Tekst i pristup tekstu
Tekst je grafika fiksacija jeziko-akustikog sloja dela,
poslednji vaei jeziki oblik koji je delu dao autor u rezultatu
stvaralakog procesa.textum (lat.) tkanje, preplitanje reiTekst moe
biti usmena i pisana tvorevina.Fusnota je beleka ispod teksta,
pisana sitnijim slovima i odvojena prazninom ili crtom; gradi sa
tekstom viu celinu.Kontekst je pretpostavljena govorna ili misaona
celina u okviru koje reeno ili zapisano dobija odreenije znaenje,
iri je pojam od teksta, iako i sam tekst moe biti kontekst za manje
celine. Knjievni kontekst je vrsto ustrojen, vai organsko shvatanje
da celina zavisi od jedinica i ako se poremeti deo, poremetie se i
celina, ne moe se menjati raspored delova, jer se tako menja i ui
kontekst; zbog jaeg ustrojstva kontekst ima vei znaaj u knjievnim
nego u neknjievnim tekstovima.Hipertekst je elektronski zapis na
raunaru, sa jednog na drugi tekst prebacuje se pomou linkova. To
prebacivanje nije pravolinijsko (kao na papiru), celina obuhvaena
hipertekstom nema ni poetak ni kraj, nije ograniena. ire shvaen
hipertekst zove se hipermedija, a obuhvata i sliku i
zvuk.Filologija oznaava ljubav prema pisanoj rei, a filolozi su
bili ueni i umni ljudi koji su znali klasine jezike. Ona obuhvata:
a) celokupnu oblast prouavanja jezika,b) usmene i pisane
knjievnosti,c) duhovne kulture naroda sa istorijskom
orijentacijom.Prema neto novijoj definiciji, filologija se bavi
tumaenjem pisanog teksta u kulturne i istorijske svrhe.Filoloki
metod u knjievnoj kritici je metod u prouavanju knjievnosti gde je
najvanije jeziki ispitati delo da bi se utvrdilo poreklo, starost i
autentinost. Osniva je Nemac Lahman. (19. vek)Tekstologija (textum,
logos) je deo filologije koji prouava pisani knjievni tekst sa
ciljem da utvrdi njegovo poreklo, starost i autentinost. Nia
filoloka kritika utvrivanje autentinosti Via filoloka kritika
utvrivanje autora i vremena nastanka delaPostupci
pripisivanja/ukidanja autorstva: ATRIBUCIJA skup naunih postupaka
kojima se delo pripisuje nekom autoru; esto se koristi kada je
autor nepoznat ili je pisao pod pseudonimom ATETEZA
ponitavanje/ukidanje/osporavanje autorstva dela nekom autoruKao
dokazi za datiranje esto se koriste hartija, slova, tj. nain na
koji se pisalo.
Nauna izdanja tekstova
1. Faksimilsko/mehaniko izdanje reprodukcija starijih tampanih
tekstova bez izmena; slova i grafika su isti kao u originalu;
obnavlja se postupak tampanja originala, ovo izdanje je skuplje i
trajnije.2. Diplomatiko izdanje potpuno se potuje izvorni jezik
pisca i njegov pravopis, ostaju nedirnute osobine pisanja autora,
ne ispravljaju se greke ni propusti, ne osavremenjuje se tekst.3.
Kritiko izdanje najvernija i najpotpunija verzija teksta nekog ili
vie dela u pogledu znaajnih elemenata tako da se smatra
najautentinijim, jezik se ne menja, ali pravopis i interpunkcija
da.
autograf tekst pisan rukom autora autorizovano izdanje sam pisac
uestvuje
a) editio princeps prvo glavno izdanje nekog starijeg rukopisa
b) izdanje poslednje ruke poslednje izdanje koje je autor
odobrioKritiki aparat u okviru kritikog izdanja: etape koje prate
konaan tekst (sauvane varijante) doprinose razumevanju dela, uvid u
metode prireivaa; opti deo: napomene i objanjenja vezana za delo,
posebni deo: vezan za odreene rei, stihove i reenice.Filoloki deo:
pregled i dokumentacija rada prireivaa, razlike izmeu varijanti
razliita izdanja bez krupnih razlika koje se tiu strukture.
Klasifikacija knjievnosti
- Klasifikacija se pravi da bi se celokupni korpus knjievnih
dela lake prouavao: a) visokovrednovana/petparaka knjievnostb)
prema piscu i epohic) usmena i pisanad) nacionalne knjievnostie)
prema duinif) na knjievne rodove i vrste/podela na knjievne anrove
zasnovana na posebnosti naina izgradnje knjievnog dela NAJVANIJA.
