1 Lav Nikolajevi Tolstoj HADI MURAT Prevela Zorka Velimirovi Vraao sam se kui preko njiva. Bilo je to usred leta. Livade su bile pokoene, a etva rai tek to nije poela. Divan je izbor cvea u ovo doba godine: crvena, bela, ruiasta, miriljava, maljava detelina; drske ivanice, bele kao mleko, s jasnoutim pranicima; titrice sa svojim prijatno otrim mirisom; uta repica sa svojim medenim mirisom; visoki ljubiasti i beli zvonii nalik na lale; puzave graorice; ute, crvene, ruiaste, ljubiaste, uredne skabioze; bokvica, s jedva primetnim ruiastim maljama i slabim prijatnim mirisom; razliak, jasnoplav na suncu i u mladosti, a plaviastocrvenkast uvee i pod starost, i neni poponac bademova mirisa, sa cvetiima koji tako brzo venu. Nabrao sam veliku kitu raznog cvea i poao kui, kada sam u jarku primetio divnu, crvenu, potpuno rascvetanu bcu one vrste koju nazivaju "tatarinom" i koju kosai obazrivo obilaze, a kada je nehotice pokose, izbacuju je iz sena da ne bi o nju boli ruke. Pade mi na um da otkinem tu bocu i da je metnem u sredinu kite. Siao sam u jarak i poeo kidati cvet, oteravi maljavog bumbara koji se upio u sredinu cveta i tu slatko i leno zaspao. Ali je to ilo teko: ne samo da je stabljika bla sa svih strana, ak i kroz maramicu kojom sam obavio ruku, nego je bila tako neobino jaka da sam se oko nje muio itavih pet minuta, kidajui vlakno po vlakno. Kada sam najzad otkinuo cvet, stabljika je ve sva bila iskidana, pa i cvet nije vie bio tako sve i lep. Osim toga, svojom grubou i neprikladnou nije pristajao uz nene cvetove u kiti. Bilo mi je ao to sam uzalud unitio cvet, koji je bio lep na svome mestu, i bacio sam ga. "Ali kolika je tu energija i ivotna snaga pomislio sam seajui se napora s kojim sam uzabrao cvet. Kako se junaki branio i kako je skupo prodao svoj ivot!" Put ka kui vodio je preko tek uzoranih njiva crnice. Iao sam kosom po praijivom putu zemlje crnice. Poorane njive bile su spahijske, vrlo velike, tako da se sa obeju strana i napred uz brdo nije videlo nita osim 2 crne, ravno izbrazdane, jo nepovlaene svee oranice. Oranica je bila lepa, i nigde se na njivi nije videla nijedna biljka, nijedna travka, sve je bilo crno. "Kako je ovek razorno i okrutno bie, koliko je raznovrsnih ivih stvorenja, biljaka, unitio da bi odrao svoj ivot", mislio sam ja, nehotice traei neto ivo na toj mrtvoj crnoj njivi. Preda mnom, desno od puta, nazirao se nekakav bun. Kad sam se pribliio, prepoznao sam bun onakvog istog "tatarina" iji sam cvet uzalud otkinuo i bacio. bun "tatarina" imao je tri izdanka. Jedan je bio otkinut, a ostatak granice trao je kao odseena ruka. Druga dva izdanka imala su po jedan cvet. Ovi su cvetovi bili nekada crveni, a sad su bili crni. Jedna stabljika bil a je slomljena i svojom polovinom sa prljavim cvetom pri kraju visila nanie; druga polovina, iako umrljana crnim blatom, jo je trala uvis. Videlo se da je preko celog buna preao toak, ali se bun posle podigao i zato je bio iskrivljen, no ipak je stajao. Kao da su mu istrgnuli jedan deo tela, izbacili drob, otkinuli ruku, isterali oko, ali on i dalje stoji i ne predaje se oveku koji je unitio svu njegovu brau unaokolo. "Kakva energija, pomislio sam, sve je pobedio ovek, milion trava unitio, a ovaj se jo ne predaje." I setio sam se jednog davnanjeg kavkaskog dogaaja, iji sam jedan deo video, drugi uo od oevidaca, trei zamislio. Evo tog dogaaja onako kako se on formirao u mome seanju i mati. I Bilo je to krajem 1851. godine. Jednog hladnog novembarskog veera ujahao je Hadi Murat u

nemirno eensko selo Mahket, udaljeno dvadeset vrsta1) od ruskih oblasti, nad kojim se vio miriljavi dim osuenog stonog ubreta. Tek se utialo napregnuto pevanje mujezina i u istom brdskom vazduhu, ispunjenom mirisom sagorelog stonog ubreta, uli su se razgovetno, kroz mukanje krava i blejanje ovaca koje se razlegalo iz teskobnih kuica prilepljenih kao sae jedna uz drugu zvuci prepirke grlatih mukih glasova, enski i deji glasovi nie esme. Ovaj Hadi Murat, uveni po svojim podvizima amilov2) naib3), nikad nije putovao drukije nego sa svojom zastavicom i u pratnji desetak murida4), koji su oko njega poigravali na konjima. Sada je, umotan u kapuljau i kabanicu ispod koje je trala puka, jahao s jednim muridom, starajui se da ga to manje primete, zagledajui svojim brzim crnim oima u lica prolaznika. 3 Kad je ujahao u sredinu sela, Hadi Murat nije poao ulicom koja vodi prema trgu, ve je skrenuo ulevo, u tesno sokae. Doavi do druge kuice u sokaiu, prislonjene uz breg, on je zastao obazirui se. Pod strehom, ispred kue, nije bilo nikoga, a na krovu, iza skoro premazanog dimnjaka od gline, leao je ovek pokriven kouhom. Hadi Murat je dodirnuo draljem korbaa oveka koji je leao na krovu i cmoknuo jezikom. Ispod kouha die se starac u nonoj kapi i umaenoj staroj dolami. Stareve oi bez trepavica bile su crvene i vlane i, da bi ih odlepio, on je treptao. Hadi Murat izgovori uobiajeno: "Selam alejkum"5), i otkri lice. Alejkum selam ree starac osmehujui se bezubim ustima kad poznae Hadi Murata, i, ustavi na mrave noge, poe njima traiti nanule, koje su stajale pored dimnjaka. Kad se obuo, navukao je bez urbe naborani kouh i spustio se natrake niz lestvice prislonjene uz krov. I dok se oblaio i kad je silazio, starac je klimao glavom na tankom, izboranom i opaljenom vratu, i neprestano ukao bezubim ustima. Kad je siao na zemlju, on je gostoljubivo prihvatio uzde Hadi Muratova konja i desnu uzengiju. Ali okretni i snani Hadi Muratov murid skoio je brzo sa svoga konja, sklonio starca u stranu i zamenio ga. Hadi Murat je siao s konja i uao pod strehu, lako hramljui. Kroz vrata mu je brzo iziao u susret eak od petnaestak godina i, zauen, poeo je svojim sjajnim oima, crnim kao zrele kupine, gledati u putnike. Tri u damiju, zovi oca naredio mu je starac i, poavi pred Hadi Muratom, otvorio mu je laka vrata koja su kripnula. U trenutku kad je Hadi Murat ulazio, izie pred unutranja vrata sredovena, tanka, mrava ena u crvenom kaputu preko ute koulje i u plavim alvarama, nosei jastuke. Neka tvoj dolazak donese sreu ree ona i, sagnuvi se do zemlje, poela je razmetati jastuke du prednjeg zida da gost sedne. Nek ti sinovi budu ivi i zdravi odgovorio je Hadi Murat skidajui sa sebe dolamu, puku i sablju i predajui ih starcu. Starac je paljivo okaio puku i sablju o klin, uz domainovo oruje, izmeu dve velike tepsije, koje su se sijale na glatko olepljenom i isto okreenom zidu. Namestivi pitolj na leima, Hadi Murat je priao razmetenim jastucima i, prebacivi skute, seo. Starac je seo preko puta njega na svoje gole pete, sklopio oi i digao ruke sa dlanovima okrenutim uvis. Hadi Murat je uinio isto tako. Zatim su se obojica, oitavi molitvu, pogladili po licu i sklopili ih na kraju brade. Ne habar? (ta ima novo?) upitao je Hadi Murat starca. Habar jok (nema nita) odgovorio je stari, gledajui svojim crvenim, beivotnim oima Hadi Murata, ne u lice nego u grudi. Ja ivim na pelinjaku, doao sam sada samo da obiem sina. On zna. 4 Hadi Murat je razumeo da starac nee da govori ono to zna i to je

Hadi Muratu bilo potrebno da sazna, pa je lako klimnuo glavom ne raspitujui se vie. Nema nikakvih dobrih novosti poeo je starac. Ima samo ta novost da se zeevi neprestano dogovaraju kako bi oterali orlove. A orlovi ih neprestano rastru, as jednog, as drugog. Prole nedelje su ruski psi zapalili seno kod Miickih, prokleti bili zaitao je starac zlobno. Uao je Hadi Muratov murid i, stupajui neujno krupnim koracima svojih jakih nogu po zemljanom podu, skinuo je, kao i Hadi Murat, dolamu, puku i sablju i okaio ih sam o one iste klinove o kojima je visilo Hadi Muratovo oruje. Ko je ovaj? upita starac Hadi Murata pokazujui na pridolicu. Moj muri. Ime mu je Eldar ree Hadi Murat. Dobro ree starac i pokaza Eldaru mesto na ojanoj prostirci, uz Hadi Murata. Eldar je seo, prekrstio noge i, utei, upro svoje lepe ovnovske oi u lice starca koji se raspriao. Starac je pripovedao kako su njihovi junaci prole nedelje uhvatili dva vojnika, jednog ubili, a drugog poslali amilu u Vedeno. Hadi Murat je rasejano sluao pogledajui na vrata i oslukujui spoljanje zvuke. Ispod strehe, pred kuicom, zauli su se koraci, vrata su kripnula i uao je domain. Domain kuice, Sado, bio je ovek etrdesetih godina, male bradice, duga nosa i onako isto crnih, mada ne tako sjajnih oiju kao u petnaestogodinjeg deaka, njegovog sina, koji je iao po njega i zajedno s ocem uao u kuu i seo kraj vrata. Poto je kod vrata skinuo nanule, domain je zabacio staru izlizanu ubaru na potiljak davno neobrijane glave, obrasle u crnu kosu, i odmah unuo prema Hadi Muratu. Isto tako kao i starac, on je zatvorio oi, podigao ruke sa dlanovima uvis, oitao molitvu, otro lice rukama i tek tada poeo govoriti. Ispriao je kako je amil naredio da se Hadi Murat uhvati iv ili mrtav, da su tek jue otili amilovi izaslanici i da se narod boji da ne poslua amila, te valja biti na oprezu. U mojoj kui ree Sado mome kunaku6), dok je mene ivog, nee niko nita uiniti. Ali kako emo napolju? Treba razmisliti. Hadi Murat je sluao paljivo i odobravao klimanjem glave. Kada je Sado zavrio, on ree: Dobro. Sada treba poslati Rusima glasnika s pismom. Ii e moj murid, ali mu treba vodi. Poslau brata Batu ree Sado. Zovi Batu okrenuo se prema sinu. Deak kao da je na federima, skoio je na lagane noge i brzo, razmahujui rukama, iziao iz kue. Posle desetak minuta vratio se sa pocrnelim od sunca, ilavim eencem kratkih nogu, u utom, rasparanom 5 erkeskom kaputu, sa poderanim, dronjavim rukavima i sa smaknutim crnim tozlucima. Hadi Murat se pozdravio s njim i rekao odmah, ne troei rei uzalud: Moe li moga murida dovesti u vezu s Rusima? Mogu odgovorio je Bata veselo. Ja sve mogu. Nijedan eenac ne bi umeo bolje od mene. Neki bi i poao i sve obeao, ali ne bi nita uinio. A ja mogu. Dobro ree Hadi Murat. Za svoj trud obie tri ree on diui uvis tri prsta. Bata je klimnuo glavom u znak da je razumeo, ali je dodao da mu nije stalo do novca, nego mu ini ast da Hadi Muratu uini uslugu. Svi gortaci znaju Hadi Murata, znaju kako je on pobeivao ruske svinje... Dobro ree Hadi Murat. Konopac je dobar kad je dug, a govor kad je kratak. utau ree Bata. Tamo gde Argun skree, prema strmeni, na poljanici u umi, stoje dva plasta. Zna?

