drugim sredstvima. Decembra 1971.opominjao je hrvatskorukovodstvo: «Ja sam protiv unitarizma versajske Jugoslavije i ostataka dogmatskogunitarizma. Ali ako se radi o jedinstvu naše zemlje, o Jugoslaviji kao nedeljivoj celini – ondasam ja za takav unitarizam, za takvu jedinstvenu Jugoslaviju. A onda to nije unitarizam, nego

jedinstvo – naše jedinstvo» (Tito 1982, str. 124-125). Više puta je upozoravao da se ne smedozvoliti da zbog šovinizma Jugoslavija izgubi ugled u svetu. Premda nepopravljivi boljševik,bio je trezven i pragmatičan jer je sagledao sve prednosti koje zemlja može izvući izmeunarodnog prestiža.Ne bi trebalo potcenjivati integrativnu ulogu Titovog jasno iskazivanog nadnacionalnogsamopoimanja. Ipak Titovo jugoslovenstvo nije do kraja bilo usklaeno sa nekim važnimsegmentima unutrašnje politike koji su ishodili iz prioriteta spoljne politike (stvaranje novih

nacija i uzdizanje nacionalnih manjina u narodnosti, što je jačalo neprogresivnu konfliktnost udržavi). Osim toga, danas su vidljivi i neki drugi propusti naglašene ideološkeinternacionalizacije. Gotovo pola stoleća integracija države počivala je na nepromenjenommonopolskom idejno-ideološkom osloncu, što je sprečavalo razvijanje neideološkihintegrativnih sredstava. Premda je Titovo, u osnovi, nadnacionalno samopoimanje izviralo izideološki shvaćenog jugoslovenstva (proleterski internacionalizam), praktično politička vizijainstitucionalnog regulisanja meunacionalnih odnosa bila je znatno više pod uticajempragmatičnih unutrašnjih i spoljnopolitičkih interesa. Strah od nacionalizma najbrojnije nacije(a ne odbojnost i mržnja prema Srbima), formiran pod uticajem Kominterne, izgleda, takoe,imao je izvesnu ulogu u balansiranju meunacionalnih odnosa. Koča Popović, koji je stajaoizvan meurepubličkih sukoba, svedočio je da je kod Tita bilo zaziranja od nekih Srba, ali tonije bila hrvatska odbojnost nego autoritarna, vladarska predostrožnost: favorizovao jeposlušne, a potiskivao neistomišljenike (Nenadović 1989, str. 144). Ocena istorijskog značajaTitovog samopoimanja tesno je skopčana sa granicama njegove internacionalističke politikekoje su u različitim periodima bile posledica isključivog prioriteta ideoloških ciljeva ili rizičnepragmatike političkih ustupaka. Spoj spremnosti za manevar i nepokolebljivosti oko načela ipaknije u svim periodima bio politički celishodan.Iz ukratko rekonstruisanog Titovog samopoimanja samo se donekle mogu naslutiti lične crtevladara. Roenjem stečeni, detinjstvom, mladošću i obrazovanjem formirani karakter čvršće jeuobličen profesionalnom partijskom aktivnošću (u ilegalnim uslovima i na vlasti) za koju jeTito bio vezan više od 60 godina svog života. Trebalo bi se zadržati na nekim važnim

psihološkim crtama koje su mogle imati značajnije politi

čke posledice. Možda bi najpre trebalopomenuti sposobnost promišljanja raznovrsnog ličnog političkog iskustva, koja se, doduše nije

uvek ispoljavala na isti način. U različitim vremenima kod političara korisne su različiteosobine. U ustanku i borbi to su odlučnost, hrabrost i odreena impulsivnost ako je skopčana sadobro proračunatim rizikom. U miru su korisniji taktičnost, mudrost, dalekovidost i oprez.Premda temperamentan, Tito je na vlasti bio manje impulsivan nego kao prkosni ilegalnirevolucionar. Nisu ga smirile samo godine nego i nepoverljivost, komunistička doktrinarnost iritam ustanova vlasti. Ideološka postojanost vremenom je prerasla u dogmatsku istrajnost, anepoverljivost u otpor promenama. U svemu tome postojani rast ugleda jačao je svest o vlastitojnezamenljivosti. Sa 53 godine došao je na čelo države, u 56-oj je izdržao Staljinov napad, sa 62trijumfalno je dočekao Hruščova kada je ovaj stigao na pomirenje, u 70-oj mogao je da sagleda

modernizacijske tekovine socijalističkog razvoja i da postane jedan od lidera nesvrstanih.Premda u osnovi boljševička, Titova zrela politička uverenja bila su manje netolerantna, naivnai romantična nego u mladosti ili nego što su bila kod njegovih mlaih saradnika. Uz relizamkoji je jačao sa godinama i bio lišen suvišne osvetoljubivosti, trajno je bilo prisutno dogmatsko



206

ideološko nepoverenje (Auty 1980, p. 337). Premda je nije ispuštao, nikada nije bio opijenvlašću u meri da bi izgubio oprez, niti je bio korumptivan iako je živeo u raskoši. Doneklezlopamtilo, ipak nije bio okrutan i osvetoljubiv niti se gubio u paranoidnim čistkama. Iakonemilosrdan u uklanjanju partijskih frakcija u osnovi je, kako zapaža F. Oti, Tito bio humančovek, normalan i u mnogim stvarima sasvim običan. Nesvakodnevna harizma ga je,istovremeno, uzdizala iznad običnog političara, a britanska istoričarka je još za Titovog života

zabeležila da je jugoslovenski vladar obezbedio sebi mesto u istoriji svoje zemlje, komunizma isvog doba (Auty 1980, p. 345).Slične ocene izneli su i mnogi posmatrači (Vasović 1982), a trebalo bi ih dopuniti u svetluzapažanja nekih bližih Titovih saradnika, koji su se pre ili kasnije razišli s njim, ali su, tomeuprkos, pokušali da ga nepristrasnije i bez osvetoljubivosti ocene, ne osvrćući se na spoljneokolnosti i ideološki preovlaujući sud (ilas, K. Popović, Nikezić, Dedijer). Reč je oobrazovanijim i liberalnijim saradnicima, lišenim nacionalističkih i ideoloških isključivosti, kojisu jasnije uočavali ograničenosti Titove politike. Oni se slažu da je Tito bio čovek nesumnjivogpolitičkog dara, ambiciozan, sa silovitom intuicijom i impozantnom samodisciplinom. Bila je toličnost upadljivo oštre i brze inteligencije i snažne i selektivne koncentracije. Po tome je bionalik Staljinu, ali mu je mišljenje bilo opreznije, a koncentracija još budnija. ilas je,

verovatno, izneo psihološki najpotpuniji profil Tita ističući protivrečni spoj nekih karakternihcrta (ilas 1990). Bila je to živahna i malo nervozna, ali samokontrolisana i osećajna ličnost.Fizički markantan, snažne i izdržljive telesne grae, uvek je ostajao na izvesnom odstojanju,neprobojan i nedokučiv. Sledeća crta koju njegovi saradnici ističu je ozbiljnost, odgovornost,savesnost i urednost na poslu i samouverenost. Operativnost, odsustvo besplodnogkonferencijašenja i suvišnog nijansiranja (akcije umesto teoretiziranja) karakterisali su Titovusvakodnevicu. O tome je i sam govorio: «Ja, prvo i prvo, ne mogu vidjeti na stolu nesvršenposao. Vrlo rijetko se desilo da se nešto zametne... Ja imam običaj da odmah, čim neštodobijem, pristupim poslu da to završim... Ali uglavnom na mojim stolovima predmeti ne smijustajati (Tito 1980, str. 528). Ćosić, pak, tvrdi da je njegova samodisciplina bila militarističkiprožeta maršalskim uvažavanjem i pokoravanjem protokolu (od oblačenja i poštovanja vremenado ponašanja prema stranim državnicima). Čitava država služila je izvršavanju njegovesvetskoistorijske dužnosti i uloge. U takvoj autoritarnoj i hijerarhijskoj formi, pompeznomopsegu svog protokola i nastupa, impresionirao je okolinu i strance (ukić 1989, str. 115).ilas napominje da Broz nije bio zlopamtilo (ilas 1990, str. 127), a Nikezić zapaža da jeizbegavao vladarsku naprasitost (ukić 1990, str. 94). Izgleda da ni Broza nije mimoišlasudbina mnogih vladara, da mu je sa jačanjem kulta i idolatrije slabila samokritičnost, a delom iosećaj za konkretno i moguće. Uprkos deklarativno skromnoj oceni vlastitog značaja (kojinikada nije odvajao od uloge partije), njegova samodisciplina i odgovornost u vršenjudržavničkih poslova bila je prožeta naglašenom svešću o svom svetskoistorijskom značaju(ukić, 1989, str. 116). ilas zapaža da je uvek i u svemu držao do svog dostojanstva i

izuzetnosti i nikada se nije mogao zateći u nedoli

čnoj pozi, a

Ćosi

ćsmatra da je druga stranaovog samopoimanja bio monarhistički stil zatim luksuzan način života i rasipništvo iznad

mogućnosti zemlje. Tome nasuprot, Dedijer ističe pragmatičnu stranu Titovog ceremonijala ioblačenja. Kada je Dedijer jednom prilikom upozorio Tita na mnogo njegovih uniformi, ovajmu je uzvratio da u Jugoslaviji ima tek nekoliko stotina hiljada intelektualaca; da ih ima više,nikada ne bi nosio tolike uniforme. Ali dodao je «....ti ne poznaješ mentalitet većine našegnaroda, pogotovo seljaka. Ocu seljaku je najveća želja da mu sin pobegne iz sela i postanedržavni službenik u lepoj uniformi» (Dedijer 1991, str. 126). U Titovim skupim rashodimatreba razdvojiti sredstva za lično bogaćenje od sredstava za reprezentaciju države. Republike iopštine utrkivale su se ko će Tita više darivati, darovi i vile ostali su državi, a skupa putovanjadizala su zemlji ugled i u spoljnopolitičkom i trgovinskom pogledu se isplatila. Uz rečeno treba

dodati da su neasketski vladari manje skloni nasilju od asketa koji vlastito materijalno odricanjemanje ili više prinudom nameću podvlašćenima. Komunistička doktrinarnost davala je nekevažne nijanse Titovom neasketskom životu. Porodicu (sinove i unuke) držao je u pozadini,štitio od javnosti, položaja i većih privilegija. Premda nije odoleo iskušenju doživotne vlasti



207

Tito spada u vladare koji su se u osnovi uspešno odupirali njenim patrimonijalnim i dinastičkimzamkama.Bio je svestan vlastite istorijske uloge i vodio brigu o njenoj neprolaznosti. Sama po sebiokolnost da nije bio kadar da se umeri u samopoimanju i raskoši nije izazvala veći otpor u

javnosti opterećenoj nekonstitucionalnom tradicijom i političkoj kulturi masa koja je tražilavienog čelnika. Kao da je monarhijski ceremonijal bivao neutralizovan, kada bi voa

progovorio jezikom čoveka iz naroda lišenog masi odbojnog politiziranja i intelektualiziranja.Manje ili više spontano, Tito je vešto mirio monarhijski raskoš i jezik običnog čoveka. Njegovpolitički talenat ispoljavao se u spontanom i racionalnom osećanju opasnosti, zatim spremnošćuza manevar, ali i neugasivom, lukavom i postojanom žudnjom za vlašću. Stil vladanja takoesvedoči da je lično kod Tita bilo uvek isprepleteno sa političkim. U političkim obračunima je,po svedočenju M.Nikezića, izbegavao preki put, trudio se da stvori situaciju u kojoj će drugi zanjega obaviti posao. Premda je mnoge čistke mogao da obavi sam, tražio je da to drugi učine(ukić 1990, str. 105-106). U obračunu sa raznomišljenicima vladarsko samoljublje uvek jekrio ispod težnje za očuvanjem jedinstva partije. Izgleda da je strah od partijskog raskola ipakviše nego lična ugroženost bila uzrok brutalnog obračuna sa ibeovcima. Izuzimajući obračun saovom strujom, Titove odmazde nisu bile svirepe, a čistke ne tako masovne kao u ostalim

socijalističkim režimima. U tom pogledu u sećanju pomenutih smenjenih Titovih saradnikanema osvetoljubivosti. Nikezić je tvrdio da je Tito kao rukovodilac bio odmeren, slična su iilasova zapažanja (ilas 1990, str. 134), a M. Tepavac je posle pada za Tita rekao da je bioveoma ugodan šef (ukić 1990, str. 298). Dok ilas tvrdi da je Broz bio loš govornik, Ćosić zapaža da je bio talentovani demagog i roeni harizmatski voa, mag za mase, koji je uvek znaoda kaže ono što narod želi od njega da čuje, ali je znao i da nepogrešivo ćuti i skriva bitno usvojoj politici (ukić 1989, str. 115). Autoritetom i političkim sposobnostima izrazito seizdizao iznad saradnika i, za razliku od Staljina, nikada na vlasti nije imao ravnopravnogkonkurenta. U frakcijskim sukobima njega niko nije dovodio u pitanje, pa je, kako zapažaNikezić, od svih oko njega koji su mislili na karijeru on jedini mogao da misli na istoriju (ukić 1990, str. 318). Iz mnoštva karijerističkih političara koje je stvorila monopolska kadrovskauprava, malih znanja i skromnih radnih navika, kojima je vlast bila iznad načela, Tito se nijeizdvajao toliko oštrinom pogleda, koliko sposobnošću da odanost ideologiji uskladi savlastoljubljem u istorijskom, a ne karijerističkom obrascu. Po svemu sudeći, istorija će ga višepamtiti kao državnika nego kao političara. Diferenciranim i istoričnim biografskim pristupom

