Ursula Legvin

ZEMLJOMORJE

       Prva knjiga     ČAROBNJAK ZEMLJOMORJA          1. RATNICI U MAGLI     Ostrvo Gont, usamljeni planinski vrh koji se uzdiže čitavu milju iznad večito uskovitlane površine Severoistočnog mora, čuveno je po svojim čarobnjacima. Iz gradova na njegovim visoravnima i luke po mračnoim mu uvalama mnogo je Gontijaca odlazilo da stupe u službu Gospodara Arhipelaga i budu im čarobnjaci, ili, čak, magi, a oni pustolovniji među njima da lutaju od ostrva do ostrva širom Zemljomorja i prave čarolije. Najveći među njima - kažu neki; ali, svakako najveći putnik - slažu se svi - bio je čovek zvani Jastreb, koji je svojevremeno uspio da postane i Gospodar Zmajeva i Arhimag. O njegovom životu govori ep Podvizi Geda i još mnogo manjih pesama, ali ovo je priča o njemu iz vremena kad još nije postao slavan, kada još ne beše ušao u pesmu.     Rodio se u usamljenom selu zvanom Deset jova, visoko u planini, na najvišoj tački Severne doline. Ispod njegovog sela spuštaju se stepenasto sve do samog mora njive i pašnjaci koji pripadaju Dolinama, i mali gradovi leže posejani duž okuka reke Ar; iznad njegovog sela uzdiže se još samo prašuma, jedan greben pun stabala za drugim, sve do stenovitih, snegom pokrivenih planinskih vrhova. Ime koje je nosio u detinjstvu dala mu je majka, i to ime, pored života samog bilo je sve što je mogla da mu podri, jer je umrla pre nego što je on napunio godinu dana. Otac, seoski kovač bronze, bio je mrgodan, ćutljiv čovek, i s obzirom da su šestorica Danijeve braće bili mnogo godina stariji od njega i jedan po jedan počeli da napuštaju roditeljski dom da bi se bavili zemljoradnjom, ili moreplovstvom, ili, takođe, kovačkim zanatom, ali u drugim naseljima Severne doline, niko se nije našao da detetu posveti pažnju i nežnost. Izdžikljao je kao korov u divljini, i postao visoki, hitri dečak, prkosan i bučan, i veoma naprasit. Sa još nekolicinom seoske dece čuvao je koze po strmim livadama iznad izvorišta reke Ar; a kada je

dovoljno porastao i ojačao da može da gore-dole pritiska dugačke ručke na kovačkim mehovima otac ga je uzeo da mu pomaže u kovačnici, uz mnogo bubotaka i šibanja. Iz Danija se nije moglo mnogo izvući. Stalno je negde šalabazao; tumarao po prašumi, plivao po plićacima reke Ar koje je, kai i sve ostale reke na Gontu, veoma brza i hladna, ili pentrao po strminama i zakosima sve do onih vrhova iznad prašume sa kojih je mogao da vidi more, pučinu onog severnog okeana na kojoj više nema nijednog ostrva kada se prođe Peregal.     Sestra njegove pokojne majke živela je u istom selu. Ona se starala o njemu koliko je bilo neophodno dok je bio beba; ali, i ona je ona je imala svoja posla i potpuno je prestala da obraća pažnju na njega čim je odrastao toliko da je mogao da se sam brine o sebi. Ali jednoga dana, kad mu je bilo sedam godina i kad je još bio neuk i nije imao pojma o veštinama i moćima kojima se vlada svetom, čuo je kako tetka dovijuje nešto kozi koja je bila skočila na slamni krov njene kolibe i nikako nije htela da siđe: ali, smesta je skočila onog trenutka kada joj je tetka doviknula izvesne reči koje su se rimovale. Sutradan, čuvajući dugodlake koze na livadama iznad Visoke urvine, Dani im viknu one iste reči, ne znajući ni šta znače ni čemu služe, ni šta su, same po sebi:          Noth hierth malk man     hiolk han merth han!          Vikao je koliko ga grlo nosi i koze su mu prišle. Hitro su se okupile oko njega, ne puštajući ni glasa. Samo su ga gledale, onim svojim žutim očima i tamnim, iskošenim dupljama.     Dani se zakikota i opet viknu istu tu pjesmicu koja mu je davala moć nad kozama. One su sabiše još više, zbijajući se u gomilu oko njega. Odjednom ga uhvati strah od njihovih debelih, rebarstih rogova, čudnih očiju i još čudnijeg ćutanja. On stoga pokuša da se izvuče iz njihovog obruča i da utekne. Ali koze potrčaše zajedno s njim, čvrsto ga okružujući svojim telima kao čvor, i tako na kraju stigoše i do sela, silazeći u trku; koze tesno zbijene kao da ih sve opasuje neki nevidljivi konopac, a dečak u sredini, plačući i zapomažući. Seljaci istrčaše na ulicu da psuju koze i da se podsmevaju dečaku. Među njima se našla i dečakova tetka, ali ona se nije smejala. Samo je rekla jednu reč kozama, i životinje opet stadoše da mekeću i tumaraju unaokolo čupkajući travu, oslobođene od čini.     "Hajde sa mnom", pozva ona Denija.     Odvela ga je u kolibu u kojoj je živela sasvim sama. Obično nije puštala decu da joj ulaze, i deca su

se pribojavala toga mesta. Koliba je bila niska i polumračna, bez prozora, ispunjena mirisima trava koje su se sušile obešene na poprečnoj gredi krova, nane i belog luka i majčine dušice, hajdučke trave i site i crnog sleza, kopitca, đavolove trave, vratike i lovora. Tetka se spusti pokraj ognjišta i ukrsti noge, pogledajući iskosa na dečaka kroz zamršene crne čvorove svoje kose i zapita ga šta je to rekao kozama i da li zna šta, u stvari, predstavlja ta pesmica. Kada je otkrila da ne zna ništa, a ipak je magijom primorao koze da mu priđu i da ga prate u stopu, bilo joj je jasno da on u sebi nosi urođenu moć.     Dok ga je smatrala samo sinom svoje sestre nije joj ništa značio, ali sada je počela da gleda na njega drugim očima. Pohvalila ga je i rekla mu da ume da ga nauči pesmicama koje će mu se možda više dopasti, kao što je reč kojom se puž može naterati da proviri iz kućice, ili ime kojim se soko može dozvati sa neba.     "Aha, kaži mi to ime"! uzviknu on, jer već uveliko beše prebrodio strah od koza, i sav se naduo od gordosti zato što ga je ona pohvalila i rekla da je pametan.     "Ali, kada ti kažem tu reč, nikada je ne smeš reći drugoj deci", reče mu vračara.     "Obećavam."     Ona se nasmeši na tu silnu spremnost što dolazi od neznanja. "Dobro, u redu. Ali, moram te vezati za to obećanje. Nećeš moći da progovoriš dokle god ja ne odlučim da ti razvežem jezik, pa i tada, iako ćeš biti u stanju da govoriš, reč koju sam te naučila nećeš moći nikada da izgovoriš tamo gde bi neko mogao da te čuje. Moramo čuvati tajne svoga zanata."     "Dobro", prihvati dečak, jer ionako nije imao želje da otkrije tajnu svojim drugovima, pošto mu se dopalo što će znati i umeti nešto što oni ne znaju i ne mogu.     Sedeo je nepomičan dok je tetka vezivala neočešljanu kosu i pravila čvor na pojasu svoje haljine, a potom sela ukrštenih nogu i počela da baca pune šake nekakvog lišća u ognjište, tako da se podigao veliki dim i potpuno ispunio mračnu kolibu. Počela je da peva. Glas joj se povremeno menjao i postajao dubok ili tanak, kao da kroz nju peva neko drugi, i to pevanje je trajalo i trajalo, sve dok dečak na kraju više nije znao da li je budan ili sanja, i sve to vreme njen stari crni pas koji nikada nije zalajao sedeo je pored njega, očiju pocrvenelih od dima. Napokon se čarobnica obrati Daniju jezikom koji nije razumeo i natera ga da zajedno sa njom izgovara izvesne basme i reči sve dok nije postao potpuno omađijan i nije mogao da mrdne.     "Govori!" naredi mu ona, da bi iskušala jačinu čini.     Dečak nije mogao da progovori, ali se glasno nasmejao.

     Tada mu se tetka malo prepade od njegove snage, jer to su bile čini kakve je samo ona umela da baci; pokušala je ne samo da ovlada njegovim govorom i ćutanjem, već i da ga istovremeno priveže za sebe, da joj služi kao šegrt u čarobnjačkom zanatu. Ali itako omađijan, on se ipak naglas smejao. Nije mu ništa rekla. Posula je vatru čistom vodom i kada se dim raspršio dala mu da popije malo. Kada je vazduh opet postao čist i on mogao da progovori, otkrila mu je istinsko ime sokola, ono na koje se soko mora odazvati.     Takav je bio prvi Denijev korak na putu kojim će ići čitavog života, putu magije, putu koji će ga najzad naterati da goni jednu senku i kopnom i morem, do samih mračnih obala carstva smrti. Ali, pri prvim koracima taj put je još uvek izgledao širok i svetao.     Kada je ustanovio da se divlji sokoli zaista obrušavaju svom brzinom ka njemu čim ih pozove tim imenom, spuštajući se uz gromovito lepetanje krila na njegov ručni zglob poput lovačkih sokola nekakvog kralja, u njemu se javila glad za novim imenima; stoga se vratio tetki, moljakajući je da ga nauči imenima jastreba, kostoloma i orla. Da bi je privolio da mu saopšti reći što daju moć, činio je sve što je čarobnica od njega zatražila i učio od nje sve čemu bi ga podučavala, iako sve to nije baš uvek bilo prijatno da se radi ili uči. Na Gontu postoji izreka - Slab kao ženske čini; a postoji još jedna - Zao kao ženske čini. Čarobnica iz Deset jova nije bila zla veštica koja se bavi crnom magijom, niti se ikada upuštala u veštine visokog stupnja, one kojima se opšti sa Prastarim silama; ali pošto je bila neuka među prostim svetom, često je svojom veštinom služila u glupe i sumnjive svrhe. Nije pojma imala ni o Ravnotežju, niti o Ustrojstvu, za koje zna pravi čarobnjak i kojim se pokorava, i što ga obuzdava da svoje čini koristi samo kada je to zaista neophodno. Ona je za svaku priliku imala po neku basmu i bez prestanka se bavila čaranjem. Najveći dio tog njenog znanja, nasleđenog iz usmenog predanja, bio je bezvredno đubre i čista podvala, a ona nije umela da razlikuje prave bajalice od lažnih. Znala je mnoge kletve i kao da je bolje umela da izaziva tuđe bolesti nego da ih leči. Kao svaka prava seoska veštica umela je da svari ljubavni napitak, ali bilo je i drugih, ružnijih tečnosti, koje je pravila da posluže muškoj ljubomori ili mržnji. Ipak, takve stvari nije otkrila svom mladom šegrtu, i, onoliko koliko je bila u stanju, učila ga je samo poštenom zanatu.     Kada je tek počeo da uči veštine čaranja, zadovoljstva su mu se, na pravi detinji način, iscrpljavala u saznanjima kako da ovlada zverinjem i pticama. To osećanje zadovoljstva zadržao je i kasnije, tokom čitavog života. Pošto su ga na planinskim pašnjacima često viđali u pratnji neke ptice grabljivice, deca mu nadenuše nadimak Jastreb, i na to ime se tako navikao da ga je i kasnije u životu zadržao za

svakodnevnu upotrebu, tamo gde mu nisu znali istinsko ime.     Pošto mu je veračara neprestano pričala o slavi, bogastvima i moći nad ljudima koje može da stekne prvi čarobnjak, on se napokon sasvim posveti proučavanju i korisnijih tajnih znanja. Učio je veoma brzo. Vračara ga je hvalila, a deca u selu počeše da ga se pribojavaju, dok je on sam bio siguran da će uskoro postati velik i slavan. I tako je, zajedno sa vračarom, prelazio reč po reč i bajalicu po bajalicu, sve dok nije napunio dvanaestu i naučio od nje skoro sve što je znala; to baš nije bilo mnogo, ali dovoljno za sitnu seosku vešticu, i više nego dovoljno za dvanaestogodišnjeg dečaka. Naučila ga je svemu što je znala iz usmenih predanja o čarobnim travama i vidarstvu, i svemu što je znala o veštinama otkrivanja, bacanja čini, lečenja, oslobađanja od čini i proricanja. Otpevala mu je sve bajke putujućih pevača i sve epske Podvige koje je znala, i sve one reči Istinskog jezika kojima nju beše naučio njen učitelj-čarobnjak ona je saopštila Daniju. A od vrača-vremenaša i putujućih mađioničara, koji su išli od mesta do mesta širom Severne doline i u Istočnoj prašumi, naučio je razne trikove i zabavne stvari, i opsenarske veštine. I upravo jednom od takvih sitnih vradžbina prvi put je pokazao ogromnu moć koja mu je bila urođena.     U to doba carstvo Kargard je bilo velika sila. Njega sačinjavaju četiri velike zemlje koje leže između Severnog i Istočnog Prostranstva: Karego-At, Atuan, Hur-at-Hur i Atnini. Jezik njihovih stanovnika ne liči ni na jedan kojim se govori u Arhipelagu ili nekom od drugih Prostranstava, a oni sami su divljaci, bele puti i plave kose, koji vole da vide krv i osete miris grada. Pre godinu dana bili su napali Torikle i utvrđeno ostrvo Torheven, ogromnom vojskom koja je doplovila njihovom flotom sa crvenim jedrima. Vesti o tome stigle su i na sever, do Gonta, ali Gospodari Gonta bili su isuviše zauzeti vlastitim gusarenjem i nisu se obazirali na pozive u pomoć drugih zemalja. A onda je Spivi pao u ruke Karaga i bio opljačkan i opustošen a njegovi stanovnici odvedeni u roblje, tako da je do dana današnjeg ostao ostrvo pod ruševinama. Ispunjeni osvajačkim zanosom, Karzi onda zajedriše u pravcu Gonta, i njihova vojska u trideset dugovratih brodova stiže u Istočnu luku. Boreći se ulicama grada osvojiše ga i spališe; ostavivši brodove pod stražom usidrene u ušću reke Ar, uputiše se potom uz Dolinu, rušeći pljačkajući sve pred sobom, kasapeći stoku i ljude. Uz put su se podelili u bande, i svaka banda krenu da pljačka gde god je htela. Izbeglice, međutim, upozoriše na opasnost sela na većim visinama. Uskoro stanovnici Deset jova ugledaše kako nebo na istoku tamni od dima, i oni koji su se iste noći popeli do crvenom izmaglicom i prošaranu vatrenim nitima, tamo gde su polja spremna na žetvu bila zapaljena, gde su goreli voćnjaci i voćke se pekle viseći na gorećem granju, a ambari i seoske kuće bili pretvoreni u tinjajuće gomile pepela.

     Neki od seljana pobegoše naviše, kroz krševite klance, i posakrivaše se po prašumi; drugi stadoše da se spremaju za borbu na život i smrt, a neki, opet, ne učiniše ni jedno ni drugo, već se stadoše okupljati unaokolo, zapomažući. Vračara je bila jedna od onih koji su pobegli, sakrivši se sasvim sama u jednu pećinu na Strmini Kaperding, čiji je ulaz zatrpala pomoću čarolije. Danijev otac, kovač bronze, bio je jedan od onih koji su ostali, jer ne bi ni za živu glavu napustio jamu za taljenje i kovačnicu u kojoj je, mučno radeći, proveo pedeset godina. Svu noć je radio iz petnih žila, iskivajući od metala koji mu se našao pri ruci vrhove za koplja, a drugi su radili uporedo s njim, vezujući te vrhove za držalja ašova i vila, jer nije bilo više vremena da se na svakom vrhu npravi odgovarajući otvor i da se tako pričvrsti za držalje kako valja. U selu nije bilo oružja sem lovačkih lukova i strela i kratkih kama, jer goroštaci iz Gonta nisu nikada bili skloni ratovanju; nisu se oni proslavili kao ratnici, već kao kradljivci koza, gusari i čarobnjaci.     U zoru se pojavi debela, bela magla, kao što često biva u jesenja jutra na visinama toga ostrva. Između svojih koliba i kuća duž krivudave ulice u Deset jova seljani su stajali na oprezu, sa svojim lovačkim lukovima i tek iskovanim kopljima, ne znajući da li su Karzi još daleko, ili možda sasvim blizu, svi ćutkei svi napeto zureći u maglu koja je od njihovih očiju skrivala oblike, rastojanja i opasnosti.     S njima je bio i Dani. Radio je cele noći na mehovima, gurajući naviše i naniže dve dugačke ručke spojene kozjom kožom, iz koje su mlazevi vazduha potpirivali vatru. Sada su g ruke toliko bolele i toliko se mu podrhtavale od iznemoglosti da nije mogao dadrži uzdignuto koplje koje sam sebi beše odabrao. Nije mu bilo jasno kako će uopšte moći da se bori, ili da na bilo koji način bude od koristi i sebi i seljacima. Srce mu je razdirala strepnja da će umreti, naboden na koplje Karga, ovako mlad i zelen; da će morti da ode u carstvo mraka, i da nikada neće saznati svoje pravo ime, ono istinsko ime koje bi trebalo da dobije kada odraste... On spusti pogled nasvoje tanušne ručice, vlažne od hladne jutarnje magle, i pobesne zbog vlastite slabosti, jer je dobro znao koliko je jak.U njemu je bila moć, samo kad bi znao kako da je upotrebi, i on među bajalicama koje je znao potraži neku koja bi njemu i njegovim saborcima mogla doneti izvesnu prednost, ili, makar, priliku da se bore ravnopravno. Ali potreba nije sama po sebi dovoljna da se ta moć oslobodi; potrebno je i znanje.     Magla je počela da se razilazi pod toplotom sunca koje je sijalo na vedrom nebu iznad planinskog vrha. Dok su se magle kovitlale i razdvajale u velikim oblacima i tankim pramenovima, seljaci ugledaše grupu ratnika kako im se približava, idući uzbrdo. Nosili su bronzane kacige, a stegna u grudni koš su im bili oklopljeni pločama od debele kože; u rukama su imali štitove od drveta i bronze, i behu naoružani

mačevima i dugačkim kargadskim kopljima. Krivudajući naviše, duž strme obale Ara, primicali su se jedan po jedan u perjanicama okičenoj, zveketavoj, istrzanoj koloni, i već su bili toliko blizu da su im se mogla videti bela lica i čuti odlomci neobičnog narečja na kome su se dovikivali. U toj grupi osvajačke horde bilo je otprilike stotinu ljudi, što nije mnogo; ali u selu ih je čekalo samo osamnaest odraslih muškaraca i dečaka.     I tek tada je potreba uspela da prizove znanje; gledajući kako se magla razvejava i postaje sve tanja na stazi ispred Karga, Dani se seti bajalice koja bi mu mogla pomoći. Jedan stari vrač-vremenaš iz Doline, koji je svojevremeno pokušavao da namami dečaka da mu postane šegrt, beše ga naučio nekim vradžbinama. Jedan od tih trikova se zvao "tkanje magle", i bila je to vezujuća basma kojom se magla mogla zgusnuti i zadržati neko vreme na jednom određenom mestu; i ako je čovek bio vešt opsenar mogao je tu maglu da uobliči u prekrasna, eterična priviđenja, koja kratko traju i brzo iščile. Dečak nije bio toliko vešt, ali nije ni nameravao da to uradi; međutim, imao je moći da te čini preobrati tako da posluže njegovom cilju. Brzo i na sav glas nabrojao je mesta kojima je selo bilo oivičeno, a zatim izgovorio bajalicu za "tkanje magle", ali je u nju ubacio i reči za skrivanje, i na kraju je uzviknuo onu reč kojom se vradžbina stavlja u dejstvo.     I baš kad je završio, njegov otac, prišavši mu s leđa, odalami ga snažno po glavi tako da se smesta srušio. "Miruj, budalo! Prestani da blebećeš i sakrij se, ako već nisu u stanju da se boriš!"     Dani ustade. Sada jeveć mogao da čuje glasove Karga na ulazu u selo; već su bili pored ogromnog tisovog stabla ispred kožarevog dvorišta. Jasno su im se čuli glasovi i zveckanje i škripa oružja i oklopa, ali nisu se mogli videti. Magla se sklopila i zgusnula nad selom, svetlost je posivela, a sve unaokolo postalo nekako razliveno i nejasno, tako da je čovek na kraju jedva mogao da vidi i vlastite ruke, kad ih ispruži pred sobom.     "Sve sam nas sakrio", uzviknuDani natmureno, jer ga je glava još bolela od očevog udarca, a udvostručavanje bajalice beše ga potpuno iscrpilo. "Zadržaću ovu maglu dokle god budem mogao. Kaži ostalima da ih odvedu uzbrdo, sve do Visoke urvine."     Kovač je buljio u svoga sina koji je stajao poput utvare u toj volšebnoj, gustoj magli. Prošao je čitav minut dok otac nije shvatio šta mu Dani kaže, ali potom otrča bez oklevanja, nečujno, jer je poznavao svaki kutak i svaku živicu u selu, da pronađe ostale i kaže im šta da urade. Tada se kroz sivilo magle probi crvena, sjajna mrlja; to Karuzi behu zapalili jedan slamnati krov. Ali još uvek nisu ulazili dublje u selo, već su čekali na donjem njegovom kranju da se magla digne i otkrije im gde su pljačka i plen.

     Kožar, čiju su kuću bili zapalili, poslao je dva dečaka koji su se prikrali Karuzima pod nos, stali da ih začikavaju i deru se, a potom iščezli, stopivši se s maglom. U međuvremenu su odrasli, šunjajući se iza živice i pretrčavajući od zgrade do zgrade, prišli sa druge strane i obasuli ratnike koji su stajali u gomili pljuskom strela i kopalja. Jedan Karg pade, i ostade da se koprca, tela probodenog kopljem koje je još bilo vruće od kovanja. Ostali su bili izranjavljeni strelama, i svi odreda pobesneše. Karzi krenuše na juriš, da saseku svoje slabašne napadače, ali naiđoše samo na maglu, punu glasova. Jurcali su za tim glasovima, nasumice ubadajući kroz maglu svojim ogromnim, perjem okićenim, okrvavljenim kopljima. Uspinjali su se urlajući duž ulice, i nisu ni primetili kada su protrčali kroz selo, jer su prazne kuće i kolibe samo iskrsavale i opet nestajale u uskovitlanoj, sivoj magli. Seljaci su trčali pred njima, bežeći na sve strane, većina daleko napred, jer su poznavali teren; ali nekolicina, dečaci i starci, bili su sporiji. Karzi koji bi naleteli na njih probadali su ih kopljima ili sekli mačevima, puštajući svoj ratni poklič, imena dva bela božanska brata od Atuana:     "Vuluah! Atvah!"     Neki iz njihove bande zastadoše kada pod stopalima osetiše kako tlo postaje neravno, ali ostali nastaviše da navaljuju napred, tragajući za avetinjskim selom, jureći za nejasnim, lelujavim prilikama koje su im izmicale držeći se stalno van domašaja. Magla beše prosto oživela od tih bežećih prilika koje su ševrdale i nestajale na sve strane. Jedna grupa Karga lovila je te utvare sve do Visoke urvine, provalije iznad izvora reke Ar iprikaze koje su gonili otrčaše po oblacima i nestadoše u uzmaglici, a gonioci se sunovratiše, vrišteći, kroz maglu i iznenadno sunčevo svetlo stotinu stopa u dubinu, do plitkih vrela među stenjem. A oni koji su pristigli za njima i nisu pali ostadoše na ivici provalije, osluškujući.     Sada se srca Karga ispuniše strahom i oni stadoše da traže jedni druge, a ne više seljake, kroz tu jezovitu i sablasnu maglu. Okupiše se napokon na susednoj uzbrdici, ali su ih još pratile prikaze i utvarna bića, a druga takva bića pritrčavala su im iznenada s leđa, probadala po nekoga od njih, kopljem ili kamom i ponovo iščezavala. Svi Karuzi potrčaše niz brdo, ćutke i spotičući se, i odjednom izleteše napolje iz sive, zaslepljujuće magle i ugledaše uvale i brežuljke ispod sela sasvim čiste i okupane jutarnjim suncem. Tek tada se zaustaviše i okupiše,i osvrnuše za sobom. Neprozirni zid od uskomešanog, drhtavog sivila ležao je popreko na putu koji su prešli, skrivajući sve što je ležalo iza njih. Iz njega izleteše jošdva-tri borca, teturajući se i spotičući, dok su im se dugačka koplja njihala na ramenima. Nijedan Karg se više ne osvrnu. Svi pohitaše naniže, što dalje od tog ukletog mesta.     Kad su odmakli nešto niže kroz Severnu dolinu, te je ratnike čekala borba do mile volje. Gradovi

Istočne prašume, od Dvarka pa sve do morske obale,sakupili su svoje momke i poslali ih da se suprostave osvajačima Gonta. Jedna četa za drugom silazila je sa okolnih brda, i tog i sledećeg dana Karzi behu potisnuti sve do peščanog priobalja iznad Istočne luke, u kojoj su našli svoje spaljene brodove; i tako su morali da se bore bez odstupnice, imajući samo more iza leđa, dok nisu svi izginuli. Pesak u ušću Ara postade tamnosmeđe boje od krvi, i takav ostade sve do dolaska plime.     Ali onoga jutra u selu Deset jova i iznad njega, na Visokoj urvini, gusta, siva magla potrajala je još neko vreme, a zatim se iznenada razvejala i iščilela. U vetrovitom, vedrom jutru, ljudi su se jedan po jedan uspravljali i radoznalo osvrtali oko sebe. Evo gde leži leš jednog Karga, duge, raspletene kose, pune krvi; eno i seoskog kožara, koji beše poginuo u bici, kao kakav kralj.     Ona zapaljena kuća, dole u selu, još je gorela. Seljani potrčaše da ugase vatru, jer bitka je već bila dobijena. Na ulici, pored ogromne tise, našli su Danija, sina kovača bronze, kako stoji, bez ijedne ogrebotine, ali onemeo i pometen, kao da je u šoku. Dobro su znali šta je uradio, i zato ga uvedoše u očevu kuću i otiđoše da pozovu vračaru da siđe iz pećine i izleči momčića koji im beše spasao život i imovinu, svima izuzev četvorici koje su pobili Karzi, i izuzev one jedne kuće koja je izgorela.     Dečak nije bio ranjen nikakvim oružjem, ali nije ni govorio, ni jeo, ni spavao; izgledalo je kao da ne čuje kad mu se nešto kaže, kao da ne vidi one koji su dolazili da ga obiđu. U okolini nije bilo nikoga ko bi bio dovoljno veliki čarobnjak da izleči njegovu bolest. "Isuviše je iscrpeo svoju moć", objasni im tetka, ali ni ona nije znala kako da mu pomogne.     Dok je ležao tako mračan i nem, priča o dečaku koji je istkao maglu i naterao ratnike Karga naouružane mačevima da pred gomilom senki od straha pobegnu glavom bez obzira, išla je od usta do usta niz Severnu dolinu i po Istočnoj prašumi, i visoko u planinu i preko njenog grebena sve do Velike luke Gronta. I tako se slučilo da je petoga dana posle pokolja na ušću Ara u selo Deset jova stigao stranac, ni mlad ni star, ogrnut plaštom i gologlav, noseći sa lakoćom veliki hrastov štap, visok koliko i on sam. Nije došao uzvodno, dolinom Ara kao sav ostali svet, već sišao u selo iz prašume na planinskim visinama. Seoske babice odmah u njemu prepoznadoše čarobnjaka, a kada im je rekao da je svevidar, odvedoše ga pravo u kovačevu kuću. Pošto je sve koji su se u kući zatekli zamolio da iziđu, izuzev dečakovog oca i tetke, stranac se nagnu nad poljskim krevetom na kome je ležao Dani, nepomično zureći u tamu, i sve što je uradio bilo je da mu samo dotakne čelo i usnu.     Dani se polako ispravi u postelji, gledajući oko sebe. Ubrzo je i progovorio, i snaga i glad počeše da mu se vraćaju. Dali su mu nešto malo da popije i pojede, i on opet leže, ne skidajući nemirni pogled

svojih crnih očiju sa stranca.     Kovač bronze najzad oslovi nepoznatog. "Vi niste običan čovek."     "Ni ovaj dečak neće biti običan čovek", odgovori došljak. "Priča o njegovom podvigu s maglom stigla je u Re Albi, gde ja živim. Došao sam da mu dam ime, ako još nije prešao prag detinjstva, kao što kažu."     "Brate", šapnu vračara kovaču, "ovo mora da je mag od Re Albija, Ogion ćutljivi, onaj što je ukrotio zemljotres..."     "Gospodine", reče kovač bronze, koji se nije dao zbuniti slavnim imenom, "moj sin će kroz mesec dana napuniti trinaest godina, ali mi smo mislili da proslavimo njegov Prelazak na praznik Sunčeve povratnice, ove zime."     "Neka dobije ime što pre", odvrti mag, "jer ime mu je već sada potrebno. Ja sada imam druga posla, ali vratiću se na dan koji vi izaberete. Ako vam bude odgovaralo, povešću ga sa sobom kad krenem odavde. i ako se pokaže sposobnim, zadržaću ga kao šegrta, ili ću se postarati da dobije obrazovanje koje će odgovarati njegovom daru. Opasno je da se um onoga koji je rođen da bude mag drži u neznanju."     Ogion je govorio veoma blago, ali odlučno, i čak je i tvrdoglavi kovač klimao glavom na svaku njegovu reč.     Na dečakov trinaesti rođendan, jednoga dana raskošne rane jeseni, dok je sveže lišće još blistalo na drveću, Ogion se vrati u selo sa svojih lutanja po planini Gontu, i tada bi proslavljen obred Prelaska. Vračara od dečaka oduzme ime Dani, ime koje mu je majka dala kad se rodio. Bezimen i go ušao je u ledene izvore Ara, među kamenje ispod okomitih stena. Dok je ulazio u vodu oblaci pređoše suncu preko lica, i ogromne senke skliznuše i izmešaše se nad vodom u plićaku oko njega. Prešao je na drugu obalu drhteći od hladnoće, ali koračajući polako i uspravno, onako kako treba, kroz tu ledenu, živu vodu. Kad je stigao na drugu obalu, Ogion, koji ga je tamo čekao, ispruži ruku i, uhvativši dečaka za mišicu, šapnu mu na uvo njegovo istinsko ime: Ged.     I tako je dobio ime od onoga koji je bio posvećen u sve tajne korišćenja moći.     Gozba je bila u punom jeku, i svi seljaci su se veselili uz obilje hrane i piva, i uz pesmu pevača iz nižih područja doline, koji im je pevao Podvige Gospodara Zmajeva; a onda se mag obrati Gedu svojim spokojnim glasom: "Hajdemo, momče. Pozdravi se sa svojima i ostavi ih da i dalje blaguju."     Ged uze ono što je trebalo da ponese, dobar bronzani nož koji mu je otac iskovao, kožni kaput koji mu je skrojila po meri kožareva udovica, i jovin štap koji mu je tetka uvraćala; to je, pored košulje i

pantalona,bila sva njegova imovina. Oprostio se od njih, jedinih ljudi na svetu koje je poznavao, i osvrnuo se još samo jednom na selo koje se, raštrkano, beše šćućurilo pod okomitim stenjem iznad rečnih izvora. A zatim krenu sa svojim novim učiteljem kroz strmu, iskošenu prašumu na planinskom prevoju, kroz lišće i senke sunčanog jesenjen dana.          2. SENKA     Ged je zamišljao da će, kao šegrt velikog maga, odmah biti posvećen i u tajne i u upravljanje moćima. Razumeće nemušti jezik životinja i govor lišća u prašumi, mislio je; na njegovu reč vetrovi će skretati sa svoga puta, i naučiće kao da se pretvori u šta god bude hteo. Možda će on i njegov učitelj trčati zajedno šumom pretvoreni u dva jelena, ili će, na putu ka Re Albi, preleteti preko planine na krilima orla.     No, ništa ni nalik tome. Samo su lutali, najpre niz donje delove Doline, a zatim su postepeno skrenuli na jug i ka zapadu, obilazeći planinu provodeći noći po malim zaseocima ili napolju, u divljini, poput siromašnih putujućih vrača, nadrimajstora, ili prosjaka. Nisu ušli ni u kakvu začaranu zemlju. Ništa se nije događalo. Magov hrastov štap na koji je Ged u početku gledao sa čežnjom i strahom bio je samo malo črvšći štap za pešačenje i ništa više. Prošla su tri dana, i još četiri dana, i još Ged nije čuo Ogiona da je izgovorio makar i jednu jedinu bajalicu, niti ga je podučio makar i jednom imenu magijskom slovu-runi ili čaroliji.     Iako veoma ćutljiv čovek, bio je tako blag u ophođenju i spokojan da je Ged ubrzo prestao da ga se plaši, i stoga nakon još dan ili dva prikupi dovoljno hrbrosti da se obrati svom učitelju. "Kada će moje šegrtovanje početi, gospodine?"     "Već je počelo", odgovori mu Ogion.     Nastade tišina, kao da se Ged uzdržava da ne kaže nešto što mu je bilo na umu. Ali, onda, ipak reče: "Ali, još ništa nisam naučio!"     "Zato što još nisi otkrio čemu te podučavam", odvrati mag, hodajući i dalje svojim ujednačenim, dugim korakom putem koji ih je vodio prevojem između Ovarka i Visa. Bio je tamnoput, kao većina Gontijaca, bakrenosmeđe boje lica; sede kose, mršav i izdržljiv kao hrt, neumoran. Govorio je retko, jeo malo, spavao još manje. Imao je oštr vid i sluh, i na licu mu je često bio onaj izraz čoveka koji nešto osluškuje.     Ged ne odgovori. Nije uvek lako odgovoriti jednom magu.

     "Hoćeš da se baviš vračanjem", ubrzo se opet oglasi Ogion, koračajući i dalje. "Iz tog bunara si izvadio već isuviše mnogo vode. Sačekaj malo. Zrelost je strpljenje. A vladanje moćima je devetorostruko strpljenje. Koja je ova trva pored puta?"     "Neven."     "A ova?"     "Ne znam."     "Zovu je četvorolist." Ogion se zaustavi držeći bakrom okovani vrh svoga štapa pored malog korova, tako da je Ged mogao dobro da zagleda biljku. Onda ubra osušenu čauru sa semenom sa njenog stabla i najzad upita. pošto Ogion više ništa nije kazao: "A čemu ona služi, Učitelju?"     "Ne znam."     Ged podrža čauru sa semenjem još malo u ruci, dok su koračali dalje, i napokon je baci.     "Kad budeš poznavao četvorolist u svim godišnjim dobima, i to koren, list i cvet, izgled, miris i seme, tek tada možeš da mu saznaš istinsko ime, pošto si prethodno upoznao njegovo biće: a to je više od onoga čemu služi. Na kraju krajeva, čemu ti služiš? Ili, ja? Da li planina Gont služi nečemu, ili Otvoreno more?" Ogion nastavi da hoda još oko pola milje, pre nego što završi svoju misao. "Da bi mogao čuti, moraš ćutati."     Dečak se namršti. Nije voleo da se pred drugima oseća kao budala. Ipak, uzdrža se od negodovanja i nestrpjenja i pokuša da bude poslušan, kako bi Ogion konačno pristao da ga nečemu nauči. Jer, žudeo je da sazna, da stekne moć. Ali, sve češće je pomišljao da bi, možda, više naučio da je krenuo sa ma kojim skupljačem lekovitih trava ili seoskim vračem, i dok su obilazili planinu u pravcu zapada i sve dublje zalazili u samotne prašume iza Visa, sve više se pitao gde je veličina i magija tog Velikog maga Ogiona. Jer, kad bi pljusnula kiša Ogion nije izgovorio čak ni onu prostu bajalicu koju zna svaki vrač-vremenaš, da ga mimoiđe oluja. U zemlji koja obiluje vračima, kao što su Gont ili Enlada, događa se da vidite kako kišni oblak polako luta s jednog kraja neba na drugi, sve dok napokon ne bude odbačen nad morsku pučinu gde može na miru da se isprazni od kiše. A Ogion je puštao da kiša pada gde hoće. Potražio bi samo neku gustu jelu i legao ispod nje. Ged bi čučao u prokislom žbunju, mokar i namrgođen, i pitao se šta vredi imati moć, ako si suviše mudar da je upotrebiš, žaleći što nije otišao da šegrtuje kod onog starog vrača-vremenaša iz Doline, gde bi bar spavao u suvom. Ali, naglas ne izreče ni jednu takvu misao. Ni reč. Njegov učitelj bi se samo tiho nasmešio i zaspao na kiši.     Idući tako bez zastajanja, pred Sunčevu povratnicu stigoše u Re Albi, Ogionov dom, kada su prvi

veliki snegovi već počeli da padaju u visinama Gonta. Bio je to gradić na ivicama visokog stenja Overfela, a ime mu je značilo Sokolovo gnezdo. Iz njega se pogled pružao daleko iznad luke u dubini i kula i bedema Pristaništa Gonta, i brodova koji ulaze i izlaze kroz tesnac između Stražarskih grebena, i veoma daleko na zapad, preko pučine, nazirala su se plava brda Oraneje, najistočnijeg od Unutrašnjih ostrva.     Kuća velikog maga, iako prostrana i temeljno sagrađena od drveta, sa kaminom i dimnjakom a ne sa običnim ognjištem, bila je, ipak, sasvim nalik na kolibe iz sela Deset jova: sastojala se od jedne jedine prostorije, a na jedan od bočnih zidova naslanjala se staja za koze. U zapadnom zidu sobe nalazila se nekakva kao niša, u kojoj je spavao Ged. Iznad njegove slamarice bio je prozor koji je gledao na more, ali kapci su najčešće morali da budu zatvoreni zbog snažnih vetrova koji su tokom zime neprestano duvali sa zapada i sa severa. U polumračnoj toploti te kuće Ged je proveo zimu, slušajući kako napolju šušti kiša ili vetar, ili tiho pada sneg, učeći da piše i čita šest storina runa hardijskog jezika. Sa zadovoljstvom je učio ova predanja iz davnina, jer bez njih nikakvo mehaničko učenje basmi i vradžbina ne bi čoveku omogućili istinsko vladanje moćima. Hardijski jezik Arhipelaga, iako sam po sebi nema nikakvih magijskih moći većih od jezika drugih ljudi, vodi poreklo od Prastarog govora, onog jezika na kome stvari imaju svoja istinska imena: a put ka razumevanju tog govora počinje Runama, koje su bile napisane kada su ostrva ovoga sveta prvi put izronila iz mora.     Još uvek se nisu događala nikakva čuda, niti čini. Zima je prošla isključivo u prvrtanju masivnih stranica Knjige runa i osluškivanju snega kako pada; a Ogion bi ušao u kuću, vraćajući se sa jednog od svojih lutanja po ledom okovanoj prašumi ili nakon hranjenja koza, i otresavši sneg sa čizama, ćutke bi seo kraj vatre. I to magovo dugo ćutanje, puno osluškivanja, ispunilo bi sobu, i ispunilo Gedov um, sve dok mu se ponekad ne bi učinilo da je zaboravio kako zvuče reči; a kad bi Ogion progovorio, to je bilo kao da je upravo tada, i po prvi put, on izumeo govor. Pa, ipak, reči koje je izgovorio nisu bile ništa veliko, već su se odnosile na obične stvari, hleb i vodu, vetar i spavanje.     Kad je došlo proleće, živahno i sjajno, Ogion je često slao Geda da skuplja lekovite trave na livadama iznad Re Albija, rekavši mu da može da se zadrži do mile volje, puštajući ga da po vasceli dan tumara pored potoka nabujalih od kiše, kroz šumu i preko mokrih, zelenih polja, obasjanih suncem. Ged je svaki put odlazio sa oduševljenjem i ostajao sve dok ne padne mrak; ali, nije potpuno zaboravljao trave. Stalno ih je tražio pogledom dok se penjao, tumarao, gacao po vodi i istraživao, i uvek je nešto od njih donosio kući. Jednom je došao na livadu između dva potoka, gde je biljka zvana beli svetac rasla u

izobilju, i pošto su ti cvetovi retki i vidari ih veoma cene, sledećeg dana se vratio na isto mesto. Neko, međutim, beše stigao pre njega, devojka koju je znao samo iz viđenja i za koju mu beše rečeno da je kći starog Gospodara Re Albija. On nije hteo da je oslovi, ali mu ona priđe i ljubazno ga pozdravi. "Znam te, ti si Jastreb, budući posvećenik našega maga. Volela bih da mi nešto ispričaš o vraćanju!"     On spusti pogled na bele cvetove koji su dodirivali njenu belu suknju; u početku se stideo, i izgledao tupavo, i jedva joj je odgovorio. Ali ona je nastavila da govori, otvoreno, bezbrižno i ljubazno, i to ga, malo po malo, oslobodi. Bila je visoka i njegovih godina, veoma bledolika, gotovo potpuno bele kože; u selu su pričali da joj je majka iz Oskila, ili neke takve strane zemlje. Ravna, dugačka kosa padala joj je po ramenima kao crni vodopad. Ged je smatrao da je veoma ružna, ali želeo je da bude ljubazan sa njom, da mu se ona divi, i ta želja rasla je dok su razovarali. Navela ga je da joj ispriča sve o onim trikovima sa maglom kojima je pobedio ratnike Karga, i slušala ga je sa izrazom čuđenja i divljenja, ali nije izgovorila ni jednu pohvalnu reč. Smesta ga je stavila na još jednu probu. "Umeš li da dozoveš ptice i životinje?" upita ga.     "Umem", odgovori Ged.     Znao je da se na okomitim stenama iznad livade nalazi jedno sokolovo gnezdo, i pozva jednu pticu po imenu. Došla je, ali nije htela da mu sleti na ruku; bez sumnje ju je odbijalo devojčino prisustvo. Kliktala je i lepetala po vazduhu ogromnim, prugastim krilima, a zatim opet uzletela, nošena vetrom.     "Kako se zove ta basma kojom si prizvao sokola?"     "Čarolija Prizivanja."     "Umeš li da prizoveš i duhove umrlih?"     On pomisli da ga začikava tim pitanjem, jer ni soko mu se nije bio potpuno pokorio. Ipak, nije hteo da dozvoli da mu se podsmeva. "Kad bih hteo, mogao bih", reče joj mirno.     "Zar prizivanje duha nije veoma teško, krajnje opasno?"     "Teško jeste. Opasno?" On sleže ramenima.     Ovoga puta je bio skoro siguranda u njenim očima vidi divljenje.     "Umeš li da bacaš ljubavne čini?"     "To nije nikakva mudrost."     "U pravu si", prihvati ona, "to može svaka seoska vračara. A znaš li basme Pretvaranja? Umeš li da se pretvoriš u nešto drugo, onako kako se priča da čarobnjaci rade?"     Opet nije bio siguran da mu se ne podsmeva, i zato opet odgovori: "Kada bih hteo, mogao bih."

     Ona onda stade da ga moljaka da se pretvori u šta god hoće - u sokola, bika, vatru, drvo. On ju je odvraćao škrtim, dvosmislenim rečenicama, onako kao što bi radio njegov učitelj, ali nije znao kako da je odbije smesta i bez mnogo priče, kada je stala da mu se ulaguje; a uz to nije bio baš sasvim siguran da i sam ne veruje u ono čime joj se hvalio. Oprostio se od nje, rekavši da ga mag, njegov učitelj, čeka da se vrati, i sutradan nije došao na livadu. Ali,otišao je sledećeg dana, ubedivši sebe da mora ubrati još one trave dok je još u cvetu. Ona ga je već čekala, i zajedno su, bosonogi, gacali po mokroj travi, berući teške, bele cvetove. Proletnje sunce je sijalo, a ona je s njim ćaskala veselo, kao mali pastiri iz njegovog rodnog sela. Opet se raspitivala o vradžbinama, i slušala ga očiju široko razgoračenih od oduševljenja, tako da je neopazice počeo da se pravi važan. A onda ga je opet zamolila da izvede magiju Pretvaranja, i kad je odbio, dobacila mu je jedan neobičan pogled, sklanjajući crnu kosu sa lica i rekavši: "Da li se bojiš?"     "Ne, ne bojim se."     Prezrivo mu se nasmešila i dobacila: "Možda si ipak isuviše mlad."     E, to već nije mogao da podnese. Nije ništa odgovorio, ali je rešio da joj se dokaže. Rekao joj je da sutra opet dođe na livadu, ako želi, i oprostivši se od nje, vratio se kući pre svoga učitelja. Prišao je pravo polici i skinuo s nje dve Knjige Predanja, koje Ogion još nikada ne beše otvorio u njegovom prisustvu.     Dok je čitao, s mukom odgonetajući rune i simbole, uhvati ga strah. Oči su mu bile kao prikovane, i nije mogao da skrene pogled sve dok nije pročitao magijsku formulu do kraja.     Tada, podigavši glavu, vide da se smrklo i da je u kući mrak.Čitao je sve vreme bez svetla, u mraku. Sada više nije mogao da razabere rune, kada je opet bacio pogled na knjigu. Ali strah kao da je i dalje rastao u njemu, prosto ga prikivajući za stolicu. Bilo mu je hladno. Osvrnuvši se, ugleda kao nešto čuči pored zatvorenih vrata; bezoblična, zgusnuta senka, tamnija od tame. Kao da je pokušavala da ga dohvati, da mu šapće, i da ga šapatom dozove, ali, nije mogao da razabere reči.     Vrata se naglo i širom otvoriše. Uđe jedan čovek, okružen belim, plamtećim svetlom, ogroman, blistava prilika koja iznenada i bučno progovori. Mrak i šaptanje smesta prestadoše i nekuda iščezoše.     Strah je takođe prestao, ali Ged je još uvek bio na smrt prepadnut, jer onaj koji je stajao tamo na vratima bio je Ogion, veliki mag, okružen svetlošću, a hrastov štap u njegovoj ruci rasipao je blistave zrake.     Bez ijedne reči mag prođe mimo Geda, zapali lampu i vrati knjige natrag na policu. A onda se okrete

dečaku i reče: "Ovu čaroliju nećeš nikada moći da izvedeš a da ne ugroziš vlastitu moć i život. Jesi li samo zbog nje otvorio ove knjige?"     "Nisam, učitelju", promrlja dečak, i posramljeno ispriča Ogionu šta je želeo i zbog čega.     "Zar se ne sećaš da sam ti rekao da je majka te devojčice, Gospodareva žena, veštica?"     Zaista, Ogion mu je to jednom spomenuo, ali Ged nije tada obratio pažnju, iako je do sada već shvatio da mu Ogion nikada ništa ne kaže bez valjanih razloga.     "Devojčica je i sama već upola veštica. Možda ju je baš njena majka poslala da razgovara s tobom. Možda je baš ona otvorila knjigu na stranici koju si čitao. Sile kojima ona služi nisu one iste sile kojima ja služim: ne znam šta želi, ali znam da mi ne želi dobro. Gede, slušaj pažljivo. Zar ti nikada nije palo na pamet da je moć okružena opasnošću, onako kao što je svetlost okružena senkom? Magija nije igrarija kojom se bavimo iz zadovoljstva ili rzmetanja. Uvek imaj ovo na umu: svakareč, svako delo koje pripadanašem zanatu, ima za posledicu ili dobro, ili zlo. Pre nego što izgovoriš neku reč, ili bilo šta učiniš, moraš biti svestan cene!"     Ged uzviknu, sav posramljen: "Ali, kako sam mogao to da znam, kada me ti ničemu ne učiš? Od kada živim s tobom nisam još ništa uradio, ništa video..."     "E, pa sad si video nešto", odgovori mag. "Ono u mraku, pored vrata, kad sam ja došao."     Ged zaneme.     Ogion kleče, naslaga drva na ognjište i zapali vatru, jer je u kući bilo hladno. A potom, još uvek klečeći, nastavi, svojim uobičajenim, mirnim tonom. "Gede, mladi moj sokole, nisi ni u kakvoj obavezi prema meni, niti si u mojoj službi. Nisi ti došao k meni, već ja k tebi. Još si veoma mlad da biraš, ali ne mogu ja izabrati umesto tebe. Ako želiš, poslaću te na ostrvo Rouk, gde se uči vrhunska magija. Ako se opredeliš za bilo koju veštinu, naučićeš je, jer tvoja urođena moć je velika. Veća čak i od tvog ponosa, nadam se. Rado ću te zadržati kraj sebe, jer ono što ja imam je upravo ono što tebi nedostaje, ali te neću zadržati protiv tvoje volje. A sad izaberi, Re Albi ili Rouk."     Ged je stajao bez reči, rastrzana srca. Beše zavoleo tog čoveka, Ogiona, koji ga je izlečio dodirom ruke i u kome nikada nije bilo ni trunke gneva; zavoleo ga je, a da toga nije ni bio svestan, sve do sada. On baci pogled na hrastov štap koji je stajao naslonjen u uglu pored dimnjaka i seti se svetlosti koja je zračila iz njega i koja je sagorela zlo što je vrebalo u tami, i žarko požele da ostane sa Ogionom, da zajedno s njim luta prašumom, dugo i daleko, učeći se ćutanju. Ali druge su židnje takođe gorele u njemu, neugasive - želja za slavom, želja da uradi nešto. Put kojim ga je Ogion vodio ka majstorstvu

izgledao je isuviše dugačak, uska staza kojom se sporo naredovalo; pružala mu se, međutim prilika da zaplovi širokom pučinom i pod snažnim morskim vetrovima pravo ka Unutrašnjem moru, da stigne na Ostrvo Mudrih, tamo gde je vazduh pun sjaja od čarolija i gde Arhimag šeta, okružen čudesima.     "Učitelju", reče on, "hoću na Rouk."     I tako, nekoliko dana potom, u jedno sunčano proletnje jutro, Ogion koračaše pored njega niz strmi put kojim se silazilo sa Overfela, petnaest milja do Velike luke Gonta. Tu, na kapiji kopna, između dva zmaja od drveta, stražari grada Gonta kleknuše kada ugledaše maga i pozdraviše ga isukanim mačevima. Poznavali su ga i ukazali mu počast po naređenju Gospodarevom, ali i po vlastitoj želji, jer pre deset godina Ogion im je spasao grad od zemljotresa, koji bi im kule sravnio sa zemljom i lavinom zatvorio uski prilaz u luku između Stražarnih stena. Čarobnjak se beše obratio planini Gont, umirujući je, i smirio padine Overfela koje su podrhtavale, onako kako se umiruje uplašena životinja. Ged je slušao neke priče o tome, i sada, začudivši se kada je video kako naoružani stražari kleče pred njegovim bezazlenim učiteljem, setio ih se. Gotovo sa strahom pogledao je naviše, u tog čoveka koji beše ukrotio zemljotres; ali Ogionovo lice bilo je spokojno, kao i uvek.     Spustili su se na dokove za pristajanje, gde je upravnik luke smesta pohitao da pozdravi Ogiona i pita čime mu može biti na usluzi. Mag mu objasni, i ovaj mu odmah pokaza brod koji je trebalo da zaplovi ka Unutrašnjem moru i kojim je Ged mogao da krene kao putnik. "A moći će i da ga uzmu kao vetronosca", dodade on, "ako zna taj posao. U posadi im nedostaje vrač-vremenaš."     "On ima iskustva u prizivanju magle, ali ne i morskih vetrova", reče mag, blago spustivši ruku na Gedovo rame. "Nemoj pokušavati nikakve trikove s morem, niti sa morskim vetrovima, Jastrebe; još uvek si ti kopneni pacov. Upravniče luke, kako se zove taj brod?"     "Senka, iz Andrada, plovi za grad Hort, natovaren krznom i slonovačom. Odličan brod, Vaše gospodstvo, Ogione."     Magovo lice su smrknu kada je čuo ime broda, ali, ipak, samo reče: "Neka bude. Jastrebe, predaj ovo pismo Upravitelju škole na Rouku. Neka ti vetar bude povoljan. Zbogom!"     To je bilo sve što mu je rekao na rastanku. Okrenuo se i duhim koracima krenuo ulicom koja je vodila od dokova ka planini. Ged je stajao kao izgubljen, gledajući kako mu učitelj odlazi.     "Hodi, momče", reče mu upravnik luke, i povede ga niz pristanište do mola gde su se vršile poslednje pripreme da Senka isplovi.     Zvuči neverovatno da na ostrvu koje nije šire od pedesetak milja, u selu ispod okomitih stena koje su

oduvek okrenute moru, može da se dogodi da dete odraste a da ne kroči nogom u čamac, ili ne zamoči prst u slanu vodu - ali, tako je. Čovek sa kopna, pa bio on zemljoradnik, kozar, pastir, lovac ili zanatlija, uvek na okean gleda kao na slano, nesigurno područje koje s njim nema baš nikakve veze. Selo koje je udaljeno dva dana hoda od njegovog već je strana zemlja, a ostrvo udaljeno svega jedan dan lovidbe od njegovog samo je bajka i rekla-kazala, nekakva maglovita brda što se naiziru negde nad pučinom, ni nalik na čvrsto tlo po kome on hoda.     I zato se Gedu, koji nikada u životu ne beše sišao sa planinskih visina, činilo da je luka Gont jezivo i čudesno mesto; velike građevine i kule od kamenih blokova i pristanište i dokovi i mola i ograđeni bazeni i mesta gde se brodovi izvlače na suvo, i samo pristajalište gde se oko pedeset brodića i galija ljuljuškalo pored mola ili ležalo sa dnom okrenutim naopako zbog popravke, ili stajalo usidreno malo podalje u prilazima, sa smotanim jedrima i zatvorenim prorezima za vesla, dok su se mornari dovikivali na stranim jezicima, a obalski nosači jurili povijeni pod teškim tertima između buradi, sanduka, umotanih konopaca i vesala skupljenih u kamare, a bradati trgovci u krznom postavljenim ogrtačima tiho razgovarali dok su birali gde će zakoračiti po klizavom kamenju iznad vode, ribari istovarali svoj ulov a bačvari lupali, brodograditelji udarali čekićem, prodavci klinova pevali a vođe paluba urlikali naredbe iz petnih žila, i, iza svega toga, u pozadini - tihi, blistavi zaliv. Očiju, ušiju i uma sasvim pometenog, išao je za upravnikom luke do širokog doka gde je bila privezana Senka, i upravnik luke ga odvede do kapetana.     Posle samo nekoliko izgovorenih reči kapetan pristade da poveze Geda kao putnika za Rouk, zato što je mag to tražio; i upravnik luke mu ostavi dečaka. Kapetan Senke je bio krupan čovek, i debeo, u crvenom ogrtaču oivičenom krznom pelavija, onakvim kakve nose andradski trgovci. Nije ni pogledao Geda, već ga je samo upitao snažnim glasom: "Umeš li da menjaš vreme, momče?"     "Umem".     "Umeš li da dozivaš vetar po želji?"     Morao je da prizna da ne ume, i kapetan mu na to reče da nađe sebi neko mesto gde neće biti nikome na putu i da tu ostane.     Veslači počeše da pristižu na brod, jer trebalo je da isplove pre mraka, i plutaju osekom do zore. Nije nigde bilo mesta na kome ne bi smetao, ali Ged se ispe što je bolje umeo na umotani, uvezani i kožnom ciradom pokriveni tovar na farmi, i smestivši se tamo posmatraše one koji su prolazili. Veslaču su se jednim skokom peli na palubu, temeljni momci sa ogromnim mišicama, dok su nosači uz tutnjavu

kotrljali burad sa vodom preko mostića i slagali ih ispod klupa za veslače. Dobro sagrađeni brod beše dosta utonuo pod teretom, a ipak je još uvek pomalo poigravao na priobalnim talasićima koji su ga zapljuskivali, spreman da isplovi. Onda krmanoš zauze svoje mesto s desne strane statve, gledajući na kapetana, koji je stajao na dasci na ispustu između kilja i pramca, koji je bio izrezbaren u obliku Stare Zmije Andrada. Kapetan je gromkim glasom izdavao naredbe, i Senka bi tako odvezana od doka, dok su je dva tegljača sa veslačima s mukom izvukla podalje od obale. Tada kapetanov glas zatutnja: "Otvaraj proreze!" i ogromna vesla uz čangrljanje izleteše kroz otvore, po petnaest sa svake strane. Veslači poviše svoja snažna pleća, dok je momčić pored kapetana udarcima o bubanj davao ritam. Brod je sada klizio s lakoćom, kao galeb nošen krilima umesto vesala, a buka i metež velikog grada naglo utišnuše iza njih. Uplovili su u tišinu koja je vladala nad vodama zaliva, a iznad njih se uzdizao beli vrh Planine, kao da visi nad morem. U plitkom zatonu na onoj strani južne Stražarne stene koja je bila zaštićena od vetra bacili su sidro i ostali da jašu na noćnim valovima.     Neki od ukupno sedamnaest članova posade bili su još veoma mladi,kao Ged, iako svi već behu obavili Prelazak u muževno doba. Ti momci ga pozvaše da jede i pije zajedno s njima, i ophodili su se prema njemu prijateljski,iako notesano i uz mnogo viceva i bubotaka. Prozvali su ga Kozar, naravno, jer je bio poreklom sa Gonta, ali mu se nisu dalje podsmevali. Bio je visok i snažan kao svaki petnaestogodišnjak, i brz da uzvrati bilo lepom rečju bilo pošalicom; i tako je uspeo da se saživi sa njima i već te prve noći počeo je da radi sve što i oni da se uči njihovom zanatu. To se dopalo i oficirima, jer na brodu nije bilo mesta za dokone putnike.     I samoj posadi je bilo pomalo tesno, jer nije bilo nikakvih udobnosti u toj galiji bez palube, pretrpanoj ljudima, tovarom i brodskom opremom; ali, šta je Gedu značila udobnost? Te noći je legao između zavežljaja krzna sa severnih ostrva i posmatrao zvezde na prolećnom nebu iznad vode u luci i sićušne, žute svetiljke Grada za krmom, i zaspao i probudio se sav oduševljen. Pred zoru je došla plima. Digli su sidro i tiho isplovili između naoružanih Stražarnih stena. Dok je sunce iza njihovih leđa prelivalo svojim prvim crvenilom Planinu Gonta, podigli su glavno jedro i zaplovili na jugozapad preko Gontskog mora.     Plovili su uz slabiji vetar između Berniska i Torhevena, i sledećeg dana ugledaše ispred sebe Hevnor, ili Veliko ostrvo, srce i dušu čitavog Arhipelaga. Zelena brda Hevnora gledali su potom još tri dana, ploveći duž njegove istočne obale, ali nisu nigde pristajali. Tek mnogo kasnije Ged je prvi put stupio nogom na to kopno, i opet ugledao Veliku Luku Hevnora, središte sveta.     Proveli su jednu noć u ušću Kembera, severne luke ostrva Vej, a sledeću kod gradića na ulazu u zaliv

Felkvej, a narednog dana prođoše pored severnog rta ostrva O i uploviše u moreuze Ebavnora. Tu su spustili jedra i nastavili veslajući, sve vreme okruženi obalama sa obe strane broda i stalno se dovikujući sa posadama drugih brodova, velikih i malih, trgovačkih i prevozničkih, od kojih su neki došli iz Spoljnih Prostranstava natovareni neobičnim tovarima i nakon višegodišnjeg putovanja, a drugi kao vrapci preskaku od ostrva do ostrva Unutrašnjeg mora. Skrenuvši na jug iz tih prometnih Moreuza, ostaviše Hevnor za krmom i prođoše između dva prekrasna ostrva, Arka i Ilijena, punih kula i gradova koji su se terasasto uzdizali jedan nad drugim, a zatim kroz kišu i sve jači vetar stadoše se probijati preko Unutrašnjeg mora ka ostrvu Rouk.     Te noći, dok se vetar postepeno pretvarao u hladnu oluju, spustili su i jedro i katarku, i sutrašnji dan proveli veslajući. Dugačka galija je imala dobar gaz i plovila je brzo, ali krmanoš pored dugačke ručice krme na fari gledao je stalno u kišu koja je šibala more i nije video ništa drugo. Sudeći po magnetnoj igli plovili su na jugozapad; znali su kuda idu, ali ne i i kroz kakve vode. Ged beše naučio da se pominju plićaci severno od Rouka i Opasne Stene istočno od njega; neki članovi posade tvrdili su da do tada već behu daleko dkrenuli sa kursa, i da se nahode u praznim vodama južno od Kemerija. Ali vetar je neprestano jačao, otkidajući sa grebena visokih talasa pramenove pene, a oni su i dalje veslali na jugozapad, s vetrom u leđa. Vesla su skratili, jer ih je bilo krajnje teško vući; mlađe momke su stavili po dvojicu za jedno veslo, i Ged je veslao zajedno s njima, na smenu, onako kako je radio još otkako su napustili Gont. Kad nisu veslali izbacivali su ispolcem vodu iz broda, jer talasi su žestoko oblivali njegov trup. I tako su se mučili, okruženi talasima koji su poput zamagljenih planina jurili pod naletima vetra, dok ih je ledena kiša tukla u leđa, a bubanj odzvanjao kroz huku oluje kao udarci nekog džinovskog srca.     Jedan čovek dođe da smeni Geda za veslom, poslavši ga kapetanu na pramac. Kiša se cedila niz rub kapetanovog ogrtača, ali on je stajao čvrsto kao vinsko bure na onom parčencetu daske umesto palube i, gledajući odozgo na Geda, upita: "Umeš li da smiriš ovaj vetar, momče?"     "Ne, gospodine."     "Umeš li sa gvožđem?"     To je značilo da ga pita da li ume da natera iglu na kompasu da im pokazuje pravac ka Rouku, odnosno da natera magnet da postupi onako kako je njima potrebno, a ne da pokazuje prema severu, kao što uvek čini. To je tajna veština Gospodara mora, i Ged je i ovog puta mora da prizna da je ne zna.     "E pa, kad je tako," zaurla kapetan kroz vetar i kušu, "onda ćeš morati da nađeš neki brod koji će te

vratiti na Rouk iz grada Horta. Rouk se, mora biti sada već nalazi zapadno od nas, i samo bi nas neki čarobnjak mogao odvesti do njega kroz ovakvo more. Moramo ići na jug."     Gedu se to ne dopade, jer beše čuo da mornari pričaju kako je grad Hort mesto gde vlada bezakonje i puno gadnih stvari, mesto gde su strance često otimali i prodavali u roblje u Južnom Prostranstvu. Vrativši se svom mukotrpnom poslu za veslima nastavio je da povlači motku zajedno sa svojim suveslačem, žilavim andradskim momčićem, slušajući ritmičko udaranje bubnja i posmatrajući fenjer obešen o motku na fari kako poskakuje i treperi - mala, izmučena svetleća mrlja sred kišom šibane pomrčine. Bez prestanka je pogledao u pravcu zapada, kad god bi mu to dozvolilo teško, ritmično povlačenje vesla. U jednom času, kad se brod podigao na jednom visokom talasu, ugledao je iznad crne, zamagljene vode neku svetlost između oblaka, kao poslednji odblesak sunčevog zalaska; ali to svetlo nije bilo crveno već belo.     Njegov suveslač ga ne beše primetio, ali on vikanjem obavesti ostale. Krmanoš se naprezao da ga ugleda pri svakom nadolaženju velikih valova, i video ga je kad ga je i Ged ponovo ugledao, ali mu doviknu da je to samo zalazak sunca. Tada Ged zamoli jednog dečaka koji je izbacivao vodu da ga za čas zameni na veslačkoj klupi, i opet se poče probijati ka pramcu duž pretrpanog prolaza bačen u more, zaurla prema kapetanu: "Gospodine! Ona svetlost na zapadu je ostrvo Rouk!"     "Nisam vidio nikakvo svetlo", zaurla kapetan u odgovor, ali još dok je bio u pola reči Ged ispruži ruku i pokaza mu ga, i svi tada ugledaše svetlost kako jasno sjaji na zapadu, iznad uzavrelog i uznemirenog mora.     Ne radi svog putnika, već da bi spasao brod od bure, kapetan odmah viknu krmanošu da usmeri brod na zapad, ka svetlosti. A dečaku reče: "Mališa, govoriš kao da si Gospodar mora, ali ako si nas naveo na pogrešan put po ovom vremenu, kunem ti se da ću te hitnuti s broda da sam otplivaš do Rouka!"     Sada, umesto da ih nosi oluja koja im je duvala u leđa, morali su da veslaju popreko u odnosu na vetar, a to je bilo pogubno; talasi koji su udarali o bok broda stalno su ga gurali južno od njegovog novog kursa, bacali ga tamo-amo i punili ga vodom tako da su je bez prestanka morali izbacivati preko ograde, a veslačima je ostajalo da paze da im vesla, zbog naginjanja broda, ne izrone iz vode i njivove ih motke ne pokose tako da popadaju između klupa. Olujno nebo se već skoro sasvim smrklo, ali povremeno su ipak uspevali da nazru svetlost na zapadu, tek koliko da održe pravac i tako su nastavljali mukotrpno da napreduju. Najzad i vetar nešto oslabi, i svetlost ispred njih poče da se proširuje.

Veslajući i dalje, odjednom kao da se probiše kroz nekakvu zavesu, i između dva zaveslaja već izleteše iz oluje u mirni večernji vazduh, dok je poslednji odsjaj dana na umoru blistao na nebu i na vodi. Iznad zapenjenih vrhova talasa ugledali su sasvim blizu visoko, oblo i zeleno brdo, a ispod njega grad sagrađen nad malim zalivom u kome su spokojno počivali ukotvljeni brodovi.     Krmanoš, naslonjen na dugačku ručicu krme, okrenu glavu i doviknu: "Gospodine! Je li ono pravo kopno ili čarolija?"     "Samo ti drži kurs, tupavi glupane! Veslajte, vi beskičmeni robovski kopilani! To su zaliv Tvil i Okruglo brdo Rouka, baš kao što svaka budala može da vidi! Veslajte!"     I tako, su uz udaranje bubnja, umorni uplovili u zaliv. Bilo je tako tiho da su mogli čuti glasove ljudi u gradu i zvonjavu; i samo veoma, veoma daleko, šištanje i prigušeno urlikanje oluje. Na milju udaljenosti od ostrva, u pravcu severa, istoka i juga, svuda unaokolo ležali su gusti oblaci. Ali iznad Rouka zvezde su jedna po jedna počinjale da se pale na čistom i mirnom nebu.          3. ŠKOLA ZA ČAROBNJAKE     Ged je tu noć prespavao na Senci, i rano ujutro oprostio se od svojih prvih pomorskih drugova, koji su veselo dovikivali za njim svoje najlepše želje dok je izlazio na dokove. Grad Tvil nije bio mnogo velik; visoke kuće behu mu zbijene iznad svega nekoliko strmih, uskih ulica. Ali Gedu je, svejedno, izgledao je kao veliki grad; i, ne znajući kuda da krene, zapitao je prvog Tvilana koga je sreo gde može da nađe Upravitelja škole na Rouku. Čovek se zagledao u njega, onako iskosa, a onda primeti: "Onaj ko je mudar ne mora da pita, onaj ko je glup, pita uzalud", i produži niz ulicu. Ged poče da se penje uz brdo sve dok nije izbio na mali trg, sa tri strane oivičen kućama sa veoma kosim, visokim krovovima, a sa četvrte zidom jedne velike zgrade, na kome je nekoliko malih prozora bilo na većoj visini od dimnjaka okolnih kuća; ličila je na tvrđavu ili na zamak, sagrađen od ogromnih, sivih, kamenih blokova. Na trgu ispod nje bile su postavljene pijačne tezge i neki ljudi su dolazili i odlazili. Ged ponovi svoje pitanje starici koja je nosila korpu sa dagnjama, i ona mu odgovori: "Ne možeš uvek naći Upravitelja tamo gde je; ponekad ćeš ga naći tamo gde ga nema", i nastavi da doziva kupce za svoje dagnje.     U blizini ugla jedne ogromne zgrade nalazila su se neka bedna drvena vratanca. Ged im priđe i snažno pokuca, i starcu koji mu otvori vrata reče: "Nosim pismo od maga Ogiona od Gonta, Upravitelju škole na ovom ostrvu: Hoću da nađem Upravitelja, ali dosta mi je zagonetki i izrugivanja!"     "Ovo je ta škola", odvrati mu ljubazno starac. "Ja sam vratar. Uđi, ako uzmogneš."

     Ged koraknu napred. Učinilo mu se da je prošao kroz vrata; ali, još uvek je stajao napolju, na pločniku.     On koraknu još jednom, i opet se nađe napolju, stojeći pred vratima. Vratar ga je iznutra posmatrao ljubaznim pogledom.     Ged se nije toliko zbunio koliko se razbesneo, jer ovo mu je izgledalo kao još jedno podrugivanje. Glasom i rukom izveo je čaroliju Otvaranja, onako kako ga je tetka davno još bila naučila; bila je to vrhunska među njenim vradžbinama, i on ju je dobro izveo. Ali, bila je to, ipak, samo obična veštičja čarolija, i moć kojom su vrata bila zatvorena ostala je netaknuta.     Nakon tog neuspeha Ged ostade još dugo napolju, na pločniku. Napokon podiže pogled ka starcu koji je čekao unutra. "Ne mogu da uđem", priznade on preko volje, "ako mi ti ne pomogneš."     "Kaži mi svoje ime", zatraži vratar.     Ged opet ostade ćutke da stoji neko vreme; jer, čovek nikada ne izgovara glasno svoje ime, izuzev kada se radi o nečem važnijem od njegovog vlastitog života i smrti.     "Ja sam Ged", napokon izgovori. Zatim, koraknuvši, prođe kroz otvorena vrata. Ipak mu se učini, iako je iza njega sijala svetlost, da ga neka senka prati u stopu i da je ušla zajedno s njim.     Takođe je video, kada se osvrnuo, da dovratak kroz koji je prošao nije bio od običnog drveta, kao što mu se pre toga činilo, već od jednog jedinog komada bele kosti, bez ugaonih i drugih spojeva; bio je isečen, kako je kasnije saznao, od jednog zuba Velikog Zmaja. Vrata koja je starac zatvorio za njim bila su od uglačanog roga, kroz koji se mutno probijala dnevna svetlost. A sa unutrašnje strane, na njima je bilo urezano Hiljadulisnato drvo.     "Dobro došao u ovu kuću, momče", reče mu vratar, i, ne prozborivši više nijednu reč, povede ga kroz dvorane i hodnike u dvorište duboko u srcu zgrade. Dvorište je delimično bilo popločano kamenom i pod vedrim nebom, i tu je na suncu titrao vodoskok, na travnjaku ispod mladog drveća. Tu Ged malo počeknu. Stajao je nepomično a srce mu je tuklo kao ludo, jer, činilo mu se da oseća kako svuda oko njega deluju neke nevidljive sile i bića, i znao je da ta kuća nije sagrađena samo od kamena, već i od magije mnogo jače od kamena. Stajao je u središnjoj prostoriji Kuće mudraca, koja je bila otvorena prema nebu. Iznenada primeti čoveka obučenog u belo, koji ga je posmatrao kroz mlazeve vodoskoka.     Kad su im se pogledi sreli jedna ptica glasno zapeva u krošnji drveta. i toga časa Ged razumede šta ptica peva, i razabra jezik vode koja je vrcala iz vodoskoka, i kako zaista izgledaju oblaci i gde nastaje i gde prestaje vetar koji je ćarliao kroz lišće; učinilo mu se da je i on sam jedna reč. izgovorena pod

sunčevim zracima.     A onda taj trenutak prođe, i on i svet oko njega opet su bili kao i pre, ili skoro kao i pre. On stupi napred i kleče ispred Arhimaga, pružajući mu Ogionovo pismo.     Arhimag Nemerl, Upravitelj Rouka, bio je star čovek - kažu, najstariji čovek na svetu. Glas mu je podrhtavao u modulacijama kao glas ptice, kada je proovorio pozdravljajući Geda dobrodošlicom. Kosa, brada i haljina bili su mu beli, i kao da su pod zubom vremena sve tamne boje i sva težina bili izbledeli na njemu, tako da je sad bio ssav izbeljen i trošan, poput komada drveta kojega je voda nosila stotinu godina. "Oči su mi ostarele, ne mogu sam da pročitam ono što piše tvoj učitelj", reče on drhtavim glasom. "Pročitaj mi to pismo, dečače."     I tako Ged odgonetnu i glasno pročiota, napisano hardijskim runama, u kojem je stajalo samo: Gospodaru Nemerle, šaljem ti jednog koji će postati najveći od svih čarobnjaka sa Gonta, ako vetar bude povoljan. Bilo je potpisano ne Ogionovim istinskim imenom, koje Ged još nije bio saznao, već Ogionovom runom, Zatvorena usta.     "Poslao te je onaj koji drži zemljotres kao psa na uzici, i zato nam budi dvostruko dobrodošao. Voleo sam malog Ogiona, kada je prvi put došao sa Gonta. A sada mi ispričaj kakvo je bilo more i kakva predskazanja kad si dolazio, dečače."     "Mirna plovidba, Vaše gospodarstvo, osim one jučerašnje oluje."     "Kojim si brodom doputovao?"     "Senkom, trgovačkim brodom iz Andrada."     "Čijom si voljom dospeo ovamo?"     "Mojom vlastitom."     Arhimag oštro pogleda Geda, pa skrenu pogled, i poče da govori jezikom koji Ged nije razumeo, mrmljajući kao starac kome je razum odlutao kroz godine i preko mnogih ostrva. Ipak, u tom njegovom mumlanju mogle su se razabrati reči koje je pevala ptica, i koje je šaputala voda iz vodoskoka. Nije bacao nikakve čini, ali u glasu mu se osećala takva moć da se Ged potpuno izbezumi, i u trenutku mu se učini da vidi samoga sebe kako stoji u čudnoj, ogromnoj pustinji, skoro sasvim sam, okružen senkama. A ipak je, sve vreme, bio u suncem obasjanom dvorištu i slušao žuborenje vodoskoka.     Ogromna crna ptica, gavran Oskila, priđe im preko kamenih ploča i trave, stade uz rub Arhimagove haljine i ostade tako, sva crna sa kljunom poput bodeža i očima kao dva belutka buljeći iskosa u Geda. Kljucnula je tri puta beli štap na koji je bio oslonjen Nemerl, i stari čarobnjak prestade da mrmlja i

nasmeši se. "idi, igraj se, dečko", završi on, kao da se obraća malom detetu. Ged opet kleče na jedno koleno pred njim. A kada je ustao, Arhimaga više nije bilo. Samo je gavran stajao gledajući ga, ispruženog kljuna kao da još uvek kljuca iščezli štap.     A onda gavran proovori jezikom za koji je Ged pretpostavljao da je jezik Oskila. "Terrenon ussbuk!" zagrakta on. "Terrenon ussbuk orrek!" I ukočeno odgega kao što je i došao.     Ged se okrenu da izađe iz dvorišta, pitajući se kuda će. Ispod arkada mu priđe visoki mladić koji ga pozdravi veoma učtivo, uz laki naklon glavom. "Zovem se Džasper, sin Envita iz kraljevine Eolga, na ostrvu Hevnor. Danas ću vam biti na usluzi, da vam pomognem da se snađete u Velikom zdanju i da odgovorim na vaša pitanja onoliko koliko uzmognem. A kako ću ja Vas zvati, Gospodine?"     Gedu, seljačetu sa planine koje nikada nije bilo u društvu sinova bogatih trgovaca i plemića, učini se da mu se ovaj bata ruga svojim "na usluzi" i svojim "Gospodine", i tim klanjanjem i prenemaganjem. Odgovori mu, stoga kratko i nabusito: "Zovu me Jastreb."     Onaj drugi sačeka malo, kao da se nada nekom učtivijem odgovoru, i pošto ga ne dobi, uspravi se i okrenu malo u stranu. Bio je dve i po godine stariji od Geda, veoma visok, i kretao se ukočeno i graciozno, zauzimajući poze (kako je Ged mislio) poput plesača. Nosio je sivi ogrtač sa kapuljačom na leđima. Najpre je Geda odveo u garderobu, gde kao učenik škole Ged za sebe pronađe drugi takav ogrtač, koji mu je odgovarao po veličini, i svu drugu odeću koja mu je bila potrebna. Pošto je na sebe stavio tamnosivi ogrtač koji je izabrao, Džasper mu reče: "Sada si jedan od nas."     Džasper je uvek govorio uz blagi smešak, što je Geda stalno navodilo da traži podsmeh iza njegovih ljubaznih reči. "Odelo ne čini maga", mrgodno mu odvrati.     "Zaista ne čini", složi se stariji dečak. "Ali, čuo sam da ponašanje čini čoveka... Gde ćemo sada?"     "Gde god hoćeš. Ja ne poznajem kuću."     Džasper ga povede hodnicima Velikog zdanja, pokazujući mui otvorena dvorišta i dvorane pod krovom, Sobu s policama gde su se čuvale knjige starostavne i tomovi s runama, veliku Dvoranu s ognjištem gde se o praznicima okupljala sva škola, i na gornjim spratovima, u kulama i u potkrovlju, male ćelije u kojima su spavali Veliki majstori i đaci. Gedova ćelija je bila u Južnoj kuli, sa prozorom koji je gledao preko kosih krovova Tvila na more. Kao ni druge ćelije za spavanje nije imala nikakav namještaj, već samo jdnu slamaricu u uglu. "Ovdje se živi veoma skromno", objasni mu Džasper. "Ali, mislim da ti to neće smetati."     "Navikao sam." I odmah, pokušavajući da odvrati ravnom merom tom učtivom i prezrivom mladiću,

on dodade: "Pretpostavljam da ti nisi, pre što si došao."     Džasper mu uputi jedan pogled koji je govorio više nego reči. "A šta bi ti mogao da znaš o tome na šta sam ja, sin Gospodara kraljevstva Eolga, navikao ili nisam navikao?" Ali reči koje je Džasper glasno izgovorio bile su, samo: "Ovuda, molim."     Dok su još bili na gornjim spratovima čuli su gong, te siđoše da ručaju zajedno sa preko stotinu dečaka i mladića za Dugačkim stolom u zajedničkoj trpezariji. Svako se služio sam, šaleći se sa kuvarima kroz otvore s drvenim kapcima između kuhinje i trpezarije, puneći tanjir iz ogromnih činija sa hranom koje su se pušile na drvenom ispustu ispod prozora, sedajući gde je ko hteo za Dugački sto. "Kažu", objasni Džasper Gedu, "da za ovim stolom uvek ima mesta, bez obzira koliko ih sedne za njega." I zaista, bilo je mesta i za bučne grupice dečaka koji su pričali i jeli iz sve snage, i za starije studente, čiji su sivi ogrtači bili zatvoreni oko vrata srebrnom kopčom, i koji su sedeli tiho, po dvojica ili sami, ozbiljnih, zamišljenih lica, kao da imaju mnogo da razmišljaju. Džasper odvede Geda da sedne pored jednog krupnog studenta po imenu Več, koji nije mnogo govorio, ali je svesrdno trpao u sebe hranu. Ima je naglasak Istočnog Prostranstva, i bio veoma tamnoput, ne crvenkastosmeđe kože kao Ged i Džasper i većina sveta iz Arhipelaga, već crno-mrke. Bio je ružan i neuglađenih manira. Malo se požalio na hranu, kad je već bio pojeo, a onda reče, okrenuvši se Gedu: "Bar to nije opsena, kao mnoge stvari tu, oko nas; lepi ti se za rebra." Ged nije shvatio šta hoće da kaže, ali mu se momakdopade, i bilo mu je drago kad je taj mladić ostao s njim i posle obeda.     Sišli su potom u grad, da Ged upozna i njegove ulice. Iako malobrojne i kratke, ulice Tvila bile su pune neočekivanih krivina i ukrštanja između kuća sa visokim zabatima, tako da se lako moglo zalutati. Bio je to čudan grad, a čudni su mu bili i stanovnici, ribari, radnici i zanatlije kao i svuda; ali ovi se behu toliko naviknuli na magiju, koje je neprestano učestvovala u životu Ostrva mudraca, da su i sami već upola postali čarobnjaci. Govorili su (kao što je Ged iskusio) u zagonetkama, i niko od njih ne bi ni trepnuo kad bi se neki dečak iznenada pred njim pretvorio u ribu ili neka kuća poletela u vazduh, već bi, znajući da su to samo đačke igrarije, mirno nastavio da popravlja cipele ili da seče ovčje meso, savršeno nezainteresovano.     Vraćajući se kroz Zadnja vrata i zaobilazeći Veliko zdanje kroz vrtove, tri dečaka pređoše bistrii brzi Tvilburn preko drvenog mosta krenuše na sever, među šume i livade. Staza se, krivudajući pela uz brdo. Prošli su kroz hrastove gajeve u kojima su unaokolo ležale debele senke, uprkos blistavom suncu. Nedaleko odatle s leva, nalazio se jedan mali gaj koji Ged nikako nije uspevao jasno da vidi. Staza

nikako nije stizala do njega, iako je svaki čas izgledalo da gaj tek što nije tu. Čak nije mogao da utvrdi ni kakva je to vrsta drveća. Već, videći ga kako netremice zuri u tom pravcu, tiho reče: "To je Gaj Suštine. Mi, za sada, još ne možemo ući u njega..."     Na vrelim, suncem obasjanim livadama cvetali su žuti cvetići. "Varnični korov", primeti Džasper. "Izrastao je tamo gde je vetar naneo pepeo gorućeg Ilijena, kada je Eret-Akbe branio Unutrašnja ostrva od Gospodara Vatre." On dunu u osušenu čašicu jednog cveta, i oslobođebno semenje sunu u vazdugh, iskreći se na suncu kao varnica.     Staza ih je dalje vodila i oko podnožja velikog zelenog brda, okruglog i bez drveća, brda koje je Ged vido sa broda dok su ulazili u omađijane vode ostrva Rouk. Na jednoj strmini Džasper odjednom stade. "Kod kuće, u Hevnoru, mnogo sam slušao o magiji Gotijaca, i to uvek samo pohvalno, tako da već odavno želim da je upozna. Evo, sad imamo jednog Gontijca; i stojimo na padini Okruglog brda Rouka, čiji koreni sežu do samog središta zemlje. Ovde sve vradžbine imaju snažno dejstvo. Da vidimo jedan od tvojih trikova, Jastrebe. Pokaži nam svoj stil."     Zbunjen i iznenađen, Ged ne reče ni reč.     "Sačekaj, Džaspere", umeša se Več, jednostavno i otvoreno, kao i uvek. "Pusti ga da se malo odomaći."     "Mora da poseduje ili moć ili iskustvo, jer ga vetar inače ne bi pustio. Zašto nam ih ne bi prikazao sada - svejedno je da li sada ili kasnije? Je li tako, Jastrebe?"     "Imam i moć i iskustvo", reče Ged, "Pokaži mi na šta mislim?"     "Na opsenarstvo, naravno - trikove, igre privida. Kao što je ovaj!"     Uperivši prst, Džasper izgovori nekoliko nepoznatih reči i tamo gde je njegov prst pokazivao pojavi se vrelo u travi; vrelo nabuja i uskoro se pretvori u potok, koji poteče niz brdo. Ged stavi ruku u vodu i oseti da je mokra; on pokuša da pije; bila je sveža. Ali, ipak, nije gasila žeđ, jer, bila je to samo opsena. Na jednu Džasparevu reč voda se zaustavi i nestade, a trava se, potpuno suva, i dalje lelujala na suncu. "Sada ti, Več", reče on uz hladnokrvni smešak.     Več se počeša po glavi i napravi tupo lice, ali ipak uze u šaku grudvu zemlje i započe nad njom nekakvo razdešeno pevuckanje, meseći je svojim crnim prstima i vajajući je, pritiskajući je i milujići: odjednom se grudva pretvori u malu životinjicu, nalik na bumbara ili maljavu muvu, koja uz zujanje polete prema okruglom brdu Rouk i nestade.     Ged je samo blenuo, potpuno poražen. Šta je on imao da pokaže osim običnog, seljačkog

veštičarenja, vradžbina kojima se okupljaju koze, leče čirevi, prenosi teret ili krpe lonci?     "Ja ne izvodim nikakve trikove", reče on napokon. Veču je to bilo dovoljno i on zakorači da krenu dalje; ali, Džasper upita: "A zašto?"     "Čarobnjaštvo nije igračka. Mi Gontijci se ne bavimo njime za zabavu ili razmetanje", oholo odgovori Ged.     "A zašto se njime bavite", raspitivao se dalje Džasper. "Zzog para?"     "Ne!..." Međutim, nije mogao da smisli još nešto čime će prikriti svoje neznanje i spasiti obraz. Džasper se samo nasmeja, ali ne bez blagonaklonosti, i nastavi da ih vodi oko Okruglog brda Rouk.Ged je išao za njim natmureno i povređen u duši, znajući da se poneo kao budala i okrivljujući Džaspera za to.     Te noći, dok je ležao umotan u ogrtač na slamarici u svojoj hladnoj i neosvetljenoj kamenoj ćeliji, u potpunoj tišini koja beše zavladala u Velikom zdanju škole Rouk, čudna atmosfera koja je tu vladala u pomisao na sve basme i magije koje su ga okruživale počešeda ga pritiskaju. Oko njega mrak, u njemu strah. On odjednom požele da se sada nalazi ma gde, samo na na Rouku. Ali, Več mu zakuca na vrata, dok mu je nad glavom poigravala mala, plavičasta lopta avetinjske svetlosti - da mu osvetljava put, i zapita da li sme da uđe da malo popričaju. Raspitivao se o Gontu, a zatim sa ljubavlju stade da priča o ostrvima Istočnih Prostranstava odakle je on bio, o tome kako se dim sa seoskih ognjišta predveče kovitla nad morem između malih ostrva sa smešnim imenima: Korp, Kop i Holp, Venvej i Vemiš, Ifiš, Kopiš i Sneg. A kada je na kamenom podu stao da prstom crta mapu tih zemalja, da bi pokazao Gedu kako leže, linije koje je povlačio ostajale su još neko vreme da svetlucaju na podu, kao da ih je crtao srevbrnim štapićem. Več je već tri godine bio u školi i uskoro je trebalo da postane Čarobnjak; više nije ni opažao kako izvodi niže vrste magije, kao što ni ptica ne opaža kako leti. Ali, posedovao je jadnu još veću veštinu, koja se ne može naučiti - ljubaznost. Te noći, i uvek od tada, nudio je i poklanjao Gedu svoje prijateljstvo, onu vrstu samouverenog i otvorenog prijateljstva na koje je Ged jedino mogao da uzvrća ravnom merom.     Ali, Več je bio prijatelj i sa Džasparom, koji je od Geda napravio budalu još prvog dana na Okruglom brdu Rouka. Ged to nikako nije mogao da mu zaboravi, a izgleda da nije zaboravljao ni Džasper, koji mu se od tada uvek obraćao učtivim glasom i uz podrugljivi osmeh. Ged nije trpeo da bude ponižavan ili da se neko prema njemu ophodi pokroviteljski. Stoga se zakleo da će kad-tad pokazati Džasperu i ostalima, među kojima je Džasper bio kao neki svojevrsni vođa, kolika je njegova moć. Jer nijedan od njih, i pored

svih svojih veštih trikova, nije još spasao čarolijama neko selo. Ni o jednome od njih Ogion nije napisao da će postati najveći čarobnjak na Gontu.     I tako, grabreći samoga sebe, posvetio je svu svoju snažnu volju zadacima koje je dobijao, lekcijama i zanatima i istorijskim znanjima i veštinama koje su predavali u sivo odeveni Veliki majstori Rouka, koje su nazivali Velikom devetoricom.     Svakoga dana je izvesno vreme provodio na časovima kod Velikog majstora Poezije, učeći Podvige heroja i Pesme starostavne, počev od one najstarije, Stvaranje Eje. Zatim bi, sa još desetak drugih dečaka, vežbao sa Velikim majstorom Vetroumeća, kako da ovlada vetrovima i vremenom. Po čitave dane tokom sunčanog proleća i ranoga leta provodili su u lakim čamcima u Zalivu Rouka, učeći se da pokreću kormilo rečima, da umiruju valove, da se obraćaju običnim zemaljskim vetrovima i da prizivaju magijski vetar. To su veoma složene veštine, i nije se retko događalo da Geda udari u glavu prečka na jedru, kad bi se jedrilica naglo trgla unazad pod vetrom koji je iznenada počeo da duva u suprotnom pravcu, ili da se sudari sa drugim takvim čamcem iako su imali čitav zalim da po njemu manevrišu, ili da sva trojica dečaka, koliko ih je bilo u čamcu, dožive neočekivano kupanje, kada bi ih potopio ogromni, slučajno izazvani talas. Ali, bilo je i mirnijih ekspedicija na kopnu, drugim danima, kad bi ih Veliki majstor Travarstva podučavao svojstvima i načinu života svega što raste iz zemlje; a Veliki majstor Rukoveština učio ih je raznim ujdurmama, žongliranju i jednostavnim trikovima Pretvaranja.     Ged je bio prirodno obdaren za sve te nauke, i već posle mesec dana pokazivao je bolje rezultate nego dečaci koi su na Rouku proveli godinu dana duže od njega. Naročito su mu lako išli od ruke trikovi opsenarstva, kao da se beše radio s tim znanjem i da samo treba da se podseti. Veliki majstor Rukoveština bio je blag i dobrodušan starčić, koji se uvek iznova oduševljavao lepotom i domišljatošću veština kojima ih je podučavao; i Ged ubrzo prestade da ga se plaši, počevši da ga stalno zapitkivati za ovakvu ili onakvu čaroliju, na šta bi mu Veliki majstor uvek uz osmeh pokazivao ono što traži. Ali jednoga dana, stalno opsednut mišlju da će napokon moći da Džaspera izvrgne ruglu, Ged reče Velikom majstoru Rukoveština u Dvorištu Privida: "Gospodine, sve te čarolije su manje-više iste; kad naučiš jednu, kao da si ih naučio sve. Čim prestane djestvo čini, nestaju opsene. Ako ja, recimo, ovaj kamičak pretvorim u dijamant..." i on to učini, jednom rečju i pokretom šake, "...šta da radim pa da taj dijamant zauvek ostane ovakav? Kako se čarolija Pretvranja može zapečatiti i učiniti trajnom?"     Veliki majstor Rukoveština pogleda dragulj koji je svetlucao na Gedovom dlanu, blistav kao najlepši komad u zmajevom blagu. Stari majstor promrlja samo jednu reč - "Tolk" - i umesto dragog kamena

sada je tu bio samo običan kamičak, odlomljen sa neke stene. Veliki majstor ga uze i podrža na svom ispruženom dlanu. "Ovo je običan kamen. U istinskom govoru zove se "Tolk", reče on, bacivši svoj blagi pogled na Geda. "Parče stene od koje je stvoreno ostrvo Rouk, komadić kopna na kome žive ljudi. Ono je to što je. Deo sveta. Opsenom Pretvaranja možeš učiniti da izgleda kao dijamant - ili cvet, ili muva, ili oko, ili plamen..." Kamičak se sve to vreme u magnovanju pretvarao u svaki od tih oblika, onako kako ih je on imenovao, i napokon se opet pretvorio u kamen. "Ali, to je samo privid. Opsena obmanjuje samo čula; čini da čovek vidi, čuje i oseti da se ta stvar promenila. Ali, ona ne može da promeni samu stvar. Da bi ovaj kamen pretvorio u dragulj, moraš mu najpre promeniti njegovo istinsko ime. A kad bi to učinio sinko, čak i ovako malom deliću sveta, promenio bi svet. Može i to da se uradi. Zaista može. To ume Veliki majstor Pretvaranja, i ti ćeš to naučiti kada budeš spreman za tu vrstu znanja. Ali. ne smeš pretvoriti nijednu stvar u nešto drugo, ni komad šljunka, ni trunku peska, a da prethodno nisi siguran kakvo će dobro ili zlo proizići iz toga. Svet je u ravnoteži, u Ravnotežju. Čarobnjakova moć Pretvaranja i Prizivanja može da poremeti ravnotežu sveta. Ta moć je opasna. Jedna od najopasnijih. Mora uslediti nakon znanja i zadovoljiti stvarnu potrebu. Čim zapališ sveću, već si bacio senku..."     On opet spusti pogled na komadić šljunka. "I kamen je dobra stvar, znaš", reče on, govoreći manje ozbiljno. "Kada bi Ostrva Zemljomorja bila sva od dijamanata, tvrdo bi se provodili. Uživaj o opsenama, momče, i pusti kamen da i dalje ostane kamen." On se nasmeja, ali Ged se udalji, nezadovoljan. Počni da nagovaraš maga da ti otkrije svoje tajne i uvek će, kao Ogion, početi da ti priča o ravnoteži, i o opasnosti, i o mraku. Ali pravi čarobnjak, onaj koji je prevazišao detinjariju sa opsenarstvom i naučio istinske veštine Prizivanja i Pretvaranja, mora da je dovoljno moćan da radi ono što mu se dopada, i uravnotežuje svet onako kako mu izgleda najbolje i suzbija mrak svetlošću koju sam stvara.     U hodniku on srete Džaspera, koji beše počeo da mu se obraća malo ljubaznije od kako se za Gedove uspehe raščulo po školi, ali još više sa visine. "Nešto si mi natmuren, Jastrebe", upita on. "Jesu li ti žonglerski trikovi omanuli ovoga puta?"     Stalno nastojeći da bude na ravnoj nozi sa Džasperom, Ged odgovori praveći se da ne primećuje njegov ironičan ton. "Smučilo mi se žongliranje", odvrati on, "smučili smu mi se tiopsenarski trikovi, koji mogu da posluže samo za razonodu dokone gospode i Gospodara u njihovim zamkovima i Kraljevstvima. Jedina prava magija koju sam do sada naučio na Rouku jeste kako da napravim avetinjsku svetlost i kako da donekle utičem da se vreme promeni. Sve ostalo je čista budalaština."     "I budalaština može da postane opasna", primeti Džasper, "ako se nađe u rukama budale."

     Na to se Ged trže kao da je dobio šamar, i kroči prema Džasperu; ali stariji dečak se nasmeši, kao da nije uopšte nameravao da ga uvredi, klimnu mu glavom onako ukočeno i graciozno kao i uvek, i udalji se.     Stojeći tako u hodniku i gledajući za Džasperom, prepun gneva, Ged se zakle da će poraziti svog protivnika, ali ne u običnom takmičenju iz opsenarstva, već u ogledanju moći. Pokazaće in ko je on, i poniziće Džaspera. Neće više pustiti tog momka da samo stoji i gleda ga s visine, graciozno, prezrivo i s mržnjom.     Ged, međutim, ne zastade da razmisli zašto bi ga Džasper mrzeo. Znao je samo zašto on mrzi Džaspera. Ostali čarobnjački šegrti su veoma brzo shvatili da se retko mogu porediti s Gedom, bilo u šali bilo u zbilji, i govorili su o njemu, neki sa odobravanjema neki besno. "On je rođeni veštac, nikada te neće pustiti da ga pobediš." Jedino ga Džasper nije ni hvalio ni izbegavao, već ga je samo gledao s visine, uz jedva primetan smešak. I zato je Džasper jedini bio njegov protivnik, koji mora biti izvrgnut javnom poniženju.     Nije uviđao, ili nije hteo da uvidi, da je u tom rivalstvu, kojega se držao i koje je pothranjivao u ime vlastitog ponosa, ležalo nešto od one opasnosti, od mraka na koji ga je blago upozorio Veliki majstor Rukoveština.     Ali kada bes nije upravljao njime, dobro je znao da se još uvek ne može meriti sa Džasperom, ili sa ma kojim od starijih dečaka, i zato je nastavljao da radi i živi kao i obično. Pri kraju leta rad je malo propustio, tako da je bilo više vremena za zabavu: trke omađijanim čamcima po vodama luke,takmičenja u opsenarstvu u dvorištu Velikog zdanja, a u dugim večerima veselo igranje žmurke po gajevima, gde su i oni koji se kriju i oni koji ih traže bili nevidljivi, tako da su samo glasovi, smeh i dozivanje titrali između drveća, prateći i izvrdavajući brza, tinjava avetinjska svetla. A kada je došla jesen svi su, osveženi, opet prionili na posao, učeći nova magijska znanja. I tako su prvi meseci boravka na Rouku Gedu prošli za tren oka, puni uzbuđenja i čudesa.     U zimu je već bilo sasvim drugačije. Njega i još sedmoricu dečaka poslali su na drugu stranu ostrva Rouk, na najseverniji rt,gde stoji Usamljena kula. Tu je, potpuno sam, živeo Veliki majstor Imenovanja, čije vlastito ime nije imalo nikakvo značenje ni na kojem jeziku - Kurremkarmerruk. Miljama oko Kule nije bilo nijedne farme ili naseobine. Sumorno se uzdizala Kula na stenama severnog rta, sivi su bili zimski oblaci nad pučinom, beskonačni nizovi, redosled i grupe imena koje su morali naučiti osmorica učenika Velikog majstora Imenovanja. U najvišoj sobi Kule, Kurremkarmerruk je sedeo u sredini, među

njima, ispisujući nizove imena koje su morali naučiti pre ponoći, kada bi mastilo izbledelo i pergament opet postao čist. Tu je bilo hladno, polumračno i tiho; čulo se samo škripanje Majstorovog pera i po koji uzdah đaka koji je pre ponoći mora da nauči ime svakog poluostrva, rta, zaliva, moreuza, zatona, kanala, luke, plićaka, podvodnog grebena i stene na obalama Lasoa, ostrvceta u Pelnijskom moru. Ako bi se đak požalio Veliki majstor ne bi rekao ni reč, već bi samo, možda, proširio spisak; ili bi, ponekad, kazao: "Onaj ko želi da postane Gospodar mora, mora znati istinsko ime svake kapi vode u tom moru."     Ged bi ponekad uzdahnuo, ali se nikad nije požalio. Znao je da u tom prašnjavom i neizmetnom ambisu koji se zvao učenje istinskog imena svakoga mesta, stvari i bića, leži ona moć koju je oduvek želeo, kao dragulj na dnu presahlog bunara. Jer, magija se upravo i sastoji u poznavanju istinskog imena svake stvari. To im je rekao Kurremkarmerruk, već prve noći koju behu proveli u Kuli; rekao im je to samo jedanput i nikad više, ali Ged je dobro upamtio njegove reči. "Mnogo je moćnih maga", rekao je, "koji su proveli život trudeći se da otkriju ime jedne jedine stvari - jedno jedino izgubljeno ili skriveno ime. I nizovi još uvek nisu završeni. I neće ni biti, dok je sveta i veka. Slušajte, i biće vam jasno zašto. U ovom svetu pod suncem, i u onom drugom u kome nema sunca, mnogo je toga što nema veze sa čovekom i sa njegovim govorom, i postoje moći veće od naših. Ali magiju, pravu magiju, izvode samo ona bića koja govore hardijski jezik Zemljomorja, ili Prastari jezik od koga on potiče.     To je jezik kojim govore zmajevi i kojim je ovorio Segoj, onaj koji je stvorio ostrva ovoga sveta, jezik naših pesama iz davnina, naših bajalica, čarolija i prizivanja. Njegove su reči promenjene i kriju se među našim rečima hardijskog jezika. Penu na talasima zovemo suklen: ta reč je složenica nastala od ve reči Prastarog jezika, suk, pero, i inien, more. Perje na moru, eto, to je pena. Ali, ne možete magijom delovati na penu kad je nazovete sukien; morate upotrebiti njeno ime na Prastarom jeziku, to jest essa. Svaka veštica zna po nekoliko reči tog Prastarog jezika, a čarobnjak zna mnogo više. Ali, ima ih još više, i neke sunastale tokom vekova; neke se sakrile, a neke znaju samo zmajevi i Prastare sile Zemlje, a neke ne zna niko na svetu; i nema čoveka koji može sve da ih nauči. Jer taj jezik je jezik bez kraja.     Evo zašto. More se zove inien, dobro. Ali, ono koje mi zovemo Unutrašnjim morem, takođe ima svoje ime na Prastrom jeziku. Pošto ni jedna stvar ne može imati dva istinska imena,inien može da znači samo "svako more izuzev Unutrašnjeg mora". I, naravno, tu mu se značenje ne zaustavlja, jer ima bezbroj mora, zaliva i moreuza kojisvi imaju svoja imena. I zato, ako bi neki mag-Gospodar mora bio dovoljno lud da magijom pokuša da umiri li podigne oluju na čitavom okeanu, njegova basma ne bi mogla da sadrži samo reč inien, već imena i imena svakog prostora, dela i delića mora u celom

Arhipelagu i svim Spoljnim Prostranstvima i još dalje, tamo gde prestaju imena. I tako, upravo ono što nam daje moć da izvodimo magiju, istovremeno stavlja i granice toj moći. Mag može da upravlja samo onim što mu je u blizini, čije ime zna tačno i potpuno. i dobro je što je tako. Da nije tako, zloba moćnih ili ludilo mudrih odavno bi već pokušali da promene ono što se promeniti ne može, i Ravnotežje bi se narušilo. Nauravnoteženo more bi prekrilo ostrva na kojima živimo u stalnoj opasnosti, i u prastaroj tišini koja bi opet zavladala izgubili bi se svi glasovi i sva imena."     Ged je dugo razmišljao i tim rečima, i one su mu se duboko urezale u um. Ali veličanstvenost samog zadatka nije umanjila teškoće i sivilo svakodnevnog rada te duge godine provedene na Kuli; i kad je ta godina istekla Kurremkarmerruk mu samo kaza: "Dobro si počeo". I, ništa više. Čarobnjaci uvek govore istinu, i tačno je bilo da je sva ta veština vladanja Imenima, koju je Ged s mukom sticao tokom godine dana, bila tek početak nečega što će os tada moratida radi čitavog života. Bilo mu je dozvoljeno da ode sa Usamljene kule pre nego svi ostali dečaci koji behu došli s njim, jer on je učio najbrže; ali to mu je, ujedno, bila i jedina nagrada.     I tako je, početkom zime, krenuo peške i potpuno sam natrag preko ostrva, praznim putevima oko kojih nije bilo naselja. Kad se smrklo, počela je da pada kiša. Nije izgovorio nijednu bajalicu da je udalji od sebe, jer vreme na Rouku je bilo u rukama Velikog majstora Vetroumeća i niko nije smeo da se meša u njegov posao. Stoga se sklonio pod veliko drvo, i ležeći pod njim, umotan u ogrtač, seti se svog nekadašnjeg učitelja Ogiona, koji je sada možda još uvek na svojim jesenjim lutanjima po visijama Gonta, i spava ispod ogolelih grana umesto krova, sa mlazevima kiše umesto zidova. I tu se Ged nasmeši, jer pomisao na Ogiona uvek ga je nekako umirivala. Zaspao je spokojno, usred ledene tame ispunjene šapatom vode. Probudivši se u zoru, podigao je glavu; kiša je bila prestala; ugledao je, ušuškanu u naborima njegovog ogrtača, životinjicu koja je spavala, smotana u klupko, pošto se bila ušunjala kod njega da se zagreje. Začudio se što je vidi, jer to je bila retka i čudna zverčica, zvana otak.     Ta stvorenja se mogu naći samo na četiri južna ostrva Arhipelaga, Rouku, Ensmeru, Podiju i Vatortu. Male su i glatke, širokih njuškica i tamnosmeđeg ili crnog krznasa svetlijim prugama, i velikih, blistavih očiju. Zubi su im opaki, a ćud krvoločna, i zato se ne mogu pripitomiti. Nemaju nikakav zov, ili krik; u stvari, nemaju glasa. Ged pomilova ovog otaka, i on se probudi i zevnu, pokazujući mali, smeđi jezik i bele zubiće; ali, nije se plašio. "Otak", prozbori Ged, i tada, setivši se hiljada imena životinja koje je bio naučio u Kuli, pozva ga njegovim istinskim imenom na Prastarom jeziku: "Hoeg! Hoćeš li sa mnom?"     Otak mu se smesti na dlan otvorene šake i poče da čisti svoju dlaku.

     Ged ga onda diže sebi na rame i stavi u nabore kapuljače, i otak tu ostade. Tokom dana bi povremeno skočio na zemlju i šmugnuo u šumu, ali bi mu se uvek vraćao, jednom čak sa šumskim mišem, kojega beše ulovio. Ged se nasmejao i rekao mu da sam pojede tog miša, jer on posti, pošto je te noći bio praznik Sunčeve povratnice. Te vlažne večeri, u sumrak, konačno je zaobišao Okruglo brdo Rouk i ugledao avetinjska svetla kako poigravaju na kiši iznad krovova Velikog zdanja; ušavši unutra, bio je dočekan dobrodošlicom od strane Velikih majstora i sadrugova, okupljenih u vatrom osvetljenoj dvorani.     Gedu se to učinilo kao da se beše vratio kući, jer druge kuće više nije ni imao da se u nju vrati. Radovao se kad je opet ugledao mnoga znana lica, i bio sam srećan kad mu je Več pošao u susret, da ga pozdravi, sa širokim osmehom na tamnom licu. Te poslednje godine prijatelj mu je nedostajao više nego što je i sam bio toga svestan. Več je te jeseni bio proizveden u čarobnjaka-pripravnika i više nije bio šegrt, ali njihovi odnosi nisu zbog toga postali manje srdačni. Odmah su se upustili u razgovor, i Gedu se činilo da je tokom tog prvog sata ispričao Veču više nego što je izgovorio za godinu dana provedenih u Usamljenoj kuli.     Otak mu je još uvek jahao na ramenu, ugnjezdivši se u nabore njegove kapuljače,kada su seli da večeraju za dugačkim stolovima, praznično postavljenim u Dvorani sa ognjištem. Več se divio i čudio malenom storenju, i jednom čak ispruži ruku da ga pomiluje; ali, otak neprijateljski škljocnu oštrim zubićima prema njemu. Več se glasno nasmeja. "Kažu, Jastrebe, da je onaj koga vole divlje zveri čovek kome će Prastare sile kamena i izvora progovoriti ljudskim glasom."     "Kažu, takođe, da čarobnjaci sa Gonta često drže uz sebe ponekog ljubimca", umeša se Džasper, koji je sedeo Veču s druge strane. "Njegovo gospodstvo, Nemerl, ima gavrana, a u pesmama stoji da je Crveni Mag od Arka vodio sa sobom divljeg vepra na zlatnom lancu. Ali, još nisam čuo da je neki čarobnjak držao pacova u kapuljači!"     Na to se svi zakikotaše, i Ged zajedno sa njima. Bila je to vesela noć i on se radovao što je u toplom i u veselju, proslavljajući praznik sa svojim prijateljima. Ali, kao i sve drugo što je Džasper govorio, i ova šala mu je bila neprijatna.     Gospodar ostrva O, koji i sam beše čuveni čarobnjak, bio im je te noći u gostima. Nekada je učio kod Arhimaga, i s vremena na vreme je navraćao na Rouk da proslavi Zimske praznike ili Dugačku igru u leto. Bio je sa svojom gospom, vitkom i mladom, svetlom kao uglačani bakar, sa krunom od opala u crnoj kosi. Retko se dešavalo da neka žena sedi u dvorani Velikog zdanja, i poneki stariji Veliki majstori

gledali su je ispod oka, sa neodobravanjem. Ali, mladići su zurili u nju iz sve snage.     "Za ovakvu damu", šapnu Več Gedu, "bio bih u stanju da izvedem ogromne vradžbine..." On uzdahnu i nasmeja se.     "Pa to je samo žena i ništa više", odovori Ged.     "Princeza Alfaran je bila samo žena i ništa više", reče Več, "ali zbog nje je čitava Anlada bila sravnjena sazemljom, i poginuo je Mag-heroj Hevnora, i ostrvo Solea potonulo u more."     "Bajke", odgovori Ged. Ali sada i on stade da posmatra Gospodaricu ostrva O, pitajući se da li je takva bila i ona ubitačna lepotica o kojoj sepričalo u bajkama.     Veliki majstor Poezije otpeva potom Podvige mladoga kralja, i svi zajedno otpevaše Zimsku obrednu pesmu. I tada, kad je za trenutak zavladalo zatišje, pre nego što će se svi dići od stola, Džasper ustade i priđe stolu koji je bio najbliži ognjištu, za kojim su sedeli Arhimag, gosti i Veliki majstori, i oslovi Gospodaricu kostva O. Džasper od dečaka beše izrastao u mladića, visokog i lepog, sa ogrtačem koji je oko vrata bio pričvrsćen srebrnom kopčom; jer, te godine je i on postao čarobnjak-pripravnik, a srebrna kopča je bila znak tog njegovog novog položaja. Gospođa se smešila, slušajući ga, a opali su blistali i zračili u njenoj kosi. Tada Veliki majstori blagonaklno klimnuše glavom u znak pristankas, i Džasper u njenu čast izvede jednu opsenu. Učinio je da belo drvo iznikne iz kamenog poda. Grane su mu dodirivale krovne grede na visokoj tavanici dvorane, a na svakoj grančici tih grana blistala je po jedna zlatna jabuka, po jedno sunce, jer to je bilo Drvo godine. Iznenada kroz grane prolete jedna ptica, potpuno bela i sa repom kao snežni vihor, i zlatne jabuke potamneše i pretvoriše se u semenke, svaka u po jednu kapod kristala. One popadaše sa drveta uz zvuk nalik na kišu, i odjednom se javi prekrasan miomiris, a na drvetu, koje se njihalo, izbi lišće od ružičastog plamena i rascvetaše se beli cvetovi nalik na zvezde.I tako opsena poče da bledi i napokon nestade. Gospodarica ostrva O kliktala je od zadovoljstva, i naklonivši svoju blistavu glavu odade priznanje mladom čarobnjaku. "Poći s nama, dođi da živiš s nama na O-toknu - sme li da pođe s nama, Gospodaru?" upita ona svog starog muža, kao mala devojčica. Ali Džasper uzvrati: "Kad budem naučio veštine dostojne ovih Velikih majstora i dostojne Vaše hvale, gospo, biće mi čast i zadovoljstvo da dođem, i čast i zadovoljstvo da ostanem Vaš verni sluga."     I tako se on svima doade, izuzev Gedu. Ged se opštim pohvalama pridruži samo svojim glasom, ali ne i srcem. Ja bih mogao bolje, reče u sebi,izbezumljen od zavisti; i veče od tog trenutka izgubi na njega sve svoje radosti.     

     4. OSLOBAĐANJE SENKE     Tog proleća Ged se retko viđao sa Vičem i Džasperom, jer oni su, kao čarobnjaci-pripravnici, sada išli na časove kod Velikog majstora Ustrojstva u tajanstveni Gaj suštine, u koji nijedan šegrt nije smeo da kroči. Ged je ostao u Velikom zdanju, učeći sve veštine koje znaju črobnjaci-pripravnici, oni koji izvode magiju, ali ne nose štap: prizivanje vetrova, menjanje vremena, pronalaženje i bacanje čini vezivanja, kao i sve što znaju vrači-kovači i vrači-pisci, pripovedači, pevači, svevidari i travari. Svake noći, sam u svojoj ćeliji za spavanje, sa malom kuglom avetinjske svetlosti koja mu je gorela iznad knjige umesto lampe ili sveće, proučavao je Drugu knjigu runa i Rune Eje, koje se upotrebljavaju u Visokoj magiji. Sve te veštine učio je sa lakoćom, i među studentima je kružila priča da je ovaj ili onaj Veliki majstor izjavio da je momak sa Gonta najvisperniji učenik u istoriji Rouka; stale su da cvetaju i bajke o otaku, za koga se govorilo da je prerušeni duh koji Gedu šapće u uho sve što treba da zna, a čak se javila i rekla-kazala da je Arhimagov gavran pozdravio Geda kad se prviput pojavio u školi oslovivši ga sa "Budući Arhimaže". Bez obzira da li jesu ili nisu verovali u takve priče, i bez obzira da li su voleli Geda ili nisu, svi su ga spremno sledili kad bi ga, u retkim prilikama, hvatala želja da se malo proveseli, i kad bi im se pridružio da ih predvodi u igrama za vreme sve dužih proletnjih večeri. Ali, uglavnom beše sav utonuo u rad, ponos i gnev, i držao se podalje od njih. Pošto Veča više nije bilo, on nije imao prijatelja među njima, i nikada mi nije palo na pamet ni da ga potraži.     Bilo mu je petnaest godina, bio je još isuviše mlad da uči Vrhunsku magiju čarobnjaka i maga, onih koji nose štap; ali je tako brzo i lako učio sve veštine opsenarstva, da je Veliki majstor Pretvaranja, i sam još mlad čovek, ubrzo počeo da ga podučava odvojeno od ostalih, i da ga uči istinskim bajalicama pretvaranja. Objasnio mu je kako jednoj stvari koja treba da bude pretvorena u nešto drugo valja promeniti ime dokle god traje magija pretvaranja, i objasnio mu na koji način to utiče na imena i prirodu drugih stvari koje je okružuju. Govorio mu je i o opasnostima pretvaranja, pogotovo kada čarobnjak samog sebe pretvori u nešto drugo, i tako dolazi u opasnost da zauvek ostane uhvaćen u zamku vlastite vradžbine. Malo po malo, privučen dečakovim sigurnim razumevanjem,mladi Veliki majstor stade da čini i više nego da mu samo priča o tim tajnama. Naučio ga je najpre jednoj a zatim i drugoj velikoj magijskoj formuli Pretvaranja, i dao mu Knjigu stvaranja oblika, da je prouči. To je učinio bez znanja Arhimaga, i neoprezno, ali bez zle namere.     Ged je takođe radio i sa Velikim majstorom Prizivanja, ali ovaj je bio strog čovek, ostareo i ogrubeo od mračne veštine koju je predavao. On se nije bavio opsenama već pravom magijom - prizivanjem

energije kao što su svetlost i toplota, i sile koja privlači magnet, i onih sila koje ljudi opažaju kao težinu, oblik, boju, zvuk: istinskih sila, nastalih iz neizmernih, ogromnih energija vaseljene, koje nijedan čovek ne može svojim vradžbinama da iscrpi ili im poremeti ravnotežu. Veštine kojima vremenaši i gospodari mora deluju na vetrove i vodu bile su dobro poznate njegovim učenicima, ali on im je po prvi put pokazao zbog čega pravi čarobnjak koristi takve vradžbine samo kad je potrebno, jer prizvati takve zemaljske sile znači promeniti zemlju kojoj i oni sami pripadaju. "Kiša na Rouku može značiti sušu na Oskilu", govorio im je on, "a tiho i vedro vreme u Istočnom Prostranstvu može značiti nepogodu i propast na Zapadu, ako ne znate dobro u šta se upuštate."     Ali, retko im je pominjao prizivanje pravih stvari i živih ljudi i duhova umrlih, i prizivanje Nevidljivog, magije koje prestavaljaju vrhunac veštine Prizivara i moći maga. Jednom ili dvaput Ged je pokušao da ga navede da im nešto kaže o tim velikim tajnama, ali Veliki majstor je samo ćutao i posmtrao ga dugo i mrko, tako da je Gedu postalo neprijatno i nije više progovorio ni reč.     Ponekad mu je zista bilo neprijatno i da se bavi onim manje važnim vradžbinama kojima ih je učio Veliki Majstor Prizivanja. Određene rune, na određenim stranicama Knjige Predanja izgledale su mu poznate, iako nije mogao da se seti u kojoj ih je knjizi negda video. Bilo je o određenih rečenica koje se moraju izgovoriti i bajalicama prizivanja, koje je nerado izgovarao. Za trenutak bi ga podsetile na senku u mračnoj sobi, na zatvorena vrata i na senke u uglu kraj vrata, koje pokušavaju da ga dohvate. Žurno bi potiskivao te misli i sećanja i nastavljao dalje. Ti trenuci ispunjeni strahom i tamnom, govorio je sam sebi, bili su senke nastale iz njegovog vlastitog neznanja. Što više bude učio, to će se manje plašiti, i kad dostigne punu moć i postane Čarobnjak, neće više morati ničega da se plaši, ničega na svetu.     U drugom mesecu tog leta škola se opet našla na okupu u Velikom zdanju, da proslavi Mesečevu noć i Dugu igru, koje su te godine padale jedna za drugom, kao jedna proslava koja traje dve večeri uzastopce, što se događa jedanput u pedeset dve godine. Prve noći, najkraće noći sa punim mesecom u godini, frule su bez prestanka svirale napolju, u poljima, a uske ulice grada Tvila bile su ispunjene bubnjevima i bakljama, i pevanje se razlegalo nad mesečinom obasjanim vodama zaliva Rouk. Kada se u zoru rodilo sunce Pevači sa Rouka počeše da pevaju dugački ep Podvizi Eret-Akbe, koji je govorio o tome ako nekada behu sagrađeni beli tornjevi Hevnora i kako je Eret-Akbe putovao od Prastarog ostrva, Eje, preko čitavog Arhipelaga i svih Prostranstava, dok se na kraju, na krajnjem Zapadnom Prostranstvu, na ulazu u Otvoreno more, nije sukobio sa ogromnim zmajem Ormom; njegove kosti i razbijeni oklop leže sad izmešani sa kostima zmaja na obali usamljenog Selidora, ali njegov mač, postavljen na vrh

najvišeg tornja u Hevnoru, i danas gori crvenim plamenom kad sunce počne da zalazi iznad Unutrašnjeg mora. A kada pesma beše završena, poče Duga igra. Stanovnici grada, Veliki majstori, njihovi učenici i seljaci iz okoline, svi zajedno, i muško i žensko, uaigrali su kroz toplu prašinu i u sumrak pohrlili svim putevima Rouka ka morskoj obali, uz udarce bubnjeva i pisak frula isvirala. Igrajući su krenuli pravo u more, obasjani svetlošću meseca koji je juče bio pun, i zvuci muzike stopiše se sa hučanjem ogromnih talasa. A kada se prva svetlost ukaza na istoku, vratiše se na obale i puteve; ali bubnjevi su bili umukli i samo su još frule zavijale tiho i prodorno. Tako je bilo na svakom ostrvu u Arhipelagu te noći: jedna ista igra, ista muzika kojom su se povezivale zemlje razdvojene morima.     Kada je prošla Duga igra, ljudi su većinom prespavali vasceli naredni dan, i uveče se opet iskupili da se najedu i napiju. Jedna grupa mladića, šegrta i črobnjaka-pripravnika, iznela je svoju večeru iz zajedničke trpezarije u dvorište Velikog zdanja, da tamo održi svoju malu gozbu: Več, Džasper i Ged su bili među njima, i još šestorica ili sedmorica drugih, kao i neki dečaci koji su privremeno bili pušteni iz Usamljene Kule, ker taj praznik beše izmamio napolje čaki samoga Kurremkermerruka. Svi su zajedno jeli, smejali se, i iz čiste obesti izvodili trikove koji bi na dvoru kakvoga kralja bili čudo bez premca. Jedan je dečak osvetlio dvorište pomoću stotinu zvezda sazdanih od avetinjske svetlosti; prelivale su se kao dijamanti i polovile polako, u isprepletenoj povorci između ljudi i pravih zvezda n anebu; dva momka su se kuglali kuglama od zelenog plamena, a kegle su im odskakale u stranu ili bežale kad bi im se kugla približila; i sve to vreme Več je, ukrštenih nogu kao da sedi, lebdeo u vazduhu i jeo pečeno pile. Jedan od mlađih dečaka pokušao je da ga svuče na zemlju, ali Več je samo odlebdeo na malo veću visinu, van domašaja, i mirno nastavio da sedu u vazduhu,smešeći se. S vremena na vreme bi bacio u vazduh pileću koščicu, koja se pretvarala u sovu i hučeći odletala među isprepletena zvezdana svetla. Ged je za sovama ispaljivao strele od hlebnih mrvica i obarao ih na zemlju; i u trenutku kad bi dodirnule tle potajale su opet samo koščice i mrvice hleba, jer bi opsena prestajala da deluje. Ged takođe pokuša da se približi Veču u vazduhu, ali pošto nije znao ključnu reč magijske formule, morao je da se održava mašući rukama kao krilima, i svu su umirali od smeha gledajući ga kako čas uzleće a čas pada, lepršajući rukama. Nastavljao je da se ludira iz čistog zadovoljstva i da zabavi društvo; smejao se i sam zajedno s njima, jer posle one dve duge noći ispunjene igranjem, mesečinom, muzikom i magijom, bio je sav opčinjen i razdragan, spreman na sve.     Na kraju se meko spustio na noge, odmah pored Žaspera, a Džasper, koji se nijednom nije glasno nasmejao, samo se malo odmakao, rekavši: "Jastreb, koji ne ume da leti..."

     "Zar Džaspers nije isto što i jaspis, dragi kamen?" odvrati mu Ged kao iz puške, uz širok osmeh. "O, ti, blistavi dragulju među pripravnicima, o, ti, dijamante sa Hevnora, daj, zasvetlucaj nam malo!"     Momčić koji beše napravio ona igrajuća svetla posla jedno da poigrava i svetluca Džasperu oko glave. Izgubivši doneklse svoju uobičajenu hladnokrvnost, Džasper se namršti, i jednim pokretom ruke zbrisa svetlo i ugasi ga. "Muka mi je od klinaca, galame i ludiranja", progunđa on.     !Ako su ti potrebni tišina i turobnost", dodade jedan od mlađih dečaka, "tu ti je Kula, vrati se u nju."     "A, šta ti zapravo želiš, Džaspere?" dobaci mu Ged.     "Želim da budem u društvu sa sebi ravnima", odvrati Džasper. "Hodi, Veče. Neka se šegrti zabavljaju sa svojim igračkama."     Ged se okrene i stade licem u lice prema Džasperu. "Šta to pripravnici imaju, a šegrti nemaju?" zapita on. Govorio je mirno ali svi dečaci se odjednom ućutaše, jer u njegovom tonu, kao i u Džasperovom, uzajamna mržnja beše izbila jasno i oštro, kao mač naglo isukan iz korica.     "Moć", odreza Džasper.     "Urdiću svojom moći sve što uradiš i ti, jedno po jedno."     "Je li to izazov?"     "Jeste,"     Več se, međutim, žurno spusti na zemlju i stade između njih, ljutita lica. "Dobro znate da nam je zabranjeno da se dadmećemo u magiji. Prestanite!"     I Ged i Džasper su stajali ćutke, jer su i oni znali za taj zakon Rouka, a znali su i da Veča pokreće ljubav, a njih dvojicu mržnja. Ipak, bes im je bio samo osujećen, ali ne i stišan. Korakuvši malo u stranu, kao da se obraća samo Veču, Džasper reče, uz svoj hladni osmejak: "Mislim da bi trebalo da podsetiš svog prijtelja čobanina na zakon koji i njega samog štiti. Izgleda ljut. Pitam se da nije zaista poverovao da bih ja prihvatio njegov izazov? Izazov momka koji zaudara na koze, šegrta koji još ne zna ni Prvo pretvaranje?"     "Žaspere", prosikta Ged, "otkud ti znaš šta ja znam?"     Istoga časa, ne izgovorivši nijednu reč koja bi se mogla čuti, Ged, nestade, i nad njima stade da lebdi veliki soko, otvarajući svoj krivi kljun da krikne: to je trajalo samo trenutak, i već je opet Ged stajao pred njima u treperavoj svetlosti baklje, mračno gledajući u Džaspera.     Iznenanđeni Džasper morao je da ustukne,ali i sada, slegnuvši ramenima, izgovorio je samo jednu reč: "Opsena."

     Ostali zažagoriše. "Nije to bila opsena", reče Več. "Zaista se pretvorio u sokola. A sada, dosta. Slušaj, Džaspere..."     "Time je samo dokazao da je uspeo krišom da pogleda u Knjigu stvaranja oblika, kad Veliki majstor nije pazio. Pa., šta? Hajde, nastavi samo, čobanine. Volim da gledam kako se uplićeš u vlastitu zamku. Što više pokušavaš da bude meni ravan, tim više se vidi kakav si zapravo."     Na to se Več okrete od Džaspera i obrati se Gedu, sasvim tiho: "Jastrebe, budi čovek i prestani ti prvi... hajde sa mnom..."     Ged pogleda u prijatelja i nasmeši se, ali sve što reče bilo je: "Pričuvaj mi Hoega, hoćeš li?" I on stavi Veču u ruke malog otaka, koji mu je, kao i obično, sedeo na ramenu. Životinjica nikada nije dozvolila da je bilo ko dodirne, osim Geda,ali sada pređe kod Veča, i uspuzavši mu se uz ruku, šćućuri mu se na ramenu, ne skidajući blistave okice sa svog gospodara.     "Tako." Ged se ponovo obrati Džasperu, mirno kao i maločas, "Čime ćeš pokušati da dokažeš da si bolji od mene, Džaspere?"     "Ja to ne moram ničim da dokazujem, Čobanine. Ali, hoću. Daću ti priliku da ti dokažeš sebe. Zavist te izjeda kao crv jabuku. Hajde da isteramo tog crva. Jednom si se, na Okruglom brdu Rouku, hvalisao kako črobnjaci sa Gonta ne izvode trikove za zabavu. Pođi sada na Okruglo brdo i pokaži nam šta to oni rade. A posle toga, ako mi se bude htelo, pokazaću ti malo prave magije."     "Da, to bih voleo da vidim", odgovori Ged. Mlađi dečaci, navikli da ga vide da prasne na najmanji privid podsmeha ili uvrede, posmatrali su ga, iznenađeni njegovom mirnoćom. Več ga nije gledao iznenađeno, već sa sve većimstrahom. On pokuša još jednom da se umeša, ali DŽasper mu dobaci: "Okani se, Veče, šta ćeš, dakle, učiniti da iskoristiš priliku koju ti pružam, Čobanine? Hoćeš li nam prikazati neku opsenu, plamenu kuglu, vradžbinu kojoj se koze leče od šuge?"     "Šta bi ti hteo da ti pokažem, Džaspere?"     Stariji momak sleže ramenima. "Baš me briga. Hajde, prizovi duh nekog pokojnika!"     "Hoću."     "Nećeš". Džasper ga je netremice gledao u oči, a bes iznenada poče da se probija kroz dotadašnji njegov prezir. "Nećeš. Ne možeš. Samo lupetaš i pupetaš..."     "Kunem ti se u vlastito ime, hoću!"     Svi su za trenutak stajali kao zaleđeni.     Otimajući se od Veča, koji pokuša da ga zadrži, Ged krupnim koracima pohita iz dvorišta, ne osvrćući

se. Avetinjska svetla koja su poigravala nad njim pogasiše se i popadaše. Džasper je još za trenutak oklevao, a onda krenu za Gedom. I ostali pohitaše za njima, tiho i bez reči, uplašeni i radoznali.     Padine Okruglog brda Rouk uzdizale su se kao još gušći mrak u tami letnje noći, pre izlaska meseca.Već i samo prisustvo toga brda na kome behu izvedena tolika čudesa delovalo je teško, kao da u vazduhu oko njih vlada neka omorina. Izašavši na jednu strminu, pomisliše kako korenje toga brda seže duboko, dublje od mora, sve do prastarog, nevidljivog, tajanstvenog ognja u srcu zemlje. Zaustaviše se, napokon, na istočnoj padini. Zvezde su nepomično visile nad vrhom brda, iznad njih. Nije se osećao ni dašak vetra.     Ged odmače još nekoliko koraka uz brdo, iznad ostalih, i okrenuvši se, progovori snažno i razgovetno. "Džaspere, čiji duh hoćeš da prizovem?"     "Čiji god hoćeš. Nijedan ti se neće odazvati." Džasperov glas je malo podrhtavao, valjda od besa. A Ged mu odvrati tiho, podrugljivo: "Bojiš li se?"     Nije, međutim, sačekao odgovor, ukoliko ga je i bilo. Beše već potpuno prestao da obraća pažnju na Džaspera. Sada, kad su napokon stajali na Okruglom brdu Rouka, mržnja i bes behu prestali, i umesto njim mu se javi savršena sigurnost. Zašto bi on nekome zavidio? Znao je da je njegova moć, te noći, na tome mračnom, začaranom mestu, veća nego ikada; ispunjavala ga je čitavog, sve dok nije stao d drhti osećanjem snage koju jedva da je uspevao da obuzda. Sada je znao da je Džasper daleko ispod njega, da je poslan, možda, samo zato da bi ga večeras doveo na ovo mesto; da nije nikakav protivnik, već prosto oruđe za ispunjenje njegove; Gedove sudbine. Pod nogama je osećao korenove Brda kao se proteže duboko dole, u tamu, a iznad glave je video suve, daleke, zvezdane vatre. A u međuprostoru, sve što postoji bilo je njemu na raspolaganju.     "Ne boj se", reče on, smešeći se. "Prizvaću duh jedne žene. Neka to bude Elfaran, lepotica iz Podviga Enlada."     "Umrla je pre hiljadu godina, kosti joj leže duboko pod morej Eje, a možda nikada nije ni postojala."     "Zar vreme i prostor znače nešto za mrtvaca? Zar Pesme lažu?" odvrati Ged, još uvek sa blagim podsmehom, a onda, rekavši, "Gledajte u prostor između mojih ruku, " okrenu im leđa i ukipi se.     Širokim, laganim pokretom raskrili obe ruke; bio je to gest dobrodošlice, kojim prizivanje počinje. A onda progovori.     Još pre više od vde godine bio je pročitao rune bajalice prizivanja u Ogionovoj knjizi, i nikada ih posle toga nije izgovorio. Tada ih je bio pročitao u mraku. Sada, u mraku, kao da ih je ponovo čitao, na

stranici koja se pred njim otvorila u noći. Ali sada je razumevao ono što čita, izgovarajući polako reč po reč, i kao da je pred sobom video ocrtane linije kojima čini treba isplesti, glasom i pokretima tela i ruku.     Dečaci su stajali i posmatrali ga bez reči, nepomično, i samo su pomalo drhtali; jer velike čini su počinjale da deluju. Ged je još uvek govorio tiho, ali izmenjenim glasom, sa prizvukom nekog dubokog pojanja, a reči koje je izgovorio bile su im nepoznate. Najzad, zaćuta. Iznenada se podiže snažan vetar i stade da huji kroz travu. Ged pade na kolena i viknu koa da nekoga zove. Potom pade ničice, raširenih ruku, kao da hoće da zagrli zemlju, a kada se opet uspravio na napetim je rukama držao nešto tamno, nešto toliko teško da je drhtao od napora, pokušavajući da stane na noge. Vreli vetar poče dazavija kroz uzburkanu travu na brdu. A ako su zvezde i dalje sijale, niko ih više nije primećivao.     Reči magijske formule probijale su se između Gedovih usana, uz siktanje i mrmljanje, a onda on glasno povika: "Elfaran!"     I opet viknu to ime. "Elfaran!"     Bezoblična, crna masa koju beše podigao raspuče se nadvoje. Polovine popadaše, a neki vretenasti zračak zasja mu između raširenih ruku - tinjava, obla svetlost koja se uzdizala od tla do visine njegovih uzdignutih ruku. U toj ovalnoj svetlosti za trenutak se pokrenu nekakav obris - ljudska prilika; neka visoka žena, okrenuta leđima, koja je gledala u njih preko ramena. Lice joj je bilo divno i tužno, i puno straha.     Samo za tren beše zablistao taj duh. A onda mutni oval između Gedovih ruku postade sjajniji. Počeo jeda se širi i rasprostire, kao neki otvor u mračnoj zemlji i noći, kao da se takanje sveta odjednom rascepilo. I kroz njega zablista strhoviti sjaj. I kroz taj sjajni, iskidani prorez, izmiglji se nešto nalik na grudvu mraka, nešto hitro i jezivo, i baci se Gedu pravo u lice.     Zateturavši se unazad pod težinom te spodobe, Ged ispusti kratki, promukli krik. Maleni otak, koji sve to posmatraše sa Večevog ramena, životinjica koja nema glasa, kriknu takođe i skoči, kao da hoće da napadne.     Ged se sruči na zemlju, boreći se i koprcajući se, dok se svetleći procep u tami ovoga sveta širio i dalje iznad njega. Dečaci koji su sve to posmatrali utekoše, a Džasler se povi do zemlje,skrivajući oči od užasne svetlosti. Samo Več polete ka svomprijatelju. I zato samo on vide onu senku poput grudve koja se pripijala uz Geda, razdirući mu telo. Bila je nalik na crnu zver, veličine malog deteta, iako se sve vreme nadimala i splašnjavala; i nije imala ni glave ni lica, već samo četiri šape sa kandžama, kojim aje grebala i razdirala. Več zajeca od užasa, a ipak ispruži ruke, pokušavajući da je otrgne od Geda. Ali pre

nego što je i dotače ukoči se, ne mogavši da se pomakne.     Nepodnošljiva svetlost poče da lebdi i razdire ivice sveta lagano se sastaviše. Neki glas je govorio u blizini, kao što šapće lišće i žubori vodoskok.     Zvezde opet zasjaše, i trava na brdu obli se srebrom od mesečeve svetlosti koja se upravo pojavila. Rane na telu noći namah zaccceliše. Ravnoteža videla i tme opet je počivala, obnovljena i smirena. Zver-senka beše nestala. Ged je ležao na leđima, ruku raširenih kao da još uvek održava onaj gest dobrodošlice i poziva. Lice mu je bilo crno od krvi i na košulji su mu se videle velike, krvave mrlje. Maleni otak mu se šćućurio, drhteći pored ramena. A nad glavom mu je stajao starac čiji je ogratač bledo svetlucao pod mesečinom: Arhimag Nemerl.     Srebrni vrh Nemerlovog štapa svetlucao je, nadnoseći se nad Gedove grudi. Dodirnuo ga je nežno, samo jedanput, na mesu gde je srce, i jedanput po usnama; i dok je Nemerl nešto šaputao Ged se promeškolji, i usne mu se razdvojiše, dok se borio da udahne vazduh. I tada stari Arhimag podiže svoj štap, stavi ga vrhom na zemlju, i oslovni se svom težinom na njega, oborene glave, kao da se jedva drži na nogama.     Več oseti da opet može da se kreće. Bacivši pogled oko sebe,, ugleda da behu pristigli i drugi, Veliki majstori Prizivanja i Pretvaranja. Nijedan čin visoke magije ne može se izvesti a da takvi ljudi ne budu potaknuti; i imali su načina da stignu za tren oka kada je to potrebno, iako nijedan ne beše tako brz kao Arhimag. Sada već behu poslali po pomoć, i jedna grupa pođe s Arhimagom, a druga, Več među njima, odneše Geda u odaje Velikog majstora Travarstva.     Veliki majstor Prizivanja ostao je da bdi vascele noći na Okruglom brdu Rouka.Ništase ni za jezičak ne beše pomerilo na padini na kojoj je ostalo rascepljeno ustrojstvo sveta. Nijedna senka ni ne pokuša da se prikrade pod mesečinom i potraži otvor kroz koji bi se povukla natrag, u svoje carstvo. Senka beše pobegla od Nemerla i od moćnih, nevidljivih čarobnih zidina kojima je ostrvo Rouk bilo okruženo i zaštićeno, ali je, ipak, ostala negde u svetu. Negde, u svetu, ona se krila. Da je Ged te noći preminuo, ona bi možda potražila vrata koja je on otvorio, i pošla za njim u carstvo smrti, ili bi se neopazice vratila tamo odakle je došla,ma gde to bilo; na to je Veliki majstor Prizivanja čekao i bdeo na Okruglom brdu Rouk. Ali, Ged je preživeo.     Položili su ga u postelju u odaji za lečenje, i Veliki majstor Travarstva mu je stavio melem i previo rane koje je imao po licu, vratu i ramenima. Bile su to duboke, rascepljene i opake rane. Crna krv u njima se nije zgrušavala, već je stalno izvirala, uprkos bajalicama i kruškovom lišću obloženom

paučinom koje je bilo stavljeno na njih. Ged je ležao oslepeo i onemeo od vatruštine, kao štap u tinjajućem ognju, i nije bilo te bajalice koja bi mogla da ohladi ono što ga je sagorevalo.     Nedaleko odatle, u dvorištu pod vedrim nebom u kome je poskakivao vodoskok, Arhimak je takođe ležao nepokretno, ali ohlađen, leden; na njemu su živele još samo oči, posmatrajući kako mesečinom obasjana voda pada po uskomešanom, mesečinom obasjanom lišću. Oni oko njega nisu izgovarali nikakve bajalice i nisu ni pokušavali da ga leče. Samo bi s vremena na vreme tiho prozborili nešto između sebe, a zatim se opet okrenuli da bdiju nad svojim Gospodarem. On je ležao nepomično, a orlovski nos, visoko čelo i seda kosa beleli su mu se pod mesečevom svetlošću kao kost. Da bi zaustavio razularenu magiju i oterao senku od Geda, Nemerl beše iscrpio sve svoje moći, a zajedno s njima iščilela je i sva njegova telesna snaga. Umirao je. Ali smrt velikog maga, koji je mnogo puta u životu hodio po sparušenim, strmim obroncima carstva smrti, nije obična stvar: jer, umirući, on ne hodi nasumice, već sigurno, jer on zna taj put. I kada Nemerl podiže pogled kroz krošnju drveta, oni pokraj njega nisu znali da li to poslednji put gleda u zvezde koje polako blede pod zracima zore, ili da li to ponovo posmatra one druge zvezde, koje nikada ne zalaze već večito stoje nad brdima što ne znaju za svitanje.     Gavran Oskila, koji je bio njegov ljubimac trideset godina, beše nestao. Niko nije video kuda je otišao. "Poleteo je da mu prokrči put," reko je samo Veliki majstor Ustrojstva, dok su bdeli.     Rodi se napokon dan, topao i vedar. Veliko zdnje i ulice Tvila kao da se behu pritajili. Nije se čuo ni glasak, sve dok se, pred podne, nisu oglasila gvozdena zvona na kuli Velikog majstora Poezije, jasno i prodorno.     Sledećeg dana su se okupili devetorica Velikih majstora Rouka, na jednom mestu ispod senovitog drveća Gaja Suštine. Pa čak i na tom mestu se obaviše devetorostrukim zidom tišine, da ni jedan čovek ili sila ne uzmognu da im se obrate dok mudu birali među magima Zemljomorja onoga ko će im biti novi Arhimag. Izabrali su Genšera, sa ostrva Vej. I smesta krenu brod preko Unutrašnjeg mora do Veja, da doveze novog Arhimaga na Rouk. Veliki majstor Vetroumeća stajao je na krmi da pokrene magijski vetar i usmeri ga na jedra, i brod smesta krenu, i nestade sa vidika.     O svemu tome Ged nije pojma imao. Ležoa je pune četiri nedelje tog toplog leta, slep, gluv i nem, iako bi s vremena na vreme uzdahnuo ili kriknuo, kao životinja. Najzad su spore veštine Velikog majstora Travarstva učinile svoje, tako da rane počeše da mu zaceljuju i groznica da mu opada. Kao da je, malo po malo, opet počeo da razaznaje glasove, iako sam, još nije progovorio. A onda, jednog

vedrog jesenjeg dana Veliki majstor Travarstva otvori kapke na prozorima sobe u kojoj je ležao Ged. Još od one noći na Okruglom brdu Rouk, dečak je znao samo za tamu. Sada sakri lice puno ožiljaka u ruke, i zaplaka.     Međutim, kada je zima nastupila, još uvek je samo mucao, a Veliki majstor Travarstva i dlje ga je držao u odajama za lečenje, pokušavajući da vrati nekadašnju snagu njegovom telu i umu. I tek u rano proleće Veliki majstor ga pusti da izađe, i posla ga da, pre svega, iskaže svoju poštu i pokornost Arhimagu Genšeru. Jer, on nije bio u stanju da se pridruži ostalima kada su tu svoju dužnost obavili prilikom Genšerovog dolaska na Rouk.     Nijednom od njegovih drugova nije bilo dozvoljeno da ga poseti dok je mesecima ležao bolestan, i sada, dok je prolazio mimo njih, pitali su jedni druge: "Ko je to?" Nekada je bio bodar, lakog koraka i jak. Ali sada, osakaćen bolešću, hodao je polako i oklevajući, pognute glave, a leva strana lica bila mu je sva u ožiljcima. Zaobilazio je one koji su ga znali, a i one koji nisu, i najprečim putem stigao je do Vodoskoka. Tamo, gde je nekada on čekao Nemerla, sada je Genšer čekao njega.     Poput nekadašnjeg Arhimaga, i ovaj novi je nosio beli ogrtač. Ali, kao i većina ljudi iz Istočnih Prostranstava, Genšer je bio crne puti, i pogled ispod debelih obrva bio mu je takođe mrk.     Ged kleče pred njega i ponudi mu svoju vernost i poslušnost. Gešner je neko vreme samo ćutao.     "Znam šta si učinio", prozbori on najzad, "ali još ne znam šta si ti. Ne mogu prihvatiti tvoju vernost."     Ged se uspravi i položi ruku na stablo mladog drveta pored vodoskoka da prikupi snagu. Još je sporo govorio. "Znači li to da treba da odem sa Rouka, Vaše gospodstvo?"     "Da li ti želiš da odeš sa Rouka?"     "Ne."     "A šta želiš?"     "Da ostanem. Da dalje učim. Da razvrgnem... zlo..."     "Ni veliki Nemerl nije to mogao... Ne, ne želim da odeš sa Rouka. Jedina zaštita koju imaš su naši Veliki majstori, i odbrambene čini bačene na ovo ostrvo, koje sprečavaju zlo da mu priđe. Ako sada odeš, ona zla spodoba koju su pustio na slobodu smesta će te pronaći; ući će u tebe, i bićeš opsednut njome. Više nećeš biti čovek već gebet, telo bez duše koje će činiti ono što poželi ta zla senka koji si ti prizvao da se pojavi na sunčevoj svetlosti. Moraš ostati ovde, sve dok ne prikupiš dovoljno snage i mudrosti da se odbraniš od nje - ako ikada uspeš. Čak i u ovom trenutku, ona te vreba. Jesi li je ugledao, od one noći?"