Znam. Tamo me ekaju moja tri konjanika ree Hadi Murat. ? Aja7) ree Bata, klimnuvi glavom. Potraie Han-Mahomu. Han-Mahoma zna ta treba raditi i ta govoriti. Njega treba odvesti ruskom komandantu, Voroncovu, knezu. Moe li? Odveu ga. Odvesti i natrag dovesti. Moe li? Mogu. Kad ga odvee, vratie se u umu. I ja u biti tamo. Uiniu sve ree Bata, ustade i, prinevi ruke grudima, izie napolje. Treba poslati oveka i u Gehe ree Hadi Murat domainu kad Bata izie. U Gesima treba... poeo je on uhvativi se za redenik erkeske dolame, ali je odmah spustio ruku i uutao opazivi dve ene koje su ulazile u kuu. Jedna je bila Sadova ena, ona ista sredovena, mrava ena koja je razmestila jastuke. Druga je bila sasvim mlada devojka, u crvenim alvarama i zelenom kaputu, sa itavom zavesom od srebrnog novca, koja joj je pokrivala cele grudi. Na kraju njenog kratkog, ali debelog, otrog crnog kurjuka, koji joj je padao izmeu ramena niz mrava lea, bila je obeena srebrna rublja; iste onakve oi crne kao kupina, kao i u oca i brata, sijale su veselo na mladom licu koje se trudilo da izgleda strogo. Ona nije gledala u goste, ali se videlo da osea njihovo prisustvo. Sadova ena je unela nizak, okrugao stoi, na kome je bilo aja, tatlija, 6 mekika na maslu, sira, simita i meda. Devojica je nosila legen, ibrik i ubrus. I Sado i Hadi Murat utali su sve vreme dok su ene, kreui se tiho u crvenim, mekanim jemenima, stavljale pred goste ono to su donele. Uperivi svoje ovnovske oi u prekrtene noge, Eldar je bio nepomian kao statua za sve vreme dok su ene bile u kui. Tek kad su one izile i kad su se iza vrata potpuno izgubili njihovi neujni koraci, Eldar je odahnuo, a Hadi Murat je izvukao iz redenika jedan naboj, izvadio kurum, a ispod njega ceduljicu, savijenu u trubicu. Predae sinu ree on pokazujui ceduljicu. A odgovor? upita Sado. Tebi, a ti e ga dostaviti meni. Uiniu tako ree Sado i premesti ceduljicu u redenik svoje erkeske dolame. Posle toga je uzeo ibrik i primakao legen Hadi Muratu. Hadi Murat je zasukao rukave svog kaputa na miiavim, vie lanaka belim rukama, i podmetnuo ih pod mlaz hladne, bistre vode, koju je Sado izlivao iz ibrika. Poto je ubrisao ruke istim, grubim ubrusom, Hadi Murat se primakao jelu. To je uinio i Eldar. Dok su gosti jeli, Sado je sedeo prema njima i nekoliko puta zahvaljivao na poseti. Deak, koji je sedeo kod vrata, nije skidao s Hadi Murata svoje sjajne crne oi i osmehivao se kao da bi svojim osmehom hteo da potvrdi oeve rei. Iako nije nita jeo skoro dva dana, Hadi Murat je uzeo samo malo hleba, sira i, izvadivi noi ispod jatagana, zahvatio njime meda i namazao ga na hleb. Med nam je dobar. Ove godine je med bolji nego ikad dosad; i mnogo ga ima i dobar je ree starac, oito zadovoljan to Hadi Murat jede njegov med. Hvala ree Hadi Murat i odmae se od jela. Eldar je hteo jo da jede, ali se i on, kao i njegov stareina, odmae od stola i prui Hadi Muratu legen i ibrik. Sado je znao da primajui Hadi Murata stavlja svoj ivot na kocku, jer je posle amilove zavade sa Hadi Muratom objavljeno svima stanovnicima ene, pod pretnjom smrtne kazne, da ne primaju Hadi Murata. On je znao da stanovnici njegovog sela svakog asa mogu doznati da je Hadi Murat u

njegovom domu i mogu zatraiti da im ga izda. Ali Sada to ne samo da nije zbunjivalo ve ga je i radovalo. Sado je smatrao za dunost da brani gosta, ma i po cenu svog ivota, bio je radostan i ponosit to postupa onako kako mu dunost nalae. Dok si u mojoj kui, i dok mi je glava na ramenima, niko ti nita nee uiniti ponovio je on Hadi Muratu. Hadi Murat je pogledao u njegove sjajne oi i, razumevi da je govorio istinu, rekao je nekako sveano: iv i radostan bio. 7 Sado je utke pritisnuo ruke na grudi, u znak zahvalnosti za lepu re. * Zatvorivi kapke na kuici i upalivi suvo granje u kaminu, Sado je, neobino veseo i uzbuen, iziao iz gostinske sobe i uao u ono odeljenje kue gde mu je ivela cela porodica. ene jo nisu spavale i razgovarale su o opasnim gostima koji su spavali u gostinskoj sobi. II Te iste noi iz isturene tvrave Vozdviensk, petnaest vrsta udaljene od sela u kome je Hadi Murat prenoio, izila su iz utvrenja na ahgirinsku kapiju tri vojnika i jedan podoficir, u kratkim bundama i ubarama, s uvijenim injelima preko ramena i u velikim izmama iznad kolena, kakve su onda nosili kavkaski vojnici. Vojnici, s pukama o ramenu, ili su prvo putem, zatim, kad su preli oko pet stotina koraka, skrenuli su s puta i, utei izmama po suvom liu, proli dvadesetak koraka udesno i zaustavili se kraj polomljenog platana, ije se crno stablo videlo i u pomrini. Do ovoga platana slali su obino mrtvu strau. Jasne zvezde, koje kao da su jurile po vrhovima drvea dok su vojnici ili kroz umu, sada su stajale blistajui izmeu ogolelih grana Hvala bogu, suvo je ree podoficir Panov, skide s ramena dugu puku s bajonetom i, zveknuvi njime, prisloni je uz stablo. Sva tri vojnika uinie to isto. Eto ti, izgubio sam je promrmlja Panov ljutito. Ili sam je zaboravio ili mi je putem ispala. ta trai? upita jedan od vojnika ivim, veselim glasom. Lulu, avo bi je znao kud se dela. Je li ti ibuk tu? upita onaj ivi glas. ibuk, evo ga. A zato ne bi pravo na zemlju. Kojeta. Udesiemo mi to brzo. Bilo je zabranjeno puiti na mrtvoj strai, ali ovo ba i nije bila mrtva straa, ve vie predstraa koju su slali radi toga da gortaci ne bi mogli neopaeno dovui top, kao to su inili ranije, i pucati na utvrenje, te Panov nije ni smatrao za potrebno da se uzdrava od puenja i zato je pristao na predlog veselog vojnika. Veseli vojnik izvue iz depa noi i poe da eprka zemlju. Kad naini jamicu, on je ugladi, namesti u nju ibuk, zatim spusti u jamicu duvana, prignjei ga, i lula je bila gotova. ibica je planula i 8 za trenutak osvetlila koato lice vojnika koji je leao potrbuke. U ibuku zaita, i Panov oseti prijatan miris raspaljene krde. Je li gotovo? ree on listajui. Nego. Ovaj Avdejev je pravi majstor, domiljan. Hajde! Avdejev se preturio na bok, pravei mesto Panovu i isputajui iz usta dim. Panov je legao potrbuke i, poto je rukavom otro ibuk, poeo je uvlaiti. Kada su se napuili, vojnici su zapoeli razgovor.

Kau da je komandir ete opet zavukao prste u kasu, mora da je izgubio na kocki ree jedan od vojnika lenim glasom. Vratie ree Panov. Razume se, dobar je to oficir ree Avdejev. Mnogo je dobar nastavi mrgodno onaj koji je poeo razgovor kad bi mene pitali za savet, trebalo bi da se eta s njim razrauna: kad je ve uzeo, neka kae koliko e i kada vratiti. Kako eta hoe ree Panov odvajajui se od lule. eta je prea od svega, to se zna potvrdi Avdejev. Treba kupiti zob, a i izme spremiti za prolee, novac nam je potreban, a on ga uzeo... insistirao je nezadovoljnik. Rekao sam ve, kako eta bude htela ponovi Panov. Nije mu prvina; uzeo je, i vratie. U to doba na Kavkazu je svaka eta vodila gazdinstvo sama preko izabranih vojnika. Od drave je dobijala po est rubalja i pedest kopejaka na glavu i sama vodila gazdinstvo: sadila kupus, kosila seno, drala svoja kola, razmetala se svojim uhranjenim konjima. etni novac nalazio se u kasi iji su kljuevi bili kod komandira ete, i esto se dogaalo da komandir pozajmljuje iz kase. Tako je bilo i sada, i vojnici su o tome govorili. Natmureni vojnik Nikitin hteo je da potrai raun od komandira ete, ali su Panov i Avdejev smatrali da to nije potrebno. Posle Panova puio je i Nikitin pa, prostrevi poda se injel, sede prislonivi se uz drvo. Vojnici su zautali. ulo se samo kako vetar visoko iznad njihovih glava njie vrhove drveta. Odjednom, posle tog neprekidnog, tihog utanja, zaue se zavijanje, cika, pla, smeh akala. uj kako prokletnici zavijaju ree Avdejev. To se tebi rugaju to ti se njuka iskrivila ree tanki ukrajinski glas etvrtog vojnika. Opet se sve utialo jedino je vetar pokretao granice na drveu, as otkrivajui as zaklanjajui zvezde. Je li, Antoniu upita odjednom veseli Avdejev Panova mori li te katkad dosada? 9 Kakva dosada? odgovori Panov preko volje. A mene ponekad obuzme takva dosada, takva dosada da prosto ni sam ne znam ta bih od sebe uinio. Gle ti njega! ree Panov. I one pare onda propio sam samo od dosade. Navalilo, navalilo na mene. Mislim se, daj da se napijem. Ali esto je od vina jo gore. Istina je, ali ta da radi. A zato ti je dosadno? Meni, je li? Dosadno mi je to nisam kod kue. A zato, jeste li iveli bogato? Nismo bili bogati, ali smo iveli lepo. Dobro smo iveli. I Avdejev je poeo da pria ono isto to je ve mnogo puta priao tom istom Panovu. Ja sam ti od svoje volje zamenio brata priao je Avdejev. On ima petoro dece, a mene su tek bili oenili. Mati me saletela molbama. Mislim se: zato ne! Moda e se setiti dobra to sam im uinio. Odem gospodinu. Imamo dobrog gospodina; kae, idi sokole. I tako sam poao mesto brata. Ako, to je lepo ree Panov. A eto, veruje li, Antoniu, sad mi je dosadno. I najdosadnije mi je ba to to sam poao mesto brata. On eto sad gospoduje, a ja se muim. I to vie mislim, sve mi je tee. Grehota. Avdejev je poutao malo. Da zapalimo opet? upita Avdejev. Zato ne? Puni. Ali vojnici nisu uspeli da pue. Tek to je Avdejev ustao i hteo da

napuni lulu, kad su se kroz utanje vetra zauli koraci na drumu. Panov zgrabi puku i gurnu nogom Nikitina. Nikitin skoi i die injel! Ustade i trei Bondarenko. Da znate, brao, ta sam sanjao... Avdejev je siknuo na Bondarenka i vojnici su se pritajili oslukujui. Pribliavali su se laki koraci ljudi koji nisu bili obuveni u izme. Kroz pomrinu se ulo sve jasnije utanje lia i suvog granja. Zatim se zauo i govor na onom naroitom grlenom jeziku kojim govore eenci. Sad su vojnici ne samo uli nego i videli dve senke koje su promakle izmeu drvea. Jedna senka je bila nia, druga via. Kad su senke dole do vojnika, Panov je, s pukom u ruci, iziao na put sa svoja dva druga. Ko ide? viknu on. ? Mirni een rekao je onaj nii. To je bio Bata. Puka jok, sablja jok govorio je on pokazujui na sebe. Kinjeza8) treba. Onaj vii stojao je utei pored svog druga. Ni on nije imao oruja. To je uhoda. Dakle, treba ga odvesti komandantu ree Panov, 10 objanjavajui svojini drugovima. Kinjeza Voroncov jako treba, veliki posao treba govorio je Bata. Dobro, dobro, udesiemo ree Panov. Pa hajde, odvedite ga ti i Bondarenko obrati se Avdejevu a kad ga preda deurnome, vrati se. Pazi ree Panov budi obazriv, naredi im da idu ispred vas. Jer ovi obrijani su vrlo lukavi. A zato imam ovo? ree Avdejev i uini pokret pukom i bajonetom kao da kolje. Samo ga bocnem, i gotovo. ta e s njim ako ga zakolje ree Bondarenko. Hajd' mar! Kad se izgubie koraci dvojice vojnika sa uhodama, Panov i Nikitin se vratie na svoje mesto. ta ih nosi avo po noi ree Nikitin. Znai da je potrebno ree Panov. A zahladnelo je dodade on i, razvivi injel, obue ga i sede uz drvo. Dva sata docnije vratie se Avdejev i Bondarenko. Jeste li ih predali? upita Panov. Jesmo. Kod komandanta se jo ne spava. Odveli smo ih pravo njemu. A zna, brate moj, valjani su ti momci obrijanih glava nastavi Avdejev. Tako mi boga! Napriao sam se s njima. Ti se uvek napria ree Nikitin mrgodno. Bogami, sasvim kao Rusi. Jedan je oenjen. Maruka9), velim bar10)? Bar, veli. Baranuk11), velim, bar? Bar mnogo. Dvoje? Dvoje, veli. Tako se siti narazgovarasmo. Dobri ljudi. Dobri, kako da ne ree Nikitin samo kad bi mu pao aka, prosuo bi ti creva. Mora da e skoro zora ree Panov. Hoe, ve su i zvezdice poele da se gase, ree Avdejev sedajui. I vojnici su ponovo zautali. III Prozori na kasarni i vojnikim kuicama odavno su ve bili mrani, ali su na jednoj od najlepih kua u tvravi svi prozori jo bili osvetljeni. U toj kui stanovao je komandant Kurinskog puka, sin glavnokomandujueg, krilni autant knez Semjon Mihajlovi Voroncov. Voroncov je tu iveo sa svojom enom, Marijom Vasiljevnom, uvenom petrogradskom lepoticom, i u toj maloj kavkaskoj tvravi iveo je tako raskono kako niko i nikad ovde nije iveo. Voroncovu, a naroito njegovoj eni, inilo se da oni ovde ive ne samo skromno nego jo i vrlo oskudno. Meutim, ovdanje stanovnitvo 11 bilo je zadivljeno neobinom raskoi toga ivota. Sada, u pono, u velikoj sobi za primanje, sa velikim ilimom zastrtim preko celoga poda, sa tekim sputenim draperijama na vratima, za igrakim