Ovom podelom bavi se knjievna genologija.
Podela na knjievne rodove: lirika subjektivnost, oseajnost epika
objektivnost drama sukob,protivrenost*MODERNU PODELU SU USTANOVILI
RENESANSNI TEORETIARI*Platon govori o tri oblika pesnitva: lirika
(pesnik se ne skriva), epika (ne govori sam pesnik), drama (meavina
ova dva).Bate: lirika oseanja, epika- pria, drama sukob. Gete:
lirika - entuzijastiki ustreptalo, epika isto pripovedanje, drama
gde likovi delaju.Hegel: lirika subjektivnost, epika objektivnost,
drama sinteza ova dvaTrijada uvek 3 odreenja dijalektike teza
(borba suprotnosti): pozitivno odreenje (lirika),
antiteza/suprotnost (epika), sinteza/pomirenje (drama).Ui pojam od
roda su knjievni anrovi/vrste: skupine knjievnih dela sa nekim
osobinama koje se u drugim delima ne javljaju.
Lirika
Lira (gr. muziki intrument) ili melos (napev) uz liru su pevane
pesme melike.Najvanije odlike: subjektivan, lian odnos prema svetu,
vanost lirskog ja, uticaj emocija i misli, ritminost, stil i
stilske figure, subjektivnost i neposrednost. Motivi: ljubav, enja,
seta, tuga, rodoljublje...*Emil tajger iskazuje temeljnu ljudsku
mogunost izraavanja, lirika se pribliava muzici, nestaju granice
izmeu subjektivnog i objektivnog... Lirske pesme se klasifikuju
prema:a) sredinjem motivu: ljubavne, socijalne, refleksivne,
rodoljubive, itd...b) narodne (anonimne su, nepoznat je autor:
obredne, tubalice, svatovske, poslenike) i umetnike (pripisano
autorstvo atribucijom, nastaju u VI, VII v. p.n.e). Osnovne vrste
umetnikih pesama su: elegija potie od folklorne tubalice koja je
pevana uz frulu, distih utvrenog metra, isticala je pouku, a posle
se okree tugi i melanholiji, nepovratno izgubljenom, danas je to
pesma oseajnog tona, poznati elegiar je Ovidije. jambs folklorni
stih u jambskom metru koji se koristi u rugalicama, obeleen je
linim tonom i estinom melika lirika u uem smislu, peva se uz liru,
solo ili u horu, predstavnici: Sapfo/a (enska ljubav), Alkej
(Ljubavni i lini doivljaji) Anakreontika ditirambi, vinske pesme
nastale u slavu boga Dionisa, najpre su obrednog karaktera,
dijaloke forme, a potom dobijaju odlike lirskih pesama. Ime duguju
pesniku Anakreontu.1) ANTIKA: Himna [himnos (pevanje pesama)]
posveena je osobi ili predmetu kom se ljudi dive i potuju ga, najee
su to bogovi i heroji, odlikuje je uzvien ton Oda Pindar je pisao
ode, to je lirska pesma sveanog tona, obraa se uzvienoj ideji,
vrlini ili velikim ljudima, slavi ih sa potovanjem i divljenjem, sa
distance pristupa temi Epinikija pesma o pobedi, u ast pesnicima na
sportskim takmienjima Epigram kratka duhovita ili satirina pesma
gde se jezgrovito ismeva neki nedostatak pojedinca ili drutva.
Prethodnik epigrama je epitaf (nadgrobni natpis u kom se ozbiljno
ili aljivo govori o nekoj pokojnikovoj osobini). Idila (ekloga) -
zaetnik je Teokrit, opisuje se neporemeeni sklad, savrenstvo,
prizori iz seoskog ivota pastira i njihovih ljubavi (Vergilije
Bukolike).