     "Jesam, u snovima, Vaše gospodstvo", nastavi Ged, nakon kraće pauze; a govorio je s mukom i posramljeno. "Vaše gospodstvo, Genšeru, ne znam šta je to bilo... ono što se odjednom pojavilo i zgrabilo me..."     "To ne znam ni ja. Nema imena. Ti si rođenjem nasledio ogromnui moć, ali si je loše upotrebio, i probudio sile kojima nisi mogao da vladaš, i nisi znao kako te sile utiču na Ravnotežje svetlosti i tame, života i smrti, dobra i zla. A podstakli su te na to ponos i mržnja. Zar nije sasvim prirodno što je sve to imalo uništavajuće posledice? Prizvao su duh umrlog, ali zajedno s njim javio se i jedan od oblika neživota. Nezvan je pristigao sa mesta gde imena ne postoje. Budući da je zlo, ono želi da kroz tebe stvara dalje zlo. Moć koju si morao da prizoveš, daje mu moć da vlada nad tobom: vi ste u sprezi. To je senka tvoje oholosti, senka tvog neznanja, tvoja vlastita senka. Ima li senka ime?"     Ged je stajao, pun mučnine i rastrojen. "Kamo sreće da sam umro", reče napokon.     "A ko si ti, da smeš da sudiš, ti - za koga je Nemerl žrtvovao sebe?... Dok si ovde, bezbedan si. Otići ćeš odavde, i nastavićeš da učiš. Kažu da si pametan. Samo nastavi. I to dobro. To je sada sve što možeš."     I tu Genšer završi, i odjednom nestade; ali, takvi su magi. Vodoskok je i dalje poskakivao na suncu, a Ged ga je malo posmatrao i slušao ga, misleći na Nemerla. Nekada, davno, u tom dvorištu, osetio je da je i sam reč, izgovorena pod sunčevom svetlošću.     Ali sada je progovorila i tama. Bila je to reč koja se ne može poreći.     Izašao je iz dvorišta i krenuo ka svojoj staroj ćeliji u Južnoj kuli, koju su mu zadržali. Tamo je boravio sam. Kada bi gong zazvonio, pozivajući na večeru, izašao bi, ali retko bi razgovarao sa ostalima za Dugačkim stolom, niti bi ikada podigao lice da ga vide, čak ni onima koji su ga najplemenitije pozdravljali. I nakon dan-dva svi ga ostaviše na miru. A to je i želeo, jer se bojao zla koje bi i nesvesno mogao da izrekne ili uradi.     I Več i Džasper behu odsutni, ali on ni ne upita gde su. Dečaci koje je predvodio i kojima je godpodario bili su mu izmakli i uznapredovali, zbog svih onih meseci koje je bio izgubio, i toga proleća i leta učio je sa dečacima mlađim od sebe. A nije se isticao ni među njima, jer su mu bajalice,čak i najprostije bajalice opsenarstva, teško i s mucanjem padale na jezik, a ruke su mu podrhtavale kad god je morao da ih zaposli.     U jesen je morao još jednom da ode u Usamljenu kulu da nastavi učenje kod Velikog Majstora imenovanja. Taj zadatak, od kojeg je nekada strepeo,sada mu je pričinjavao zadovoljstvo, budući da je

osećao potrebu za tišinom, i dugotrajnim učenjem bez bacanja čini, tamo gde ona moć za koju je znao da se još uvek nalazi u njemu neće ničim biti izazvana da deluje.     Noć uoči njegovog konačnog odlaska iz Kule došao mu je posetilac, ogrnut smeđim putnim ogrtačem i noseći u ruci hrastov štap okovan gvožđem. Ged ustade na noge kada ugleda štap čarobnjaka.     "Jastrebe..."     Čuvši taj glas, Ged podiže pogled: pred njim je stajao Več,sav temeljan i četvrtast kao i uvek; doduše, bezizrazno crno lice bilo mu je nešto ostarilo, ali osmeh na njemu nije se promenio. Na ramenu mu je čučala životinjica, crnog krzna sa svetlijim prugama i blistavih očiju.     "Ostao je sa mnom dok si ti bio bolestan, i sada mi je žao da se rastanem s njim. Ali mi je još teže da se rastanem od tebe, Jastrebe. Ali, moram kući. Hajde, Hoeže! Pređi kod svog pravog gospodara!" Več pomilova otaka i spusti ga na pod. Životinjica se odmah smesti na Gedovu slamaricu i poče da se umiva suvim, smeđim jezičkom nalik na listić neke biljčice. Več se glasno nasmeja, ali Ged nije bio u stanju ni da se nasmeši. Samo se sagnuo da sakrije lice, milujući otaka.     "Mislio sam da mi više nikada nećeš doći, Veče", reče on.     Nije mislio da mu prebacuje, ali Več se poče pravdati. "Nisam mogao da te posetim. Veliki majstor Travarstva mi je to zabranio; a odkako je počela zima stalno sm bio sa Velikim majstorom u Gaju, i sam kao u zatvoru. Nisam smeo da izlazim dok nisam zaslužio štap. Slušaj: kad i ti budeš jednom slobodan, dođi u Istočna Prostranstva. Čekaću te. U tamošnjim gradićima čovek se može lepo proveseliti, i rado primaju čarobnjake."     "Slobodan..." promrlja Ged i sleže ramenima, uz jedva primetan osmeh.     Več ga pogleda, ne onako kao nekada; sa istom ljubavlju, da ali, možda, sa ipak malo više čarobnjalke pronicljivosti. "Pa, nećeš zauvek ostati vezan za Rouk."     "Pa, znaš... mislio sam da bih možda mogao da ostanem da radim sa Velikim majstorom u Kuli, da budem jedan od onih koji u knjigama i među zvezdama tragaju za izgubljenim imenima, kako ne bih... učinio još neko zlo, kad dobro već nisam..."     "Možda", prekinu ga Več. "Ja nisam vidovit, ali pred tobom ne vidim sobe i knjige, već morsku pučinu, vatru i zmajeve, i kule mnogih gradova, i sve drugo što jedan soko može da vidi kad leti visoko i dleko."     "A iza mene - šta vidiš iza mene?" upita Ged i uspravi se kad to izreče, tako da se, pod avetinjskom svetlošću koja im je gorela iznad glave, njegova senka pojavi i ispruži preko zida i poda. Ali, već u

seledećem trenutku on okrenu lice u stranu, i promuca; "Ne, bolje mi reci kuda ćeš i šta nameravaš da radiš."     "Idem kući, da se vidim sa braćom i sestrom o kojima sam ti pričao. Bila je beba, kad sam otišao, a sada bi već trebalo uskoro da slavi svoje Imenovanje - kako je to brzo prošlo! A onda ću se zaposliti kao čarobnjak negde, na nekom od tih malih ostrva. O, tako bih rado ostao da još razgovaramo, ali ne mogu, noćaš mi kreće brod, a plima je već nadošla. Jastrebe, ako te ikada put nanese na Istok, dođi da me posetiš. I ako ti ikada u životu zatrebam, pošalji mi poruku, pozovi me samo nojim istinskim imenom: Estariol."     Na ovo Ged podiže svoje ožiljcima unakaženo lice i pogleda prijatelja pravo u oči.     "Estariol", reče on, "moje ime je Ged."     A onda se tiho oprostiše, i Več se okrenu, prođe kroz kameni hol i napusti Rouk.     Ged je još malo osto nepomičan,kao neko ko je upravo primio veliki novost, pa sada mora i vlastiti um da proširi da bi mogao da je prihvati. Jer ono što mu je Več poklonio bilo je zaista veliko - dao mu je da sazna njegovo pravo ime.     Pravo ime znaju samo onaj koji ga nosi i onaj koji muga je dao. Čovek može, kasnije u životu, da se odluči da svoje ime saopšti svome bratu, ili ženi, ili prijatelju, ali i oni ga neće nikada upotrebiti u prisustvu nekog drugog, ko bi mogao da ga čuje. Pred svetom će ga, kao i sav taj svet, zvati imenom za svakodnevnu upotrebu, nadimkom - nekim imenom kao što je, recimo Jastreb, ili Več, što znači "grahorica", ili Ogion, što znači "šišarka". Kad i običan čovek krije svoje istinsko ime od svih sem od onih koje voli i u koje ima savršeno poverenje, tim više će to morati da čini čarobnjak, jer on je opasniji, a takođe i izložen večoj opasnosti. Onajko zna nečije istinsko ime, taj praktično raspolaže životom toga čoveka i može da upravlja njime. Zato je Gedu, koji je bio izgubio veru u sebe, Več podario ono što samo najbolji prijatelj može da podari, dokaz nepoljuljanog i večitog poverenja.     Ged sede na svoju slamaricu i pusti d se kugla avetinjske svetlosti polako ugasi, ispustivši iz sebe, dok je bldela, plamičak onog močvarnog gasa od kojeg potiče. Pomilovao je otaka, koji se udobno protegao i zaspao mu na kolenu kao da nikada nije spavao na nekom drugom mestu. Veliko zdanje beše utihnulo. Ged se seti da je upravo to bilo veče kada je on slavio svoj Prelazak, onoga dana kad mu je Ogion dao ime. Od tada su prošle četiri godine. Setio se ledenog planinskog potoka,kroz koji je prošao nag i bezimen. Zatim je nastavio da se seća ostalih svetlucavih plićaka na reci Ar, po kojima je nekada plivao; i sela Deset jova, ispod ogromne prašume koja se pela uz planinu; senki koje je jutarnje sunce

bacalo preko prašnjave seoske ulice, vatre koja se u naletima razbuktavala pod snažnim mlazevima vazduha iz mehova, upravljenih na kovačevu jamu za taljenje u zimska popodneva, mračne veštičine kolibe ispunjene mirisima, gde je vazduh bio težak od dima i vradžbina. Sve mu se to vratilo sada, ove noći kad je napunio sedamnaest godina. Sva ta mesta i sve godine njegovog krtkog i prekidanog života javiše mu se u sećanju i opet se spojiše u jedno. Najzad, nakon sveg tog gorkog, izgubljenog vremena, opet je znao ko je i gde se nalazi.     Ali, kuda će morati da krene u godinama koje dolaze, to nije mogao da vidi; a i strepeo je da slučajno ne sazna.     Sledećeg jutra je krenuo na put preko ostrva, s otakom na ramenu kao i obično. Ovoga puta trebalo mu je tri dana, a ne dva, da stigne peške do Usamljene kule, i bio je na smrt umoran kada ju je najzad ugledao iznad uzavrelog, šištećeg mora kod severnog rta. Unutra je bilo isto onako mračno kao i što se sećao, i isto onako hladno, kao što se sećao, i Kurremkarmerruk je isto onako sedeo na svojoj visokoj stolici, ispisujući nizove imena. Samo je podigao pogled na Geda i rekao, bez pozdrava, kao da Ged nikada nije ni odlazio: "Idi u postelju; onaj ko je umoran,taj nije ni pametan. Sutra možeš da otvoriš Knjigu Pothvta Stvralaca, i počni da učiš odatle nova imena."     Kada je zima prošla, vratio se u Veliko zdanje. Tada je bio proizveden u čarobnjaka-pripravnika, i Arhimag Genšer mu tada prihvati zakletvu na vernost. Nastavio je da studira Vrhunske veštine i magijske formule, prešavši sa opsenarstva na pravu magiju, učeći sve ono što je morao da savlada pre nego što dobije čarobnjački štap. Vremenom je izlečio one teškoće u govoru koje su se javljale kada je izgovarao bajalice, a i ruke su mu polako opet počele da bivaju sve veštije; ipak, nikada više nije onako brzo učio kao pre, jer ga strah beše naučio jednoj drugoj i teškoj lekciji. Ipak, nikakvi zli predznaci ili susreti nisu se javljali čak i kad je izvodio Velike magije Stvaranja i Uobličavanja, koje su najopasnije od svih. Ponekad se pitao nije li ona senka koju je oslobodio vremenom onemoćala, ili pobegla nekuda van ovoga sveta, jer više mu se nije javljala u snovima. Ali, u dubini srca je znao d se nada uludo.     Od Velikih majstora i iz prastarih knjiga predanja Ged je saznao sve što je mogao o bićima poput one senke koju beše pustio na slobodu; Ali toga je bilo veoma malo. Nijedno takvo stvorenje nije bilo opisano, niti se o njemu neposredno govorilo. U prastarim knjigama bi se tek i tamo našao poneki nagoveštaj da postoje i takve stvari koje liče na senku-zver. Nije to bila ni avet umrlog čoveka, niti, pak, tvorevina neke od Prastarih sila zemlje, a ipak je izgledalo da je s njima u vezi. U Stvarima i pojavama zmajevskim, knjizi koju je Ged veoma pažljivo pročitao,nalazila se i jedna stara priča o nekom

Gospodaru zmajeva koji beše pao pod vlast jedne od Prastarih sila, stene koja govori, a koja je ležala daleko u severnim zemljama. "Na zapovest Stene", pisalo je u knjizi, "on je progovorio s namerom da proizvde duh umrlog iz carstva smrti, ali pošto su mu čarobnjačke moći omanule, željom Stene, zajedno sa duhom umrlog, došlo je ono što nije bilo prizvano, i ono ga je prožderalo iznutra, a potom u njegovom obličju nastavilo da hodi po zemlji, uništavajući ljude." Alu u knjizi nije pisalo šta je to bilo, niti kako se priča završila. A Veliki majstori nisu znali odakle bi mogla poticati takva senka: iz neživota, kako je kazao Arhimag; sa pete strane sveta, kako je kazao Veliki majstor Pretvaranja; a Veliki majstor Prizivanja je prosto kazao: "Ne znam." Veliki majstor Prizivanja je često dolazio da Gedu pravi društvo,dok je ovaj bio bolestan. Bio je nabusit i ozbiljan, kao i uvek, ali Ged je sada video da u njemu ima milosrđa i mnogo ga je zavoleo. "Ne znam. Znam samo ovo: tako nešto može da prizove samo nečija ogromna moć, i to možda baš moć samo jednog jedinog čoveka na svetu - tebe, i jedan jedini ljudski glas - tvoj. Ali šta to, opet, može da znači, nemam pojma. Ti ćeš to sam postepeno otkriti. Moraćeš da otkriješ,jer inače ćeš umreti,ili će ti se desiti nešto još gore od smrti..." Govorio je tiho i oči su mu bile tužne dok je gledao u Geda. "Kad si bio mlad, mislio si da je mag onaj ko može sve. I ja sam nekada tako mislio. i svi mi. Ali, u stvari, što više raste čovekova stvarna moć i što mu se više širi znanje, sve duža postaje životna staza koju mora da sledi: tako da na kraju nema više izbora, i radi isključivo ono što mora..."     Kada je ovaj napunio osamnaest godina, Arhimag posla Geda da radi sa Velikim majstorom Ustrojstva. O onome što se uči u Gaju Suštine, ali da je magija već i samo to mesto. Drveće toga Gaja nekada se može videti, nekada ne može, i ne nalazi se uvek na istom mestu ili u istom delu ostrva Rouk. Kažu da je i samo to drveće mudro. Kažu da Veliki majstor Ustrojstva od tog drveća u Gaju u stvari sam, neprestano, uči svoju vrhunsku magiju, i ako to drveće ikada izumre,umreće i njegovo znanje, i tada će se vode podići i potopiti pod sobom sva ostrva Zemljomorja koja Segoj beše uzdigao iz okenana još u onim vremenima koja su postojala pre mitova,sve te zemlje na kojima žive ljudi i zmajevi.     Ali sve to je samo rekla-kazala; čarobnjaci neće o tome da govore.     Prolazili su meseci i meseci, i napokon, jednog prolećnog dana, Ged se vratio u Veliko zdanje, i nije više znao šta će mu bitisledeći zadatak. Na vratima kroz koja se ulazi na staze što vode preko livada Okruglog brda Rouk susreo je jednog starca, koji ga je čekao na ulazu. U početku ga Gej nije prepoznao, a onda,kad je malo napregnuo sećanje, shvati da je to isti onaj starac koji ga je pustio u školu kad je prvi put došao, pre pet godina.

     Starac se smešio, pozdravljajući ga po imenu, a onda ga zapita: "Znaš li ko sam ja?"     Ged je već ranije razmišljao o tome da se uvek pominje Deset Velikih majstora Rouka, a da on zna smo za osmoricu, Velike majstore Vetroumeća, Rukoveština, Travarstva, Poezije, Pretvaranja, Prizivanja, Imenovanja, Ustrojstva.Verovao je da pod devetim ljudi podrazumjevaju Arhimaga. Ali, u vreme kad se birao novi Arhimag, devet Velikih majstora je vršilo izbor.     "Mislim da si ti Veliki majstor Čuvar Kapije", reče Ged.     "Tako je. Ti si, Gede, stekao pristup na Rouk tako što si kazao svoje ime. Sada možeš steći slobodu i otići tako što ćeš kazati moje". To reče starac, smešeći se, i ostde da čeka. Ged, takođe, ostade da čeka, bez reči.     Znao je hiljadu načina, veština i sredstava kojima se može otkriti ime neke stvari ili čoveka, i naravno, ta veština je uvek bila prisutna u svemu što je učio na Rouku, jer bez nje se magija, večinom, nije ni mogla činiti. Ali otkrivanje imena jednog Maga ili čak Velikog majstora, bilo je nešto sasvim drugo. Magovo ime je bolje skriveno od ribe u moru, bolje čuvano od zmajeve pećine. Vradžbina kojom se ono istražuje samo bi naletela na još jače čini, lukavi izumi bi omanuli, ispitivanja izokola bila navedena na krivi trag, a sila bi samo mogla da se uništavajući okrene protiv sebe same.     "Tesna je kapija koju čuvaš, Veliki majstore", najzad progovori Ged. "Mislim da ću morati da sednem tu, na livadi, i razmišljam, i pustim,sve dok ne omršavim toliko d se mogu provući kroz nju."     "Kako hoćeš", smešeći se odgovori Čuvar Kapije.     I tako se Ged udalji nekoliko koraka i sede ispod jedne jove na obali Tvilberna, pustivši svog otaka da se igra u vodi i lovi po blatnjavim obalama slatkovodne račiće. Zalazak sunca je bio vedar i kasno je nastupio, jer bilo je već uveliko proleće. Svetiljke i avetinjske svetlosti zasjaše kroz prozore Velikog zdanja, a u podnožju brda, ulice Tvila se ispuniše tamom. Sove su hukale iznad krovova i slepi miševi lepršali u mraku iznad vode, a Ged je još uvek sedeo i razmišljao kako da, silom, lukavstvom ili vradžbinama, izmami ime Čuvara Kapije. I što se više udubljivao u misli, sve manje je uspevao da pronađe, među svim onim veštinama čarobnjaštva, neku pomoću koje bi iščupao takvu tajnu od tako velikeog maga.     Ležao je na livadi i zaspao pod zvezdama, sa otakom koji mu se beše ugnjezdio u džepu. Kada se opet na nebu podiglo sunce prišao je, a da još uvek ništa ne beše stavio u usta, vratima Zdanja i zakucao na njih. Čuvar kapije mu otvori.     "Vaše gospodstvo", obrati mu se Ged, "ne mogu vam na sili uzeti tajnu vašeg imena, jer nisam

dovoljno jak, a ne mogu je uzeti ni lukavstvom,jer nisam dovoljno mudar. Zato ću se zadovoljiti da ostanem tu gde sam, da učim da budem sluga, što god izaberete: sem ako mi slučajno ne odgovorite na moje pitanje."     "Pitaj."     "Kako Vam je ime?"     Čuvar Kapije se nasmeši, i kaza mu ga: i Ged, ponovivši ga, uđe u Veliko zdanje poslednji put.     Kada je opet izašao, nosio je debeli tamnoplavi ogratač, dar gradskih otaca Donjeg Torninga u koji se beše uputio, jer tamo su tražili da zaposle čarobnjaka. Takođe je nosio i štap visok koliko i on sam, od tisovine, okovan bronzom. Čuvar Kapije mu požele srećan put, otvorivši mu izlazna vrata Velikog zdanja, vrata od roga i slonovače, i on siđe ulicama Tvila do lađe koja ga je čekala na sjajnim,jutarnjim vodama.          5. ZMAJ OD PENDORA     Zapadno od Rouka,u skupini između dva velika kopna, Hoska i Esmera, pružalo se Devedeset ostrva. Najbliže Rouku je Serd, a najudaljenije je Sepiš, koje leži takoreći već u Pelnijskom moru; a da li ih je zaista devedeset još nije utvrđeno,jer ako brojite samo ostrva koja imaju izvore slatke vode bilo bi ih sedamdeset, a ako brojite svaku hrid što se uzdiže nad vodom izabrali biste preko sto i još uvek ne biste završili; i tad bi nadošla plima i sve bi opet bilo drugačije. Noreuzi između ostrvca su veoma uski, i u njima nevelike plime Unutrašnjeg mora postaju stešnjene i teku udarajući o ivice tesnaca, dižu se visoko i spuštaju nisko, tako da tamo gde za vreme najviše plime postoje tri ostrva, kad se voda spusti ostane samo jedno. Ali uprkos svim opasnostima varljive plime, i svako tek prohodalo dete ume da vesla jednim veslom, i ima mali čamac; domaćice za čas preveslaju preko moreuza na po jednu šoljicu čaja od site sa komšinicom; torbari glasno izvikuju svoju robu i dozivaju mušterije u ritmu zaveslaja u svome čamcu. Sve saobraćajnice su od slane vode, i pregrađuju ih samo mreže, rzapete preko morskih rukavaca od jedne kuće do one preko puta, u koje se hvata sitna riba zvana iverak, od čijek ulja živi privreda Devedeset ostrva. Ima malo mostova i samo nekoliko većih grdova. Svako ostrvce je načičkano zemljoradničkim imanjemima i ribarskim kućicama, i deset od dvadeset takvih ostrvaca čine po jednu opštinu. Jedno od njih je bilo i Donji Torning, najzapadnije malo ostrvo koje je gledalo s jedne strane na Unutrašnje more a s druge na pučinu okeana, taj usamljeni ugao Arhipelaga u kome leži samo Pendor,ostrvo okruženo zmajevima, a iza njega vode Zapadnog Prostranstva, puste i prazne

     Tu je novog gradskog čarobnjaka čekala spremna kuća. Uzdizala se na jednom brdašcetu, okružena poljima zelenog ječma, zaklonjena od zapadnog vetra šumarkom koji je istovremeno bio i živa ograda tog poseda, i čije je drveće bilo obasuto crvenim cvetovima. Sa ulaznih vrata mogli su se videtidrugi slamni krovovi, gajevi i bašte,čak i susedna ostrva sa svojim krovovima, poljima i brdima, a mnogobrojni blistavi kanali ikanalići vijugali su i preplitali se između njih vodeći ka moru. Kuća je bila krajnje skromna, bez prozora, sa podom od nabijene zemlje, ali još uvek bolja od one u kojoj se Ged beše rodio. Ostrvljani Donjeg Torninga, puni strahopoštovaja pred čarobnjakomsa Rouka, izvinjavali su mu se što je kuća tako bedna. "Nemamo kamena za gradnju", objasnio je jedan. "Niko vam ovde nije bogat, ali niko i ne umire od gladi", dodao je drugi, dok je treći, utešno, zaključio: "Biće vam bar suvo, ako ništa drugo, jer ja sam se sam pobrinuo da slamni krov bude kako treba, Gospodine." Ali Gedu ta kuća nije ništa manje odgovarala od nekakve palate. Iskreno je zahvalio opštinarima, i tako se njih osamnaestorica raziđoše, svako u svom čamcu i na svoje ostrvce, da ispričaju ribarima i svojim ženama kako je novi čarobnjak neki mlad čudak, koji jedva da kaže koju reč, ali je kaže lepo i bez oholosti.     Uostalom, i nije bilo nekog rzloga za oholost u toj Gedovoj prvoj službi. Čarobnjaci koji su se školovali na Rouku najčešće su išli pravo u velike gradove i zamkove, u službu visoke gospode koja ih je veoma cenila i poštovala. Ovi ribari u Donjem Torningu, da je situacija bila normalna,mogli bi dobiti tek neku seosku vešticu ili običnog vrača, da im obaje mreže ili nove čamce i da im životinje i čeljad poleči,ako ustreba. Ali, odnedavno je stari Zmaj od Pendora izlegao jaja; devet malih zmajeva, pričalo se, sada je ležalo po svojim jazbinama u razrušenim kulama Morskih gospodara od Pendora, vukući svoje trbuhe sa krljuštima po mermernom stepeništu i kroz razvaljena vrata velikih odaja. Pošto na tom izumrlom ostrvu nije bilo hrane, kroz koju godinu će početi da izleću, kad budu odrasli i ogladneli. Četvorica su već bila primećena kako lete iznad jugozapadnih obala Hoska, ne spuštajući se već samo osmatrajući gde se nalaze torovi s ovcama, ambari i sela. Zmajeva glad se budu dugo i polako, ali kad se probudi teško ju je utoliti. Zato su ostrvljani sa Donjeg Torninga poslali u Rouk molbu da im dođe čarobnjak koji bi ih zaštitio od zla koje se pomaljalo na zapadnom obzorju, i Arhimag je prosudio da im je strah itekako oprvdan.     "Tamo nećeš naći nikakve udobnosti", rekao je Arhimag Gedu, onoga dana kad ga je proizveo u čarobnjaka, "a ni slave, ni bogatstva, možda čak ni opasnosti. Prihvataš li?"     "Prihvatam", odgovorio je Ged, i to ne samo iz poslušnosti. Posle one užasne noći na Okruglom brdu Rouka,želeo je da bude što dalje od slave i isticanja, baš onoliko koliko je pre toga žudio za njima. Od

tada je stalno sumnjao u svoju snagu i strepeo od svakog mogućeg iskušavanja svoje moći. Ali ga je ipak grdno privukla radoznalost,kad je čuo da se pominju zmajevi. Na Gontu već mnogo stotina godina nije bilo zmajeva; a nije bilo ni zmaja koji bi se usudio da proleti na vidiku, ili na dohvat magije Rouka, tako da se i tamo o njima znalo samo iz pesama i priča; bili su nešto o čemu se peva, ali se ne viđa u životu. Ged sve što je znao o zmajevima beše naučio u školi, ali jedno je kad se o njima čita, a drugo kada se sretnu licem u lice. Sada mu se takva prilika ukazala u punom sjaju, te je žustro odgovorio: "Prihvatam."     Arhimag Genšer je klimnuo glavom, ali pogled mu je bio zabrinut. "Kaži mi", upita ga on na rastanku, "bojiš li se da napustiš Rouk? Ili, pak, jedva čekaš da odeš?"     "I jedno i drugo, Vaše gospodstvo."     Genšer opet klimnu glavom. "Ne znam da li je dobro da te pošaljem odavde, jer ovde si bezbedan", dodade on, jedva čujnim glasom. "Nisam u stanju da vidim šta je ispred tebe. Put ti je sav obavijen tamom. I na severu se vidi neka moć, nešto što želi da te uništi, ali šta je to i gde je, da li u tvojoj prošlosti ili na putu koji još leži pred tobom, to nisam u stanju da odredim: sve je u nekakvoj senci. Kada su ljudi sa Donjeg Torninga došli k meni, smesta sam pomislio na tebe,jer mi se mesto učinilo bezbedno i nekako po strani, tako da ćeš tamo možda imati vremena da prikupiš snagu. Ali, nisam siguran da za tebe uopšte postoji neko bezbedno mesto, niti kuda će te tvoj put odvesti. Ne bih želeo da te pošaljem tek tako, u mrak..."     Ali Gedu se uopšte nije činilo mračnim u onoj kućici ispod rascvetalog drveća. Tu je mirno živeo, i često bacao pogled na zapadno nebo, i držao načuljeno svoje čarobnjačko uho, da ne propusti hujanje krila sa krljuštima. Ali, zmajeva nije bilo. Ged je lovio ribu u svom malom čamcu i obrađivao svoju bašticu. Provodio je čitve dane zamišljen nad nekom stranicom ili rečenicom u Knjigama Predanja, koje beše doneo sa sobom sa Rouka, sedeći na toplom, letnjem povetarcu ispod drveća, dok je otakdremao pored njega ili odlazio da lovi miševe u gustoj trvi poprskanoj belim radama. Obavljao je ljudima sa Donjeg Torninga poslove vrača-vremenaša i svevidara kad god bi ga zamolili. Nikada mi ni na pamet nije palo da za čarobnjaka može biti ponižavajuće da se bavi tako prostim stvarima, jer i sam je poreklom bio veštičje dete i to među ljudima siromašnijim od ovih. No, i oni su mu se retko obraćali, ustežući se delom iz strhopoštovanja, delom stoga što je on bio čarobnjak sa Ostrva mudrih, a delom i zato što je stalno ćutao i imao onako gadne ožiljke po licu. U njemu je,iako je bio sasvim mlad, oduvek bilo nečega zbog čega suse ljudi u njegovom prisustvu osećali nelagodno.

     Ipak je našao prijatelja, jednog graditelja čamaca koji je živio na susednom ostrvu, u pravcu istoka. Zvao se Pečvari. Prvi put su se sreli na njegovom molu, gde se Ged bio zaustavio da ga posmatra kako učvršćuje katarku na malom ribarskom čamcu. Pečvari je podigao pogled na čarobnjaka,s osmehom na licu, i rekao: "Evo, tek što nisam završio jednomesečni posao. Vi biste ga obavili za tren oka, izrekavši samo jednu reč, zar ne, gospodine?"     "Možda i bih", kazao je Ged, "ali bi, dakako, potonuo čim trepneš, ukoliko ne bih nastavio da održavam snagu vradžbine. Ali ako hoćeš..." Zastao je, odjednom, neodlučan.     "Šta to, gospodine?"     "Pa,vidiš, ovo ti je baš zgodan čamčić. Ništa mu ne fali.Ali, ako hoćeš, mogao bih da bacim na njega vezujuće čini, da uvek ostane neoštećen, ili čini za pronalaženje, da se lakše vrati kući s mora."     Govorio je s ustezanjem, bojeći se da ne uvredi majstora,ali Pečvarijevo lice se ozari od sreće. "Taj čamičić prvimsvom sinu, gospodine,i kad biste ga vi tako uvračali, to bi bilo veoma ljubazno od vas, i prijateljski." I smesta se ispentrao na molo da se rukuje s Gedom i da mu zahvali.     Posle toga su često radili zajedno. Ged je svoju veštinu čaranja udružio s Pečvarijevim zanatom kad je gradio ili popravljao čamce,a ua uzvrat je učio od Pečvarija kako se pravi čamac i kako se njime upravlja bez pomoći magije; jer, tu običnu, svakodnevnu veštinu jedrenja na Rouku pomalo već behu zaboravili. Ged i Pečvari i Pečvarijev mali sin Ioet često su plovili po kanalima i lagunama, na jedra ili na vesla, ovakvim ili onakvim čamcem, sve dok od Geda nije postao sasvim dobar mornar, a prijteljstvo između njega i Pečvarija se potpuno učvrstilo.     U poznu jesen se rzboleo sinčić graditelja čamaca. Majka je poslala po vešticu sa ostrva Tesk, koja je bila poznta kao veštaisceliteljka, i prvih nekoliko dana sve je bilo u redu. Ali tada, usred jedne olujne noći, Pečvari dolete i stade obema pesnicama da lupa Gedu na vrata, preklinjući ga da smesta doše i spasi dete. Ged otrča zajedno s njim do obale, gde se ukrcaše u čamac i iz sve snage zaveslaše kroz kišu i pomrčinu, dok ne stigoše do kuće graditelja čamaca. Ged ugleda dečaka kako leži na slamarici, dok je majka ćutke klečala pored njega, a vračara kadila prostoriju dimom od korijandera i pevala Nagijansku bajalicu, najmoćniju koju je znala. "Vaše gospodstvo čarobnjače", šapnu ona Gedu, "mislim d dete ima crvenu groznicu i da će još noćas umreti."     Kleknuvši kraj deteta i položivši ruke na njega i Ged pomisli to isto, i ustuknu u magnovanju. Poslednjih meseci njegove vlastite dugotrajne boljke Veliki majstor Travarstva naučio ga je mnogim isceliteljskim predanjima i tajnim veštinama,ali prva i poslednja lekcija mu je bila: Zaceli ranjenog i izleči

bolesnog, ali umirućeg pusti na miru, da mu duh nesmetano ode.     Majka beše spazila njegov nesvesni pokret i shvatila šta znači, te glasno zakukala od očajanja. Ali Pečvri se saže k njoj, govoreći: "Njegovo gospodstvo Jastreb će nam ga spasiti, ženo. Ne kukaj, ne treba! Evo, došao je. On to može."     Slušajući majčino zapomaganje i gledajući koliku ogromnu veru Pečveri ima u njega, Ged jednostavno nije imao snage da ih razočara. Stoga posumnja u svoj vlastiti sud, i pomisli da se dete možda još može spasiti, samo kad bi mu oborio temperaturu. "Učiniću sve što mogu,Pečvari", reče on jednostavno.     Onda uze i okupa dete u ledenoj kišnici koju su, sveže napadalu,doneli s vrata, i poče da izgovara jednu od bajalica za zaustavljanje groznice. Ali čarolija nije delovala, i njemu se odjednom učini da mu dete umire tu,na rukama.     Prizvavši u pomoć svu svoju moć i ne obazirući se na samog sebe, on smesta posla svoj duh za duhom umirućeg deteta, da ga vrati. Pozva i dečaka po imenu; "Ioete"! Pošto mu se činilo da u svom unutrašnjemsluhu čuje slabački odaziv, on nastavi da prati dete, i pozva ga još jednom. I tada ugleda dečačića kako hitro i daleko ispred njega trči niz neku mračnu padinu, niz obronak nekog ogromnog brda. Vladala je grobna tišina. Zvezde iznad brda bile su onakve kakve njegove oči još nikad nisu ugledale. A ipak je znao imena njihovih savzežđa: Snop, Vratnice, Okretač, Drvo. Bile su to crne zvezde koje nikada ne zalaze, koje nikada ne izblede pred dnevnim svetlom, jer dana nema. Predaleko beše zagazio za umirućim detetom.     Sa tim saznanjem, odjednom se obreo sasvim sam na mračnoj nizbrdici. Bilo je teško vratiti se, krajnje teško.     On se polako okrenu. Polako i mučno podiže nogu, da se opet popne natrag, uz brdo, a za njom i drugu. Korak po korak, svaki uz ogroman napor volje. I svaki korak je bio još teži od prethodnog.     Zvezde se nisu kretale. Nije bilo ni daška vetra nad osušenim, strmim tlom. U čitavom tom ogromnom carstvu tame jedino se on kretao, polako, penjući se. Stigao je napokon na vrh brda i ugledao niski kameni zid. A s druge strane tog zida, licem u lice s njim, stajala je senka.     Nije imala oblik ni čoveka ni životinje. Nije imala nikakav oblik i jedva se mogla videti, ali mu je šaputala, iako se nijedna reč nije mogla utom šapatu rzabrati, i pružala se ka njemu,da ga dohvati. I ona je stajala s one strane gde su živi, a on s one gde su mrtvi.     Moraće, dakle, ili da se vrati nizbrdo u pustinje i neosvetljene gradove gde su mrtvi, ili da pređe zid i

vrati se životu, tamo gde je to bezoblično, zlo stvorenje čekalo na njega.     Štap za borbu protiv sila mraka bio mu je u ruci, i on ga podiže visoko. I, kada je načinio taj pokret, kao da mu se odjednom vratiola sva snaga. Kada je krenuo da preskoči preko niskog kamenog zida pravo ka senci, štap odjednom bljesnu belim zracima, a svetlost je na tom mračnom mestu bila zaslepljujuća. On skoči, oseti kako je pao, i obnevide.     Ali ono što su videli Pečvari, njegova žena i veštica, bilo je sledeće: mladi čarobnjak beše prekinuo svoju bajalicu u pola reči, i još je jedan trenutak nepomično držao dete u rukama. Onda je nežno spustio malog Ioeta na slamaircu, uspravio se na noge i ostao tako stojeći, bez reči, sa štapom u ruci. Odjednom je podigao štap visoko, i ovaj je zasvetleo nekim belim plamenom, kao da čarobnjak drži u ruci munju, i sve stvari u kući su odskočile na čudan, i izuzetno jasno uočljiv način, osvetljene tom trenutnom vatrom. Kad im se vid oporavio od zaslepljenosti, ugledali su mladog čarobnjaka kako sklupčan leži na zemljanom podu, pored slamarice na kojoj je ležalo mrtvo dete.     Pečvariju se učini da je i sam čarobnjak mrtav. Njegova žena glasno zaplaka,a i on beše skroz izbezumljen. Ali vračara je po čuvenju znala ponešto o magiji i št se sve može desiti pravom čarobnjaku, i zato se postarala da se sa Gedom ne postupa kao sa mrtvacem,iako je ležao potpuno hladan i beživotan, več koa da bolesnikom, ili čovekom koji se ukočio u zanosu. Odneli su ga kući, i ostavili jednu staricu na straži, da vidi da li je zaspao da se probudi, ili je zaspao zauvek.     Mali otak se skrivao u krovnim gredama kuće, kao što je uvek činio kad su u kući ulazili nepoznati. Tu je ostao dok je kiša tukla po zidovima,sve dok vatra nije počela da se gasi, a noć da bledi,ostavljajući staricu, kojoj je glava klimala,da drema pored ognjišta. Tek tada se otak išunjao iz svog skrovišta i sišao niz grede, i prišao Gedu koji je ukočeno i nepomično ležao na postelji. Počeo je polako da ga liže po rukama i šakama,dugo i strpljivo, svojim suvim, smeđim jezičkom poput listića. Šćućurivši mu se uz glavu stao je da ga liže i po slepoočnici, po ožiljcima izbrazdanom obrazu, i nežno po sklopljenim očima. I veoma, veoma polako, pod njegovim mekim dodirima, Ged stade da se budi. Probudio se, napokon, ne znajući gde je, ni kakvo je to sivo svetlo što se spušta k njemu, a koje je, u stvari, bila svetlost dana koji se rađa. A onda mu se otak sklupčao na ramenu, kao i obično, i zaspao.     Docnije, kad god bi se setio te noći, Ged je znao da bi bio zauvek izgubljen da ga niko nije dodirnuo dok je tako ležao, izgubljena duha, da niko nije pokušao da ga na neki način pozove da se vrati. Spasila ga je samo nema, nagonska mudrost životinje, koja svog ranjenog sadruga liže da bi mu pomogla, a ipak, u toj mudrosti Ged je video nešto srodno svojoj vlastitoj moći, nešto duboko kao što je

čarobnjaštvo samo. Od tada pa do kraja života ostao je u uverenju da mudar čovek nikada neće sebe odvojiti od drugih živih bića, nemuštih ili ne, a upoznijim godinama se dugo trudio da shvati sve što se može naučiti, bez reči, iz pogleda životinje, iz leta ptice, iz širokog, laganog ljuljanja krošnji drveća.     Ovoga puta je neozleđen i po prvi put izvršio onaj veliki odlazak i povratak koji samo čarobnjak može izvršiti otvorenih očiju, i koji ni najveći mag ne može učiniti bez opasnosti po sebe. Alina povratku su ga čekali bol i strah. Bol zbog njegovog prijatelja Pečvarija, strah za samoga sebe. Sada je znao zbog čega se Arhimag bojao da ga pošalje sa Rouka, i šta je zamračilo i oblacima obavilo njegovu budućnost, tako da čak ni oči jednog maga nisu mogle da prodru do nje. Bila je to ta tama koja ga je čekala, neimenovano biće, biće koje nije pripadalo ovom svetu, senka koju je on sam oslobodio, ili, čak, stvorio. U duhu, kraj onog zida koji razdvaja život od smrti ona ga je čekala svih ovih godina. I najzad ga je tu i srela. Od sada će mu biti na tragu, želeći da mu se prikrade, da isisa iz njega sav život, da njegovo telo stavi na sebe.     Ubrzo potom je sanjao neko stvorenje nalik na medveda, bez glave i lica. Činilo mu se kao da tumara oko zidova kuće, tražeći vrata. Taj san nije sanjao još od kako mu se behu zacelile rane koje mu je to biće prvi put zadalo. Budio se malaksao i sav leden, a ožiljci na licu i ramenima su mu zatezali kožu i boleli ga.     Počelo je zlo vreme. Kad god bi sanjao senku, ili, čak, samo pomislio na nju, ščepao bi ga uvek isti, ledeni strah: osećanje da je iz njega iscrpljena sva moć, ostavljajući ga glupim zabludelim. Tražio je da se nekako zaštiti, ali nije našao ništa: to storenje nije bilo od krvi i mesa, nije bilo živo, nije bilo ni duh, nije imalo ime, nije imalo nikakav oblik bitisanja sem onoga koji mu on sam beše dao - bila je to užasna moć, van domašaja zakona sveta u kome postoji sunce. Sve što je o njoj znao bilo je da ju je on privukao,i da će nastojati da preko njeg ostvari svoju volju, jer je bila njegovo stvorenje. Ali u kom obliku će doći, pošto još nije imalo nikakav svoj oblik, kako će doći, i kada će doći - to nije znao.     Postavio je, stoga, vradžbinama oko svoje kuće i ostrva na kome je živeo onakve zaštitne bedeme kakve je umeo. Ti zidovi satkani magijom moraju se stalno obnavljati, i on je uskoro uvideo da neće biti ni od kakve koristi ostrvljanima ako svu svoju snagu nastavi da troši na takve odbrane. A šta tek da učini ako se zmaj pojavi iz Pendera, i on se tako nađe između dva neprijatelja?     Opet je imao jedan san, ali ovoga puta je senka bila unutra, u kući, pored vrata, pokušavajući da ga dohvati u mraku u šapćući mu reči koje nije razumeo. Probudio se, drhteći od užasa, i poslao najjaču avetinjsku svetlost da obleti kućom, osvetli svaki kutak; tako se najzad uverio da nigde nema senke.

Zatim je ubacio nekoliko cepanica među užareni ugalj svoga ognjišta,i ostao da sedi i zuri u vatru,slušajući kako jesenji vetar prebire po slami na krovu i zavija visoko gore u ogolelim krošnjama; i dugo je tako razmišljao. Nekadašnji gnev opet se probudio u njemu. Neće on dozvoliti da ovako bespomoćno sedi i čeka, zarobljen na ovom malom ostrvu mrmljajući beskorisne bajalice zatvaranja i zaštite. Ipak, nije mogao tek tako da pobegne iz zamke; jer, to bi značilo prekršiti obavezu prema ostrvljanima i ostaviti ih bespomoćne pred zmajem koji tek što se nije pojavio. Postojalo je, dakle, samo jedno jedino rešenje.     Sutradan, u rano jutro, spustio se do glavnog pristajališta za ribarske brodiće i čamce u Donjem Torningu, i pronašavši tamo Glavara ostrva, rekao mu: "Moram otputovati. U opasnosti sam, i ako ostanem i vi ćete biti u opasnosti. Moram ići. Zato te molim za dozvolu da otputujem i sam raskrstim sa zmajevima iz Pendora, tako da time ispunim svoju obavezu prema vama i budem slobodan da odem odavde. Ako se desi da ne uspem, značiće to da ne bih uspio ni kada se oni pojave ovde, kod nas; pa, mislim da je bolje da to saznate ranije nego kasnije."     Glavar ostrva zurio je u njega otvorenih usta. "Ali, Vaše gospodstvo, Jastrebe... tamo ima devet zmajeva!"     "Kažu da su osam još mladunci."     "Da, ali onaj jedan stari..."     "Slušaj, ja moram da odem odavde i otići ću. Od tebe tražim samo dopuštenje da vas prethodno oslobodim opasnosti od zmajeva, ako budem uspeo."     "Kako želite, Vaše gospodstvo", pomalo ljutito odvrti ostrvljanin. Svi koji su ih slušali pomisliše da je mladi čarobnjak ilo poludeo ili da ne zna u šta se upušta, i isprtiše ga tužnih lica, bez imalo nade da će ikad više čuti o njemu. Neki, čak, izokola nagovestiše da on to ide na Hosk samo da bi odatle pobegao na Unutrašnje more, i sve njih ostavio u sosu;a drugi, među njima i Pečvari, mislili su da je posle one noći prosto - skrenuo, i da sada traži smrt.     Tokom poslednje četiri generacije, svi brodovi su uzimali kurs tako da ostanu što dalje od ostrva Pendor. Nijedan mag nikada nije došao da zametne megdan sa zmajem koji je tu živeo,jer ostrvo Pendor se nije nlazilo ni na jednom od prometnih pomorskih puteva, a njegovi nekadašnji gospodari bili su gusari, trgovci robljem i kavgadžije, i stoga ih je mrzelo sve živo u jugoistočnim oblastima Zemljomorja. Zato niko nije poželeo da osveti Gospodara Pendora, nakon što se zmaj iznenada ustremio sa zapada na njega i njegove ljude dok su sedeli na jednoj gozbi u zamku, i sagoreo ih ognjem koji mu je sukljao iz

čeljusti, i sve stanovnike grada saterao, vrišteći,prvo u more. Tako je, nosvećen, Pendor bio prepušten zmaju - svi skeleti, kule, i dragulji, opljačkani od davno izginulih prinčeva sa obala Palna i Hoska.     Sve je to Ged znao, a znao je i više do toga, jer je sve vreme od kako beše došao u Donji Torning stalno razmišljao i prisećao se svega što je naučio o zmajevima. Sada, dok je brodio svojom malom jedrilicom u pravcu zapada - ne koristeći ni vesla ni veštinu jedrenja kojoj ga je bio naučio Pečvari, već kao pravi čarobnjak, sa magijskim vetrom u jedrima i bajalicama kojoj je krmu i provu naterao da same održavaju određeni kurs - pažljivo je osmatrao da vidi kada će se mrtvo ostrvo pojaviti iznad linije obzorja. Žurilo mu se, i zato je upotrebio magijski vetar, jer više je strepeo od onoga što je bilo iza njega, nego od onoga što ga je čekalo ispred. Ali kako je dan odmicao, tako se i njegovo nestrpljenje od straha pretvaralo u radosno i ratoborno ipčekivanje bliskog sukoba. Na kraju krajeva, u ovu pustolovinu se svojevoljno beše upustio; i što joj se više približavao, sve je sigurniji bio da će, bar ovog puta, bar u ovom jednom jedinom satu koji će proživiti pre nego što pogine, biti najzad slobodan. Senka se neće usuditi da uđe za njim u zmajeve razjapljne čeljusti. Beli grebeni talasa hitali su preko olovnosivog mora, a sivi oblaci jezdili u nizu iznad njegove glave, nošeni severnim vetrom. Hitao je na zapad, sa snažnim magijskim vetrom u jedrima, i najzad je ugledao stene Pendora, puste ulice grada, i razvaljene, polusrušene kule.     Na ulazu u luku - plitak zaliv u obliku polumeseca - pustio je da magijski vetar polako prestane sam od sebe i potpuno je umirio svoj čamac, tako da se samo još blago ljuljuškao u mestu. A onda je pozvao zmaja: "Otimaču Pendora, iziđi i brani blago koje si napljačkao!"     Glas mu se utopi u hučanju ogromnih talasa što su se razbijali o pepelom obasute obale; ali, zmajevi imaju oštar sluh. Ubrzo se jedan podiže, mašući krilima oštro i brzo, iz neke ruševine bez krova, negde u gradu, nalik na ogromnog, crnog slepog miša, sa prozirnim krilima i oštro ocrtane hrbati na leđima; napravivši široki polukrug da uhvati severni vetar, on silovito polete prema Gedu. Ovome srce poče naglo da tuče kad prvi put ugleda tog stovra, koji je za njegov narod već bio mitološko biće, ali se, ipak, samo glasno nasmeja i povika: "Idi i kaži Matorom da iziđe, ti leteći crve!"     Jer, bio je to jedan od onih mladih zmajeva koji su se izlegli pre tri godine, kada je ženka zmaja iz Zapadnog Prostranstva položila jednu hrpu zelenih jaja, koja su izgledala kao da su od kože, u neku osunčanu razvaljenu sobu zamka, kao što zmajevi obično rade,i potom odletela ostavivši Starog zmaja od Pendora da se brine o mladuncima kada se budu ispilili, nalik na smrtonosne gmazove.     Mladi zmaj, međutim, ništa ne odgovori. Nije spadao među krupnije; jedva da je dostezao dužinu od

četrdesetak galija, i bio je tanak kao crv u poređenju sa ogromnim rasponom svojih crnih krila od tanke kože, razapete između prstastih kostiju. Nije još stigao da odraste, ni da stekne glas, a, takođe, ni malo onog čuvenog zmajskog lukavstva. Jurišao je pravo na Geda u njegovom malom, zaljuljanom čamcu, otvarajući dugačke čeljusti načičkane zubima dok se strelovito obrušavao iz vazduha, tako da je sve što je Ged trebalo da uradi bilo samo da mu jednom oštrom bajalicom ukoči krila i udove, pa da se sam od sebe stropošta u more, kao kamen. I sive vode se namah sklopiše nad njim.     Dva zmaja, nalik na onog prvog, podigoše se sada iz podnožja najviše kule. Ali i oni navališe pravo na Geda, kao i onaj prvi, i Ged i njih na isti način ulovi i baci na dno mora i udavi ih, a da, uz sve to, nijedanput nije morao da podigne svoj čarobnjački štap.     Sada, posle kraće pauze, trojica krenuše na njega sa ostrva.Jedan od njih bio je mnogo veći i plameni jezici su mu sukljali i povijali se na sve strane oko čeljusti. Dvojica pođoše pravo prema njemu, uz suvo čegrtanje krljušti na krilima, a onaj veliki ga zaobiđe i priđe mu s leđa, hitro i nečujno, da svojim ognjenim dahom sagori i njega i njegov čamac. Nijedna vezujuća basma ne bi delovala na svu trojicu, jer dvojica su dolazila sa severa a treći s juga. Istoga časa kada mu to postade jasno Gedzazva čini Pretvaranja, i dok je samo jednom udahnuo vazduh već je uzleteo sa svoga čamca, pretvoren u zmaja.     Raširivši ogromna krila i ispruživši sve kanđe, suprostavio se prvoj dvojici sučelice, sagorevši ih plamenom iz usta, a onda se okrenuo prema trećem, koji je bio veći od njega i takođe naoružan vatrom. Nošeni vetrom iznad sivih talasa obrtali su se u mestu, škljocali čeljustima, obrušavali se i opet uzdizali,dok ih na kraju nije potpuno obavio oblak dima, užarenog i crvenkastog od ognja koji im je izbijao iz usta. A onda se Ged iznenada vinu naviše, a onaj drugi u stopu za njim, malo niže do njega. U sred leta zmaj-Ged iznenada podiže oba krila, zaustavi se za trenutak u mestu i ustremi se ispruženih kandži naniže, onako kako to čini soko, udarajući i obarajući onoga drugog bokom i krilima. Crna krila se izmešaše, lepetajući, i ogromne kapi crne, zmajevske krvi, stadoše da se slivaju u more. Zmaj sa Pendora ipak uspe da se otrgne i odleti, nisko i povodeći se, do ostrva, gde se sakri, upuzavši u neki bunar ili pećinu u razrušenom gradu.     Ged odmah uze na sebe svoj stari oblik i zauze mesto u čamcu,jer bilo je krajnje opasno ostati u obliku zmaja duže nego što beše najeophodnije. Ruke su mu se crnile od usirene krvi zmaja, i bio je oprljen po glavi, ali to ga nije brinulo. Sačekao je tek toliko da mu se povrati dah, a onda opet povika: "Vidio samsamo šestoricu, a pričali su mi da vas ima devet: hajde, crvi, izlazite već jednom!"     Na ostrvu se dugo vremena ništa nije pomerilo i nije se čuo nikakav glas, već su samo talasi glasno

udarali o obalu. A onda Ged postade svestan da najviša kula polako menja oblik, i da joj se na jednoj strani pravi izbočina, kao da joj izrasta ruka. Bojao se zmajske magije, jer stari zmajevi su veoma moćni i lukavi u pravljenju vradžbina koje i jesu i nisu nalik na one što ih ljudi znaju; ali već u sledećem trenutku shvati da to nije bila varka zmaja, već njegovih vlastitih očiju. Ono što je mislio da je kula bilo je u stvari rame Zmaja od Pendora, koji je ležao sklupčan i sada polako počeo da se razmotava i ustaje.     Kada je potpuno stao na noge, glava pokrivena krljuštima, ovenčana bodljama i sa trostruko rascepljenim jezikom uzdizala mu se više od napukle kule, a prednje šape sa kandžama su mu počivale na razrovanim ulicama grada. Krljušti su mu bile sivocrne i prelivale su se na svetlosti dana poput nebrušenog kvarca. Bio je mršav kao hrt i ogroman kao brdo. Ged je zurio u njega sa strahopoštovanjem. Nema te pesme ili priče, koja čovekov um može da pripremi za ovaj prizor. Zamalo pa da se upilji zmaju u oči i uhvati se u zamku; jer, zmaju se ne sme pogledati u oči.Skrenuo je, stoga, pogled sa zejtinjavog, zelenog oka koje ga je posmatralo, i podigao ispred sebe svoj štap, koji mu se sada učinio kao iver, kao grančica.     "Imao sam osam sinova, buvo čarobnjačka", začu se moćni, prozukli zmajev glas."Petorica su mrtvi, a jedan je na izdisaju; dosta je bilo. Nećeš oteti blago od mene ako njih budeš ubijao."     "Ne treba mi tvoje blago."     Kroz zmajeve nozdrve, pišteći, podiže se žuti dim: tako se on smejao.     "Zar ne bi hteo da se iskrcaš i da ga samo malo razgledaš, čarobnjačiću? Vredi ga videti."     "Neću, zmaju." Zmajevi su bića vetra i vatre, i nerado se bore nad vodom. U tom pogledu Ged je za sada bio u prednosti i hteo je da je sačuva; ali ona mala traka morske vode između njega i ogromnih kandži sve manje i manje mu se činila nekom prednošću.     S mukom je uspevao da ne gleda u zelene oči koje su ga vrebale.     "Ti si još veoma mlad čarobnjak", nastavi zmaj; "nisam znao da ljudi razvijaju svoju moć već u tim godinama." Govorio je, kao i Ged, Prastarim jezikom, jer to je jezik kojim još uvek govore zmajevi. Iako Prastari jezik obavezuje čoveka koji ga upotrebljava da govori istinu, sa zmajevima nije tako. To je njihov obični govorni jezik i mogu da lažu na njemu kako hoće, da izvitoperuju istinite reči i lažne svrhe, i neopreznog slušaoca hvataju u lavirint reči-ogledala, od kojih svaka odražava istinu a nijedna nikuda ne vodi. Ged je često nailazio na takva upozorenja i zato je svaku zmajevu reč slušao sa nevericom, spreman da posumnja. Ali reči su ipak zvučale jednostavno i jasno. "Jesi li došao da me zamoliš da ti u nečemu pomognem, mali čarobnjače?"

     "Nisam, zmaju."     "Pa, ipak bih mogao da ti pomognem. Uskoro će ti biti potrebna pomoć, protiv onoga što te lovi u tami."     Ged ostade bez reči.     "Šta te to lovi? Kaži mi njegovo ime."     "Kad bih i ja znao kako se zove..." Ged se preseče.     Kolutovi žutog dima uvijali su se iznad izdužene zmajeve glave,izlazeći iz nozdrva koje su ličile na dve jame ispunjene vatrom.     "Kada bi znao kako se zove, možda bi mogao da ga savladaš, zar ne, mali čarobnjače? A, možda bih baš ja mogao da ti kažem to ime, kada ga budem video izbliza.A doći će nam blizu, samo ako malo počekaš tu, oko mog ostrva. Doći će, jer svuda ide za tobom. Ako nećeš da ti priđe moraš bežati, i bežati,i stalno bežati od njega. Ali, biće ti uvek za petama. Zar ne bi voleo da mu saznaš ime?"     Ged opet ostade bez reči. Otkudje zmaj saznao za senku koju je on pustio na slobodu, nije mogao ni da nagađa, a, takođe, ni otkud bi zmaj znao ime senke. Arhimag mu beše rekao da ta senka nema imena. Ali zmajevi imaju svojumudrost, drugačiju; i stariji su od ljudskog roda. Malo ljudi može da pogodi šta sve zmaj zna i odkud to zna, i to su Gospodari zmajeva. Ged je, u stvri, bio siguran samo u jedno: čak i ako zmaj govori istinu, i ako je zaista u stanju da Gedu kaže kakva je priroda i ime te senke, i time mu omogući da ovlada njome - čak i u tom slučaju, čak i ako govori istinu, zmaj to čini isključivo zbog nekih svojih ciljeva.     "Retko se događa", odgovori napokon mladić, "da zmaj ponudi čoveku svoju uslugu."     "Ali, često biva", odvrati zmaj, "da se mačka igra s mišem pre nego što ga ubije."     "Ali, ja nisam došao ovamo da se igram, niti da se sa mnom igraju. Došao sam da ti ponudim jednu pogodbu."     Oštar kao mač, ali pet puta duži od najdužeg mača, zmajev rep se podiže u luku, kao rep škorpiona, iznad njegovih oklopljenih leđa, iznad kule. "Ja se ne pogađam", reče on suvo. "Ja uzimam. Šta mi ti možeš ponuditi, a da ti ja to ne mogu oduzeti, ako mi se svidi?"     "Bezbednost. Tvoju bezbednost. Zakuni se da nećeš nikada leteti u istočnom pravcu od Pendora, i ja ti dajem reč da te neću napasti."     Iz zmajevog grla dopre neki strugajući zvuk,kao da se negde daleko u planinama obrušilo kamenje. Vatra je poigravala oko njegovog trostruko rascepljenog jezika. Uspravio se još više, onako ogroman,

nadnoseći se nad razrušeni zamak. "Ti meni nudiš bezbednost! Ti meni pretiš! A čemu to?"     "Tvojim imenom, Jevode."     Gedov je glas drhtao dok je izgovarao to ime,ali ga je izgovorio jasno i glasno. I, kada to ime odjeknu, stari zmaj kao da se ukoči. Prođe, tako, jedan minut, pa drugi; i onda se Ged, stojeći u onoj zaljuljanoj orahovoj ljusci od čamčića, nasmeši. Sav svoj podvig i svoj život uložio je na jednu kartu, na pretpostavku izvedenu na osnovu starih istorija i predanja o zmajevima koje beše naučio na Rouku, pretpostavku da je taj zmaj od Pendora onaj isti koji je uništio zapadni deo Oskila u doba Elfarana i Moreda, i da ga je sa Oskila oterao čarobnjak Elt, onaj koji je bio vešt u imenovanju. I pretpostavka se pokazala tačnom.     "Sada smo jednaki, Jevode. Ti imaš snagu; ja, tvoje ime. Hoćeš li sada da se nagodimo?"     Još uvek zmaj nije odgovarao.     Mnogo godina se zmaj baškario na ostrvu, gde su zlatni grudni oklopi i samaragdi ležali razbacani po prašini, ciglama i ljudskim kostima; posmatrao je svoje crne, gušteraste potomke, kako se igraju između polusrušenih građevina i uče da lete sa okomitih stena; dugo je spavao na suncu a da ga nije budio ni ljudski glas ni jedro. U međuvremenu, ostario je. Teško mu je padalo i da se pomeri,da se suoči sa ovim žutokljunim magom, tombedom od neprijatelja, i zato Jevod, stari zmaj, ustuknu kad ugleda njegov štap.     "Daću ti da izabereš devet kamenova iz moga blaga", progovori on najzad, dom mu je glas pištao i zavijao kroz dugačke čeljusti. "Najlepše; izaberi. A onda idi!"     "Ne želim tvoje kamenje, Jevode!"     "Pa, gde ti je ljudska pohlepa? Ljudi na Severu su nekada davno voleli sjajne kamenčiće... Znam šta hoćeš, čarobnjače. I ja tebi mogu da ponudim bezbednost, jer znam ono što te može spasiti. Znam jednu stvar koja te može spasti. Tebe proganja nešto užasno. A ja znam kako se ona zove."     Gedu poskoči srce, i on još čvršće stegnu svoj štap, stojeći nepomično kao i zmaj. U magnovanju se naglo, očajnički ponadao.     Ali, nije bio došao da se pogađa zasvoj život. A nad zmajem se moglo ovladati samo jedanput i nikada više. On potisnu tu nadu i učini što je morao.     "Nisam to od tebe tražio, Jevode."     Kad god bi izgovorio zmajevo ime, kao da je držao to ogromno stvorenje na tankoj, nevidljivoj uzici, i sve mu je više i više pritezao oko vrata. Prosto je mogao da oseti praiskonsku zlobu i dobro poznavanje

ljudi u zmajevom nepomičnom pogledu koji je počivao na njemu; gledao je čelične kandže, od kojih svaka beše dugačka kao čovječija ruka, kožu tvrdu kao kremen, i tinjajući oganj koji je provirivao iz zmajevog grla; ali uzica se polako i neumitno stezala, stezala.     On opet progovori: "Jevode! Zakuni se svojim imenom da ti i tvoji sinovi nikada nećete više doći na Arhipelag."     Jarki plameni jezici iznenada izbiše iz zmajevog grla i on reče: "Kunem se svojim imenom!"     Nad ostrvom zavlada muk, i Jevod polako obori svoju ogromnu glavu.     Kada je opet podigao i pogledao, čarobnjaka više nije bilo, a na istoku se videla samo mala bela mrlja na valovima, koja je hitala u pravcu bogatih, draguljima posutih ostrva Unutrašnjih mora. Tada se razbesneli stari zmaj od Pendora podiže, razlamajući kulu pokretima svoga tela, i izmajnu krilima koja su mogla da obuhvate sav prostor na kome je ležao razrušeni grad. Ali bio je vezan zakletvom i nije poleteo, ni tada niti ikada kasnije, u pravcu Arhipelaga.          6. LOVINA     Čim je Pendor utonuo pod liniju obzorja što se protezala iza njegovih leđa, Ged, okrenut istoku, oseti strah da će senka opet doći i uvući mu se u srce; nije bilo lako ostaviti jasnu i svetlu opasnost zmajeva i iznova se posvetiti tom bezobličnom užasu, protiv kojeg kao da nije bilo nade u pobedu. Pustio je da magijski vetar utihne i nastavio da jedri samo uz bočan, ovozemaljski vetar, jer u njemu više nije bilo želje za brzinom. Nije još tačno isplanirao ni šta će dalje. Mora bežati, kao što je zmaj rekao; ali, kuda? Na Rouk, pomisli, jer tamo je bar bio zaštićen, i možda bi mu neki od tamošnjih mudraca dao dobar savet.     Ali, pre svega, mora se vratiti u Donji Torning i ispričati opštinskim glavarima šta je uradio. Kada se proneo glas da se vratio, samo pet dana nakon što je otišao, i oni u polovina stanovnika ostrvske opštine došli su, što veslajući što trčeći, da se okupe oko njega, da bulje u njega, da slušaju. Ispričao im je šta je bilo, ali jedan od njih upita: "Ali, ima li svedoka tome čudu ubijanja zmajeva i zbunjivanja zmajeva? Šta ako on..."     "Umukni", grubo ga prekide glavar ostrvske opštine, jer on je znao, kao, uostalom, i većina njih, da čarobnjak ponekad istinu kaže uvijeno, da ponekad istinu prećuti, ali,ako je kaže, onda je zaista takva kakvom je on kaže. Jer, baš u tome i leži njegova moć. I tako su se oni najpre divili priči, a zatim, osetivši se oslobođenim od straha, stali da se vesele i proslavljaju. Još gušće su se zbili oko svog mladog

čarobnjaka i zamolili ga da im još jednom ispriča svoju priču. Zatim je pristiglo još ostrvljana, pa su i oni opet tražili da je ponovi. Do večeri više nije morao da je ponavlja. Oni su to već mogli bolje od njega. Seoski pevači su priču već pretočili u stihove i uskladili ih sa jednom melodijom od davnine, i već su na sve strane pevali Pesmu o Jastrebu.Vatre su se palile ne samo na ostrvcima Donjeg Torninga, već i po opštinama istočno i južno od njih. Ribari su dovikivali jedan drugom novost sa čamca na čamac, kružila je od jednog ostrva do drugog: Zlo je pobeđeno, zmajevi sa Pendora neće nikada doći!     Te noći, te jedne jedine noći, Ged je bio srećan i miran. Nikakva senka nije mogla da muse približi kroz sjaj svih onih vatri zahvalnosti koje su gorele na svakom brdu i obali, kroz kola nasmejanih igrača koja su ga okruživala i pevala mu pesme pohvalnice, mašući bakljama u vetrovitoj jesenjoj noći, tako da su se gusti oblaci varnica dizali i smesta nestajali na vetru.     Sutradan se sreo sa Pečvarijem, koji mu reče: "Nisam znao da ste tako moćni. Vaše gospodstvo." U glasu mu se osećao strah, jer se bio usudio da sa Gedom postupa kao sa drugarom; ali, osećao se i prekor. Ged nije spasao mališana, a mogao je da pobije zmajeve. Posle toga Ged opet, svom jačinom, oseti onu nelagodnost i nestrpljenje koje ga behu nagnali na Pendor, a i sada su ga gonili da što pre ode sa Donjeg Torninga. I već sledećeg dana, iako bi ga oni sa zadovoljstvo zadržali celog života, da ga hvale i da se njime hvale, napustio je kuću na brdu, nosećisa sobom samo knjige, štap i otka, koji mu je jahao na ramenu.     Krenuo je čamcem na vesla, zajedno sa dva mlada ribara iz Donjeg Torninga, koji su se osećali počašćenim da mu budu veslači. I sve vreme, dok su veslali među plovilima kojima su bili ispunjeni istočni kanali Devedeset ostrva, ispod prozora i balkona kuća koje su se nadnosile nad vodu, mimo dokova Neša, kišovitih pašnjaka Dromgana, smrdljivih uljara Geta, sve vreme je ispred njih putovala vest o njegovom podvigu. Oni pored kojih su prolazili već su zviždali Pesmu o Jastrebu, preklinjali ga da svrati i prenoći kod njih i ispriča im priču o sebi i zmajevima. Kada je najzad prispeo u Serd, kapetan broda koga je zamolio da ga preveze do Rouka pokloni mu se duboko. "Zadovoljstvo mi je, Vaše gospodstvo čarobnjače, i velika čast što ste izabrali baš moj brod."     I tako Ged ostavi Devedeset ostrva za sobom; ali čim je lađa isplovila iz Unutrašnjih pristaništa Serda i razvila jedra, istočni vetar silno udari u njih. Bilo je to neobično, jer zimsko nebo beše vedro i vreme toga jutra izgedalo je stabilno i blago. Od Serda do Rouka je bilo samo trideset milja, i oni nastaviše da plove. Lađica je, kao većina trgovačkih i prevozničkih brodova Unutrašnjeg mora, imala po jedno visoko jedro na pramcu i krmi, i ta jedra su mogla da se okreću tako da uhvate povoljan vetar, a njen kapetan

je bio vešt moreplovac, koji se ponosio svojim znanjem. I tako, povodeći se malo na sever, malo na jug, plovili su ka istoku. Oblaci i kiša stigoše zajedno s vetrom, koji je naglo menjao pravac i u naletima duvao tako snažno da je postojala opasnost da se lađica jednostavno preturi. "Vaše gospodstvo Jastrebe", obrati se kapetan mladiću, koga beše smestio pored sebe na počasno mesto na pramcu, iako baš nisu mogli da održe bogzna kako dostojanstvo pod tom olujom i na pljusku koji ih je prokvasio kroz ogrtače do gole kože i priljubio im ih uz telo. "Vaše gospodstvo, Jastrebe, da li biste možda rekli koju reč ovom vetru?"     "Koliko smo udaljeni od Rouka?"     "Više smo nego na pola puta. Ali, u poslednjih sat vremena nismo uznapredovali ni mrve."     Ged se onda obrati vetru. Ovaj nešto popusti, i jedno vreme su lepo nastavili. Ali onda se opet iznenada snažni naleti oboriše na njih sa juga, i, sučelivši se s njima, njihova lađa bi odbačena natrag na zapad. Oblaci su se prelamali i ključali po nebu, i kapetan besno zaurla: "Taj blesavi vetar duva u svim pravcima istovremeno! Samo magijski vetar bi mogao da nas spase po ovom vremenu, gospodaru."     Ged ga mrko pogleda, ali brod i njegova posada behu dospeli u opasnost zbog njega, i zato on podiže magijski vetar u upravi ga u brodsko jedro. Istoga časa, brod stade da seče talase pravo ka istoku, a njegovom kapetanu se vrati dobro raspoloženje. Ali, malo po malo, iako se Ged trudio da održi snagu vradžbine, magijski vetar stade da jenjava, sve dok brod za trenutak kao da ostade nepomično na vodi, obešenog jedra, usred sveg onog kovitlanja oluje i kiše. A onda, uz prasak groma, buknu nalet vetra u suprotnom pravcu, i lađa poskoči i polete ka severu, poput prestrašene mačke.     Ged ščepa motku na pramcu, jer brod je skoro ležao na boku, i zaurla: "Vrati kurs ka Serdu, kapetane!"     Kapetan opsova i dreknu da mu to ni na pamet ne pada, "Čarobnjak na brodu, ja najbolji moreplovac trgovačke flote, najbolji brod na kome sam ikada polovio - i još da se vratim?"     A zatim, pošto se lađa naglo okrenula oko same sebe, kao da joj krma beše uhvatio neki podvodni vir, i on se uhvati za motku na pramcu da ne bi sleteo u more; i Ged mu reče: "Ostavi me u Serdu i idi posle gde hoćeš. Ovaj vetar ne duva protiv tvog broda, već protiv mene."     "Zar protiv tebe, čarobnjaka sa Rouka?"     "Jesi li ikada čuo za vetar s Rouka, kapetane?"     "Da, njime se zle sile drže na odstojanju od Ostrva mudraca. Ali, kakve to ima veze s tobom, ukrotitelju zmajeva?"

     "To znamo samo ja i moja senka", kratko odseče Ged, kao pravi čarobnjak; i više nije progovorio ni reč, dok su hitali natrag ka Serdu, uz umereni vetar i nebo koje se počelo razvedravati.     U srcu je osećao neku težinu i strepnju, dok se opet uspinjao ka kopnu, po dokovima Serda. Zima se približavala i dani i već behui počeli da kraćaju, tako da se ubrzo smrklo. Gedova nelagodnost uvek se pojačavala u mraku; pa i sada mu je svaki zavijutak na ulici ličio na zamku, te je stalno morao da sebe primorava da se ne osvrne i pogleda iza sebe, u ono što mu je, možda išlo za petama. Otišao je u Prenoćište za pomorce u Serdu, gde su trgovci i namernici jeli zajedno, za obilatom trpezom koju im je obezbeđivala opština grada Serda, i gde su mogli da prenoće u zajedničkoj, dugačkoj dvorani sa gredama na tavbanici; takvo gostoprimstvo pružaju ostrva Unutrašnjeg mora, koja žive u izobilju i napretku.     Sačuvao je parčence mesa od večere, i docnije, pored ognjišta, pokušao blago da nagovori otaka da proviri iz nabora njegove kapuljače, u kojima je drhturio čitavog dana, i da pojede to parče, milujući ga i šapćući mu: "Hoeže, Hoeže, malecki moj, ćutljivi moj..." Ali, otak odbi da jede i zavuče mu se u džep, da se sakrije. Po tome, po vlastitom neodređenom osećanju nesigurnosti, ali i samom izgledu senke u mračnim uglovima prostorije, znao je da mu je progonitelj negde u blizini.     Niko ga tamo nije prepoznao; bili su to putnici sa druhih ostrva, koji još ne behu čuli Pesmu o Jastrebu. Niko od njih mu se nije obratio. Napokon je izabrao slamaricu i legao, ali svu noć je probdeo ležeći ispod greda na visokoj tavanici, okružen pospalim neznancima. Svu noć je pokušavao da izabere neki put, da napravi planove kako da krene, šta da uradi; ali, svi putevi, svi planovi bili su onemogućeni predviđanjem nečeg sudbonosnog. Gde god bi krenuo, na putu bi mu se preprečila senka. Jedino ka Rouku je nije bilo; ali, on nije mogoa da stigne na Rouk, jer su mu branile prastare neraskidive basme koje su to opasno ostrvo štitile od nepoželjnih uljeza. To što se vetar sa Rouka digao protiv njega bio je još jedan dokaz da ono što pokušava da ga ulovi nije daleko.     Ta stvar je bila bez tela, slepa za sunčevu svetlost, stvorenje iz carstva u kome ne postoje svetlost, prostor i vreme. Moralo je da se probija za njim kroz dnevnu svetlost i preko okeana jednog suncem obasjanog sveta, i dobijalo je vidljive obrise samo u snu i u mraku. Još u njoj nije bilo niokakve materije niti bića da bi ga sunčeva svetlost mogla osvetliti; tako se, uostalom peva i u Podvizima Hodovim: "Svetlost dana stvara zemlji i more, izvlači oblike iz senke, progoni snove u carstvo mraka". Ali, ako ta senka jednom sustigne Geda, iscrpiće mu svu moć, čak će mu oduzeti i telesnu masu, toplotu i život, i samu volju koja to telo pokreće.

     To je bio taj sudbonosi događaj koji je video pred sobom, na kraju svakoga puta. I znao je da može i prevarom biti namamljen da mu se sam približi; jer senka, koja je uvek u njegovoj blizini postajala jača, već sada je mogla imati dovoljno moći da se posluži zlim moćima zlih ljudi - da mu pokaže lažne predznake, ili da mu se sama obrati, ušavši utelo nekog nepoznatog čoveka. Što se njega tiče, možda upravo sada, u jednom od tih ljudi, koji spavaju u nekom od uglova ove dvorane sa gredama na tavanici u Prenoćištu za pomorce, baš noćas, vreba ona mračna stvar, našavši uporište u mračnoj duši, i tu sada čeka, motri na Geda i već se hrani, ovoga časa, njegovom slabošću, nesigurnošću i strahom.     To je bilo nepodnošljivo. Mora se poveriti slučajnosti, i pobeći gde god ga puki slučaj odvede. Na prve, hladne predznake pradskozorja on se podiže sa ležaja i pohita pod zvezdama koje su bledele ka dokovima Serda, spreman da se ukrca na prvi brod koji ga bude primio. Jedna galija uprvo je utovarivala ulje od iveraka; trebalo je da isplovi kad izađe sunce, na putu za Veliku luku Hevnora. Ged zamoli kapetana da ga poveze. Čarobnjački štap je dovoljan na većini brodova da bi se čovek ukrcao i platio prevoz. Rado su ga primili, i brod je krenuo već kroz jedan sat. Gedovo rasploženje se povrati u času kad se podigoše četrdeset dugačkih vesala, a ritmični udarci bubnja zvučali su mu kao borbena muzika.     Ali, još uvek nije pojma imao šta će u Hevnoru, niti kuda će dalje da beži. Sever je, najzad bio isto tako dobar pravac kao i svi ostali. Najzad, zar i on sam nije bio poreklom sa severa; možda će naći neki brod da ga sa Hevnora preveze na Gont, i možda će se opet susreti sa Ogionom. Ili će, možda, naići na neki brod koji kreće daleko u Spoljna Prostranstva, tako daleko da će mu senka izgubiti trag i možda odustati od lova. Izuzev tako maglovitih ideja, u glavi nije imao ni jednu misao, i nije imao u planu nikakav određeni pravac. Samo da što pre pobegne...     Onih četrdeset vesala teralo je lađu preko vetrovitog mora, i uveče, sledećeg dana, bili su već sto pedeset milja udaljeni od Serda. Uplovili su u luku Orimi na istočnoj obali velikog ostrva Hosk, jer te trgovačke galije Unutrašnjeg mora uglavnom se drže blizu obala i nastoje da svaku noć provedu u nekoj od luka. Ged iziđe na obalu, jer je još bilo svetlo, i bezciljno i zamišljeno poče da tumara strmim ulicama pristanišnog grada.     Orimi je bio star grad, sa temeljnim građevinama od kamena i cigle, okružen bedemima da bi se zaštitio od gospodara u unutrašnjosti ostrva Hosk, koji ne priznaju ničije zakone; stovarišta na dokovima ličila su na tvrđave, a kuće trgovaca imale su kule i bedeme. Ali u Gedovim očima, dok je lutao ulicama grada, te ogromne građevine bile su poput paučine, iza koje su ležali praznina i tama; a ljudi koji su ga mimoilazili, idući za svojim poslom, ličili su mu ne na ljude, već na njihove bezglasne senke. Kad je

sunce zašlo, vratio se na dokove, i čak i tu, pod širokom crvenom svetlošću i vetrom koji se dizao u smiraj dana, i more i kopno izgledali su mu nekako zamućeni i nemi.     "Kuda ste se uputili, Vaše gospodstvo, čarobnjače?"     Tako ga je neko iznenada oslovio s leđa. Okrenuvši se, ugledao je čoveka u sivom, koji je nosio u ruci težak štap koji nije bio čarobnjački štap. Strančevo lice je bilo kapuljačom zaklonjeno od crvene svetlosti, ali Ged ipak oseti kada su mu se nevidljive oči srele s njegovima. Ustuknuvši, on podiže svoj štap od tisovine i postavi ga između sebe i stranca.     Čovek ga upita blagim glasom: "Čega se plašiš?"     "Onoga što me prati."     "A, tako? Ali, ja nisam tvoja senka."     Ged je stajo ćutke. Znao je da taj čovek, ma ko da je, zaista nije bio ono čega se bojao; nije bio ni senka, ni duh, ni gebet. U sred tišine i rasplinutosti koja je za trenutak ovladala svetom, zadržao je glas i čak određenu čvrstinu pojave. A onda strnac zabaci svoju kapuljaču. Glava mu je bila čudna, kvrgava i ćelava; lice, sa dubokim borama. Iako mu se u glasu nije osećala starost, po izgledu je bio starodrevan.     "Ne poznajem te", reče čovek u sivom, "ali mislim da se ipak nismo slučajno sreli. Slušao sam nekada da se priča o mladiću koji se kroz tamu izborio do ogromne vlasti, čak je postao i kralj. Ne znam da li se ta priča odnosi na tebe. Ali, reći ću ti ovo: pođi na Dvor Terenona, ako ti treba mač za borbu protiv senki. Štap od tisovine ti neće pomoći."     Ged je slušao, razdiran nadom i nevericom. Čarobnjak uvek brzonauči da u njegovom životu nema mnogo slučajnih susreta, bilo da vode dobru ili zlu.     "U kojoj zemlji je Dvor Terenona?"     "Na Oskilu."     Na zvuk tog imena Gedu se u sećanju za trenutak pojavislika crnog gavrana na zelenoj travi, koji ga je gledao iskosa, nakrivivši glavu, okom nalik na uglačani kamenčić, i govorio; ali, reči je bio zaboravio.     "Ime te zemlje ima neki mračni prizvuk", oglasi se napokon Ged, proučavajući pogledom čoveka u sivom i pokušavajući da pogodi šta je. U njegovom ponašanju bilo je nečega što je podsećalo na vrača, čak i na čarobnjaka; a ipak, iako je razgovarao sa Gedom jasno i odrešito, delovao je nekako čudno pogruženo, kao bolesnik ili zatvorenik, ili rob.     "Ti si sa Rouka", odgovori on. "Čarobnjaci sa Rouka uvek pripisuju mračne stvri čarobnjaštvu koje se razlikuje od njihovog."

     "Šta si ti?"     "Putnik; predstavnik jednog trgovca sa Oskila; ovde sam poslovno", izjavi u dahu čovek u sivom. Pošto mu Ged više nije postavio nijedno pitanje, on mirno požele mladiću laku noć i krenu uz uzanu ulicu sa stepeništem, koja je vodila sa dokovima u grad.     Ged se okrenu, ne mogavši da se odluči da li da posluša to predskazanje ili ne, i pogleda na sever. Crvena svetlost je brzo nestajala sa brda i vetrovite pučine. Nastupio je sivi sumrak, a noć u stopu za njim.     Naprasno se odlučivši, Ged pohita duž kejova ka ribaru koji je upravo savijao svoju mrežu i slagao je u čamac, i pozdravi ga: "Znaš li neki brod u ovoj luci koji kreće na sever - na Semel, ili na Enlade?"     "Onaj dugački brod tamo je sa Oskila. Možda će usput stati na Enladama."     Istim žurnim korakom Ged se uputi ka velikom brodu na koji mu ribar beše pokazao prstom,galiji sa šesdeset vesala, duguljastoj i vitkoj poput zmije, sa visokom povijenom provom izrezbarenom i prekrivenom okruglim sedefastim školjkama, kapcima na otvorima za vesla obojenim u crveno, i sa crnim crtežom rune Sifl na svakome od njih. Izgledala je kao opaka, brza lađa, i spremna da isplovi; posada se već bila ukrcala. Ged potraži kapetana i zamoli ga da ga preveze na Oskil.     "Čime ćeš platiti?"     "Razumem se pomalo u vetrove."     "I ja znam sve o vetroumeću. Zar nemaš ništa da mi daš? Čak ni novac?"     U Donjem Torningu ljudi behu platili Gedu najviše što su mogli pločicama od slonovače kojima su se služili trgovci Arhipelaga; pristao je da uzmesamo deset komada, iako su mu oni davali više. Sada ih ponudi Oskiljaninu, ali ovaj samo zavrte glavom. "Ovo nije kod nas u opticaju. Ako nemaš čime da mi platiš, nećemo te ukrcati."     "Da li su vam potrebne ruke? Ja sam već bio veslač na galiji."     "A-ha, nedostaju nam dva čoveka. Ako je tako, nađi sebi mesto na klupi", odvrati kapetan i prestade da obraća pažnju na njega.     I tako, pošto je svoj štap i torbu sa knjigama položio pod klupu, Ged deset ljutih zimskih dana provede kao veslač na tom severnjačkom brodu. Napustili su Orimi u cik zore, i tog prvog jutra Ged je mislio da neće izdržati. Leva ruka mu je bila nešto slabija, zbog starih rana na rmenu, i uprkos veslanju po moreuzima oko Donjeg Torninga nije bio izvežban da bez kraja i konca povlači, i povlači, i povlači, dugalku motku vesla na galiji, uz neumitne otkucaje doboša. Radilo se za veslima dva do tri sata, a

onda bi druga semna veslača preuzela njihova mesta na klupama, ali odmor kao da je trajao taman toliko da se svi Gedovi mišići ukrute, i već je bio natrag za veslom. Drugoga dana bilo je još gore; ali od tada se privikao na teški posao, i dalje je bilo sasvim dobro.     Među tom posadom nije bilo onog drugarstva za kakvo je znao sa Senke, kad je prvi put putovao na Rouk. Članovi posade na brodovima sa Andrda i Gonta bili su ortaci u trgovačkom poduhvatu i radili za zajedničku korist, ali trgovci sa Sskila koristili su snagu robova ili kmetova, ili su unajmljivali ljude da im veslaju, plaćajući im malim zlatnicima. Zlato je imalo veliku cenu na Oskilu. Ali, ono tamošnjim ljudima nije pružalo povod za prijateljstvo, kao, uostalom, ni zmajevima, koji ga takođe visoke cene. Pošto se pola posade sastojalo od kmetova, koji su bili silom naterani da rade, brodski oficiri su istovremeno bili i goniči robova, i to surovi. Nikada nisu ošinuli preko leđa nekoga od onih veslača koji su radili za platu ili prevoz; ali, u posadi u kojoj jedne šibaju a druge ne, ne može vladati neko prijateljstvo. Gedovi drugovi su retko razgovarali međusobno, a nikada s njim. Uglavnom su to bili ljudisa Oskila, koji nisu govorili hardijskim jezikom Arhipelaga već vlastitim dijalektom; i bili su mrzovoljni, blede kože i dugačkih, obešenih brkova, sa masnom kosom. Kelub, crveni, bilo je ime koje su nadenuli Gedu. Znali su da je čarobnjak, ali mu nisu ukazivali nikakvo poštovanje, već, pre, nekakav oprezni prezir. A ni on nije bio naročito raspoložen da sklapa prijateljstva. Čak i okvako, na klupi, kao jedan od šezdeset veslača na brodu koji je leteo kroz pustu, sivu vodu, osećao se nekako ranjiv, bez odbrane. Kada bi uveče uplovili u neku od nepoznatih luka i on se umotao u ogrtač da spava, iako premoren, stalno je nešto sanjao, budio se, pa zaspao ponovo i opet sanjao; bili su to ružni snovi kojih nije mogao da se seti kada se probudi, ali kao da su i dalje ostajali da vise u vazduhu negde oko broda, i oko ljudi na brodu, tako da je bio sumnjičav prema svakome.     Svi slobodnjaci sa Oskila nosili su duge noževe za pojasom, i jednog dana, dok je njegova veslačka smena ručala, jedan od njih zapita Geda: "Jesi li ti rob, ili verolomac, Kelube?"     "Ni jedno ni drugo."     "Zašto onda ne nosiš nož? Bojiš se da se pobiješ, a?" podrugljivo nastavi taj čovek, po imenu Skiorh.     "Ne."     "Da li se ovo kučence bori za tebe?"     "Otak", ubaci drugi čovek, koji je slušao. "Nije kuče, to je otak", i reče nešto na oskilskom, na što se Skiorh samo namršti i okrenu glavu. U trenutku kad se okretao Gedu ugleda kao mu se lice promenilo, kako su mu se crte na licu nekako rasplinule i izmenile, kao da ga je u magnovanju nešto promenilo,

upotrebilo, ušlo u njega i sada iskosa, njegovim očimaposmatra Geda. Ali več u sledećem trenutku Ged mu opet vide lice, i ono je izgledalo kao i uvek, tako da Ged ubedi sebe da je ono što mu se učinilo bilo posledica njegovog vlastitog straha, strepnja koja se odrazila u očima onog drugog. Ali te noći, dok su ležali u luci Esena, opet je sanjao, i u snu je video Skiorha. Posle toga je počeo tog čoveka da izbegava, što jeviše mogao, a kao da je i Skiorh počeo da se drži podlje od njega, i više nisu izmenili nijednu reč.     Snegom ovenčane planine Hevnora utonule su u more južno iza njih, obavijene izmaglicom rane zime. Proveslali su mimo ulaza u more Eje, gde se nekada davno utopio Elfaran, a zatim pored Enlada. Dva dana su proveli ukotvljeni u pristaništu Berila, Grada Slonovače, koji se beleo iznad svoga zaliva u mitskoj Enladi. Kad god su pristali u neku luku, posada je morala da ostane na brodu, i svako iskrcavanje je bilo zabranjeno. Kad se opet podiglo crveno jutarnje sunce uveslali su u more Oskila, na severoistočnom vetru, koji je nesmetano duvao sa pustih pučina Severnog Prostranstva.Uspeli su da bez opasnosti pronesu svoj tovar kroz to opako more, i dva dana nakon što su napustili Berilu uplovili su u luku Nešam, trgovački grad u Istočnom Oskilu.     Ged ugleda dugačku obalu šibanu olujnim vetrom i kišom, sivi grad, šćućuren iza dugačkih kamenih bedema za zaštitu od plime, koji su u stvari bili njegova luka, a u pozadini gola brda ispod neba otežalog od snega. Daleko su za njima ostala sunčana ostrva Unutrašnjeg mora.     Nosači iz esnafa pomoraca Nešama dođoše na brod da iskrcaju tovar - zlato, srebro, nakit, svilu i tapiserije sa Juga, dragocenosti koje rado kupuju i čuvaju kraljevi Oskila - i slobodnjaci među posadom sada su smeli da napuste brod. Ged zaustavi jednoga od njih da se raspita za put; sve do tada ga je nepoverenje prema svima njima sprečavalo da kaže kuda se uputio, ali sada, na suvom i sam u nepoznatoj zemlji, morao je da se raspita za put kojim je trebalo da krene. Čovek pokuša nestrpljivo da ga se optarasi, govoreći mu da ne zna, ali Skiorh, koji je bio u blizini i čuo o čemu se radi, dobaci mu: "Dvor Terenona? Na pustarama Keksemta. I ja ću tim putem."     Ged nikada ne bi izabrao Skiorhovo društvo, ali pošto nije znao ni jezik ni put, nije mogao da bira. Napokon, nije mnogo ni važno, pomislio je; on ionako nije došao po vlastitoj volji. Bio je naveden, a sada je vođen i dalje. On navuče kapuljaču na glavu, podiže štap i torbu i krenu za Oskiljaninom kroz gradske ulice i uzbrdo, ka snegom pokrivenim planinama. Mali otak beše odbio da mu sedi na ramenu, i sakrio se u džep njegovog kratkog kožuha, koji je nosio ispod ogrtača, što je bilo neophodno po tom hladnom vremenu. Brda su se protezala u vidu jednoličnih, valovitih pustara, dokle je oko dopiralo. Hodali su ćutke, a mukla zimska tišina vladala je zemljom.

     "Dokle ideš?" zapita Ged, pošto behu odmakli već nekoliko milja a da nisu ugledali ni selo ni seosko imanje, a nisu bili poneli ni hranu. Skiorh za trenutak okrenu glavu u stranu, navlačeći kapuljač. "Neću daleko", odreza Skiorh.     Lice mu je bilo ružno, bledo, grubih crta i svirepog izraza, ali Ged se nije bojao nijednog čoveka, iako se s pravom mogao uplašiti od pomisli kuda ga takav čovek može odvesti. On klimnu glavom, i oni produžiše. Put im je bio kao ožiljak u glatkom prostranstvu tanko napadalog snega i ogolelog žbunja. S vremena na vreme ukrštao sesa drugim stazama ili su se one račvale od njega. Sada, kada su brda u predvečerje sakrila dimove iz nešamskih kuća, nije bilo nikakvog znaka ni kuda idu, ni od kuda dolaze. Samo je vetar stalno duvao sa istoka. i kada su tako hodali nekoliko sati,Gedu se učinilo da je video, daleko u brdima na severozapadu, kuda kao da je vodio i njihov put, tanani obris na mračnom nebu, nalik na zub, beo. Ali svetlost kratkoga dana je brzo jenjavala i na sledećoj uzbrdici već više nije mogao da razazna ono što beše video - kulu, drvo, ili bilo šta drugo - ništa jasnije nego ranije.     "Idemo li onamo?" upita on, pokazujući prstom.     Skiorh ne odgovori ni reč, već samo nastavi da korača krupnim koracima, umotan u svoj grubi ogrtač sa šiljatom, krznom obrubljenom oskilijanskom kapuljačom.Ged je koračao pored njega. Behu već prešli poveće parče puta i njega je pomalo omamio ravnomerni ritam koraka, kao i duboki zamor, od svih onih napornih dana i noći provedenih na brodu. Počelo je da mu se pričinjava kao da oduvek hoda i da će zauvek nastaviti tako da hoda pored tog nemog bića kroz nemu, mračnu zemlju. Opreznost i pažnja mu popustiše. Koračao je kao u dugom, dugom snu, putem koji nikuda ne vodi.     Otak mu se promeškolji u džepu, a neka slaba, nejasna strepnja takođe se probudi i poče da mu se kreće u umu. On najzad natera sebe da progovori. "Pada noć, a i sneg. Koliko još, Skiorše?"     Poćutavši nekoliko trenutaka,onaj drugi odgovori,ne okrećući glavu. "Ne mnogo."     Ali, nije to zazvučalo kao glas čoveka - već zveri, grube i bez usana, koja se muči da progovori.     Ged stade. Svuda unaokolo protezala su se pusta brda u poznom večernjem sumraku. Retke pahuljice promicale su oko njih, poigravajući. "Skiorše!" pozva on, i onaj drugi se zaustavi i okrenu prema njemu. Ispod šiljate kapuljače nije bilo lica.     Pre nego što je Ged uspeo da izgovori neku basmu ili prizove svoju moć, gebet progovori svojim promuklim glasom: "Gede!"     I tako mladić više nije mogao da se pretvori ni u šta drugo, već ostade zarobljen u svom istinskom biću, i bez odbrane morade da se suoči sa gebetom. A nije mogao ni da prizove u pomoć bilo šta u ovoj

stranoj zemlji, u kojoj nije poznavao nikoga i ništa što bi mu se moglo odazvati. Stajo je tako potpuno sam, i između njega i njegovog dušmanina nije bilo ničega osim štapa od tisovine koji je držao u desnoj ruci.     Ono što je prožderalo Skiorhov um i uselilo mu se u telo natera to telo da sada korakne napred i ispruži ruke prema Gedu, pokušavajući da ga se dočepa. Bes, nastao iz užasa, ispuni Geda, koji zamahnu štapom i iz sve snage ga sruči, uz fijuk, na onu kapuljaču koja je skrivala lice-senku. Kapuljača i ogrtač pod tim strahotnim udarcem klonuše skoro do zemlje, kao da se u njima nalazio samo prazan vazduh,a onda se, uvijajući se i lepršajući rukavima i skutima, ponovo uspraviše. Gebet je telo iz kojeg je iščilela sva materija i podseća na praznu ljusku, ili pramen pare u obliku čoveka, nestvarno telo koje u sebi skriva senku koja je stvarna. I tako, trzajući se i nadimajući kao da je nošena vetrom, ta senka raširi ruke i pođe na Geda, nastojeći da ga zgrabi, onako kako ga je bila ščepala na Okruglom brdu Rouka: i da je uspela, bila bi odbacila praznu ljusku koja je nekada bila Skiorh, i ušla bi u Geda, proždirući ga i spolja i iznutra, sve dog ga potpuno ne bi prisvojila. što joj je i bila jedina želja. Ged opet izmajnu na nju svojim masivnim, zadimljenim štapom, odbijajući je udarcima od sebe, a onda ispusti iz ruke štap koji se beše zapalio i tinjao, i pekao mu ruku. On ustuknu jedan korak, a onda se naglo okrenu i potrča.     Bežao je, a gebet ga je pratio u stopu, nemoćan d ga dostigne, ali ne zaostajući ni koraka za njim.Ged se nijednom ne osvrnu. Trčao je i trčao, kroz sumračne pustopoljine, gde nije bilo mesta na kome bi se mogao sakriti. Gebet ga još jednom pozva po imenu, svojim promuklim, šištavim glasom, ali iako mu je time oduzeo čarobnjačku moć, nije imao vlas nad snagom njegovog tela, i nije mogao da ga zaustavi. Ged je i dalje trčao.     Noć se zgušnjavala oko lovca i njegove lovine, a vetar je raznosio sitni sneg po stazi, koju Ged više nije mogao da vidi. Bilo mu je tuklo u očima, dah mu goreo u grlu, više nije ni trčao već se povodio i teturao napred; a ipak, njegov neumorni progonitelj kao da nikako nije bio u stanju da ga sustigne, već mu je stalno bio za petama. Počeo je da mrmlja i da mu šapće nešto, dozivajući ga, i Ged je znao da mu je taj šapat čitavog života bio u uhu, tik ispod praga čujnosti; ali sada ga je čuo, i činilo se da mora da se preda, da mora da popusti, da mora da stane. No, ipak je i dalje s mukom odmicao, spotičući se uz dugačku, zamagljenu uzbrdicu. Učinilo mu se, za tren, da negde iznad sebe vidi tračak svetlosti, i da ispred sebe čuje neki glas, negde odozgo, kako ga doziva: "Dođi! Dođi!"     On pokuša da odgovori, ali nije imao glasa. Bleda svetlost je u međuvremenu postala jasnija,i sjala je kroz vratnice pravo ispred njega; nije mogao da vidi zidove, ali video je kapiju. Ugledavši je, zastao je, a

gebet ga zgrabi za ogrtač i stade kroz njega da ga hvata za bokove, pokušavajući da ga konačno zgrabi s leđa. Poslednjom snagom Ged se baci u slabu svetlost, kroz vrata. On potom pokuša i da se okrene i da iz zalupi za sobom, ali noge ga više nisu držale. Zatetura se, mašući rukama, pokušavajući da se uhvati za nešto, bilo šta. Svetlost pred njegovim očima stade da se razliva i da seva. On oseti kako pada, i oseti kako ga nešto pridržava u padu; ali um, potpuno iscrpljen, skliznu mu nekuda, u tamu.          7. SOKOLOV LET     Ged se probudi i dugo ostade da leži, svestan samo da je veliko zadovoljstvo biti budan, budući da se nije nadao da će se ikada više probuditi, i da je divno što vidi blistavu prostranu, ujednačenu dnevnu svetlost svuda oko sebe. Osećao je kao da lebdi kroz tu svetlost, ili da pluta u čamcu po veoma tihim vodama. Najzad razabra da se nalazi u postelji, alu u takvoj u kakvoj nikada do tada nije spavao. Bila je postavljena na okvir sa četiri visoke, izrezbarene noge, a dušeci su bili ogromni svileni džakovi ispunjeni paperjem, i baš zato mu se učinilo da lebdi. A iznad svega ovoga visio je grimizni baldahin, da ga zaštiti od promaje. Zavese baldahina bile su razmaknute i privezane s obe strane, i Ged je mogao da vidi sobu, sa zidovima od kamena i kamenim podom. Kroz tri visoka prozora vidio je pustaru, ogolelu i smeđu, sa belim mrljama snega tu i tamo, obasjanim slabim, zimskim suncem. Soba mora da se nalazila visoko iznad zemlje, jer je pogled iz nje dopirao daleko preko pustare.     Pokrivač od satena ispunjen paperjem skliznu u stranu kada se Ged najzad uspravi u krevetu, i on vide da je odeven u tuniku od svile i lamea, kao kralj. Na stolici pored postelje ležale su čizme od ševroa i ogrtač, postavljen krznom od pelavija, spremni da ih obuče. On ostade još malo da sedi, pomućena uma kao čovek koji je omađijan, a onda ustade i posegnu da štapom. Ali, štapa nije bilo.     Desna ruka, iako namazana melemima i previjena, bila je puna opekotina i na dlanu i po prstima. Tek tada oseti da ga ruka boli, i da je sav kao izlomljen.     On opet malo postoja, ne mičući se. Onda prošapta, ne suviše glasno, i bez mnogo nade: "Hoeže... Hoeže..." Jer, nije bilo ni tog krvoločnog i vernog stvorenjca, nemušte dušice koja ga je svojevremeno vratila sa granice carstva smrti. Da li je sve vreme bila uz njega sinoć, dok je bežao? I da li je to bilo sinoć, ile pre mnogo noći? Um mu je još uvek bio zamagljen i sve se u njemu izmešalo, gebet, gorući štap, trčanje, šaputanje, kapija. Ničega se više nije jasno sećao. Čak ni u ovom času nije mu još ništa bilo jasno pred očima. On još jednom prošapta ime svog ljubimca, ali ovoga puta gotovo bez ikakve nade, i oči mu se ispuniše suzama.

     Negde u daljini začu se nekakavo malo zvonce. Drugo mu se umilno odazva, odmah pred vratima njegove sobe. Vrata iza njega se otvoriše, na drugoj strani sobe, i uđe neka žena. "Dobrodošao, Jastrebe", pozdravi ga ona, smešeći se.     Bila je mlada i visoka, obučena u belo i ukrašena srebrom, i srebrna mreža koj je kao kruna ležala na kosi, koja je padala pravo niz ramena, kao crni vodopad.     Ged se ukočeno pokloni.     "Rekla bih da si me zaboravio."     "Zaboravio vas, Gospo?"     Samo jednom u životu bio je video lepu ženu obučenu kako dolikuje njenoj lepoti: onu gospu ostrva O, koja sa svojim mužem beše došla na proslavu Sunčeve povratnice na Rouik. Bila je kao nežni, svetlucavi plamičak sveće, ali ova žena je bila poput blistavog punog meseca.     "Tako sam i mislila", reče ona, smešeći se i dalje. "Ali, iako si zaboravan, budi pozdravljen kao stari prijatelj."     "Gde sam ja?" upita Ged, još ukočen i teško izgovarajući reči. Bilo mu je teško da razgovara s njom, a bilo mu je teško i da skine pogled s nje. Kraljevsko odelo koje je imao na sebi bilo mu je neobično,kamene ploče na kojima je stajao nepoznate, čak je i vazduh koji je udisao delovao nekako strano; kao da nije više bio on sam, onaj isti koji je nekada bio.     "Ova tvrđava se zove Dvor Terenona. Moj muž i gospodar, po imenu Benderesk, vladar je ove zemlje, koja se proteže od ivica pustare Keksemt na sever, sve do planinskog lanca Os, i čuvar dragocenog kamena koji se zove Terenon. A što se mene tiče, ovde u Oskilu me zovu Seret, što na njihovom jeziku znači Srebrna. A tebe su, znam, nekada zvali Jastreb, i proizveden si u čarobnjaka na ostrvu mudraca."     Ged obori pogled na svoju ispečenu šaku i odmah odvrati: "Ni sam ne znam šta sam. Nekada sam imao moć.Ali, sad sam je izgubio, čini mi se."     "Ne! Nisi je izgubio, ili jesi samo privremeno, da bi ti se vratila desetostruko jača. Ovde si, prijatelju, bezbedan od onoga što te je ovamo dognalo. Ova kula je opasana moćnim zidovima, i nisu svi napravljeni od kamena. Ovde se možeš odmoriti i opet prikupiti snagu. Ovde, takođe možeš steći i jednu drugačiju snagu, i štap koji ti u ruci neće sagoreti u pepeo. Loš put može se na kraju ipak dobro završiti. Hajde sa mnom, da ti pokažem naš posed."     Govorila je tako umilno da je Ged jedva slušao šta kaže, dirnut obećanjem koje se naslućivalo u

samom njenom glasu. I on poslušno pođe za njom.     Soba mu je zaista bila visoko u kuli, koja se poput oštrog zuba uzdizala na samom vrhu brda. Krenuo je prateći Sert niz spiralno mermerno stepenište, pa kroz raskošne odaje i dvorane, mimo visokoh prozora koji su gledali na sever, zapad, jug i istok, preko smeđih brda koja su se protezala, bez i jedne jedine kuće ili drveta, jednolično i oštro ocrtana, sve do sunčanog,zimskog neba. Jedino su daleko na severu neki mali, beli šiljci štrčali u plavetnilu, a u pravcu juga moglo se nazreti svetlucanje mora.     Sluge raskriliše vrata i stadoše s obe strane da prođu Ged i gospa; svi do jednog bili su bledunjavi, hladnokrvni Oskiljani. Ona je takođe imala belu kožu, ali za razliku od njih dobro je govorila hardijski,čak, kako se Gedu činilo, sa naglaskom Gonta. Kasnije istoga dana dovela ga je pred svoga muža, Bendereska, kralja Terenona. Tri puta stariji od nje, beo kao kost, tanak kao kost, mutnih očiju, kralj Benderesk pozdravi Geda učtivo i hladno, zamolivši ga da im ostane u gostima dokle god bude želeo. A posle toga kao da više nije imao šta da kaže; nije pitao Geda ni o njegovim putovanjima, ni o neprijatelju koji ga je dognao dovde; a nije ga o tome ništa pitala ni gospođa Seret.     Ako je u tome bilo nečega čudnog, onda je to bilo samo jedno od čuda kojima je obilovalo i to mesto, kao i sam njegov boravak u njemu. Gedov um kao da se za sve to vreme nije razbistrio. Nije jasno mogao da vidi stvari oko sebe. Pukim slučajem je dospeo u ovu utvrđenu kulu,ali slučaj, ipak, kao da je bio isplanira; ili je dospeo po nekakvom planu, ali plan se odvijao kao slučajno. Krenuo je na sever; nepoznati u Ormiju mu je kazao da ovde potraži pomoć; jedna lađa iz Oskila kao da je čekala na njega; Skiorh ga je doveo. Koliko se od svega toga dogodilo voljom senke koja ga je lovila? Ili, možda, nije ništa; da li su to on i njegov lovac, obojica, bili privučeni na ovo mesto nekom drugom moći, on idući za tim mamcem a senka idući za njim, i upotrebivši Skiorha kao oružje kad je nastupio odlučujući trenutak? Mora da je tako bilo, jer senka, kao što reče Seret, nije imala pristup u Dvor Terenona. Nije oseetio nikakav nagoveštaj, niti opasnost, od njenog vrebajućeg prisustva, sve od kako se probudio u kuli. Ali šta ga je, onda, dovelo ovamo? Jer, ovo nije bilo mesto na koje se može slučajno natrapiti; iako su mu misli bile pomućene, toliko je mogao i sam da uvidi. Nijedan drugi namernik nije se pojavio na kapiji. Kula je stajala visoka i odvojena od sveta, a ulazna vrata joj behu okrenuta na suprotnu stranu od Nešama, koji joj je bio najbliži grad. Niko nije dolazio u utvrđenje, niti je iko odlazio iz njega. A prozori su mu gledali odozgo na pustaru.     Kroz te prozore je gledao Ged,dok je samotno boravio u svojoj sobi u kuli, dan da danom, dosađujući se, s bolom u srcu i večito smrznut. U kuli je stalno vladala hladnoća, uprkos svim tepisima,

tapiserijama, raskošnoj krznenoj odeći i ogromnim mermernim ognjištima. Bila je to hladnoća koja se uvlačila u kosti, prodirala do srži, i nikako se nije dala otkloniti, jer ga je stalno opsedala misao kako se suočio sa svojim neprijateljem, kako je bio pobeđen, i kako je pobegao. U umu je video okupljene sve Velike majstore Rouka, a u sredini namrštenog Arhimaga Genšera; a s njima su bili i Nemerl, i Ogion i vračara koja ga je naučila prvoj bajalici: svi su gledali u njega, a on je znao da je izigrao njihovo poverenje. Pokušao je da se odbrani, govoreći: "Da nisam pobegao, senka bi me zaposela; već je raspolagala svom Skiorhovom snagom, kao i delom moje, i nisam mogao da je nadjačam; znala je i moje ime. Pobegao sam. Gebet-čarobnjak bila bi stravična moć, usmjerena na zlo i uništavanje. Morao sam da pobegnem." Ali, niko od njih koji su ga slušali u njegovom umu, nije mu odgovarao. i on bi onda uzeo da posmatra sneg kako pada, bez prestanka i oskudno, na zemlji ispod njegovih prozora, sve vreme osećajući neumitnu hladnoću kako raste u njemu, sve dok nije prestao da oseća sve drugo osim mučnine i zamora.     I tako je boravio sasvim sam mnogo dana, ophrvan mučninom. Kad bi silazio iz sobe bivao je ćutljiv i ukočen. Lepota gospodarice zamka ga je zbunjivala, i u tom raskošnom, ukusno nameštenom, sređenom i čudnom Dvoru, osećao je u punoj meri da beše rođen i odrastao kao čobanin.     Ostavljali su ga samog kad god je hteo da bude sam, a kada više nije mogao da podnese vlastite misli i da posmatra sneg kako pada, Seret bi se često sastajala s njim u nekoj od zasvođenih dvorana sa zidovima prekrivenim tapiserijama i osvetljenoj vatrom iz kamina, na nekom od nižih spratova kule, i tu bi sedeli i razgovarali. U Gospodarici zamka nije bilo veselosti; često se smešila, ali se nikada nije glasno nasmejala; ali je ipak umela da razgali Geda često i jednim jedinim osmehom. U njenom društvu bi prestajao da bude ukočen i da se stidi. Uskoro su se sastajali i rzgovarali svakoga dana, dugo i spokojno, natenane, malo podalje od dvorkinja koje su stalno prtile Seret, kraj kamina ili kraj prozora u jednoj od soba visoko u kuli.     Stari kralj je uglavnom boravio u svojim odajama, izlazeći samo ujutro da prošeta gore-dole po zavejanim unutrašnjim dvorištima zamka, poput nekog starog vrača koji je prethodnu noć proveo kuvajući ćarobne trave. Kada bi zajedno sa Seret i Gedom sedeo za večeru ćutao je, podižući katkad krišom svoj surovi pogled na mladu ženu. Tada bi Ged osetio sažaljenje prema njoj. Bila je kao beli jelen zatečen u kavezu, kao bela ptičica kojoj su podsekli krila, kao srebrni prsten na ruci nekog starkelje. Bila je samo jedan od predmeta u Bendereskovoj riznici s blagom. Kad bi ih gospodar zamka napustio, Ged je ostajao s njom, pokušavajući da je razvedri u njenoj usamljenosti onako kao što je ona pokušavala da

razvedri njega.     "Kakav je to dragi kamen po komese zove vaš zamak?" upitao je jednom, dok su sedeli razgovarajući nad svojim ispražnjenim zlatnim tanjirima i zlatnim pehrima, u trpezariji koja je podsećala na pećinu osvetljenu svećama.     "Zar nisu čuo za njega? Veoma je čuven."     "Nisam. Znam samo da kraljevi Oskila imaju čuvene riznice."     "Ah, taj dragi kamen je blistaviji od svih njih. Hajdemo, hoćeš li da ga vidiš?"     Nasmešila se, malo podrugljivo, malo ga začikavajući, kao da se i sma pomalo plaši, i povela mladića iz trpezarije kroz prazne hodnike do podruma kule, a onda još niže, niz stepenice do jednih zaključanih vrata u podzemlju, koje nikada do tada ne beše vidio. Otključala ih je srebrnim ključem, gledajući pri tom naviše u Geda, s istim onim smeškom, kao da ga čika da uđe za njom.Iza vrata je bio kratak prolaz, a zatim još jedna vrata, koje je otključala zlatnim ključem, a iza njih, opte, treća vrata, koja je otključala pomoću jedne od Velikih reči za skidanje čini. Iza tih poslednjih vrata, u svetlosti njene sveće pred njima se ukaza mala prostorija, kao tamnička ćelija: pod, zidovi, tavanica, sve od neugačane stene, bez nameštaja, prazna.     "Vidiš li ga?" upita Seret.     Dok se Ged osvrtao po sobici, njegovo čarobnjačko oko zaustavi se na jednom od kamnenova kojima je bio popločan pod. Bio je grub i bez sjaja kao i svi ostali - težak, bezobličan kamen iz kaldrme; ali on ipak oseti njegovu moć, kao da mu se glasno obratio. Dah mu zastade u grlu i u trenutku kao da sav onemoća. To je bio kamen-temeljac kule. Bilo je to srce svega u njoj, i ono je bilo ledeno, strahovito ledeno: ničim se ta sobica ne bi mogla zagrejati. Bila je to zaista prastara stvar; jedan grozni i starodrevni duh bio je zarobljen u tom komadu stene. Nije odgovorio Seret ni da ni ne, već je samo stajao nepomično, i ona ubrzo, bacivši hitri, radoznali pogled na njegovo lice, ispruži ruku i pokaza mu ga "Evo, to je Terenon. Zar te čudi što tako dragoceni kamen držimo zaključan u najdubljoj odaji naše riznice?"     Ged ništa ne odgovori: stajao je i dalje nemo i na oprezu. Ona kao da ga iskušavala; ali on pomisli ipak da nije svesna kakav je to kamen, čim može o njemu tako lako da priča. Nije ga dovoljno poznavala, i zato ga se nije bojala. "Kaži mi, kakve su njegove moći", upita on najzad.     "Nastao je pre nego što je Segoj uzdigao ostrva ovoga sveta iz Prapučine. Nastao je onda kad i sam svet, i trajaće do kraja sveta. Vreme za njega ne znači ništa. Ako na njega položiš ruku i postaviš mu

neko pitanje, odgovoriće ti, već prema moći koja ju u tebi. Ima glas, ako umeš da ga čuješ. Govoriće ti o svemu što je bilo, što jeste i što će doći. Predskazao je i tvoj dolazak,dleko pre no šti si kročio nogom na ovu zemlju. Hoćeš li sada da mu postaviš neko pitanje?"     "Neću."     "Odgovoriće ti."     "Nemam pitanje koje bih mu postavio."     "Ja mogu da ti ga kažem",reče Seret, svojim blagim glasom. Pitaj ga kako da pobediš svog neprijatelja."     Ged je stajao ćutke.     "Zar se bojiš kamena?" upita ona koa da ni sama u to ne veruje; a on odgovori: "Da, bojim se."     U mrtvačkoj hladnoći i muku ćelije, opasane zidom od vradžbine i kamena, i svetlosti one jedine sveće koju je držala u ruci, Seret ga pogleda opet, očima koje su blistale. "Jastrebe", reče ona, "ne, ne bojiš se."     "Ali, neću da ovorim s tim duhom", odvrati Ged, i gledajući je pravo u oči, nastavi ozbiljno i hrabro: "Gospo moja, taj duh je zapečećen u steni, a stena zatvorena činima vezivanja i činima oslepljenja, i vradžbinama katanca i čuvara i trostrukim zidovima utvrđenja i pustinjom; ne zato što je dragocen, već zato što iz njega može da potekne veliko zlo. Ne znam šta su ti kazali o njemu kada si došla. Ali ti, koja si mlada i dobrodušna, nikada ne smeš dotaći tu stvar, ne smeš je čak ni pogledati. Neće ti doneti dobra."     "Već sam ga dodirivala. Već sam mu se obraćala, i slušala šta mi kaže. Nije mi naneo nikakvo zlo."     Ona se okrenu i onda se vratiše kroz vrata i prolaze, sve dok nije dunula u sveću, pod svetlošću baklji na širokom stepeništu kule. Nisu mnogo govorili na rastanku.     Te noći Ged je malo spavao. Ali nije bdeo zbog pomisli na senku; tu pomisao je, šta više, potpuno potisnula iz njegovog uma jedna slika koja je stalno opsedala,slika Kamena na kome počiva ta kula i Seretinog lica u svetlosti sveća, blistavog i osenčenog, okrenutog k njemu. Stalno je iznova osećao njen pogled na sebi i pokušavao da odredi kakav je bio njegov izraz u trenutku kad je odbio da dodirne kamen; da li je to bio izraz prezira ili bola. Kada je napokon legao da spava, svileni prekrivači njegove postelje bili su hladni kao led, i stalno se trzao iz sna u mraku, misleći na Kamen i na Sertine oči.     Sutradan ju je pronašao u zasvođenoj dvorani od sivog mermera, osvetljenoj, ovoga puta, suncem na zalasku, gde je često provodila popodneva u društvu svojih dvorikinja, sedeči za razbojem ili igrajući se

raznih igara.On joj se obrati: "Gospodarice Seret, uvredio sam vas. Oprostite mi."     "Ne", odgovori ona zamišljeno, pa ponovi: "Ne..." Naredi potom dvorkinjama da odu, i kada je ostala nasamo s Gedom okrete se k njemu. "Dragi goste, prijatelju moj", reče mu, "veoma si vidovit, ali možda ne vidiš sve što bi trebalo. Na Gontu, na Rouku, uče se vrhunska magijska znanja. Ali se ne uče sva magijska znanja. Ovo je Oskil, Gavranzemlja, ovo nije zemlja u kojoj se govori hardijski; magi ne upravljaju njome, a ni ne znaju mnogo o njoj. Ovde se događaju stvri o kojima ne govore Veliki majstori Predanja sa juga, i ovdašnje stvari imaju imena kojih nema u nizovima Imenovanja. Ono što ne znamo, u nama budi strah. Ali ti nemaš čega da se bojiš ovde, u Dvoru Terenona. Neko salabiji bi se zaista i bojao. Ali, ne ti. Ti si se rodio sa moći da upravljaš onim što je u zapečećenoj sobi. Zato se sada i nalaziš ovde."     "Ne razumem."     "Zato što moj gospodar Benderesk nije sasvim otvoreno razgovarao sa tobom. Ja ću biti otvorena. Dođi, sedi tu pored mene."     On se spusti pored nje u duboki, jastucima obloženi okvir prozora. Zraci sunca na umoru sjali su pravo u prozor, oblivajući ih bleštavilom bez topline; na pustarama ispod njih, koje su već tonule u senku, sinoćni sneg je ležao neotopljen, kao mutna bela skrama preko lica zemlje.     Sada je govorila veoma tiho. "Benderesk je kralj i naslednik Teranona, ali on ne može da ga upotrebi, ne može da ga natera da ga u svemu sluša. Ne mogu ni ja, ni sama ni zajedno s njim. Ni on ni ja nemamo ta znanja i tu moć. Ali, ti imaš i jedno i drugo."     "Otkud to znaš:"     "Kamen mi je to sam kazao! Zar ti nisam rekla da je predskazao tvoj dolazak? On poznaje svog gospodara. Čekao je na tebe. Čekao je na tebe još pre nego što si se rodio,na onoga ko će vladati njime. A onaj ko može da natera Teranona da odgovori na njegova pitanja i da učini ono što od njega traži, taj ima vlast i nad svojim vlastitom sudbinom: snagu da smrvi svakog neprijatelja, smrtnog ili sa drugog svet; vidovitost, znanje, bogatstvo, vlast i magijska znanja kojima može postideti i samoga Arhimaga! Sve to ili ništa, tvoje je, samo ako ushtedneš."     Još jedanput je podigla svoje sjajne oči na njega, i njen ga pogled prostreli tako da je sav zadrhtao, kao od zime. Ali nije bilo straha na njenom licu, već kao daje tražila pomoć od njega, mada isuviše ponosita da to i prizna. Ged je bio zaprepašćen. Dok je govorila, položila je svoju ruku na njegovu; dodor joj je bio lak, i počivala je,uzana i bleda, u njegovoj snažnoj,tamnoputoj šaci. On molećivo reče: "Seret!

Nemam ja toliku moć kao što ti misliš - odbacio sam čak i onu koju sam imao. Ne mogu ti pomoći, nisam ti ni od kakve koristi. Ali ovo dobro znam: Prastare Sile zemlje nisu za ljude. Nikada nam nisu bile date da njima raspolažemo, i ako budemo raspolagali njima, delovaće pogubno. Zla sredstva, zli ciljevi. Ja nisam bio ovamo privučen, već doteran, i sila koja me je dognala radi mi o glavi. Ne mogu ti pomoći."     "Onaj koji odbaci svoju moć, ponekad stiče moć koja je daleko veća", odgovori ona smešeći se,kao d su njegova strahovanja i obziri obična detinjarija. "Ja možda bolje od tebe znam šta te je ovamo dovelo. Zar nije jedan čovek govorio s tobom na ulici Ormija? On je bio glasnik,sluga Teranona. I sam je nekada bio čarobnjak, ali je odbacio svoj štap da bi postao sluga jednoj moći većoj od moći bilo kojeg maga. I ti si došao na Oskil, i u pustari si pokušao da se suprostaviš senci svojim drvenim štapom; i jedva smo uspeli da te smasemo, jer to što te prati mnogo je lukavije nego što smo mislili, i već je preuzelo mnogo tvoje snage... Samo senka može da pobedi senku. Samo tama može da pobedi tamu. Slušaj, Jastrebe! Šta ti je, dakle potrebno, da nadjačaš tu senku, koja vreba na tebe ispred ovih zidina."     "Potrebno mi je ono što ne mogu da saznam. Njeno ime."     "Teranon, koji zna sva rođenja i smrti, i sva bića pre i posle msrti, nerođena i neumiruća, i osvetljeni i mračni svet, on će ti reći to ime."     "A po koju cenu?"     "Nema nikakve cene. Kažem ti da će te slušati, da će ti služiti kao rob."     Potresen i rastrzan dvoumicom, nije joj ništa odgovorio. Sada mu je uzela ruku u obe svoje, gledajući ga pravo u lice. Sunce je zašlo u maglama što su skrivale liniju obzorja, a i sam vazduh je postao nekako gust; ali njeno lice se sve više zarilo od oduševljenja i trijumfa dok ga je posmatrala i videla kako mu volja popušta. Tiho je prošaptala: "Bićeš najmoćniji među ljudima, kraljevaćeš nad svima. Vladaćeš, a ja ću vladati zajedno s tobom..."     Ged iznenada skoči, i iskočivši unapred jednim jedinim korakom nađe se na mestu odakle je mogao da vidi, tik iza ugla na zidu dugačke odaje,odmah uz vrata, starog gospodara Teranona, koji je tu stajao i prisluškivao, smejuljeći se po malo.     Gedu se smesta razbistriše i vid i um, i on spusti pogled na Seret. "Jedino svetlost može da pobedi tamu", izgovori on, mucajući." ... Svetlost."     I dok je još govorio,ugleda, jasno kako da su te njegove reči bile svetlost koja mu je podarila videlo,kako je, u stvari, zaista bio privučen na to mesto, domamljen, kako su upotrebili njegov strah da bi ga vodili, i kako bi ga,kada bi ga se jednom dokopali, držali zatočenog. Spasli su ga od senke, ali

samo zato što nisu hteli da dospe u njen posed pre nego što postane rob Kamena. Kad bi moć Kamena zarobila njegovu volju, tada bi oni pustili senku da uđe, jer gebet bi bio još bolji rob od čoveka. Da je samo jednom dodirnuo Kamen, ili mu se obratio, bio bi potpuno izgubljen. Ali, kao što senka nije bila u stanju da ga sasvim sustigne i ščepa, tako ni Kamen nije bio u stanju da ga zavede - ne sasvim. Gotovo se bio predao, ali ne sasvim. Nije prihvatio. A zlo nikada ne može potpuno da ovlada dušom koja ne pristane na njega.     Stajao je između dvoje ljudi koji su se predali, koji su prihvatili, i gledao čas u jedno čas u drugo, dok Bendereks najzad nije prišao.     "Rekao sam ti, Seret",suvo se obrati gospodar Terenona svojoj gospi, "da će ti se izmigoljiti iz ruku. Ti tvoji vrači sa Gonta su lukave budale. A i ti su budala, ženo sa Gonta, ako si mislila da ćeš moći da prevariš i njega i mene, i da nas zarobiš svojom lepotom, i upotrebiš Teranon u svoje ciljeve. Ali ja sam Gospodar Kamena, i ovako ja postupam sa nevernom ženom: Ekavroe ai oelvantar..." Bila je to bajalica Pretvaranja, i Benderesk podiže obe svoje dugačke ruke da ženu koja je drhtala od straha pretvori u neku ogavnu stvar" u svinju ili kučku ili blebetavu babuskeru. Ali Ged priskoči i udarcem svoje ruke obori kraljeve ruke nadole, izgovorivši pri tom samo jednu jedinu reč. I premda nije imao štap, i mada je bio u stranoj i zloj zemlji, kojom je vladala moć mračnih sila, njegova volja ipak nadjača. Benderesk ostade nepomičan, a zamućene oči su mu i dalje s mržnjom zurile u Seret, iako ništa više nije video.     "Hodi", reče ona drhtavim glasom, "Jastrebe, hodi brzo, pre nego što prizove Sluge Kamena..."     I kao da se u odjek začu nekakav šapat, koji stade brzo strujati kroz kulu, kroz njene kamene zidove i podove, suvi drhtavi šapat, kao da je sama zemlja progovorila.     Zgrabivši Geda za ruku Seret potrča zajedno s njim kroz prolaze i hodnike, niz dugačko, spiralno stepenište. Izleteli su u dvorište, gde je poseldnji, srebrnasti odsjaj dana počivao nad utabanim, prljavim snegom. Trojica slugu iz zamka im preprečiše put, namrgođeni i postavljajući pitanja, kao da su unapred posumnjali u neku zaveru protiv svoga gospodara. "Smrkava se, Gospo", reče jedan, a drugi dodade: "Ne možete izjahati u ovo doba."     "Sklanjaj mi se sa puta, ološu jedan!" dreknu Seret, i progovori odesečnim oskilskim jezikom. Ljudi ustuknuše i sagnuše se do zemlje, uvijajući se, a jedan od njih glasno kriknu od bola.     "Ubacila ga je za ruku, ali on uspori. "Kakve si čini bacila na njih?"     "Ubacila sam im rastopljeno olovo u koštanu srž, umreće od toga. Brzo, poslušaj me. On će pustiti na nas Sluge Kamena, a ja ne mogu da pronađem kapiju velike čini su na njoj. Brzo!"

     Ged nije razumevao šta mu govori, jer pred njegovim očima začarana kopija beše jasno vidljiva, kao i kameni svod na ulazu u dvorište kroz koje je gledao. On provede Seret kroz njega, pa preko neugaženog snega u prednjem dvorištu, i zatim, izgovorivši reč Otvaranja, provede je i kroz kapiju na magijskom bedemu.     Ali kada su prošli kroz ta vrata i izašli iz srebrnastog sumraka Dvora Terenona, Seret se promeni. Na sumornoj svetlosti u pustari nije bila manje lepa, ali se toj lepoti pridružio nekakav svirepi, veštičiji izgled: i tako je Ged najzad prepoznade kći gospodara Re Albija, kći veštice sa Oskila, koja se našalila s njime na zelenoj livadi iznad Ogionove kuće, i poslala ga da pročita onu basmu kojom je oslobodio senku. Ali, nije se više mnogo obazirao na to, jer se beše potupno posvetio osmatranju okoline? svako čulo bilo mu je na oprezu, tragajući za onim dušmaninom, senkom, koja ga je čekala negde tu, ispred magijskih zidova. Možda je to još bio gebet, obučen u mrtvog Skiorha, ili se možda sama senka skriva u sve gušćoj tami, vrebajući na njega, da ga zgrabi i svoju bezobličnost stopi s njegovim živim telom. Osećao je njenu blizinu, ali je nije video. Ali, dok je tako osmatrao, opazi nešto malo i crno, upola zatrpano snegom, samo nekoliko koraka od kapije. On se saže i nežno ga podiže obema rukama. Bio je to otak, čije kratko krzno beše potpuno ulepljeno od skorene krvi, a telašce ukočeno, hladno i tako reći bez težine u njegovoj ruci.     "Pretvori se u nešto! Pretvori se, oni nas sustižui!" vrisnu Seret, zgrabivši ga za ruku i pokazujući mu na kulu koja je štrčala u mraku kao džinovski beli zub iza njihovoh leđa. Iz puškarnica u njenom prozemlju izlazile su, puzajući, neke crne prilike, i, razmahujući dugačkim krilima, polako uzletale i počinjale da kruže iznad zidova, upućujući se ka Gedu i Seret, koji su, nezaklonjeni, stajali na padini brda. Čegrtavi šapat koji behu čuli u kuli postajao je sve glasniji? to je zemlja ispod njihovih nogu podrhtavala i uzdisala.     Gedovo srce stade da se nadima od gneva, surovog besa uperenog protiv svih tih svirepih, ubilačkih stvorova koji se ga varali, hvatali u zamkui, lovili i proganjali. "Pretvori se!" vrisnu na njega Seret, a ona sama nakon brze i zadihane bajalice, smanji se i preobrazi u sivog galeba, i odlete. Ali Ged se samo saže i ubra osušenu, krhku travku koja je provirivala iz snega na mestu gde je pre toga počivao mrtvi otak. Tu travku on podiže u vazduh, i kad stade da joj se obraća Istinskim govorom, travka poče da raste, da deblja? i kad je završio, u ruci mu se nalazio ogroman štap, štap, štap čarobnjaka. Nikakva ubilačka vatra nije se razgorela duž toga štapa kada se crna stvorenja iz Dvora Teranona oboriše na njega, lepršajući krilima, po kojima je on mlatio svojim štapom? sijao je samo belom magijskom vatrom,

koja ne sagoreva, već samo razgoni tminu.     Stvorenja se prestrojiše i navališe ponovo: nakazna čudovišta, koja su pripadala dobu starijem od nastanka ptica, zmajeva i ljudi, odavno zaboravljena u osvetljenom svetu, ali sada ponovo prizvana prastarom, zlokobnom i svepamtećom moći Kamena. Zaokupila su Geda, obrušavajući se na njega iz visina. Osećao je kako im kandže, nalik na srpove, šibaju vazduh oko njega, i pozli mu od njihovog mrtvačkog smrada. Žestoko im se odupirao i udarao po njima, odbijajući ih od sebe plamenim štapom, stvorenim od njegovog besa i jedne divlje travke. A onda se sva ta bića iznenada, odjednom, uzdigoše u vazduh, kao gavrani koje je nešto preplašilo dok su komadali lešinu, i odletoše, ćutke, tako da im se čulo samo lepetanje krila, u pravcu u kome je odletela Seret u obliku galeba. Njihova ogromna krila su se na prvi pogled kretala sporo, ali su, u stvari, leteli veoma brzo i svaki zamah tih ogromnih krila moćno ih odbacivao kroz vazduh. Nije bilo galeba koji mogao dugo da prednači toj ubitačnoj brzini.     Hitro, kao što je jednom učinio na Rouku, Ged se pretvori u ogromnog sokola: ne u jastreba, kao što su ga zvali, već u Kraljevskog sokola koji leti kao strela, kao misao. Poleteo je svojim prugastim, oštrim, snažnim krilima goneći progonitelje. Smračilo se, i zvezde su sve jasnije sijale između oblaka. Daleko pred sobom ugledao je crno jato, nepravilnog, kako se obrušava naniže, ka nekoj nevidljivoj tački u vazduhu. Ispod te crne grudve ležalo je more, izbledelo u poslednjim, pepeljastim odsjajima dana. Soko Ged hitro sunu pravo na stvorenja Kamena, i ona se razleteše na sve strane kada on banu među njih, kao što se kapi vode razlete u svim pravcima kad se u vodu baci kamen. Ali, već su se bila dokopala svoga plena. Kljun jednoga ke bio krvava, a belo perje prilepljeno za kandže drugoga, i nikakav galeb nije leteo između njihovog jata i izbledelog mora.     A oni se opet okrenuše i već su navalili na Geda, naletajući na njega brzo i nevešto, ispruživši i razjapivši čelične kljunove. On, pak, uzdižući se u polukrugu iznad njih, ispusti krik sokola, krik prkosnog besa, a onda munjevito prelete niske obale Oskila i uputi se iznad uzburkane pučine ka otvorenom moru.     Stvorenja Kamena su još neko vreme kružila po vazduhu, krešteći, a zatim jedno po jedno počeše tromo da odleću natrag, ka kopnu, pa iznad pustare. Prastere sile ne mogu prelaziti preko mora, jer svaka je vezana za po jedno ostrvo, za određeno mesto, pećinu, ili kamen, ili vrelo. I tako se crne spodobe vratiše u zamak, u kome je Gospodar Teranona, Benderesk, možda zaplakako kad su se vratili, a možda se i smejao. Ali Ged je produžio dalje, na krilima sokola, ispunjen besom sokola, kao strela koja ne pada, kao nezaboravljena misao, preko Oskilskog mora, sve dalje na istok? kroz zimski vetar i noć.

          Ogio Ćutljivi se kasno vratio kući u Re Albi, sa svojih jesenjih lutanja. Tokom godina postao je još ćutljiviji i još usamljeniji. Novi gospodar Gonta, dole, u gradu, nije uspeo da iz njega iščupa ni jednu jedinu reč, iako se lično popeo sve do Sokolovog gnezda da zatraži da mi mag pomogne u jednom gusarskom pohvatu u pravcu Andrade. Ogion, koji je razgovarao sa paucima u mreži, i koga su videli kako učtivo pozderavlja pojedino drveće, nije ni reč progovorio sa Gospodarem ostrva, koji je otišao nezadovoljan. Možda je i u samom Ogionovom umu bilo nezadovoljstva i nelagodnosti, jer čitavo to leto i jesen proveo je sasvim sam, gore u planini, i tek sada, uoči Sunčeve povratnice, vratio se na svoje domaće ognjište.     Sledećeg jutra, nakon svog povratka, ustao je kasno, i želeći da popije šolju čaja od site, iziđe da donese vodu sa izvora koji je tekao nešto niže na padini ispod njegove kuće. Po ivicama malog, uzburkanog vrela bio se nahvatao led, a po vlažnoj mahovini između kamenja popadali cvetići od inja. Dan je već uveliko bio odmakao, ali sunce još čitav sat neće rasterati maglu s ogromnog planinskog grebena? sav zapadni Gront, od morske obale do planinskog vrha, bio je bez sunca, utihnuo i jasno ocrtan u zimskom jutru. Dok je mag tako stajao iznad izvora, gledajući preko dolina što su se spuštale ka moru, preko luke i u pravcu sivih morskih daljina, iznad njega se začu neko lepetanje krila. On podiže pogled i malo uzdigne ruku. Ogromni soko se spusti, snažno udarajući krilima i smesti mu se na ručni zglob. Držao se na njemu kao da je izvežbana, lovačka ptica, ali nije nosio oko vrata nikakvu prekinutu uzicu, traku ili praporac. Kandže je zario Ogionu duboko u zglavak? prugasta krila su mu podrhtavala? okruglo, zlaćeno oko gledalo je tupo i divlje.     "Jesi li ti glasnik ili glas?" nežno se obrati Ogion sokolu. "Pođi sa mnom..." I, još dok je govorio, soko ga pogleda pravo u oči, i Ogion za trenutak zaneme. "Mislim da sam ti ja nekad dao ime", promrmlja on, a onda žurnim korakom krenu ka svojoj kući i uđe unutra, sve vreme noseći sokola korakom krenu ka svojoj kući i uđe unutra, sve vreme noseći sokola na ruci. Tu ga namesti da stane iznad ognjišta, bliže toploti vatre, i ponudi mu vode. Ali soko ne htede da pije. Onda Ogio poče da baca čini, veoma polako, ispredajući magiju više rukama nego rečima. Kada je basma bila završena i istkana do kraja, on tiho reče: "Gede, ne gledajajući uopšte na sokola iznad ognjišta. Sačekavši malo, on se naglo okrete, ustade i priđe mladiću koji je stajao pored vatre, bezizrazna pogleda i tresući se celim telom.     Ged je bio obučen u raskošnu i stranu odeću od krzna, svile i srebra, ali svu izderanu i ukrućenu od morske soli; istajao je tako, ispijen i pognut, sa kosom koja mu je mlitavo visila oko lica u ožiljcima.

     Ogion mu skide sa ramena isprljani kraljevski ogrtač, povede ga do sobice-niše u kojoj je njegov šegrt nekada spavao, i položi ga na slamaricu,pa promrlja neku bajalicu za spavanje i ostavi ga. Nije mu rekao nijednu reč, jer je znao da Ged sada ne poseduje dar ljudskog govora.     Kad je bio mali Ogion je, kao i svi dečaci, mislio je samo prijatna igrarija kad se pretvori u bilo šta, čoveka ili životinju,dvro ili oblak, i da će tako moći da se igra hiljadama bića. Ali kad je postao čarobnjak shvatio je u čemu je opasnost te igre, u kojoj čovek može da izgubi vlastito biće, i da igra može neopaženo da se preobrati u stvarnost. Što duže čovek ostane u obliku koji nije njegov, to je veća opasnost da takav i ostane. Svaki čarobnjakov šegrt nauči priču o čarobnjaku Borgeru od Veja, koji je uživao da uzima na sebe oblik medveda, i činio to sve češće, sve dok u njemu nije izrastavo medved a čovek se ugasio; i jednom je i ostao preobražen u medveda, i ubio svog vlastitog malog sina u šumi, pa su ga zato ulovili i smakli. I niko ne zna koliko sudelfina što skaču u vodama Unutrašnjeg mora nekada bili ljudi, mudri ljudi, koji su zaboravili i svoju mudrost i svoje ime, obuzeti radostima neumornog mora.     Ged je na sebe uzeo oblik sokola kad je bio izvan sebe od panike ibesa, i kad je odleteo sa Oskilasamo je jedno imao na umu: da pobegne i od Kamena i od senke, da pobegne iz te hladne, prevrtljive zemlje, da se vrati kući. Divljina i bes pravog sokola bili su nalik njegovom, i postali su zaista njegovi, a njegova želja da odleti postala je sokolovaželja. I tako je preleteo Enladu, sletivši samo jednomda se napije iz usamljenog šumskog vrela i smesta uzletivši ponovo,od straha da ga ne sustigne senka koja ga je pratila. Tako je preleteo ogromni morski zaliv, nazvanČeljusti Enlade, i nastavio sve dalje i dalje, na jugoistok, dok su mu se brda Oraneje jedva videla sa desne strane, a brda Andrada još nejasnije ocrtavala s leva, a ispred njega ništa sem mora; sve dok najzad, daleko ispred njega, nije iz talasa počeo da raste jedan jedini, nepomični val, sve više i više - beli vrh Gonta. Okupan sunčevom svetlošću i utonuo u tminu, sve vreme tokom tog dugog leta nosio je na sebi sokolova krila i gledao sokolovim očima; i zaboravivši vlastite misli znao samo za ono za šta i soko zna: glad, vetar i pravac kojim leti.     Sleteo je na prvo mesto. Bilo ih je svega nekoliko na Rouku i samo jedno na Gontu, gde su umeli da ga opet pretvore u čoveka.     Ćutao je, i bio nekako sav podivljao, kad se probudio. Ogion još ne beše progovorio ni reč sa njim, već mu je samo dao mesa i vode i pustio ga da pogrbljen sedi pored vatre, mrzovoljan baš kao ogromni, umorni, natmureni soko. Kada je pala noć, zaspao Je. Trećega jutra prišao je ognjištu ispred kojeg je sedeo Mag, zagledan u plamen, i rekao: "Učitelju..."

     "Dobro mi došao, dečko", odgovori Ogion.     "Vratio sam ti se kakav sam i otišao - obična budala", nastavi mladić, a glas mu je bio promukao i dubok. Mag se samo osmehnu i pokretom ga pozva da sedne s druge strane ognjišta, njemu preko puta, i poče da kuvačaj za obojicu.     Sneg je bio napadao,prvi te zime na nižim obroncima Gonta. Kapci na Ogionovim prozorima su bili čvrsto zamandaljeni, ali se ipak čuo vlažni sneg kako šušteći pada po krovu, i svuda oko kuće osećala se duboka mirnoća snežnog dana. Dugo su proveli tako, sedeći kraj vatre, i Ged je svom nekadašnjem učitelju ispričao sve što se dogodilo od kako je otplovio sa Gonta na lađi po imenu Senka, pre mnogo godina. Ogion mu nijedanput nije postavio neko pitanje, i kad je Ged završio, ostao je još dugo da sedi ćutke, utonuo u misli. Onda je ustao i stavio na sto hleb, sir i vino, pa su njih dvojica jeli. Kad su završili i soba bila raspremljena, Ogion progovori.     "Gadne ožiljke nosiš, dečače", reče on.     "Nisam dovoljno jak, ne mogu protiv te senke", odgovori Ged.     Ogion zavrte glavom i opet poćuta izvesno vreme. Najzad ponovo progovori. "Čudno", reče on, "baš čudno. Imao si snage da vradžbinama nadjačaš zlog čarobnjaka u njegovom vlastitom carstvu, tamo na Oskilu. Imao si snage da se odupreš mamcu i da odbiješ napade sluge jedne Prastare sile Zemljine. A na Pendoru si imao dovoljno snage da se suprostavić zmaju."     "Na Oskilu sam imao sreće, a ne snagu", odvrati Ged, i opet zadrhta pri pomisli na smrtnu hladnoću nalikna san koja je vladala na Dvoru Teranona. "A što se tiče zmaja, njemu sam znao ime. Ali to zlo, ta senka koja me proganja,nema imena."     "Sve ima svoje ime", napomenu Ogion, sa takvom sigurnošću da se Ged ne usudi da ponovi ono što mu beše rekao Arhimag Genšer - da su te zle sile, kao što je bila ona koju je oslobodio, bezimene. Zmaj od Pendora mu je, doduše, ponudio da mu otkrije ime senke, ali on nije mnogo polagao na tu ponudu, a nije verovao ni Seretinom obećanju da će mu Kamen reći ono što mu je bilo potrebno da zna.     "Ako senka uopšte ima ime", reče on najzad, "sumnjam da će stati i kazati ga..."     "Ne, to neće", odgovorio Ogion. "Ali, ni ti nisi stao i njoj kazao svoje. A ipak ga je znala. Na pustarama Oskila pozvala te je po imenu, i to onim koje sam ti ga dao. Čudno, baš čudno..."     On opet utonu u misli. Najzad, Ged prekide ćutanje. "Došao sam da tražim savet a ne utočište, Učitelju. Ne želim da senku navedem na tebe, a ona će se uskoro pojaviti, ako ostanem. Nekada si je izgonio iz ove iste sobe..."

     "Ne; to je bilo samo njeno predskazanje, senka senke. Sada više ne bih mogao da je isteram. Sada to možeš samo ti."     "Ali,ja sam bespomoćan pred njom. O, ima li gde neko mesto..." On umuknu još pre nego što je izgovorio svoje pitanje.     "Nema mesta na kome bi bio nezbedan", nežno mu odgovorio Ogion. "I nikada se više nemoj pretvarati u nešto drugo, Gede. Senka želi da uništi tvoje istinsko biće. Skoro je i uspela, kad te je naterala da se pretvoriš u biće sokola. Ne, zaista ne znam kuda treba da kreneš. Ali, nagađam šta bi trebalo da uradiš. I teško mi je da ti kažem."     Gedovo ćutanje je prosto vapilo za istinom, i Ogion napokon izgovori. "Moraš se okrenuti."     "Okrenuti se?"     "Ako nastaviš i dalje napred, ako i dalje budeš bežao, kud god utekneš naići ćeš na zlo i na opasnost, jer ono te goni pred sobom, ono bira za tebe put kojim ćeš ići. Moraš ti početi da biraš. Moraš ti potražiti ono što tebe traži. Umesto da budeš lovina, postani ti lovac."     Ged ostade bez reči.     "Na izvoru reke Ar dao sam ti ime", nastavi mag, "reke koja se spušta sa planine prema moru. Čovek želi da sazna kuda vodi njegov put, ali neće to nikada znati ako se ne okrene i ne vrati svojim počecima i te početke ne zadrži u svome biću. Da ne bi postao iver koji bujica baca i nosi tamo-amo, on mora postati bujica sama, i to čitavim vodotoko, od izvora do uvira u more. Vratio si se na Gont, i vratio si se meni, Gede. A sada se okreni, i potraži izvor, i ono što leži ispred tog izvora. Tu leže tvoja nada i tvoja snaga."     "Tu, Učitelju?" zapita Ged, a glas mu je bio ispunjen strahom. "Gde je to tu?"     Ogion nije odgovorio.     "Ako se okrenem", progovori Ged, pošto je opet proteklo izvesno vreme, "ako, kao što ti kažeš, od lovine postanem lovac, mislim da lov neće dugo trajati. Pa ona jedini i želi da se sretnemo licem u lice. I već je dvaput uspela u tome, i već me je dvaput pobedila."     "Treći put je magijski", odvrati Ogion.     Ged se ushoda po sobi gore-dole, od ognjištado vrata, od vrata do ognjišta. "A ako me potpuno pobedi", nastavi on, prepirući se možda sa Ogionom, a možda isa samim sobom, "preoteće moje znanje i moju moć, i iskoristiće ih. Za sada ona ugrožava samo mene. Ali ako uđe u mene i zaposedne me, preko mene će moći da učini ogromna zla."