stolom osvetljenim sa etiri svee, sedeli su domai s gostima i igrali karte. Jedan od igraa bio je sam domain, pukovnik Voroncov, plav ovek duguljasta lica, s autantskim oznakama na epoletama i s akselbenderima; partner mu je bio apsolvent petrogradskog univerziteta, neki kosmati i natmureni mladi, koga je nedavno kneginja Voroncova uzela za domaeg uitelja svome siniu od prvog mua. Protiv njih su igrala dva oficira: jedan iroka lica, rumen, komandir ete Poltoracki, koji je preao iz garde, a drugi, autant puka sa hladnim izrazom na lepom licu, koji je sedeo vrlo uspravno. Sama kneginja Marija Vasiljevna, krupna lepotica velikih oiju i crnih obrva, sedela je do Poltorackog, dotiui se svojom krinolinom njegovih nogu i zagledajui mu u karte. I u njenim reima, i u njenim pogledima, osmehu, u svim pokretima njenoga tela, u mirisu koji je od nje dopirao, bilo je neto to je Poltorackog gonilo da zaboravi na sve, osim na svest da je ona pored njega, pa je inio greku za grekom i sve vie ljutio svog partnera. Ne, to je nemoguno! Opet je upropastio keca! ree autant, sav zajapuren, kad Poltoracki izbaci keca. Kao da se tek probudio iz sna, Poltoracki je gledao u nezadovoljnog autanta svojim dobrim, iroko rastavljenim, crnim oima i nita nije shvatao. Hajde, oprostite mu ree Marija Vasiljevna smeei se. Vidite, ja sam vam govorila obrati se ona Poltorackome. Ali vi mi niste govorili o tome ree Poltoracki i osmehnu se. Zar nisam? ree ona i takoe se osmehnu. I taj osmeh tako silno uzbudi i obradova Poltorackog da pocrvene kao rak, pa dohvati karte i poe da ih mea. Ne mea ti ree autant strogo i poe svojom belom rukom, na kojoj je imao skupoceni prsten, deliti karte tako kao da je eleo da ih se to pre otarasi. U sobu ue kneev sobar i ree knezu da ga trai deurni oficir. Izvinite, gospodo ree knez, govorei ruski s engleskim naglaskom. Marie, ti e me zameniti. Pristajete li? upita kneginja ustajui brzo i lako, ispravljajui se u svoj svojoj visini, utei svilom i smeei se svojim blistavim pogledom srene ene. Ja uvek na sve pristajem ree autant, veoma zadovoljan to protiv njega sada igra kneginja, koja uopte ne ume da igra. Poltoracki samo rairi ruke i osmehnu se. Partija se zavravala kada se knez vratio u sobu za primanje. Uao je 12 neobino uzbuen i veseo. Znate li ta bih hteo da vam predloim? ta? Da pijemo ampanjca. Za to sam uvek spreman ree Poltoracki. Zato ne, to je vrlo prijatno ree autant. Vasilije, donesite naredi knez. Zato su te zvali? upita Marija Vasiljevna. Bio je deurni i jo jedan ovek. Ko? ta? upita Marija Vasiljevna urno. Ne mogu da kaem ree Voroncov i slee ramenima. Ne moe da kae ponovi Marija Vasiljevna. Videemo. Donesoe ampanjac. Gosti su ispili po jednu au i poeli se opratati, poto su dovrili igru i obraunali se. Je li za sutra vaa eta odreena da ide u umu? upita knez Poltorackog. Moja. Zato? Onda emo se videti sutra ree knez uz lak osmeh. Vrlo mi je milo ree Poltoracki ne shvatajui ba sasvim ta mu

Voroncov govori i vodei brigu samo o tome kako e sad stisnuti veliku, belu ruku Marije Vasiljevne. Marija Vasiljevna, kao i uvek, ne samo da snano stee ve i jako protrese ruku Poltorackog. I podsetivi ga jo jedanput na pogreku kad je poao karom, osmehnu mu se, kako se Poltorackom uinilo, divnim, ljupkim i znaajnim osmehom. * Poltoracki se vraao kui u onom oduevljenom raspoloenju koje mogu razumeti samo ljudi koji su, kao i on, odrasli i vaspitavani u velikom svetu, kada, posle nekoliko meseci usamljenog ivota, ponovo sretnu enu iz svog preanjeg kruga, pa jo takvu enu kao to je kneginja Voroncova. Doavi do kue u kojoj je stanovao sa jo jednim drugom, on gurnu ulazna vrata, ali su vrata bila zakljuana. On kucnu, ali se vrata nisu otvorila. On se naljuti, pa stade dobovati u zatvorena vrata nogom i sabljom. Iza vrata su se zauli koraci i Vavila, sluga Poltorackog, njegov kmet, otvori vrata. ta ti je palo na pamet da zakljuava? Budalo! A zar bi moglo, Aleksije Vladimir... Opet si pijan. Sad u ti pokazati kako bi moglo... Poltoracki htede da udari Vavilu, ali se predomisli. Idi bestraga, upali sveu. Odmah. Vavila je uistinu bio pijan, a napio se zato to je bio na jednom 13 imendanu, kod intendanta. Kad se vratio kui, on je u mislima poeo uporeivati svoj ivot sa ivotom Ivana Matvjejevia, intendanta. Ivan Matvjejevi imao je prihoda, bio je oenjen i nadao sa da e za godinu dana moi da se oslobodi vojske. Vavila, pak, jo kao deko, uzet je gore, tj. da posluuje gospodu, i eto, sad mu je preko etrdeset godina, a jo nije oenjen i ivi uvek u pokretu kao neki vojnik uz svog neurednog gospodina. Gospodin je bio dobar, nije ga tukao mnogo, ali zar je to neki ivot! "Obeao mi je slobodu kad se vrati s Kavkaza, ali kuda u kad budem slobodan... Psei ivot!" mislio je Vavila. I tu mu se tako prispavalo da je, bojei se da neko ne ue i ne odnese to, zakljuao vrata i zaspao. * Poltoracki je uao u sobu u kojoj je spavao sa svojim drugom Tihonovom. ta je, jesi li izgubio? ree Tihonov probudivi se. ? O, naprotiv, dobio sam sedamnaest rubalja i ispili smo bocu "Kliko"12). I gledao u Mariju Vasiljevnu? I gledao u Mariju Vasiljevnu ponovi Poltoracki. Jo malo pa treba i da ustajemo ree Tihonov u est sati moramo krenuti. Vavila! viknu Poltoracki. Pazi dobro, da me sutra probudi u pet. Kako da vas probudim kad se bijete. Kaem ti da me probudi. Jesi li uo? Razumem. Vavila ode i ponese izme i odelo, a Poltoracki lee u postelju i smeei se pripali cigaretu i ugasi svecu. U pomrini je video pred sobom nasmejano lice Marije Vasiljevne. * Voroncovi takoe nisu odmah zaspali. Kad su gosti otili, Marija Vasiljevna prie muu, stade pred njega i strogo ree: Eh bien, vous allez me dire e que c'est13)? Mais, ma chere...14) Pas de "ma chre!" C'est un missaire, n'est ce pas? Quand mme je ne puis pas vous le dire. Vous ne pouvez pas? Alors c'est moi qui vais vous le dire. ? Vous?

Hadi Murat, je li? ree kneginja, koja je ve nekoliko dana sluala o pregovorima s Hadi Muratom, pa je mislila da je kod njenog mua bio sam Hadi Murat. Voroncov nije mogao poricati, ali je razoarao enu utoliko to to nije 14 bio sam Hadi Murat, ve izaslanik, koji je izjavio da e mu Hadi Murat doi sutra na ono mesto gde je odreeno da se see uma. ivei jednoliko u tvravi, mladi Voroncovi, i mu i ena, radovali su se ovom dogaaju. Porazgovarae i o tome kako e ova vest biti prijatna njegovom ocu, a zatim legoe da spavaju u tri sata posle ponoi. IV Posle tri neprospavane noi to ih je proveo beei ispred murida koje je amil poslao protiv njega, Hadi Murat zaspa odmah im Sado izie iz kue poelevi mu laku no. Spavao je oeven, nalaktivi se na ruku, koja je utonula u crvene perjane jastuke to mu ih je podmetnuo domain. Blizu njega, pored zida, spavao je Eldar. Eldar je leao na leima ispruivi svoje mlade i jake udove, tako da su mu isturene grudi, s crnim redenicima na belom erkeskom kaputu, leale iznad nedavno izbrijane glave koja mu bee spala sa uzglavlja. Gornja usna, koju je tek ogarila nausnica, napuena kao u dece, kao da je srkala, skupljajui se i rasteui. Odeven je bio kao i Hadi Murat, s pitoljem za pojasom i s jataganom. U kaminu je dogorevalo granje, a u jednom udubljenju jedva je svetlucao iak. Usred noi kripnue vrata na ulazu. Hadi Murat ustade i mai se pitolja. U sobu ue Sado, neujno stupajui po zemljanom podu. ta je? upita Hadi Murat, vedro kao da nije ni spavao. Treba promisliti ree Sado sedajui do Hadi Murata. Jedna ena te je videla s krova kad si projahao ree on i ispriala muu, i sada celo selo zna. Sad je ba dolazila eni jedna susetka i priala da su se starci skupili kod damije i hoe da te zadre. Valja putovati ree Hadi Murat. Konji ekaju odgovori Sado i brzo izie iz kue. Eldare proapta Hadi Murat, a Eldar, zauvi svoje ime i, to je glavno, glas svoga stareine skoi na noge nametajui ubaru. Hadi Murat pripasa oruje i obue kabanicu. Eldar uini to isto i obojica izioe utei iz kue pod strehu. Crnooki deko privede konje. Na topot kopita po ugaenoj putanji, na ulici se iz vrata na susenoj kui pomoli neija glava i jedan ovek trupkajui nanulama odjuri uz breg put damije. Meseca nije bilo, samo su zvezde jasno sijale na crnom nebu, a u mraku ocrtavali su se krovovi kuica i, via od drugih zgrada, damija sa minaretom u gornjem kraju sela. Od damije dopiralo je brujanje glasova. Hadi Murat se brzo mai puke, metnu nogu u uzengiju i neujno i neprimetno prebaci telo i sede na visoko sedlo. Bog neka vas nagradi ree on obraajui se domainu, traei vinim pokretom desne noge drugu uzengiju i ovla dotae korbaem deka 15 koji je drao konja, dajui mu time znak da se skloni ustranu. Deko se skloni, a konj kao da je i sam znao ta treba initi, ivahnim korakom krete iz sokaeta na drum. Eldar je jahao pozadi. Sado u bundi, razmahujui brzo rukama, gotovo je trao za njima, pretravajui as na jednu as na drugu stranu tesne ulice. Kod izlaza, preko puta, ukaza se jedna pokretna senka, zatim i druga. Stoj! Ko ide? Stani! povika glas, a nekoliko ljudi prepreie put. Umesto da stane, Hadi Murat tre pitolj iza pojasa i ubrza hod, upravivi konja pravo na ljude koji su mu prepreili put. Ljudi na drumu razioe se, a Hadi Murat, ne osvrui se, pojuri velikom brzinom niz drum. Eldar je jurio za njim u brzom kasu. Iza njih su odjeknula dva pucnja, prosvirala dva metka, ali nisu okrznula ni njega ni Eldara. Hadi Murat nastavi put istom brzinom. Projurivi jedno tri stotine koraka, on zaustavi