jasnije bi se moglo pokazati u kojoj se meri u pomenutim ličnim crtama voe jugoslovenskihkomunista može prepoznati opštiji neideološki duh vremena (sredina 20. veka), zatim tippolitičke organizacije i ideološki profil komunističkog rukovodioca, a koliko se, s druge strane,Tito razlikovao od svojih autoritarnih komunističkih i ostalih savremenika. Titov osećajnadmoći nad ostalim evropskim komunističkim vladarima (izuzev sovjetskih) imao je pokriće utrajnoj nadmoći frontovske boračke nad kabinetskom harizmom. U Titovoj kancelariji čitav zid

zauzimalo je veliko platno K. Hegedušića «Stubi

čka bitka». Realni oslobodila

čki u

činak davaomu je ličnu sigurnost, ali ga ipak nije napuštala budnost, sumnjičavost, oprez, osećanje za

opasnost i stalni napor za očuvanje tvrdog idejnog jedinstva bez frakcija – crte karakteraformirane iskustvom čistki i dugog partijskog rada. Elastičnost i politički talenat u traženjunovih savezništava takoe su rezultat permanentno nepoverljivog iskustva istog porekla.Vlastoljubivost i polaganje prirodnog prava na doživotnu i neograničenu vlast su rezultat nesamo boljševičkog nego i civilizacijskog naslea. Izgleda da mu je najmanje ideološki bilaopterećena sklonost ka luksuzu, raskoši i ceremonijalu. Verovatno je u njoj bilo i ličnenarcisoidnosti pojačane pragmatičnim uverenjem da se utisak izuzetne harizme moženeprosvećenoj sredini uspešnije nametnuti tradicionalnim monarhijskim sjajem. Ima razloga zatvrdnju da je neasketska lična crta podsticala liberalniju klimu režima i odsustvo masovnih

mera prinude. Iako nije bio asketa, Tito ipak nije bio «voa-interesent» (M. Veber) koji serukovodio pretežno materijalnim pobudama. Bliži je «voi–misionaru», koji pre svega slediuverenje. Slično globalnom istorijskom učinku, ni odnos izmeu njegovih ličnih crta,privrženosti uverenju i načinu života nije lišen protivrečnosti.



208

XII

ISTORIJSKI UČINAK

Nauka o društvu ne može dati konačne odgovore na složena pitanja. Naučnici se razlikuju meu

sobom. Oni mogu jasnije od drugih da problem prepoznaju, zatim da uporede različite pristupe,suoče ih sa iskustvom drugih zemalja i vlastitu situaciju smeste u širi uporedni okvir. Time ćebitno ublažiti relativizam tumačenja.To je cilj ovog zaključka.Na osnovu izloženog trebalo bi oceniti funkciju Titove vlasti i ulogu njegovog ličnog učinka. Uistraživanju je trebalo sažeto izložiti doprinos Titovog režima društveno-ekonomskom ikulturnom razvoju Jugoslavije, osnovnu strukturu vlasti, tehnike vladanja, oblik integracijedruštva, način pravdanja vlasti, i najzad lične crte i samopoimanje vladara. U proučavanjupomenutih komponenata vlasti trebalo je sačuvati istoričnost, tj. nastojanje da se ocene neiznose isključivo sa stanovišta jednog istorijskog trenutka (npr. predstava koja je prevladavalaza života vladara, nakon njegove smrti u periodu neprikosnovenog kulta mrtvog voe ili pak izdanašnje perspektive opterećene organizovanim zaboravom i različitim oblicima ideološke

kritike Brozove vlasti). Relativno celovita i odmerena ocena odreenog oblika vlasti i ulogevladara podrazumeva sintezu ocena iznetih u različitim periodima i definisanje jasnih kriterijaprema kojima se ocenjuje istorijski učinak. Najopštije govoreći, progresivni su režimi i vladarikoji su podsticali razvoj društva modernizacijom, demokratizacijom i ekonomskim napretkom.Opšti napredak je bio izrazitiji što su navedene promene zahvatale šire društvene slojeve,podsticale horizontalnu i vertikalnu pokretljivost, imale širu podršku, a manje koristile prinudu.Istorijske ličnosti bile su uvek nosioci užih ili širih grupnih interesa. Najaktivnija uloga u istorijiupravo pripada pojedincima koji su izrastali iz kolektivnih htenja i interesa, a ne neutralnimvizionarima koji su stajali po strani i delovali tek posredno. U oceni legitimnosti vlasti, tj.saglasnosti podvlašćenih trebalo je voditi računa da je pri obezbeenju podrške širih slojevarazličit udeo spontanog i manipulativnog. Izneti kriterij nije nadvremen već uvek istorijskiodreen preovlaujućom svešću o racionalnosti i pravednosti politike. Drugim rečima, trebavoditi računa o tome da li je vladar bio na nivou «duha epohe», kakav mu je bio ugled u svetu, akakav meu ideološkim istomišljenicima, da li je unutrašnja i spoljna politika bila saglasna upogledu ciljeva i sredstava, koliko su bili široki krugovi otpora njegovoj politici i kakva jesrazmera izmeu prinude i saglasnosti u obezbeenju podrške. Za svakog vladara kojipretenduje da bude ne samo goli političar nego i državnik ili, još više, istorijska ličnostneobično je važna diplomatska veština, tj. umeće da se uz što manje konflikta i sukoba ostvarizamišljeni cilj koji je u interesu većine naroda. Što je konfliktnost u meunarodnim odnosima iunutar države izrazitija, to je veština vladara upadljivija a manevarski prostor za ispoljavanjenjegovih političkih sposobnosti širi. To ne znači da vojskovoe ne mogu biti istorijske ličnosti,

ali od karaktera rata i promena u društvu koje rat unosi zavisi da liće vladari ostati u se

ćanjukao goli moćni upropašćivači (Timur, Kaligula, Hitler), podstrekački krupnih revolucionarnih

promena (Aleksandar Veliki, Napoleon Bonaparta), ili oslobodilačke voe (Ivan III Vasiljevič,Viljem Oranski, Tito).U istorijskom sećanju često bledi nesaglasnost ciljeva i sredstava vladara, tj. u organizovanom ipisanom pamćenju tokom vremena je autoritarni i nasilni način ostvarenja nekih krupnih opštihciljeva (nacionalno osloboenje, ujedinjenje, slamanje starog društvenog poretka) bio u senciostvarenog učinka koji je vremenom sve upadljivije slavljen. Sjaj ostvarenog cilja vremenom jepotiskivao cenu ostvarenja (kolonizacija i evropeizacija Amerike je počivala na genocidu naddomorocima i robovanju crnaca, Francuska revolucija je podstakla graanski rat, amodernizacija Rusije za vlade Petra Velikog plaćena je mnogim žrtvama). Istorijska ocena

uloge vladara trebalo bi uvek trebalo da ima na umu i cenu kojom su plaćene tekovine njegovepolitike. Pri tome ne treba smetnuti s uma da su se u istoriji mnoge progresivne promeneprobijale u autoritarnom obliku lomeći nasilno konzervativne otpore. U složenim i protivrečnimdruštvenim sukobljavanjima neretko je nasilni otpor bio jedina pretpostavka ostvarenja



209

društvenih promena. Istini za volju retki su bili vladari koji su, zaneti vlašću i misionarstvom,osećali kada bi nužno nasilje prelazilo u bespotrebni teror, a autoritarna praksa prestajala dabude u službi zamišljenog demokratskog cilja. U jednopartijskim boljševičkim režimima teško

je sresti vladarski oprez ove vrste. U celini uzev, ocena uloge uticajnih vladara mora bitidiferencirana i višeslojna, sazdana na sintezi pogleda iz različitih vremenskih perspektiva,opredeljena, ali natpartijska, koja će uvek voditi računa o «zarobljenosti» ličnosti epohom, ali i

njenom probojnom potencijalu. Danas je ocena Titove nadnacionalne politike složenija utolikoviše jer je misao o društvu u prostorima bivše Jugoslavije ponovo vraćena na problem usponanacionalne države (kao u Evropi 19. veka). Jedna provizorna klasifikacija vladara možeolakšati sagledavanje stupnja njihove samostalnosti u odnosu na zatečene strukture, a time iuočavanje domašaja Titovog učinka.

1. Revolucionari - istorijske ličnosti koje razaraju stare i stvaraju nove strukture:Aleksandar Makedonski, Julije Cezar, Petar Veliki, Napoleon Bonaparta, Lenjin.2. Veliki birokrati - istorijske ličnosti koje deluju u senci moćnih struktura,racionalizujući i učvršćujući ih: Luj XIV, Franc Jozef I, L.Brežnjev.3. Reformatori - istorijske ličnosti koje stvaraju manevarski prostor za izbor izmeualternativa koje nameću strukture: Kromvel, Knez Miloš Obrenović, Tito, Gorbačov.

Tito spada u krug značajnijih neterorističkih reformatora socijalizma, u koje se, pored njega,mogu još ubrojati Gorbačov, Hruščov, Dubček i Deng Hsiaoping. Tito je, ne kao tvorac negokao selektor ideja, presudno i direktno uticao na razvoj Jugoslavije na nekim ključnimprekretnicama (a indirektno i na stanje u meunarodnom socijalizmu). Da se 1948. izjasnio zarezoluciju Informbiroa Sovjeti se verovatno ne bi drznuli da ga uklone, već bi se trudili da zasebe iskoriste njegov nesvakodnevni autoritet. Posle smrti Staljina Tito je ukočio započeti kursslabljenja partije sa VII kongresa SKJ i vratio se opreznijem boljševičkom metodu, polovinom1960-ih bilo je presudno njegovo odvajanje od konzervativne struje A. Rankovića, a 1971. je

jedino on bio u stanju da obuzda hrvatski nacionalizam. Krupne ličnosti rešavaju složeneprobleme, ali ih i stvaraju, jer iza sebe ostavljaju prazninu koja može da se pretvori u rizičanvakuum. U oceni Titovog učinka treba imati na umu obe okolnosti.Istorija će po svemu sudeći pokazati da je uspeh u rešavanju meunacionalnih odnosa zaautoritet svih jugoslovenskih političara, a pogotovo vladara, imao odlučujuću ulogu. Rešavanjenacionalnog pitanja je na Balkanu bila pretpostavka ne samo razvoja društva nego i njegovogopstanka. Zbog opterećenosti tradicijom meunacionalnih sukoba, nacionalno osećanje se lakopolitizuje, a u društvenim krizama zahvata koren bića jer se vezuje za opstanak i osnovniživotni interes. Uloga vladara u višenacionalnoj državi opterećenoj borbenim nekompromisnimetničkim mentalitetom (koji ne shvata da je u politici kao i u trgovini poravnanje bolje odparnice) neobično je složena, pa otuda pouzdanija ocena istorijskog učinka i funkcije kultamora biti diferencirana.

Kakva je bila Titova uloga u istoriji Balkana? Još uvek je najudobnije Titovu državu posmatratiu krutim antitezama opterećenim sa kategorijama prijatelj- neprijatelj. Za konzervativce bila jeto bezbožnička tiranija koja je srušila tradiciju, nacionalisti podvlače da je Tito gušionacionalnu državu i nacionalna osećanja, za liberale je Tito totalitarni vladar, a za komunisteklasni borac, branilac samoupravne demokratije i proleterskog internacionalizma. Moglo bi sepomisliti da pomenute tvrdnje zavise od vrednosnog i idejnopolitičkog stanovišta posmatrača,pa su i razlike kod ocene Tita otuda prirodne. Medjutim, ovim bi se problem neopravdanorelativisao. Istorijski učinak ipak nije relativan. Relativizam se može prevladati ukoliko serazjasne neki u nas zapostavljeni kriteriji kod ocene lične vlasti.Pre svega, kao i mnogi drugi složeni istorijski režimi, i Titov se potpunije može shvatiti nekimnaizgled paradoksalnim teorijskim kategorijama. Paradoks uvek sugerira unutrašnju napetost i

protivrečnost pojave, pa omogućava višeslojno sagledavanje njenih različitih segmenata. Uslov zauočavanje paradoksa je odsustvo politizacije, ali i širina perspektive. Najpoznatiji paradoks jesteSokratov: “Ja znam da ništa ne znam”. Najprikladnija sociološka formula za obeležavanje Titovevlasti jeste složeni pojam autoritarna modernizacija. Ovaj pojam prevazilazi jednostranosti



210

totalitarnog modela, ali i nacionalističke, konzervativne kao i samoupravne jednostranosti. Nije tobio obični autoritarni paternalizam opterećen nasleem balkanske olobodilačke političke kulture,već daleko složeniji režim sa radikalnim, ali i konzervativnim,demokratskim i autoritarnim,centralističkim i samoupravnim elementima. I tekovine ovog režima su protivrečne. To su visokavertikalna i horizontalna pokretljivost, industrijalizacija, kosmopolitizacija i sekularizacijaZapadnog Balkana. Ali ne treba zaboraviti da je ovaj režim delom odgovoran i za ekplozivni

raspad SFRJ, jer je integracija komunističkog režima odveć počivala na ideološkim sadržajima, pa je nakon nestanka SKJ nastao vakum integracije koji je lako odveo haotičnom rasulu.

