1

УНУТРАШЊЕ УРЕЂЕЊЕ УСТАНИЧКЕ СРБИЈЕ

(1804–1813)

Паљењем ханова и протеривањем Турака у градове започет је процес

уништења турске организације власти у Београдском пашалуку. Ратовањем до

почетка 1807. године, устаници су остваривали основни циљ – замену турске власти

српском влашћу. Све до убиства београдског везира Сулејман-паше (6. март 1807) у

Београдском пашалуку било је двовлашће, да би од тада до пропасти Устанка (1813)

постојала само српска власт. Образовање српске нововековне државе започето

избором Карађорђа за вожда довршено је 1807. године, када у Београдском пашалуку

више није било Турака и турске власти. Устаници су од почетка ратовања постепено

потискивали турску власт. Од почетка Устанка устаници нису признавали дахијску

организацију власти, али јесу легалну турску власт оличену у београдском везиру. О

томе сведоче српско-турска управа у Шапцу (1804), Смедереву (1804–1805) и Ужицу

(1805–1807), у којима су Срби држали варош а Турци утврђење. Српско–турским

мировним уговором, познатим као Ичков мир (1806), било је предвиђено упоредно

постојање турске и српске власти (двовлашће). Последњи корак ка уништењу

двовлашћа и успостављања самосталне државе устаници су учинили одбијањем тзв.

Ичковог мира (1806).

Уставна акта из 1805. године

Савремена српска држава васкрсла је напором побуњеног народа, који је од

првог устаничког дана започео да ствара државне установе, међу њима и извршну

власт. Изабравши Карађорђа за предводника, Народна скупштина је преузела на себе

улогу највише власти, препустивши вожду предводништво у рату и још недовољно

одређену улогу извршиоца власти. Избором Карађорђа за вожда, на Збору у Орашцу,

Срби су направили први озбиљан корак у организацији државне управе. Ратовање их

је онемогућило да се овом послу посвете све до пролећа 1805. године. Долазак

2

Божидара Грујовића у устаничку Србију био је пресудан у погледу организовања

врховне земаљске власти, самим тиме и извршне власти.

Народна скупштина и вожд били су једини врховни органи власти до

оснивања Правитељствујушчег совјета. Тек настала опозиција вожду, приморала га је

да на Скупштини у Пећанима (април 1805) расправља о организацији државне

управе. Ови разговори настављени су у војном логору испред Ужица, у јулу, када је

донета одлука да се Совјет оснује и смести у манастиру Боговађи. Остале

појединости нису познате, па ни када ни како је ова идеја имала да се спроведе у

дело. Вероватно је тада донета само начелна одлука о оснивању, коју су измениле

нове ратне и политичке прилике.

Руси су подстакли Проту Матеју Ненадовића, током његовог боравка у

Петрограду, крајем 1804. године, да поради на оснивању Совјета. Ради остварења ове

идеје он је ангажовао Божидара Грујовића, који је саставио више званичних аката, од

којих су сачувана само два: “За памјат” и “Слово” (средина августа 1805). Ова два

правна акта односе се на две институције – Правителствујушчи совјет и поглавара

земље (вожда). Они су послужили као основ свим потоњим уставним законима: 1805,

1808. и 1811. године. “За памјат”, или како га је Прота Ненадовић назвао “устројеније

Совјета”, предвиђао је извршну власт (“Началниј правителствујушчи совјет

народни”) као представничко тело 12 нахија Београдског пашалука. Свака нахија

давала би по једног совјетнка, а најспособнији био би председатељ. Овим је била

предвиђена функција председника Владе – “поглавар или председатељ бити ће први у

Совјету”. Он председава седницама, издаје заповести, извршава одлуке Совјета и

ужива поверење совјетника “као отац”, а кад се саветници не сложе у погледу

доношења одлуке, “он једној половини право дати може”. Грујовић је остављао и

могућност да председничка функција буде ротирајућа, сваки совјетник био би једном