     "Tako je. Ako te pobedi."     "Ipak, ako opet pobegnem, ona će me sigurno opet pronaći... A svu svoju snagu trošim na bežanje." Ged je još malo hodao, a onda se naglo okrenu i, krenuvši pred maga,svečano izreče: "Hodio sam rame uz rame sa velikim čarobnjacima i živeo sam na Ostrvu mudraca, ali ti si mi jedini i istinski učitelj, Ogione." Izgovorio je to s ljubavlju i pun neke svečane radosti.     "Dobro", reče Ogion. "Sada si to shvatio. Bolje ikad nego nikad, Ali, na kraju ćeš ti meni postati učitelj." On ustade i podloži vatru dok se nije sasvim razbuktala, obesi nad nju čajnik da provri, i,navlačeći kožuh, izjavi: "Moram napolje da se pobrinem za koze. Pazi na čajnik, dečko."     Kada se vratio, sav napudran snegom i otresajući ga topotanjem nogu sa svojih čizama od jareće kože, držao je u ruci dugački, grubo otesani kolac od tisovine. Do kraja tog kratkog zimskog popodneva i opet, posle večere, ostao je da sedi radeći uz svetlost lampe, obrađujući kolac nožem, kameniom plavcem i bajalicama. Mnogo puta je rukama prevlačio preko drveta, kao da traži neki nedostatak. Često je, radeći, tiho pevušio, Ged ga je slušao, još premoren, i kad mu se prispavalo učini mu se da je opet mali dečko u veštičjoj kolibi u selu Devet jova, da je napolju snežna noć a kolibaosvetljena vatrom,zagušljiva od mirisa trava i dima, i da mu um pliva, plusneno, dok sluša dugo, tiho pevuckanje bajalica i pesama o podvizima heroja koji su se borili protiv sila mraka i pobeđivli, ili gubili,nekada davno, na dalekim ostrvima.     "Evo", reče Ogion i pruži mu završen štap. "Arhimag ti jedao tisovinu,dobro je izabrao, i ja sam ostao pri njegovom izboru. Nameravao sam da od ovoga napravim luk za strele, ali ovako je bolje. Laku noć, sinko."     Kada je Ged, koji nije uspeo da nađe reči zahvalnosti, nemo krenuo ka svojoj sobici-niši, Ogion ga je pratio pogledom i tiho rekao, toliko tiho da ga Ged nije mogao čuti: "Srećan ti let, sokole moj mladi!"     U mrazovitu zoru, kad se Ogion probudio, Ged je već bio otišao. Ostavio je za sobom samo poruku napisanu na način čarobnjaka,srebrnim runama na kamenu ognjišta, koje su izbledele i počele da nestaju još dok ih je Ogion čitao: "Učitelju, ja odoh u lov."          8. LOVAC     Ged beše udario niz drum koji je vodio od Re Albija još pre pozne zimske zore, i pre nego što je otkucalo podne već je bio u pristaništu Gonta. Ogion mu je bio dao pristojne gontijske čakšire, lanenu košulju i kožni kaputić, da ih obuče umesto onih gizdavih haljina sa Oskila, ali Gedje, zbog putovanja po

zimi, ipak zadržao gospodski ogrtač, postavljen krznom pelavija. Tako zaogrnut, i noseći u rukama samo crni štap visok koliko i on sam, prošao je kroz gradsku kapiju, a vojnici koji su stajali naslonjeni na drvene zmajeve nisu morali dvaput da pogledaju da bi videli da je čarobnjak. Uklonili su koplja u stranu i bez pitanja ga pustili da uđe, prateći ga pogledom dok je odmicao niz ulicu.     Na kejevima i u domu Pomorskog esnafa on se raspita za neki brod koji kreće na sever ili na zapad, u pravcu Enlade, Andrada, Oraneje. Svuda su mu odgovorili da nijedan brod neće krenuti iz pristaništa u ovo vreme, tako blizu Sunčeve povratnice, a u Pomorskom esnafu mu još rekoše da po ovom prevrtljivom vremenu čak ni ribarski čamci ne izlaze na more dalje od Stražarnih stena.     Ponudili su mu da ruča, na bedemima Pomorskog esnafa; čarobnjak,naime, retko kada mora da traži ručak. Posedeo je malo u društvu nosača, brodskih dvodelja i vraća-vremenaša, uživajući u njihovim sporim,oskudnim razgovorima, u njihovom mumlavom gontijskom govoru. Žarko je želeo da ostane ovde, na Gontu, da se okane čarobnjačkog zanata i pustolovina, da zaboravi na moć i užase i živi u miru, kao običan čovek na svojoj dragoj i dobro poznatoj zemlji. To mu je bila želja, ali volja mu je bila drugačija. Nije se dugo zadržao u Pomorskom esnafu, niti u gradu, nakon što je video da u luci neće naći nijedan brod. Krenuo je peške duž obale zaliva sve dok nije naišao na prvo seoce severno od grada Gonta, i tu počeo da se raspituje kod ribara, dok se konačno nije javio jedan koji je imao čamac na prodaju.     Ribar je bio strog i namršten starac. Njegov čamac, dvanaest stopa dugačak i građen na preklop, bio je toliko istrošen i iskrpljen da je jedva mogao da plovi, ali on ipak zatraži visoku cenu za njega: bajalica za jednogodišnje obezbeđivanje od svih pomorskih opasnosti, za njega, za njegov čamac i njegovog sina. Jer, ribari sa Gonta se ne plaše ničega, čak ni čarobnjaka; samo mora.     Ta bajalica obezbeđenja od mora, koju su visoko cenili u severnim delovima Arhipelaga, nikada još nikoga nije spasla od olujnih vetrova ili olujnih talasa; ali ako je ubaje neko ko zna kakvo je okolno more i kavi su čamci i koliko su moreplovci vešti,onda može da koliko-toliko obezbedi ribara u svakodnevnom poslovima. Ged je dobro i pošteno izveo bajalicu, radeći na njoj čitave noći i sledećeg dana, ne izostavljajući ni najmanju sitnicu, spokojno i strpljivo, iako je sve vreme strepeo i misli mu lutale mračnim putevima, pokušavajući da predvidi u kom obliku će se senka sledeći put pojaviti pred njim, i kda i gde. Kada je bajalica bila završena i čini bačene, bio se već veoma umorio. Tu noć je prespavao u kolibi jednog ribara, u visećoj mreži od kitovih creva, i ustao u zoru, zaudarajući poput osušene haringe, i sišao na molo ispod Stene Katnort, gde je ležao njegov čamac.

     Porinuo ga je u tiho more pored mola i voda je smesta, nečujno, počela da raste na njegovom dnu. Uskočivši u čamac, lako, poput mačke, Ged ispravi isušene daske i zarđale kuke, koristeći se i oruđem i vradžbinama, kao što je nekada radio sa Pečvarijem na Donjem Torningu. Seljaci se ćutke okupiše, ne baš suviše blizu, da posmatraju njegove vešte ruke i slušaju tiho pevanje. I taj posao je obavio dobro i strpljivo do kraja, sve dok čamac nije bio potpuno zakrpljen i ceo. A onda je štap koji mu Ogion beše napravio podigao umesto katarke i učvrstio pomoću vradžbina u tom položaju, a popreko, preko njega, postavio motku od čvrstog i zdravog drveta. Sa te motke, odozgo naniže, istakoa je na razboju od vetra magijsko jedro, četvrtasto jedro belo poput snegova na vrhu Gonta iznad njihovih glava. Zatim, stojeći pored katarke, Ged zazva blagi magijski vetar. Brodić krenu po vodi, okrećući se ka Stražarnim stenama, na izlazu iz zaliva. Kada zanemeli ribari ugledaše kako taj probušeni čamčić jezdi po moru, nošen jedrima poput vilinog konjica koji je razvio krila, ote im se uzvik divljenja, i ispratiše ga vikom i osmesima, trupkajući promrzlim nogama, na ledenom vetru koji je duvao obalom; i Ged, osvrnuvši se za trenutak,ugleda ih tamo, kako ga bodre, ispod mračne, izbrazdane gromade Stene Katnorta, iznad koje su se snegom pokrivene padine velike Planine dizale i nestajale u oblacima.     Odjedrio je preko zaliva i izišao na Gontsko more između dve Stražarne stene, gde onda postavi kurs na severozapad da bi prošao severno od Draneje, vraćajući se istim putem kojim je i došao. Nije u tome bilo nikakvog plana, niti strategije, prosto je hteo da se vrati istim putem. Prateći sokolov let kroz dane i vetrove Oskila, senka je možda skretala, a možda je i došla pravolinijski - ko je to mogao da zna? Ali, ukoliko se nije opet potpuno povukla u carstvo snova, nikako nije mogla da promaši Geda, koji je dolazio otvoreno i preko otvorenog mora, njoj u susret.     Kad već mora da se sretne s njom, želeo je da to bude na morskoj pučini. Nije bio sasvim siguran zbog čega, ali plašio se da se opet sretne s njom na kopnu. Iz mora su se javljale oluje i čudovišta, ali ne i zle sile: potiče od zemlje. I ne postoji ni more ni bilo kakva voda, rečni potok niti izvor u onoj zemlji mraka u kojoj je Ged jednom bio. Smrt je sušno mesto. Iako je i samo more predstavljalo za njega opasnost u ova doba godine, ta opasnost i varljive promene vremena izgledale su mu kao neka vrsta odbrane, čak i prednosti. I kada se bude konačno susreo sa senkom u poslednjem činu svoga ludila, mislio je, možda će napokon i on uspeti da zgrabi to čudovište onako kako je i ono zgrabilo njega, i da ga težinom svoga tela i svoje vlastite smrti odvuče dole, u tamnu morsku dubinu, iz koje se, tako držana, nikada više neće moći da uzdigne. I tako će na kraju, svojom smrću, uništiti i zlo koje je za života oslobodio.

     Jedrio je preko uzburkanog mora, nad kojim su nisko visili oblaci, lebdeći unaokolo kao ogromni velovi tuge. Sada više nije pokretao magijski vetar, već se koristio običnim, prirodnim vetrom, koji je oštro duvao sa severozapada; i dokle god je, šapnuvši s vremena na vreme samo jednu jedinu reč, uspevao da održi svoje magijom istkano jedro da se ne razvije, ono se samo okretalo da uhvati vetar pod najpovoljnijim uglom. Da se nije koristio tom magijom, ima bi velike muke da na onako uzburkanom moru održi kurs svom trošnom i naherenom brodiću. Putovao je, tako, oštro motreći na sve strane. Ribareva žena mu je bila dala dve vekne hleba i krčag vode, i posle nekoliko sati, kad je prvi put ugledao Greben Kembera, jedinog ostrvceta između Gonta i Oraneje, najeo se i napio, sećajući se za zahvalnošću ćitljive gontijske žene od koje beše dobio hranu. Nastavio je mimo maglovitog obrisa ostrvca, skrećući sada već malo više na zapad, broz vlagu koja je sipila unaokolo i koja je na kopnu lako moga biti retka susnežica. u grobnoj tišini koja je vladala morem čulo se samo tiho škripanje brodića, i blago žuborenje talasa oko njegovog pramca. Nije bilo nijednog čamca da ga mimoiđe, ni ptice da proleti. Ništa se nije kretalo sem večito uzburkane vode i oblaka koji su jezdili nebom, oblaka kojih se sećao kao kroz maglu kada je, u obličju sokola, leteo na istok, istim putem kojim je sada išao na zapad; i tada je gledao pod sobom sivo more, isto kao što je sada, nad sobom, gledao sivo nebo.     Kad je pogledao unaokolo, nije video ništa ispred sebe. ustao je, promrzao i zamoren od tog neprestanog osmatranja i varirivanja u prazni sumrak. "Hajde, dođi", promrlja, "dođi, šta čekaš, Senko?" Nije bilo odgovora; u crnoj magli i među talasima nije se pokrenulo ništa još crnje. Ipak je postojao sve više i više siguran da nije daleko od njega, sledeći na slepo svoj stari trag. I odjednom povika: "Evo me, ti sam ja, Ged, Jastreb, i prizivam svoju senku!"     Brod zaškripa, talasi zažamoriše, vetar tiho zviznu u belom jedru. Prolazili su minuti. Ged je još čekao, ruke oslonjene na katarku od tisovine, pogleda netremice uprtog u kišicu koja je u nepravilnim razmacima sipila nad morem, dolazeći sa severa. I dalje su prolazili minuti. I tada, daleko nad vodom, pod kišom, ugleda senku kako muse približava.     Bila je potpuno iskoristila telo veslača sa Oskila, Skiorha, i sada ga više nije pratila kroz vetar i preko mora u vidu gebeta. Niti je imala ono obličje zveri, u kojem ju je prvi put ugledao na Okruglom brdu Rouka, i koje ga je pratilo u snovima. Ali, sada je ipak imala određeno obličje, čak po danu. Proganjajući Gedai boreći se s njim na pustari,iscrpila je nešto moći iz njega, usisavši je u sebe; a moguće da je i da joj je njegovo prizivanje, glasno i na dnevnoj svetlosti, dalo ili nametnulo izvestan oblik i sličnost. u svakom slučaju sada je već donekle lilila na čoveka, iako nije bacala senku, pošto je senka bila ona

sama. I tako mu se približavala preko mora, iz Čeljusti Enlada u pravcu Gonta, nejasna, loše uobličena prilika, koja je oprezno koračala po talasima. žmureći na vetru, dok je prilazila; a ledene kišne kapi su prolazile kroz nju.     Pošto je bila upola zaslepljena dnevnom svetlošću, i pošto je on beše prizvao, Ged je ugleda pre nego ona njega. Prepoznao ju je, kao što bi ona prepoznala njega, među svim bićima, svim senkama.     U užasnoj samoći zimskog mora Ged je stajao kraj katarke i gledao u ono čega se bojao. Vetar kao da ju je odnosio i gurao dalje od čamca, a talasi koji su jurili ispod nje varali su mu vid; ali, ona je sve vreme i svaki put izgledala sve bliža. Nije mogao da pogodi da li se kreće ili stoji. Sada je već i ona njega ugledala. Iako nije mislio ni na šta drugo sem na užas i straj od njenog dodira, ledenog, crnog bola kroz koji mu je oticao deo života, ipak je stajao nepomično i čekao je. Iznenada,on glasno prizva magijski vetar, i on dunu snažno i naglo u belo jedro, i čamac poskoči i jurnu kroz talase pravo na ono što je lebdelo na vetru, tik iznad vode.     U grobnoj tišini, lelujajući se, senka se okrenu i pobeže.     Pojurila je uz vetar, u pravcu severa. Uz vetar je krenuo i Gedov čamac za njom; hitra senka suprostavila se magijskoj veštini, a kišna oluja oboma. I mladić povika iz sve snage, bodreći svoj čamac, jedro i vetar i talase pred sobom, kao što lovac podstiče svoje pse kada vuk beži svima na očigled, i tako on unese u svoje magijom istkano jedro vetar što bi razderao svako jedro od obične tkanine i koji ponese njegov čamac preko mora kao što bi poneo pramičak pene otrgnut sa talasa, sve bliže i bliže onome što je bežalo.     Sada se senka okrenula, praveći polukrug, i izgledajući istovremeno nekako zamagljena i rasplinutija, manje nalik na čoveka a više na dim nošen vetrom; krenula je u potpuno suprotnom pravcu, niz vetar, kao da beži u pravcu Gonta.     Rukama i vradžbinama Ged okrenu svoj čamac, i on poskoči iz vode kao delfin i samo što se ne preturi u tom naglom zaokretu. Plovio je još brže nego malopre, ali senka mu je pred pogledom postajala sve manje vidljiva. Po leđima i levom obrazu tukla ga je kiša, pomešana sa sićušnim ledenim iglicama i susnežicom, tako da je mogao da visi samo na stotinu jardi pred sobom. Uskoro, čim je oluja postala malo jača,senka mu se sasvim izgubi iz vida. Ipak, Ged je bio siguran u njen trag, kao da prati trag neke životinje u snegu, a ne utvarnog bića koje leti nad vodom. Iako je vetar sada duvao u njegovom pravcu, on je raspevani magijski vetar i dalje održavao u jedru, a pahuljice pene su letele na sve strane sa zatupaste prove čamca, koji je pljuskao po vodi od silne brzine.

     Dugo su lovac i njegova lovina održavali isto rastojanje i pravac, i dan poče da se gasi. Ged je znao da je pri ovoj ogromnoj brzini kojom plovi već nekoliko sati već odmakao južno od Gonta, i da mimo njega hita ka Spiviju ili Torhevenu, ili možda, čak i mimo njih, ka otvorenom Prostranstvu. Nije bio siguran, ali, nije ga ni bilo briga. Lovio je, jurio za plenom, a strah je bežao pred njim.     Odjednom, ona na trenutak ugleda senku sasvim blizu broda. Obični, ovozemaljski vetar počinjao je da slabi, a ledena susnežica,nošena olujom, beše ustupila mesto velikim, iskidanim oblacima hladne magle, koja je postajala sve gušća. Kroz tu maglu spazio je za trenutak senku, koja je bežala nešto malo udesno od njegovog kursa. On se obrati sa nekoliko reči vetru i jedru, okrenu krmu i polete za njom, iako je to opet postalo praćenje na slepo; magla se brzo zgušnjavala, ključajući i komešajući se na mestu gde se sukobljavala sa magijskim vetrom, obmotavajući se ponovo svuda oko čamca, bezoblična belina koja je prigušivala i svetlost i zvuk. Ali, čim je progovorio prvu reč bajalice za razvedravanje Ged opet ugleda senku, još s desnestrane u odnosu na njegov kurs, ali veoma blizu, i sporu. Magla joj je prolazila kroz rasplinute obrise glave bez lica, ali je ipak imala ljudski oblik, iako izobličena i stalno se menjajući, baš kao senka nekog čoveka. Ged još jedanput naglo zaokrenu brod, misleći da je pregazio svog neprijatelja; ovaj nestade istog trenutka, ali Gedov brod nalete na zemlju, udarivši u punoj brzini o stenoviti sprud, koji nije stigao da vidi, zbog magle. Gotovo da je sleteo iz čamca u vodu; ali, ipak se na vreme uhvatio za štap-katarku, pre nego što ga je pogodio drugi ogromni talas. Bio je zaista ogroman, i povukao je mali čamac natrag u vodu da bi ga odmah zatimsilovito tresnuo natrag o stenu, kao što čovek podiže u vazduh i razbije o zemlju puževu kućicu.     Čvrst i pun čarobne moći bio je štap koji je Ogion napravio. Nije se slomio, već je plovio po vodi uspravno, kao osušeno stablo. Ged ga je još držao u rukama kad su ga talasi opet se vraćajući od plićaka, povukli sa sobom, tako da se našao u dubokoj vodi i bio spasen od udarca o stenu, bar dok se talas opet ne vrati. Zaslepljen solju i zagušen vodom, borio se da održi glavu iznad površine i da se odupre strahovitom kretanju mora. Malo postrani od stene nalazilo se parče peskovite obale, koju je uspeo da nazre nekoliko puta dok je pokušavao da otpliva u stranu, van domašaja sledećeg nadolazećeg talasa. Svom svojom snagom i uz pomoć čarobne moći štapa borio se da stigne do te peskovite obale. Ali, nikako da joj se približi. Nadolaženje i povlačenje ogromnih talasa bacalo ga je kao krpu dole-gore, a hladnoća duboke vode izvlačila mu je veoma brzo toplotu iz tela, iscrpljujući ga, tako da na kraju više nije bio u stanju da pokreće ruke. Beše već izgubio iz vida i stene i peskovitu obalu, i više nije ni znao u kom pravcu gleda. Jedino su se vodene mase valjale oko njega, ispod njega, iznad

njega, zaslepljujući ga, daveći ga, potapajući ga.     Veliki talas, koji je brzo narastao ispod iskidanih oblaka magle, zgrabi ga, i pošto ga je jedno vreme kotrljao, izbaci ga kao komad drvene naplavine na pesak.     Tu je ostao da leži. Još je s obe ruke stezao štap od tisovine. Manji talasi su ga čupkali, pokušavajući da ga opet niz pesak svuku u vodu, a magla se razdvojila i opet sklopila nad njim i malo kasnije poče da po njemu sipi ledena susnežica.     Prošlo je mnogo vremena pre nego što se pokrenuo. Podigao se na ruke i kolena i polako stao da puže uz peskovitu obalu, što dalje od vode. Sada je već bila mrkla noć, ali on nešto prošapta štapu i oko njega se pojavi avetinjska svetlost. S njom kao vodiljom, nastavio je da se batrga, malo po malo, ka peščanim dinama. Toliko je sav bio izudaran, izlomljen i smrznut, da mu se to puzanje kroz mokri pesak i pomrčinu ispunjenu hujanjem i grmljavinom mora činilo nečim najtežim što je ikada morao da podnese. A jednom ili dvaput učini mu se da je strhovita buka mora ivetra zamukla, da se pesak pod njegovim rukama pretvorio u prah; ali, nije podigao glavu da se uveri, već je i dalje puzao, i nakon izvesnog vremena čuo je vlastito dahtanje, i opet osetio opaki vetar kako mu kišom šiba lice.     Postojano kretanje mu, najzad, vrati malo toplote u telo, i kada se napokon uspuzao među dine, gde su naleti kiše nošene vetrom postali manje snežni, uspeo je da stane na noge. S novih nekoliko reči naterao je više svetlosti u svoj štap, jer je svuda oko njega bilo mračno kao u rogu; potom produži, poštapajući se, spotičući se i zastajući, otprilike još pola milje dublje u kopno. i tada, na uzvišici jedne dine, ponovo začu more, opet glasnije, ali ne iza sebe, već ispred, to su se dine počele spuštati ka drugoj obali. nije se, dakle, nalazio na ostrvu, već na običnom grebenu, komadaću peska sred ogromnog okeana.     Bio je isuviše iscrpljen, da bi pao u očajanje, ali mu se ipak oteo jecaj dok je tako stajao, izbezumljen, oslonjen na štap, čitavu večnost. onda se s mukom okrenuo na levo, tako da bar okrene leđa vetru, ako ništa drugo; i vukući noge kroz pesak siđe niz visoku dinu, tragajući za nekom pećinom ili jamom među uzburkanom i zaleđenom morskom travom, da makar zakloni glavu. i kada je podigao svetleći štap, da bolje vidi šta se nalazi pred njim, ugledao je prigušene odbljeske na najudaljenojoj ivici domašaja njegove avetinjske svetlosti: drveni zid, mokar od kiše.     Bila je to klibica, ili staja, malecka i nevešto sklepana, kao da je beše sagradilo dete. Ged zakuca štapom na niska vrata, ali ostadoše zatvorena. Ged ih odgurnu i uđe, presamićujući se gotovo na dvoje, da bi prošao kroz njih. Nije mogao da se uspravi ni kada se našao unutra. U ognjištu je tinjao ugalj, i pri

tom svetlu Ged ugleda čoveka dugačke bele kose, koji se grčio od straha pribijen uz suprotni zid, i još nešto, nije mogao da pogodi da li muško ili žensko, koje je virilo, drhteći, iz gomile krpa ili odranih životinjskih koža, na podu.     "Neću vam ništa", prošaputa Ged.     Oni mu ništa ne odgovoriše. On ih malo bolje zagleda, jedno, pa drugo. Oči su im bile beslovesne od užasa. Kada je spustio svoj štap, ono stvorenje ispod gomile krpa brzo sakri glavu, cvileći. Ged svuče svoj ogrtač,sav otežao od vode i leda, skinu se nag i zguri pored ognjišta. "Dajte mi nešto da se umotam", zatraži im. Bio je promukao i jedva je mogao da govori od cvokotanja i drhtavice koja mu je potresala čitavo telo. Ako su ga i čuli, nijedno od staraca mu ne odgovori. On ispružiruku i uze neštosa gomile, koja je valjda bilaležaj - nešto što je pre mnogo godina možda bilo kozja koža, ali se sad sastojalo samo od dronjaka icrne masnoće. Ono što je bilo skriveno u krpama zaječa od straha, ali Ged ne obrati pažnju. Istrljavši se dobro i osušivši telo, on im se obrati šapatom: "Imate li drva? Hajde,stari, podloži malo. Muka mu je naterala da vam dođem, neću vam učiniti ništa nažao."     Starac se ni ne pokrenu; posmatrao ga je sav obamro od straha.     "Razumeš li me? Da li govoriš hardijski?" Ged za trenutak zastade, a onda zapita: "Kargad?"     Na to starac odmah klimnu glavom, samo jedanput, kao tužna stara lutka na konopcima. Ali kako je to ujedno bila i jedina reč koju je Ged znao na kargijskom jeziku, njihov razgovor bi okončan pre no što je, zapravo i započeo... Pronašao je gomilicu drveta, naslaganog pored jednog zida,sam založio vatru,a onda mimikom zatražio vode, jer mu je bilo muka od one morske vode koje se beše nagutao, a uz to je i sav goreo od žeđi. Oprezno, i dalje gledajući u stranu, starac mu pokaza prstom na veliku školku,u kojoj su se nalazili komadići dimljene ribe. i tako, sedeći ukrštenih nogu pored vatre, Ged se napi vode i pojede malo ribe; a onda,čim povrati malo snage i sposobnostida misli, zainteresova se gde se nalazi. Čak i uz pomoć magijskog vetra nije mogao stići sve do Kargada,. Ostrvce mora da se nalazilo negde napolju u Prostranstvima, istočno od Gonta, ali još uvek zapadno od Karego-Ata. Čudno da je na ovako malo i zabačenom mestu, na običnom peščanom sprudu, uopšte bilo ljudi; možda su bili prognanici; ali, bio je isuviše umoran da bi i dalje o tome lupao glavu.     Stalno je okretao svoj ogrtač pored vatre. Srebrnasto krzno pelavija se brzo sušilo, i čim se vunena postava zagrejala i tek se malo prosušila, on se umota u njega i ispruži pored ognjišta. "Spavajte, jadnici", dobaci on svojim ćutljivim domaćinima, pa položi glavu na peščani pod i zaspa.     Tri noći je proveo na tom bezimenom ostrvu, jer prvog jutra, kad se probudio, boleo ga je svaki

mišić; imao je groznicu i bilo mu je muka. Proveo je čitav taj dan i sledeću noć ležeći kao klada u kolibici pored ognjišta. Kada se drugog jutra probudio, još jebio ukočen i sve ga je bolelo,ali se bolje osećao. Opet se obukao u svoju odeću,ukrućenu od soli, jer nije bilo dovoljno vode da je opere, i, izašavši u vetrovito, oblačno jutro, stade da razgledato mesto na koje ga je senka prevarom domamila.     Bio je to stenovit i kamenit sprud, na najširem mestu otprileke milju širok, i nešto malo duži od toga, sa svih strana oivičen plićacima i grebenjem. Na sprudu nije raslo ni jedno drvo, niti žbun; ništa osim povijene morske trave. Kolibica je stajala u jednoj maloj uvali u peščanimdinama, i starac i starica živeli su u njoj potpuno sami, okruženi potpunom pustinjom od mora. Kolibica je bila sagrađena, ili, bolje rečeno, skrpljena, od naplavljenih grana i dasaka. Vodu su uzimali iz male udubine u kojoj se skupljala kišnica, u blizini kolibice, hranili su se ribom i morskim plodovima,svežim ili osušenim, i algama koje su rasle po stenju. Dronjave životinjske kože u kolibi, mala zaliha igala i udica od kosti, i upletene žile koje su služile umesto kanapa za udicu i fitiljenisu poticale od koza, kao što je Ged u početku mislio, već od pegave foke; i zaista, ovo je baš bilo mesto na koje bi foke dolazile leti da odgajaju mladunce. Ali, niko drugi sem nji. Starci se nisu bojali Geda zato što su mislili da je duh, ili zato što je čarobnjak,već prosto zato što je bio čovek. Zaboravili su da na svetu postoje i drugaljudska bića.     Starčev natmureni strah nikako nije popuštao. kad god bi mu se učinilo da mu se Ged dovoljno približio da ga može dotaći, otšepesao bi u stranu, namršteno piljeći u njega preko ramena i zamršene, prljabobele brade. u početku bi starica zacvilela i sakrila se ispod svoje gomile krpa kad god bi Ged učinio neki pokret; ali dok je ležao u grozničavom polusnu u mračnoj kolibi ugledao je kako se izvlači i čuči, žmureću u njega čudnim, beživotnim, a ipak čežnjivim pogledom; i posle nekog vremena donela mu je malo vode. Kada se uspravio u postelji da uzme od nje školjku,ona se toliko prepala da je ispustila, prosuvši svu vodu,a onda se zaplakala, i obrisala oči dugačkom, prosedom kosom.     Sada ga je posmatrala doj je radio na obali, praveći novi čamac od ostataka starog, što ih je more nanelo na suvo, upotrebljavajući samo starčevu nezgrapnu, kamenu bradvu i bajalicu za vezivanje. Nije to bilo ni popravljanje a ni građenje novog čamca, jer nije imao dovoljno pravog drveta, i ono što mu je nodostajalo morao je nadoknaditi čistom čarolijom. Ipak, starica nije toliko gledala u njegov čudesni posao koliko u njega, istim onim žudnim pogledom. Kada je prošlo neko vreme, udaljila se, i ubrzo se vratila sa poklonom: šakom dagnji koje je sakupila na stenama. Ged ih je pojeo onakve kave mu ih je davala, još vlažne od morske vode i sirove, i zahvalio joj se. Pošto je, izgleda,tako prikupila hrabrosti, ona ode u kolibicu i vrati se opet sa nečim u rukama, ovoga puta zavežljejem, umotanim u neku staru

tkaninu. Stidljivo, ne skidajući pogled s njegovog lica, ona razmota zavežljaj i pruži mu da vidi ono što je bilo unutra.     Bila je to dečja haljinica od svilenog brokata,sve izvezena morskim biserima, umrljanu solju, požutela od godina. Na malim prsima haljinice biserom je bio izvezen znak koji je Ged poznavao; dvostruka strela Božanske Braće Kargada, iznad koje je stajala kraljevska kruna.     Starica, naborana, prljava, odevena u nezgrapno sašivene fokine kože, pokaza prstom na svilenu haljinicu, zatim na sebe i nasmeši se; slatkim smeškom, bez ikakvog značenja, kao beba. Iz nekog skrivenog džepića, ušivenog na suknjici haljine, ona izvadi nešto majušno i pruži ga Gedu. Bio je to potamneli komadić metala, možda parče nekakvog polomljenog nakita, polukrug nečega što je verovatno bio prelomljeni prsten. Ged ga pogleda i htede da joj ga vrati, ali mu na pokretima pokaza da ga uzme; i nije se smirila sve dok ga nije uzeo; onda klimnu glavom i opet se nasmeši; darivala ga je. Ali, haljinicu je opet pažljivo zamotala u masne krpe i vukući noge otšelesala natrag u kolibu da sakrije tu divnu stvarčicu.     Ged stavi prelomljeni prsten u džep svog kožnog kaputića sa gotovo isto tolikom pažnjom, jer mu se srce ispunilo sažaljenjem. Pogodio je da to dvoje mra da su deca neke kraljevske porodice iz kargadskog carstva; neki tiranin ili otimač prestola, koji se bojao da prolije kraljevsku krv, beše ih poslao još kao malu decu da budu bačeni na neko pusto ostrvce daleko do Karego-Ata, pa ako prežive - prežive. Dečak mora da je imao osam ili deset godina, a mala prinzeca je sigurno još bila lepa razvijena i otporna beba,odevena u haljinicu od svile i bisera; i preživili su, i ostali da žive, tako zajedno, četrdeset godina, pedeset godina, potpuno sami na steni usred okeana, princ i prinzeca carstva Samoće.     Ali šta se u stvari dogodilo i koliko je njegova pretpostavka bila tačna saznao je tek kada ga je, godinama kasnije, traganje za Prstenom Eret-Akbe odvelo do carstva Kargda, i do grobnice Atuana.     Treći dan njegovog boravka na ostrvu započeo je bledim, tihim izlaskom sunca. Bio je to dan Sunčeve povratnice, najkraći dan u godini. Njegov brodić od drveta i magije, otpadaka i čarolija, bio je spreman da isplovi. Pokušao je da objasni starcima da će ih rado povesti do bilo koje naseljene zemlje, Gonta, Spivija ili Torikla; ostaviće ih, čak, ako tako žele, i na nekoj usamljenoj obali Karego-Ata, iako Kargijske vode nisu obećavale mnogo bezbednosti čoveku sa Arhipelaga, koji bi se usudio da uplovi u njih. Ali oni odbiše da napuste svoje pusto ostrvo. Starica kao da nije razumela šta znače njegovi pokreti ruku i tihe reči; starac je, međutim, razumeo, i odbio. Njegove uspomene na druge zemlje sada su se svodile još samo na detinje traume, pune krvi, divova i vrštanja; Ged mu je to jasno video na licu, dok je

vrteo glavom i opet vrteo glavom.     I tako Ged toga jutra napuni mešinu od fokine kože kišnicom iz bunara, i pošto staricima nije mogao drugačije da zahvali što su mu pružili malo vatre i drva, i pošto ni za staricu nije imao onakav poklon kakav bi joj rado dao, učinio je za njih ono što je mogao i bacio čini na taj slankasti, nepouzdani izvor vode. Boda je smesta stala da navire kroz pesak, bistra i slatka kao da potiče iz nekog planinskog izvora na Gontu, i nikada više nije presušila. Zahvaljujući tome, to mesto na kome nema ničega sem kamenja i peščanih dina sada je uneto u kartu i ima svoje ime; mornari ga zovu Ostrvo s izvorom. Ali kolibice više nema, i oluje mnogih zima koje su od tada protekle potpuno su raznele tragove ono dvoje koje je tu provelo čitav život u usamljenosti i usamljeno i umrlo.     Ostali su skriveni u kolibici, kao da se boje da gledaju kada je Ged porinuo svoj brod sa peskovitog, južnog kraja ostrva. Pustio je da zemaljski vetar, koji je ravnomerno duvao sa severa, nadme njegovo jedro od magijskog tkanja, i brzo se udaljio preko mora.     Ovo traganje po moru bilo je zaista neobično, jer, kao što je Ged dobro znao, on je tu bio lovac koji nije znao ni šta lovi, ni gde bi to, u čitavom Zemljomorju, moglo tog časa biti. Mora loviti po instinktu, na slepo, na sreću, kao što je i ono njega lovilo. Svako od njih dvoje bilo je slepo za ono drugo. Geda su veoma zbunjivale neopipljive senke, baš kao što su senku zbunjivali dnevna svetlost i opipljivost stvari. Ged je bio siguran samo u jedno: da je ovoga puta zaista on taj koji je lovac, a ne onaj koga love. Jer, kada ga je onmomad senka prevarom nasukala na stene, mogla je da radi s njim šta joj je volja sve vreme dok je onako ležao polumrtav na obali i zaslepljen mrakom i olujom na peščanim dinama; ali, nije iskoristila tu priliku. Prevarila ga je i smesta pobegla, ne usudivši se da se opet suoči s njim. Po tome je video da je Ogion bio u pravu: senka ne može da se hrani njegovom moći dokle god on bude okrenut protiv nje. Mora, dakle, i dlje biti protiv nje, goniti je, premda joj se trag već zameo u širokom moru, a on se nije mogao upravljati ni po čemu, sem po nadi da će mu zemaljski vetar koji je duvao na jug doneti sreću, i po nekom nejasnom predosećanju da je najbolje da se kreće u pravcu juga ili istoka.     Pre nego što je pala noć ugledao je sa leve strane daleke, nejasne obrise nekog velikog kopna, koje mora da je bilo Karego-At. Bio je tačno na morskim saobraćajnicama tog varvarskog naroda. Napregnuto je osmatrao, ne bi li ugledao neki dugovati kargijski brod ili galiju; i sećao se, doj je jedrio kroz večernje rumenilo, onoga jutra u selu Deset jova, dok je još bio dečak, ratnika sa perjanicoma, vatre, magle. I dok je mislio na taj dan, odjednom mu puknu pred očima, uz strahoviti mir u srcu, da ga je senka prevarila njegovom vlastitom varkom, da je na njega navukla onu maglu na moru kao da je

dovlači iz njegove vlastite prošlosti, i pomoću nje mu onemogućila da predvidi opasnost i prevarom ga namamila u smrt.     Zadržao je kurs ka jugoistoku, i kopno mu nestade s vidika kada je noć prešla preko istočne ivice sveta. Doline talasa su već bile ispunjene mrakom,dok su im se vrhovi blistali održavajući jasnu, rumenu svetlost sa zapada. Ged glasno zapeva Zimsku obrednu pesmu, kao i ona pevanja iz Podviga kraljeva koji se mogao setiti,jer te se pesme pevaju na praznik Sunčeve povratnice. Glas mu je bio jasan, ali se ipak jedva čuo u ogromnoj tišini morskog prostranstva. Noć je stigla veoma brzo, a s njom i zimske zvezde.     Nije ni trenuo te najduže noći u godini, posmatrajući zvezde koko ase penju nebeskim svodom dolazeći njemu sa leve strane i polako uranjaju u daleke crne vode s desne; i sve vreme ga je neumorni zimski vetar nosio ka jugu, preko nevidljivog mora. Uspevao je da zaspi tek s vremena na vreme, i odmah se trzao. Čamac kojim je plovio nije, u stvari, bio nikakav čamac, već nešto polu-vradžbina polu drveni otpaci i naplavine, koje bi se, raspale i raštrkale po vodi, kao i sve druge male naplavine. Jedro, takođe, budući da je bilo istkano od vetra i magije, ne bi dugo izdržalo ako on zaspi, već bi se samo pretvorilo u dašak vetra. Gedove su vradžbine bile delotvorne i snažne, ali kada se primene na tako malo opipljive materije, kao što su bili ti komadići drveta, moć koja ih održava mora stalno da se obnavlja i podstiče; eto, zato nije smeo da zaspi. Lakše i brže bi se kretao da se pretvorio u sokola ili delfina,ali Ogion mu beše savetovao da se više ne pretvara u druga obličja, a on je već naučio da ceni Ogionove savete. I tako je jedro u pravcu juga pod zvezdama koje su se kretale ka zapadu, a duga noć je sporo proticala,dok se napokonprvi dan nove godine nije zasvetleo nad čitavim morem.     Ubrzo nakon sunčevog izlaska ugledao je ispred sebe kopno, ali je sporo nepredovao k njemu. Zajedno s pojavom dana nestalo je zemaljskog vetra. On podiže malo magijskog vetra u svoja jedra, tek toliko da ga dotera do kopna. Pri pogledu na njega opet se u njemu javi strah, parališući užas, koji ga je navodio da se okrene, da pobegne. Ali on nastavi da sledi taj strah onako kako što lovac sledi tragove divljači - široke, ravne tragove medveđih stopala iznad kojih se vide otisci kandži, koje se svakog trenutka mogu ustremiti na njega iz šumskog gustiša. Jer, sada je bio sasvim blizu; osećao je to.     Bilo je to neobično kopno, koje se sve više uzdizalo nad vodom, onako kako mu se približavao. Ono što je izdaleka izgledao kao jedan jedini planinski lanac, izdelilo se postepeno na nekoliko strmih vrhova, možda čak i više ostrva, između kojih je more teklo uzanim kanalima. Ged je svojevremeno skapavao nad mnogobrojnim kartama i mapama u Usamljenoj kuli Velikog majstora Imenovanja na

Rouku, ali one su prikazivale uglavnom Arhipelag i unutrašnja mora. Ali on se sada nalazio izvan tog područja, u Istočnom Prostranstvu, i nije bio u stanju da pogodikoje je to ostrvo. Ali, nije mnogo ni lupao glavu o tome. Jer, pred njim je ležao strah; vrebao je na njega ili želeo da mu umakne kroz šume i padine ostrva, dok je on išao pravo k njemu.     Sada su se mračne i šumom okrunjene okomite stene već visoko nadnosile iznad njegovog broda, a pena talasa što su se šušteći razbijali o kreštavu obalu, poput pahuljica i lupkala, o jedro, dok ga je magijski vetar pronosio između dva ogromna rta u moreuz, u morsku stazu koja se pred njim protezala daleko u dubinu ostrva, uzana koliko za dužinu dve galije postavljene popreko. Sputano more bilo je nemirno i stalno se komešalo oko strmih obala. Nije bilo peščanih žala, jer stene su se spuštale okomito pravo u vodu, koja je bila tamnija zbog njihove senke. Nije bilo vetra, nije se čuo ni jedan jedini šum.     Senka ga je, jednom, prevarom namamila u pustare Oskila; zatim ga je prevarom namamila da se u magli nasuče na stenje; hoće li ga prevarom namamiti na nešto i po treći put? Da li je on to doterao nju ovamo, ili je ona njega domamila u klopku? Nije znao. Znao je samo da ga raspinje strah, i bio je siguran da mora nastaviti i da mora uraditi ono što beše naumio: uloviti zlo, progoniti svoj strah sve do njegovog izvorišta. Krmanio je brodom veoma oprezno, motreći ispred sebe, iza sebe, uz stene, niz stene, s obeju strana. Sunce novog dana beše mu ostalo iza leđa, osvetljavajući otvoreno more. Ovde je sve bilo u mraku. Otvor kojim je ušao u moreuz, sada, kada se osvrnuo za sobom, bio je nalik kakvim osvetljenim ulaznim vratima. Zid od kamena se dizao više i sve više dok se približavao korenu planina iz kojeg behu iznikle, dok je vodenastaza postajala sve uža. Ošto je motrio ispred sebe, u mračni prorez, i levo i desno, uz ogromne, pećinama izbušene i lavinama obrušene padine na kojima se bilo zgurilo drveće sa korenima do pola u vazduhu. Sve je mirovalo, kao zaleđeno. Sada se već približavao kraju morskog kanala, na kome se uzdizala visoka, izbrazdana, beličasta kamena gromada, o koju se poslednji talasići malaksalo lupkali, svedeni na širinu običnog potočića. Obrušeno stenje i istrulela stabla i korenje kvrgavog drveća ostavljali su mesta tek da se jedva prođe. Klopka: mračna klopkapod korenovima neme planine, i on se našao u njoj. Ništa se nije micalo ni ispred njega, ni iznad njega. Sve se ukočilo, kao mrtvo. Više nije mogao dalje.     Počeo je da okreće čamac da se vrati, pažljivo radeći bajalicama i veslom, da ne bi udario o podvodne stene,ili se upetljao u zamršeno korenje i granje, sve dok mu pramac nije ponovo gledao ka izlazu; i baš kada se spremao da podigne vetar koji će ga vratiti istim putem kojim je i došao, reči bajalice mu zastadoše u grlu, a srce mu se namah sledi. Osvrnuo se i pogledao. Senka je stajala u

čamcu iza njega.     Da je zakasnio samo za trenutak, bio bi izgubljen; ali, bio je spreman, i on se baci da zgrabi to što je lelujalo i podrhtavalo, tako reći nadohvat ruke. Tu mu više neće pomoći nikakva čarolija, već samo vlastito telo, živo telo protiv neživog. Napao je nemo, bez reči, i bord se, usled njegovog iznenadnog okreta i bacanja u vazduhu nakrenu i utonu u vodu. A bol mu probode ruku i grudi, tako da za trenutak izgubi dah; ispuni ga neka ledena groznica i oči mu izgubiše vid; ipak, u rukama kojima je bio zgrabio senku nije bilo ničega - tama, vazduh.     Spotače se, posrnu, zgrabi katarku da se zadrži, i svetlost mu se uz eksploziju vrati u oči. On ugleda kako se senka drhteći, plaho udaljava od njega i skuplja,a onda se odjednom proteže u neizmerne visine, daleko iznad katarke, iznad njega samog. A onda kako se, poput crnog dima na vetru, skuplja u kolut i beži, potpuno bezoblična, niz vodenu stazu ka sjajnoj kapiji na ulazu, između dve stene.     Ged klonu na kolena. Maleni, čarolijama skrpljeni brod opet se uspravi, i uz ljuljanje se postepeno sasvim umri, plutajući po uzburkanim talasima. On se spusti na njegovo dno, obamro, bez ijedne misli u glavi, boreći se da udahne vazduh, sve dok ga hladna voda koja mu je navirala ispod šaka ne upozori da mora da se pobrine za čamac, jer su čini koje su ga držale vezanog u celinu bile oslabile. Ged ustade, pridržavajući se za štap-katarku, i ponovo, što je bolje mogao, istka čini vezivanja. Bio je sav smrznut i iscrpljen; ruke i noge su ga ljuto bolele, i u njemu nije bilo ni trunke moći. On požele da legne odmah tu, na tom mračnom mestu gde se sastaju more i planina, i da spava, spava, ljuljuškajući se na nemirnoj vodi.     Nije znao da li je to tako iscrpljen zbog neke crne magije koju je senka možda upotrebila protiv njega dok je bežala, ili zbog ljute hladnoće njenoga dodira, ili je to, jednostavno, bila posledica izgladnelosti, nispavanosti i opšte slabosti; tek, borio se protiv iscrpljenosti jedva primoravši samoga sebe da podigne slabi magijski vetar u jedra i da krene niz mračni morski rukavac u pravcu u kojem beše pobegla senka.     Strah je bio potpuno iščezao. Ali, beše iščezla isva radost. Više to nije bio lov. Više nije bio ni lovac ni lovina. Sreli su se i dodirnuli po treći put; on se svojevoljno okrenuo prema senci, želeći da je uhvati svojim živim rukama. Nije je uhvatio, ali je zato između njih uspostavio vezu, lanac na kome nije bilo ni jedne lomljive karike. Više nije ni bilo potrebno da lovi senku, da ide njenim tragom, niti je njoj više vredelo da beži. Nijedno od njih dvoje više nije moglo da pobegne. Kada kucne čas njihovog poslednjeg sastanka, srešće se na istom mestu.     Ali, do tog časa, i na drugim mestima, za Geda više neće biti mira ni spokoja, po danu ili po noći, na

kopnu ili na moru. Sada je najzad saznao, i to saznanje mu je bilo teško, da njegov zadatak nikada nije bio da uništi ono što sam beše načinio, već da završi ono što je započeo.     Isplovio je na pučinu između dve mračne okomitestene, i tamo, na morskim prostranstvima, blistalo je jutro, a povoljan vetar je duvao sa severa.     Ispio je ono malo vode što mu beše preostalo u mešini od fokine kože, i okrenuo krmu da zaobiđe najzapadniji deo kopna, tako da je najzad dospeo u široki morski rukavac koji je ležao između tog ostrva i jednog drugog, zapadno od njega. Tek tada je prepoznao mesto, prisetivši se geografskih karata Istočnog Prostranstva. Bile su to šake - dva usamljena ostrva koje svoje prste-planine pružaju na sever, u pravcu zemlje Kargad. Prošao je između njih, i kako je popodne počelo da se smračuje zbog olujnih oblaka koju su stali da pristižusasevera, on priđe obali, na južnom primorju zapadnog ostrva. Video je da se tamo nalazi neko malo selo, iznad peskovitog žala gde se neki potok hitro uliva u more; nije ga mnogo brinulo kako će ga tamo dočekati, samo da stigne do malo vode, toplote ognjišta i malo sna.     Seljani su bili neotesani i stidljivi, prepali su se od čarobnjakačkog štapa, sumnjičavo zagledali nepoznato lice, ali su ipak ukazali gostoprimstvo onome koji im je došao sasvim sam, preko mora, da se skloni od oluje. Dali su mu meso i pića do mile volje, podarili mu udobnost ognjišta i radost da opet čuje ljudske glasove kako govore njegovim, hardijskim jezikom, a na kraju - i to je bilo najbolje od svega - dali su mu tople vode da spere sa sebe hladnoću i morsku so, i postelju da u njoj zaspi.          9. IFIŠ     Ged je tri dana proveo u tom selu na Zapadnoj Šaci, oporavljajući se i pripremajući sebi brod koji neće biti od vradžbina i drvenih naplavina, već od čvrstog drveta, dobro učvršćenog kumama i klemama, sa vlastitom, masivnom katarkom i jedrom, tako da može i lako da plovi i da zaspi kad mu se prispava. Kao većina brodića i čamaca na Severu i u Prostranstvima bio je građen na preklop, tako da su mu se daske trupa ukrštale ivicama jedna preko druge, i još bile uglavljene jedna u drugu, da konstrukcija bude što čvršća na otvorenom oru; svaki je delić na njemu bio čvrst i dobro napravljen. Ged mu još više ojača drvo duboko ga proževši činima,jer je očekivao da će tim bordićem morati daleko da stigne. Bio je sagrađen za dva do tri čoveka, a starac čije je vlasništvo bio rekao mu je da se on i njegova braća u njemu preturili dosta oluja preko glave i da ih je uvek valjano vozio.     Za razliku od lukavog ribarasa Gonta, ovaj je starac, iz straha i poštovanja prema čarobnjaku, bio spreman da mu pokloni čamac. Ali Ged mu je ipak platio, onako kako to čarobnjaci rade, izlečivši ga od

katarakta od kojeg je već trebalo da oslepi. A onda mu presrećni starac reče: "Zvali smo ovaj čamac Peščani moljac, ali ti mu daj ime Dalekovidi, i naslikaj mu dva oka na pramcu, i moja zahvalnost će kroz njih motriti i čuvati te od stenja i grebenja. Jer, već bejah zaboravio koliko svetlosti ima u svetu, dok mi je ti nisi vratio."     Za vreme koje je proveo u tom selu ispod planinskih šuma na Šaci Ged je obavio još neke poslove,, pošto mu se moć u međuvremenu vrtila. Ovi su ljudi bili isti kao i oni koje je poznavao dok je bio dečak u Severnoj dolini Gonta, premda su ovi bili siromašniji čak i od njih. S njima se osećao kao kod kuće, onako kako se nikada ne bi osećao na dvoru bogataša, i znao je, i ne pitajući ih šta ih tišti. Zato je činima izlečio ili zaštitio decu koja su bila kljasta ili nežnoga zdravlja, i povećao oskudno seosko bogastvo u kozama i ovcama; upisao je runu Simn na vretena i razboje, na vesla i oruđa od kamena i bronze koje su mu donosili, da bi te stvari dugo radile kako valja; a runu Pirr zapisao je na njoj od požara, vetra i bezumlja.     Kad mu je čamac Dalekovidi bio spreman i dobro natovaren zalihama sveže vode i sušene ribe, ostao je u selu još jedan dan, da njihovog mladog pevača nauči da peva Podvige Moreda i Hevnorsku pesmu. Brodovi sa Arhipelaga retko su zalazili do Šaka; pesme spevane još pre stotinu godina bile su novost ovim seljacima, a umirali su od želje da slušaju junačke pesme. Da Ged nije nosio teret onoga što je trebalo da uradi, rado bi proveo s njima još nedelju ili mesec dana, da im peva sve što zna,da velike pesme postanu poznate na još jednom ostrvu. Ali, nije bio slobodan, i sledećeg jutra razvio je jedro i krenuo pravo na jug, preko širokih mora Prostranstva. Jer, senka je bila otišla u pravcu juga. Nije morao da baca čini nalaženja da bi znao kuda će; znao je, isto onako sigurno kao da ih povezuje nevidljivi konac koji se razmotava, bez obzira koliko milja, mora ili ostrva stajalo između njih. I tako je polako i sigurno, i ničemu se novom ne nadajući, krenuo putem kojim je morao ići; i vetar i voda su ga nosili na jug.     Čitav je dan i noć proveo jedreći usamljen na pučini,a sledećeg dana naiđe na malo ostrvo, za kojemu rekoše da se zove Vemiš. Ljudi u malom pristaništu gledali su ga podozrivo, i njiov se vrač ubrzo pojavi, hitajući k njemu. Ispitivački je odmerio Geda, a onada se poklonio i rekao glasom koji je delovao i oholo i ulagivačkiu isti mah: "Vaše gospodstvo, črobnjače! Oprostite mi za ovu smelost i ukažite nam čast da primite od nas sve što vam može u putu zatrebati - hranu, piće, tkaninu za jedra, konopce, - moja kći je upravo na putu ovamo, noseći par sveže ispečenih kokica - ali mislim da će bolje biti da nastavite odmah sa putovanjem i napustite ovo mesto što pre možete. Ljudi su unezvereni. Jer, ne tako

davno, u stavri prekjuče, viđena je jedna osoba kako peške prelazi preko našeg ostrva sa severa ka jugu, a da se nije videloda je prispela ikakvim čamce, niti da je čamacem napustila ostrvo, a čini mi se i da je bila bez senke. koji su videli tu osubu, kažu mi da je pomalo ličila na vas."     Čuvši te reči Ged samo obori glavu, okrenu se i pođe pravo na dokove Vemiša i isplovi, a da se nijednom nije osvrnuo. Nije bilo nikakve koristi da prepada ostrvljane ili da se svadi s njihovim vračem. Radije će još jednom prespavati na moru, i razmisliti o ovoj novosti koju mu je vrač saopštio, jer ona ga je grdno zbunila.     Tako prođe dan, i prođe i noć, a sumorna kišica šaputala je nad morem dokle god je trajao mrak, a i tmurna zora. Severni povetarac i dalje je nosio Dalekovidog napred. Kada je prevalio podne vetar i sumaglicase podigoše, i Ged ugleda kako se pravo pred njim isprečuju niski, modri bregovi velikog ostrva, osvetljeni na tim varljivim zimskim suncem. Dim iz ognjišta je, takođe modar, lebdeo nad kosim krovovima gradića posejanih među tim brdima, i taj je prizor godio oku, razbijajući monotoniju široke pučine.     Ged krenu za jednom malom flotom ribarskih čamaca i stiže za njima do njihove luke, i penjući se ulicama grada u pozlaćeno, zimsko veče, pronađe jednu krčmu koja se zvala Harrekki, gde su mu toplo ognjište, pivo i pečene ovčje grudi, razgalili i telo i dušu. Za stolovima u malenoj krčmi bila su i dva druga namernika, trgovci iz Istočnog prostranstva, ali većina sveta su bili ljudi iz grada koji behu navratili na dobro pivce i čašicu razgovora, da izmenjaju novosti. Nisu bili grubi i stidljivi kao ribari na Šakama, već istinski gradski momci, živoga duha i spokojni. Svakako da su odmah u Gedu prepoznali čarobnjka, ali niko nije o tome progovorio nijednu reč, izuzev što je krčmar u govoru (a bio je zaista brbljiv čovek) pomenuo da taj gradić, Ismej, ima veliku sreću i neprocenjive blagodeti što u njemu živi pravi pravcati čarobnjak, jedan od onih što su se školovali na Rouku, i kome je sam Arhimag dao štap, i koji, iako trenutno boravi van grada, živi u svojoj porodičnoj kući i poreklom je iz samog Ismeja, u kome, prema tome, ne postoji potreba da još jednim znalcem Vrhunske magije. "Kao što kaže poslovica - Dva štapa u istom gradu kadtad će se ukrasti, zar nije tako, Vaše gospodstvo?" reče vlasnik krčme, nasmejan i zračeći od zadovoljstva. I tako je Ged bio obavešten da kao putujući čarobnjak, onaj koji traži uhljebe pomoću svog zanata, ovde nije poželjan.Tako su ga otvoreno oterali iz Vemiša, a učtivo i na uvijen način iz Ismeja, i on se zaista zapita zbog čega su mu pričali da u Istočnim Prostranstvima živi ljubazan svet. To ostrvo je bilo Ifiš, ostrvo na kome se rodio njegov prijatelj Več. Nije ni izdaleka delovalo tako gostoprimljivo kao što mu Več beše pričao.

     A ipak je video da su im lica istinski prijazna. Posredi je bilo samo to da su nekako osećali ono što je on i sam znao: da je drukčiji, odvojen od njih, obeležen prstom sudbine i da ide za jednim mračnim stvorom. Bio je kao hladan vetar kad dune kroz vatrom osvetljenu sobu,kao crna ptica-zlosutnica koju je vetar naneo iz neke neznane zemlje. Što pre bude otišao, ponevši sa sobom svoje proklestvo, utoliko bolje za ove ljude.     "Tražim nekoga", reče on krčmaru. "Provešću ovde samo dan ili dva."Ton mu je bio bezbrižan. Vlasnik krčme, bacivši pogled na ogromni štap od tisovine naslonjen u uglu,ne odgovori mu, već mu samo još jednom napuni kriglu smeđim pivom,dok se pena nije prelila preko ivice.     Ged je znao da bi trebalo da prenoći u Ismeju samo jedanput. Nisu ga s radošću dočekali ni ovde, niti će to, bez sumnje, učiniti na bilo kom drugom mestu. Mora pravo tamo kuda ga vodi put. Ali, bilo mu je muka od ledenog, pustog mora i tišine u kojoj mu se niko nije obraćao nijednom rečju. On obeća sebi da će provesti samo jedan dan u Ismeju i otići sutra ujutro. Zato se ujutro nije žurio da ustane; kad se probudio, primicale su reteke snežne pahuljice, i on je dokoličario po ulicama i sokacima gradića, posmatrajući ljude kao idu za svojim svakodnevnim poslom. Neko vreme je gledao decu, umotanu u krznene pelerinice, kako se igraju sa dvorcem od snega i prve Sneša Belića; sluaš je ogovarače kako brbljaju, dovikujući se preko ulice, svako na svojoj otvorenoj kapiji; posmatrao je neko vreme kovača bronze kako radi, dok mu jedan zajapureni mališa,sav oznojen, pumpa vazduh iz mehova u jamu za taljenje, povlačeći ručice gore-dole; kroz prozore, okupane rumenom svetlošću inutra, jer se već počelo smračivati, gledao je žene za razbojima, kako se na čas okreću da kažu nešto ili se samo nasmeše mužu ili dečici, tamo unutra, u svojim toplim domovima. Ged je sve to gledao spolja,odvojen i usamljen i bivalo mu je sve teže, iako nije hteo sam sebi da prizna da je tužan. Kad se sasvim smrklo i dalje je tumarao ulicama, nerado pomišljajući da se vrati u krčmu. Čuo je kako neki čovek i devojka veselo rzgovaraju dok su silazili niz ulicu i prolazili mimo njega ka gradskom trgu, i tad se odjednom okrete, jer prepoznade čovekov glas.     On pođe za njima i sustiže ih, prilazeći im s leđa u sumraku pozne večeri, osvetljen samo odsjajem udaljenih uličnih svetiljki. Devojka ustuknu, ali se muškarac oštro zagleda uu njega, a onda naglo podiže štap koji je nosio u ruci i ispreči ga između njih kao ogradu, da predupredi napad ili neko drugo zlo. Tu Gedu najzad prevrši. Glas mu je malo podrhtavao kad reče: "Mislio sam, Veče, da ćeš me poznati."     Čak i tada, Več za trenutak ostade neodlučan.     "Poznajem te," reče on napokon i spusti štap, pa uze Geda za ruku i obgrli ga drugom oko ramena.

"Poznajm te! Dobro došao, prijatelju moj, dobrodošao! Kako sam te gadno dočekao, kao da si zli duh koji mu prilazi s leđa - a toliko sam čekao da mi dođeš,toliko sam ti se nadao..."     "Dakle, ti si taj čarobnjak kojim se hvale i Isjemju? Baš sam se pitao..."     "O, da. Ja sam taj njihov čarobnjak; ali, pre svega da ti objasnim nešto. Da vidiš zašto te odmah nisam poznao, momče. Možda sam te isuviše pažljivo tražio. Jer, pre tri dana... da nisi slučajno bio na Ifišu pre tri dana?"     "Juče sam stigao."     "Pre tri dana, u Kvoru - to ti je jedno selo malo više uzbrdo - video sam te na ulici. U stvari,video sam neku vrstu predskazanja da dolaziš, ili, bolje rečeno, video sam neku vrstu imitacije tebe, ili, još bolje, čoveka koji je ličio na tebe. Bio je ispred mene, izlčazio je iz grada, i zašao je iza ugla upravo u času kad sam ga spazio. Pozvao sam te, i nije bilo odgovora; potrčao sam, ali nisam više nikoga video; čak ni tragove, iako je tlo bilo zaleđeno. Sve mi je to izgledalo krajnje sumnjivo, i sada, kad sam te video kako ovako prilaziš iz mraka, pomislio sam da je to opet neka prevra. Izvini, Gede." Izgovorio je Gedovo ime istinsko ime tako tiho, da ga devojka koja je stajala malo pozadi, čekajući. nije mogla čuti.     Ged takođe odgovori veoma tiho, da bi mogao upotrebiti prijateljstvo istinsko ime: "Ne mari, Estariole. Ali ovo jesam ja, i veoma se radujem što te opet vidim..."     Več je u njegovom glasu naučio možda više od običnog radovanja. Još je držao Geda za rame,i sada mu odgovori, Istinskim jezikom: "Nevolja te je meni dovela, i dolaziš mi iz mraka, Gede, pa ipak, tvoj dolazak je velika radost za mene." A onda nastavi svojim hardijskim sa jakim prizvukom narečja Prostranstva: "Hajde, pođi sa nama, idemo kući, vreme je da uđemo i sklonimo se od mraka! Ovo je moja sestra, najmlađa od nas i lepša od mene, kao što vidiš, ali ni blizu tako pametna: zove se Džerou. Džerou, ovo je Jastreb, najbolji od sviju nas i moj prijatelj."     "Vaše gospodstvo, Čarobnjače", pozdravi ga devojka, i lepo uobličenim pokretima nakloni glavu i rukama pokri oči i znak poštovanja, onako kako to rade žene u Istočnim Prostranstvima; kad nisu bile pokrivene, te oči su bile bistre, plahe i radoznale. Imala je otprilike četrnaest godina i bila je tamnoputa kao i njen brat, ali veoma vitka i nežna. Na rukavu joj je visio, držeći se kandžicama, majušni krilati zmaj,ne veći od njene šake.     Zajedno se potom uputiše niz mračnu ulicu. "U Gontu se kaže da su gontijske žene hrabre", primeti Ged, "ali tamo još nikad nisam video curu koja nosi zmaja umesto narukvice."     Na to se Džerou nasmeja, i smesta mu odgovori: "Ali, ovo je samo hareki; zar na Gontu nema

harekija?" A onda se za trenutak zastide i pokri oči.     "Ne. Nemamo ni zmajeva. Zar to stvorenje nije zmaj?"     "Da, ali sasvim mali. Živi u hrastovom drvetu, hrani se zoljama i crvićima i vrapčijim jajima - nikada ne naraste više od ovoga. Oh, Gospodine, brat mi je često pričao o životinjici koju ste vi imali, onoj maloj, divljoj, o otaku - da li ga još imate?"     "Ne, više ga nemam."     Več se okrenu prema njemu,kao da želi da mu postavi pitanje, ali se ugrize za jezik i ne upita ga ništa sve dok se nisu našli nasamo, mnogo kasnije, sedeći iznad kamenog ognjišta u Večovoj kući.     Iako je bio glavni čarobnjak na Ifišu, Več se beše nastanio u Ismeju, gradiću u kome se i rodio, i tu je sad živeo sa najmlađim bratom i sestrom. Otac mu je bio imućni pomorski trgovac, i roditeljska kuća je bila prostrana i sa debelim krovnim gredama, a svuda su se nalazili komadi koji su ukazivali na blagostanje jednog domaćinstva - lepa grnčarija, čipke i posude od mesinga i bronze, lepo uobličene, na izrezbarenim policama i kovčezima. Velika taonjanska harfa stajala je u jednom uglu dnevne sobe, a razboj za tapiseriju,koji je pripadao Džerou, nalazio se u drugom, i njegovi drveni delovi bili su ukrašeni inkrustacijama od slonovače. I tu je Več, na svoj mirni i jednostavan način, uspevao da bude i veliki Čarobnjak i glava porodice. Dvoje starih slugu, koji su napredovali u životu uporedosa svojim gazdama, ževelo je u toj kući, zatim brat, veseli momčić, i Džerou, hitra i ćutljiva kao ribica, koja je dvojici prijatelja poslužila večeru i sela da jede zajedno s njima, slušajući kako razgovaraju, a potom tiho nestala u pravcu svoje sobe. Sve je u toj kući bilo dobro uhodano, spokojno i sigurno; i Ged, osvrnuvši se po sobi osvetljenoj vatrom iz kamina,tiho reče: "Eto, tako treba živeti", i uzdahnu.     "Pa, to je samo jedan od mnogih dobrih načina", odvati Več. "Ima i drugih. A sad mi ispričaj, dečko, ako možeš, šta ti je sve došlo i otišlo od tebe za ove dve godine od kako smo poslednji put razgovarali. I kaži mi na kakav si to put krenuo, jer mi je jasno da ovom prilikom nećeš još dugo ostati s nama."     Ged mu sve redom ispriča, i kada je završio, Več dugo ostade ćuteći, utonuo u misli. Napokon reče: "I ja ću s tobom Gede."     "Ne."     "Mislim da hoću."     "Ne, nemoj, Estariole. Niti je ovo tvoj zadatak, niti tvoj dušmanin. Ja sam sam krenuo na ovaj put zla, i ja ću ga sam i završiti, Ne želim da se nekome zbog toga desi nešto loše, a najmanje tebi, Estariole, tebi koji si od samog početka nastojao da mi zadržiš ruku da ne počinim zlo, Estariole..."

     "Ponos je kod tebe uvek jači od razuma", dobaci mu prijatelj uz osmeh, kao da razgovaraju o nećem što im je obojici prilično nevažno. "A sad, razmisli malo: to jeste tvoj zadatak, tu sumnje nema, ali ako ne uspeš, zar ne bi bilo dobro da tu borbu još neko, neko ko će moći da upozori ljude u Arhipelagu? Jer ako te se dočepa, senka će dobiti grozovitu moć. A ako ti pobediš nju, zar opet ne bi bilo dobro da tu bude još neko ko će proneti glas o tome po Arhipelagu, tako da Podvig postane poznat i opevan? Znam da ti ja sam ne mogu biti od koristi; ali, ipak, mislim da bi valjalo da pođem s tobom."     Tako ubeđivan Ged nije više mogao da se suprostavi svom prijatelju, već samo reče: "Nije trebalo da danas ostajem ovde. Znao sam, a ipak sam ostao."     "Dva čarobnjaka se nikada ne sretnu slučajno, momče", napomenu Več. "Uostalom, i sam si kazao da sam bio uz tebe kad je ovo počelo. Red je da budem uz tebe i kad se završi." On stavi još drva na vatru, i obojica su još malo ćutke zurili u njene plamenove.     "Ima još jedan o kome nisam ništa čuo još od one noći na Okruglom brdu Rouka, i nikad se kasnije, dok sam bio u školi nisam usudio da pitam: Džasper."     "On nikada nije uspeo da stekne štap. Još tog istog leta napustio je Rouk i otišao na ostrvo O, da bude vrač na dvoru gospodara O-tokna. To je sve što ja znam o njemu."     Opet se neko vreme ćutali, posmatrajući vatru i uživajući (bilo je ledeno te noći) u njenoj toploti koja im se razlivala po nogama i licu dok su sedeli u širokom ispustu oko ognjišta, s nogama skoro u žeravici.     Ged najzad progovori, veoma tiho. "Samo se jednoga plašim, Estariole. Plašim se više ako ti budeš uz mene, nego da sam sam. Tamo, na Šakama, gde se morski rukavac završavao u ćorsokakau, okrenuo sam se senci; bila mi je na dohvat ruke i zgrabio sam je - pokušao sam, bolje rečeno. Ali, nisam uhvatio ništa, ništa mi nije bilo u ruci. Nisam mogao da je pobedim. Pobegla mi je. Ja sam krenuo za njom. Ali, to se može ponoviti, možda i više puta. Nad njom nemam nikakvu moć. Možda se sve ovo neće završiti ni smrću ni pobedom; ničim o čemu bi se moglo pevati; jednostavno, neće biti nikakvog kraja. Možda ću morati da provedem život jureći od jednog kraja mora do drugog, od jednog kopna do drugog; u beskrajnom, uzaludnom nastojanju, tragajući za senkom, za nečim čega nema."     "Ne zbilo se!" uzviknu Več, okrenuvši levu šaku pokretom kojim se tera urok. Uprkos sumornim mislima Ged je morao da se nasmeši, jer to je bila detinjarija, a ne prvo bajanje; u Veču je oduvek bilo nečeg od te seljačke naivnosti. Ali, bio je oštrouman, prodoran, i uvek je išao pravo u suštinu stvari. "To bi bilo veoma tužno", dodade on. "i nadam se da će se ispostaviti da nije tako. Radije bih pretpostavio da ću videti kako se završava ono što sam video kako je započelo. Nekako ćeš već saznati njenu

prirodu, njeno biće, šta je ona, i tako uspeti da je zadržiš, vežeš i uništiš. Iako je, moram priznati, pitanje zaista teško: šta je to... Ipak, nešto me u svemu tome zabrinjava, nešto što ne razumem. Izgleda da ta senka sada hoda unaokolo u tvom obličju, ili, bar, u nekakvom koje ti je slično, jer su je na Vemešu videli takvu, a i ja sam je video ovde, na Ifišu. Otkuda to i zašto, i zašto to nikada nije radila u Arhipelagu?"     "Pa, kaže se. Prostranstva imaju druga pravila."     "Da znaš. Mogu ti posvedočiti da je tako. Ima baš dobrih vradžbina koje sam naučio na Rouku i koje ovde uopšte ne deluju, ili deluju u pogrešnom pravcu; i obrnuto, ovde ima magije kakvu nikada nisam učio na Rouku. Svako kopno ima svoje sile, i što se više udaljavaš od Unutrašnjih zemalja to manje možeš da pogodiš kakve će biti te sile i kako da ovladaš njima. Ali, mislim da nisu samo one razlog što se senkasada tako izmenila."     "Ne mislim ni ja. Mislim da je, kada sam prestao da bežim od nje i okrenuo se protiv nje, to okretanje moje volje ka njoj, njoj dalo oblik, iako ju je isti taj čin moje volje sprečio da mi dalje oduzima snagu. Sve što radim, odražava se na nju; ona je moje delo."     "Na Oskilu te je pozvala po imenu i tako te sprečila da upotrebiš magiju protiv nje. Zašto to isto nije učinila i na Šakama?"     "Ne znam. Možda tek iz moje slabosti može da dobije dovoljno snage na progovori. Skoro kao da govori mojim vlastitim ustima: jer, otkud bi znala moje ime? Kako je saznala moje ime? Lupao sam glavu o tome preko svih mora, od kako sam napustio Gont, i ne mogu da nađem odgovor. Možda uopšte nije u stanju da govori kada je u svom vlastitom obličju, već samo pozajmljenim jezikom, kao gebet. Ne znam."     "Onda moraš dobro da paziš, da je ne sretneš u obličju gebeta po drugi put."     "Ne znam", odgovori Ged, pružajući šake ka užarenom uglavlju, kao da iznutra, u sebi, oseća neku hladnoću. "Mislim da se to više neće desiti. Ona je sada vezana za mene isto kao i ja za nju. Ne može više toliko da se oslobodi da bi mogla da se dočepa nekog čoveka i preuzme njegovu volju i biće, kao što je učinilasa Skiorhom. Sad može da uđe samo u mene. Ako ikada ponovo izgubim snagu i pokušam da pobegnem od nje, da prekinem našu vezu, ući će u mene. A ipak, kad sam je držao svom snagom, prosto je isparila i pobegla mi... I to će opet uraditi, a ipakne može nikad sasvim da pobegne,jer ja je uvek mogu naći. Postoji neraskidiva veza između mene i te zle, svirepe stvari i tako će ostati zauvek, samo ako ne saznam reč kojom ću moći da ovladam njome: njeno ime."

     Utonuo u razmišljanja, prijatelj mu odvrati: "Ima li uopšte imena u mračnim svetovima?"     "Arhimag Genšer je rekao da nema. Međutim, moj učitelj Ogion je rekao suprotno."     "Prepirkama dva maga nikada kraja", navede stru izreku Več, uz osmejak koji je bio pomalo mrk.     "Ona koja je služila Prastaroj moći na Oskilu klela mi se da će mi Kamen reći kako se senka zove, ali ja na to ne dajem mnogo. Međutim, bio je tu i zmaj, koji se ponudio da trampi to ime u zamenu za svoje vlastito, da bi me se otarasio; i, ja mislim da tamo gde se dva maga prepiru, zmaaajevi možda znaju rešenje."     "Znaju ga, ali ga na zlo upotrebljavaju. Ali, kakav je to bio zmaj? Nisi mi rekao da si razgovarao sa zmajevima, od kad smo se poslednji put videli."     Razgovarali su tako do duboko u noć, i premda se sve uvekvraćalo na gorko pitanje šta predstoji Gedu, njihovo zadovoljstvo što su se opet sreli nadjačalo je sve crne misli;jer njihova je ljubav bila čvrsta, i nisu je mogli pokolebati ni vreme ni okolnosti. Ujutro se Ged probudio pod krovom svog prijatelja, i premda je još bio pomalo mamuran osećao je takvo zadovoljstvo i mir, kao da se nalazi negde gde je savršeno zaštićen od zla ili bilo čega rđavog. Nešto malo tog sanjivog spokojstva ostalo je uz njega tokom čitavog dana, i on ga je primio, ne kao dobar predznak, već kao dar. Činilo mu se da će, napuštajući tu kuću, napustiti i poslednje utočište i sigurnu luklu u životu, i zato je rešio da uživa u tomsvom dremežu,ma kako kratak bio.     Pošto je morao da obavi još neke poslove pre nego što otputuje sa Ifiša,Več je krenuo po drugim selima na ostrvu, zajedno sa dečakom koji mu je bio šegrt. Ged je ostao sa Džerou i njenim bratom, Marom, koji je po godinama bio negde između nje iVeča. Delovao je kao sasvim običan dečak, jer u njemu nije bilo tog dara, ili proklestva, kako hoćete, koji se zove magijska moć, i nikada nije putovao dalje od Ifiša, Toka i Holpa, i život mu je bio lagodan ibez uzbuđenja. Ged ga je posmatrao sa čuđenjem i donekle sa zavišću, a tačno je tako dečak posmatrao Geda: svakome od njih dvojice činilo se veoma neobičnim da onaj drugi, tako različit od njega, ima iste godine, devetnaest. Ged se čudio kako neko ko je proživeo devetnaeset godina može još da bude tako bezbrižan. Diveći se Marovom lepuškastom, veselom licu, njegovo vlastito mu se činilo ispijenim i grubim, a nije ni slutio da mu Maro zavidi čak i na onim ožiljcima, za koje je mislio da su tragovi zmajevih kandži i istinska runa i znak herojstva.     Dva mladića su e pomalo snebivala jedan pred drugim, ali Džerou je ubrzo prestala da zazire od Geda, pošto je bila u svojoj kući, a uz to i njena gazdarica. Ged je prema njoj bio veoma blagonaklon, a ona ga je mnogo što-šta zapitkivala,jer Več, kako je rekla, nikada nije hteo ništa da joj kaže. Poslovala je

po kući puna dva dana, pripremajući i sušeći pogače da ponesu na put, pakujući osušenu ribu i meso i druge slične namirnice da im budu zaliha na brodu, sve doj joj Ged nije rekao da prestane, jer on nema nameru da putuje do Selidora bez zaustavljanja.     "Gde je Selidor?"     "Veoma daleko u Zapadnom Prostranstvu, gde ima zmajeva na svakom koraku, kao ovde miševa."     "Onda boljeostani u Istočnom, naši zmajevi su malecki kao miševi. Dakle, eto, to je sve od mesa; jesi li siguran da će biti dovoljno? Slušaj, ne mogu da razumem; ti i moj brat ste obojica moćni čarobnjaci; samo mahnete rukom i promrljate nešti i - bude tako. Kako to da onda ogladnite? Kada na moru dođe vreme za večeru, zašto samo ne kažete Pita s mesom! i pojvi se pita s mesom i vi je pojedete?"     "Paa, mogli bismo, zašto da ne. Ali, ne volimo da nam zalogaje čine, kako narod kaže, naše vlastite reči, Pita s mesom je ipak samo reč i ništa više... Možemo da učinimo da dobije aromu, i ukus, čak i da nas zasiti, ali uvek će to ostati samo reč. Zavaraće stomak,ali gladan čovek od nje neće dobiti snagu."     "Čarobnjaci,dakle, nisu kuvari", primeti Maro, koji je sedeo preko puta Geda, sa suprotne strane ognjišta u kuhinji, rezbreći poklopac za jednu kutiju od finog drveta; izučio je rezbarski zanat, ali nije baš bio oduševljen njime.     "Niti su kuvari čaarobnjaci, na žalost", dobaci Džerou klečeći na kolenima i pokušavajući da vidi da li je dovoljno porumenela poslednja partija kolača koja se pekla u crepulji na ognjištu. "Ali, ipak ne razumem, Jastrebe. Videla sam svog brata, čak i njegovog šegrta, kako u mraku stvaraju svetiljku samo pomoću jedne jedine reči: i ta svetlost sija, svetli, i nije to reč, već prava svetlost; vidiš po njoj kuda ideš!"     "Dabome", odgovori Ged. "Svetlost je moć. Ogromna moć, i svi postojimo zahvaljujući njoj, ali ona postoji nezavisno od naših potreba, sama po sebi. Sunčeva svetlost i zvezdana svetlost su vreme, a vreme je svetlost. U sunčevoj svetlosti, u danima i godinama, postoji život. Kada je mrak, život može pozvati svetlost da mu pomogne, tako što će joj reći ime. Ali u svim drugim slučajevima, kad god vidiš čarobnjaka da priziva neku stvr, neki predmet da se pojavi, to nije isto, jer on ne priziva nikakvu moć veću od njega, i ono što se pojavi samo je opsena. Prizvati nešto što uopšte ne postoji, pozvati ga izgovarajući mu istinsko ime, to je velika tajna i ne sme se oalko upotrebiti. Svakako ne zbog obične gladi. Džerou, tvoj mali zmaj je ukrao kolač."     Upijajući svaku njegovu reč i gledajući netremice u Geda, dok je govorio, Džerou nije ni primetila kako se hareki skotrljao sa tople drške čajnika iznad ognjišta, gde je stajao kao ptičica na grani,i ščepao

pogaču veću od sebe samog. Ona uze stvorenjce obraslo krljuštima na krilo i stade ga hraniti mrvicama i komadićima, dok je i dalje razmišljala o onome što joj je Ged rekao.     "Znači, ne možeš prizvati pravu pitu sa mesom, a da ne poremetiš ono o čemu stalo priča moj brat - kako se ono zvaše?"     "Ravnotežje", ozbiljno je dopuni Ged, jer je ona govorila veoma ozbiljno.     "Da. Ali kada si ono pretrpeo brodolom, otplovio si odatle na čamcu koji je bio napravljen najvećim delom od čarolije, i on nije puštao vodu. Zar je i to bila opsena?"     "Pa, delimično je i bila, jer ja se osećam nekako nelagodno ako moram da gledam more kroz rupe na čamcu, i zato sam ih koliko-toliko zakrpio, prosto radi utiska. Ali čvrstina čamca nije bila nikakav opsena, a ni prizivanje, već je to bilo postignuto jednom drugačijom veštinom, činima vezivanja. Drvo je bilo vezano u jeno, kao da je jedna jedina, cela stvar, čamac. Jer, šta je drugo čamac,ako ne stvar koja ne propušta vodu?"     "Ja sam itekako izbacivao vodu iz nekih koji su je propuštali", ponovo se oglasi Maro.     "Pa, i moj bi propušta, da nisam neprestano obnavljao basmu." Ged se nagnu napred sa svog mesta u uglu i uze jedan kolačić sa cigala, i poče da ga premeće po rukama. "I ja sam ukraokolač."     "Ali si zato opekao prste. A kada budeš jednom umirao od gladi, usamljen na pučini između dalekih ostrva, setićeš se ovog kolača i kazaćeš: Ah! Kuku meni! Da nisam tada ukrao kolač, sada bih imao šta da pojedem. Evo, ja ću pojesti kolač moga brata, tako da obojica zajedno umrete od gladi..."     "Eto, to znači održati Ravnotežje", primeti Ged,dok je ona uzimala i žvakala vreli, nedopečeni biskvit; i ona se od toga zakikota i zagrcnu. Ali uskoro potom, uozbiljivši se opet, ona reče: "Volela bih da sam zaista razumela sve što si mi govorio. Tako sam glupa."     "Sestrice mala", reče joj Ged, "To samo znači da sam ti nevešto objasnio. Kad bismo imali više vremena..."     "Imaćemo ga", zablista Džerou, "kad mi se brat vrati i ti se vratiš zajedno s njim, makar na kratko, hoćeš li?"     "Ako budem u stanju", odgovori on ljubazno.     Zavlada kratka pauza; i Džerou upita, posmatrajući harekija kako se opet penje na svoju dršku od čajnika. "Reci mi još ovo, ako nije tajna: koje još velike moći postoje osim svetlosti?"     "Nije tajna. Sve moći izviru iz jedne i vraćaju se u nju, mislim. Godine i rastojanja, zvezde i sveće, voda i vetar i čarobnjaštvo, veština čovekove ruke i mudrost u korenu drveta: sve one nastaju zajedno.

Moje ime i tvoje, i ime sunca, ili izvora vode, ili još nerođenog deteta, sve su to slogovi jedne jedine, neizmerne reči koju veoma, veoma polako izgovara zvezdani sjaj. Nema druge moći. Ni drugog imena."     Zaustavivši ruku s nožem iznad rezbarije, Maro upita: "A smrt?"     Devojka je slušala, a blistava, crna glavica joj je bila pognuta.     "Da bi se izgovorila reč", polako odgovori Ged, "mora najpre postojati tišina. I pre i posle." Onda odjednom naglo ustade, dodajući? "Ja nemam pravo da govorim o tome. Reč koju je trebalo da samo ja izgovorim, izgovorio sam pogrešno. Bolje da ćutim; neću više govoriti. Možda zaista i ne postoji istinska moć sem tame." I on napusti ognjište i toplu kuhinju, uzevši ogrtač i izašavši napolje sam, u ledenu kišicu koja je rominjala na ulicama.     "Uklet je", reče bojažlljivo Mro, gledajući za njim.     "Mislim da će ga ovo njegovo putovanje na koje je krenuo odvesti u smrt", primeti devojka, "i on se toga boji, ali ipak nastavlja." Podigla je glavu dok je posmatrala, kroz crvene plamene jezike na ognjištu, paravac kojim je išao čamac što je sam samcit stigao do njih preko zimskog mora, i opet odlazio u napuštene vode. Tada joj u magnovenju navreše suze na oči, ali ne reče ni reči.     Več se vratio sledećeg dana, i oprostio se od dostojanstvenika grada Ismeja, koji su ga krajnje nerado puštali da krene preko mora usred zime po smrtonosnom zadatku koji čak nije bio ni njegov vlastiti; ali, iako su mu prebacivali, nisu ništa mogli učiniti da ga zadrže. Zamorivši se od tih staraca koji su mu zanovetali, on napokon reče: "Ja sam vaš, i po poreklu i po običajima, i po dužnosti koju kod vas obavljam. Ja sam vaš časrobnjak. Ali krajnje je vreme da zapamtim da, iako služim, ne služim vama. Kad budem slobodan da vam se vratim, vratiću vam se; a do tada zbogom."     U ranu zoru, dok je siva svetlost navirala na istoku iz morske pučine, dva mladića krenuše na Dalekovidom iz luke Ismeja, podigavši smeđe, čvrsto istkano jedri u pravcu severnog vetra. Džerou je stajala na dokovima i gledala ih kako odlaze, onako kako su žene i sestre mornara širom Zemljomorja oduvek stajale i pogledom ispraćale svoje muškarce; a one ne mašu i ne dovikuju pozdrave, već samo stoje nepomično u ogrtačima sa navučenim kapuljačama, sivim ili smeđim, tamo na obali, i postaju sve manje i manje, onako kako se voda koja ispunjava rastojanje između njih i čamca postepeno povećava.          10. NA PUČINI     Luka sada već beše potpuno utonula u more i nestala, a naslikane oči Dalekovidnog, stalno ispirane talasima, gledale su napred, na more koje je postajalo sve šire i sve praznije. Za dva dana drugovi

pređoše rastojanje od Ifiša do ostrva Soders, otprilike stotinu milja po najgorem vremenu i suprotnom vetrovima. Tamo su se samo na kratko zadržali u pristaništu, tek toliko da opet napune mešine s vodom i kupe katranom premazano platno za jedra, da bi zaštitili nešto od svoje opreme od morske vode i kiše u tom čamcu bez palube. Nisu se ranije snabdeli time, jer čarobnjaci obično takve sitnice rešavaju vradžbinama, najneznatnijim i najprostijim vradžbinama, a, u stvari, potrebno je samo malo više magije da se morska voda učini pitkom i tako uštedi sebi trud nošenja mešina sa slatkom vodom. Ali Ged kao da nikako nije želeo da se koristi magijom, niti je dopuštao Veču da to čini. Rekao je samo: "Bolje nemojmo", a prijatelj mu nije postavio nikakvo pitanje niti se upuistio u raspravu. jer od trenutka kad im se jedro prvi put nadulo na vetru obojica su osetila nekakvu zlu slutnju, ledenu kao i sam zimski vetar. Luka, pristanište, mir bezbednost, sve to je ostalo za njima. Behu se okrenuli posve u drugom pravcu. Sada su išli putem na kome je svaki događaj morao da bude poguban, i ništa se nije događalo slučajno. Na putu kojim su oni krenuli i najmanja bajalica mogla je da izmeni okolnosti i pomeri ravnotežu sile i sudbine; jer sada su išli ka samom središtu te ravniteže, ka mestu na kome se susreću svetlost i tama. Oni koji tako putuju, paze na svaku reč.     Isplovivši ponovo i nastvaljajući duž obala Sodersa, na kojima su se bela polja pokrivena snegom u daljini stapala sa zamagljenim bregovima, Ged opet usmeri čamac na jugu, i sada uđoše u vode u koje veliki trgovački brodovi Arhipelaga nikada ne zalaze, u krajnje granične vode Prostranstva.     Več nije postavljao nikakva pitanja o kursu kojim plove, znajući da nije Ged taj koji o njemu odlučuje, već ide tamo kuda mora. I kada se ostrvo Soders smanjilo i počelo da nestaje iza njih, i valovi stali da šume i zapljuskuju im provu, i ogromna, siva vodena ravnica ih obuhvatila sa svih strana, sve do linije gde se spajala s nebom, Ged zapita: "Koje zemlje leže pravo pred nama?"     "Južno od Sodersa nema nikakvog kopna. Na jugoistoku ćeš, posle dugog putovanja, naići na veoma malo: Pelimer, Kornaj, Gosk i Astovel, koji se takođe zove i Poslednja zemlja. Iza njega Ž ništa sem mora."     "Šta je na jugozapadu?"     "Rolemani, jedno od naših ostrva iz Istočnih Prostranstava, i nešto malo ostrvca oko njega; a onda opet ništa, dok ne uđeš u Južna Prostranstva: Rud i Tum, i ostrvo Er, na koje ljudi ne idu."     "Mi možda hoćemo", odvrati Več. "To je veoma neprijatan deo sveta, kažu, pun kostiju i zlih predskazanja. Mornari kažu da se iz voda u okolini ostrva Er mogu videti zvezde koje se ne vide nigde na drugom mestu, i koje nikada nisu dobile svoja imena."

     "Da, sećam se. Na brodu kojim sam prvi put dospeo na Rouk bio je jedan mornar koji je pričao o tome. I pričao nam je bajke o narodu Splavara u Južnom Prostranstvu, koji izlaze na kopno samo jednom godišnje, da naseku velike trupce za svoje splavove, a ostatak godine, sve te dane i mesece, plutaju nošeni strujama okeana, i nikada ne ugledaju kopno. Voleo bih da vidim ta selaŽsplavove."     "Ja ne bih", reče Več, razvukavši usta u osmeh. "Daj ti meni čvrstu zemlju i svet koji na njoj živi; neka more samo ostane tamo gde mu je mesto, a i ja ću..."     "Voleo bih da mogu da posetim sve gradove Arhipelaga", nastavi Ged, držeći palamar za okretanje jedra u ruci i posmatrajući siva prostranstva pred sobom. "Hevnor, u središtu sveta, i Eju, gde su se rodili naši mitovi, i Šelijet sa čuvenim fontanama na ostrvu Vej; sve gradove velikih zemalja. A i male zemlje, takođe one čudne zemlje iz Spoljnih Prostranstava. Da preplovim celu Stazu Zmajeva, daleko na zapadu. Ili da otplovim na sever, kroz sante, pravo do zemlje Hogen. Neki kažu da je ta zamlja veća od celog Arhipelaga, a drugi, opet, vele da su to samo grebeni i stene sa ledom između. Niko ne zna. Voleo bih da vidim kitove u severnim morima... Ali, ne mogu. Moram tamo kuda me vodi ovaj put, i moram okrenuti leđa lepim, osvetljenim obalama. Svu sunčevu svetlost i sve gradove dalekih zemalja proćerdao sam za šačicu moći, za jednu senku, za tamu." I kao što to čini svaki rođeni mag, Ged svoje strpljenje i svoje tugovanje sroči u pesmu, kratku tužbalicu, više zapevanje nego pevanje, koja se nije odnosila samo na njega; a prijatelj mu, u odgovor, uzvrati rečima heroja iz Podviga Eretž Akbe: "O kada bih samo još jednom video blistavo ognjište zemlje, te bele kule Hevnora..."     I tako su plovili usko omeđenim stazama preko vodene pustinje. Tog dana su videli samo jedno jato srebrnastih skuša koje su stremile put juga, ali nijednom nije neki delfin iskočio iz vode, niti je let nekog galeba ili morske laste prosekao sivi vazduh. A kad je istok potamnio i zapad se ozario. Več izvadi hranu, podeli je i reče: "Ovo su poslednji ostaci piva. Pijem u zdravlje one koja se setila da ubaci ovo burence u čamac, ua žedne ljude po hladnom vremenu: za moju sestru Džerou."     Na to Ged prestade da se muči crnim mislima i da zuri preko pramca u more pred njima, pa i on nazdravi Džerou, možda još iskrenije od Veča. Pomisao ma nju vrati mu i uspomene na njenu mudru i detinjastu ljupkost. Razlikovala se od svih ljudskih bića koja do tada beše upoznao. (A da li je ikada, uopšte, upoznao neku mladu devojku? Ali, to mu nije palo na pamet). "Ona je kao ribica, kao belica koja pliva u bistrom potoku", reče on, "...bespomoćna, a ipak je ne možeš uhvatiti."     Na to ga Več pogleda pravo u oči, smejući se. "Zaista si rođeni mag", reče on. "Njeno istinsko ime je Kest". Na prastarom jeziku kest znači belica, što je i sam Ged dobro znao? i to ga razveseli od srca. Ali,

posle nekog vremena, on tiho reče: "Možda nije trebalo da mi kažeš njeno ime."     Ali Več, koji nije to učinio tek onako, olako, odvrati: "Njeno je ime kod tebe isto tako sigurno kao i moje. A, osim toga, zar ga nisi već i sam znao; nisam ni morao da ti ga kažem..."     Rumenilo na zapadu pretvori se u pepeo, a pepeo u crni ugalj. More i nebo bili su crni, dokle god je oko dopiralo. Ged se opruži na dnu čamca da odspava, umotan u svoj ogrtač od vune i krzna. Več, koji je držao palamar za okretanje jedra, tiho je pevušio Podvige Enlade, onaj deo gde pesma govori kako je mag Mored Beli isplovio iz Hevnora u svom dugovratnom brodu bez vesala, i došavši na ostrvo Soleu ugledao Elfaran u rascvetalim, prolećnim voćnjacima. Ged je zaspao pre nego što je pesma stigla do tužnog završetka njihove ljubavi, Moredove smrti, uništenja Enlade, džinovskih ledenih talasa koji su već progutali voćnjake Soleje. Probudio se pred ponoć i smenio Veča, koji pođe na počinak. Mali čamac je žustro leteo preko uzburkanog mora, nošen snažnim vetrom koji mu je duvao u jedra, jureći naslepo kroz noć. Ali oblaci na nebu se malo razbiše, i pre zore tanki mesečev srp, blistajući između smeđih ivica dvaju oblaka, prosu svoju slabu svetlost preko pučine.     "Mesec prelazi u mladinu", promrmlja Več, kada se probudio u zoru, nakon što je hladni vetar nešto oslabio. Ged podiže pogled u pravcu bledog poluprstena iznad, takođe beličaste vode na istoku, ali ništa ne reče. Mesečeva mladina koja nastupi prva nakon Sunčeve povratnice zove se Ugarnica, i stoji tačno nasuprot. Mesečevim danima i Dugoj igri u letnjim mesecima. Nepovoljno doba godine za putnike i bolesnike; deci se ne daju njihova istinska imena dok traje Ugarnica, ne pevaju se Podvizi, ne oštre se mačevi niti neko oštro oruđe, ne daju se zakletve. To je onaj mračni pol u godini, kada je bilo šta što čovek preduzme ne ispadne kako treba.     Posle tri dana plovidbe, nakon što su krenuli iz Sodersa, stigli su, prateći let morskih ptica i razne otpatke koji uvek plutaju u blizini kopna, na Pelimer, ostrvce zgureno visoko iznad debelog, sinjeg mora. Njegovi stanovnici govorili su hardijski, ali na svoj način, tako da im je govor zvučao neobično čak i Večovom uhu. Mladići su tu izašli na obalu, da dopune zalihe sveže vode i malo predahnu od plovidbe, i u početku su naišli na dobar prijem, svi su se začudili i užurbali oko njih. U glavnom gradu toga ostrva postojao je i vrač, ali je bio lud. Bez prestanka je trabunjao o džinovskoj zmijurini koja glođe temelje Pelimera, tako da će ostrvo uskoro morati da zaplovi, kao čamac kad mu se prekine užad što ga vezuje za obalu i da će tako, jednog dana, stići do ivice sveta i pasti na drugu stranu. U početku je učtivo pozdravio mlade čarobnjake, ali kad je počeo da govori o zemlji stao je da ispod oka baca poglede na Geda: i odjednom je počeo da se derei da ih vređa nasred ulice, nazivajući ih uhodama i slugama

Morske zemlje. Na to su Pelimerani prestali da ih gledaju ljubazno, jer on je, ipak, bio njihov vrač, iako je bio lud. Zato Ged i Več skratiše svoj boravak i isploviše pre mraka, idući stalno na jug i na istok.     Tokom svih tih dana plovidbe Ged nikada nije zapodeo razgovor o senci, niti otvoreno o njihovom putu; a Več mu je samo jednom postavio pitanje koje bi se približno moglo dovesti u vezu s tim, kad je reko (nakon što su dugo vremena održavali isti kurs, što ih je odovodio sve delje i dalje od poznatih zemalja Zemljomorja): "Jesi li siguran?" Na to je Ged samo odgovorio: "A da li je gvožđe sigurno gde leži magnet?" Več je ćutke klimnuo glavom i oni nastaviše put bez ijedne reči. Ali s vremena na vreme su razgovarali o veštinama i trikovima pomoću kojih su čarobnjaci u davnim danima uspevali da otkriju skrivena imena opasnih i ubilačkih sila i stvgorenja: kao je Nereger od Palna saznao ime Crnog Maga prisluškujući razgovor dva zmaja, i kako je Mored pročitao ime svog neprijatelja koje su ispisale kapi kiše što su pale u prašinu bojnog polja na visoravnima Enlade. razgovarali su o čarolijama za nalaženje, prizivanjima i o onim Pitanjima Na Koja Se Mora Odgovoriti, i koja ume da postavi samo Veliki majstor Ustrojstva na Rouku. Ali Ged bi često završavao razgovor mrmljajući one iste reči koje mu je Ogio rekao još davno, jednog jesenjeg dana na obroncima planine Gont: "Da bi mogao čuti, moraš ćutati..." I zaćutao bi i utonuo u misli, satima, sve vreme držeći na oku more ispred čamca. Veču se ponekad činilo da mu prijatelj vidi, preko milja valova i kroz sive dane koji će tek doći, onu mračnu stvar kojom idu i kraj njihovog putovanja.     Po najgorem vremenu prošli su između Kornaja i Goska, ne ugledavši nijedno od tih ostrva zbog magle i kiše, i tek sledećg dana su videli da su ih mimoišli kada su pravo pred sobom ugledali jedno ostrvo sa okomitim stenama nalik na tornjeve, nad kojima su kružili galebovi čije se kreštanje razleglo nadaleko preko mora. "Sudeći po izgledu", reče Več, "ovo će biti Astovel. Poslednje kopno. Istočno i južno od njega geografske karte su potpuno prazne."     "Ipak, oni koji žive na njemu možda znaju za još neke zemlje", odgovori Ged.     "Zašto to kažeš?" upita Več, jer Ged je govorio vidno uzbuđen; i odgovori na ovo Večovo pitanje takođe je bio isprekidan i čudan. "Ne ovde", odvrati Ged, netremice zagleedan u Astovel ispred sebe, ali i mimo njega, i kroz njega. "Ne ovde. Ne na moru, ne. Ne na moru, već na zemlji: kojoj zemlji? Ispred izvorišta otovorenog mora, iza praizvora, iza kapija dana...     Onda opet ućuta, i kad je ponovo progovorio glas mu je zvučao kao i obično, kao da se povratio od nekog napada, ili vizije, i da se ne seća baš sasvim jasno što je to bilo.     

     Luka Astovela, smeštena u uskom zatonu između stenovitih visova, nalazila se na severnoj obali ostrva, i sve kućice u gradu behu licem okrenute prema severu ili zapadu; činilo se kao da čitavo ostrvo nastoji da stoji uvek usmereno prema Zemljomorju; prema, ma koliko ono daleko bilo, prema čovečanstvu.          Dolazak stranaca bi propraćen uzbuđenjem i pometnjom, jer beše doba godine kad nije bilo čamaca koji bi se usudio da plovi morima oko Astovela. Žene sve behu ostale u pletarama os pruća, vireći kroz vrata, skrivajući decu iza sukanja, uplašeno se povlačeći u mrak svojih koliba kada su stranci stali da se približavaju, dolazeći sa obale. Muškarci, koštunjavi ljudi slabo obučeni i pored jake zime, ćutke su okružili Veča i Geda, i svaki je u ruci držao kamenu sekiru ili nož napravljen od školjke. Ali kada su shvatili da nemaju čega da se boje, toplo su prihvatili strance i obasuli ih pitanjima. Brodovi su im retko dolazili, čak i sa Sodersu ili Rolamenija, jer nisu imali ništa čime bi mogli trgovati u zamenu za bronzano ili još finije posuđe; nisu čak imali ni drveta. Čamci su im bili najprimitivniji okrugli ribarski čamci ispleteni od trske, i teško bi se koji moreplovac usudio da takvim plovilima krene čak do Goska ili Kornaja. Bitisali su tu, potpuno u samoći, na ivici svih geografskih karti. Nisu imali ni veštice ni vrača, i izgleda da nisu prepoznali ni štapove mladih čarobnjaka, već su im se samo divili zbog dragocenog materijala od kojeg su bili napravljeni ž drveta. Poglavica im je bio veoma star, i on je jedini od svih njih imao priliku da jednom u životu vidi čoveka rođenog u Arhipelagu. Ged je, prema tome, za njih bio pravo čudo; muškarci si iznosili svoje male sinove da vide čoveka sa Arhipelaga, da bi ga se sećali kad ostare. Nikada nisu čuli za Gont, već samo za Hevnor i Eju, i mislili su da je on kralj Hevnora. Na njihova pitanja o gradu koji ni sam nije nikada video trudio se da odgovara što bolje ume. Ali, postajao je sve nemirniji što je veče sve dalje odmicalo, i konačno zapita muškarce iz sela, dok su svi zajedno sedeli zbijeni oko vatre u glavnoj kolibi, u toploti ispunjenoj smradom kozjih brabonjaka i osušenog sirka, njihovog jedinog goriva: "Šta leži na istoku od vaše zemlje?"     Ćutali su, neki smešeći se, drugi ozbiljni.     Stari poglavica najzad odgovori: "More."     "Nikakvog kopna na njemu?"     "Ovo je Poslednja zemlja. Nema dalje. Samo još voda i kraj sveta.     "Ovo su mudri ljudi, oče", reče jedan mlađi čovek, "moreplovci, putnici. Možda oni znaju kenu zemlju koju mi ne znamo."

     "Nema nikakve zemlje istočno odavde", ponovi starac. Dugo je još posmatrao Geda, ali više sa njim nije razgovarao.     Prijatelji provedoše tu noć u toploj i zadimljenoj glavnoj kolibi. Ged probudi svog druga još pre zore, šapćući: "Estariole, probudi se. Ne možemo ostati. Moramo dalje."     "Zašto sad odmah?" upita dremljivo Več.     "Ne odmah Ž prekasno. Pratio sam je suviše sporo. Uspela je da mi umakne, a ja ću morati za njom, dokle god bude išla. Jer, ako je izgubim, izgubljen sam i ja."     "Kuda je pratimo?"     "Na istok. Hajde. Ja sam već napunio mešine."     I tako napustiše kolibu dok su još svi u selu spavali, svi izuzev jedne bebe koja se zaplaka u mraku neke kolibe i opet ućuta. Po varljivoj i nejasnoj svetlosti zvezda našli su put niz brdo, do ušća, i razvezali Dalekovidnog od jednog ogromnog kamena za koji je bio privezan, i porinuli ga u crnu vodu. Krenuli su tako od Astovela u Otvoreno more, prvoga dana Ugarnice, pre izlaska sunca.     Nebo je toga dana bilo vedro. Zemaljski vetar je bio olujan i hladan, i duvao je sa severoistoka, i zato Ged podiže magijski vetar: bile su to prve čini koje je učinio od kako su napustili ostrva Šake. Jedrili su veoma brzo u pravcu istoka. Čamac je podrhtavao od ogromnih, zamagljenih, suncem obasjanih talasa koji su ga udarali dok je jurio, povinjući se magijskom vetru baš kao i ma koji omađijani čamac sa Rouka.     Tog jutra Ged nije progovorio nijedne reči, sem da s vremena na vreme obnovi basmu vetra, ili da očuva vradžbinama čvrstinu jedra; a Več je, iako ne baš sasvim lagodno, pokušavao da završi svoj prekinuti počinak u zadnjem delu čamca. U podne su jeli. Ged je veoma štedljivo raspodelio njihove obroke, i jasno je bilo šta to treba da znači, ali su obojica sažvakali svoj komadić sušene ribe i pogače bez ijedne primedbe.     Čitavo popodne sekli su talase u pravcu istoka, ne skrećući i ne smanjujući brzinu. Ged je samo jednom prekinio tišinu, rekavši: "Da li si ti pristalica onih koji misle da izvan Spoljnih prostranstava postoji samo more i ništa drugo, ili onih koji zamišljaju ogromne Arhipelage ili ogromno, nepoznato kopno na drugoj strani sveta?"     "U ovom trenutku", odgovori Več, "ja sam pristalica onih koji kažu da svet ima samo jednu stranu, i da će onaj koji otplovi suviše daleko pasti preko njegove ivice."     Ged se nije nasmejao; u njemu više nije bilo osećanja za šalu. "Ko zna šta čovek tamo napolju može

sresti? Svakako da ne znamo mi, koji se sve vreme držimo svojih obala i pristaništa."     "Neki su krenuli da saznaju i nikada se nisu vratili. A još nam nijedan brod nije stigao u pohode iz zemalja koje ne poznajemo."     Ged ništa ne odgovori.     Čitav dan i čitavu noć proveli su terani moćnim magijskim vetrom preko valova ogromnog okeana u pravcu istoka. Ged je stražario od sumraka do zore, jer u mraku su sile što su ga privlačile, ili, možda, gonile pred sobom, postajale jače. Netremice je gledao ispred sebe, iako mu oči u noći bez mesečine nisu videle mnogo dalje od naslikanih očiju na čamcu. U praskozorje, tamnoputo lice, mu je bilo već sasvim posivelo od umora, i toliko je bio ukočen od hladnoće, da je jedva mogao da se opruži tonući u san. muklo je, samo, prošaptao: "Održavaj magijski vetar da duva od zapada, Estariole", i zaspao.     Sunce se nije podiglo na nebu, a ubrzo je i kiša počela da šiba preko pramca sa severoistoka. Nije to bila oluja, već samo dugotrajni naleti hladnog zimskog vetra i kiše. Ubrzo su sve stvari u čamcu bez zaklona bile potpuno promočene, uprkos nakantranisanom platnu za jedra koje su kupili da ih pokriju; a i Več je osećao kao da mu kiša prodire do kostiju; i Ged je drhtao u snu. Iz sažaljenja prea svom prijatelju, a možda i prema samome sebi, Več pokuša da malo skrene taj neprestani, surovi vetar koji je nosio kišu. Ali iako je, po Gedovoj želji, uspevao da magijski vetar održi u istom prvacu i uvek podjednako snažnim, zemaljsko vetroumeće nije mu polazilo za rukom ovde, tako daleko od kopna, i vetar Otvorenog mora nije se povinovao njegovom glasu.     Na to se u Veča potajno uvuče neka strepnja, jer to ga navede da se zapita koliko će još čarobnjačke moći ostati u njemu i Gedu, ako nastave ovako da plove, sve dalje i dalje od zemalja na kojima je ljudima bilo mesto.     Te noći je opet stražario Ged, i svu noć održavao kurs u pravcu istoka. Sa dolaskom dana zemaljksi vetar malo popusti, i sunce se bojažljivo pojavi; ali ogromni talasi bili su toliko visoki, da je Dalekovidi morao da se naginje i uspinje po njima kao po bregovima, da bi u trenutku zalebdeo i opet započeo svoje mučno uspinjanje na sledeći, pa na sledeći, i tako u nedogled.     Te večeri Več prekinu dugo ćutanje.. "Prijatelju", reče on, "jednom si govorio kao da si siguran da ćemo na kraju stići do kopna. Ne želim da dovodim u sumnju tvoju viziju, jedino se bojim da možda nije baš obmana, prevara koju je izvršilo upravo ono za čim tragaš, da te namami da odeš preko okeana dalje nego što ljudsko biće sme. Jer naša se moć može promeniti ili oslabiti na tuđim morima. A senka se ne može premoriti, umreti od gladi, ili udaviti u moru."

     Sedeli su jedan pored drugog na poprečnoj dasci u čamcu, ali Ged ga je ipak gledao kao iz daljine, kao preko neke široke provalije. Pogled mu je bio ispunjen bolom i govorio je polako i s mukom.     Na kraju izgovori: "Estariole, približavamo se."     Čuvši te reči, prijatelj mu smesta shvati da govori istinu. Ali, tek tada se prepade. Ipak, položi ruku Gedu na rame i reče samo: "Pa, dobro, kad je tako."     Te noći je Ged opet stražario, jer još nije mogao zaspati u mraku. A nije mogao da zaspi ni trećeg dana. Još su jurili onom istom, ravnomernom, lakom, užasavajućom brzinom preko mora, i Več se čudio Gedovoj moći kojom je uspevao da održi magijski vetar sat za satom, tu, na Otvorenom moru, gde je Več osećao kako njegova vlastita moć slabi i ne deluje kako treba. I išli su sve dalje i dalje, i Veču se na kraju poče pričinjavati da će se sve ono što je Ged govorio najzad obistiniti, i da će stići iza izvorišta mora i još dalje na istok, iza kapija dana. Ged je stajao na pramcu, gledajući napred, kao i obično. Ali više nije posmatrao okean, ili, bar, ne onaj isti okean koji je video i Več, ogromno vodeno prostranstvo što se nadimalo sve do linije obzorja. U Gedovom oku bila je mračna vizija koja se preplitala i delimično zaklanjala sivo more i sivo nebo, i ta je tama bivala sve veća, i veo sve gušći. Ništa od svega toga nije bilo vidljivo za Veča, sem kad bi pogledao prijatelju u lice; tada bi on u magnovenju ugledao tminu. Išli su sve dalje i dalje. Ali, iako ih je isti vetar nosio u istom čamcu, izgledalo je kao da samo Več putuje na istok preko zemaljskog mora, dok Ged, sam, sve više zalazi u carstvo u kome više nema ni istoka ni zapada, ni izlaska ni zalaska sunca, već samo zvezda.     "Spusto jedro", uzviknu Ged u jednom trenutku, i Več to žurno uradi, dok je Ged razvezao vesla, postavio ih u ležišta i krenuo da zamahuje njima, povijenih leđa.     Več, koji je video samo valove kako nadolaze i vraćaju se dokle god mu je pogled dopirao, nikako nije mogao da shvati zašto su prešli na veslanje; ali, čekao je, i ubrzo oseti kako zemaljski vetar sve više slabi i valovi postaju sve manji. Čamac se uzdizao sve blaže i tonuo sve pliće, dok na kraju nije izgledalo da se kreću površinom ravnom kao ogledalo, nošeni samo Gedovim snažnim zaveslajima, kao da su u nekom zatonu odasvud zaklonjenom kopnom. I premda Več nije mogao da vidi ono što je video Ged kada bi se osvrnuo između dva zaveslaja i bacio pogled na ono što je ležalo pred čamcem ž iako Več nije mogao da vidi mračne padine ispod nepomičnih zvezda, iapk je svojim čarobnjačkim okom mogao da nazre tamu što je izvirivala iz dubina između dva talasa svuda oko čamca, i vidi kako talasi postaju sve niži i sporiji, kao da ih guši pesak.     Ako je to bila vradžbina ili opsena, onda je bila nepojamno moćna; učiniti da Otvoreno more izgleda

kao kopno. Pokušavajući da se sabere i ohrabri, Več izgovori basmu Otkrovenja, oštro motreći pri svakom izgovorenom slogu da li će se nešto promeniti ili zatreperiti u ovom opsenarskom plićaku i isušivanju okeanskog bezdana. Možda ta basma, iako bi uticala samo na sliku koju vidi a ne i na magiju koja je delovala oko njih, ovde nije imala nikakvu moć. Ili to, ipak, nije bila nikakva opsena, već oni zaista behu, stigli na kraj sveta.     Ne obraćajući pažnju na njega, Ged je veslao sve sporije i sporije, osvrćući se preko rmena, birajući put između kanala, nanosa i plićaka, put koji je samo on mogao da vidi. Čamac se zatrese kad mu sepramac nasuka. Ispod tog pramca ležale su beskrajne morske dubine, a ipak, behu pristali. Ged uz čegrtanje uvuče vesla u čamac, i taj zvuk je bio užasan, jer drugog nije bilo. Nikakav šum nije se čuo ni od vode, vetra, drveta čamca, jedra, sve je to progutala neizmerna, duboka tišina koju nikada ništa ne beše narušilo. Čamac je ležao nepomičan. Nije bilo ni daška vetra. I samo more se bilo pretvorilo u pesak, pun senki, nepomičan. Ništa se nije micalo ni na crnom nebu ni na tom suvom, nestvarnom tlu koje se protezalo sve dalje i dalje, u sve gušću tminu svuda oko čamca, dokle god je pogled sezao.     Ged ustade, uze svoj štap i laikim skokom pređe ivici čamca. Veču se učini da ga vidi kako pada i tone u dubinu mora, mora koje je sigurno moralo biti tu negde, iza te suve, neprozirne korene koja je skrivala vodu, nebo i svetlost. Ali mora više nije bilo. Ged se uputi nekuda, ostavljajući čamac za sobom. Crni pesak se ugibao, ocrtavajući njegove stope, i tiho šaputao pod njegovim nogama.     Njegov štap poče da svetli, ne avetinjskom svetlošću, već jasnim, belim sjajem, koji ubrzo postade toliko jak da su mu prsti, tamo gde je dodirivao blistavo drvo, postajali ružičasto providni.     Koračao je napred, udaljavajući se od čamca, ali ne u nekom određenom pravcu. Ovde nije bilo pravca, ni severa, ni juga, ni istoka, ni zapada;samo ka nečemu ili od nečega.     Veču, koji je stajao posmatrajući,svetlost koju je nosio Ged činila se kao ogromna zvezda koja se polako kreće kroz tamu. A tama oko nje se zgušnjavala, postajala sve crnja, prikupljala se. I Ged je to video, stalno gledajući pravo pred sebe, kroz svetlost. A posle izvesnog vremena ugleda u daljini, u razlivenoj graničnoj liniji gde se stapaju videlo i tama, senku kako mu prilazi preko peska.     U početku je bila bez oblika, ali kako se približavala sve više je uzimala na sebe oblik ljudskog bića. Kao nekakav starac, sed i namrgođen, koji je išao ka Gedu; ali istog časa kad je Ged u njemu prepoznao svog oca kovača, vidio je da to više nije starac, već mladić. Bio je to Džasper; Džasperovo izazivačko lepo, mladalačko lice, sivi ogrtač sa srebrnom kopčom i ukočeni, razmetljivi hod. Pun mržnje je bio pogled koji je uperio u Geda kroz vazduh koji ih je razdvajao. Ged se, međutim, ne zaustavi, samo je

malo usporio korak, i hodajući stalno napred, samo je malo više podigao štap. Štap zablista i u njegovom blistavilu Džasperov lik spade sa prilike koja se približavala, i ona se pretvori u Pečvarija. Ali Pečvarijevo lice je bilo sve naduveno i puno mrlja, kao lice davljenika, i on nekako čudno ispruži ruku, kao da doziva. I opet se Ged ne zaustavi, već je išao dalje, iako je sada između njih ostalo samo nekoliko jardi. Tada se ono što mu je išlo u susret potpuno promeni, raširivši se na obe strane kao da širi ogromna, opnasta krila, pa poče da se uvija, da se nadima i odjednom splasnu. Samo za trenutak Ged ugleda Skiorhovo lice, a potom dva zamućena, nepomična oka, a onda iznenada, jedn stravični lik koji nije prepoznao, ljudski ili lik čudovišta, sa usnicama koje su se grčile i drhtale i očima nalik na dva grotla koja vode u crnu prazninu.     Na to Ged visoko diže svoj štap, i njegov sjaj postade nepodnošljivo jak, goreći tako belom i užasnom svetlošću da čak i ona praiskonska tama bi pobeđena i ustuknu. U toj svetlosti sve što je ličilo na čovekovo obličje spade sa onoga što se primicalo Gedu. Ono se skupi, istopi i potamni,puzajući po pesku na četiri kratke noge sa kandžama. Ali i dalje se približavalo, podižući k njemu slepu, bezobličnu njušku, bez usana, ušiju i očiju. I u trenutku kada su stigli jedno do drugoga, ono postade potpuno crno u belom, magijskom sjaju koji je goreo svuda oko njega, i teško se uspravi na dve noge. U potpunoj tišini, čovek i senka se sretoše licem u lice, i stadoše.     Glasno i zvonko, cepajući taj prastari muk, Ged izgovori ime senke i istovremeno i senka progovori bez usana i jezika, izgovarajući samo jednu reč: "Ged". I ta dva glasa se sliše i postadoše jedno.     Ged ispruži ruke, ispustivši štap, i zgrabi svoju senku, njegovo mračno ja, koje je takođe grabilo njega. Svetlost i tama se sretoše, spojiše se i postadoše jedno.     Ali Veču, koji je užasnut, kroz polumrak,izdaleka posmatrao preko peska, učini se da je senka nadjačala Geda, jer je video kako se jasni sjaj muti i postaje bleđi. Ispunjen gnevom i čajanjem, on iskoči na pesak da pomogne prijatelju ili da pogine zajedno s njim, i potrča iz sve snage ka onom malenom svetlucanju koje tek što se nije ugasilo u praznini i mraku iznad pustinje. Ali dok je trčao, pesak mu se provali pod nogama, i on stade da se bori i koprca kao da je u živom pesku, kao da pliva kroz vodenu bujicu; i tada se, odjednom prolomi buka i bljesnu dnevna svetlost, obuze ga ledena zimska hladnoća i on oseti gorčinu morske soli, i svet se u magnovanju obnovi pred njim, i on se nađe, praćakajući se, u itinskom,živom moru.     U blizini se ljuljuškao čamac na sivim talasima - prazan. To je bilo sve što je Več ugledao na površini vode; grebeni talasa mu zapljusnuše oči i zaslepiše ga. Pošto nije bio dobar plivač, izborio se kako je

znao i umeo do čamca i uspeo da se izdigne na rukama i uvuče u njega. Kašljući i pokušavajući da obriše vodu koja mu se slivala iz kose preko lica,očajnički se osvrtao oko sebe, ne znajući u kom pravcu da gleda. Najzad mu pođe za rukom da nazre nešto tamno među talasima, daleko tamo gde je nekada bio pesak, i gde je sada bila samo podivljala voda. A onda se baci na klupu i iz sve snage stade da vesla ka svome prijatelju, i zgrabivši Geda za ruke, pomože mu i prevuče ga preko ivice čamca.     Ged je bio kao u zanosu i zurio je nepomično pred sebe,kao da ne vidi ništa, ali na njemu se nisu mogle primetiti nikakve ozlede. Svoj štap, komad crne tisovine, potpuno bez sjaja, još je grčevito držao u desnoj ruci i nije ga puštao. Nije progovorio ni reči. Sav mokar i iscrpljen i drhteći, sklupčao se pored katarke i ne pogledavši Veča, koji je razvio jedro i okrenuo brod da uhvti severoistočni vetar. Ništa nije video oko sebe, sve dok pravo ispred njih, na nebu koje beše potamnelo tamo gde je sunce bilo zašlo, između duguljastih oblaka usred jasne, plavičaste svetlosti, nije zablistao mlad mesec: prsten od slonovače, ivica roga, koja je odbijala sunčevu svetlost što je dopirala do njega odnekud iz okeana tmine.     Ged podiže lice i zagleda se u taj daleki, blistavi polumesec na zapadu.     Dugo je gledao, a onda se usprvi na noge, držeći štap sa obe ruke, kao što ratnik drži mač dvorukac. On zaokruži pogledom po nebu, moru, smeđem naduvenom jedru iznad svoje glave, i završi na licu svog prijatelja.     "Estariole", prozbori on, "vidi, gotovo je. Svršeno." On prsnu u smeh. "Rana je zarasla", dodade potom, "zdrav sam i slobodan sam." A onda se presavi i sakri lice u ruke, plačući kao malo dete.     Do tog trenutka Več je motrio na njega zabrinuto i uplašeno, jer nije znao šta se, u stvari, beše dogodilo tamo u onoj mračnoj zemlji. Nije znao da li je to u čamcu sa njim zaista Ged, i ruka u je satima ležala spremna na sidru, da ga zarije u dno čamca i potopi ga usred pučine, radije nego da se vrati u luke Zemljomorja zajedno sa onim zlim bićem, koje je, plašio se, možda uzelo na se Gedovo obličje. Sada, kad je video svog prijatelja i čuo ga kako govori, sve sumnje namah nestadoše. i on poče, polako, da shvata istinu; da Ged nije ni izgubio ni pobedio, već da je, nazvavši senku svoje smrti svojim vlastitim imenom, i sam postao potpun; čovek koji je spoznao svoje istinsko Ja i koga više neće moći da iskoristi ili opsedne bilo koja druga moć sem njega samog, i čiji će život od tada proći u službi života, a nikada u službi uništenja, bola, mržnje i mračnih sila. U Stvranju Eje, toj najstarijoj od svih pesama, stoji "samo u tišini je reč, samo u tami život, munjevit sokola let, preko pustoga neba." Tu pesmu je Več pevao iz sveg glasa doj je održavao pravac čamca prema zapadu, ploveći ispred ledenog vetra zimske

noći koji im je duvao u leđa iz ogromnih prostranstava Otvorenog mora.     Plovili su osamdana, pa jošosam, pre nego što su naišli na prvokopno. Mnogo puta su morali da iznova pune svoje mešine morskom vodom koju su čarolijoma pretvorali u slatku; i lovili su ribu, ali i uz pomoć ribolovnih basmi uspevali su dauhvate vrlo malo, jer ribe Otvorenog mora ne znaju svoja imena i ne obraćaju pažnju na magiju. Kada im nije više ništa prostalo za jelo, osim nekoliko mrvica dimljenog mesa, Ged se seti šta Džerou beše kazala kada je on ono ukrao kolač sa ognjišta - da će zažaliti za timšto je ukrao kada ogladni na moru; ali i ovako gladnom, ta uspomena mu je bila draga. Jer ona je takođe kazala da će se on, zajedno s njenim bratom, vratiti njihovoj kući.     Magijski vetar ih je nosio na istok samo tri dana, ali su zato morali da plove šesnaest dana u povratku na zapad. Niko ko je isplovio tako daleko u Otvoreno more nije se vratio, osim dva mlada čarobnjaka, Geda i Estariola, u doba Ugarnice, usred zime, u njihovom otvorenom ribarskom čamcu. Nije ih zadesila nikakva velika oluja, i upravljali su se sasvim dobro pomoću kompasa i zvezde Tolbegren, uzevši kurs nešto malo više na sever od onog kojim su isplovili. Tako se nisu vratili na Astovel, već su, prošavši pored Spoljnog Tolija i Snega, a da ih nisu videli, prvi put ugledali kopno kod najjužnijeg rta Kopiša. Iznad talasa su ugledali okomite stene kako se uzdišu poput ogromne tvrđave. Morske ptice su kričale, kružeći iznad priobalnih valova, a plavi stubovi dima iz ognjišta dizali su se u vazduh.     Odatle nije još dugo trebalo putovati do Ifiša. Jedne tihe, mračne večeri uplovili su u luku Ismeja, pre nego što je počeo da pada sneg. Privezali su čamac Dalekovidi, koji ih je nosio do samih obala carstva smrti i vrtio natrag i popeli se uskim sokacima do čarobnjakove kuće. Srca su im zaigrala, dok su ulazili u toplinu i svetlost domaćeg ognjišta, a Džerou im potrčala u susret, plačući od radosti.          Ako je Estariol od Ifiša održao reč i spevao pesmu o tom prvom velikom podvigu Gedovom, onda je ta pesma izgubljena. U Istočnom Prostranstvu postoji priča o čamcu koji se nasukao na suvo, danima udljen od bilo kakve obale, iznad ponora ogromnog okeana. U Ifišu kažu da je u tom čamcu bio Estariol, ali u Toku se priča da su to bila dva ribara, koje je oluja odvela daleko u Otvoreno more, a u Holpu ta priča govori o holpskim ribarima, i veli da nisu uspeli da otseču čamac sa nevidljivog peska, i da su još tamo. Tako je od pesme o Senci ostalo samo nekoliko odlomaka raznih legendi, koje se prenose sa ostrva na ostrvo kao priobalne naplavine, i to već odavno. Ali u Podvizima Gedovim nema ni reči o tom putovanju niti o Gedovom susretu sa senkom, i to mnogo pre nego što je neokrznut prošao Stazom

Zmajeva, ili vatio prsten Eret-Akbe iz Grobova Atuana u Hevnor, ili se na kraju još jednput vrtio na Rouk, ovoga puta kao Arhimag svih ostrva sveta.          Druga knjiga     GROBNICE ATUANA          PROLOG     "Vrati se, Tenar! Kući!"     U dubokoj dolini bio je sumrak, veče uoči rascvetavanja jabukovog drveta; tu i tamo, u polumračnim krošnjama, po koji cvet se otvorio prerano i sada je sijao, ružičasto i belo, kao daleka zvezda. Niz redove drveća u voćnjaku, u gustoj, visokoj i vlažnoj, mladoj travi, trčala je jedna devojčica, sva srećna, puna radosti trčanja; kada je čula poziv nije se odmah vratila, već je napravila veliki luk pre nego što se opet okrenula licem ka kući. Majka je čekala na ulazu u kolibu, osvetljena s leđa svetlošću vatre, posmatrajući malenu priliku kako trči i poskakuje kao pahiljica maslačka koju vetar nosi preko sve tamnije trave ispod drveća.     Kraj jednog ugla kolibe, čisteći motiku od zemlje koja se beše na nju nahvatala, njen otac reče: "Zašto dozvoljavaš da ti tako priraste za srce? Kroz mesec dana dolaze po nju. Odvešće je zauvek. Bolje da zamisliš da si je sahranila i da je sve gotovo. Kakvog smisla ima vezati se uporno za nekoga koga ćeš u svakom slučaju izgubiti? Ona nam ništa ne vredi. Da plate, kad je odvedu, e, to bi već bilo nešto! ali, neće. Doći će i odvešće je, i tu će biti kraj."     Majka ne odgovori, posmatrajući dete koje beše zastalo i podiglo glavicu da posmatra nebo kroz granje. Iznad visokih bregova, iznad voćnjaka, prodorno i jasno je blistala večernjača.     "Ona nije naša, i nikada nije ni bila, od kada su došli i kazali nam da će morati da postane Sveštenica na Grobnicama. Kako to ne možeš da svatiš?" Čovek je govorio hrapavim glasom, od žalosti i ogorčenja. "Imaš četvero drugih. Oni će ostati s nama, a ovo neće. I zato prestani da se vezuješ za nju. Pusti je, neka ide!"     "Kad dođe vreme", odgovori žena, "pustiću je da ide." Zatim se sagnu da dočeka u naručje dete koje je dolazilo trčeći, sevajući malim, belim, bosim stopalima preko blatnjavog tla, zagrli ga i podiže da ga ponese. Dok se okretala da uđe u kolibu prignula je glavu da poljubi tetence u kosu, koja je bila crna; ali njena kosa, u treperavoj svetlosti vatre, bila je plava kao lan.