Sam Tito nije krio nacionalno poreklo, ali je uvek istupao kao Jugosloven, a njegovo jugoslovenstvo nije bilo deklarativno i pragmatično. Nadnacionalno samopoimanje izviralo jeiz marksizma, ali je bilo diktirano i organizacionom potrebom za integrisanje partije i države.Svako državno sjedinjavanje različitih regiona i naroda traži snažnu integrativnu ustanovu(crkvu, vojsku, partiju) i markantan lični simbol, čijom bi se harizmom prevladali lokalizmi.Što se upečatljivije državnost i vlast mogla svesti na njen lični element, to je bilo lakše zadržati

je u posedu monopolske ustanove. U socijalizmu je nikada dovoljno jasno odreena uloga

vrhovnog poglavara, u kom se prožimala lična državna i partijska komponenta, odgovaralanejasno pravno regulisanom sklopu partije i države. Tito je bio komunista, klasni borac, šef usvetu ugledne države i neprikosnoveni vodja partije, ali je ipak najvažnija funkcija njegoveharizme bila nadnacionalna i izmiriteljska. Neka poredjenja sa (1) globalnim istorijskimoblicima autoritarne kosmopolitizacije, i (2) uže balkanskim verzijama jugoslovenstva mogudoprineti celovitoj oceni ove komponente Titove harizme. Treba razlikovati korisnu prošlostod raspoložive, a produktivno sećanje od onog koje otvara neprogresivne sukobe. Takoer netreba robovati strahu od zaborava, već se treba setiti budućnosti, a ne samo brinuti se obudućnosti prošlog. U sklopu ovog napora treba oceniti ulogu Tita.

Istorija obiluje nizom primera gde je izrazito autoritarna vlast, posredstvom jedinstvene voljevladara, njegovog kulta i propisa o njegovom poštovanju, integrisala široke prostore,ujednačavala šarolike religije i običaje, omogućavala razmenu iskustva i usavršavala različitedelatnosti, pretvarajući efemerne oblasne zajednice u delove snažne države. Bio je to procesdeprovincijalizacije odozgo. U antici su kultovi živih vladara (Aleksandra Makedonskog i JulijaCezara) bili snažni katalizatori kosmopolitizacije kontinentalnih imperija. Pri tome je važnododati da je na delu bio kult najboljeg oficira (vojskovoe), a ne prvog graanina.Republikanski polis sa ograničenim autoritetom poglavara u Grčkoj i Rimu nije bio kadar dakosmopolitizuje širi prostor. Monarhija i jedinstvena religija slamali su kultove kućnihbožanstava i u antici imali aktivniju kosmopolitsku ulogu. Vojskovoi – osloboditelju je teškobilo regulisati autoritet; štaviše ovaj je smišljeno diviniziran, pa je antička republika prelazila u

monarhiju jer je nova zamisao vladara sa neome

enim ovlašćenjima i iracionalnim autoritetombožanstva, bila prikladnija za integraciju osvojenih etničkih šarolikih teritorija. Ni u potonjoj

istoriji nije potcenjivana državnointegrativna uloga kulta vladara, samo su,u zavisnosti odstupnja razvijenosti bila različita organizaciona sredstva integracije i idejni sadržaj kulta. Uantici je agens kosmopolitizacije bila vojska i divinizirani vojskovoa, u najvećem delusrednjeg i početkom novog veka to je bila hrišćanska crkva, a u novom veku različiti oblicisvetovnih ideologija. U konfesionalno podeljenoj državi neretko je vladar natkonfesionalnompolitikom jačao državno jedinstvo (Anri IV, Fridrih Veliki). U zaostalim sredinamakosmopolitizacija prostora i centralizacija autoriteta voe bila je neobično brutalna. Primerruskih vladara Ivana Groznog i Petra Velikog je u tom pogledu karakterističan, ali su sličnaiskustva i Luja XIV i Fridriha Velikog. Pogrešno bi bilo nazvati ove vladare reakcionarnim, pa

čak i konzervativnim iako su se subjektivno zalagali za očuvanje feudalnih odnosa. Latentnaposledica njihove aktivnosti bila je upravo obrnuta: prevladavanja anarhičnog feudalnoglokalizma, kosmopolitizacija države i centralizacija poglavarskog autoriteta. Značaj revolucijeIvana Groznog u drugoj polovini 16. veka je u tome što je prevladao šarolikost običajnih prava



211

ruskih kneževina i teokratskim učenjem o neprikosnovenosti vladara, koji se isključivo oslanjana božju volju, stvorio prostor za nadmoć objektivnog prava, koje će doduše tek početkom 18.veka Petar Veliki postaviti na čvršće osnove. Dakle, obnova iracionalnog poslevizantijskogideala apsolutnog pravoslavnog carstva je krajem 16. veka u Rusiji bila progresivna jer jecentralizacijom pripremljena birokratizacija potonjeg apsolutizma, a potom industrijalizacija iprodor svetovnog obrazovanja u prosvećenom apsolutizmu. Da je Rusija ostala rascepkana,

verovatno bi ovi istorijski procesi kasnili. U ovom smislu Lenjin je ocenio ulogu Petra Velikog.Na sličan način je Anri IV, natkonfesionalnom politikom, uspeo da ojača Francusku na raskršću16. i 17. veka i pripremi vladavinu Luja XIV, koji je autoritetom kralja-sunca idejno iorganizaciono učvrstio i modernizovao zemlju. U Pruskoj je Fridrih Veliki u 18. veku, vlastitimkultom i militarizacijom stvorio Pijemont budućeg nemačkog ujedinjenja i ubrzaoprevladavanje feudalizma u srednjoj Evropi (Kuljić 1994).Pomenuta istorijska digresija nije slučajna. Poreenje Jugoslavije i Tita sa evropskimistorijskim iskustvom nije potpuno neistorično jer su se Balkanu sa zakašnjenjem nametalislični civilizacijsko-razvojni problemi koje je trebalo rešavati centralizacijom. Pored ideološkedeterminante Titove aktivnosti, ne treba zaboraviti haotičnu geopolitičku tradiciju izmešanevišenacionalne sredine koja se nije mogla deliti na etnički čista područ ja bez krupnih sukoba, pa

se politički izbor, nakon sloma Osmanskog i Austrijskog carstva, svodio na dve alternative: (1)manje ili više autoritarna monarhijska ili republikanska centralizacija, ujednačavanje šarolikognaslea snažnim državnim merama, jačanje integracije kultom snažnog voe i postupnostvaranje relativno snažne balkanske države koja će stabilizovati region i štititi njene narode odvelikih sila; (2) decentralizovani politički sistem bez jedinstvenog idejnog integrativnog činioca(religije ili svetovne ideologije), neprogresivni sukobi izmeu nacionalnih partija i iscrpljujućigenocidni ratovi koji se završavaju stvaranjem malih državica osuenih na vazalni položaj. Bilobi preterano tvrditi da se državna organizacija jugoslovenskog prostora može svesti isključivona pomenute alternative, odnosno da je višepartijska parlamentarna demokratija na Balkanumoguća samo u jednonacionalnoj državi. U sedamdesetogodišnjem periodu postojanjaJugoslavije (1918-1941 i 1945-1992) višepartijski režim bio je na delu oko dvadeset godina(1918-1929, 1931-1941 i 1990-1992), a karakterisala su ga žestoka neproduktivna i parališućasukobljavanja nacionalnih partija. Sukobi velikih sila na Balkanu samo su pojačavali unutrašnjesukobe. Uz to treba imati na umu da je, osim retkih ličnosti istinskog državničkog formata, ovajprostor bio prepušten politici prosečnih karijerista, politikanata i provincijalnih demagogasklonih velikim hazardima radi očuvanja ličnih ili užegrupnih privilegija.

Neke važne meunarodne okolnosti išle su naruku učvršćenju Titove vlasti: stabilna podelainteresnih sfera, evropska bezbednost i snažan Sovjetski Savez (kao ideološki oslonac) bili suvažni spoljnopolitički oslonci Titove vlasti. Osim toga, relativno visoki ugled levice u svetu,kao i odvajanje Jugoslavije od sovjetskog bloka su kod dobrog dela nelevičarskog javnog

mnjenja neutralizovali demoniziranje samoupravnog socijalizma kao totalitarizma. U hladnomratu oba bloka bila su zainteresovana za celovitu Jugoslaviju, pa je federaciju bilo lakšeodržavati. Komunistički internacionalizam i antifašistički učinak Tita i njegove partijeneutralisali su pravo nacija na otcepljenje. Osim toga načelo UN o nepovredivostimedjununarodno priznatih granica sve do 1990. činilo je secesionizam nemogućim iapsurdnim.

Titov učinak treba meriti uzimajući u obzir i uzroke raspada države kojoj je bio na čelu. Tito seuspešno snalazio u relativno stabilnom biopolarnom okruženju, veštom politikom štitio jenezavisnost ravnomerno i ravnopravno se povezujući sa Sovjetskim Savezom, lagerom,Zapadom i nesvrstanima. Jugoslavija je izgubila ravnotežu čim se jedna naddržavna celina

urušila (lager). To je poremetilo i unutrašnju ravnotežu zemlje, pa je teže bilo održati celovitostdržave i nezavisnost. Na novu, složeniju meunarodnu situaciju nisu se mogle prilagoditidomaće političke elite, pa su, hazardnom politikom, ubrzale raspad u graanskom ratu. Titovavlast je bila lišena burnih promena u meunarodnom evropskom poretku, pa je integracija bila



212

lakša. Posle sloma lagera 1989. NATO je definisao Jugoslaviju kao zemlju izvan svoje oblastidelovanja (Vudvord 1997, str. 149). U vakuumu te vrste (Jugoslavija je prepuštena ZapadnojEvropi i Nemačkoj, a ne više SAD i SSSR-u kao za vreme Tita), iščezavanjem bipolarneravnoteže, jača unutrašnji haos, koji je, meutim, pogrešno svesti isključivo na ove činioce.Jugoslavija nije izdržala promene okruženja. Tito je, pak, zahvaljujući lagerskoj podeli inapetosti uspevao da suzbije uticaj okruženja. Suverenitet je doživeo eroziju kada se podudarilo

iščezavanje bipolarne ravnoteže sa snažnim unutrašnjim višepartijskim rasulom. Ove dveokolnosti tesno su povezane jer je malo verovatno da bi višepartijski režim (kao nužnoprilagoavanje okruženju) mogao biti uveden u periodu blokovske ravnoteže. Godine 1985.nestali su i poslednji elementi meunarodne stabilnosti i sigurnosti koji su jugoslovenskoj vladi40 godina služili kao osnova spoljne politike (Vudvord 1997, str. 372). Domaće snage suunutrašnju ravnotežu pokušale da održe nacionalnim interesima, a spoljni činioci nisugarantovali nenasilno rešenje. Za vreme Tita bilo je drugačije. Naruku mu je išla blokovskapodela, dok su oba bloka strahovala od haosa u Jugoslaviji koji bi mogao da ugrozi njihovevlastite interese.Tito je delovao u uslovima skraćenog 20. veka (1914-1989) i njegove hladnoratovske bipolarnenapetosti (1945-1989) i u ovim okolnostima stvorio relativno čvrstu, snažnu i uglednu državu.