годишње председавајући. Уколико се председник не био мењао, потпредседници би

се смењивали. Ова дилема, о сталном и ротираућем председнику, нешто

модификована, остала је до краја Устанка, док су владалачке прерогативе

препуштене вожду. Савет се делио на две целине: прву је чинила Влада, састављена

од шест попечитеља: војни, финансија (“хазне” или “касе вилајетске”), правде

(“велики судија”), просвете и цркве, иностраних дела и унутрашњих дела (“мира,

3

реда и трудољубија”). По потреби, нека од ових министарстава могла би се спојити –

војска са унутрашњим делима и правда и просвета. Дужности министара више су

наговештене него што су прописане, али је, што ваља истаћи, предвиђена њихова

одговорност за рад. Осталих шест саветника помагали би попечитеље у свему, бавећи

се “вилајетским пословима”. Совјет би имао председатеља, секретара, писаре,

књигоноше, момке, свој печат и био би смештен у манастиру Боговађи.

Поред Грујовића, и донекле Проте Матеје, никоме у Србији, тада, није било

сасвим јасно каква ће то бити установа Правителствујушчи совјет и чиме ће се све

бавити, осим суђењем. Уверен да оснивањем Совјета ограничава вождову власт,

Прота Матеја наступао је опрезно и вешто, па је о Грујовићевом нацрту затражио

мишљење митрополита Стратимировића. Подржани од Стратимировића, Ненадовићи

су извршили притисак на Карађорђа да званично оснује Совјет. Због тешких ратних

операција – Карановац, Ужице, Иванковац – он није могао да се конституише. Пошто

су завршене ратне операције око Ужица и пошто су добили подршку Милана

Обреновића и Симе Марковића, Ненадовићи су се вратили у Бранковину с намером

да припреме Скупштину у Боговађи. За то време Вожд, Миленко Стојковић и Петар

Добрњац тукли су се са Хафис-пашом на Иванковцу. Када је добио позив од

Ненадовића да дође у Боговађу на Скупштину, Вожд је схватио да је враг однео

шалу, па је одлучио да он преузме иницијативу и сазвао је Скупштину у Борку, и на

њу позвао Ненадовиће и све окупљене у Боговађи. Они нису имали смелости да се не

одазову позиву и Скупштина је одржана у Борку на Велику Госпојину, 27. августа

1805. године. Чини се да на Скупштини више није расправљано о оснивању Совјета,

пошто је таква одлука већ постојала, те је Карађорђе дозволио Проти Матеји да

изабере совјетнике и да се са њима смести у Вољавчи, а не у Боговађи, како је раније

решено. Овим чином вожд је кажњавао непокорне, показујући да Савет у потпуности

зависи од њега. Није нимало случајно што им је за седиште одредио неприступачну

Вољавчу. Овим чином вожд је потиснуо Ненадовиће и опозицију у погледу

успостављања првенства у врховној власти.

Различити подаци о оснивању Савета не допуштају да се изричито тврди када

је настала ова установа врховне власти у Србији. Нема сумње да је о Савету било

речи на Пећанској скупштини (април), а да је одлука о његовом оснивању пала у

4

војном логору у Ужичкој нахији (јули), пре напада на Карановац и Ужице. У војном

логору нашле су се све српске старешине са претходне Скуштине, са Карађорђем и

Протом Матејом, па су могле донети такву одлуку. Ратне операције на Карановцу,

Ужицу и Иванковцу онемогућиле су њено остварење, које се коначно десило на

Велику Госпојину у Борку.

Савет није дуго остао у Вољавчи, већ је, после једне посете Карађорђа, крајем

септембра или почетком октобра 1805. године, пресељен у Боговађу. Он се, после два

месеца рада у Боговођи, преместио у ослобођено Смедерево, вероватно крајем

новембра 1805. године. Треће седиште Савета био је Београд, од лета 1807. године и

остао све до пропасти Првог устанка.

Савет је коначно конституисан на Народној скупштини одржаној у Смедереву

децембра 1805. године. Пре Скупштине и на њој водила се огорчена борба ко ће бити

председник Савета и коме ће припадати врховна власт. У Боговађи, октобра 1805.