     Čovek beše ostao da stoji napolju; njegova stopala su takođe bila bosa i hladna na kaljavom tlu, dok se vedro prolećno nebo nad njim polako smrkavalo. Lice mu je u mraku bilo ispunjeno bolom, tupim, teškim, ljutitim bolom, koji nikada neće moći d izrazi jer će mu nedostajati reči. Napokon sleže ramenima, i poše za svojom ženom u sobu osvetljenu svetlošću vatre, koja je odzvanjala od dečjih glasića.          1. PROGUTANA     Prodorni zvuk roga zaori se visokim tonom i umuknu. U mukloj tišini koje je potom nastala čuli su se samo odjeci mnoštva koraka koji su odzvanjali zajedno s udarcima doboša, tiho, u ritmu sporih otkucaja srca. Kroz pukotine na krovu Prestone dvorane, provaljene otvore između stubova, gde se behu urušili čitavi delovi zida i krovne konstrukcije, sijali su kosi zraci još slabašnog sunca. Bio je tek jedn sat nakon sunčevog izlaska. Vazduh je bio nepomičan i hladan. Suvo lišće raznovrsnog korova koji se probijao na spojevima između mermernih podnih ploča bilo je oivičeno injem i pucketalo je, kad god se očešalo o duge crne rize sveštenica.     Stupile su, u koloni po četiri, niz ogromnu dvoranu između dva reda džinovskih stubova. Udarci bubnja su muklo odzvanjali. Nije se čuo ni glas, i nije bilo ni posmatrača. Baklje koje su nosile devojčice obučene u crno zračile su srvenilom kad bi se našle upolumraku između dva oštro oivičena mlza sunčeve svetlosti. Napolju, na stepenicama koje su vodile u Prestonu dvoranu, stajali su muškarci, stražari, trubači, dobošari; kroz velike vratnice prošle su samo žene, u crnim rizama do zemlje i sa navučenim kapuljačama, koračajući polako u redu po četiri, ka praznom prestolu.     A onda naiđoše dve, obe visoke i zlokobne u svojoj crnini; jedna mršava i ukrućena,a druga debela, koja se gegala dok hoda. Između njih koračala je devojčica otprilike šest godina stara. Nosila je belu, platnenu košuljicu bez ikakvih ukrasa. Glava, ruke i noge su joj bili goli, i bila je bosa. Izgledala je neverovatno majušna. U podnožju stepenica koje su vodile ka prestolu, gde su ih ostale sada čekale postrojene u crne redove, dve žene se zaustaviše i ovlaš gurnuše dete napred.     Presto na visokom postolju kao da je sa obe strane bio oivičen ogromnim tamnim zavesama, koje su se spuštale iz mraka što je vladao podsamim krovom; da li su to zaista bile zavese, ili samo malo gušće senke, nije se pogledom moglo utvrditi. Sam presto bio je crn i na njemu su, na osloncima za ruke i leđa, mutno svetlucali ukrasi od dragog kamenja i zlata, i bio je ogroman. Čovek koji sede na njega izgleda bi kao patuljak; po svojim razmerama kao da nije bio prvljen za ljude.Bio je prazan. Ničega nije

bilo na njemu, sem senki.     Potpuno samo, dete se pope preko četiri od sedam stepenika od mermera sa crvenim žilicama. Bili su toliko široki i visoki da je devojčica morla na svaki od njih da stane sa obe nožice, pre nego što će krenuti uz sledeći. Na srednjem stepeniku, tačno u sredini i ispred prestola, stajao je ogroman, grubo otesan komad drveta, izdubljen na vrhu u šupljinu, kao posuda. Dete kleče na oba kolena i stavi glavicu preko te šupljine, okrenuvši je malo u stranu. I ostde da kleči, nepomično.     Jedna prilika u belom, vunenom ogrtaču pritegnutom pojasom u struku iskorači iz mraka s desne strane prestola i džinovskim korakom krenu niz stepenice prema detetu. Čovekovo lice bilo je skriveno belom maskom. Bez reči ili i najmanjeg oklevanja on zamahnu mačem, držeči ga s obe ruke, iznad detinjeg vrata. Doboš umuknu.     Kada je zamahnuta oštrica stigla do svoje najviše tačke i u magnovenju zastala, jedna prilika u crnom izlete sa leve strane prestola, jednim skokom prelete niz stepenice i svojim tanjim i nežnim rukama zaustavi zamahnutu ruku čoveka koji je prinosio žrtvu. Oštro sečivo mača zablista, trepereći, ukočeno u vazduhu. Tako za trenutak ostadoše kao zamrznuti u jednom položaju - nepomičnog deteta čijaduga crna kosica beše razdeljena da bi se otkrio beli vrat.     A onda, u mukloj tišini, dve prilike se rzdvojiše i pojuriše nazad uz stepenice, iščeznuvši u mraku iza ogromnog prestola. Jedna sveštenica iskoči i prosu pehar sa nekom tečnošću na stepenice, izgledala je kao mrlja crne boje.     Dete ustade i pažljivo siđe niz četiri stepenika. Kada se opet našla u podnožju, dve visoke sveštenice joj obukoše crnu rizu sa kapuljačom i ogrtač, pa je zatim okrenuše opet licem prema stepenicama, crnoj mrlji i prestolu.     "O, neka Bezimeni pogledaju ovu devojčicu koja im je data, i koja je odistinski jedna od onih što se rađaju zauvek neimenovani. Neka prime njen život i sve godine njenog života do smrti,koja im takođe pripada. Neka je prihvate. Neka je progutaju!"     Ostali glasovi, prodorni i oštri kao trube, odgovoriše: "Progutana je! Progutana je!"     Devojčica je stajal podignute glave, da bi ispod kapuljače mogla da vidi presto.Dragulji usađeni u ogromne naslone za ruke, koji su se završavali šapama sa kandžama, i u naslon za leđa, bili su zamućeni od prašine, a na izrezbarenom leđnom naslonu mogle su se videti paučina i beličaste mrlje od izmeta buljine. Preko ona tri najviša stepenika odmah ispod prestola, iznad onoga na kome je ona klečala, nikada ne behu prešla stopala smrtnika. Prekrivao ih je tako debeli sloj prašine da su ličili na

nagnutu sivu ravan tla, a stepenice od memrera sa crvenim žilama bile su potpuno sakrivene ispod netaknutih nanosa na koje nije kročila ljudska noga - već koliko godina? Koliko stoleća?     "Progutana je! Progutana je!"     Začuše se opet otsečeni udarci doboša, ovoga puta u nešto bržem ritmu.     Ćuteći, tako da se čulo samo šuštanje tabana koji su se vukli po tlu, povorka se opet obrazova i krenu u suprotnom pravcu od prestola, na istok, ka udaljenom, jasno ocrtanom i blistavom kvadratu ulaznih vrata. Sa obe njene strane, dvostruki red debelih stubova, nalik na potkolenice nečijih džinovskih, belih nogu, uzdizao se i nestajao u polumraku ispod tavanice. Među sveštenicima, i sada sva u crnom kao i one, koračala je devojčica, svečano i polako stavljajući bose nožice preko zamrznutog korova i ledenih kamenih ploča. I čak ni kada je sunčev zrak, koji se koso probijao kroz obrušeni krov, bljesnuo u njenom pravcu, nije podigla pogled.     Stražari širom raskriliše ogromne vratnice i crna povorka iziđe na svetlost i ledeni jutarnji povetarac. Sunce je zaslepljujući sjelo, ploveći nad istočnim prostranstvima. Planine na zapadu bile su obasjane njegovom žutom svetlošću, kao i fasada Prestone dvorane. Ostale zgrade, niže na nizbrdici, još su bile obavijene ljubičastom senkom, izuzev Hrama Božanske Braće, koji je ležao preko puta na malom okruglom brdu bez rastinja; sveže pozlaćeni krov mu je snažno odbijao bljesak novoga dana. Crna povorka sveštenica, četiri po četiri, vijugala je niz Brdo Grobova, i tako, koračajući, tiho su počele da poju. Melodija je imala samo tri tona, a reč koju su bez prestanka ponavljale bila je toliko stara da beše izgubila svoje značenje, kao zaboravljeni putokaz koji još stoji iako puta više nema. Izgovarale su, pojući, tu praznu reč uvek iznova, sve vreme samo nju. Čitav taj dan, posvećen Preobražaju Sveštenice, bio je ispunjen tihim pojanjem ženskih glasova, jednim suvim, monotonim zvukom.     Devojčicu su vodili od hrama do hrama, iz jedne prostorije u drugu. U jednoj su joj stavili soli na jezik; u drugoj su je ošišali i namazali joj glavu uljem i namirisanim sirćetom, dok je klečala okrenuta zapadu; u trećoj je morala da legne licem prema zemlji, na nadgrobnu ploču od crnog mermera iza jednog oltara, dok su prodorni glasovi pevali tužbalicu za mrtvima. Ni ona ni sveštenice nisu ni jele ni pile čitavog dana. A kada je zašla zvezda večernjača, devojčicu smestiše da legne gola između dve ovčije kože u postelju u sobi u kojoj nikada pre toga nije spavala. Nalazila se u kući koja je godinama stajala zaključana, i bila otključana samo za taj dan. Soba je bila visoka i uska, i nije imala prozore. Vazduh je u njoj bio težak i ustajao, nekako mrtav i zagušljiv. Žena je bez reči ostavi tamo u mraku.     Ležala je potpuno nepomična, tačno onako kako su je ostvili. Oči su joj bile širom otvorene. Dugo je

ostala u tom položaju.     Gledala je kako svetlost titra na visokom zidu. Neko je tiho dolazio hodnikom, zaklanjajući svetlost u lampici s tresetom, tako da nije bila jača od svica. A onda se začu prozukli šapat: "Hej Tenar, jesi li tu?"     Dete ne odgovori.     Nečija glva se promoli kroz vrata, čudna glava, bez ijedne dlake, kao oljušteni krompir, i iste takve žućkaste boje. Oči su takođe biole nalik na krompirova okca, crne i sićušne. Nos je delovao patuljasto, između dva ogromna, otromboljena obraza,a usta su ličila na prorez bez usta. Devojčica je nepomično ibezizražajno posmatrala to lice. Oči su joj bile širom otvorene i nisu se kretale.     "Hej, Tener, mali moj medenko, evo te!" Glas je bio prozvukao, visok kao ženski,ali nije pripadao ženi. "Ne bih smeoda budem ovde, meni je mesto pred vratima, tamo napolju. Ali, morao sam da vidim kako je moja mala Tener, posle ovog iscrpljujućeg dana; a, kako je moj mali medenjak?"     "Ja više nisam Tenar", odvrati dete, ozbiljno gledajući u njega. Ruka mu zastade na pola puta; nije se usudio da je dodirne.     "Nisi", prošapta on, nakon kraće pauze. "Znam. Znam. Sada si ti mala Progutana. Ja sm samo hteo..."     Ona je ćutala.     "Bio je ovo težak dan za moju malecku", ponovi čovek, premeštajući se s noge na nogu, dok je slabačka svetiljka treperila u njegovoj ogromnoj, žutoj šaci.     "U ovoj Kući ne smeš da budeš, Manane."     "Da. Da, znam. Ne smem da kročim u ovu kuću. Pa, dobro, laku noć, malecka... Laku noć."     Dete ne odgovori, i Manan se polako okrenu i ode. Odbleska njegove svetiljke na visokim zidovima ćelije polako nestade. Devojčica koja sad nije imla drugo ime sem Arha, Progutana, ostade da leži na leđima, pogleda uprtog u tamu.          2. ZID OKO MESTA     Kad je odrasla potpuno je zaboravila svoju majku; čak, nije ni bila svesna da ju je zaboravila. Pripadala je ovom mestu, Grobnicama. Oduvek je tu pripadala. Samo ponekad, u duge julske večeri, dok je posmatrala planine na zapadu,suve i po boji nalik lavovima u poslednjim odsjajima sunčevog smiraja, pomislila bi na vatru koja je, nekada davno, gorela na ognjištu istom tom jasnom, žutom svetlošću. Zajedno s tim mislima obuzela bi je isećanja kako ju je neko nosio na rukama, što je bilo

veoma čudno, jer ovde su je retko kad i dodirivali; a i sećanja na prijatne mirise, na miris tek oprane kose i isprane u vodi namirisanoj kaduljom, plave, duge kose, boje sunčevog zalaska i vatre. To je bilo sve čega se još sećala.     Naravno, znala je više nego što je mogla da se seti, jer su joj bili ispričali celu priču. Kada joj je bilo sedam ili osam godina, i kad je prvi put počela da se pita ko je, u stvari,ta osoba koju su zvali "Arha", otišla je svom staratelju, Čuvaru Mananu, i obratila mu se:"Ispričaj mi kako ste baš mene izabrali, Manane."     "O, malecka, pa ti već sve to znaš."     I znala je; visoka sveštenica strogog glasa, po imenu Tar, pričala joj je sve dok nije naučila napamet svaku reč, i umelada izdeklamuje: "Da, znam. Kad umre Jedina Sveštenica Grobnica Atuana, obredi sahrane i očišćenja traju mesec dana po lunarnom kalendaru. Po isteku tog vremenaodređene Sveštenice i Čuvari Grobnica krenu na put preko pustinje i zađu među gradove i sela Autana, tražeći i raspitujući se. Tragaju za ženskim detetom koje se rodilo one noći kada je Sveštenica umrla. Kada ga nađu, počnu da čekaju i motre. Dete mora biti potpuno zdravog tela i duha i dok raste ne sme se razboleti od rahitisa, ili velikih boginja, ili bilo koje druge bolesti koja ostavlja trajne posledice na telu, niti sme oslepeti. Ako napuni pet godina i ostane potpuno zdravo i telesno i duhovno, onda se sigurno zna da je telo toga deteta zaista novo telo Sveštenice koja je umrla. Tada se to dete predstavi Bogokralju u Avabatu, i dovede ga ovamo u Hram, gde ga podučavaju godinu dana. Po isteku te godine, odvedu je u Prestonu Dvoranu i njeno ime vraćaju onima koji su njeni Gospodari, Bezimenima; jer je i ona bezimena, ona je Sveštenica Večna Samororoditeljica."     To je bilo sve, od reči do reči, što joj Tar beše kazala, i ona se nikada nije usudila da zatraži makar ijednu reč više. Mršava sveštenica nije bila ni svirepa ni zla, ali je bila veoma hladna osoba i živela je po nekim gvozdenim prvilima, i zato je se Arha pribojavala. Ali se, zato, ni najmanje nije pribojavala Manana, i čak bi mu naređivala: "A, sad mi ispričaj kako se baš mene izabrali!" I on bi joj pričao, uvek iznova.     "Otišli smo odavde na sever i zapad, trećeg dana mesečevog narastanja; jer Arha-koja-je-bila umrla je trećega dana prošđloga meseca. I najpre smo otišli u Tenahbah, koji je veliki grad, iako oni koji su videli i njega i Avabat, kažu da je on prema Avabatu kao buva prema kravi. Ali, što se mene tiče, više je nego veliki; ta, im bar deset stotina kuća u Tenahbahu! Pa smo onda otišli u Gar. Ali, niko u ta dva grada nije imao devojčicu koja se rodila trećega mesečevog dana mesec dana ranije; neki su imali

mušku decu,ali dečaci nisu za to... I tako smo ušli u brdovitu zemlju severno od Gara, i krenuli kroz njene gradove i sela. To je moja zemlja. Ja sam se rodio u tim brdima, gde teku reke i gde su polja zelena. A ne u ovoj pustinji". Mananov prozukli glas zazvučao bi nekako čudno pri ovimrečima, a očice bi mu sasvim nestale iza nabora na licu; za trenutak bi ućutao, a potom nastavio. I tako smo pronašli sve one kojima su se rodila deca tokom prethodnih meseci i razgovarali s njima, i neki su nam čak i lagali; 'O, da, naša devojčica se sasvim digurno rodila trećega mesećevog dana!' Jer, siromasi, znaš, često žele da se otarase ženske dece. A ima i tako velikih bednika koji žive po usamljenim kolibama u bespućima dubodolina, da čak ni ne broje dane i jedva da znaju kada se godina menja, tako da nisu umeli da nam kažu koliko im je dete staro. Ali mi smo se uvek toliko dugo raspitivali da smo nakraju ipak dolazili do istine. Naravno, to je išlo veoma sporo. Napokon smo pronašli jedno žensko dete, u selu koje je brojalo svega desetak kuća, u dolini voćnjaka zapadno od Entata. Bilo je staro već osam meseci - eto, toliko dugo je trajalo naše raspitivanje. Ali, bilo je rođeno one noći kada je umrla Svešrtenica Grobnica, i to u isti sat. i bila je to slatka bebica, koja je sedela majci na kolenu i svetlim okicama gledala u nas dok smo u gomili punili onu jednu dedinu sobicu u kolibi, kao slepi miševi pećinu! Otac joj je bio siromašan. Njegovao je jabuke u voćnjaku jednog bogataša i nije imao ništa sem jedne koze i petero dece. Čak ni kuća u kojoj su živeli nije bila njegova. I tako smo se svi nagurali u tu izbu, i već po načinu na koji su sveštenicie posmatrale bebu i razgovarale međusobom, moglo se pogoditi da misle da su najzad pronašle Samorođenu. A moglo se to videti i po majci. Samo je držala bebu i nije progovorila ni reči. I tako, kad smo opet došli sledećeg dana - gle! bebica svetlih očiju ležala je u kolevci od ispletene trske plačući i vrišteći, a po čitavom telu je bila osuta pečatima i svrabom od groznice, a majka je kukala još glasnije od bebe: "Oh! Oh! Dete mi je dobilo Veštičije Otiske!" Tako je ona to zvala; mislila je na velike boginje. U mom su selu tu bolest takođe zvali veštičijim otiscima. Ali Kosil, ona koja je sada Velika sveštenica Bogokralja, prišla je kolevci i uzela bebu na ruke. Svi ostali su bili ustuknuli, a i ja s njima; ne cenim svoj život baš nešto naročito; ali, ko je lud da uđe u kuću gde ima velikih boginja? Ali se ona nije bojala, ona nije takva. Uzela je bebu i rekla: 'Nema groznicu'. Pljunula je sebi na prst i protrljala crvene pečate, i oni su nestali. Bio je to samo sok od kupin. Sirota, glupa majka je mislila da će nas prevariti i uspeti da zadrži dete!" Manan se zakikota od sveg srca; žuto lice mu se jedva malo promenilo,ali su mu se zato ogromni bokovi tresli od smeha. "I tako ju je njen muž istukao, jer se bojao gneva sveštenica. Ubrzo smo se vratili u pustinju, ali svake godine bi po neko od Grobnica navraćao u selo okruženo jabučjim sladom da vidi kako dete napreduuje. Tako je prošlo pet godina, a onda su Tar i

Kosil krenule na put, zajedno sa stražarima Hrama i vojnicima sa crvenim šlemovima koje je Bogokralj poslao da im bude pratnja ida ih štiti na putu. Vratili su dete ovamo, jer bila je to zaista Sveštenica Grobnica koja se ponovo samorodila, i tu joj je bilo mesto. A ko je bilo to dete, a, malecka?"     "Ja", odgovori Arha, upirući pogled u daljinu kao da želi da vidi nešto što ne može, što joj već beše izmaklo iz vidnog polja.     Jednom je, pak, zapitala: "Šta je... majka uradila, kad su došli da joj odnesu dete?"     Ali, Manon to nije znao. On nije bio sa sveštenicama na tom završnom putovanju.     A ona nije mogla dase seti. Ali, zašto bi se i sećala? Prošlo je, sve je to otišlo u nepovrat. Došla je tu gde mora da bude. Na čitavom svetu za nju je postojalo samo jedno jedino mesto; Mesto Grobnica Atuana.     Prve je godine spavala u velikoj spavaonici, zajedno sa ostalim pripravnicima, devojčicama između četiri i četrnaest godina. Ali, već tada Manon beše izdvojen od ostalih Deset Čuvara da služi samo njoj, a njena postelja bila je smeštena u maloj niši i tako delimično odvojena od dugačke glavne spavaonice sa niskim krovnim gredama u Velikom Zdanju, u kojoj su se ostale devojčice tiho kikotale i šaputale pre nego što zaspe, i zevajući uplitale jedna drugoj kosu kad bi osvanulo sivo jutro. Kada joj je ime bilo oduzeto i ona postala Arha, spavala je sama u Malom Zdanju, u postelji i u sobi koja će joj pripadati do kraja života. Ta kuća je bila njena, bila je dom Jedine Sveštenice, i niko nije smeo da uđe bez njene dozvole. Dok je još bila sasvim mala, uživala je da čuje kako joj ljudi ponizno kucaju na vrata i da onda kaže: "Možete ući." I smetalo joj je što su dve Velike Sveštenice, Kosil i Tar, unapred smatrale da im je dala dozvolu bez kucanja.     Prolazili su dani, prolazile su godine, jedna kao i druga. Devojčice u Mestu Grobnica provodile su vreme na časovima i vežbanjima. Nisu se nikad igrale. Učile su svete pesme i obredne igre, istoriju Kargadskih Zemalja, i misterije onih bogova kojima su bile posvećene: Bogokralja koji je vladao koji je vladao u Avabatu, ili Božanske braće, Avtaha i Vuluaha. Jedino je Arha učila obrede Bezimenih, a njima ju je podučavala jedna jedina osoba, Tar, Velika Sveštenica Božanske Braće. Sat ili nešto više vremena dnevno provodila je odvojeno od ostalih, učeći sa Tar; ali, dan je uglavnom provodila kao i one - u radu. Učile su kako da predu i tkaju vunu svojih ovaca i kako da seju i žanju i pripremaju hranu koju su stalno jele - sočivo, heljdu, koju su mlele krupno za kašu ili sitno za hleb od neuskislog testa, crni luk, kupus, kozji sir, jabuke i med.     Najviše su volele kad im dozvole da idu da pecaju u mutnoj zelenoj reci koja je tekla kroz pustinju

oko pola milje severoistono od Mesta; tada bi ponele jabuku ili suvu zemičku od heljde za ručak i provele čitav dan sedeći na suncu, na nekom suvljem mestašcu u ševaru, posmatrajući kako zelena voda polako teče i senke oblaka kako se polako menjaju na planinskim padinama. Ali ako bi cuknula od oduševljenja kada se nit na pecaljki iznenada zategnula i na njenom kraju se pojavila pljosnata, svetlucava riba koja će se potom trzati na obali i ugušiti se na vazduhu, Mebet bi siknula poput zmije: "Psst, ti budalo jedna!" Mebet, koja je služila u hramu Bogokralja, bila je tamnoputa žena, još mlada, ali oštra i mrka kao obsidijan. Bila je strastven ribolovac. Morali ste uvek da joj sedite sa one dobre strane i niste smeli da pisnete, inače vas nikada više nije izvodila na pecanje; a to je značilo da nikad više niste mogli da dospete na reku, osim da leti nosite vodu kd bi bunari presušili. Bio je to mukotrpan posao, lomatati se kroz usijanu žegu pola milje do reke, zatim napuniti dve kante i staviti ih na obramicu, a zatim opet krenuti što brže možeš uzbrdo, ka Mestu. Prvih stotinu jardi je išlo lako, ali onda su kante počinjale da bivaju sve teže i teže, a obramica vam je pekla ramena kao usijana gvozdena šipka, i sunčeva svetlost je nemilice blještala po sasušenoj stazi, i svaki korak je postajao sve teži i sporiji. Najzad biste dospeli u prijatnu svežinu hladovitog zadnjeg dvorišta Velikog Zdanja, pored povrtnjaka i pljusnuli biste vodu iz kanti u veliku cisternu. Ali onda biste morali da se okrenete i sve to obavite još jedanput, i još jedanput, i još jedanput.     U ograđenom prostoru Mesta - to mu je bilo jedino ime i jedino koje mu je ikada bilo potrebno dati, jer je bilo najstarije i najsvetije od svih mesta koja su postojala u sve četiri zemlje Kargadskog Carstva - živelo je oko dve stotine duša i postojale su mnoge građevine: tri hrama, Veliko Zdanje i Malo Zdanje, kuća u kojoj su stanovali evnusi čuvari, a odmah ispred zidova bile su kasarne za stražare i kolibe mnogobrojnih robova, skladišta i ambari, torovi za ovce, torovi za koze i ostale zgrade za poljoprivredne poslove. Izgledalo je kao mali grad, kad se pogleda izdaleka, odozgo sa spečenih bregova na zapadu, gde nije raslo ništa osim kadulje, makije, sitnog korova i pustinjskih trava. Čak i sa velike udaljenosti, iz istočnih ravnica, ako se pogleda malo naviše, mogao se videti zlatni krov hrama Božanske braće kako treperi i svetluca ispod planinskih padina, nalik na komadić liskuna u steni.     Sam taj hram bio je od kamena i u obliku kocke, belo omalterisan, bez prozora, sa niskim tremom ispred ulaza i malim vratima. Raskošniji, i stolećima mlađi, bio je hram Bogokralja nešto malo ispred njega, sa visokim tremom na stubovima debelim i belim, sa šareno obojenim kapitelima, od kojih je svaki bio jedno ogromno kedrovo stablo, uglačano i doneto brodom sa Hur-at-Hura, gde ima šuma, i dovučeno na mišicama dvadeset robova preko gole ravnice do Mesta. I tek što bi putnik koji prilazi sa

istoka dobro osmotrio zlatni krov i bele stubove, uspeo bi da uoči gore na Brdu, iznad Mesta, iznad svega toga, mrke boje i načet zubom vremena kao i sama pustinja, najstariji od svih hramova svoga naroda: ogromnu, nisku Prestonu Dvoranu, sa zidovima prekrivenim mrljama buđi i zaravnjenom, urušenom kupolom.     Iza Dvorane i u krug oko brda protezao se zid od kamena, izgrađen bez maltera i napola srušen na mnogo mesta.U krugu tog zida nekoliko crnih kamenih blokova visokih osamnaest do dvadeset stopa štrčalo je iz zemlje poput džinovskih prstiju. Kad bi jednom pao na njih, pogled bi im se stalno vraćao. Stajali su tamo puni značenja, a ipak se ni po čemu nije moglo videti šta znače. Bilo ih je devet. Jedan je stajao uspravno, ostali manje ili više nagnuti, dok dvojica behu pala. Bili su obrasli zelenim i narandžastim lišajevima, kao da ih je neko poprskao ogromnim mrljama boje, svi sem jednoga, koji je bio potpuno go i crn, sijajući mutnim sjajem uglačanog kamena. Bio je gladak na dodir, ali na onim drugima, ispod lišajeva, mogli su se videti urezani znaci i oblici, ili, bar, napipati rukom, ako se nisu međusobno razaznavali. Tih devet kamenova su bili Grobnice Atuana. Stajali su tu, govorilo se, još iz vremena prvih ljudi, još kad je bilo stvoreno Zemljomorje. Bili su pobodeni na to mesto još kada su se prva kopna stala uzdizati u tami iz dubina praokeana. Bili su mnogo, mnogo starijui od svetlosti. Bile su to grobnice onih koji su vladali pre nego što je nastao svet u kome žive ljudska bića, onih što nemaju imena, i ona koja im je služila takođe nije imala ime.     Nije često zalazila među njih, a niko sem nje nije krošio na tlo na kome su oni stajali, na vrhu brda iza Prestone Dvorane, između nje i kamenog zida. Dva puta godišnje, u vreme prvog punog meseca pre prolećne i jesenje ravnodnevnice pred Prestolom se prinosila žrtva, i ona bi tada izlazila kroz mala zadnja vrata Dvorane noseći veliku mesinganu posudu, punu kozje krvi koja se još pušila; nju je morala da izlije, pola u podnožje uspravnog crnog kamena, a pola preko jednog od palih kamenova koji su već bili utonuli u šljunkovito tle, potamnelo od krvi koja se izlivala vekovima po njemu.     Ponekad je Arha izlazila rano ujutro potpuno sama i lutala između Kamenova, pokušavajući da razabere nejasne izbočine i urezane linije, koje su se jasnije isticale u kosoj jutarnjoj svetlosti; ili bi sela i posmatrala planine na zapadu, a potom spuštala pogled na krovove i zidove Mesta, gledajući prvo jutarnje komešanje oko Velikog Zdanja i stražarskih kasarni, i kako stada ovaca i koza izlaze na svoju oskudnu ispašu u blizini reke. Među Kamenovima se ništa nije ni radilo ni dešavalo. Odlazila je tamo samo zato što je jedina ona to smela, zato što je tu bila sama. Bilo je to sumorno mesto. Čak i usred vrelog pustinjskog letnjeg podneva na njemu je vladala nkakva hladnoća. Ponekad bi vetar malo

zahujao između dva kamena koja su stajala veoma blizu i nagnuti jedan prema drugom, kao da razmenjuju neke tajne. Ali, tajni nije bilo.     Od zida Grobnica počinjao je drugi, nešto niži kameni zid, koji je u dugačkom, nepravilnom polukrugu opasivao Brdo na kome je bilo Mesto, a potom se protezao dalje, na sever, u pravcu reke. Nije toliko štitio samo Mesto, koliko ga je delio u dva dela: na jednoj strani su bili hramovi i zdanja u kojima su boravile sveštenice i čuvari, a na drugoj stanovi za stražu i robove koji su obrađivali zemlju, čuvali stoku i prikupljali hranu i krmivo. Nikada nisu prelazili na drugu stranu zida, sem što su ponekad, prilikom izuzento svetih obreda, stražari, njihovi dobošari i trubači prisustvovali litijama sveštenica; ali nikada nisu ulazili kroz portale hramova. Osim njih, nijedan drugi muškarac nije smeo da kroči u unutrašnje dvorište Mesta. Ranije je bilo hodočasnika, kraljevi i poglavice. Četiri Zemlje dolazili su tu da učestvuju u obredima; prvi Bogokralj, pre jednog i po stoleća, bio je došao da uspostavi obrede u svom vlastitom hramu. Ali, čak ni on nije smeo da zađe među Kamenove; čak je i on morao da obeduje i spava izvan zida koji je okruživao Mesto.     Na taj se zid moglo sasvim lepo popeti, stavljajući vrhove stopala među pukotine na spojevima kamenih blokova. Jednog popodneva, pred kraj proleća, Progutana i devojčica koja se zvala Pent sedele su zajedno na to zidu. Obe su bile stare dvanaest godina. Trebalo je da budu u tkačici Velikog zdanja, u ogromnoj kamenoj sobi u potkrovlju; trebalo je da budu za velikim razbojma, zauzete radom na jednoličnim, crnim vunenim nitima, tkajući crnu tkaninu za rize sveštenica. Iskrale su se odatle da se napiju vode na bunaru u dvorištu, a onda je Arha rekla: "Hodi!" i povela onu drugu devojčicu nizbrdo ka zidu, tamo gde ih nisu više mogli videti iz Velikog zdanja. Sada su sedele na vrhu zida, deset stopa iznad tla, okrenute licem prema spoljnoj strani i mlatarujući bosim nožicama, posmatrajući ravnicu koja se protezala u nedogled ka istoku i severu.     "Volela bih da vidim more", reče Pent.     "Zašto?" upita Arha, žvaćući gorku stabljiku mlečike koju je otkinula iz jedne pukotine na zidu. Pustara je upravo bila precvetala. Svi oni majušni pustinjski cvetovi, žuti, ružičasti i beli, što su rasli nisko i brzo venuli pretvarali su se u semenje, koje se u obliku sićušnog paperja i padobrana razvejalo, belo kao pepeo, rasipajući svoje povijene, izvanredno prilagođene resice. Tlo ispod jabukovog drveća u voćnjaku bilo je prekriveno nanosima plavičastobele i ružičaste boje. Krošnje su bile zelene, i to je bilo jedino zeleno granje miljama oko Mesta. Sve ostalo, od jedne do druge linije obzorja, imalo je onu dosadnu, mrku boju pustinje, izuzev planina koje su bile prelivene blagim, plavičastosrebrenim odsjajem

od prvih pupoljaka kadulje u cvetu.     "Oh, ne znam zašto. Prosto, volela bih da vidim nešto drugo, nešto što se razlikuje. Ovde je uvek sve isto. Ništa se ne događa."     "Sve što se bilo gde događa ima svoj početak ovde", pouči je Arha.     "Dobro, znam... Ali ipak, volela bih da bar nešto od toga vidim kad se događa!"     Pent se nasmeja. Bila je to meka, opuštena i spokojna curica. Protrljala je bose tabane o kamen ugrejan suncem i nastavila: "Znaš, kad sam bila mala živela sam pored mora. Naše selo je bilo tik iza peščanih dina, i ponekad smo odlazili da se igramo na plaži. Sećam se da smo jednom ugledali neku flotu kako prolazi mimo nas, daleko na pučini. Brodovi su ličili na zmajeve sa crvenim krilima. Neki su zaista i imali vratove, sa zmajskim glavama. Prošli su pored Aruana, ali to nisu bili kargijski brodovi. Poticali su sa zapada, iz Unutrašnjih ostrva, kako nam je objasnio naš poglavica. Svi iz sela behu izašli na obalu da ih posmatraju. Mislim da su se bojali da će skrenuti i pristati kod nas. Ali, oni su samo prošli, i niko nije znao kuda idu. Možda da ratuju u Karego-Atu. Ali, ipak, zamisli, bili su to brodovi koji su zaista došli sa ostrva čarobnjaka, gde su svi ljudi boje zemlje i mogu da bace čini na tebe za tren oka."     "Ne na mene", oštro se obrecnu Arha. "Ja ih ne bi pogledala. Oni su zli, prokleti čarobnjaci. Kako su smeli da prođu tako blizu Svete Zemlje?"     "Dobro, nadam se da će ih Bogokralj sve pobediti jednog dana i napraviti od njih robove. Ali, ipak bih volela da opet vidim more. Kad se povuče plima u baricama su ostajali mali oktopodi, i kad vikneš 'Ba!' odmah bi pobeleli... Hej, evo matorog Manana, traži te."     Arhin čuvar i sluga polako im je prolazio sa unutrašnje strane zida. Zastajao bi s vremena na vreme da iščupa iz zemlje divlji praziluk, dok je u drugog ruci već držao jedan poveći, oklembešeni svežanj, a zatim bi se ispravio i pogledao oko sebe sićušnim, mutnim smeđim očima. Bio se ugojio od starosti, a žuta koža bez ijedne dlačice sijala mu je na suncu.     "Spusti se malo niže, ovde, na mušku stranu", prodornim i siktavim glasom reče Arha, i obe devojčice spuznuše vešto i okretno, kao dva mala guštera, niz spoljnu stranu zida, tako da su se držale na njemu tik ispod gornje ivice, nevidljive za svakoga ko bi gledao sa unutrašnje strane. Osluškivale su Mananove teške korake, dok je prolazio mimo njih.     "Uja! Uja! Krompir-lice!" veselo je pevuckala Arha, tiho kao što vetrić šapuće kroz travke.     Teški koraci zastadoše. "Ehej", začu se nesigurni glas, "Malecka? Arha?"     Tišina.

     Manan produži.     "Ujaaa! Krompir-lice!"     "Uja, krompir-trbuh!" prošapta i Pent, imitirajući Arhu, a onda se zaceni, pokušavajući da preseče kikotanje.     "Ima li koga?"     Tišina.     "O, dobro, dobro, neka vam bude", uzdahnu evnuh i njegovi spori koraci stadoše da se udaljavaju. Kada je zašao za padinu, devojčice se opet iskobeljaše na vrh zida. Pent se beše zarumenela od napora i kikotanja, ali Arha je bila besna.     "Taj glupi matori ovan! Ne mogu da maknem bez njega!"     "Šta će drugo", razložno odvrati Pent, "to mu je posao - da brine o tebi."     "Oni kojima služim brinu o meni. Njih slušam; ne moram da slušam nikoga drugog. Te matore žene i polu-muškarci, ti neka ostave na miru. Ja sam Jedina Sveštenica!"     Pent se zagleda u nju. "Oh", reče ona malaksalo, "oh, znam da jesi, Arha..."     "Pa, neka me ne diraju. I neka prestanu stalno da mi zapovedaju!"     Pent je neko vreme ćutala, ali je uzdisala i klatila svojim punačkim nožicama posmatrajući ispod sebe ogromnu, beličastu pustinju, koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka visokom, nejasnom, ogromnom obzorju. "Oni kojima služim brinu o meni. Njih slušam; ne moram da slušam nikoga drugog. Te matore žene i polumuškarci, ti neka me ostave na miru. Ja sam Jedina Sveštenica!"     Pent se zagleda u nju. "Oh", reče ona malaksalo, "oh, znam da jesi, Arha..."     "Pa, neka me ne diraju. I neka prestanu da mi zapovedaju!"     Pent je neko vreme ćutala, ali je uzdisala i klatila svojim punačkim nožicama posmatrajući ispod sebe ogromnu, beličastu pustinju, koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka viskokom, nejasnom, ogromnom obzorju.     "Nema još mnogo, pa ćeš i ti izdavati naređenja, znaš", reče ona napokon, tiho i mirno. "Još dve godine i više nećemo biti deca. Imaćemo četrnaest godina. Ja ću otići u hram Bogokralja i za mene će otprilike sve ostati kako i jeste. Ali ti ćeš tada zaista postati Velika Sveštenica. Čak će i Kosil i Tar morati da te slušaju."     Progutana ništa ne odgovori. Lice joj je bilo tvrdo, a u očima ispod crnih obrva video joj se bledi, svetlucavi odsjaj neba.

     "Moramo da se vratimo", reče Pent.     "Ne."     "Ali, učiteljica tkanja će nas prijaviti kod Tar. A uskoro će i Devet pojanja."     "Ja ostajem ovde, a ti ostaješ sa mnom."     "Tebe neće kazniti, ali mene hoće", usprotivi se Pent, na svoj pitomi način. Arha, međutim, ništa ne odgovori. Pent samo uzdahnu i ostade. Sunce je tonulo u izmaglicu, visoko iznad ravnice. Daleko, sa drugih, blagih padina tiho je dopiralo zavonjenje ovčjih klepetuša i blejanje jagnjadi. Proletnji vetar je duvao u blagim, toplim naletima, pun slatkih mirisa.     Devet pojanja se već skoro bilo završilo kad su se devojčice vratile. Mevet ih je, međutim, videla kako sede na "Muškom zidu" i prijavila ih svojoj pretpostavljenoj, Kosil, Velikoj Sveštenici Bogokralja.     Kosil je imala težak korak i mračno lice. Bez ikakvog izraza na tom licu i u glasu obratila se devojčicama, rekavši im da pođu za njom, Provela ih je kroz kamene dvorane i hodnike Velikog zdanja,kroz ulazna vrata, pa uz brdo do hrama Atvaha i Valuaha. Tu je razgovarala sa Velikom Sveštenicom tog hrama, Tar, visokom, suvom i tankom kao noga jelena.     "Skini haljinu", obrati se Kosil Pent.     Išibala je devojčicu svežnjem trske, koja je malo zasecala u kožu. Pent je to podnela strpljivo, plačući bez glasa. Zatim su je poslali natrag u tkačnicu bez večere, pri čemu je, jo, morala da posti i sledećeg dana. "Ako te još jednom uhvatimo da si se pela na Muški zid", upozori je Kosil, "proći ćeš mnogo gore. Jesi li me razumela, Pent?" Kosil je govorila tiho, ali nimalo nežno. Pent samo promuca: "Da", i pobeže, trzajući se po malo kad bi joj teška tkanina odeće povredila brazgotine na leđima.     Arha je morala da stoji pored Tar i da posmatra šibanje. Sada je posmatrala Kosil kako čisti trske na kamdžiji.     "Ne pristoji se da te vide kako se pentraš i jurcaš unaokolo sa drugim devojčicama", reče joj Tar. "Ti si Arha."     Ona je samo stajala, namrgođena, i nije odgovarala.     "Bolje ti je da radiš samo ono što treba da radiš. Ti si Arha."     Samo za trenutak devojčica podiže oči i uperi ih u lice Tar, potom Kosil, a u pogledu joj je bilo tako duboke mržnje i besa da se čovek mogao slediti. Ali, mršava sveštenica ničim ne pokaza da to vidi; samo je potvrdila, nagnuta malo napred, skoro šapatom: "Ti jesi Arha. To i ništa drugo. Sve je progutano.

     "Sve je progutano", ponovi devojčica, onako kako je ponavljala svakog dana, svakog dana od kad je napunila šest godina.     Tar malo sagnu glavu; isto učini i Kosil, dok je sklanjala kamdžiju. Devojčica nije pognula glavu, već se samo poslušno okrenula i izašla.     Kada je večera koja se sastojala od krompira i mladog luka bila pojedena u tišini u uzanoj, mračnoj trpezariji, kada su bile otpevane večernje himne i svete reči bile postavljene na vrata, i obavio se kratki obred Neizgovorenog, radni dan je napokon bio završen. Devojčice su tada smele da se popnu u spavaonicu i da se igraju, bacajući kockice ili štapiće dokle god je gorelo noćno svetlo, a potom da se sašaptavaju u mraku, s jednog kreveta na drugi. Arha se, međutim, uputi preko dvorišta i blagih padina Mesta do Malog zdanja, u kome je spavala sama, svake noći.     Blago i slatko je mirisao noćni povetarac. Gusto posejane, sujale su prolećne zvezde, kao bokori belih rada na prolećnim livadama kao svetlucanje mora u aprilu. Ali, devojčica se nije sećala ni livada ni mora. Nije ni pogledala u nebo.     "Hej, malecka!"     "Zdravo, Manane", odvrati ona ravnodušno.     Ogromna senka je vukla noge pored nje, dok mu se svetlost zvezda odbijala o ćelu.     "Jesu li te kaznili?"     "Mene ne smeju kazniti."     "Ne smeju... Tako je..."     "Ne smeju me kazniti. Ne usuđuju se."     Stajao je tako, sa opuštenim velikim rukama, bezboličan i ogroman. Ona oseti miris divljeg praziluka, i sladunjavi zadah kadulje njegove stare, crne rize, iscepane na porubima i suviše kratke za njega.     "Ne smeju me ni dotaći. Ja sam Arha", ponovi ona prodornim ljutitim glasom i briznu u plač.     Ogromne, spremne šake se podigoše i privukoše je, nežno je pridržavajući, gladeći je po upletenoj kosi. "Hajde, hajde. Medenko mali, curice moja..." Čula je kako u dubokoj šupljini njegovih grudi nešto prozuklo mrmlja i ona se grčevito pripi uz njega. Suze joj ubrzo presušiše, ali se i dalje držala Manona, kao da ne može da stane na noge.     "Sirota mala", prošapta on, i podigavši dete ponese je do ulaza u kuću u kojoj je sama spavala. Tu je spusti na prag.     "Je li ti sad dobro, malecka?"

     Ona klimnu glavom, odvoji se od njega i uđe u mračnu kuću.          3. ZATVORENICI     Kosilini koraci su odlučno i ravnomerno odzvanjali kroz predvorje Malog zdanja. Visoka, temeljna prilika ispuni ceo dovratak na ulazu u sobu, malo se smanji u trenutku kada se sveštenica pokloni, dodirnuvši jednim klolenom pod, opet se poveća kad se ispravi u punoj visini.     "Gospodarice?"     "Milim, Kosil?"     "Bilo mi je dozvoljeno da se staram o izvesnim stvarima koje se odnose na carstvo Bezimenih, i to sam činila sve do sada. Ako blagoizvoliš, sada je vreme da ti saznaš, vidiš i preuzmeš na sebe te stvari, kojih se u ovom životu još nisi setila."     Devojčica je sedela u svojoj sobi bez prozora, tobože meditirajući, a u stvari ne radeći ništa i gotovo ni na šta ne misleći. Ukočeni izraz lica, pun dosade i oholosti, nije odmah mogao da joj se promeni. Ali se ipak promenio,iako je nastojala da to prikrije. Upitala je, samo, uz određeni prizvuk prevejanosti: "Lavirint?"     "Nećemo još u Lavirint. Ali, moraćemo da prođemo kroz Podgrobnicu."     U Kosilinom glasu osećalo se nešto što je moglo biti strah, a možda i glumljenjeni strah, s namerom da uplaši Arhu. Devojčica ustade bez žurbe i reče ravnodušno: "Pa, dobro." Ali, u sebi, dok je sledila tešku priliku Bogokraljeve sveštenice, kliktala je: Najzad! Najzad! Najzad ću videti svoje carstvo!     Imala je petnaest godina. Prošlo je već bilo više od godinu dana od kako je prešla u ženstvenost i istovremeno stekla svu vlast koju ima Jedina sveštenica Grobnica Atuana; beše ona što je iznad svih velikih sveštenica zemalja Kargada, ona kojoj čak ni sam Bogokralj ne sme da zapoveda. Svi su sada pred njom povijali koleno, čak i mrka Tar i Kosil. Svi su joj se obraćali sa ceremonijalnom učtivošću. Ali, ništa se drugo nije izmenilo. Ništa se nije dogodilo. Kada su se završili obredi njenog posvećenja, dani su nastavili da teku kao i pre. I dalje je prela vunu, tkala crnu tkaninu, mlela hranu, obavljala svakodnevne obrede; i dalje je svake noći morala da otpeva svih Devet pojanja, da blagoslovi ulazna vrata, da nahrani Kamenove kozjom krvlju dva puta godišnje, da igra obredne igre mladog meseca ispred Praznog Prestola. I tako je protekla čitava godina, potpuno ista kao i one prethodne; da li je to trebalo da znači da će sve godine njenog života proteći na isti način?     Čamotinja bi je povremeno obuzimala takvom snagom kao da je teskoba: grabila ju je pravo za gušu.

Do nedavno prosto je morala da govori o tome. Moraće da govori, mislila je, poludeće ako bude ćutala. Pričala je o tome Mananu. Bila je isuviše gorda da bi se poverila nekoj drugoj devojci, a predostrožnost joj je govorila da se ne ispoveda nekoj od starijih žena; ali Manan je bio niko i ništa, samo obični stari, verni vo; njemu je smela da ispriča šta hoće. Ali, iznenadila se kad je od njega dobila odgovor.     "Nekada davno," rekao je, "znaš malecka, pre nego što su se naše četiri zemlje spojile u jednu carevinu, pre nego što je nad svima nama vladao Bogokralj, imali smo mnogo manjih kraljeva, prinčeva i poglvica. Stalno su se svađali. I dolazili su ovamo da te svađe razreše. Ovako je to bilo: dolazili su iz naše zemlje, Atuana, i iz Karego-Ata, i iz Atninija, čak i iz Hur-at-Hura, sve te poglavice i vladari zajedno sa svojim slugama i sa vojskama. I onda su te pitali šta da rade. A ti si odlazila pred Prazni Presto i prenosila si im šta savetuju Bezimeni. Eto, tako je bilo nekada dano. Ali, posle nekog vremena, Sveštenici-Kraljevi zavladali su čitavim Karego-Atom, a ubrzo potom i Atuanom; i evo, ima več četiri ili pet ljudskih vekova oa kako Bogokraljevi vladaju nad sve četiri zemlje, napravivši od njih jednu carevinu. I tako su se stvari promenile. Bogokralj sada može da smiri sve razularene poglavice i sam presuđuje kada se posvađaju. A pošto je i sam bog, znaš, ne mora više često da se obraća Bezimenima".     Arha se zaustavi da malo promisli o svemu tome. Vreme nije imalo neki veliki značaj, tu u pustinji, ispod večnih i uvek istih Kamenova, i živelo se onako kako se živelo od pamtiveka. Ona nije bila navikla da misli o menjanju stvari, o izumiranju starog i nastajanju novoga. Bilo joj je nekako neugodno da u toj svetlosti sagledava svet oko sebe. "Moć Bogokralja je daleko manja od moći onih kojima ja služim", izgovori ona napokon mršteći obrve.     "Svakako... Svakako... Ali to se jednom bogu ipak ne sme reći, medenko mali. Niti njegovoj sveštenici."     I uhvativši svetlucanje njegovog malog, smeđeg oka, ona se namah seti Kosil, Velike sveštenice Bogokralja, od koje se plašila još od kako beše došla u Mesto; i shvati šta je hteo da kaže.     "Ali, Bogokralj i njegov narod su zanemarili svoje dužnosti i ne obožavaju više Grobnice onako kako bi trebalo. Niko više ne dolazi."     "Pa, on šalje zatvorenike da se prinesu na žrtvu. To nije zanemario. A ni darove koji pripadaju Bezimenima."     "Darove! Njegov hram se svake godine iznova kreči, na oltaru mu je breme zlata, u lampama mu gori ružino ulje! A pogledaj kakva je Prestona dvorana... rupe na krovu, obrušena kupola, u zidovima joj

se gnjezde miševi, sove i slepi miševi.. . Ali, svejedno, ona će nadživeti i Bogokralja i sve njegove hramove, i sve kraljeve koji budu došli posle njega. Ona je bila pre njih, i nje će biti i onda kad njih više ne bude. Ona je središte svega što postoji."     "Ona je središte svega što postoji."     "Ima tu blaga, itekako; Tar mi ponekad govori o tome. Dovoljno da se deset puta ispuni hram Bogokralja. Zlata i trofeja koje su vekovima poklanjale stotine pokolenja, od kako je sveta. Sve je to zatvoreno i sklonjeno pod podzemnim svodovima i po katakombama. Još neće da me tamo odvedu, primoravaju me da čekam i čekam. Ali, znam kako izgleda.Postoje podzemne prostorije ispod Dvorane, ispod celog Mesta, ispod nas, tu gde sad stojimo. Ogromni splet tunela, Lavirint. Kao ogroman, mračan grad, ispod brda. Pun zlata, i mačeva negdašnjih junaka, starih kruna, kostiju, vekova i tišine."     Govorila je kao u zanosu, kao da beše pala u trans. Manan je ćutke posmatrao. Njegovo omlitavelo lice nikada nije izražavalo mnogo više od stalne tuge, ispunjene pažnjom; sada je bilo još tužnije nego obično. "Da, a ti si gospodarica svega toga", reče on. "Tišine, i mraka."     "Jesam. Ali, nisu hteli ništa da mi pokažu, samo ove prostorije iznad zemlje, iza Prestola. Nisu mi pokazali čak ni gde se sve može ući u podzemlje; samo ponekad promrse po koju reč. Ne daju mi moje vlastito carstvo! Zašto me drže tako da moram večito da čekam i čekam?"     "Još si mlada. A, može biti", dodade brzo Manan svojim prozuklim altom, "da se i sami plaše, malecka. Na kraju krajeva, to ipak nije njihovo područje. Tvoje je. Za njih je opasno da uzale u njega. Nema tog smrtnika koji se ne boji Bezimenih."     Arha ne odgovori, ali oči joj sevnuše. Manan joj je opet prikazao stvari u drugačijoj svetlosti. Tar i Kosil su joj oduvek izledale tako strahovite, tako ledene i čvrste, da nije mogla ni zamisliti da se one nečega plaše. Ali, Manan je bio u pravu. One su se bojale tih mesta, tih sila čiji je i Arha bila jedan deo, kojima je pripadala. Bojale su se da uđu u mračna mesta, da ne budu pojedene.     Sada, dok je silazila sa Kosil niz stepenice Malog Zdanja i počela da se penje s njkom uz strmu, krivudavu stazu ka Prestonoj dvorani, setila se tog razgovora sa Mananom i opet se oduševila. Ma gde je odveli, ma šta joj pokazali, neće se uplašiti. Ona će znati šta da radi.     Malo zaostajući za njom na stazi, Kosil progovori. "Jedna od dužnosti moje gospodarice, kao što i sama zna, jeste žrtvovanje određenih zatvorenika, prestupnika plemenitog roda, koji su bogohulenjem ili izdajstvom zgrešili pred našim gospodom. Bogokraljem."     "Ili pred Bezimenim", dopuni je Arha.

     "Tako je. Nije prikladno da Progutana, dok je još dete, preuzima ru dužnost. Ali moja gospodarica više nije dete. U Sobi s lancima nalaze se zatvorenici koje je pre mesed dana blagoizveleo poslati naš gospod Bogokralj iz svoga grada, Avabata."     "Nisam znala da su prispeli neki zatvorenici. Zašto je ne znam ništa o tome?"     "Zatvorenici se dovode po noći, i tajno, na način koji od davnina nalažu obredi Grobnica. Moja gospodarica će sada proći na taj put, ako krene stazom koja vodi duž zida."     Arha skrenu sa staze da bi nastavila pored velikog kamenog zida koji je okruživao Grobnice iza grada sa kupolom u kojoj je bila Dvorana. Bio je sagrađen od masivnih kamenih blokova; najmanji je bio teži od čoveka, a največi su bili veliki kao zaprežna kola. Iako neotesani, bili su pažljivo naslagani i uklopljeni tako da čvrsto prianjaju jedan uz drugog, Ipak, mestimično se zid beše obrušio i kamenje je ležalo u bezobličnoj gomili. To se moglo dogoditi samo tokom dugog vremenskog razdoblja, tokom stoleća vrelih pustinjskih dna i ledenih noći, hiljadugodišnjim, neprimetnim pomeranjem samih brda.     "Ovaj Zid oko Grobnica može se sa lakoćom preći", reče Arha, dok su hodale ispod njega.     "Nemamo dovoljno ljudi da ga popravimo", odvrati Kosil.     "Imamo dovoljno ljudi da ga čuvaju."     "To su samo robovi. Njima se ne može verovati."     "Može, ako ih zaplašimo. Neka im kazna bude ista kao strancu ako mu dozvole da kroči na posvećeno zemljište u krugu zida."     "Koja je to kazna?" Kosil nije postavila pitanje zato što nije znala odgovor. Ona ga sama, još davno, beše kazala Arhi da ga zapamti.     "Odsecanje glave ispred Prestola."     "Da li moja gospodarica želi da se postavi straža na Zid Grobnica?"     "Da", odgovori devojka. Pesnice, skrivene dugačkim crnim rukavima, stisla je od zadovoljstva. Znala je da Kosil ne želi nijednog roba da protraći na čuvanje zida, i to je zista bio potpuno beskoristan posao; jer, koji je stranac ikada došao ovamo? Takođe, nije bilo mnogo izgleda da će neko dolutati, slučajno ili namerno, na milju od Mesta, a da ne bude primećen; i sigurno neće stići ni blizu Grobnicama. Ali straža je bila počast na koju su imale ravo, i Kosil se nije mogla usprotiviti. Moraće da posluša Arhu.     "Tu smo," začu se njen ledeni glas.     Arha se zaustavi. Često je šetala tom stazom oko Zidova Grobnica, i poznavala je onako kako je poznavala svaku stopu zemlje u Mestu, svaki kamičak, trn i čičak. Ogromni kameni zid uzdizao se, tri

puta više od nje, s leve strane; s desne se brdo ugibalo u plitku, sušnu dolinu, koja se ubrzo opet pela ka podnožju zapadnog planinskog lanca. Pogledom je preletela preko okolnog tla, i nije ugledala ništa što već pre toga nije videla.     "Ispod crvenih stena, gospodarice."     Nekoliko metara niz padinu, jedna uzvišica od crvene lave delovala je kao okomiti stepenik u brda. Kada je sišla do nje i stala licem prema stenju, Arha shvati da podseća na nekakve grube vratnice, visoke četiri stope.     "Šta moda se se uradi?"     Još davno je bila naučila da je na svetim mestima uzalud pokušavati da otovriš vrata ako ne znaš kako se otvaraju.     "Moja gospodarica ima sve ključeve mračnih mesta.2     Od kako je prošla kroz obred punoletstva Arha je o pojasu nosila jedan gvozdeni prsten na kome su visili bodež i trinaest ključeva, neki dugački i teški, neki maleni kao udice. Podigla je prsten i raširila ključeve. "Ovaj", reče Kosil, pokazujući prstom; a onda položi svoj debeli kažiprst na rupicu između dve crvene, ispupčene kamene površine.     Ključ, dugačka gvozdena šipka sa dva ukrašena jezička, uđe u otvor. Arha ga oberučke okrenu u levo, jer je bio težak za rukovanje, ali okrenu se glatko.     "Sada?"     "Zajedno..."     Zajedno su počele da guraju neravnu kamenu površinu sa leve strane ključaonice. Teško, ali bez zapinjanja i sasvim tiho, jedan nepravilan oivičen deo crvene stene pokrenu se ka unutra, sve dok se ne stvori uzani prolaz. Unutra je bilo mračno kao u rogu.     Arha se sagnu i uđe.     Kosil, debela žena i debelo obučena, jedva se provukla kroz uzani otvor. Čim je ušla, oslonila se leđima na vrata i, naprežući se, gurala ih dok se nisu zatvorila. Pomrčina je bila potpuna. Ni zračka svetlosti. Činilo se da mrak, poput vlažnog filca, pritiska otvorene oči.     Sagnule su se, obe, gotovo se presamitivši nadvoje, jer tu gde su stajale prostor nije bio visok ni četiri stope, i bio je toliko uzan da je Arha odmah napipala stenu i s dena i s leva.     "Jesi li ponela svetiljku?"     Šaputala je, kao što svi rade u mraku.

     "Nisam ponela nikakvu svetiljku", odgovori Kosil, iza njenih leđa. I Kosil je govorila tišim glasom, ali uz neki čudan prizvuk, kao da se smeši. Kosil se nikada nije smešila. Arhino srce poskoči; krv joj je bubnjala u grlu. Ljutito reče, u sebi: Ovo mesto je moje, njemu ja pripadam, neću se plašiti!     Ali glasno nije rekla ni reč. Krenula je napred; postojao je samo jedan mogući put. Ulazio je u brdo i vodio naniže.     Kosil ju je pratila u stopu, teško dišući; haljine su joj se otirale i greble i stenje i zemlju.     Iznenada se krov podiže: Arha je sada mogla da se uspravi, i kada je ispružila ruke, više nije napipala zidove. Vazduh koji je bio zagušljiv i zaudarao na zemlju sada joj je dodirivao lice hladnijom vlagom, a njegovo jedva osetno strujanje ostavljalo je utisak velikog praznopg prostora. Arha oprezno koraknu nekoliko puta u potpuni mrak. Komadić šljunka, o koji joj se okliznu noga u sandali, sudari se s drugim šljunkom i taj jedva čijni šum probudi odjek, mnogo odjeka, tihih, udaljenih, još daljih. Pećina mora da se prostirala do ogromnih daljina, i u sisinu i u širinu, a ipak nije bila prazna: nešto u njenoj tmini, površine nekih nevidljivih predmeta ili njenih vlastitih manjih odeljenja, prelamali su odjek u hiljade komadića.     "Ovde mora da smo već ispod Kamenova", prošapta devojka, a šapat joj odlete u šuplju tminu i razli se u niti zvuka, tanane poput paučine, koje su još dugo odzvanjale u uhu.     "Tako je. Ovo je Podgrobnica. Produži. Ne mogu da se zadržavam na ovom mestu. Drži se zida sa leve strane. Prođi pored tri otvora."     "Idući put ću poneti baklju", reče Arha, upravljajući se po zidu, koji je stalno dodirivbala vrhovima prstiju, čudeći se neobičnim oblicima u steni, šipljinama, ispupčenjima, negde hrapavim poput čipke,negde, pak, glatkim poput bronzanih skluptura: bio je to bez sumnje neki reljef urezan u stenu. Možda je čitava pećina bila delo vajara iz prastarih vremena?     "Ovde je svetlost zabranjena." Kosilin šapat zazvuča oštro. Ali, i pre nego što je Kosil izgovorila te reči, Arha je znala da je tako. Jer ovo je bila domovina tame, najdublje središte noći.     Prsti joj tri puta pređoše preko otvora u složenom, stenovitom crnilu. Četvrti put je pipajući potražila visinu i širinu otovra, i ušla. Kosil je išla za njom.     U tom podzemnom hodniku, koji se opet blago peo naviše, prošli su pored jednog otvora na levom zidu, a potom, na mestu gde se tunel račvao, krenuvši desnim krilom: sve to samo pipajući, u mraku i savršenoj tišini podzemlja. Kada se kreće na taj način, čovek mora gotovo bez prestanka da ide ispruženih ruku da bi dodirivao oba bočna tunela, jer inače bi se moglo dogoditi da mu promakne neki

otvor koji treba da ubroji, ili da ne primeti da se tunel račva. Snalaženje je bilo moguće isključivo pipanjem; čovek ne vidi put, ali ga drži u rukama.     "Je li ovo Lavirint?"     "Nije. To je jedan manji splet tunela koji se nalazi ispod Prestola."     "A gde je ulaz u lavirint?"     Arhi se beše dopala ova igra po mraku; htela je da počne da rešava neki teži zadatak.     "Na drugom otovru pored kojeg smo prošli, kad smo ulazili u Podgorbnicu. Sada potraži rukom vrata s desne strane, drvena vrata, možda smo ih već mimoišli..."     Arha začu kako Kosil nevešto barata rukama po zidu, kako joj se dlanovi taru o stenu. Ona je kamen dodirivala tek ovlaš, samo vrhovima prstiju, i začas je osetila pod njima glatko drveno dugmence. Pritisnula ga je, i vrata su se sa lakoćom otovoril, uz blago škripanje. Zastala je za trenutak, zaslepljena svetlošću.     Ušli su u široku, nisku prostoriju, sa zidovima od otesanih kamenih ploča i osvetljenu jednom zadimljenom bakljom koja je visela na lancu. Prostorija je zaudarala od dima, koji nije imao ozlaza. Arha zasui i oči počeše da je peku.     "Gde su zatvorenici?"     "Tamo."     Tek tada je shvatila da su tri hrpe nečega na drugoj strani sobe, u stvari, bili ljudi.     "Vrata nisu zaključana. Zar nema stražara?"     "Nisu potrebni."     Zakoračila je u sobu, oklevajući, žmureći kroz sumaglicu od dima. Zatvorenici su oba članka na nozi i jedan na ruci bili lancima okovani za zid. Kad bi neko od njih hteo da legne, jedna ruka mi je morala ostati podignuta, viseći sa veriga. Kose i brade su im bile prljave i zamršene kao žbun koji im je, zajedno sa drugim senkama, skrivao lice. Jedan je ležao, napola ispružen, ostala dvojica su sedela ili ćutala. Bili su potpuno goli. Tela su im zaudarala još jače od dima.     Jedan od njih kao da je gledao u Arhu; učinilo joj se da vidi svetlucanje njegovih očiju, ali nije bila sigurna. Ostali se nisu ni pomerili, niti podigli glavu.     Ona se okrenu u stranu. "To više nisu ljudska bića", reče namršteno.     "Nikada nisu ni bili. To su demoni, zversi duhovi koji su kovali zaveru protiv svetinje života našega Bogokralja!" Kosiline oči su gorele u crvenkastoj svetlosti baklje.

     Arha ponovo pogleda u zatvorenike, zaplašena i zainteresovna. "Kako može čovek napasti božanstvo? Kako je to moguće? Ti: Kako si se usudio da napadneš boga živoga?"     Onaj čovek je i dalje zurio u nju kroz žbun crne kose, ali ne reče ni reč.     "Odsekli su im jezik, pre nego što su ih poslali iz Ababata", objasni joj Kosil. "Nemoj im se obraćati, gospodarice. Oni su kužni. Tvoji su, ali ne zato da im se obraćaš,niti da ih gledaš, niti da misliš na njih. Tvoji su samo zato da bi ih ti predala Bezimenima."     "Kako ih treba prineti na žrtvu?"     Arha više nije gledala u zatvorenike. Beše se okrenula licem prema Kosil, crpeći snagu iz njenog glomaznog tela i ledenog glasa. Osećala je malu vrtoglavicu, a smrad od dima i ljudskih tela gonio ju je na povraćanje, ali je, ipak, na izgled govorila i mislila savršeno mirno.     "Sveštenica Grobnica samo najbolje zna kako da ih umori, a da njeni Gospodari budu najzadovoljniji, i ona je ta koja treba da bira. Ima mnogo načina.     "Onda neka im kapetan garde, Gobar, odseče glave. I neka im se krv izlije pred Presto."     "Kao da se žrtvuju koze?" Izgledalo je da joj se Kosil podsmeva što ima tako malo mašte. Nije znala šta da kaže. Kosil nastavi. "Osim toga, Gobar je muško. Nijedan muškarac ne sme ući u Mračna Mesta Grobnica, pa. valjda moja gospodarica nije to zaboravila? Ako i uđe, ne sme izaći..."     "Ko ih je doveo ovamo? Ko im daje hranu?"     "Čuvari koji služe u mom hramu, Dabi i Uahto; oni su evnusi i smeju da uđu ovamo kad to zahteva služenje Bezimenima, baš koja i ja. Vojnici Nogokrlaja su ostavili vezane zatvorenike ispred spoljnog zida, a ja i čuvari smo ih uveli kroz Vrata za zatvorenike, ona u crvenim stenama. Tako se oduvek radilo. Hranu i vodu im spuštaju kroz kapak na podu jedne od soba iza Prestola."     Arha pogleda naviše i ugleda, pored lanca na kome je visila baklja, drveni kvadrat ugrađen u kamen tavanice. Bio je isuviše mali da se čovek provuče kroz njega, ali kad bi se odatle spustio konopac stigao bi tačno nadohvat srednjega od trojice zatvorenika. Brzo je skrenula pogled.     "Onda neka im više ne daju hrane i vode. I neka puste da se baklja ugasi."     Kosil je pokloni. "A šta ćemo s telima, kad poumiru?"     "Neka ih Dabi i Uahto sahrane u velikoj pećini kroz koju smo prošli, u Podgrobnici", reče devojka, a govorila je sve brže i sve tanjim glasom. "Moraju to učiniti u mraku. Moji Gospodri će pojesti tela."     "Biće učinjeno."     "Je li tako dobro, Kosil?"

     "Dobro je, gospodarice."     "Onda, hajdemo odavde", reče Arha, skoro krešteći. Ona se okrenu i pohita natrag kroz drvena vrata, što dalje od Sobe s lancima u mrak tunela. Sad joj se činilo da je tamo nekako slatko i mirno kao noć bez zvezda, tiho, bez mučnih prizora, svetlosti, bez života. Ona zaroni u tu čistu pomrčinu, žureći kroz nju kao plivač kroz vodu. Kosila je takođe hitala iza nje, zaostajući sve više, dahćući, spotičući se. Ne zaostajući ni za trenutak Arha ponovi isti put propuštajući sve otvore koje treba i ulazeći u one u koje treba; projuri potom kroz ogromnu Podgrobnicu punu odjeka i uspuza se, presamićena, kroz poslednji dugački tunel do zatvorenog ulaza u steni. Tu čučnu i pipajući potraži dugački ključ na prstenu koji joj je visio sa pojasa. Našla ga je, ali nije mogla da pronađe klujučaonicu. U nevidljivom zidu ispred nje nije se nigde video tračak svetlosti kroz rupicu veliku kao ubod igle. Prstima je grčevito pipala po steni, tražeći bravu, šip ili kvbaku i nije nalazila ništa. Gde mora da stavi ključ? Kako da izađe?"     "Gospodarice!"     Kosilin glas, pojačan odjecima, šištao je i bubnjao iza nje.     "Gospodarice, vrata se ne mogu otvoriti iznutra. Nema izlaza. Nema povratka."     Arha je i dalje čučala uz stenu. Bez reči.     "Arha!"     "Tu sam."     "Hodi!"     Ona joj priđe, puzajući na rukama i kolenima, kroz prolaz, poput psa, sve do Kosilinij sukanja.     "Nadesno. Požuri! Ja ne smem dugo da se zadržavam. ovo nije moje mesto. Pođi za mnom!"     Arha se uspravi na noge i uhvati se za Kosiline haljine. Pošle su napred, prateći neobično izrezbaren desni zid pećine i išle tako dosta dugo, a zatim naviše, podzemnim hodnicima, stepenicama. Devojka se čvrsto držala za ženinu haljinu, zatvorenih očiju.     Uskoro se pojavi zračak svetla, crven kroz proreze očnih kapaka. Pomislila je da se opet nalazi u sobi osvetljenoh bakljom i punoj dima, i nije otvorila oči. Ali vazduh je mirisao sladunjavo, bio je suv i vonjao je na vlažnu zemlju, i taj miris joj je bio poznat i noge su joj išle po stepenštu, strmom skoro kao lestvice. Ona pusti Kosilinu haljinu iz ruke i pogleda. Iznad glave joj je stajao otvoreni kapak. Provukla je kroz njega, prateći Kosil. Vodio je u sobu koju je dobro znala, malu kamenu ćeliju gde je ležalo nekoliko kamenih i gvozdenih škrinja, jedan od mnogobrojnih sobičaka iza Prostorije s Prestolom u Dvorani. Jedva primetna siva svetlost dana svetlucala je u dvorani ispred vrata ćelije.

     "Ona druga, Vrata za zatvorenike, vode samu u tunel. Kroz njih se ne može izaći. Ovo je jedini izlaz. Ako postoji neki drugi, ja za njega ne znam, a ne zna ni Tar. Moraćeš sama da ga zapamtiš, ukoliko postoji. Ali, sumnjam." Kosil je i dalje govorila tihim glasom, i pomalo kivno. Debelo lice ispod crne kapuljače bilo joj je bledo i svo orošeno znojem.     "Nisam zapamtila skretanje do ovog izlaza."     "Reći ću ti ih. Jednom drugom prilikom. Moraćeš da ih zapamtiš. idući put ja više neću poći s tobom. To nije moje mesto. Moraćeš sama."     Devojka klimnu glavom. Podigla je pogled ka licu starije žene i pomislila kako čudno izleda, sve bledo od straha s kojim je jedva izlazila na kraj, a ipak pobedosnosno, kao da se Kosil naslađuje njenom slabošću.     "Posle toga ći ići sama", ponovi Arha, a onda, pokušavši da se okrene i ode os Kosil, oseti kako joj kolena popuštaju i vide gde se soba oko nje vrti u krug. Onesvešćena se složila u malu, crnu gomilicu pred noge sveštenice.     "Naučićeš", reče Kosil, i dalje teško dišući, stojeći nepomično. "Već ćeš naučiti."          4. SNOVI I PRIČE     Arha se nekoliko dana nije dobro osećala. Lečili su je od groznice. Ležala je u postelji ili sedela na tremu Malog zdanja, pod mlakim jesenjim suncem i gledala ka brdima na zapadu. Osećala se malaksalo i glupo. Stalno su je opsedale jedne iste misli. Stidela se što se onesvestila. nijedan stražar nije bio postavljen na Zid Grobnice, ali, posle svega, nikada se više ne bi usudila da to zatraži od Kosil. Nije više želela da vidi Kosil; nikada. Zato što se stidela pred njom, jer se onesvestila.     Tu, pod sunčevom svetlošću, često je krojila planove kako će se ponašati kada idući put bude ušla u mračna mesta ispod brda. Mnogo puta je, takođe, razmišljala i o tome kakvu vrstu pogubljenja će tražiti za sledeću grupu zatvorenika; nešto manje jednostavno, nešto što bi bilo više u skladu sa obredima Praznog Prestola.     Svake noći se budila, vrišteći u pomrčini. "Još su živi! Još umiru!"     Mnogo je sanjala. Sanjala je kako mora da skuva hranu, ogromne kotlove pune ukusne kaše, i da je do kraja izlije u rupu u zemlji. Sanjala je kako mora da nosi ogroman krčak pun vode, ogroman, mesingani krčag, kroz mrak, nekome ko je žedan. Ali, nikako nije uspevala da stigne do te osobe. Budila se, i sama žedna, ali nije odlazila da se napije. Ležala je budna u postelji, otvorenih očiju, u sobi bez

prozora.     Jednog jutra Pent dođe da je poseti. Arha je sa trema posmatrala kako se približava Malom zdanju, sa bezbrižnim, rasejanim izrazom lica, kao da je slučajno tuda naišla. Da Arha nije progovorila, ona se ne bi popela uz stepenice. Ali Arha se osećala usamljenom, i progovorila je.     Pent se duboko pokloni, onako kako treba da uradi svako ko se približi Sveštenici Grobnica, a onda se skljoka na stepenište ispred Arhe i ispusti uzdah nalik na "Phuuu!" Bila je porasla i ugojila se; zajapurila bi se u licu od svakog, i najmanjeg napora, a i sada je bila sva zajapurena od hodanja.     "Čula sam da si bolesna. Sačuvbala sm ti malo jabuka." Iznenada, odnekud iz svoje pozamašne crne haljine izvuče mrežu od trske u kojoj se nalazio šest ili osam savršenih, žutih jabuka. Sada je i ona već bila posvećena u službi Bogokralja; ali još nije bila sveštenica, i još je išla na časove i radila sve poslove kao i pripravnice. "Popi i ja smo ove godine probirale jabuke, i ja sam sklonila one najbolje. One koje su zaista dobre uvek odu na sušenje. Naravno, tako se najbolje održe, ali nekako mi se uvek čini da je to šteta. Zar nisu lepe?"     Arha opipa svilenkastu, bledozlatnu koru jabuke, razgleda tanke grančice na kojima su još slabašno stajali mrki listići. "Lepe su."     "Uzmi jednu", ponudi je Pent.     "Neću sada. Uzmi ti."     Pent učtivo izabra najmanju i smaza je u desetak sočnih, veštih, meraklijskih zalogaja.     "Ceo dan bih mogla da jedem", reče ona. "Nikada mi nije dosta. Radije bih bila kuvarica, a ne sveštenica. Kuvala bih kudikamo bolje od one matore Natabe, s kožom kao kremen, a osim toga, mogla bih na kraju i da oližem šerpe... Oh, jesi li čula za Munit? Trebalo je da izglača one mesingane ibrike u kojima se čuva ružino ulje, znaš, one sa dugim rtankim vratovima i poklopcima. I mislila je da treba da ih očisti i iznutra, pa je ugurala ruku i jedan, prethodno je obmotavši krpom, znaš, i onda više nije mogla da je izvadi. Pokušavala je iz sve snage, tako da joj se ruka sva nadula i nabrekla u članku, znaš, tako da se na kraju zaista zaglavila. A onda je stala da juri kroz spavaonice, urlajući: 'Ne mogu da ga skinem! Ne mogu da ga skinem!' A Ponti je sada već toliko ogluveo da je pomislio da je požar, te je počeo da krešti iz sve snage na ostale čuvare da spasavaju pripavnice. A Uahto je upravo muzao koze, pa je istrčao iz tora da vidi šta se događa, i ostavio otvorena vrata, i sve koze mlekulje su izletele i jurnule u dvorište i naletele na Pantija i čuvare i male devojčice, a za njima i Munit, vitlajući onim mesingalnim ibrikom na ruci i histerična, i svi su tako jurili kao bez glave u trenutku kaka je Kosil izišla iz hrama. I ona

je upitala: 'Šta je sad? Šta je to sad?'     Pentino lepuškasto, okruglo lice, zadobi izraz odbojnog prezira, ni nalik na Kosilin izraz, a ipak, odnekud toliko nalik na Kosil, da se Arha zagrcnu od skoro uplašenog smeha.     "'Šta je sad? Šta se to događa?'" rekla je Kosil. A onda ... a onda ju je ona tamnomrka koza tresnula u stražnjicu..." Pent se sva zaceni od smeha: suze su joj potokom navirale na oči. "A onda je M-Munit tresnula kozu i-ibrikom..."     Obe devojke su se previjale i grčile od smeha, držeći se za kolena i ljuljukajući se gore-dole, gušeći se.     "A Kosil se okrenula i upitala: 'Šta je sad ovo? Šta je sad ovo?' i to ... i to kozi..." Kraj priče se utopi u kikotanje. Pent na kraju obrisa oči i nos, i rasejano zagrize u novu jabuku.     Od sinog smeha Arha se osećala malaksalo. Pošto se smirila, ona upita: "Kako si ti uopšte dospela ovamo, Pent?"     "Oh, bila sm šesto žensko dete u porodici, i moj otac i majka prosto nisu mogli da nas sve othrane i poudaju. I tako, kad sam napunila sedam godina doveli su mu u hram Bogokralja i posvetili me njemu. To je bilo u Osavi. Međutim, verovatno su tamo imali isuviše pripravnica, jer su me ubrzo potom poslali ovamo. Ili su možda mislili da će od mene biti izuzetno dobra sveštenica, ili nešto slično. Ali, tu su pogrešili!" Pent zagrize jabuku sa veselim, mangupskim izrazom lica.     "Ti radije ne bi bila sveštenica?"     "Radije ne bih! Bego šta! Radije bih se udala za svinjara i živela u jarku. Radije bih bilo šta drugo nego da provedem život ovako, živa sahranjena sa gomilom matorih baba u odvratnoj pustinji gde niko živ ne dolazi! Ali, nema vajde da želim bilo šta, jer su me posvetili i sad sam ukopana i nema mi druge. Ali se od srca nadam da ću u sledećem životu biti igračica u Avabahu! Jer to ću, vla, i zaslužiti."     Arha ju je netremice posmatrala odozgo, mračnim pogledom. Nije moga da razume. Činilo joj se kao da nikada ranije nije videla Pent, da je nikada nije valjano pogledala i videla je takvu kakva je, debeljuškasta i sočna i puna života, baš kao jedna od njenih prekrasnih zlaćanih jabuka.     "Zar ti Hram baš ništa ne znači?" upita je, prilično strogo.     Pent, koja je uvek bila ponizna i plašljiva, ovoga puta ni ne trepnu. "Oh, znam da za tebe tvoji Gospodari znače veoma mnogo", odgovori joj tako ravnodušno, da se Arha prenerazi. "To u krajnjoj liniji ima smisla, zato što si ti u njihovoj službi jedina i istaknuta. Nisi tek tako posvećena, ti si rođena kao predodređena. A vidi mene. Treba li i ja da osećam toliko mnogo strahopoštovanja i tako dalje prema

Bogokralju? Na kraju krajeva i on je ipak samo čovek, pa makar i živeo u Avabatu, u plati koja ima deset milja u obimu i zlatne krovove. Sada mu je oko pedeset godina i ćelav je. Možeš to videti na svim njegovim kipovima. I kladim se da mora da seče nokte na nogama, kao i svi mi. Dobro, savršeno mi je jasno da je on još i bog. Ali, da ti pravo kažem, mislim da će postati daleko božanskiji kad bude umro."     Arha se slagala sa Pent, jer je u potaji i sama počela da smatra samozvane Božanske Careve Kargada skorojevićima, ležnim bogovima koji pokušavaju da uzurpiraju ono bogoštovanje koje se ukazuje istinskim i večnim Silama. Ali u Pentinim rečima bilo je još nečeg, nečeg s čim se nije slagala, što joj je do tada bilo potpuno nepoznato i što ju je plašilo. Nikada pre toga nije bila svesna koliko se ljudi međusobno razlikuju, i kako različito gledaju na život. Osećala se kao da je prvi put u životu podigla pogled i ugledala potpuno novu planetu, kako joj lebdi pred prozorom, ogromna i puna ljudi, savršeno nepoznat svet u kome bogovi nisu ništa značili. Uplašila ju je i čvrstina Pentinog neverovanja. Tako uplašena, krenula je u napad.     "Imaš pravo. Moji Gospodari su mrtvi već dugo, dugo vremena; i nikada nisu ni bili ljudi... Znaš, Pent, ja bih mogla da te pozovem u službu Grobnicama." Govorila je ljubazno, kao da svojoj prijateljici nudi bolji izbor.     Pentini rumeni obrazi odjednom pobeleše.     "Da", odgovori ona, "mogla bi. Ali ja... ja po prirodi nisam takva da bih to mogla da radim kako treba."     "Zašto?"     "Bojim se mraka." tiho odogovori Pent.     Arha uzvikom pokaza nevericu i nipodaštavanje, ali je bila u sebi zadovoljna. Dokazala je ono što je htela. Pent ne mora da veruje u bogove, ali ipak se boji bezimenih sila mraka - kao i svi smrtnici.     "Naravno, neću to uraditi ako ti ne želiš", obodri je Arha.     Zavlada dugo ćutanje.     "Sve više ličiš na Tar", ponovo progovori Pent, onako tiho i sanjalački kako je samo ona umela. "Na svu sreću, ne počinješ da ličiš na Kosil! Ali, tako si jaka. Volela bih da sam i ja takva. Ja samo volim da jedem..."     "Samo nastavi", reče Arha, nadmoćno i zabavljajući se, i Pent polako pojede i treću jabuku, sve do koštica.     Nekoliko dana kasnije, zahtevi beskonačnih obreda Mesta nagnaše Arhu da izađe iz svoje

usamljenosti. Jedna koza beše ojarila dva jareta blizanca u nevreme, i trebalo ih je prineti na žrtvu Božanskoj Braći Blizancima, kao što je običaj nalagao; bio je to važan obred, kome je morala prisustvovati i Prvosveštenica. A potom je došla mlada, i morali su se obaviti obredi tame ispred Praznog Prestola. Arha je udisala narkotična isparenja trava koje su gorele u širokim, bronzanim činijama ispred Prestola, i igrala, potpuno sama i odevena u crno. Igrala je u čast nevidljivih duhova umrlih i još nerođenih, i dok je igrala duhovi ispuniše vazduh oko nje, prateći zaokrete i uvijanja njenih nogu, i spore, sigurne pokrete ruku. Pevala je reči pesama koje nijedan čovek nije razumeo, koje i ona sama beše naučila slog po slog, još davno, od Tar. Hor sveštenica, nevidljiv u mraku iza dvostrukog reda ogromnih stubova, kao odjek je ponavljao za njom nepoznate reči, i ogromna, polusrušena prostorija bila je ispunjena žamorom glasova, kao da horde duhova poju zajedno s njom, ponavljajući reč po reč.          Bogokralj iz Avabta više nije poslao nijednog zatvorenika u Mesto, i Arha je postepeno prestala da sanja onu trojicu koji su već odavno bili mrtvi i sahranjeni u plitke grobove u ogromnoj pećini ispod Kamenova.     Prikupila je hrabrost da se vrati u tu pećinu. Mora se vratiti: Sveštenica Grobnica mora biti u stanju da bez straha ulazi u svoje područje, da ga dobro upozna.     Nije joj bilo lako da prvi put prođe kroz kapak, ali je ipak bilo mnogo lakše nego što je zamišljala. Tako se dobro bila pripremila za to, toliko je bila čvrsto rešila da će ići sama i održati prisustvo duha, da je bila gotovo zbunjena kada se napokon našla tamo i otkrila da nema čega da se plaši. Grobovi su bili tu, ali ona nije mogla da ih vidi; nije mogla ništa da vidi. Bilo je potpuno mračno; bilo je tiho. I ništa više.     Počela je da odlazi tamo svakog dana, uvek ulazeći kroz kapak u sobici iza Prestola, sve dok nije dobro naučila ceo krug pećine, s njegovim čudnim, izrezbarenim zidovima - onako dobro kako se samo može upoznati ono što se ne vidi. Nikada se nije odvajala od zidova, jer ako bi krenula pravo preko ogromne praznine mogla bi ubrzo, u mraku, izgubiti put, i tako, kad bi najzad nasumice opet pogodila zid, više ne bi znala gde je. Jer, kao što je još prvi put naučila, dole, u mraku, najvažnije je da čovek zna kraj kojih je otvora i skretanja prošao i na koje još treba da naiđe. To se mora raditi brojanjem, jer pod rukom su svi delovi jednaki. Arha je imala izvežbano pamćenje, i nije joj bilo nimalo teško da savlada tu neobičnu veštinu orijentacije dodirom i brojanjem, a ne vidom i razumom. Ubrzo je napamet znala sve hodnike koji su vodili iz Podgrobnice, onaj manji lavirint koji je ležao ispod Prestone Dvorane i tačno

ispod vrha brda. Ali, postojao je i jedan hodnik u koji nikada nije ulazila; drugi sleva posle ulaza u crvenoj steni, onaj iz kojeg ne bi više nikada pronašla izlaz ako bi slučajno pogrešila i ušla u njega misleći da je jedan od onih koje poznaje. Žudnja da uđe u njega, da upozna i Lavirint, postepeno je sve više rasla, ali ona ju je suzbijala dok prethodno ne sazna sve što može o njemu gore na površini.     Tar je znala samo imena nekih od prostorija u Lavirintu i upustvo u koje otvore treba ići i koje proći da bi se stiglo do njih. Ta upustva je govorila Arhi, ali je uporno odbijala da ih vizuelno prikaže, bilo crtanjem u prašini ili pokretima ruke u vazduhu; a ona sam ih nikada nije primetila, nikada nije ušla u Lavirint. Ali, kad bi je Arha zapitala: "Kojim putem se ide od gvozdenih vrata koja stalno stoje otvorena do Oslikane sobe? " ili: "Kako izgleda put od Sobe s kostima do tunela pored reke?" Tar bi malo poćutala, a zatim izrecitovala upustva koja je još odavno, napamet naučila od prethodne Arhe: toliko raskrsnica treba preći, toliko i toliko skrenuti ulevo, i tako dalje i tako dalje. I sve je to Arha naučila napamet, baš kao i Tar pre nje, često već pri prvom slušanju. Noću, dok je ležala budna u postelji, ponavljala bi ta upustva u sebi, pokušavajući da zamisli mesta, prostorije, zaokrete.     Tar je pokazala Arhi i mnogobrojne tajne otvore za gledanje u mali lavirint, koji su se nalazili u svakoj zgradi i hramu u Mestu, i, čak, i pod određenim kamenovima napolju. Mreža tunela i katakombi prostirala se ispod čitavog Mesta i čak i izvan njegovih zidina; milje i milje tunela tamo dole, u tami. I niko osim nje, dve Velike sveštenice, i njihovih specijalnih slugu, evnuha Manana, Uahtoa i Dabija, nije znao da taj splet postoji i da, u stvari, hodaju po njemu. Neodređene glasine o tome su kružile među ostalima; svi su znali da ispod Kamenova postoje nekakve pećine ili podzemne sobe. Ali niko nije bio baš toliko radoznao da sazna nešto više o stvarima u vezi sa Bezimenima i njihovi svetilištima. Nekako kao da su osećali da je bolje da što manje znaju. Arha je, naravno, bila veoma radoznala, i znajući da postoje otvori iz kojih se može gledati u Lavirint, tražila ih je; ali, bili su tako dobro skriveni, u pločama podova ili u pustinjskom tlu, da nikada nije uspela nijedan da pronađe, sve dok joj Tar nije pokazala.     Jedne noći, u rano proleće, uzela je fenjer sa neupaljenom svećom i sišla s njim, prošavši kroz Podgobnicu do drugog otvora s leve strane prolaza koji je vodio od vrata u crvenoj steni.     Tako, u mraku, prešla je otprilike tridesetak koraka kroz prolaz, a onda je prošla kroz neka vrata, napipavši gvozdeni dovratak ugrađen u stenu; to je, do sada, bila najdalja tačka njenih podzemnih istraživanja. Prošavši kroz Gvozdena vrata, dugo je išla kroz tunel, i kada je napokon počeo da skreće udesno, upalila je sveću i pogledala oko sebe. Jer ovde je svetlo bilo dozvoljeno. Više se nije nalazila u Podgrobnici. Nalazila se na mestu koje je bilo manje svetlo, ali, zato, možda i strašnije. Nalazila se u

Lavirintu.     Stajala je u malom krugu svetlosti sveće, okružena hrapavim, golim bočnim zidovima, zasvodnjenom tavanicom i kamenim podom. Vazduh je bio ustajao. Ispred i iza nje tunel je nestajao u tami.     Svi su tuneli bili isti; ukrštali su se i ponovo se ukrštali. Pažljivo je brojala i pamtila sve zaokrete i prelaze, recitujući u sebi upustva koja je naučila od Tar, iako ih je savršeno znala i bez toga. Jer, ne bi valjalo da se izgubi u Lavirintu. Da je bila u Podgrobnici, ili u nekom od kratkih prolaza oko nje, mogle bi je pronaći Kosil ili Tar, a i Manan bi mogao da je potraži, jer ga je već nekoliko puta povela dole sa sobom. Ali ovamo nijedno od njih nije nikada kročilo; samo ona. Ne bi joj mnogo pomoglo ni kad bi oni došli u Podgrobnicu i pokušali da je vikanjem dozovu, a ona bila izgubljena u nekom spiralnom spletu tunela pola milje od njih. Zamišljala je kako bi slušala mnoštvo odjeka njihovih glasova, koji se odbijaju kroz svaki tunel i prolaz, i kako bi pokušala da se upravlja po njima, pa bi se, pošto već ionako beše zalutala, izgubila još više. Tako je živo zamislila tu situaciju da za časak zastade, jer joj se učinilo da čuje kako je neko doziva izdaleka. Naravno, ničega nije bilo. I ona neće zalutati. Dobro je pazila, a osim toga, ovo je njeno mesto, njeno područje. Sile mraka, Bezimeni, vodiće njene korake ovde, isto onako kao što bi zaveli naa pogrešan put svakog dugog smrtnika koji bi se usudio da uđe u Lavirint koji pripada Grobnicama.     Nije zašla daleko u njega taj prvi put, ali ipak dovoljno daleko da u njoj snažno naraste ono čudno, gorko, a ipak prijatno osećanje potpune ubeđenosti da je sama i nezavisna, koje ju je potom, mnogo puta, dovelo, i svaki put sve dalje. Tako je stigla i do Oslikane sobe, i do šest puteva, i prešla dugački Spoljni tunel i ušla čak i u čudni i zamršeni splet koji je vodio do Sobe s kostima.     "Kada je napravljen Lavirint?" upital aje Tar, a stroga, mršava sveštenica je odgovorila: "Gospodarice,ne znam. Niko to ne zna".     "Zašto je napravljen?"     "Da bi se sakrilo blago Grobnica, i da bi se kaznili oni koji pokušaju da pokradu to blago."     "Sve blago koje sam videla nalazi se u sobicama iza Prestola i u podzemnim prostorijama ispod njega. Šta se nalazi u Lavirintu?"     "Daleko veće i starije blago. Da li bi htela da ga vidiš?"     "Da."     "Niko sem tebe ne sme da uđe u Riznicu Grobnica. Svoje sluge možeš povesti u Lavirint, ali ne i u Riznicu. Čak i kad bi Manan ušao u nju, probudio bi se gnev tame; on ne bi živ izišao iz Lavirinta. Na to

mesto moraš uvek ići sama. Ja znam gde se nalazi Velika riznica. Sama si mi rekla put, pre petnaest godina, na smrti, da bih ga ja zapamtila i opet ga tebi rekla kad se vratiš. Mogu ti reći kojim putem treba da kreneš kroz Lavirint, kada prođeš kroz Oslikanu sobu; a ključ riznice je ovaj srebrni, na tvom prstenu, sa drškom u obliku zmaja. Ali, moraćeš da ideš sama."     "Kaži mi put."     I Tar joj je rekla, i ona je zapamtila, kao što je uvek pamtila sve što ju joj kazali. Ali, nije otišla da vidi Veliko blago Grobnica. Zadržalo ju je neko osećanje da joj volja još nije dovoljno jaka, niti znanje dovoljno veliko. Ili je, možda, želela da zadrži nešto u rezervi, nešto što će se s radošću iščekivati, čime će pridodati malo raskoši tim beskonačnim, mračnim tunelima koji se uvek završavaju zidom ili prazninom, prašnjavom ćelijom. Sačekaće još malo, pre nego što vidi svoje blago.     Uostalom, zar ga nije već videla?     Još se osećala nekako čudno kad bi joj Tar ili Kosil pričale o stvarima koje je videla ili rekla pre nego što je umrla. Znala je da je zaista umrla i da se ponovo rodila u novom telu onoga časa kada je njeno staro telo umrlo; i to ne samo jednom, pre petnaest godina, već i pre pedeset godina, i pre toga, i još pre toga, i pre mnogo godina, i pre više stotina godina, i pre još više generacija, sve do samog početka vremena, kada je iskopan Lavirint i kad su podignuti Kamenovi, i kad je Prva sveštenica Bezimenih živela u ovom Mestu i igrala ispred Praznog Prestola. Sve je to jedno, svi ti životi i njen sadašnji. Ona je bila Prva sveštenica. Sva ljudska bića se iznova rađaju u drugom vidu, jedino ona, Arha uvek se rađa ista. Već stotinama puta je učila pravce i skretanja kroz Lavirint i napokon stizala do skrivene sobe.     Ponekad bi joj se činilo d se priseća. Mračna mesta ispod brda su joj bila nekako poznata,kao da nisu samo njeno područje već i njen dom. Kad je udisala narkotična isparenja da bi potom zaigrala u doba mladog meseca, u glavi joj je bilo nekako lako, a telo kao da više nije bilo njeno; tada je igrala kroz stoleća, bosonoga i u crnoj rizi, i znala je da ta igra večito traje.     A ipak se uvek osećala nekako čudno kad bi Tar rekla: "Pre nego što si umrla, kazala si mi..."          Jednom je upitala: "Ko su bili oni ljudi što su dolazili da opljačkaju Grobnice? Da li je ikada nekome od njih to pošlo za rukom?" Pomisao na pljačkaše ju je uzbuđivala, ali joj je izgledala malo verovatna. Kako su mogli da se prikradu Mestu a da ih niko ne opazi? Hodočasnici su se pojavljivali veoma retko, još ređe nego zatvorenici. Tek pokatkad bi im slali pripravnice ili robove iz manjih hramova Četiri Zemlje, ili bi došla grupica ljudi da donese nekom od hramova poklon u vidu zlata ili retkih vrsta tamjana. I to je

bilo sve. Niko nije nailazio slučajno, ili da trguje, ili da obiđe znamenitosti, ili da krade; niko nikada nije dolazio, sem po naređenju. Arha čak nije znala ni koliko je udaljen najbliži grad, dvadeset milja ili više; a najbliži grad je bio malo mesto. Njihovo Mesto su štitili kroz pustinju koja ga je okruživala, mislila je Arha, imao je izgleda da prođe neprimećen koliko i crna ovca u polu pod snegom.     Bila je sa Tar i Kosil, s kojima je sada provodila mnogo više vremena, kad god nije boravila u Malom Zdanju ili sama u podzemlju. Napolju je vladala olujna, hladna aprilska noć. Sedele su pored vatrice založene kaduljom na ognjištu u sobi iza hrama Bogokralja, u Kosilinoj sobi. Ispred vrata, u predssoblju, Manan i Dabi su igrali mikado, bacajući svežanj štapića i pokušavajući da ih što više nahvataju na podmetnutu nadlanicu. Manan i Arha su ponekad još igrali tu igru, kad ih niko ne bi video, u unutrašnjem dvorištu Malog zdanja. Čegrtanje popadalih štapića, promukli neartikulisani uzvici pobede ili poraza, tiho pucketanje vatre - bilo je sve što se mglo čuti kada bi tri sveštenice ućutale. Svuda unaokolo, iza zidova, prosirala se gluva tišina pustinjske noći. S vremena na vreme do njih bi doprlo bubnjanje retkih naleta proletnje kiše.     "Od vajkada su mnogi ljudi dolazili da opljačkaju grobnice, ali niko nije uspeo", reče Tar. Tako ćutljiva, volela je d s vremena na vreme ispriča poneku priču, i često bi to činila tako da izleda kao deo Arhinog školovanj. Večeras je izgledalo da će iz nje moći da se izmami jedna od njih.     "Kako su se samo usudili?"     "h, takvi se usuđuju", umeša se Kosil. "Bili su to čarobnjaci, vešci iz Unutrašnjih Zemalja. To se dešavalo pre nego što su Bogokraljevi zavladali zemljama Kargada; tada još nismo bili ovako jaki. Ti vešci su obično stizali morem sa zapada do Kareko-Ata i Atuana, da opljačkaju priobalne gradove i opustoše seoska imanja; dospevali su čak i do svetog grada Avabata. Pričali su da dolaze da ubijaju zmajeve, ali suostajali da opljačkaju gradove i hramove."     "A njihovi veliki junaci dolazili su kod nas da isprobaju svoje mačeve", nastavi Tar, "i da bacaju svoje bezbožne čini. Jedan od njih, moćni veštac i gospodar zmajeva, najveći od svih njih, ovde je loše prošao. Bilo je to davno, veoma davno, ali priča se još uvek pamti, i to ne samo tu, kod nas. Veštac se zvao Eret-Akbe, i bio je i kralj i čarobnjak tamona Zapadu. Došao je u naše zemlje, i u Avabatu se pridružio izvesnim pobunjenim kargadskim plemićima, i borio se za prevlast nad gradom sa Velikim sveštenikom Središnjeg hrama Božanske Braće. Dugo su se borili, čovekova crna magija protiv munje bogova, i hram su pretvorili u prah. Na kraju je Veliki sveštenik prelomio vešcu njegov čarobni štap, prepolovio mu amajliju u kojoj je ležala njegova moć i pobedio ga. Ovaj je pobegao iz grada i iz kargadskih zemalja i

nastavio da beži preko Zemljomorja, do krajnjih granica na zapadu; i tu ga je ubio jedan zmaj, jer više nije imao moći. i od toga dana sila i moć zemalja Unutrašnjeg Kopna stalno su u opadanju. Onaj Veliki sveštenik,se zvao Intatin, i bio je prvi iz kuće Tarba, te loze iz koje, posle Karego-Ata, a preko njih i Bogokraljevi Kargada. i tako, od vremena Intatina, sila i moć zemalja Kargada stalno su u porastu. Oni koji su dolazili da pljačkaju Grobnice bili su takođe vešci, i stalno su pokušavali i pokušavali da se domognu prelomljene amajlije Eret-Akbe. Ali ona je još tu, ovde, gde ju je Veliki sveštenik poslao na čuvanje. Zajedno s njihovim kostima..." Tar uperi prst prema zemlji ispod svojih nogu.     "Jedna polovina je tu", ispravi je Kosil.     "A druga se zauvek izgubila."     "Kako to, izgubila?" upita Arha.     "Onu polovinu koja mu se našla u ruci Intatin je predao u Riznicu Grobnica, gde treba zauvek da bude čuvana. Druga polovina je ostala u ruci vešca, ali on ju je, pre nego što je pobegao, dao jednom sitnom vladaocu, jednom od pobunjenika, po imenu Toreg od Hapana. Ne znam zašto je tako postupio."     "Da bi izazvao sukob, da Toreg počne da se pravi važan", opet se umeša Kosil. "I uspeo je. Toregovi potomci su se opet pobunili, za vlade kuće Tarba; i opet su se digli na oružje protiv prvog Bogokralja, odbijajući da ga priznaju i za kralja i za boga. Bili su prokletog, ukletog porekla. Ali, svi su sada već mrtvi."     Tar klimnu glavom. "Otac našeg sadašnjeg Bogokralja, Gospodar-Koji-Se-Podigao, istrebio je porodicu Hapana i porušio sve njihove dvorce. Dok se to dešavalo izgubila se ona polovina amajlije koju su oni čuvali još od vremena Eret-Akbe i Intatina. Niko ne zna šta se s njom desilo. A sve se to događalo pre jednog ljudskog veka."     "Bez sumnje su je bacili u đubre", reče Kosil. "Kažu da uopšte nije izgledala kao nešto vredno, ta čuvena amajlija, Prsten Eret-Akbe. Neka je prokleta i ona i sve što dolazi od tog veštačkog naroda!" Kosil pljunu u vatru.     "Jesi li videla tu polovinu koja je kod nas?" upita Arha Tar.     Mršava žena zavrte glavom. "Ona je u riznici u koju niko ne sme da uđe, osim Jedine sveštenice. Možda je upravo ona najveće os svih blaga koje se tamo nalaze: ne znam. Rekla bih da jeste. Već stolećima zemlje Unutrašnjeg kopna šalju lopove i čarobnjake ne bi li se opet domogle, i oni prolaze pored otvorenih kovčega krcatih zlatom, tražeći uvek samo tu jednu stvar. Prošlo je već mnogo vremena od kako su živeli Eret-Akbe i Intatin, a priča se još pamti i prepričava, i ovde i na Zapadu.

Mnoge stvari stare i nestaju dok vekovi prolaze. Malo je takvih koje ostaju dragocene, i malo je priča koje se pamte. "     Arha se malo zamisli, pa reče: "Oni što su ulazili u Grobnice mora da su bili ili veoma smeli ili veoma glupi. Zar ne znaju kakve su moći Bezimenih?"     "Ne znaju", odvrati Kosil, svojim ledenim glasom. "Oni nemaju bogova. Bave se magijom i zamišljaju da su oni sami bogovi. Ali, nisu. Kad umru, ne rađaju se ponovo. Pretvaraju se u prah i mrtve kosti, a njihove aveti još malo zavijaju i cvile na vetru,dok ih vetar ne oduva. Oni nemaju besmrtnu dušu."     "Ali, kakva je ta magija kojom se bave? upita Arha, goreći od radoznalosti. Bila je zaboravila da jednim beše rekla da bi se okrenula i ne bi ni pogledala brodove iz zemalja Unutrašnjeg kopna. "Kako oni to rade? Šta je ta magija?"     "Obično trikovi, prevare, opsene", odreza Kosil.     "Ali, i nešto više od toga", ispravi je Tar, "ukoliko u pričama ima iole istine. Čarobnjaci sa Zapada umeju da probude i da utišaju vetrove, i da ih nateraju da duvaju u pravcu u kome oni to žele. Tu se svi slažu i sve su priče u tom pogledu iste. Zato su oni veliki moreplovci; umeju da stvore magijski vetar i uprave ga u svoja jedra, i tako brode gde im je volja, a umeju i da utišaju oluje na moru. Priča se da takođe uemeju da stvore svetlost kad ime je volja, a i mrak; da obično kamenje pretvore u dijamante, i olovo u zlato; da umeju da sagrade ogromne palate ili čitav grad u tren oka, bar prividno; da mogu da se pretvore u medvede, ribe, zmajeve, u šta god im se prohte."     "Ja u to ne verujem", ponovo će Kosil. "Da su opasni, lukavi i prevaranti, namazani svim mastima - to, da. Ali, kažu da čarobnjak izgubi svoju moć kad mu uzmeš njegov drveni štap. Verovatno da su na tom štapu ispisane zle rune."     Tar opet zavrte glavom. "Nose štap. To je tačno, ali on je samo oruđe moći koju imaju u sebi."     "Ali otkud im ta moć?" upita Arha. "Odakle?"     "Lagarije", sevnu Kosil.     "Reči", objasni Tar. "Tako mi je ispričao neko ko jejednom posmatrao jednog velikog čarobnjaka iz zemalja Unutrašnjeg kopna, Maga, kako ga oni zovu. Zaboravili su ga prilikom jednog pljačkaškog pohoda po Zapadu. Pokazao im je osušenu granu i rekao joj jednu reč. I gle! grana se rascvetala. Izgovorio je još jednu reč, i gle! pojavile su se na njoj crvene jabuke. Izgovorio je još jednu reč, i štap, cvetovi, jabuke - sve je to nestalo, a zajedno sa njima i čarobnjak. Na ciglo jednu reč je nestao onako kako nestaju duga, kao treptaj oka, bez traga; i više ga nikad nisu pronašli na tom ostrvu. Je li to bila

obična opsena?"     "Budalu je lako prevariti", bila je uporna Kosil.     Tar ućuta, izbegavajući prepirku; ali Arha se nerado odvajala od te teme. "Kako izgledaju čarobnjaci?" upita ona, "jesu li zaista crni po čitavom telu i imaju bele oči?"     "Crni su i zli. Nikada nisam videla nijednog od njih", zadovoljno izjavi Kosil, promeškoljivši svoju telesinu na niskom tronošcu i šireći šake u pravcu vatre.     "Neka ih Božanski Blizanici drže što dalje od nas", promrlja Tar.     "Nikada se više neće vratiti ovamo", izjavi Kosil. A vatra zapucketa i kiša zabubnja po krovu, i negde napolju, u polumračnom predvorju Manan prodorno ciknu: "Aha! Meni polovinu, polovinu."          5. SVETLOST POD BRDOM     Dok se krug godine polako zatvarao ka zimi, Tar je umrla. Tog leta je dobila sušicu; i inače je bila mršava, a sada se beše pretovrila u kostur; uvek smrknuta, sada više nije otvarala usta. Jedino bi pred Arhom katkad progovorila, pa i to samo kad su bile same; a potom je i to prestalo, i ona je ćutke ušla u tamu. A kada je više nije bilo, Arha je patila za njom. Ako je i bila stroga, Tar nikada nije bila svirepa. Naučila je Arhu ponosu, a ne strahu.     Sada je preostala još samo Kosil.     Nova Velika sveštenica iz hrama Božanske Braće u Avabatu doći će tek na proleće; do tada, Arha i Kosil su bile jedine vladarke u Mestu. Žena je devojku oslovljavala sa "gospodarice" i morala je da posluša, ako bi joj ova nešto naredila. Ali Arha je dobro znala da Kosil ne može da naređuje. Imala je na to pravo, ali joj je nedostajalo snage; velika je snaga bila potrebna da bi se čovek suprostavio Kosilinoj zavisti prema nekome ko je od nje viši po rangu, njenoj mržnji prema svemu čime nije mogla da vlada.     Od kada je Arha saznala (od uvek nežne Pent) da postoji i bezbožništvo, i prihvatila ga kao činjenicu iako joj je ulivao strah, stekla je sposobnost da daleko mirnije gleda na Kosil i d shvati kakva je. U Kosilinom srcu nije bilo istinskog poštovanja ni prema Bezimenim, ni prema bogovima. Ništa joj nije bilo sveto, osim moći. Pošto je Car svih zemalja Kargada sada imao moć, i stoga zaista u njenim očima bio božanski kralj, ona ga je verno služila. Ali u njenim očima hramovi su bili samo pozorišta, Kamenovi samo obično stenje, Grobnice Atuana crne pećine u podzemlju, zastrašujuće, ali prazne. Da je mogla, ukinula bi i obožavanje Praznog Prestola. Ubila bi i Prvosveštenicu, samo da je mogla.     Arha je uspela da se sasvim irno suoči sa ovom poslednjom činjenicom. Možda joj je baš Tar pomogla

da je sagleda, iako joj nikada nije rekla ništa otvoreno. U prvim trenucima svoje bolesti, pre nego što ju je ćutanje potpuno obuzelo, pozivala je Arhu da joj dođe svakih nekoliko dna, i razgovarala s njom, pričajući joj mnogo i delima Bogokralja i njegovog prethodnika, i o običajima koji vladaju u Avanatu - sve što je ova kao istaknuta sveštenica trebalo da zna, ali što nije uvek bilo veoma laskavo za Bogokralja i njegov dvor. Pričala joj je i o svom vlastitom životu, i opisivala joj kako je izgledala ona Arha u prethodnom životu i šta je radila; a ponekad, ikao veoma retko, pominjala je i ono što će možda postati teško ili opasno za Arhu u njenom sadašnjem životu. Ni jedan jedini put nije pomenula Kosil po imenu. Ali Arha je već jedanaest godina bila Tarina učenica, i bio joj je dovoljan samo nagoveštaj ili promena tona, pa da razume i da zapamti.     Kada se završila sumorna gužva i kada behu prošli Obredi oplakivanja, Arha je stala da izbegava Kosil. Kad bi se naizgled beskrajni svakodnevni poslovi i obredi priveli kraju, odlazila je u svoje samačko boravište; i kad god je imala vremena, odlazila je u sobicu iza Prestola, otvarala kapak i silazila u tamu. Po danu i po noći, jer ovde takve razlike nisu postojale, ona je sistematski istaživala svoje područje. Ulazak u Podgrobnicu, onako veliku svetinju, bio je zabranjen svim osim sveštenicima i njihovim poverljivim evanusima. Bilo koga drugog, muškarca ili ženu, ko bi se usudio da uđe, sigurno bi smesta pogodio gnev Bezimenih. Ali, nijedno od pravila koje je naučila nije zabranjivalo ulaz u Lavirint. Nije ni bilo potrebno. U njega se moglo ući samo iz Podgrobnice; uostalom, zar su muvama potrebna pravila da bi znale da ne trebada ulaze u paukovu mrežu?     I tako je ona često vodila Manana sa sobom kad je odlazila u bliže delove Lavirinta, da bi i on naučio puteve i pravce. Nije baš goreo od želje da tamo zalazi, alise, kao i uvek, pokoravao njenim naređenjima. Postarala se da i Kosilini evenusi, Dabi i Uahto, nauče put kojim se stiže do Sobe s lancima i kojim se izlazi iz Podgrobnice, ali ništa više od toga. Htela je da samo Manan, koji joj je bio beskrajno odan, zna sve tajne prolaze - on i niko drugi. Jer, oni su pripadali njoj, samo njoj, zauvek. Sada je već bila počela da istražuje Lavirint. Tokom čitave jeseni provodila je najveći broj dana hodajući kroz te beskrajne podzemne hodnike, ali je i dalje bilo delova do kojih nije stizala. To traganje kroz bezmernu i besmislenu mrežu prolaza bilo je zamorno; noge bi malaksale a um otupio, večito zabavljen brojanjem i zbrajanjem skretanja i prolaza kroz koje se prošlo i kroz koje je tek trebalo proći. Lavirint je zaista bio pravo čudo, isplaniran i izveden u živom kamenu duboko pod zemljom, poput ulica u nekom velikom gradu; ali, bio je stvoren da zamori i zbuni svakog smrtnika koji bi ušao u njega, pa je čak i sama njegova sveštenica na kraju počela da smatra da je on samo jedna ogromna klopka i ništa više.

     I tako, dok su sve dublje ulazili u zimu, ona je svoja istraživanja sve više usredsređivala na samu Dvoranu, na oltare, na niše iza i ispod oltara, na sobe sa kovčezima i kutijama, na sadržaje tih kovčega i kutija, hodnike i potkrovlja, prašljavu šupljinu ispod kupole gde su se gnjezdile stotine slepih miševa, prizemlja i podrume koji su bili predvorja katakombi mraka.     Ruku i rukava namirisanih opojnim sasušenim mošusom koji se beše pretvorio u prah ležeći osam stoleća u gvozdenom kovčegu, čela isprljanog razmazanom paučinom koja se bila uhvatila na njega, provodila je po čitav sat klečeći, samo da što bolje prouči rezbarije na prekrasnom, od vremena istrošenom kovčegu od kedrovine, koji je pre mnogo stoleća neki kralj doneo na dar Bezimenim Silama Grobnica. Evo slike tog kralja, malene krute prilike sa velikim nosom, a evo i Prestone Dvorane sa urušenom kupolom i stubovima na ulazu, onako kako ju je vešto i u plitkom duborezu prikazao u drvetu neki umetnik koji se sam u međuvremenu beše pretvorio u prah, još ko zna pre koliko stotina godina. Evo i Jedine sveštenice, kako udiše narkotična isparenja i savetuje kralja, čiji se nos, na toj slici, bio slomio; lice sveštenice bilo je isuviše malo da bi se na njemu jasno razaznavale crte i oblici, ali Arha je zamišljala da je to njeno lice. Pitala se šta je to tada bila rekla kralju sa velikim nosom, i da li joj je bio zahvalan na tome.     Imala je svoja omiljena mesta u Prestonoj Dvorani, kao što drugi imaju mesta gde rado sede u nekoj kući punoj sunca. Često je odlazila u malo polupotkrovlje iznad jedne od garderoba u zadnjem delu Dvorane. Prastari ogrtači i raskošna odela su se čuvali na tom mestu, još iz onih dana kada su kraljevi i moćni plemići dolazili da ukažu svoje bogopoštovanje Mestu Grobnica Atuana, priznajući na taj način da postoji carstvo veće od njihovog ili od carstva bilo kog čoveka. Ponekad bi njihove kćeri, princeze, oblačile te haljine od meke bele svile, izvezene topazima i tamnim ametistima, i igrale obredne igre zajedno sa sveštenicom Grobnica. u jednoj od riznica nalazile su se pločice od slonove kosti oslikane prizorima takvog igranja, dok gospoda i kraljevi čekaju napolju,ispred Dvorane, jer ni tada, kao ni danas, nijedan muškarac nije smeo da stupi na posvećeno tle Grobnica. Ali devojke su smele da uđu i zaigraju zajedno sa Sveštenicom, obučene u belu svilu. Sveštenica je, pak, nosila i tada, kao i sada, samo grubu, rukom tkanu crnu odeću; ali, volela je da dođe i opipava nežne, meke materijale, već istrulele od starosti, neuništivo drago kamenje od čije se neznatne težine cepala trošna tkanina. Iz tih kovčega je provirivao miris drugačiji od svih mošsa i tamjana po hramovima Mesta: nekako svežiji, nežniji, mlađi.     Umela je da provede i celu noć u sobama s blagom, proučavajući sadržaje jednog jedinog kovčega, dragulj po dragulj, zarđali oklop, slomljenu perjanicu na šlemu, narukvice, igle i broševe, bronzane,

posrebrene ili od čistog zlata.     Nimalo uznemirene njenim prisustvom, sove su sedele na potkrovnim gredama i otvarale i zatvarale svoje ogromne, žute oči. Svetlost zvezda bi se probila kroz pukotinu između dva crepa na krovu; ili bi sneg počinjao da sipi otuda, nežan i leden, baš kao te prastare svilne tkanine koje su iščezavale na ovlašni dodir ruke.     Jedne noći, duboko u zimi, u dvorani je bilo isuviše hladno. Ona je prišla kapku, podigla ga, kliznula naniže kroznjega niz stepenice i opet ga zatvorila nad sobom. Tiho se uputila u pravcu koji je već tako dobro poznavala,hodnikom koji je vodio u Podgrobnicu. Tamo, naravno, nikada nije unosila svetlost; ako je slučajno nosila u ruci fenjer, zato što je dolazila iz Lavirinta, ili iz mrkle noći sa površine, gasila ga je pre nego što bi se približila Podgrobnici. Nikada nije videla to mesto, nijednom u svim životima koje je provela kao sveštenica. Pošto je već ušla u hodnik, dunula je u sveću fenjera koji je nosila u ruci, i ne usporavajući korak produžila kroz mrkli mrak, lako, kao ribica u tamnim dubinama mora. Ovde nije bilo ni hladno ni toplo; ovde nije bilo ni zime ni leta; uvek je vladala jednaka, umerena svežina, malo vlažna, nepromenljiva. Tamo gore su snažni, ledeni vetrovi šibali snegom preko pustinje. Ovde nije bilo ni vetrova, ni godišnjih doba; bilo je zatvoreno, mirno, bezbedno.     Uputila se u Oslikanu sobu. Volela je da ode do nje s vremena na vreme i da posmatra čudne slike po zidovima, koje su iskakale iz mraka kad bi ih obasjala slaba svetlost njene sveće, bili su to muškarci sa dugačkim krilima i ogromnim očima, bistrim i mrzovoljnim. niko nije znao da joj kaže ko su oni; u Mestu više nigde nije bilo takvih slika, ali je ona ipak verovala da zna; bili su to duhovi prokletih, onih koji se ne rađaju ponovo. Oslikana soba nalazila se u Lavirintu, tako da je morala da prođe kroz pećinu ispod Kamenova da bi stigla do nje. i dok joj se približavala kroz hodnik koji je išao nadole, pred njom se razli neko nejasno sivilo, tek nagoveštaj i odsjaj, senka senke neke udaljene svetlosti.     U prvom trenutku pomisli da je oči varaju, što se često dešavalo u tom potpunoj tmini.Ona ih zatvori, i svetlucanje nestade. Otvori ih, i ono se opet pojavi.     Ona se zaustavi, i sada je stajala nepomično. Zaista više nije bilo crno, već sivo. Jedva primetni odsjaj bledila tu gde ništanije smelo da se vidi, gde je sve moralo biti crno.     Ona načini nekoliko koraka i ispruži ruku ka tom isturenom mestu na bočnom zidu gde je tunel skretao; i premda beskrajno slabo, ipak uspe da nazre pokret svoje ruke.     Produžila je da korača. Ovo je čudo bilo tako neumno da je prevazilazilo svako osećanje straha: to jedva primetno zračenje svetlosti gde svetlosti nikada nije bilo, u najdubljem grobu pokopane tame.

Koračala je bosa, bez najmanjeg šuma, odevena u crno. Na poslednjem zavijutku hodnika se zaustavi; a onda sasvim,sasvim polako načini i taj poslednji korak, pogleda i vide...     Videla je što nikada još nije videla, iako već beše proživela stotinu života: veliku, zasvođenu pećinu ispod Kamenova, koju ne behu izdubile ljudske ruke već sile Zemljine. Kaodragim kamenjem bila je sva okićena kristalima i ukrašena šiljcima i filigranima belog krečnjaka tamo gde su podzemne vode dejstvovale pre mnogo eona: ogromna, svetlucavih zidova i tavanica, vrcajući varnicama, nežna, komplikovana, palata od dijamanata, kuća od ametista i kristala, iz koje je praiskonska tmina bila prognana raskošnim sjajem.     Ne mnogo jaka, ali ipak zaslepljujuća oku naviklom na tminu, bila je svetlost koja je izvela ovo čudo. Bio je to blagi sjaja, kao avetinjska svetlost nad močvarom, koji se polako kretao kroz pećinu, paleći u prolazu hiljade sićušnih, treperavih odsjaja sa briljantske tavanice i praveći hiljade uskomešanih i fantastičnih senki duž zidova pećine.     Svetlost je sjala na vrhu jednog drvenog štapa, bez dima, ne sagorevajući. Štap je držala čovječja ruka, i Arha ugleda lice iza tog sjaja; tamnoputo lice: lice muškarca.     Stajala je kao ukopana.     On je dugo obilazio ogromnu pećinu, uzduž i popreko. Kretao se kao da nešto traži, zagledavajući iza čipkastih kamenih zavesa, zavirujući u nekoliko prolaza koji su vodili iz Podgrobnice, ali ne ulazeći ni u jedan. A Sveštenica Grobnica je još stajala nepomično, u mračnom uglu hodnika, čekajući.     Najteže joj je, izgleda, padalo da se momiri s činjenicom da gleda nekog stranca. Retko je viđala nepoznate ljude. Učinilo joj se da to mora biti jedan od čuvara - ne, možda jedan od onih ljudi izvan zidina, neki kozar ili stražar, rob iz Mesta; i došao je da vidi tajne Bezimenih, možda i da ukrade nešto iz Grobnica...     Da ukrade nešto. Da opljačka Sile Tame. Svetogrđe: reč se polako pomaljala u Arhinom umu. Ovo je muškarac, a nijdna muška noga ne sme dotaći tlo Grobnica, Sveto Mesto. A ipak se drznuo da zađe ovamo, u ovu šupljinu gde je ležalo samo srce Grobnica. Ušao je. Ukresao je svetlost tu gde je svetlost zabranjena, gde je nije bilo od postanka sveta. Zašto ga Bezimeni ne obore mrtvog na zemlju?     Sada je stajao i zagledao kameniti pod, koji je bio sav izlomljen i isečen. Moglo se videti da je bio često otvoran i zatvaran. Kiselkaste, jalove grudve zemlje izbačene na površinukad su se kopali grobovi nisu bile ponovo dobro utabane.     Njeni Gospodari su već pojeli onu trojicu. Zašto ne pjedu i ovoga? Šta čekaju?

     Ruke da delaju za njih, jezike da progovore...     "Odlazi; Odlazi! Gubi se!" iznenada se proderala iz svega glasa. Snažni odjeci zapištaše i zabubnjaše kroz pećinu, i kao da zamagliše ismao tamnoputo, prepadnuto lice koje se okrenu u njenom pravcu, i u magnovanu, kroz uskovitlani sjaj pećine, ugleda je. A onda svetlosti nestade. Nestade svog onog saja. Slepilo mraka, i ćutanje.     Sada je opet bila u stanju da misli. Oslobođena magije svetlosti.     Mora da je ušao kroz vrata u crvenoj steni, Vrata za zatvorenike; dakle, pokušaće kroz njih i da pobegne. Lakonoga i nečujna, poput sove što leti na mekim krilima, ona potrča u polukrugu duž zidova pećine i ulete u niski tunel koji je vodio do vrata što su se otvarala samo spolja. Tu se zaustavi, na ulazu u tunel. Nikakvo strujanje vazduha nije dopiralo s te strane; znači, nije ostavio za sobom otvorena i pričvršćena vrata. Bila su zatvorena, a ako je bio u tunelu, onda mu više nema izlaza.     Ali, nije bio u tunelu. U to je bila sasvim sigurna. u tom sabijenomi niskom prostoru, tako blizu nje, čula bi mu disanje, osetila toplinu tela i otkucaje samog života u njemu. Ne, u tunelu nije bilo nikoga. Stajala je ukočeno i osluškivala. Gde li je nestao?     Tama joj je poput stegnute marame pritiskala oči. Zbunilo je to što je videla Podgrobnicu; bila je izvan sebe. Poznavala ju je samo kao prostor omeđensluhom, dodirom, naletom svežeg vazduha u mraku; bila je za nju ogromna praznina, tajna koja se nikada ne sme otkriti. A sada je beše ugledala, i tajna je ustupila mesto ne užasu, već lepoti, tajni još većoj od tajne mraka.     Krenula je polako napred, nesigurno. Napipala je put s leve strane do drugog otvora, onog koji je vodio u Lavirint. Tu je zastala i oslušnula.     Polako i tiho krenula je opet niz podzemni hodnik, vođena intuicijom.     Posle nekih stotinak koraka čula ga je. Bio je tih skoro kao i ona, ali se nije tako sigrno kretao kroz tamu. Čula je tiho struganje, kao da se spotakoa na neravnom podu i odmah povratio ravnotežu. Ništa drugo. Sačekala je još malo, a onda opet polako krenula napred, tek ovlaš dodirjući zid vrhovima prstiju desne ruke. Najzad pod njima oseti oblu, metalnu šipku. Tu se zaustavi i krenu rukom, pipajući, naviše duž gvozdene trake sve dok nije, na ivini koju je jedva mogla da dosegne, našla na isturenu ručicu od grubo obrađenog gvožđa. A onda je iznenada, iz sve snage, povuče naniže.     Začu se strahovito krckanje, kao da se nešto melje, a potom tresak. Mlaz plavičastih varnica iskoči i utrnu. Utiunuše i odjeci, kao da se svađaju, u hodnicima iza nje. Ona ispruži polako ruku i napipa, samo nekoliko santimetara pred svojim licem grubu površinu gvozdenih vrata.

     Odahnula je.     Vrativši se polako uz tunel ka Podgrobnici i držeći se njenog zida tako da joj bude sa desne strane, ona produži sve do kapka u Prestonoj dvorani. Nije ubrzala korak i išla je ćutke, iako više nije bilo potrebno da ćuti. Uhvatila je lopova. Vrata kroz koja je prošao bila su jedina vrata koja su vodila u Lavirint i jedini izlaz iz njega; a mogla su da se otvore samo sa spoljne strane.     Ostao je tamo dole, u mračnom podzemlju, i nikada više neće izići.     Koračajući polako i uspravno, kao da se ukočila, ona prođe mimo Prestola i uđe u dugačku dvoranu sa dva reda stubova. Tu, gde je u jednoj bronzanoj činiji na visokom tronošcu tinjalo ugljevlje, nagomilano do vrha, ona se okrenu i priđe stepeništu od sedam stepenika koji su vodili do Prestola.     Na najnižem od njih kleknu, saginjući se sve dok nije čelom dodirnula hladni, prašnjavi kamen, zagađen kostima miševa koje su ispustile sove u lovu.     "Oprosti mi što sam videla probijenu vašu tamu", reče ona, ne izgovarajući reči glasno. "Oprostite mi što sam videla vaše grobnice oksrnavljene. Bićete osvećeni. O, Gospodari moji, smrt će vam ga predati, i on se nikada više neće roditi ponovo! "     Ali, dok se još molila u sećanju je videla treperavi sjaj osvetljene pećine, život u obitavalištu smrti; i umesto da se uplaši bogohuljenja i razbesni se na lopova, mislila je samo da je to čudno, vemoa čudno...     "Šta moram da ispričam Kosil?" upita samu sebe dok je izlazila napolje, pod udarce zimskog vetra i čvršće se umotavala u svoj ogrtač. "Ništa Za sada. Ja sam gospodarica Lavirinta. Bogokralj nema tu šta da se meša. Možda ću joj reći, kad lopov već bude mrtav. Kojom smrću bi trebalo da ga umorim? Dobro bi bilo da ipak pustim Kosil da dođe i da ga gleda dok umire. Ona to m,nogo voli. Šta li je samo tražio? Mora da je neki ludak. Kako je uspeo da uđe? Samo Kosil i ja imamo ključeve od vrata u crvenoj steni i od kapka. Mora da je ušao kroz vrata u crvenoj steni. Samo bi veštac mogao da ih otvori. Veštac..."     Ona naglo zastade, i nalet vetra zamalo je ne obori s nogu.     "Tako je. On je veštac, čarobnjak sa Unutrašnjeg kopna, koji traži amajliju Eret-Akbe."     I u tome je bilo tako neočekivanog i raskošnog uzbuđenja, da je svu obuze neka toplina, čak i na onom ledenom vetru, i ona stade da se smeje iz sveg glasa. Mesto koje ju je okruživalo, i pustinja koja je okruživala Mesto, bili su mračni i tihi; vetar je sekao sve ječe; dole, u Velikom Zdanju nije gorelo ni jedno jedino svetlo. Retke, nevidljive snežne pahuljice hitro su promicale nošene vgetrom.     "Ako je otvorio vrata u crvenoj steni pomoću čarolije, onda može da otvori i druga. Može da

pobegne."     Od te misli se za trenutak sledi, ali, ipak, nije bila potpuno ubeđena. Bezimeni su ga pustili da uđe. Zašto da ne? Ionako od toga ne može biti štete. Kakvu štetu može da napravi lopov koji ne može da napusti mesto koje je pokrao? Mora da raspolaže vradžbinama i crnom magijom, i to, bez sumnje, veoma jakom, čim je uspeo ovako daleko da prodre; ali dalje neće moći. Nema te čini koju jedan smrtnik može baciti i njome nadjačati volju Bezimenih, duhova u Grobnicama Kraljeva čiji je Presto prazan.     Da bi bila posve sigurna, ona pohita ka Malom zdanju. Manan je spavao na tremu, umotan u svoj ogrtač i olinjalo krzneno ćebe, koje je činilo njegovu zimsku postelju. Ušla je tiho, da ga ne probudi, ne paleći lampu. Otvorila je malu, zaključanu sobu, u stvari plakar u dnu predsoblja. Ukresala je varnicu kremenom, tek koliko da nađe određeno mesto na podu, i, kleknuvši, pomerila jednu opeku. Komadić debele, prljave tkanine od svega nekoliko kvadratnih santimetara pojavi joj se pod prstima. Ona ga bešumno ćušnu u stranu. Trgla se, i nehotice, jer zrak svetlosti iznenada suknu naviše, pravo njoj u lice.     Trenutak kasnije, veoma oprezno, ona zaviri kroz otvor. Bila je zaboravila da on nosi onu neobičnu svetlost na vrhu štapa. Očekivala je da će ga u najboljem slučaju samo čuti kako se kreće, tamo dole, u mraku. Zaboravila je na svetlost, ali zato je on bio baš tamo gde je i mislila da će ga naći; tačno ispod tajnog otvora za gledanje, kod gvozdenih vrata koja su mu onemogućavala da pobegne iz Lavirinta.     Tu je stajao, podbočivši se jednom rukom o kuk, a drugom držeći pod određenim uglom drveni štap, visok koliko i on sam, na čijem se vrhu držala mala svetlost lutalica. Glavu, koju je ona gledala s visine od nekih šest stopa, bio je nakrivio malo u stranu. Bio je odeven kao svaki putnik ili hodočasnik koji putuje po zimi, u kratki, debeli ogrtač, kožnu jaknu, vunene, pripijene čakšire, ušnirane kožne sandaale; na leđima je nosio laki zavežljaj sa koga je visila čuturica s vodom, a nož mu je bio u koricama obešenim o pojas. Stajao je tamo nepomično, kao kip, spokojno i zamišljeno.     Polako je potom podigao štap sa zemlje i njegov svetleći svrh upravio prema vratima, koja Arha nije mogla da vidi kroz svoj tajni otvor. Svetlost se promenila; postala je manja i jača i sjaj joj je postao nekako prodoran. On glasno progovori. Jezik kojim se služio bio je Arhi čudan, ali još čudniji od reči bio mu je glas, dubok i zvučan.     Svetlost na štapu se pojača, zatrepta, pa poče da se gasi. U jednom trenutku se ugasila potpuno, i ona više nije mogla da ga vidi.     Bledoljubičasta močvarna svetlost se opet pojavi, bez treperenja, i ona vide kako se on okreće i

odlazi od vrata. Čini otvaranja mu nisu uspele. Moć koja je držala bravu tih vrata da ne popusti bila je jača od njegove magije.     On se osvrnu oko sebe, kao da razmišlja - a šta sad?     Tunel, ili podzemni hodnik u kojem je stajao bio je širok nešto više od jednog metra. Tavanica mu se uzdizala pet do šest metara iznad meobrađenog, stenovitog poda. Zidovi su na tom mestu bili od obrađenog kamena, sagrađeni bez maltera, ali na spojevima tako pažljivo i čvrsto priljubljeni da bi se između njih jedva mogao uvući vrh noža. Uzdižući se, postepeno su se naginjali jedan ka drugom, tako da su stvarali svod.     I ništa više.     On pođe napred. Jedan od koraka ga odvede izvan Arhinog vidnog polja i svetlosti nestade. Upravo se spremala da vrati tkaninu i opeku na mesto, kada se slabački zrak svetlosti opet uzdiže iz poda ispred nje. Bio se vratio ka vratima. Valjda je shvatio da nema mnogo izgleda da ih opet pronađe,ako ih napusti i zađe u Lavirint.     Progovorio je opet, kazavši samo jednu reč, i to tiho, Emenn, i onda, opet, malo glasnije, Emenn! I gvozdena vrata začegrtaše u svojim spojevima, i duboki odjek se zakotrlja niz zasvođeni tunel poput grmljavine, i Arhi se učini da se pod ispod nje zatresao.     Ali vrata ostadoše zatvorena.     On se tada glasno nasmeja, kratko, kao čovek koji je pomislio: Baš sam ispao budala! Još jednom stade razgledavši zidove oko sebe, i kad je bacio pogled naviše Arha ugleda kako mu smešak titra na tamnoputom licu. Onda sede, razveza svoj zavežljaj, izvadi komad suvog hleba i zagrize ga. Izvadio je i zapušač iz grlića svoje kožne boce i protresao je; delovala je nekako lako u njegovoj ruci, kao da je skoro prazna. On vrati zapušač, ne otpivši ni gutljaj. Stavivši potom zavežljaj iza sebe, umesto jastuka,umota seu ogrtač i leže. Štap mu bešeostao u desnoj ruci. Kad je legao, malakuglica lutajuće svetlosti odvoji se od štapa i zaplovi naviše, pa ostade da mu lebdi iznad glave, metar ili dva iznad tla. Levu ruku beše stavio na grudi, držeći u šaci nešto što mu je viselo obešeno o teški lanac oko vrata. Ležao je tako, sasvim udobno, nogu prekrštenih u članicima iznad stopala; pogled mu je prešao preko tajnog otvora na tavanici i produžio dalje; uzdahnuo je i zatvorio oči. Svetlost je polako postala prigušena. Zaspao je.     Stisnuta šaka na grudima mu se opusti i kliznu u stranu,i posmatrač iznad njega napokon ugleda amajliju koju je nosio na lancu: komad grubo obrađenog metala, nešto nalik na polumesec.

     Slabo svetlucanje njegove čarolije polako zgasnu. Ležao je u tišini i tami.     Arha vrati na mesto tkaninu i opet uglavi opeku u pod, pa oprezno ustade i odšunja se u svoju sobu. Tu je još dugo ležala u mraku ispunjenom zavijanjem vetra, neprestano gledajući pred sobom treperavo blistanje kristala u kući smrti, meku svetlost vatre koja ne gori, kamenje na zidu tunela, nepomično lice zaposlenog čoveka.          6. KLOPKA     Sledećeg dana, kada je obavila sve svoje dužnosti u raznim hramovima i završila obučavanje pripravnica svetim plesovima, iskrala se do Malog zdanja i, zamračivši sobu, otvorila tajni otvor i provirila kroz njega. Svetlosti više nije bilo. Bio je otišao. Ona nije ni verovala da će tako dugo ostati pored vratakroz koja ne može proći, ali to je bilo jedino mesto gde se mogla nadati da će ga videti. Kako sad da ga pronađe,kada se sam izgubio?     Tuneli Lavirinta,sudeći po onome što joj je pričala Tar i po njenom vlastitom iskustvu, protezali su se, uvijajući se, račvajući, vrteći se uspiralu, završavajući ćorsokacima, u dužini od preko dvadeset milja. Čorsokaka koji je bio najudaljeniji od Grobnica nije se nalazio dalje od jedne milje, u pravoj liniji. Ali u podzemlju ništa nije išlo pravolinijski. Svi su tuneli skretali, račvali se, ponovo se sastajali, ponovo se sastajali, preplitali, pravili petlje, složenim putevima stizali tamo odakle su i počinjali,jer nije bilo ni početka ni kraja. Čovek je mogao da hoda, i hoda, pa opet nigde da ne stigne, jer nigde se nije ni moglo stići. Nije bilo nikakvog središta, srca laivrinta. I kad bi se vrata jednom zaključala, Lavirint više nije imao kraja.Nijedan pravac nije bio onaj pravi.     Iako su putevi i skretanja do određenih soba Arhi bili čvrsto urezani u pamćenje, čak je i ona prilikom dužih istraživanja nosila sa sobom klupće tankog kanapa, i puštalada se razmotava za njom, namotavajući ga opet kad bi se vraćala. Jer, kad bi propustila samo jedan od otvora ili sretanja koje je trebalo brojati, čak bi i ona zalutala. A svetlost joj nije bila od pomoći, jer nije bilo upadljivih tačaka, po kojima bi se mogla upravljati. Svi hodnici, sva vrata i otvori, izgledali su potpuno isto.     Možda je prešao već milje i milje, a da se ipak nije odmakao ni za desetak metara od vrata kroz koja je ušao.     Otišla je u Prestonu dvoranu, i u hram Božanske Braće, i u podrum ispod kuhinja, i, ulučivši priliku kad je ostala sama, pogledala kroz svaki tajni otvor koji se tamo nalazio; ali, videla je samo gustu, hladnu pomrčinu.Kada je pala noć, sva zamrznuta i goreći od zvezda, otišla je i do izvesnih mesta na

brdu i podigla određene kamenove, raščistila zemlju, provirila dolje, i opet videla samo tamu bez zvezda u podzemlju.     Tu je. Mora da je tu. Ali joj je ipak umakao. Umreće od žeđi pre nego što ga pronađe. Moraće da pošalje Manana u Lavirint da ga pronađe,kad bude sigurna da je mrtav. Ali, pomisao na to nije mogla da podnese. Dok je tako klečala pod zvezdama na zamrznutom tlu Brda, suze joj navreše na oči od besa.     Pošla je potom stazom koja je vodila niz brdo do hrama Bogokralja. Stubovi sa izrezbarenim kapitelima, pobledeli od inja, blistali su u svetlosti zvezda, kao da su od kostiju. Ona zakuca na zadnja vrata, i Kosil je pusti unutra.     "Šta mi dovodi moju gospodaricu?" upita krupna žena, hladno ioprezno.     "Sveštenice, u Lavirintu se nalazi jedan čovek."     Kosil se zbuni; po prvi put se desilo nešto što nije predvidela. Stajala je i blenula. Oči kao da su joj se malo iskolačile. Arhi prolete kroz glavu misao da Kosil izgleda veoma nalik na Pent kad imitira Kosil, i spopade je ludački napad smeha; no ona ga potisnu i on se stiša.     "Čovek? U Lavirintu?"     "Čovek, stranac." I, pošto je Kosil i dalje gledala s nevericom, ona dodade: "Umem da prepoznam čoveka, kada ga vidim, iako sam ih do sada malo viđala."     Kosil ne obrati pažnju na njenu zajadljivost. "Kako je čovek dospeo tamo?"     "Crnom magijom, rekla bih. Koža mu je tamna, možda je sa Unutrašnjeg kopna. Došao je da opljačka Grobnice. Otkrila sam ga u Podgrobnici, ispod samih Kamenova.Kad me je primetio, pobegao je u pravcu ulaza u Lavirint,kao da zna kuda ide. Zaključala sam gvozdena vrata za njim. Pokušao je da baci čini, ali nije uspeo da njima otvori vrata. Sutradan ujutro pošao je dalje kroz Lavirint. Sada više ne mogu da ga pronađem."     "Ima li svetiljku?"     "Da,"     "Vode?"     "Malu čuturicu, ne baš punu."     "Sveća mu je, mora biti, već izgorela." Kosil je računala u sebi. "Još jedno četiri do pet dana. Možda i svih šest. Posle toga možeš poslati moje čuvare dole da izvuku telo. Krv treba dati Prestolu, a telo..."     "Ne", iznenada i žestoko izgovori Arha, skoro vičući. "Hoću da ga nađem dok je još živ."     Glomazna i visoka sveštenca spusti pogled na devojku. "Zašto?"

     "Da bih... da bih ga umorila sporijom i težom smrću. Počinio je gogohulni čin prema Bezimenima. Oskrnavio je Podgrobnicu svetlošću. Došao je da iz Grobnica ipljačka blago. Kazna ne sme biti da samotnički umre negde u tunelu.     "D, prihvati Kosil, ali kao da se ipak koleba između dve odluke. "Ali,kako ćeš ga uhvatiti,gospodarice? Nismo sigurni. Zato smo, baš, potpuno sigurni kad je u pitanju ovo drugo. Zar se negde u Lavirintu ne nalazi soba puna kostiju onih koji su ušli u njega i nisu više izašli?... Neka ga Mračni kazne onako kako oni znaju, u mrakuLavirinta. Opako je i teško umreti od žeđi."     "Znam", reče devojka. Ona se okrenu i vrati u noć, navlačeći kapuljaču da se zaštiti od ledenog vetra koji je fijukao unaokolo. Zar nije mogla unapred da zna?     Ponela se baš detinjasto, i glupo, obrativši se Kosil. Kod nje nije mogla da se nada pomoći. Sama Kosil nije ništa znala; sve što je mogla da smisli bilo je da hladno sačeka dok konačno ne nastupi smrt. Nije mogla da shvati. Nije uviđala da se čovek mora pronaći. On ne sme da prođe kao oni ostali. Ne bi to opet mogla da podnese. Kad već mora da umre, neka to bude brzo, pa danu. Sigurno je da je daleko prikladnije da taj lopov, prvi koji se posle nekoliko stoleća odvažio da pokuša da pokrade Grobnice, pogine od mača. Nije čak imao ni besmrtnu dušu, da se ponovo rodi. Njegov duh će cvileći lutati podzemnim hodnicima. Ne sme ga pustiti da umre od žeđi, sam i u mraku.     Te noći Arha je veoma malo spavala. Sledeći dan joj je bio ispunjen obredima i dužnostima. Noć je provela obilazeći, tiho i bez svetiljke, sve tajne otvore u svim neosvetljenim zgradama Mesta, i po brdu preko kojeg je brisao vetar. Najzad se vratila u Malo zdanje da legne, dva ili tri sata pre zore, ali opet nije mogla da se smiri. Trećega dana, kasno popodne, otišla je sama u pustinju, ka reci u kojoj je zbog zimske suše bila još jedva nešto vode, i gde se led nahvatao između trski. Setilase kako je jednom, prošle jeseni,zašla veomadaleko u Lavirint, prošavši raskrsnicu Šest Puteva, i tako idući, sve dalje i dalje kroz jedan dugački hodnik u obliku luka, u jednom trenutku čula kako negde, iza kamenog zida, teče voda. Zar ne bi ožedneli čovek, ako bi se namerio tim putem, ostao na tom mestu? Čak i tako daleko napolju nalazili su se tajni otvori; moraće da ih potraži. Tar joj ih je bila pokazala prošle godine; i ona ih je sada ponovo našla bez velike muke. Po načinu na koji je prepoznavala neko mesto ili oblik podsećala je na kakvog slepca: više je napipavala put do svake skrivene tačke nego što ga je tražila pogledom.Kod druge, one koja je bila najudaljenija od Grobnica, kada je navukla kaapuljaču da zakloni svetlost i kada je priljubila oko uz rupu usečenu u jednu zaravan na steni, najzad ugleda pod sobom prigušeno svetlucanje veštičje svetlosti.

     Bio je tu, delimično izvan njenog vidokruga. Kroz otvorse mogao videti samo završetak ćosrokaka.. MOgla je da mu nazre tek leđa, sagnutu glavu i desnu mišicu. Sedeo je blizu jednog ugla u zidovima, i kopao po kamenu nožem, kratkim bodežom sa drškom ukrašenom dragim kamenjem. Oštrica mu je već bila slomljena. Odlomljeni deo ležao je tačno ispod otvora kroz koji je gledala. Beše ga slomio dok je pokušavao da razdvoji dva kamena, da dopre do bistre vode koju je slušao kako teče i žubori u onom mrtvačkom muku podzemlja, s druge strane neprobojnog zida.     Pokreti su mu bili grčeviti. Veoma se razlikovao, nakon tri dana i noći, od one vitke i snažne prilike koja je mirno stajala ispred gvozdenih vrata i smejala se svom porazu. Još je bio uporan, ali snaga ga je očigledno napuštala. Njegove čini nisu mogle da razdvoje ta dva kemena bloka, već je morao da upotrebi svoj neupotrebljivi nož. Čak je i njegova magijska svetlost postala nekako zamagljena i prigušena. Dok ga je Arha posmatrala, svetlost zatreperi; čovek trgnu glavom i ispusti bodež. Onda ga tvrdoglavo opet podiže i pokuša da ugura slomljenu oštricu između dva kamena.     Ležeći među zaleđenom trskom na obali reke, zaboravljajući i koje i šta čini, Arha priljubi usta uz ledena usta stene i ogradi ih dlanovima da se sav zvuk zadrži unutra. "Čarobnjače!" viknu ona, i njen glas kliznu niz kameno grlo i hladno zašušta u podzemnom tunelu.     Čovek se trže i skoči na noge i tako joj izmače iz vidnog polja. Ona opet priljubi usta na otvor u steni i doviknu: "Vrati se duž zida pored reke do drugog skretanja. Prvo skretanje udesno, jedno preskoči, pa opet desno. Na raskrnici šest puteva skreni opet desno. Onda levo, pa pravo, pa levo, pa pravo. Sačekaj u Oslikanoj sobi."     Kada se pomerila da opet pogleda unutra, mora da je pustila da zrak dnevnog svetla prođe za trenutak kroz otvor; jer, kada je opet pogledala on se već bio vratio u njen vidokrug i gledao gore u otvor. Njegovo lice, na kome je sada videla nekakve ožiljke, bilo je napeto i radoznalo. Usne su mu bile ispucale i pocrnele, ali su mu oči gorele. Podigao je štap, prinoseći joj svetlost sve bliže i bliže. Ona uplašeno ustuknu, navali kameni zatvarač na otvor i opet nabaca na njega šljunka kojim je bio sakriven; potom se podiže i žurno krenu natrag u Mesto. Potom ustanovi da joj se ruke tresu, a ponekad bi je obuzela i mala vrtoglavica dok je hodala. Nije znala šta će dalje.     Ako se bude pridržavao njenih upustava, vratiće se u pravcu gvozdenih vrata, do sobe sa slikama. Tamo nije bilo ničega, nikakvog razloga da ode baš tamo. Na tavanici Oslikane sobe bio je tajni otvor, veoma dobar za osmatranje, a nalazio se u riznici hrama Božanske Braće; možda je to bio razlog što joj je Oslikana soba pala na pamet. Nije znala. Zašto mu se uopšte obratila?

     Mogla je da mu spusti malo vode kroz neki od tajnih otvora, i tek posle toga da ga pozove na to mesto. Tako bi duže ostao u životu. U stvari, onoliko koliko ona bude htela. Ako mu s vremena na vreme bude spuštala malo hrane i vode, mogao bi da živi još duže, danima i mesecima, tumarajući po Lavirintu; a ona bi mogla da ga posmatra kroz tajne otvore, i da mu kaže gde će naći vodu, a ponekad i da ga slaže, tako da uzalud ode tamo gde mu bude rekla, ali bi uvek morao da se uputi na označeno mesto. To će ga naučiti pameti; da shvati šta znači kad se neko podsmeva Bezimenima i šepuri se svojom glupom muškošću po grobnicama Besmrtnih Pokojnika!     Ali dokle god on bude tamo, ona neće smeti da siđe u Lavirint. Zašto ne? upita samu sebe i odgovori - Zato što će on moći da pobegne kroz gvozdena vrata, koja će nmorati da ostavi otvorena za sobom... Ali neće moći da pobegne dalje od Podgrobnice. iostinski odgovor, u stvari, bio je da se ona bojala da se sretne s njim livem u lice. Bojala se njegove moći, tajnih znanja koja je upotrebio da prodre u Podgrobnicu, crne magije kojom je održavao onu svetlost da stalno gori. A, ipak, zar je sve to bilo toliko strašno? Sile koje su vladale mračnim mestima bile su na njenoj strani, ne na njegovoj. Očigledno da nije raspolagao nekom naročitom moći, tamo u carstvu Bezimenih. Nije uspeo da otvori gvozdena vrata; nije prizvao magijsku hranu, niti je uspeo da dovede sebi vodu kroz zid, niti je zazvao neko demonsko čudovište koje bi srušilo zidove - sve ono čega se ona pribojavala. Ni posle tri dana lutanja nije mu pošlo za rukom da nađe put do Velike riznice, zbog čega je sigurno i došao ovamo. Sama Arha nije još nijedanput došla do te prostorije, prema upustvima koje joj je ostavila Tar; stalno je odlagala i odlagala da pređe taj put jer je pomalood njega strepela; oklevala je, osećajući da joj nije došlo vreme za to.     Ali, sada pomisli - zašto ne bi on prešao taj put umesto nje? Mogao je do mile volje da razgleda sve blago Grobnica. Mnogo će mu vredeti! Mogla bi čak i da mu se podsmeva, da mu kaže da se najede zlata, da se napije dragog kamenja.     U onoj nervoznoj, grozničavoj užurbanosti, kojom je bila opsednuta tokom poslednja tri dana, ona otrča u hram Božanske Braće, otključa njegovu malu, zasvođenu riznicu, i otkri dobro skriveni tajni otvor na podu.     Oslikana soba se nalazila ispod nje,ali u mrklom mraku. Put kojim je čovek morao da prođe kroz Lavirint bio je mnogo zaobilazniji, možda miljama duži od njenog; to beše smetnula s uma.     A bez sumnje je bio već i malaksao i kretao se sporo. Možda je i zaboravio njena upustva i zalutao, skrenuvši na pogrešnom mestu. Malo je ljudi moglo da pamti upustva od prve, onako kao ona. Možda čak nije ni razumeo njen jezik. Ako je tako, neka luta i luta, o padne mrtav na kraju negde u mraku, ta

budala, taj stranac, taj nevernik. Neka mu duh zavija niz kamene hodnike Grobnica Atuana,dok tama i njega samog ne pojede...     Sledećeg jutra, već u cik zore, posle noći provedene sa malo spavanja ispunjenog ružnim snovima, ona se vrati do tajnog otovra u malom hramu. Pogledala je dole i nije videla niđta: samo mrak. Spustila je upaljenu sveću u malom, limenom fenjeru na lancu. Bio je tu, u Oslikanoj sobi. Kroz sjaj sveće videla mu je noge i jednu mlitavu ruku. A onda doviknu u otvor koji je bio velik, kao cela jedna podna opeka: "Čarobnjače!"     Ništa se nije pokrenulo. Da li je mrtav? Zar je samo toliko snege ima u sebi? Prezrivo se osmehnula; srce joj je lupalo. "Čarobnjače!" viknula je ponovo, dok joj je glas odzvanjao u praznoj sobi u podzemlju. On se pomeri i polako sede, i zbunjeno se osvrnu naokolo. Posle kratkog vremena podiže pogled, zažmurivši u pravcu majušnog fenjera koji je visio sa tavanice. Bilo je strašno videti mu lice, nateklo, potamnelo, kao lice mumije.     Ispružio je ruku prema svom štapu koji je ležao na podu pored njega, ali nikakva svetlost nije se rascvetala na drvetu. U njemu više nije preostalo nimalo moći.     "Hoćeš li da vidiš blago Grobnica Atuana, čarobnjače?"     On umorno pogleda naviše, žmureći pri svetlosti njenog fenjera, koji je jedino mogao da vidi. Posle nekog vremena, uz trzaj mišića na licukoji je možda bio pokuša da se nasmeši, on klimnu glavom.     "Izađi iz ove sobe idući pored zida koji ti je s leve strane. Skreni u prvi hodnik u levo..." Onda kao mitraljez,bez predaha izruči čitav niz upustava, i dodade na kraju: "Tamo ćeš naći blago zbog kojeg si došao. A možda ćeš uz njega naći i vodu. Šta bi radije od toga dvoga, a, čarobnjače?"     On se uspravi na noge, oslanjajući se o svoj štap. Podigavši u njenom pravcu oči,kojima je nije mogao diveti, on pokuša nešto da kaže, ali u sasušenom grlu više nije bilo glasa. Jedva primetno sleže ramenima i izađe iz Oslikane sobe.     Ona mu neće dati vode. Uostalom, on ionako nikada neće uspeti da nađe put do sobe s blagom. Upustva su predugačka, neće ih zapamtiti; a ako i uspe da dopre tako daleko, tu je i Ponor. Sada se nalazi u mraku. Zalutaće, i na kraju će se skljokati i umreti negde u uskim, praznim, sasušenim pećinama. A Manan će ga pronaći i iuvući mu beživotno telo. I to će biti kraj. Arha se grčevito uhvati za poklopac tajnog otvora i stade, onako čučeći, da se ljulja napred-natrag, nepred-natrag, zagrizavši donju usnu kao da trpi neke užasne bolove. Neće mu dati vode. Neće mu dati vode. Od nje će dobiti samo svoju smrt, smrt, smrt, smrt, smrt.

     U taj tmurni čas njenog života došla joj je Kosil, teškim korakom ulazeći u riznicu, sva glomazna u crnoj zimskoj odeći.     "Je li taj muškarac konačno mrtav?"     Arha podiže glavu. U očima nije imala suze, ništa što bi trebalo da krije.     "Mislim da jeste", odgovori ona ustajući i otresajući prašinu sa sukanja. "Svetiljka mu je utrnula."     "Možda nam podvaljuje. Ti stvorovi bez duše su veoma lukavi."     "Sačekaću još jedan dan da bih bila sigurna."     "Svakako, ili, čak, dva dana. A posle Dabi može da siđe i iznese ostatke. Snažniji je od starog Manana."     "Ali Manan je u službi Bezimenih, a Dabi nije. U Lavirintu ima mesta u koja Dabi ne sme da zalazi, a lopov se upravo nalazi na jednom takvom mestu."     "Pa šta, u tom slučaju već je opoganjeno..."     "Da, ali će ga smrt prestupnika opet pročistiti", usprotivi se Arha. Po izrazu Kosilinog lica videla je da na njenom vlastitom mora da ima nečega čudnog. "To je moje područje, sveštenice. Moram se brinuti o njemu onako kako to Gospodari od mene traže. Nisu mi više potrebni časovi iz ubijanja."     Kosilino lice kao da se povuče sasvim u crnu kapuljaču, kao pustinjska kornjača u oklop, kiselo, sporo i ledeno. "U redu, gospodarice."     Rastale su se ispred oltara Božanske braće. Arha se, ovoga puta bez žurbe, uputi ka Malom zdanju i pozva Manana da joj pravi društvo.Nakon razgovora sa Kosil znala je šta mora da uradi.     Zajedno sa Mananom popeli su se uz brdo, u Prestonu dvoranu, pa sišla u Podgrobnicu. Uperivši zajedničkim snagama uspeli su da povuku dugačku ručicu i da otvore drvena vrata Lavirinta. Upalili su svoje fenjere i ušli. Arha je išla napred, sve do Oslikane sobe, a odatle krenu ka Velikoj riznici.     Lopov nije stigao daleko. Ona i Manan jedva da su prešli pet stotina koraka tim mučnim putem kad naiđoše na njega, skljokanog u uskom hodniku, poput gomile odbačenih krpa. Pre nego što je pao bio je ispustio štap iz ruke; ležao je malo podalje od njega. Usta su mu bila okrvavljena, oči poluzatvorene.     "Živ je", reče Manan, klečeći pored njega i držeći mu ogromnu žutu šaku na grlu, da bi mu osetio bilo. "Da li da ga zadavim, gospodarice?"     "Ne. Hoću ga živog. Podigni ga i ponesi za mnom."     "Živog?" zbunjeno upita Manan. "Ali zašto, mala gospodarice?"     "Da bude rob Grobnicama! Prestani da brbljaš i uradi kako ti kažem!"

     Manan je posluša, lice tužnijeg nego ikada. Bez imalo napora prebaci mladića sebi preko ramena, kao džak. Tako natovaren krenu, povodeći se, za Arhom. Nije bez odmora mogao da pređe veliko rastojanje, pa su se u povratku desetak puta zaustavljali da bi Manon predahnuo. Pri svakom zastajanju podzemni hodnik je izgledao potpuno isto: Sivkasto žuti, dobro uglavljeni kamenovi koji se dižu naviše i stvaraju luk, neravni, kameniti pod, ustajali vazduh; Manan koji dahće i stenje, stranac koji nepomićno leži, dva fenjera što u oba pravca kroz hodnik prosipaju sve užu kupu svetlosti. Pri svakom predahu Arha je čoveku u sasušena usta kapala po nekoliko kapi vode iz flaše koju je bila ponela sa sobom, malo po malo, da mu ne ubije život ako mu se neglo vrati u telo.     "U Sobu s lancima?" upita Manan, kada su se najzad obreli u hodniku koji je vodio ka gvozdenim vratima; i tu se Arha po prvi put zapita kuda da odnesu zatvorenika. Nije znala.     "Ne, nemoj tamo", reče napokon, zgadivši se još jednom pri pomisli na dim, smrad i prljava lica što ne govore i ne vide ništa. A i Kosil bi mogla da dođe u sobu s lancima. "On... on mora da ostane u Lavirintu, da ne bi opet stekao čarobnjačke moći.Da li tu negde ima soba..."     "Oslikana soba ima vrata sa bravom i špijunku, gospodarice. Ako verujete da će vrata izdržati."     "Ovde dole ibn nema nikakvih moći. Odnesi ga tamo, Manane."     I tako ga Manan opet odvuče pola puta natrag, isuviše se naprežući i hvatajući dah da bi mogao da gunđa. Kad su konačno ušli u Oslikanu sobu, Arha skide s leđa dugački, debeli zimski ogrtač od vune i prostre ga po prašnjavom podu. "Stavi ga na ovo."     Manan je sumorno i zaprepašćeno zurio u nju, šišteći, sav zadihan. "Ali, mala gospodarice..."     "Hoću da ostane živ, Manane. Umreće od zime, pogledaj kako drhti."     "Tvoja odeća će biti okaljana. Odeća sveštenice. On je nevernik, muškarac", provali iz Manana, dok mu očice behu utonule u nabore, kao da ga nešto boli.     "Taj će ogrtač spaliti i daću da mi se istka drugi! Hajde, već jednom, Manane!"     Na te reči on se poslušno saže i pusti da mu mlitavo telo zatvorenika sklizne sa ramena na crni ogrtač. Čovek je ležao nepomično, kao mrtav ali na grlu su mu se videli teški otkucaji žile kucavice, dok bi mu telom s vremena na vreme prostrujao grč dok je ležao, drhteći.     "Treba da ga okujemo", reče Manan.     "Zar izgleda opasno?" prezrivo odvrati Arha; ali kada Manan pokaza na gvozdeni prsten usađen u kameni diz koji je služio za vezivanje zatvorenika, ona ga pusti da ode i donese lanac sa verigama iz Sobe sa lancima. On se gunđajući uputi niz hodnik, mrmljajući upustva sebi u bradu; i pre toga je

dolazio i odlazio iz Oslikane sobe, ali nikada sam.     U svetlosti njenog fenjera slike na četiri zida kao da stadoše da se kreću, da podrhtavaju; nezgrapne ljudske prilike sa ogromnim, oklembešenim krilima, koje su čučale ili stajale kao zamrznute u bezvremenoj čamotinji.     Ona kleknu i pusti da voda kaplje, malo po malo, u zatvorenikova usta. Napokon, on se nakašlja, a ruke mu malaksalo posegnuše za flašom.Ona ga pusti da se napije. Zatim se ponovo spusti na pod; na mokrom licu su mu stajali razmazana prašina i krv, i on nešto promrmlja, svega reč ili dve, na jeziku koji nije znala.     Manan se najzad vrati, vukući za sobom splet gvozdenih veriga, veliki katanac sa ključem i gvozdeni prsten koji je odgovarao obimu čovekovog struka i koji on katancem beše pričvrstio oko njega. "Nije dovoljno tesan, mogao bi da se izvuče", gunđao je dok je poslednju kariku lanca pričvršćivao za prsten usađen u zid.     "Ne, pogledaj." Ne bojeći se više toliko od svog zatvorenika, Arha mu pokaza da ne može provući svoju šaku između gvozdenog prstena i čovekovih rebara. "Jedino ako bude gladovao duže od četiri dana."     "Mala gospodarice", plačno reče Manan, "ne mešam se, ali... vredi li uopšte da bude rob Bezimenih? On je muškarac, malecka."     "A ti si matora budala, Manane. Hajde, prestani da zanovetaš."     Zatvorenik ih je posmatrao blistavim, umornim pogledom.     "Gde mu je štap, Manane? A, tu je. Ja ću ga uzeti; u njemu je magijska moć. Ah, da, i ovo; i ovo ću uzeti", i hitrim pokretom ona ščepa srebrni lanac koji se video iznad okovratnika zatvorenikove tunike i skide mu ga preko glave, iako on pokuša da je uhvati za ruke i spreči. Manan ga šutnu nogom u leđa. Arha mu otrže lanac iznad glave, van domašaja, "Je li to tvoja amajlija, vraču? Da li ti je zaista tako dragocena? Ne izgleda bogzna šta; zar nisi mogao nabaviti nešto bolje? Ja ću ti je čuvati na bezbednom mestu." I ona prebaci lanac sebi oko glave, sakrivši visuljak ispod debelog okovratnika svoje vunene rize.     "Ti ne znaš kako da je upotrebiš", reče on, veoma promuklmim glasom i loše izgovarajući kargijski jezik, ali ipak dovoljno razumljivo.     Manan ga opet šutnu u leđa, i on malo zastenja od bola i zatvori oči.     "Pusti ga, Manane. Hajdemo".