Uspeo je da zatečene uslove neobično aktivnom spoljnom i unutrašnjom politikom, još višeprilagodi komunističkoj viziji federacije ravnopravnih nacija i podigne je na zavidni nivoprestiža. Meunarodni ugled bio je važan uslov stabilnosti zemlje, jednako kao što je kasnijeborba secesionističkih republika za pridobijanje svetskog javnog mnjenja uticala na raspadJugoslavije koliko i same borbe na terenu. Pre i nakon svoga doba Tito bi, verovatno, težeostvario svoju integrativnu ulogu, ali to ne umanjuje njegovo umeće jer svako dela u zatečenimuslovima. Sa nestankom stabilne bipolarne ravnoteže u Jugoslaviji je nacionalni problemrešavan referendumom, ponovnim nacionalnim izjašnjavanjem. Tito je bio lišen te potrebe jersu oba lagera pokazivala interesovanje za celovitu Jugoslaviju, pa je načelo da je pravo nacijana otcepljenje doduše legitimno, tretirano kao potrošeno. Komunistički internacionalizam ioslobodilački učinak Tita i partije potiskivali su načela istorijske izvornosti i pravo nacije daupravlja konkretnom teritorijom u etnički izmešanom prostoru, a načelo UN (sve do ujedinjenjaNemačke 1989) o nepovredivosti meunarodno priznatih granica činilo je secesionizamnemogućim i apsurdnim. Pod uticajem nemačkog načela o pravu na samootcepljenje (što jeodvelo nemačkom ujedinjavanju i menjanju unutarevropskih granica) prodrli su referendumi ina Balkan, što je uz zdušno sadejstvo razbuenog domaćeg šovinizma (koji su ovim postupcimau stvari legalizovani) odvelo haosu i ratu. Uz podršku okruženja i monopolske partije Tito jemnoge proceduralne mehanizme (kao referendum o nacionalnom izjašnjavanju), lakoeksplozivne, potisnuo kao formalne. Stvorio je složen i isprepleten sistem samoupravneravnoteže nacije i regiona, koji je, meutim, počivao na takvoj ravnoteži da niko nije mogao daizie iz Jugoslavije, a da je ne razori. Svako otcepljenje narušavalo je složenu ravnotežu SFRJ i

koalicije što se pokazalo već

jula 1991. kada je odlučeno da se JNA izvu

če iz Slovenije. I ovdebi bilo pogrešno navedeno «preorganizovanje» političkog sistema socijalističkog

samoupravljanja uzimati kao potencijalnu osnovu potonjeg haosa, koji je mogao nastati zbogminimalnog narušavanja složenog balansa. Pomenuta složena ravnoteža dugo je u

jednopartijskom obliku omogućavala funkcionisanje različitih delova sistema (ekonomskih ipolitičkih) uz istovremeno obezbeenje državne celovitosti. Umešnim korišćenjem vlastitogautoriteta Tito je suzbijao dezintegrativne tendencije i opstao na vlasti punih 35 godina. Izmeuostalog, i zbog dužine vladavine njegova uloga neće biti beležena kao efemerna, već kao režimkoji je propao, ali i ostavio značajne tekovine. Lako je pojmljivo da je duži period vladanjapouzdanija osnova za istorijski učinak od kraćeg (Ivan Grozni je na prestolu proveo 31 godinu,Luj XIV 55, Fridrih Veliki 46, Franc Josif I 68, a Staljin je vladao punih 30 godina).

Vrlo uopšteno govoreći, Titov režim jednopartijske i lične vlasti podsticao je kosmopolitizaciju jugoslovenskog prostora, koju je pratila modernizacija i laicizacija. Kult vladara, koji serazvijao iznad nacionalne osnove, većina nije prihvatala kao vlast hrvatskog predstavnika već

jugoslovenskog «kosmokratora», u doduše nedovoljno usklaenom i prilično protivrečnom



213

federativnom, a ne unitarnom obrascu. U veberovskom smislu, samoupravni socijalizam bio jerelativno dinamična i živa celina čija se suština ne može jednoznačno svesti na čiste pojmove.Premda su bili nadmoćni racionalni sadržaji i ciljevi (laicizacija, industrijalizacija, visokapokretljivost), uz njih su sapostojali snažni tradicionalni (oslobodilačka politička kultura,neprevladane etničke napetosti i verske netrpeljivosti) i harizmatski (nada u izbaviteljsku ulogupartije i voe). Autoritarna organizacija sa moćnim pojedincem na vrhu bila je neophodno

orue u odbrani interesa širih klasa i slojeva koji su se mukotrpno oslobaali podreenogpoložaja. Verovatno bi posledice Titove integracije i internacionalizacije bile trajnije da su navreme stvarana alternativna sredstva iracionalnom kultu voe i monopolu vodeće partije.Možda bi se elastičnijom politikom ublažio eksplozivni vakuum dezintegracije nastaonestankom SKJ i Titove harizme. Svako veličanje nepogrešivog voe svedoči omanipulativnom karakteru društvene integracije, a kultizacija je oblik otuenog shvatanjapolitike. Pitanje je, meutim, da li je Titova harizma bila suština režima ili samo pogodno,sredini prilagoeno sredstvo za ostvarenje trajnijih otvorenih ili latentnih ciljeva (razvijenodruštvo socijalne pravde na internacionalističkim osnovama). Oblik integracije nije uvekistovetan sa njenim ciljevima što nije veliki istorijski presedan. Socijalistička revolucija uJugoslaviji izvedena je odozgo, društvene promene (uspon nižih klasa, otvaranje kanala

vertikalne pokretljivosti i horizontalne kosmopolitizacije) podsticala je i usmeravalamonopolska partija. Monarhijska Jugoslavija je bila zemlja sitnih seoskih gazdinstava i krupnihsocijalnih razlika. Socijalistička Jugoslavija je bila najpre država seljaka-industrijskih radnika, azatim radničke klase i preovlaujućeg gradskog stanovništva. Izmeu dva režima upadljiva jerazlika u prosvećenosti, pokretljivosti i otvorenosti prema svetu. Izmenjena društvena strukturanametala je drugačije oblike integracije: organsku, a ne mehaničku solidarnost, graansko, a neetničko poimanje nacije. U monarhijskoj Jugoslaviji bila je niska pokretljivost stanovništva iorganizovanost uprave u kulturnoj i prosvetnoj administraciji. Nije bilo unifikacije prosvete ikulture (udžbenika) (Dimić 1997, III, str. 427-429), dok je kod komunista bilo manje otporaunifikaciji prosvete i i standardizaciji zakonodavstva. Izmeu dva svetska rata u Jugoslaviji jebilo ukupno 39 vlada, bez planske politike, sa tipičnim isključivim strančarstvom. Monarhijska,troma, korumptivna, nestručna i stranački pristrasna birokratija , po kontinuitetu rada, nije semogla meriti sa partijski kontrolisanom najpre centralističkom, a kasnije policentričnomkadrovskom upravom. Kralj je rušio i one vlade koje su imale parlamentarnu većinu, a Tito jeimenovao nosioce ključnih resora ne obazirući se uvek na predloge republika. Autoritet kraljabio je nepovrediv, kao i Titov. U monarhiji sve su vlade bile dvorske, a svi predsednici Srbi(izuzev jedne vlade Korošeca), u socijalizmu vladu su činili provereni kadrovi lojalni Titu ivrhu monopolske partije, ali je nacionalni ključ bio demokratskiji. Titovo jugoslovenstvo bilo jerealnije od Aleksandrovog, premda su kroz raznolikost integrativnih mehanizama i, uprkosnjima, opstajali dublji nacionalistički tokovi koje nije bilo teško razbuditi. Osim toga, premdainternacionalistička, komunistička ideologija nije uvek podjednako jačala sklad nacionalnih i i

užegrupnih interesa jer nije uvek dovoljno taktički prilago

avana rastu društvene složenosti.Razvijeni su branili načelo da svako treba da živi od svoga rada, a nerazvijeni su tražili više

solidarnosti. Ogoljeni prosvetiteljski stav o jednakosti svih naroda u SKJ je pretvaran ueuforično beskonfliktno bratstvo, a ideološka neophodnost borbe protiv klasnog neprijatelja uodveć kruto jedinstvo. Što je bratstvo i jedinstvo emotivnije shvatano to je rasla ideološkaisključivost prema raznomišljenicima, ali su jačala i razočaranja usled neizbežne interesnediferencijacije. Psihološki su donekle pojmljive nove nacionalističke isključivosti 1990-ihnastale kao reakcija na minulo prenaglašavano jedinstvo i izraz razočaranja.Britanski istoričar Tejlor nazvao je Tita poslednjim Habzburgom jer je vladao u državi sa osamrazličitih naroda nalik Austro-Ugarskoj. Za razliku od meuratne Jugoslavije, u FNRJ više nijebilo vodećeg državnog naroda – Srba, a novi vladstodršci bili su ljudi iz različitih narodnosti

koji su prihvatali komunističku ideju (Tejlor 1990, str. 324). Tejlor dodaje da su čehoslovačka i jugoslovenska ideja, koje su prikazivane kao izraz nacionalnih težnji, bile zapravo nove verzije«austrijske ideje», tj. sredstvo da se drže na okupu različite narodnosti. Jugoslavija je pošarolikoj nacionalnoj strukturi, bez sumnje, bila najviše nalik austro-ugarskoj carevini, ali su



214

integrativne ideje (marksizam i katolicizam) bile suštinski različite. Uprkos krupnim društveno-ekonomskim i idejnim razlikama, postoje odreene zakonitosti u funkcionisanjuvišenacionalnih država i sličnosti u tehnikama integracije i kultizacije vladara. Nadnacionalnikult Josipa Broza počivao je ne samo na novoj idejnoj, marksističkoj osnovi već se i utaktičkom pogledu razlikovao od Karaorevog jugoslovenstva, zbog drugačije polarizacijenacionalnih snaga. U jugoslovenskoj monarhiji bila su priznata samo tri naroda, pa se

Karaorević trudio da hrvatski secesionizam suzbije srpsko-slovenačkim savezom.Socijalistička Jugoslavija počivala je na 6 republika i dve snažne narodnosti. Uprkos jednopartijskom režimu stvoren je prostor za složeniju političku kombinatoriku, ali i za većihaos nakon iščezavanja harizmatskog voe i jedistvene partije. Uvoenjem autonomnihpokrajina nastojao se institucionalno suzbiti nacionalizam najbrojnije nacije, ali je ovompolitikom izgleda potcenjen haotični potencijal stvaranjem novih nacija i uzdizanjemnacionalnih manjina u narodnosti. U pogledu regulisanja odnosa meu nacijama novo stanje je,po svemu sudeći, bilo posledica prioriteta spoljne nad manje ili više improvizovanomunutrašnjom politikom. Vreme je pokazalo da je precenjena trajnost integrativnog uticajainternacionalističkog marksizma u političkom vrhu, ali i kod širih društvenih slojeva. Ovde nijepotrebno ulaziti šire u složeni i protivrečni odnos partije prema nacionalnom pitanju već samo

uočiti da je pomenutim usložnjavanjem meunacionalne situacije autoritet voe stekao širuosnovu.Titova politika nije bila u toj meri samostalna niti je stvarala sama sebi uslove, razarajućiograničavajuće delovanje «struktura u senci», kako bi se npr. moglo zaključiti samo ocenomtrajnosti njegove harizme. Lepeza političkih alternativa nije bila široka, a Titova harizma nijemogla razarati glavne zatečene uslove koji su je stvorili. Zatečene uslove su 1945. činili slomfašizma, napredovanje Crvene armije na Balkanu i podela interesnih sfera izmeu velikih sila.Doduše, i KPJ je donekle stvarala nove uslove relativno samostalnom izgradnjom snažne armije1945. Istorijski izbor, osim pomenutih okolnosti, bio je sužen i neobično čvrsto izgraenimmarksističkim idejnim opredeljenjem i uverenjem da se višenacionalna država može integrisatisamo jedinstvenom ideologijom. Mogućnosti važnih modifikacija već izabranih alternativanenadano su se otvorile nekoliko godina kasnije, kada se, Staljinovom nepromišljenošću,nekoliko nesporazuma pretvara u ozbiljan sukob. Da bi se očuvala vlast, 1948. je postojalasamo jedna alternativa – otpor Staljinu. Nije to bio slobodan izbor izmeu vazalnog položaja(npr. kao T. Živkova ili V. Ulbrihta) i rizičnog samostalnog puta, već je ova druga alternativabila jedino moguća (ukoliko se želela sačuvati vlast voe i vrha partije). U kasnijem razvojulepeza izbora puta bivala je sve uža zbog nepokolebljivog idejnog opredeljenja, učvršćenekadrovske organizacije partije i uhodanog opravdanja vlasti. Nakon relativno učvršćenogpoložaja države otvorile su se, doduše, mogućnosti modifikacije izabrane alternative, ali ne iizbor druge. Meutim, sada se alternative izbora nisu mogle sresti meu savremenicima kao1948 (vraćanje u vazalni položaj prema Sovjetskom Savezu). Da bi opstao, režim je morao

istrajati na novom samoupravnom kursu ili se dalje liberalizovati. Tito je bio oprezan u daljojliberalizaciji režima iz više razloga. Verovatno je prevagnulo uvianje da bi dalja višepartijskaliberalizacija 1952. ili tolerisanje partijskih frakcija(ili čak, kako je Tito govorio u proleće 1952,odumiranje partije) ugrozili monopolski položaj SKJ, državno jedinstvo i njega lično. Osimtoga, po svedočenju njegovih saradnika, Tito je uvek vodio računa o odnosima sa SovjetskimSavezom, računajući na njega kao na meunarodni oslonac i u periodu najžešćegantistaljinizma. Da se odvojio od marksizma i socijalizma (ako je to uopšte bilo moguće sobzirom na svest vrha partije i marksizam kao monopolsku osnovu ideje jugoslovenstva),pitanje je da li bi u spoljnoj politici mogao naizmenično i istovremeno koristiti podršku Istoka iZapada i kakav bi bio odnos velikih sila prema državnom jedinstvu Jugoslavije. Izgleda da je navreme uočeno da najširi manevarski prostor u spoljnoj politici pruža upravo pozicija