године, Савет је изабрао Карађорђа за “председатеља врховног Совјета народња”.

Карађорђе је постао и вожд Срба и председник Савета, обавезан да извршава одлуке

Савета. Потом је опозиција на Скупштини покушала да прогласи Савет врховном

влашћу у Србији, чему се вожд успротивио, претњом да ће је растурити са својим

наоружаним момцима. Нађено је компромисно решење: Прота Матеја је постао

председник, а вожд врховни председник Савета. Прихваћено је једно чудно

привремено решење о два председника једне установе, а да нису разграничене

њихове дужности и обавезе. Устаници нису успевали да изађу из овог, за њих,

зачараног круга.

Уредба о Савету усвојена је на заједничкој седници Скупштине и Савета, 7.

децембра 1805. Савет је добио врховну власт. Ван сумње је чињеница да је Савету

припала врховна управа, извршна власт, али није јасно прописано, нити је то било

јасно законописцу, а поготово учесницима ових бурних догађаја, у чијим рукама је

законодавна власт. И ова дилема трајала је током целог Устанка. Битно је нагласити

да су сами саветици сматрали да је њима припала највиша власт и да су се тако

понашали. Такво уверење проистицало је из следећег става Уредбе о Савету: “Дајемо

Совјету народњу врховну власт заповести издавати, сваком мирском и

свјашченическом, како поглаваром, кнезовом, војводом и свим вообшће Сербљем,

5

тако и архијереом и свему свешченству”. Сви су били дужни да се покоравају Савету,

будући да му је дата “сва вилајетска власт”.

Савету је припало право да у Србији заснује све установе. Он управља

народном благајном, сакупља порез, држи скеле и беглук. Дужан је да набавља

оружје, муницију и да их дели народу. Свим старешинама које је изабрао народ –

војводама, кнезовима, буљубашама издаће дипломе и указе. Управља смедеревским

градом, а потчињени су му и сви остали градски комаданти. Савету припада и

највиша судска власт и ради као Суд вилајетски. Само он има право да изриче смртну

казну. Као што је наглашено, Саветов привремени председник је Прота Матеја (изнад

кога је вожд), док сви остали саветници “једнаку власт имаду судити и советовати

се”. Совјет је имао 12 чланова, први председник Совјета био је прота Матеја

Ненадовић, а последњи Младен Миловановић, са краћим мандатом Јакова

Ненадовића.

Заједно са оснивањем Савета донете су и одлуке о уређењу судова, грађанских

и свештеничких. Требало је организовати судове у селима, кнежинама и нахијама,

док би последња инстанца био Савет. У погледу свештеничких судова донета је

одлука о оснивању судова намесничког, протојерејског и архијерејског, са Саветом у

последњој инстанци.

Крајем 1805. године Србија је добила потпуну политичку, судску,

финансијску и војну организацију. Према једном попису старешина, чини се да су и

функције тако распоређене, иако се не помињу министарска места. До оснивања

Совјета, врховна власт била је у рукама вожда и Скупштине. Тек настала опозиција

успела је да ограничи вождову власт овом установом и њеним правима. У пракси,

иако је био битан чинилац у деоби врховне власти, вожд је и даље био

неприкосновен господар.

Уставни акт из 1808. године

Ратовање са Русима против Турске и долазак њиховог дипломатског

представника у Београд, дали су повода руској дипломатији да утиче на уређење

устаничке државе. У складу са руским ратним планом о успостављању заштитне

6

линије од Црног до Јадранског мора, пре свега ради одбране од Француза, настали су

Паулучијева конвенција и Родофиникиново “Основаније правитељства сербскога”

(1807). Одредбе Паулучијеве конвенције су политичке и војне природе, којом се

устаничка држава ставља под пуну контролу Русије. Све би било подређено руском

цару, који би Србији постављао и владара. Српска војска била би усмерена према

руском фронту (ка Видину), који је за устанике био мање важан од дринског и јужног