2) RENESANSA: Trubadurska poezija pojavljuje se krajem srednjeg
veka u Provansi. Karakterie je virtuoznost novih oblika, rima,
melodija, peva se o plemikim zamkovima uz violinu, harfu, citru,
tema su viteke ljubavi, neguje se kult dame, obavezuje se na
vernost, neguje se kancona. U Nemakoj su to bili minezengeri. Sonet
javlja se u Italiji, sastoji se od dva katrena i dva terceta
(ukupno 14 stihova) (moe i u dve strofe, 8+6). Otac sonata je
Petrarka (posveeni Lauri). Sonetni venac 14 stihova povezano je
tako da poslednji stih jedne soneta ujedno bude i poetni stih
narednog,a 15. sonet (magistrale, majstorski) obuhvata sve te
zajednike stihove. esto se koristi i akrostih ime koje se
vertikalno iitava u 15. sonetu. ekspirov elizabetanski sonet javlja
se u Engleskoj, katren ima dve rime, a tercet ima tri, forma je
vrlo zahtevna. Rondo nastaje u Francuskoj u 14. v, ima 8-13
stihova, predstavnik je arl Orleanski, pesma poinje refrenom koji
se ponavlja u sredini i na kraju, kurtoazna je i otmenog tona
(razlikuje se od rondela po metrici). Triolet ima 8 stihova, prvi
se ponavlja 3x, sloeno ponavljanje treba da se izvede sa lakoom,
koriste se lake humoristike i satirine teme. Karakteristina je za
nemaki romantizam, ali nastaje u Francuskoj u 13. veku. 3) PESME
ISTONJAKOG POREKLA: Gazel arapski gazal, kraa ljubavna pesma u
distisima sa istom rimom u prva dva i sledeim parnim stihovima: aa
ba ca da. xa Rubaija poreklom iz persijske porodice, misaona tema
od etiri stiha sa istom rimom u 3 stiha: aaba Pantum - malajskog
porekla, katreni sa ukrtenom rimom (1. i 3. stih jedne strofe
ponavljaju se kao 2. i 4. stih naredne strofe) Haiku japanskog
porekla, 3 stiha od 17 slogova, 1. i 3. stih su peterci, 2. je
sedmerac. Pesmu odlikuje filozofska misao, nagovetaj, asocijacija;
najpoznatiji pesnik je Macuo Bao (17.vek).
4) MODERNA LIRIKA:Razvija se u Francuskoj u drugoj polovini 19.
veka (predstavnici i zaetnici Bodler, pesme u prozi Pariski splin,
Rembo, Malarme). Odlike: originalnost, individualnost, paradoks,
izazov za itaoca, sugestivna, misaona, neobine teme,
nesentimentalnost, otkrivanje novih jezikih mogunosti, hermetinost,
fantazija, groteska, fragment, nekomunikativnost, ne postoje
striktna tematska ogranienja
LIRSKO-EPSKE VRSTE:
Balada od provansalske rei ballar (plesati), najpre oznaava
ljubavnu pesmu koja se peva uz igru, u Francuskoj imatri strofe sa
rimom i refrenom, na severu Evrope je pripovedna pesma starinskog
karaktera, sa dijalozima, tune intonacije, o nekoj nesrei,
stradanju. Romansa na narodnom romanskom jeziku, u osmercima, prvo
o junakim podvizima, u Francuskoj je romantina sa ljubavnim
motivima, a u Engleskoj je prianje o romantinim dogaajima, vedrija
je od balade. Poema zbofg duine nije isto lirska,uva lirski ton i
atmosferu, zastupljena je u romantizmu (Strailovo, aki
rastanak).
Epika - Epos (gr. govor, pria) je pria o dogaajima, umetnosti
pripovedanja, okree se spoljnom svetu, ton je objektivan, umeren,
stie se utisak nepristrasnog govora, neutralnost, staloenost,
mirnoa, ini se da pripoveda ne uestuje u dogaajima o kojima govori,
odstojanje (distanca) od predmeta o kome se govori.
Podela:a) stih: ep, epska pesmab) proza: pripovetka, novela,
roman
EP: Deli se na narodni ili umetniki, po tematici: herojski,
komini, religiozni, idilini (Gete: Herman i Doroteja), didaktiki
(filozofskog sadraja).Postoji razlika izmeu epa i epopeje: epopeja
je ep koji daje najiru sliku ivota obiaja nekog naroda.*Umetniki
epovi: Lodoviko Ariosto Besni Rolando, Torkvato Taso Osloboeni
Jerusalim.*Narodni epovi: Mahabharata, Ep o Gilgameu, Pesma o Sidu,
Beovulf, Pesma o Nibelunzima, Pesma o Rolandu, Ramajana,
KalevalaHOMERSKO PITANJE: dve hipoteze:a) nastanak epova iz
folklornih ciklusa zamenjuju se predstave o jednom genijalnom
tvorcu, ukazuje se na to das u pojedinci (pesnici) objedinjavali ve
postojee pesnitvob) prvobitno jezgro potiu od manjih pesama koje su
osnova kasnijem umetanju i proirivanju, odreeni pesnik je moda
znaajan na poetku graenja epa, a njegovo pesnitvo prihvataju drugi,
velika je uloga genijalnih pojedinaca.EPSKA PESMA: Manjeg je obima,
pripoveda o jednom dogaaju manjeg znaaja i ima manji broj lica,
nema umetnutih epizoda, nema umetnutih epizoda, poseduje epsku
irinu, tj. daje se dovoljno prostora svim pojedinostima.