«disidentskog marksiste» u koga su nade polagala oba bloka.Možda je najodmerenija ocena da su zbog pomenutih okolnosti alternative Titovog izbora bilesužene, ali ne i isključene. O šansama izabrane alternative svedoči i aktuelnost lične vlasti uEvropi sredinom 20. veka. Ova nije bila ograničena samo na socijalizam. Titovi autoritarni



215

savremenici nisu bili samo Staljin, Hruščov, Brežnjev, Živkov, Čaušesku i Husak, već i Franko,Salazar i neprikosnoveni De Gol. Dakle, u svojoj epohi Titova lična vlast nije bila tolikoupadljiva kao danas. U širim razmerama bila je, štaviše, i bleda, ako se ima na umu širokalepeza vanevropskih nesocijalističkih autoritarnih režima, od vojnih do marionetskih. Istoričnijianalitičari bi mogli zapaziti da je u ovom dobu ratna ekspanzija američkog imperijalizmaneutralisala prigovore o totalitarnoj prirodi socijalizma, a pogotovo Titovog režima koji je

branio politiku miroljubive koegzistencije. Nesrazmerno veliki meunarodni ugled Titovespoljne politike (u odnosu na snagu države) je u kasnom periodu Titove vlasti bio kočnicatraganju za liberalnim oblikom državne integracije koji se ne bi u toj meri oslanjao na harizmupartije i kult voe. Titova vlast je u različitim fazama bila manje ili više opterećena neskladomizmeu progresivnih i konzervativnih nastojanja. U poslednjoj fazi je ovaj nesklad bionajvidljiviji. Ako je na spoljnopolitičkom planu, svakako, podsticao deprovincijalizaciju iotvaranje države ka svetu, odveć sigurni meunarodni prestiž je ostarelom voi davao odrešeneruke u unutrašnjoj politici i otklanjao oprez od naglašene lične vlasti i njenih monopolskihinstitucionalnih oslonaca.Iz rečenog se vidi da istorična ocena Titove uloge pretpostavlja diferenciranje njenihprogresivnih i konzervativnih komponenti. Istorija će verovatno duže beležiti Titovu harizmu

kao integrativno sredstvo složene države, nego kao izraz ličnih ambicija vladara. Pri tome se neosporava da je rast harizme imao i povratno dejstvo i podsticao neumerne političke ambicije.Dublje prosvetiteljske i državnointegrativne ciljeve partijske uprave istorija će duže beležiti odužegrupnih karijerističkih interesa koje je štitio kult voe. Lično samoljublje i instrumentalnaupotreba kulta vladara su istorijski efemernija i manje značajna strana u poreenju saobjektivnom ulogom harizme. Titova harizma bila je važna osnova državne centralizacije, a uprvoj fazi i ubrzane tehnološke i ekonomske modernizacije zemlje. Nadnacionalno izdizanjeharizme voe podsticalo je kosmopolitizaciju, deprovincijalizaciju i pacifikaciju haotičnogbalkanskog prostora. To je čvorna istorijska funkcija Titove vlasti, ali se ne može odvojiti odsvoje idejne osnove. Marksizam, kao jedna verzija nadnacionalne kosmopolitske ideologije, uzbližavanju tradicionalno srodnih, ali sukobljenih naroda sigurno je imao značajnu ulogu.Jugoslovenstvo kao sredstvo samoodbrane skupine malih naroda od kulturno-jezičkediskriminacije, izolacije i provincijalizacije u marksizmu je našlo snažno modernizacijskosredstvo. Internacionalistička ideologija i kult nadnacionalnog klasnog voe bile su neodvojivesastavnice neravnomernog i protivrečnog procesa balkanske kosmopolitizacije.

Domašaj i karakter Titove kosmopolitizacije može biti jasniji ako se pomenu neki istorijskiprimeri. Najpre balkansku kosmopolitizaciju treba razlikovati od ekumensko-civilizacijskeverzije kosmopolitizma nošene osvajanjem Aleksandra Velikog, ili ekspanzijom hrišćanstva uantici. Ona po opsegu zaostaje i za procesom slične vrste kao što je bilo Napoleonovo ratnoširenje prosvetiteljstva početkom 19. veka. Balkanska kosmopolitizacija bila je ograničena

samo na prostor jedne države, a ne i šireg regiona kao npr. danas u Zapadnoj Evropi. Odpomenutih istorijskih primera Titova politika se razlikovala i po tome što je njena pretpostavkabilo unutrašnje jedinstvo, snaženo naizmeničnim kombinovanjem različitih spoljnihneprijatelja: fašizam, hegemoni staljinizam, zapadni kapitalizam itd. U zavisnosti od spoljne iliunutrašnje situacije istican je prioritet jedne vrste neprijatelja koji je imao važnu ulogu ne samou zbijanju partijskih redova nego i šireg vanpartijskog bloka nadnacionalnog bratstva i

jedinstva. Titova harizma bila je važna karika i ključni simbol kosmopolitizacije. Ipak, izgledada je, zbog izrazite monopolske nadmoći harizma ličnosti vremenom kočila razvijanje ostalihalternativnih sredstava kosmopolitizacije. Odveć snažna integrativna uloga kulta je, nakon smrtivoe i nestanka SKJ, stvorila prazninu u koheziji države, pa je erozija znatno brže krenula negoda je kult bio slabiji. Već je pomenuta jedna negativna posledica Titove politike, kada je svojim

čistkama nenamerno stvarao kadrovsku osnovu potonjih šovinističkih partija. Premda su se ovikadrovi regrutovali i iz konvertita, ipak je na nesmotren način Tito npr. napravio od hrvatskihnacionalista 1971. godine žrtve, tj. potencijalne sutrašnje dželate. Osvedočeno stradanje je naBalkanu uvek bila najbolja kvalifikacija za politiku, a ne promišljenost i odmerenost. Stvarati



216

žrtve kod nacionalne inteligencije još je rizičnije. Od kadrova Hrvatskog proljeća nastao jeHDZ. Tito jeste odgovoran za posledice procesa u kom su se žrtve pretvarale u dželate. NaBalkanu je vrlo rizično stvarati žrtve, jer ove lako vaskrsavaju, a još lakše se svete. Štaviše,njihova osveta je samorazumljiva.U tom pogledu HDZ jeste više rezultat aktivnosti Titovihžrtava, nego što je to bilo u Srbiji, gde se kao glavna žrtva izdvojio D.Ćosić, a u BosniA.Izetbegović. U Srbiji je proces revalorizacije žrtvi bio bezličniji. Veća je bila eksplozivnost

hrvatskog nacionalizma i secesionizma, izmeu ostalog i otuda što su se ovde nacionalističkikadrovi 1990. regrutovali iz redova Titovih žrtava. Ključni paradoks politike bio je u tome što je Tito konzervativne nacionaliste snabdeo oreolom žrtve i time legitimisao i normalizovaonjihovu potonju osvetu. Manje je zanimljiv paradoks tzv. “osveta bivših lakeja”, odnosnopreobražaj komunista u antikomuniste po obrascu prenaglašenog pokajanja. Već danas jevidljivo da globalizaciju mogu ugroziti njene žrtve (od deklasiranih grupa do Haškihosudjenika), ali je nemoguće predvideti situaciju u kojoj bi ovaj činilac mogao biti uspešandetonator preokreta. Gubitnici u procesu modernizacije ne mogu se okrenuti Titu, ali se “oralnaistorija” živih sećanja na socijalizam opire modelskom demoniziranju socijalizma kaototalitarizma.

Voa partije bio je simbol radikalne izmene društvene strukture, tj. ubrzavanja horizontalne ivertikalne pokretljivosti, što je važna strana modernizacije. Već je pomenuta nesumnjivoprogresivna aktivna mobilizatorska uloga Titove harizme u otporu fašizmu i staljinizmu.Ubrzani posleratni razvoj olakšavan je ugledom države i Tita u svetu. Nije nevažnosvedočanstvo ugleda bila Titova sahrana, možda najveći skup šefova država u istorijičovečanstva. Konzervativna strana Titove harizme manje je istorijski specifična od pomenutihmobilizatorskih učinaka. Nekritičko preuznošenje i divljenje bezkonkurentskom voimonopolske partije podsticalo je iracionalni idolatrijski odnos prema bezgrešnom pojedincu iširenje iluzije o njegovoj spasiteljskoj ulozi. Tito je «izdanak vekova», «naša svekolika ljubav»,on nas «uči kako da prepoznamo budućnost», «njegovo ime isceljuje», «Tito je večan», «njegovdužnik je istorija» - stajalo je u euforičnim hvalospevima i porukama. Kao da je racionalističkamarksistička ideologija bila jedina brana njegovom iracionalnom obogotvorenju. Vera unepogrešivost voe hranila je iluziju o nepogrešivosti partije i sprečavala problematizovanjetekuće politike, što je kočilo njeno kritičko usavršavanje. Izrazit kult nepogrešivog voeolakšavao je održavanje i obnavljanje tradicionalno podložničkog i servilnog mentalitetarukovodećih kadrova. Lojalnost voi i partiji zamagljivala je sistem privilegija, tzv.kadrokratizam. Institucionalizovana nadmoć članova partije sprečavala je pristup upravnimfunkcijama stručnjacima vanpartijcima. Negirana je jednakost svih pred zakonom, a forsirana je

prosečnost lojalnih. U nauci i misli o društvu apologetsko ideološko znanje spre

čavalo jekritički duh, što je uopšte u kulturi podsticalo stvaranje neproduktivnog apologetskog odnosa

prema autoritetu. Za konstruktivno i napredno držano je samo ideološki ispravno mišljenje,naročito u konzervativnoj Titovoj fazi 1970-ih. Dogmatizovani kult postao je sastavni deoobaveznog rituala i političke socijalizacije, što je jačalo nekritičko mišljenje i sklonost kaautoritetu uopšte. Kult Tita bio je najobavezniji u vojsci i partiji, a zatim u dnevnoj propagandi,proizvodnji i umetnosti. Što je za funkcionisanje pojedinih ustanova bilo neophodnije idejno

jedinstvo, to je kult izrazitije dogmatizovan i nametan.Tito je, kao mudar, pronicljiv i elastičan političar, vešto koristeći vlastiti autoritet u spoljnoj iunutrašnjoj politici, uspeo je da kao vladar najduže održi u zajedničkoj državi jugoslovenskenarode i jugoslovenstvu obezbedi najtrajniju državnu formu. U istoriji levice ostaće zapamćen

kao vladar koji je, u granicama svoga vremena, pokušavao da demokratizuje socijalizam.Pokušaj je bio daleko više nadahnut neposredno demokratskom plebejskom tradicijomsocijalizma nego traganjem za institucionalno pravnim regulisanjem podele vlasti. U Titovomdobu liberalnoburžoaska demokratija nije bila obavezan obrazac koji je zemlji nametalo



217

okruženje, niti dominantni oblik epohalne svesti, jer je levica pored lagerskog obrasca nudila isamoupravni model demokratije (od Jugoslavije do evrokomunsita). Okolnost da danasmultinacionalni kapital, kao u 19. veku, ponovo nameće liberalni obrazac, čak u eshatološkomvidu, ne znači da je ova vizija demokratije bez alternative u budućnosti, niti da je minulasocijalistička samoupravna alternativa bila puka zabluda. Od razvoja globalnih društvenihprotivrečnosti u svetu zavisiće stvaranje i širenje oblika političkog organizovanja. U svom

vremenu Tito je, na relativno beskonfliktan način i uz prilično široku masovnu podršku,ustoličio osobeni samoupravni režim i ostao njegov zatočnik, ubeen da je njegova doživotnavladavina, uz snažnu partiju nezamenljivi stožer integracije. Uprkos graanskom ratu i raspaduJugoslavije, izgleda da će, kao i u nizu sličnih istorijskih primera, ne uvek odmereno ličnovladanje ostati u senci prikazanog modernizacijskog učinka.



218

LITERATURA I IZVORI :

1. Antonić, Zdravko (1991): Rodoljub Č olaković u svetlu svog dnevnika,Beograd, IP “Knjiga”2. Antonov-Ovsejenko, Anton (1986): Staljin – portret tiranina, Zagreb,Naprijed (1. Edit. 1981), prevod s engleskog.

3. Auty, Phyllis (1969): Yugoslavia’s International Relations (1945-1965), u Vucinich, W.(ed.), Contemporary Yugoslavia, Berkeley, Univer. of California Press4. Auty, P. (1980): Tito´s Biography, Harmondsworth, Penguin (1. Edit. 1970).5. Bakić, Jovo (2002) Ideologije jugoslovenstva izme u dva svetska rata - sociološkoistorijskastudija, Magistarski rad, Odeljenje za sociologiju Filozofski fakultet, Beograd(daktilografisano)6. Banac, Ivo (1988): Nacionalno pitanje u Jugoslaviji, Zagreb, Globus (prevod s engleskog,1. Edit. 1984)7. Banac, I. (1990): Sa Staljinom protiv Tita – Informbirovski rascjepi u

jugoslovenskom komunističkom pokretu (prevod s engleskog),Zagreb, Globus (1. Edit 1988).

8. Barbu, D., (2000), “Der postkommunistische Antikommunismus” (prevod sa rumunskog), Halbjahresschrift für südosteuropäische Geschichte, Literatur und Politik, H. 1.