фронта. Карађорђе је одбио да потпише такав акт, свестан да би Србија постала руска

губернија. “Основаније правитељства серскога” је правни акт са много недостатака,

који уместо вожда и Скупштине ставља у први план Сенат и књаза. Њиме се

регулишу односи између Сената и књаза и то према начелима феудалног уређења

врховне управе. У њему нема ни речи о државноправном положају Србије, а све што

је руски конзул нудио устаницима била је аутономија под Портиним окриљем, а они

су тежили независношћу са сопственим владарем. На срећу устаника и вожда, руски

цар није потврдио овај акт.

Карађорђе и Совјет су након примирја у Слобозији обратили главну пажњу на

унутрашње уређење. Већи део унутрашњо политичког живота у периоду примирја

био је везан за Родофиникинову улогу у расправама и сукобима са Карађорђем.

Најважније је било Родофиникиново деловање око концепција државног уређења

Србије (1808), што је радио по захтевима виших службених кругова царског двора.

Његов концепт заснивао се на праву да Русија постане протектор самоуправне

територије српског народа кога би представљао кнез домаћег порекла, али би се

Портин суверенитет задржао у форми умереног новчаног данка. Закони би се морали

преузети из Русије, прилагођени потребама становништва Србије. Руски представник

би имао увид и утицај на рад Совјета, нарочито у судским стварима. Он је предвиђао

обнову Србије између Дрине и Тимока, а на југу са градовима Новим Пазаром,

Скопљем и Нишом до Софије. Прозоровски се противио да Видин буде гранична

тврђава српске државе. Родофиникинов пројекат је са изузетком Видина парафирао и

Прозоровски у царево име. Србија се у међународној политици посматрала као:

самостална кнежевина, самоуправна територија под заштитом Русије и територијална

интересна сфера једне од великих сила Европе. Ерфрутским уговором Наполеона и

Александра донето је решење о питању турског наслеђа. Заузет ратом против гериле

7

у Шпанији, а да би имао одрешене руке у Немачкој, Наполеон је дозволио

Александру да по свом нахођењу расправља спорна питања са Турском. Стога је

руски цар у преговорима у Јашију крајем 1808. и почетком 1809. године тражио од

Порте испуњење четири захтева као основу за потписивање мировног уговора.

Четврта тачка је предвиђала проглашење независности Србије под покровитељством

Русије и Порте. Руси су тада имали у виду Србију у границама које је изнео

Родофиникин. Српски депутати, упућени у штаб генерала Прозоровског тражили су

да им Русија гарантује потпуну независност и да склопи са њима уговор који би имао

циљ уједињења Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Прозоровски је одбио овај

српски пројекат као политички неизводљив и територијално претеран. Руско-турски

преговори нису успели па је рат поново почео.

Мирна 1808. година искоришћена је за уређење државе. Родофиникин је и

сада био иницијатор, али су устаници одбили његове законодавне предлоге. Из

сачуваних аката сазнајемо да је намеравао да уведе уместо вожда установу кнеза,

затим Народни суд, да задржи Савет у који би ушли најпознатији устаници, да оснује

владу са више министарстава и стави српску цркву под окриље руског Синода.

Србија би имала судску организацију, границе, а Порти би давала минималан данак.

Српски суверенитет нарушавали би давање данка султану и руско законодавство, као

и рад руског и француског конзула у Совјету. Родофиникиновим радом нису били

задовољни ни вожд ни Младен Миловановић, који је, уз помоћ Ивана Југовића,

припремио уставну реформу 1808. године. На Светог Климента, вождову крсну

славу, у Тополи, у присуству мањег броја старешина расправљало се о

државноправном положају Србије. Нацрт уставног закона усвојен је 10. децембра, а

прихваћен је на Скупштини у Београду, на Светог Николу, девет дана касније.

Договором у Тополи и у Београду новим правним актом конституисана је врховна и

локална власт у Србији. Узајамном обавезом, потврђеном заклетвом, вожд и

старешине су одлучили:

1) Савет, команданти, војводе, кнезови и сав народ признају Карађорђа и његово

законито потомство, за врховног предводника Србије, коме ће бити верни и

покорни.