Krakteristika epike je RETARDACIJA, odnosno usporavanje radnje
udaljavanjem od glavnog toka dogaaja.Vrste retardacije su:
Digresija usporava pripovedanje tako to prekida nit izlaganja duim
opisom predmeta/osobe/dogaaja koji nije direktno deo fabule Epizoda
epeisodos (gr. umetak, dodatak) vea, tematski zaokruena digresija
koja, kada se izdvoji iz dela, uva svoju celovitost (poetak,
sredina, zavretak) i sadri sve vane pojedinosti. Epsko ponavljanje
povezuje pojedine delove grupom stihova ili situacija da bi se
episode lake uklopile u celinu. esto se koriste improvizacije i
formule (lainost, formulativnost), grupa rei, ideje koje se
upotrebljavaju ili stalne slike u usmenoj improvizaciji.
JEDNOSTAVNI VS. SLOENI OBLICI
Teoretiar Andrej Joles: knjievni oblici ili forme su knjievne
vrste koje izvorno pripadaju usmenoj knjievnosti i u njima se
ogleda stvaralaka mo samog jezika, on zahvata deo sveta i
konkretizuje ga u jednoj formi (mit, legenda, ala, bajka,
zagonetka). Te forme se samo uslovno mogu suprotstaviti romanu,
novel i pripovetki, one su sastavni deo mnogih sloenih oblika i
samo uslovno se mogu nazvati umetnikom prozom Mit (gr. mythos pria,
kazivanje, govor) jezika tvorevina koja na temelju mitskog iskustva
oblikuje priu vezanu za poreklo i nastanak sveta, ljudskih
tvorevina, pojava, naroda, jedstavan je oblik i pojavljuju se
istaknuti likovi (bogovi, heroji). Legenda pria u iju se istinitost
veruje, tvorci su nepoznati, a za razliku od mita, uporite u
istoriji i geografiji je odreeniji (lat. legenda ono to treba da se
proita; pre je to bio naziv za itija svetaca, a kasnije obuhvata
sve ono to treba da bude upameno), vreme nastanka je nepoznato.
Bajka vezana za rani razvoj duha, pojedinca i naroda (rano
detinjstvo, najstarija predanja u narodu) i za glagol bajati,
natprirodno ima znaajnu ulogu (vile, vetice, dinovi, adaje,
ivotinje pomagai.), postoje opta mesta ili motive: bitka dobra i
zla, prevazilaenje prepreka, stalni brojevi (3,9), ivotinje koje
pomau glavnom junaku, zli likovi, natprirodne osobine junaka,
pravda pobeuje za razliku od mita i legende, kazuje se kao
izmiljena, nema verodostojnost, vezuje se za usmenu knjievnost,
tampa poinje u 17.veku, postoje i umetnike: braa grim, arl Pero,
Andersen aljiva pria kratka pria koja je usmerena na izazivanje
smeha, poput jo saetije dosetke, obino je u pitanju komika
situacije, poiva na domiljatom iskazu, ocrtavanju tipova ili
kombinaciji ova dva. Anegdota (gr. anecdotes neizdat) pripada
usmenoj knjievnosti, saeta pria o smenoj zgodi u kojoj uestvuje
poznata linost, esto podrazumeva i duhovitu repliku, osvetljava
karakter linosti koja je akter prie. Basna u izvornom obliku ovo je
usmena tvorevina, opaa i opisuje prirodnu pojavu ili sluaj iz ivota
koji se ponavlja i namee kao iskustvo koje se moe shvatiti u
prenosnom smislu i uoptiti. Karakteristike su:ustaljene osobine
ivotinja,personifikacija, alegorija, esto sadri pouku didaktikog
karaktera, akteri su ivotinje koje ispoljavaju stalne osobine
ljudi. Pripovetka kraa epska forma manjeg obima od romana,
karakterie je suenost tematike, bira se tema koja prikazuje posebno
izdvojen dogaaj i bitan moment koji presudno odreuje karakter ili
sudbinu lika ili otkriva sutinsku problematiku neke pojave. Novela
(it.novella novina, od renesanse je ovo i knjievni termin)
razlikuje se od pripovetke po tome to je tema neobian i zanimljiv
dogaaj koji je stvaran ili mogu i razvija se jedinstvenim sukobom i
napetou koji su strogo usmereni ka razreavanju; bliska je drami,
otac novele je ovani Bokao (Dekameron okvirna pria i umetnute
novele kojih ima oko 10), ima ih i kod nas Laza Lazarevi.