9. Bekić, Darko (1988): Jugoslavija u hladnom ratu, Zagreb, Globus.10. Bilandžić, Dušan (1979): Historija SFRJ , Zagreb, Školska knjiga.11. Bilo je č asno živjeti s Titom, (1980): Zagreb, Mladost12. Bjelajac, Mile (1994): Vojska kao faktor modernizacije, u zborn. Srbija umodernizacijskim procesima XX veka, Beograd, Institut za novu istoriju Srbije.13. Boffa, Giuseppe (1985): Povijest Sovjetskog Saveza I, II , Opatija O.Keršovani (prevod sa italijanskog), 1. Edit. 1976.14. Bogetić, Dragan (1993): Laviranja jugoslovenske spoljne politike –Vojna saradnja Jugoslavije sa SAD posle sukoba sa IB, Istorija 20. veka, god. XI, br. 1-2.15. Bogetić, D. (1994): Odnosi Jugoslavije sa Zapadom i Trš ćansko pitanje1948-1954,

Istorija 20. veka, g. XII, br. 1-216. Borozan, ore (1997): Posrednik mira izme u «gvozdenih zavesa»(Razgovori Tito-Hruščov u Kremlju 1956), Vojno-istorijski glasnik g. XI, VI, br. 1.17. Božić, I. I dr. (1972), Istorija Jugoslavije, Beograd, Prosveta18. Breuer, Stefan (1993): Das Charisma der Vernunft , u Gebhardt, W.u.a. (hrsg.) Charisma – Theorie, Religion, Politik, Berlin, W. De Gryter19. Brodel, Fernan (1992): Spisi o istoriji (prevod s francuskog), Beograd, SKZ (1.Edit.1969).

20. Campbell, John C. (1967): Tito' s separate Road – America andYugoslavia in World Politics, New York, Harper Row.21. Clissold, Stephen ed. (1975): Yugoslavia and the Soviet Union 1939-1973-A documentary survey, London, Oxford Univ. Press.22. Čerčil, Vinston (bez god. izdanja): Drugi svetski rat (prevod saengleskog), Beograd; Prosveta (1. Edit. 1951), tom V, VI23. Čkrebić, Dušan (1995): Zapis na pesku – sećanja, Beograd, Prosveta.24. Čomski, Noam (1994): Šta to u stvari hoće Amerika? Beograd, IPS(prevod sa engleskog 1. Edit. 1992.)25. Ćosić, Dobrica (1992): Promene, Beograd26. Dahrendorf, Ralph (1968): Gesellschaft und Demokratie in Deutschland ,

München, Piper. 27. Damjanović, Pero (1972): Tito – pred temama istorije, Beograd, ISI28. Dedijer, Vladimir (1953): Josip Broz Tito – prilozi za biografiju,Beograd, Kultura.



219

29. Dedijer, V. (1984): Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, Treći tom,Beograd, Kultura.30. Dedijer, V. (1991): Veliki buntovnik Milovan ilas – prilozi zabiografiju, Beograd, Prosveta.31. Deutscher, Isaac (1977): Staljin – politička biografija (prevod sengleskog) Zagreb, Globus, (1. Edit. 1949).

32. Deutscher, I. (1979): Rusija, Kina i Zapad – suvremena kronikadogaaja 1953-1966, Zagreb, CDD.33. Dimić, Ljubodrag (1997): Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, I, II,III, Beograd, Stubovi kulture.34. Dragojević, Milorad (1996): Razvoj naoružanja u SFRJ u makazamaideologije i politike, Politika 25.11.1996.35. Dragosavac, Dušan (1985): Zbivanja i svjedoč enja, Zagreb, Globus36. ilas, Milovan (1952): Domovina, u J. B. Tito 1892-1952, Borba,Beograd37. ilas, M. (1990): Revolucionarni rat , Beograd, Knjiž. Novine38. ilas, M. (1991): Vlast i pobuna, Beograd, Književne novine

39. ilas, M. (1994): Pad nove klase – Povest o samorazaranju komunizma,Beograd, Službeni list SRJ.40. ukić, Slavoljub (1990): Slom srpskih liberala – tehnologija političkihobračuna J. Broza, Beograd, F. Višnjić.41. ukić, S. (1992): Kako se dogodio vo a – borbe za vlast u Srbiji posleJosipa Broza, Beograd, F. Višnjić.42. ukić, S. (1989): Č ovek u svom vremenu – razgovori sa D. Ćosićem,Beograd, Beograd, F. Višnjić.43. orgović, Momčilo (1989): ilas – vernik, jeretik, Beograd, Akvarijus.44. Ekmečić, Milorad (1988): Spoljno politič ki okviri jugoslovenske istorije novog veka, JIČ, g XXIII, br. 1-2.

45. Ennkner, Benno (1996): F ührerdiktatur – Sozialdynamik und Ideologie, u Vetter, M.(hrsg.), Terroristische Diktaturen im 20. Jahrbundert, Opladen, Westdeutscher Verlag.

46. Fire, Fransoa (1994): Radionica istorije (prevod sa francuskog) NoviSad, Z. Stojanović (1. Edit. 1982).47. Glaessner, Gert-Joachim (1994): Demokratie nach dem Ende des Kommunismus, Opladen, Westdeutscher Verl.48. Gligorijević, Branislav (1986): Jugoslovenstvo izme u dva svetska rata,JIČ. g. XXI, br. 1-4.49. Gligorijević, Branislav (1992): Kominterna, jugoslovensko i srpsko

pitanje, Beograd, ISI.

50. Gligorijević, B. (1996): Kralj Aleksandar Kara

or

ević

(1), Beograd,BIGZ.

51.Gojković, D.,(1998), Za poč etak, skica, Reč 1998/2.

52.Golubović, Z, Spasić,I, Pavićević,.(2003), Politika i svakodnevni život – Srbija 1999-2002, Beograd, IFDT.

53. Golubović, Z. (2003), Promene u Srbiji 2000.godine: uzroci očekivanja, postignuća, uGolubović Z, Spasić,I.,Pavićević,., Politika i svakodnevni život.

54. Gotovac, Vlado (1990): Moj sluč aj, u Baletić, M. (red.), Ljudi iz 1971. – Prekinutašutnja, Zagreb, Vjesnik.55. Groh, Dieter (1973): Kritische Geschichtwissenschaft in emanzipatoris-cher Absicht , Stuttgart, Kohlammer.



220

56. Grosse-Jütte (1983): Die aussenpolitischen Beziehungen zwischen Jugoslawien und den USA 1968-1978, u K. Grothusen u.a.hrsg. Jugoslawien am Ende der ära Tito, Band I, Aussenpolitik,München, R. Oldenbourg.57. Haberl, Othmar (1983): Jugoslawien und die Sowjetunion seit der tschechoslowakischen Krise, u K. Grothusen u.a. hrsg. Jugoslawien am Ende der ära Tito.

58. Halperin, Ernst (1957): Der siegreiche Ketzer – Titos Kampf gegenStalin, Köln, Verl. für Politik und Wirtschaft.59. Heller, Agnes (1996): The delicate Balance of Modern Civilization,Internationale Politik und Wirtschaft.

60. Hockerts, H. G.,(2001), Zugänge zur Zeitgeschichte: Primarerfahrung, Erinnerungskultur,Geschichtswissenschaft, Das Parlament 2001/28.

61. Hobsbawn, Eric J. (1993): Nacije i nacionalizam (prevod s engleskog),Zagreb, Novi Liber (1. Edit. 1990)

62. Ilić,V.,(2000), Stav prema Zapadu – mladja srednja generacija kao mogući akterpromene, u Potencijal za promene, Helsinške sveske No. 2, Beograd.

63.Ilić,V. (2002), Prevladavanje prošlosti u Vojvodini, Gradska bibl.”Ž.Zrenjanin”,Zrenjanin.

64. Imširović, Jelka (1991): Od staljinizma do samoupravnog nacionalizma - Prilog kritici socijalizma u kongresnim dokumentima KPJ/SKJ od V do XI kongresa, Centarza filozofiju i društvenu teoriju, Beograd65. Jakšić, Božidar (1986): Svest socijalnog protesta, Beograd, IIC SSO.66. Jandrić, Ljubo (1977): S Ivom Andrićem, Beograd, SKZ.67. Janssen, Karl-Heinz (1979): Maovo doba (prevod s nemačkog),Zagreb, Školska knjiga (1. Aufl. 1976).68. Johnson, Ross A (1972): The Transformation of Communist Ideology:The Yugoslav case 1945-53, Cambridge, MIT Press.69. Jovanović, Nadežda (1996): Slobodan Jovanović i Dragoljub Jovanović - prilog proučavanju njihovih uzajamnih odnosa, Tokovi istorije 1-2.70. Jovanović, Slobodan (1923): Druga vlada Miloša i Mihaila 1858-1881,Beograd, Geca Kon.71. Jovanović, S. (1925): Ustavobranitelji – i njihova vlada 1838-1858,

Beograd, Napredak.72. Kaucki, Karl/Trocki, Lav (1985): Terorizam i komunizam (prevod snemačkog i ruskog), Beograd, F. Višnjić (1. Aufl. 1919 i 1920)73. Kocka Jürgen (1977): Struktur und Persönichkeit als methodologischeProblem der Geschichtswissenschaft, u M. Bosch hrsg. Persön-lichkeit und Struktur in der Geschichte, Düsseldorf, Schwann.74. Koka, Kirgen (1994): O istorijskoj nauci – ogledi (prevod s nemačkog)Beograd, SKZ.75. Kriste, Pero (1990): Titov nezaobilazni poticaj, u M. Baletić, red. Ljudi iz 1971. – prekinuta šutnja, Zagreb, Vjesnik.76. Krleža, Miroslav (1952): Titov povratak godine 1937, u K. B. Tito,

Beograd, Borba.77. Krleža, M. (1958): Eseji, Beograd, Prosveta.78. Krleža o Titu (1980): Sarajevo, Osloboenje.79. Kuljić, Todor (1989): Birokratija i kadrovska uprava, Beograd, Naučna



221

knjiga.80. Kuljić, T. (1994): Oblici lič ne vlasti – Sociološkoistorijska studija oideologiji i organizaciji uticajnih evropskih oblika lične vlasti od antike do savremenog doba,Beograd, IPS.

81.Kuljić, T., (2003 a), Obrada socijalizma u renacionalizovanoj i antitotalitarnoj srpskoj

istoriografiji, u Zbornik Janka Pleterskega, ZRC SAZU, Ljubljana 2003.

82.Kuljić, T. (2003 b), Anti-antifašizam u svetu i Srbiji, Gordogan (Zagreb), Jesen 2003 (god. 20) br.1.

83. Kuvačić, Ivan (1972): Ideologija srednje klase Praxis, g. IX, br. 3-4.84. Kurjak, Jelica/Prvulović, Ljubivoje (1997): Strateške pozicije Rusije,Balkan i jugoslovenska kriza, Meunarodni problemi Vol. XLIX, No.1.85. Lee, Eun-Jeung (1995): östliche Modernisierung und westliche Theorie,Internationale Politik und Gesellshaft, No 3.86. Leissner, Walter (1983): Der Führer – persönliche Gewalt: Staatsrettung

oder Staatsdämmerung? Berlin, D. Humbolt.87. Löhmann, Reinhard (1990): Der Stalinmythos – Studien zur Sozialgeschichte desPersonenkultes in der Sowjetunion (1929-1935), Münster, Lit. Verl.88. Ljušić, Radoš (1986): Kneževina Srbija 1830-1839, Beograd, SANU.89. Ljušić, R. (1994): Srbija 19. veka, Beograd, Vojna knjiga.90. Mala enciklopedija Prosveta (1978), 2 Beograd, Prosveta.91. Mandić, Blažo (1981): Tito izbliza, Beograd, V. Karadžić.92. Mansilla, H. C. F. (1995): Kultur des Autoritarismus in der Pheripherie, InternationalePolitik und Gesellschaft, No. 1.93. Marković, Mihailo (1971): Struktura moći u jugoslovenskom društvu i dilema revolucionarne inteligencije, Praxis, g. VIII, 6.94. Marković, Dragoslav Draža (1987): Život i politika 1967-1978, 1, 2,Beograd, Rad.95. Marković, Predrag J. (1996): Beograd izme u Istoka i Zapada 1948-65.Beograd, Službeni list SRJ.96. Marković, Svetozar (1965): Srbija na Istoku, u Sabrani spisi III,Beograd, Kultura (1. izd. 1872).97. Mates, Leo (1976): Me unarodni odnosi socijalistič ke Jugoslavije,Beograd, Nolit.98. Matvejević Predrag (1984): Jugoslovenstvo danas , Pitanja kulture,Beograd, BIGZ.