     Ona izađe iz sobe. Manan, gunđajući, pođe za njom.     Te noći, kada su se pogasila sva svetla u Mestu, ona se opet pope na brdo, sama. Napunila je flašu vodom iz bunara u sobi iza Prestola, i odnela je, zajedno sa velikom raženom pogačom u Oslikanu sobu u Lavirintu. Spustila je to nadohvat zatvorenika, iza vrata. On je spavao i nije se ni pomakao. Zatim se vratila u Malo zdanje, i te je noći iona dugo i čvrsto spavala.     Rano popodne vratila se opet u Lavirint. Hleba više nije bilo, flaša je bila ispražnjena i stranac je sedeo, oslonjen leđima na zid. Lice mu je još izgledalo grozno od prljavštine i ožiljaka, ali je bilo povratilo budnost i život.     Ona stade preko puta njega, tamo gde nije mogao da je dohvati onako okovan, i poče ga posmatrati. Potom, naglo skrenu pogled. Ali, nije bilo ničeg naročitog za gledanje. Nešto ju je sprečavalo da progovori. Srce joj je tuklo kao da je neki bezuman strah beše ščepao. Nije, međutim, bilo razloga za to. Bio joj je prepušten na milost i nemilost.     "Lepo je kad sija svetlost", reče on tihim i dubokim glasom, koji ju je nekako uznemirivao.     "Kako se zoveš?" upita ona strogo. Glas joj je, pomisli odmah, bio neubičajeno visok i tanak.     "Pa, uglavnom me zovu Jastreb."     "Jastreb? Je li ti to ime?"     "Nije."     "Pa, kako se, u stvari zoveš?"     "To ti ne mogu reći. Jesi li ti Jedina Sveštenica Grobnica?"     "Jesam."     "Kako se ti zoveš?"     "Zovem se Arha."     "Ona koju su progutali - je li to to znači?" Njegove crne oči su je pažljivo posmatrale. Osmehnuo se. "Kako ti je ime?"     "Ja nemam imena. Nemoj da me ispituješ. Odakle si?"     "Sa Unutrašnjeg kopna, na zapadu."     "Iz Hevnora?"     Bio je to jedini grad na Unutrašnjem kopnu čije je ime znala.     "Da. iz Hevnora."     "Zašto si došao ovamo?"

     "Grobnice Atuana su čuvene u mom narodu."     "Ali, ti si nevernik, čovek bez vere."     On zavrte glavom. "A, ne, Sveštenice. Ja verujem u sile mraka! Već sam se sretao sa Bezimenima, na drugim mestima."     "Kojim drugim mestima?"     "U Arhipelagu - Unutrašnjem kopnu - postoje mesta koja pripadaju Prastarim silama Zemlje, mesta poput ovog. Ali nijedno nije toliko veliko kao ovo. Nigde na drugom mestu one nemaju hram, sveštenicu, i nigde ih ne obožavaju tako kao ovde. "     "Znači, i ti si došao da ih obožavaš", reče ona, podsmevajući mu se.     "Došao sam da ih opljačkam", odvrati on.     Ona se upilji u njegovo ozbiljno lice, "Hvalisavče!"     "Znao sam da će biti teško."     "Teško! Nemoguće! Da nisi nevernik znao bi to. Bezimeni čuvaju ono što im pripada."     "Ono što ja tražim ne pripada njima."     "Ne, nego tebi, je l' da?"     "Ja polažem pravo na to."     "Ama, šta si ti - bog? Kralj?" Odmeravala ga je pogledom dok je sedeo onako prljav i iscrpljen, u lanicima. "Ti si običan lopov, eto šta si!"     On je odgovori, ali mu se pogled sukobi s njenim.     "Ne smeš da me gledaš!" reče ona, skorokrešteći.     "Gospo", odgovori on, "nisam imao nameru da te uvredim. Ja sam ovde stranac i prestupnik. Ne znam vaše običaje, niti kakvo se poštovanje ukazuje Sveštenici iz Grobnica. Zavisim od tvoje milosti, i molim te da mi oprostiš ako sam te uvredio."     Stajala je ćuteći i za trenutak osetila kako joj je krv jurnula u obraze; osećala se, istovremeno i ljutito i glupo. Ali, on nije gledao u nju i nije video kad je porumenila. Pokorio se i skrenuo pogled svojih crnih očiju.     Neko vreme nijedno od njih nije progovaralo. Naslikane prilike unaokolo posmatrale su ih svojim tužnim, slepim očima.     Bila je donela kameni krčag sa vodom. Njegov pogled je stalno skretao u tom pravcu, tako da ona najzad reče: "Pij, ako hoćep."

     On se smesta baci na krčag i podigavši ga lako, kao da je pehar s vinom, povuče iz njega dug, dug gutljaj. Onda nakvasi kraj rukava i opra njime kako je znao i umeo blato i zgrušanu krv i paučinus lica i ruku. Neko vreme je bio zabavljen time, dok ga je devojka posmatrala. Kad je završio izgledao je mnogo bolje; ali to ovlašno umivanje otkrilo mu je ožiljke na jednoj strani lica; stare ožiljke i davno zarasle, koji su belinom odudarali od njegove tamne kože, četiri paralelne ogrebotine od oka do vilične kosti, kao od nekihogromnih kandži.     "Otkud ti to?" upita ona. "Taj ožiljak."     Nije odmah odgovorio.     "Zmaj?" upita ona, pokušavajući da joj reči zvuče kao šala. Zar nije sišla ovamo da se podsmeva svojoj žrtvi, da ga muči njegovom vlastitom bespomoćnošću.     "Ne, nije od zmaja."     "Dobro, bar si priznao da nisi gospodar zmajeva."     "Ne", odgovori on, sa dosta oklevanja, "ja jesam gospodar zmajeva. Ali, ožiljke sam zadobio pre toga. Već sam ti rekao da sam se i ranije sretao sa Mračnim silama,na drugim mestima. Ovo na mom licu je ostavio jedan rođak Bezimenih. Ali, više nije bezimeni, jer sam mu na kraju ipak otkrio ime."     "Šta to pričaš? Kakvo ime?"     "Ne mogu da ti kažem", odgovori on i nasmeši se, iako mu je pogled ostao ozbiljan.     "To je koješta, sumanuto trabunjanje, bogohuljenje. Oni su Bezimeni! Ne znaš šta pričaš..."     "Znam bolje čak i od tebe, Sveštenice", odvrati on, i glas mu odjednom postade nekako dublji. "Pogledaj još jedanput! " On okrenu glavu tako da ona može lepo da vidi četiri užasna ožiljka na njegovom obrazu.     "Ne verujem ti", reče ona, ali glas joj je drhtao.     "Sveštenice", obrati joj se on blago, "ti nisi stara; znači, tek odskora služiš Silama Mraka."     "Ne, odavno! Ja sam Prva sveštenica, samorođena. Služimsvojim gospodarima hiljadama godina i još hiljadama godina pre njih. Ja sam im sluškinja, i glas i ruka. I ja sam njihova osveta na onima koji oskrnave Grobnice i vide ono što se videti ne sme! Prestani da lažeš i da se razmećeš; zar ne vidiš da je dovoljno da kažem jednu reč pa da moj stražar dođe i skine ti glavu sa ramena? A ako odem i zaključam ova vrata, niko više kroz njih neće ući, nikada, i ti ćeš umreti ovde, u tami, a oni kojima služim poješće ti telo i dušu i ostaviće ti kosti ovde, u prašini!"     On ćutke klimnu glavom.

     Ona zamuca, i pošto više nije mogla da nađe prikladne reči, izlete iz sobe i s treskom spusti šip preko vrata. Neka misli da se više neće vratiti! Neka se malo preznojava, tamo u mraku, neka proklinje i drhti i pokušava da izvede svoje beskorisne, lažne mađioničarske trikove!     Ali u mašti ga je videla kako se opružio i spava,onako kako je videla da čini ispred gvozdenih vrata, spokojan kao ovca u polju pod suncem.     Ona pljunu na zašipljena vrata i napravi rukom znak da odagna oskrvnuće,i skoro trčeći krenu ka Podgrobnici.     Dok je obilazila duž njenog zida idući ka kapku u Dvorani,prstima je povlačila duž sićušnih brazda i izbočina u steni, nalikna zamrznutu čipku. Iznenada je obuze jaka želja da upali fenjer i da još jedanput vidi, makar samo za trenutak, kamen u koji je vreme urezalo svoje šare i prekrsno svetlucanje zidova. Ali, samo čvrsto zatvori oči i pohita dalje.          7. VELIKO BLAGO     Nikada joj svakodnevni obredi i poslovi nisu izgledali tako mnogobrojni, beznačajni i beskonačni. Devojčice bledih lica i bojažljivih kretnji, nemirne starije pripravnice, sveštenice čiji je izgled odavao strogost i hladnoću, ali čiji je život bio sav satkan od ogovaranja, ljubomore, bede, sitnih ambicija i uzalud protraćenih strasti - sve te žene među kojima je oduvek živela i koje su sačinjavale njen svet, sada su joj izgledale dosadne i dostojne sažaljenja.     Ali ona koja je služila velikim silama, ona, sveštenica opake Noći, bila je oslobođena tih tričarija. Ona nije morala da bude samlevena prizemnošću zajedničke svakodnevnice, u kojoj je najveće oduševljenje pobuđivalo ukoliko dobiješ veći komad ovčjeg loja u porciji sočiva nego tvoja susetka u trpezariji... Bila je oslobođena čak i same dnevne svetlosti. Pod zemljom nije bilo dnevne svetlosti. Oduvek i uvek tamo je bio samo mrkli mrak.     I u toj bezmernoj noći, zatvorenik, crni muškarac, znalac crne magije, okovan u gvožđe i zaključan u kamenu, čeka na nju, pitajući se da li će doći ili ne, da mu donese vode, hleba i život, ili, pak, nož, kasapsku posudu i smrt, kako joj bude volja.     Nikome osim Kosil nije ispričala o tom čoveku, a Kosil nije rekla nikom drugom. Prošlo je već tri dana i tri noći od kako se stranac nalazio u Oslikanoj sobi, a ona još ni jedanput nije upitala Arhu šta je s njim. Možda je pretpostavila da je već umro i da je Arha naredila Mananu da iznese leš u Sobu s kostima. Nije ličilo na Kosil da u nešto poveruje bez pitanja; ali Arha beše samu sebe ubedila da u tom Kosilinom

ćutanju nema ničeg čudnog. Kosil je volela da se sve održi u tajnosti i mrzela je da postavlja pitanja. Osim toga, Arha joj već beše rekla da joj se ne meša u posao. Kosil se, jednostavno, pokorila.     Ipak, ako je taj čovek mrtav, Arha ne sme da traži hranu za njega. I tako je ona sama, izuzev jabuka i sušenog luka koji je ukrala iz podruma Velikog zdanja, živela bez hrane. Naredila je da joj se doručak i večera donose u Malo zdanje, tobože želeći da obeduje sama, i svake noći je nosila u Oslikanu sobu Lavirinta, sve što bi dobila, osim supe. Bila je naviknuta da posti jedan do četiri dana, i nije joj smetalo. Momak u Lavirintu je gutao njene oskudne porcije hleba i sira i pasulja kao što žaba proguta muvu: am! i gotovo. Očigledno je mogao tako bar još pet do šest puta više; ali, on joj se ozbiljno zahvaljivao, kao da je njen gost, a ona domaćica za jednim od onakvih stolova o kojima je slušala u pričama o gozbama u palati Bogokralja, prepunih pečenja i hleba s buterom i vina i kristalnog posuđa. Baš je bio čudan.     "Kako izgleda Unutrašnje kopno?"     Bila je donelasa sobom malu stolicu narasklapanje od slonovače, tako da ne mora više da stoji dok mu postavlja pitanja, a da ipak ne mora da sedne na pod i spusti se na njegov nivo.     "Pa, ima mnogo ostrva. Četiri puta četrdeset, kažu, i to samo u Arhipelagu, a onda postoje i Postrnstva; nikojoš nije uspeo da oplovi sva Prostranstva, niti da izbroji sva ostrva. I, svako je drugačije. Ali, najlepše je, rekao bih, Hevnor, veliko kopno u središtu sveta. u srcu Hevnora, u širokom zalivu punom brodova, nalazi se grad Hevnor. Njegove kule su od belog mermera. Na kući svakog plemića i trgovca ima po jedna kula i tako se one stepenasto uzdižu jedne nad drugima. Krovovi su od crvenog crepa, a svi mostovi preko kanala prekriveni su mozaicima, crvenim, plavim i zelenim. Zastave plemića su u svim bojama i lepršaju na vrhovima belih kula. Na najvišoj stoji mač Eret-Akbe, i stremi ka nebu poput tornja. Kad sunce izlazi nad Hevnorom, njegovi zraci se najpre odbiju o tu oštricu i ona zablista, a kad zalazi, Mač još neko vreme lebdi nad gradom, polazeći večernjim odsjajima."     "Ko je Eret-Akbe?" upita, lukavo.     On je pogleda. Nije ništa rekao, samo se osmehnuo. Zatim, kao da se naknadno nečeg setio, odgovori: "Da, ti ovde nisi mogla mnogo da saznaš o njemu. Verovatno si čula samo priču o njegovom dolasku u zemlje Kargada. A koliko od te priče znaš?"     "Da je izgubio svoj veštičji štap, amajliju i svoju moć - baš kao ti", odgovori ona. "Umakoa je Velikom svešteniku i pobegao na zapad i tamo su ga ubili zmajevi. Ali da je slučajno došao ovamo, u Grobnice, zmajevi ne bi imali posla."     "Imaš pravo", složi se njen zarobljenik.

     Ona nije više želela da razgovara o Eret-Akbe, sluteći da tu leži neka opasnost. "Bio je gospodar zmajeva, kažu. A ti kažeš da si i ti. Kaži mi, šta je to gospodar zmajeva?"     Njen ton je uvek bio podsmevački, ali joj je on davao neposredne i jasne odgovore, kao da njena pitanja uzima sasvim ozbiljno.     "Onaj sa kim zmajevi hoće da govore", odgovori on, "taj je gospodar zmajeva; odnosno, u tome je suština stvari. Nije to onaj koji zna kako da upravlja zmajevima, kao što većina ljudi misli. Zmajevi ne priznaju nikakve gospodare. Odnosi sa zmajem svode se na jedno jedino pitanje: hoće li s tobom da razgovara ili će te pojesti? Ako možeš da računaš na to da će uraditi ono pravo, a ne ono drugo, e, pa tada si gospodar zmajeva."     "Zar zmajevi umeju da govore?"     "Nego šta! Na Prastarom jeziku, jeziku koji mi ljudi učimo sa velikom mukom i upotrebljavamo ga tek pomalo, da bismo stvorili čini magije ili ustrojstva. Nijedan čovek još nije uspeo da potpuno ovlada tim jezikom, ili makar njegovim desetim delom. Nema se za to vremena. Ali, zmajevi žive hiljadu godina. .. S njima vredi razgovarati, ako što možeš i sama da naslutiš. "     "Ima li zmajeva kod nas, u Atuanu?"     "Ne, i to već mnogo vekova, mislim; bar ne u Karego-Atu. Ali na vašem najsevernijem ostrvu, Hur-at-Huru, kažu da u planinama još ima ogromnih zmajeva. Na Unutrašnjem kopnu oni se sada uglavnom drže krajnjeg zapada, udaljenih Zapadnih Prostranstava, ostrva na kojima ne žive ljudi i na koja ovi retko dolaze. Kad ogladne, napadaju zemlje istočno od njih, ali to se retko dešava. Video sam ostrvo na koje dolaze da zajedno igraju. Lete na svojim ogromnim krilima opisujući spiralu, sve više i više nad zapadnim morem, kao vihor žutoga lišća u jesen." Pogledom potpuno zanesenim u taj prizor prodirao je kroz crne slike na zidovima, kroz same zidove, zemlju i tamu, posmatrajući kako se morska pučina kao ogledalo prostire u smiraju sunca,kako zlatne zmajeve nosi zlaćani vetar.     "Lažeš", besno uzviknu devojka, "izmišljaš."     On se trže i pogleda u nju. "Zašto bih ti lagao Arha?"     "Da bih se ja osećala kao budala, i glupača i da se prepadnem. Da bi ti izgledao mudar i hrabar i močan i gospodar zmajeva i ovo i ono. Video si zmajeve kako igraju, i kule Vevnora, i znaš sve o svemu. A ja ne znam ništa i nigde nisam bila. A sve što znaš su samo laži i laži! Ti si samo jedan običan lopov i zatvorenik, i nemaš dušu, i nikada više nećeš izaći odavde. I šta ti vredi što ima okeana i zmajeva i belih kula i svega toga, kad ih ti više nikada nećeš videti; nećeš više videti ni svetlost dana. Ja znam samo za

tamu i za noć u podzemlju. I to je sve što zaista postoji. I sve o čemu se zna, kad nastupi kraj. Tišina i mrak. Ti sve znaš, čarobnjače. Ali ja znam jednu jedinu stvar - onu jedinu istinsku stvar!"     On obori glavu. Dugačke ruke, mrke kao bakar, počivale su mu na kolenima. Ona mu ugleda četvorostruki ožiljak na obrazu. On beše zašao u tamu još dalje od nje; on je poznavao smrt bolje od nje, čak i smrt... Mržnja odjednom nabuja u njoj, i u magnovenju joj zaguši grlo. Zašto sedi tako, bespomoćan, a tako jak? Zašto ona ne može da ga pobedi?     "Zato sam te ostavila u životu", iznenada mu dobaci ne misleći uopšte šta govori. "Hoću da mi pokažeš kako se izvode veštičje čarolije. Ostaćeš živ samo onoliko dugo koliko bude imao šta da mi pokažeš. Ako ništa ne budeš imao, ako su to sve gluposti i laži, onda ću te se rešiti; jesi li razumeo?"     "Jesam."     "Dobro. Nastavi."     On za trenutak spusti glavu u ruke i promeškolji se. Zbog gvozdenog pojasa nije moglo da mu bude udobno, sem kada legne na pod.     On najzad podiže lice i progovori veoma ozbiljnim glasom. "Slušaj, Arha. Ja sam Mag, ono što ti zoveš veštac i čarobnjak. Raspolažem određenim veštinama i moćima. To je tačno. Takođe je tačno da je ovde, u Mestu Prastarih sila, moja moć veoma mala i da mi veštine koje znam ne pomažu mnogo. Mogao bih da ti izvedem opsene i prikažem ti sva moguća čuda. To je najlakši deo čarobnjaštva. Opsene sam mogao da prizivam još dok sam bio dete; to mogu čak i ovde. Ali, ako im poveruješ, uplašićeš se, i možda ćeš poželeti da me ubiješ, ako strah izazove u tebi bes. A ako im ne poveruješ, videćeš u njima samo laži i gluposti, kako i sama kažeš; i tako ću opet proigrati život. A moj cilj i želja ovoga trenutka jesu da ostanem živ."     Ovo Arhu odistinski zasmeja i ona reče: "Oh, pa ostaćeš živ neko vreme, zat ti nije jasno? Baš si glup! Dobro, hajde, pokaži mi te opsene. Znam da su lažne i neću ih se bojati. Ne bih se bojala ni kad bi to bila stvarnost, da znaš. Ali, hajde. Tvoja dragocena koža još nije u opasnosti, bar ne još večeras."     Na to se on nasmeja, kao što i ona beše učinila trenutak ranije. Dobacivali su jedno drugom njegov život kao loptu, igrajući se.     "Šta hoćeš da ti pokažem?"     "Šta možeš da mi pokažeš?"     "Bilo šta."     "Samo lupetaš bez veze!"

     "Nije tako", reče on, očigledno malo žacnut. "Ne lupetam. Nisam, bar imao tu nameru.     "Pokaži mi nešto što ti misliš da vredi videti. Bilo šta!"     On obori glavu i neko vreme je posmatrao svoje ruke. Ništa se nije dogodilo. Lojna sveća u njenom fenjeru gorela je prigušeno i ujednačeno. Crne slike nazidovima, prilike sa ptičjim krilima koja ne mogu da polete i sa očima obojenim zagasito crveno i belo, kao da su se preteći nadnosile nad njega i nju. Vladala je mukla tišina. Ona najzad uzdahnu, razočarana i nekako ožalošćena. Bio je slab; reči su mu bile velike, ali dela ništavna. Bio je, znači, samo dobar lažov; čak ni dobar lopov nije bio. "Dobro", reče ona najzad i prikupi rukom suknje da bi ustala. Vuna, međutim čudno zašušta kada se pomerila. Ona, pogleda niz sebe i skoči, zaprepašćena.     Debela crna riza koju je godinama nosila beše nestala; haljina joj je bila od svile tirkizne boje, svetlucava i meka, kao večernje nebo. Širila joj se kao zvono od kukova naniže, i cela suknja je bila izvezena tankim srebrnim nitima i sitnim biserima, posuta sićušnim mrvicama kristala, tako da je svetlucala meko, kao aprilska kiša.     Nemo je zurila u čarobnjaka.     "Da li ti se dopada?"     "Gde..."     "Takvu sam haljinu video na jednoj princezi, kada smo jednom proslavljali Praznik Sunčeve povratnice u Novoj palati u Hevnoru", objasni on, zadovoljno je gledajući. "Kazala si mi da ti pokažem nešto što vredi videti. Pokazujem ti tebe samu."     "Učini... učini da nestane!"     "Ti si meni dala svoj ogrtač", reče on, tobože prekorno. "Zar smem da ti ne uzvratim dar? Dobro, dobro, ne brini. To je samo opsena; vidiš."     Nije podigao ni mali prst, a svakako nije izgovorio ni jednu jedinu reč; ali plavi sjaj svile iščeze i ona je opet ostala da stoji u svojoj gruboj crnini.     Još neko vreme se nije pomakla.     "Kako da budem sigurna", reče najzad, "da si zaista ono što izgleda da si?"     "Nikako", reče on. "Ni ja sam ne znam kako izgledam u tvojim očima."     Ona se opet zamisli. "Mogao bi da me obmaneš da te vidim kao..." Ona zastade u pola reči, jer on beše podigao prst i pokazivao joj ka tavanici, jedva primetnim pokretom. Ona pomisli da on to baca čini i ustuknu brzo prema vratima; ali prateći njegov pokret oči joj otkriše visoko u mračnom luku tavanice

majušni četvrtasti otvor kroz koji se moglo gledati iz riznice u hramu Božanske braće.     Iz otvora nije dopirala nikakva svetlost; ništa nije mogla da vidi, niti da čuje da se neko kreće, tamo gore; ali on joj je pokazao prstom, i njegov upitni pogled sada je bio uperen u nju.     Oboje su neko vreme ostali posve nepkretni.     "Tvoja magija je samo igrarija za decu", reče ona najzad, vrlo razgovetno. "Sve su to trikovi i laži. Dovoljno sam videla. Predaću te Bezimenima da te pojedu. Više se neću vratiti."     Ona uze svoj fenjer i iziđe, i pusti da gvozdeni šipovi padnu čvrsto i uz dobar odjek. Onda ostade da stoji tako, ispred vrata, zbunjena. Šta sad da radi?     Koliko toga je Kosil videla ili čula? Šta su njih dvoje govorili? Nije mogla da se seti. Nekako je uvek izgledalo da kaže zatvoreniku ono što nije nameravala da mu kaže. Stalno ju je zbunjivao svojim pričama o zmajevima i kulama i davanjem imena Bezimenima, i željom da ostane živ, i zahvalnošću za njen ogrtač na kome je ležao. Nikada nije rekao ono što je ona htela da kaže. Čak nije uspela ni da ga pita o amajliji, koju je još nosila skrivenu na prsima.     Možda je i bolje tako, jer Kosil je prisluškivala.     Pa, šta, zar to uopšte ima neke važnosti; šta Kosil može? Još dok je postavljala sebi to pitanje znala je odgovor. Ništa nije lakše nego ubiti sokola u kavezu. Čovek je bio bespomoćan, okovan lancima u kavezu od kamena. Dovoljno je da sveštenica Bogokralja samo pošalje svog slugu Davija da ga noćas zadavi; ili, ako ona i Dabi ne znaju put tako daleko u Lavirint, sve što treba da uradi je da samo dune otrovni prah kroz tajni otvor u Oslikanu sobu. Imala je ona kutije i flašice pune tih tvari, neke da njima zatruje hranu ili vodu, i druge, da ispuni vazduh drugom koja je bila smrtonosna ako se dugo udiše. I on će ujutro biti mrtav, i sve će se završiti. Nikada više neće biti svetlosti ispod Grobnica.     Arha pohita kroz uske kamene hodnike do ulaza u Podgrobnicu, gde ju je čekao Manan, čućeći kao neki stari žabac u mraku. Uvek su mu smetale njene posete zatvoreniku. Ona nije htela da mu dozvoli da je prati do kraja, pa su tu našli zajedničko rešenje. Sada joj je bilo drago što joj je tu, pri ruci. U njega je mogla imati poverenja.     "Slušaj, Manane. Idi u Oslikanu sobu, i tosmesta. Kaži onom čoveku da ga vodiš da bude živ sahranjen ispod Grobnica." Mananove očice sevnuše. "To kaži glasno. Otkači lamnac sa zida i odvedi ga..." Ona zastade, jer još nije bila odlučila gde će najbolje sakriti zatvorenika.     "U Podgrobnicu", uskliknu Manan oduševljeno.     "Ama, ne, glupane. Rekla sam ti da to kažeš, a ne i da uradiš. Čekaj..."

     Koje mesto će biti najbezbednije od Kosil i njenih špijuna? Nijedno, sem onih najdubljih pod zemljom, najsvetijih i najskrovitijih mesta u carstvu Bezimenih, gde se Kosil neće usuditi da uđe.Ali, zar se Kosil neće usuditi da uradi bilo šta? Ma koliko bila uplašena od mračnih mesta, bila je ipak od onih koji će potisnuti svoj strah, samo da postignu cilj. Nije se moglo znati u kojoj meri je već obaveštena o planu Lavirinta, od Tar, ili od strane same Arhe u njenom prethodnom životu, ili iz vlastitih tajnih istraživačkih pohoda u mladosti; Arha je podozravala da Kosil zna više nego što priznaje. Ali, postojao je jedan put koji sigurno nije mogla da zna, postojala je ona najbolja čuvana tajna.     "Moraš dovesti čoveka tamo gde te ja budem vodila, i to moraš uraditi u mraku. Onda, kad te opet dovedem ovamo, iskopaćeš raku u Podgrobnici, napraviti na nju kovčeg, staviti ga praznog u raku i zatrpati ga, ali tako da se može napipati i pronaći ako neko hoće da ga traži. Duboku raku. Jesi li razumeo?     "Nisam", reče Manan, smrknut i uznemiren. "Malecka, ta podvala ti nije pametna. Ne valja. Ovde ne sme da boravi muškarac! Snaći će nas kazna..."     "Da, jednoj staroj budali će odseći jezik, tako je! Zar se ti usuđuješ da me učiš šta je pametno, a šta nije? Ja postupam po naredbi Mračnih sila. Za mnom!"     "Oprosti, mala gospodarice, oprosti..."     Vratili su se u Oslikanu sobu. Tu je ona sačekala napolju, u tunelu, dok je Manon ušao i otkačio lanac sa prstena ugrađenog u zid. Čula je duboki glas kako pita: "Kuda ćemo, Manane?! i prozukli alt kako mu mrgodno odgovara: "Bićeš živ sahranjen, kaže moja gospodarica. Ispod Kamenova. Ustaj!" Čula je kako teški lanac puca, kao bič.     Zatvorenik se pojavi na izlazu, ruku vezanih na leđima Manonovim kožnim pojasom. Manan je išao iza njega, držeći ga kao psa na kratkoj vođici, ali ogrlica mu je bila oko struka, a vođica je bila od gvožđa.On skrenu pogled ka njoj, ali ona bez reči dunu u sveću i uputi se kroz mrak. Smesta je prešla na lagani, ravnomerni korak kojim je obično išla kad nije koristila svetlo u Lavirintu, vukući prstima ovlaš, ali stalno po zidovima sa obe strane. Manan i zatvorenik su išli za njom, ali daleko nespretnije zbog vođice, vukući noge i spotičući se. Ipak, morali su kroz mrak;jer, ona nije htela da ni jedan ni drugi nauče put.     Skreni levo od Slikane sobe i prođi pored dva otvora; na raskrsnici Četiri puta idi desno, i prođi pored otvora s desne strane; onda dugačkim, zavojitim putem, pa niz stepenište, dugačko, klizavo i sa stepenicama mnogo užim od normalnog ljudskog stopala. Dalje od tih stepenica ni ona nije nikada išla.

     Vazduh je ovde bio još ustajaliji, nepomičan, i osečao se neki oštar zadah. Upustva je bila dobro zapamtila, čak i ton Tarinog glasa kojim joj ih je kazivala. Niz stepenice (zatvorenik iza nje se spotače u mrklom mraku, i ona ču kako je duboko ispustio vazduh jer ga je Manan održao na nogama snažnim trzajem lanca), i na dnu stepeništa odmah skrenu levo. Drži se leve strane dok ne prođu tri otvora, onda prvi otvor desno, i drži desno. Tuneli su se uvijali i prelamali u okukama; nijedan nije išao pravo. "Onda moraš da se provučeš pored Ponora", reče Tarin glas u mraku njenog uma, "a prolaz je veoma uzan."     Ona uspori korak,sagnu se i opipa jednom rukom tle oko sebe. Hodnik je sada već dugo išao pravo, uljuljkujući neopreznog prolaznika u osećanje sigurnosti. Iznenada njena ruka, kojom je bez prestanka pipala i prevlačila preko kamena pred sobom, propade u prazninu. Tu se nalazila kamena uzvišica na tlu, u stvari, ivica; a iza ivice bio je ponor. S desne strane bio je ispust kojim se moglo proći, jedva nešto širi od ljudske šake.     "Ovde je ponor. Okrenite se licem prema levom zidu, priljubite se uz njega i idite porebarke. Vucite noge. Drži dobro taj lanac, Manane... Jeste li na ispustu? On će postati još uži. Nemojte se oslanjati na pete. Evo, ja sam prošla ponor. Pruži mi ruku. Tako..."     Tunel je išao u cik-cak, uz mnogo bočnih otvora. Kad bi prolazili pored nekih od njih koraci su im čudno odzvanjali, nekako šuplje; i, što je bilo još čudnije moglo se osetiti nekakvo blago strujanje vazduha, kao da ga nešto usisava. Ti su se hodnici sigurno završili provalijama nalik na onu pored koje su prošli. Možda je tu negde, ispod ovog najnižeg dela Lavirinta, ležala praznina, pećina tako duboka i ogromna da bi pećina Podgrobnice bila sićušna u poređenju s njom; ogromna, crna unutrašnja praznina.     Ali iznad tog praiskonskog ponora,tu gde su se oni kretali kroz uske tunele, podzemni hodnici su postali sve uži i sve niži, tako da se najzad čak i Arha morala zaustaviti. Zar ovaj put nije imao kraja?     Kraj je došao iznenada: zatvorena vrata. Hodajući povijenih leđa i malo brže nego obično, Arha je naletela na njih, priklještivši glavu i ruke. Pipajući, potražila je bravu, a zatim ključić na prstenu obešenom o pojas, onaj koji još nikad nije upotrebila, srebrni ključić sa drškom u obliku zmaja. Odgovarao je, mogla je da ga okrene. Otvorila je vrata Velike riznice Grobnica Atuana. Suvi, kiselkasti, ustajali vazduh kao uzdah pokulja napolje iz tame.     "Manane, ti ovde ne smeš da uđeš. Sačekaj pred vratima. "     "On sme, a ja ne?"     "Ako uđeš u ovu sobu, Manane, više nećeš izaći iz nje. To je zakon koji važi na sve, izuzev za mene. Nijedno smrtno biće osim mene nije još živo izašlo iz ove sobe. Hoćeš li da uđeš?"

     "Čekaću napolju", začu se tužni glas u mraku. "Gospodarice, gospodarice, nemoj zatvarati vrata..."     Njegov je strah toliko uznemirujuće delovao na nju da je ostavila vrata poluotvorena. Zaista, ovo mesto ju je ispunjavalo nekim tupimužasom, a osetila je i neku strapnju od zatvorenika, iako je bio vezan. Kad su se obreli unutra, ona upali sveću. Ruke su joj drhtale. Sveća u fenjeru se jedva rasplamsa; vazduh je bio težak i mrtav. Pri žućkastoj treperavoj svetlosti koja joje je izgledala veoma jaka posle onolikog putovanja kroz mrak, soba sa blagom se odjednom stvori oko nje, puna nemirnih senki.     U njoj se nalazilo šest velikih kovčega. Svi su bili od kamena, svi ogrezli u sitnu, sivu prašinu, kao hleb u buđ; ništa više. Zidovi su bili neravni, tavanica niska. Hladnoća je nekako bila nekako duboka i bez vazduha i od nje joj se prosto ledila krv, sve do srca. Nije bilo paučine; samo prašina. Ništa tu nije živelo, baš ništa, čak ni oni retki, mali beli pauci iz Lavirinta. Prašina je bila debela, debela, i svako njeno zrnce kao da je predstavljalo jedan dan koji je protekao ovde, gde nije bilo ni vremena ni svetlosti; dani, meseci, godine, stoleća - pretvoreni u prah.     "Ovo je mesto koje si tražio", reče Arha, a glas joj je bio čvrst. "Ovo je Veliko blago Grobnica. Stigao si do njega. Nikada nećeš moći da odeš od njega."     On joj ništa ne odgovori; lice mu je bilo mirno, ali u očima mu se videlo nešto što ju je dirnulo: očajanje, pogled čoveka koga su izdali.     "Rekao si da hoćeš da ostaneš živ. Ovo je Jastrebe, jedino mesto za koje znam na kome ćeš moći da sačuvaš život. Kosil će te ubiti, ili će naterati mene da te ubijem. Ali, njena moć ne dopire dovde."     I dalje je samo ćutao.     "Ionako ne bi nikada izašao iz Grobnica, zar ti to nije jasno? Nema razlike. A bar si uspeo da stigneš do... do kraja ovog puta. Ono što si tražio nalazi se ovde."     On se spusti na jedan od velikih kovčega. Delovao je iznureno. Lanac koji se vukao za njim grubo zveknu o kamen. On pređe pogledom oko sebepo sivim zidovima i senkama, a zatim ga usredsredi na nju.     Ona skrenu svoj pogled i uperi ga na kamene kovčege. Nije je zanimalo kakva čudesa trunu u njima.     "Ne moraš više da nosiš taj lanac dok si ovde." Ona mu priđe i otključa katanac na gvozdenom pojasu, i razveza Mananov kožni pojas, oslobodivši zatočeniku ruke. "Moram zaključati vrata, ali kad budem došla imaću poverenja u tebe. Pa, i sam znaš da ne možeš da odeš, da ne smeš ni da pokušaš? Ja sam njihova osveta, ja ispunjavam njihovu volju; ali ako ih prevarim - ako ti prevariš mene - oni će se

osvetiti. Ne smeš pokušati da napustiš sobu, tako što ćeš me napasti ili pokušati da me prevariš kad budem došla. Moraš mi verovati."     "Uradiću onako kako kažeš", odgovori on blagim glasom.     "Donosiću ti hranu i vodu kad god budem mogla. Neće biti mnogo. Imaćeš vode, ali ne i dovoljno hrane, bar neko vreme; izgladnela sam, razumeš? Ali, imaćeš je dovoljno da ostanešživ. Možda neću moći da se vratim ni sutra, ni prekosutra, možda ni duže. Moram da zavaram trag pred Kosil. Ali, doći ću, sigurno. Obećavam. Evo ti flaša. Budi štedljiv, neću moći brzo da se vratim. Ali, vratiću se."     On je pogleda u lice. Imao je čudan izraz. "Čuvaj se. Tenar", reče joj.          8. IMENA     Vratila se s Mananom kroz isprepletane puteve u mraku, i ostavila ga u tami Podgrobnice, da iskopa grob koji će morati tu da stoji kao dokaz, da bi Kosil poverovala da je lopov zaista bio kažnjen. Bilo je već dockan, i ona ode pravo u Malo zdanje da legne. Usred noći se iznenada trže iz sna; setila se da je zaboravila svoj ogrtač u Oslikanoj sobi.Onneće imati čime da se zaštiti od hladnoće u onom mokrom i ledenom zasvođenom podzemlju, izuzev svog vlastitog kratkog ogrtača, i neće imati gde da legne, sem na prašnjavi kamen. Hladni grob, hladni grob, mislila je ona žalosno, ali bila je isuviše umorna da bi mogla sasvim da se probudi, i ubrzo je opet zaspala. Počela je da sanja. Sanjala je duše mrtvih na zidovima Oslikane sobe, nalik na ogromne, blatnjave ptice sa ljudskim rukama, nogama i licem, kako čuče u prašini po mračnim mestima. Nisu mogle da polete. Ilovača im je bila hrana, a prašina piće. Bile su to duše onih koji se ne rađaju ponovo, drevnih naroda i nevernika, onih koje su pojeli Bezimeni. Čučali su u polusenci, svuda oko nje, i s vremena na vreme ispuštali nekakve tihe glasove, nalik na škriputanje drveta ili cvrkutanje ptica. Jedna od njih joj je prišla sasvim blizu. U prvi mah se prepala i pokušala da se odmakne, ali nije mogla ni da se pomeri. To, ta spodoba, imala je ptičije, a ne čovječije lice; ali kosa joj je bila kao od zlata i izgovorila je glasom žene: "Tenar", beskorisno nežno i tiho: "Tenar."     Probudila se. Usta su joj bila zapušena ilovačom. Ležala je u kamenom sarkofagu pod zemljom. Ruke i noge su joj bile obavijene mrtvačkom tkaninom i sputane, tako da nije mogla da se pomeri, ni da progovori.     Očajanje u njoj beše toliko naraslo da su joj se grudi rasprsle, i ono je, u vidu vatrene ptice, razbilo stenu u paramparčad i probilo se na svetlost dana - svetlost dana, jedva primetnu u njenoj sobi bez prozora.

     Stvarno probuđena ovoga puta... Ona se uspravi u postelji, sva iznurena i mamurna od tih snova. Poptom navuče odeću i izađe do cisterne u zidom opasanom dvorištu Malog zdanja. Tu zaroni ruke i lice, a potom i celu glavu i ledenu vodu, sve dok joj se telo nije samo trglo zbog hladnoće i krv brže da struji. A onda, zabacivši unazad kosu sa koje se cedila voda, ona se uspravi i zagleda u jutarnje nebo.     Sunce već odavno bešeodskočilo i bio je vedar zimski dan. Nebo je bilo žućkaste boje i bez i najmanjeg oblačka. Daleko gore u visinama, tako visoko da je bila osvetljena suncem i gorela poput zlatne pahuljice, kružila je jedna ptica, soko ili pustinjski orao.     "Ja sam Tenar", reče ona poluglasno i strese se od hladnoće i straha i uzbuđenja, tu, ispod otvorenog neba, obasjanog suncem. "Ime mi se vratilo. Ja sam Tenar!"     Zlatna pahuljicase,kovitlajući udalji u pravcu zapada, ka planinama, i nestade joj iz vida. Zraci jutarnjeg sunca pozlatiše zabate Malog zdanja. Začuše se zvonca stada ovaca, tamo dole u ravnici. Miris dima od zapaljenog drveta i ražene kaše iskrade se iz kuhinjskog dimnjaka i stade se širiti, nošen prijatnim, svežimpovetarcem.     "Tako sam gladna... Kako je samo saznao? Otkud mu moje ime?... Oh, moram da jedem, strašno sam gladna..."     I, navukavši kapuljaču, potrča na doručak.          Posle tri dana polugladovanja hrana joj povrati osećanje snage i čvrstine, davši joj potrebno opterećenje; više se nije osećala onako podivljalom, ravnodušnom i uplašenom. Sada, posle doručka, osećala je da je savršeno u stanju da sredi Kosil.     Prišla je visokoj, temeljnoj prilici koja je upravo izlazila iz trepezarije Velikog Zdanja i tiho rekla: "Dovršila sam onog pljačkaša... Baš divan dan!"     Ledene, sive oči pogledaše u nju iskosa, ispod crne kapuljače.     "Čini mi se da sveštenica mora da se uzdrži od svake hrane nakon prinošenja ljudske žrtve?"     Bila je u pravu. Arha to beše smetnula s uma, i to joj se videlo i na licu.     "Još nije umro", reče najzad, pokušavajući da podržava onaj ravnodušni ton koji joj je do pre jednog trenutka još bi tako prirodan. "Živ je sahranjen. Pod Grobnicama. U kovčegu. Biće nešto vazduha, kovčeg nije zavaren, od drveta je. Biće to sasvim polagano umiranje. Kad budem znala da je mrtav, počeću da postim.     "Kako ćeš saznati?"

     Zatečena, opet je malo oklevala. "Saznaću. Oni... moji Gospodari će mi reći."     "A, tako. Gde je grob?"     "U Podgrobnici. Kazala sam Mananu da kopa ispod Glatkog kamena." Ne sme tako brzo da odgovara, tim glupim, umirujućim tonom; s Kosil mora govoriti s visine.     "Živ, u drvenom kovčegu. Veoma nesigurno,kad je veštac u pitanju, gospodarice. Jeste li se obezbedili zapušivši mu usta, tako da ne može da izgovara bajalice? Jesu li mu ruke vezane? Oni umeju da bace čini jednim prstom, čak ikad im se odseče jezik."     "Nema ničega u njegovim vradžbinama, obična igrarija", odvrati devojka, podigavši ton. "Sahranjen je i moji Gospodari čekaju na njegovu dušu. Sve ostalo vas se ne tiče, sveštenice!"     Ovoga puta je preterala. Drugi su mogli da ih čuju; Pent i još dve druge devojke, Dabi i sveštenica Mebet - svi su bili dovoljno blizu da čuju. Devojke se behu pretvorile u uvo, i Kosil je to primetila.     "Mene se tiče sve što se događa ovde, gospodarice. Sve što se dešava u njegovom kraljevstvu tiče se Bogokralja, Besmrtnog Čoveka, kome ja služim. Čak i u podzemlje, čak i u srca ljudi on ima pravo da zađe i da ih pretrese, i niko mu ne sme zabraniti ulaz!"     "Ja smem. U Grobnice niko ne ulazi ako to Bezimeni zabrane. Oni su postojali pre tvog Bogokralja i postojaće i onda kad njega više ne bude. Pazi kako govoriš o njima, sveštenice. Nemoj iz izazivati, da ti se ne osvete. Ući će ti u snove, ući će u mračna područja tvoga uma i poludećeš."     Devojčine oči su gorele. Kosilino lice je bilo skriveno, zavučeno u crnu kapuljaču. Pent i ostali su posmatrali, užasnuti i radoznali.     "Oni su stari", reče Kosilin glas, tiho, tek kao nagoveštaj šištavog zvuka iz dubine kapuljače. "Stari su. Njihovo se obožavanje izobličilo, izuzev na ovom jednom mestu. Moć im je iščilela. Oni su sad još samo seni. Više nemaju nikakve moći. Nemoj pokušavati da me zastrašiš, Progutana. Ti si Prva sveštenica; zar to ne znači da si i poslednja?... Nećeš me zbuniti. Vidim ti pravo u srce. Mrak ne može ništa da sakrije od mene. Pazi se, Arha!"     Ona se okrenu i ode, svojim teškim, odlučnim korakom, mrveći u prah sleđeni korov svojim teškim stopalima, obuvenim u sandale, pravo ka kući Bogokralja sa belim stubovima.     Devojka ostade da stoji, mršava i crna, kao zaleđena za zemlju, u prednjem dvorištu Velikog zdanja. Niko se nije micao, ništa se nije kretalo; samo Kosil, u svom tom ogromnom predelu što su ga sačinjavali dvorište i hram, brda i pustinjske ravnice i planine.     "Neka ti Mračni pojedu dušu, Kosil!" viknu ona glasom nalik na krik sokola, i podigavši ruku sa kruto

ispruženom šakom, baci kletvu na široka sveštenička leđa, upravo kad je ova stavila nogu na prvi stepenik svoga hrama. Kosil se malo zanese, ali ne zastade i ne okrenu se. Produžila je, i ušla kroz vratnice Bogokralja.          Arha je provela taj dan sedeći na najnižem stepeniku ispred Praznog prestola. Nije se usuđivala da ode u Lavirint; nije htela ni da se pridruži drugim sveštenicama. Beše je ispunila nekakva težina i držala je tako, sat za satom, u ledenom polumraku velike dvorane. Ukočeno je gledala u parove debelih, beličastih stubova koji su se udaljavali od nje i tonmuli u mrak na drugom kraju dvorane, u zrake dnevnog svetla što su se koso spuštalikroz rule na krovu, i u guste kolutove dima iz bronzanog tronošca napunjenog ugljem u blizini Prestola. Od sićišnih kostiju miševa pravila je šare na mermernom stepeniku, sagnute glave, dok joj je um radio; ali, ipak, bio sav nekako zbunjen. Ko sam ja? pital je samu sebe i nije dobila odgovor.     Manan uđe, šljapkajući niz dvoranu između dva reda stubova, kao svetlost već odavno beše prestala da proseva svojimzracima tamu u dvorani, i hladnoća se pojačala. Mananovo podnadulo lice bio je veoma tužno. Zastao je malo podalje od nje i velike ruke su mu bespomočno visile; pocepani porub otrcanog ogrtača ljuljao mu se iznad peta.     "Mala gospodarice?"     "Šta je, Manane?" Ona ga pogleda tupo, ali ljubazno.     "Malecka, pusti me da uradim ono što si kazala... što si kazala da je već urađeno. On mora umreti, malecka. Začarao te je. Ona će se osvetiti. Ona je stara i svirepa, a ti si suviše mlada. Nemaš dovoljno snage."     "Ona mi ne može ništa."     "Čak i kad bi te ubila naočigled svima, tamo napolju, u čitavom Carstvu niko ne bi imao hrabrosti da je kazni. Ona je Prvosveštenica Bogokralja, a Bogokralj je onaj koji vlada. Ali, ona te neće ubiti na otvorenom. Učiniće to kradom, otrovom, jedne noći."     "Onda ću se ponovo roditi."     Manan je kršio svoje ogromne ruke. "Možda te neće ubiti," prošapta.     "Šta hoćeš time da kažeš?"     "Ona može da te zaključa u sobu u... tamo dole. Kao što si ti uradila s njim. I tako da živiš još možda godinama i godinama. Godinama... I neće se roditi nova Sveštenica, jer ti nećeš biti mrtva. A ipak, neće

biti Sveštenice Grobnica, i igre mladog meseca se neće igrati, i žrtve se neće prinositi, i krv se neće izlivati, i tako će obožavanje Mračnih biti zauvek zaboravljeno. Ona i njen Gospod bi voleli da tako bude."     "Oni će me osloboditi, Manane."     "Neće, ako budu gnevni na tebe, mala gospodarice", prošapta Manan.     "Gnevni?"     "Zbog njega... Svetogrđa koje nije iskupljeno. Oh, malecka, malecka! Oni ne praštaju!"     Sedela je u prašini na najnižem stepeniku, sagnute glave. Posmatrala je nešto sićušno, što je držala na dlanu, mišiju lobanju. Sove na gredama iznad Prestola se malo uskomešaše; sumrak je prelazio u noć.     "Nemoj noćas silaziti u Lavirint", reče Manan, veoma tiho. "Idi kući i spavaj. Sutra ujutro otidi kod Kosil i kaži joj da si je oslobodila kletve. I to je sve. Nećeš morati više da brineš. Ja ću joj pokazati dokaz."     "Dokaz?"     "Da je veštac mrtav."     Sedela je nepomično. Polako je zatvorila šaku i lobanja se slomila i rasula. Kad ju je ponovo otvorila, u njoj su bili samo komadići kostiju i prašina.     "Ne", reče ona, otirući prašinu sa dlana.     "Onmora umreti. Začaro te je. Izgubljena si, Arha!"     "Nije me začarao. Ti si matora kukavica, Manane; bojiš se običnih baba. Kako zamišljaš da ćeš doći do njegai ubiti ga i dobiti taj tvoj 'dokaz'? Da li znaš put do Velikog blaga, onaj kojim si sinoć išao za mnom po mraku? Umeš li da brojiš zaokrete i da stigneš do stepeništa, a onda pored provalija, pa do vrata? Možeš li da otključaš ta vrata?... Oh, jadni moj, stari Manane, baš si pobrljavio. Ona te je uplašila. idi sd lep u Malo Zdanje i lezi da spavaš i prestani da misliš o tome. I prestani da me stalno plašiš pričama o smrti... Ja ću doći kasnije. hajde, hajde, ludo stara, stara panjibno." Ustala je i blago počela da gura Manana u široke grudi, tapšući ga rukama i gurajući ga da ode. "Laku noć, laku noć!"     On se jedva pokrenu, punoklevanja i strepnje ali poslušan, i odgega se niz dugačku dvoranu ispod stubova i obrušenog krova. Ona je gledala na njim.     Kada je već odmakao ona se okrenu i zaobišavši podijum na komeje stajao Presto, nestade u tami iza njega.

          9. PRSTEN ERET-AKBE     U Velikoj riznici Grobnica Atuana vreme nije prolazilo. nije bilo svetlosti; nije bilo života; nijedan pauk se nije kretao po prašini, nijedancrv u ledenoj zemlji. Stene, i mrak, i vreme koje je stalo.     Na kamenom poklopcu velikog kovčega lopov iz Unutrašnjeg kopna ležao je ispružen na leđima, poput kamene figure na sarkofagu. Prašina koju su njegovi pokreti uskovitlali beše mu se slegla po odeći. Nije se micao.     Brava na vratima začegrta. Vrata se otvoriše. Svetlo rasturi mrtvačko crnilo, i sveži dašak pokrenu mrtvi vazduh. Čovek je i dalje ležao nepomično.     Arha zatvori vrata i zaključa ih iznutra, stavi fenjer na jedan kovčeg i polako se približi nepomičnoj prilici.Kretala se oprezno i široko otvorenih očiju, a zenice su joj još bile raširene od dugog putovanja kroz mrak.     "Jastrebe!"     Ona mu dodirnu rame i još jedanput ga pozva po imenu, pa još jedanput.     On se tada promeškolji i zastenja. Napokon se uspravi i sede, a lice mu je bilo upalo i pogled prazan. Gledao ju je kao da je ne prepoznaje.     "To sam ja, Arha - Tenar. Donela sam ti vode. Evo, pij. "     On nasumice posegnu za flašom,kao da mu ruka beše utrnula, i uze da pije, ali sitnim gutljajima.     "Koliko je vremena prošlo?" upita on, teško izgovarajući reči.     "Dva dana otkako si u ovoj sobi. Ovo je treća nož Nisam ranije mogla da dođem. Morala sam da ukradem hranu - evo je..."     Ona izvuče jednu pogaču iz torbe koju je nosila, ali on zavrte glavom.     "Nisam gladan. Ovo... ovo je ubistveno mesto." On stavi glavu u ruke i ostade tako, nepomičan.     "Je li ti hladno? Donela sam ogrtač iz Oslikane sobe."     On ne odgovori.     Ona spusti ogrtač pored njega i stade pažljivodaga posmatra. Malo je drhtala, a oči su joj još bile crne i razgoračene.     Odjednom klonu na kolena, saže glavu i poče da plače, dubokim jecajima od kojih joj se trzalo celo telo, ali bez suza.     On kruto siđe sa kovčega i sagnu se nad nju. "Tener..."

     "Ja nisam Tener. Ja sam Arha. Bogovi su mrtvi, bogovi su mrtvi."     On joj polako položi ruke na glavu, odgurnuvši kapuljaču. Onda, poče da govori. Glas mu je bio tih, a reči na jeziku koji ona nikada nije čula.Njihov zvuk joj pade na srce kao blaga kišica. Smirila se da bolje čuje.     Kada se potpuno umirila, onje podiže i kao dete postavi da sedne na veliki kovčeg na kome je onležao. A onda uze njene ruke u svoje.     "Zašto si plakala, Tener?"     "Kazaću ti. Ali, nije važno, ma šta ti ja rekla. Ne možeš ništa. Ne možeš mi pomoći. I ti umireš, zar ne? Zato, nije važno. Ništa više nije važno. Kosil, sveštenica Bogokralja, oduvek je bila svirepa, pokušala je da me natera da te ubijem. Kao što sam pobila i one druge. Ali, ja nisam htela. Kakva prava ona ima? I ružno je govorila i Bezimenima i podsmevala im se, i ja sam je proklela. I od tada se stalno bojim, jer istina je ono što kaže Manan - ona ne veruje u bogove. Hoće da budu zaboravljeni, i ubiće me kad zaspim. Zato nisam zaspala. Nisam se vratila u Malo zdanje. Prošlu noć sam provela u Dvorani, u jednoj od sobica u potkrovlju, gde se čuvaju haljine za igru. Pre nego što se razdanilo sišla sam u Veliko zdanje i ukrala hranu iz kuhinje, i onda sam se vratila u Dvoranu i ostala u njoj ceo dan. Pokušavala sam da odlučim šta da uradim. A noćas... noćas sam bila tako premorena, pa sam pomislila da bih mogla da odem na sveto mesto i tu spavam; ona će se možda bojati da dođe ovamo. I tako sam sišla u Podgrobnicu. Onu veliku pećinu u kojoj sam te prvi put videla. I... i ona je bila tamo s fenjerom. Razgrtala je grob koji je Manan iskopao, da se uveri da li je u njemu zaista mrtvo telo. Kao pacov na groblju, veliki, debeli crni pacov, kopala je. I svetlost je gorela na Svetom Mestu, onom gde mora uvek biti tama. A Bezimeni nisu ništa učinili. Nisu je ni ublili, nisu joj odeuzeli um. Stari su, baš kao što je rekla. Mrtvi su. Nema ih više. Ja više nisam sveštenica."     Čovek je stajao i slušao je, u rukama su mu još uvek bile njene ruke, glava malo pognuta. Nešto snage kao da mu se beše vratilo u lice i držanje, iako su mu ožiljci na obrazu bili svetlosivi, a na odećii i u kosi mu je još bilo prašine.     "Prošla sam pored nje, kroz Podrgrobnicu. Njena sveća je pravila više senki nego svetlosti, ali me ona nije čula. Htela sam da uđem u Lavirint, da bih se sklonila od nje. Ali kada sam već bila u njemu, stalno mi se pričinjavalo da čujem kako ide za mnom. Kroz sve hodnike, stalno sam čula nekoga iza sebe. I nisam znala kuda ću. Pomislila sam da ću ovde biti najbezbednija; mislila sam da će me moji Gospodari zaštiti i braniti. Ali, oni to ne čine, nema ih, mrtvi su..."

     "Jesli li za njima plakala - što su mrtvi? Ali, oni su tu, Tenar, ovde su!"     "Otkud znaš?" upita ona uzmenireno.     "Zato što sam sve vreme od kako sam stupio u pećinu pod Kamenovima mora da se trudim da ih ne uznemirim, da me ne primete. Sve moje veštine sam iscrpio na to, svu snagu sam potrošio. Ispunio sam sve ove tunele beskarjnim tkanjem čini, čini za uspavljivanje, mir i tišinu, skrivanje; a oni su, ipak, svesni da sam tu, ili, bar, polusvesni; u polusnu su. I uprkos tome ja sam potpuno iscrpljen od napora da im se suprostavim. Ovo je užasno mesto. Jedan čovek, sam nema nikakvog izgleda da preživi. Umirao sam od žeđi kad si mi ti dala vode, ali nije me samo voda spasla. Bila je to snaga onih ruku koje su mi je dale." Dok je to govorio okrenuo joj je ruku dlanom naviše i zadržao je u svojoj za trenutak, zagledavši se u njen dlan; zatim se okrenuo, pošao nekoliko koraka oko sobe i opet se zaustavio pred njom. Ona je ćutala.     "Zar si odista mislila da su mrtvi? U dubini duše znaš da nije tako. Oni ne umiru. Mračni su i besmrtni, i mrze svetlost: tu kratkotrajnu, snažnu svetlost naše smrtnosti. Nisu dostojni obožavanja ni jedne jedine ljudske duše."          Slušala ga je dok su joj se oči sklapale, prikovane za treperavi fenjer.     "Da li su ti ikada nešto dali, Tenar?"     "Ništa", prošapta ona.     "Ništa ni nemaju da pruže. Nemaju moć stvaranja. Sva njihova moć se svodi na zamračivanje i uništavanje. Ne mogu da napustite ovo mesto; oni jesu ovo mesto; i treba ga prepustiti njima. Ne smemo poricati niti zaboraviti da postoje, ali ne bi trebalo ni da ih obožavamo. Zemlja je prelepa, svetla i prijateljska, ali to nije sve. Zemlja ume biti i strašna, i mračna, i svirepa. Zec skiči kad umire na zelenim livadama. Planine grčevito stežu svoje ogromne šake pune skrivene vatre. U moru ima ajkula, a u ljudskim očima svireposti. I tamo gde ljudi obožavaju te stvari i ponižavaju se pred njima, tamo se rađa zlo; u svetu ima mesta gde se skuplja tmina, mesta potpuno prepuštena Onima koje zovemo Bezimeni, praiskonskim i svetim Silama Zemlje pre Svetlosti, silama mraka, uništenja, ludila... Mislim da su tvojoj sveštenici Kosil oduzeli um još odavno; mislim da se šunjala kroz ove pećine isto kao što je zavirivala u lavirint po vlastitoj volji, i sada već više nije u stanju da vidi svetlost dana. Rekla ti je da su Bezimeni mrtvi; samo izgubljena duša, izgubljena za istinu, može u tako nešto da poveruje. Oni postoje. Ali, oni nisu tvoji Gospodari. Niti su to ikada bili... Ti si slobodna, Tenar. Vaspitali su te da budeš robinja,

ali ti si se otrgla i oslobodila."     Slušala je, iako jopj se izraz na licu nije menjao. On zaćuta. Oboje su ćutali; ali to više nije bio onaj isti muk koji je vladao sobom pre nego što je ona ušla u nju. Sada se čulo njihovo disanje i kretanje života u njihovim žilama, a sveća koja je gorela u limenom fenjeru ispuštala je tihe, živahne zvuke.     "Otkud mi znaš ime?"     On se opet poče šetati gore-dole po sobi, podužući finu, sitnu prašinu, protežući mišice i ramena, trudeći se da se oslobodi umrtvljujuće hladnoće.     "saznavanje imena mi je posao. To je moj zanat. Da bi se oko nečega isplele čini, znaš, mora se prethodno otkriti kakvo je istinsko ime te stvari. U zemljama odakle potičem mi čitavog života krijemo svoja istinska imena od svih osim od onih u koje imamo potpuno poverenje; jer, u imenu leži velika moć i velika opasnost. Nekada, davno, na samom početku vremena, kad je Segoj uzdigao ostrva Zemljomorja iz dubine okeana, sve stvari nosile su svoja istinska imena. I celokupna magija, sve vradžbine, i dan-danas zavise od znanja - ponovnog saznavanja, pamćenja - tog istinskog i prastarog jezika Stvaranja. Naravno, postoje bajalice, reči poređane na određeni način koje treba naučiti; takođe, moraju se znati i posledice. Ali ono na čemu čarobnjak provede sav svoj život upravo je otkrivanje imena stvari, i otkrivanje kako da se otkriju imena stvari."     "Kako si otkrio moje?"     On se za trenutak zagleda u nju, dubokim, bistrim pogledom koji je prodirao kroz senke između njih dvoje; malo je oklevao. "To ti ne mogu reći. Ti si kao fenjer, obmotan takaninom i prekriven odozgo njome, sakriven u mraku. Ali, svetlost ipak prosijava; nisu mogli da ugase svetlost. Nisu uspeli da te sakriju. Pošto ja prepoznajem svetlost i pošto poznajem tebe, znam ti i ime, Tenar. To je moj talenat, moja moć. Više od toga ti ne mogu reći. Ali, kaži mi ovo: šta ćeš sada da radiš?"     "Ne znam."     "Kosil je do sada već otkrila da je grob prazan. Šta će ona uraditi?"     "Ne znam. Ako se opet popnem gore, može dati da me pogube. Kad Prvosveštenica slaže očekuje je smrtna kazna. Može narediti da me prinesu na žrtvu na stepenicama Prestola, ako joj se prohte. I Manan će ovog puta zaista morati da mi odseče glavu, a ne da samo podigne mač i sačeka da se pojavi Mračna prilika da mu zaustavi ruku. Jer, ovoga puta se neće zaustaviti. Spustiće se pravo dole i otseći će mi glavu."     Govorila je jednolično i polako. On se namršti. "Ako dugo ostanemo ovde gde smo", reče on, "ti ćeš

sigurno poludeti, Tenar. Gnev Bezimenih ti teško opterećuje um. A i moj. Za sada je bolje da si ovde, mnogo bolje. Ali, dugo je vremena prošlo dok se nisi pojavila i ja sam istrošio svu svoju snagu. Niko ne može da se, sam, dugo opire Mračnima. Veoma su jaki." Zastao je; glas mu je odjednom izgubio snagu i kao da je i on izgubio nit svojih misli. Protrljao je rukama čelo i krenuo da opet otpije malo iz čuturuce. Odlomio je parče hleba i seo na kovčeg preko puta nje, da ga pojede.     Ono što je govorio bilo je tačno; osećala je težinu, pritisak na svoj um, koji kao da joj je unosio zbrku u sve misli i osećanja. Ipak, nije se više plašila, kao onda kad je sama dolazila kroz hodnike. Jedino je grobna tišina izvan sobe delovala zastrašujuće. Zašto? Nikada pre toga nije se bojala tišine podzemlja. Ali, nikada nije bila neposlušna prema Bezimenima, nikada im se nije suprostavila.     Najzad se nasmeja, ali to je više ličilo na cviljenje. "Evo gde sedimo na najvećem blagu Carstva", reče ona. "Bogokralj bi dao sve svoje žene samo da dobije makar jedan od ovih kovčega. A nismo još otvorili nijedan poklopac, makar samo da pogledamo."     "Ja jesam", reče Jastreb, preko zalogaja.     "U mraku?"     "Napravio sam malo svetlo. Avetinjsko svetlo. Ovde to baš nije bilo lako. Čak i sa štapom bi teško išlo, a bez njega je bilo kao da pališ vatru od mokrog drveta i po kuši. Ali, ipak sam uspeo. I našao sam ono što sam tražio."     Ona polako podiže glavu da bi mu videla lice. "prsten?"     "Pola prstena. Druga polovina je kod tebe."     "Kod mene? Druga polovina je bila izgubljena..."     "I pronađena. Nosio sam je na lancu oko vrata. Ti si ga skinula i pitala me zar nisam mogao nabaviti bolju amajliju. Jedina koja bi bila bolja od pola prstena Eret-Akbe bio bi ceo prsten. Ali, kako kaže poslovica, bolje je imati i pola vekne nego biti bez hleba. Tako, ti sada imaš moju polovinu, a ja tvoju." On joj se nasmeši kroz senike u grobnici.     "Kada sam ga uzela, ti si mi rekao da ne znam kako da ga upotrebim."     "Tako je."     "A da li ti znaš?"     On potvrdi glavom.     "Reci mi. Reci mi šta je, u stvari, taj prsten, i kako si našao onu izgubljenu polovinu, i kako si dospeo ovamo, i zašto. Sve to moram da saznam, i onda ću možda odlučiti šta da radim."

     "Možda i hoćeš. Dobro. Šta je, u stvari, Prsten Eret-Akbe? Vidiš, ne izgleda mnogo dragocen, i čak nije ni prsten. Suviše je velik. Narukvica, možda, ali za to, opet, izgleda isuviše mali. Niko ne zna u koju je svrhu bio napravljen. Lepotica Elfaran ga je nosila, nekada davno, pre nego što je ostrvo Solea utonulo u more; i već tada je bio veoma star. I na kraju je dospeo u ruke Eret-Akbe... Od srebra je i probušen je na devet mesta. Na spoljnoj strani ima urezanu valovitu šaru, a na unutrašnjoj ugraviranih devet Runa moći. Na polovini koja je kod tebe nalazese četiri rune i delić pete; na mojoj polovini takođe. Prelom je prošao tačno kroz jedan runski znak i uništio ga. Od tada, taj znak se zove Izgubljena runa. Magi znaju preostalih osam: Pir, koja štiti od ludila, setra i požara; Ges, koja daje izdržljivost, i tako dalje. A razlomljena runa je bila ona koja vezuje zemlje. Bila je to Runa saveza, znak vladavine, znak mira. Kralj koji ne vlada u tom znaku, nikada ne može dobro da vlada. Niko ne zna kako se pisala. Od kada je izgubljena, u Hevnoru više nije bilo velikih kraljeva. I, sitni vladari i tirani, ratovi i svađe zavladali su nad svim zemljama Zemljomorja.     I zato su mudri vladari i Magi sa Arhipelaga oduvek želeli da povrate prsten Eret-Akbe, da bi mogli da obnoove izgubljenu runu. Ali na kraju su odustali, i prestali da šalju ljude da ga traže, jer niko nije uspevao da iznese jednu polovinu iz Grobnica Atuana: a ona druga polovina, koju je Eret-Akbe svojevremeno dao jednom kargijskom kralju, bila je već davno nestala. Rekli su da je ne vredi više ni tražiti. To je bilo pre mnogo stotina godina.     Ja sam, ovako ušao u sve to. Kad sam bio samo malo stariji od tebe, pošao u... lov, neku vrstu hajke preko mora. Ono što sam lovio prevarilo me je, i ja sam se našao izbačen olujom odavde. Bilo je to tek puko ostrvce, ne mnogo veće od pešćanog spruda, a u sredini su mu se protezale dugačke dine, obrasle travom, imalo je još jedan izvor slane vode, i ništa više.     Ali dve osobe su ipak živele na njemu. Starac i starica; mislim da su bili brat i sestra. Strašno su se prepali kada su me ugledali. Nisu videli ljudski lik već - ko zna koliko? Godinama, decenijama. Ali, ja sam bio u nevolji, a oni su se lepo poneli prema meni. Amli su kolibicu, izgrađenu od naplavljenog drveta i vatru u njoj. Starica mi je dala hrane, dagnje koje je otkidala sa stena kada se plima povuče, osušeno meso morskih ptica koje su lovili gađajući ih kamenjem. Bojala me se, ali mi je ipak dala hranu. I polako, pošto nisam činio ništa što bi je uplašilo, ona je postepeno počinjala sve više mi veruje, i nazjad mi je pokazala svoje blago. I ona je imalo blago... Jednu dečju haljinicu. Od svile, izvezenu biserom. Haljinicu za bebu, za malu princezu. Ona, sama, nosila je neuštavljenu kožu foke.     Nismo mogli da razgovaramo. Ja tada još nisam znao kargijski, a oni nisu znali ni jedan jezik

Arhipelaga, a jedva da su govorili i onaj svoj. Mora da su ih tamo dovukli i bacili još dok su bili deca, i ostavili ih da umru. Ne znam zašto, a sumnjam da su i oni znali. Ali kad sam odlazio, ona mi je dala poklon. Poklonila mi je izgubljenu polovinu Prstena Eret-Akbe."     Ućutao je za trenutak.     "Tada još nisam znao šta je to; znao sam koliko i ona. Najveći poklon na svetu koji se može dobiti u naše doba, a dala ga je jadna poludela starica odevena u krzno foke jednom otkačenom skitnici koji ga je samo strpao u džep, kazao "Hvala! " i otplovio... I eto, tako sam produžio dalje, i uradio ono što sam morao da uradim. A onda su iskrsle neke nove stvari, i ja sam putovao na zapad, do Zmajevih staza, i još dalje. Ali sve vreme sam držao taj poklon uz sebe, jer sam osećao zahvalnost prema starici koja mi je poklonila jedino što je mogla. Kroz jednu od rupa na njuemu provukao sam lanac i nosio ga oko vrata, i nikad mi ni na pamet nije palo da se upitam šta to zapravo imam. A onda, jednog dana na Selidoru, najudaljenijem od svih ostrva, tamo gde je poginio Eret-Akbe u borbi sa zmajem koji se zvao Orm - na Selidoru, dakle, razgovarao sam sa jednim zmajem, jednim iz te porodice Orm. I on mi je otkrio šta nosim na grudima.     Bilo mu je veoma smešno što ja o tome pojma nemam. Zmajevi, uopšte, misle da smo mi smešni. Ali, pamte Eret-Akbu; o njemu govore kao da je bio zmaj, a ne čovek.     Kada sam se vratio na Unutrašnje kopno, stigao sam napokan i do Hevnora. Ja sam inače rođen na GOntu, ostrvu koje nije mnogo daleko na zapad od vaših kargijskih zemalja, i dosta sam se nalutao u životu, ali nikada do tada nisam bio u Hevnoru. Bilo je, dakle, vreme da odem i tamo. Video sam bele kule i razgovarao sa velikim ljudima, trgovcima, vladarima i kraljevima prastarih zemalja. Ispričao sam im šta posedujem. Rekao sam im da ću, ako žele, otići da potražim drugu polovinu prstena u Grobnicama Atuana, da bih našao Izgubljenu runu, ključ mira. Jer, mir nam je itekako potrebam u svetu. Hvalili su me na sva usta, i jedan od njih mi je dao novaca da snabdem svoj brodić. I tako sam naučio vaš jezik i došao u Atuan.     Ućutao je i zagledao se u senke ispred sebe.     "Zar stanovnici naših gradova nisu u tebi prepoznali Zapadnjaka, po boji kože, po načinu govora?"     "Oh, ništa lakše nego prevariti ljude", odgovori on rasejano, "samo ako znaš kako. Prividno se izmeniš, i niko sem drugog maga ne može da te prozre. A vi, u zemljama Karga, nemate čarobnjake i mage. Čudno. Prognali ste svoje vrače još dvano, i zabranili bavljenje magijskim veštinama; i sada ste već skoro sasvim prestali da verujete u njih."

     "Mene su učili da ne verujem. To je suprotno učenju Sveštenika-kraljeva. Ali, znam da je samo magija mogla da te dovede do Grobnice i da to otvori vrata u crvenoj steni."     "Ne samo vradžbine, već i malo znanja. Mi, čini mi se više od vas koristimo pisanje i čitanje. Umeš li da čitaš?"     "Ne. To je jedna od crnih magija."     On klimnu glavom. "Ali je korisna", reče. "Jedan od onih davnih lopova koji nisu uspeli ostavio je za sobom neke spise Grobnica Atuana, i uputstva kako se u njih može ući, pod uslovom da čovek zna Velike čini Otvaranja. On mi je dozvolio da ga pročitam. I tako sam uspeo da prodrem do velike pećine...     "Do Podgrobnice."     "Lopov koji je ono pisao mislio je da se tu nalazi blago, u Podgrobnici. Zato sam ga tamo potražio, ali sam nekako osećao da mora biti bolje sakriveno, negde dublje u Lavirintu. Znao sam ulaz u veliki Lavirint, i kada sam video tebe, otišao sam do njega, nameravajući da se sakrijem u Lavirintu i pretražim ga. Razume se, tu sam pogrešio. Bio sam već pod uticaj Bezimenih i um mi je bio malo pometen. I od tada stalno postajem sve slabiji i gluplji.Čovek im se ne sme predati, mora se odupreti, mora da svoj duh stalno održava, da bude jak i siguran u sebe. To sam još odavno naučio. Ali ovde je to teško; ovde su oni veoma jaki. Nisu oni bogovi, Tenar. Ali su jači od bilo kog čoveka."     Oboje su ućutali i dugo ostali tako, bez reči.     "Šta si još pronašao u kovčezima s blagom?" upita ona tupo.     "Tričarije. Zlato, drago kamenje, krune, mačeve. Ništa što bi pripadalo nekom živom čoveku... Reci mi, Tenar. Kako su baš tebe izabrali da budeš Sveštenica Grobnica?"     "Kad Prva sveštenica umre, oni pođu po celom Atuanu i traže žensko dete koje se rodilo one noći kad je Sveštenica umrla. I uvek nađu neko. Jer, ono je Sveštenica koja se ponovo rodila. Kad devojčica napuni pet godina dovedu je ovamo, u Mesto. A kad napuni šest, predaju je Mračnima i oni joj pojedu dušu. I od tada ona pripada njima, kao što im je oduvek pripadala, od kad postoji svetlost dana. I nema imena."     "Da li veruješ u to?"     "Oduvek sam verovla?"     "A da li veruješ sada?"     Ona ništa ne odgovori.     Između njih se opet uveče tišina, ispunjena senkama. Posle dužeg vremena, ona se ponovo oglasi.

"Ispričaj mi... ispričaj mi o zmajevima na Zapadu."     "Tenar, šta nameravaš da uradiš? Ne možemo večito da ostanemo ovde i pričamo jedno drugom priče, sve dok sveća ne izgori i opet ne zavlada mrak."     "Ne znam šta ću, Bojim se. "Sedela je ispravljenih leđa na kamenom kovčegu, kršila ruke i godorila veoma glasno, kao da je muče bolovi. "Bojim se mraka", dodade tužno.     On joj tiho odgovori. "Moraš se odlučiti. Ili ćeš me ostaviti, zaključati vrata, popeti se natrag do svojih oltara i predati me svojim Gospodarima; zatim otići do sveštenice Kosile i pomiriti se s njom - i tu će biti kraj priči - ili ćeš otključati vrata i izići odavde zajedno sa mnom. Napustiti Grobnice, napustiti Atuan, i poći sa mnom preko mora. I to će biti početak jedne nove priče. Moraš biti ili Arha, ili Tenar. Ne možeš biti obe."     Duboki glas mu je bio blag i siguran. Pogledala mu je kroz senke u lice, tvrdo i pokriveno ožiljcima, ali bez svireposti i laži u sebi.     "Ako napustimslužbu Mračnima, ubiće me. Ako iziđem odavde, umreću."     "Nećeš ti umreti. Umreće Arha."     "Ne mogu..."     "Da bi se neko ponovo rodio, Tenar, mora najpre umreti. Nije tako teško kao što se spolja čini."     "Neće nas pustiti da iziđemo. Nikada."     "Možda neće. Ali, vredi da pokušamo. Ti imaš znanje, ja veštinu, a udruženi imamo..." On zastade.     "Imamo prsten Eret-Akbe."     "Da, njega. Ali, mislio sam na još nešto što imamo zajedno. Nazovi to uzajamnim poverenjem... To je jedno od njegovih imena. I to je ogromna stvar. Iako je svako od nas dvoje slabo, samo za sebe, kad to imamo jaki smo, jači čak i od Sila mraka." Oči su mu sad bile sasvim bistre i prosto su mu gorele na izrovašenom licu. "Slušaj, Tenar"! uzviknu odjednom. "Došao sam kao lopov, kao neprijatelj, naoružanda ti se suprostavim; a ti si imala milosrđa prema meni, i verovala si mi. I ja sam tebi verovao, još od onog časa kad sam ti u magnovanju ugledao lice, u pećini ispod Kamenova, onako prekasno u tami. Daću ti sada ono što imam. Moje istinsko ime je Ged. I tebi ga predajem na čuvanje." Ustao je i pružio joj polukrug od izbušenog i išaranog srebra. "Neka se prsten opet sastavi", reče.     Ona mu ga uze iz ruke. Zatim skinu s vrata srebrni lanac na kome je visila druga polovina, iskinu je s lanca. Sastavljala je dve polovine na dlanu, tako da su se ivice, tamo gde je bio prelomljen, uklopile jedna u drugu, i prsten je opet bio ceo.

     Nije podigla glavu.     "Poći ći s tobom", reče jednostavno.          10. GNEV TAME     Kada je to izgovorila, čovek po imenu Ged je položio svoju ruku preko njenih, koje su držale prelomljenu amajliju. Ona iznenadapodiže pogld i vide kako se odjednom sav zajapurio od života i osećanja pobede, i kako se smeši. "Ti si nas oboje oslobodila", reče on. "Niko ne može da stekne slobodu sam samcit. Hajdemo; nemojmo gubiti vreme dok ga još imamo! Pokaži ga još malo." Bila je sklopiola dlan na kojem su se nalazila dva komada srebra, ali na njegov zahtev ponovo ga rastvori. Ivice prstena i dalje su se dodirivale.     On ih ne uze od nje, već samo svoj dlan položi preko njenog. Izgovorio je, pri tom dve reči, i lice mu iznenada orosi znoj. Osetila je neko čudno, jedva primetno podrhtavanje na svom dlanu, kao da se na njemu beše promeškoljila neka zaspala životinjica. Ged uzdahnu; napetost u njemu popusti i on obrisa čelo.     "Eto, reče, i uzevši u ruku Prsten Eret-Akbe navuče joj ga preko desne šake; jedva je prošla kroz njega. Tu ga i ostavi. "Eto!" ponovi on, zadovoljno ga posmatrajući: "Odgovara. Mora da je to ženska narukvica, ili,možda dečja."     "Hoće li držati?" uznemireno promrlja ona, osećajući kako joj srebrna traka, hladna i krhka, leži na tankom ručnom zglobu.     "Hoće. Nisam mogao da popravim prsten Eret-Akbe običnom vradžbinom, kao seoska veštica kad krpi čajnik. Morao sam da upotrebim čini Ustrojstva i da opet od njega stvorim jedno. Sada je opet kao da nikada nije ni bio prelomljen. Tenar, moramo što pre da krenemo. Ja ću poneti i čuturicu. Ogrn8i svoj ogrtač.     Dok je ona petljala oko brave, otključavajući je, on reče: "Voleo bih da imam svoj štap", a ona odgovori šapatom: "Tu je, odmah iza vrata." Donela sam ga."     "Zašto si ga donela?" upita on radoznalo.     "Nameravala sm... da te odvedem do izlaza. da te pustim da pobegneš."     "Takav izbor nisi moglada napraviš. Mogla si da me držiš zarobljenog i da i sama budeš robinja; ili da me oslobodiš, i pođeš zajedno s amnom, u slobodu. Hajde, malecka, budi hrabra, okreni taj ključ."     Ona okrenu u bravi ključ sa drškom u obliku zmaja i otvori vrata koja su vodila u niski, mračni

hodnik. Napustila je Riznicu Grobnica sa Prstenom Eret-Akbe na ruci, a čovek je pošao za njom.     Osetilo se nekakvo slabo treperenje, ne baš nalik na zvuk, u kamenim zidovima, podu i u lukovima tavanice. Kao da je negde daleko zagrmelo, kao da se nešto ogromno negde stropoštalo.     Kosa joj se nakostreši od straha, i ne razmišljajući on brzo dunu u sveću svog limenog fenjera. Čula je kako je čovek iza njenih leđa napravio nagli pokret; njegov spokojni glas reče, tako blizu da mu je dah osetila u kosi: "Ostavi fenjer. Ja mogu da napravim svetlo, ako bude potrebno. Koliko je sati, tamo napolju?"     "Već je bila davno prevalila ponoć, kad sam došla ovamo."     "Onda moramo napred, što pre."     Ali, kako se nije pokrenuo, ona svati da čeka da ga ona povede. Jedino je ona znala kojim se putem izlazi iz Lavirinta, i on je čekao da pođe za njom. Krenula je, pognuta, jer tunel je na tom mestu bio veoma nizak, ali dosta brziom korakom. Na nevidljivim raskrsnicama do njih je dopirala hladna vazdušna struja i oštar, gadni zadah, mrtvački smrad ogromne praznine ispod njih. Kad je tunel postao malo viši i ona mogla da se uspravi, usporila je korak, brojeći svaku stopu dok su se približavali ponoru. Lakim hodom, svestan svakog njenog pokreta, on ju je pratio u stopu. istog časa kada je stala, zaustavio se i on.     "Ovde je ponor", prošapta ona. "Ne mogu da nađem ispust. Ah, tu je. Pazi dobro, čini mi se da se kamenje osipa.. . Ne, ne, stani... osulo se..." Hitro se porebarke povukla na čvrsto tle u trenutku kada se kamenje pod njenim stopalama rasulo i propalo dole. Čovek je zgrabi za mišicu i zadrža je. Srce joj je lupalo kao ludo. "Ispust više nije siguran, kamenje se osipa."     "Napraviću malo svetla, da vidim na čemu smo. Možda ću uspeti da ga učvrstim uz odgovarajuću reč. U redu je, malecka."     Pomislila je kako je čudno što je zove istim imenom kojim ju je Manan oduvek zvao. I u trenutku kada je zapalio prigušenu svetlost na kraju svog štapa, nalik na svetlucanje trulog drveta ili na zvezdu u magli, i koraknuo na uzani ispust iznad crne provalije, ona ugleda ogromnu crnu priliku kako se primiće u tmini ispred njega; smesta shvati da je to Manan. Ali glas joj zape u grlu, kao da ga steže omča, i nije mogla da vikne.     U času kada je Manan ispružio ruke da ga gurne sa nestabilne, uske staze u ponor, Ged je podigao pogled, ugledao ga, i uz krik iznenađenja i besa, zamahnuo na njega štapom. Na njegov uzvik svetlost iznnada planu, i njen beli i nepodnošljivi sjaj suknu evnuhu pravo u lice. Manan brzo podiže jednu veliku

ruku da zakloni oči, nasumice se zatetura u pravcu Geda, da ga zgrabi, promaši i pade.     Dok je padao nije ispustio ni jedan jedini krik. Nikakav zvuk nije dopro iz crnog ambisa, nikakav udarac tela o dno provalije, nikakav zvuk pogibije, ništa. Viseći iznad provalije, držeći se čvrsto za kamenu ivicu i klečeći pored smrznutog ispupčenja na njenom kraju, Ged i Tenar se nisu micali; osluškivali su; ali, ništa nisu čuli.     Svetlost je ličila na sivu pahuljicu, jedva se videla.     "Hodi!" reče Ged i ispruži ruku; ona je uze i on je u tri odvažna koraka prebaci na drugu stranu. zatim ugasi svetlost. Opet je pošla ispred njega, da mu pokaže put. Bila je sva obamrla i nije mislila ni na šta. Tek nakon izvesnog vremena, pade joj na pamet: Da li sada desno ili levi?     Zaustavi se.     On se zaustavi nekoliko koraka iza nje i tiho upita: šta je?     "Zalutala sam. Upali svetlost."     "Zalutala?"     "Zaboravila sam... zaboravila sam da brojim skretanja."     "Ja sam brojao", reče on, primaknuvši joj se malo. "Skrenuli smo levo posle ponora, pa desno, pa opet desno."     "Onda na sledećem zaokretu treba opet desno", reče ona kao automat, ali je i dalje stajala nepomično. "Upali svetlost."     "Svetlost nam neće pomoći da nađemo put, Tenar."     "Neće. Ništa neće. Izgubljeno je. I mi smo izgubljeni."     Mrtva tišina se sklopi oko njenog šapata i proguta ga.     Osetila je kretanje i toplotu drugog ljudskog bića, tu odmah pored nje, u tami. On potraži njenu ruku i uze je u svoju. "Hajde, Tenar. Prvo skretanje desno."     "Upali svetlost, preklinjala ga je. "Tuneli su tako izuvijani..."     "Ne mogu. Ne smem da rasipam snagu. Tenar, oni su... oni znaju da smo izašli iz Riznice. Znaju i da smo prošli ponor. Traže nas, traže našu volju, naš duh. Da ih utrnu, da ih prožderu. Njih moram da održavam, da gore i dalje. Sva mi snaga odlazi na to. Moram im se odupreti; zajedno s tobom. Uz tvoju pomoć. Moramo dalje."     "Nema izlaza", reče ona, ali ipak učini jedan korak. Pa još jedan, oklevajući, kao da joj ispod svakog sledećeg koraka zjapi crni ponor, ona grozna praznina ispod zemlje. Topli, čvrsti stisak njegove ruke

počivao je na njenoj. Produžili su dalje.     Nakon čitave večnosti stigoše najzad do stepeništa. Ranije imse nije činilo toliko strmo, a sada je svaki stepenik bio kao ljigavo, plitko udubljenje u steni. Ali su se ispeli do vrha, a zatim produžili malo brže, jer je znala da se zavojiti hodnik sada proteže veoma dugo, pre nego što stigne do prvog skretanja. Prsti leve ruke, koje je neprestano vukla po zidu, da bi osetila kuda ide, pređoše preko otvora s leve strane. "Tu je", promrlja ona; ali, izgledalo je da on okleva, kao da je posumnjao zbog nečega u načinu na koji se kretala.     "Ne, nije", promuca ona, zbunjeno, "nije ovaj, već sledeći otvor s leve strane. Ne znam više. Ne mogu. Nema izlaza."     "Pošli smo u Oslikanu sobu", reče spokojni glas iza nje u mraku. "Kako ćemo stići do nje?"     "Prvo sledeće skretanje nalevo."     Ona krenu dalje. Napravili su dugački zaokret i prošli dva lana skretanja pre nego što su stigli do hodnika koji je skretao desno, ka Oslikanoj sobi.     "Sad pravo", prošapta ona, i sada je već bilo lakše da se snađu u mraku, jer je dobro poznavala hodnike do gvozdenih vrata, budući da je stotinama puta pre toga izbrojala sva skretanja; čudna težina koja joj je pritiskala um nije više mogla da je zbuni, samo ako bude uspela da ne misli. Ali sve vreme su se primicali, sve bliže i bliže, onome što ju je pritiskalo i gnječilo pod sobom; noge su joj bile tako premorene i otežale da je dva-tri puta zastenjala od napora da ih pokrene. A čovek pored nje je disao duboko i teško, kao neko ko se upinje iz petnih žila, noseći teret. Ponekad bi se čuo njegov glas, prigušen i odsečan, jedna reč, ili slog. I tako su najzad stigli do govozdenih vrata; ona odjednom ispruži ruku, užasnuta.     Vrata su bila otvorena.     "Brzo!" uzviknu ona, i povuče svog pratioca kroz njih. S druge strane vrata se zaustavi.     "Zašto su bila otvorena?! upita se ona naglas.     "Zato što tvoji Gospodari ne mogu da ih zatvore sami; potrebna im je tvoja ruka."     "Sada ćemo ući..." Glas je izdade.     "U srce tame. Znam. Ipak, izašli smo iz Lavirinta. Koliko ima puteva iz Podgrobnice?"     "Samo jedan. Vrata na koja si ušao ne otvaraju se iznutra. Može se izaći samo ako se prođe kroz pećinu i hodnicima se popne do kapka na podu sobe iza Prestola. U Prestonoj dvorani."     "Znači, moraćemo tim putem."

     "Ali, ona je t6amo", prošapta devojka. "Tamo, u Podgrobnici. U pećini. Kopa po praznom grobu. Ne smem da prođem pored nje, oh, neću moći opet da prođem pored nje!"     "Do sada je sigurno već otišla."     Pred njima se otvarao tunel kome kao da nije bilo kraja. Osetili su odjednom oko sebe više vazduha; mrak kao da se beše nekako proširio. Ušli su u veliku pećinu ispod Kamenova.     Počeli su da je obilaze, držeći se stalno zida sa desne strane. Tenar je prešla samo nekoliko koraka i zastala. "Šta je sad ovo?" promrlja odjednom, jedva čujno. U toj ogromnoj, mrtvoj, mračnoj vazdušnoj lopti nešto se čulo: kao da nešto podrhtava, ili se ljulja. Bio je to zvuk koji je odzvanjao u krvi i osećao se u kostima. Zidovi koje je vreme ukrasilo svojim rezbarijama podrhtavali su, podrhtavali ispod njenih prstiju.     "Napred", reče čovekov glas, nekako suv i sav napet. "Požuri, Tenar!     Dok se i dalje spoticala u svom umu, mračnom i poljuljanom kao podzemni svodovi, ona uzviknu: "Oprostite mi, o, Gospodari moji, o, vi što nemate imena, vi što ste od iskona, oprostite mi, oprostite!"     Odgovora nije bilo. Nije ga nikada ni bilo.     Stigli su do hodnika ispod Dvorane, popeli se uz stepenice, stigli do poslednjeg stepenika i glavom dodirivalikapak. Bio je zatvoren, onako kako ga je ona uvek ostavljala. Pritisnula je oprugu kojom se otvarao. Nije se otvarao.     "Slomila se", reče ona. "Zaključan je."     "On je obiđe i upre leđima o kapak. Nije se pomerio.     "Nije zaključan, već pritisnut nečim teškim odozgo."     "Možeš li da ga otvoriš?"     "Možda. Mislim da nas ona čeka tamo gore. Da li je i neki muškarac tamo gore s njom?"     "Dabi i Uahto, možda još neki čuvari - muškarci ovde ne smeju da dođu..."     "Nisam u stanju da istovremeno bacam čini otvaranja, držim na odstojanju ljude koji gore čekaju i odupiremse tami", reče njegov mirni glas, kao da razmišlja. "Moraćemo da pokušamo kroz ona druga vrata, vrata u steni, kroz koja sam ušao. Da li ona zna da se ne mogu iznutra otvoriti?"     "Zna. Jednom me je pustila da pokušam."     "Onda ih možda nije uzela u obzir. Hajde, dođi Tenar!"     Ona je bila klonula na kamene stepenice, koje su zujale i podrhtavale kao da se negde duboko ispod njih odapinju tetive nekih divovskih lukova.

     "Šta je ovo... ovo podrhtav anje?"     "Dođi", reče on, tako sigurno i mirno da ga ona posluša i opet se pipajući vrati niz stepenice i kroz hodnike, i uđe u onu užasnu pećinu.     Na ulazu se sudari sa tako ogromnom, slepom i opakom mržnjom kao da se sama zemlja sručila na nju, da zadrhta i povika, a da ni sama nije bila toga svesna: "Ovde su! Ovde su!"     "Onda neka znaju da smo i mi ovde", reče čovek, i iz njegovog štapa i ruku pokulja blistava, bela svetlost, koja se prelamala kao što se morski talasi prelamaju, o hiljade dragulja na zidovima i tavanici; božanska svetlost, kroz koju njih dvoje protrčaše pravo preko ogromne pećine, dok su im senke4 preletele preko belih šara i svetlucavih udubljenja i praznog, otvorenog groba. Dotrčali su do niskog dovratka, sve idući kroz tunel, pognuti, ona napred a on za njom. Tu, u tunelu, kamenje je već grmelo i ljuljalo im se pod nogama. Ali, svetlost je i dalje bila uz njih, zaslepljujuća. Kad je ugledala pred sobom mrtvo lice stene, čula je kako njegov glas nadjačava grmljavinu zemlje, izgovarajući samo jednu jedinu reč, i udari u crveni kamen zatvorenih vrata. Stena buknu belim sjajem kao da se zapalila i raspuče se.     Kroz otvor se videlo nebo, koje je upravo bledelo u praskozorju. Nekoliko hladnih belih zvezda lebdelo je visoko na njemu.     Tenar ugleda zvezde i oseti dašak vetra na lic u; ali, nije ustala. Čučala je zgrčena na rukama i kolenima, tu, na pola puta između zemlje i neba.     Čovek, čudna, mračna prilika u tom polumraku praskozorja, okrenu se i povuče je za ruku da ustane. Lice mu je bilo crno i iskeženo, kao u demona. Ona ustuknu u strahu, vrišteći nekim debelim glasom koji uopšte nije bio njen, kao da joj se ustima kreće jezik mrtvaca. "Ne"! Ne dodiruj me... pusti me... Idi!" I stade da se koprva unazad, što dalje od njega, u osute i razjapljene, bezube čeljusti Grobnica.     Njegov stisak popusti i on reče, tihim i čvrstim glasom: "Zaklinjem te simbolom saveza koji nosiš na sebi. Dođi Tenar."     Ona ugleda svetlost zvezda u srebru prstena koji je nosila oko ruke. Ne odvajajući oči od njega diže se, polako, povodeći se. Zatim stavi svoju ruku u njegovu, i pođe za njim. Nije mogla da trči. Silazili su niz brdo. iz crnih čeljusti u stenama iza njihovih leđa začu se dugi, dugi i bolni urlik mržnje i tuge. Kamenje poče da pada oko njih. Tlo je podrhtavalo. Išli su dalje, ona sa očima i dalje uprtim u blagi sjaj zvijezda na svojoj ruci.     Nalazili su se u polumračnoj dolini nedaleko od Mesta. Sad su počeli da se penju, i on je odjednom zamoli da se okrene. "Pogledaj..."

     Okrenula se, i vidjela. Nalazili su se na suprotnoj strani doline, na istoj visini sa Kamenovima, devet ogromnih monolita koji su stajali ili ležali iznad pećine sa dijamantima i grbovima. Kamenovi koji su bili uspravni kretali su se. Trgli bi se povremeno i polako se nakrivili, kao katarke broda. Jedan kao da je zatreperio i malo se uzdigao, a onda se zadrhtao celom dužinom i pao. Pao je još jedan, tresnuvši popreko preko njega. Iza njih je zadrhtala urušena kupola Prestone dvorane, čiji se crni obris ocrtavao na žutoj svetlosti sa istoka. Zidovi su joj se ispupčili. Ogromna, polusrušena masa kamena i cigala menjala je oblik, kao glina u tekućoj vodi, upadala u samu sebe, i uz gromovit urlik i pljusak kamenja i prašine odjednom kliznula u stranu i rasula se. Zemlja u dolini se nadimala i talasala; jedan talas kao da je prošao uz padinu brda, i džinovska pukotina je odjednom zinula među Kamenovima, zjapeći u tamu podzemlja, ispuštajući tanku zavesu od prašine, nalik na sivi dim. Kamenovi koji su još stajali sada se sunovratiše u nju i ona ih proguta. A zatim, uz tutanj koji kao da se odbijao o samo nebo, neravne, crne usne pukotine se zatvoriše; brda se zatresoše samo još jednom i umiriše.     Ona skrenu pogled sa grozote zemljotresa i upravi ga u čoveka pored sebe, kome još nikada nije videla lice na dnevnom svetlu. "Ti si ga zadržavao", reče, a glas joj je delovao piskutavo, kao vetar u trsci, nakon onog moćnog urlanja i jadikovanja zemlje. "Ti si zadržao zemljotres, gnev tame."     "Moramo dalje", reče on jednostavno, okrečući se na drugu stranu od izlazećeg sunca i srušenih grobnica. "Umoran sam, hladno mi je..." On se spotače, i ona ga uze za ruku. Oboje su jedva hodali, vukući noge. Polako, kao dva sićušna pauka na velikom zidu, mileli su uz ogromnu padinu brda, sve dok napokon nisu stupili na suvo tle na vrhu, pozlaćeno zracima izlazećeg sunca i prošarano dugim, retkim senkama timijana. Pred njima su stajale planine na zapadu, purpornog podnožja, pozlaćenih vrhova. Njih dvoje na trenutak zastadoše, a zatim pređoše preko grebena, zašavši izvan vidokruga Mesta Grobnica, i odoše.          11. PLANINE NA ZAPADU     Tenar se probudi, boreći se da se oslobodi košmarnih snova i napusti mesto po kome je hodala toliko dugo da je svo meso poodpadalo sa nje, tako da je mogla da vidi kako joj dve bele kosti ruke svetlucaju u mraku. Otvorila je oči i ugledala zlaćanu svetlost, i osetila prodorni miris timijana. Dok se budila obuze je neko slatko osećanje, zadovoljstvo koje ju je ispunjavalo polako i potpuno, sve dok se nije prelilo; ona se pridiže i sede, protežući ruke iz crnih rukava svoje rize i osvrčući se oko sebe, puna oduševljenja.     Bilo je veče. Sunce se spustilo iza planina koje su se uzdizale veoma blizu na zapadnoj strani, ali

njegov otsjaj je još ispunjavao zemlju i nebo: beskrajno, vedro zimsko nebo, beskrajnu, golu, pozlaćenu zemlju sa planinama i širokim dolinama. Vetar beše utihnuo. Bilo je hladno i savršeno tiho. Ništa se nije kretalo. Lišće žbunova timijana u njenoj blizini bilo je suvo i sivo i osušene vlati pustinjskih trava bockle su joj šaku. Ogromna, tiha, božanska svetlost blistala je na svakoj grančici i osušenom listu i peteljci, na brdima, u vazduhu.     Bacila je pogled na levu stranu i ugledala čoveka koji je ležao na pustinjskom tlu, čvrsto umotan u svoj ogrtač, s rukom pod glavom, u dubokom snu. Zaspalo lice mu je bilo strogo, gotovo namršteno; ali leva ruka mu je ležala opuštena u prašini, pored malog čička koji je još bio prekriven svojim iskrzanim prekrivačem od sivih pahuljica i isturao svoje odbranbeno trnje. Čovek i mali, pustinjski čičak; čičak i usnuli čovek...     On je bio taj čije su moći bile slične, i isto toliko jake kao i Prastare moći zemlje; taj koji je razgovarao sa zmajevima, i jednom svojom rečju obuzdao zemljotres. I evo ga sada gde leži u prašini i spava, a mali čičak mu raste pored ruke. Kako je sve to bilo čudno. Živeti, boraviti u svetu, bilo je mnogo veličanstvenije i čudnije nego što je ona ikad mogla i da sanja. Nebeska svetlost se dotače njegove prašnjave kose i za trenutak pretvori čičak u zlato.     Svetlost je polako bledela. Dok se to dešavalo, hladnoća kao da je svakog trenutka postajala sve jača. Tenar ustade i poče da prikuplja osušene grančice timijana, dižući ih sa zemlje i lomeći preko kolena one veće, koje su rasle tako kvrgave i masivne - u poređenju sa ostalim biljem te veličine - kao grane hrasta. Zaustavili su se tu oko podneva, dok je još bilo toplo, i nisu mogli da produže dalje, bili su premoreni. Našli su zaklon ispod dve ukočene smrznute smreke i zapadne padine brda niz koju upravo behu sišli; popili su malo vode iz čuturice, legli i zaspali.     Ispod većeg drveća nalazile su se veće grane, popadale sa krošnji, koje ona takođe sakupi. Iskopavši šakama jamu u zaklonu koji, su pod uglom, stvarala dva kamena u zemlji, ona naslaga grančice za vatru i zapali ih kresivom i čelikom. Suvo lišće i grančice timijana odmah prihvatiše plamen. Osušene grane se razbuktaše u ružičasti oganj, koji je mirisao na suvo grožđe. sad se bilo već sasvim smračilo, svuda oko vatre; i zvezde opet počeše da se pojavljuju na neverovatno lepom nebu.     Pucketanje plamena probudi spavača. Seo je, trljajući rukama prljavo lice, i napokon se ukočeno podiže i priđe vatri.     "Pitam se..." poče sanjivo.     "Znam, ali ne možemo preživeti ovu noć bez vatre. Tako je strašno zahladnelo", reče ona, i odmah

dodade: "Sem ako nas ne možeš zagrejati pomoću neke čarolije, ili njome sakriti vatru..."     On sede pored vatre, spustivši noge gotovo u sam oganj, i obgrli rukama kolena. "Brrr", procedi on. "Vatra je mnogo bolja od svake čarolije. Ogradio sasm nas malom opsenom; ako neko naiđe, misliće da vidi samo kamenje i granje. Šta misliš? Hoće li poći u poteru za nama?"     "Bojim se, iako mislim da neće. Niko osim Kosil nije znao da smo nas dvoje dole. Samo Kosil i Manan. A oboje su mrtvi. Ona je sigurno bila u Dvorani kada se srušila. Čekala je pored kapka. A ostali sigurno misle da sam ja bila uDvorani ili u Grobnicama, i da me je smrvio zemljotres." Ona obgrli rukama kolena i strese se. "Nadam se da se ostale zgrade nisu srušile. Nije se moglo dobro videti sa brda, bilo je suviše uskovitlane prašine. Svi hramovi i sve zgrade nisu popadali; mislim, Veliko zdanje u kome spavaju sve devojke."     "Mislim da nisu. Samo su Grobnice progutale same sebe. kad smo se okretali da odemo, video sam pozlaćeni krov nekog hrama; još je stajao. A u podnožju brda videle su se ljudske prilike kako beže."     "Šta li će reći, štaće misliti... Sirota pent! Možda će ona morati sada da postane Prvosveštenica Bogokralja. A oduvek je želela da pobegne što dalje. Ja, ne. Možda će sada uspeti." Tenar se nasmeši. U njoj je bilo neke radosti koju nikakva misao ili strepnja nisu mogle da poremete; one iste, one iste postojane radosti koja je navrla iz nje kad se probudila u zlatnoj svetlosti dana. Otvorilas je torbu i izvadila iz nje dve male, pljosnate pogače od neuskislog testas; dodala je Gedu jednu, preko vatre, a sama zagrizla drugu. Hleb je bio suv, tvrd, kiseo, i veoma ukusan.     Neko vreme su, ćutke zajedno žvakali.     "Koliko smo daleko od mora?"     "Kad sam dolazio, trebalo mi je dva dana i dva noći. U odlasku će nam biti potrebno još više vremena."     "Ja sam jaka", reče ona.     "Jesi. Ihrabra. Ali, tvoj saputnik je umoran", reče on uz osmeh. "A nemamo baš mnogo hleba."     "Hoćemo li naići na vodu?"     "Sutra kad zađemo u planien."     "Hoćeš li moći da nas hraniš", upita ona, nekako stidljivo i neoređeno.     "U lovu se gubi mnogo vremena, i treba imati i oružje."     "Mislila sam pomoću, znaš već, vradžbina."     "Mogao bih da prizovem zeca", reče on,džarajući vatru povijenom granom smreke. "Zečevi upravo

sada izlaze iz rupa svuda oko nas. Veče ke njihovo vreme. Mogao bih jednoga da pozovem po imenu i došao bi. Ali, zar bi ti bila u stanju da ga uhvatiš, ubiješ, odereš i skuvaš zeca koga sam prizvao na taj način? Možda, ako baš umireš od gladi. Ali to bi ipak značilo da si zloupotrebila nečije poverenje; ja bar tako mislim."     "Da. Mislila sam da bi možda mogao..."     "Da dočaram večeru", reče on. "O, to svakako. Na pozlaćenim činijama, ako želiš. Ali, to bi bila samo opsena, a onaj ko se hrani opsenama obično je na kraju još gladniji nego na početku. To ti je kao da jedeš svoje vlastite reči." Videla je kako su mu beli zubi sevnuli pri svetlosti vatre.     "Čudna je ta tvoja magija", reče ona, dostojanstveno i na ravnoj nozi s njim - Sveštenica koja se obraća Magu. "Izgleda da se može upotrebiti samo za velike stvari."     On dodade još malo drveta na vatru, i ona buknu, kao vatromet varnica i gorućih iveraka, koji je mirisao na smreku.     "Da li zaista možeš da prizoveš zeca", iznenada upita Tenar.     "Hoćeš li da to uradim?"     Ona potvrdi glavom.     On se okrenu u stranu i izgovori tiho, kao da se obraća ogromnoj, zvezdanoj noći: "Kebo... O kebo..."     Tišina. Muk. Nepomičnost. Iznenada. Na samoj ivici osvetljenog, treperavog kruga, ukaza se okruglo oko, kao belutak, sasvim blizu zemlje. Povijena, krznom obrasla leđa; jedno uvo, dugačko, oprezno, načuljeno.     Ged opet progovori. Uvo mahnu, odjednom mu izroni drugar - još jedno uvo - iz senke; a onda; kad se životinjica okretala, Taner je u magnovenju ugleda celu, tu majušnu, mekanu i živahnu lopticu koja se ravnodušno vraćala u noć, da gleda svoja posla.     "Ah!" uzdahnu ona, "kako je ljubak." Brzo zatim upita: "Da li bih i ja to mogla?"     "Pa..."     "Znam to je tajna", reče ona, opet krajnje dostojanstveno.     "Ime zeca je tajna. Ili, bolje rečeno, ne sme se upotrebljavati tek teko, bez valjanog razloga. Ali ono što nije tajna, već pre poseban dar, ili čudo, to je moć prizivanja."     "Oh", reče ona, "to imaš" znam!" U glasu joj se oseti strast, koju prividni podsmeh nije mogao da sakrije. On je pogleda i ne reče ništa.     Zaista je još bio iscrpljen od borbe sa Bezimenima; beše istrošio svu svoju snagu u tunelima koji su

se tresli. Iako je izašao kao pobednik, nije više smogao u sebi poleta da se raduje. Ubrzo se opet sklupča, što je bliže mogao uz vatru, i zaspa.     Tenar ostade da loži vatru i zaneseno posmatra sazvežđa na zimskom nebu kako sijaju od jedne linije obzorja do druge, sve dok joj u glavi nije počelo da se muti od sjaja i tišine, pa i sama zadrema.     Oboje su se probudili istovremeno. Vatra se bila ugasila. Zvezde koje je posmatrala sada su bile visoko iznad planine, a nove su se pojavile na istoku. Probudila ih je hladnoća, ona golomrazica pustinjske noći, vetar nalik na nož od leda. Veo oblaka se navlačio preko neba, dolazeći sa jugozapada.     Drva za potpalu bila su skoro potrošena. "Hajde da hodamo", reče Ged, "Tek što nije svanulo." Cvokotao je toliko da ga je jedva razumela. Krenuli su na zapad, penjući se po dugačkoj, blagoj padini. Stene i žbunje se crnelo na svetlosti zvezda, te su lako hodali kao po danu. Ubrzo su se zabrejali od hodanja; stali su, čučnuli i drhtali malo, a zatim nastavili, sporije. Kad je sunce izašlo bili su na prvoj uzvišici planine na zapadu, koje su do tada kao zid ograđivale Tenarin život.     Zaustavili su se u malom gaju, sa zlatnim, drhtavim lišćem koje se još držalo na granama. Rekao joj je da su to breze; ona je od drveća poznavala samo smreku, kržljave jablanove pored izvora reke i četrdeset jabukovih drveta u voćnjaku Mesta. Jedna ptičica u brezama pevušila je "dii, dii", jedva čujno. Ispod drveća je tekao potok, uzan ali brz, bučan i snažan, preko stena i kaskada, isuviše brz da bi se zamrznuo. Tenar ga se skoro uplaši. Bila je naviknuta na pustinju, u kojoj je sve tiho i kreće se polako; spore reke, senka oblaka, lešinari koji kruže u visinama.     Podelili su za doručak parče hleba i poslednje mrvice sira, malo se odmorili i nastavili.     Do večeri su se već popeli visoko. Bilo je oblačno i vetrovito, ledeno vreme. Ulogorili su se u dolini jednog drugog potoka, gde je bilo drveća za potpalu do mile volje, i ovog puta naslagali veliku lomaču od panjeva, pored koje su mogli pristojno da se zagreju.     Tenar je bila presrećna. Pronašla je veveričino sklonište sa orasima, koje se otkrilo kada je šuplje drvo palo na zemlju: oko dve funte najlepših oraha, i onih glatke kore koje je Ged, ne znajući im naziv na kargijskom, zvao ubir. Razbijala ih je jedan po jedan, između ravnog kamena i drugog, koji joj je služio umesto čekića, i svako drugo jezgro pružala svom saputniku.     "Volela bih da ostanemo ovde", primeti ona, gledajući niz brdo na vetrovitu dolinu između brda, koja je već bila utonula u sumrak. "Dopada mi se ovo mesto."     "Mesto je dobro", složi se on.     "Ljudi nikada ne zalaze ovamo."

     "Ponekad, retko... Ja sam se rodio u planinama", reče on, "na brdu Gont. Proći ćemo pored njega kad budemo plovili za Hevnor, ako krenemo severnim putem. Prelepo je kad ga gledaš u zimu, kako se, potpuno belo, uzdiže iz mora, kao ogromni talas. Moje je selo bilo pored jednog potoka, baš kao što je ovaj. Gde si se ti rodila, Tenar?"     "Na severu Atuana, u Entatu, čini mi se. Ne mogu da se setim."     "Zar su te tako malu odveli odatle?"     "Imala sam pet godina. Sećam se vatre u ognjištu i... ničega više."     On protrlja vilicu, koja je već bila pomalo zarasla u bradu, ali je bar bila čista; uprkos hladnoći, oboje su se umivali u planinskim potocima. Trljao je bradu i gladao pravo pred sebe, zamišljeno i strogo. Ona ga je posmatrala i nikako nije mogla da odradi šta joj je to u srcu dok ga tako posmatra, u svetlosti vatre, u planinskom sumraku.     "Šta ćeš raditi u Hevnoru?" upita on, kao da svoje pitanje upućuje vatri, a ne njoj. "Ti si... više nego što sam mislio... zaista si ponovo rođena."     Ona potvrdi glavom, smešeći se. zaista se osećala kao da se tek sada rodila.     "Trebalo bi bar da naučiš jezik."     "Tvoj jezik?"     "Da."     "Volela bih."     "Dobro, kad je tako. Ovo je kabat", reče on i ubaci kamičak u krilo njene crne rize.     "Kabat. Je li to jezik zmajeva?"     "Ama, ne, nije. Ti nećeš da bacaš čini, hoćeš samo da se sporazumevaš sa drugim ljudima i ženama!"     "Kako se zove šljunak na jeziku zmajeva?"     "Tolk", odgovori on. "Ali, neću da od tebe pravim svog učenika u čarobnjaštvu. Učim te jeziku koji ljudi govore u Arhipelagu, na Unutrašnjem kopnu. Ja sam morao da naučim vaš jezik pre nego što sam došao ovamo."     "Čudno ga govoriš."     "Bez sumnje. A sada arkemi kabat". I on ispruži ruke da bi mu ona dala šljunak.     "Da li moram da idem u Hevnor?" upita ona.     "A gde bi drugde, Tenar?"

     Oklevala je.     "Hevnor je prekrasan grad", nastavi on. "I ti mu donosiš prsten, sinbol mira, izgubljeno blago. U Hevnoru će te dočekati kao peincezu. Ukazivaće ti sve počasti zbog velikog poklona koji im nosiš, poželeće ti dobrodošlicu, i zaista ćeš i osećati da si dobrodošla. Stanovnici tog grada su plemeniti i velikodušni. Zvaće te Bela gospa, zbog boje tvoje kože, i voleće te tim više što si tako mlada. I zato što si lepa. Dobićeš stotinu haljina poput one koju sam ti pokazao kao opsenu, samo što će ove biti prave. Nailazićeš na pohvale, zahvalnost i ljubav. Ti, koja si znala samo za usamljenost, zavist i mrak."     "Imala sam Manana", reče ona, prkosno, a usne joj jedva primetno uzdrhtaše. "Voleo me je i bio ljubazan prema meni, uvek. Štitio me je kako je najbolje umeo, a ja sam ga ubila; pao je u crnu provaliju. Neću da idem u Hevnor. Neću tamo. Hoću da ostanem ovde."     "Ovde - u Atuanu?"     "U planinama. Tu gde sam sada."     "Tenar", reče on svojim ozbiljnim, smirenim glasom, "neka bude. Ostaćemo. Nemam kod sebe svoj nož, i ako padne sneg biće nam teško. Ali dokle god budemo mogli da nalazimo hranu..."     "Ne. Znam da ne možemo ostati. Pričam koješta". reče Tenar i ustade, rasuvši oko sebe ljuske oraha, da stavi nova drva na vatru. Stajala je tako, veoma mršava i ukrućena u svojoj iscepanij, blatnjavoj rizi i crnom ogrtaču. "Sve što znam i onako mi više ne koristi", dodade ona, "a još nisam naučila ništa drugo. Nastojaću da naučim."     Ged pogleda u stranu, trepčući kao da ga je nešto zabolelo.          Sledećeg dana su prešli vrh mrkog planinskog lanca. Na prevoju je duvao jak vetar, noseći sneg, ujedajući ih za lica i zaslepljujući im oči. Tek kada su sišli dugačkim putem sa druge strane, iz snežnih oblaka iznad vrhova, Tenar ugleda zemlju iza planinskog zida. Bila je sva zelena - zelena od borova, livada, zasejanih polja i ugara. Čak i sred zimskog mrtvila, sa opalom gustišom i šumom punao sivih grana, bila je to zelena zemlja, skromna i blaga. Gledali su je odozgo sa visoke, strme planinske padine. Ged bez reči pokaza u pravcu zapada, gde je sunce zalazilo iza debelih, mekih oblaka. Sunce se nije videlo, ali je zato na liniji obzorja nešto treperilo, skoro kao zaslepljujući kristalni zidovi Podgrobnice, nekakvo razdragano svetlucanje na kraju sveta.     "Šta je to?" upita devojka, a on će na to: "More."     Uskoro potom, videla je nešto manje čudesno, ali ipak dovoljno neobično da je zbuni. Stigli su do

druma i pošli njime; predveče ih je doveo do sela: desetak ili dvanaestak kuća, nanizanih duž puta. Uplašeno je pogledala u svog saputnika, kada je shvatila da dolaze među ljude. Pogledala ga je, ali nije ugledala njega. Pored nje, u Gedovom odelu, veselo kao i on, i sa njegovom obućom na nogama, koračao je neki drugi muškarac. Imao je belu kožu, i bio obrijan. Pogledao je u nju; oči su mu bile plave. Namignuo je.     "Hoću li ih prevariti?" upita je. "Šta je to na tebi?"     Pogledala je sada sebe. Bila je obučena kao seljanka, u smeđu suknju i prsluče, i nosila je veliki, crveni vuneni šal oko ramena.     "Oh", uzviknu ona, ukopavši se u mestu. "Oh, pa ti si... ti si zaista Ged!" U trenutku kad mu je izgovorila ime videla ga je opet savršeno jasno, ono tamnoputo lice sa ožiljcima koje je poznavala, i njegove crne oči; ali, trenuak potom, pred njom se opet stvori bledoliki stranac.     "Nemoj nikada izgovoriti moje pravo ime pred nekim drugim. Neću ni ja tvoje. Mi smo brat i sestra, iz Tanakbaha. I mislim da ću zatražiti nešto za večeru, ako budem video neko ljubazno lice." Uzeo ju je za ruku i tako su ušli u selo.     Izašli su iz njega sledećeg jutra, punih stomaka, posle prijatno prespavane noći u jednom seniku.     "Da li magi često prose?" upita Tenar, kad su se opet našli na drumu između zelenih polja, na kojima su pasle koze i sitna, pegava stada.     "Zašto me to pitaš?"     "Učinilo mi se da si navikao da prosiš. Čak si to veoma dobro radio."     "Pa, tako je, da. Prosio sam čitavog života, može to i tako da se shvati. Čarobnjaci, znaš ne poseduju mnogo toga. U stvari, kad putuju, nemaju ništa osim svog štapa i odeće. Uglavnom ih svi rado primaju i daju im hranu i prenoćište. Oni za uzvrat urade ponešto."     "Šta to?"     "Pa, recimo, onoj ženi u selu. Izlečio sam joj koze."     "Šta im je bilo?"     "Obe su imale zapaljenje vimena. Kad sam bio mali i ja sam čuvao koze."     "Jesi li joj rekao da si ih izlečio?"     "Nisam. Kako bih? Zašto bih?"     Poćutavši malo, ona primeti: "Sada vidim da tvoja magija nije samo za velike stvari."     "Gostoprimstvo", reče on, "ljubaznost ukazana nepoznatim ljudima velika je stvar. Naravno, dovoljno

je reći hvala. Ali, bilo mi je žao koza."     Tog popodneva prošli su pored velikog grada. Bio je sagrađen od nepečenih cigala i opasan bedemima, kao što je običaj u Kargu, sa grudobranima, osmatračnicama na sva četiri ugla, i jednom jedinom kapijom, ispod koje su goniči stoke upravo okupljali veliko stado ovaca. Krovovi pokriveni crvenim crepom na više od stotinu kuća provirivali su iznad bedema od žućkaste cigle. Na kapiji su stajala dva stražara sa crvrnim perjanicama na kacigama, što je označavalo da su u službi Bogokralja. Tenar je vidjela ljude u takvim šlemovima otprilike jedanput godišnje, kad su dolazili u Mesto da dovedu robove i donesu novac na poklon hramu Bogokralja. Kada to pomenu Gedu, dok su prolazili sa spoljne strane bedema, on reče: "I ja sam ih video, kad sam bio mali. Došli su u osvajački pohod na Gont. Ušli su u moje selo, da ga opljačkaju. Ali, bili su odbijeni. I vodila se bitka dole, na ušću reke Ar, na morskoj obali; mnogo je ljudi tu izginulo, kažu na stotine. Pa, sad kad je prsten opet sastavljen i Izgubljena runa obnovljena, možda više neće biti takvih osvajačkih pohoda i ubijanja između Carstva Kargada i Unutrašnjeg kopna.     "Zaista bi bilo glupa da se tako nešto nastavi", složi se Tenar. "što bi Bogokralj radio sa tolikim robljem?"     Njen saputnik kao da se malo zamisli nad tim. "Ako zemlje Kargada pobede Arhipelag, hoćeš da kažeš?"     Ona potvrdi glavom.     "Mislim da se to nikada neće desiti."     "Ali, pogledaj kako je Carstvo moćno - vidi taj grad sa bedemima, i sve te ljude. Kako bi tvoje zemlje mogle da im se odupru, ako ih napadnu?"     "Ovo nije baš veliki grad", reče on oprezno i blago. "I ja bih pomislio da je ogroman, da sam prvi put sišao sa planine. Ali ima mnogo, mnogo velikih gradova u Zemljomorju, prema kojima je ovaj kao selo. Ima još mnogo, mnogo zemalja.Videćeš ih, Tenar."     Ona ništa ne odgovori. Smrknuta lica je koračala dalje.     "Oduševićeš se, kad ih vidiš: nove zemlje koje izranjaju iz mora, dok im se tvoj brod približava. Obražena polja i šume, velike gradove sa lukama i palatama, pijace na kojima se prodaje sve čega ima na svetu."     Ona klimne glavom. Znala je da pokušava da je oraspoloži, ali njena radost beše ostala iza nje, u planinama, u sumraku one doline pored potoka. Sada je u njoj bio samo strah, koji je rastao i rastao.

Sve što je ležalo pred njom bilo joj je nepoznato i tuže. Znala je samo za pustinju i Grobnice. Šta joj je to sada vredelo? Poznavala je svaki zaokret sada razrušenog Lavirinta, znala je igre koje je igrala pored oltara koji više nije postojao. Nije ništa znala o šumama, velikim gradovima i ljudskom srcu.     Iznenada, ona upita: "Hoćeš li ti ostati sa mnom, kada stignemo tamo?"     Nije gledala u njega. Bio je prerušen u svoj privid, u beloputog kargijskog seljaka, i ona nije volela da ga takvog gleda. Ali glas mu je ostao nepromenjen; bio je to isti onaj glas koji joj se obratio u mraku Lavirinta.     Prošlo je dosta vremena, pre nego što je odgovorio. "Tenar, ja idem tamo gde sam poslat. Sledim svoj poziv. Još mi do sada nije bilo dozvoljeno da duže vremena boravim na jednom mestu. Razumeš li? Radim ono što moram. Tamo kuda odlazim, moram ići sam. Dokle god ti budem potreban, ostaću s tobom u Hevnoru. I ako ti ikad budem ponovo ustrebao, pozovi me. Doći ću. Digao bih se iz groba na tvoj poziv, Tenar! Ali, ne mogu ostati stalno sa tobom."     Ona ništa ne odgovori. Posle nekog vremena, on reče: "Kad budeš tamo, više ti dugo neću biti potreban. Bićeš srećna."     Ona klimnu glavom, prihvatajući ono što joj beše rekao, ćutke.     Išli su jedno pored drugog, ka moru.          12. PUTOVANJE     Sakrio je bio svoj brodić u pećini u podnožju velikog, stenovitog kopna, koje su seljaci iz obližnjeg sela zvali Rt Oblaka, i jedan od njih im je za večeru dao činiju riblje čorbe. Sišli su niz okomite stene na obalu u poslednji smiraj natmurenog dana. Pećina je, u stvari, bila uska pukotina koja je zalazila u stenu oko tridesetak stopa; peskovito tle u njoj je bilo vlažno, jer je ležalo tik iznad najvišeg nivoa plime. Otvor joj se mogao videti sa pučine, i Ged je zato rekao da ne pale vatru, da ih ne bi videli ribari koji noću love ribu u malim čamcima oko obale, da ih radoznalost ne namami da dođu. Tako su polusmrznuti legli na pesak, koji je među prstima delovao tako meko, a bio tvrd kao kamen ispod umornog tela. I Tenar je osluškivala more, kako huči i šišti povlačeći se, a onda se opet razbija o stenje nekoliko metara ispod otvora pećine, i kako grmi još miljama na istok, duž obale. Ponavljalo je i ponavljalo iste zvuke, a ipak nikad nisu bili potpuno isti. Nijednog trenutka nije počivalo. Na svim obalama, svih zemalja u celom svetu, podizalo se i razbijalo o stenje svojim neumornim valovima, i nijednog trenutka nije prestajalo, i nikad nije bilo nepomično. Pustinja, planine: one su bile nepomične. Nisu bez prestanka puštale krike

tim monotonim, snažnim glasom. More je govorilo bez prestanka, ali njegov jezik joj je bio stran. Nije ga razumela.     Pri prvim zracima sivog jutarnjeg neba, kad se plima povukla, ona se probudi iz nelagodnog sna i vide kako čarobnjak izlazi iz pečine. Posmatrala ga je kako hoda, bosonogog i opasanog ogrtača, po stenju crnom i čupavom od algi, tražeći nešto na obali. Vratio se i pećina se za trenutak zamrači, kad je ulazio. "Uzmi", reče joj on, pružajući joj punu šaku nečeg vlažnog i odvratnog, nalik na crveno kamenje i narandžaste usne.     "Šta je to?"     "Dagnje sa stenja. A ove dve su ostrige, još ukusnije. Vidi - ovako ćeš." Malim bodežom sa njenog prstena za ključeve, koji mu je bila pozajmila još u planinama, otvorio je jednu školjku i pojeo narandžasto meso dagnje, sa morskom vodom umesto preliva.     "Zar se ne kuvaju? Jedeš ih žive!"     Nije smela da ga gleda, dok je on, pokajnička lica, ali uporan, nastavljao da otvara i jede školjke, jednu po jednu.     Kad je završio, vratio se u pečinu i prišao čamcu, koji je ležao s kljunom napred, uzdignut od peska i poduprt sa nekoliko panjeva koje je more nanelo na obalu. Tenar je prethodne noći sumnjičavo razgledala čamac, ništa ne shvatajući. Bio je mnogo veći nego što je ona zamišljala da čamac treba da bude; tri puta duži od njene visine. bio je pun nekih predmeta za koje nije znala čemu služe, i izgledao je opasno. Sa obe strane nosa (tako je nazvala pramac čamca) bilo mu je naslikano po jedno oko; i onako, u polusnu, stalno je imala osećanje da taj čamac bulji u nju.     Ged je malo preturao po čamcu pa izađe, noseći nešto u rukama; paket tvrdog hleba, dobro umotan da bi ostao suv. Ponudio joj je veliki komad.     "Nisam gladna."     On se zagleda u njeno natmureno lice.     Sklonio je hleb, umotavši ga kao i pre, a onda sede na zemlju, na ulazu u pećinu. "Još otprilike dva sata dok se plima ne vrati", objasni joj. "Onda možemo da isplovimo. Loše si provela noć, zašto sad malo ne odspavaš?"     "Nisam sanjiva."     On ništa ne odgovori. Sedeo je tako, okrenut prema njoj profilom, prekrštenih nogu u mračnom uglu pečine; blistavo talasanje i nadolaženje mora bilo je u pozadini, iza njega, sa one tačke u dnu pečine,

odakle ga je ona posmatrala. Sedeo je nepomično. Miran kao samo kamenje. Mir se širio iz njega, kao krogovi oko kamenja bačenog u vodu. Njegovo čutanje nije više bilo samo odsustvo govora, već se beše pretvorilo u nešto po sebi, kao tišina u pustinji.     Posle dugog vremena Tenar ustade i priđe ulazu u pećinu. On se nije micao. Ona spusti pogled na njegovbo lice. Kao da je izliveno od bakra - ukočeno; ali crne oči nisu bile zatvorene, već oborene naniže, a usta spokojna.     Bio je isto tako neshvatljiv kao i more.     Gde se sada nalazi, kojim putevima duha se trenutno kreće? Nikako joj nije polazilo za rukom da drži korak s njim.     On ju je naterao da pođe za njim. Pozvao ju je po imenu, i ona mu je dopuzala do ruke, onako kako mu je divlji pustinjski zeka prišao iz mraka. I sada, kad je dobio prsten, sada kad su grobnice bile u ruševinama i njihova sveštenica ostala zauvek krivokletnica, sada mu više nije bila potrebna i on je odlazio tamo gde ona neće moći za njim. Nije hteo da ostane s njom. Obmanuo ju je, sada će je i napustiti.     Ona ispruži ruku i hitrim pokretom istrže mu iz pojasa mali čelični bodež koji mu beše dala. Njegova reakcija, međutim, bila je koliko i opljačkanog kamenog kipa.     Oštrica bodeža je bila dugačka samo četiri inča i naoštrena samo s jedne strane; bila je to minijatura žrtvenog noža. Bio je deo opreme Sveštenice Grobnica, koja je morala da ga nosi zajedno sa prstenom s ključevima obešenim o pojas od konjskih struna, kao, uostalom, i još neke stvari kojima nije znakla namenu. Nikada nije upotrebila taj bodež jedino ga je prilikom jedne od igara izvođene u vreme mladog meseca bacala u vazduh i ponovo hvatala, ispred Prestola. Volela je tu igru; bila je veoma brza, bez muzičke pratnje, i samo je vlastitim topotom nogu održavala ritam. Redovno bi se posekla, dok nije naučila, vežbajuči, da svaki put uhvati nož za dršku. Kratko sečivo je bilo dovoljno oštro da raseče prste do kosti, ili da preseče vratnu arteriju. Ipak će i dalje služiti svojim Gospodarima, iako su je izdali i odrekli je se. Oni će joj voditi ruku u poslednjem činu mraka. Prihvatiće žrtv.     Okrenula se prema čoveku, držeći nož u ruci, skriven iza kuka. Dok je to činila, on polako podiže glavu i pogleda je. Imao je u očima izraz nekoga ko se vratio izdaleka, nekoga ko je video grozne stvari. Lice mu je bilo mirno, ali ispunjeno bolom. Dok je netremice gledao u nju, kao da je sve jasnije i jasnije vidi, izraz na licu mu se razvedri i on najzad izgovori "Tenar", kao da je pozdravlja, i podiže ruku da dodirne izbušenu i išaranu srebrnu traku oko njene ruke. Učinio je to kao da traži utehu, s puno

poverenja. Nije obratio pažnju na bodež u njenoj ruci. Zatim skrenu pogled ka talasima, koji su ključali duboko dole, na stenju, i s naporom izgovori: "Vreme je... Vreme da krenem."     Na zvuk njegovog glasa iz nje nestade sav bes. Uplaši se.     "Sada ih ostavljaš sa sobom, Tenar. Odlaziš u slobodu", reče on, skočivši na noge, odjednom snažno i vešto. Proteglio se i opet čvrsto pritegao pojas svog ogrtača. "Pomozi mi oko čamca. Postavljen je na panjeve, kao na valjke. Tako je, gurni... još jednom. Tako, tako, dosta. Sad se spremi da uskočiš u njega kad kažem hop. Ovo je nezgodno mesto za porinuće - još jednom. Tako! Uskači!" I uskočivši i sam za njom, prihvati je u trenutku kad je izgubila ravnotežu, postavi da sedne na dno čamca, sam stade čvrsto, raširenih nogu, i stojeći uz vesla vešto prebaci brod preko stenja na jednom velikom talasu koji se povlačio, pa momo urlajućeg, penom natopljenog rta isplovi na otvoreno more.     Učvrstio je vesla kada već behu dobrano odmakli od plićaka, i podigao katarku. Čamac je izgledao veoma mali, sada, kada je ona bila u njemu, a more svuda oko njih.     Razvio je jedro. Sva oprema je izgledala kao da je već dugo korištena i u lošim prilikama, iako je tamnocrveno jedro bilo veoma brižljivo okrpljeno, a čamac čist i doteran kako samo može biti. Bili su nalik na svog vlasnika: putovali su daleko i s njima se nije uvek nežno postupalo.     "Sad," reče on, "sad smo odmakli, sad smo već daleko, sad smo očigledno otišli, Tenar. Osećaš li to?"     I osećala je. Neka crna ruka, koja joj je čitavog života stezala srce, konačno je nestala. Ali nije osećala onakvu radost, kao u planinama. Spustila je glavu u ruku i zaplakala, i obrazi su joj bili slani i mokri. Plakala je za izgubljenim godinama svog života u robovanju beskorisnom zlu. Plakala je od bola, zato što je bila slobodna.     Počela je da saznaje težinu slobode. Sloboda je bila teško breme, veliki i neobičan teret s kojim se duh morao nositi. Nije to bilo lako. Nije sloboda dar koji se poklanja, već izbor koji se čini, a izbor može biti težak. Put vodi naviše, u pravcu svetlosti; ali natovareni putnik možda nikada neće stići do njegovog kraja.     Ged ju je pusti da plače, ne izgovorivši ni jednu utešnu reč; nije progovorio ni kad je završila sa suzama i sedeći u brodu posmatrala nisko, modro kopno Atuana kako nestaje za njom. Lice mu je bilo strogo i napeto, kao da je sasvim sam; starao se o jedru i kormilu, hitro i ćutke, stalno gledajući ispred sebe.     Popodne joj pokaza rukom na desnu stranu od sunca, ka kojem su upravo plovili. "Ono je Karego-at",

reče on, i Tenar ugleda prateći pogledom njegovu ruku, udaljena brda nalik na oblake i ogromno ostrvo Bogokralja. Autan već davno beše nestao iza njihovih leđa. Srce joj je bolo teško kao kamen. Sunce joj je tuklo u oči, kao zlatni čekić.     Za večeru su imali suvog hleba i dimljene ribe, čiji je ukus Tenar bio odvratan, i vodu iz bureta u čamcu, koje Ged beše napunio na jednom potoku još na Rtu Oblaka, pethodne večeri. Ledena zimska noć se brzo spustila na more. Daleko na severu ugledali su za trenutak kako trepere neka svetla, žute svetlosti ognjišta u dalekim selima na obalama Karego-ata. Ubrzo, međutim, i nona nestadoše, utonuše u sumaglicu koja se dizala iznad okeana i oni nestadoše sami u noći bez zvezda, ploveći nad morskim dubinama.     Ona se sklupča na fari; Ger leže na pramcu, podmetnuvši pod glavu pljosnatu čuturicu umesto jastuka. Čamac se ravnomerno kretao napred; niski talasi su mu pljuskali oko bokova, iako je samo slabi dašak vetra dopirao s juga. Tu, na pučini, daleko od kamenitih obala, i more je ćutalo; zašaputalo bi pomalo samo kad zapljusne čamac.     "Ako vetar dolazi s juga", reče Tenar, šapućući jer je tako činilo more, "zar to ne znači da čamac plovi na sever?"     "Da, osim ako nam smer nije izazvan iskošenošću jedra. Ali, ja sam u jedra ubacio magijski vetar, u pravcu zapada. Do sutra ujutro trebalo bi da izađemo iz kargijskih voda. Onda ću ga pustiti da se kreće pomoću prirodnog vetra."     "Da li održava kurs sam od sebe?"     "Da", ozbiljno odgovori Ged, "pod uslovom da dobije odgovarajuća uputstva. Ne treba mu mnogo. Bio je na otvorenom moru, iza najudaljenijeg ostrva Istočnog Prostranstva; bio je i na Selidoru, tamo gde je poginuo Eret-Akbe, najdalje na zapadu. Mudar je to i vešt čamac, taj moj Dalekovidi. Možeš mu verovati."     Devojka je ležala u čamcu, nošenom magijom preko ogromnih dubina, i gledala u mrak. Provela je život tako, gledajući u mrak; ali ovo je bila mnogo prostranija tama, ta noć na okeanu. Nije imala kraja. Nije imala krova. Prostirala se i preko zvezda. Nikakve zemaljske sile nisu je mogle pokrenuti. Postojala je pre svetlosti, a biće tu i kada svetlosti više ne bude. Bila je pre života, i biće i posle njega. Prostirala se još dalje od zla.     Ona progovori, u tami: "Da li je onoostrvce gdje si dobio amajliju u ovom moru?"     "Da", odgovori njegov glas u mraku. "Tu negde. Verovatno južno odavde. Nebih mogao opet da ga

nažem."     "Znam ko je bila ona starica što ti je dala prsten."     "Znaš?"     "Čula sam tu priču. Spada u ono što Prva sveštenica treba da zna. Tar mi ju je ispričala, prvi put kad je Kosil bila prisutna, a drugi put i opširnije kad smo ostale nasamo; poslednje što mi je ispričala pre nego što je umrla. U Hapanu je postojala jedna plemićka kuća, koja se borila protiv napredovanja Prvosveštenika u Avabatu. Osnivač te dinastije je bio kralj Toreg, i među blagom koje je ostavio naslednicima nalazila se i ta polovina prstena, koju mu je poklonio Eret-Akbe.     Sve je to ispričano u Podvizima Aret-Akbe. Tamo se kaže... na vašem jeziku se kaže: "Kad je prsten bio prelomljen, jedna polovina je ostala u ruci Prvosveštenika Intatina, a druga u ruci junaka. Prvosveštenik je svoju polovicu poslao Bezimenima, Prastarim silama Zemlje iz Atuana, i ona je dospela u mrak, u nedođinu. Ali Eret-Akbe svoju polovinu beše stavio u ruke device Tiarat, ćerke mudroga kralja, govoreći: "Neka ostane na svetlosti, i bude miraz device, neka ostane u ovoj zemlji dok ne nađe svoju drugu polovinu." Tako je govorio junak, pre nego što je otplovio na zapad.     I tako je po svoj prilici njegov prsten jedna ćerka te kuće nasleđivala od druge, tokom svih ovih godina. Nije nestao, kao što je mislio tvoj narod. Ali kada su Prvosveštenici sebe proglasili za Bogokraljeve, kuća Torega je postajala sve slabija i siromašnija. I, na kraju, kako mi je rekla Tar, ostalo je samo dvoje dece, dečak i devojčica, od plemićke loze Torega. Bogokralj u Avabatu u to vreme bio je otac sadašnjeg našeg Bogokralja. Dao je da se deca ukradu iz njihove palate u Hapanu. Uplašio se od jednog proročanstva koje je kazivalo da će Carstvo propasti zbog jednog potomka Torega od Hapana. Zato je naredio da se deca ukradu i odnesu na pusto i zabačeno ostrvo, negde usred mora, i da tamo budu ostavljena bez ičega sem svoje odeće i malo hrane. Plašio se da ih ubije nožem, omčom ili otrovom; bili su kraljevske krvi, a ubistvo kralja povlači za sobom prokletstvo, čak i kad to bogovi čine. Deca su se zvala Enser i Antil. Antil je bila ona starica koja ti je dala polovinu prstena."     On je dugo ćutao. "Znači tako je priča dobila kraj i početak" reče on najzad, "kao što je i prsten postao opet ceo. Ali, to je surova priča, Tenar. Deca, ono ostrvo, starac i starica koje sam video... Jedva su poznavali ljudski govor."     "Hoću nešto da te zamolim."     "Zamoli me."     "Ne želim da odem na Unutrašnje kopno, u Hevnor. Meni tamo nije mesto, u velikim gradovima,

među stranim svetom. Ja ne pripadam ni jednoj zemlji. Izdala sam svoj narod. Sad više nemam svoj narod. I učinila sam veliko zlo. Iskrcaj me na neko pusto ostrvo i ostavi me tamo, kao što su ostavili kraljevu decu; na zabačeno i pusto ostrvo, gde nema ljudi, gde nema nikoga. Ostavi me, i ponesi prsten u Hevnor. On pripada tebi, ne meni. Nema nikakve veze sa mnom. A nema ni tvoj narod. Ostavi me da budem sama!"     Polako, postepeno, ali ipak na njeno iznenađenje, u tami pred njom poče da se rađa svetlo, nalik na mesečinu; čarobna svetlost koja je nastajala kad god on naredi. Zadržala se na kraju njegovog štapa, koji je držao uspravno, dok je sedeo na pramcu i gledao je u lice. Srebrnim sjajem oblila je donji deo jedra, otvore za vesla, daske i njegovo lice. Gledao ju je pravo u oči.     "Kakvo si to zlo učinila, Tenar?"     "Naredila sam da tri čoveka budu zatvorena u sobu ispod Prestola i tako umru od gladi. Umrli su od gladi i žeđi. Umrli, i bili sahranjeni u Podgrobnici. Kamenovi su im pali na grobove,"     "Ima li još?"     "Manan."     "Njegova smrt ide meni na dušu."     "Ne ide. On je poginuo zato što me je voleo, i bio mi odan. Mislio je da će me tako zaštititi. On je bio čovek koji mi je držao mač nad vratom. Kad sam bila mala, uvek me je tešio kad sam... kad sam plakala..." Ona opet ućuta jer je suze zagušiše, ali nije više htela da plače. Šake su joj bile čvrsto stegnute u crnim naborima njene rize. "Nikad nisam bila dobra prema njemu", dodade ona. "Neću u Hevnor. Neću s tobom. Nađi neko ostrvo gde niko ne dolazi, i iskrcaj me tamo, i ostavi me. Zločin se mora iskupiti. Ja nisam slobodna."     Meko svetlo, posivelo od morske sumaglice, titralo je između njih.     "Slušaj, Tenar. Slušaj me dobro. Bila si kao pehar ispunjen zlom. To zlo je izliveno. Nema ga. Sahranjeno je u vlastitoj grobnici. Nikada nisi bila stvorena za surovost i tamu; bila si stvorena da nosiš u sebi svetlost, kao što zapaljena lampa sadrži i daje drugima svoju svetlost. Našao sam lampu nezapaljenu; neću je ostaviti na pustom ostrvu, kao običnu stvar koju čovek nađe, pa posle baci. Odvešću te u Hevnor i reći vladarima Zemljomorja: Pogledajte! U carstvu mraka našao sam svetlost, dušu svetlosti. Ona je učinila da jedno prastaro zlo bude uništeno. Ona me je vratila iz groba. Ona je učinila da ono što je slomljeno bude opet celo, i tamo gde je vladala mržnja sada će vladati mir."     "Neću", uzviknu Tenar, u agoniji. Ne mogu. To nije istina!"