ROMAN - Roman prvo oznaava upotrebu narodnog umesto knjievnog
jezika u neolatinskim jezicima u 17. veku (u Francuskoj). Lingua
latina romana - pisanje na starom francuskom jeziku, a postepeno se
ograniava na roman kao knjievnu vrstu. U antici se sree model
pretka romana, ali se on tada ne smatra umetnikom knjievnou, ve
izmiljotinom, ljubavnom priom (Longo Dafnid i Hloja), u rimsko doba
postoji Satirikon (Petronice). Od 13. veka dominira proza, kasnije
se pojavljuju viteki romani, a u 17. veku i pikarski; antiki i
viteki roman duguju mitovima i legendama (za pokarski roman je
tipino nizanje dogodovtina (Lazari, Don Pablo). Alonso Quijano Don
Quijote parodija na viteke romane kao dominantni anr, prvi dominant
roman. Preci modernih romana verovatno su narodne knjige gde su se
nalazila predanja i prie iz narodne tradicije, zanimljive prie i
anegdote o probisvetima, aljivdijama Roman reka: dug roman u vie
knjiga (Traganje za izgubljenim vremenom).KLASIFIKACIJA:1)
Tematika: drutveni, ljubavni, psiholoki, viteki, pikarski,
porodini, istorijski, pustolovni, kriminalistiki nedostatak:
otvrenost i neodreenost podele, a i neki romani se mogu svrstati u
vie grupa2) Stav pisca i opti ton romana: sentimentalni,
humoristiki, satirini, didaktiki, tendenciozni nedostatak: moe da
se odnosi na knjievnost u celini, a ne samo na roman3) Vladajui
inioci integracije svih elemenata jednog romana:a) roman zbivanja:
opisani dogaaji objedinjuju sve ono to roman obraujeb) lika: likovi
vladaju strukturom romanac) prostor: npr: Na Drini uprija4) tancl:
odnos pripovedaa prema prii:a) auktorijalni roman: pripoveda je
najblii autoru, kao da sam autor pripoveda (npr. Crveno i crno)b)
JA roman: jedan od likova je pripovedac) personalni roman: javljaju
se pojedini likovi u delu (npr. Fokner Buka i bes)5) prema epohama:
realistiki, moderni, roman toka svesti6) prema nainu ozgradnje siea
(podela ruskih formalista):a) lananib) prstenastic) paralelni
Najvea dominacija bila je u toku realizma. Roman predstavlja
graansku kulturu i u 18. v. smenjuje epopeju, do tad je ona
dominirala. Klasino pripovedanje: najee u 3.l. jer je tako najvea
objektivnost, dok govor lica u 1.licu (JA) tei ispovednom
(konfesionalnom) tonu (an ak Ruso), pojavljuje se i u upravnom i
neupravnom govoru. Ne treba meati autora i pripovedaa, ak ni kada
je pripoveda dostojan poverenja, tj. pouzdan, jer moe biti i
nepouzdan, kada govori neistinu, kad je naivan ili, ak, lud.
(psihijatrijski sluaj).SKAZ - pripovedanje u 1. licu sa akcentom na
karakteristinom individualnom iskazu, koristi se narodni jezik sa
svim uzreica, neknjievim izrazima, elementima usmene improvizacije,
a to doprinosi vrlo ivopisnom prikazivanju lika itaocu.Doivljeni
govor: pripoveda prenosi tue rei, ali govori u treem licu prenosei
misli junaka (imamo utisak da se junakov i pripovedaev glas meaju).