konja, koji se malo zaduvao, i poe oslukivati. Pred njima je dole huala brza reka. Pozadi se ulo kukurekanje petlova u selu. Kroz te zvuke uo se topot konja koji su se pribliavali i govor iza Hadi Murata. Hadi Murat obode konja i krenu istim, ujednaenim kasom. Gonioci su jurili i brzo su dostigli Hadi Murata. Bilo ih je dvadesetak konjanika. Bili su to stanovnici sela koji su odluili da zadre Hadi Murata ili bar, radi opravdanja pred amilom, da se pokau kako su ga hteli zadrati. Kad su se pribliili toliko da su se u pomrini videli, Hadi Murat zastade, pusti voice i vinim pokretom leve ruke otkai puku i izvue je desnom rukom. Eldar uini to isto. ta hoete? viknu Hadi Murat. Hoete da me uhvatite? Pa, uhvatite me. I die puku. Stanovnici sela zastadoe. Drei puku u ruci, Hadi Murat se poeo sputati u dolinu. Konjanici su jahali za njim, ali se nisu pribliavali. Kad je Hadi Murat preao na drugu stranu doline, gonioci su mu doviknuli da slua ta imaju da mu kau. U odgovor na to Hadi Murat je opalio puku i pustio konja u trk. Kad ga je zaustavio, za njim se vie nije ula potera; nisu se uli ni petlovi, uo se samo jasniji ubor vode u umi i pokatkad hukanje sove. Crna ivica ume bila je vrlo blizu. Bila je to ona ista uma u kojoj su ga oekivali njegovi muridi. Kad se pribliio umi, Hadi Murat je zastao i, udahnuvi mnogo vazduha u plua, zazviao, zatim uutao i poeo oslukivati. Malo zatim zauo se iz ume isti takav zviduk. Hadi Murat je skrenuo s puta i poao u umu. Kad je preao stotinak koraka, Hadi Murat je opazio kroz drvee vatru, senke ljudi koji su sedeli kraj vatre, i upola osvetljenog vatrom, sputanog i osedlanog konja. Jedan od tih to su sedeli kraj vatre brzo ustade i prie Hadi Muratu, uhvativi se za uzde i uzengije. To je bio Avarac Hanefi; pobratim Hadi Muratov, upravnik njegovog imanja. Gasite vatru ree Hadi Murat silazei s konja. 16 Ljudi poee razgrtati vatru i gasiti upaljeno granje. Je li bio ovde Bata? upita Hadi Murat prilazei prostrtoj kabanici. Bio je i odavno otiao sa Han-Mahomom. Kojim putem? Ovim odgovori Hanefi, pokazujui pravac suprotan onome kojim je doao Hadi Murat. Dobro ree Hadi Murat i, skinuvi puku, poe je puniti. Treba da se uvam, gone me ree Hadi Murat obraajui se oveku koji je gasio vatru. To je bio Ceenac Hamzalo. Hamzalo prie kabanici, uze iz navlake puku koja je leala na njoj i utei ode na kraj poljane, prema mestu odakle je Hadi Murat dojahao. Eldar sjaha, uze Hadi Muratova konja i, podigavi visoko glavu i jednom i drugom konju, priveza ih za drvee, zatim, kao i Hamzalo stade na drugi kraj poljane s pukom o ramenu. Vatra je bila ugaena, i uma ve nije bila tako crna kao pre, a na nebu su, mada slabo, ipak svetlucale zvezde. Pogledavi u sazvee Vlaia, koji su se ve ispeli na sredinu neba, Hadi Murat izrauna da je ve davno prevalila pono i da je odavno prolo vreme za nonu molitvu. On zatrai od Hanefija ibrik, koji je uvek nosio u bisagama, obue kabanicu i poe ka vodi. Poto se izuo i uzeo avdes, Hadi Murat stade bosonog na kabanicu, sede na listove i, poto prvo zapui prstima ui i zatvori oi, izgovori uobiajenu molitvu, okrenuvi se istoku. Kad je zavrio molitvu, vrati se na mesto gde su mu stajale bisage, i kad je seo na kabanicu, nalakti se na kolena, obori glavu i zamisli se. Hadi Murat je uvek verovao u svoju sreu. Preduzimajui neto, unapred je vrsto verovao da e uspeti i, zbilja, tako je i bilo. Tako je bilo, s retkim izuzecima, za sve vreme njegovog burnog ratnikog ivota. Nadao se da e i sada biti tako. Zamiljao je kako e s vojskom, koju e mu dati

Voroncov, krenuti na amila, zarobiti ga i osvetiti mu se, i kako e ga ruski car nagraditi, i on e opet upravljati ne samo Avarijom15) nego i celom enom koja e mu se pokoriti. Zanet ovim mislima, on je neprimetno zaspao. Sanjao je kako sa svojim junacima, uz pesmu i uzvike "Hadi Murat ide!", leti protiv amila, zarobljava ga s njegovim enama, i slua kako plau i kukaju njegove ene. On se probudi. Pesma "La ilah", i uzvici "Hadi Murat ide!" i pla amilovih ena bejahu urlik, pla i smeh akal; to ga je i probudilo. Hadi Murat die glavu i pogleda u nebo na istoku, koje se ve sijalo kroz drvee, i zapita murida, koji je sedeo malo dalje od njega, za Han-Mahomu. Kad je doznao da se Han-Mahoma jo nije vratio Hadi Murat obori glavu i opet zadrema. Probudio ga je veseli glas Han-Mahome, koji se s Batom vratio iz svoje 17 ekspedicije. Han-Mahoma je seo odmah uz Hadi Murata i poeo da mu pria kako su ih vojnici presreli i sproveli knezu, kako je on govorio sa samim knezom, kako je knezu bilo milo i kako je obeao da e ih ujutro doekati onde gde Rusi budu sekli umu iza Miika, na aljinskoj poljani. Bata je upadao u re drugu i umetao svoje pojedinosti. Hadi Murat se raspitivao do sitnica o tome kakvim je upravo reima Voroncov odgovarao na Hadi Muratovu ponudu da pree Rusima. I HanMahoma i Bata govorili su u jedan glas da je knez obeao da e primiti Hadi Murata kao gosta i da e initi sve da mu bude dobro. Hadi Murat se raspitivao jo o putu, pa kada ga je Han-Mahoma uverio da dobro poznaje put i da e ga odvesti pravo onamo, Hadi Murat je uzeo novac i dao Bati obeane tri rublje; svojim ljudima je naredio da mu iz bisaga izvade pozlaeno oruje i ubaru sa almom, a samim muridima da se oiste, da bi se pred Rusima pojavili kako treba. Dok su istili oruje, sedla, opremu i konje, zvezde su trnule, svanulo je, poeo je duvati lak, jutarnji povetarac. V Rano ujutru jo po mraku, dve ete sa sekirama, pod komandom Poltorackog, izile su na deset vrsta ispred ahgirinske kapije i im je svanulo, poele su obarati umu, poto su prethodno postavile streljaki stroj. Oko osam sati poela se razilaziti magla, koja se pomeala sa mirisnim dimom sirovog granja to je italo i puckaralo na vatrama, a oni koji su sekli umu, a koji ranije nisu videli ni pet koraka dalje od sebe, ve samo uli jedan drugog poeli su razaznavati i vatre i put kroz umu zakren drveem. Sunce se as pojavljivalo kao sjajna pega u magli, as se opet sakrivalo. Na poljanici, neto u stranu od puta, sedeli su na doboima: Poltoracki sa potinjenim oficirom Tihonovom, dva oficira iz tree ete i bivi oficir konjike garde, degradiran zbog dvoboja, kolski drug Poltorackog iz Paevskog korpusa, baron Freze. Oko doboa valjale su se hartijice od zakusaka, ostaci cigareta i prazne flae. Poltoracki, iako neispavan, bio je u onom naroitom uzbuenju i dobrom raspoloenju koje je oseao uvek meu svojim vojnicima i drugovima, tamo gde je moglo biti opasnosti. Oficiri su ivo pretresali poslednju novost smrt generala Oljencova. U toj smrti niko nije video onaj najznaajniji trenutak u ivotu, njegov kraj i vraanje izvoru iz koga je istekao, videlo se jedino junatvo odvanog oficira koji je, sa sabljom u ruci, poleteo na gortake i oajniki ih sekao. Iako su svi oficiri, naroito oni koji su bili u borbama, znali i mogli znati da u ono vreme u ratu na Kavkazu, pa i nikad i nigde, ne dolazi do see 18 sabljama, koja se uvek zamilja i opisuje (a ako ve i doe do takve see sabljama i bajonetima, onda kolju i seku uvek samo one koji bee), tu fikciju borbe prsa u prsa oficiri su priznavali, i ona im je pridavala onu mirnu gordost i veselost s kojom su oni, jedni u junakim, drugi, naprotiv, u najskromnijim stavovima, sedeli na doboima, puili, pili i zbijali ale ne

vodei rauna o smrti koja je svakoga od njih, isto kao i Oljencova, mogla zadesiti u svakom trenutku. I zaista, kao u potvrdu njihovih oekivanja, zauo se, usred razgovora, levo od puta, ohrabrujui lepi zvuk otrog pucnja iz puke, i zrno, uz veseli fijuk, prolete negde kroz zamagljeni vazduh i udari u neko drvo. Na neprijateljski pucanj odgovori nekoliko tekih i jakih pucnjeva iz vojnikih puaka. E! uzviknu Poltoracki veselo pa to je u streljakom lancu. Kosta, brate obrati se Frezeu srea tvoja. Idi svojoj eti. Prirediemo odmah takvu borbu da e biti divota. Bie prava predstava. Degradirani baron skoi na noge i urno krenu prema dimu, gde mu je bila eta. Poltorackome privedoe njegovog malog alatastog kabardinskog konja, on ga pojaha i, postrojivi etu, povede je prema lancu odakle je dolazila pucnjava. Lanac je bio na ivici ume, pred golom jarugom koja se sputala nanie. Vetar je duvao u pravcu ume i jasno se videla ne samo padina jaruge ve i druga njena strana. Kada Poltoracki dojaha do lanca, sunce se pomoli iz magle, i na suprotnoj strani jaruge, u drugoj retkoj umici koja je tamo poinjala i zauzimala jedno stotinu hvati, videlo se nekoliko konjanika. To su bili oni eenci koji su gonili Hadi Murata i hteli da vide njegov dolazak Rusima. Jedan od njih ispali puku na streljaki lanac. Iz lanca mu odgovori nekoliko vojnika. eenci su uzmakli i paljba je prestala; ali kada se Poltoracki priblii sa svojom etom, on naredi paljbu, i im je zapovest bila prenesena, zaulo se na celom frontu neprekidno, veselo, ivahno pratanje puaka, praeno dimom koji se lepo razilazio. Uivajui u toj razonodi, vojnici su hitro punili puke i slali metak za metkom. Osetivi, nesumnjivo, izazivanje, eenci su iskoili napred jedan za drugim i ispalili nekoliko metaka na vojnike. Jedan od tih metaka rani vojnika. Taj vojnik bio je onaj Avdejev sa mrtve strae. Kada su mu drugovi prili, leao je potrbuke, drei se obema rukama za ranu na trbuhu i klatio se ravnomerno. Tek to sam poeo puniti puku, kad ujem gde neto kljocnu govorio je vojnik koji je bio kraj njega. Pogledam, a on ispustio puku. Avdejev je bio iz ete Poltorackog. Ugledavi gomilicu vojnika, Poltoracki dojaha do njih. ta je, brate, je li te pogodilo? ree on. Gde? Avdejev ne odgovori. Tek to sam poeo da punim puku, vae blagorodstvo poe vojnik koji je bio u lancu zajedno s Avdejevom kad ujem neko kljocnu. 19 Pogledam, a on ispustio puku. Te, te cmoknu jezikom Poltoracki. Je li, Avdejeve, boli li te? Ne boli, ali ne mogu da idem. Da mi je malo vinca, vae blagorodstvo. Nalo se votke, tj. piritusa, koji su pili vojnici na Kavkazu, i Panov, namrten i strog, podnese Avdejevu aicu piritusa. Avdejev je srknuo, pa odmah odgurnuo aicu. Nee mi srce ree on pij ti. Panov ispi piritus. Avdejev je opet pokuao da ustane i opet klonuo. Prostrli su injel i na njega metnuli Avdejeva. Vae blagorodstvo, evo ide pukovnik ree narednik Poltorackom. Lepo, ti e uiniti ta treba ree Poltoracki i, zamahnuvi biem, u brzom kasu pojuri u susret Voroncovu. Voroncov je jahao na svom punokrvnom engleskom doratastom drepcu; pratio ga je autant puka, jedan Kozak i eenac-tuma. ta je to kod vas? upita on Poltorackoga. Eto, krenula neka grupa i izvrila napad na streljaki lanac odgovori Poltoracki. E, e, znam ja da je to sve vae maslo. Nije, knee ree Poltoracki smeei se sami su poleteli. ujem, ranili nam vojnika.

Jesu, teta. Dobar vojnik. Teko? Bie da je teko, u trbuh. A znate li kuda ja idem? upita Voroncov. Ne znam. Zar ne pogaate? Ne. Hadi Murat prelazi na nau stranu i sad emo se sresti. Nije mogue! Jue nam je dolazio njegov izaslanik ree Voroncov, uzdravajui s mukom radostan osmejak. Verovatno da me sad eka na aljinskoj poljani. Zato razvijte strelce do poljane, pa doite k meni. Razumem ree Poltoracki, salutira i odjaha svojoj eti. Na desnom krilu sam razvi lanac, a naredniku izdade zapovest da to uini na levom. Ranjenog Avdejeva vojnici su odneli u tvravu. Poltoracki se ve vraao Voroncovu, kada za sobom opazi neke konjanike koji su jurili za njim. On stade i saeka ih. Ispred svih na belom konju, u erkeskom kaputu, s almom na ubari i sa pozlaenim orujem, jahao je ovek impozantne spoljanosti. Taj ovek bio je Hadi Murat. On je dojahao do Poltorackog i rekao mu neto tatarski. Poltoracki die obrve, rairi ruke u znak da ne razume i osmehnu se. Hadi 20 Murat odgovori na osmeh osmehom, i taj osmeh iznenadi Poltorackog svojom detinjskom blagou. Poltoracki nikako nije oekivao da e tog stranog gortaka videti takvog. Oekivao je namrgoenog, suvog tuinca, meutim, pred njim je bio sasvim obian ovek, koji se osmehivao tako blagim osmehom kao da mu je davnanji prijatelj. Samo jedno je na njemu bilo neobino: to su bile njegove iroko razmaknute oi, koje su paljivo, pronicljivo i mirno gledale u oi drugim ljudima. Hadi Muratova pratnja sastojala se od etiri oveka. U toj pratnji bio je onaj Han-Mahoma koji je noas iao Voroncovu. Bio je to ovek okrugla i rumena lica, crnih, sjajnih oiju bez trepavica, na ijem je licu sijala radost ivota. Bio je tu i jedan temeljit, kosmat ovek sastavljenih obrva. To je bio branin Hanefi, upravnik celokupnog Hadi Muratovog imanja. On je vodio za ular konja sa jako nabijenim bisagama. U pratnji su se naroito isticala dvojica: jedan mladi, tanak u struku kao ena, a irokih ramena, s tek izraslom mrkom bradicom, lep kao upisan, ovnovskih oiju; to je bio Eldar, a drugi orav, bez obrva i bez trepavica, rie podiane brade i sa oiljkom preko nosa i lica eenac Hamzalo. Poltoracki je obratio panju Hadi Muratu na Voroncova, koji se ukazao na putu. Hadi Murat se uputio k njemu i kad se potpuno pribliio, prineo je desnu ruku prsima, rekao neto tatarski i stao. Tuma eenac je preveo: Predajem se, veli, ruskome caru na milost i nemilost; hou, veli, njega da sluim. Odavno sam hteo, ali mi amil nije doputao. Sasluavi tumaa, Voroncov prui Hadi Muratu ruku utegnutu u konu rukavicu. Hadi Murat se zagleda u tu ruku, oeknu za trenutak, ali je zatim stee i opet ree neto, gledajui as u tumaa as u Voroncova. Kae da se nikom drugom nije hteo predati osim tebi, jer si ti serdarev sin. Tebe mnogo ceni. Voroncov klimnu glavom u znak zahvalnosti. Hadi Murat ree jo neto, pokazujui na svoju pratnju. Veli da e i ovi ljudi, njegovi muridi, sluiti Rusima isto kao i on. Voroncov se osvrnu i na njih i klimnu im glavom. Veseli, crnooki eenac bez trepavica, Han-Mahoma, takoe klimnu glavom i ree Voroncovu, mora biti, neto smeno, jer kosmati Avarac razvue usta u osmeh, te mu se ukazae sjajnobeli zubi. Rii Hamzalo samo pogleda Voroncova jednim svojim crvenim okom, pa opet uperi pogled na ui svoga konja.