     "A posle toga", nastavi on mirno, "odvešću te od vladara i velike gospode; jer, istina je da ti tamo nije mesto. Suviše si mlada, suviše mudra. Odvešću te u moju zemlju, na Gont, gde sam se rodio, svom starom učitelju Ogionu. On je sada veoma star i veliki je mag, čovek u čijem je srcu mir. Zovu ga 'Čutljivi'. Živi u kućici na okomitim stenama Re Albija, visoko iznad mora. Drži nekoliko koza i ima malu baštu. Sjeseni krene da luta po ostrvu, sam samcit, kroz prašume, po planinskim padinama, kroz rečne doline. Nekada sam i ja živeo tamo s njim, kad sam bio još mlađi nego ti sada. Nisam dugo ostao; nisam bio dovoljno pametan. Otišao sam odande, tražeći zlo, i, dabome, našao ga... Ali, ti ćeš doći bežeći od zla; tražeći slobodu; tražeći mir i tišinu za izvesno vreme, dok ne pronađešsvoj vlastiti put. Tamo ćeš, Tenar, naći tišinu i dobrotu. Tamo će lampa moći neko vreme da gori u zavetrini. Hoćeš li učiniti tako?"     Siva morska sumaglica im je lebdela između lica. Čamac se lagano dizao i spuštao na blagin valovima. Oko njih je bila noć, a pod njima more.     "Hoću", odgovori ona uz duboki uzdah. I, posle mnogo vremena dodade: "Volela bih da to bude što pre... da odmah pođemo tamo."     "Biće uskoro, malecka."     "Hoćeš li ti ikada navraćati?"     "Dolaziću kad god budem mogao."     Svetlost polako utrnu; oko njih zavlada tama.          Ušli su, posle mnogo sunčevih izlazaka i zalazaka, mirnih i ledenih vetrovitih dana svog zimskog putovanja, u Unutrašnje more. Jedrili su između velikih brodova nagomilanih u moreuzima Ebavnora, i ušli u zaliv koji leži zatvoren u srcu Hevnora, pa preko zaliva do Velike luke Hevnor. Ugledali su bele kule i čitav grad sav blistav od snega. Krovovi mostova i crveni krovovi kuća bili su pokriveni snegom, a i konopci sa jarbola stotina brodova u luci svetlucali su, zaleđeni, na zimskom suncu. Vest o njihovom dolasku beše ih pretekla, jer zakrpljeno, crveno jedro Dalekovidog bilo je dobro poznato u tim vodama; velika gomila ljudi beše se iskupila na pristaništu pod snegom, a raznobojne zastave bučno su lepršale iznad ljudi na čistom, ledenom vetru.     Tenar je sedela na fari, ispravljenih leđa, u svom iskrzanom crnom ogrtaču. Pogledala je u prsten na ruci, onda na iskupljeni narod i šarenu obalu i na palate i visoke kule. Podigla je desnu ruku i sunčevi zraci su sevnuli na srebru prstena. Izdaleka se čulo veselo klicanje kako se podiže i razliva, nošeno vetrom, preko nemirne vode. Ged uvede čamac u luku. Stotine ruku se ispruži da uhvati konopac koji je

nabacio na stub za vezivanje. On iskoči na kej i okrenu se, pružajući ruku da je prihvati. "Hodi!" reče jednostavno, smešeći se, i ona ustade, i dože. Ozbiljna lica, koračala je pored njega uz bele ulice Hevnora, držeđi ga za ruku, kao dete koje se vraća kući.          Treća knjiga     NAJDALJA OBALA          1. OSKORUŠA     U Dvorištu Fontane martovsko sunce prosijavalo je kroz mlade listove jasena i bresta, a voda se slivala i oticala kroz senku i jasnu svetlost. To nenatkrito dvorište okruživala su četiri kamena zida. S druge strane nalazile su se sobe, dvorane, prolazi, hodnici, kule, a na kraju snažni spoljašnji zidovi Velikog zdanja Rouka, koji su bili u stanju da zadrže savki ratni pohod, da odole svakom zemljotresu i naletu talasa; bili su sagrađeni ne samo od kamena, već i od neoborive magije. Jer Rouk je Ostrvo Mudrih na kome se predaje nauka magije; a Veliko zdanje je škola i središnje mesto čarobnjaštva; a središnje mesto tog zdanja je to malo dvorište u samom središtu, gde žubori fontana i drveće postojano odoleva kiši, suncu i zvezdama.          Korenje drveta najbližeg fontani, jedne razgranate oskoruše, nadiglo je i stvorilo pukotine u mermerskim pločama. Pukotine je ispunila svetlo zelena mahovina, šireći se iz travnate parcele oko vodoskoka. Tamo je na jednom onižem mermernom ispupčenju prekrivenom mahovinom sedeo dečak, prateći pogledom oticanje središnjeg mlaza fontane. Bio je već gotovo muškarac, ali ipak još dečak; vitak, bogato odeven. Lice kao da mu je bilo urađeno u zlatastoj bronzi, imalo je tako fine crte i bilo je sasvim spokojno.          Iza njega, na nekih petnaest stopa, ispod drveća na drugom kraju malog središnjeg travnjaka, stajao je jedan čovek, ili se bar činilo da stoji. Teško je to bilo zasigurno, utvrditi usled treperavog pomeranja senke i tople svetlosti. On je, nema sumnje, bio tamo, čovek u belom, stajao je nepomično. Dok je dečak posmatrao fontanu, čovek je posmatrao njega. Nije se čuo nikakav zvuk niti videlo bilo kakvo kretanje osim igre lišća i vode i njihove neprestane pesme.     Čovek krenu napred. Vetar pokrenu grane oskoruše i zatalasa njene tek rastvorene listove. Dečak

skoči na noge, okretno i zaprepašćeno. Okrenu se prema čoveku i nakloni mu se. "Gospodaru Arhimaže", reče on.     Čovek koji se zaustavio pred njim bio je onizak, uspravna držanja, krepak i na sebi je imao ogrtač sa kapuljačom od bele vune. Iznad nabora spuštene kapuljače videlo se tamno crveno lice, orlovski nos, a jedan obraz bio mu je izbrazdan davno zadobijenim ožiljcima. Pogled mu je bio bistar i divlji. Pa ipak, govorio je blago. "Prijatno je sedeti u Dvorištu Fontane", primeti on, i predupredivši dečakovo izvinjenje, nastavi: "Doputovao si izdaleka i još se nisi odmorio. Slobodno sedi."     On kleknu na belu ivicu fontane i ispruži šaku prema prstenu svetlucavih kapi koje su se rasipale iz gornje činije fontane, puštajući da mu voda curi između prstiju. Dečak ponovo sede na ispupčene ploče i prođe trenutak pre no što ijedan od njih ponovo progovori.     "Ti si sin kneza od Enlada i ostrva Enlada", reče Arhimag, "naslednik kneževine Mored. U celom Zemljomorju nema starije niti čestitije baštine. Video sam voćnjake Enlada u proleće i zlatne krovove Berile... Kako se zoveš?"     "Zovem se Aren."     "Ta reč mora da potiče iz dijalekta tvoje zemlje. Šta ona znači u svakodnevnom govoru?"     Dečak odvrati: "Mač."     Arhimag klimnu. Ponovo nastupi tišina, a onda dečak progovori, ne baš srčano, ali bez stida: "Mislio sam da Arhimag zna sve jezike."     Čovek odmahnu glavom, posmatrajući fontanu.     "I sva imena..."     "Sva imena? Samo je Segoj koji je izgovorio Prvu reč, izdižući ostrva iz dubokog mora, znao sva imena. Budi siguran", a na Arenovom licu zaigra bistar, živ pogled, "da mi je bilo potrebno da saznam tvoje pravo ime, sazano bih ga. Ali nema potrebe. Zvaću te Aren; a ja sam Jastreb. Reci mi, kakvo ti je bilo putovanje dovde?"     "Suviše dugačko."     "Nepovoljni vetrovi?"     "Vetrovi su bili povoljni, ali vesti koje sam čuo bile su loše, gospodaru Jastrebe."     "Pričaj", reče ozbiljno Arhimag, ali poput čoveka koji udovoljava dečjem nestrpljenju; dok je Aren govorio, on se ponovo zagledao u kristalnu zavesu od vodenih kapi što se prelivala iz gornjeg dela fontane u donji, i pre bi se moglo reći da je pored dečakovih reči osluškivao još nešto, a ne da ga nije

slušao.     "Vi znate, gospodaru, da je knez moj otac upućen u vračanje, pošto potiče od loze Moreda, i pošto je u mladosti proveo godinu dana ovde na Rouku. Poseduje izvesne moći i znanje, mada retko koristi tu svoju veštinu, pošto je zaokupljen vladavinom i upravljanjem svojom kneževinom, zapovedništvom u gradovima i trgovinom. Flote sa našeg ostrva odlaze na zapad čak do Zapadnog Prostranstva trgujući safirima, ovčijom kožom i kalajem; u ranu zimu jedan pomorski kapetan vratio se u naš grad Berilu i doneo priču koja je stigla i do ušiju mog oca, tako da je on poslao po tog čoveka i saslušao ga. " Dečak je govorio užurbano, sigurno. Obučavali su ga civili, dvorani, tako da nije bio samouveren poput ostale mladeži.     "Pomorski kapetan je ispričao kako na ostrvu Narveduen, koje se nalazi na nekih pet stotina milja zapadno od nas, mereći pomorske puteve, više nema nikakve magije. Čarolije tamo nemaju nikakvu moć, rekao je, a reči vračanja su zaboravljene. Otac ga je upitao da nisu svi čarobnjaci i veštice napustili to ostrvo, a on je odgovorio da nisu: bilo je tamo još onih koji su nekada bili čarobnjaci, ali oni više nisu bacali nikakve čini, čak ni one najjednostavnije za popravak kakvog lonca ili pronalaženje izgubljene igle. Moj ga je otac upitao, da li je narod na Narveduenu obeshrabren? A pomorski kapetan je ponovo odgovorio da nije, već bi se pre moglo reći da ih nije bilo briga. Vladaju boleštine, kazao je, jesenja žetva bila im je siromašna, a njima ipak kao da ni do čega nije stalo. Rekao je. .. Bio sam tamo, dok je razgovarao sa knezom... rekao je: 'Liče na bolesnike, na čoveka kome je rečeno da mora umreti do kraja godine, a on sebi ponavlja kako to nije istina, da će on večno živeti. Idu unaokolo' kazao je, 'ne obazirući se na svet oko sebe.' Kada su se i ostali trgovci vratili, ponovili su priču da je Narveduen jako osiromašio i da se na njemu više ne upražnjava bajanje. Ali sve su to bile priče vezane za Prostranstvo, a one su uvek neobične, tako da im je samo moj otac poklonio veću pažnju.     A onda za Novu Godinu, za vreme svetkovine Jagnjeta koja se održava u Enladu, kada žene pastira dolaze u grad i donose prvu jagnjad iz stada, moj otac je imenovao vrača Ruta da izgovori bajalice za uvećanje stada. Ali Rut se vratio u dvor sav pometen, spustio je štap i rekao: 'Gospodaru, ne mogu da izgovorim bajalice.' Otac poče da ga ispituje, ali on je samo mogao da kaže: 'Zaboravio sam reči i ustrojavanje.' Onda je otac otišao na trg i sam izgovorio bajalice, tako da je proslava mogla biti završena. Ali video sam ga kada se vratio u palatu te večeri, bio je ozbiljan, zabrinut i rekao mi je: 'Izgovorio sam reči, ali ne znam da li su one išta značile.' I odista, ovog proleća pastiri imaju mnogo nevolja sa stadima, mladunci umiru odmah po rođenju, a mnoga jagnjad se rađaju mrtva, a poneka su...

deformisana." Dečak je u početku govorio s lakoćom, a sada ga glas izdade; trgnuo se kada je izgovorio tu reč i progutao knedlu. "Video sam neke", reče on. Zatim nastupi pauza.     "Moj otac veruje da ovo i priča o Narvedeunu, ukazuje na to da u našem delu sveta deluje neko zlo. Želi da čuje savet Mudrih."     "To što je tebe poslao dokazuje kako smatra da taj savet treba da brzo dobije", odvrati Arhimag. "Ti si mu sin jedinac, a putovanje od Enlada do Rouka nije baš kratko. Imaš li još šta da mi ispričaš?"     "Pa samo priče nekih starica koje žive u brdima."     "Šta kažu starice?"     "Da sve veštice koje proriču sudbinu iz dima i bara govore o zlu, i da njihovi ljubavni napici ne deluju. Ali one nisu prave vračare."     "Na proricanje sudbine i ljubavne napitke ne treba mnogo obraćati pažnju, ali treba saslušati ono što te starice imaju da kažu. E pa, o tvojoj poruci će Veliki majstori Rouk sigurno raspravljati. Ali ne znam, Arene, kakav bi savet oni mogli dati tvome ocu. Jer Enlad nije prva zemlja iz koje su do nas doprle slične glasine."     Arenu je putovanje sa severa, pored velikog ostrva Hevnora i kroz Unutrašnje more do Rouka, bilo prvo veće putovanje. Tek je u ovih nekoliko poslednjih nedelja video i druge zemlje pored svoje rodne, postao svestan razdaljina i raznolikosti i shvatio da postoji veliki svet s druge strane prijatnih enladskih brda, kao i mnogo ljudi u njemu. Još nije bio navikao da razmišlja u tako širokim razmerama, tako da je prošao trenutak pre no što je shvatio. Odakle još?" upitao je, pomalo pometen. Jer nadao se da će se kući u Enlad vratiti sa pravim lekom.     "Iz Južnog Prostranstva, u početku. U poslednje vreme čak i nešto južnije od Arhipelaga, iz Vatorta. Ljudi kažu da se u Vatortu više ne upražnjava magija. Teško je biti siguran. Ta je zemlja dugo bila stecište pobunjenika i gusara pa se stoga kaže da kada čuješ trgovca sa juga, to ti je isto kao da slušaš lažova. Pa ipak, priča je uvek ista: Izvori čarobnjaštva su presušili."     "Ali ovde na Rouku..."     "Ovde na Rouku ništa od toga nismo osetili. Ovde smo zaštićeni od oluje, promena i svega lošeg. Možda i suviše dobro zaštićeni. Kneževiću, šta ćeš sada preduzeti?"     "Vratiću se u Enlad kada budem u stanju ocu da odnesem neko jasno objašnjenje prirode toga zla i lek za njega."     Arhimag ga još jednom pogleda, i ovog puta, uprkos svoj obuci kroz koju je prošao, Aren odvrati

pogled. Nije znao zašto, jer pogled tih tamnih očiju nije bio nimalo neljubazan. Bio je nepristrasan, smiren, saosećajan.     Svi su u Enladu podizali pogled ka njegovom ocu, a on je bio sin svog oca. Niko ga još nije ovako pogledao, ne kao Arena, kneževića Enlada, sina vladara, već samo kao Arena. Nije mu se dopadala pomisao da se uplašio Arhimagova pogleda, ali jednostavno je morao da skrene svoj. Činilo se da je on još više uvećao svet oko njega, tako da sada ne samo da je Enlad postao mali i nevažan, već i on sam, te je tako u Arhimagovim očima bio mali, sasvim mali, u velikoj panorami zemalja okruženih morem nad kojima je visila tama.     Sedeo je i čupkao živopisnu mahovinu koja je rasla iz raspucalih mermernih ploča, ali ubrzo potom prozbori, glasom, koji je tek u nekoliko poslednjih godina postao dublji, mada je sada zazvučao nekako tanko i piskutavo: "Učiniću kako mi naredite."     "Ti si obavezan prema svom ocu, ne prema meni", odvrati Arhimag.     I dalje nije skidao pogled sa Arena, tako da dečak sada podiže oči prema njemu. Dok mu se malopre podređivao, zaboravio je na sebe, tako da je sada ugledao Arhimaga u pravom svetlu: najvećeg vrača u celom Zemljomorju, čoveka koji je prekrio Crni Izvor Fundara i povratio prsten Eret-Akbe iz grobnica Atuana, te podigao nepski zid, čiji su temelji duboko u moru; mornara koji je poznavao mora od Astovela do Selidora; jedinog živog gospodara zmajeva. Klečao je tu pored fontane, onizak, ne baš tako mlad, čovek tiha glasa, sa očima dubokim kao veče.     Aren nespretno ustade, te kleknu na oba kolena, i to sve izvede nekako na brzinu. "Gospodaru", poče on zamuckujući, "dozvolite da vam služim!"     Njegovog samopouzdanja je nestalo, lice mu je bilo obliveno rumenilom, glas mu je podrhtavao.     Za pasom je nosio mač u koricama od nove kože koje su bile ukrašene crvenim i zlatnim umecima; ali sam mač bio je jednostavan, sa izlizanom poprečnom drškom od posrebrene bronze. Sada ga je žurno izvukao i dršku okrenuo prema Arhimagu, kao što vitez nudi mač svome knezu.     Arhimag nije ispružio šaku da dodirne dršku mača. Pogledao ga je, a onda je podigao oči prema Arenu. "To je tvoje, a ne moje", reče on. "A ti nisi ničiji sluga."     "Ali otac je rekao da mogu ostati na Rouku dok ne doznam o kakvom je to zlu reč i dok možda ne steknem neko znanje... veštinu ne posedujem, mislim da nemam nikakavu moć, ali među mojim precima bilo je maga... ako bih mogao da naučim da vam budem od neke koristi..."     "Važnije od toga da su ti neki od predaka bili magi je to", reče Arhimag, "što su bili kraljevi."

     On se pridiže i priđe Arenu tihim, krepkim korakom, te ga uhvativši za ruku natera da ustane. "Zahvaljujem ti na ponudi da mi služiš, i mada je sada ne prihvatam, ipak bih mogao, kada se posavetujemo o tim stvarima. Ponudu velikodušnog duha ne treba olako odbiti. Niti treba nepromišljeno odgurnuti mač Moredovog sina!... Pođi sada. Momak koji te je doveo ovamo pobrinuće se da dobiješ nešto za jelo, da se okupaš i odmoriš. Pođi", i on blago pogura Arena, dodirnuvši ga između lopatica, tako prisno kako to niko pre njega nije učinio; da je bilo ko drugi bio u pitanju mladi princ ne bi otrpeo takvo ponašanje; ali on je Arhimagov dodir doživeo kao titraj slave. Jer Aren je prema njemu počeo da oseća veliku naklonost.     Bio je aktivan dečak, voleo je igre, bio ponosan i uživao u telesnim i umnim veštinama, spreman da izvršava svoje ceremonijalne dužnosti i da vlada, što sve nije bilo nimalo lako ni jednostavno. Ipak do sada se još ničemu nije potpuno predao. Sve mu je izgledalo lako i sve je s lakoćom obavljao; sve je bilo igra i on ju je igrao s ljubavlju. A sada se razbudila sama suština njegova bića, i tome nisu doprineli igra niti kakav san, već čast, opasnost, mudrost, lice puno ožiljaka, miran glas i stisak tamnopute šake, nesvesne svoje moći, štap od tisovine na kome je blizu drške bila srebrom utisnuta u crnom drvetu, izgubljena runa kraljeva.     I tako je on iznenada iskoračio iz detinjstva, ne pogledavši ni ispred sebe, niti se osvrnuvši, neoprezno, ništa ne sačuvavši u rezervi.     Zaboravivši na dvorski način pozdravljanja, on pohita ka vratima, nespretan, ozaren, poslušan. A Ged Arhimag ostade da ga posmatra kako se udaljava.     Ged postoja još malo pored fontane ispod jasena, a zatim podiže lice spram neba umivenog sunčevim zracima. "Kako uljudan glasnik za loše vesti", reče on poluglasno, kao da se obraća fontani . Nije ga čekala već je nastavljala da govori na nekom svom srebrnom jeziku, i on ju je izvesno vreme slušao. A onda, uputivši se prema jednim drugim vratima, koja Aren nije video, i koja je malo ko i mogao da uoči bez obzira na to kako se blizu našao, on reče: "Veliki majstore Čuvaru kapije."     Pojavi se jedan sitan čovek neodređene starosti. Mlad nije bio, tako da ga je čovek morao zvati starcem, ali ta mu reč nije pristajala. Lice mu je bilo uvelo i boje slonovače, i krasio ga je prijatan osmeh koji je stvarao duboke bore u njegovim obrazima. "Šta je bilo, Gede?" upita on.     Bili su sami, i on je bio jedan od sedmorice ljudi na svetu koji su znali Arhimagovo ime. Još su ga znali Veliki majstor Imenovanja sa Rouka; Ogion Ćutljivi, vrač sa Re Albija, koji je davno na planini Gont dao Gedu to ime; Bela gospa sa Gonta, Tenar od prstena; seoski vrač sa Ifiša po imenu Več; žena

graditelja kuća sa Ifiša, majka tri devojčice koja ništa nije znala o vradžbinama, ali je bila mudra u drugim stvarima, po imenu Džerou; i na kraju, na drugom kraju Zemljomorja na krajnjem zapadu, dva zmaja: Orm Embar i Kalesin.     "Večeras ćemo se sastati", reče Arhimag. "Poći ću do velikog majstora Ustrojstva. Poslaću poruku Kurremkarmerruku, da odloži svoje spiskove i pusti učenike jedno veče da se odmore, te dođe do nas, makar ne i lično. Hoćeš li se pobrinuti za ostale?"     "Da", odvrati Čuvar kapije, smešeći se, i nestade; nestade i Arhimaga; a fontana je i dalje pričala sama sa sobom, sva razdragana i nikada ne prestajući, na suncu ranog proleća.          Negde na zapadu od Velikog zdanja Rouka, a često i južno od njega, obično se mogao videti Gaj Suštine. Njega nema na kartama i do njega mogu stići samo oni koji poznaju put. Ali čak ga i šegrti, ljudi iz grada i seljani mogu videti, uvek na izvesnoj udaljenosti, tu šumu visokog drveća čije je zeleno lišće protkano zlatom čak i u proleće. I oni smatraju... šegrti, ljudi iz grada i seljani... da se Gaj kreće unaokolo na neki tajanstveni način. Ali tu nisu u pravu, jer Gaj se ne kreće. Njegovo korenje je korenje postojanja. Sve se ostalo kreće.     Ged je koračao preko polja udaljujući se od Velikog zdanja. Skinuo je beli ogrtač, jer sunce je bilo u zenitu. Seljak koji je orao smeđu padinu brda podiže ruku u znak pozdrava i Ged mu otpozdravi na isti način. Male ptice odizale su se u vazduh i pevale. Varnični krov je upravo počeo da cveta po ugarima i pored puteljaka. Daleko u visini, jedan soko napravio je široki luk na nebu. Ged podiže pogled na trenutak i ponovo diže ruku. Ptica se stušti naniže i zaustavi se tačno na ponuđenom zglobu, ščepavši ga žutim kandžama. To nije bio jastreb, već veliki enderski soko sa Rouka, belo-smeđi soko ribolovac. On postrance pogleda Arhimaga jednim okruglim, svetlozlatnim okom, zatim lupnu povijenim kljunom, te se zagleda u njega sa oba okrugla svetlozlatna oka. "Neustrašivi", obrati mu se Arhimag na istinskom jeziku.     Veliki soko zamaha krilima i zari još jače kandže, zureći u njega.     "Pođi brate, neustrašivi."     Seljak na udaljenoj padini brda ispod vedrog neba, više nije gledao. Jednom je prošle jeseni posmatrao Arhimaga i divlju pticu koja mu je sletela na zglavak, a već u narednom trenutku čoveka više nije mogao da vidi, već samo dva sokola kako se penju uz vetar.     Ovog puta su se rastali dok je seljak još gledao: ptica se vinula visoko u nebo, a čovek je nastavio da

korača preko blatnjavih polja.     Stigao je do staze koja je vodila u Gaj Suštine, staze koja je uvek vodila pravo i izravno bez obzira kako se vreme i svet krivili oko nje, sledeći je, uskoro je stigao u hlad drveća.     Debla pojedinog drveća bila su ogromna. Kad bi ih čovek ugledao konačno je mogao da poveruje da se Gaj nikada ne pomera: ličila su na prastare kule posivele od godina; njihovo korenje nalikovalo je korenju planina. Ipak su neka od najdrevnijih oskudevala u lišću i imala su uvele grančice. Nisu bila besmrtna. Među tim divovima rasle su mladice, visoke i snažne sa svetlim krošnjama i presadnicama, tankim lisnatim šibljem ne višim od kakave devojke.     Tle ispod drveća bilo je meko, plodno od istrulelog lišća koje je opadalo tokom svih tih godina. Tu su rasle paprati i šumske biljke, ali mogla se naći samo jedna vrsta drveta, koja nije imala imena na hardijskom jeziku Zemljomorja. Pod granama je vazduh bio svež i mirisao na zemlju, a okus u ustima nalikovao je na izvorsku vodu.     Na čistini koju je pre mnogo godina napravilo jedno palo drvo, Ged je sreo Velikog majstora Ustrojstva, koj je živeo u Gaju i retko, gotovo nikada nije izlazio iz njega. Kosa mu je bila žuta poput maslaca; on nije poticao iz Arhipelaga. Pošto je prsten Eret-Akbe bio vraćen, varvari iz Kargada prestali su da vrše upade, pa su čak i sklopili neke trgovačke pogodbe sa Unutrašnjim kopnom. Oni nisu bili prijateljski raspoložen narod i držali su se po strani. Ali tu i tamo kakav mladi ratnik ili trgovčev sin, došli bi sami samciti na zapad, privučeni izgledima na pustolovine ili sa željom da nauče veštinu vračanja. Takav je bio i Veliki majstor Ustrojstva pre deset godina, opasan mačem, crveno-modar mladi divljak iz Karego-Ata, koji je stigao na Gont jednog kišnog jutra, rekavši Čuvaru kapije na bahatom i oskudnom hardijskom: "Došao sam da učim!" A sada je stajao na zeleno-zlatnoj svetlosti ispod drveća, taj visoki beloputi čovek svetle kose i čudnih zelenih očiju, Veliki majstor Ustrojstva Zemljomorja.     Možda je i on znao Gedovo ime, ali ako ga je i znao nikada ga još nije izgovorio. Nemo su se pozdravili.     "Šta to tamo posmatraš?" upita Arhimag, a ovaj drugi odgovori: "Pauka."     Između dve visoke vlati trave na čistini pauk je ispleo mrežu, jedan pažljivo okačen krug. U srebrnim nitima hvatala se svetlost. U središtu je čekao pauk, nešto sivo-crno, ne veće od zenice oka.     "I on stvara ustrojstva", reče Ged, proučavajući umetnički napravljenu mrežu.     "Šta je zlo?" upita mlađi muškarac.     Činilo se da ih obojicu promatra ta okrugla mreža sa crnim središtem.

     "Mreža koju mi ljudi tkamo", odvrati Ged.     U ovoj šumi nije pevala nijedna ptica. Bila je utihla na podnevnoj svetlosti i vrućini. Oko njih su se uzdizali drveće i senke.     "Stigao je glas iz Narveduena i sa Enlada: istovetan."     "Jug i jugozapad. Sever i severozapad", reče Veliki majstor Ustrojstva, ne skidajući pogled sa okrugle paučine.     "Večeras ćemo se ovde okupiti. Ovo je najbolje mesto za savetovanje."     "Nemam nikakav savet!" Veliki majstor Ustrojstva sada je gledao u Geda, a njegove zelenkaste oči su bile hladne. "Bojim se", reče on. "Postoji strah. Postoji strah u korenima."     "Da", odvrati Ged. "Mislim da moramo zaviriti u duboke izvore. Mislim da smo suviše dugo uživali na suncu, uljuljkujući se u miru koji je donelo spajanje prstena, obavljajući samo nevažne poslove, pecajući u plićacima. Večeras moramo pretražiti dubine." Rekavši to, on ostavi Velikog majstora Ustrojstva samog, da i dalje zuri u pauka u suncem obasjanoj travi.     Na ivici Gaja, gde se lišće velikog drveća nadnosilo nad običnim tlom, on sede oslonivši se leđima o jedan moćni koren, spustivši štap preko kolena. Zatvori oči kao da se odmara, te posla glasnika svog duha preko brda i polja Rouka, prema severu, do rta koji je napadalo more i na kome je stajala Osamljena kula.     "Kurremkarmerruče", reče on u duhu a Veliki majstor Imenovanja podiže pogled sa debele knjige imena korenja i trava, lišća, semenja i latica koju je čitao svojim učenicima i reče: "Ovde sam, gospodaru."     Zatim se udubi u slušanje, taj visoki, mršavi starac, sede glave pod tamnom kapuljačom; učenici za radnim stolovima u odaji u kuli podigoše poglede prema njemu, zatim počeše da se zgledaju.     "Doći ću", odvrati Kurremkarmerruk, te ponovo pognu glavu nad knjigom, rekavši: "A sad, latica cveta moli ima ime, a to je iebera, kao i sepal, koji se zove partonat; i stabljika i list i koren, svako od njih ima svoje ime..."     Ali Arhimag Ged koji je i dalje sedeo ispod drveta i koji je znao sva molina imena, povuče svog glasnika, te udobnije ispruži noge i ne otvarajući oči uskoro zaspa na suncu prošaranom lišćem.          2. VELIKI MAJSTORI SA ROUKA     U školu na Rouku slati su dečaci koji su obećavali da bi mogli postati vračevi: dolazili su iz svih

krajeva Unutrašnjeg kopna kako bi naučili najveća umeća magije. Tu bi sticali znanja iz raznih oblasti čarobnjaštva, učili bi imena, rune, veštine, čarolije, ono što treba i ono što ne treba činiti i zašto. A onda, posle duge vežbe i ako bi im se šake, um i duh uporedo razvijali, mogli su da steknu naziv vrača i prime štap moći. Pravi vračevi nastaju samo na Rouku.     Pošto na svim ostrvima ima čarobnjaka i veštica, a ljudima je magija potrebna kao hleb i smatraju je ugodnom poput muzike, Škola za čarobnjake je mesto vredno poštovanja. Devet maga, Velikih majstora Škole, smatraju se jednakima velikim kneževima Arhipelaga. Njihov gospodar, Upravitelj Rouka, Arhimag nije podređen nijednom čoveku, sem kralju svih ostrva; a i njemu je samo odan kao vazal, srcem, jer čak ni kralj nije u stanju da primora jednog tako velikog maga da poštuje običajno pravo, ako on to ne želi. Pa ipak, čak i tokom vekova bez kralja, Arhimazi sa Rouka ostali su odani i poštovali su to običajno pravo. Na Rouku se sve odvijalo onako kao što se odvijalo već mnogo stotina godina; činilo se da je to mesto zaštićeno od svih nevolja, smeh dečaka odzvanjao je dvoranama i širokim, hladnim hodnicima Velikog zdanja.     Arenov vodič u obilasku škole bio je jedan zdepasti momak čiji je ogrtač ispod brade bio zakačen srebrnom kopčom, znakom da više nije šegrt već dokazani čarobnjak koji se obučava da dobije štap. Zvao se Kocka "jer su", objasnio je, "moji roditelji imali šest devojčica, pa je za sedmo dete moj otac rekao da predstavlja kockanje sa sudbinom." Bio je prijatan, brza uma i jezika. U drugoj prilici Aren bi uživao u njegovim šalama, ali danas su mu druge stvari bile na pameti. I tako na njega mnogo obraćao pažnju. Kocka je stoga, usled prirodne želje da bude primećen, počeo da iskorištava odsutnost gosta. Pričao mu je čudne stvari o Školi, pa čudne laži o Školi, a Aren je na sve odgovarao: "Ah, da", ili "Razumem", tako da je Kocka na kraju zaključio da ima posla sa kraljevskim idiotom.     "Razume se da se ovde ne kuva", reče on vodeći Arena pored ogromnih kamenih kuhinja u kojima se presijavala sva sila bakrenih kotlova i iz kojih je dopirao zveket noževa i miris luka koji je pekao oči. "To oni rade samo onako, radi predstave. Odlazimo u trpezariju, i tamo svako prizove ono što želi da jede. Tako ne prljamo sudove."     "Da, shvatam", odvrati učtivo Aren.     "Zato šegrti koji još nisu naučili čarolije često prvih meseci izgube dosta na težini; ali nauče. Imamo jednog dečaka iz Hevnora koji stalno pokušava da prizove pečeno pile, ali stalno dobija prosenu kašu. Juče je uz nju dobio i sušenog bakalara." Kocka je promukao pokušavajući da kod gosta probudi nevericu. Konačno je odustao i ućutao.

     "Gde... sa kog kopna potiče Arhimag?" upita gost, ni ne primećujući moćnu kolonadu kroz koju su prolazili, a čiji su svi zidovi i lučni svod bili izrezbareni prikazom Hiljadulisnatog drveta.     "Sa Gonta", odvrati kocka. "Tamo je bio seoski kozar."     Čuvši tu jednostavnu i svima poznatu činjenicu, dečak sa Enlada se okrenu i s nevericom zagleda u Kocku. "Kozar?"     "Gontijci su uglavnom svi kozari, sem ako nisu gusari ili čarobnjaci. Nisam znaš, kazao da je on sada kozar."     "Ali kako je jedan kozar mogao postati Arhimag?"     "Na isti način kao što bi to mogao postati i princ? Došavši na Rouk i nadmašivši sve Velike majstore, ukravši prsten u Atuanu, savladavši Stazu zmajeva, tako što je najveći vrač od vremena Eret-Akbe... kako drugačije?"     Napustili su kolonadu kroz severna vrata. Kasno poslepodne počivalo je toplo i sjajno po izbrazdanim brdima i krovovima Grada Tvila, i luke iza njega. Zastadoše da porazgovaraju.Kocka reče: "Razume se, to se sve dogodilo veoma davno. Od kada je imenovan za Arhimaga nije mnogo šta učinio. Obično je to tako. Samo sede na Rouku i paze na Ravnotežje, pretpostavljam. A on je i inače već dosta star."     "Star? Koliko mu je godina?"     "Oh, četrdeset ili pedeset."     "Jesi li ga vidio?"     "Razume se da sam ga video", odvrati oštro Kocka. Kraljevski idiot je izgleda bio i kraljevski snob.     "Često ga viđaš?"     "Ne. Samuje. Ali video sam ga kada sam stigao na Rouk, u Dvorištu Fontane."     "Danas sam tamo s njim razgovarao", primeti Aren.     Boja njegovog glasa natera Kocku da ga pogleda, i da mu da iscrpniji odgovor: "Bilo je to pre tri godine. Bio sam toliko uplašen da ga nisam pravi ni pogledao. Razume se, bio sam prilično mlad. Ali tamo je teško jasno videti stvari. Sećam se, uglavnom, njegovog glasa, i žamora fontane." Posle jednog trenutka, dodade. "Naglasak mu je stvarno gontijski."     "Da mogu da razgovaram sa zmajevima na njihovom jeziku", primeti Aren, "ne bih vodio računa o svom naglasku."     Kocka ga tada pogleda sa izvesnim odobravanjem, te upita: "Da li si došao ovamo da učiš, kneževiću?"

     "Ne. Doneo sam Arhimagu poruku od svog oca."     "Enlad je jedna od kneževina kraljevstva, je li tako?"     "Enlad, Ilijen i Put. Nekada su to bili i Hevnor i Eja, ali u njima se ugasila kraljevska loza. Ilijenska loza vodi poreklo od Gemala iz Mora rođenog, preko Mahariona koji je bio kralj svih ostrva. Put, od Akambara i Kuće Šeliet, Enlad, najstarija, od Moreda preko njegovog sina Seriada i Kuće Enlada."     Aren je odrecitovao ove genealogije sa sanjalačkim izrazom na licu, poput kakvog dobro uvežbanog đaka čiji je um zaokupljen nečim drugim.     "Misliš li da ćemo za svoga života ponovo videti kralja u Hevnoru?"     "Nikada o tome nisam mnogo razmišljao."     "U Arku, odakle ja potičem, ljudi o tome razmišljaju. Mi sada, znaš, pripadamo kneževini Ilijen, od kada je sklopljen mir. Koliko je od tada prošlo, sedamnaest, osamnaest godina, od kada je prsten kraljevske rune vraćen u Kulu kraljeva u Hevnoru? Stvari su tada krenule nabolje, ali kratko je potrajalo, i sada je gore no ikada. Došlo je vreme da na presto Zemljomorja ponovo zasedne kralj, da donese Znak mira. Ljudi su umorni od ratova, pohara, trgovaca koji precenjuju svoju robu, kneževa koji udaraju prevelike namete i sve te zbrke koja potiče od moći kojom niko ne upravlja. Rouk predvodi, ali ne može da vlada. Ovde je ravnoteža, ali moć treba da bude rukama kralja."     Kocka je sada govorio sa velikim zanimanjem, zaboravivši na glupiranje, te je konačno uspeo da privuče Arenovu pažnju. "Enlad je bogata i mirna zemlja", reče on lagano. "Nikada se nije upuštao u slične sukobe. Čuli smo za nevolje koje su snašle druge zemlje. Ali na prestolu u Hevnoru nije bilo kralja još od Maharionove smrti: osam stotina godina. Da li bi sve te zemlje odista prihvatile kralja?"     "Ako bi došao u miru i bio jak: ako Rouk i Hevnor priznaju njegovo pravo na presto."     "A postoji i proročanstvo koje mora biti ispunjeno, zar ne? Maharion je kazao da naredni kralj mora biti mag."     "Veliki majstor Poezije je iz Hevnora i zanimaju ga te stvari, te se tako već tri godine trudi da nam ove reči utuvi u glavu. Maharion je kazao: Naslediće moj presto onaj koji bude, živ prošao kroz zemlju tame i stigao na udaljene obale dana."     "Što će reći, mora biti mag."     "Da, pošto samo kakav vrač ili mag mogu otići među mrtve u zemlju tame i vratiti se iz nje. Mada je oni ne prelaze. Bar uvek o njoj govore kao da ima samo jednu granicu iza koje nema kraja. A šta su daleke obale dana? Ali tako glasi proročanstvo poslednjeg kralja, pa će se jednog dana i roditi neko ko

će ga ispuniti. Rouk će ga prepoznati, a flote, vojske i narodi će mu svi zajedno prići. Tada će ponovo u središtu sveta, u Kuli kraljeva u Hevnoru boraviti veličanstvo. Takvome bih prišao; služio bih istinskog kralja svim srcem i svim umećem koje posedujem", reče Kocka, a onda se nasmeja i slegnu ramenima, da Aren ne bi pomislio kako je govorio suviše osećajno. Ali Aren ga je posmatrao prijateljski, razmišljaju ći: "On bi prema kralju osećao isto ono što ja osećam prema Arhimagu." Naglas reče: "Kralju bi bili potrebni ljudi kao što si ti."     Stajali su tako, svaki prebirajući po vlastitim mislima, pa ipak zajedno, dok se u Velikom zdanju iza njih nije oglasio gong.     "Evo!" reče Kocka. "Večeras je na redu leća i supa od luka. Hajdemo."     "Učinilo mi se da si kazao kako se ovde ne kuva", primeti Aren i dalje poluodsutan, krenuvši za njim.     "Oh, ponekad skuvaju... greškom..."     Nikakva magija nije umešala svoje prste u večeru, već samo dosta opipljivog. Posle večere izišli su i uputili se preko polja kroz blago plavetnilo povečerja. "Ovo je Okruglo brdo Knol", reče Kocka, kada počeše da se uspinju uz jedno zaobljeno brdo. Trava puna rose trala im se od noge, a u podnožju brda, pored močvarnog Tvilburna nalazio se hor malih žaba koje su pozdravljale prve tople dane i skraćenje zvezdanih noći.     Sve okolno tlo odisalo je nekim tajanstvom. Kocka blago reče: "Ovo brdo je prvo izronilo iz mora, kada je izgovorena Prva reč."     "I ono će poslednje potonuti, kada sve stvari budu raščlanjene", dodade Aren.     "Što znači da je bezbedno boraviti na njemu", reče Kocka drhteći od strahopoštovanja; a onda iznenada zastrašeno povika: "Pogledaj! Gaj!"     Na tlu, južno od Knola pojavila se velika svetlost, kao da je izišao mesec, ali srpasti mesec već je plovio ka zapadu preko vrha brda; to je zračenje bilo treperavo, poput kretanja lišća na vetru.     "Šta je to?"     "Dolazi iz Gaja... mora da se tamo nalaze Veliki majstori. kažu da je isto tako plamtelo, kao da je mesečina, cele noći, kada su se pre pet godina sastali da izaberu Arhimaga. Ali zašto su se sada sastali? Da nije zbog vesti koje si doneo?"     "Može biti", odvrati Aren.     Kocka koji je bio uzbuđen i nesiguran, želeo je da se vrati u Veliko zdanje da čuje glasine o tome šta je veće Velikih majstora predskazalo. Aren pođe s njim, ali često se osvrtao da vidi to čudno zračenje,

sve dok ga padina nije zaklonila i dok nisu ostali samo mlad mesec i prolećne zvezde.     Ostavši sam u mračnoj kamenoj ćeliji koja mu je dodeljena za spavaonicu, Aren je ležao otvorenih očiju. Celog života je spavao na krevetu, pokriven mekim krznima; čak i na galiji sa dvadeset vesala na kojoj je došao sa Enlada obezbedili su mladom kneževiću više udobnosti nego ovde... slamaricu prostrtu na kamenom podu i iscepano filcano ćebe. Ali on ništa od toga nije primećivao. "Nalazim se u središtu sveta", razmišljao je. "Veliki majstori razgovaraju na svetom mestu. Šta će učiniti? Hoće li istkati neku veliku magiju da bi spasli magiju uopšte? Da li je moguće da čarobnjaštvo odumire u svetu? Postoji li opasnost koja čak preti i Rouku? Ostaću ovde. Neću se vratiti kući. Radije ću čistiti njegovu sobu nego biti knežević u Enladu. Hoće li mi dopustiti da ostanem kao šegrt? Ali možda više niko neće podučavati veštinu vračanja, niko više neće učiti prava imena stvari. moj otac poseduje dar za izvođenje vradžbina, ali ne i ja; možda on odista izumire sa ovog sveta. Ipak ću ostati u njegovoj blizini, pa čak i ako izgubi svu moć i veštinu. Čak i ako ga nikada ne vidim. Čak i ako mi nikada više ne uputi nijednu reč." Ali njegova živa mašta brzo pređe preko toga, tako da je već u narednom trenutku video sebe još jednom licem u lice sa Arhimagom u dvorištu ispod oskoruše, nebo je bilo mračno, drvo bez lišća, a fontana nije žuborila; govorio je: "Gospodaru, oluja se stuštila na nas, ali ja ću ostati pored vas da vam služim", i Arhimag mu se osmehnuo... ali tu ga mašta izdade, jer još nije video to tamno lice kako se smeši.     Ujutro je ustao sa osećanjem da je prethodnog dana bio dečak, a tog jutra odrastao muškaraca. Bio je spreman na sve. Ali kada je do toga došlo, ostao je da stoji otvorenih usta. "Arhimag želi da razgovara s vama, kneževiću Arene", reče mladi šegrt stojeći na pragu njegove ćelije, sačeka trenutak i pobeže pre no što je Aren uspeo da se sabere i odgovori.     Krenuo je niz stepenište kule, kroz kamene hodnike prema Dvorištu Fontane, ne znajući kuda da pođe. U hodniku ga srete jedan starac, smešeći se tako jako da su mu se duboke bore spuštale niz obraze od nosa do brade: bio je to onaj isti koga je juče sreo na vratima Velikog zdanja, kada je stigao iz luke i koji je od njega zahtevao da mu kaže svoje pravo ime pre no što uđe. "Pođi onuda", reče Veliki majstor Čuvar kapije.     Dvorane i prolazi u ovom delu zdanja bili su tihi, u njima nije bilo gužve i vike dečaka koji su naseljavali ostale delove. Ovde se osećala velika starost zidova. Čarolija kojom su drevni kamenovi bili položeni i zaštićeni ovde je bila očigledna. Na zidovima su povremeno bile urezane rune, duboko urezane, a neke urađene u srebru. Aren je rune hardijskog jezika naučio od oca, ali nijednu od ovih nije znao, mada mu se činilo da neke od njih sadrže značenje koje je gotovo mogao da prepozna, ili koje je

nekada znao, ali sada nije mogao da ga se seti.     "Stigao si, momče", reče Čuvar kapije, koji nije vodio računa o titulama kao što su gospodar ili knežević. Aren pođe za njim u neku dugačku, nisku odaju, na čijem je jednom kraju gorela vatra u kamenom ognjištu i njeni se plamenovi odslikavali u hrastovom podu, a sa druge strane zašiljeni prozori propuštali hladnoću, meku svetlost magle. Ispred ognjišta stajal je skupina muškaraca. Svi se zagledaše u njega kada je ušao, ali od svih njih on je video samo jednoga, Arhimaga. On zastade i pokloni se, te ostade nemo da stoji.     "Ovo su, Arene, Veliki majstori Rouka", reče Arhimag, "sedmorica od devetorice. Veliki majstor Ustrojstva neće da napusti Gaj, a Veliki majstor Imenovanja nalazi se u svojoj kuli, trideset milja severno odavde. Svi oni znaju zašto si ovde.Gospodo, ovo je Moredov sin."     Aren ne oseti nikakav ponos kada ču tu rečenicu, već samo neku vrstu straha. Ponosio se svojim poreklom, ali sebe je video samo kao naslednika kneževa, jednog iz Kuće Enlada. Mored, od koga je ta Kuća poticala, bio je mrtav već dve hiljade godina. Njegova su dela ušla u legende, i to ne od ovih dana. Kao da ga je Arhimag upravo oslovio kao sina mita, naslednikom snova.     Nije se usuđivao da podigne pogled prema licima osmorice maga. Zurio je u gvožđem optočen vrh Arhimagova štapa, i osetio kako mu krv dobuje u ušima.     "Dođi, hajde da doručkujemo zajedno", reče Arhimag i povede ih do stola postavljenog ispod prozora. Bilo je mleka, gorkog piva, hleba, svežeg maslaca i sira. Aren sede sa njima i poče da jede.     Ceo život proveo je među plemićima, zemljoposednicima, bogatim trgovcima. Dvor njegova oca u Berili bio ih je pun: onih koji su mnogo posedovali, koji su mnogo kupovali i prodavali, onih koji su bili bogati zemaljskim dobrima. Ti su jeli meso, pili vino i glasno razgovarali; mnogi su raspravljali, mnogi laskali, većina tražila nešto za sebe. Iako je bio mlad, Aren je već dosta naučio o ponašanju i prerušavanju čovečanstva. Ali nikada još nije boravio među ljudima kao što su bili ovi. Jeli su hleb, malo govorili, a lica su im bila spokojna. Ako su i tražili nešto, to nije bilo za sebe. A ipak su to bili veoma moćni ljudi: Aren je i to shvatio.     Jastreb Arhimag sedeo je na čelu stola i činilo se da sluša ono o čemu se govorilo, ali oko njega je ipak vladala tišina i niko mu se nije obraćao. I Arena su ostavili na miru, tako da je imao vrmena da se povrati. Levo od njega sedeo je Čuvar kapije, a desno jedan sedokosi čovek ljubaznog lica,koji mu se konačno obrati: "Mi smo zemljaci, kneževiću Arene. Ja sam rođen u istočnom delu Enlada, pored šume Aol."

     "Bio sam u lovu u toj šumi", odvrati Aren, te njih dvojica malo popričaše o šumama i gradovima ostrva Mitova, i Aren se malo smiri prisetivši se doma.     Kada su završili sa obedom, ponovo se okupiše oko ognjišta; neki su posedali, a neki su ostali da stoje, a onda nastupi kratak muk.     "Prošle noći", poče Arhimag, "okupili smo se da se posavetujemo. Dugo smo razgovarali, ali nismo došli ni do kakvog rešenja. Želim da i sada, pri dnevnoj svetlosti, čujem od vas da li ostajete pri onome što ste rekli sinoć, ili to pobijate."     "To što nismo došli ni do kakvog zaključka", primeti Veliki majstor Travarstva, zdepast, tamnoputi čovek mirnog pogleda, "već samo po sebi predstavlja nekakav zaključak. U Gaju se nalaze ustrojstva; ali mi tamo nismo našli ništa do rasprave."     "Samo zato što nismo uspeli jasno da sagledamo ustrojstvo", primeti sedokosi mag iz Enlada, Veliki majstor Pretvaranja. "Malo toga znamo. Glasine sa Vatorta; vesti iz Enlada. Čudne vesti koje treba proveriti. Ali ne treba izazivati kod ljudi strah koji se zasniva na tako klimavim nogama. Naša moć nije ugrožena zato što je nekolicina čarobnjaka zaboravila svoje čarolije."     "To i ja tvrdim", javi se mršavi muškarac oštra pogleda, Veliki majstor Vetrumeća. "Zar smo izgubili neku od naših moći? Zar je drveće u Gaju prestalo da raste i lista? Zar nebeske oluje ne slušaju naša naređenja? Ko može da strahuje za čarobnjačke sposobnosti, koje su najstarije od svih čovekovih sposobnosti?"     "Niko", odvrati Veliki majstor Prizivanja, duboka glasa i visok, mlad, tamnog i plemenitog lica, "nijedan čovek, nikakva moć, nisu u stanju da zatome čarobnjaštvo ili zataškaju reči moći. Jer to su reči samog Stvaranja i onaj ko bi bio u stanju da ih ućutka, mogao bi i da raščini svet."     "Tako je, a taj koji bi to mogao ne bi se nalazio ni na Vatortu ni na Narveduenu", dodade Veliki majstor Pretvaranja. "Nalazi bi se ovde kod kapija Rouka i smak sveta bio bi na pomolu! Dotle još nismo stigli."     "Pa ipak nešto nije u redu", javi se jedan novi glas, i svi se zagledaše u njega: uvučenih prsa, krupan poput hrastovog bureta, sedeo je pored vatre, a iz njegova grla dopre glas blag i istinit poput odjeka velikog zvona. bio je to Veliki majstor Poezije. "Gde je kralj koji bi trebalo da se nalazi u Hevnoru? Rouk nije središte sveta. To je ona kula na kojoj stoji mač Eret-Akbe, u kojoj se nalazi presto Seriada od Akambara, od Mahariona.Već osam stotina godina je središte sveta prazno! Imamo krunu ali ne i kralja koji bi je poneo. Vraćena nam je izgubljena runa, kraljevska runa, runa mira, ali da li vlada mir? Neka na

presto zasedne kralj i imaćemo mir, pa će čak i u najudaljenijim Prostranstvima čarobnjaci upražnjavati svoje umeće neopterećena uma, vladaće red i za sve će stvari postojati pravo vreme."     "Tako je", složi se Veliki majstor Rukoveština, jedan slabašan, hitar čovek, skromna držanja, ali jasnog i pametnog pogleda. "Uz tebe sam učitelju Poezije. Kakvo čudo što je čarobnjaštvo zastranilo, kada je i sve ostalo zastranilo? Ako celo stado odluta, hoće li naša crna ovca ostati u toru?"     Čuvar kapije se na te reči nasmeja, ali ništa ne reče.     "Znači, niko od vas", javi se Arhimag, "ne smatra da se dešava nešto neuobičajeno; ili ako se već i dešava, onda je to stvar u tome da našim zemljama nema ko da upravlja ili da se njima loše upravlja, te su stoga sve čovekove umetnosti i veštine zapostavljene. Što se toga tiče, slažem se s vama. Moramo se oslanjati na glasine, zato što je Jug izgubljen za prijateljsku trgovinu; ko je dobio bilo kakvu pouzdanu vest iz Zapadnog Prostranstva, osim ove iz Narveduena? Da brodovi odlaze i vraćaju se bezbedno kao u stara vremena, da su kopna Zemljomorja čvrsto povezana, znali bismo kako stvari stoje u udaljenim mestima, te bismo mogli i da nešto preduzmemo. Mislim da bismo preduzeli! Jer, gospodo moja, knez Enlada nam poručuje da je izvodeći čaroliju izgovorio reči Stvaranja, ali nije bio svestan njihovog značenja dok ih je izgovarao; Veliki majstor Ustrojstva kaže da u korenima vlada strah i iz njega se ne može ništa više izvući: zar to nije dovoljno za uznemirenost? U početku oluje, na obzorju možemo primetiti samo kakav mali oblak."     "Ti si sklon mračnim mislima, Jastrebe", primeti Čuvar kapije. "Oduvek si bio. Kaži nam šta misliš da nije u redu."     "Ne znam. Moć slabi. vlada oskudica rešenosti. Sunce slabi. Osećam, gospodo... osećam kao da smo svi mi koji smo se ovde okupili da razgovaramo, smrtno ranjeni, i da dok u nedogled vodimo razgovore iz naših vena lagano ističe krv..."     "I ti ćeš ustati i poći nešto da preduzmeš."     "Hoću", odvrati Arhimag.     "Pa", poče Čuvar kapije, "mogu li sove sprečiti sokola da poleti?"     "Ali kuda bi mogao da pođeš?" upita Veliki majstor Pretvaranja, a Veliki majstor Poezije mu odgovori: "Da pronađe našeg kralja i dovede ga na presto!"     Arhimag prodorno pogleda učitelja Poezije, ali samo reče: "Poći ću tamo gde ima nevolja."     "Na jug ili na zapad", javi se Veliki majstor Vetroumeća.     "I na sever i istok ako bude potrebe", odvrati mu Čuvar kapije.

     "Ali potrebni ste ovde, gospodaru", reče Veliki majstor Pretvaranja. "Zar ne bi bilo mudrije ostati ovde, gde je magija jaka, i služeći se svojim umećem pronaći u čemu se sastoji to zlo ili nered, nego naslepo tražiti među neprijateljski raspoloženim narodima i po nepoznatim morima?"     "Moja veština mi nije ni od kakve koristi", reče Arhimag. Nešto u njegovom glasu natera ih sve da se potpuno sabrano i sa nelagodnošću zagledaju u njega. "Ja sam Upravitelj Rouka. ne odlazim sa Rouka laka srca. Voleo bih da smo došli do istog zaključka; ali tome se ne možemo nadati. Odluku moram sam doneti: moram poći."     "Pokoravamo se toj odluci", reče Veliki majstor Prizivanja.     "Poći ću sam. Vi sačinjavate veće Rouka, a veće mora ostati na okupu. Ipak ću nekoga povesti, ako bude hteo da pođe." On pogleda u Arena. "Juče si mi ponudio svoje usluge. Prošle noći je Veliki majstor Ustrojstva rekao: 'Nijedan čovek ne dospeva slučajno na obale Rouka. Niti je Moredov sin slučajno ovog puta bio glasnikm.' Cele noći nije imao ništa više da nam kaže. Stoga te pitam, Arene, hoćeš li poći sa mnom?"     "Hoću, gospodaru", odvrati Aren suva grla.     "Knez, tvoj otac, sigurno ne bi dozvolio da se izložiš tolikoj opasnosti", primeti Veliki majstor Pretvaranja pomalo oštro, a zatim se obrati Arhimagu: "Momak je mlad i nije obučeni vrač."     "Imam dovoljno godina i čarolija za obojicu", odvrati Jastreb suvim glasom. "Arene, kako stvari stoje s tvojim ocem?"     "Dopustio bi mi da pođem."     "Otkud znaš?" upita ga Veliki majstor Prizivanja.     Aren nije znao gde to treba da pođe, niti kada, niti zašto. Zbunili su ga i doveli u nepriliku ovi ozbiljni, pošteni, užasni ljudi. Da je imao vremena da razmisli ne bi bio u stanju ništa da odgovori. Ali nije imao vremena za razmišljanje; Arhimag ga je upitao: "Hoćeš li poći sa mnom?"     "Pre no što me je otac poslao ovamo rekao mi je: 'Plašim se da svetu prete mračna vremena, vremena puna opasnosti. Stoga šaljem tebe radije od bilo kog drugog glasnika, jer si u stanju da proceniš da li treba da tražimo pomoć od ostrva Mudrih po ovom pitanju, ili da im ponudimo pomoć Enlada. I tako ako sam potreban, zato sam i ovde."     Tada je prvi put ugledao osmeh na Arhimagovom licu. Iako kratak, taj je osmeh bio krajnje prijatan. "Vidite?" upita on sedmoricu maga. "Mogu li godine ili čarobnjaštvo išta ovome dodati?"     Aren je osećao da ga gledaju sa odobravanjem, ali i sa izvesnom dozom zamišljenosti i nesigurnosti.

Prvi progovori Veliki majstor Prizivanja, čije su izvijene obrve sada bile ispravljene i davale mu namršten izgled: "Ne razumem, gospodaru. Jasno mi je zašto želiš da pođeš. Ovde si zatvoren već pet godina. Ali ranije si uvek bio sam; uvek si putovao sam. Zašto sada tražiš saputnika?"     "Nikada ranije mi pomoć nije bila potrebna", odvrati Jastreb, sa izvesnom primesom pretnje ili ironije u glasu. "A pronašao sam pristalog saputnika." Oko njega se širila neka opasnost, tako da mu visoki Majstor Prizivanja nije postavio više nijedno pitanje, mada se i dalje mrštio.     Ali sa svog sedišta podigao se Veliki majstor Travarstva, mirnih crnih očiju, mudrih i strpljivih kao u vola, i ostao da stoji onako golem. "Pođi, gospodaru", reče on, "i povedi momka. Poklanjamo ti sve svoje poverenje."     Jedan po jedan nemo se složiše i ostali, te se po dvojica ili trojica udaljiše, dok od njih sedmorice ne ostade samo Veliki majstor Prizivanja. "Jastrebe", poče on, "ne nameravam da dovodim u pitanje tvoju odluku. Samo ti kažem: ako si u pravu, ako postoji neravnoteža i opasnost od velikog zla, onda neće biti dovoljno otputovati samo do Vatorta, u Zapadno Prostranstvo ili na kraj sveta. Možeš li povesti ovog saputnika tamo gde ćeš možda morati da pođeš, da li je to pravo prema njemu?"     Stajali su malo dalje od Arena, i Veliki majstor Prizivanja govorio je tiho, ali Arhimag otvoreno odvrati: "Pravo je."     "Nisi mi rekao sve što znaš", primeti majstor Prizivanja.     "Kada bih još nešto znao, to bih ti i rekao. Ništa ne znam. Ali mnogo toga nagađam."     "Dopusti da pođem s tobom."     "Neko mora da čuva kapije."     "To radi Čuvar kapije."     "Ne samo kapije Rouka. Ostani ovde. Ostani ovde i prati izlaske sunca kako bi video da li će biti jarko i motri na kameni zid da bi video ko ga prelazi i na koju stranu su im lica okrenuta. Postoji raspuklina, Torione, pukotina, rana, nju idem da potražim. Ako se ja izgubim, možda ćeš je ti pronaći. Ali sačekaj. Naređujem ti da me sačekaš." Sada je govorio Prastarim Govorom, jezikom Stvaranja, na kome se bacaju sve prave čini, o kome zavise sva velika magijska dela; ali njime se retko razgovara, to čine samo zmajevi. Veliki majstor Prizivanja ne nastavi raspravu niti mu uputi bilo kakvu daljnju primedbu, već se s visine pokloni i Arhimagu i Arenu i ode.     Vatra je pucketala u ognjištu. to je bio jedini zvuk. S druge strane prozora pritiskala je bezoblična i nejasna magla.

     Arhimag je zurio u plamenove, kao da je zaboravio na Arenovo prisustvo. dečak je stajao na izvesnoj udaljenosti od ognjišta ne znajući da li treba da se udalji ili da sačeka da bude otpušten, neodlučan i pomalo tužan, osetivši se ponovo poput kakve sićušne prilike u mračnom, beskrajnom,zbunjujućem prostoru.     "Prvo ćemo poći do Grada Horta", reče Jastreb, okrenuvši leđa vatri. "Tamo se gomilaju vesti iz celog Južnog Prostranstva, te tamo možemo naići na kakav trag. Tvoj brod još čeka u luci. Razgovaraj sa kapetanom; neka odnese poruku tvome ocu. Mislim da bi trebalo da krenemo što je pre moguće. Sutra u zoru. Budi kod stepeništa koje vodi u kućicu za čamce."     "Gospodaru..." Glas ga na trenutak izdade. "Šta vi to tražite?"     "Ne znam, Arene."     "Onda... "     "Kako ću onda da tražim? Ni to ne znam. Možda će ono potražiti mene." On se kratko nasmeši Arenu, ali lice mu je i dalje bilo kao od čelika na sivoj svetlosti koja je dopirala kroz prozore.     "Gospodaru", poče Aren, a glas mu je sada bio postojan, "istina je da potičem iz loze Moreda, ako se može slediti jedna tako stara loza. I ako mi se ukaže prilika da vam služim smatraću to najvećom prilikom i čašću u svom životu, i nema ničega što bih radije činio. Ali plašim se da me vi greškom smatrate vrednijim nego što jesam."     "Možda", odvrati Arhimag.     "Ne posedujem nikakav veliki dar niti veštinu. Umem da baratam kratkim i dugačkim mačem. Umem da upravljam čamcem. Znam dvorske plesove i seoske igre. Umem da smirim svađu među dvoranima. Umem da se rvem. Slab sam strelac, ali sam vešt u prebacivanju lopte preko mreže. Lepo pevam, sviram harfu i lutnju. I to je sve. Ništa više ne znam. Od kakve ću vam koristi biti? Veliki majstor Prizivanja je u pravu..."     "Ah, primetio si, zar ne? Ljubomoran je. Traži da mu se prizna pravo prvenstva zbog duže vernosti."     "I veće veštine, gospodaru."     "Znači ti bi više voleo da on pođe sa mnom, a ti da ostaneš?"     "To ne! Ali plašim se..."     "Čega se plašiš?"     Dečakove oči se napuniše suzama. "Da vas ne izneverim", odvrati on.     Arhimag se ponovo okrete ka vatri. "Sedi, Arene", reče on, i dečak priđe kamenom sedištu u uglu

ognjišta. "Nisam se prevario i pomislio da si vrač, ratnik ili bilo šta već izgrađeno. Ne znam šta si, mada mi je drago što sam saznao da umeš da upravljaš čamcem... Šta ćeš postati, to niko ne zna. Ali ovo znam zasigurno: ti si Moredov i Seriadov sin."     Aren je ćutao. "To je tačno, gospodaru", konačno reče. "Ali..." Arhimag je ćutao tako da je morao da završi rečenicu: "Ali ja nisam Mored. Ja sam samo ja."     "Ne ponosiš se svojim poreklom?"     "Da, ponosim se... jer sam zahvaljujući njemu knežević; to podrazumeva odgovornost, nešto na šta se čovek mora naviknuti.. ."     Arhimag jednom oštro klimnu. "Upravo sam na to mislio. Poricati prošlost, znači poricati budućnost. Čovek ne kroji sam svoju sudbinu: on je prihvata ili poriče. Ako oskorušino korenje ne prodre duboko u zemlju, drvo ostaje bez krošnje." Na te reči Aren podiže zapanjeno pogled, jer njegovo pravo ime, Lebanen, bilo je ime za oskorušu. Ali Arhimag nije izgovorio njegovo ime. "Tvoje korenje je duboko", nastavi on. "Poseduješ snagu i moraš imati prostora, prostora za rast. Stoga ti nudim, umesto bezbednog povratka u Enlad, nesigurno putovanje sa neizvesnim krajem. Ne moraš da pođeš. Na tebi je da izabereš. Ali nudim ti da biraš. Umoran sam od bezbednih mesta, krovova i zidova oko mene." On iznenada ućuta, osvrnuvši se oko sebe pronicljivim očima koje ništa nisu videle. Aren primeti da je taj čovek strašno uznemiren i to ga uplaši. Ali strah podstiče veselost, tako da je on u tren oka odgovorio: "Gospodaru, izabrao sam da pođem sa vama."     Aren napusti Veliko zdanje sa osećanjem čuđenja u srcu i umu. Ubeđivao je sebe da je srećan, ali sve mu se činilo da ta reč baš nije bila najprikladnija. Ponavaljao je sebi kako je Arhimag rekao da je snažan, da je čovek čija je sudbina preodređena, i da se ponosi tom hvalom; ali nije bio ponosan. Zašto nije? Najmoćniji vrač na svetu mu je kazao: "Sutra ćemo isploviti prema ivici sudbine", a on je klimnuo i pošao: zar ne bi trebalo da se oseća ponosnim zbog toga? Ali ipak nije. Ispunjavalo ga je jedino čuđenje.     Spustio se niz strme, zavojite ulice Grada Tvila, pronašao kapetana broda kojim je doplovio, na keju, i rekao mu: "Sutra ću isploviti sa Arhimagom u pravcu Vatorta i Južnog Prostranstva. Reci knezu, mome ocu, da ću se vratiti kući u Berilu kada budem otpušten iz ove službe."     Kapetan broda bio je krajnje ozbiljan. Znao je kako je knez Enlada mogao dočekati donosioca ovakvih vesti. "Morate mi to, kneževiću, dati napismeno", reče on. Smatrajući da je to pravo, Aren pohita... osećao je da sve mora istog časa obaviti. .. te pronađe jednu čudnu malu prodavnicu u kojoj kupi mastionicu, četkicu, i list meke hartije, debele kao filc; zatim požuri nazad prema keju, te se smesti

u blizini broda i poče da piše roditeljima. Kada se setio majke držeći taj list papira i čitajući šta je napisao, obuze ga nemir. Bila je puna radosti, strpljiva, ali Aren je znao da je on glavni razlog njenog zadovoljstva, da ona čezne za njegovim brzim povratkom. Nije bilo način da je uteši zbog dugog odsustvovanja. Pismo koje je napisao bilo je škrto i kratko. Potpisao ga je runom mača, zapečatio s malo katrana iz obližnjeg lonca za zatvaranje rupa, te predao kapetanu broda. A onda reče: "Stanite!", kao da je brod već bio spreman da isplovi i otrča kaldrmisanom ulicom nazad do one male čudne prodavnice. Pomučio se da je pronađe, jer bilo je nečeg neodređenog u vezi s ulicama Tvila; gotovo da mu se činilo da su skretanja svaki put drugačija. Konačno je dospeo u pravu ulicu i sjurio se u radnju prošavši ispod niti sa kuglicama od crvene gline koje su ukrašavale ulazna vrata. Dok je kupovao mastilo i papir primetio je, na jednom poslužavniku sa kopčama i broševima, srebrni broš u obliku divlje ruže; a njegova se majka zvala Ruža. "Kupiću ovaj", reče on na svoj užurbani, kneževski način.     "Drevni rad u srebru s ostrva O. Vidim da ste poznavalac starih veština", reče vlasnik radnje, posmatajući dršku Arenova mača koja nije bila lepa. "Četiri belokosna novčića."     Aren plati tu prilično visoku cenu ne praveći pitanje; imao je u novčaniku dosta belokosnih kovanica koje su služile kao novac na Unutrašnjem kopnu. Bio je zadovoljan što se setio da majci kupi poklon; uživao je i u samom činu kupovanja; kada je izišao iz radnje spustio je šaku na balčak mača, šepureći se.     Otac mu je dao taj mač veče uoči polaska iz Enlada. Primio ga je svečano i nosio ga je kao da mu je dužnost da ga nosi, čak i na brodu. Bio je ponosan na njegovu težinu koju je osećao na boku, na težinu njegove velike starosti koja je pritiskala njegov duh. Jer to je bio Seriadov mač, a Seriad je bio sin Moreda i Elfaran; na svetu nije bilo starijeg sem mača Eret-Akbe koji je bio postavljen na vrh Kule kraljeva u Hevnoru. Seriadov mač nikada nije bio odložen ili spreman, već samo nošen; pa ipak, vekovi na njemu nisu ostavili traga, njegova moć nije bila ništa manja, jer je bio iskovan pomoću velike čarolije. U njegovom istorijatu se navodi da nikada nije izvučen, niti se može izvući, sem kada je u pitanju spasavanje života. Jer nikakav cilj krvave požude, osvete ili žudnje, u nijednom ratu radi dobiti, ne bi dozvolio da se on upotrebi. Po njemu, tom velikom blagu njegove porodice, Aren je dobio svoje svakodnevno ime: dok je bio dete zvali su ga Arendek: Mačić.     On još nije upotrebio taj mač, nije ni njegov otac, niti njegov deda. Već dugo je u Enladu vladao mir.     A sada, na ulicama ovog čudnog grada ostrva vračeva, drška mača mu se učini čudna kada je dodirnu. Čudno je ležala u njegovoj ruci i bila je hladna. Onako težak, mač ga je ometao u hodu, vukao

se za njim. Čuđenje koje je osećao nije ga napuštalo, ali se ohladilo. Vratio se na kej i predao broš kapetanu broda da ga odnese njegovoj majci, te mu zaželeo srećan put i bezbedan povratak kući. Okrenuvši se od njega, navukao je ogrtač preko korica mača u kome se nalazilo to staro, nepovodljivo oružje, ta smrtonosna stvar koju je nasledio. Više mu nije bilo de šepurenja. "Šta ja to činim?" upita sam sebe dok se peo uskim putem, ne žureći više, ka utvrđenom Velikom zdanju iznad grada. "Kako to da nisam pošao kući? Zašto tragam za nečim što ne razumem, sa čovekom koga ne poznajem?"     Nije umeo da odgovori na pitanja koja je sam sebi postavljao.          3. GRAD HORT     U tami pred svitanje Aren navuče odeću koju su mu dali, mornarski ogrtač, dosta iznošen ali čist, te pohita kroz utihle dvorane Velikog zdanja ka istočnim vratima, izrezbarenim od roga i zmajevskog zuba. Čuvar kapije ga propusti kroz njih i pokaza mu kojim putem treba da krene, sa jedva vidljivim osmehom na usnama. On krenu najgornjom ulicom grada, a zatim stazom koja je vodila nizbrdo ka kućicama za čamce koje su pripadali školi, a nalazile se poređane južno duž obale, u zalivu, gledano u odnosu na tvilske dokove. Jedva je razaznavao put. Drveće, krovovi, brda nabubrela od nejasnih izraslina, sve se gubilo u tami; mračni vazduh bio je potpuno miran i veoma hladan; sve je mirovalo, držalo se povučeno i zatamnjeno. Samo se nad tamnim morem na istoku protezala jedna slaba, jasna pruga: obzorje, koje se tog časa okrenulo ka nevidljivom suncu.     On stiže do stepeništa koje je vodilo do kućice za čamce. Tamo nije bilo nikoga, ništa se nije pomeralo. Nije mu bilo hladno u glomaznom mornarskom kaputu i vunenoj kapi, ali ipak je drhtao, stojeći na kamenim stepenicama u tami, čekajući.     Kućice za čamce su se, onako crne, izdizale iznad vode, a onda iznenada iz njih dopre neki prigušeni, šupalj zvuk, prodorno kucanje, koje se ponovi tri puta. Arenu se kosa diže na glavi. Jedna dugačka senka kliznu tiho napolje na vodu. Bio je to čamac koji je meko nastavio da plovi prema doku. Aren potrča niz stepenice do doka i uskoči u čamac.     "Prihvati kormilo", reče Arhimag, koga jevideo samo kao okretnu senku na pramcu, "Drži ga u tom položaju dok ne razvijem jedro."     Već su bili isplovili, jedro se širilo sa jarbola poput kakvog belog krila, hvatajući sve jače svetlost. "Gle, zapadni vetar koji će nas spasti veslanja do izlaska iz zaliva, to je, nema sumnje, oproštajni poklon Velikog majstora Vetroumeća. Pazi momče, ovim čamcem se veoma lako upravlja! Znači tako. Zapadni

vetar i vedra zora za prolećnu ravnodnevnicu."     "Je li ovo Dalekovidi?" Aren je iz pesama i priča čuo za Arhimagov čamac.     "Aha", odvrati ovaj, poslujući oko konopaca. Čamac se propinjao i ševrdao na sve jačem vetru; Aren stisnu zube i pokuša da ga smiri.     "Njime se odista lako upravlja, ali je pomalo samovoljan, gospodaru."     Arhimag se nasmeja. "Pusti mu na volju; mudar je. Čuj, Arene", poče on, pa zastade kleknuvši na klupicu i zagledavši se u Arena, "sada nisam ničiji gospodar, niti si ti knežević. Ja sam trgovac po imenu Soko, a ti si moj nečak, koji sa mnom putuje da upozna mora, po imenu Aren; dolazimo sa Enlada. Iz kog grada? Nekog velikog, u slučaju da sretnemo nekog iz istog mesta."     "Može li Temer, na južnoj obali? Oni trguju po svim Prostranastvima."     Arhimag klimnu.     "Ali", poče oprezno Aren, "naglasak vam baš nije enladski."     "Znam. Imam gontski naglasak", reče njegov saputnik i nasmeja se, pogledavši prema istoku na kome se sve više razdanjivalo. "Ali mislim da mogu od tebe pozajmiti ono što mi je potrebno. Znači stigli smo iz temera našim čamcem Delfinom, a ja nisam ni gospodar, ni mag, ni Jastreb, već... kako se ono zovem?"     "Soko, gospodaru."     Aren se ugrize za jezik.     "Potrebna ti je vežba, nećače", reče Arhimag. "Samo vežba. Nikada nisi bio ništa drugo do knežević. Dok sam ja bio mnogo toga, a poslednja moja uloga, u kojoj sam možda bio najslabiji, bila je uloga Arhimaga... Uputili smo se na jug u potrazi za alemkamenom, onom plavom bezvrednom materijom od koje prave talismane. Znam da je na ceni u Enladu. Prave od njega talismane protiv reume, iščašenja, ukočenih vratova i govornih mana."     Aren se posle jednog trenutka nasmeja, i upravo kada je podigao glavu, čamac se prope na jednom dugačkom talasu i on ugleda obod sunca naspram ivice okeana, iznenadni zlatni blesak ispred njih.          Jastreb je stajao sa šakom položenom na jarbol, jer mali je brodić poskakivao na nemirnim talasima, licem okrenut prema suncu koje je izlazilo, tog dana prolećnog ekvinocija, i on zapeva. Aren nije znao Prastari govor, jezik vračeva i zmajeva, ali osetio je da iz tih reči izbija hvala i radost, ritam je bio nalik na ritam kakve koračnice, poput smenjivanja plime i oseke ili ravnoteže dana i noći koji bez prestanka

slede jedno posle drugog. Galebovi su kreštali na vetru, a obale tvilskog zaliva promicale su levo i desno od njih, dok na kraju, nošeni dugim talasima punim svetlosti, ne zaploviše u Unutrašnje more.     Putovanje od Rouka do Grada Horta ne traje dugo, ali oni su tri noći proveli na moru. Arhimagu se žurilo da krene, ali kada se jednom otisnuo, bio je više nego strpljiv. Čim su se našli van domašaja začarenog vremena oko Rouka, vetar poče da duva protiv njih, ali on ne dozva magijski vetar u njihovo jedro, što je mogao da učini i bilo koji vrač-vremenaš; umesto toga, on je mnoge časove utrošio da Arena nauči kako da upravlja čamcem pri snažnom pramčanom vetru, na moru punom stena istočno od Isela. Druge noći koju su proveli napolju počela je da pada kiša, hladna martovska kiša, ali on ne izgovori nikakvu čaroliju da je odvrati od njih. Naredne noći, dok su ležali neposredno pred ulazom u Luku Hort u mirnoj, hladnoj, maglovitoj tami, Aren je razmišljao o ovome i odjednom shvatio da za ovo kratko vreme koliko poznaje Arhimaga, ovaj još nijednom nije posegao za magijom.          Bio je nenadmašan mornar. U tri dana plovidbe s njim Aren je naučio više nego tokom deset godina vozikanja čamcem i trkanja u Zalivu Berile. A mag i mornar su dosta bliski jedan drugom; obojica koriste moći neba i mora i pokoravaju snažne vetrove tako da im ovi služe, približavajući ono što je udaljeno. Arhimag ili Soko pomorski trgovac, izlazilo je uglavnom na isto.          Bio je prilično ćutljiv čovek, mada savršeno dobroćudan. Nikakva Arenova nespretnost nije mogla da ga razbesni; bio je dobar saputnik; boljeg ne bi mogao da nađe, razmišljao je Aren. Ali predavao bi se vlastitim mislima i onda bi satima ćutao, a kada bi konačno progovorio glas bi mu zazvučao nekako oštro, i uopšte ne bi primećivao Arena iako bi mu pogled počivao na njemu. To nije moglo da oslabi ljubav koju je dečak osećao prema njemu, ali možda mu se zbog toga malo manje sviđao; bilo je pomalo strašno. Možda je Jastreb to osetio, jer je te maglovite noći nadomak obale Vatorta počeo Arenu, dosta isprekidano, da priča o sebi. "Ne želim sutra ponovo da odem među ljude", reče on. "Pretvarao sam se da sam slobodan... da je u svetu sve u redu. Da nisam Arhimag, čak ni čarobnjak. Da sam Soko iz Temera, bez ikakvih obaveza i privilegija, da nikome ništa ne dugujem... On zastade pa onda posle izvesnog vremena nastavi. "Pokušaj pažljivo da biraš, Arene, kada budeš morao. U mladosti sam morao da biram između života koji se sastoji od postojanja i života koji se sastoji od delenja. Uskočio sam u ovaj drugi kao što žaba skače na muvu. Ali svako delo koje izvršiš, svaki tvoj čin, vezuje te za sebe i za svoje posledice i tera te da stalno iznova delaš. Tada se vrlo retko možeš naći na nekom mestu, u

nekom vremenu sličnom ovom, između dva čina, kada ti je dozvoljeno da se zaustaviš i jednostavno postojiš. Ili počneš da razmišljaš o tome ko si i šta si."          Kakav je jedan ovakav čovek mogao da sumnja u to ko je i šta je? Verovao je da su slične sumnje primerene mladima, koji još ništa nisu učinili.     Čamac se ljuljuškao u velikoj, hladnoj tami.     "Zato volim more", javi se Jastrebov glas iz tame.     Aren ga je razumeo; ali njegove misli hrlile su napred, kao što su to činile ova tri dana i noći, ka onome za čim su tragali, cilju njihovog puta. I pošto je njegov saputnik konačno bio raspoložen za priču, on upita: "Mislite li da ćemo u Gradu Hortu naći ono što tražimo?"     Jastreb odmahnu glavom, što je moglo da znači ne, ali i da ne zna.     "Da nije možda posredi neka pošast, kuga, koja se širi sa kopna na kopno, desetkujući useve, stada i ljudski duh?"     "Pošast predstavlja kretanje velike Ravnoteže, samog Ravnotežja; ovo je nešto drugo. Zaudara na zlo. Dok se ravnoteža među stvarima ponovo uspostavlja, u stanju smo da osetimo posledice toga, ali ne gubimo nadu i ne odričemo se veština, ne zaboravljamo reči Stvaranja. Priroda nije neprirodna. Ovo nije uspostavaljanje ravnoteže, već njeno narušavanje. Postoji samo jedno stvorenje sposobno za tako nešto."     "Čovek?" upita nagađajući Aren.     "Mi ljudi."     "Kako?"     "Ako neizmerno žudimo za životom."     "Za životom? Ali šta ima loše u tome što neko želi da živi? "     "Ništa. Ali kada čeznemo da ovladamo životom... beskrajnim bogatstvom, nepobitnom sigurnošću, besmrtnošću... onda ta želja prerasta u pohlepu, a na kraju postaje zlo. Tada dolazi do narušavanja ravnoteže u svetu, i uništavanje odnosi prevagu."     Aren je malo razmišljao o ovome, a onda je konačno rekao: "Znači vi smatrate da tragamo za nekim čovekom?"     "Za čovekom i magom. Da, mislim da tragamo za jednim takvim."     "Ali mislio sam, na osnovu onoga u šta su moj otac i moji učitelji bili ubeđeni, da velika dela

čarobnjaštva zavise o Ravnoteži, Ravnotežju, te se stoga ne mogu koristiti u zle svrhe."     "O tome se", reče Jastreb nekako bezvoljno, "može raspravljati. Beskrajne su rasprave maga... Svako kopno Zemljomorja zna za veštice koje bacaju nečiste čini, čarobnjake koji koriste svoje veštine za sticanje bogatstva. Ali ima i važnijih stvari. Gospodar vatre, koji se trudio da raščini tamu i zaustavi sunce u podne, bio je veliki mag; teško bi ga i Eret-Akbe pobedio. Moredov Neprijatelj bio je još jedan od tih. Kad bi se on pojavio, celi gradovi bi pali ničice pred njim; vojske su se borile na njegovoj strani. Čarolija koju je istkao protiv Moreda bila je tako moćna da se nije mogla raščiniti čak ni kada je bio pogubljen, tako da je more progutalo ostrvo Soleu i sve na njemu. To su bili ljudi kojima su velika snaga i znanje služili da čine zlo i hrane se njime. Da li se čarobnjaštvo koje služi onome što je dobro mora uvek pokazati jačim, to ne znamo. Nadajmo se da je tako."     Ako tamo gde očekuješ sigurnost, nađeš samo nadu, osećaćeš se nekako praznim. Aren oseti da ne želi da ostane na tim hladnim vrhovima. Posle izvesnog vremena, reče: "Mislim da shvatam zašto kažete da su samo ljudi u stanju da čine zlo. Čak su i ajkule nevine; one ubijaju zato što moraju."     "To je razlog zbog koga nam se ništa ne može odupreti. Samo jedna stvar na svetu u stanju je da se odupre zlom čoveku. A to je drugi čovek. U našoj sramoti nahodi se naša slava. Jedino naš duh, koji je sposoban na zlo, sposoban je i da ga prevaziđe."     "Ali zmajevi", poče Aren. "Zar oni ne čine velika zla? Zar su oni nevini?"     "Zmajevi su pohlepni, nezasitni, izdajice; nikog ne sažaljevaju, prema nikom nemaju milosti. Ali da li su oni zli? Ko sam ja da sudim o delima zmajeva?... Mudriji su od ljudi. S njima stvari stoje kao i sa snovima, Arene. Mi ljudi sanjamo, bavimo se magijom, činimo dobro, činimo zlo. Zmajevi ne sanjaju. Oni sami su snovi. Oni se ne bave magijom; ona je njihova suština, njihovo biće. Oni ništa ne čine; oni jesu."     "U Serilonu", reče Aren, "Nalazi se koža Bar Ota, koga je ubio Keor, knez Enlada, pre tri stotine godina. Od tog dana nijedan se zmaj više nije pojavio u Enladu. Video sam kožu Bar Ota. Teška je poput gvožđa i tako velika da bi, ako bi je raširili, prekrila ceo trg u Serilonu, bar tako kažu. Zubi su dugački kao moja podlaktica. A kažu i da je Bar Ot bio mladi, još neodrasli zmaj."     "U tebi tinja želja", primeti Jastreb, "da vidiš zmajeve."     "Da."     "Krv im je hladna i otrovna. Ne smeš ih gledati u oči. Stariji su od čovečanstva..." Trenutak je poćutao, a onda nastavio: "Kada bih zažalio zbog svega što sam ikada učinio ili sve to zaboravio, ipak bih se sećao da sam jednom video zmajeve kako u sumrak plove na vetru iznad zapadnih ostrva; i bio

bih zadovoljan."     Tada obojica ućutaše, i više se nije čuo nikakav drugi zvuk do došaptavanja mora i čamca, i svuda oko njih vladao je mrak. I onda konačno, tamo na dubokoj vodi, oni zaspaše.          U svetloj izmaglici jutra uploviše u Luku Hort, u kojoj je bilo blizu stotinu brodica, što usidrenih što onih koje su se spremale da isplove: ribarskih čamaca, čamaca na vesla, putničkih brodova, trgovačkih brodova, dve galije sa po dvadeset vesala, jedna velika galija sa šezdeset vesala u lošem stanju, i nekoliko vitkih, dugačkih brodica sa visokim trouglastim jedrima, napravljenim da hvataju vazdušne struje u višim predelima kada se nađu u toplom mrtvomorju Južnog Prostranstva. "Je li ono ratni brod?" upita Aren dok su prolazili pored jedne od galija sa dvadeset vesala, a njegov mu saputnik odvrati: "Njime se prevoze robovi, sudeći po alkama za lance u spremištu. Prodaju ljude u Južnom Prostranstvu."     Aren je trenutak razmišljao o ovome, zatim ode do sanduka za opremu i iz njega izvadi mač koji je bio dobro umotao i odložio onog jutra kada su krenuli na put. Sada ga razmota; neodlučno je stajao, držeći obema rukama mač u koricama, sa kojih se klatio opasač.     "Ne liči na mač kakvog pomorskog trgovca", reče on. "Korice su suviše fine."     Jastreb, zaposlen oko kormila, samo ga okrznu pogledom. "Opaši ga ako želiš."     "Mislio sam da bi bilo mudro."     "Što se mačeva tiče, taj je mudar", primeti njegov saputnik, budno motreći da se ne sudari s nekim, u prenatrpanoj luci. "nije li to mač koji ne pristaje da olako bude upotrebljen?"     Aren klimnu. "Tako kažu. Ipak je ubijao. Ubijao je ljude." On spusti pogled na vitki, izlizani balčak. "On jeste, ali ja nisam. Osećam se kao budala zbog toga. Toliko je stariji od mene... poneću nož", završi on, ponovo umota mač i gurnu ga duboko u sanduk sa opremom. Na licu su mu se ogledala mnoga osećanja, a među njima je najizraženiji bio bes. Jastreb ništa ne reče, dok nije morao da ga upita: "Bi l' se prihvatio vesala, momče? Poći ćemo do onog tamo keja pored stepeništa."     Grad Hort, jedna od sedam velikih luka Arhipelaga, uzdizao se iz svog bučnog vodenog pročelja na padinama tri strma brda u vašaru boja. Kuće su bile od gline, obojene crveno, narandžasto, žuto, belo; krovovi su bili od purpurno crvenih crepova; rascvetano pendik drveće ispunjavalo je tamnim crvenilom gornje ulice. Živopisna, prugasta platna protezala su se od krova do krova, zaklanjajući uska pijačna mesta. Dokovi su bili obasjani suncem; ulice koje su se vraćale nazad od vodenog pročelja nalikovale su crnim prorezima punim senki, ljudi i buke.

          Kada su privezali čamac, Jstreb priđe Arenu tobože da proveri čvor i reče: "Arene, na Vatortu ima ljudi koji me jako dobro poznaju; zato me sad dobro pogledaj, kako bi me mogao kasnije prepoznati." Kada se uspravio, lice mu više nije bilo u ožiljcima. kosa mu je bila prilično seda; nos baburast i pomalo spljošten; a umesto štapa od tisovine njegove visine, nosio je palicu od slonovače, koju je sklonio u nedra. "Upoznaj se sa mnom", reče on Arenu uz široki osmeh, a govorio je s enladskim naglaskom. "Zar nikad do sad nisi vid'o svog strica?"          Aren je sretao vračeve na dvoru u Berili koji su menjali izgled kada su mimikom dočaravali Dela Moredova, i znao je da je to samo privid; ostao je priseban i uspeo da prozbori: "Svakako, striče Sokole!"          Ali dok se mag pogađao sa lučkim stražarem oko cene za ostavljanje i čuvanje čamca, Aren nije skidao pogled sa njega kako bi dobro upamtio njegov sadašnji izgled. Što je duže gledao, taj ga je preobražaj sve više mučio, umesto manje.Bio je suviše savršen; ovo uopšte nije bio Arhimag, to nije bio mudri vodič i vođa... Čuvar je tražio mnogo novca, i Jastreb je gunđao dok mu je plaćao, a onda se udaljio sa Arenom, nastavivši da gunđa. "Kakav ispit za moje strpljenje", reče on. "Morao sam da platim tom debeloguzom lopovu da čuva moj čamac! A samo pola čarolije dvaput bi bolje obavilo taj posao! Eto to je cena prerušavanja... Ah, zaboravio sam na svoj naglasak, je l' tako, nećače?"     Koračali su pretrpanom, smrdljivom, šarolikom ulicom prepunom radnjica tek nešto većih od tezgi, čiji su vlasnici stajali na vratima među gomilama i nizovima lončarske robe, naglas hvaleći lepotu i jeftinoću svojih lonaca, pletene robe, šešira, lopata, pribadača, novčanika, korpi, žarača, noževa, konopa, zavrtanja, krevetskih čaršava i svih mogućih metalnih predmeta i tekstilne robe.     "Je li vašar?"     "A?" upita čovek spljoštena nosa, povivši svoju posedelu glavu.     "Je li vašar, striče?"     "Vašar? Ne, ne. Ovde je tako preko cele godine. Zadržite svoje kolačiće od ribe, gospoja, već sam doručkov'o!" A Aren je pokušavao da se otrese čoveka sa poslužavnikom na kome su bile male mesingane posude, i koji ga je pratio zavijajući: "Kupi, probaj, lepi mladi gospodine, neće te izneveriti, dah će ti biti sladak kao miris ruža iz Numina, privući će ti žene, probaj, mladi gospodaru mora, mladi

kneževiću..."     Sasvim iznenada Jastreb se stvori između Arena i torbara, rekavši: "Kakvi su to čarobni napici?"     "Nisu to čarobni napici!" zacvile čovek i stade da se udaljava od njega. "Ne prodajem ja nikakve čarobne napitke gospodaru-mora! Samo sirupe koji osvežavaju dah posle pića ili korena-hazije... samo sirupe, veliki kneže!" Skupio se na popločanom trotoaru, a posudice na poslužavniku su čegrtale i sudarale se; kada bi se nagnule, iz nekih bi iscurela po koja kap lepljive, ružičaste ili purpurne tečnosti, i prelila se preko ivice.     Jastreb se bez reči okrenu i krenu dalje sa Arenom. uskoro se gužva proredi, a radnje postaše znatno siromašnije; izbor robe koji se u njima mogao naći svodio se na šaku savijenih eksera, slomljeni tučak, i stari češalj za grebanje - izložene u nečem nalik na kućicu za pse. Arenu se to siromaštvo gadilo manje od ostalog; na bogatom kraju ulice osećao je da će se udaviti, da će ga ugušiti stvari koje su bile na prodaju i glasovi koji su mu dovikivali da kupi, kupi. Zaprepastila ga je i torbareva snishodljivost. Setio se hladnih, svetlih ulica svog severnog grada. Razmišljao je kako nijedan čovek u Berili ne bi tako puzao pred jednim strancem. "Ovo je ludi narod!" reče on.     "Ovuda, nećače", bilo je sve što mu je odgovorio njegov saputnik. Skrenuše u jedan prolaz između visokih zidova kuća bez prozora, koje su se pružale duž padine brda, prođoše kroz lučni prolaz ukrašen iscepanim stegovima, iziđoše ponovo na suncem obasjan strmi trg, još jednu pijacu pretrpanu tezgama i štandovima, sa mnoštvom ljudi i muva.     Oko ivica trga sedeo je i ležao nepokretno na leđima veliki broj muškaraca i žena. Usta su im imala neku neobičnu crnu boju, kao da su u modricama, a oko usana su im se rojile i skupljale muve poput grozdova sasušenih ribizla. "Koliko ih je", začu Jastrebov glas, prigušen i užurban, kao da je i on sam bio zaprepašćen; ali kada ga je Aren pogledao ugledao je zatupasto, blago lice mornara trgovca Sokola, koga to kao da se uopše nije ticalo.     "Šta je tim ljudima?"     "Hazija. Umiruje i omamljuje, oslobađa telo od uma. A um onda slobodno luta. Ali kada se vrati u telo traži još više hazije... Čežnja raste, a život se skraćuje, jer ta stvar je čist otrov. Prvo nastupa drhtavica, kasnije dolazi do ukočenostim, a na kraju se umire."     Aren se zagleda u ženu koja je sedela leđima oslonjena o zagrejani zid; podigla je ruku kao da želi da otera muve sa licam, ali napravila je samo jedan isprekidani kružni pokret kroz vazduh kao da je u trenu potpuno zaboravila na ruku, pa je ova nastavila da se kreće jedino zahvaljujući kakvom grču ili drhtaju

mišića. Taj gest je nalikovao bajanju lišenom svake svesne namerem, čaroliji bez značenja.     I Soko ju je bezizražajno posmatrao. "Hajdemo!" reče on.     Povede ga zatim dalje preko pijace ka jednoj tezgi natkritoj gumiranim platnom. Pruge sunčeve svetlosti, zelene, narandžaste, limunžute, grimizne, azurnoplave, padale su preko izloženih tkanina, šaleva i pletenih opasača, i poigravale su u bezbroj sićušnih ogledala koja su krasila uzdignutu, perjem zakićenu frizuru žene koja je prodavala tu robu. Bila je krupna i zapevala je dubokim glasom: "Svila, saten, platno, krzno, filc, vuna, runofilc sa Gonta, gaza sa Soula, svila sa Lorbanerija! Hej, vi Severnjaci, skinite svoje postavljene kapute; zar ne vidite da je sunce izgrejalo? Kako bi bilo da ponesete ovako nešto kući devojci u dalekom Hevnoru? Pogledajte samo, svila sa juga, nežna poput krila vodenog konjica!"Odmotala je svojim spretnim rukama balu paučinaste svile, ružičaste sa srebrnim nitima.          "Ne, gospoja, nismo mi oženjeni kraljicama", reče Sokom, a žena zavrišta: "U šta onda odevate svoje žene, u grubo platno? Tkaninu za jedra? Tvrdica koja neće da kupi ni komad svile za jednu ženu koja se smrzava na severnjačkom snegu što se nikad ne topi! A šta kažete na ovaj gontijski runofilc, da je lakše zagrejette za vreme zimskih noći!" Ona rasprostre preko pulta veliki kvadrat drap-smeđe tkanine, istkane od svilaste dlake koza sa severnoistočnih ostrva. Tobožnji trgovac ispruži šaku, opipa tkaninu, pa se nasmeši.          "Aha, znači ti si Gontijac?" začu se ponovo onaj isti vrištavi glas, a kada je prodavačica nagnula glavu, hiljadu raznobojnih tačkica stade da se vrti po nadstrešnici i tkanini.          "Ovo je andradeanski rad; vidiš? Samo četiri podrezane niti na širinu prsta. Na Gontu koriste šest ili više. Ali reci mi, zašto si prestala da upražnjavaš magiju i prešla na prodavanje prnja. Kada sam bio ovde pre nekoliko godina, video sam te kako ljudima iz ušiju izvlačiš plamenove koje si zatim pretvarala u ptice i zlatna zvona, što je bila unosnija trgovina od ove."          "To nije bila nikakva trgovina", odvrati krupna žena, a Aren na trenutak postade svestan njenih očiju, tvrdih i nepokretnih poput ahata, koje su posmatrale njega i Sokola negde iz sjaja i neprestanog pokretanja perja i svetlucavih ogledala.     "Lepo si to radila, mislim na izvlačenje plamenova iz ušiju", primeti Soko oporim, ali jednostavnim

glasom. "Hteo sam da i moj nećak to vidi."     "Slušaj ti", poče žena malo manje oštro, nagnuvši svoje debele, tamne ruke i teška prsa na tezgu. "Više ne izvodimo takve trikove. Ljudi ih ne žele. Prozreli su ih. Ova ogledalca, mada mi je jasno da se sećaš mojih ogledalaca", i ona zatrese glavom tako da odbijene tačkice raznobojne svetlosti vrtoglavo zaigraše oko njih. "Pa, može se zbuniti čovekov um svetlucanjem ogledalaca, rečima i drugim stvarima koje vam neću otkriti, tako da pomisli kako vidi ono što, u stvari, ne vidi, ono čega nema. Poput plamenova i zlatnih zvona ili odela u koja sam nekada odevala mornare, u odeću od zlata sa dijamantima velikim kao kajsije, pa bi se oteturali kao da su kraljevi svih ostrva. .. ali to su bili trikovi, budalaštine. Ljude možeš namagarčiti. Oni su poput pilića koje opčini zmija, veruju u prst koji im se turi pod nos. Ljudi su poput pilića. Ali na kraju ipak postanu svesni toga da su prevareni i omamljeni, pa se naljute i više ne uživaju u takvim stvarima. Tako sam prešla na trgovinu ovim, i možda sva ova svila i nije svila, niti je sav filc sa Gonta, ali od njih se svejedno pravi odeća... pravi se odeća! Sve te tkanine su prave, a nisu samo puke laži i sanje poput odela od zlatne pređe."     "Dobro, dobro", reče Soko, "znači u Gradu Hortu nema više nikoga ko bi mogao da izvlači vatru iz ušiju ili prikaže bilo šta od magije koja se tu ranije izvodila?"     Čuvši njegove poslednje reči starica se namršti; ispravi se i poče pažljivo da slaže runofilc. "Oni koji žele laži i vizije žvaću haziju", reče ona. "Porazgovaraj s njima, ako hoćeš!" Ona pokaza glavom prema nepokretnim prilikama oko trga.     "Ovde je bilo i čarobnjaka, onih koji su dozivali vetar mornarima i bacali basme za dobru sreću na njihov teret. Zar su se svi okrenuli nekoj drugoj vrsti trgovine?"     Ali mu ona u iznenadnom naletu besa upade u reč: "Ima jedan čarobnjak, ako ti takav baš treba, veliki čarobnjak, vrač sa štapom i svim tim... eno ga tamo! Plovio je sa samim Egrom, dozivao vetrove, pronalazio blagom natovarene galije, bar tako priča, ali sve je to sigurna laž, jer ga kapetan Erg na kraju prema zasluzi nagradio; odsekao mu je desnu šaku. Eno ga gde sad tamo sedi, vidiš ga, s ustima punim hazije i stomakom punim vazduha. Vazduh i laži! Vazduh i laži! To je sve što ostaje od tvoje magije, kozji kapetane!"     "Dobro, dobro, gospodarice", nastavi pomirljivo Soko, "samo sam pitao." Ona im okrete svoja široka leđa izazvavši tim pokretom vrtoglavi blesak u ogledalima-tačkicama, a on se lagano udalji, zajedno sa Arenom.     Namerno je išao sporo. Tako stigoše do čoveka na koga im je ukazala. Sedeo je oslonjen leđima o zid

i zurio u prazno; nekada je to tamnoputo, u bradu obraslo lice bilo veoma lepo. Naborani patrljak sramno mu je počivao na pločniku, izložen jarkom suncu.     Između tezgi iza njih došlo je do nekog komešanja, ali Aren nije mogao da odvoji od čoveka; ujedno mu se gadio i opčinjavao ga. "Zar je odista nekada bio vrač"? upita on veoma tihim glasom.     "Možda je to onaj koga su zvali Zec, koji je radio kao vrač-vremenaš kod gusara Egra. Bili su to poznati lopovi... hej, skloni se, Arene!" Jedan čovek koji je u punom trku izletao između tezgi umalo nije naletio na njih dvojicu. Protrča još jedan, posrćući pod teretom poslužavnika na sklapanje punog konopca, gajtana i čipki. Jedna tezga sruši se uz tresak; užurbano su prebacivali ili skidani platneni krovovi; skupine ljudi pojaviše se na trgu i počeše da se tuku; čuli su se povici i vriska. Sve ih je nadjačavalo vrištanje žene čija je kosa bila ukrašena ogledalcima. Aren je na trenutak ugleda kako vitla nekom vrstom motke ili štapa preteći gomili muškaraca, odbijajući ih širokim zamasima poput kakvog mečevaoca sateranog uza zid. Da li je u pitanju bila svađa koja je prerasla u izgred, napad bande lopova ili tuču između dve supraničke grupe torbara, nije se moglo zaključiti. Ljudi su promicali pored njih s naručjima punim namirnica koje su mogle biti i plen, ali i njihova vlastita roba koju su spasli od pohore. Došlo je i do obračuna noževima, pesničenja u tučnjave na celom trgu. "Onuda", pokaza Aren prema jednoj sporednoj ulici u njihovoj blizini koja je vodila sa trga. on krenu prema toj ulici, jer bilo je jasno da će biti najbolje ako sesmesta izgube, ali ga njegov saputnik uhvati za ruku. Aren se osvrnu i vide da Zec pokušava da ustane. Kada se uspravio, trenutak je ostao da stoji klateći se, a onda je, ni ne osvrnuvši se oko sebe krenuo oko trga, povlačeći preostalom šakom po zidovima kuća kao da mu je ona vodič ili potpora. "Drži ga na oku", reče Jastreb i oni krenuše za njim. Niko nije presreo ni njih čoveka koga su sledili i za tili čas nađoše se van pijačnog trga, te počeše da se spuštaju niz brdo, ćutke, jednom uskom krivudavom ulicom.     Tavani kuća iznad njihovih glava gotovo su se dodirivali, skrivajući svetlost; kamene ploče pod nogama bile su klizave od vode i otpadaka. Zec je dosta brzo napredovao iako je i dalje prevlačio šakom po zidovima kao da je slep. Morali su da ga prate na maloj udaljenosti kako ga ne bi izgubili na kakvoj raskrsnici. Arena iznenada obuze uzbuđenje zbog potere; sva čula bila su mu budna, kao da je u lovu na jelene u šumama Enlada; živo je zapažao svako lice pored koga bi prošli dok je udisao slatkasti msrad: miris đubreta, tamjana, crkotina i cveća. Dok su se probijali preko jedne široke, prepune ulice on začu udare bubnja i na trenutak ugleda niz nagih muškaraca i žena, međusobno okovanih lancima za zglobove i struk, zamršene kose koja im je prekrivala lica: već nerednog trenutka nije ih više bilo, jer je

on krenuo dalje za Zecom koji je počeo da se spušta niz neke stepenice što su izlazile na jedan uski, prazni trg na kome je samo nekoliko žena ćeretalo kod fontane.     Tu Jastreb stiže Zeca i spusti mu šaku na rame, a ovaj se skupi kaoda ga je neko ošurio, i trzajući se povuče u zaklon jednog Masivnog ulaza. Tu ostade da stoji podrhtavajući, buljeći u njih očima progonjenog koje ništa nisu videle.     "Je l' tebe zovu Zec?" upita Jastreb, svojim prirodnim, glasom koji je istovremeno bio i grub i nežan. Čovek ništa ne odgovori kao da nije mario ili možda nije čuo. "Želim nešto da čujem od tebe", reče Jastreb. Ponovo nije bilo odgovora. "Platiću ti."     Slaba reakcija: "U belokosti ili zlatu?"     "Zlatu."     "Koliko?"     "Vrač zna vrednost čarolije."     Zečevo lice se iskrivi i promeni, na trenutak ožive, tako brzo kao da je samo zasvetlucalo, a onda ga opet prekori neprobojni oblik. "Toga više nema", reče on, "ničega nema." Kašalj ga natera da se presamiti; ispljuvak mu je bio crn. Kada se uspravio ostao je nepokretno da stoji, drhteći, kao da je zaboravio o čemu su razgovarali.     Aren se ponovo zadivljeno zagleda u njega. Ugao u kome je stajao obrazovale su dve džinovske figure što su stajale svaka sa po jedne strane vrata, kipovi čiji su vratovi bili povijeni pod težinom zabata i čija su se mišićava tela samo delimično pomaljala iz zida, kao da su pokušali da se oslobode kamena i počnu život, ali ih je snaga izdala na pola puta. Vrata koja su oni čuvali visila su na izjedenim šarkama; kuća, nekada palata,sada je bila napuštena. Mračna, ispupčena lica divova bila su izrovašena i obrasla lišajevima. između tih nezgrapnih prilika stajao je mlitav i krhak čovek zvani Zec očiju tamih poput prozora te prazne kuće. On podiže svoju osakaćenu ruku između sebe i Jastreba i zavcile: "Udelite jadnom bogalju, gospodaru..."     Mag se namršti kao da ga je prostrelio bol i sram; Aren poseti da je na trenutak ugledao njegovo pravo lice pod krinkom. On ponovo položi šaku na Zečevo rame i izgovori nekoliko blagih reči, na jeziku vračeva, koje Aren nije razumeo.     Ali zato Zec jeste: On ščepa Jastreba onom preostalom šakom i promuca: "Još možeš da govoriš... govoriš... Pođi, pođi sa mnom..."     Mag okrznu Arena pogledom, pa klimnu.

     Nastaviše da se spuštaju strmim ulicama do jedne od dolina između tri postojeća brda na kojima se uzdizao Grad Hort. Prolazi su postojali uži, mračniji, tiši što su se više spuštali. Nebo je bilo uska traka između streha, a zidovi kuća sa obe strane bili su memljivi. Na dnu prevoja proticao je potok, koji je zaudarao kao kakav otvoreni odvodni kanal; između lučnih mostova, na obali, bile su nagomilane zgrade. U mračnom ulazu jedne od tih zgrada Zec skrenu i nestade poput ugašene sveće. Oni krenuše za njim.     Neosvetljeno stepenište škripalo je i ugibalo se pod njihovim stopalima. Na vrhu stepeništa Zec gurnu jedna vrata, i oni konačno videše gde se nalaze: pred njima je bila prazna soba sa dušekom od slame u jednom uglu i sa jednim nezastakljenim klimavim prozorima koji je propuštao malo prašnjave svetlosti.     Zec se okrenu prema Jastrebu i ponovo ga uhvati za ruku. Usne stadoše da mu se pomeraju. Konačno mucajući izusti: "Zmaj... zmaj..."     Jastreb mu sasvim mirno uzvrati pogled ništa ne rekavši.     "Ne mogu da govorim", reče Zec i pusti Jastrebovu ruku, te se šćućuri na golom podu, plačući.     Mag kleknu pored njega i poče nešto nežno da mu govori na Prastarom govoru. Aren je stajao pored zatvorenih vrata, šake položene na dršku noža. Ta siva svetlost i prašnjava soba,dve prilike na kolenima,mek, čudan zvuk magova glasa, reči na jeziku zmajeva, sve je to ličilo na san koji nije imao nikakve veze sa onim što se događalo van njega ili sa vremenom koje je proticalo.     Zec lagano ustde. istrese kolena onom jedinom šakom, a osakaćenu ruku sakri iza leđa. Osvrte se oko sebe, pa zagleda u Arena; sada je video ono u šta je gledao. Ubrzo se okrenuo i seo na dušek. Aren ostade da stoji, na straži; ali Jastreb, sasvim prirodno, kao da je odrastao bez nameštaja, sede prekrštenih nogu na goli pod. "Ispričaj mi kako si ostao bez svoje veštine i zaboravio jezik te veštine", reče on.     Zec mu nije odmah odgovorio. Počeo je osakaćenom rukom da udara po bedru, nervozno i trzavo,ali na kraju ipak reče, istiskujući reći u naletima: "Odsekli su mi šaku. Ne mogu da izvodim čarolije. Odsekli su mi šaku. Krv je istekla, presušila."     "Ali to je bilo tek pošto si izgubio moć, Zeče, jer inače to ne bi mogli da ti učine."     "Moć."     "Moć nad vetrovima, talasima, ljudima. Pozivao si ih po imenima i oni su te slušali."     "Da. Sećam se da sam bio živ", reče čovek, mekim, promuklim glasom. "Znao sam reči i imena..."

     "Jesi li sada mrtav?"     "Ne. Živ sam. Živ. Samo nekada sam bio zmaj... nisam mrtav. Ponekad spavam. Svako zna da je san veoma blizak smrti. Mrtvi dolaze u sne i to svi znaju. Dolaze ti kao da su živi i govore razne stvari. Oni iz smrti odlaze u snove. Postoji put. Čitav put. Možeš ga pronaći ako znaš gde treba da tražiš. I ako si spreman da platiš za to određenu cenu."     "Kakva je to cena?" Jastrebov glas je lebdeo na nejasnom vazduhu poput senke lista koji pada.     "Život... šta bi drugo moglo biti? Čime možeš da kupiš život, ako ne životom?" Zec se klatio napred nazad na svom dušeku, s tajanstvenim sjajem u očima. "Vidiš, poče on, "mogu da mi odseku šaku. Mogu da mi odseku glavu. Nije važno. Mogu da pronađem put nazad. Znam gde treba da ga tražim. Tamo mogu poći samo ljudi od moći."     "Misliš na vračeve?"     "Da." Zec je oklevao, kao da je nekoliko puta pokušao da izgovori tu reč; ali nije uspeo. "Ljudi od moći", ponovi on. "Ali moraju... moraju ga se odreći. Platiti."     Potom se namrgodi, kao da je reč "platiti" konačno orobudila neke uspomene, pa je shvatio da dobrovoljno pruža obaveštenja umesto da ih prodaje. Iz njega se ništa više nije moglo izvući, čak ni nagoveštaji, ni mucanje o "povratku" koje je Jastreb izgleda smatrao za važne, pa mag stoga uskoro ustde. "Poluodgovor je isto što i ao kakav opsenar, baci samo jedan zlatni novćić na dušek ispred Zeca.     Zec ga pokupi. Zagleda se u njega, pa u Jastreba i Arena, trzavo pokrećući glavu. "Čekajte", zamuca on. Čim se situacija izmenila on je ispustio uzde i sada se mučio da kaže ono što je želeo. "Noćas", konačno prozbori. "Stanite. Noćas. Imam haziju."     "Nije mi potrebna."     "Pokazaću vam... pokazaću vam put. Noćas. Povešću te. Pokazaću ti. Možeš stići tamo, jer si... jer si..." Mučio se da izgovori reč, sve dok ga Jastreb ne prekinu: "Jer sam vrač."     "Da! Zato možemo... možemo stići tamo. Na put. Dok sanjam. u snu. Shvataš? Povešću te. Poći ćeš sa mnom, na... na put."     Jastreb ustade, onako čvrst i zamisli se, nasred polumračne sobe. "Možda", reče on konačno. "Ako rešimo da dođemo, bićemo ovde pre mraka." Zatim se okrete prema Arenu, koji istog časa otvori vrata, žudeći da što pre ode odatle.     Vlažna, natkrivena ulica ličila mu je na vrt posle Zečeve sobe. Uputiše se najkraćim putem ka gornjem delu grada, jednim strmim kamenim stepeništem između zidova kuća obraslih bršljanom. Aren

je udisao i izdisao vazduh kao morž... "Uh!... Hoćete li se vratiti tamo?"     "Pa, hoću, ako ne uspem da dobijem isto obaveštenje iz kakvog manje opasnog izvora. Verovatno će nam postaviti zasedu."     "Zar niste zaštićeni protiv lopova i njima sličnih?"     "Zaštićen?" upita Jastreb. "Kako to misliš? Zar misliš da hodam unaokolo umotan u čarolije poput kakve starice koja se plaši reumatizma? Nemam ja vremena za tako nešto. Krijem lice, kako bih prikrio cilj našeg traganja; i to je sve. Možemo paziti jedan na drugoga. Ali činjenica je da na ovom putovanju nećemo moći da se klonimo neprilika."     "Razume se da ne", reče Aren kruto, ljutito, povređena ponosa. "Nisam to tražio."     "Ispada na isto", bio je i dalje uporan mag, pa ipak se u njegovom glasu naziralo izvesno dobro raspoloženje što umiri Arena. I sam je bio iznenađen vlastitim besom; nikada nije ni pomislio da će ovako rzgovarati sa Arhimagom. Ali ovo i jeste i nije bio Arhimag, ovaj Soko pljosnata nosa i četvrtastih, loše obrijanih obraza,čiji je glas u jednom trenutku pripadao jednom čoveku, a već u narednom, nekom drugom: nepoznat, nepouzdan.     "Ima li ono što vam je rekao ikakvog smisla?" upita Aren, jer on se baš nije radovao povratku u onu mračnu sobu iznad smrdljive reke. "Sva ta trabunjanja o životu i smrti i vraćanju sa odesečenom glavom?"     "Ne znam da li ima smisla. Želeo sam da razgovaram sa vračem koji je izgubio moć. On kaže da je nije izgubio, već da je se odrekao... da ju je trampio. Za šta? Život za život, rekao je. Moć za moć. Ne, ne razumem ga, ali vredi ga saslušati."     Jastrebova postojanja razboritost još više posrami Arena. Osećao je da je drzak irzdražljiv, poput kakvog deteta. Zec ga je zadivio, ali sada kada je ta zadivljenost minula osećao je gađenje, kao da je pojeo nešto otrovno. Odlučio je da ćuti dok ne uspe da se savlada. Narednog trenutka izgubi korak na izjedenom, klizavom stepeništu, spotače se, ali se zadrža ogrebavši pri tom šake i kamenje. "Nek' je proklet ovaj prljavi grad!" opsova on besno. A mag mu suvo odvrati: "Mislim da to nije bilo potrebno."     Nešto odista nije bilo u redu sa Gradom Hortom, sa samim vazduhom u njemu, tako da je čovek ozbiljno mogao pomisliti kako je pod nekom kletvom; pa ipak, nije se radilo o prisustvu nekog kvaliteta, već pre o odsustvu, o slabljenju svih kvaliteta, nečem nalik na bolest koja je brzo napadala duh svakog posetioca. Čak je i toplota popodnevnog sunca bila nezdrava, suviše jaka za mesec mart. Na trgovima i ulicama sve je ključalo od aktivnosti i poslova, ali nije bilo nikakvog reda ni napretka. Roba je bila

siromašna, cene visoke, a pijace podjednako nesigurne i za prodavce i za kupce, jer su bile pune lopova i lutajućih bandi. Na ulicama nije bilo žena, a i onaj mali broj koji bi se pojavio išao je uglavnom u skupinama. Bio je to grad bez zakona i uprve. Razgovarajući sa ljudima, Aren i Jastreb su uskoro saznali da u Gradu Hortu nije više bilo ni veća, niti gradonačelnika, niti ijednog od gospodara. Neki od onih koji su nekada vladali gradom su umrli, neki su podneli ostavke, a neki su bili pogubljeni; razni zapovednici vladali su različitim četvrtima grada, lučki stražari upravljali su, na primer, lukom i punili džepove, i tako dalje.     Grad više nije imao centar. Uprkos svojoj rastrzanoj aktivnosti, ljudi kao da nisu imali nikakvog cilja. Zanatlijama kao da je nedostajalo volje da dobro obavljaju posao; čak su i kradljivci krali samo zato što su to jedino umeli d rade. Buka i sjaj velikog lučkog grada još su bili prisutni, ali suvda unaokolo sedeli su nepokretni uživaoci hazije. A ispod površine, stvari nisu izgledale baš potpuno stvarne, pa čak ni lica, zvuci, mirisi. Oni bi, s vremena na vreme, tokom tog dugog, toplog poslepodneva bledeli, dok su Jastreb i Aren išli ulicama i razgovarali s po kojim prolaznikom. Gotovo sasvim bi izbledeli. Prugaste nadstrešnice, prljava kaldrma, raznobojni zidovi i sva ova živost postojanja bi nestali, stvarajući od tog grada - grad iz snova, prazan i turoban na izmagličastoj sunčevoj svetlosti.     Tek se na vrhu grada gde se otišli da se malo odmore u kasno popodne,to bolesno raspoloženje snevanja na javi na trenutak razišlo. "Ovo nije grad u kome treba tražiti sreću", rekao je Jastreb pre nekoliko sati, i sada posle časova i časova besciljnog lutanja i beskorisnih razgovora vođenih sa strancima, izgledalo je umoran i turoban. Njegova maska se nekako pohabala; kroz tobožnje lice pomorskog trgovca mogle su se nazreti izvesna strogost i tama. Aren nikako nije mogao da se oslobodi jutrošnje razdražljivosti. Seli su na neobrađenu tratinu na vrhu brda, ispod lišća, u gaju pendik drveća, tamnih listova i sa gomilom crvenih pupoljaka, od kojih su neki bili otvoreni. Odatle su od grada videli samo mnoštvo krovova koji su se stepenasto spuštali ka moru. Zaliv je širio ruke, plave poput škriljca pod prolećnom izmaglicom, dopirući do ivice vazduha. Nisu bile povučene nikakve linije,nikkve granice. Sedeli su zureći u to ogromno plavo prostranstvo. Arenu se um razbistrio i otvorio, spreman da prihvati i veliča svet.     Kada odoše da se napiju vode iz malog, obližnjeg potoka koji je bistar proticao preko smeđeg kamenja dolazeći iz nekog izvora u kakvoj kneževskoj bašti na brdu iznad njih, on se dobro napi i zaroni glavu u hladnu vodu. Zatim ustade i poče da recituje stihove iz Dela Moredovih,     

     Slavljene su fontane Šeliata, srebrna harfa voda, Ali zauvek blagosiljam potok ovaj, koji mi ugasi žeđ!          Jastreb mu se nasmeja, a Aren mu se pridruži. Otrese glavu kao pas i blistavi oreol finih kapi razlete se unaoklo na poslednjim zlatnim zracima sunca.     Morali su da napuste gaj i ponovo siđu među ulice, a pošto su večerali za tezgom na kojoj su se prodavali masni kolačići od ribe, noć se već uveliko spustila. Mrak se brzo uvlačio u uske ulice. "Biće bolje da pođemo, momče", reče Jastreb, a Aren upita: "Do čamca?" mada je znao da neće poći do čamca, već do kuće iznad reke i do one prazne, prašnjave, užasne sobe.     Zec ih je čekao na vratima.     Zapalio je uljanu lampu kako bi se lakše popeli mračnim stepeništem. Njena tanana svetlost sve vreme je treperila u njegovoj ruci, bacajući ogromne, hitre senke po zidovima.     Nabavio je još jednu vreću slame za svoje posetioce, ali Aren se ipak smestio na goli pod pored vrata. Vrata su se otvorila prema spolja, i da bi ih dobro čuvao trebalo je da se smesti ispred njih u hodniku: ali taj hodnik u kome je bilo mračno kao u rogu, bio je više no što je on mogao da podnese, a želeo je i da motri na Zeca. Jastrebova pažnja, a možda i njegove moći biće usredsređene na ono što će Zec imati da mu kaže ili pokaže; Arenova dužnost bila je da motri kako ne bi došlo do neke podvale.     Zec se sada držao uspravnije i manje se tresao, isprao je usta i oprao zube; u početku je govorio prilično suvislo, mada uzbuđeno. Oči su mu pri svetlosti lampe bile tako tamne da su ličile na oči kakve životinje, jer su mu se beonjače jedva nazirale. Ozbiljno je ubeđivao Jastreba. Moramo poći istim putem. Još malo pa ću poći, bilo da si spreman ili ne. Moraš uzeti haziju da bi mogao da me slediš.     "Mislim da sam u stanju da te sledim."     "Nisi tamo kuda ja idem. Ovo nije... bacanje čini." Činilo se da nije u stanju da izgovori reči "čarobnjak" ili "čarobnjaštvo". "Znam da možeš stići do mesta... do mesta koje poznaješ, do zida. Ali to se ne nalazi tamo. Tamo se stiže drugim putem."     "Ako ti pođeš, moćiću da te sledim."     Zec odmahnu glavom. Njegovo nekada lepo, a sada propalo lice obli rumenilo; često je pogledavao prema Arenu, uključujući u razgovor i njega, mada se obraćao samo Jastrebu. "Slušaj: postoje dve vrste ljudi, zar ne? Oni našeg soja i ostali. Z... Zmajevi i ostali. Ljudi koji ne poseduju moć samo su napola živi. Oni se ne računaju. Oni ne znaju ni šta sanjaju; plaše se mraka. Ali oni drugi, gospodari ljudi, oni se ne plaše da zakorače u mrak. Mi posedujemo snagu."

     "Sve dok znamo imenastvari."     "Ali imena tamo nisu važna... u tome i jeste stvar, u tome i jeste stvar! Nije ti potrebno ono što činiš, šta znaš. Čarolije nisu ni od kakve koristi. Sve to moraš zaboraviti, pustiti da nestanu oblici stvari, odlaziš pravo u stvarnost. Još malo pa ću otići; ako želiš da saznaš kuda, moraš učiniti ono što ti kažem. Ponavljam njegove reči. Moraš biti gospodar ljudi da bi postao gospodar života. Moraš otkriti tajnu. Mogao bih ti reći njeno ime, ali šta je to ime? Ime nije stvarno, stvarno, stvarno zauvek. Zmajevi tamo ne mogu poći. Zmajevi umiru. Svi umiru. Večeras sam toliko uzeo da me nikada nećeš uhvatiti. Neuhvatljiv sam. Kada se izgubim možeš me povesti. Sećaš se u čemu je tajna? Sećaš se? Nema smrti. Nema smrti... ne! nema znojavog kreveta, ni trulog kovčega, toga više nema, niti će ikada više biti. Nestala su imena, reči i strah. Povedi me kada se izgubim, povedi me, gospodaru..."     On nastavi, hropćući da izgovara reči koje su nalikovale na zapevanje prilikom bajanja, a opet nije bacao nikakve čini, nije govorio ništa suvislo, celovito. Aren je slušao, slušao, boreći se da razume. Kad bi samo mogao da razume! Jastreb bi trebalo da učini kao što mu je rečeno, da uzme drogu, samo ovaj put, kako bi saznao o čemu to Zec govori, da otkrije tajnu o kojoj nije želeo ili nije mogao da govori. Zašto su inače došli? Ali (Aren skrenu pogledsa Zečevog lica u ekstazi u zagleda se profil ovog drugog) možda je mag već shvatio... Taj je profil bio čvrst poput stene. Gde je nestao spljošten nos, dobroćudni izgled? Soko, pomorski trgovac je nestao, bio je zaboravljen. Tamo je sada sedeo mag. Arhimag.     Zečev glas se sada pretvorio u pevuckavo mrmljanje i on se njihao dok je sedeo skrštenih nogu. Lice mu je dobilo neki divlji izgled, a usta se opustila. Sučelice njemu, pri slaboj, postojanoj svetlosti uljane lampe, ostavljene na podu između njih, sedeo je onaj drugi koji nije izustio nijednu reč, ali je ispružio ruku i dohvatio Zečevu šaku. Aren nije primetio kada je ispružio ruku. Postojale su neke pukotine u poretku događaja, provalije nepostojanja... mora biti da je zadremao. Mora da je prošlo nekoliko časova; sigurno će uskoro ponoć. Ako zaspi hoće li i on moći d sledi Zeca u njegov san i stegne do tog mesta, tog tajnog puta? Možda bi mogao. Sada mu je to izgledao sasvim moguće. Ali on je trebalo da čuva vrata. On i Jastreb jedva da su o tome progovorili koju reč, ali obojica su bili svesni da je zec imao na umu neku zasedu kada ih je nagovorio da noću ponovo dođu kod njega; bio je gusar; poznavao je pljačkaše. Nisu o tome rzgovarali, ali Aren je znao da je njegova dužnost da čuva vrata, jer dok mag bude na tom čudnom putovanju duha, biće bespomoćan. Međutim, poput kakve budale on je svoj mač ostavio u čamcu, a od kakve mu koristi može biti nož, ako se vrata odjednom iza njega otvore? Ali to se neće dogoditi: mogao je da osluškuje i da čuje svakog ko bi im se primakao. Zec je sada ćutao. Obojica

su bili potpuno mirni; u celoj kući vladao je spokoj. Niko nije mogao da se popne tim škripavim stepeništem, a da ne izazove buku. Mogao je nešto da kaže, ako bilo šta čuje: glasno da zavuče, trans bi se prekinuo, Jastreb bi se okrenuo i dobranio sebe i Arena svom silinom čarobnjačkog osvetoljubivog besa... Kada je Aren seo na pod, Jastreb ga je pogledao, samo ga je okrznuo jednim pogledom slaganja; slaganja i poverenja. On je bio čuvar. Ako bude stražario ne preti im nikakva opasnost. Ali bilo je teško, veoma teško posmatrati ta dva lica i mali biser plamena iz svetiljke postavljene na pod između njih; sda su obojica bili nemi, nepokretni, oči su im bile otvorene ali nisu videle svetlost, niti primećivale prašnjavu sobu, nisu videle ovaj svet, već neki drugi svet snova ili smrti... gledati ih, a ne pokušati krenuti za njima...     Tamo, u nepreglednoj, suvoj tami,stajao je neko i pozivao. Dođi, govorio je, visoki gospodar senki. U šaci je držao sićušni plamen ne veći od bisera, pružio ga je prema Arenu,nudeći mu život. Aren lagano zakorači prema njemu, a zatim i krenu za njim.          4. MAGIJSKA SVETLOST     Suva, usta su mu bila suva. Osećao je u njima ukus prašine. Usne su mu bile prekrivene prašinom.     Ne podižući glavu sa poda posmatrao je igru seniki. Video je neke velike senke koje su se kretale i saginjale, nadimale se i smanjivale, i slabije koje su žurno i glatko kružile po zidovima i tavanici,rugajući im se. U uglu se nalazila još jedna senka kao i jedna na podu, i te dve se nisu pokretale.     Poče da ga boli potiljak. U tom trenutku postade mu na tren jasno šta on to, u stvari, vidi: Zeca presamićenog u uglu sa glavom na kolenima, Jastreba ispruženog na leđima,nekog čoveka kako kleči nad Jastrebom, još jednog kako gura zlatne novčanice u vrećicu, trećeg kako stoji i posmatra. Taj treći čovek držao je u jednoj ruci svetiljku, a u drugoj bodež, Arenov bodež.     Ako su i razgovarali,on ihnije čuo. Čuo je samo vlastite misli koje su mu istog časa i bez oklevanja saopštile šta mu valja činiti. Smesta ih je poslušao. počeo je veoma polako da puzi napred i tako prešao nekoliko stopa, ispružio munjevito levu šaku i ščepao vrećicu sa plenom, skočio na noge, te pojurio prema stepenicama, promuklo vrisnuvši. Stuštio se niz mračno stepenište ne promašivši nijedan stepenik,kao da je leteo. Izleteo je na ulicu i što je brže mogao nestao u tami.     Kuće su ličile na crne klade naspram zvezda. Svetlost zvezda jedva vidljivo je svetlucala na površini reke s njegove desne strane, i mada nije mogao da vidi kuda ulice vode, nazirao je raskršća, pa je skretao i zavaravao trag. Sledili su ga; mogao je da ih čuje iza sebe, ne baš mnogo daleko iza sebe. Bili

su bosi, tako da se jače čulo njihovo dahtavo disanje nego bat nogu. Da je imao vremena nasmejao bi se; konačno je otkrio kako to izgleda biti progonjen, a ne progonitelj, divljač, a ne predvodnik potere. To je značilo biti sam slobodan. On zavi nadesno i pognuvši se krenu preko jednog visokog mosta, skliznu u bočnu ulicu, zađe za ugao, vrati se do obale reke i nastavi duž nje izvesno vreme, a onda pređe preko drugog mosta. Bat njegovih cipela glasno je odzvanjao po kaldrmi, i to je bio jedini zvuk koji se čuo u gradu; zastao je kod ležišta mosta da ih razveže, ali uzice su se zapetljale, a progonioci su mu bili za petama. Na trenutak zasvetluca svetiljka na drugoj strani reke; bat bosih, teških stopala se nastavljao. Nije im mogao umaći. Mogao je samo da im beži; da nastavi dalje,napred, da ih odvuče što dalje od one prašnjave sobe, daleko od nje...     Kada su mu oduzeli bodež skinuli su mu i kaput, tako da je sada bio samo u košulji, lakoj i toploj, a u glavi mu se sve mešalo; bol u potiljku probadao ga je pri svakom koraku, ali on je trčao i trčao... Vrećica mu je smetala. On je iznenada baci, a zlatnici se rasuše i počeše da zvekeću po kaldrmi. "Evo vam vaš novac!" povika on promuklo i dahćući. Zatim nastavi da trči. A onda iznenada ulica se završi. Ne oklevajući, on se okrete i potrča prema progoniocima. Svetiljka mu se divlje ljuljala pred očima;dok im se primicao prkosno je vrištao.     Pred njim se napred nazad ljuljala svetiljka,ta slaba tačka svetlosti u velikom, pokretnom sivilu. Dugo ju je posmatrao. Postajala je sve slabija, dok konačno ispred nje ne prođe senka, a kada se ona sklonila svetlosti više nije bilo. Malo je žalio za njom; ili je možda žalio sam sebe, jer je znao da se sada mora probuditi.     Utuljenja svetiljka i dlje se ljuljala na jarbolu za koji je bila zakačena. Svuda unaokolo more je svetlelo od izlazećeg sunca. Čulo se bubnjanje. Vesla su snažno i ujednačeno škripala; drvo od koga je brod bio napravljen cvilelo je i škripalo oglašavajući se stotinama glasać; čovek na pramcu doviknu nešto mornarima iz sebe. Ljudi vezani lancima u spremištu,zajedno sa Arenom, bili su tihi. Svaki je imao gvozdeni obruč oko struka i okovane zglavke, a obe te veze bile su spojene kratkim, teškim lancem sa vezama narednog čoveka; gvozdeni obruč bio je još pričvršćen za kuku u podu, tako da je čovek mogao da sedi ili puzi, ali nije mogao da stoji. Bili su nagomilani i spremištu,suviše zbijeni jedni uz druge pa nisu mogli da legnu. Aren se nalazio u prednjem pramačnom uglu. Ako bi visoko podigao glavu, oči bi mu se našle u nivou sa palubom između spremišta i ograde; video bi je u širini od nekoliko stopa.     Nije se baš dobro sećao prošle noći jurnjave i ulice-ćorsokaka. Borio se i bio oboren, zatim podignut poput klade i nekuda odnet.Govorio je neki čovek koji je čudno šaputao; našao se na nekom mestu što

je ličilo na kovačnicu,na kome su plamenovi vatre za talenje, onako crveni,visoko poskakivali... Nije mogao da ga se seti. Ali znao je da je ovo brod za prevoz robova i da su ga tu doveli da bi ga prodali.     To za njega nije imalo nekog većeg značaja. Bio je suviše žedan. Telo mu je bilo kao slomljeno, a glava ga je bolela. Kada je sunce izgrejalom, njegova svetlost stade da mu probada oči.     Negde oko podneva dobili su svaki četvrt vekne hleba i dozvolili su im da povuku po jedn dugačak gutljaj iz kožne mešine koju im je ustima prinosio neki čovek oštrog i tvrdokornog lica. Oko vrata je imao zlatom izvezenu kožnu traku nalik na pseću ogrlicu, a kada ga Aren ču kako govori prepoznade njegov slabi, čudni, zviždukavi glas.     Piće i hranu za izvesno vreme olakšaše njegove telesne patnje i razbistriše mu um. Po prvi put se zagleda u lice robova sapatnika, trojice u njegovom redu i još četvorice odmah iza njega. Neki su sedeli glava oslonjenih o podognuta kolena; jedan je bio presamićen, možda bolsetan ili drogiran. Momak pored Arena mogao je imati dvadesetak godina; lice mu je bilo široko i spljošteno. "Kuda nas to vode?" upita ga Aren.     Momak se zagleda u njega... između njihovih lica nije bilo ni stope slobodnog prostora... isceri se, slegnu ramenima, te Aren pomisli kako želi time da mu stavi do znanja da ne zna; ali on zatim iznenada trgnu okovanim rukama kao da nešto pokazuje, te razjapi još više iscerena usta da mu pokaže kako mu je od jezika ostao samo crni patrljak.     "Sigurno u Šoul", reče jedan oza Arena; a drugi:"Ili na trnicu u Amrunu", ali onda se čovek sa ogrlicom, koji kao da je svuda istovremeno bio, nagnu nad otvor i prošišta: "Umuknite, ako ne želiteda postanete mamac za ajkule", i svi ućutaše.     Aren pokuša da zamisli ta mesta, Šoul, tržnicu u Amrenu. Tamo su prodavali robove. Verovatno bi ih postrojili pred kupcima kao što izlažu volove i ovnove na tržnici u Berili. Stajaće tamo okovan. Neko će ga kupiti, povesti kuć i izdati mu naređenja; a on će odbiti da ga izvrši. Ili će ga, pak, izvršiti i pokušati da pobegne. Ubiće ga, na ovaj ili onaj način. Nije da mu se duša bunila pri pomisli na ropstvo; bilo muje suviše muka i bio je previše zbunjen za tako nešto. Jednostavno je znao da on to ne bi mogao da podnese, da bi za nedelju ili dve ili umro ili bio ubijen. Mada je to uviđao i prihvatao kao neospornu činjenicu, plašilo ga je, pa je prestao da razmišlja o onome šta će se dogoditi. Zagledao se u pune, crne daske spremišta između svojih nogu i osetio je toplinu sunca na golim ramenima, žeđ koja mu je sve više sušila usta i ponovo skupljala grlo.     Sunce zađe. Spusti se jasna i hladna noć. Isijaše prodorne zvezde. odjeci bubnja podsećali su na

usporene otkucaje srca, održavajući ritam veslanja, jer nije bilo ni daška vetra. Sada je hladnoća postala najveći jad. Arenova leđa dobijala su malo toplote od skupljenih nogu čoveka iza njega, a levi bok od mutavca pored njega koji je sedeo pogrbljen i pevušio mrmljajući i menjajući ritam jednoj jedinoj noti. Veslači se promeniše; bubanj se ponovo oglasi. Aren je čeznuo za tamom, ali sada nije mogao da zaspi. Kosti su ga bolele, a nije mogao da promeni položaj tela. Sedeo je trpeći bol, drhteći, umirući od žeđi, zureću u zvezde, koje bi poskočile na nebu sa svakim zaveslajem, zatim ponovo skliznule na svoje mesto, umirile se, ponovo poskočile, skliznule, zastale...     Čovek sa ogrlicom, zajedno sa još jednim, stajao je između skladišta i jarbola; mala svetiljka na jrabolu koja se ljuljala bacala je svetlost na njih, ocrtavala im glave, ramena. "Magla, svinjske mu mešine", začu se slabi, omrznuti glas čoveka sa ogrlicom, "otkud magla u Južnim Prostranstvima u ovo doba godine? Kakav baksuzluk!"     Čuo se bubanj. Zvezde su poskakivale,klizile, zastajale. Čovek bez jezika koji je sedeo pored Arena odjednom se strese i podigavši glavu ispusti košmarni vrisak, užasan, bezobličan krik. "Tišina tamo!" zagrme onaj drugi čovek pored jarbola. Mutavac ponovo zadrhta i ućuta, mljackajući vilicama.     Zvezde kradimice skliznuše napred u ništavilo.     Jarbol se zatalasa i nestade. Hladno,sivo ćebe kao da se spustipreko Arenovih leđa. Bubanj izgubi korak, povrati ga, ali sada je odzvanjao mnogo sporije.     "Gusta je kao zgrušaneo mleko", začu se onaj promukli glas negde iznad Arena. "Održavaj ritam! Još dvadeset milja do plićaka!" Jedno otvrdlo stopalo puno ožiljaka pojavi se iz magle, zaustavi se na trenutak blizu Arenovog lica, a ona zakoračivši, nestade.     U mgali nisu osećali da idu napred, već samo da se ljuljaju i da vesla udraju. Odjek bubnja bio je prigušen. Bilo je vlažno i hladno. Magla se kondenzovala u Arenovoj kosi i curila mu u oči; pokušavao je da uhvati kapljice jezikom i udisao je vlažni vazduh otvorenim ustima, pokušavajući da tako utoli žeđ. Ali zubi su mu cvokotali. Hladni metal lanca prislanjao mu se uz butine i pekao poput vatre mesto koje je dodirivao. Bubanj je udarao, udarao, pa prestao.     Nastupila je tišina.     "Nastavi sa bubnjanjem! Šta se desilo?" grmeo je promukli, zviždukavi glas sa pramca. Niko mu ne odgovori.     Brod još malo nastavi da se kreće po mirnom moru. Iza nejasne ograde nije bilo ničega: praznina. Nešto stade da grebe po boku broda. Ta buka poče da odzvanja kroz mrtvu, izopačenu tišinu i tamu.

"Nasukali smo se", prošaputa jedan od zatvorenika, ali tišina proguta njegov glas.     Magla postade svetlija kao da je negde u njoj zasijala svetlost, Aren je jasno mogo da raspozna glave zatvorenika okovanih oko sebe, kao i sićušne kapi vlage koje su sijale u njihovoj kosi. Brod se ponovo zaljulja, a on se ispravi koliko su mu tolanci dozvoljavali, i istegnu vrat kako bi video ima li čega na pramcu. Magla koja je prekrivala palubu sijala je nalik na mesec iza tankih oblaka, hladna i zračeća. Veslači su sedeli kao isklesani kipovi. Posada je stajal na sredini broda, sa očima koje su neznatno svetlucale. Na levoj strani broda stajao je sasvim sam jedan čovek; svetlost je dopirala do njega, od njegovog lica, šaka i štapa koji je plameto poput otopljenog srebra.     Kod stopala čoveka koji je zračio čučalo je neko tamno obličje.     Aren pokuša nešto da kaže, ali nije mogao. Odeven u tu veličanstvenu svetlost, Arhimag dođe do njega i kleknu na palubu. Aren oseti dodir njegove šake i začu njegov glas. Oseti kako se spone oko njegovih zglavaka i pasa raspadaju; kroz celo spremište začu se zveket lanca. Ali nijedan čovek se ne pomeri; samo je Aren pokušao da ustane, ali nije uspeo, jer se ukočio od dugog mirovanja. Arhimag ga snažno uhvati za mišicu i on, uz njegovu pomoć, ispuza iz spremišta za teret i posrćući iziđe na palubu.     Arhimag se udalji od njega, a onaj magličasti sjaj obasja nepomična lica veslača. Zastao je pored čoveka sklupčanog pored ograde na levoj strani broda.     "Ja ne kažnjavam", oglasi se čvrst,jasan glas, hladan na hladnoj magijskoj svetlosti u magli. "Ali zarad pravde, Egre, dopustiću sebi ovo: oduzeću ti glas dok ne nađeš reč vrednu da se čuje."     On se vrati do Arena i pomože mu da se osovi na noge. "Hajdemo, momče", reče on, i uz njegovu pomoć Aren uspe da hramajući zakorači, da napola četveronoške i često padajući stigne do ograde i da se dokopa čamca koji se ljuljuškao pored broda: Dalekovidi, sa jedrom nalik na krilo noćnog leptira u magli.     U istoj toj tišini i mrtvom miru ugasla je i svetlost, čamac se okrenuo i odvojio od broda. Gotovo istog časa galija, nejasna svetiljka na jarbolu, nepokretni veslači, ispupčeni crni bok, nestadoše. Arenu se učini da je čuo glasove kako se prolamaju u obliku krika, ali taj zvuk je bio veoma slab i ubrzo je utihnuo. Nešto kasnije i magla poče da se proređujei cepa, da promiče pored njih u mraku. Izvukoše se iz nje i nađoše pod zvezdama, te noćni leptir Dalekovidi nastavi da juri kroz jasnu noć preko mora,     Jastreb je Arena prekrio ćebadima i dao mu vode; sedeo je sa šakom položenom na dečakovo rame kada Aren iznenada zaplaka. Jastreb ništa ne reče, već svojim dodirom pruži dečaku nežnost i uli mu volju da ustraje. Arena lagano preplavi lagodnost; toplina, lagano kretanje čamca, olakšanje.

     On podiže pogled prema svom saputniku. Tamno lice više nije obasjavalo nikakvo nezemaljsko zračenje. Jedva da ga je naizrao naspram zvezda.     Čamac je leteo nošen čarolijom. Talasi duž njegovih bokova iznenađeno su šaptali.     "Ko je onaj čovek sa ogrlicom?"     "Mirno lezi. Morski pljačkaš, Egr. Nosi ogrlicu da sakrije ožiljke od posekotine na vratu. Izgleda da je od gusarenja spao na trgovinu robljem. Ali ovoga puta je hteo da ukrade medveđe mladunče." U njegovom suvom, tihom glasu na trenutak zazvoni zadovoljstvo.     "Kako ste me pronašli?"     "Bajanjem, podmićivanjem... Gubio sam vreme. Nisam želeo da se sazna da se Arhimag i Upravnik Rouka muva oko šljama Grada Horta. Volieo bih da sam mogao i dalje da ostanem prerušen. Ali morao sam da sledim jednog pa drugog čoveka, i kada sam na kraju saznao da je brod sa robljem isplovio pre zore, izgubio sam strpljenje. Uzeo sam Dalekovidog dozvao vetar u jedro po potpunoj bonaci i slepio sva vesla na brodovima u zalivu za njihove otvore... na kratko. Kako će to objasniti, ako su čarolije samo trice i kučine, to je njihov problem. Ali u žurbi i besu promašio sam i pretekao Egerov brod koji je skrenuo na jugoistok da bi izbegao plićake. Sve što sam danas radio radio sam naopako. U Gradu Hortu nema sreće... I tako sam konačno izgovorio basmu pronalaženja i nabasao na brod po mraku. Zar ne bi trebalo sada da spavaš?"     "Dobro mi je. Osećam se mnogo bolje." Laka groznica zamenila je Arenovu drhtavicu i on se odista dobro osećao; iako mu je telo bilo mlitavo, um mu je lako skakao s jedne stvari na drugu. "Kada ste se probudili? Šta se dogodilo sa Zecom?     "Probudio sam se u zoru; srećom imam tvrdu glavu; imam rasečenu čvoruggu nalik na raspolućeni krastavac iza uveta. Zeca sam ostavio da drogiran spava."     "Izneverio sam vas tamo na straži..."     "Ali ne zbog toga što si zaspao."     "Ne." Aren je oklevao. "Bilo je... ja sam bio..."     "Bio si ispred mene; video sam te," reče Jastreb nekako čudno. "Tada su se ušunjali i obojici zadali udarac u glavu kako da smo jagnjad na klanici, uzeli zlato, dobru odeću, roba za prodaju i otišli. Tebe su tražili, momče. Za tebe bi dobili lepu paru na tržnici u Amrunu."     "Nisu me dovoljno jako udarili.Probudio sam se. Pobegao sam im. Prosuo sam im i plen po ulici pre no što su me saterali u ćošak." Arenove oči su svetlucale.

     "Probudio si se dok su još bili tamo... i pobegao? Zašto?"     "Da bih ih odvukao od vas." Iznenađenje u Jastrebovom glasu pogodi Arenov ponos, i on vatreno dodade: "Mislio sam da vas jure. Pomislio sam da bi vas mogli ubiti. Zgrabio sam im vrećicu da bi krenuli za mnom, vrisnuo i potrčao. I krenuli su."     "Svakako da su krenuli!" To je bilo sve što je Jastreb rekao, nijedne reči pohvale, mada je izvesno vreme ostao da sedi i razmišlja. Zatim prozbori: "Zar ti nije palo na pamet da sam možda već mrtav?"     "Nije."     "Prvo ubij, onda pljačkaj,sigurnije je."     "Nisam o tome razmišljao. Samosam mislio na to kako da ih odvučem od vas."     "Zašto?"     "Zato što biste vi bili u stanju da nas odbranite, da nas obojicu izvučete iz nevolje, ako vam pružim priliku da se probudite. Ili bar sebe da izvučete. Ja sam bio na straži i ja sam taj koji je izneverio. Pokušao sam da se iskupim. Vas sam čuvao. Vi ste onaj koji je važan. Ja sam samo stražar, onaj koji čini ono što je potrebno... ali vi ste taj koji vodi, koji nas može dovesti do mesta do koga moramo stići, onaj koji je u stanju da ispravi ono što je pošlopo zlu."     "Misliš?" upita mag. "I ja sam tako mislio do prošle noći. Mislio sam da imam sledbenika, ali ja sam sledio tebe, momče." Glas mu je bio hladan i možda malo ironičan. Aren nije znao šta da kaže. Bio je potpuno zbunjen. Mislio je da teško može popraviti to što je zaspao ili pao u trans na straži time što će odvući lopove od Jastreba: sada se pokazalo da je ovo drugo predstavljalo glupost,dok je zapadanje u trans u pogrešnom trenutku bilo neverovatno pametno.     "Žao mi je, gospodaru", izusti on konačno,prilično ukočenih usana jedva suzbijajući poriv da ponovo zaplače, "što sam vas izneverio. A vi ste mi spasli život..."     "Možda si i ti moj",odvrati grubo mag. "Ko zna? Da su posao obavili do kraja mogli su mi prerezati grkljan... Nećemo više o tome, Arene. Drago mi je da si sa mnom."     On ode do njihovog sanduka sa odloženim stvarima, upali malu peć na ćumur i stade da petlja oko nečega. Aren je ležao i posmatrao zvezde, splasnulih osećanja, i smirenog uma koji više nije jurio s jedne stvari na drugu. I tada shvati da Jastreb nikada neće izreći svoje mišljenje o onome što je učinio i o onome što nije učinio. Bilo je gotovo; Jastreb je to prihvatio kao gotovu stvar. "Ja ne kažnjavam", reako je hladnim glasom Egru. Nije nagrađivao. Ali što je brže mogao došao je za Arenom preko mora, upotrebivši svoju čarobnjačku moć radi njega; on bi to ponovo učinio. Na njega se čovek mogao osloniti.

     Bio je vredan ljubavi koju je Aren gajio prema njemu,kao i njegovog poverenja. Jer on je neosporno verovao Arenu. Aren je pravilno postupio.     Sada se vratio, i pružio Arenu šolju vrućeg vina koje se pušilo. "Možda će te ovo uspavati. Pazi da ne opečeš jezik."     "Odakle vino? Nikada nisam video mešinu sa vinom na..."     "Na Dalekovidom ima mnogo više stvari nego što oko može videti", reče Jastreb dok se ponove smeštao pored njega i Aren ga ču kako se nasmeja, kratko i gotovo bezglasno, u tami.     Aren se pridiže da popije vino. Bilo je odlično,tako da mu je osvežilo i telo i duh. On reče: "Kuda ćemo sad?     "Na zapad."     "Kuda ste išli sa Zecom?"     "U tamu. Nisam ga ni u jednom trenutku izgubio, ali on se sam izgubio. Lutao je spoljašnjim granicama u beskrajnim goletima delirijuma i košmara. Duša mu je kreštala poput kakve ptice natim užasnim mestima, poput galeba kad se nađe daleko od mora. Nije on nikakav vodič. Uvek se gubi. Bez obzira na svu njegovu čarobnjačku veštinu on nikada nije ugledao put pred sobom, jer je video samo sebe."     Aren nije baš sve razumeo; niti je želeoda razume, bar ne sada. Bio je nakratko odvučen u tu "tamu" o kojoj su vračevi govorili, ali nije želeo da je se seća; to nije imalo nikakve veze sa njim. Zato nije ni želeo da zaspi, da je opet ne ugleda u snu, da ne ugleda onu mračnu priliku, senku koja mu pruža biser i šapće: "Dođi."     "Gospodaru", reče on, a um mu istog časa odluta ka nečem drugom, "zašto..."     "Spavaj!" reče Jastreb pomalo razdražljivo.     "Ne mogu da spavam, gospodaru. Pitao sam se zašto niste oslobodili i ostale robove."     "Jesam.Nisam ostavio nijednog okovanog na tom brodu."     "Ali Egrovi ljudi su imali oružje.Da ste njih okovali..."     "Ah, da sam njih okovao? Bila su samo šestorica. Veslači su bili okovani robovi, poput tebe.Egr i njegovi ljudi su možda već mrtvi ili su ih drugi okovali da ih prodaju u roblje; ostavio sam ih slobodne da bi mogli da se bore ili pogađaju. Nisam ja nikakav robovlasnik."     "Ali znali ste da su zli..."     "Zar je trebalo zbog toga da im se pridružim? Da dopustim da njihovo ponašanje upravlja mojim?