Sveznajui pripoveda zna ta svako od likova misli i radi u svakom
trenutku u romanu ali ne otkriva izvor svog saznanja, ovakva vrsta
pripovedaa doivljava krizui detronizaciju ve sa Floberom u 19. v, u
naturalizmu se pripoveda poistoveuje sa naunikom, u drugoj polovini
19.v. Flober trai material koji nije puka invencija (romani se ve
oslanjaju na istorijske dokumente i knjievnu grau, odgovornije se
pie), tako da sveznajui pripoveda vie nije suveren, trai se da
otkrije odakle potiu njegova saznanja. Sveprisutni nije isto to i
sveznajui pripoveda. Postoji vana taka sa koje se posmatra point of
view (taka gledita), perspektiva dogaaji se prikazuju iz odreene
perspektive, pripovedanje nije uvek jasno, ali je umetniki
verodostojnije, pripoveda se iz vidokruga nekog od junaka i obojeno
je njegovim emocijama i njegovom perspektivom (depresija,
zaljubljenost, itd.) Roman 20. veka: glavna osobina modernog
psiholokog romana je unutranji monolog koji tei da prikae sve
asocijacije koje se nekontrolisano niu u svesti junaka (stream of
consciousness), tehnikom unutranjeg monologa, uklanja se
pripovedaev lik i roman se pribliava drami, pripovedanje tee u 1.
licu, dominira subjektivna svest, ogleda se u nainu izlaganja koji
nema racionalnu strukturu i spontan je u nizanju misli; za razliku
od njega, solilokvij je pravilniji, razgovetniji, racionalniji,
gramatiki strukturisan i predstavlja organizovanu celinu,
predstavnici romana toka svesti su: Dems Dojs, Virdinija Vulf,
Fokner. (Uliks, Buka i bes, Gospoa Dalovej). Mentalni ivot junaka
treba da se prikae kao neprekidni tok totalnog iskustva,
neartikulisani proces toka svesti, iluzija njegove neposrednosti,
italac je taj koji treba da preuzme taku gledita pripovedaa i da
spoji rasute misli junaka slino filmskoj montai i lajt motive u
muzici, podatke koji nisu logiki servirani treba sloiti u
celinu.Osobena je i interpunkcija, esto se niu misli bez ikakvih
taaka i zapeta.Tip:1) naglaava reprezentativnost odreenih crta, tj.
junak ije su individualne crte ovla naglaene, ali su mu naglaene
tipine crte (npr. tvrdica, zaljubljeni starac, hvalisavi vojnik)2)
lik koji je nosilac optih karakternih osobina koje su
reprezentativne za odreenu grupu ljudi, sredinu ili opti ljudski
rod, posebno izraeno u realistikom romanu, npr.
Rastinjak)Prototip:1) delo ili lik koji nagovetavaju nastanak
druhih, kasijih, slinih dela ili likova, 2) osoba (stvarna od krvi
i mesa) koja je posluila kao primer za nastanak nekog knjievnog
lika (npr. Gospoa Arnu kod FloberaLik: skup odreenih moralnih,
misaonih i oseajnih svojstava, naina reagovanja, govora i ponaanja
koja predstavljaju ljudsku linost u knjievnom delu.
DRAMA
Drama (gr. radnja) prikazivanje radnje, delovanje subjekta u
okolnom svetu, protivrenost, sukob, nekad i podvojenost samog lika,
uesnik je dramsko lice.Dijalog pojava karakteristina za dramu gde
lica vode razgovor udvoje (razgovor izmeu 2 lica u drami).Polilog
razgovor vie uesnika u drami gde se razmenjuju replike, a dramska
lica mog govoriti za sebe u prisustvu drugih ili bez prisustva
drugih lica.Monolog due samostalno i obino zaokrueno razmiljanje
upueno sebi ili publici u kojoj se otkriva sopstveno stanovite o
neemu, este su upitne i uzvine reenice.U dijalogu ili polilogu se
suprotstavljaju misli, stavovi, lica, ima dinamike, izraavaju se
karakteri lica, a u monologue samostalno razmiljanje neemu
vanom.Solilokvij govori sa samim sobom tako da lice izgleda kao da
se ne obraa ni drugim licima ni publici, isakzivanje skrivenih
misli.Dramska lica nastupaju bez autorovog posredovanja, on je
prisutan samo u vidu didaskalija autorovih uputstava izvoenjima,
koje nisu rei samih dramskih lica.Rezoner jedan od lica koje iznosi
pieva shvatanja o prikazanom ili blie tumai druge i njihove
postupke.- Drama VS. predstava: poiva na dramskom delu, ali poiva
in a scenariju, kostimima, osvetljenju, muzici, itd, podeljena je
na inove koji se dalje dele na scene (promena mesta) i pojave
(promena situacije i likova). U okviru celovite dramske radnje
postoji 5 delova ili etapa: ekspozicija (uvod), zaplet, kulminacija
(vrhunac), peripetija (preokret), rasplet. Uvod uvodi publiku u
situaciju, zaplet donosi sukob i napetost koji dovodi do vrhunca,
preokret priprema rasplet kojim se drama zavrava.