99. Medvedev, Žores (1988): Gorbač ov (prevod s engleskog), Zagreb,Globus, (1. Edit. 1988).

100. Meyer, Gerd (1977): Bürokratischer Sozialismus, Eine Analyse dessowjetischen Herrschaftssystems, Stuttgart, Fromann-Holzboog.101. Mićunović, Veljko (1977): Moskovske godine 1956-58, Zagreb, Liber.102. Mićunović, V. (1984): Moskovske godine 1969-71, Beograd, Jugosl.Revija103. Mikeln, Miloš (1986): Staljin - životni put samodršca (prevod sa slo-venačkog), Beograd, Prosveta (1. izd. 1985).104. Milić, Vojin (1996): Društvena struktura i pokretljivost Jugoslavije –od polovine 50-ih do sredine 60-ih godina, Novi Sad, Filozofski fak.

105. Milosavlevski, Slavko (1990): Kontradikcije Josipa Broza, Beograd,KIZ «Dositej».106. Minić, Miloš (1993): Oslobodilač ki ili gra anski rat u Jugoslaviji 1941-45, Novi Sad, «Mir».





223

131. Petranović, B. (1995 b): Jugoslovensko-sovjetski odnosi 1941-45,zbirka dokumenata, Tokovi istorije, 1-2.132. Petranović, B. (1993 b): Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije, Beograd, Službeni list.133. Popović, Koča (1988): Beleške uz ratovanje, Beograd, BIGZ.134. Povijest SKJ , (1985), Beograd, Komunist.

135. Radojević, Mira (1996): Srpska gra anska opozicija i Srbi u Hrvatskoj (1935-1941), Tokovi istorije 1-2.136. Ribar, dr. Ivan (1965): Iz moje politič ke suradnje (1901-1965),Zagreb, Naprijed.137. Rohe, Karl (1996): Politische Kultur - Zum Verständnis einesteoretichen Konzepts, u O. Niedermayer, K. v. Beyme hrsg.,Politische Kultur in Ost-und Westdeutschland , Opladen, Leske.138. Toth, Guenther (1975): Socio-Historical Model and Developmental Theory, American Sociological Review, vol. 40. No. 2.139. Rusinow, Dennison (1977): The Yugoslav Experiment 1948-1974,London, C. Hurst.

140.Schwartz, B., (1996), Memory as cultural system: Abraham Lincoln in World War II, American Sociological Review, Vol.61, No.5.

141. Schwartz, B.,/Schuman,H., (2003), History, Commemoration and Belief : Reformulatingthe Concept of collective Memory,http://research.yale.edu/ccs/Fall%2003%20readings/Schwartz%20HC&B%

142. Sećanje Alekse Simića na knjaza Miloša, red. R. Ljušić (1997),Kragujevac, Kalenić.143. Sednice CK KPJ 1948-1952 (1985): zapisnici i stenografske beleške,prired. B. Petranović, R. Končar, R. Radonjić, Beograd,Komunist.144. Shoup, Paul (1968): Communism and the Yugoslav National Question,New York, Columbia Univ. Press.145. Souvarine, Boris (1989): Staljin (prevod s francuskog), Zagreb,Globus (1. Edit. 1935).146. Smith, Antony D. (1995): Nations and Nationalism in a Global Era, Cambridge, Polity Press.

147. Spasić,I., (2003), Sećanje na nedavnu prošlost , u Z.Golubović, I.Spasić,.Pavićević,Politika i svakodnevni život.

148. Stanković, ore . (1988): Iskušenja jugoslovenske istoriografije,Beograd, Rad.149. Stanković, . (1993 a): Vojno-politič ki centar moći na jugoslovenskom

prostoru u 20. veku, Filozofske studije VI.150. Stanković, . (1993 b): Nacionalizam i politič ka kultura - Istorijskoiskustvo prvih godina jugoslvoenske države, Tokovi istorije1-2.151. Stanković, . (1995): Nikola Pašić i Hrvati (1918-1923), Beograd,BIGZ.152. Stojadinović, Milan (1970): Ni rat i pakt – Jugoslavija izmeu dva rata,

Rijeka, O. Keršovani (1. izd. 1963).153. Stojanović, Dubravka (1994): Srpska Soc. Demokratska partija izme u politič ke moderne i revolucionarne ortodoksije,i Srbija umodernizacijskim procesima...



224

154.Stolzmann, U., (2001), Die Trauer um den Süden, Sloweniens schöne und schmerzlicheErinnerung an Marschall Tito, Neue Züricher Zeitung 30.7.2001.

155. Subotić, Milan (1971): Sricanje slobode – Studija o počecima liberalnepolitičke misli u Srbiji XIX veka, Niš, Gradina.156. Šnaper, Dominik (1996): Zajednica gra ana – o modernoj ideji nacije

(prevod s francuskog), Novi Sad, I.K.Z. Stojanovića (1. Edit.1994).157. Štaubringer, Zvonko (1976): Tito – gra anin sveta, Beograd, Radničkaštampa.158. Tadić, Ljubomir (1971): Od «Srbije na Istoku» do «do Srbije i

Arbanije», Sociološki pregled, god. V, br. 3.159. Taylor, A.J. P. (1990: Habzburška monarhija 1809-1918; (prevod sengleskog), Zagreb, Zanje (1. Edit. 1948).160. Terzić, Milan (1995): Prilog pitanju stvaranja Titovog kulta –(Dedijerovi «Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita»),Istorijski zapisi 1.

161. Terzić, Milan (1997): O stvaranju Titovog kulta 1943-1953, u Istorič ar i savremena epoha, Istorijski institut republike Crne Gore,Podgorica.162.Tito - najveći Hrvat (2004), Nacional (Zagreb), br.425. 6.01.2004.163. Tito, Josip Broz (1997 a): Sabrana dela, Tom 3, Beograd, Komunist.164. Tito, J. B. (1977 b): Nacionalno pitanje i revolucija - izbor iz djela,Sarajevo, Svjetlost.165. Tito, J. B. (1980): Intervjui, Zagreb, A. Cesarec.168. Tito, J. B. (1982): Autobiografska kazivanja I, II, Beograd.169. Tripalo, Miko (1990): Hrvatsko proljeće, Zagreb, Globus (1. izd.1989).170. Tripković, oko (1994): Normalizacija jugoslovensko-diplomatskihodnosa 1953, Istorija 20. veka, g. XIII, br. 1.171. Tripković, . (1995): Spoljni faktori i politič ka kretnja u Jugoslaviji 1945-55, Istorija 20. veka, g. XIII, br. 2.172. Tripković, . (1996): Iza gvozdene zavese – Početak i eskalacijasukoba Tito-Staljin prvih meseci 1948, Istorija 20. veka,god. XIV, br. 1.173. Tucker, Robert C. (1979): The Rise of Staljin' s Persnality Cult, The

American Historical Review, Vol. 84. No.2. 174. Ugrešić, D., (1996), Konfiskacija pamćenja (iz: D. Ugrešić / Kultura laži,Bastard/Arkzin, Zagreb 1996.), Leksikon Yu mitologije http:www.leksikon-yu-

mitologije.net/index.php175. Vasović, Radule (1982): To je Tito, - 1000 najlepših misli o životu iradu Josipa Broza – Tita, Zagreb, Spektar.176. Veber, Maks (1976): Privreda i društvo, I, II (prevod s nemačkog),Beograd, Prosveta (1. Aufl. 1992).177. Vukmanović, Svetozar – Tempo (1985): Memoari 1966-69, -neslaganja, Beograd, Narodna knjiga.178. Vukmanović, S. (1996): Zašto i kako se raspala Jugoslavija, Beograd,Službeni list SFRJ.179. Vuković, Zdravko (1989): Od deformacija SDB do Maspoka i

liberalizma – moji stenografski zapisi 1966-1972, Beograd,Narodna knjiga.180. Wehler, Hans U. (1983): Povijest kao historijska nauka o društvu (prevod s nemačkog), Marksizam u svetu, g. IX, br. 12,



225

(1. Aufl. 1973).181. Wilson, Duncan (1979): Tito' s Yugoslavia, Cambridge, CambridgeUniv. Press.182. Zapisnici sa sednica Politbiroa SK KPJ (11.06.1945-7.7.1948, (1995),red. B. Petranović, Beograd, Arhiv Jugoslavije.183. Zečević, Momčilo (1993): O uzrocima jugoslovenske krize u istoriji

i istoriografiji, Filozofske studeije VI.184. Živojinović, Dragoljub R. (1994): Vatikan, Katolič ka crkva i jugoslo-venska vlast 1941-1958. Beograd, Prosveta.



226

SUMMARY

Tito - a sociological-historical study

This study is a sociological-historical research into the political culture,ideology andorganization of Titos rule. The regime in question was set up on the one-party, yet complex

multi-national system and multi-layer pattern of integration. In this framework Tito as leaderplayed the part of an extraordinary active, energetic, and prominent linking element, remarkablefor the domineering components of personal authority. However no matter how personal, a rulehas never been determined just by the activities and will of leader alone. Even the mostinfluential figured had to face insurmountable limits set by their own time, pre-conditioned byideological horizont of the epoch, or by the power of tradition. Mentioned structures wereanalytically examined in this study in order to more clearly define the autonomy of influentialfigures. Also a rather neglected side of the Yugoslav socialism was investigated: its relativeplace in long-term historical processes, Titos role, and basic patterns of political culture. Titosrole in short and long-term processes in the Balkans was studied from a perspective of historyunderstanding developed on the marxist line of thinking combined with F. Braudels school and

german structural-historic stream (Kocka, Wehler). In the first plan are not events thanprocesses.Tito is the heart of current concern with memory of Yugoslav socialism. Who ever sayscommunism, says Tito. Tito has been crucial symbol in the shift from a “history of the victor”or, in Nietzsche’s terms, monumental communist history to a history of the Tito’s victims.From the hero Tito becomes antihero. This book is written as a critic of the monumentalcommunist history but also as a critic of a new “monumental antitito’s history” . The cult of Tito in the communist official memory is today replaced with the new politics of victimisation,where Tito is central enemy. This is a kind of a new memory of power also with the absolutemoral claims, especially in the last Yugoslav war.Chapter 1. summarizes the settings in which one-party regimes in the contemporary world actedas the agents of modernization. Tradition imposed to this specific modernization a truncatedand authoritarian form. On the Balkans, a solution for the ethnic question was a condition notonly for the development of society, but for its survival as well. Burneded by a tradition of ethnic conflicts, the national sentiment is easily politised, taking hold of the root of the beingduring social crises, because it is connected to survival and basic existential interests. The roleof a ruler in a multhiethic state burdened by militant, uncompromising ethic mentality isunusually complex, so a reliable judgment of his histortical achievement must be differentiatedfrom the function of his cult. It was broader discussed in the first Chapter “The authoritarianModernization”. The second Chapter, entitled “Tradition-related components of BalkanCharismatic leader”, discusses the main patterns of the Balkan liberation political culture in

which leaders idea had a pivotal integrating role. In the permanently insecure and war-statebackground, a leader in the Balkan was a tested warrior who laid claims to unrestrictedauthority on the ground of his recognized merits in liberation efforts. As regards politicalculture, the Balkan – content- weise distinct – monarchy and republican regimes of personalpower can be more or less indirectly derived from this basic leader-liberator model. This wasdemonstrated in the Chapter 3. by a diachronic comparison of Prince Miloš (1783-1860),Nikola Pašić (1845-1926), and Tito (1892-1980), the key political figures of Serbia andYugoslavia of the 19th and 20th century. Though they championed distinct class and nationalvisions of desired society, an element which these rulers had in common was the similarpolitical tradition and culture. Chapter 4. exposes a critical assessment of Titos role in theperiod before his coming to power (1937-1945), given from the standpoint of structural history.

It also discussed the impact of national and class structures on Titos behavior (a vision o afederation void of a leading nation and the Bolshevic culture), but also alternating degreee of his independence in the periods of underground activity and war ( Tito as a party leader, armyleader, and a diplomat). Chapter 5, entitled “Tito and political Culture of Bolshevism”,



227

summarizes Titos understanding of the party, character of the party purges, the role of the army,ruling techniques, and finally the patterns of the power justification. It also draws, a distinctionbetween the stages in which the communist political culture urged modernization from those inwhich it started to block modernization.Tito’s national policy is a variant of modern and democratic idea of Balkans as one indivisiblestate entirety. This is a subject matter of Chapter 6. which highlights Titos successful effort and

failures in the attempt of cosmopolitization of the Balkans. This Chapter also discusses the roleof the Yugoslav national idea, outlines the main economic causes of nationalism in thesocialistic Yugoslavia, and summarizes Titos extraordinary active super-national role. This lastelement figures as a rather successful and progressive attempt of cosmopolitanization of theBalkans, exemplary of the leftist spirit of the epoch. The british historian Taylor called Tito“the last Habsburg” because he ruled a country with eight major ethinic groups, gave them“cultural autonomy”, and restrained their sesessionist antagonism. Judging by its multiethnicstructure, Tito’s Yugoslavia was, no doubt, most similar to the Austro-Hungarian Empire, butthe integrative ideas (Marxism and Catholicism) were essencially different. Here are discussedthe international and cosmopolitian implications of Marxism in the pacification of an explosiveBalkan space. From the standpoint of long-term historical processes, the Chapter 7. ‘Titos

foreign policy” discusses this policy as a rare example of relatively successful and independentbreak through of the hierachical relationship in the international order, and of the unavoidablehierarchical subordination of small countries to the interests of great powers. Also outlined arethe main stages of Titos foreign policy built on the principles of equidistance, with a specialfocus on the threee crisis in the Yugoslav-Soviet relationship, and then the relationship with theWest and the non-alignment policy.The following 8. Chapter “Structure and Funktion of Titos authority, charisma and cult” gives adialectic analysis of the progressive- modernizing, and of the conservative functions of Titoscharisma. His charisma neutralized tensions of an ethnically mixed and explosive region, whilein the sphere of foreign policy Titos personal authority contributed to building up the statesranking. The party leader and head of state was a symbol of the radical change in the socialstructure, i. e. the acceleration of horizontal and vertikal mobility, which is an important aspectof modernization. The undoubtedly progressive active role of Tito’s charisma in mobilizing theresistance to fascism and stalinism has already beeen mentioned. Accelerated post-wardevelopment was faciliated by the state’s and Tito’s respectability in the whole world. But hereare not also the conservative sides of Titos cult neglected. Uncritical elevation and admirationof Tito as a leader of a monopolistic party with no competition caused fast an irrationalrelationship of idolatry for an infallible individual and developed an illusion of his role of savior. The basically rationalistic marxist ideology was the important defense against Tito’sirrational deification. Here are broader discussed the forms of Tito’s deification and comparedwith Stalin’s cult.