8

2) Карађорђе је обећао да ће очински бринути о народу, а Савет признати за

врховни суд.

3) Утврђена је строга субординација власти. Све заповести и наредбе доносе

вожд и Савет “у договору” и оне се саопштавају овим редоследом: вожд

Савету, Савет нахијским командантима, а они нижим властима (али оне нису

набројане).

Вожд је добио врховну власт, осигурану наследством. Мада је био обавезан на

сарадњу са Саветом, Карађорђе је учврстио положај и стајао изнад других земаљских

установа. То се види и по томе што се у овом акту не помињу права Савета која је

имао раније, већ само да ће бити признат за врховни суд. Народна скупштина се не

помиње, иако је донела ове одлуке. Карађорђе је учврстио своју власт и засновао

династију чиме је појачао прву државотворну нит, насталу избором за вожда 1804.

године.

Од реформе 1808. до 1811. године Совјет је вршио улогу врховног суда у

земљи. Већ 1808. Совјет је из Београда послао распис да се у сваком окружном месту

установи нахијски суд – магистрат, састављен од председника, три члана и

секретара. Ти судови су решавали грађанске спорове и кривична дела. Судило се по

обичајном народном праву, схватању и разумевању судија и изведеним доказима.

Жалбе на њихове пресуде разматрао је у другом и последњем степену Совјет, а од

1811. године Народни (Велики) суд. Магистрати су поред судске власти прописивали

таксе, водили надзор над чистоћом, наређивали да се гоне хајдуци и сл. Карађорђе је

и сам вршио судску власт (делимично је сачуван његов Деловодни протокол). За први

попис кривичних дела у устаничкој Србији сматра се један писмени састав проте

Матеје Ненадовића из 1804. године. На основу Крмчије и свог скромног познавања

римског и јеврејског права он је дефинисао поједина кривична дела. Три године

касније (1807), настао је Карађорђев Криминални законик, са садржајем изложеним у

38 параграфа (предвиђена дела војне природе, крађа стоке, јатаковање, детеубиство).

9

Уставна акта из 1811. године

Борба између заступника државне идеје са јаком централном влашћу и

нахијске аутономије није завршена уставном реформом 1808. већ 1811. године.

Сепаратизам војвода и команданата из западне Србије, предвођених Јаковом

Ненадовићем, био је јачи почетком устанка, а сепаратизам војвода и команданата из

источне Србије, предвођених Миленком Стојковићем, био је израженији између те

две уставне реформе. Уз Карађорђа и Младена Миловановића стајали су шумадијски

команданти и војводе, са Миланом Обреновићем. Кад се и он окренуо против вожда,

опозиција је, имајући руску подршку, знатно ојачала и била је на путу да ограничи

вождову власт. Међутим, опозиција је разбијена упорношћу вожда и Миловановића,

чему је знатно допринела смрт Милана Обреновића (1810) и повлачње Јакова

Ненадовића. Карађорђе и Миловановић су добро припремили Скупштину на којој су

извели уставну реформу. Они су уређење државе тако осмислили да су га делимично

подредили коначном обрачуну са опозицијом. Реформу су идејно осмислили Младен

Миловановић и Михаило Грујовић, а практично Карађорђе, који је крајем децембра

1810. године сам, а не као до тада у договору са Саветом, сазвао Скупштину.

Скупштина на којој је изведена уставна реформа јануара 1811. године била је

најрепрезентативнија током целог Устанка. Расправљала је о војним, финансијским и

политичким питањима. Опозиција вожду свела се на три личности – Луку

Лазаревића, Вујицу Вулићевића и Милоша Обреновића, пошто се Јаков Ненадовић

приклонио Карађорђу, а Петар Добрњац и Миленко Стојковић нису дошли. Вожд је

прочитао два говора у Скупштини (нека врста будућих престоних беседа). Први је

посвећен спољним, а други унутрашњим проблемима. Вожд је истакао питање

руског покровитељства, као и питање држања опозиционих старешина, према њему.