Kad su Voroncov i Hadi Murat, sa pratnjom, projahali put tvrave, vojnici, puteni iz lanca, sakupljeni u gomilice, poeli su stavljati primedbe: Koliko ih je ovaj pobio, prokletnik! A gledaj samo kako e mu ugaati ree jedan. Nego! Bio je prvi komandant kod melje. A sada... 21 Junaina je, nema ta, digit. Vidi, vidi riega, gleda ispod oka kao divlja zver. Uh, da grozne li psine! Rii je svima naroito pao u oi. * Tamo gde je seena uma vojnici koji su bili blie drumu istravali su da vide. Oficir je viknuo na njih, ali ga je Voroncov zadrao. Neka ih, neka vide svoga starog poznanika. Poznaje li ga? upitao je Voroncov najblieg vojnika, sporo izgovarajui rei svojim engleskim naglaskom. Ja ne, vaa svetlosti. Hadi Murat, jesi li uo za njega? Kako da nisam uo, vaa svetlosti, tukli smo ga mnogo puta. Ali smo i mi od njega izvlaili. Tako je, vaa svetlosti odgovori vojnik, zadovoljan to je mogao da porazgovara sa stareinom. Hadi Murat je razumeo da se govori o njemu i u oima mu zasija veseo osmeh. Voroncov se vrati u tvravu u najboljem raspoloenju. VI Voroncovu je bilo vrlo milo to je njemu, ba njemu, polo za rukom da namami i primi glavnog, posle amila najmonijeg neprijatelja Rusije. Samo jedno mu je bilo neprijatno: komandant trupa u Vozdviensku bio je general Meler-Zakomeljski i, zapravo, sve je trebalo da ide preko njega. Voroncov je pak sve svrio sam, i ne javljajui mu, tako da je moglo doi i do neprijatnosti. I ta misao pomuivala je donekle Voroncovljevu radost. Kad je stigao kui, Voroncov predade Hadi Muratove muride autantu puka, a Hadi Murata uvede u svoj dom. Kneginja Marija Vasiljevna, elegantna i s osmehom na licu, doeka Hadi Murata u sobi za primanje, zajedno sa sinom, estogodinjim lepim dekom kudrave kose, a Hadi Murat, prinevi ruke grudima, ree preko tumaa, koji je bio uz njega, sveanije no obino, da sebe smatra kneevim kunakom, jer ga je primio u svoj dom, a sva kunakova porodica kunaku je isto onoliko sveta koliko i on sam. Mariji Vasiljevnoj svidela se i spoljanjost i dranje Hadi Muratovo. A to to je pocrveneo i zaplamteo kada mu je ona pruila svoju veliku belu ruku jo je vie raspoloi u njegovu korist. Ona ga ponudi da sedne, zapita ga da li pije kafu i naredi da mu je donesu. Ali kad mu donesoe kafu, Hadi Murat je odbi. On je pomalo 22 razumeo ruski, ali nije mogao da govori, i, kad ne bi razumeo, osmehnuo bi se, i taj osmeh svideo se Mariji Vasiljevnoj onako isto kao i Poltorackom. Kudravi sini Marije Vasiljevne, kome su oi igrale kao na zejtinu i koga je mati zvala Buljkom, stajao je uz mater i nije skidao pogleda s Hadi Murata, o kome je sluao kao o neobinom ratniku. Ostavivi Hadi Murata sa enom, Voroncov ode u kancelariju da izda naredbe za izvetaj pretpostavljenima o dolasku Hadi Muratovom. Poto je napisao raport komandantu levog krila, generalu Kozlovskom, u Grozni, i pismo ocu, Voroncov pouri kui bojei se eninog nezadovoljstva to joj je ostavio na vratu stranog tuinca, s kojim je morala postupati tako da ga ne uvredi i da ne bude suvie paljiva prema njemu. Ali mu je strah bio uzaludan. Hadi Murat je sedeo u naslonjai drei na krilu Buljku, Voroncovljevog pastorka, i, sagnuvi glavu, paljivo sluao ono to mu je govorio tuma, prevodei rei Marije Vasiljevne, koja se smejala. Marija

Vasiljevna govorila mu je da, ako svakome kunaku bude davao onu stvar koju kunak pohvali, uskoro e biti prinuen da ide kao Adam ... Hadi Murat je pri kneevom ulasku skinuo s krila Buljku, koga to zaudi i uvredi, a aljiv izraz lica zamenio strogim i ozbiljnim. On sede tek onda kad i Voroncov. Nastavljajui razgovor, odgovori na rei Marije Vasiljevne da je takav njihov zakon da sve to se kunaku svidi mora mu se i dati. Tvoja sin kunak ree ruski, gladei po kudravoj kosi Buljku, koji mu se opet popeo na krilo. Divan je taj tvoj razbojnik ree Marija Vasiljevna muu na francuskom jeziku Buljka se divio njegovom jataganu, a on mu ga je smesta poklonio. Buljka pokaza jatagan ouhu. C'est un objet de prix16) ree Marija Vasiljevna. II faudra trouver l'occasion de lui faire cadeau17) ree Voroncov. Hadi Murat je sedeo oborena pogleda i, gladei deka po kudravoj glavi, tepao: ? Digit, digit18) Divan, divan jatagan ree Voroncov izvukavi do polovine naotreno elino seivo sa olukom na sredini. Hvala ti. Upitaj ga ime bih mu mogao biti na usluzi ree Voroncov tumau. Tuma je preveo, a Hadi Murat odmah odgovori da njemu ne treba nita, samo bi molio da ga odmah odvedu na mesto gde bi se mogao moliti bogu. Voroncov dozva sobara i naredi mu da Hadi Muratu ispuni elju. im je Hadi Murat ostao sam u svojoj sobi, lice mu se izmenilo: iezao je izraz zadovoljstva i donekle nenosti, donekle sveanosti i pojavio izraz zabrinutosti. Doek koji mu je priredio Voroncov bio je mnogo bolji nego to se 23 nadao. Ali ukoliko je doek bio bolji, utoliko je Hadi Murat manje verovao Voroncovu i njegovim oficirima. On se bojao svega: i da e ga uhvatiti, okovati i poslati u Sibir, ili da e ga prosto ubiti, i zato je bio na oprezu. Zapita Eldara, koji ue ba u tom trenutku, gde su smestili muride, a gde konje, i da im nisu oduzeli oruje. Eldar ga izvesti da su konji u kneevoj tali; ljudi su smeteni u upi, oruje je na njima i tuma ih asti jelom i ajem. Hadi Murat zavrte glavom u nedoumici i, svukavi se, poe itati molitvu. Kad je zavrio, naredi da mu donesu srebrni jatagan, obue se i opasa, pa sede na seiju, oekujui da vidi ta e biti. U pet sati pozvali su ga knezu na ruak. Za rukom Hadi Murat nije jeo nita osim pilava, od koga je izvadio sebi na tanjir s onog mesta odakle je uzela i Marija Vasiljevna. Boji se da ga ne otrujemo ree Marija Vasiljevna muu. Uzeo je odakle sam i ja uzela. I odmah se preko tumaa obrati Hadi Muratu s pitanjem kada e se opet moliti bogu. Hadi Murat die uvis pet prstiju i pokaza na sunce. Znai, skoro. Voroncov izvadi sat i pritisnu oprugu; sat izbi etiri i etvrt. Hadi Murata oigledno zaudi taj zvuk, pa zamoli da izbija jo malo i da razgleda sat. Voil l'occasion! Donnnez-lui la montre19). ree Marija Vasiljevna muu. Voroncov odmah ponudi Hadi Muratu sat. Hadi Murat prinese ruku grudima i primi sat. Nekoliko puta ga je navijao, sluao i odobravao klimanjem glave. Posle ruka, knezu su javili da je doao autant Melera-Zakomeljskog. Autant saopti knezu da je general, kad je doznao za prelazak Hadi Murata, bio vrlo nezadovoljan to ga o tome nisu ranije izvestili i da zahteva da Hadi Murata smesta poalju njemu. Voroncov je rekao da e generalova

naredba odmah biti izvrena i, dostavivi Hadi Muratu preko tumaa generalov zahtev, zamolio ga da zajedno odu Meleru. Kad je Marija Vasiljevna doznala zbog ega je autant dolazio, shvatila je odmah da izmeu njenog mua i generala moe doi do neprijatnosti i, bez obzira na sve mueve izgovore, spremi se da zajedno s njim i Hadi Muratom poe generalu. Vous feriez bien mieux de rester; c'est mon affaire, non pas la vtre20). ? Vous ne pouvez pas m'empcher d'aller voir madame la gnrale21). Moglo bi se u drugo vreme. Ja hou sada. 24 Nije se imalo kud. Voroncov je pristao, i tako su poli utroje. Kad su stigli, Meler sa hladnom utivou otprati Mariju Vasiljevnu svojoj eni, a autantu naredi da Hadi Murata uvede u ekaonicu i da ga nikuda ne puta do dalje naredbe. Izvolite ree on Voroncovu otvarajui vrata na kabinetu i proputajui kneza ispred sebe. Uavi u kabinet, on stade pred kneza i, ne ponudivu ga da sedne, ree: Ovde sam ja vojni komandant i zato svi pregovori s neprijateljem imaju da se vode preko mene. Zato me niste izvestili o prelasku Hadi Murata? Izaslanik je doao k meni i izrazio Hadi Muratovu elju da se preda meni odgovori Voroncov, sav bled od uzbuenja, oekujui grubi ispad razljuenog generala i u isti mah zaraujui se njegovim gnevom. Pitam vas zato me niste obavestili? Mislio sam da to uinim, barone, ali... Nisam ja za vas baron nego vae prevashodstvo! I tu se odjednom izli dugo zadravani baronov gnev. On izgovori sve to mu se odavno bilo nakupilo u dui. Ne sluim ja svoga cara dvadeset i sedam godina zato da bi ljudi koji su od jue u slubi, koristei se svojim rodbinskim vezama, mogli meni ispred nosa da nareuju stvari koje ih se nita ne tiu. Vae prevashodstvo, ja vas molim da ne govorite ono to nije pravo prekide ga Voroncov. Ja govorim istinu i ne doputam... ree general jo razdraenije. U tom trenutku, utei suknjama, ue Marija Vasiljevna, a za njom omalena, skromna gospoa, supruga Melera-Zakomeljskog. Ostavite se, barone, Simon nije mislio da vam stvara neprijatnosti poe Marija Vasiljevna. Ja, kneginjo, ne govorim o tome ... E pa, vidite, bolje bi bilo da mi to ostavimo. Znate: bolje je mravo poravnanje nego debela parnica. Lepo ja kaem... Ona se nasmeja. I srditi general pokori se zavodnikom osmehu lepotice. Ispod brkova ukaza se osmejak. Priznajem da sam pogreio ree Voroncov ali... A i ja sam malo pao u vatru ree Meler i prui knezu ruku. Mir je bio uglavljen i doneta odluka da Hadi Murat privremeno ostane kod Melera, a posle da ga poalju komandantu levoga krila. Hadi Murat je sedeo u susednoj sobi i, mada nije razumevao ta se govori, shvatio je ono to mu je bilo potrebno da zna: da je prepirka bila zbog njega i da je njegov prelazak od amila stvar od neobinog znaaja za Ruse, i da e, prema tome, samo ako ga ne poalju u progonstvo ili ga ne ubiju, moi od njih mnogo da trai. Osim toga, uvideo je i to da iako je 25 Meler-Zakomeljski komandant, on nema onog znaaja koji ima Voroncov, njegov potinjeni, i da je vaan Voroncov, a ne Meler-Zakomeljski. I zato