Podela drame:1. tragedija2. komedija3. drama u uem
smisluTRAGEDIJAVodi poreklo iz stare Grke, prvo je obrednog
karaktera pripada sveanostima u ast boga Dionisa, religijskom kultu
u okviru tetralogije: tri tragedije i satirska pesma, naziv vodi
poreklom od jarca (tragos jarac) i postoje 3 tumanja:1. hor glumci
su nastupali u jareoj koi2. satiri ljudi sa jareim atributima,
pohotna boanstva vezana za Dionisa3. jarac kao rtva na oltaruU 5.
v. p. n. e. pojavljuje se prvi glumac ispred hora i horovoe, Eshil
uvodi i drugog glumca, a Sofokle i treeg, nikad ih nema vie od
troje.Tragedija predstavlja iznenadni pad iz sree u nesreu zbog
neke iznenadne pogreke, nama je slian da bi se izazvalo
poistoveivanje, pa zatim i strah, to je kljuno u tragediji
stradanje tragikog lika koje izaziva strah i saaljenje kao posebno
zadovoljstvo.Sofokle (Antigona), Eshil, Euripid (Ifigenija).Obino
se prikazuju sudbine ve poznatih likova i uzimaju se motive iz
homerskih epova koji su vaspitali celu antiku. Vaan deo antike
tragedije je prolog (uvod): govor jednog glumca ili hora o glavnim
likovima u drami ili samom zapletu.KOMEDIJATakoe je vezana za
sveanosti u ast boga Dionisa, od gr. rei commos (vesela povorka
koja peva aljive pesme) i prethodnik joj je Mim, poznat na
Siciliji.Predstavnici su: Terencije, Plaut (Rim), Aristofan,
Menandar (Grka).Postoje razliite vrste: 1. sicilijanska, 2.
stara/antika,3. srednja i nova antika,4. rimskaAristofan abe,
Ptice, Oblaci (Oblakinje).Delovi komedije su: agon (boj, takmienje,
rasprava to je takmienje reima gde obino jedan glumac zastupa
miljenje autora u kratkim dijalozima) i parabaza (najvanija horska
pesma u staroj antikoj komediji gde hor iznosi miljenje o politici,
religiji, drutvenim prilikama, itd. i razbija scensku
iluziju).Menandar Namr, Plaut up sa zlatom, Blizanci (rimska
komedija se razvija po ugledu na grku), Terencije stvara pod
uticajem novoantike komedije i Menandera. Poznato je mesto njihovih
komedija, npr. Svekrva, Devojka sa Androsa, Evnuh.RAZLIKA IZMEU
KOMEDIJE I TRAGEDIJE:1. Tragedija prikazuje pojedinca sa izuzetnim
sudbinama, a komedija se bavi prosenim nedostacima i manama osnovna
osobina je nesklad izmeu elja i mogunosti, smeje se manama i komino
ih prikazuje2. Za razliku od tragedije, rasplet u komediji je
srean.3. Komedija ima vie lica.4. U komediji postoje tipovi likova
koji se ismevaju: tvrdica, hvalisavac, zaljubljeni starac (iz
rimske komedije prelazi u evropsku i obeleava njenu tradiciju).5. U
komediji kritika ljudskog ponaanja izaziva smeh, a ne strah i
saaljenje, koristi se humor i simatija u razumevanju mana.Razvoj u
srednjem veku: Misterija nastaje iz liturgije, izvodi se u okviru
boine i uskrnje predstave, nekad traje po par dana. Mirakul
prikazuje ivot svetaca i njihova udotvorstva. Moralitet tei ivotnoj
pouci preko priklado odabranih izmiljenih fabula, s junacima koji
su personifikovane vrline i poroci kako se treba ponaati, a kako
neKomedija nieg reda: lakrdija i farsa, izvode se na vaarima i
karnevalima, poiva na grupnim efektima, esto je vulgarna,
skaredna.RENESANSA:U Italiji nastaje commedia del arte koju
odlikuje stereotipni zaplet i sposobnost glumaca da improvizuju,
ima fiksiran scenario, ali ne i tekst. Poiva na ubacivanju aljivih
dosetki, pojavljuju se tipovi likova: Dotore, Arlekin, Kolombina,
Pantalone, narodskog je karaktera, svi likovi imaju uvek istu
tipinu odeu, fiziki izgled i tako se prepoznaju.PODELA:1. Komedija
karaktera predstavljeni su tipovi karaktera koji su smeni zbog
preteranog nesklada u karakteru ili neke upeatljive mane (tvrdiluk,
uobranost)2. Komedija zabune (intrige) zaplet proizlazi iz nekog
nesporazuma, linost se dovodi u smene situacije, komika situacije3.