На вождове беседе Скупштина је одговорила својом адресом. Присутне старешине

положиле су заклетву вожду и Отечеству, обавезавши се да никада неће радити да на

положај врховног вожда дође неко други осим Карађорђа и његових потомака.

Ниједан државни посао, спољни или унутрашњи, ниједно наименовање војних или

цивилних старешина, ниједну смртну казну, Савет није могао предузимати или

решавати без знања вожда, а старешине без сагласности вожда и Совјета. Старешине

10

су се посебно заклињале Правитељствујушчем совјету, док су вожду, осим верности,

одавали и “конечну покорност”, што је био тријумф над опозицијом. Карађорђе је

положио заклетву и обавезао се да ће одржавати вечни савез са Русима, да ће владати

у договору са Саветом, и посредством њега издавати наредбе нижим властима, да

неће моћи изрицати најстроже казне без сагласности Совјета, те и да ниједан

чиновник не може обављати дужност, а да претходно не буде постављен од Совјета и

потврђен од вожда. Совјет је потпуно реформисан, основана су попечитељства

(министарства) и Велики земаљски суд. Уредбом је именовано само шест чланова

овог тела у рангу министара: Младен Миловановић – војни, Миленко Стојковић –

спољних послова, Доситеј Обрадовић – просвете, Јаков Ненадовић – унутрашњих

послова, Петар Добрњац – правде и Сима Марковић – финансија. Тиме је Совјет

постао извршни орган (влада) вожда и Скупштине. Председник Правитељствујушчег

совјета или Владе је врховни вожд, који има право да именује свог заменика

(“намесник”). Кад вожд не председава све важније одлуке немају важност без

његовог одобрења. Совјетници, односно попечитељи, имали су дужност и да

приликом ратне опасности приме “главну команду војске” на одређеном

пограничном сектору. За чисто судске послове установљен је Велики земаљски или

Народни суд, коме је председавао попечитељ правосуђа. Овим је судство одељено од

управне власти. Народна скупштина усвојила је и дипломе о именовању нахијских

војвода и градских команданата. Војводе су потчињене Совјету и вожду, а у време

војевања и командантима, које поставља Карађорђе. Обнародоване су и уредбе о

магистратима, у којима су прописана правила за рад ове установе. У Србији је 1811.

године извршена и подела на нове војно-управне срезове. Постављене су и нове

војводе. Тада су постављене и тзв. титуларне војводе за читав низ оближњих нахија

у Турској. Државни апарат се издржавао на више начина: примањем плате из народне

касе, од закупа ђумрука и скела, делом од народног кулука на старешинским

имањима. Старешине су дуго узимале и део из ратног плена, а у првим годинама

устанка су присвајале и конфисковане некретнине избеглих Турака (миљкове).

Карађорђе је био на врхунцу своје власти. Поводом ове реформе власти, из

Србије су удаљени Миленко Стојковић и Петар Добрњац, који су одбили да буду

министри, а већина њихових присталица је смењена. Разлози због којих је прогнан

11

Петар Добрњац су били: бекство са Делиграда, одлазак са Родофиникином, смелост

да се без овлашћења приказује као представник нације и неизмирени рачуни од

наплаћеног ђумрука, а Миленко Стојковић – побуна у Поречу, бесправно трошење

новца руске помоћи на плате бећарима. Од тада је важило правило: “Или слушати

Карађорђа или се селити из земље”. Његова власт била је неограничена. Уставна акта

представљају врхунац у уређењу земље, али нису захватили и разрадили све

неопходне облике уређења државе. Неке дужности су и удвојене – Карађорђе је био и

вожд и председник владе, а чланови владе су и министри, а могли су бити и војни

команданти (војне и цивилне власти нису биле строго одвојене). Важно је истаћи да

су уставна акта аутохтона, јер су настала без руског и аустријског утицаја.