kad je Meler-Zakomeljski pozvao Hadi Murata i poeo da ga ispituje, Hadi Murat se drao oholo i sveano, govorei da je napustio svoja brda da poslui belome caru, a o svemu e dati rauna samo njegovom serdaru, tj. glavnom komandantu knezu Voroncovu, u Tiflisu. VII Ranjenog Avdejeva preneli su u bolnicu, koja je bila smetena na izlasku iz tvrave, u maloj kui pokrivenoj indrom, i smestili ga u zajedniku sobu, na jedan prazan krevet. U sobi su bila etiri bolesnika: jedan se preturao u vatri tifusne groznice, drugi, sa plavim kolutovima ispod oiju, oekivao je nastup tropske groznice i neprestano zevao, i jo dvojica, koji su pre tri nedelje bili ranjeni pri jednom napadu jedan u lanak na ruci (taj je bio na nogama), drugi u rame (on je sedeo na postelji). Svi bolesnici, osim tifusnog, okruili su donesenog ranjenika i poeli su da se raspituju kod onih koji su ga doneli. Nekad pucaju i zaspu nas kiom od kuruma, pa nikom nita, a sad jedva da su ispalili pet metaka priao je jedan od onih koji su doneli Avdejeva. Kako je kome sueno. Jao! jeknu Avdejev glasno, uzdravajui bol, kada su ga sputali na postelju. Kad su ga poloili, on se namrti i prestade da jei, ali je neprestano drmao stopalima. Rukama se drao za ranu i nepomino gledao preda se. Doao je lekar i naredio da prevrnu ranjenika da vidi je li kurum iziao pozadi. A ta je ovo? upita lekar pokazujui na velike, bele oiljke, izukrtane po leima i butinama. To je od pre, vae prevashodstvo ree Avdejev stenjui. To su bili tragovi kazne za propijeni novac. Avdejeva su opet okrenuli i lekar je dugo eprkao sondom po stomaku dok je napipao kurum, ali ga nije mogao izvaditi. Poto je previo ranu i zalepio je lepljivim flasterom, lekar ode. Za sve vreme dok su mu eprkali po rani i previjali ga, Avdejev je leao stisnutih zuba i zatvorenih oiju. A kad je lekar otiao, on je otvorio oi i zaueno se obazreo oko sebe. Oi su mu bile upravljene na bolesnike i bolniare, ali on kao da nije video njih, nego neto drugo, to ga je udilo. Doli su drugovi Avdejeva, Panov i Serjogin. Avdejev je isto onako leao i gledao ispred sebe pogledom punim uenja. Dugo nije mogao da 26 pozna drugove, iako su mu oi gledale pravo u njih. Je li, Petre, ima li to da javi svojoj kui? upita Panov. Avdejev ne odgovori, mada je Panova gledao u lice. Velim, ima li to kui da javi? upita Panov ponovo, dodirnuvi mu hladnu, iroku ruku. Avdejev kao da se tre. A, Antoniu, doao si! Eto, stigao sam. Ima li to kui da javi? Serjogin bi ti napisao. Serjogine ree Avdejev, prenosei s mukom pogled na Serjogina. Hoe li da napie?... Onda napii ovako: sin va Petruha je mrtav... Zavideo je bratu. Govorio sam ti onomad. A sad je i meni samome milo. Neka ivi onaj kome je sueno. Neka mu bog da svako dobro, ja se radujem. Tako napii. Kad je izgovorio to, on je malo poutao, uprevi pogled u Panova. A nae li lulu? upita ga odjednom. Panov ne odgovori. Lulu, velim, jesi li naao lulu? ponovi Avdejev. Bila je u torbici. Ako, ako. A sad mi dajte sveicu, sad u da mrem ree Avdejev. U taj as doe Poltoracki da obie vojnika. Kako je, brate? Ravo? ree on. Avdejev zamuri i odmahnu glavom odrino. Njegovo koato lice bilo je bledo i strogo. On ne odgovori nita, samo opet ponovi, obrativi se Panovu: Daj mi sveicu, ja mrem.

Dali su mu u ruke sveu, ali mu se prsti nisu savili, te su mu je metnuli izmeu prstiju, pridravajui je. Poltoracki ode i, pet minuta posle njegovog odlaska, bolniar prisloni uvo na srce Avdejeva i ree da je svreno. Smrt Avdejeva bila je ovako opisana u izvetaju poslatom u Tiflis: "23. novembra izile su iz tvrave dve ete Kurinskoga puka radi see ume. Usred dana znatan broj gortaka iznenada je napao vojnike koji su sekli umu. Lanac je poeo da odstupa, a u to vreme druga eta napadne bajonetima i potue gortake. U borbi su dva redova ranjena i jedan ubijen. Gortaci su imali oko stotinu ubijenih i ranjenih." VIII Onog istog dana kada je Petrua Avdejev izdahnuo u vozdvienskoj bolnici, njegov stari otac, ena onoga brata umesto koga je otiao u vojnike, i ki starijega brata, udavaa, vrili su ovas na smrznutom gumnu. Uoi toga dana napadao je dubok sneg, a pred zoru je stegao estok mraz. Starac se probudio jo kad su trei petli pevali i, videvi kroz zamrznute prozore sjajnu meseinu, siao s pei, obuo se, obukao bundu, metnuo kapu i otiao 27 na gumno. Tamo je radio dva sata, zatim se vratio u kolibu i probudio sina i ene. Kad su ene i devojka stigle na gumno, prostor za vridbu bio je raien, drvena lopata bila je zabodena u beli sipkavi sneg, a pored nje metla, sa pruem uvis, i snopovi ovsa bili su poredani u dva reda, kao pod konac, na raienom gumnu. Svi su uzeli mlatila i poeli ravnomerno mlatiti snopove, u tri udarca. Starac je udarao snano, lomei slamu tekim mlatilom, devojka je tukla ujednaeno povrh snopova, snaha je oturala. Mesec je zaao i poelo je svitati, jedan red ve je bio gotov kad je stariji sin Akim, u bundici i sa ubarom na glavi, stigao k njima. to si se toliko izleavao? viknu otac na njega, prestavi da mlati i oduprevi se o mlatilo. Pa treba i konje namiriti. Konje namiriti rugao se stari. Stara e ih namiriti. Mlatilo u ake! Kako si se ugojio, pijanice. Nisi me ti pojio promumla sin. ta? upita starac strogo, natmurivi se i proputajui udarac. Sin utei uze mlatilo i rad se nastavi uetvoro: trap-ta-pa-tap,-ta-patap... Trap ulo se posle svakog treeg udarca teko starevo mlatilo. Vidi mu samo vratinu, kao u bika, a sa mene i akire spadaju ree starac propustivi udarac i, samo da ne bi izgubio takt, klatio je mlatilom po vazduhu. Zavrili su red i ene su poele grabuljama vui slamu. Budala Petruha to te zamenjuje. U vojsci bi batinom isterali sav bes iz tebe, a on je kod kue vredeo za petoricu kao to si ti. De, dosta, tata ree snaha rasturajui snopove. Hranim vas estoro, a nijedno nita ne radi. Sam Petruha radio je za dvojicu, a ne kao... kripei po snegu novim opancima na dobro pripijenim vunenim obojcima, doe starica po utrvenoj stazi. Seljaci su skupljali na gomilu neovejani ovas, a ene i devojke zaiavale. Dolazio je odbornik. Treba da se prevuku cigle za spahije ree starica. Spremila sam doruak. Hoete li ii? Dobro. Prei ilaa pa idi ree stari Akimu. I pazi da posle ne odgovarani zbog tebe, kao onomad. Zna, onako kako je Petruha radio. Njega si grdio kad je bio kod kue zajedljivo odgovori Akim ocu a kad njega nema, onda mene grdi. Znai, da si zasluio ree mati isto tako ljutito. Ti nisi Petruhi ni za mali prst. Dobro, de ree sin. Ba, dobro, brano si propio, a sad kae "dobro". Bilo pa prolo ree snaha. I ostavivi mlatila, svi se uputie kui.

28 Nesloga izmeu oca i sina poela je odavno, gotovo otkada je Petar otiao u vojsku. Starac je jo tada osetio da je za jastreba dobio kukavicu. Dodue, po zakonu, kako ga je starac razumeo, trebalo je da onaj bez dece zameni onoga koji ima porodicu. Akim je imao etvoro dece, Petar nije imao nijedno; ali je bio radnik kao i otac: vet, okretan, snaan, izdrljiv i, to je glavno, vredan. On je uvek radio. Kad god bi proao pored radnika, uvek bi, kao to je i stari inio, zastao da pomogne. Ili bi isterao dva otkosa, ili bi natovario kola, ili bi oborio drvo, ili bi nacepao drva. Ocu je bilo ao, ali se nije imalo kud. Vojska je bila kao i smrt. Vojnik je kao odseena ruka i spominjati ga, znailo je pozleivati ranu. Tek ponekad, koliko da bocne starijeg sina, stari bi ga, kao ovo maloas, spomenuo. Mati se esto seala mlaeg sina i odavno, ve druga godina, molila starca da poalje Petru koju paru. Ali je stari utao. Kua Avdejevih bila je bogata i starac je imao odvojenih para, ali ni za ta na svetu ne bi pristao da dirne u uteevinu. Sad, kad je stara ula da on spominje mlaeg sina, odlui da ga ponovo zamoli da sinu poalje makar jednu rublju kad proda ovas. Tako je i uinila. Kad mladi odoe na kuluk i ona ostade nasamo sa starim, ona nagovori starca da od novca za prodani ovas poalje Petruhi jednu rublju. I kada su iz ovejanih gomila nasuli u dakove dvanaest etvrtina ovsa i natovarili na troje saonice, poto su dakove obazrivo zatvorili drvenim ipovima, ona je predala starcu pismo koje joj je crkvenjak napisao, onako kako mu je ona govorila. Stari obea da e u gradu priloiti rublju uz pismo i poslati sinu. Starac, u novoj bundi i kaftanu i u toplim belim vunenim obojcima, uze pismo, metnu ga u torbu i, pomolivi se bogu, sede na prve saonice i potera u grad. Na zadnjim saonicama bio je unuk. U gradu je starac zamolio nastojnika da mu proita pismo, sluao je paljivo i odobravao. U pismu Petruhine matere bio je prvo blagoslov, zatim pozdravi od svih, izvetaj o kumovljevoj smrti i najzad vest da Aksinja (Petrova ena) nije htela da ivi u njihovoj kui nego je otila u slubu. uje se da ivi lepo i poteno. Pomenut je i poklon, rublja, i dodato ono to je tuna starica, suznih oiju, od srca i re po re, naredila crkvenjaku da napie: "I jo, milo moje detence, golubiu moj, Petruenjka, isplakala sam ja svoje stare oi tuei za tobom. Sunace moje lepo, na kome si me ostavio... " Tu je starica zakukala, zaplakala i rekla: Eto tako. Tako je i ostalo u pismu, ali Petruhi nije bilo sueno da primi ni vest o eninom odlasku iz kue, ni rublju, ni materine rei. Pismo i novac vraeni su sa izvetajem da je Petruha poginuo u ratu, branei cara, otadbinu i veru pravoslavnu. Tako je napisao vojni pisar. Kad je starica primila ovu vest, kukala je koliko je mogla, posle se prihvatila posla. Prve nedelje otila je u crkvu, dala parastos, upisala Petra u itulju mrtvih i razdala komadie nafore za pokoj due raba bojeg Petra. 29 Zakukala je i Aksinja kad je doznala za smrt dragog mua, s kojim je proivela samo godinu dana. alila je i mua i ceo svoj upropaeni ivot, a u svojoj kuknjavi i zapevanju spominjala je i rusu kosu Petra Mihailovia, i njegovu ljubav, i svoj alosni ivot sa siroetom Vanjkom, i gorko je korela Petruu to se saalio na brata, a nije poalio nju, sinju kukavicu, koja se potuca po tuim kuama. Meutim, u dnu due Aksinja se radovala Petrovoj smrti. Ona je ponovo bila trudna od spahijskog ekonoma, kod koga je ivela, i sad je vie niko nije mogao grditi, a ekonom se mogao oeniti njom, kako joj je i govorio kad ju je nagovarao da ivi s njim. IX Mihailo Semjonovi Voroncov22), sin ruskog poslanika, obrazovan u Engleskoj, bio je meu ruskim viim inovnicima ovek evropskog obrazovanja, retkog u ono vreme, astoljubiv, pitom, ljubazan u ophoenju