Neću ja za njih donositi odluke, niti dozvoljavam da oni umesto mene donose moje!"     Aren ućuta i stade da razmišlja o ovome. Uskoro potom, mag nežno reče: "Vidiš, Arene, ono što činiš nije kamen koji podigneš i baciš, a on pogodi cil ili ga promaši i to je kraj, kao što mladi misle. Kada se taj kamen podigne, zemlja postaje lakša; šaka u kojoj se nađe teža. Kada je bačen, to utiče na kruženje zvezda, a gde udari ili padne vaseljena se menja. Ravnoteža celine zavisi od svakog pojedinačnog čina. Vetrovi i mora, moći vode, zemlje isvetlosti,sve što one čine, i sve što čine zveri i zelenilo, dobro jest, i pravedno je. Sve se to odvoja unutar Ravnotežja. Od orkana i glasanja velikog kita do pada sasušenog lista i leta mušice, sve što oni čine odvija se unutar ravnoteže celine. Ali mi, dokle god posedujemo moć nad svetom i jedni nad drugima, moramo učiti da činimo ono što čine list, kit, vetar sa svojom prirodom. Moramo naučiti da održavamo ravnotežu. Pošto posedujemo inteligenciju, ne smemo delati u neznanju. Pošto nam se pruža mogućnost izbora, ne smemo neodgovorno delati. Ko sam ja... iako posedujem moć da to učinim... da kažnjavam ili nagrađujem, da se poigravam ljudskim sudbinama?"     "Ali",poče dečak, namrštivši se na zvezde, "zar ravnotežu treba održavati tako što ništa nećemo činiti? Nema sumnje da čovek mora delati, pa čak i ako ne zna sve posledice svoga delanja, ako želimo bar nešto da postignemo?"     "Bez brige. Čoveku je mnogo lakše da nešto učini da se suzdrži og toga. Nastvićemo da činimo i zlo i dobro... Ali kada bi ponovodobili kralja koji bi nama vladao, i ako bi on potražio savet maga,kao u davna vremena, a ja bio taj mag, rekao bihmu: Gospodaru, nemojete ništa činiti zato što je pravo, hvale vredno ili plemenito; ne činite nešto zato što vam izgleda da tako treba; činite samo ono što morate i ono što ne možete učiniti nikako drugačije."     Boja njegova glasa natera Arenada se okrene i zagleda u njega. Učini mu se da njegovo lice ponovo zrači svetlošću, da vidi orlovski nos i obraz pun ožiljaka, vatrene oči. I Aren ga pogledas ljubavlju, ali i sa strahom, razmišljajući: "On je toliko iznad mene." Ali dok je zurio u njega shvatio je konačno da to nije magijska svetlost, nikakva hladna slava čarobnjaštva koja obasjava, ne stvarajući senke, svaku crtu i površ čovekova lica, već sama svetlost: jutro, obična dnevna svetlost. Postojala je moć još veća od magove. Godine nisu bile ništa blaže prema Jastrebu nego prema bilo kom čoveku. To su bile boje starosti, izgledao je umoran, što se sve više primećivalo kako je svetlost postajala jača. Zevnuo je...     Zureći tako, pitajući se i razmišljajući, Aren na kraju ipak zaspa. A Jastreb ostade da sedi pored njega i posmatra rađanje novog dana, pojavljivanje sunca, kao neko ko gleda blago čiji je jedan deo izgubljen, kakav raspukli dragi kamen, bolesno dete.

          5. MORSKI SNOVI     U kasno jutro Jastreb opozva magijski vetar i pusti čamac da plovi nošen zemaljskim vetrom koji je blago duvao ka jugozapadu. Daleko sa desne strane, promakoše brda južnog Vatorta i nestadoše s vidika, poplavevši i smanjivši se,te postavši slični talasima magle nad talasima mora.     Aren se probudi. More se sunčalo na toplom, zlatnom podnevnom suncu, beskrajna voda pod beskrajnom svetlošću. Jastreb je nag sedeo na krmi; na sebi je imao samo parče tkanine oko bedara i neku vrstu turbana napravljenog od platna za jedro. Tiho je pevušio, udarajući šakama po klupici kao da je bubanj, lakim, ujednačenim ritmom. Pesma koju je pevao nije imala nikakve veze sa kakvom čarolijom ili čarobnjaštvom, nije to bila nikakva bajalica ili Delo junaka ili kraljeva, već pevuckao mrmljanje besmislenih reči, kakvo se može čuti od dečaka koji tera koze za vreme dugih letnjih poslepodneva, sam, u visokim brdima Gonta.     Iz mora iskoči riba i nastavi da klizi kroz vazduh još nekoliko jardi na ukrućenim, svetlucavim krilima nalik na krila konjica.     "Nalazimo se u Južnom Prostranstvu", reče Jastreb kada završi pesmu. "Čudan deo sveta je to, tu ribe lete i delfini pevaju, bar tako kažu. Ali voda je baš prijatna za plivanje, a ja dobro stojim sa ajkulama. Speri sa sebe ostatke robovanja."     Arena je boleo svaki mišić i u početku baš nije imao volje da se pokrene. Nije bio ni neki naročiti plivač, jer mora oko Enlada su dosta opasna, tako da se plivači više bore sa talasima nego što plivaju, pa se brzo umore. Kada je zaronio, ovo plavlje more mu se učini dosta hladno, ali nedugo potom bio je oduševljen. Bol istog časa kao da je rukom bio odnesen. Probijao se kroz vodu uz bok Dalekovidog poput kakve mlade morske zmije. Kapljice vode prštale su na sve strane. Jastreb mu se pridruži; njegovi zamasi bili su mnogo čvršći. Poslušan i zaštitnički, Dalekovidi ih je čekao, s belim krilom na svetlucavoj vodi. Iz mora u vazduh iskoči riba; Aren krenu za njom,ona zaroni, ponovo iskoči, nastavi da pliva kroz vazduh, leti kroz more, progoneći ga.     Zlatan i gibak, dečak se igrao i sunčao na vodi i svetlosti dok sunce nije dodirnulo more. A taman i štedljiv, strogo vodeći računa o pokretima i s jezgrovitom snagom koja dolazi s godinama, plivao je muškarac,održavao čamac na dobrom kursu, zatezao uštavljeno platno jedra, pazio na dečaka koji je plivao i ribu što je letela i sve to radio s istovetnom nežnošću.     "Kuda smo se uputili?" upita Aren kada su već dobrano spustio mrak, pošto se obilato najeo

usoljenog mesa i tvrdog hleba i već ponovo tonuo u san.     "Na Lorbaneri", odvrati Jastreb, i meki samoglasnici koji su sačinjavali tu reč bili su poslednje što je Arenčuo te noći, tako da su se njegovi prvi snovi vrteli oko nje. Sanjao je kako korača kroz nanose nečeg mekog, bledunjavog,nekih niti, kroz neki konac, ružičast, zlatan i azurnoplav, i osećao je budalasto zadovoljstvo; neko mu je rekao: "To su lorbanersijka polja svile, na kojima se nikada ne smrkava." Ali kasnije, pred mućan kraj noći, kada su jesenje zvezde sijale na prolećnom nebu, sanjao je dase nalazi u nekoj polusrušenoj kući. Posvuda je bila prašina i unaokolo su visile iskidne prašnjave mreže paučine kao kakvi venci. Arenu su noge bile uvezane paučinom koja mu se povlačila preko usta i nozdrva zaustavljajući mu dah. A najužasnije od svega bilo je to što je znao da je ta visoka, srušena odaja upravo ona dvorana u kojoj je doručkovao sa Velikim majstorima, u Velikom zdanju Rouka.     Probudio se potpuno pometen,srce mu je divlje udaralo, a noge bile zgrčene uz klupicu. Seo je, pokušavajući na taj način da umakne opakom snu. Na istoku se još nije nazirala svetlost, tama samo što je počela da se razređuje. Jarbol je škripao; jedro koje je još bilo napeto od povetarca što je duvao prema severoistoku,svetlucalo je visoko i jedva primetno iznad njega. Njegov saputnik je čvrsto spavao na krmi. Aren ponovo leže i nastavi da drema dok ga ne probudi novi dan.     Toga dana more je bilo plavlje i mirnije no što je zamišljao da ono uopšte može biti, voda tako prijatna i bistra da je plivanje nalikovalo lebdenju ili kliženju kroz vazduh; bilo je čudno i slično snu.     U podne, on upita "Da li vračevi obraćaju pažnju na snove?" Jastreb je pecao. Pažljivo je posmatrao udicu. Posle dužeg vremena, odvrati pitanjem: "Zašto?"     "Pitao sam se ima li u njima uopšte istine."     "Svakako da ima."     "Da li oni govore istinu?"     Ali u tom trenutku mag je nešto upecao i deset minuta kasnije, kada je izvukao njihov ručak, divnog srebrnasto-plavog brancina, potpuno je zaboravio na postavljeno mu pitanje.     Posle podne, dok su lenčarili ispod napetog platna koje je trebalo da ih zaštiti od nemilosrdnog sunca, Aren zapita: "Šta ćemo tražiti u Lorbaneriju?"     "To što tražimo", odvrati Jastreb.     "U Enladu", primeti Aren posle izvesnog vremena,"postoji priča o dečaku čiji je učitelj bio kamen."     "Stvarno?... Čemu ga je podučavao?"     "Da ne postavlja pitanja."

     Jastreb frknu kao da suzdržava smeh i sede. "Pa dobro", reče on. "Iako više volim da ćutim dok nisam siguran u ono što govorim. Zašto se u Gradu Hortu i Narveduenu, a možda i širom svih Prostranstava niko više ne bavi magijom? To je ono što želimo da otkrijemo, je li tako?"     "Tako je."     "Da li ti je poznata ona strana izreka, U Prostranstvima vladaju drugačiji zakoni? Koriste je moreplovci, ali to je izreka vračeva, i znači da čarobnjaštvo, samo po sebi, zavisi od mesta na kome se izvodi. Istinska čarolija na Rouku može na Ifišu predstavljati prazne reči. Ne sećaju se svuda jezika Stvaranja; tu i tamo samo po koje reči. I samo tkanje čarolija je isprepleteno sa zemljom i vodom, vetrovima i padanjem mraka, zavisi od mesta na kome se izvodi. Jednom sam plovio daleko na istok, tako daleko da više ni vetar ni voda nisu slušali moje naredbe, jer nisu znali svoja prava imena; ali mnogo je verovatnije da sam ja bio neznalica.     Svet je veoma velik, Otvoreno more se prostire tako daleko da o tome niko ništa ne zna; a postoje i svetovi pored ovog sveta. Preko provalija vremena i posle jako dugačkog razdoblja vremena, sumnjam da će bilo koja reč koja se može izgovoriti, posedovati, svuda i zauvek, težinu svog značenja i svoju moć; sem ako to nije ona Prva reč koju je izgovorio Segoj, reč koja je sve stvorila, ili Poslednja reč, koja ne sme biti niti će biti izgovorena dok sve stvari ne budu raščinjene... I tako, čak i unutar ovog našeg sveta našeg Zemljomorja, među malim ostrvima za koja znamo, postoje razlike, tajne i promene. A najmanje poznato mesto, ono za koje se vezuju najveće tajne jeste južno Prostranstvo. Tek nekoliko vračeva sa Unutrašnjeg kopna otišlo je među te ljude. Oni ne dočekuju dobrodošlicom vračeve, jer... kako se veruje... imaju neku svoju vrstu magije. Ali te glasine su krajnje neodređene i lako se može desiti da oni nikada i nisu upoznali magiju, niti je potpuno razumeli. Ako je to tačno, onda bi je lako raščinio neko ko bi se postarao da to učini, i uskoro bi ona postala slabija od naše magije na Unutrašnjem kopnu. Tada bi do nas mogle dopreti priče o neuspesima magije na jugu.     Jer disciplina je kanal kojim naše delanje protiče žustro i zahvatajući duboke slojeve; gde ne postoji usmerenje, čovekovo delanje protiče po površini, luta i uzaludno je. Tako je i ona debela žena sa ogledalcima izgubila svoje umeće i misli da ga nikada nije ni posedovala. Zato i Zec uzima haziju i smatra da je otišao dalje od najvećih maga, a u stvari, jedva da je zakoračio na polja sna i već se na njima izgubio... Ali gde se nalazi mesto na koje on misli da odlazi? Šta je to za čim on traga? Šta je to progutalo njegovu čarobnjačku veštinu? Mislim da nam je Grada Horta bilo dosta, i zato idemo dalje na jug, do Lorbanerija, da vidimo šta vračevi tamo rade, da saznamo šta to moramo da otkrijemo... Da li

ovaj odgovor zadfovoljava tvoju znatiželju?"     "Da, ali..."     "Pusti onda kamen da malo miruje!" reče mag. I on sede pored jarbola na žućkasti, svetlucavi hlad ispod platna i zagleda se prema pučini, ka zapadu, dok je čamac lagano jedrio prema jugu kroz popodne. Sedeo je uspravan i nepokretan. Prolazili su časovi. Aren je nekoliko puta odlazio na plivanje, skliznuvši nečujno u vodu sa krme, jer nije želeo da se nađe ispred tih tamnih očiju, zagledanih prema zapadu preko pučine, očiju koje su izgleda videle mnogo dalje od svetle linije obzorja, prodirale s druge strane plavetnila vazduha, iza granica svetlosti.     Jastreb se konačno trgnu iz tišine kojim se okružio i poče da govori, mada tek s vremena na vreme po koju reč. Arenov odgoj omogućavao mu je da brzo oseti lažno raspoloženje zakamuflirano učtivošću ili rezervom; znao je da je njegovom saputniku teško na srcu. Prestao je da postavlja pitanja, i tek uveče se odlučio na jedno: "Da li bi vam moja pesma smetala pri razmišljanju?" Jastreb pokuša da se našali: "To zavisi od pevanja."     Aren sede oslonivši se leđima o jarbol i zapeva. Glas mu više nije bio visok i sladunjav kao kada mu je učitelj muzike pre mnogo godina davao časove na dvoru u Berili, prateći ga na svojoj velikoj harfi; sada je više tonove izvodio promuklo, a one duboke kao da je izvlačio na violi, bili su tamni i jasni. Pevao je Tužbalicu za Belim čarobnjakom, pesmu koju je Elfaran spevala kada je saznala za Moredovu smrt i dok je čekala da i sama umre. Ta se pesma ne peva često, niti olako. Jastreb je slušao njegov mladićki glas, jak, siguran i tužan između crvenog neba i mora, i u očima mu se pojaviše suze koje ga zaslepiše.     Aren je izvesno vreme, pošto je završio pesmu, ćutao; zatim nežno zapeva kraće i lakše stihove, razbijajući veliku monotoniju nepomičnog vazduha, mora koje se mreškalo i sve slabije svetlosti, dok se noć spuštala.     Kada je prestao da peva sve je bilo mirno, vetar je prestao da duva, talasi su bili mali, jedva da se čulo pucketanje drveta i konopaca. Nad morem je vladao tajac, a nad njim su jedna za drugom izlazile zvezde. Na jugu se pojavi prodorni sjaj žute svetlosti i rasu nad vodom pregršt zlatnih čestica.     "Pogledajte! Zvezda vodilja!" A onda posle minute: "Zar je moguće da je to zvezda?"     Jastreb se nakratko zagleda u nju, a onda reče: "MIslim da to mora biti zvezda Gobardon. Može se videti samo u Južnom Prostranstvu. Gobardon znači Kruna. To nas je Kurremkarmerruk naučio, ako nastavimo dalje na jug, na obzorju ispod Gobardona, jedna za drugom, pojaviće se još osam zvezda,

koje sačinjavaju jednu veliku konstelaciju, neki kažu da liči na čoveka koji trči, drugi da predstavlja runu Agnen. Runu Svršetka."     Posmatrali su je kako rasteruje tamu na nemirnom obzorju mora i postojano sija.     "Pevao si Elfaraninu pesmu", primeti Jastreb, "kao da si u tom trenutku osećao njenu bol i naterao si i mene da je upoznam... Od svih istorija Zemljomorja, ta je na mene uvek ostavljala najsnažniji utisak. Velika Moredova hrabrost nasuprot očajanju; i Seriad koji je rođen van tog očajanja, taj blagi kralj. I ona, Elfaran. Kada sam počinio najveće zlo, mislio sam da se obraćam njenoj lepoti; i video sam je... na trenutak sam ugledao Elfaran."     Žmarci prođoše Arenovim leđima. On proguta knedlu i ostade nemo da sedi, zagledan u predivnu, zlokobnu, topazno-žutu zvezdu.     "Kog junaka najviše voliš?" upita mag, a Aren posle kratkog oklevanja odvrati: "Eret-Akbe."     "Zato što je bio najveći?"     "Zato što je mogao da vlada celim Zemljomorjem, ali to nije prihvatio, već je otišao da samuje i sam umro, boreći se protiv zmaja Orma na obali Selidora."     Izvesno vreme su sedeli, svaki prateći vlastiti sled misli, a onda Aren upita i dalje posmatrajući žuti Gobardon: "Znači, tačno je da se pomoću magije mrtvi mogu vratiti među žive i naterati da se obrate živim dušama?"     "Basmama Prizivanja. Da, to je u našoj moći. Ali to se retko čini, i sumnjam da je to uopšte mudro činiti. Veliki majstor Prizivanja se, što se toga tiče, slaže sa mnom; on se ne koristi Predanjem o Palnu niti druge uči išta o njemu, jer ono sadrži takve čarobne formule. Najveću od njih stvorio je Sivi mag od Palna, pre hiljadu godina. Prizivao je duše junaka i maga, čak i Aret-Akbe, da posavetuje Gospodare Palna u ratnim i državničkim poslovima. Ali saveti mrtvih nisu ni od kakave koristi živima. U Palnu je sve krenulo po zlu i Sivi mag je bio okrivljen za to; umro je bezimen."     "Znači, to je nešto loše?"     "Poznavao sam samo jednog čoveka koji je te čarobne formule slobodno koristio, ne obazirući se na rizik što su ga one nosile u sebi. Jer te formule su rizičnije, opasnije od bilo kakve druge magije. Smrt i život su, kao što rekoh, nalik na suprotne strane moje šake, ali istina je samo to, da mi ne znamo ni šta je, u stvari, život, ni šta je smrt. Tvrditi da si gospodar nečega što, u stvari, ne razumeš nije nimalo mudro, niti sluti na dobro."     "Ko je bio taj čovek koji se njima koristio?" upita Aren. Jastreb ranije baš nije bio voljan da mu ovako

smireno i zamišljeno odgovara na pitanja; obojici je ovaj razgovor pružao veliku utehu, bez obzira što je njegov predmet bio tako mračan.     "Živeo je u Hevnoru. Smatrali su da je običan čarobnjak, ali što se tiče urođene moći bio je veliki mag. Svoju je veštinu koristio za zgrtanje novca, pokazujući svakome ko bi mu platio, duhove po želji, mrtve muževe, žene, decu, i tako je svoju kuću ispunjavao nemirnim senima iz prošlih vekova, lepim ženama iz dana Kraljeva. Video sam svojim očima kako je, iz čiste dosade, prizvao iz Suve zemlje duh mog starog učitelja Nemerla koji je bio Arhimag u mojoj mladosti. I ta velika duša došla je na njegov poziv, poput kakvog psa svome gospodaru. Razbesneo sam ga i izazvao ga... tada nisam još bio Arhimag... rekavši: 'Prisiljavaš mrtve da ti dolaze u kuću: bi li ti sa mnom pošao u njihovu?' I naterao sam ga da pođe sa mnom u Suvu zemlju, mada mi se suprostavljao ovom svojom voljom, menjao oblik i glasno plakao kada ništa nije pomoglo."     "Znači ubili ste ga?" prošaputa Aren, kao začaran.     "Ne! Naterao sam ga da me sledi u zemlju mrtvih i da se iz nje sa mnom vrati. Plašio se. On koji je tako olako pozivao mrtve k sebi, više se plašio smrti... vlastite smrti... od bilo kog drugog čoveka koga sam ikada upoznao. Kod kamenog zida... Ali ispričao sam ti više nego što šegrt treba da zna. A ti čak nisi ni šegrt." Njegov oštar pogled zadrža se na trenutak u tami, na Arenovom, zbunivši ga. "Nije važno", reče Arhimag. "Na određenom mestu, na potočiću, postoji jedan kameni zid. Posle smrti duh prelazi preko njega, i preko njega živ čovek može preći i ponovo se preko njega vratiti, samo ako je mag... Kod tog kamenog zida ovaj se čovek šćućurio, na strani živih, i pokušao da se odupre mojoj volji, ali nije uspeo. Šakama se hvatao za kamenje, psova i vrištao. Nikada nisam video toliki strah; smučilo mi se. Već tada je trebalo da znam da sam pogrešio. Bio sam opsednut besom i taštinom. Jer on je bio veoma snažan, a ja sam žudeo da dokažem kako sam ja jači."     "Šta je potom učinio... kada ste se vratili?"     "Gunđao je i zakleo se da nikada više neće upotrebiti čarobne formule iz palnškog predanja; poljubio mi je ruku, a ubio bi me da se usudio. Napustio je Hevnor i otišao na zapad, možda u Paln; mnogo godina kasnije čuo sam da je umro. Imao je sedu kosu još kada sam ga ja upoznao, mada je imao dugačke ruke i bio hitar poput kakvog rvača. Šta mi bi da započnem priču o njemu? Ne mogu čak ni imena da mu se setim."     "Njegovog pravog imena?"     "Ne! njega ne mogu da se setim... " Zatim zastade i za vreme tri otkucaja srca uopšte se ne pomeri.

          "U Hevnoru su ga zvali Kob", reče on promenjenim, odmerenim glasom. Suviše se smračilo, tako da mu Aren nije mogao videti izraz lica. Primeti samo kako se okrenuo i zagledao u žutu zvezdu, koja se sada popela visoko iznad talasa i bacala preko njih izlomljeni zlatni trag tanak poput paukove niti. Posle duge šutnje, on reče: "Vidiš, ne suočavamo se samo u snovima o onome što je davno prošlo sa onim što će se tek desiti, i ne govorimo samo u njima tobožnje besmislice zato što ne želimo da shvatimo njihovo značenje."          6. LORBANERI     Gledan s udaljenosti od deset milja, preko vode obasjane suncem, Lorbaneri je bio zelen, zelen kao sjajna mahovina na obodu fontane. Kada se priđe bliže, iz tog zelenila počinju da se izdvajaju pojedinačni listovi, debla senke, putevi, kuće,i lica i odeća ljudi, prašina, kao i sve ono što čini jedno naseljeno ostrvo. Pa ipak, pored svega toga, bilo je zeleno: jer svaki akr zemljišta na kome ništa nije bilo izgrađeno ili po kome se nije hodilo bio je prepušten niskom hurbah drveću sa zaobljenim krošnjama na vrhu, čijim su se lišćem hranili mali crvi koji su preli svilu, što su je opet muškarci, žene i deca Lorbanerija prerađivali u konac i tkanine. Vazduh je tamo u sumrak pun malih, sivih slepih miševa koji se hrane tim malim crvima. Mnoge pojedu, ali to im se dopušta i tkači svile ih ne ubijaju jer smatraju da predstavlja krajnje loš predznak ako neko ubije sivokrilog slepog miša. Ako mogu ljudi da žive samo od onoga što naprave crvi, kažu oni, onda neosporno na to imaju pravo i mali slepi miševi.     Kuće su čudno izgledale, sa malim nasumično ugrađenim prozorima i krovovima od hurbah grančica, zelenim od mahovine i lišajeva. To je nekad bilo bogato ostrvo, kao uglavnom i sva ostrva u tom prostranstvu, a njegovo bogatstvo se ogledalo u lepo omalanim i lepo nameštenim kućama, u velikim točkovima i razbojima u kolibama i radionicama, kao i u kamenim gatovima male luke u Sosari u kojoj se moglo usidriti nekoliko trgovačkih galija. Ali sada u luci nije bilo nijedne. boja na kućama je izbledela, nigde se nije mogao naći nijedan komad novog nameštaja, a većina točkova i razboja je mirovala, pokrivena prašinom i paučinom rastegnutom između papućica, između podloge i rama.     "Čarobnjaci?" upita gradonačelnik sela Sosare, jedan oniži muškarac lica otvrdlog i tamnog kao i njegovi bosi tabani. "U Lorbaneriju nema čarobnjaka. Niti ih je ikad bilo."     "Ko bi to mogao i da pomisli?" primeti zadivljeno Jastreb. Sedeo je sa osmoricom ili devetoricom seljana i pio vino od bobica hurbah drveta, slabo i kiselo. Pošto je bio primoran na to, kazao im je da je

došao u Južno Prostranstvo zarad alemkamenja, ali se ni na koji način inače nije prerušio niti je to učinio sa svojim saputnikom, sem što je Aren ostavio svoj mač sakriven u čamcu, kao i obično; a ako je Jastreb negde kod sebe i imao svoj štap, niko ga nije mogao videti. Seljani su u početku bili mrzovoljni i neprijateljski raspoloženi i mogli su svakog časa ponovo da postanu mrzovoljni i neprijateljski raspoloženi; zahvaljujući Jastrebovoj veštini i njegovom autoritetu uspeli su da ih, makar i nerado prihvate. "Mora da ovde imate obične ljude koji se brinu o drveću", upravo je govorio. "Kako brane voćnjake od kasnog mraza?"     "Nikako", odgovori jedan mršavi čovek na kraju reda seljana. Sedeli su u nizu leđima oslonjeni o zid krčme, ispod strehe krova od grančica. Nešto malo dalje od njihovih bosih stopala, po tlu su dobovale krupne, meke kapi aprilske kiše.     "Opasna je kiša, a ne mraz", reče gradonačelnik. "Zbog nje trule čaure crva. Niko nikada neće zaustaviti kišu. Niti je to iko ikada učinio." Imao je nešto protiv čarobnjaka i njihove veštine; neki od ostalih su ozbiljnije razmišljali o tom problemu. "Nikada ranije nije kišilo u ovo doba godine", primeti jedan od njih, "dok je stari bio živ."     "Ko? Stari Mildi? E pa, on više nije među živima. Mrtav je", reče gradonačelnik.     "Zvali smo ga Voćar", dodade mršavko. "Da. Zvali smo ga Voćar", složi se još jedan. Nad njih se spusti tišina, slično kiši.     Aren je sedeo s druge strane prozora u krčmi koja se sastojala od samo jedne prostorije. Na zidu je našao obešenu jednu staru lutnju dugog vrata, sa tri žice, na kakvima su svirali na Ostrvu Svile i sada ju je isprobavao, pokušavajući da iz nje izvuče muziku ne mnogo glasniju od dobovanja kiše po krovu od grančica.     "Na tržnicama u Gradu Hortu", poče Jastreb, "video sam robu za koju su tvrdili da je svila iz Lorbanerija. Nešto od toga je odista bila svila. Ali nijedna bala nije poticala sa Lorbanerija."     "Imali smo nekoliko siromašnih sezona", odvrati mršavko. Ovo je četvrta, peta loša godina."     "Pet godna od Uoči Ugara", reče jedan starac unjkavim, samozadovoljnim glasom, "od dana kada je stari Mildi umro, da, umro je, a nije dostigao ni približno moju starost. Umro je Uoči Ugara."     "Što je robe manje, to su cene više", reče gradonačelnik. "Jer sada za jednu balu polufine plave svile dobijamo koliko smo ranije dobijali za tri."     "Ako je dobijemo. Gde su brodovi? A i plava boja je lažna", opet se javi mršavko, otvorivši na taj način polučasovnu raspravu o kvalitetu boja koje se koriste u velikim radionicama.

     "Ko spravlja boje?" upita Jastreb i pokrenu novu prepirku. Tokom nje je saznao da je ceo proces bojenja nadgledala porodica koja je svoje članove, u stvari, smatrala za vračeve; ali ako su nekada i bili vračevi, izgubili su svoju moć, a niko drugi je nije pronašao, kako je zlvoljno primetio mršavko. Jer svi su se oni, sem gradonačelnika, slagali da čuvene lorbanerijske nijanse plave i nedostižne grimizne, koju su zvali "vatra zmajeva" i koju su davno nosile kraljice u Hevnoru, nisu više onakve kakve su nekada bile. Nešto im je nedostajalo. Krivicu su svaljivali na kiše koje su padale kad im vreme nije, na zemlju iz koje se dobijala boja i na prerađivače. "Ili su krive oči", reče mršavko, "oči ljudi koji više ne razlikuju pravu azurnu boju od plavog blata", i tu se on zagleda u gradonačelnika. Gradonačelnik ne prihvati izazov; ponovo svi ućutaše.     Retko vino kao da im je samo još više ukiselilo raspoloženje, tako da su izgledali natmureni. Sada se još samo čulo rominjanje kiše po nebrojenom lišću u voćnjacima u dolini, šapat mora tamo dole na kraju ulice i šaputanje lutnje u mraku kuće.     "Ume li da peva, taj tvoj ženkasti momčić?" upita gradonačelnik.     "Da, ume da peva. Arene! Otpevaj nam nešto, momče."     "Ne mogu iz ove lutnje da izvučem mol", reče Aren kroz prozor, osmehujući se. "Samo hoće da plače. Šta biste želeli da čujete, domaćini?"     "Nešto novo", progunđa gradonačelnik.     Lutnja malo zadrhta; već je uspeo da ovlada njome. "Ovo bi ovde moglo biti novo", reče on i zapeva.          Pored belih brzaka Solee     i povijenih crvenih grana     čiji se cvetovi nadnose     nad njenu pognutu glavu, otežalu     od tuge za izgubljenim dragim,     crvenim i belim granama     i tom neiscrpnom boli     kunem se, Serijade,     sine moje majke i Moreda,     da nikad neću zaboraviti nepravdu     nikada, nikada.

          Bili su nepokretni, ogorčenih lica, pronicljiva pogleda, te namučenih šaka i tela. Sedeli su nepomični u toplom, kišovitom južnjačkom sumraku i slušali tu pesmu nalik na vapaj sivog labuda sa hladnih mora Eje, puni čežnje, ucveljeni.     "To je neobična muzika", primeti jedan od njih nesigurno.     Jedan drugi, koji je izgleda bio ubeđen da je ostrvo Lorbaneri apsulutno središte kako vremena tako i prostora, reče: "Muzika stranaca je uvek čudna i mračna."     "Da čujemo nešto vaše", javi se Jastreb. "I sam bih voleo da čujem nešto veselo. Ovaj momak će pevati samo o davno mrtvim junacima."     "Evo ja ću", prijavi se poslednji govornik, poče prvo malo da pevuši, a zatim zapeva o žednom, mednom buretu vina, dodajući posle svakog stiha haj i ho, i tako to! Ali niko ne prihvati pesmu i tako njegov glas ostade usamljen čak i dok je pevao refren.     "I pevanje više nije kakvo je nekad bilo", reče on ljutito. "Zato su krivi mladi, stalno menjaju poredak stvari i ne uče stare pesme."     "Nije u tome stvar", reče mršavko, "već u tome što ništa više nije kao što je nekad bilo. Ništa više nije kako treba."     "Da, da, da", soptao je najstariji od njih, "iskoristili smo svu sreću. Eto šta je. Nema više sreće."     Posle toga nije ostalo više mnogo šta da se kaže. Seljani stadoše da odlaze po dvojica-trojica zajedno, dok Jastreb nije ostao sam s jedne, a Aren s druge strane prozora. A onda se Jastreb, konačno, nasmeja. Ali to nije bio veseo smeh.     Stidljiva žena vlasnika krčme uđe i prostre im na podu postelje, a zatim se udalji. Legoše. Ali visoke zabatne grede bile su pune slepih miševa. Preko cele noći slepi miševi su uletali i izletali kroz nezastakljen prozor prodorno cijukajući. Tek u zoru su se svi vratili i primirili, smestivši se u obliku malih, sivih, urednih paketa koji su naglavačke visili sa greda.     Možda Aren nije mogao spokojno da spava zbog nemirnih slepih miševa. A možda i zbog toga što je posle dužeg vremena prvi put spavao na suvom; telo mu se odviklo da počiva na nepokretnom tlu i zbog toga je sve vreme, kada bi utonuo u san, osećao kao da se ljulja, ljulja... i kao da će se zbog tog ljuljanja svet ispod njega izmaknuti i on će se iznenada probuditi. Kada je konačno zaspao, sanjao je da se nalazi okovan u spremištu broda za prevoz robova; i drugi su bili okovani s njim, ali svi su bili mrtvi. Dok je to sanjao, probudio se više no jednom, boreći se da se oslobodi tog sna, ali čim bi zaspao,

ponovo bi se obreo u njemu. Na kraju mu se činilo da je ostao potpuno sam na brodu, ali i dalje je bio okovan tako da nije mogao da se pokrene. Onda mu u uho progovori neki čudan, lagani glas. "Oslobodi se veza", reče mu. "Oslobodi se veza." On tada pokuša da se pokrene, i to mu pođe za rukom: ustade. Nalazio se na nekoj nepreglednoj, nejasnoj pustopoljini, pod natmurenim nebom. Iz zemlje je izbijao užas, osećao se u gustom vazduhu, neizmerna količina užasa. Samo ovo mesto predstavljalo je strah, suštinu straha; i on se nalazio u njemu, a nigde nijedne staze. Mora pronaći put, ali staza nije bilo, a on je bio sićušan poput deteta, poput mrava, a mesto je bilo ogromno, beskonačno. Pokušao je da korača, sapleo se, probudio. Sada kada je bio budan, taj strah je bio u njemu, a ne obrnuto, mada nije bio ništa manji niti konačniji. Osećao je da ga guši crna tama sobe, te je pogledao kroz kvadrat koji je obrazovao prozor, tražeći zvezde, ali, iako je kiša prestala, zvezda nije bilo. Ležao je budan i plašio se, a slepi miševi su izletali i uletali na svojim kožnatim krilima koja nisu stvarala buku. Povremeno bi čuo njihove piskutave glasiće na samoj ivici čujnosti.     Osvanulo je vedro jutro i oni rano ustadoše. Jastreb se ozbiljno raspitivao o alemkamenju. Iako niko od meštana nije znao kako izgleda alemkamen, svi su naširoko raspredali o tome i svađali se; on ih je slušao da bi saznao druge stvari, a ne nešto o alemkamenu. Konačno se on i Aren uputiše putem koji im je gradonačelnik predložio, prema kamenolomima u kojima se vadila zemlja za spravljanje plave boje. Ali Jastreb skrenu s tog puta.     "Biće da je to ova kuća", reče on. "Rekoše da porodica bojadžija i vračeva koji su izgubili ugled stanuje na ovom putu."     "Ima li svrhe razgovarati s njima?" upita Aren, kome je Zec još bio u živom sećanju.     "Postoji središte iz koga izvire ta huda sreća", odvrati grubo mag. "Postoji mesto na kome sreća ističe. Potreban mi je vodič do tog mesta!" I on nastavi dalje, a Aren bi primoran da ga prati. Kuća je stajala po strani, okružena vlastitim voćnjacima, bila je lepa, kamena, ali i na njoj kao i na zemljištu oko nje jasno se primećivalo da već dugo niko o njima ne vodi računa. Neobrane čaure svilenih crva visile su između pokidanih grana, a tle ispod njih bilo je posuto papirnatim đubretom od mrtvih larvi i noćnih leptira. Svuda oko kuće, ispod gusto zasađenog drveća, osećao se miris raspadanja, a kada su došli do nje, Aren se iznenada seti užasa koji ga je okružavao tokom noći.     Pre no što su i stigli do vrata, ona se širom otvoriše. Kroz njih nahrupi neka sedokosa žena, sevajući zakrvavljenim očima i vičući. "Napolje, prokleti da ste, lopovi, klevetnici, bezumnici, lažovi i bezvredne budale! Gubite se, gubite, odlazite! Zauvek neka vas prati nesreća!"

     Jastreb zastade, zagleda se u nju pomalo zadivljeno, a onda brzo podiže šaku napravivši njom čudan pokret. Izgovorio je samo jednu reč: "Odbij!"     Žena tada prestade da viče. Zagleda se u njega.     "Zašto si to učinio?"     "Da bih otklonio tvoju kletvu."     Još malo je zurila u njih, a onda konačno promuklo upita: "Stranci?"     "Sa severa."     Ona im priđe. U početku Aren samo što je nije ismejao, tu staricu što vrišti na svom pragu, ali kada se našao blizu nje osetio je samo poniženje. Bila je luda, loše odevena, zaudaralo joj je iz usta, a u očima joj se nazirao užasan bol.     "Nisam u stanju nikoga da prokunem", reče ona. "Ne posedujem moć." Ona ponovi Jastrebovu kretnju. "Tamo odakle dolaziš još rade te stvari?"     On klimnu. Nije skidao pogled s nje i ona mu ga uzvrati. Ubrzo s njenim licem poče nešto da se događa, poče da se menja i ona upita: "Gde ti je štap?"     "Ne pokazujem ga ovde, sestro."     "I ne treba. Držao bi te podalje od života. Isto je bilo i sa mojom moći: ona me je delila od života. Pa sam je izgubila. Izgubila sam sve što sam znala, sve reči i sva imena. Izišle su mi iz očiju i usta niz tanke niti nalik na paučinu. Postoji rupa u svetu kroz koju ističe svetlost. A reči odlaze sa svetlošću. Jesi li to znao? Moj sin po vasceli dan sedi i zuri u mrak, tražeći rupu u svetu. Kaže da bi jasnije video da je slep. Izgubio je osećaj za boje. Bili smo lorbanerijske bojadžije. Pogledaj!" Ona pred njim zamlatara svojim mišićavim, mršavim rukama, do ramena obojenim nekom blagom, prugastom mešavinom neverovatnih boja. "Ne može da se skine s kože", reče ona, "ali um se sasvim ispere. On ne želi da zadrži boje. Ko ste vi?"     Jastreb ništa ne odgovori. Njegove oči ponovo zarobiše ženine; Aren koji je stajao po strani, posmatrao ih je s nelagodnošću.     Sasvim iznenada ona zadrhta i prošaputa: "Poznajem te..."     "Da. Slični se međusobno prepoznaju, sestro."     Bilo je neobično videti kako se u užasu povlači pred magom, želeći da mu umakne, a u stvari žudi da mu priđe i klekne pred njim.     On je uhvati za ruku i zadrža. "Da li bi volela da ponovo zadobiješ svoju moć, da povratiš svoju

veštinu, da opet vladaš imenima? Mogu ti to dati."     "Ti si Veliki Čovek", prošaputa ona. "Ti si Kralj Senki, Gospodar Mračnog mesta..."     "Nisam. Nisam ja nikakav kralj. Ja sam čovek, smrtnik, tvoj brat, tebi sličan."     "Ali ti nećeš umreti?"     "Hoću."     "Ali vratićeš se i živeti zauvek."     "Ja ne. Niti bilo koji drugi čovek."     "Znači ti nisi... nisi Veliki iz Tame", reče ona, namrštivši se i gledajući ga malo postrance, s manje straha. "Ali ipak si ti neki Veliki. Zar postoje dvojica? Kako se zoveš?"     Jastrebovo ozbiljno lice na trenutak smekša. "To ti ne mogu reći", reče on blago.     "Otkriću ti jednu tajnu", nastavi ona. Sada je stajala uspravljena, licem okrenuta prema njemu, a u glasu i držanju naziralo se staro dostojanstvo. "Ne želim da živim, živim i živim zauvek. Radije bih da mi se vrate imena stvari. Ali njih više nema. Imena sada nisu važna. Više nema tajni. Želiš li da saznaš moje ime?" Oči joj se ispuniše svetlošću, pesnice stegnuše, ona se nagnu napred i prošaputa: "Zovem se Akaren." Zatim glasno viknu: "Akaren! Akaren! Zovem se Akaren! Sada svi znaju moje tajno ime, moje pravo ime i više nema tajni, nema istine, nema smrti... smrti... smrti!" Izvikivala je tu reč jecajući, a sa usana joj je štrcala pljuvačka.     "Smiri se, Akaren!"     Smirila se. Niz lice su joj se slivale suze, niz njeno prljavo lice ispresecano loknama neočešljane, sede kose.     Jastreb dohvati to izborano, suzama zamrljano lice, među šake i ovlaš, veoma nežno, poljubi je u oči. Stajala je nepokretno, zatvorenih očiju. Primakavši zatim svoje usne njenom uvetu on progovori nekoliko reči na Prastarom govoru, još jednom je poljubi, a onda je pusti.     Ona otvori oči koje su sada bistro gledale i zagleda se u njega, zamišljenim, upitnim pogledom. Tako tek rođeno dete posmatra majku; tako majka gleda svoje dete. Lagano se okrenula i otišla do vrata, ušla i zatvorila ih za sobom: sve je to uradila ćutke, sa začuđenim izrazom lica.     Ćutke se i mag okrenuo i pošao nazad ka putu. Aren ga je sledio. Nije se usuđivao ništa da ga pita. Uskoro mag zastade, tamo u zapuštenom voćnjaku i reče: "Uzeo sam joj ime i dao joj novo. Tako se na neki način ponovo rodila. Drugačije joj nisam mogao pomoći, to je bila jedina preostala nada."     Glas mu je bio napet i prigušen.

     "Bila je žena od moći", nastavi on. "Nije bila tek obična veštica ili spravljačica napitaka, već žena koja je poznavala umetnost i veštinu magije, koja je svoje umeće koristila za stvaranje lepote, bila je ponosna i časna žena. Takav je bio njen život. Uludo utrošen život." On se iznenada okrenu i uputi u aleje voćnjaka, te zastade pored jednog debla, okrenut leđima.     Aren ga je čekao na toplom suncu koje je poigravalo po lišću. Znao je da se Jastreb stidi da Arena optereti svojim osećanjima i, zaista, dečak ništa nije mogao ni da učini ni da kaže. Ali njegovo je srce u tom trenutku potpuno pripadalo njegovom saputniku, ne više s onim romantičnim žarom i obožavanjem, već s bolom, kao da je izvučena neka nit iz same njegove unutrašnjosti i iskovana u neraskidivu vezu. Jer sada je osećao da u toj ljubavi ima samilosti: bez samilosti ljubav nije prekaljena, nije celovita i nije trajna.     Ubrzo se Jastreb vratio do njega kroz zeleni hlad voćnjaka. Nijedan od njih ništa ne reče i nastaviše put rame uz rame. Već je bilo dosta toplo, kiša od prošle noći nije se osušila, tako da su stopalima podizali prašinu s puta. Ranije se Arenu taj dan činio turobnim i dosadnim, kao da je bio zaražen njegovim snovima, ali sada je uživao u suncu koje je žarilo i olakšanju koje bi osetio u hladu; uživao je da korača ne razmišljajući o tome kuda su se uputili.     A i inače je bilo svejedno, jer ništa nisu postigli. Poslepodne su proveli u razgovoru sa ljudima koji su vadili rude za boje i u cenkanju oko nekih komadića za koje su ovi tvrdili da predstavljaju alemkamenje. Dok su se polako vraćali u Sosaru, a kasno sunce im grejalo glavu i vratove, Jastreb primeti: "To je plavi malahit, ali sumnjam da će i u Sosari znati razliku."     "Čudni su ovdašnji ljudi", primeti Aren. "Tako je i sa svim ostalim; ne prave razliku. Kao što je sinoć jedan od njih rekao glavnome: 'Ti ne bi uočio razliku između prave azurne boje i plavog blata...' Žale se na loša vremena, ali ne znaju kada su ta loša vremena nastupila; kažu da posao slabo ide, ali se ne trude da ga poboljšaju; čak ne prave razliku ni između zanatlije i čarobnjaka, između ručnog rada i veštine vračanja. Kao da im u glavama nije sve u redu sa granicama, razlikama i bojama. Njima je sve isto - sve je sivo."     "Da", odvrati mag zamišljeno. Izvesno vreme je koračao glave uvučene u ramena, nalik na sokola; iako je bio nizak, pravio je velike korake. "Šta im to nedostaje?"     Aren bez razmišljanja odvrati: "Životna radost."     "Da", ponovi Jastreb, prihvativši Arenovu tvrdnju i malo potom razmislivši o njoj. "Drago mi je", reče on konačno, "da možeš umesto mene da razmišljaš, momče... osećam se tako umornim i glupim. Još od

jutros mi je srce bolesno, od kada smo razgovarali sa onom koja je bila Akaren. Ne volim traćenje i uništavanje. Ne želim da imam neprijatelje. Ako već moram da imam neprijatelja, ne želim da ga tražim i nađem, sretnem se s njim... ako već mora da se lovi, nagrada bi trebalo da bude bogatstvo, a ne neka odvratna stvar."     "Neprijatelj, gospodaru?" upita Aren.     Jastreb klimnu.     "Kada je govorila o Velikom Čoveku, Kralju Senki..."     Jastreb ponovo klimnu. "Da, tako bar mislim", odvrati on. "Mislim da nam cilj nije da stignemo do tog mesta, već i do određene osobe. Ovo što se događa na ovom ostrvu je zlo, pravo zlo: ovo gubljenje umešnosti i ponosa, ova smrknutost, ovo traćenje. To je delo neke zle volje. Ali volje koja čak ni ne naginje ovamo, koja čak ni ne primećuje Akaren ili Lorbaneri. Trag koji sledimo je trag pukotine, kao da pratimo kola koja su izgubila kontrolu i survavaju se niz padinu brda i izazivaju odron."     "Da li bi ona... Akaren mogla nešto više da vam kaže o tom neprijatelju... ko je on i gde se nalazi, ili šta je on?"     "Više ne, momče", odgovori mag blagim ali prilično bezbojnim glasom. "Bez sumnje je mogla. U njenom ludilu još je bilo tragova čarobnjaštva. Odista, njeno ludilo je i bilo njeno čarobnjaštvo. Ali nisam mogao da je zadržim da bi mi odgovorila. Suviše je patila."     I on nastavi da korača s glavom delimično uvučenom među ramena, kao da i sam trpi i žudi da izbegne neku bol.     Aren se okrenu kada začu bat na putu iza njih. Za njima je trčao neki čovek, bio je još dosta daleko, ali im se brzo približavao. Prašina sa puta i njegova dugačka kosa stvarale su oko njega, pri svetlosti što je dolazila sa zapada, oreole crvenila, a njegova dugačka senka pomamno je poskakivala duž debala i aleja voćnjaka pored puta. "Čujte!" povika on. "Stanite! Pronašao sam je! Pronašao sam je!"     U trku stiže do njih. Arenova šaka polete kroz vazduh prema mestu gde je trebalo da se nalazi drška njegova mača, zatim ka mestu gde se ranije nalazio sada izgubljen nož, a onda se steže u pesnicu i sve to u deliću sekunde. On se namršti i krenu napred. Taj je čovek za celu glavu bio viši od Jastreba i imao je široka ramena: dahtao je, besneo, ludački sevao očima. "Pronašao sam je!" nastavljao je da ponavlja, dok je Aren pokušao da ovlada njime odlučnim, pretećim glasom i držanjem, te je rekao: "Šta želiš?" Čovek pokuša da ga zaobiđe i stigne do Jastreba. Aren se ponovo nađe ispred njega.     "Ti si bojadžija iz Lorbanerija", reče Jastreb.

     Aren shvati da je ispao budala kada je pokušao da zaštiti svog saputnika; zato sada koraknu u stranu, sklonivši se s puta. Jer tih pet magovih reči bilo je dovoljno da ludak prestane da dahće i opusti velike šake stegnute u pesnice; pogled mu se primiri; klimnu u znak odgovora.     "Bio sam bojadžija", izusti on, "ali sada ne mogu da bojim." Tada iskosa pogleda Jastreba i razvuče usta u osmeh; zatrese glavom sa prašnjavom ćubom crvenkaste kose. "Oduzeo si mojoj majci ime", reče on. "Sada je ne poznajem, a ne poznaje ni ona mene. I dalje me veoma voli, ali me je napustila. Mrtva je."     Arenu se steže srce, ali primeti da je Jastreb samo neznatno odmahnuo glavom. "Ne, ne", reče on, "nije ona mrtva."     "Ali biće. Umreće."     "Hoće. To je posledica življenja", odvrati mag. Bojadžija je, izgleda, trenutak mozgao o tome, a zatim priđe sasvim blizu Jastrebu, uhvati ga za ramena i nagnu se nad njim. Učinio je to tako brzo da ga Aren nije mogao sprečiti, ali im je ipak prišao tako blizu da je čuo njegov šapat: "Pronašao sam rupu u tami. Tamo je stajao Kralj. Posmatrao ju je; upravljao je njome. Imao je mali plamen, malu sveću u ruci. Dunuo je i ugasio ju je. Onda je ponovo dunuo i ona se rasplamsala! Rasplamsala se!"     Jastreb ničim nije pokazao da mu smeta što ga ovaj drži za ramena i što mi šapuće. On jednostavno upita: "Gde si ti bio kada si to video?"     "U krevetu."     "Sanjao si?"     "Ne."     "Video si je na zidu?"     "Ne", odvrati bojadžija odjednom jecavim glasom i kao da mu je nelagodno. Zatim pusti maga i zakorači unazad, udaljivši se od njega. "Ne, ja... ne znam gde se nalazi. Pronašao sam je, ali ne znam gde."     "To je ono što bih voleo da znam", primeti Jastreb.     "Mogu vam pomoći."     "Kako?"     "Imate čamac. U njemu ste pristigli ovamo i u njemu ćete krenuti dalje. Idete li na zapad? Tamo treba poći. To je put koji vodi do mesta na kojem on izlazi. Tamo mora da je to mesto, mesto ovde jer on je živ... nisu u pitanju nekakve duše, duhovi, koji prelaze preko zida, već telo; to je besmrtno telo.

Video sam plamen kako se izvija naviše u tami podstaknut njegovim dahom, plamen kji je prethodno bio ugašen. Video sam to." Čovekovo lice se preobrazilo, u njemu se sad nazirala neka divlja lepota pri dugoj crvenozlatnoj svetlosti. "Znam da je prevazišao smrt. Znam to. Žrtvovao sam svoju veštinu vračanja da bih to saznao. Nekada sam bio vrač. Vi to znate i vi ćete poći tamo. Povedite me sa sobom." Ista svetlost zračila je i sa Jastrebovog lica, ali ono je ostalo nepromenjeno i strogo. "Pokušavam da stignem tamo", reče on.     "Dopustite mi da pođem s vama!"     Jastreb kratko klimnu. "Ako budeš spreman kada isplovimo", reče on isto onako hladno kao i ranije.     Bojadžija se povuče od njega još za jedan korak, a zanos na njegovom licu poče lagano da tamni dok ga ne zameni neki čudni mračni izraz; kao da se neka razumna misao borila da prodre kroz oluju reči, osećanja i vizija koje su ga zbunjivale. Na kraju se bez reči okrenu i potrča nazad putem, nestajući u izmaglici prašine koja se još nije slegla od njegovog prvog prolaska. Aren duboko i s olakšanjem uzdahnu.     Jastreb takođe uzdahnu, mada njegov uzdah nije bio uzdah olakšanja. "E pa", zausti on. "Na čudnim putevima čovek ima čudne vodiče. Hajdemo."     Aren uhvati korak s njim. "Nećete ga povesti sa nama?" upita on.     "To zavisi od njega."     Aren ljutito pomisli: i od mene takođe. Ali ništa ne reče i oni nastaviše zajedno dalje u tišini.     Nisu ih ljubazno primili kada su se vratili u Sosaru. Na tako malom ostrvu kao što je Lorbaneri stvari se brzo pročuju, a i nema sumnje da ih je neko video kako skreću prema Kući bojadžija i kako razgovaraju sa ludakom na putu. Vlasnik krčme ih je osorno poslužio, a njegova žena se ponašala kao da ih se na smrt plaši. Uveče kada su muškarci iz sela došli da posede ispred strehe krčme, trudili su se da pokažu strancima kako ne žele s njima da razgovaraju i kako su u međusobnom razgovoru veoma pametni i veseli. Ali to nije dugo potrajalo, tako da je njihova veselost ubrzo splasnula. Dugo su svi sedeli ćutke, dok se na kraju gradonačelnik nije obratio Jastrebu: "Jeste li pronašli to vaše plavo kamenje?"     "Pronašao sam neko plavo kamenje", odvrati učtivo Jastreb.     "Sopli vam je, nema sumnje, pokazao gde da ga potražite."     "Ha, ha, ha", nasmejaše se ostali kako bi pohvalili ovaj majstorski zadat ironičan udarac.     "Sopli je sigurno onaj crvenokosi?"

     "Ludak. Jutros ste svratili do njegove majke."     "Tražim vrača", odvrati vrač.     Mršavko koji je sedeo najbliže njemu pljunu u tamu. "Zbog čega?"     "Mislio sam da bih mogao pronaći ono što tražim."     "Ljudi dolaze na Lorbaneri zbog svile", reče gradonačelnik, "a ne zbog kamenja. Ne dolaze zbog čarolija. Ili zbog mlataranja rukama, hokus-pokusa i čarobnjačkih trikova. Ovde živi pošten svet koji se bavi poštenim poslom."     "Tako je. U pravu je", složiše se ostali.     "I mi ovde ne želimo drugačije ljude, strance koji njuškaju unaokolo i mešaju se u naše poslove."     "Tako je. U pravu je", začuše se ponovo ostali u horu.     "Da se u okolini pojavio kakav čarobnjak koji nije lud, ponudili bismo mu častan posao u spremištima, ali oni ne znaju da obavljaju poštene poslove."     "Mogli bi, da ih ima", odvrati Jastreb. "Vaša spremišta su prazna, o voćnjacima niko ne vodi računa, svila u skladištima je istkana još pre mnogo godina. Šta, u stvari, radite vi ovde u Lorbaneriju?"     "Gledamo svoja posla", odbrusi gradonačelnik, ali se tada uzbuđeno umeša mršavko. "Zašto brodovi ne dolaze, recite nam! Šta rade oni tamo u Gradu Hortu? Da nije to zbog toga što su naši radovi bili loši?" Prekinuše ga ljutiti povici. Vikali su jedni na druge, svi su poustajali, gradonačelnik je mahao pesnicom Jastrebu ispred nosa, jedan je potegao nož. Podivljali su. Aren smesta skoči na noge. Posmatrao je Jastreba očekujući da ga vidi iznenada obasjanog magijskom svetlošću, a sve prisutne da zaneme kada otkriju njegovu moć. Ali on to nije učinio. Ostao je da sedi i prelazi pogledima s jednog na drugog i sluša njihove pretnje. Postepeno su se smirili, kao da nisu mogli da ustraju ni u ljutnji ništa duže nego u veselju. Nož je vraćen u korice; pretnje su se pretvorile u frktanje. Počeli su da se razilaze poput pasa koji napuštaju bitku, neki kočopereći se, a neki podvijenih repova.     Kada njih dvojica ostaše sami, Jastreb ustade, uđe u krčmu i otpi jedan poveći gutljaj vode iz krčaga pored vrata. "Idemo, momče", reče on. "Dosta mi je ovoga."     "U čamac?"     "Da." On spusti dva srebrna novčića kojima se trgovalo na sims prozora kao naknadu za prenoćište, te podiže nihov laki smotuljak odeće. Aren je bio umoran i pospan, te se osvrnuo po sobi krčme, zagušljivoj i sumornoj, po kojoj su lepršali slepi miševi čiji je dom bio među gredama podno krova; prisetio se prošle noći provedene u toj sobi, te je voljno krenuo za Jastrebom. Takođe je pomislio, dok su

se spuštali jednom mračnom ulicom Sosare, da će ako sada krenu umaći ludaku Sopliju. Ali kada su stigli u luku, on ih je već čekao na doku.     "Tu si", reče mag. "Ukrcavaj se ako želiš da pođeš."     Sopli bez ijedne reči siđe u čamac i sklupča se pored jarbola poput kakvog velikog neočešljanog psa. Aren se pobuni. "Gospodaru!" poče on. Jastreb se okrenu; stajali su, licem u lice, na doku iznad čamca.     "Na ovom su ostrvu svi ludi, ali ja sam mislio da vi niste. Zašto ga vodite sa sobom?"     "Da mi bude vodič."     "Vodič... u još veće ludilo? U smrt davljenjem ili udarcem noža u leđa?"     "U smrt, ali kojim putem, to ne znam."     Aren je govorio uzbuđeno i mada mu je Jastreb tiho govorio, u njegovom glasu osećao se nekakav divlji prizvuk. Nije bio navikao da ga neko ispituje. Ali otkako je Aren pokušao tog popodneva da ga na putu zaštiti od ovog ludaka i uverio se da je njegov čin bio uzaludan i nepotreban, osećao je gorčinu i sav onaj nalet odanosti što ga je osetio jutros sada je nestao i bio izgubljen. Nije bio u stanju da zaštiti Jastreba; nije mu bilo dozvoljeno da donosi bilo kakve odluke; nije bio u stanju ili mu nije bilo dozvoljeno, čak ni da shvati prirodu njihove potrage. Jednostavno ga je vukao za sobom kao kakvo dete. Ali on nije bio dete.     "Neću se svađati s vama, gospodaru", reče on što je hladnije mogao. "Ali ovo... ovo je van pameti!"     "To je van svake pameti. Idemo onamo kuda nas neće razum odvesti. Ideš li ili ne?"     U Arenovim očima pojaviše se suze besa. "Rekao sam da ću vas pratiti i služiti. Ja ne kršim datu reč."     "To je dobro", primeti mag smrknuto i napravi pokret kao da će se okrenuti. A onda se ponovo zagleda u Arena. "Potreban si mi, Arene, kao i ja tebi. Jer evo sada ću ti reći - verujem da je ovaj put kojim ćemo poći, put kojim moraš poći, ne zato što si poslušan ili meni odan, već stoga što ti je bilo suđeno da ga slediš još pre no što si me i ugledao; pre no što si kročio na Rouk; pre no što si otplovio sa Enlada. Ne možeš skrenuti s njega."     Glas mu nije postao nimalo mekši. Aren mu odgovori isto tako smrknuto: "Kako da se vratim, bez čamca, sa kraja sveta gde se sada nalazimo?"     "Misliš da je ovo kraj sveta? Ne, to se nalazi još dalje. Možda ćemo stići i do njega."     Aren klimnu i prebaci se u čamac. Jastreb odveza konopac i dozva lagani vetar u jedro. Kada su napustili prazne dokove Lorbanerija koji su se sada ocrtavali u daljini, dunu hladan i čisti vazduh sa mračnog severa i pojavi se srebrni mesec iz glatkog mora pred njima, te poče da se diže s njihove leve

strana kada su krenuli prema jugu kako bi obišli ostrvo.          7. LUDAK     Ludak, bojadžija iz Lorbanerija, sedeo je sklupčan pored jarbola, obuhvativši rukama kolena i glave uvučene u ramena. Šuma njegove kose činila se crnom na mesečini. Jastreb se umotao u ćebe i zaspao na krmi. Nijedan od njih dvojice nije se ni pomerio. Aren je sedeo na pramcu; zakleo se sam sebi da će cele noći ostati na straži. Ako je mag odlučio da veruje kako njihov ludi putnik neće tokom noći napasti ni njega ni Arena, u redu; međutim, Aren je donosio vlastite zaključke i izvršavao vlastite dužnosti.     Ali noć je bila veoma duga i veoma mirna. Mesečina ih je obasjavala bez prestanka. Sklupčan kod jarbola, Sopli je hrkao, polako i duboko. Čamac je lagano klizio napred; Aren postepeno utonu u san. Jednom se naglo trgnuo i video da se mesec neznatno podigao na nebu; tada odustade od samonametnutog stražarenja, udobno se smesti i zaspa.     Ponovo su ga pohodili sni, kao i svake noći na ovom putovanju; u početku su opet na trenutke bili neobično prijatni i umirujući. Na mestu gde se nalazio jarbol Dalekovidog raslo je drvo, sa bogatom krošnjom; labudovi su plivali ispred čamca, zamahujući snažno krilima; daleko napred, preko berilnozelenog mora, presijavao se grad sa belim kulama. Zatim se našao u jednoj od tih kula, peo se stepenicama koje su zavojito vodile naviše, trčao je uz njih s lakoćom i požudno. Ti prizori bi se potom promenili, ponovo vratili, zatim prerasli u druge, koji bi se opet gubili bez traga; a onda odjednom, našao bi se u zastrašujućem, neprozirnom sumraku pustopoljine, užas u njemu postajao je sve jači, dok na kraju više nije mogao da diše. Ali nastavio je da se kreće napred, jer on mora da ide napred. Posle dugo vremena shvatio je da je ići napred na tom mestu značilo ići ukrug i vraćati se na sopstveni trag. Pa ipak, on mora uteći, mora izići. I to što hitnije. Počeo je da trči. Dok je trčao krugovi su se sužavali, a zemljište je postajalo sve strmije. Trčao je po sve većoj tami; brže i brže, oko strme unutrašnje ivice jame, jednog ogromnog vrtloga čije je dno nestajalo u tami: u trenutku kada je postao toga svestan, okliznuo se i pao.          "Šta je, Arene?"     To mu se obraćao Jastreb sa krme. Sivo svitanje, mirno nebo i more.     "Ništa."     "Košmar?"

     "Ništa."     Arenu je bilo hladno, a desna ruka na kojoj je ležao ga je bolela. On zatvori oči pred sve jačom svetlošću i pomisli: "Nagoveštaj ili dva s vremena na vreme, ali on mi nikada jasno neće reći kuda smo se to uputili i zašto, kao ni to zašto ja treba tamo da pođem. A sada je još poveo i ovog ludaka. Ko je od nas dvojice luđi što je pošao s njim, taj ludak ili ja? Njih dvojica bi se možda razumela; sada su vračevi ti koji su ludi, rekao je Sopli. Do sada sam već mogao da stignem kući, kući na berilski dvor, da budem u svojoj sobi sa izrezbarenim zidovima, crvenim tepisima na podu i vatrom u ognjištu, da se budim ujutru sa jednim jedinim ciljem, da pođem sa ocem u lov sa sokolima. Zašto sam pošao s njim? Zašto li me je poveo? Zato što je to put koji moram prevaliti, tako bar kaže, ali tako govore vračevi, upotrebljavajući značajne reči kako bi same stvari učinili značajnim. Ali pravo značenje tih reči uvek je drugačije. Ako postoji ijedno mesto kuda moram poći, onda je to moj dom, a ne besciljno lutanje po Prostranstvima. Zanemario sam obaveze koje me čekaju kod kuće. Ako odista smatra da postoji neki neprijatelj koji želi da uništi čarobnjaštvo, zašto je pošao sam, povevši samo mene? Mogao je povesti još kog maga da mu pomogne... stotine njih. Mogao je povesti vojsku ratnika, flotu brodova. Zar se ovako suočava sa velikom opasnošću; pošalju joj se u susret jedan starac i jedan dečak u čamcu? Ovo je prava ludost. I on je lud; upravo je onako kao što je kazao, on traži smrt. On traži smrt i želi mene da povede sa sobom. Ali ja niti sam lud niti sam star; neću da umrem; neću dalje s njim."     On se podignu na lakat i zagleda ispred sebe. Mesec koji se pred njima uzdizao dok su napuštali zaliv Sosare, još je bio tu, ali je sada zaranjao. Iza njih, na istoku, pomaljao se bled i bezbojan dan. Nije bilo oblaka, ali dan je bio neznatno i bolesno tmuran. Kasnije toga dana izgrejalo je sunce, ali od njega ih je štitila koprena, tako da je sijalo bez sjaja.     Celog dana obilazili su oko Lorbanerija, niskog i zelenog koji im se protezao s desne strane. Blagi vetar duvao je s kopna i napinjao im jedra. Predveče su prošli pored poslednjeg dugačkog rta. Povetarac zamre. Jastreb dozva magični vetar u jedro i Dalekovidi, poput sokola puštenog sa zglavka, žurno pojuri napred, ostavivši za sobom ostrvo svile.     Sopli bojadžija proveo je ceo dan na istom mestu, očigledno se plašeći čamca i mora, pateći od morske bolesti i tuge. Tada promuklo upita: "Idemo li na zapad?"     Sunce koje je zalazilo udaralo mu je pravo u lice, ali Jastreb, koji je strpljivo odgovarao i na najgluplja njegova pitanja, samo klimnu.     "U Obehol?"

     "Obehol leži zapadno od Lorbanerija."     "Daleko na zapadu. Možda se to mesto tamo nalazi."     "Kakvo je to mesto?"     "Otkud znam? Kako sam mogao da ga vidim? Ne nalazi se na Lorbaneriju! Godinama sam hodao za njim, četiri, pet godina, po mraku, noću, zatvorenih očiju, a on je stalno prisutan i dozivao me Dođi, dođi, ali ja nisam mogao da dođem. Nisam nikakav gospodar vračeva koji ume da razaznaje put po mraku. Ali postoji mesto na koje se može stići po danu i obasjano je suncem. To je ono što Mildi i moja majka nisu hteli da shvate. Nastavili su da traže po mraku. A onda je stari Mildi umro, a moja majka je sišla s uma. Zaboravila je čarolije koje smo koristili pri bojenju i to je uticalo na njen um. Želela je da umre, ali sam joj ja kazao da sačeka. Sačeka dok ne pronađem to mesto. Mesto mora postojati. Ako mrtvi mogu da ožive i vrate se na ovaj svet, onda u svetu mora postojati mesto na kome se to događa."     "Zar se mrtvi vrćaju u život?"     "Mislio sam da su vam poznate takve stvari", odvrati Sopli posle izvesne pauze, gledajući postrance u Jastreba.     "Tragam za njima."     Sopli ništa ne reče. Mag mu iznenada uputi jedan direktan, iznuđujući pogled, mada mu glas ostade nežan: "Tragaš li ti to, Sopli, za načinom da večno živiš?"     Sopli mu na trenutak uzvrati pogled, a onda obuhvati rukama svoju čupavu, smeđecrvenu glavu, te poče da se blago ljulja napred-nazad. Izgleda da je svaki put kada se uplašio zauzimao taj položaj; a kada je bio u njemu, ne bi govorio, niti obraćao pažnju na ono što se govori. Aren, očajan, okrenu glavu od njega s gađenjem. Kako da nastave ovako da putuju, danima ili nedeljama, sa Soplijem u čamcu, dugačkom osamnaest stopa? To je bilo kao da deliš telo sa obolelom dušom...     Jastreb piđe Arenu koji se nalazio na krmi i kleknu, oslonivši se jednim kolenom o klupicu, te se zagleda u žućkasto veče. Zatim reče: "Taj čovek ima dobru dušu."     Aren ništa na to ne odgovori. Samo hladno upita: "Šta je to Obehol? Nikada nisam čuo za to ime."     "Poznato mi je njegovo ime i položaj na kartama; ništa više... Pogledaj tamo: Gobardonovi sadruzi!"     Velika topazna zvezda sada je bila više na jugu, a ispod nje, obasjavajući nejasnu površinu mora, nalazile su se, s leve strane jedna bela zvezda, a sa desne jedna plavičastobela, tako da su sve tri obrazovale trougao.     "Imaju li imena?"

     "Veliki Majstor Imenovanja ih nije znao. Možda ljudi sa Obehola i Velogija imaju za njih imena. Ne znam. Sada ulazimo u čudna mora, Arene, mora pod Znakom Svršetka."     Dečak ništa ne reče, već nastavi sa izvesnom mržnjom da promatra sjajne, bezimene zvezde iznad beskrajne vode.          Pošto su iz dana u dan plovili sve dalje na zapad, na vodi je počela da se oseća toplota osobena za proleća na jugu, a nebo je bilo vedro. Pa ipak se Arenu činilo da je svetlost nekako prigušena. Kao da pada iskosa kroz staklo. More je bilo mlako dok je u njemu plivao i nije pružalo neko naročito osveženje. Njihova usoljena hrana bila je bezukusna. Ni u čemu nije mogao da nađe makar malo svežine niti sjaja, sem noću, u neobično jakom sjaju zvezda, kakav nikada nije ni sanjao da postoji. Ležao bi i posmatrao ih dok ne bi zaspao. A kada bi zaspao počeo bi da sanja: i to uvek isti san o pustopoljini ili jami ili o dolini okruženoj stenama ili o dugačkom putu koji se spušta ispod uske trake neba; uvek ista nejasna svetlost, užas koji ga ispunjava i beznadežni napor da pobegne.     Nikada nije Jastrebu ispričao o ovome. Ni o čemu važnom nije razgovarao s njim, ni o čemu drugom do o sitnim dnevnim dogodovštinama s njihovog puta; a Jastreb koga je uvek trebalo naterati da progovori, sada je sve vreme ćutao što je bilo osobeno za njega.     Aren je sada shvatio kakva je budala bio kada se telom i dušom predao tom nemirnom i tajanstvenom čoveku koji je dozvoljavao da ga pokreću nagoni i koji se uopšte nije trudio da upravlja svojim životom, pa čak ni da ga sačuva. Jer sada je zapao u takvo raspoloženje da je jedino želeo da umre, a to je bilo stoga, mislio je Aren, jer se nije usuđivao da se suoči sa vlastitim neuspehom... neuspehom čarobnjaštva kao velike sile koja upravlja životima ljudi.     Sada je bilo jasno da za one koji su poznavali tajne, nije bilo mnogo tajni u toj veštini magije iz koje su Jastreb i sva pređašnja pokolenja čarobnjaka i vračeva crpila veliku slavu i moć. Sva ta veština sastojala se u korišćenju vetrova i vremena, poznavanju lekovitih trava i veštom prikazivanju iluzija kao što su magla, svetlo, promena oblika, kojima su mogli da zaplaše neznalice, ali koje su predstavljale samo obične trikove. Stvarnost je ostala nepromenjena. U čarobnjaštvu nije bilo ničega što je čoveku davalo pravu moć nad ljudima; niti je ono imalo ma kakvu moć nad smrću.     Na čarobnjaštvo nije trebalo računati ni kada su u pitanju bile sitnice. Jastreb je uvek škrtario kada je trebalo da se posluži svojim umećem; kad god su to mogli, koristili su svetski vetar, lovili ribu kako bi došli do hrane i štedeli vodu kao svi mornari. Posle četiri dana neprekidnog menjanja smera, zbog

hirovitog vetra koji im je stalno duvao u pramac, Aren ga upita zašto ne dozove makar i slab vetar koji će napeti jedro, a kada Jastreb odmahnu glavom, upita: "Zašto nećete?"     "Nikada ne bih od bolesnog čoveka tražio da učestvuje u trci", odvrati Jastreb, "niti bih dodao još jedan kamen na već ionako pretovarena leđa." Nije bilo jasno da li je pri tome mislio na sebe ili na svetu celinu. Nerado je odgovarao, a i te škrte odgovore teško je bilo razumeti. U tome je sama suština čarobnjaštva: nagovestiti moćne stvari praznim rečima i stvoriti nešto ne radeći ništa - izgleda da je u tome suština mudrosti.     Aren je pokušao da ne obraća pažnju na Soplija, ali to je bilo nemoguće; u svakom slučaju, uskoro je uhvatio sebe da je sklopio neku vrstu saveza sa tim ludakom. Sopli nije bio baš toliko lud, ili bar nije bio baš jednostavno lud, što bi se možda dalo zaključiti na osnovu njegove razbarušene kose i nepovezanog govora. U stvari, njegova se ludost možda najviše ogledala u tome što se užasno plašio vode. Za njega je ulazak u čamac predstavljao čin neopisive hrabrosti i nikada nije uspeo da prebrodi taj strah; stalno je držao pognutu glavu da ne bi morao da gleda vodu koja se oko njega uzdizala i poskakivala. Ako bi se uspravio u čamcu, zavrtelo bi mu se u glavi; odmah bi se hvatao za katarku. Kada je Aren prvi put odlučio da se okupa i skoči sa pramca, Sopli je užasnuto kriknuo; kada se Aren uspeo nazad na čamac, jadnik je sav bio zelen od šoka koji je doživeo. "Mislio sam da hoćeš da se udaviš", rekao je, na šta je Aren morao da se nasmeje.          Tog poslepodneva, dok je Jastreb meditirao i bio potpuno odsutan, Sopli je, držeći se klupa, pažljivo došao do Arena. Upitao ga je tihim glasom: "Ti ne želiš da umreš, zar ne?"     "Razume se da ne želim."     "On želi", kaza Sopli isturivši malo donju vilicu prema Jastrebu.     "Zašto to kažeš?"     Aren mu je postavio to pitanje kao da se obraća kakvom slugi, nimalo izveštačeno, a Sopli je njegovo držanje prihvatio kao sasvim prirodnu stvar, iako je bio nekih deset-petnaest godina stariji od Arena. Odvratio je spremno i učtivo, mada na svoj isprkidani način: "Želi da dospe na to tajno mesto. Ali ne znam zašto. Ne želi da... On ne veruje u... u obećanje."     "Kakvo obećanje?"     Sopli ga oštro pogleda i u očima mu se pojavi nešto od narušene muževnosti, ali Arenova volja bila je jača. On odvrati veoma tihim glasom: "Znaš već. Život. Večni život."

     Arenovim telom prođe drhtaj. Setio se svojih snova: pustopoljine, jame, nejasne svetlosti. To je bila smrt, on mora pronaći načina da joj umakne. A u dovratku je stajala prilika okrunjena senkom koja je prema njemu pružala sićušnu svetlost, ne veću od bisera, plamčak besmrtnog života.     Aren po prvi put uhvati Soplijev pogled: svetlosmeđe, potpuno bistre oči; u njima je video da je konačno shvatio i da je Sopli s njim delio to saznanje.     "On", reče bojadžija, ponovo isturivši donju vilicu prema Jastrebu, "on ne želi da se odrekne svoga imena. Niko ne može njegovo ime da prenese na drugu stranu. Put je suviše uzak."     "Jesi li ga video?"     "U tami, u svom umu. To nije dovoljno. Želim da stignem tamo, želim da ga vidim. Pri svetlu, vlastitim očima. Šta ako... šta ako umrem i ne uspem da pronađem taj put, to mesto? Većina ljudi nije u stanju da ga pronađe; čak ni ne znaju da on postoji. Samo neki od nas poseduju moć. Ali teško je jer se moraš odreći moći da bi tamo stigao... To znači da više nema reči. Nema imena. To je jako teško učiniti u umu. A kada... umreš, tvoj um... umire." Kod te reči bi svaki put zastao. "Želim da budem siguran da ću se vratiti. Želim da se nađem tamo. Na strani života. Želim da živim, da budem bezbedan. Mrzim... mrzim ovu vodu..."     Bojadžija privuče udove poput pauka u padu i uvuče svoju čupavu crvenokosu glavu među ramena, kako bi odvratio pogled od mora.     Ali posle toga Aren više nije izbegavao da razgovara sa Soplijem, jer je znao da Sopli ima ne samo iste vizije kao i on već i da ga razdire istovetni strah; znao je i to da mu, ako dođe do onog najgoreg, Sopli može pomoći protiv Jastreba.     Plovili su bez prestanka, lagano po zatišju, nošeni povoljnim povetarcem, ka zapadu; Jastreb se pretvarao da ih Sopli vodi u tom pravcu. Ali Sopli ih nije vodio, jer nije znao ništa o moru, nikad nije video nijednu kartu, nikad ranije nije kročio u čamac, a vode se užasavao. Mag je bio taj koji ih je vodio i to namerno pogrešnim putem. Aren je to sada uvideo, a shvatio je i njegove razloge za tako nešto. Arhimag je znao da oni i drugi slični njima tragaju za večnim životom, da im je on obećan, da ih on privlači i da bi ga mogli pronaći. Zbog ponosa, osornog ponosa koji ide uz titulu Arhimaga, plašio se da bi ga mogli i steći; zavideo im je i plašio ih se i nije želeo da nijedan čovek bude veći od njega. Nameravao je da plovi sve dalje i dalje na Otvoreno more, dalje od najdaljeg kopna dok se ne izgube i dok ne budu tako daleko da se više ne mogu vratiti u svet i dok tu ne umru od žeđi. Jer on će radije i sam umreti nego da im dozvoli da postanu besmrtni.

     S vremena na vreme Jastreb bi porazgovarao s Arenom o kakvoj sitnici vezanoj za upravljanje čamcem ili bi plivao s njim u toplom moru ili mu poželeo laku noć pod prekrivačem od velikih zvezda i u tim trenucima sve te ideje bi se dečaku činile potpuno besmislenima. Zagledao bi se u svog saputnika i pred sobom video to ozbiljno, strogo, strpljivo lice i pomislio bi: "Ovo je moj gospodar i prijatelj." Prosto nije mogao da poveruje da je uopšte posumnjao u to. Ali malo kasnije ponovo bi počeo da sumnja, pa bi on i Sopli izmenjali poglede, upozoravajući jedan drugog na njihovog zajedničkog neprijatelja.     Sunce je svakog dana pržilo iako je njegov sjaj bio nekako mutan. Njegova svetlost počivala je poput sjaja na površini mora koje se lagano izdizalo i spuštalo. Voda je bila plava, nebo stalno isto plavo, bez oblaka. Povetarac bi povremeno prestajao i oni bi onda okretali jedro da ga uhvate i lagano nastavljali da puze prema nepostojećem kraju.     Jednog poslepodneva, konačno, dunu slabi krmeni vetar; Jastreb pokaza uvis negde u vreme zalaska sunca i reče: "Pogledaj." Visoko iznad jarbola niz morskih gusaka lebdeo je poput crne rune nacrtane na nebu. Guske su letele na istok: sledeći ih, Dalekovidi narednog dana stiže u blizinu nekog velikog ostrva.     "Evo ga", reče Sopli. "Ono kopno tamo. Tamo moramo poći."     "Mesto koje tražiš se tamo nalazi?"     "Da. Moramo pristati. Dalje ne možemo."     "Biće da je to kopno Obehol. Iza njega, u Južnom Prostranstvu, nalazi se još jedno ostrvo, Velogi. A u Zapadnom Prostranstvu nalaze se ostrva koja leže još zapadnije od Velogija. Jesi li siguran, Sopli?"     "Bojadžija sa Lorbanerija poče da se ljuti i pogled mu ponovo postade preplašen; ali nastavio je da govori razumno, pomisli Aren, isto onako kao što je prvi put s njim razgovarao pre mnogo dana na Lorbaneriju. "Da. Moramo tamo pristati. Dovoljno smo daleko otišli. Ovde je mesto koje tražimo. Želite li da se zakunem da sam siguran? Da se zakunem svojim imenom?"     "Ne možeš", odvrati Jastreb kruto, podigavši pogled prema Sopliju koji je bio viši od njega; Sopli je bio ustao i čvrsto se uhvatio za jarbol kako bi video kopno ispred njih, "ne pokušavaj, Sopli."     Bojadžija ga mrko pogleda kao da je besan ili kao da ga nešto boli. Zatim se zagleda u planine plavkaste usled udaljenosti koje su se protezale ispred čamca, iznad vode koja se uzdizala i podrhtavala i reče: "Kunem se imenom. Svojim imenom", ponovio je to mnogo puta, namršten kao da ga razdire bol.     Približili su se ostrvu nošeni severnim vetrom, a zatim stali da obilaze oko njega tražeći kakav zaliv ili deo kopna pogodan za pristajanje, ali celu severnu obalu zapljuskivali su snažni talasi na toplom suncu.

U unutrašnjosti su se na toj svetlosti kupale zelene planine, prekrivene drvećem do samih vrhova.     Zaobišavši rt konačno su ugledali jedan duboki zaliv u obliku polumeseca sa plažama od belog peska. Talasi su ga lagano zapljuskivali, jer je njihovu snagu zadržavao rt, tako da je čamac mogao u njemu pristati. Na plaži nije bilo ni traga nekom ljudskom biću, isto kao ni u šumi iznad nje; nisu ugledali niti kakav čamac, krov, pramen dima. Blagi povetarac utihnu čim je Dalekovidi uplovio u zaliv. Sve je bilo mirno, tiho i vladala je velika vrućina. Aren se prihvati vesala, Jastreb krme. Jedini zvuk koji se čuo bila je škripa vesala u ležištima. Iznad zaliva uzdizali su se sa svih strana zeleni vrhovi. Sunce je obasjavalo vodu prugama tople bele svetlosti. Aren je slušao kako mu krv tutnji u ušima. Sopli je napustio sigurnost jarbola i otpuzao do pramca, držeći se za ivicu čamca, zureći i istežući se prema kopnu. Jastrebovo tamno lice puno ožiljaka sijalo se od znoja kao da je premazano uljem; pogled mu je sve vreme prelazio sa malih talasa na stenovitu obalu iznad njih, obraslu zelenilom.     "Sada", reče on Arenu i čamcu. Aren triput snažno zamahnu veslima i Dalekovidi se s lakoćom zarije u pesak. Jastreb iskoči da još malo pogurne čamac i iskoristi zaostalu snagu talasa. Kada je ispružio ruku da gurne čamac, sapleo se i gotovo pao, uhvativši se za pramac. Jednim snažnim zamahom on povuče čamac nazad u vodu na talasu koji se povlačio, a zatim se prebaci preko ivice čamca koji je plutao između mora i obale. "Veslaj!" dahćući izgovori i nastavi da puzi četvoronoške dok se sa njega cedila voda, a on pokušavao da povrati dah. U ruci je držao koplje... koplje sa bronzanim vrhom, dugačko dve stope. Odakle mu? Pojavilo se još jedno dok je Aren zbunjeno zapinjao veslima; pogodilo je klupicu postrance, otkinuvši komad drveta i odbivši se s jednog kraja na drugi. Među niskim stenjem iznad plaže, ispod drveća, neke prilike stadoše da se kreću, nišane i puze. Vazduh je paralo slabo šištanje, zujanje. Aren iznenada pognu glavu i uvuče je između ramena, povi leđa i stade da vesla snažnim zamasima: dva zaveslaja da se oslobodi plićaka, tri da okrene čamac i potom krenuše.     Sopli, koji se nalazio na pramcu, Arenu iz leđa, poče da viče. Iznenada je ščepao Arena za ruku tako da su vesla poletela iz vode. Drška jednog vesla udari ga u stomak, pa je na trenutak ostao zaslepljen i bez daha. "Vrati se! Vrati se!" vikao je Sopli. Čamac odjednom poskoči iz vode i zaljulja se. Čim je ponovo ščepao vesla, Aren se okrenu; bio je besan. Sopli nije bio u čamcu.     Svuda oko njih uzdizala se i svetlucala na suncu duboka voda zaliva.     Aren se, ništa ne shvatajući, ponovo osvrnu i ovog puta se zagleda u Jastreba koji je puzio po pramcu. "Tamo", reče Jastreb, pokazavši pored broda, ali tamo nije bilo ničeg sem mora i zaslepljujućeg sunca. Bačeno koplje je za nekoliko jardi palo iza čamca, bučno uronivši u vodu i nestalo. Aren napravi

nekih deset ili dvanaest snažnih zaveslaja, zatim okrenu leđa vodi i još jednom se zagleda u Jastreba.     Jastrebove šake i leva mišica bile su krvave; na rame je pritiskao smotuljak od tkanine za jedra. Na dnu čamca ležalo je koplje sa bronzanim vrhom. Kada ga je Aren prvi put ugledao, on ga nije držao; stršalo je iz njegovog ramena u koje se zabo šiljak. Osmatrao je vodu između njih i bele obale, na kojoj su nekakve sićušne prilike poskakivale i ljuljale se gledane kroz ustalasani i vreo vazduh. Konačno reče: "Hajdemo."     "Sopli..."     "Nije isplivao..."     "Je li se utopio?" s nevericom upita Aren.     Jastreb klimnu.     Aren nastavi da vesla dok se obala nije pretvorila u belu crtu ispod šuma i visokih zelenih vrhova. Jastreb je sedeo pored kormila, držeći smotanu tkaninu prislonjenu uz rame, ali ne obraćajući na to pažnju.     "Da li ga je koplje pogodilo?"     "Skočio je."     " Ali... ali on nije umeo da pliva. Plašio se vode!"     "Da. Užasno se plašio. Želeo je... Želeo je da stigne na obalu."     "Zašto su nas napali? Ko su oni?"     "Sigurno su mislili da smo neprijatelji. Hoćeš li... da mi pomogneš na trenutak?" Aren tada vide da je tkanina koju je držao na ramenu bila natopljena krvlju.     Koplje ga je pogodilo između zgloba ramena i ključne kosti, razderalo jednu od velikih vena, tako da je jako krvario. Slušajući Jastrebova uputstva, Aren iscepa jednu lanenu košulju na trake i primače se da mu prepovije ranu. Jastreb ga zamoli da mu doda koplje i kada mu ga Aren položi preko kolena, on spusti desnu šaku na oštricu, dugačku i usku, nalik na vrbin list, napravljenu od grubo iskovane bronze; činilo se da će nešto da kaže, ali posle minute od odmahnu glavom. "Nemam snage za čarolije", reče on. "Kasnije. Sve će biti u redu. Možeš li nas izvesti iz ovog zaliva, Arena?"     Dečak ćutke nastavi da vesla. Zdušno se trudio i uskoro je, jer bilo je snage u tom glatkom, gipkom telu, izveo Dalekovidog iz zaliva u obliku polumeseca, na otvoreno more. Po površini vode polegao je dugački podnevni mir Prostranstva. Jedro je mlitavo visilo. Sunce je sijalo kroz izmaglicu i činilo se da zeleni vrhovi podrhtavaju i odzvanjaju na velikoj vrućini. Jastreb se ispružio na dnu čamca, glave

oslonjene na klupicu pored kormila; nepokretno je ležao, polurastvorenih usana i kapaka. Arenu se nije dopadalo da zuri u njegovo lice, pa je gledao preko pramca čamca. Iznad vode lelujala se izmaglica koju je stvarala vrućina, tako da se činilo kao da su preko neba razapeta vela paučine. Ruke su mu se tresle d umora, ali nastavljao je da vesla.     "Kuda nas to vodiš?" upita promuklo Jastreb, malo se uspravivši. Okrenuvši se Aren ugleda kako zaliv u obliku polumesaca još jednom svija svoje zelene ruke oko čamca, a planine se gomilaju u vazduhu iznad njih. Okrenuo je čamac a da toga uopšte nije bio svestan.     "Ne mogu više da veslam", reče on, odloži vesla i ode da čučne na pramac. Stalno je mislio da se Sopli nalazi iza njega u čamcu, pored jarbola. Proveli su zajedno dosta dana, a umro je tako iznenada, tako bezrazložno da mu nikako nije išlo u glavu kako ga više nema. Ništa mu više nije bilo jasno.     Čamac nastavi da se ljulja na vodi, sa mlitavim jedrom na oblici. Plima, koja je počela da nadire u zaliv, okrenu Dalekovidog lagano postrance u odnosu na struju i, malo po malo, stade da ga gura prema udaljenoj beloj liniji obale.     "Dalekovidi", prozbori umilno mag i doda još reč ili dve na Prastarom govoru; brod se malo zaljulja, okrenu se od zaliva i poče da klizi preko gorućeg mora sve dalje od zagrljaja zaliva. Ali isto tako lagano i meko, za manje od jednog sata, poče da usporava i jedro se ponovo opusti. Aren se osvrnu i ugleda svog saputnika kako leži u istom položaju kao i ranije, ali mu je sada glava malo bila zabačena nazad, a oči zatvorene.     Sve ovo vreme Arena je prožimao težak, bolestan užas, koji je sve više rastao u njemu i onemogućavao mu da bilo šta preduzme i koji mu je telo i um pretvarao u fine niti što se upliću. Nije imao hrabrosti da se bori protiv tog straha; osećao je samo neku vrstu nejasne zlovolje vezane za usud koji ga je snašao.     Ne bi trebalo da dozvoli čamcu da se na ovom mestu približi stenovitoj obali kopna čiji stanovnici napadaju strance; to mu je bilo sasvim jasno, ali mu ništa nije značilo. Šta je trebalo da učini? Veslajući vrati čamac na Rouk? bio je izgubljen, potpuno i beznadežno izgubljen, u nepreglednosti Prostranstva. Nikada mu ne bi pošlo za rukom da vrati čamac do nekog prijateljskog kopna, jer to je značilo nedelje putovanja. To bi mogao da učini samo ako bi ga mag vodio, ali Jastreb je bio ranjen i bespomoćan, isto onako iznenada i bezrazložno kao što je i Sopli umro. Lice mu se izmenilo, bilo je opušteno i žućkasto; možda je umirao. Aren pomisli kako bi ga trebalo skloniti sa sunca ispod nadstrešnice i napojiti ga; kad čovek izgubi dosta krvi, treba mu dati da pije. Ali već danima su kuburili s vodom; bure je bilo gotovo

prazno. Ali kakve to veze ima? Ništa više nije bilo dobro, ništa ih nije moglo spasti. Potrošili su svoju sreću.     Prošli su časovi, sunce je neumoljivo sijalo, sivkasta toplina omotala se oko Arena. Nepokretno je sedeo.     Preko čela mu pređe talas svežine. On podiže pogled. Bilo je veče: sunce je zašlo, zapad se nejasno crveneo. Dalekovidi se lagano kretao nošen blagim povetarcem sa istoka, zaobilazeći strme, pošumljene obale Obehola.     Aren se vrati na dno čamca i poče da se stara o svom saputniku, namestivši mu ispod nadstrešnice slamaricu i napojivši ga. Sve je to obavio užurbanim pokretima, trudeći se da ne gleda u zavoj koji je već trebalo promeniti, jer rana nije prestala sasvim da krvari. Iznemogli Jastreb ništa ne reče; još dok je pohlepno pio, oči mu se sklopiše i on ponovo utonu u san, za kojim je osećao veću potrebu nego za vodom. Mirno je ležao: a kada je u tami povetarac uminuo, nije ga zamenio nikakav magijski vetar, tako da je čamac ponovo počeo lenjo da se ljuljuška na glatkoj, potištenoj vodi. Ali planine koje su se sada ocrtavale desno od njih spram veličanstvenog neba posutog zvezdama, bile su crne i Aren je dugo zurio u njih. Njihovi obrisi su mu izgledali poznati, kao da ih je već ranije video, kao da ih je znao celog života.     Kada je legao da spava, licem se okrenuo prema jugu, a tamo, daleko na nebu, iznad površine praznog mora, gorela je zvezda Gobardon. Ispod nje nalazile su se i druge dve koje su zajedno s njom obrazovale trougao, a ispod ovih pojavile su se još tri u jednoj pravoj liniji, obrazujući još veći trougao. Oslobodivši se razlivenih površina crnog i srebrnog, pojaviše se još dve, dok je noć bila na izmaku; bile su žute kao i Gobardon, mada slabije i naginjale su se zdesna nalevo od desne osnovice trougla. Tako je video osam od devet zvezda za koje se smatralo da obrazuju priliku čoveka ili hardijsku runu Agnen. Aren u tom ustrojstvu nije nazirao nikakvog čoveka, sem, kao što je to uobičajeno s likovima koje tvore zvezde, ako on nije bio neobično izobličen; ali runa se jasno videla, sa rukom u obliku kuke i sa unakrsnim potezom, kome je nedostajalo samo stopalo, poslednji potez pa da bude završeno, a njega je činila zvezda koja još nije izišla.     Tražeći je pogledom, Aren zaspa.     Kada se u zoru probudio, Dalekovidi se još više udaljio od Obehola. Magla je skrivala obale i sve ostalo sem vrhove planina, a stanjivala se u izmaglicu iznad ljubičastih voda juga, prigušujući sjaj poslednjih zvezda.     On pogleda svog saputnika. Jastreb je neravnomerno disao, kao da bol koja ga je mučila izbija do

ispod same površine sna, ne prekidajući ga. Lice mu je izgledalo staro i bilo je oivičeno hladnom svetlošću bez senki. Aren u njemu vide čoveka koji je izgubio moć, sposobnost vračanja, snagu, mladost, sve. Nije spasao Soplija, niti je skrenuo koplje od sebe. Doveo ih je u opasnost i nije ih spasao. Sada je Sopli bio mrtav, on sam je umirao, a i Aren će umreti. I to zbog ovog čoveka, i to uzalud, bez ikakvog razloga.     I tako ga je Aren sav očajan posmatrao i ništa nije video.     U njemu se ne probudiše nikakva sećanja na fontanu ispod oskoruše, na belu magijsku svetlost na brodu sa robovima u magli ili na zapuštene voćnjake Kuće bojadžija. U njemu se ne probudiše čak ni ponos ni tvrdoglavost. Posmatrao je zoru kako sviće na mirnom moru, po kome su promicali niski, veliki talasi boje bledog amatista i sve je to bilo kao san, bled, bez ikakve veze sa stvarnošću. A u dubinama sna i mora nije bilo ničega... samo provalija, praznina. Dubina nije bilo.     Čamac je napredovao nepravilno i lagano, prateći hirovito raspoloženje vetra. Iza vrhova Obehola kvrčila se tama naspram izlazećeg sunca, iz koje je dopirao vetar, odnoseći čamac sve dalje od kopna, dalje od sveta, ka otvorenom moru.          8. DECA OTVORENOGA MORA     Negde sredinom dana Jastreb se pomeri i zatraži vode. Kada je utolio žeđ, on upita: "Kuda idemo?" Jer jedro nad njegovom glavom bilo je napeto i čamac je uranjao poput lastavice u duge talase.     "Na zapad ili na sever preko zapada."     "Hladno mi je", reče Jastreb. Sunce je pržilo, ispunjavajući čamac toplotom.     Aren ništa ne reče.     "Probaj da se držiš zapada. Velogi, zapadno od Obehola. Pristani tamo. Potrebna nam je voda."     Dečak se zagleda ispred sebe, preko praznog mora.     Ponovo ništa ne odgovori.     Jastreb pokuša da sedne, a kada mu to ne uspe, pokuša da dohvati štap koji je ležao pored kutije sa opremom; ali bio je van njegovog domašaja, a kada je pokušao ponovo da progovori, reči mu zastadoše na suvim usnama. Krv opet probi natopljeni i skoreli zavoj, oblikujući grimiznu paučinu na tamnoj koži njegovih grudi. On oštro udahnu i sklopi oči.     Aren se tek na trenutak zagleda u njega; pri tom ništa nije osećao. Zatim je otišao na pramac i tamo ponovo čučnuo, pogleda uprtog ispred sebe. Usta su mu bila veoma suva. Istočni vetar koji je sada

postojano duvao preko otvorenog mora bio je suv poput kakvog pustinjskog vetra. U buretu im je ostalo još svega dve do tri pinte vode; a one su bile, prema Arenovom mišljenje, za Jastreba, ne za njega; uopšte mu nije palo na pamet da popije makar i gutljaj. Postavio je udice, naučivši otkad su otplovili iz Lorbanerija da sirova riba može da utoli žeđ i glad; ali nikada se na udice ništa nije uhvatilo. To i nije bilo važno. Čamac je napredovao preko vodene pustinje. Iznad čamca, lagano, kao večiti pobednik u trci, pred kojim se prostiralo svo prostranstvo neba, kretalo se sunce, takođe sa istoka na zapad.     Arenu se jednom učinilo da je ugledao neku plavu uzvisinu na jugu koja je mogla predstavljati kopno, a možda i kakav oblak; brod je već satima hitao prema severozapadu. Nije pokušavao da ga skrene, već ga je pustio da i dalje plovi u tom pravcu. To kopno je moglo, ali nije moralo biti stvarno; nije bilo važno. Njemu je sva ta neizmerna, plamena slava vetra, svetlosti i okeana bila nejasna i lažna.     Spustila se tama i ponovo pojavila svetlost, zatim je naišla nova tama, pa opet svetlost i svo to njihovo smenjivanje nalikovalo je udarima bubnja po čvrsto zategnutom platnu neba.     Vukao je šaku kroz vodu pored čamca. Na trenutak mu se učini da je oživela: njegova šaka bila je bledozelena pod živom vodom. On se saže i posisa vlažne prste. Bili su gorki i bolno su mu pekli usne, ali on to ponovi. Onda mu je bilo muka i puzao je povraćajući, ali u grlu ga je peklo tek nešto malo žuči. Više nije imao vode koju bi dao Jastrebu, a i plašio se da mu priđe. Ovaj je ležao drhteći, uprkos vrućini. Svuda unaokolo vladali su mir, suša i jarka svetlost: užasno jarka. On sakri oči pred tom svetlošću.          Stajali su u čamcu, njih trojica, mršavi poput trske, nekako četvrtasti, krupnooki, nalik na čudne mračne čaplje ili ždralove. Imali su tanke glasiće kao kakve ptice. Nije ih razumeo. Jedan kleknu nad njim sa tamnom mešinom pričvršćenom za ruku i poče da sipa kap po kap vode Arenu u usta. Aren je pohlepno pio, davio se, nastavljao da pije dok nije ispraznio celu mešinu. Zatim se obazreo oko sebe i posrćući uspravio na noge, upitavši: "Gde je, gde je on?" Jer s njim u Dalekovidom bila su samo tri čudna, vitka čoveka.     Ne shvativši šta ih pita, zagledaše se u njega.     "Onaj drugi", zakrešta on, jer grlo mu je bilo nadraženo a usne skorene i spaljene tako da je s mukom obrazovao reči: "moj prijatelj..."     Jedan od njih shvati zbog čega je zabrinut, ako i nije razumeo reči, te mu spusti mršavu šaku na mišicu, a drugom pokaza: "Tamo", reče on smirujući ga.     Aren pogleda u tom pravcu. I ugleda severno ispred čamca splavove; neki su bili zbijeni jedni uz

druge, a drugi su bili razbacani po širokom vodnom prostranstvu. Ugledao je toliko splavova da su ga pdsetili na jesenje lišće razbacano po kakvom ribnjaku. Na svakom od njih nalazio se jedan do dva reda koliba, smeštenih blizu sredine, a na nekoliko su čak bili pobodeni i jarboli. Plutali su poput lišća, uzdižući se i spuštajući veoma meko dok su pod njima promicali neizmerni talasi zapadnog okeana. Voda između njih i iznad njih sijala je poput srebra, protežući se prema velikim ljubičastim i zlatnim kišnim oblacima, koji su zamračivali zapad.     "Tamo", ponovi čovek, pokazujući prema jednom velikom splavu blizu Dalekovidog.     "Živ?"     Gledali su u njega dok konačno jedan nije shvatio. "Živ. Živ je." Kad to ču, Aren poče da plače, suvo da jeca, a jedan od ove trojice uhvati ga za zglavak svojom snažnom uskom šakom i povede ga iz Dalekovidog na splav za koji je čamac bio privezan. Splav je bio tako veliki i stabilan da nimalo nije utonuo pod njihovom težinom. Čovek povede Arena preko njega, a jedan drugi dohvati teški harpun sa zakrivljenim zubom kitoajkule na kraju i stade da privlači obližnji splav dok razmak između njih nije bio tako mali da su mogli da ga premoste u jednom jedinom koraku. On zatim povede Arena do zaklona ili kabine na tom splavu koja je s jedne strane bila otvorena, a na ostale tri je imala istkane zastore. "Lezi", reče on i posle toga Aren se više ničeg nije sećao.     Ležao je na leđima, potpuno ispružen, zureći u grubi zeleni krov prošaran sitnim tačkama svetlosti. Zamišljao je da se nalazi u voćnjacima jabuka u Semerminu, u kojima prinčevi Enlada provode leta, u brdima iza Berile; zamišljao je kako leži u gustoj travi Semermina, zagledan u sunčavu svetlost između grana jabuka.     Posle izvesnog vremena začu pljeskanje i udaranje vode u šupljinama ispod splava i piskutave glasove ljudi sa splavova koji su govorili jednostavnim hardijskim koji se upotrebljavao u Arhipelagu, ali veoma izmenjenim kako u glasovima, tako i u ritmu, pa ga je bilo teško razumeti; i tako je saznao gde se nalazi... izvan Arhipelaga, izvan Prostranstva, dalje od svih ostrva, izgubljen na otvorenom moru. Ali ni to ga nije brinulo i ostao je da leži udobno smešten kao da je ispružen u travi voćnjaka svoga doma.     Posle izvesnog vremena pomisli kako bi trebalo da ustane i učini tako, te ugleda svoje veoma mršavo i izgorelo telo i drhtave noge koje su ipak mogle da koračaju. Odgurnu istkani zastor koji je obrazovao zidove zaklona i iziđe napolje; bilo je poslepodne. Dok je spavao padala je kiša. Velika, glatko izdeljena četvrtasta debla splava, priljubljena jedna uz druga, sa rupama zapušenim kudeljom i smolom, bila su tamna od vlage, a kosa mršavih, polugolih ljudi bila je crna i opuštena od kiše. Ali polovina neba

na zapadu na kojoj je boravilo sunce, bila je vedra i oblaci su sada plovili ka krajnjem severoistoku u obliku srebrnastih gomilica.     Jedan od muškaraca oprezno priđe Arenu i zaustavi se na nekoliko stopa od njega. Bio je vitak i oniži, ne viši od kakvog dvanaestogodišnjaka; oči su mu bile izdužene, velike i tamne. Nosio je koplje sa nazubljenom glavom od slonovače. Aren mu se obrati: "Tebi i tvom narodu dugujem život."     Čovek klimnu.     "Hoćeš li me odvesti do mog saputnika?"     Okrenuvši se, splavar ispusti jedan visoki, prodoran krik nalik na glasanje galeba. Zatim čučnu s osloncem na pete kao da se sprema na čekanje i Aren učini to isto.     Splavovi su imali jarbole, mada na splavu na kome su se nalazili, jarbol nije bio postavljen. Jedra na njima su se mogla podizati i izgledala su sićušna u poređenju sa ogromnošću splava. Jedra su bila napravljena od nekog smeđeg materijala, ne od platna ili lana već od neke vlaknaste materije koja kao da i nije bila tkana, već presovana, onako kako se pravi filc. Jedan splav, udaljen nekih četvrt milje od njih, spusti pomoću konopca smeđe jedro sa poprečne katarke i stade lagano da se probija, pomažući se harpunima i motkama, između drugih splavova dok se nije našao uz onaj na kome je bio Aren. Kada je među njima bilo samo tri stope vode, čovek pored Arena ustade i s lakoćom preskoči taj razmak. Aren učini isto i dočeka se nespretno na sve četiri; kolena su mu bila strašno kruta. On se diže i ugleda malog čoveka kako ga posmatra, ne s podsmehom, već s odobravanjem: očigledno ga je poštovao a tome je naročito doprineo njegov stas.     Ovaj splav bio je veći i izdignutiji iz vode od svih ostalih, napravljen od debala dugačkih po četrdeset stopa i pet-šest stopa širokih, pocrneo i uglačan od upotrebe i delovanja vremena. Čudno izrezbareni drveni kipovi bili su postavljeni oko nekoliko zaklona ili ograđenih prostora na njemu, a u četiri ugla uzdizale su se visoke motke okićene perjem galebova. Vodič ga odvede do najmanjeg zaklona i on u njemu ugleda usnulog Jastreba.     Aren sede unutar zaklona. Njegov vodič vrati se na drugi splav i ostaviše ga na miru. Posle otprilike jednog sata jedna žena mu donese hranu: neku vrstu hladnog ribljeg gulaša s komadićima izvesne zelene prozračne tvari, slan ali dobar; i malu šolju vode, ustajale, sa ukusom katrana kojim je bure bilo premazano. Po načinu na koji mu je pružala vodu video je da je ona za nju pravo bogatstvo, nešto što treba ceniti. Popio ju je s dužnim poštovanjem i nije zatražio još, mada je mogao da popije desetostruko više.

     Jastrebovo rame bilo je vešto prepovijeno; spavao je dubokim i mirnim snom. Kada se probudio, pogled mu je bio jasan. Pogledao je Arena i nasmešio se ljupko i veselo što je uvek delovalo zapanjujuće na njegovom strogom licu. Aren iznenada ponovo oseti želju da zaplače. On bez reči položi svoju šaku na Jastrebovu.     Jedan od splavara priđe i čučnu u hlad obližnjeg zaklona; taj zaklon je ličio na nekakav hram; iznad vrata se nalazio veoma složen četvrtasti crtež, a okvir vrata bio je napravljen od trupaca izrezbarenih u obliku sivih, jecavih kitova. Čovek je bio nizak i mršav kao i ostali, dečačkog tela, ali lice mu je bilo odlučno i na njemu su se ogledale njegove godine. na sebi je imao samo tkaninu obmotanu oko bedara, ali zato je dostojanstvo bilo to koje ga je bogato krasilo. "Mora spavati", reče on i Aren ostavi Jastreba te pređe kod tog čoveka.     "Ti zapovedaš ovim narodom", reče Aren, odmah u njemu prepoznavši kneza.     "Da", odvrati čovek, kratko klimnuvši. Aren je stajao pred njim, uspravan i nepokretan. Uskoro čovekove tamne oči sretoše na trenutak njegove: "I ti si poglavica", primeti on.     "Jesam", odgovori Aren. Veoma bi voleo da je mogao da sazna otkud je to splavar znao, ali ništa nije preduzeo. "Ali ja služim mom gospodaru, onom tamo."     Poglavica splavara reče nešto što Aren uopšte nije razumeo. Pojedine reči su bile toliko izmenjene da su bile neprepoznatljive, a za imena nije znao na koga se odnose; on zatim upita: "Zašto došli vi u Balatran?"     "U potrazi..."     Ali Aren nije bio siguran da li sme da kaže, niti šta uopšte da kaže. Činilo mu se da je sada ono što se dogodilo, pa i sama njihova potraga, daleko za njima i bio je potpuno zbunjen. Konačno reče: "Došli smo do Obehola. Kada smo stigli do obale, napali su nas. Moj gospodar je bio ranjen."     "A ti?"     "Ja nisam bio ranjen", reče Aren, a hladnokrvnost kojom je naučio da se vlada u svakoj prilici, tokom detinjstva provedenog na dvoru, sada mu je bila dobro došla. "Ali bilo je nečeg... nekog ludila. Jedan koji je bio s nama, utopio se. Osećao se neki strah..." On ućuta i ostade nemo da stoji.     Poglavica ga je posmatrao crnim, ograničenim pogledom. Konačno reče: "Znači, ovamo ste slučajno stigli."     "Da. Jesmo li još u Južnom Prostranstvu?"     "Prostranstvu? Ne. Ostrva..." Poglavica napravi svojom mršavom, crnom šakom luk, ne veći od

četvrtine kompasa, sa severa na istok. "Ostrva su tamo", reče on. "Sva ostrva." Pokazavši zatim prema večernjem moru ispred njih, od severa preko zapada sve do juga reče: "More."     "S kog ste kopna, gospodaru?"     "Ni sa jednog. Mi smo Deca otvorenog mora."     Aren se zagleda u njegovo usko lice. Zatim se obazre oko sebe po velikom splavu sa hramom i visokim idolima, od kojih je svaki bio izdeljan od jednog jedinog komada drveta i predstavljao velike figure bogova koji su bili mešavina delfina, ribe, čoveka i galeba; video je ljude zaposlene tkanjem, rezbarenjem, ribarenjem, kuvanjem na izdignutim platformama, čuvanjem beba; druge splavove, kojih je ukupno bilo najmanje sedamdeset, razbacane po vodi u velikom krugu čiji je prečnik iznosio možda čak i čitavu milju. Bio je to grad: iz udaljenih kuća dizali su se tanki pramenovi dima, piskutave glasove dece donosio je vetar. Bio je to grad, a ispod njegovog poda nalazila se provalija.     "Zar se nikada ne iskrcate na neko kopno?" upita dečak tihim glasom.     "Jedanput godišnje. Idemo na Dugačku Dinu. Tamo sečemo drva i popravljamo splavove. To pada u jesen, a posle toga pratimo sive kitove na sever. Zimi se razdvajamo i svaki splav plovi za sebe. U proleće odlazimo u Balatran i tamo se okupljamo. U to doba ljudi prelaze s jednog splava na drugi, venčavaju se, održava se Dugački Ples. To su staze Balatrana; odavde velika struja ide na jug. Leti plovimo nošeni velikom strujom ka jugu dok ne primetimo velike, sive kitove, koji skreću ka severu. Zatim krećemo za njima i konačno se vraćamo na plaže Emaha na Velikoj Dini, bar na kratko."     "Pa to je divno, gospodaru", reče Aren. "Nikad još nisam čuo ni za jedan narod sličan vašem. Moj dom se nalazi daleko odavde. Pa ipak i tamo, na ostrvu Enlad, priređujemo Dugački Ples uoči Ivandana."     "Vi nogama poravnavate zemlju i ona postaje bezbedna", primeti suvo poglavica. "Mi plešemo u dubokom moru."     Posle izvesnog vremena, on upita: "Kako mu je ime, tvom gospodaru?"     "Jastreb", odvrati Aren. Poglavica ponovi tu reč po slogovima, ali bilo je jasno da oni za njega nemaju nikakvo značenje. I to više od bilo čega drugog uveri Arena da je njegova priča istinita, da ovi ljudi preko cele godine žive na moru, na otvorenom moru, na otvorenom moru daleko od svakog kopna, ili nagoveštaja kopna, van domašaja ptica sa kopna, daleko od očiju ljudi.     "U njemu je bila smrt", reče poglavica. "Mora spavati. Ti se vrati na Zvezdani splav; poslaću po tebe." On ustade. Mada je bio savršeno siguran u ono što on jeste, očigledno nije bio načisto sa Arenom; da li je trebalo da se prema njemu odnosi kao prema sebi ravnom ili kao prema dečaku. Arenu se više

dopadalo ovo drugo, u ovoj situaciji, te prihvati način na koji ga je otpustio, ali onda se nađe pred velikim problemom. Splavovi su se ponovo razdvojili i stotine jardi sjajne vode razdvajalo je ta dva splava.     Poglavica Dece otvorenog mora mu se još jednom kratko obrati. "Plivaj", reče on.     Aren se odvažno baci u vodu. Njena hladnoća prijala je njegovoj suncem opaljenoj koži. Preplivao je tu razdaljinu i popeo se na drugi splav na kome je zatekao skupinu od petoro-šestoro dece i mladića koji su ga posmatrali sa neskrivenim zanimanjem. Jedna malena devojčica mu reče: "Plivaš kao riba na udici."     "Kako bi trebalo da plivam?" upita Aren, pomalo smrknuto, ali učtivo; on nikako nije mogao da bude grub prema jednom tako malom ljudskom biću. Ličila je na ispoliranu statuetu od mahagonija, bila je nežna, živahna. "Ovako!" povika ona i zaroni poput foke u svetlucavu i uzburkanu vodu. Tek posle dužeg vremena i na neverovatnoj udaljenosti, začuo je njen kreštav vrisak i ugledao njenu crnu, glatku kosu iznad površine.     "Hajde", reče dečak koji je verovatno bio Arenovih godina, mada po visini i građi čovek ne bi rekao da ima više od dvanaest: bio je to momak ozbiljna lica koji je preko celih leđa imao istetoviranu krabu. On zaroni, svi zaroniše, čak i jedan trogodišnjak; tako je i Aren morao pa je to i učinio, pokušavši da ne podigne mlaz vode.     "Kao jegulja", reče dečak, doplivavši do njega.     "Kao delfin", reče jedna lepa devojčica prijatnog osmeha i nestade u dubinama.     "Kao ja!" zakrešta trogodišnjak praveći mehuriće kao da izlaze iz boce.     Tako je toga dana sve do mraka i ceo naredni dugački zlatni dan kao i naredne dane, Aren plivao, razgovarao i radio sa mlađima sa Zvezdanog splava. I od svih događaja sa njegovih putovanja od onog jutra ekvinocija kada su on i Jastreb napustili Rouk, ovo mu je na neki način izgledalo najčudnije; jer nije imalo baš nikakve veze sa svim onim što se zbilo ranije, za vreme putovanja ili tokom celog njegovog života; a još manje je imalo veze sa onim što će tek uslediti. Ležeći među ostalima pod zvezdanim nebom, cele noći je razmišljao: "Kao da sam umro, pa je ovo sada život posle smrti, ovde na suncu, s druge strane ivice sveta, među sinovima i kćerima mora..."     Pre no što bi zaspao pogledao u daljinu prema jugu, tražeći žutu zvezdu i Runu Svršetka, uvek bi ugledao Gobardona i manji ili veći trougao; ali sada je izlazila kasnije tako da nije mogao da ostane budan dok se celo ustrojstvo ne bi oslobodilo obzorja. I noću i danju splavovi su grabili prema jugu, ali

more je stalno bilo isto, jer ono koje se stalno menja, nije se menjalo; prošle su majske kišne oluje, noći su sada bile zvezdane, a preko celog dana sijalo je sunce.     Znao je da nisu stalno živeli ovako lagodno, kao u snu. Raspitivao se o zimama i oni mu ispričaše o kišama koje dugo padaju, o moćnim talasima, usamljenim splavovima, razdvojenim, koji plove i zaranjaju kroz sivilo i tamu nedelju za nedeljom. Prošle zime, za vreme jednomesečne oluje, videli su talase koji su bili tako veliki da su ličili na "olujne oblake", rekoše, jer nikada nisu videli brda. Kako bi jedan talas prošao odmah bi ugledali drugi, ogroman, miljama udaljen, kako se valja prema njima. Da li splavovi mogu da plove takvim morem? upita on, a oni odgovoriše da mogu, ali ne uvek. U proleće kada se okupljaju kod Staza Balatrana nedostajalo bi po dva, tri ili šest splavova...     Ženili su se veoma mladi. Plavakraba, dečak koji je na leđima imao istetoviranu životinju po kojoj je dobio ime i lepa devojčica Albatros bili su muž i žena, iako je njemu bilo tek sedamnaest, a njoj dve godine manje; bilo je mnogo sličnih brakova među mladima na splavovima. Mnogo beba je puzalo i gegalo se po splavovima, zavezane dugačkim uzicama za četiri motke oko središnjeg zaklona; sve bi upuzale u njega za vreme dnevne žege i spavale u gomilama koje su se sve vreme uvijale. Starija deca brinula su se o mlađoj, a muškarci i žene zajednički su obavljali sve poslove. Na svakoga bi došao red da sakuplja morsku travu velikih, smeđih listova, nilgu sa Staze, sa rubovima kao u paprati i dugačku od osamdeset do sto stopa. Svi su zajedno radili na pravljenju tkanina od nilgua i uplitanja grubih vlakana u konopce i mreže; zajedno su lovili i ribu, sušili je i od kitovih kostiju oblikovali oruđa i obavljali sve druge poslove kojima su se bavili na splavovima. Ali uvek su imali vremena za plivanje i razgovor i nikada nisu postavljali rokove do kojih bi neki zadatak valjalo završiti. Časovi nisu postojali: samo celi dani, cele noći. Posle nekoliko takvih dana i noći, Arenu se činilo da je na splavu proveo neizmerno dugo vremena; Obehol mu je ličio na san, a ono što se desilo pre njega ličilo je na još bleđi san; u nekom drugom svetu živeo je na kopnu i bio princ u Enladu.     Kada su ga konačno pozvali na splav poglavice, Jastreb ga je izvesno vreme posmatrao, da bi zatim rekao: "Sada ponovo ličiš na onog Arena koga sam ugledao u Dvorištu sa Fontanom: sjajiš se poput pečata od zlata. Prija ti ovde, momče."     "Da, gospodaru."     "Ali gde je to ovde? Mesta smo ostavili za sobom. Isplovili smo izvan karti... Veoma davno čuo sam priče o Narodu sa splavova, ali smatrao sam da je to samo još jedna priča o Južnom Prostranstvu, puka izmišljotina. Pa ipak nas je ta izmišljotina spasla, a živote nam je spasao mit."

     Govorio je osmehujući se, kao da se i sam prepustio tom bezvremenom lagodnom življenju tokom leta; ali lice mu je bilo ispijeno, a u očima mu se nazirala neraskidiva tama. Aren to primeti i suoči se s njom.     "Izdao sam...", poče on i zastade. "Izdao sam vaše poverenje u mene."     "Kako to, Arene?"     "Tamo... kod Obehola. Kada sam vam konačno bio potreban. Bili ste ranjeni i bila vam je potrebna moja pomoć. Ništa nisam preduzeo. Čamac je krivudao, a ja sam ga pustio da krivuda. Bolelo vas je, a ja ništa nisam za vas učinio. Video sam kopno... video sam kopno, ali nisam čak ni pokušao da okrenem čamac..."     "Smiri se, momče", reče mag tako odlučno da ga Aren posluša. A zatim: "Ispričaj mi šta si u to vreme osećao."     "Ništa, gospodaru... ništa! Mislio sam da nema smisla bilo šta preduzimati. Mislio sam da ste izgubili moć vračanja... ne, da je nikada niste ni posedovali. Da ste me prevarili." Arenovo lice orosi se znojem i on je morao sam sebe da prisiljava da nastavi. "Plašio sam vas se. Plašio sam se smrti. Toliko sam je se plašio da nisam smeo da vas pogledam jer ste mogli umreti. Ni o čemu nisam mogao da mislim, sem o tome da postoji... da postoji način da ne umrem, trebalo ga je samo pronaći. Ali život je sve vreme isticao, kao da postoji neka velika rana iz koje ističe krv... onakva kakvu ste vi zadobili. Ali ona je postojala u svemu. I ja ništa, baš ništa nisam činio, već sam samo pokušavao da se sakrijem od umiranja."     On zastade, jer glasno izreći istinu bilo je neizdrživo teško. Nije zastao zbog srama, već iz straha, istog onog straha. Sada je shvatio zašto mu je ovaj miram život na moru i na suncem obasjanim splavovima ličio na život posle smrti ili na san, na nešto nestvarno. Bilo je to stoga što je u srcu znao da je stvarnost prazna: bez života, topline, boje, zvuka: bez značenja. Nije bilo ni visina ni dubina. Sva ova ljupka igra oblika, svetlosti i boje na moru i u očima ljudi, nije bila ništa više od toga: poigravanje iluzija na plitkoj praznini.     Nestale su i iza njih je ostalo samo bezobličje i hladnoća. Ništa drugo.     Jastreb ga je posmatrao i on obori oči da bi izbegao taj pogled. Ali u Arenu se iznenada javi jedan tanani glas hrabrosti ili izrugivanja: bio je arogantan i nemilosrdan i reče mu: "Kukavice! Kukavice! Zar ćeš i ovo odbaciti?"     I tako on podiže pogled, s velikim naporom volje i srete oči svog saputnika.

     Jastreb ispruži ruku i čvrsto mu stisnu šaku, tako da se dodirnuše i pogledima i telom. On izgovori Arenovo pravo ime, koje mu ovaj nikada nije rekao: "Lebanene." Zatim ga ponovi: "Lebanen, zoveš se. Ti i tvoje umeće. Nema sigurnosti i nema kraja. Reč se mora saslušati u tišini; da bi se videle zvezde mora pasti tama. Ples se uvek pleše iznad šupljine, iznad užasne provalije."     Aren ga čvrsto uhvati za šake i stade da povija glavu dok čelom ne dodirnu Jastrebovu šaku. "Izneverio sam vas", reče on. "I ponovo ću vas izneveriti isto kao i sebe samog. Nemam dovoljno snage!"     "Imaš ti dovoljno snage." Glas maga bio je nežan, ali ispod nežnosti krila se ista ona strogost koja se izdigla iz dubina Arenovog vlastitog srama i rugala mu se. "Ono što voliš, to ćeš i voleti. Sve čega ćeš se latiti to ćeš i ispuniti. Ti si dokaz da nada postoji; na tebe se treba osloniti. Ali sedamnaest godina nisu baš neki naročiti štit protiv očajanja... Razmisli, Arene. Odbiti smrt znači odbiti život."     "Ali ja sam išao za tim da umremo i vi i ja!" Aren podiže glavu i zagleda se u Jastreba. "Kao i Sopli koji se utopio..."     "Sopli nije tražio smrt. On je tražio način da umakne i njoj i životu. Tražio je sigurnost: mogućnost da se oslobodi straha... straha od smrti."     "Ali postoji... postoji takva mogućnst. S druge strane smrti. Povratak u život. U život posle smrti, život bez smrti. To je ono... za čim oni tragaju. Zec i Sopli, oni koji su nekada bili vračevi. To je ono za čim mi tragamo. Vi... vi pre svih... morate znati u čemu se sastoji ta mogućnost..."     Magova snažna šaka i dalje je počivala na njegovoj. "Ne znam", reče Jastreb. "Da, poznato mi je šta oni misle da traže. Ali svestan sam da je to laž. Čuj me, Arene. Umrećeš. Nećeš večno živeti. Kao što neće nijedan čovek niti stvar. Ništa nije besmrtno. To je veliki dar: dar ličnosti. Jer posedujemo samo ono što znamo da moramo izgubiti, ono što smo voljni da izgubimo... Ta ličnost koja je naše mučenje, naše blago i naše čovečanstvo, ne traje. Menja se; nestaje, poput morskih talasa. Da li bi dozvolio da se more umiri i nestanu plime, da bi spasao jedan talas, da bi spasao sebe? Da li bi se odrekao umešnosti svojih prstiju, strasti svoga srca i svetlosti izlaska i zalaska sunca da bi sebi kupio sigurnost... večnu sigurnost? To je ono za čim tragaju na Vatortu, Lorbaneriju i drugde. To je poruka koju su čuli oni koji umeju da slušaju. Odrekavši se života, možeš se odreći smrti i živeti večno! Tu poruku ja ne čujem, Arene, jer ne želim da je čujem. Ne želim da primim savet očajnika. Gluv sam; slep sam. Ti si moj vodič. Ti koji si nevin, hrabar, nerazborit i odan, ti si moj vodič... dete koje šaljem da pre mene zakorači u tamu. Sledim tvoj strah, tvoj bol. Smatrao si da sam grub prema tebi, Arene; ali nisi bio svestan koliko

sam bio grub. Koristim tvoju ljubav, kao što neko koristi sveću. Dopušta da ona sagori kako bi mu osvetlila put. Ali moramo poći dalje. Moramo. Moramo preći ceo put. Moramo stići do mesta na kome more presušuje i nestaje radosti, do mesta ka kome te vuče tvoj smrtni užas."     "Gde se ono nalazi, gospodaru?"     "Ne znam."     "Ne mogu vas tamo povesti. Ali poći ću sa vama."     Mag ga je posmatrao mračnim pogledom bez ljubavi.     "Ali šta ako ponovo zakažem i izdam vas..."     Zatim obojica ućutaše.     Iznad njih su se visoki, izrezbareni idoli lagano ljuljali naspram plavog južnog neba: tela delfina, smotana krila galeba, ljudska lica sa buljavim očima u obliku školjki.     Jastreb ukrućeno ustade, jer još se ni izdaleka nije oporavio od zadobijene rane. "Dosadilo mi je da sedim", reče on, "Ugojiću se lenčareći." Zatim poče da korača gore-dole po splavu i Aren mu se pridruži. Malo su razgovarali dok su koračali; Aren je ispričao Jastrebu kako je proveo ove dane, s kim se od splavara družio. Jastrebov nemir bio je veći od njegove snage koja ga ubrzo izdade. Zaustavio se pored devojke iz Kuće Velikih koja je tkala nilgu na razboju, zamolivši je da umesto njega potraži poglavicu, a onda se vratio u svoj zaklon. Tu ga poseti i poglavica splavara, učtivo ga pozdravivši, i mag mu s istom učtivošću odvrati i sva trojica sedoše zajedno na tačkaste prostirke od fokine kože rasprostrte u zaklonu.     "Razmišljao sam", poče poglavica, lagano i sa učtivim poštovanjem, "o stvarima o kojima ste mi govorili. O tome kako ljudi misle da mogu da se vrate u život posle smrti, i to u vlastita tela, te tragajući za tom mogućnošću zaboravljaju da odaju počast bogovima, zapostavljaju svoja tela i na kraju polude. To je veliko zlo i velika ludost. Takođe sam razmišljao o tome kakve to ima veze sa nama. Mi se ne mešamo sa ostalim ljudima, ne idemo na njihova ostrva, ne živimo kao oni, ne činimo i ne raščinjujemo ono što i oni. Mi živimo na moru i naši životi vezani su za more. Ne nadamo se da ćemo ih spasti; ne čeznemo da ih izgubimo. Ludost nas ne pohodi. Ne izlazimo na kopno; niti narod sa kopna dolazi kod nas. Dok sam bio mlad, ponekad smo razgovarali sa ljudima koji su čamcima dolazili na Dugačku Dinu dok smo mi tamo boravili da bi se snabdeli deblima za splavove i sagradili zaklone za zimu. Često smo viđali jedra iz Ohola i Velvalija (tako je on nazivao Obehol i Velogi) kako s jeseni slede sive kitove. Često su izdaleka pratili naše splavove jer nama su poznati morski putevi i sastajališta Velikih. Jedino sam

tada viđao narode s kopna, sada više ne dolaze. Možda su svi poludeli, te se međusobno bore. Pre dve godine na Dugačkoj Dini, usmerivši poglede prema severu i Velvaliju tri dana smo gledali dim neke velike paljevine. Pa i da je sve tako, šta se to nas tiče? Mi smo Deca otvorenog mora. Mi sledimo morske puteve."     "Pa ipak, kada ste ugledali čamac čoveka sa kopna koji je skrenuo s puta vi ste mu prišli", primeti mag.     "Neki od nas su rekli da to nije mudro i hteli su da puste čamac da otplovi do kraja mora", odvrati poglavica svojim piskutavim, ravnodušnim glasom.     "Ti nisi bio među njima."     "Nisam. Rekoh, iako su sa kopna, ipak ćemo im pomoći, i tako je bilo. Ali nemamo nikakve veze sa vašim poduhvatom. Ako među ljudima sa kopna vlada ludilo, s njim se ukoštac moraju uhvatiti ljudi sa kopna. Mi sledimo put Velikih. Ne možemo vam pomoći u vašoj potrazi. Ostanite s nama koliko god želite. Nije još mnogo dana ostalo do Dugačkog Plesa; posle njega vraćamo se na sever, sledeći istočnu struju koja će nas do kraja leta ponovo dovesti u mora koja okružavaju Dugačku Dinu. Ako hoćete da ostanete s nama i zalečite ranu, lepo. Ako hoćete da uzmete čamac i odete, i to će biti lepo."     Mag mu zahvali i poglavica ustade, vitak i ukrućen kao čaplja, te ih ostavi same.     "U nevinosti nema snage koja bi se oduprla zlu", reče Jastreb, pomalo smrknuto. "Ali zato u njoj ima snage za dobro... Mislim da ćemo izvesno vreme ostati s njima, bar dok ne prebrodim ovu slabost."     "To je mudro", reče Aren. Jastrebova fizička nemoć ga je zaprepastila i dirnula; čvrsto je odlučio da tog čoveka štiti od njegove vlastite energije i poriva da krene dalje, da uporno zahteva da sačekaju sa polaskom bar dok ne prestane da ga muči bol.     Mag ga pogleda, pomalo zbunjen ovim komplimentom.     "Ovde su svi ljubazni", nastavi Aren ni ne primetivši to. "Izgleda da ne pate od bolesti duše koju smo sretali kod ljudi iz Grada Horta i kod ljudi sa drugih ostrva. Možda ne postoji ostrvo gde bi nam pomogli i gde bi nas dočekali sa takvom dobrodošlicom, kao ovi izgubljeni ljudi."     "Verovatno si u pravu."     "Leti vode zaista prijatan život..."     "Da. Mada bi mi na kraju ipak dosadilo da celog života moram jesti hladnu ribu, nikada da ne ugledam krušku u cvatu ili okusim vodu sa izvora!"     I tako se Aren vratio na Zvezdin splav, radio, plivao i sunčao se sa ostalim mladim ljudima,

razgovarao sa Jastrebom u sveža predvečerja i spavao pod zvezdama. A dani su proticali i sve se više približavao Dugački Ples uoči Ivandana, a veliki splavovi lagano su se kretali prema jugu nošeni strujama otvorenog mora.          9. ORM EMBAR     Preko cele noći, najkraće noći u godini, gorele su baklje na splavovima okupljenim u velikom krugu ispod neba gusto posutog zvezdama, tako da je izgledalo kao da se na moru svetluca vatreni prsten. Narod sa splavova je plesao, bez pratnje bubnjeva, frula ili bilo kakve druge muzike, dajući ritam golim stopalima po velikim splavovima koji su se ljuljali, a piskutavi glasovi njihovih pevača žalobno su odzvanjali kroz prazninu njihovog staništa, mora. Te noći nije bilo mesečine, tako da su tela igrača bila nejasna, obasjana samo svetlošću zvezda i baklji. Svaki čas bi se po neki mladić praćaknuo poput ribe i preskočio s jednog splava na drugi: pravili su dugačke, visoke skokove u međusobnom nadmetanju, pokušavajući da obiđu sve splavove i da na svakom igraju, te na taj način završe obilazak pre svanuća.     Aren je igrao sa njima, jer Dugački Ples se održava na svakom ostrvu u Arhipelagu, mada koraci i pesma nisu istovetni. Ali što je noć više odmicala, sve je više igrača odustajalo; ostajali bi da sede i posmatraju ili bi zadremali, a glasovi pevača postajali su sve promukliji; Aren sa skupinom igrača koji su visoko skakali stiže do poglavičinog splava i na njemu se zaustavi, dok oni nastaviše dalje.     Jastreb je sedeo sa poglavicom i poglavičine tri žene, blizu hrama. Između izrezbarenih kitova koji su uokvirivali ulaz, sedeo je pevač čiji piskutavi glas nije zadrhtao cele noći. Neumorno je pevao, dobujući šakama po drvenoj palubi kako bi održao ritam.     "O čemu on to peva?" upita Aren maga, jer nije mogao da prati reči, koje je pevač razvučeno i treperavo izgovarao, čudno prateći note.     "O sivim kitovima, albatrosu i oluji... Oni ne znaju pesme o junacima i kraljevima. Nije im poznato ime Eret-Akbe. Malopre je pevao o Segoju, o tome kako je on ustanovio zemlje usred mora; samo toliko se sećaju gospodara ljudi. Ali sve ostale su o moru."     Aren je slušao: čuo je pevača kako oponaša zviždukavo glasanje delfina, pletući oko toga svoju pesmu. Posmatrao je Jastrebov profil naspram svetlosti baklje, taman i čvrst kao iz kamena isklesan, primetio je razvodnjeni sjaj u očima poglavičinih žena dok su prijatno čavrljale, osetio je dugačko, lagano poniranje splava na mirnom moru i lagano počeo da tone u san.     Iznenada je ustao: pevač je ućutao. Ne samo onaj u čijoj su blizini sedeli, već i svi ostali, na obližnjim

i udaljenim splavovima. Piskutavi glasovi su zamrli poput udaljenog zviždukanja morskih ptica i zavladao je muk.     Aren pogleda preko ramena prema istoku, očekujući da vidi kako sviće. Ali ugleda samo stari mesec kako nisko plovi nebom, upravo izlazeći, zlatan među letnjim zvezdama.     Osvrnuvši se prema jugu ugleda, visoko na nebu, žuti Gobardon, a ispod njega osam pratilaca, sve do jednog: Runa Svršetka videla se jasno i plamtela je iznad mora. Pogledavši Jastreba, vide da se i njegovo tamno lice okrenulo ka tim istim zvezdama.          "Zašto si stao?" upita poglavica pevača. "Još nije dan, nije čak ni svanulo."     Čovek zamuca i odvrati: "Ne znam."     "Nastavi! Dugački Ples još nije završen."     "Ne znam reči", reče pevač, a glas mu postade vrištav kao da se od nečeg užasnuo. "Ne mogu da pevam. Zaboravio sam pesmu."     "Pevaj onda neku drugu!"     "Nema više pesama. Kraj je", povika pevač i savi se unapred i ostade tako šćućuren na palubi, a poglavica je zaprepašćeno zurio u njega.     Splavovi su se ljuljali pod bakljama koje su cvrčale i na svima je vladao muk. Tišina okeana opkoljavala je ovo maleno komešanje života i svetlosti na sebi i progutala ga. Nijedan plesač nije se pokrenuo.     Arenu se tada učini da je potamneo sjaj zvezda, ali dan se još nije pomaljao na istoku. Obuze ga užas i on pomisli: "Sunce neće izići. Neće svanuti."     Mag ustade. Kada je to učinio, slaba bela svetlost, hitro pređe preko njegovog štapa, najjasnije zasvetlevši na srebrnoj runi koja je bila umetnuta u drvo. "Ples još nije gotov", reče on, "niti je noć prošla. Arene, zapevaj."     Aren je želeo da kaže: "Ne mogu, gospodaru!"... ali umesto toga pogleda prema devet zvezda na jugu, duboko uzdahnu i zapeva. Glas mu je bio mek i promukao u početku, ali što je duže pevao, postajao je sve snažniji, a pevao je najstariju od svih pesama, o Stvaranju Eje, o ravnoteži između tame i svetlosti, o tome kako je onaj koji je izgovorio prvu reč stvorio zelena prostranstva, o Najstarijem Gospodaru, o Segoju.     Pre no što je završio pesmu, nebo je postalo sivkastoplavo i na njemu su još bledo sijali samo mesec

i Gobardon. Baklje su cvrčale na jutarnjem vetru. Kada je završio pesmu, Aren ućuta; plesači koji su se okupili da ga čuju bez reči stadoše da se vraćaju na svoje splavove, dok je zora rudela na istoku.     "Lepa pesma", reče poglavica. Glas mu je bio nesiguran, mada se trudio da zvuči ravnodušno. "Ne bi bilo dobro da se Dugački Ples okonča pre vremena. Narediću da lenje pevače išibaju nilgu bičevima."     "Bolje ih uteši", reče Jastreb. I dalje je stajao, a glas mu je bio odlučan. "Nijedan pevač svojevoljno ne ućuti. Pođi sa mnom, Arene."     On se okrenu da pođe prema zaklonu, a Aren krenu za njim. Ali to nije bila jedina neobičnost ovog svitanja, jer upravo tada, kada je istočni obod mora pobeleo, sa severa dolete neka velika ptica: letela je tako visoko da se u njenim krilima uhvatila svetlost sunca koja još nije obasjala svet, tako da se ona prelivala u vazduhu kao zlato. Aren povika, uprevši prstom prema njoj. Mag zbunjeno podiže pogled. Lice mu se tada zgrči od besa i on glasno viknu: "Nam hietha arv Ged arkvaissal!" što na Govoru stvaranja znači: "Ako Geda tražiš, našao si ga."     I poput ispuštenog zlatnog viska, sa visoko raširenim krilima, ogroman, tutnjeći kroz vazduh, sa kandžama koje su mogle da ščepaju vola kao da je miš, sa plamenim dahom koji mu je sukljao iz dugačkih nosnica, zmaj se zaustavi poput sokola na splavu koji se ljuljao.     Splavari počeše da vrište. Neki su se šćućurili, neki poskakali u vodu, a neki ostali nepomično da stoje jer su od prevelikog čuđenja zaboravili na strah.     Zmaj je lebdeo iznad njih. Promer njegovih opnastih krila iznosio je, otprilike, devedeset stopa i ona su sijala na tek rođenoj svetlosti sunca poput zlatastog dima; ni dužina tela mu nije bila ništa manja, bilo je vitko i izvijeno kao u sivog hrta, kandže kao u guštera, krljušt zmijska. Duž uske kičme protezao se niz nazubljenih strelica, poput poređanih ružinih trnova, na pregibu leđa njihova dužina iznosila je tri stope, a zatim su se smanjivale tako da ona poslednja, na vrhu repa, nije bila duža od oštrice kakvog malog noža. Bodlje su bile sive, a zmajeva krljušt čeličnosiva, pa ipak sa izvesnim zlatnim odsjajem u sebi. Imao je zelene sitne oči.     Podstaknut strahom za svoj narod i zaboravivši na vlastitu bezbednost, poglavica narda sa splavova iziđe iz svog zaklona sa harpunom kakav su koristili u lovu na kitove: bio je duži od njega samog, a na vrhu je imao veliki nazubljeni šiljak od kosti. Kada ga je doveo u ravnotežu u svojoj maloj, mišićavoj ruci, on se zalete, kako bi stekao dodatnu snagu, da ga zavitla naviše u zmajev uzak, slabo oklopljen stomak koji je visio iznad splava. Povrativši se iz obamrlosti, Aren vide šta ovaj smera i bacivši se napred uhvati ga za ruku, te se obojica zajedno sa harpunom nađoše na gomili. "Zar želite da ga razljutite svojim

smešnim iglama?" dahtao je on. "Dopustite Gospodar-Zmaju prvo da kaže šta ima!"     Poglavica, koji je gotovo ostao bez daha kada ga je Aren oborio, glupavo je zurio u Arena, maga i zmaja. Ništa nije rekao. A onda zmaj progovori.     Niko od prisutnih, sem Geda, nije mogao da ga razume jer zmajevi se služe jedino Prastarim govorom, koji je, u stvari, njihov jezik. Glas mu je bio mek i šištav, gotovo kao u besne mačke, ali puniji i odzvanjao je nekom užasnom muzikom. Ko god da je čuo taj glas ukočio bi se i ostao da ga sluša.     Mag mu nešto kratko odgovori, a onda zmaj nastavi da govori, održavajući se iznad njega laganim mahanjem krila: gotovo da liči na vilinog konjica dok tako lebdi u vazduhu, pomisli Aren.     Mag mu odgovori samo jednom rečju: "Memeas" doći ću; i podiže svoj štap od tisovine. Zmajeve čeljusti se razjapiše i iz njih uteče nešto dima u obliku dugačke arabeske. Zlatna krila gromovito zalepetaše, podigavši snažan vetar koji se osećao na paljevinu: on se okrenu i istog časa nestade u pravcu severa.     Na splavovima je vladao muk, čulo se samo kreštanje i zavijanje dece i glasovi žena koje su ih umirivale. Ljudi se ispeše na slavove pomalo posramljeni; a zaboravljene baklje nastaviše da gore i pri prvim zracima sunca.     Mag se okrenu ka Arenu. Lice mu je blistalo možda od radosti, a možda usled velikog besa, ali glas mu je bio miran: "Moramo poči, momče. Pozdravi se i dođi." On se okrenu da se zahvali poglavici naroda sa splavova i zaželi mu sreću, a zatim napusti veliki splav i preko drugih, koji su i dalje bili na okupu radi plesa, stiže do onoga za koji je bio privezan Dalekovidi. Čamac je, tako privezan, pratio grad od splavova na njegovom dugom, laganom putu ka jugu, ljuljuškajući se prazan iza njega; ali Deca otvorenog mora napunila su njegovo prazno spremište sakupljenom kišnicom i popunila zalihe, želeći tako da iskažu poštovanje svojim gostima, jer mnogi od njih su verovali da je Jastreb jedan od Velikih, koji je uzeo na sebe oblik čoveka umesto kita. Kada mu se Aren pridružio, upravo je podizao jedro. Aren odveza konopac i skoči u čamac i u tom trenutku čamac se odvoji od splava, jedro mu se nape kao da duva snažan vetar, mada se osećao samo jutarnji povetarac. Nagnuo se na jednu stranu i okrenuo, a zatim ubrzao prema severu zmajevim tragom, lak poput lista na vetru.     Kada se Aren osvrnuo, video je grad splavova još samo kao sitne komade drveta i iverke razbacane po površini: zaklone i baklje. Uskoro su i oni nestali u izmaglici rane sunčeve svetlosti koja je obasjavala površinu vode. Dalekovidi je grabio napred. Kada bi pramcem udario u kakav talas, oko njega bi se razletele kristalne kapi, a vetar koji je izazivao svojim kretanjem zabacivao je Arenovu kosu unazad i

terao ga da čkilji.     Nijedan zemaljski vetar nije mogao tako brzo da goni taj mali čamac, a i da je mogao, verovatno bi ga poklopili olujni talasi. Ovo nije bio nikakav zemaljski vetar, već su ga tako žustro pokretali reč i moć maga.     Dugo vremena proveo je stojeći pored katarke, budno motreći. Konačno je seo na svoje staro mesto pored rude kormila, položivši jednu šaku preko nje i zagledao se u Arena.     "To je bio Orm Embar", reče on " Selidorov zmaj, rod velikog Orma koji je pogubio Eret-Akbu i sam pritom bio pogubljen."     "Da li je bio u lovu, gospodaru?" upita Aren jer nije bio siguran da li se mag obratio zmaju dobrodošlicom ili mu je pretio.     "Lovio je mene. Zmajevi nađu ono što love. Došao je da zatraži moju pomoć." Kratko se nasmeja. "Da mi je to neko rekao, ne bih mu poverovao: da će se jedan zmaj obratiti čoveku za pomoć. I od svih njih baš ovaj! Nije najstariji, mada je veoma star, ali je najmoćniji od svog roda. Ne krije svoje ime, kao što to zmajevi i ljudi moraju činiti. Ne boji se da bi iko mogao da ga nadvlada. Niti vara, kao što to čini njegova vrsta. Veoma davno, na Selidoru, podario mi je život i otkrio mi veliku istinu; kazao mi je kako se Runa Kraljeva može ponovo pronaći. njemu dugujem prsten Eret-Akbe. Ali nikada mi nije palo na pamet da ću moći vratiti dug takvom jednom darodavcu!"     "Šta je tražio?"     "Da mi pokaže put za kojim tragam", reče mag još oštrije. A posle izvesne pauze: "Rekao je: 'Na zapadu živi još jedan Gospodar-Zmaj; on nas uništava, a njegova moć je veća od naše.' Ja sam upitao: 'Čak i od tvoje, Orm Embare?' a on je odvratio: 'Čak i od moje. Potreban si mi: pohitaj za mnom.' Poslušao sam njegovu zapovest."     "To je sve što znate?"     "Saznaću i više."     Aren smota uže za vezivanje, odloži ga i postara se za još neke sitnice u čamcu, ali sve vreme treperio je od uzbuđenja poput zategnutog luka, što se osetilo i u njegovom glasu kada je na kraju progovorio: "Ovo je bolji vodič", reče on, "od ostalih!"     Jastreb ga pogleda i nasmeja se: "Da", reče on. "Ovog puta, mislim da nećemo skrenuti s puta."     I tako nih dvojica otpočeše svoju veliku trku preko okeana. Od mora kojima je plovio narod sa splavova i koja nisu bila na kartama, do ostrva Selidora koje je ležalo najdalje na zapadu od svih kopna