Титуле ВОЖД и КНЕЗ

Вожд је једна од три нововековне владарске титуле, носили су је вођи Првог и

Другог српског устанка: Карађорђе Петровић и Милош Обреновић. Титула вожд

позната је још у средњем веку. Уобичајено је да је Карађорђе изабран за вожда

(вођу) Првог устанка, а у ствари прва његова титула била је командант. Уставним

законом (1808) добио је другу титулу – предводитељ, сa правом наслеђивања

престола. Тек Уставним законом из 1811. стекао је званично титулу вожда.

Карађорђе је тада сконцентрисао сву врховну власт у својим рукама, обједињујући

две функције: вожд и председник Савета. Милош Обреновић изабран је за вожда

Другог устанка и ту титулу носио је све док је трајало ратовање 1815. године. Тада је

одбацио титулу вожда, а прихватио титулу кнез. Покушај краља Милана да ову

титулу уведе као највише војно звање није успео.

Титула кнез прешла је дуг пут од владарског звања у средњем веку, сеоског

старешине (кмет, кнез) у турској владавини, до обнове владарског достојанства у

првој половини 19. века. Између речи књаз и кнез нема разлике, осим што је први

облик старији, а други млађи. У званичним документима, као и у већини

незваничних, углавном је коришћен старији облик – књаз. Милош Обреновић,

учвршћујући своју власт и кнежевско достојанство, укинуо је 1827, па коначно 1830.

12

године звање кнез у администрацији, јер је оно од тада припадало само владару

земље.

Школе у устаничкој Србији

До 1804. године ни у сто села није било свуда једне школе, а учило се у

манастирима код калуђера или по селима код попова. У Србији скоро нико није знао

да чита и пише, осим свештеника, понеког трговца и образованих људи који су

долазили са простора Хабзбуршке монархије. Од 12 чланова Совјета 1807. године

само четворица били су писмени (од тога су се тројица знала само потписати).

У Београду су после ослобођења 1806. године отворене две нормалне

(основне) школе, једна са првом класом, а друга са две класе (нижом и вишом).

Главни расход била је плата учитеља (исплаћивана у новцу и натури). Настава је

трајала шест месеци, почињала је с јесени, са завршеним пољским радовима, а

завршавала се у пролеће, када је почињала нова сезона рада. О школству у

устаничкој Србији најбоље сведочи податак да је пред устанак радило само 5 школа

са 100 ђака, а 1813. године било је 40 школа и 1.500 ђака. Клирикална (богословска)

школа отворена је 1810. године, а њом је руководио учени богослов и писац

Вићентије Ракић, родом из Земуна. Већина професора долазила је са простора

Хабзбуршке монархије.

У договору са Карађорђем, Совјет је 1808. године отворио Велику школу.

Идеја је потекла од Ивана Југовића (секретара Совјета), па преко Младена

Миловановића (председника Совјета) дошла и до Карађорђа. Из Совјета је стигао

разглас да се могу пријавити сви који су знали читати, писати и рачунати. На

отварању је говорио Доситеј Обрадовић. Први ученици били су већином синови и

рођаци устаничких старешина. Велика школа није имала никакав план и програм по

коме се радило, а настава је извођена по разредима, а не по предметима. Према Вуку

Караџићу предавала се историја свих народа од постанка света, географија света и

статистика свих држава, римско право, природне науке, нешто из физике, рачун,

немачки језик и “како се пишу писма”. Рад школе кратко је прекинут након битке на

Чегру (1809), а коначно са пропашћу устанка.

13

Органи власти

Војна власт Цивилна власт

Вожд

Министар војске Народна скупштина

Главнокомандујући фронта Правитељствујушчи совјет

Командант нахије Обор-кнез нахије

Војвода кнежине Кнежински кнез

Капетан Сеоски кмет

Војник Народ

14

Судска власт

Грађански суд Свештенички суд

Велики вилајетски суд (Попечитељство правосудија)

Суд нахијски Суд архијерејски

Суд кнежински Суд протојерејски

Суд сеоски Суд намеснички