sa niima od sebe i fini dvoranin u odnosima prema viima. On nije mogao ni da zamisli ivot bez vlasti i bez pokornosti. Imao je sve najvie inove i odlikovanja i smatran je za iskusnog ratnika, ak i za pobedioca Napoleona kod Krasnog. Godine 1852. imao je preko sedamdeset godina, ali je jo bio potpuno sve, kretao se ivo i, to je glavno, savreno vladao svom umenou svoga utananog i prijatnog duha, koji je bio upravljen na podravanje njegove vlasti i utvrivanje i irenje line popularnosti. Imao je veliko bogatstvo, i svoje i svoje ene, grofice Branjicke, i veliku namesniku platu, i troio veliki deo svojih prihoda na ureenje dvorca i parka na junoj obali Krima. etvrtoga decembra 1851. godine, uvee, zaustavila se pred njegovim dvorcem u Tiflisu brza kurirska trojka. Umoran, sav crn od praine, oficir, koji je od generala Kozlovskog doneo vesti o Hadi Muratovom prelazu Rusima, proe, proteui noge, pored strae na prostrani doksat namesnikovog dvorca. Bilo je est sati uvee, Voroncov je ba bio poao na ruak kad su mu prijavili kurira. Voroncov primi kurira odmah i zato zadocni nekoliko minuta na ruak. Kad je uao u sobu za primanje, zvanice, njih tridesetak na broju, koje su sedele oko kneginje Ksaverjevne ili stajale u grupama kraj prozora, poustajae i okrenue se knezu. Voroncov je bio u svom obinom crnom vojnikom mundiru bez epoleta, sa poprenim trakama na ramenima i s belim krstom o vratu. Njegovo lisije izbrijano lice osmehivalo se prijateljski i, mirkajui oima, obuhvatio je pogledom ceo skup. Uavi mekim, urnim koracima, on se izvini gospoama zbog 30 zadocnjenja, rukova se sa gospodom, pa prie gruzinskoj kneginji Manani Orbelijani, visokoj, punoj, etrdeset petogodinjoj lepotici i ponudi joj ruku da je odvede k stolu. Kneginja Jelisaveta Ksaverjevna sama prui ruku jednom riem generalu ekinjastih brkova, koji je tek doputovao. Gruzinski knez ponudi ruku kneginjinoj prijateljici, grofici oazel. Doktor Andejevski, autant i ostali, neki s damama, a neki bez dama, pooe iza prva dva para. Lakeji u livrejama, arapama i cipelama odmicali su i primicali stolice gostima. Glavni lakej sveano je sipao supu iz srebrne inije. Voroncov je seo na sredinu dugakog stola. Prema njemu sedi kneginja, njegova ena, s generalom. Desno od njega sedela je njegova dama, lepotica Orbelijani, levo vitka, crnomanjasta, rumena, sva u blistavom nakitu, gruzinska kneginja, koja se neprestano osmehivala. ? Excellentes, chre amie,23), odgovori on na kneginjino pitanje o vestima koje je kurir doneo. Simon a eu de la chance24). I poe priati tako da bi sve zvanice mogle uti vanrednu novost jedino za njega to nije bilo nita osobito, jer su se pregovori vodili odavno da se uveni najhrabriji amilov pomonik, Hadi Murat, predao Rusima i da e koliko sutra biti doveden u Tiflis. Svi koji su bili za stolom, ak i mlade, autanti i inovnici, koji su sedeli u dnu stola i dotle se neem tiho smejali, zautali su i poeli sluati. A jeste li vi, generale, ili kadgod protiv toga Hadi Murata? upita kneginja svog suseda, rieg generala ekinjastih brkova, kad knez prestade da govori. Vie puta, kneginjo. I general poe priati kako je Hadi Murat 1843. godine, poto su gortaci zauzeli Gergebilj, nabasao na odred generala Paseka i kako je tako rei na njihove oi ubio pukovnika Zolotuhina. Voroncov je sluao generala s ljubaznim osmehom, oigledno zadovoljan to se general raspriao. Ali odjednom Voroncovljevo lice dobi rasejan i sumoran izraz. General se raspriao i poe kazivati kako se po drugi put sukobio s Hadi Muratom. On je taj govorio je general izvolite se setiti vaa svetlosti koji je postavio zasedu pred ekspediciju peksimita, kad vam je stigla pomo.

Gde? upita Voroncov mirkajui oima. Stvar je bila u tome to je hrabri general nazivao "pomou" onu bitku u nesrenom darginskom pohodu, u kojoj bi uistinu propao ceo odred, zajedno s knezom Voroncovom, koji je komandovao odredom, da mu nisu stigle u pomo svee trupe i spasle ga. Svi su znali da je ceo darginski pohod, pod komandom Voroncova, u kome su Rusi imali mnogo ubijenih i ranjenih i izgubili nekoliko topova, bio jedan sraman dogaaj; stoga, ako bi ko u prisustvu Voroncova i govorio o tom pohodu, govorio bi samo u onome 31 smislu u kome je Voroncov napisao izvetaj caru, tj. da je to bio sjajan podvig ruske vojske. A reju "pomo" prosto se nagovetavalo da ono nije bio sjajan podvig, ve pogreka koja je upropastila mnogo ljudi. Svi su to razumeli, i jedni su se pravili da ne primeuju znaaj generalovih rei, drugi su u strahu iekivali ta e biti dalje; neki su se i pogledali smekajui se. Jedino rii general ekinjastih brkova nije nita opaao i, zanet prianjem, odgovori sasvim mirno... Kad je ono stigla pomo, vaa svetlosti. I kad je ve poeo o svojoj omiljenoj temi, general ispria do sitnica "kako je taj Hadi Murat veto rascepio odred i da na vreme ne stigosmo u pomo on je re "pomo" izgovarao kao sa nekom naroitom nasladom svi bi ostali tu na mestu, jer ... " General ne stie da dovri, jer mu Manana Orbelijani, shvativi u emu je stvar, upade u re pitajui ga o dobrim stranama njegovog stana u Tiflisu. General se zaudi, osvrnu se na sve strane i pogleda u svog autanta i dno stola, koji ga je posmatrao uporno i znaajno i namah razumede. Ne odgovorivi kneginji, namrti se, zauta, i poe urno jesti, ne vaui, fino jelo iz svoga tanjira, koje mu je bilo nepoznato po izgledu, pa ak i po ukusu. Svi osetie nelagodnost, ali svu nelagodnost izgladi gruzinski knez, neobino glup, ali vrlo vet i iskusan laskavac i dvoranin, koji je sedeo s druge strane do kneginje Voroncove. Kao da nita nije bilo, on vrlo glasno poe priati kako je Hadi Murat oteo udovicu Ahmet-hana Mehtulinskog. Upao nou u selo, zgrabio ta je hteo, i odjurio u trku sa celim svojim drutvom. Zato mu je upravo trebala ta ena? upita ga kneginja. Bio je neprijatelj njenoga mua, gonio ga, ali na hana nigde nije mogao naii sve do njegove smrti; zato se osvetio na eni. Kneginja to prevede na francuski svojoj staroj prijateljici, grofici Soazel, koja je sedela do gruzinskog kneza. Quelle horreur25) ree grofica zamurivi i odmahujui glavom. O ne ree Voroncov smeei se priali su mi da se on prema zarobljenici ponaao viteki i da ju je docnije pustio. Jest, ali za otkup. Pa, razume se, ali je ipak plemenito postupio. Ove kneeve rei odredile su karakter daljih pria o Hadi Muratu. Dvorani su znali da e knezu Voroncovu biti utoliko milije ukoliko se Hadi Muratu bude pridavao vei znaaj. udnovata smelost u toga oveka! Neobian ovek! Nego! 1849. godine upao je usred bela dana u Temir-Han-uru i opljakao duane. Jermenin, koji je sedeo u dno stola i u ono doba bio u Temir-Han-uru, 32 ispriao je pojedinosti tog Hadi Muratovog podviga. Uopte, ceo ruak proao je u priama o Hadi Muratu. Svi su naizmenice hvalili njegovu hrabrost, pamet, velikodunost. Neko je ispriao i to kako je on naredio da se ubije dvadeset i est zarobljenika; ali se ak i za to nae opravdanje: ta se moe, la guerre comme la guerre26). To je veliki ovek.

Da se rodio u Evropi, bio bi, moda, novi Napoleon ree glupi gruzinski knez, daroviti laskavac. On je znao da svako spominjanje Napoleona priinjava prijatnost Voroncovu, koji je nosio beli krst za jednu pobedu nad njim. Ako ba ne Napoleon, onda bar hrabri konjiki general ree Voroncov. Ako nije Napoleon, onda je Mjurat. I zove se Hadi Murat27). Hadi Murat je prebegao, sad je kraj i amilu ree neko. Oni oseaju da sada vie (ovo sada znailo je pod Voroncovom) nee moi da izdre ree drugi. Tout ela est grce vous28) ree Manana Orbelijani. Knez Voroncov se trudio da umeri talase laskanja koji su ve poeli da ga zapljuskuju. Ali mu je bilo prijatno i povede u najlepem raspoloenju svoju damu u salon. Posle ruka, kad su u salonu sluili goste kafom, knez je bio prema svima neobino ljubazan i, priavi generalu riih, ekinjastih brkova, trudio se da mu pokae kako nije ni primetio njegovu nespretnost. Poto je obiao sve goste, knez je seo za kartaki sto. On je igrao jednu starinsku igru, lomber. Kneevi partneri bili su: gruzinski knez, zatim jermenski general, koji je nauio da igra lomber od kneevog sobara, i etvrti, uven sa svoga gospodstva, doktor Andrejevski. Metnuvi preda se zlatnu burmuticu sa likom Aleksandra I, Voroncov raspeati satinirane karte, i ve je hteo da ih rairi po stolu kad ue sobar, Italijan ovani, sa pismom na srebrnom posluavniku. Opet kurir, vaa svetlosti Voroncov ostavi karte i, izvinivi se, otvori pismo i poe itati. Pismo je bilo od sina. On je opisivao prelazak Hadi Muratov i sukob s Melerom-Zakomeljskim. Kneginja prie i upita ta sin pie. ? Sve o istom. II a eu quelques desagrments avec le commandant de la place. Simon a eu tort. But all is well that ends well29) ree on dajui pismo eni i, obrativi se partnerima, koji su oekivali s potovanjem, zamoli ih da uzmu karte. Kada su karte podeljene prvi put, Voroncov otvori burmuticu i uini 33 ono to je inio uvek kad je bio veoma dobro raspoloen: uzeo je belim, naboranim, starakim rukama malice francuskog burmuta, prineo ga nosu i umrknuo. X Kada je Hadi Murat sutradan doao Voroncovu, kneeva ekaonica bila je puna. Tu je bio i jueranji general ekinjastih brkova, u paradnoj uniformi i s ordenima, koji je doao da se oprosti; bio je tu i komandant puka, kome su, za zloupotrebe poinjene u ishrani puka, pretili sudom. Tu je bio i bogati Jermenin, koga je proteirao doktor Andrejevski i koji je imao zakup rakije, pa je sada radio na obnavljanju ugovora. Tu je bila, u dubokoj crnini, udovica poginulog oficira, koja je dola da moli za penziju ili da joj se deca koluju o dravnom troku. Bio je tu i gruzinski knez, u sjajnom gruzinskom odelu, koji je upropastio celu svoju imovinu, pa je radio na tome da dobije jedno imanje oduzeto od crkve. Tu je bio policijski pisar sa velikim omotom, u kome se nalazio projekt o novom nainu pokorenja Kavkaza. Bio je tu i neki han, koji je doao jedino zato da bi kod kue mogao priati kako je bio kod kneza. Svi su ekali na red, i jedan lep, plav i mlad autant uvodio ih je jednog po jednog u kneev kabinet. Hadi Murat je bio odeven u dugi beli erkeski kaput preko zagasitog bemeta30), sa tankim srebrnim iritom na okovratniku. Na nogama je imao crne dokolenice i meke cipele iste boje, koje su mu obavijale stopala kao rukavice; na glavi ubaru sa almom, zbog koje ga je, na dostavu Ahmet-

hana, general Klugenau uhapsio i koja je bila uzrok njegovog prelaska na amilovu stranu. Hadi Murat je koraao brzo po parketu ekaonice, naginjui se svojim tankim strukom, usled lakog hramanja na jednu nogu, koja je bila kraa od druge. Njegove jako razmaknute oi mirno su gledale napred i, izgledalo je, nisu videle nikog. Lepi autant, poto se pozdravi s Hadi Muratom, zamoli ga da sedne dok ga ne prijavi knezu. Ali Hadi Murat ne htede da sedne, ve, drei ruku na jataganu i izbacivi nogu, ostade stojei, bacajui prezrive poglede na sve prisutne. Hadi Muratu prie tuma, knez Tarhanov, i poe govoriti s njim. Hadi Murat je odgovarao nerado i odseno. Iz kabineta izie kumiki knez, koji je doao da se ali na policijskog pisara, a odmah posle njega autant pozva Hadi Murata, dovede ga do vrata kabineta i propusti unutra. Voroncov primi Hadi Murata stojei kraj stola. Starako belo lice glavnog komandanta nije se smekalo kao jue, bilo je skoro strogo i 34 sveano. Kad je uao u veliku sobu s ogromnim stolom i velikim prozorima sa zelenim salonima, Hadi Murat poloi svoje majune preplanule ruke na drugi, onde gde mu se preklapao beo erkeski kaput, pa oborivi oi ree polako, razgovetno i s puno potovanja, na kumikom nareju, kojim je dobro govorio: Predajem se pod visoku zatitu velikog cara i vau. Obeavam da u verno, do poslednje kapi krvi sluiti belome caru i nadam se da u biti od koristi u ratu sa amilom, neprijateljem mojim i vaim. Poto saslua tumaa, Voroncov pogleda u Hadi Murata, a Hadi Murat se opet zagleda Voroncovu u lice. Pogledi ove dvojice ljudi susretoe se i rekoe jedan drugome mnogo tota, ono to se ne da izraziti reima i to je bilo sasvim drukije od onoga to je tuma govorio. Oni su prosto, bez rei, kazali jedan drugome svu istinu. Voroncovljeve oi govorile su da on ne veruje nijednoj rei od svega onog to je rekao Hadi Murat, da on zna da je Hadi Murat neprijatelj svemu to je rusko, da e uvek ostati takav i da se sada pokorava jedino zato to je prinuen. A Hadi Murat je razumeo sve to, pa ipak je uveravao u svoju odanost. Hadi Muratove oi, pak, govorile su da bi taj starac trebalo da misli o smrti, a ne o ratu, ali da je on, iako star, veoma lukav i da se s njim mora biti na oprezu. I Voroncov je razumeo sve to, ali je ipak govorio Hadi Muratu ono to je smatrao da je potrebno za uspeh rata. Kai mu ree Voroncov tumau (on je mladim oficirima govorio ti) da je na car isto toliko milostiv koliko i moan, i da e mu, na moju molbu, svakako oprostiti i primiti ga u svoju slubu. Jesi li mu rekao? upita on, gledajui Hadi Murata. A dotle dok ne dobijem milostivu odluku svoga gospodara, reci mu da ja uzimam na sebe da ga primim i da mu boravak meu nama uinim prijatnim. Hadi Murat jo jednom prinese ruku na sredinu grudi i poe govoriti neto vrlo ivo. Govorio je, kako je tuma preveo, da je on i pre, kad je upravljao Avarijom, 1839. godine, verno sluio Ruse i nikad ih ne bi izneverio da nije bilo njegovog neprijatelja, Ahmet-hana, koji ga je hteo upropastiti pa ga je oklevetao pred generalom Klugenauom. Znam, znam ree Voroncov (mada je sve to odavno zaboravio, ako je uopte ikad i znao). Znam ree on sedajui i pokazujui Hadi Muratu seiju koja je bila pored zida. Ali, Hadi Murat ne sede, ve slee svojim snanim ramenima, to je znailo da se ne usuuje sesti u prisustvu tako znatna oveka. I Ahmet-han i amil, obojica su moji neprijatelji nastavi on obraajui se tumau. Reci knezu, Ahmet-han je umro, pa mu se ne mogu osvetiti, ali amil je jo iv i ja neu umreti dok mu ne platim ree on