Zemljomorja, imalo je više od hiljadu milja. Dan za danom ruža je sijala sa jasnog obzorja i uranjala u crveni zapad i pod zlatnim lukom sunca i srebrnim okretanjem zvezda čamac je hitao na sever, sasvim sam na moru.     Ponekad bi se u daljini nagomilali letnji olujni oblaci, bacajući purpurne senke na obzorje; Aren bi tada posmatrao maga koji bi ustao i glasom i pokretima šake pozivao te oblake da dođu do njih i istresu svoju kišu na čamac. Među oblacima bi poskočila munja i grom bi zarikao. Mag bi i dalje stajao podignute ruke, sve dok kiša ne bi počela da se sliva po njemu i Arenu, da dobuje po veslima koja bi isturili, da puni čamac i pljušti po moru, ublažujući talase svojom žestinom. On i Aren bi se osmehivali od zadovoljstva, jer hrane su imali dovoljno, mada ne i za razbacivanje, ali voda im je bila potrebna. Oduševljavala ih je žestina divote te oluje koja je slušala magove reči.     Arenu nije nešto bilo jasno kada je u pitanju bila moć koju je njegov saputnik sada sa lakoćom koristio, pa je jednom primetio: "Na početku našeg putovanja niste izvodili čarolije."     "Prva i poslednja lekcija na Rouku glasi: Čini ono što je potrebno i ništa više od toga!"     "Onda se lekcije između verovatno sastoje u učenju onoga što je potrebno."     "Tako je. Uvek se mora voditi računa o Ravnoteži. Ali kada je sama Ravnoteža narušena... onda se vodi računa o drugim stvarima, a iznad svega o hitnji."     "Ali kako to da su svi vračevi na Jugu... a sada već i drugde... čak i pevači na splavovima... izgubili svoju veštinu, a vi ste svoju zadržali?"     "Jer ja ne čeznem ni za čim drugim osim za svojom umetnošću", odvrati Jastreb.     Posle izvesnog vremena, veselije dodade: "A ako uskoro treba da je izgubim, iskoristiću je najbolje što umem dok još traje."     Sada je u njemu zaista bilo izvesne lake srdačnosti, čistog uživanja u prikazivanju veština, koje Aren nije mogao ni da nasluti, viđajući ga ranije uvek veoma pažljivog kada su u pitanju bile te stvari. Um vračeva uživa u trikovima; mag je tvorac trikova. Jastrebovo prerušavanje u Gradu Hortu, koje je toliko namučilo Arena, predstavljalo je za njega običnu igru; takođe i laku igru za onoga ko je bio u stanju ne samo da po želji preoblikuje svoj lik i glas već i telo i samo svoje biće, te postane kad zaželi riba, delfin, soko. Jednom je rekao: "Pogledaj, Arene: pokazaću ti Gont i dao mu da pogleda površinu vode u njihovom buretu za vodu, koje je otvorio i koje je bilo puno do ivice. Mnogi obični čarobnjaci u stanju su da stvore sliku u vodenom ogledalu, pa je i on to učinio: jedan visoki vrh ovenčan oblacima, koji se izdiže iz sivog mora. A onda se slika izmenila i Aren je jasno mogao da vidi jednu stenu na toj planini

ostrvu. Kao da je bio ptica, galeb ili soko, koji lebdi na vetru dalje od obale i preko vetra posmatra tu stenu koja se nadnosi nad snažnim talasima sa dve hiljade stopa visine. Visoko na njoj nalazila se jedna kućica. "To je Re Albi", reče Jastreb, "i tamo živi moj gospodar Ogion, onaj koji je davno umirio zemljotres. Čuva koze, sakuplja trave, čuva svoj mir. Pitam se da li još hodi planinom; sada je veoma star. Ali ja bih znao, nema sumnje da bih znao, čak i sada, da je Ogion umro..." U glasu mu se nije osećala sigurnost; slika na trenutak zatreperi, kao da je sama stena počela da pada. Ubrzo se razbistrila, kao uostalom i njegov glas: "Često je odlazio sam gore u šume u pozno leto i u jesen. Tako je prvi put naišao i na mene, dok sam još bio deran u planinskom selu i dao mi moje ime. A s njim i život." Slika u vodenom ogledalu sada je pokazivala okolinu kao da je posmatrač ptica među šumskim granama, koja posmatra strme, suncem obasjane livade ispod stene i sneg na vrhu, te strmi put kako se spušta u zelenoj, zlatom prošaranoj tami. "Nema mira kao što je onaj koji vlada u tim šumama", reče Jastreb čeznutljivo.     Slika izblede i od nje ne ostade ništa sem zaslepljujućeg diska podnevnog sunca čiji se odraz video u vodi bureta.     "Tamo", reče Jastreb, zagledavši se u Arena nekim čudnim, rugajućim pogledom, "tamo, ako ikada budem mogao tamo da se vratim, čak ni ti nećeš moći da me pratiš."          Pred njima je bilo kopno, nisko i plavo u popodnevnoj svetlosti, nalik na obalu magle. "Je li to Selidor?" upita Aren i srce mu brže zakuca, ali mag odgovori: "Ob, bar mislim da je to Ob, ili možda Džesag. Nismo još ni na pola puta, momče."     Te noći su prošli kroz tesnac koji je delio ta dva ostrva. Nisu videli nikakvu svetlost, ali u vazduhu se osećao miris dima, toliko težak da su ih pluća bolela od udisanja. Kada je svanulo i oni se osvrnuli, istočno ostrvo, Džesag, izgledalo je spaljeno i crno dokle god im je pogled dopirao u unutrašnjost od obale, a iznad njega je visila plava i prigušena izmaglica.     "Spalili su polja", reče Aren.     "Da. I sela. Već sam ranije imao prilike da udišem takav dim."     "Zar ovde na zapadu žive divljaci?"     Jastreb odmahnu glavom: "Seljaci, građani."     Aren je zurio u crnu razrovašenu zemlju, osušena stabla po voćnjacima koja su se ocrtavala spram neba; lice mu se smrknu. "Kakvo zlo im je drveće nanelo?" upita on. "Zar moraju travu da kažnjavaju za

vlastite greške? Čovek je divljak, ko bi drugi zapalio zemlju samo zato što se posvađao s drugim čovekom."     "Niko njima ne vlada", reče Jastreb. "Nemaju kralja; i ljudi kraljevskog roda i čarobnjaci, svi su se povukli u vlastite umove, tragajući za vratima koja vode kroz smrt. Tako je bilo na Jugu, a pretpostavljam da je tako i ovde."     I to sve je delo jednog čoveka... onoga o kome je zmaj govorio. Izgleda nemoguće."     "Zašto? Da postoji kralj svih ostrva, to bi bio jedan čovek. I on bi vladao. Jedan čovek može s istom lakoćom i uništavati i upravljati: budi kralj ili antikralj."     U glasu mu se ponovo pojavi ono poznato ismevanje ili izazivanje koje je žestilo Arena.     "Svaki kralj ima sluge, vojnike, glasnike, poručnike. On vlada kroz svoje sluge. Gde su sluge ovog... antikralja?"     "U našim umovima, momče. U našim umovima. Izdajnik je naša prava priroda; prava priroda koja vapi Želim da živim; neka svet sagori, samo da ja ostanem živ! Taj mali izdajnik rovari u nama, u tami, poput crva u jabuci. On se obraća svima nama. Ali samo ga pojedinci razumeju. Vračevi i čarobnjaci. Pevači, stvaraoci. I junaci, oni koji čeznu da budu ono što jesu. Biti onakav kakav si, ovih je dana retkost i vrlina. Biti ono što jesi zauvek: zar to nije ipak bolje?     Aren pogleda Jastreba u oči. "Vi biste rekli da nije. Ali recite mi zašto nije? Bio sam dete kada sam krenuo na ovaj put, dete koje nije verovalo u smrt. Vi me i dalje smatrate detetom, ali nešto sam naučio, možda to nije mnogo, ali je ipak nešto; naučio sam da smrt postoji i da ću umreti. Ali nisam naučio da se radujem zbog tog saznanja, da dobrodošlicom pozdravljam svoju ili vašu smrt. Ako volim život, neću li mrzeti njegov kraj? Zašto ne treba da čeznem za besmrtnošću?"     Arenov učitelj mačevanja u Berili bio je jedan šezdesetogodišnjak, nizak, ćelav i hladan. Aren ga godinama nije voleo, mada je znao da je ovaj neobično dobar mačevalac. Ali jednog dana za vreme časa iskoristio je trenutak kada se učitelj otkrio i gotovo ga razoružao; nikada nije zaboravio neverovatnu, neprimerenu sreću koja je odjednom obasjala hladno lice učitelja, nadu, radost... konačno sam naišao na sebi ravna, sebi ravna! Od tog trenutka, pa nadalje, učitelj mačevanja ga je izlagao nemilosrdnim vežbanjima i uvek kada su se mačevali, isti onaj nemilosredan osmeh zatreperio bi na starčevom licu, postajući sve sjajniji što bi ga Aren više potiskivao. Isti takav osmeh ugledao je sada na Jastrebovom licu, bljesak čelika na suncu.     "Zašto ne bi čeznuo za besmrtnošću? Kako da ne čezneš za njom? Za njom žudi svaka duša, a njeno

zdravlje je u jačini želje... Ali budi pažljiv; ti si onaj koji bi mogao da ostvari svoju želju."     "A onda?"     "Onda bi se dogodilo ovo: vladao bi lažni kralj, zanati ljudi bili bi zaboravljeni, pevači bi ostali bez reči, slepi. Ovo! Taj korov i tu kugu na zemlji, tu ranu tražimo kako bismo je zatvorili. Postoji, Arene, dvojstvo, koje sačinjava celinu: svet i senka, svetlost i tama. Dva pola Ravnotežja. Život se izdiže iz smrti, smrt se izdiže iz života; pošto su u suprtnosti, čeznu da postanu jedno, rađaju jedno drugo i večito se iznova rađaju. A sa njima ponovo se rađa i sve drugo, cvet jabukova drveta, svetlost zvezda. Šta je onda život bez smrti? Nepromenljiv, večni život koji ne prestaje da traje... šta je on drugo do smrt... smrt bez ponovnog rađanja?"     "Ako se toliko toga vrti oko nje, to jest, gospodaru, ako život jednog čoveka može uništiti Ravnotežje Celine, to nije moguće... to ne bi dozvolili..." On zbunjen zastade.     "Ko dozvoljava? Ko zabranjuje?"     "Ne znam."     "Ne znam ni ja. Ali zato znam koliko zla može da počini jedan čovek, jedan život. Suviše dobro to znam. Znam jer sam i sam tako nešto i učinio. Izazvao sam isto takvo zlo, zbog ludog ponosa. Otvorio sam vrata između svetova, samo sam ih odškrinuo, samo malo, da bih pokazao kako sam jači od same smrti... bio sam mlad i nisam se suočio sa smrću - poput tebe... Da bi se ta vrata zatvorila, bili su potrebni snaga Arhimaga Nemerela, njegova veština i njegov život. Prepoznaješ znak koji je ta noć ostavila na meni, na mom licu; ali njega je ubila. Oh, vrata između svetlosti i tame mogu se otvoriti, Arene; potrebna je snaga, ali može se izvesti. Ali da bi se ona zatvorila, to je već druga priča."     "Ali gospodaru, to o čemu govorite sigurno se po mnogo čemu razlikuje od ovog..."     "Zašto? Zato što sam ja dobar?" U Jastrebovim očima ponovo se pojavi ona čelična hladnoća osobena za pogled sokola. "Kakav je to dobar čovek, Arene? Da li je dobar uvek onaj koji neće počiniti nikakvo zlo, koji neće otvoriti vrata koja vode u tamu, onaj koji u sebi ne krije mračna mesta? Razmisli ponovo, momče. Pođi malo dalje; biće ti potrebno ono što naučiš da pođeš tamo kuda moraš poći. Zaviri u sebe! Zar nisi čuo glas koji te poziva: Dođi? Zar ga nisi sledio?"     "Jesam. Nisam... nisam zaboravio. Ali mislio sam... mislio sam da taj glas pripada... njemu."     "Da, pripadao je njemu. Ali i tebi. Kako je drugačije mogao da ti se obrati, preko tolikih mora, do tvojim vlastitim glasom? Kako to da se obraća samo onima koji znaju da slušaju, magima, stvaraocima, tragačima, onima koji mare za unutrašnji glas? Kako to da se nije obratio meni? Zato što ga ja ne bih

poslušao; ja neću ponovo čuti taj glas. Rođen si da poseduješ moć, Arene, isto kao i ja; moć nad ljudima, nad ljudskim dušama; a to nije ništa drugo do moć nad životom i smrću. Mlad si, nalaziš se na granicama mogućeg, na zemlji senki, u kraljevstvu snova i ćuješ glas kako te doziva: Dođi. Ali ja, ja koji sam star, ja koji činim ono što moram, ja koji stojim na dnevnoj svetlosti suočen sa vlastitom smrću, krajem svake mogućnosti, ja znam da postoji samo jedna stvarna moć vredna posedovanja. To je moć prihvatanja, a ne uzimanja."     Džesag je sada već bio daleko za njima, tek jedna plava tinjajuća vatra na moru. Mrlja.     "Onda sam ja njegov sluga", reče Aren.     "Jesi. A ja sam tvoj."     "Ali ko je onda on? Šta je on?"     "Mislim da je čovek... čak sličan tebi i meni."     "Čovek o kome ste mi jednom govorili... vrač iz Hevnora, koji je prizivao mrtve? Je li to on?"     "Mogao bi biti. Posedovao je veliku moć, koju je koristio uglavnom za poricanje smrti. Znao je i Velike Čarolije Predanja Palna. Kada sam upotrebio to predanje, bio sam mlad i blesav i uništio sam samog sebe. Ali ako se njime koristi jedan star i jak čovek, ne vodeći računa o posledicama, mogao bi uništiti sve nas."     "Zar vam nisu rekli da je taj čovek mrtav?"     "Da", odvrati Jastreb, "jesu".     Zatim zaćutaše.     Te noći celo more je gorelo. Britki talasi koje je zabacivao pramac Dalekovidog kao i kretanje svih riba koje su promicale tik ispod površine bili su oivičeni svetlošću koja ih je činila živima. Aren je sedeo ruke položene na rub čamca i glave oslonjene o ruku, posmatrajući te zavijutke i spirale srebrnastog zračenja. Spustio je šaku u vodu, te je ponovo izvukao, a svetlost meko poteče iz njegovih prstiju. "Pogledajte", reče on, "i ja sam vrač."     "Taj dar ne poseduješ", reče njegov saputnik.     "Baš ću vam biti od neke pomoći bez njega", primeti Aren, zagledan u nemirno svetlucanje talasa, "kad sretnemo našeg neprijatelja."     Jer on se nadao... od samog početka se nadao... da je razlog što ga je Arhimag izabrao, i to baš samo njega za ovo putovanje, to što poseduje neku urođenu moć koja potiče od njegovog pretka Moreda, a koja će se u krajnjoj nuždi i u najcrnjem času otkriti: i tako će on spasiti sebe i svog gospodara i ceo

svet od neprijatelja. Ali nedavno je još jednom razmislio o toj nadi i učinilo mu se da sad na nju gleda iz velike udaljenosti; kao da se sećao epizoda iz vremena kad je bio jako mali i kad je strašno želeo da proba očevu krunu, te plakao kad su mu zabranili. Ova nada rodila se u jednom isto tako neprimerenom vremenu, bila je isto tak detinjasta. Nije posedovao nijednu od osobina potrebnih vračevima. Nikad ih ni neće posedovati.     Vreme je odista moglo doći kada bi mogao, kada će morati da ponese očevu krunu i počne da vlada kao knez Enlada. Ali sada mu je to izgledalo ništavno, a na svoj dom gledao je kao na sićušno i udaljeno mesto. To nije značilo da mu nije odan. Njegova je odanost samo porasla, vezala se za jedan veći model i obuhvatniju nadu. Takođe je spoznao i vlastite slabosti i naučio da prema njima određuje svoju snagu; a znao je da je snažan. Ali od kakve koristi mu je i mogla biti ta snaga kada nije posedovao dar, kada svom gospodaru nije imao ništa više da ponudi do svoje postojane ljubavi i kada je mogao samo da mu služi? Da li će to biti dovoljno tamo kuda su se uputili?     Jastreb je samo rekao: "Da bi video svetlost sveće, čovek je mora odneti na neko mračno mesto." Aren pokuša da u tome nađe utehu; ali ipak nije smatrao da je to stvarno utešno.     Kada su se narednog jutra probudili i vazduh i voda bili su sivi. Iznad jarbola nebo se razvedrilo i dobilo opalno plavu boju, jer magla je bila nisko polegla. Severnjaci, kakvi su bili Aren od Enlada i Jastreb od Gonta, dočekali su maglu dobrodošlicom, kao starog prijatelja. Lagano je obavila ceo čamac tako da nisu mogli nadaleko da vide i njima se učini da se posle mnogo nedelja nalaze u poznatoj sobi, posle mnogo nedelja sjajnog i bleštavog prostora kojim je duvao vetar. Vraćali su se u klimu na koju su navikli i sada su se možda nalazili na geografskoj širini Rouka.     Nekih sedam stotina milja od ovih u maglu zaodenutih voda kojima je plovio Dalekovidi, žarko sunce obasjavalo je lišće drveća u Gaju Suštine, na zelenom Okruglom brdu Rouka i visoke škriljcem prekrivene krovove Velikog zdanja.          U jednoj odaji u južnoj kuli, radnoj sobi vračeva, pretrpanoj retortama, aparatima za destilaciju, bocama sa velikim stomacima i savijenim vratovima, pećima debelih zidova, malim lampama za zagrevanje, mašicama, mehovima, držačima, kleštima za žicu, cevima, hiljadama kutija i posuda, te krčazima zapušenim staklenim zapušačima obeleženih hardijskim ili nekim još tajnijim runama i drugim sličnim delovima alhemijske opreme za duvanje stakla, prečišćavanje metala i vidarstvo, u toj odaji između pretrpanih stolova i klupa stajali su Veliki majstor Pretvaranja i Veliki majstor Prizivanja sa

Rouka.     Sedokosi Veliki majstor Pretvaranja držao je u rukama veliki kamen nalik na nebrušeni dijamant. Bio je to dragi kamen - kristal, čije se središte blago prelivalo u boju amatista i ruže, a inače je bio bistar poput vode. Pa ipak, kada bi se oko zagledalo u tu bistrinu, uočilo bi da ona i nije tako čista i u njemu ne bi videlo ni odraz niti sliku okolne stvarnosti, već samo ravnine i dubine sve dalje i sve dublje, dok ga to ne bi odvelo u dubine sna kojih nije moglo da se oslobodi. To je bio Šeliatov kamen. Dugo je pripadao Kneževima od Puta, ponekad je bio samo jedan kamen više u njihovoj riznici, ponekad je služio kao talisman za san, a ponekad se upotrebljavao u korisnije svrhe: oni koji bi suviše dugo i bez razumevanja gledali u tu neizmernu dubinu kristala mogli su da polude. Arhimag Genšer od Puta doneo je sa sobom Šeliatov kamen kada je došao na Rouk, jer u rukama maga on je pokazivao istinu.     Ali ta istina se menjala od čoveka do čoveka.     Stoga je Veliki majstor Pretvaranja, držeći kamen i gledajući kroz njegovu izbočinu, neravnu površinu u beskrajne, bledo obojene, svetlucave dubine, naglas govorio ono što vidi. "Vidim zemlju, kao da stojim na brdu On u središtu sveta i vidim sve ispod sebe, čak tamo do najudaljenijeg ostrva u najudaljenijim delovima Prostranstva, pa čak i dalje. Sve je sasvim jasno. Vidim brodove na morskim putevima oko Iliena, ognjišta Torhevena, kao i krvove ove kule u kojoj se sada nalazimo. Ali posle Rouka nema ničeg. Na jugu nema nijednog kopna. Ni na zapadu. Ne vidim Vatort tamo gde bi trebalo da bude, kao nijedno drugo ostrvo zapadnog prostranstva, čak ni ona najbliža kao šo je Pendor. A gde su Oskil i Eboskil? Enlad je prekriven maglom i sivilom nalik na paukovu mrežu. Svaki put kada pogledam, ima sve manje ostrva, a more je na mestima gde su se ona nalazila prazno i nerastvoreno kakvo je bilo pre stvaranja..." kod poslednje reči on se zagrcnu kao da ju je s mukom izgovorio.     On spusti kamen na držač od belokosti i odmaknu se od njega. Njegovo ljubazno lice bilo je izmučeno. Reče: "Reci mi šta ti vidiš?"     Veliki majstr Prizivanja uze kristal i lagano ga okrenu kao da traži na njegovoj gruboj staklastoj površini ulaz u viziju. Dugo ga je obrtao, napetog izraza lica. Na kraju ga spusti i reče: "Pretvaraču, vidim sasvim malo. Delove, nagoveštaje, ništa što sačinjava celinu."     Sedokosi Majstor stade da krši prste. "Nije li to čudno?"     "Kako to misliš?"     "Da li te često hvata slepilo?" Povikao je kao podivljao Pretvarač. "Zar ne vidiš da tamo..." i on nekoliko puta zamuca pre nego što uspe da izgovori: "Zar ne vidiš da ti neka ruka prekriva oči isto kao

što meni prekriva usta?"     Prizivač reče: "Premoren si, majstore."     "Prizovi mi Prisustvo Kamena", reče pretvarač, savladavši se, ali govor mu je bio nekako ukrućen.     "Zašto?"     "Zato, zato što te ja to molim."     "Ma hajde, Pretvaraču, ne čikaj me... ponašamo se kao dečaci pred medveđim brlogom? Zar smo deca?"     "Jesmo! Pred onim što vidim u Šeliatovom kamenu ja sam dete... zaplašeno dete. Prizovi Prisustvo Kamena. Moram li da te preklinjem, majstore?"     "Ne moraš", odvrati visoki Majstor, ali se namršti i okrenu leđa starijem čoveku. Zatim raširi ruke i u velikom stilu započe basmu koristeći se svojom veštinom; zatim podiže glavu i jasno izgovori slogove prizivanja. Dok je govorio, unutar Šeliatovog kamena pojavi se svetlost. Odaja se zamrači; nagomilaše se senke. Kada su senke postale veoma mračne, a kamen počeo jako da svetli, on sklopi šake, podiže kristal pred svoje lice i zagleda se u njegovo zračenje.     Izvesno vreme je ćutao, a onda progovori: "Vidim fontane Šeliata", reče on blago. "Jezerca, ribnjake i vodopade, pećine sa srebrnim zavesama od kapljica u kojima raste paprat na obalama prekrivenim mahovinom, namreškani pesak, poskakivanje i proticanje vode, izviranje vode iz dubine zemlje, tajanstvo i dražest izvora, vrela..." On ponovo ućuta i izvesno vreme ostade nemo da stoji, lica bledog poput srebra obasjanog svetlošću kamena. Zatim nemušto kriknu, pade na kolena, sakrivši šakama lice.     Senki više nije bilo. Letnja sunčava svetlost ispunjavala je pretrpanu odaju. Veliki kamen ležao je neoštećen u prašini i pilevini ispod stola.     Prizivač naslepo ispruži ruku, hvatajući se za šaku drugog muškarca poput kakvog deteta. Zatim duboko udahnu. Konačno ustade, pomalo se oslanjajući na Pretvarača, te reče nesigurnim glasom pokušaši čak da se osmehne: "Drugi put neću dozvoliti da me izazoveš, majstore."     "Šta si to video Torione?"     "Video sam fontane. Video sam kako se gase, potoke kako presušuju, a izvore kako se povlače nazad u zemlju. Ispod je sve bilo crno i suvo. Ti si video more pre Stvaranja, a ja sam video... ono što dolazi na kraju... ja sam video Raščinjavanje." On ovlaži usne. "Voleo bih da je Arhimag ovde", reče on.     "Ja bih voleo da smo mi sada tamo s njim."     "Gde? Nema toga ko bi sada mogao da ga pronađe." Prizivač podiže pogled ka prozorima kroz koje

se videlo plavo, vedro nebo. "Nikakva poruka na može stići do njega. Nikakvo prizivanje ne može ga naći. On je tamo negde gde si ti video prazno more. Ide prema mestu na kome izvori presušuju. Nalazi se tamo gde naše veštine nisu ni od kakve koristi... Pa ipak, možda još i sada ima čarolija koje bi mogle dopreti do njega, neke od onih iz Predanja o Palnu."     "A to su basne kojima se mrtvi dovode među žive."     "Neke od njih odvode žive među mrtve."     "Ne misliš valjda da je mrtav?"     "Mislim da ide ka smrti, da ga nešto privlači k njoj. Kao i nas sve. Ponestaje nam moći i sage, nade i sreće. Vrela presušuju."     Pretvarač je izvesno vreme zurio u njega zabrinutog izraza lica. "Nemoj težiti da odeš k njemu, Torione", reče on konačno. "On je davno pre nas znao šta traži. Za njega je svet sličan ovom Šeliatovom kamenu: on gleda i vidi ono što jeste i ono što mora biti... Ne možemo mu pomoći.Velike čarolije postale su vrlo opasne, a najopasnije od svih su one iz Predanja koje si pomenuo. Moramo biti čvrsti kao što je to on od nas tražio i čuvati zidine Rouka i pamtiti Imena."     "Da", odvrati Prizivač. "Ali ja moram poći i razmisliti o tome." I on napusti odaju u kuli, pomalo ukručenog koraka i držeći visoko uzdignutu svoju plemenitu crnokosu glavu.     Ujutru ga potraži Veliki majstor Pretvaranja. Pošto je ušao u njegovu sobu posle uzaludnog kucanja, nađe ga ispruženog na kamenom podu, kao da ga je unazad odbacio neki snažni udarac. Ruke su mu bile širom razmaknute kao za vreme prizivanja, šake hladne, a otvorene oči ništa nisu videle. Iako je Veliki majstor Pretvaranja kleknuo pored njega i obratio mu se autoritetom maga, izgovorivši njegovo ime Torino, i to tri puta, on je i dalje ostao nepomično da leži. Nije bio mrtav, ali u njemu je bilo samo toliko života da mu je srce usporeno kucalo, a pluća se jedva primetno nadimala. Veliki majstor Pretvaranja uhvati ga za šake i prošaputa: "O, Torione, primorao sam te da pogledaš u Kamen. Ja sam za ovo kriv!" A onda žurno napusti sobu i svima koje je sreo, Učiteljima i đacima, glasno je govorio: "Neprijatelj je stigao među nas, na dobro branjeni Rouk i napao je samo središte naše snage!" Iako je bio nežan čovek, izgledao je kao da je na samrti i bio je tako hladan da su se oni koji su ga videli uplašili. "Pogledajte Velikog majstora Prizivanja", reče on. "Ko će prizvati njegov duh da se vrati, kad više nema njega koji je najbolje vladao tom veštinom?"     Uputio se ka vlastitoj odaji, a svi su se povukli da ga propuste.     Pozvan je Veliki majstor Travarstva. Naredio im je da polože Toriona Prizivača na krevet i dobro ga

utople; nije mu pripravio nikakve trave za ozdravljenje, niti je otpevao ijednu od pesama koje pomažu bolesnom telu ili napaćenom umu. Sa njim je bio jedan od njegovih učenika, mladić koji još nije postao vrač, ali koji se iskazao u travarstvu, i on ga upita: "Gospodaru, zar se za njega ne može ništa učiniti?"     "Ne sa ove strane zida", odgovori Veliki majstor Travarstva. Setivši se zatim s kim razgovara, on dodade: "Nije on bolestan, momče; ali čak i da je bila u pitanju groznica ili kakva druga bolest tela, ne znam da li bi mu naše umeće bio od kakve koristi. Izgleda da u poslednje vreme moje trave ne deluju; te iako izgovaram reči naših čarolija, one nemaju nikakvu vrednost."     "To isto rekao je juče i Veliki majstor Poezije. Zastao je usred pesme koju nas je učio i rekao: 'Ne znam šta ta pesma znači.' Potom je izašao iz prostorije. Neki od dečaka su se smejali, ali ja sam se osećao kao da mi se tlo izmaklo pod nogama."     Veliki majstor Travarstva pogleda prvo u dečakovo otvoreno, pametno lice, a zatim spusti pogled na lice Velikog majstora Prizivanja, hladno i ukočeno. "Vratiće nam se on", reče. "Pesme neće biti zaboravljene."     Te noći je Veliki majstor Pretvaranja napustio Rouk. Niko nije video na koji način je to učinio. Spavao je u svojoj sobi sa prozorom koji gleda na baštu; ujutru je prozor bi otvoren, a njega nije bilo. Mislili su da se vastitim umećem pretvorio u neku pticu ili životinju, ili možda u maglu, pa čak i vetar, jer nijedan oblik niti tvar nisu bili nedostižni njegovoj veštini, i tako utekao sa Rouka, možda da potraži Arhimaga. Neki, znajući kako se onaj ko menja oblik može uhvatiti u kolo vlastitih čarolija, ako ga izda veština ili volja, strahovali su za njega, ali nikom nisu pominjali svoje bojazni.     Tako je Veće Mudrih ostalo bez tri Majstora. Dani su prolazili, od Arhimaga nije bilo nikakvih vesti, Veliki majstor Prizivanja i dalje je ležao kao mrtav, a Pretvarač se nije vraćao, tako da su u velikom zdanju sve više maha uzimale jeza i mračno raspoloženje. Dečaci su šaputali između sebe, neki su čak pominjali da će napustiti Rouk jer ih ne uče onome zbog čega su došli. "Možda", reče jedan, "su to sve od samog početka bile laži, te priče o tajnom umeću i moćima. Od svih Veliki majstora jedino još Veliki majstor Rukoveštine izvodi svoje trikove, a oni su, to nam je svima poznato, čiste iluzije. Ostali se kriju i odbjaju bilo šta da čine jer su njihovi trikovi otkriveni." Jedan od nih koji su ga slušali upita: "Pa dobro, šta je to čarobnjaštvo? U čemu se sastoji ta magijska veština, sem što je prikazivanje prividnosti? Da li je ona ikada spasla kog čoveka od smrti, ili bar kome podarila dug život? Nema sumnje da bi magi, kada bi posedovali moć za koju tvrde da poseduju, živeli večno!" I tada on i onaj drugi dečak počeše da prepričavaju smrti velikih maga, kako je Mored bio ubijen u bici, kako je Neregera ubio Sivi mag, Eret-

Akbu zmaj, a Genšera, poslednjeg Arhimaga, savladala je obična bolest i smrt ga je zatekla u krevetu kao svakog drugog čoveka. Neki od dečaka su sa zadovoljstvom ovo slušali; bili su to oni čija su srca zavidna; ostali su slušali s tugom u srcima.     Sve to vreme Veliki majstor Ustrojstva nije izlazio iz Gaja Suštine, niti je kome dozvoljavao da uđe u njega.     Ali Veliki majstor Čuvar kapije, mada su ga retko viđali, nije se izmenio. U očima mu se nije nazirala senka. Smešio se i bio spreman da otvori vrata Velikog zdanja kada se njegov gospodar vrati.          10. STAZA ZMAJEVA     Gospodar Ostrva Mudrih probudio se zgrčen i ukočen u malom čamcu u hladno, vedro jutro, na moru na krajnjim granicama Zapadnog Prostranstva, seo i zevnuo. Posle jednog trenutka, pokazavši prema severu, on reče svom saputniku koji je zevao: "Tamo! Dva ostrva, vidiš li ih? Na krajnjem jugu, ostrva Staze zmajeva."     "Imate oko sokolovo, gospodaru", reče Aren, pospano se zagledavši preko mora, ali ništa ne uspe da vidi.     "Zato me i zovu Jastreb", odvrati mag; i dalje je bio veseo, kao da je odbacio opreznost i zle slutnje. "Zar ih ne vidiš?"     "Vidim galebove", odvrati Aren pošto je protrljao oči i pogledom pretražio celo plavosivo obzorje ispred čamca.     Mag se nasmeja. "Može li soko videti galebove na udaljenosti od dvadeset milja?"     Kada je sunce jače zasijalo iznad magli na istoku, sićušne tačke koje su se vrtele u vazduhu i koje je Aren posmatrao, kao da su zasvetlucale, poput zlatnog praha pretresenog u vodi, ili poput čestica prašine na sunčevom zraku. Aren tada shvati da su to zmajevi.     Dok se Dalekovidi približavao ostrvima, Aren je gledao zmajeve kako lebde i kruže na jutarnjem vetru i njegovo srce stade snažno da kuca od radosti, radosti ispunjenja, koje je ličilo na bol. U tom letu video je svu slavu smrtnosti. Njihova lepota poticala je od užasne snage, krajnje neobuzdanosti i kreposti razuma. Jer ovo su bila stvorenja koja misle, s darom govora i koja su posedovala drevnu mudrost: u ustrojstvima njihova leta nazirao se divlji, željni sklad.     Aren ništa ne reče, ali je mislio: nije me briga šta će biti posle, video sam zmajeve na jutarnjem vetru.

     Povremeno bi ta ustrojstva bila narušena, krugovi se raskidali i često bi koji zmaj u toku leta ispustio kroz nozdrve dugački zavojiti mlaz vatre koji bi ostao trenutak da visi u vazduhu oponašajući zavojite linije i jasnoću zmajevog dugačkog, lučnog tela. Videvši to, mag reče: "Ljuti su. Igrom na vetru iskazuju svoj bes."     Posle kraćeg vremena nastavi: "Sada se nalazimo u stršljenovom gnezdu." Jer zmajevi su primetili malo jedro na talasima, pa su prvo jedan, a zatim i drugi napustili vrtoglavi ples i krenuli ispruženi u vazduhu i mašući krilima, pravo prema čamcu.     Mag pogleda u Arena koji je sedeo kod kormila, dok su talasi postajali sve veći i brojniji. Dečak ga je držao čvrsto, mirne ruke, mada su mu oči bile uprte u lepet tih krila. Kao da je nečim zadovoljan, Jastreb se ponovo okrete na drugu stranu i stojeći tako pored jarbola, oduze jedru magijski vetar. Zatim podiže svoj štap i glasno progovori.     Kad mu začuše glas i reči Prastarog govora, neki od zmajeva, okrenuše se usred leta, raštrkaše se i vratiše na ostrva. Ostali se zaustaviše i ostadoše da lebde sa ispruženim kandžama na prednjim nogama, nalik na mačeve, ali obuzdavajući se. Jedan se spustio nisko nad vodu i lagano poleteo prema njima: pošto je samo dva puta zamahnuo krilima našao se nad čamcem. Oklopljeni stomak nalazio mu se tik iznad jarbola. Aren je video naborano, nezaštićeno meso u predelu unutrašnjeg dela ramenog zgloba i prsa koje je, pored očiju, predstavljalo zmajevo jedino ranjivo mesto, osim ako koplje za napad nije moćno začarano. Gušio ga je dim što je izbijao iz dugačkih nazubljenih usta, a sa njim je izišao i smrad raspadanja od koga se trgao i pripala mu muka.     Senka se udalji. Zatim se vrati, leteći isto onako nisko kao i ranije i ovog puta Aren oseti njegov ognjeni dah pre dima. Začu Jastrebov glas, jasan i besan. Zmaj se udalji. Zatim svi odoše uputivši se prema ostrvima nalik na užareno ugljevlje, na žestokim udarima vetra.     Aren zadrža dah i obrisa čelo koje je bilo prekriveno hladnim znojem. Pogledavši svog saputnika vide da mu je kosa pobelela: zmajev dah spalio mu je i oprljio krajeve. A debela tkanina jedra je duž jedne strane potamnela od njegove vreline.     "Glava ti je malo osmuđena, momče."     "Kao i vaša, gospodaru."     Jastreb iznenađeno prođe šakom preko kose. "Znači tako!... to je bilo drsko, ali ne želim da se svađam sa tim stvorenjima. Izgleda da su besni ili zbunjeni. Ništa nisu rekli. Nikada još nisam sreo zmaja koji nije ništa rekao pre no što je napao, ako ni zbog čega drugog a ono da bi mučio svoj ulov...

Sada moramo dalje. Ne gledaj ih u oči, Arene. Ako ne možeš drugačije, okreni glavu. Dalje ćemo ploviti koristeći zemaljski vetar, dolazi sa dalekog juga, a moja veština mi može zatrebati za druge stvari. Zadrži ovaj pravac."     Dalekovidi krenu napred i uskoro se s njegove leve strane nađe jedno udaljeno ostrvo, a sa desne ostrva blizanci koja su prva ugledali. Ona su se uzdizala iz mora svojim niskim stenama i svo to čvrsto kamenje bilo je belo od izmeta zmajeva i malih, crnoglavih čigri koje su bez straha svijale gnezda između njih.     Zmajevi su odleteli daleko u visinu i sada su kružili u gornjim slojevima vazduha kao što to čine lešinari. Nijedan se nije ponovo obrušio na čamac. Povremeno su se dozivali, kričavim i promuklim glasovima preko struja vazduha, ali ako su ti krici i krili neke reči, Aren nije mogao da ih razabere.     Čamac zaobiđe jedan manji rt i on na obali ugleda nešto za šta je na trenutak pomislio da je razrušena tvrđava. Bio je to zmaj. Jedno crno krilo ležalo je savijeno pod njim, a drugo je bilo ispruženo u svoj svojoj veličini preko peska sve do vode, tako da su ga talasi koji su nadolazili i povlačili se pomalo pomerali napred-nazad u tobožnjem letu. Dugačko zmijsko telo opružilo se preko stena i peska u svoj svojoj veličini. Nedostajala mu je jedna prednja noga, veliki komad oklopa i mesa bio mu je otrgnut sa rebara, stomak rasporen, tako da je okolni pesak, nekoliko jardi u prečniku, bio crn od otrovne crne zmajevske krvi. Stvorenje je ipak još bilo živo. Zmajevi su u toj meri puni života da im ga jedino isto tako jaka magija može oduzeti. Zelenozlatne oči bile su otvorene i dok je čamac promicao, uska, ogromna glava se malo pomeri i uz krkljavo šištanje iz nozdrva pokulja puno pare izmešane sa kapima krvi.     Plaža između umirućeg zmaja i ivice mora bila je puna tragova stopala i teških telesa njegove vrste, a njegova utroba bila je ugažena u pesak.     Ni Aren ni Jastreb ne progovoriše ni reči dok se nisu dobro odmakli od tog ostrva i uputili se kroz uzburkan, nemirni kanal Staze zmajeva, pun grebena, vrhova i raznolikih stena, prema severnim ostrvima koja su se prostirala u duplom nizu. Tada Jastreb reče: "To je bio grozan prizor", glas mu je bio bezbojan i hladan.     "Zar se oni... međusobno proždiru?"     "Ne. Ne više od nas. Poludeli su. Oduzet im je dar govora. Oni koji su govorili još pre ljudi, oni koji su stariji od bilo kog živog bića, Segojeva deca... svedeni su na nemi užas zveri. Ah! Kalesine! Gde su te tvoja krila odnela? Da li si poživeo da vidiš svoju vrstu posramljenu?" Njegov glas je odzvanjao kao udari

čekića po nakovnju, a onda se zagleda u visinu, pretražujući nebo. Ali zmajevi su ostali za njima; sada su kružili na maloj visini iznad stenovitih ostrva i plaže poprskane krvlju, a iznad njihovih glava nije bilo ničeg drugog sem plavog neba i podnevnog sunca.     Sem Arhimaga nije postojao nijedan živ čovek koji je prešao Stazu zmajeva ili je bar video. Pre više od dvadeset godina, on ju je prešao po dužini, sa istoka na zapad i nazad. Za mornara je to istovremeno bio i košmar i čudo. Voda je bila lavirint sastavljen od plavih kanala, zelenih plićaka, a između njih, zaveslajima, rečju i s najvećom pažnjom, on i Aren su određivali put kojim će proći njihov čamac između stenja i grebana. Neki od njih ležali su u dubini, ispod talasa ili su ih oni ostavljali delimično otkrivene kada bi prešli preko njih; bili su prekriveni anemonama, luparima i trakastom morskom paprati; poput vodenih čudovišta, zaklonjeni ili ispupčeni. Ostali su se uzdizali kao stene ili uspravni vrhovi iz mora i to u obliku lukova, polulukova, izrezbarenih kula, u fantastičnim životinjskim oblicima, nalik na medveđa leđa i zmijske glave, svi ogromni, deformisani, rasuti, kao da se život napola svesno uvijao u steni. Morski talasi su ih zapljuskivali uz zvuke koji su podsećali na disanje i oni su bili mokri od sjajnih, gorkih kapi. U jednoj od tih stena, kada bi se posmatrala sa juga, mogla su se jasno raspoznati pogrbljena ramena i krupna, plemenita glava čoveka, pognutog i zamišljenog nad morem; ali kada je čamac prošao pored nje i kada su je pogledali sa severa, u njoj više nisu mogli razabrati nikakvog čoveka, a veliko kamenje im je otkrilo pećinu u kojoj se nivo mora podizao i spuštao potmulo tutnjeći. Taj zvuk podsećao je na neku reč, slog. Kada su se odmakli od nje, iskrivljeni odjeci su oslabili i slog se čuo jasnije, tako da Aren upita: "Kakav se to glas čuje iz te pećine?"     "To je glas mora."     "Ali on izgovara reč."     Jastreb poče pažljivo da osluškuje, pogleda Arena, pa onda opet pećinu. "Šta čuješ?"     "Kao da izgovara ahm ."     "Na Prastarom govoru to znači početak ili davno prošlo vreme. Ali ja ga čujem kao ohb, što je jedna od reči koja označava kraj... Gledaj napred!" on naglo pređe na nešto drugo, upravo u trenutku kada ga Aren upozori: "Plićak!" Mada se Dalekovidi kretao poput mačke, izbegavajući opasnosti, izvesno vreme bili su zabavljeni krmanjenjem, te je stena koja stalno tutnjeći izgovara svoju zagonetnu reč, ostala iza njih.     Sada je voda postala dublja i oni konačno iziđoše iz opsene od stena. Ispred njih uzdizalo se jedno ostrvo nalik na kulu. Njegove su stene bile crne i sastojale su se od mnogobrojnih cilindara i velikih

stubova zbijenih jedan uz drugi, pravih ivica i glatkih površi; sve se to okomito uzdizalo tri stotine stopa iz vode.     "To je Kalesinova Tvrđava", reče mag. "Tako su mi zmajevi rekli da se zove, kada sam davno ovde bio."     "Ko je Kalesin?"     "Najstariji..."     "Je li on sagradio ovo mesto?"     "Ne znam. Ne znam ni da li je sagrađeno. Niti koliko je on star. Kažem 'on' ali čak ne znam ni da li... Za Kalesina je Orm Embar poput kakvog jednogodišnjaka. A ti i ja lokvanji." On osmotri te užasne klisure, pa i Aren nevoljko podiže pogled ka njima, razmišljajući o tome kako bi se zmaj mogao stuštiti sa te daleke, crne ivice i naći se iznad njih gotovo istog časa kada i njegova senka. Ali nije se pojavio nikakav zmaj. Lagano su prošli mirnim vodama zaklonjenim stenom; čuo se samo šapat i udari talasa po bazaltnim stubovima u senci. Voda je ovde bila duboka i u njoj nije bilo ni grebena ni stenja; Aren je upravljao čamcem, a Jastreb je stajao na pramcu pogledom pretražujući stene i vedro nebo ispod njih.     Čamac konačno napusti senku Kalesinove Tvrđave i izbi na kasno popodnevno sunce. Preplovili su Stazu zmajeva. Mag podiže glavu, kao neko ko je ugledao ono što je pogledom tražio i preko tog ogromnog zlatnog prostora pred njih stiže na zlatnim krilima zmaj Orm Embar.     Aren ču kako mu Jastreb dovikuje: Aro Kalesin ? Pretpostavio je šta to znači, ali nikakav zaključak nije mogao da izvede iz onoga što mu je zmaj odgovorio. Pa ipak, uvek kada bi čuo reči Prastarog govora osećao je da je na pragu razumevanja, da ga gotovo već sad razume: kao da je to bio jezik koji je zaboravio, a ne jedan od onih koje nikada nije znao. Kada je mag govorio tim jezikom, glas mu je bio mnogo jasniji nego kada je govorio hardijski i činilo se kao da stišava sve oko sebe, kao što je to u stanju da učini i najnežniji dodir sa velikim zvonom. Ali zmajev glas je odzvanjao kao udari gonga, bio je istovremeno i dubok i rezak ili nalik na siktavo zveckanje cimbala.     Aren je posmatrao svog saputnika kako stoji na uskom pramcu i razgovara sa čudovišnim stvorenjem koje je lebdelo iznad njega ispunjavajući pola neba i dečakovo srce ispuni se nekom vrstom veselog ponosa, kada je video kako je čovek mali, krhak, a ipak užasan. Jer zmaj je mogao otrgnuti čoveku glavu sa ramena jednim udarcem svog stopala sa kandžama, mogao je razbiti i potopiti čamac kao što kamen potapa list koji pliva na vodi, ako bi bila u pitanju samo veličina. Ali Jastreb je bio isto onako opasan kao i Orm Embar i zmaj je to znao.

     Mag okrenu glavu. "Lebanene", reče on i dečak ustade i priđe, mada nije želeo ni za stopu da se približi tim čeljustima od petnaest stopa i izduženim žutozelenim očima u obliku proreza sa zenicom, koje su ga iz vazduha vatreno posmatrale.     Jastreb mu ništa ne reče već samo položi šaku na njegovo rame i ponovo se nakratko obrati zmaju.     "Lebanen", začu se snažan glas bez strasi. "Agni Lebanen !"     On podiže pogled, stisak magove šake podseti ga i on izbegnu pogled zelenozlatnih očiju.     Nije znao Prastari govor, ali nije bio glup. "Pozdravljam te Orm Embare, Zmaju gospodare", reče on jasno, kao što jedan knez pozdravlja drugog.     Zatim nastupi tišina, a Arenovo srce stade užurbano i s mukom da kuca. Ali se Jastreb, koji je stajao pored njega, osmehnu.     Posle toga zmaj ponovo progovori, a Jastreb mu odgovori; sve je to Arenu izgledalo jako dugo. Konačno se završilo, iznenada zmaj je poskočio uvis samo jednom mahnuvši krilima, usled čega se čamac nagnuo i odleteo. Aren pogleda u sunce i vide da ono gotovo ni za dlaku nije niže nego ranije, u stvari, nije prošlo dugo vremena. Ali magovo lice je imalo boju mokrog pepela, a oči su mu sijale kada se okrenuo ka Arenu. Zatim je seo na klupicu.     "Odlično si to obavio, momče", reče on promuklo: "Nije lako... razgovarati sa zmajevima."     Aren donese malo hrane, jer celog dana nisu ništa jeli; mag je ćutao sve dok nisu završili da jedu i piju. Tada je sunce već bilo dosta nisko na obzorju, mada se, na ovim severnim geografskim širinama, u vreme kada je tek prošla sredina leta, noć kasno i lagano spušta.     "Pa", poče on konačno, "Orm Embar mi je, po svojoj navici, mnogo toga rekao. Prvo da se onaj koga tražimo i nalazi i ne nalazi na Selidoru... Zmaju je teško da se jasno izražava. Njihovi umovi nisu otvoreni. Čak i kada neki od njih govori čoveku istinu, što se retko dešava, on ne zna kako ta istina izgleda čoveku. Stoga sam ga upitao: 'Da li je otac Orm na Selidoru?' Jer kao što ti je poznato, tamo su Orm i Eret-Akbe poginuli deleći megdan. A on mi je odgovorio: 'I jeste i nije. Naći ćeš ga na Selidoru, ali ne na Selidoru." Jastreb je zastao i zamislio se, žvaćući koricu tvrdog hleba. "Možda je hteo da kaže da iako taj čovek nije na Selidoru, ipak moram poći tamo da bih stigao do njega. Možda...     Onda sam ga pitao za ostale zmajeve. Rekao je da je taj čovek otišao među njih, bez straha, jer iako je mrtav, on se vraća iz mrtvih u svom telu, živ. Stoga ga se i boje jer misle da to stvorenje ne pripada prirodi. Njihov strah daje njegovom čarobnjaštvu moć nad njima, a on im onda oduzima dar Govora Stvaranja, ostavljajući ih da varaju svoju vlastitu divlju prirodu. Tako oni proždiru jedni druge ili sami

sebi oduzimaju život, uranjajući u more... što je grozna smrt za vatrenu zmiju, zver vetra i vatre. Onda ja upitah: 'Gde je gospodar Kalesin?' A on je odgovorio samo: 'Na zapadu', što je moglo da znači da je Kalesin odleteo u druge zemlje, za koje zmajevi kažu da leže dalje no što je ijedan brod ikad doplovio; ili to možda uopšte to ne znači.     Onda sam prestao da mu postavljam pitanja, a on je počeo da iznosi svoja, prvo je glasilo: 'Preleteo sam preko Kaltuela leteći na sever a i iznad Toringejta. Na Kaltuelu sam video kako seljani ubijaju bebu na kamenom oltaru, a na Ingatu sam video kako građani kamenuju svog čarobnjaka. Šta misliš, Gede, hoće li pojesti bebu? Hoće li se čarobnjak vratiti iz mrtvih i kamenovati svoje građane?' Mislio sam da mi se ruga i upravo sam se spremao da mu ljutito odgovorim, ali on mi se nije rugao. Dodao je: 'Stvari su izgubile smisao. U svetu postoji rupa kroz koju ističe more. Svetlost se gasi. Ostaćemo na suvoj zemlji. Niko više neće govoriti i niko više neće umreti.' Tada sam konačno shvatio šta mi je govorio."     Aren nije shvatio, a i bio je strašno zabrinut. Ponavljajući zmajeve reči, Jastreb je izgovorio vlastito pravo ime, u to nije bilo sumnje. To je Arena podsetilo na mučnu scenu sa poremećenom ženom sa Lorbanerija koja je vikala: "Zovem se Akaren!" Ako su čarobnjaštvo, muzika, govor i poverenje gubili moć i venuli među ljudima, ako se u njih uvlačio ludi strah, tako da su poput zmajeva gubili razum, onda će se okrenuti jedni protiv drugih i uništavati se međusobno: ako je sve to bilo tačno, hoće li njegov gospodar moći to da izbegne? Da li je bio toliko jak?     Nije izgledao jak dok je pogrbljen sedeo nad svojom večerom što se sastojala od hleba i dimljene ribe, posedele kose oprljene vatrom, vitkih ruku i umorna lica.     Zmaj ga se ipak bojao.     "Šta te jedi, momče?"     Nije vredelo da okoliša.     "Gospodaru, izgovorili ste svoje ime."     "Ah, da. Zaboravio sam da to još nisam učinio. Biće ti potrebno moje pravo ime ako pođemo tamo gde moramo poći." On podiže pgled, žvaćući, i zagleda se u Arena. "Zar si pomislio da sam posenilio i počeo unaokolo da brbljam svoje ime poput kakva stara krmeljiva čoveka koji je izgubio i razum i sram? Nisam još, momče!"     "Ne", odvrati Aren toliko zbunjen da ništa više nije mogao da kaže. Bio je veoma umoran; dan je bio dugačak i pun zmajeva. A put pred njima se smračio.     "Arene", oslovi ga mag. "Ne, Lebanene: tamo gde idemo nema skrivanja. Tamo sve nosi svoje pravo

ime."     "Mrtve ne možete povrediti", primeti mračno Aren.     "Ali ne koriste se ljudi svojim imenima samo tamo, ne samo u smrti. Oni koji mogu najviše biti povređeni, oni najranjiviji: oni koji su dali svoju ljubav i nisu je uzeli natrag, oni se oslovljavaju svojim imenima. Oni odana srca, oni koji daruju život... Iscrpljen si, momče. Lezi i spavaj. Sada se ništa ne može učiniti već samo cele noći održavati pravac. Negde pred jutro ugledaćemo poslednje ostrvo sveta."     U glasu mu se očitavala neizmerna nežnost. Aren se sklupčao na pramcu i san ga je istog časa savladao. Čuo je maga kako počinje nežno, gotovo šapatom da peva, ne na hardijskom jeziku već na jeziku Stvaranja; upravo kada je konačno počeo da razabire značenje reči i da se priseća njihovog značenja, tek trenutak pre no što će u potpunosti shvatiti taj jezik, on zaspa.     Mag tiho skloni hleb i meso, izvrši sve pripreme u čamcu i onda, uzevši nit kojom se upravljalo jarbolom u ruke i spustivši se na stražnju klupicu, dozva jak magijski vetar u jedro. Neumorni Dalekovidi pohita ka severu, poput strele odapete preko mora.     Pogleda u Arena. Dečakovo usnulo lice bilo je obasjano zlatnim rumenilom kasnog zalaska sunca, a valovitu kosu mrsio mu je vetar. Nežan, prinčevski izgled dečaka koji je sedeo pored fontane velikog zdanja pre nekoliko meseci, nestao je; ovo lice bilo je mršavije, tvrđe i mnogo jače. Ali ništa manje lepo.     "Nisam našao nikog ko bi me pratio na mom putu", reče glasno Ged, Arhimag, usnulom dečaku ili ispraznom vetru. "Nikoga sem tebe. A ti moraš poći svojim putem, a ne nastavljati mojim. Ipak će ta kraljevska počast biti delimično i moja. Jer ja sam te prvi prepoznao. Prvi sam te prepoznao! Više će me zbog toga poštovati onda kada me više ne bude nego zbog bilo čega što sam kao mag uradio... Ako bude tog posle. Jer nas dvojica prvo moramo stati na tačku ravnoteže, sam oslonac sveta. Ako ja padnem i ti padaš, kao i sve ostalo... Za izvesno vreme, samo za izvesno vreme. Nikakva tama ne traje večno. Čak i tamo, i tamo ima zvezda... Oh, ali ja bih voleo da te vidim s krunom na glavi u Hevnoru i kako sunce obasjava Kulu Mača i Prsten koji smo za tebe doneli iz Atuana, iz mračnih grobnica, Tenar i ja, pre no što si bio rođen!"     On se tada nasmeja i okrenu lice prema severu, te reče sam sebi, na običnom jeziku: "Čuvar koza postavlja Moredovog naslednika na presto! Zar nikad ništa neću naučiti?"     Ubrzo potom, dok je sedeo sa konopcem za navođenje u ruci i gledao napeto jedro obasjano rumenilom poslednjih tragova svetlosti na zapadu, ponovo tiho progovori: "Neću poći ni u Hevnor, a

neću otići ni na Rouk. Sastaći se sa Tenar. Otići ću da posetim Ogiona i porazgovaram s njim pre no što umre, u kući na steni Re Albi. Čeznem da hodam po planini, gontskoj planini, kroz šume, u jesen, kada je lišće sjajno. Nema kraljevstva do kraljevstva šuma. Vreme je da pođem tamo, u miru i sam. I možda ću tamo konačno i naučiti ovo što me nikakav čin, umetnost niti mač ne mogu naučiti, ono što nikad nisam naučio."     Ceo zapad plamteo je u besu i slavi rumenila, tako da je more bilo grimizno, a jedro iznad njega svetlo kao krv; a onda se tiho spustila noć. Cele te noći dečak je spavao, a muškarac bdeo, sve vreme uporno zagledan ispred sebe. Zvezda nije bilo.          11. SELIDOR     Probudivši se ujutru Aren ispred čamca, duž plavetnila na zapadu, ugleda nejasne i niske obale Selidora.     U Dvorani u Berili nalazile su se stare karte napravljene u danima Kraljeva, kada su se trgovci i istraživači otiskivali dalje od Unutrašnjeg kopna i kada su Prostranstva bila poznatija. Jedna velika karta Severa i Zapada, izrađena u mozaiku, prekrivala je dva zida kneževske dvorane sa prestolom iznad koga je bilo prikazano ostrvo Enlad u zlatnim i sivim tonovima. Arenu se ona pojavi pred očima isto onako jasno kao što ju je hiljadama puta gledao u detinjstvu. Severno od Enlada nalazio se Oskil, zapadno oed njega Eboskil, a južno od ovoga Semel i Paln. S njima se završavalo Unutrašnje kopno i posle njih se prostirao samo bled plavozeleni mozaik koji je dočaravao prazno more iz koga je tu i tamo izvirivao kakav delfin ili kit. A onda, na samom kraju, iza ugla u kome su se sretali severni i zapadni zid, nalazio se Nerveduen, a iza njega tri manja ostrva. Onda se opet prostiralo prazno more unedogled; sve do same ivice zida i ivice karte gde se nalazio Selidor a iza njega praznina. Mogao je zorno da ga dozove u sećanje, njegov zakrivljen oblik i veliki zaliv u samom središtu koji se jednim uskim prolazom otvarao prema istoku. Oni još nisu otišli toliko na sever, već su sada krmanili prema dubokom malom zalivu na najjužnijem rtu ostrva i tamo su se, dok je sunce još bilo nisko pri jutarnjoj izmaglici, iskcali na kopno.     Tako se završilo njihovo veliko putovanje od Puteva Balatrana do ovog zapadnog ostrva. Nepokretnost kopna učinila im se jako čudnom kada su izvukli Dalekovidog na plažu i počeli po njoj da koračaju, našavši se posle toliko vremena na čvrstom tlu.     Ged se pope na jednu nisku dinu čiji je vrh bio obrastao travom, a njen greben nastavljao se u strmu padinu, izdeljenu u vence čvrstim korenjem trave. Kada je stigao na vrh, on zastade i poče da se osvrće

na zapad i sever. Aren se zaustavi kod čamca da izvadi cipele koje nije nosio dosta dugo, pa iz spremišta izvadi svoj mač, te ga opasa, uopšte se ovog puta ne zapitavši da li treba to da čini ili ne. Zatim se pope do Geda da razgleda kopno.     Dine su se prostirale u unutrašnjost kopna otprilike pola milje, bile su niske i prekrivene travom; za njima su nastupale lagune, bogate šašom i morskom trskom, a iza njih ležala su niska žutosmeđa i prazna brda dokle god je pogled dosezao. Selidor je bio divan i pust. Nigde nije bilo ni traga od čoveka, njegovog rada ili nastambine. Nisu ugledali ni zveri, a u blizini jezera ispunjenih trskom nije bilo jata galebova, divljih gusaka niti bilo kojih drugih ptica.     Spustiše se niz dinu onom stranom koja je vodila u kopno i ta padina peska zakloni ih od buke snažnih talasa i hučanja vetra tako da namah nastupi tišina.     Između ove pogranične dine i naredne nalazila se udolina od čistog peska, zaklonjena, a jutarnje sunce obasjavalo je svojim tolim zracima njenu zapadnu padinu. "Lebanene", oslovi Arena mag njegovim pravim imenom što je sada stalno činio, noćas nisam mogao da spavam, pa moram sada. Ostani sa mnom i stražari." On leže na sunce pošto je u hladovini bilo dosta sveže; rukom pokri oči; uzdahnu i zaspa. Aren sede pored njega. Ništa drugo nije video do bele padine udoline i trave na dinama koja se pojavila na vrhu naspram maglovitog plavetnila neba i žutog sunca. Nije se čuo nikakav zvuk osim prigušenog mrmorenja talasa i ponekog naleta vetra koji bi malo uskovitlao pesak uz tihi šapat.     Aren ugleda u visini nešto što je mogao biti orao, ali to ipak nije bio orao. Prvo je kružio, a onda se strelovito obrušio i spustio uz grmljavinu i prodorni lepet raširenih zlatnih krila. Dočekao se na ogromne kandže na vrhu dine. Naspram sunca mu je ogromna glava izgledala crna i bila prošarana divljim odsjajima. Zmaj se puzeći spusti malo niz padinu dine i progovori: "Agni Lebanen ", reče on.     Stojeći između njega i Geda, Aren odvrati: "Orm Embare." U ruci je držao mač.     Sada mu nije bio težak. Glatka, izlizana drška udobno se smestila u njegovoj šaci; kao da je za nju bila napravljena. Sečivo je sasvim lako, čak željno izišlo iz korica. Njegova moć i starost bili su na Arenovoj strani, jer on je sada znao da ga iskoristi. To je bio njegov mač.     Zmaj se ponovo oglasi, ali Aren ga nije razumeo. On se osvrnu na svog usnulog saputnika, koga nije probudio ovaj iznenadni dolazak zmaja i grmljavina koja ga je propratila, te reče zmaju: "Moj gospodar je umoran, spava."     Orm Embar tada spuza niz dinu i sklupča se na dnu udoline. Na tlu je izgledao nezgrapan i težak, ne

onako okretan i slobodan kao kad je leteo, ali u tom sporom spuštanju velikih stopala sa kandžama i uvijanju bodljikavog repa bilo je izvesne zlokobne gracioznosti. Kada je stigao na dno podigao je noge pod sebe, podigao svoju ogromnu glavu i umirio se: ličio je na zmaja urezanog na šlemu kakvog ratnika. Aren je bio svestan njegovog žutog oka, ni deset stopa udaljenog, i slabog mirisa paljevine koji ga je obavijao. To nije bio smrad raspadanja, suv i metalni, slagao se sa slabim mirisima mora i slanog peska; bio je to čist divlji miris.     Sunce koje se pelo po nebu obasja bokove Orm Embara i on zaplamte poput kakvog zmaja napravljenog od gvožđa i zlata. Ged je i dalje spavao, ne primećujući zmaja kao što ni usnuli seljak ne primećuje svog psa.     Prošao je jedan sat, Aren se odjednom trže i vide maga kako sedi pored njega.     "Zar si se toliko navikao na zmajeve da im spavaš između šapa?" upita ga Ged i nasmeja se zevnuvši. Ustavši, obrati se Orm Embaru na zmajevskom jeziku.     Pre no što je Orm Embar odgovorio i on zevnu... možda usled pospanosti, a možda radi takmičenja... a to je bio prizor koji je malo ljudi doživelo i mogao da ga se seća: nizovi žutobelih zuba dugačkih i oštrih poput mačeva, rašljasti, crveni, plameni jezik dvaput duži od visine čovečijeg tela, pećina grla iz koje se pušilo.     Orm Embar nešto reče i Ged se upravo spremao da mu odgovori, kad se obojica okrenuše i zagledaše u Arena. Čuli su, jasno u tišini, šuplji šapat čelika koji se tare o korice. Aren je gledao prema pregibu dine iza magove glave, a mač mu je već bio spreman u ruci.     Tamo je stajao, okupan jarkim suncem, neki čovek kome je povetarac zanosio ogrtač. Stajao je nepomično kao isklesam, sem što su mu lepršali porub i kapuljača na lakom ogrtaču. Imao je dugačku, crnu kosu, koja je padala u gustim, sjajnim kovrdžama; imao je široka ramena, bio je visok i snažan, jednom rečju zgodan čovek. Ali činilo se da mu je pogled upravljen negde preko njih, prema moru. Smešio se.     "Orm Embara poznajem", reče on, "a znam i tebe, mada si ostario od kada sam te poslednji put video, Jastrebe. Kažu mi da si sada Arhimag. Postao si velik, ali i star. Sa tobom je mladi sluga: mag šegrt, bez sumnje jedan od onih koji se uče mudrosti na Ostrvu Mudrih. Šta ćete vas dvojica ovde, tako daleko od Rouka i nesavladivih zidina koje štite Majstore od svih zala?"     "Pojavila se pukotina u većim zidinama od tih", reče Ged, obuhvativši svoj štap obema šakama i zagledavši se u tog čoveka. "Ali zar nećeš stati pred nas kao stvorenje od krvi i mesa kako bismo mogli

da pozdravimo onoga koga već dugo tražimo?"     "Krvi i mesa?" ponovi čovek i ponovo se osmehnu. "Zar je puko meso, telo, kasapsko meso, toliko važno za dva maga? Nije, hajde da se sretnemo umovima, Arhimaže."     "Mislim da to ne možemo učiniti. Momče, odloži mač. Ovo je samo poslanik, prikaza, nije pravi čovek. Takođe preseci sečivom vetar. U Hevnoru, kada ti je kosa bila seda, zvali su te Kob. Ali to je bilo samo ime kojim si se koristio. Kako da te sada oslovljavamo kada te sretnemo?"     "Oslovljavaćete me sa Gospodaru", odvrati visoka prilika na ivici dine.     "Dobro, i kako još?"     "Kralju i Majstore."     Na to Orm Embar zašišta, glasno i preteći, a njegove velike oči zasvetlucaše; ipak je okrenuo glavu od tog čoveka i šćućurio se na istom mestu na kome je prethodno ležao, kao da nije mogao da se pomeri.     "A gde to treba da dođemo da bismo te našli i kada?"     "U moje kraljevstvo i na moje zadovoljstvo."     "U redu", reče Ged i pogledavši štap malo ga pomeri u pravcu visokog čoveka... i čoveka nestade. Kao da je plamen sveće koju je neko ugasio.     Aren je zurio, moćni zmaj se podiže na sve četiri svinute noge, oklop mu zazveča, a usne se povukoše i ogoliše zube. Mag se ponovo osloni na svoj štap.     "Bio je to samo glasnik. Prikaza ili slika tog čoveka. U stanju je da govori i da čuje, ali ne poseduje nikakvu moć, osim one koju joj daje naš strah. Ne mora čak ni da bude istinita, sem ako to onaj ko je šalje ne želi. Pretpostavljam da nismo videli kako on sada u stvari izgleda."     "Šta mislite, je li blizu?"     "Glasnici ne prelaze preko vode. On je na Selidoru. Ali Selidor je veliko ostrvo: šire je od Rouka ili Gonta i gotovo isto onako dugačko kao Enlad. Mogli bismo dugo da ga tražimo."     Tada se oglasi zmaj. Ged ga sasluša, a onda se okrenu ka Arenu. "Ovo izjavljuje Gospodar Selidora: 'Vratio sam se u svoju zemlju i neću je napustiti. Pronaći ću Rastvoritelja i odvesti vas k njemu da ga zajedno dokrajčimo.' Nisam li ti već rekao da zmaj uvek pronađe ono šta traži?"     Tada se Ged spusti na jedno koleno ispred tog velikog stvorenja, kao što vitez klekne pred kralja, i zahvali mu se na njegovom jeziku. Dah zmaja koji se nalazio tako blizu zapahnuo je toplotom njegovu pognutu glavu.

     Omar Embar izvuče još jednom svoju krljušastu telesinu do vrha dine, zamahnu krilima i polete.     Ged očetka pesak sa svoje odeće i reče Arenu: "Video si me kako klečim. Možda ćeš me pre kraja još jednom videti kako klečim."     Aren nije zatražio da mu objasni te svoje reči; tokom njihovog dugog druženja naučio je da mag ima razloga za svoju suzdržanost. Pa ipak mu se učinilo da se u tim rečima krije neki loš predznak.     Ponovo pređoše preko dine do obale da provere da li je čamac van dometa plime ili oluje i da iz njega uzmu ogrtače kojima će se ogrnuti po noći, kao i ostatke hrane. Ged na trenutak zastade kod vitkog pramca koji ga je tako dugo nosio preko čudnih mora i odneo tako daleko; položi šaku na njega, ali ne baci nikakve čini niti izgovori bilo koju reč. Zatim krenuše ka unutrašnjosti kopna, prema severu, ponovo prema brdima.     Hodali su čitavog dana, a uveče su se ulogorili pored jednog potoka koji je krivudao naniže prema jezerima i močvarama bogatim trskom. Iako je bilo leto, duvao je ledeni vetar, koji je dolazio sa zapada, sa beskrajnih, beskrajnih morskih prostranstava. Nebo je sakrila magla i nijedna zvezda nije sijala iznad brda na kojima nikad nije bila zapaljena nijedna vatra na kakvom ognjištu niti je zasijala svetlost kroz kakav prozor.     Aren se probudio kada je zavladala potpuna tama. Njihova mala vatra se ugasila, ali je mesec koji se kretao prema zapadu osvetljavao tlo sivom, magličastom svetlošću. U dolini kroz koju je proticao potok i na padini brda oko nje stajalo je mnoštvo ljudi, nepomičnih, nemih, lica okrenutih prema Gedu i Arenu. U njihovim očima nije se zadržavala mesečeva svetlost.     Aren se nije usuđivao da progovori, već je samo spustio šaku na Gedovu mišicu. Mag se promeškolji i sede, upitavši: "Šta je bilo?" Krenuo je za Arenovim pogledom i ugledao neme ljude.     Svi su bili odeveni u tamnu, istovetnu odeću, i muškarci i žene. Lica im se nisu jasno videla pri slaboj svetlosti, ali se Arenu učini da se među onima koji su stajali najbliže njima u dolini, s druge strane malog potoka, nalaze i neki koje je poznavao, mada nije mogao da izgovori njihova imena.     Ged ustade, a ogrtač spade sa njega. Lice, kosa i košulja svetleli su mu bledosrebrnim sjajem, kao da se sva mesečina slila ka njemu. On ispruži ruku i napravi njome jedan široki pokret, a zatim glasno reče: "O, vi koji ste živeli, budite slobodni! Raskidam veze koje vas sapinju! Anvassa mane harv pennodathe!"     To mnoštvo nemih ljudi još je trenutak ostalo ukočeno da stoji. Zatim su se lagano okrenuli i kao da su počeli da odlaze u sivu tamu, a onda su nestali.     Ged sede. Duboko udahnu. Pogleda u Arena i spusti šaku na dečakovo rame, a dodir mu je bio topao

i čvrst. "Nema mesta strahu, Lebanene", reče on nežno, pomalo se izrugujući. "To su bili samo mrtvi."     Aren klimnu, iako su mu zubi cvokotali, a on osećao kako ga jeza prožima do samih kostiju. "Kako su", poče on, ali ga vilice i usne izdadoše.     Ged ga je razumeo. "Došli su na njegov poziv. To je ono što obećava: večni život. Mogu se vratiti kada on to kaže. Na njegovu zapovest moraju hoditi po brdima života, mada nisu u stanju da zalelujaju ni vlat trave."     "Je li... je li onda i on mrtav?"     Ged odmahnu glavom, prepustivši se mračnim mislima. "Jedan mrtvac ne može da pozove drugog mrtvaca u svet. Ne, on poseduje moć živog čoveka; i više od toga... ako je neko i pomislio da ga sledi, on ga je nadmudrio. On svoju moć čuva za sebe. Igra se Kralja Mrtvaca; i ne samo mrtvaca... Ali ovo su bile samo seni."     "Ne znam zašto ih se plašim", priznade posramljeno Aren.     "Plašiš ih se zato što se plašiš smrti, i to s pravom: jer smrt je užasna i treba je se plašiti", odvrati mag. On dodade na vatru nove grane i stade da duva u male komade ugljena ispod pepela. Mali svetli plamen zaigra po grančicama šipražja i Aren mu bi zahvalan na toj svetlosti. "I život je užasna stvar", dodade Ged, "i čovek ga se mora plašiti i ceniti ga."     Obojica ponovo sedoše, umotavši se u ogrtače. Izvesno vreme su ćutali. Tada Ged krajnje smrknuto progovori: "Lebanene, ne znam kako dugo nas može izazivati šaljući glasnike i seni. Ali poznato ti je kuda će na kraju poći."     "U zemlju tame."     "Da, među njih."     "Sada sam ih video. Poći ću s vama."     "Da li te pokreće vera u mene? Možeš imati poverenja u moju ljubav, ali ne i u moju snagu. Jer čini mi se da sam naišao na sebi ravnog."     "Poći ću s vama."     "Ali ako budem poražen, ako mi ponestane moći ili izgubim život, neću moći da te odvedem nazad; sam se ne možeš vratiti."     "Vratiću se s vama."     Na to Ged reče: "Na kapiji smrti postaćeš muškarac." A onda izgovori onu reč ili ime kojim je zmaj dva puta nazvao Arena, i to veoma tiho: "Agni... Agni Lebanen."

     Posle toga ne rekoše više ništa i uskoro osetiše da su ponovo pospani, te legoše pored male i kratkotrajne vatre.     Narednog jutra krenuše dalje na severozapad; tako je odlučio Aren, a ne Ged koji mu je kazao: "Izaberi put kojim ćemo ići, momče; meni su svi putevi nalik jedan na drugi." Nisu žurili jer nisu imali nikakav cilj, već su čekali da im Omar Embar uputi neki znak. Sledili su najniži i najistureniji lanac brda i sve vreme im je okean uglavnom bio na vidiku. Trava je bila sasušena i kratka i sve vreme se povijala na vetru. Sa njihove desne strane uzdizala su se zlatna i osamljena brda, a sa leve su ležale slane močvare i zapadno more. Jednom su videli labudove u letu, daleko na jugu. Celog tog dana nisu videli nijedno drugo stvorenje što diše. Tokom dana Aren je bivao sve umorniji od užasa, od čekanja da se dogodi ono najgore. Obuzimali su ga nestrpljenje i prijatni bes. Posle nekoliko časova ćutanja, on reče: "Ova zemlja je mrtva isto koliko i zemlja mrtvih!"     "Ne govori tako", opomenu ga oštro mag. Nastavio je izvesno vreme da korača, a zatim promenjenim glasom nastavio: "Pogledaj ovu zemlju; osvrni se oko sebe. Ovo je tvoja besmrtnost. Pogledaj ta brda, smrtna brda. Ona neće trajati večno. Ta brda prekrivena živom travom i potocima koji kroz njih protiču... U celom svetu, na svim svetovima, u svoj ogromnosti vremena, nema potoka kao što su ovi, što hladni izviru iz zemlje tamo gde ih ničije oko ne vidi, protiču kroz suncem obasjane predele i one prekrivene tamom na svom putu do mora. Izvori bića su duboki, dublji od života, od smrti..."     On zastade, a u očima mu se, dok je gledao u Arena i u suncem obasjana brda, nazirala velika, neiskazana ljubav puna tuge. Aren to primeti, a primetivši to sagledao je njega, po prvi put ga je sagledao celog, onakvim kakav odista jeste.     "Ne umem da iskažem ono što mislim", reče nesrećno Ged.     Aren se priseti prvog časa koji je proveo u Dvorištu sa fontanom, čoveka koji je klečao pored vode što je žuborila u fontani; i radost, bistra poput te vode koje se sećao, uzavre u njemu. On pogleda svog saputnika i reče: "Ja sam svoju ljubav podario onome što je vredno ljubavi. Zar to nije kraljevstvo i nepresušni izvor?"     "Da, momče", odvrati blago i s bolom Ged.     Nastaviše put ćutke. Ali Aren je sada svet gledao očima svoga saputnika, te je primećivao divotu života koja mu se otkrivala unaokolo u toj tihoj, pustoj zemlji, a za to kao da je bila zaslužna moć magije koja je premašivala sve druge, u svakoj vlati trave povijene na vetru, svakoj senci, svakom kamenu. Znači, kada se neko nađe na kakvom poštovanja vrednom mestu poslednji put pred putovanje bez

povratka, on sve vidi kao celinu, onakvo kakvo jeste, njemu drago, onako kako stvari nikada ranije nije video i kako ih nikada ponovo neće videti.     Veče se spustilo na gusto zbijene nizove oblaka pristigle sa zapada, koje su naduvali snažni vetrovi sa mora i koji su sada žarko goreli ispred sunca, prekrivajući ga crvenilom dok je zalazilo. Dok je sakupljao grančice za vatru u jednoj dolini sa rečnim rukavcem, pri toj crvenoj svetlosti, Aren je podigao pogled i ugledao čoveka koji je stajao na manje od deset koraka od njega. Crte čovekova lica bile su neodređene i čudne, ali Aren ga je prepoznao. Bio je to bojadžija sa Lorbanerija Sopli, koji je bio mrtav.     Iza njega stajali su drugi, tužna lica, zagledani u jednu tačku. Činilo se da nešto govore, ali Aren nije mogao da čuje reči, samo neki šapat koji je sa sobom odnosio zapadni vetar. Neki od njih polako krenuše prema njemu.     Ostao je da stoji zagledan u njih, a onda je ponovo vratio pogled na Soplija; potom im je okrenuo leđa, sagnuo se i podigao još jednu grančicu, iako su mu se šake tresle. Stavio ju je zajedno sa ostalima, a onda podigao još jednu, pa još jednu. Tada s uspravio i osvrnuo. U dolini nije bilo nikoga, samo je crvena svetlost gorela u travi. Vratio se do Geda i spustio naramak grančica za vatru, ali nije ni pomenuo ono što je video.     Cele te noći, u maglovitoj tami te zemlje kojoj su nedostajale žive duše, kada se budio iz trzavog sna, oko sebe je čuo šaputanje mrtvih duša. Uporno se trudio da ih ne sluša i ponovo tonuo u san.     I on i Ged su se kasno probudili, kada je sunce već za širinu šake odskočilo iznad brda, konačno se oslobodivši magle, te obasjavši hladnu zemlju. Kada su pojeli svoj skromni jutarnji obrok, pojavio se zmaj, kružeći iznad njih u vazduhu. Iz čeljusti mu je sukljala vatra, a iz crvenih nozdrva izlazio je dim i vrcale varnice; zubi su mu sijali na tom plamenom sjaju poput belokosnih sečiva.     Ali ništa ne reče, iako ga je Ged pozvao i upitao, vičući na njegovom jeziku: "Jesi li ga pronašao, Orm Embare?"     Zmaj zabaci glavu i čudno izvi telom, parajući vazduh kandžama oštrim poput žileta. Zatim odlete brzo prema zapadu, gledajući ih dok se udaljavao.     Ged ščepa svoj štap i udari njime po tlu. "Ne može da govori", reče on. "Ne može da govori! Oduzete su mu reči Stvaranja, ostavljen je da bitiše kao zmija, kao crv bez jezika, bezglasnog uma. Ali može da nas vodi, a mi možemo da ga sledimo!" Prebacivši svoje lake zavežljaje preko ramena, krenuše na zapad preko brda, u pravcu u kome je odleteo Orm Embar.     Prešli su osam, možda i više milja, ne usporavajući. Sada se i levo i desno od njih nalazilo more i oni

nastaviše niz dugačku padinu grebena koja se na kraju spuštala kroz sasušenu trsku i preko krivudavih korita potoka do peščane plaže boje slonovače koja je zadirala daleko u more. To je bio najzapadniji rt svih ostrva, kraj kopna.     Orm Embar je čučao na beličastom pesku, nisko spuštene glave, nalik na kakvu besnu mačku, a iz usta je rigao plameni dah. Nedaleko ispred njega, između njega i dugačkih morskih talasa, stajalo je nešto nalik na kolibu ili izbledeo zaklon koji kao da je bio sagrađen od davno izbledelog naplavljenog drveta. Ali na ovoj obali nije bilo naplavljenog drveta jer ona nije bila okrenuta prema nijednom drugom kopnu. Kada su prišli bliže Aren uvide da su trošni zidovi bili podignuti od velikih kostiju; u prv mah je pomislio da su to kitove kosti, a onda je ugledao bele trouglove oštrih ivica kao da su oštrice noževa i bi mu jasno da su to zmajevske kosti.     Stigli su na pravo mesto. Sunčava svetlost sa mora svetlucala je kroz pukotine između kostiju. Gornja greda dovratka bila je od bedrene kosti čija je dužina premašivala čovekovu visinu. Na njoj je stajala ljudska lobanja koja je zurila praznim dupljama u brda Selidora.     Zaustaviše se; dok su posmatrali lobanju, kroz vrata ispod nje, iziđe neki čovek. Na sebi je imao starinski oklop od pozlaćene bronze; bio je rascepljen kao da je neko po njemu udarao sekirom, a korice za mač optočene draguljima, bile su mu prazne. Lice mu je bilo strogo sa izvijenim crnim obrvama i uskim nosem; oči tamne, prodorne i pune tuge. Ruke su mu bile izranjavljene kao i grlo i bok; više nisu krvarile, ali to su bile smrtne rane. Stajao je uspravan i miran i posmatrao ih.     Ged koraknu prema njemu. Bili su pomalo slični, kada su se ovako našli licem u lice.     "Ti si Eret-Akbe", reče Ged. Ovaj drugi nije skidao pogleda sa njega i jednom je klimnuo, ali nije progovorio.     "Čak i ti, čak i ti moraš izvršavati njegova naređenja." U Gedovom glasu osećao se bes. "O moj gospodaru, najbolji i najhrabriji među nama, počivaj u časnoj smrti!" Podigavši ruke, Ged ih spusti opisavši veliki polukrug, ponovo izgovarajući reči koje je uputio i prethodnom mnoštvu mrtvaca. Njegove šake ostaviše za sobom u vazduhu, na trenutak, široki, svetli trag. Kada je nestao, više nije bilo ni čoveka u oklopu i samo je još sunce treperilo na pesku tamo gde je on prethodno stajao.     Ged udari po kući od kostiju svojim štapom i ona se sruši i nestade. Ništa od nje nije ostalo do jednog velikog rebra koje je iskočilo iz peska.     On se vrati Orm Embaru. "Je li to ovde, Orm Embare? Je li to ono mesto?"     Zmaj otvori usta i snažno dahćući zašišta.

     "Ovde na poslednjoj obali sveta. To je dobro!" Držeći svoj crni štap od tisovine u levoj ruci, Ged raširi ruke u gestu prizivanja i progovori. Iako je govorio jezikom Stvaranja, Aren ga je ipak razumeo. Konačno ga je razumeo, kao što ga svi koji čuju prizivanje moraju razumeti, jer ono ima moć nad svime što postoji: "A sada prizivam tebe da dođeš ovamo, moj neprijatelju, pred moje oči i u svom telesnom odličju i naređujem ti rečju koja neće biti izgovorena do svršetka vremena, dođi!"     Ali na mestu na kome je trebalo da izgovori ime onog koga priziva, Ged je samo rekao: Moj neprijatelju.     Usledila je tišina, kao da se utišalo i hučanje mora. Arenu se učinilo da je sunce oslabilo i postalo nejasno, mada je stajalo visoko na vedrom nebu. Plažu prekri tama kao da čovek gleda kroz staklo boje dima; neposredno ispred Geda postalo je veoma mračno i teško je bilo videti šta se tamo nalazi. Činilo se kao da nema ničega, ničega na šta bi svetlost mogla pasti, sama bezobličnost.     Iz nje iznenada iziđe čovek. Bio je to onaj isti čovek koga su videli na dini, crne kose i dugih ruku, gibak i visok. Sada je držao dugačku šipku ili sečivo od čelika, celom dužinom izgravirano runama, a kada se licem okrenuo prema Gedu, sečivo je nagnuo prema njemu. Ali bilo je nečeg čudnog u pogledu njegovih očiju, kao da ih je zaslepilo sunce, pa ne mogu da vide.     "Došao sam", reče on, "po vlastitoj volji, na vlastiti način. Živ sam. Samo sam ja živ! Ti misliš da si ti živ, ali ti umireš, umireš. Znaš li šta je ovo što držim u ruci? To je štap Sivog maga, onog koji je ućutkao Neregera, Majstora moje veštine. Ali sada sam ja Gospodar. I dosta mi je poigravanja s tobom." Rekavši to, on iznenada ispruži čeličnu oštricu da dodirne Geda, koji je stajao kao da ne može ni da se pomeri ni da bilo šta kaže. Aren se nalazio korak iza njega i svu raspoloživu volju ulagao je u to da se pomeri, ali nije mogao ni da se promeškolji, nije čak mogao ni da spusti šaku na dršku mača, a glas mu je zastajao u grlu.     Ali iznad Geda i Arena, iznad njihovih glava, ogromno i besno, našlo se veliko telo zmaja, i to u jednom izvijenom skoku, a onda se obrušilo punom snagom na ovog drugog, tako da se začarana čelična oštrica celom dužinom zarila u zmajeva oklopljena prsa: čovek je pao pod njegovom težinom, ostao slomljen i ugljenisan.     Ponovo se podigavši sa peska, izvivši leđa u luk, počevši da maše krilima, Orm Embar stade da bljuje vatru i vrišti. Pokušao je da poleti, ali nije mogao. Poguban i hladan metal bio mu je zariven u srce. Zgurio se, iz usta mu je pokuljala crna, otrovna krv koja se pušila, a u nozdrvama mu je zamrla vatra tako da su sada ličile na jame pepela. Zatim je položio svoju veliku glavu na pesak.

     I tako je umro Orm Embar tamo gde je umro i njegov predak Orm, nad Ormovim kostima zakopanim u pesak.     Ali na mestu gde je Orm zalepio svog neprijatelja na zemlju ležalo je nešto ružno što se grčilo, nalik na telo velikog pauka sasušenog u svojoj mreži. Spalio ga je zmajev dah, a smlavilo njegovo stopalo sa kandžama. Pa ipak, dok ga je Aren promatrao, to nešto se pomerilo. Otpuzalo je malo dalje od zmaja.     Prema njima se podiže lice. U njemu nije ostalo nimalo one prethodne pristalosti, sada je ono bilo samo ruševina, starost koja je nadživela starost. Usta su mu bila sasušena. Očne duplje prazne, i to odavno prazne. I tako su Ged i Aren konačno ugledali živo lice njihovog neprijatelja.     Okrenulo se u stranu. Spaljene, pocrnele ruke se ispružiše i u njima se skupi tama, ona ista bezoblična tama koja je zaklonila i smanjila sunčevu svetlost. Ruke Rastvoritelja podsećale su na lučni prolaz ili kapiju, mada nejasnu i bezobličnu i kroz njih nije nestajao ni bledi pesak niti okean, već dugačka padina tame koja je ponirala u tamu.     Tamo je otišla i slomljena, puzava prilika, a kada je ušla u tamu, na trenutak im se učinilo da se podigla i počela hitro da se kreće, a onda je iščezla.     "Hajdemo, Lebanene", reče Ged, spustivši desnu šaku na dečakovu mišicu i oni se uputiše u suvu zemlju.          12. SUVA ZEMLJA     Štap od tisovine u magovoj ruci sijao je srebrnim sjajem u neprobojnoj tami koja se spuštala. Aren zapazi još neki blago svetlucavi pokret: treptaj svetlosti duž oštrice mača koji je isukan držao u ruci. Kada su zmajev čin i njegova smrt raskinuli čaroliju koja ih je sputavala, isukao je, tamo na obali Selidora, svoj mač. A ovde, iako nije bio ništa više do senka, ipak je bio živa senka i u ruci je držao senku svoga mača.     Nigde drugde nije se pomaljao nikakav drugi sjaj. Kao da je bio kasni sumrak negde pri kraju novembra, nebo oblačno, a vazduh gust, hladan, zagušljiv, kroz koji se moglo gledati, ali se nije videlo jasno i ne daleko ispred sebe. Aren je prepoznao to mesto, pustopoljine i goleti iz njegovih beznadežnih snova. Ali izgledalo mu je kao da je zašao dublje, mnogo dublje, no što je to ikada činio u svojim snovima. Nije ništa oko sebe mogao jasno da razabere, sem da se on i njegov saputnik nalaze na padini brda i da se ispred njih nalazi nizak kameni zid koji je čoveku dopirao do kolena.     Ged je i dalje držao svoju desnu šaku na Arenovoj mišici. Sada je krenuo napred, a Aren za njim;

preskočiše kameni zid.     Bezoblična, dugačka padina pred njima prešla je u tamu koja se spuštala naniže.     Ali iznad njihovih glava, na mestu na kome je Aren mislio da vidi težak pokrov od oblaka, nebo je bilo crno i videle su se zvezde. On se zagleda u njih i učini mu se da mu se srce odjednom smanjilo i sledilo u grudima. Te zvezde još nikada nije video. Bile su nepomične, sijale su, ali nisu treperile. Bile su to zvezde koje niti izlaze niti zalaze, zvezde koje nikada ne zaklanja nikakav oblak, niti ih pomračuje izlazak bilo kojeg sunca. Male i nepomične one obasjavaju suvu zemlju.     Ged se uputi niz suprotnu stranu brda Postojanja, a s njim je uporedo koračao i Aren. Obuzimao ga je užas, ali srce mu je bilo toliko odlučno, a volja toliko nepokolebljiva, da strah nije vladao njime, niti ga je on jasno bio svestan. Izgledalo mu je samo kao da je nešto duboko u njemu žalosno, osećao se poput životinje zatvorene u sobi i okovane lancima.     Izgleda da su se dugo spuštali niz padinu toga brda, a možda je put bio i sasvim kratak; jer tu gde vetar nije duvao i zvezde se nisu kretale, vreme nije proticalo. Onda izbiše na ulicu jednog od tamošnjih gradova i Aren vide kuće sa prozorima koje nikada ne obasjava svetlost i mrtve kako nepomičnih lica i praznih šaka stoje u pojedinim ulazima.     Svi trgovi bili su prazni. Ovde se ništa nije ni prodavalo ni kupovalo, niko nije zarađivao, niti je iko trošio. Ništa se nije koristilo; ništa se nije pravilo. Ged i Aren su sami prolazili uskim ulicama, mada su nekoliko puta ugledali neku priliku na kakvom skretanju, udaljenu i jedva vidljivu u mraku. Kada je ugledao prvu od njih, Aren je hitro podigao mač spreman da ubode, ali Ged je odmahnuo rukom i nastavio dalje. Aren je tada primetio da je ta prilika neka žena koja se sporo kretala i nije bežala pred njima.     Svi oni koje su videli... a nisu ih videli mnogo, iako su mrtvi mnogobrojni, ali ta zemlja je prostrana... stajali su nepomično ili su se sporo i besciljno kretali. Nijedno od njih nije bilo izranjavljeno, kao što je to bilo sa prikazom Eret-Akbe pozvanog da iziđe na dnevnu svetlost na mestu svoje pogibije. Na njima nije bilo ni tragova bolesti. Bili su celi i izlečeni. Bili su izlečeni od bola i života. Nisu bili onako odvratni kao što se Aren plašio da će biti, nisu izgledali zastrašujuće na način na koji je on mislio da će izgledati... Lica su im bila spokojna, oslobođena besa i želje, a u njihovim očima koje je prekrivala senka nije se mogla nazreti nada.     Strah u Arenu tada zameni jako sažaljenje, a ako ga je strah samo još pojačavao, to je značilo da on više ne sažaljeva sebe, već sve ljude. Jer video je majku i dete koji su umrli zajedno, pa su i u ovoj zemlji

tame bili zajedno; samo ovo dete nije trčalo, niti je plakalo, a majka ga nije držala u naručju, niti bi ga ikada pogledala. Čak i oni koji su umirali zbog ljubavi, prolazili su jedni pored drugih na ulici kao da se ne primećuju.     Grnčarski točak je mirovao, tkalački razboj bio je prazan, peć hladna. Nikada tu nijedan glas nije zapevao.     Mračne ulice između mračnih kuća protezale su se unedogled, a oni su prolazili njima. Zvuk njihovih stopala bio je jedini zvuk koji se čuo. Bilo je hladno. Aren u početku nije primetio koliko je hladno, ali hladnoća mu se uvukla u duh, koji je ovde istovremeno predstavljao i njegovo telo. Bio je veoma umoran. Mora da su daleko odmakli. Zašto da idu dalje, pomisli on i koraci mu malo otežaše.     Ged iznenada stade i okrenu se kako bi se suočio sa čovekom koji je stajao na raskršću dve ulice. Bio je vitak i visok, a videvši mu lice, Aren pomisli kako ga je negde već sreo, mada nije mogao da se seti gde. Ged mu se obrati, i to je bio prvi glas koji se čuo od kada su prešli preko kamenog zida: "O Torione, prijatelju, kako si dospeo ovamo?"     Torion ne napravi nikakav pokret kojim bi im odgovorio. Stajao je nepokretno, nepokretna lica; ali srebrnasta svetlost sa Gedovog štapa prodrla je duboko u njegove oči u kojima nije bilo senke, izazvavši u njima mali odblesak ili možda se susrevši s njim. Ged ga uhvati za šaku koju mu ovaj nije ponudio i ponovi: "Šta ćeš ovde, Torione? Još ne pripadaš ovom kraljevstvu. Vrati se!"     "Pošao sam za neumirućim. Izgubio sam se." Glas Velikog majstora Prizivanja bio je mek i prigušen, kao u čoveka koji govori u snu.     "Gore: prema zidu", reče Ged, ukazujući na put kojim su on i Aren stigli dotle, na dugačku, mračnu ulicu koja se spuštala naniže. U tom trenutku drhtaj pređe preko Torionovog lica, kao da se u njega zarila nada, nepodnošljiva poput oštrice mača.     "Ne mogu pronaći put", reče on. "Gospodaru, ne mogu da pronađem put."     "Možda hoćeš", odvrati Ged, zagrli ga i pođe dalje. Torion ostade nepomično da stoji na raskršću, iza njega.     Što su dalje odmicali, Arenu se sve više činilo da u ovom bezvremenom mraku, uistinu nije postojalo ni napred ni nazad, ni istočno ni zapadno, da nije bilo puta kojim bi trebalo poći. Da li je postojao izlaz? Razmišljao je o njihovom silasku niz brdo, niz koje su se uvek spuštali bez obzira u kom su pravcu krenuli; a i u gradu tame ulice su se stalno spuštale, tako da je trebalo samo stalno da se penju ako su želeli da se vrate do kamenog zida koji će naći kada dospeju do vrha brda. Ali nisu krenuli nazad.

Nastavili su dalje, jedan pored drugoga. Je li on sledio Geda? Ili ga je vodio?     Izišli su iz grada. Predeo u kome su obitavali nebrojeni mrtvi bio je prazan. Nije bilo drveća, niti trnja, nijedna vlat trave nije rasla iz kamenitog tla pod zvezdama koje nikada nisu zalazile.     Nije bilo obzorja, jer pogled nije mogao da prodre tako daleko u tamu; ali ispred njih, nad velikim delom tla, na nebu nije bilo malih, nepokretnih zvezda; ovaj predeo bez zvezda bio je izrovašen i valovit tako da je podsećao na lanc planina. Kada su krenuli dalje, obrisi postadoše određeniji: visoki vrhovi koje nije šibao vetar niti ih je prala kiša. Na njima nije bilo snega koji bi svetlucao na svetlosti zvezda. Bili su crni. Ugledavši ih, Arena spopade usamljenost. Skrenu pogled na drugu stranu. Ali bili su mu poznati; prepoznao ih je; ponovo su mu privukli pogled. Svaki put kada bi pogledao u te vrhove osetio bi u grudima neki hladan teret, a živci ga umalo nisu izdali. Ipak je nastavio da korača i dalje se spuštajući, jer tle je poniralo, silazeći ka podnožju planina. Na kraju reče: "Gospodaru, šta su..." On upre prst u planine, jer ništa više nije mogao da kaže, grlo mu je bilo suvo.     "Odvajaju ovaj svet od sveta svetlosti", odvrati Ged, "isto kao i onaj kameni zid. Zovu ih jednostavno Bol. Preko njih vodi put. Mrtvima je zabranjeno da njime hode. Nije dugačak, ali je gorak."     "Žedam sam", reče Aren, a njegov mu saputnik odgovori: "Ovde piju prašinu."     Nastaviše dalje.     Arenu se učini da je njegov saputnik usporio i da ponekad okleva. On sam više nije osećao potrebu da okleva, mada je bivao sve umorniji i umorniji. Moraju sići dole, moraju poći dalje. I pošli su.     S vremena na vreme prošli bi kroz grad mrtvih, u kome su tamni krovovi iskošeno stajali spram zvezda, što su večno počivale na istom mestu iznad njih. Kada bi izišli iz grada, ponovo bi se našli u praznom prostoru, na kome ništa nije raslo. Čim bi napustili koji grad, on bi nestajao u tami. Ništa se nije moglo razabrati, bilo ispod ili iza njih, sem planina koje su se stalno sve više približavale, uzdižući se pred njima. S njihove desne strane bezoblična padina je i dalje ponirala kao i pre koliko ono vremena kada su prešli preko kamenog zida. "Šta se nalazi u onom pravcu?" promrmlja Aren upitavši Geda, jer je uspeo da povrati sposobnost govora, ali mag odmahnu glavom: "Ne znam. Mogao bi biti i put bez kraja."     U pravcu u kome su se kretali činilo se da padina postaje sve blaža i blaža. Tle pod njihovim nogama jako je škripalo, kao da hodaju po prašini od lave. Išli su sve dalje i Aren više nije pomišljao na to da se vrati, niti je razmišljao o tome kako će se vratiti. Nije pomišljao ni da se zaustavi, mada je bio strašno umoran. U jednom trenutku pokušao je da malo osvetli neprobojnu tamu, da rastera umor i ublaži užas

u sebi misleći na dom; ali nije mogao da se seti kako izgleda sunčeva svetlost, niti je mogao da se priseti majčinog lika. Preostalo mu je samo da nastavi dalje. I nastavio je.     Osetio je kako se tle izravnalo pod njegovim stopalima; Ged koji je bio pored njega trenutak je oklevao. Zatim je i on stao. Dugo silaženje se okončalo; ovo je bio kraj; dalje nije bilo puta, nije bilo potrebe da idu dalje.     Nalazili su se u dolini neposredno ispod Planina Bola. Pod nogama im je bilo kamenje, a čitave gromade nalazile su se razbacane unaokolo, grube na dodir poput šljake. Kao da je ova uska dolina bila presahlo korito neke vodene reke koja je nekada ovuda proticala ili put kojim je prošla vatrena reka, što se odavno ohladila, izlivši se iz vulkana čiji su se crni, nemilosrdni vrhovi uzdizali iznad nje.     Stajao je nepomično, tamo u uskoj dolini u mraku, a Ged je nepomično stajao pored njega. Stajali su tako nalik na one besciljne mrtve, zureći u prazno, bez reči. Aren je mislio, pomalo strahujući, ali ne preterano: "Otišli smo suviše daleko."     To kao da uopšte nije bilo važno.     Ged naglas izreče Arenovu misao: "Suviše smo daleko otišli da bismo se sada vratili." Glas mu je bio mek, ali njegov odjek nije sasvim uspela da priguši velika, mračna ispraznost oko njih, tako da se, začuvši ga, Aren malo povratio iz mračnog raspoloženja. Zar nisu ovamo došli da pronađu onoga koga traže?"     Jedan glas iz tame reče: "Dospeli ste suviše daleko. "     Aren mu odvrati: "Samo je suviše daleko dovoljno daleko."     "Došli ste do Suve reke", reče glas. "Ne možete se vratiti do kamenog zida. Ne možete se vratiti u život."     "Ne tim putem", reče Ged, obrativši se tami. Aren ga je jedva video, mada su stajali jedan pored drugog, jer su planine ispod kojih su se nalazile zaklanjale pola svetlost zvezda i činilo se kao da je tok Suve reke i sam tama. "Ali saznaćemo kojim ti putem izlaziš."     Odgovora nije bilo.     "Ovde smo se sreli kao jednaki. Ti si, Kobe, slep, a mi smo u mraku."     Odgovora nije bilo.     "Ovde te ne možemo povrediti; ne možemo te ubiti. Čega se bojiš?"     "Ničega se ja ne bojim", javi se glas iz tame. A onda lagano, pomalo svetlucajući kao da ga prati svetlost slična onoj koja ponekad obasjava Gedov štap, pojavi se čovek; stajao je malo uzvodno od

Geda i Arena, između velikih gromada nejasnih ivica. Bio je visok, širokih ramena i dugačkih ruku, sličan onoj prilici koja im se ukazala na dini na obali Selidora, ali stariji; kosa mu je bila seda i gusto mu je padala na visoko čelo. Tako im se on prikazao kao duša, u kraljevstvu smrti, kao da ga nije sagoreo zmaj svojim dahom, kao da ga nije osakatio; ali ipak nije bio ceo. Očne duplje bile su mu prazne.     "Ničega se ne bojim", ponovi on. "Čega bi to trebalo da se plaši mrtav čovek?" On se nasmeja. Smeh je tako lažno i neugodno odzvanjao, tu u toj uskoj, kamenoj udolini ispod planina, da Arena na trenutak izdade dah. Ali ščepao je mač i nastavio da sluša.     "Ne znam čega bi mrtav čovek trebalo da se plaši", odgovori Ged. "Sigurno ne smrti? Pa ipak, čini mi se da je se ti plašiš? Iako si pronašao način da je izbegavaš."     "Jesam. Živim: moje telo živi."     "Ne baš najugodnije, primeti suvo mag. "Iluzija može da prikrije godine; ali Orm Embar nije bio baš nežan s tim telom."     "Mogu ga popraviti. Poznate su mi tajne isceljenja, mladosti, koje nisu puke iluzije. Za koga me to smatraš? Misliš da sam obični seoski čarobnjak samo zato što tebe zovu Arhimagom? Mene, koji sam jedini od svih maga pronašao Put Besmrtnosti što ga niko ranije nije otkrio!"     "Možda ga nismo tražili", primeti Ged.     "Tražili ste ga. Svi vi. Tražili ste ga, ali niste mogli da ga pronađete, pa ste zato izmislili mudre reči o prihvatanju, ravnoteži, Ravnotežju života i smrti. Ali to su bile samo reči... laži kojima ste prikrivali svoj neuspeh... svoj strah od smrti! Koji čovek ne bi odabrao večno da živi ako mu se ukaže prilika? A meni se ukazala. Besmrtan sam. Učinio sam ono što vi niste mogli i stoga sam ja vaš gospodar; i ti to znaš. Zanima li te da saznaš kako sam to postigao, Arhimaže?"     "Zanima."     Kob mu priđe jedan korak. Aren primeti da se taj čovek, iako nije imao očiju, nije kretao kao pravi slepac; kao da je tačno znao gde se Ged i Aren nalaze, kao da je bio svestan obojice, mada nikada nije okrenuo glavu u Arenovom pravcu. Možda je posedovao neki čarobnjački drugi vid, kao što su sluh i vid onih glasnika i predstava: nešto što ga je činilo svesnim njihovog prisustva, mada to nije morao biti pravi vid.     "Bio sam u Palnu", obrati se on Gedu, "posle onog s tobom kada je do izražaja došao tvoj ponos, mislio si da si me ponizio i očitao mi lekciju. Oh, da, dobru si mi lekciju očitao, ali ne onu koju si nameravao! Tamo, rekoh sebi: sada sam video šta je to smrt i neću se nikad pomiriti s njom. Neka sva

glupava priroda ide svojim glupim putem, ali ja sam čovek, bolji sam od prirode, ja sam iznad prirode. Neću poći tim putem, neću prestati da budem ono što jesam! Odlučivši to, ponovo sam posegnuo u palnško predanje, ali pronašao sam samo nagoveštaje i oskudno znanje o onome što mi je bilo potrebno. Stoga sam ga ponovo istkao i prepravio i napravio čaroliju... najveću čaroliju ikada stvorenu. Najveću i poslednju!"     "Radeći na toj čaroliji, umro si."     "Da! Umro sam. Bio sam dovoljno hrabar da umrem, da pronađem ono što vi kukavice ne možete da pronađete... put nazad i smrt. Otvorio sam vrata koja su bila zatvorena od samog početka vremena. I sada slobodno dolazim na ovo mesto i slobodno se vraćam u svet živih. Ja jedini od svih ljudi postojim u celokupnom vremenu, ja sam Gospodar Obe Zemlje. A vrata koja sam otvorio nisu otvrena samo ovde već i u umovima živih, u dubinama i nepoznatim mestima njihovog bića, na kojima smo svi sjedinjeni u tami. Oni to znaju i dolaze k meni. I mrtvi moraju doći k meni, svi, jer sam zadržao sposobnost da baratam vradžbinama živih: moraju preći preko kamenog zida kada im ja to naredim, sve duše, svi gospodari, magi, ponosite žene; moraju prelaziti iz života u smrt na moju zapovest. Svi moraju doći k meni, živi i mrtvi, k meni koji sam umro i oživeo!"     "Kuda to oni dolaze, Kobe? Gde je to mesto na kome se nalaziš?"     "Između svetova."     "Ali to nije ni život ni smrt. Šta je život, Kobe?"     "Moć."     "Šta je ljubav?"     "Moć", ponovi polagano slepac, povivši ramena.     "Šta je to svetlost?"     "Tama!"     "Kako se zoveš?"     "Nemam imena."     "Sve u ovoj zemlji ima pravo ime."     "Reci mi onda svoje!"     "Dobio sam ime Ged, a ti?"     Slepac je malo oklevao, a onda reče: "Kob."     "To je ime koje si upotrebljavao, ali to nije tvoje pravo ime, gde je tvoje ime? Gde je istina o tebi? Jesi

li je ostavio u Palnu gde si umro? Mnogo toga si zaboravio. O, Gospodaru Dvaju Zemalja. Zaboravio si svetlost i ljubav i svoje vlastito ime."     "Ja sada imam tvoje ime i moć nad tobom, Gede Arhimaže... Ged koji je bio Arhimag dok je bio živ!"     "Moje ti ime nije ni od kakve koristi", reče Ged. "Nada mnom nemaš nikakvu moć. Ja sam živ; moje telo leži na obali Selidora, sunce ga greje, na zemlji koja se okreće. A kada to telo umre, naći ću se ovde: ali samo po imenu, jedino po imenu, u obliku senke. Zar ne razumeš? Zar nikada nisi shvatio, ti koji si prizvao toliko mrtvih duša, ti koji si pozvao svo mnoštvo onih koji su odavna urli, pa čak i mog gospodara Eret-Akbe, najmudrijeg među nama? Zar nisi shvati da ni on, čak ni on, nije ništa drugo do senka i ime? Njihova smrt nije umanjila vrednost životu. Niti je umanjila njega. On je tamo... tamo, ne ovde! Ovde nema ničega do prašine i senki. Tamo je on zemlja i sunčeva svetlost, lišće drveća, let orla. Živ je. I svi koji su ikada umrli, žive; ponovo se rađaju do u beskraj, a tom beskraju nikada neće doći kraj. Svi, sem tebe. Jer ti nećeš iskusiti smrt. Ti si izgubio smrt, izgubio si život da bi spasao sebe. Sebe! Svoje besmrtno ja! Šta je? Ko si ti?"     "Ja sam ja. Moje telo se neće raspasti i umreti..."     "Živo telo trpi bol, Kobe; živo telo stari; umire. Smrt je cena koju plaćamo za svoj život i za celokupni život."     "Ja je neću platiti! Mogu umreti i u istom trenutku ponovo oživeti! Niko me ne može ubiti, ja sam besmrtan. Samo ću ja zauvek ostati ono što jesam!"     "Ko si onda ti?"     "Besmrtnik."     "Reci mi svoje ime."     "Kralj."     "Ponovi kako je meni ime. Rekao sam ti ga pre samo jedan tranutak. Kako se ja zovem?"     "Ti nisi stvaran. Nemaš imena. Samo ja postojim."     "Postojiš: bez imena, bez oblika. Ne možeš videti dnevnu svetlost; ne možeš videti tamu. Prodao si zelenu zemlju, sunce i zvezde da bi spasao sebe. Ali ti nemaš sebe. Sve ono što si prodo, to si bio ti sam. Trampio si sve za ništa. I stoga sada težiš da privučeš svet k sebi, sav onaj život i svetlost koje si izgubio da bi ispunio svoje ništavilo. Ali ono se ne može ispuniti. Niti sve pesme na svetu, niti sve zvezde sa neba ne bi mogle da ispune tvoje ništavilo."     Gedov glas je odzvanjao poput udaraca čekića po nakovnju, tamo u hladnoj dolini pod planinama, a

slepac se skupio i počeo da udaljava od njega. Podigao je glavu i njegovo lice obasja prigušena svetlost zvezda; izgledalo je kao da je plakao, ali on nije imao suza ni očiju. Usta mu se otvoriše i zatvoriše, puna tame, ali iz njih ne iziđe nijedna reč, samo mrmljanje. Konačno je uspeo da izgovori samo jednu reč, i to jedva je oblikujući svojim iskrivljenim usnama, a ta reč je bila "Život".     "Podario bih ti život, Kobe, da mogu. Ali ne mogu. Ti si mrtav. Ali mogu ti dati smrt."     "Ne!" zavrišta slepac, a zatim ponovi: "Ne, ne" i sklupča se na tlu jecajući, mada su mu obrazi bili suvi poput kamenog korita reke kojom je tekla samo noć, a ne i voda. "Ne možeš. Niko me nikada ne može osloboditi. Otvorio sam vrata između dva sveta i ne mogu da ih zatvorim. Niko ne može da ih zatvori. Nikada neće ponovo biti zatvorena. Privlače me, privlače. Moram se vratiti. Moram proći kroz njih i vratiti se ovamo u prašinu, hladnoću i tišinu. Vuku me ka sebi, vuku, ne mogu ih se osloboditi. Ne mogu ih zatvoriti. Usisaće na kraju svu svetlost sa sveta. Sve će reke biti nalik na Suvu reku. Ne postoji takva moć koja bi mogla zatvoriti vrata koja sam ja otvorio!"     Bila je veoma čudna ta mešavina očajanja i osvetoljubivosti, užasa i taštine, u njegovim rečima i glasu.     Ged samo upita: "Gde se nalaze?"     "U onom pravcu. Nisu daleko. Možeš tamo otići. Ali ništa ne možeš učiniti. Ne možeš ih zatvriti. Da utrošiš i svu svoju moć na samo taj jedan čin, ni to ne bi bilo dovoljno. Ništa nije dovoljno."     "Možda", odvrati Ged. "Ti si izabrao očajanje, ali nemoj zaboraviti da mi još nismo. Povedi nas do tog mesta."     Slepac podiže lice na kome se jasno videlo kakvu borbu u njemu vode strah i mržnja. Nadvladala je mržnja. "Neću", reče on.     Tada Aren koraknu napred i reče: "Hoćeš."     Slepac se ukoči. Okruži ih ledena tišina i tama kraljevstva mrtvih, okruži i njih i njihove reči.     "Ko si ti?"     "Zovem se Lebanen."     Ged progovori: "Ti koji sebe nazivaš Kraljem, zar ne znaš ko je ovo?"     Kob se ponovo ukoči. A onda reče, pomalo dahtavo: "Ali on je mrtav... Ti si mrtav. Ne možete se vratiti. Nema izlaza. Uhvaćeni ste ovde!" Dok je govorio, treperava svetlost oko njega poče da nestaje i oni začuše kako se okreće u tami i udaljava od njih, žurno nestajući u njoj. "Dajte mi malo svetlosti, gospodaru!" povika Aren, a Ged podiže svoj štap iznad glave, puštajući belu svetlost da razbije tu staru

tamu, punu stena i senki, između kojih je visoka, pogurena prilika slepca hitala i uzmicala, uzvodno od njih, nekim čudnim, slepim, sigurnim korakom. Aren pođe za njim, s mačem u ruci, a za njim Ged.     Aren je uskoro dosta odmakao svom saputniku, tako da je svetlost bila veoma slaba i često je sasvim nestajala kada bi je zaklonila kakva gromada ili zavoj rečnog korita; ali zvuk Kobovih koraka, njegovo prisustvo pred njim koje je osećao, bili su mu dovoljni da ne zaluta. Aren se lagano sve više primicao što je put postajao strmiji. Peli su se uz strmi prevoj zatrpan kamenjem; Suva reka, koja je bila sve uža što su se više približavali njenom izvoru, krivudala je između uspravnih obala. Kamenje je odzvanjalo pod njihovim nogama i šakama, jer morali su da se uspinju. Aren oseti da će uskoro doći do potpunog sužavanja obala i bacivši se unapred stiže do Koba i uhvati ga za ruku, zaustavivši ga: zaustavio ga je u nekoj vrsti bazena od stena širokom pet do šest stopa, koji je nekada mogao biti ribnjak ako je ovuda voda ikada proticala; a iznad njega nalazila se jedna prevrnuta stena i vulkanska lava. U toj se steni nalazio crni otvor, izvor Suve reke.     Kob nije pokušao da mu se otme. Stajao je sasvim miran, dok mu je svetlost sa Gedovog štapa, dok se on približavao, obasjavala lice bez očiju. On to lice okrnu ka Arenu. "Ovo je to mesto", reče on konačno, dok mu se oko usana obrazovao izvestan osmeh. "Ovo je mesto koje tražite. Vidite? Tamo se možete ponovo roditi. Treba samo da krenete za mnom. Živećete večno. Zajedno ćemo kraljevati."     Aren pogleda u to suvo, tamno vrelo, usta od prašine, mesto gde se mrtva duša, upuzavši u zemlju i tamu, ponovo mrtva rađala: njemu je to izgledalo izopačeno i on reče oštrim glasom, boreći se protiv smrtonosnog gađenja: "Neka bude zatvoren!"     "Biće zatvoren", reče Ged, prišavši mu: sada iz njegovih ruku i lica suknu svetlost kao da je on zvezda što je te beskrajne noći pala na zemlju. Pred njim je zjapio suvi izvor, zjapila su vrata. Bio je širok i prazan, ali da li je bio dubok ili plitak, ni po čemu se nije moglo naslutiti. U njemu nije bilo ničega na šta bi svetlost pala, što bi oko videlo. Bio je prazan. U njemu nije bilo ni svetlosti ni tame, ni života ni smrti. Predstavljao je ništa. Predstavljao je put koji nikud nije vodio.     Ged podiže ruke i progovori.     Aren je i dalje držao Koba za ruku; slepac je položio slobodnu šaku na stenu-zid. Obojica su nepomično stajala, uhvaćeni u mrežu moćne čarolije.     Pomoću celokupne veštine koju je sticao tokom celog života i pomoću sve snage koju je posedovalo njegovo žestoko srce, Ged se upinjao da zatvori ta vrata, da svet još jedanput objedini. Pod dejstvom njegova glasa i naredbom njegovih podignutih ruku, stene stadoše da se primiču jedna ka drugoj, bolno,

pokušavajući da postanu jedno, da se sretnu. Ali istovremeno, svetlost je sve više slabila, nestajući iz njegovih šaka i sa njegovog lica, nestajući iz njegovog štapa od tisovine, sve dok se nije pretvorila tek u slabo svetlucanje. Ali i pri toj slaboj svetlosti Aren vide da su vrata gotovo zatvorena.     Slepac je pod šakom osetio da se stene pomeraju, osetio je kako se primiču jedna drugoj: takođe je osetio kako se veština i moć smanjuju, kako se troše, kako se potrošiše... Iznenada on povika: "Ne!" otrže se Arenu, baci se napred i ščepa Geda u svoj slepi, moćni zagrljaj. Oborivši ga svojm težinom, obuhvati mu vrat šakama u želji da ga zadavi.     Aren podiže Seriadov mač i snažno zamahnuvši spusti oštricu pravo na povijeni vrat pod zamršenom kosom.     Živi duh poseduje težinu u svetu mrtvih, a senka njegova mača ima oštricu. Sečivo je napravilo veliku ranu, povredivši Kobovu kičmu. Iz nje pokulja crna krv, osvetljena svetlošću samog mača.     Ali nema nikakve koristi od ubijanja već mrtvog čoveka, a Kob je bio mrtav, mrtav već mnogo godina. Rana se zatvorila, progutavši svoju krv. Slepac ustade onako visok i posegnu svojim dugačkim rukama prema Arenu, dok mu se lice krivilo od besa i mržnje: kao da je tek sada postao svestan ko mu je pravi neprijatelj i takmac.     Užasno je bilo posmatrati ovo oporavljanje posle smrtonosnog udarca, ovu nemogućnost da se umre, mnogo užasniju od bilo kakvog umiranja, i Aren oseti kako u njemu rastu bes i gnušanje, kako se pretvaraju u berserkersku pomahnitalost, te zavitlavši mačem, on ponovo udari, zadavši mu jedan izravan, užasan udarac iz velike visine. Kob pade sa raspolovljenom lobanjom i lica umrljanog krvlju, a Aren se smesta nađe nad njim, kako bi ga ponovo udario pre no što se rana zatvori i nastavio da udara dok ne ubije...     Podigavši se na kolena pored njega, Ged izgovori jednu reč.     Začuvši njegov glas, Aren zastade, kao da ga je neka ruka uhvatila za šaku u kojoj je držao mač. Slepac koji je počeo da ustaje ostao je potpuno nepomičan. Ged takođe ustade; malo se zanosio. Kad je već mogao uspravno da stoji, okrenuo se licem prema steni.     "Neka bude cela!" reče on jasnim glasom, te svojim štapom iscrta pomoću vatrenih linija i preko kapije od stena neku šaru: runu Agnen, Runu Svršetka, koja zatvara puteve i iscrtava se na poklopcima kovčega. Više nije bilo ni pukotine ni praznine između gromada. Vrata su bila zatvorena.     Tle Suve zemje zadrhta pod njihovim nogama i preko nepromenljivog, golog neba pređe dugačka grmljavina koja potom uminu.

     "Pozivam te rečju koja neće biti izgovorena pre kraja vremena. Rečju koja je izgovorena pri stvaranju svega, sada te oslobađam. Pođi slobodan!" i pognuvši se nad slepcem koji se šćućurio na kolenima, Ged mu nešto prošapta u uvo, pod belom zamršenom kosom.     Kob ustade. Lagano pređe pogledom oko sebe, očima koje su videle. Pogleda u Arena, a onda u Geda. Nije izgovorio ni jednu jedinu reč, već je samo zurio u njih svojim tamnim očima. Na licu mu se nije ogledao bes, niti mržnja, niti žaljenje. Lagano se okrenuo i otišao nizvodno prateći tok Suve reke, te im uskoro nestao s vidika.     Svetlost više nije dopirala ni iz Gedovog štapa od tisovine ni sa njegovog lica. Ostao je da stoji u tami. Kada mu je Aren prišao, on se uhvati za mladićevu mišicu kako bi ostao uspravan. Na trenutak ga protrese grč usled suvog jecaja. "Gotovo je", reče on. "Ničeg više nema."     "Gotovo je, dragi gospodaru. Moramo poći."     "Da. Moramo poći kući."     Ged je izgledao kao neko ko je zbunjen ili iscrpljen. Krenuo je za Arenom nazad, nizbrdo, sledeći tok reke, polako i sa teškoćom zaobilazeći stene i kamene gromade. Aren je stalno bio uz njega. Kada su obale Suve reke postale niže, a tle manje strmo, on se okrenuo unazad u pravcu iz koga su došli, prema dugačkoj, bezobličnoj padini koja je vodila naviše u tamu. Zatim se okrenuo od nje. Ged ništa ne reče. Čim su zastali, on se spusti na jednu gromadu od lave, iscrpljen, a glava mu je klonula na grudi.     Aren je znao da je put kojim su došli za njih zatvoren. Mogli su samo da nastave dalje. Moraju preći ceo put. "Čak ni suviše daleko nije dovoljno daleko", pomisli on. Podigao je pogled prema crnim vrhovima, hladnim i tihim naspram nepomičnih zvezda, užasnim; i ponovo mu se neumoljivo obrati onaj ironični, rugajući glas njegove volje: "Hoćeš li stati na pola puta, Lebanene?"     On priđe Gedu i veoma nežno reče: "Moramo poći dalje, gospodaru."     Ged ništa ne odvrati, ali ustade.     "Mislim da moramo poći preko planina."     "Ti vodi, momče", reče Ged promuklim šapatom. "Pomozi mi."     I tako se oni uputiše uz padine prašine i okamenjene lave ka planinama; Aren je pomagao svom saputniku što je bolje umeo. U dubokim uskim dolinama i ždrelima vladala je potpuna tama, tako da je morao da opipava put pred sobom, pa mu je bilo teško da u isto vreme pomaže Gedu. Hodanje je bilo naporno, svaki čas su se saplitali; a kada su padine postale strmije, morali su da se penju četvoronoške, što je bilo još teže. Kamenje je bilo oštro i žarilo im je šake poput otopljenog gvožđa. Bilo je hladno i

postajalo sve hladnije što su se više uspinjali. U dodiru ove zemlje osećala se patnja. Pržila je kao živi ugalj: u planinama je gorela vatra. Ali vazduh je stalno bio hladan i uvek mračan. Nije bilo zvuka. Vetar nije duvao. Oštre stene lomile su se pod njihovim šakama i klizile pod njihovim nogama. Crni i tanki, izdanci brda i ponori uzdizali su se ispred njih i propadali pored njih u crnilo. Iza njih, ispod njih, gubilo se kraljevstvo mrtvih. Ispred, iznad, vrhovi i stenje uzdizali su se naspram zvezda. Ništa se nije pokretalo čitavom dužinom i širinom tih crnih planina sem dve smrtne duše.     Ged se često saplitao ili gubio korak od iscrpljenosti. Sve je teže i teže disao, a kada bi šakama snažno pritisnuo o stenje, zadahtao bi od bola. Kada bi ga začuo kako diše, Arenu bi se cepalo srce. Pokušavao je da ga zadrži da ne pada. Ali put je često bio suviše uzak za njih dvojicu da njime idu uporedo ili je Aren morao da pođe napred kako bi pronašao siguran prolaz. I na kraju, na jednoj visokoj padini koja se uzdizala do zvezda, Ged se okliznuo, pao licem prema tlu i više nije ustao.     "Gospodaru", pozva ga Aren kleknuvši pored njega, a onda izgovori njegovo ime: "Gede."     Nije se ni pomerio ni odgovorio.     Aren ga podiže u naručje i iznese ga uz tu visoku padinu. Na njenom kraju počinjalo je ravno tle koje se prostiralo dosta u daljinu. Aren spusti svoj teret, pa i sam iscrpljen pade pored njega trpeći bolove, bez nade. Ovo je bio vrh prolaza između dva crna vrha do koga je želeo da stigne. Ovo je bio prolaz i kraj. Dalje nije bilo puta. Kraj ravnog dela puta predstavljao je ivicu jedne stene: ispod nje se tama protezala zauvek, a male zvezde visile su nepokretne u crnoj struji neba.     Izdrživost može da nadživi nadu. On nastavi da puzi napred, u trenucima kada je za to bio sposoban, i to četvoronoške. Zatim pogleda preko ivice tame. A ispod njega, sasvim malo ispod njega, ugleda plažu sa peskom boje belokosti; beli i ćilibarni talasi kovitlali su se i udarali peneći se o nju, a na drugoj strani mora sunce je zalazilo u zlatnoj izmaglici.     Aren se ponovo okrenu ka tami. Vrati se. podiže Geda što je bolje umeo i teškom mukom krenu napred, noseći ga dokle god je mogao da korača. Tada sve prestade da postoji; žeđ, bol, tama, sunčeva svetlost i huk mora.          13. KAMEN BOLA     Kada se Aren probudio, siva magla zaklanjala je more, dine i brda Selidora. Iz magle su se mrmljajući pojavljivali gromoviti talasi, da bi se zatim, isto tako mrmljajući, ponovo povlačili u nju. Bilo je vreme plime, tako da je plaža sada bila mnogo uža nego kada su stigli na nju; oni najmanji penušavi talasi koji

su najdalje zalazili u kopno lizali su Gedovu ispruženu levu šaku dok je on ležao licem okrenut prema pesku. Odeća i kosa bili su mu mokri, a Arenova odeća ledeno se pripijala uz njegovo telo, kao da je more konačno i zauvek uspelo da se sklopi nad njima. Nigde nije bilo ni traga Kobovom mrtvom telu. Možda su ga talasi odvukli u dubinu. Ali je zato Aren, kada je okrenuo glavu, ugledao, ogromno i nejasno zbog magle, sivo telo Orm Embara, nalik na srušenu kulu.     Aren ustade, tresući se od zime; jedva je stajao na nogama usled studeni, ukočenosti i slabosti sa vrtoglavicom koja je posledica dugog i nepotrebnog ležanja. Posrtao je poput kakvog pijanca. Čim je uspeo da ovlada svojm udovima, uputio se ka Gedu i uspeo da ga odvuče malo dalje od vode, van domašaja talasa, ali to je ujedno bilo sve što je mogao da uradi. Činilo mu se da je Ged potpuno hladan i veoma težak; preneo ga je preko granice, izneo iz smrti u život, ali možda je to uzalud uradio. Prislonio je uvo uz Gedove grudi, ali nije uspeo da obuzda podrhtavanje vlastitih udova i cvokotanje zuba da bi proverio čuju li se otkucaji srca. Ponovo se podigao i pokušao da korača ne bi li vratio nešto topline u noge, te je na kraju, drhteći i vukući noge poput kakvog starca, krenuo da pronađe njihove zavežljaje. Spustili su ih pored jednog malog potoka koji se spuštao sa grebena brda, dosta davno, kada su stigli do kuće od kostiju. Taj potok je sada tražio jer ni o čemu drugom nije mogao da razmišlja do o vodi, svežoj vodi.     Do potoka je stigao pre no što je očekivao, jer on se spuštao do plaže i zbunjeno je vijugao i granao se poput kakvog srebrnog drveta do ivice mora. Tu je pao i počeo da pije, zagnjurivši lice i šake u vodu, zahvatajući vodu ustima i napajajući njome duh.     Konačno je seo; kada se ispravio, ugledao je na suprotnoj obali potoka jednog ogromnog zmaja.     Njegova glava, boje čelika, na kojoj su se oko nozdrva, očnih duplji i čeljusti nalazile crvene mrlje koje kao da su poticale od rđe, bila je okrenuta prema njemu i gotovo da se nadnosula nad njim. Kandže su mu bile duboko zarivene u mekani, mokri pesak na ivici potoka. Sakupljena krila delimično su se nazirala, nalik na jedra, ali se zato njegovo dugačko tamno telo gubilo u magli.     Bio je potpuno miran. Kao da je tamo čučao satima, godinama, vekovima. Kao iskesan od gvožđa, oblikovan u steni... ali oči u koje se nije usuđivao da pogleda, oči nalik na ulje koje vijuga po vodi, poput žutog dima iza stakla, te neprozirne, duboke, žute oči posmatrale su Arena.     Ništa nije mogao da učini; stoga je ustao. Ako zmaj bude hteo da ga ubje, ubiće ga; a ako to ne učini, pokušaće da pomogne Gedu, ako je za njega još bilo nade. Ustao je i krenuo uz potočić tražeći njihove zavežljaje.

     Zmaj ništa ne učini. Nepomično je čučao i posmatrao. Aren pronađe zavežljaje, napuni obe mešine na potoku i preko peska se vrati do Geda. Pošto se svega nekoliko koraka udaljio od potoka, zmaj se igubio u gustoj magli.     Napojio je Geda, ali nije mogao da ga podigne. Ležao je onako mlitav i hladan, teške glave oslonjene o Arenovu ruku. Tamnoputo lice sada mu je bilo sivkasto i na njemu su se jako isticali nos, jagodične kosti i stari ožiljak. Čak mu je i telo izgledalo nekako mršavo i spaljeno, kao da se prepolovio.     Aren je sedeo na vlažnom pesku, držeći glavu svog saputnika u krilu. Magla je stvorila neku neodređenu, meku kuglu oko njih, koja je pri vrhu bila svetlija. Negde u magli nalazio se mrtvi zmaj Orm Embar i živi zmaj koji je čekao pored potoka. A s druge strane Seliora, na jednoj drugoj plaži, nalazio se čamac Dalekovidi, bez zaliha. Istočno se prostiralo more. Možda nekih tri stotine milja bilo je udaljeno prvo kopno u Zapadnom Prostranstvu; hiljadu najbliže u Unutrašnjem moru. Dugačak put. U Enladu su imali običaj da kažu: "Daleko kao Selidor." Stare priče za decu, mitovi, počinjali su: "Veoma, veoma davno i daleko kao što je daleko Selidor, živeo je princ..."     On je bio princ. Ali u drevnim pričama to je bio početak, a ovo je izgleda sada bio kraj.     Nije klonuo. Iako je bio veoma umoran, iako je žalio svog saputnika, nije osećao ni najmanje gorčine niti žaljenje. Samo što ništa više nije mogao da učini. Sve je već bilo učinjeno.     Kada mu se snaga vratila, počeo je da razmišlja o tome da pokuša nešto da upeca upotrebivši pribor iz zavežljaja; jer kada je utolio žeđ, počeo je da oseća užasnu glad, a svu hranu su potrošili, ostao im je samo jedan paket tvrdog hleba. To je nameravao da sačuva jer ga je natopljenog vodom i razmekšalog mogao dati Gedu.     Jedino mu je još to preostalo da uradi. Dalje nije znao šta bi, svuda oko njega bila je magla.     Dok je sedeo onako sklupčan sa Gedom u magli, počeo je da opipava džepove, ne bi li našao nešto korisno. U džepu tunike napipao je neki tvrd predmet oštrih ivica. Izvukao ga je i zbunjeno se zagledao u njega. Bio je to jedan mali kamen, crn, šupljikav, tvrd. Umalo ga nije bacio. A onda je u šaci opipao njegove ivice, grube i spržene, osetio je njegovu težinu i prepoznao ga; bio je to kamenčić sa Planine Bola. Upao mu je u džep dok se peo ili dok je puzao sa Gedom prema ivici. Držao je u ruci tu nepromenljivu stvar, kamen bola. Sklopio je oko njega šaku i zadržao ga u njoj. Tada se nasmešio, i mračno i veselo u isti mah, spoznavši, po prvi put u životu, ovako sam, ni od koga pohvaljen, i na kraju sveta, pobedu.     Magla se proredila i razišla. Kroz njene ostatke ugledao je, daleko na pučini, sunčevu svetlost. Dine i

brda su se pojavljivali i nestajali, bezbojni i uvećani velovima magle. Sunce je bleštavo obasjavalo telo Orm Embara, koje je i tako mrtvo veličanstveno izgledalo.     Čeličnocrni zmaj i dalje je nepomično čučao na suprotnoj strani potoka.     Kada je prošlo podne, sunce je postalo jasno i toplo, spalivši iz vazduha i poslednje pramenove magle. Aren je zbacio sa sebe mokru odeću i ostavio je da se suši, te je unaokolo šetao nag, opasan samo mačem. Isto je učinio i sa Gedovom odećom, ali iako su jaka, okrepljujuća, prijatna toplina i svetlost dodirivali Geda, on je i dalje nepomično ležao.     Začula se buka koja je dopirala od dodira dva metala, škripavi šapat ukrštenih mačeva. Zmaj boje čelika podigao se na svoje povijene noge. Pokrenuo se, prešao preko potočića uz meki šištavi zvuk dok je vukao dugačko telo kroz pesak. Aren je ugledao bore na ramenom zglobu, okolopljene bokove izbrazdane ožiljcima kao i okop Eret-Akbe, dugačak požuteli, tupi zub. U svemu tome kao i u njegovom sigurnom, promišljenom kretanju, u dubokoj i zastrašujućoj mirnoći, nazirao je znak starosti: velike starosti, godina koje nadmašuju sećanja. Stoga je, kada se zmaj zaustavio, na nekoliko stopa od mesta na kome je Ged ležao, Aren ustao i stao između njih dvojice, te upitao na hardijskom jer nije znao Prastari govor: "Jesi li ti Kalesin?"     Zmaj ništa ne odvrati, ali kao da se nasmešio. Zatim spusti svoju ogromnu glavu i istegnu vrat, pa se zagleda u Geda i izgovori njegovo ime.     Glas mu je bio dubok i nežan, a dah mirisao na kovačevu peć.     Ponovo je nešto rekao, a onda još jednom; posle trećeg pokušaja Ged otvori oči. Posle izvesnog vremena pokušao je da se pridigne, ali nije mogao. Aren kleknu pored njega i pridrža ga. Tada Ged reče: "Kalesine", poče on, "senvanssai'n ar Rouk!" Pošto je to izgovorio, snaga ga je izdala, spustio je glavu na Arenovo rame i zatvorio oči.     Zmaj ništa ne odvrati. Nepomično je čučao kao i ranije. Magla je opet počela da se spušta, zaklonivši sunce nad morem po kome je polegla.     Aren obuče Geda i umota ga u svoj ogrtač. Plima koja se daleko povukla sada je ponovo nadolazila i on je razmišljao o tome da svog saputnika ponese do suvljeg tla na dinama, jer je osetio kako mu se snaga vraća.     Ali u trenutku kada se sagnuo da podigne Geda, zmaj ispruži svoje veliko oklopljeno stopalo i gotovo ga dodirnu. Na stopalu je imao četiri kandže, a pozadi ostan kao u petla, ali to su bili čelični ostani, dugački poput sečiva kose.

     "Sobriost", reče zmaj, poput januarskog vetra što duva kroz smrznuti šaš.     "Poštedi mog gospodara. On nas je sve spasao i čineći to utrošio je svoju snagu, a možda dao i život. Poštedi ga!"     Tako je govorio Aren, besno i odlučno. osećao je suviše veliko poštovanje i strah, strah ga je celog ispunjavao, bilo mu je muka od njega i želeo je da ga se otarasi. Bio je besan na zmaja zbog njegove sirove snage i veličine, tih nepravednih prednosti. Video je smrt, okusio je smrt, tako da nikakva pretnja nije mogla da ovlada njime.     Stari zmaj Kalesin posmatrao ga je jednim izduženim, užasnim, zlatnim okom. U dubinama tog oka krili su se mnogi, mnogi vekovi: duboko u njemu nalazio se osvit sveta. Mada se Aren nije zagledao u njega, bio je svestan da ga ono posmatra istinskim i blagim veseljem.     "Arv sobriost", reče zmaj, a zarđale nozdrve mu se raširiše tako da duboko u njima zasija omeđena i prigušena vatra.     Arenova ruka bila je podmetnuta pod Gedova ramena, jer se upravo spremao da ga podigne kada ga je u tome prekinulo Kalesinovo kretanje, i sada oseti da se Gedova glava malo pomerila i začu njegov glas: "To znači, ovde se popni."     Izvesno vreme Aren je ostao nepomičan. To je bilo ludo. Ali to ogromno stopalo sa kandžama i dalje je bilo podignuto i poput stepenika je stajalo pred njim; a iznad njega, pregib zglavka u laktu; a iznad ovoga, izbočeno rame i muskulatura krila na mestu gde je ono izbijalo iz lopatice ramena: četiri stepenika, stepenište, a tamo, ispred krila i prve velike čelične bodlje kičmenog oklopa, u vratnom udubljenju, bilo je mesta za jednog čoveka da ga opkorači ili možda dvojicu. Ako su ludi, bez nade i skloni ludorijama.     "Penji se!" reče Kalesin na jeziku Stvaranja.     I tako se Aren pridiže i pomože svom saputniku da se uspravi. Ged je uspravno držao glavu i uz pomoć Arenovih ruku koje su ga podupirale i usmeravale, uspeo je da se popne uz te neobične stepenice. Obojica opkoračiše zmajev vrat i smestiše se u grubo oklopljenom udubljenju na njemu. Aren se nalazio pozadi spreman da podupre Geda ako se ukaže potreba. Obojica osetiše kako u njih prelazi dobrodošla toplina kao da ih je ogrejalo sunce, na mestu gde su dodirivali zmajevu kožu: život je plamteo u vatri ispod čeličnog oklopa.     Aren vide da su zaboravili magov štap od tisovine napola zakopan u pesku; more se šunjajući primicalo da ga dohvati. On krenu po njega, ali ga Ged zaustavi. "Ostavi ga. Svu svoju veštinu vračanja

istrošio sam na tom presahlom izvoru, Lebanene. Sada nisam mag."     Kalesin se okrete i pogleda ih postrance; u oku mu se nazirao drevni podsmeh. Da li je Kalesin bio muško ili žensko, nije se moglo odrediti; šta je Kalesin mislio, nije se moglo saznati. Krila se lagano podigoše i raširiše. Nisu bila zlatna kao Orm Embarova već crvena, tamnocrvena, tamna poput rđe, krvi ili grimizne lorbanerijske svile. Zmaj pažljivo podiže krila kako ne bi zbacio svoje malene jahače. Pažljivo se skupio poput opruge u ogromnim bokovima, te skočio kao mačka u vazduh, a krila spustio i poneo ih iznad magle koja se vukla preko Selidora.     Veslajući tim grimiznim krilima kroz večernji vazduh, Kalesin se uputi ka pučini, okrenu ka istoku i odlete.     Usred leta, iznad ostrva Uli, viđen je jedan veliki zmaj kako nisko leti, a kasnije je primećen i iznad Usidera i severno od Ontuega. Iako su se zmajeva u Zapadnim Prostranstvima grdno plašili, jer su ih tamo ljudi suviše dobro poznavali, kada je ovaj prošao i seljani se izvukli iz skrovišta, oni koji su ga videli, počeše da govore: "Nisu svi zmajevi mrtvi, kao što smo mislili. Možda ni svi čarobnjaci nisu mrtvi. Njegov let je stvarno bio veličanstven; možda je to bio Najstariji."     Niko nije video gde se Kalesin spustio. Na tim dalekim ostrvima ima šuma i divljih brda do kojih je svega nekoliko ljudi stiglo i gde je čak i spuštanje zmaja moglo da prođe neopaženo.     Ali vika i pometnja zahvatile su Devedeset Ostrva. Muškarci su veslali prema zapadu između malih ostrva, vičući: "Sakrijte se! Sakrijte se! Zmaj od Pendora je pogazio svoju reč! Arhimag je nestao, a zmaj dolazi da nas sve proguta!"     Ne spuštajući se, ne gledajući prema kopnu, veliki crv boje čelika preleteo je mala ostrva, male gradove i male farme i nije ih udostojio ni jednog jedinog plamenog daha. Tako je preleteo preko Geata i preko Serda, prešao preko tesnaca Unutrašnjih mora i stigao nadohvat Rouka.     Nijedan čovek nije se sećao, a teško da je o tome govorila i koja legenda, da je bilo koji zmaj nasrnuo na vidljive i nevidljive zidine tog dobro branjenog ostrva. Ovaj, pak, nije oklevao, već je zamahujući nezgrapnim krilima, moćno preleteo preko zapadne obale Rouka, iznad sela i polja i uputio se prema zelenom brdu koje se uzdizalo iznad Grada Tvila. Tu se konačno meko spustio na zemlju, podigao svoja crvena krila i priljubio ih uz telo, te otpuzao na vrh Okruglog brda Rouka.          Dečaci istrčaše iz Velikog zdanja. Ništa ih nije moglo zaustaviti. Ali uprkos svojoj mladosti zaostali su za svojim učiteljima, te su posle njih stigli na Okruglo brdo. Kada su pristigli, tamo je već bio Veliki

majstor Ustrojstva, koji je stigao iz svog Gaja, dok mu se svetla kosa prelivala na suncu. S njim je bio i Veliki majstor Pretvaranja, koji se pre dve noći vratio u obličju velikog morskog orla, povređena krila i umoran; dugo je bio zarobljen vlastitim čarolijama u tom obličju i nije mogao da se vrati u vlastiti oblik dok nije stigao u gaj, one noći kada je Ravnoteža ponovo uspostavljena i ono što je bilo slomljeno ponovo spojeno u celinu. Bio je tu i Veliki majstor Prizivanja, suvonjav i slab, koji je tek pre jednog dana ustao iz kreveta; a pored njega je stajao Čuvar kapije. Bili su prisutni i ostali učitelji sa Ostrva Mudrih.     Videli su jahače kako silaze, kako jedan pomaže drugome. Videli su ih kako se osvrću oko sebe sa izrazom na licu koji je otkrivao neobično zadovoljstvo, strogost i čuđenje. Zmaj je čučao kao da je od kamena dok su mu se oni spuštali niz leđa i konačno stali pored njega. Malo je okrenuo glavu dok mu je Arhimag nešto govorio, a onda mu je kratko odgovorio. Posmatrači su primetili u pogledu njegovog žutog oka kojim ih je postrance posmatrao hladnoću i podsmeh. Oni koji su razumeli čuli su zmaja kako kaže: "Mladog kralja sam doneo u njegovo kraljevstvo, a starca sam vratio kući."     "Još samo malo, Kalesine", odvratio je Ged. "Još nisam stigao tamo kuda moram stići." Spustio je pogled prema krovovima i kulama Velikog Zdanja obasjanim suncem i kao da se osmehnuo. Zatim se okrenuo prema Arenu, koji je stajao onako visok i vitak u iznošenoj odeći i ne baš siguran na nogama shrvan umorom koji ga je savladao tokom duge vožnje i čuđenja usled svega što se dogodilo. Naočigled svih, Ged kleknu pred njim na oba kolena i pognu svoju sedu glavu.     Zatim ustade i poljubi mladića u obraz rekavši: "Kada stigneš do svog prestola u Hevnoru, gospodaru i saputniče, vladaj dugo i pravedno."     Ponovo je pogledao prema Učiteljima, mladim vračevima, dečacima i stanovnicima grada koji su se okupili po padinama i u podnožju Okruglog brda. Lice mu je bilo spokojno, a u očima mu se naziralo nešto slično podsmehu koji je zračio iz Kalesinovih očiju. Okrenuvši se od svih njih, on se ponovo pope uz zmajevo stopalo i preko ramena, te zauze svoje mesto između vrhova krila, na vratu zmaja, ne držeći u rukama nikakve uzde. Crvena krila se podigoše i začegrtaše poput bubnjeva, te Kalesin Najstariji skoči u vazduh. Iz zmajevih čeljusti pokuljaše vatra i dim, a lepet njegovih krila nalikovao je grmljavini i udarima olujnog vetra. Jednom je napravio krug oko brda, a zatim je odleteo na sever, pa u pravcu istoka, prema onom delu Zemljomorja u kome se nalazi brdovito ostrvo Gont.     Čuvar kapije se osmehnu i reče: "On je svoje odradio. Otišao je kući."     Zatim nastaviše da posmatraju zmaja kako leti između sunca i mora dok nije nestao s vidika.     

     Gedova dela pričaju kako je on, koji je bio Arhimag, došao na krunisanje Kralja svih ostrva u Kulu Mača u Hevnoru u srcu zemlje. Pesma kaže da je on, kada je ceremonija krunisanja bila završena i počelo slavlje, napustio društvo i sam otišao u hevnorsku luku. Tamo se na vodi ljuljuškao čamac, star i trošan od mnogih oluja i godina; jedra nisu bila podignuta i bio je prazan. Ged je pozvao čamac po imenu, Dalekovidi, i on mu je prišao. Ušavši u čamac sa mola, Ged je okrenuo leđa kopnu, te je bez vetra, jedra ili vesla pokrenuo čamac; on ga je povezao iz luke i iz zaklona na zapad, između ostrva, na zapad preko mora; o njemu se više ništa nije čulo.     Ali na ostrvu Gont ta priča drugačije glasi; u njoj se kaže da je mladi kralj Lebanen došao da potraži Geda kako bi ga poveo na krunisanje. Ali nije ga našao u luci Gonta niti u Re Albiju. Niko nije umeo da mu kaže gde se on nalazi, samo da je otišao peške u planinske šume. Često je tako odlazio, rekoše, i mesecima se nije vraćao i nijedan čovek nije poznavao puteve njegove usamljenosti. Neki su se ponudili da ga potraže, ali im je kralj to zabranio rekavši: "On vlada većim kraljevstvom od mene." I tako je napustio planinu, popeo se na brod i vratio u Hevnor da ga krunišu.