Chapter 9. treats the relationship of the Yugoslav intelligentsia towards Tito. Here arepresented the chief patterns of relationship of creative intellectuals towards Tito: (1)M.Krleža’s glorification of Tito, stemming from the Croatian tradition of the Yugoslavnational idea, (2) demonization of Tito by D.Ćosić and Serbian nationalism,and (3)differentiated judgment by M.Djilas that sprang from the non-national liberal critics of Bolshevism. Krleža’s glorification of Tito was deeper than Ćosić,s demonization, and togetherwith Djilas’s differentiated judgement, it makes an interesting testimony about the relationshipof the relationship of the intellectuals contemporaries, toward Tito.Chapter 10. “Tito in the new Serbian memory” treats the memory of Tito in historical science,political ideologies and living oral memory. In the post-communist age historians are busywith excavating national pasts. The cold memory of Tito is unacceptable in the reconstitution

of a national collective memory. In the context of a new post-communist myth of nationalsalvation Tito is instrumentalised as a symbol of political evil. In the official memory of themain former Yugoslav republics he is redundant or unacceptable. But on the other side, in theYugo-nostalgic people’s memory and in living oral memory he is still a positive person. After



228

the collapse of Yugoslav socialism memories of Tito were “unfrozen” and became the subjectof historical cvontroversies. While anticommunist historians demonised Tito, he is in thepeople’s memory hero and positive person. The mobilisation of an antititoism has reshaped theSerbian right.

Chapter 11. treats Tito’s self-understanding and personal traits which effected his rule, an thelast 12. Chapter gives a judgement on the function of Titos rule and the role of his personal

achievements.The historical and theorethical framework of this book is the permanently facing, comparationand elevation of the two opposite sides of Tito’s rule. In other words the historical judgment of Tito’s role premises a differentiation between its progressive and conservative components.History will, probably, give more weight to Tito’s charisma as a means of integrating acomplex state, than as an expression of his personal ambitions without thereby denying that thegrowing charisma indiced return effects and encouraged immoderate political ambitions.History will register the deeper enlightening and state-integrative goals of the partymanagement more than the small group career interests that were protected by the leader’s cult.Personal glorification and the instrumental use of the ruler’s cult are a historically moreephemeral and less important aspect in comparison to the objective role of the charisma. Tito’s

charisma was an important base for state centralization and, during his first stage, foraccelerated technological and economic modernization of the country as well. The super-ethnicelevation of the leader’s cult encouraged cosmopolitization, deprovincialization andpacification of the chaotic Balkan spaces. That is the central historical function of Tito’s rule,but it cannot be separated from its ideological basis. As one version of a super-ethniccosmopolitian ideology, marxism certainly played an important role in bringing closertraditionally related, but also conflicted, ethnic groups. As a means od self-protection of severalsmall ethnic groups from cultural and linguistic discrimination, isolation and provincialism,Yugoslavianism (contra today’s nationalisms) found in marxism a strong instrument of modernization. Internationalistic ideology and the cult of super ethnic class leader wereinseparable components of the uneven and contradictory process of Balkancosmopolitanization.In this process the rolle of Tito’s personality were activ. As a wise, penetrating and flexiblepolitician, by skilfully using his own authority in foreign and domestic politics, Tito as a rulermanaged to keep the Yugoslav ethic groups together in a common state for the longest period of time, and gave Yugoslavianism its most lasting state form. In the history of the Left, he will beremebered as a ruler who, in the framework of his times, tried to democratize one-partysocialism. This attempt was inspired far more by the direct democratic plebeian tradition of socialism than by a search for an institutionally and legally regulated division of power. In arelatively conflict-less way and with the help of a monopolistic party, Tito developed a specificregime of personal power and then became its captive, convicted that his life-long rule was the

irreplaceable core of integration. Despite the civil war in Yugoslavia in the 1990-th and thedownfall of multhiethnic Yugoslavia, it seem that, like in many similar historical examples,immeasurable personal power will remain in the shadow of demonstrated modernizationalhistorical achievement.Memory of Tito is a kind of “symbolic power” in the politics as strategic public claim-makingand struggle over public meanings in specific cultural contexts. While present politicians havepower over memory, memory also has power over them. The uses and abuses of memory of Tito shows a connection between memory and interests. Our past has so often beeninstrumentalised to legitimate the national state and its glory. Cold memory of Tito (withoutemotionalism and moralisation), presented in this book, could actually serve as a subversivecounter concept to a new monumental historical founding myths.



229



230

REGISTAR LIČNIH IMENA

A

Abakumov, V.Ajzenhauer,D.Albvas, M.Aleksandar MakedonskiAlen,Dž.Anastasijević, M.Andraši, .Andrić, I.Andropov, V.J.Anri IVAntonić, Z.

Antonin PijeAntonov-Ovsejenko, A.Assmann, J.Auty, Ph.

B

Badurina, B.Bajron Dž.Bakarić, V.Bakić, J.Barby, D.Ban,M.Banac,I.Bandaranaike,S.Batenberg,A.Bebler,A.Bekić,D.BenediktovBerija,L.P.Bevan,E.

Bijedić,Dž.Bilandžić,D.

Bizmark,O.Bjelajac,M.Bjerut,B.Blaznavac,M.Blažević,J.Bobetko,J.Boffa,G.Bogetić,D.Bojanić,M.

Bojović,P.Borozan,.Božić,I.Brant,V.



231

Breuer,S.Brežnjev,L.I.Brodel,F.Buharin,N.I.Burkhort,J.Bžežinski,Z.K.

C

Campbell,J.Cankar, I.Clissold, S.Crvenkovski, K.Cvetković, D.Cvijić, J.

Ć

Ćopić, B.Ćosić, D.

Č

Čarapić,V.Čaušesku,N.Čerčil,V.Černjenko,K.U.Čkrebič,D.Čolaković,R.Čomski,N.Ču En Laj

D

Dabčević-Kučar, S.Dahl, R.Dahrendorf, R.Danton,G.J.

Damjanović, P.Dapčević, P.

Dapčević, V.Debeljak, A.Deborin,A.M.Dedijer, V.De Gol, Š.Deng, HsiaopingDeutsher, I.Dež, G.Dikin, V.

Dimić, Lj.Dimitrijević, D. ApisDimitrov, G.Dolanc, S.



232

Dragojević, M.Dragosavac, D.Dubček, A.Dušan, Nemanjić carDvorniković,V.

ak, M.entile, .era, J.ilas, M.orgović, M.ukić, S.uretić,V.urić, M.

Dž

Džems I

E

Eisenstadt, SEkmečić, M.Ennkner, B.Engels, F.Erental, A.B.

F

Fire, F.Flober, G.Ford, DžFranc Josif IFranko, F.Fridrih Veliki

Fukuyma, F.G

Galbrajt, P.Gandi, I.Gandi, M.Garašanin, IGete, J.V.Glaessner, G.J.Gligorijević, B.

Gligorijević, Sl.Gligorov, K.Gojković, D.Golubović, Z.



233

Gomulka,V.Gorbačov, M.S.Gorki, M.Gorkić,M.Gošnjak I.Gotovac,V.

Grah,braćaGramši, A.Groh, D.Gromiko, A.A.Grosse-Jütte, A.Gubec, M.Gurvič, Ž.

H

Hadrijan

Heberl, O.Hajdeger, M.Hajne, H.Halperin, E.Hariman, A.Hebrang, A.Hegedušić, K.Hegel, G.W.Heller, A.Hince, O.Hitler, A.Hobsbawn, E.Hockerts, G.Hodža, E.Honeker, E.Horvat, B.Ho Ši MinHrist, I.Hruščov, N.S.Hua KuofengHuntington, S.

Husak,G.I

Idn, E.Igo, V.Ilić, V.Imširović, J.Ivan GrozniIvan III Vasiljević Izetbegović, A.

Izvoljski, A.P.

J





235

L

Lamprecht, C.Lee, E.Leissner, W.

Lenjin, V.I.Leonov, L.Levit, K.Linkoln, A.Lohmann, R.Luj XIVLunačarski, A.V.Luter, M.Luxemourg, R.

Lj

Ljotić, D.Ljubičić, N.Ljušić, R.

M

Maček, I.Maček, V.Makarios IIIMaklejn, F.Maljenkov, G.Mandić, B.Mansilla, H.Mao CedungMarković, Dr.Marković, M.Marković, P.Marković, SimaMarković, SvetMarks, K.

Maršal, Dž.Markos,V.Mates, L .Matvejević, P.Medaković, D.Medvedev, Ž.Meštrović, I.Meternih, K.V.Meyer, G.Mićunović, V.Mihajlović, D.

Mikeln, M.Mikojan, A.Mikulić, B.Milić, V.





237

Petranović, B.Petković, R.Petričević, B.Pijade, M.Pik, V.Plehanov, G.V.

Popivoda, P.Popović, K.Popović, M.Pozderac, H.Prešern, F.Protić, S.Prvulović, Lj.Pupin, M.Puškin, A.S.

R

Račić, P.Radić, S.Radojević, M.Rakoši, M.Ranke, L.Ranković, A.Razin, S.Regan, R.Ruzvelt, T.Ribar, I.Ribičič, M.Robespjer, M.Rodžers, V.Rohe, K.Roth, G.Rusinow, D.

S

Saburov, M.Z.

Salazar, A.Sartr, Ž.P.Schweinitz, C.Shoup, P.Simić, A.Simić, S.Skerlić ,J.Slitskij, A.G.Smith, A.Souvarine, B.Spaho, M.

Staljin, J.V.Dž.Stambolić, P.Stanković, .Starčević, A.



238

Stefanović, S.Stendal, M.H.B.Stojadinović, M.Stojanović, D.Stolzmann, U.Subotić, M.

Sukarno, A.Suslov, M.A.

Š

Šmit, K.Šnaper, D.Šoškić, B.Špiljak, M.Štaubringer, Z.Štukelj, L.

Šubašić, I.Šukrija, A.Šumonja, M.

T

Tadić, Lj.Taylor, A.J.P.Tempo Vukomanović Tepavac M.Terzić, M.Tesla, N.Timur, L.T.Todorović, M.Tokvil, A.Toljati, P.Torez, M.Toš,N.Tripalo, M.Tripković, .Trocki, L.D.

Trubar, P.Truman, H.Trumbić, I.Tucker, R.Tucović, D.Tuman, F.Tuhačevski, M.N.

U

Ugrešić, D

Ulbricht, W.

V



239

Valdhajm, K.Valensa, L.Vasović, R.Vašington, Dž.Veber, M.Velebit, V.

Vens, S.Viljem OranskiVinaver, V.Višinski, A.J.Vlahović, V.Vlaškalić, T.Volter, F.M.A.Vorošilov, K.J.Vrhovec, J.Vučić, T.Vudvord, S.

Vujošević, R.Vuković, Z.

W

Wehler, H.U.Wilson, D.Wilson, H.

Z

Zečević, M.ZenonZetkin, C.Zimel, G.Zogu, A.Zonenfeld, V.

Ž

Žanko, M.

Žarković, V.Ždanov, A.A.

Žilnik, ŽŽivkov, T.Živković, P.Živojinović, D.Žujović, S.Žukov, G.K.

Beleška o piscu: Dr Todor Kulji je ro en 1949 godine u Zrenjaninu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Doktorirao je 1981. na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je danas profesor Sociologije politike. Pored lanaka u doma im i stranim stru nim asopisima



objavio je knjige : Fašizam (1978,1987), Teorije o totalitarizmu (1983), Birokratija i kadrovskauprava (1989), Oblici li ne vlasti (1994), Tito (1998), Prevladavanje prošlosti (2002).Trenutno se bavi istra ivanjem revizije prošlosti i kulture se anja krajem 20.veka.

Documents

Todor Kuljic - Tito : sociološko-istorijska studija