35 natmurivi obrve i snano stisnuvi vilice. Da, da ree Voroncov mirno. A kako misli da plati amilu? ree on tumau. I kai mu da moe sesti. Hadi Murat opet odbi da sedne, a na postavljeno pitanje odgovori da je upravo zato i pobegao Rusima da im pomogne da unite amila. Dobro, dobro ree Voroncov. Ali ta upravo on misli da radi? Sedi, sedi. Hadi Murat sede i ree da samo ako ga poalju na lezginski front i dadu mu vojsku, on garantuje da e podii ceo Dagestan tako da se amil nee moi odrati. To valja. Tako moe ree Voroncov. Promisliu. Tuma prevede Hadi Muratu Voroncovljeve rei. Hadi Murat se zamisli. Kai serdaru ree on da je moja porodica u rukama moga neprijatelja i da u i ja biti vezan i neu moi posluiti sve dok mi porodica bude u brdima. On e mi ubiti enu, ubie mi majku, pobiti decu, ako krenem protiv njega. Neka mi knez samo izvue porodicu, neka je zameni za zarobljenike, a ja u tada ili umreti ili unititi amila. Dobro, dobro ree Voroncov. Razmisliemo o tome. A sada neka ide naelniku taba i izloi mu u pojedinostima svoj poloaj, svoje namere i svoje elje. Tako se svrio prvi sastanak Hadi Murata sa Voroncovom. Iste veeri davala se neka italijanska opera u novome pozoritu, ukraenom po istonjakom ukusu. Voroncov je bio u svojoj loi, kad se u parteru pojavila upadljiva prilika hromog Hadi Murata sa almom na glavi. Uao je sa Voroncovljevim autantom Loris-Melikovim, koji mu je bio pridodat na slubu, i seo u prvi red. Sa istonjakom, muslimanskom dostojanstvenou, ne samo bez divljenja nego jo i sa izrazom ravnodunosti, odsedeo je Hadi Murat prvi in. Zatim je ustao i mirno posmatrajui gledaoce iziao, privlaei na sebe optu panju. Sutradan je bio ponedeljak, dan uobiajene veernje zabave kod Voroncovih. U velikoj, sjajno osvetljenoj dvorani, svirala je muzika sakrivena u zimskoj bati. Mlade i ne sasvim mlade ene, u haljinama koje razgoliuju i vrat, i ruke, i grudi, obrtale su se u naruju mukaraca u sjajnim uniformama. Pored bifea, velikog kao brdo, lakeji u crvenim frakovima, u arapama do kolena i s plitkim cipelama na nogama, nalivali su ampanjac i raznosili damama bombone. "Serdareva" ena, takoe razgoliena, bez obzira na svoje postarije godine, etala je meu gostima, osmehivala se ljubazno i preko tumaa rekla nekoliko laskavih reci Hadi Muratu, koji je posmatrao goste s istom ravnodunou kao i jue u pozoritu. Posle domaice prilazile su Hadi Muratu i druge razgoliene ene, i sve su, ne stidei se, stajale pred njim i s osmehom na licu pitale ga jedno isto: kako 36 mu se svia ovo to vidi. Sam Voroncov, sa zlatnim epoletama i akselbenderima, s belim krstom o vratu i sa lentom, priao mu je takoe i upitao ga isto to, oigledno ubeen, kao i svi ostali, da se Hadi Muratu nije moglo ne svideti ono to vidi. I Hadi Murat je odgovorio i Voroncovu ono to je govorio i svima: da kod njih toga nema, ne izjanjavajui se da li je lepo ili runo to kod njih toga nema. Hadi Murat pokua da ovde, na zabavi, povede s Voroncovom re o otkupu svoje porodice, ali Voroncov ode, uinivi se kao da nije uo. LorisMelikov je zatim rekao Hadi Muratu da ovde nije mesto da se govori o poslovima. Kad izbi jedanaest asova, Hadi Murat proveri vreme po svome satu koji mu je poklonila Marija Vasiljevna i upita Loris-Melikova moe li se otii sa zabave. Loris-Melikov mu odgovori da moe, ali bi bilo bolje da ostane. Bez obzira na to, Hadi Murat nije ostao, ve je otiao u svoj stan kolima koja su mu stavljena na raspolaganje.

XI Petog dana Hadi Muratovog bavljenja u Tiflisu stigao je k njemu namesnikov autant, Loris-Melikov, po naredbi glavnog komandanta. I glavom i rukama rad sam da posluim serdaru ree Hadi Murat svojim uobiajenim diplomatskim izrazom, blago povijajui glavu i prinoseu ruku grudima. Zapovedaj ree on, gledajui ljubazno u oi Loris-Melikovu. Loris-Melikov sede u naslonjau pored stola. Hadi Murat se spusti kraj njega na seiiu i, nalak-tivi se na kolena, nae glavu i poe paljivo sluati ono to mu je govorio Loris-Melikov. Loris-Melikov, koji je sasvim teno govorio tatarski, ree da knez, mada poznaje Hadi Muratovu prolost, ipak eli da od njega samoga dozna celu njegovu istoriju. Ti e mi priati ree Loris-Melikov, ja u beleiti i prevesti na ruski, a knez e poslati caru. Hadi Murat pouta (on ne samo da nikad nije upadao u re, nego bi uvek oekivao da li e sabesednik rei jo koju), zatim podie glavu, zabaci ubaru na potiljak, i osmehnu se onim naroitim detinjskim osmehom kojim je oarao Mariju Vasiljevnu. To moe ree on, oigledno polaskan milju da e njegova istorija biti proitana caru. Ispriaj mi (na tatarskom nema obraanja na "vi") iz poetka, natenane ree Loris-Melikov, vadei belenicu iz depa. To moe, samo bi imalo da se pria mnogo, vrlo mnogo. Bilo je 37 mnogo stvari ree Hadi Murat. Ako ne svri za jedan dan, dovrie drugoga dana ree LorisMelikov. Da ponem od poetka? Jest, od poetka: gde si roen, gde si iveo. Hadi Murat je oborio glavu i dugo ostao sedei tako, zatim je dohvatio tapi koji je bio pored seije, izvukao ispod jatagana noi od elika ukraen zlatom, otar kao brija, s drkom od slonove kosti, i poeo deljati tapi i priati u isti mah. Pii: rodio sam se u Celjmesu, malom brdskom selu, koje nije vee od magaree glave, kako bi se reklo kod nas u brdima poe on. Blizu nas, otprilike na dva pukometa, nalazi se Hunzah, gde su iveli hanovi. A naa porodica bila je s njima bliska. Moja mati je dojila starijeg hana, Abununcalhana; otuda sam i ja bio blizak hanovima. Bila su tri hana: Abununcal-han, brat po mleku moga brata Osmana, Uma-han, moj pobratim, Bula-han, najmlai, onaj koga je amil strmoglavio niz breg. Ali o tome posle. Ja sam imao oko petnaest godina kada su po selima poeli ii muridi. Oni su udarali drvenim sabljama po kamenju i vikali: "Muslimani, hazavat!"31) Svi eenci prili su muridima, a i Avarci su im poeli prilaziti. Ja sam tada stanovao u dvoru. S hanovima sam iveo kao brat; radio sam ta sam hteo i postao bogat. Imao sam i konja, i oruja, pa i novca. Uivao sam i nisam mislio ni o emu. I tako sam iveo sve dok nisu ubili Kazi-Mulu i dok Hamzat32) nije doao na njegovo mesto. Hamzat poalje hanovima poslanike s porukom da e poruiti Hunzah ako ne prime hazavat. Tu je trebalo razmisliti. Hanovi su se bojali Rusa, bojali su se da prime hazavat, i hanova ena poalje mene sa svojim drugim sinom, Uma-hanom, u Tiflis da od ruskog glavnog komandanta izmolim pomo protiv Hamzata. Glavni komandant bio je baron Rozen. Nije primio ni mene ni Uma-hana. Naredio je da nam kau da e pomoi, ali nita nije uinio. Samo su njegovi oficiri poeli da nam dolaze i da se kartaju sa Uma-hanom. Opili su ga vinom i vodili kojegde i on je na kartama izgubio sve to je imao. On je bio telom snaan kao bik i hrabar kao lav, a duom slab kao voda. Prokockao bi i poslednjeg konja i oruje da ga nisam odveo. Posle Tiflisa poeo sam misliti drukije, pa sam poeo ubeivati hanovu enu i mlade hanove da prime hazavat.

Zato si promenio miljenje? upita Loris-Melikov. Nisu ti se Rusi svideli? Hadi Murat pouta neko vreme. Ne, nisu mi se svideli ree odluno i zatvori oi. A bilo je jo neto zbog ega sam hteo da primim hazavat. A ta to? Kod Celjmesa sukobili smo se ja i han sa trojicom murida, dvojica su 38 pobegla, a treega sam ja ubio iz pitolja. Kada sam mu priao da mu skinem oruje, bio je jo iv. Pogledao me je. "Ti si me, veli, ubio. Meni je dobro. A ti si musliman, mlad i snaan, i treba da primi hazavat. Tako bog zapoveda." I ta, ti si primio? Nisam primio, ali sam poeo razmiljati, ree Hadi Murat i nastavi svoju priu: Kada se Hamzat pribliio Hunzahu, poslali smo mu starce s porukom da pristajemo da primimo hazavat, ali neka nam on poalje uena oveka koji e nam protumaiti kako ga valja drati. Hamzat naredi da starcima obriju brkove, probodu nozdrve, da im o nozdrve obese kolaie i tako ih poalje natrag. Starci saoptie da je Hamzat gotov da nam poalje eika koji bi nas pouio hazavatu, ali samo pod uslovom da mu hanova ena poalje kao taoca najmlaeg sina. Hanova ena poveruje i poalje Hamzatu Bulahana. Hamzat je lepo primio Bula-hana i poruio nam da mu poaljemo stariju brau. Poruio je da e sluiti hanovima isto onako kao to je njegov otac sluio njihovom ocu. Hanova ena je bila slaba, glupa i drska ena, kao i sve ene koje ive po svojoj volji. Bojala se da poalje oba sina, te poalje samo Uma-hana. Poao sam i ja s njim. Na prvoj vrsti presretose nas muridi s pesmom, pucnjavom i igitovkom. A kad smo se pribliili, Hamzat izie iz atora, prie Uma-hanu i primi ga kao hana. Ree mu: "Vaoj kui nisam priinio nikakvo zlo, niti mislim da uinim, samo mi ne smetajte da ljude pozivam u hazavat. A ja u vam sluiti sa svom svojom vojskom, kao to je moj otac sluio vaem ocu. Dopustite mi da ivim u vaoj kui. Pomagau vam svojim savetima, a vi inite ta hoete." Uma-han je bio slab govornik. Nije znao ta da kae i zato je utao. Tada sam ja kazao; ako je tako, neka Hamzat ide u Hunzah; hanova ena i njen sin primie ga sa svim poastima. Ali mi nisu dali da dovrim, i tu sam se prvi put sukobio sa amilom. I on je bio tu, pored imama. "Ne pitaju tebe, nego hana" ree mi on. Zautao sam, a Hamzat je odveo Uma-hana u ator. Posle je Hamzat pozvao i mene i naredio mi da s njegovim izaslanicima putujem u Hunzah. I ja sam otputovao. Izaslanici su poeli nagovarati hanovu enu da Hamzatu poalje i najstarijeg sina. Ja sam video prevaru i rekao hanovoj eni da ne alje sina. Ali u ene je toliko pameti koliko na jajetu dlaka. Ona je poverovala i naredila sinu da putuje. Abununcal-han nije hteo da ide. Tada mu je ona rekla: "A, ti se boji!" Znala je, kao pela, gde da ubode aoku. Abununcal-han zaplamti, njoj ne ree vie nita, ve naredi da osedlaju konje. Ja sam poao s njim. Hamzat nas je doekao jo bolje nego Umahana. Sam je iziao pred nas na dva pukometa ispod brda. Za njim su jahali konjanici sa zastavama, pevali, pucali, digitovali. Kad smo dojahali do tabora, Hamzat je uveo hana u ator, a ja sam ostao s konjima. Bio sam pod 39 brdom kad je u Hamzatovom atoru poela pucnjava. Potrao sam prema atoru. Uma-han je leao niice u lokvi krvi, a Abununcal-han se borio s muridima. Pola lica bilo mu je odseeno i visilo je. On ga je drao jednom rukom, drugom je sekao svakog koji bi mu se pribliio. Na moje oi posekao je Hamzatovog brata i potegao na drugog, ali su muridi pripucali i on je pao. Hadi Muf'at je zastao, njegovo preplanulo lice je jako pocrvenelo, a oi su mu se zakrvavile.

Spopao me strah, i ja sam pobegao. Pazi! ree Loris-Melikov. Mislio sam da se ti nikada nieg nisi bojao. Posle toga nikada; od toga doba uvek sam se seao te sramote i k