Komedija naravi ismeva mane itavog drutva, slabosti ukorenjene u
odreenoj sredini, klasi ili grupi.Meanje traginih i kominih
elemenata: tragikomedija, ozbiljna komedija, plana komedija,
tragina farsa, graanska tragedija.DRAMA U UEM SMISLUIzbega
suprotnosti komedije i tragedije, ivot shvata ozbiljno, opisuje
moralnu borbu oveka, dobro i zlo, savest, plemenitost, licemerje,
po karakteru je blia tragediji, ali nije neminovno tragina, glavna
teza je da se treba suprotstaviti zlu.Postoje i komadi s pevanjem,
kao i melodrama: sie je sentimentalni i pobeuje vrlina.Een Jonesko
i Semjuel Beket su predstavnici drame apsurda ili antidrame,
suprotno konvencijama dramske umetnosti, anksioznost, strah,
usamljenost modernog oveka, nelogian razvoj radnje,odsustvo akcije
(elava pevaica, ekajui Godoa).Bertold Breht je predstavnik epskog
pozorita, likovi su prikazani u neprirodnom stavu i tako se izraava
kritiki stav prema vienom, radnja se prekida raznim vrstama
komentara, pesmama, sonetima, esto komentarie recitator, ne
doivljava se potpuno uivljavanje gledalaca a ni glumaca od kojih se
zahteva kritika distance od lika: efekat otuenja, nema zapleta u
klasinom smislu (majka hrabrost i njena deca).KNJIEVNO-NAUNE VRSTE
VAN PESNITVA1. Biografija ivotopis znamenite linosti koi sadri
osnovne podatje o njenom ivotu i radu, obuhvata nauni i istorijski
interes sa umetnikim oblikovanjem.2. Autobiografija biografski spis
autora koji pie o sebi.3. Memoari uspomene, tj. vlastita priseanja
iz ivota o umetnikoj i naunoj delatnosti pojedinca.4. Dnevnik vrsta
autobiografije pisana iz dana u dan.ISTORIOGRAFSKA PROZA1.
Anali/letopisi skup vanih dogaaja zabeleenih po godinama.2. Hronika
skup dogaaja zabeleen u vremenskom sledu.3. Rodoslov navedeni
lanovi dinastije.KNJIEVNOST IZRAENA SVAKODNEVNIM JEZIKOM:1. Dopis
izvetaj koji se alje iz razliitih zemalja.2. Reportaa izvetaj sa
teerna.3. Intervju razgovor sa nekom zanimljivom linou kojoj
novinar postavlja pitanja.4. Feljton na popularan nain obrauje
pitanja od opteg znaaja i teme iz umetnosti, nauke, objavljuje se u
nastavcima*esej/ogled tekst u kome vlastita vizura i pretpostavka
autora pri razmatranju nekog problema ima znaajnu ulogu. Otac eseja
je Miel de Montenj (16.vek). Takoe je zanajan i Frensis Bejkon(16.
i 17. vek). Esej je vrlo popularan u Engledkoj u 18. veku, u 20.
veku je takoe omiljena vrsta, a danas je oblik knjievne
kritike.
STIL I STILISTIKA
Stilos (gr.) i stilos (lat.) najpre znai pisaljka, a zatim
oznaava rukopis (specifian nain pisanja), a na kraju specifian nain
izraavanja u govoru i pisanju.Antika retorika posveuje dosta panje
stilu kao nainu govora (ukraeni, kitnjasti govor je vana osobina
knjievnosti).Antiki pojam stila: opteprihvaeni dobar stil ujedno
ima i umetniku vrednost, a upranjavanjem odreenog koji se smatra
dobrim, ona se postie.Antika stilistika bila je normativna, jer
podrazumeva stroga pravila, autoritete i uzore.Stilska figura je za
staru retoriku bila apsolutno sredstvo knjievnog izraza (neophodan
je da bi stil bio dobar), a u novoj stilistici su relativna
sredstva (ne moraju da se koriste), tj. osnovna jer nisu obavezne
za dobar stil.Podela stila: niski, srednji, visoki.1753. Rasprava o
stilu (Bifon) Stil je ovek sam.U 20. veku obraa se panja na jezik,
nova stilistka je deskriptivna,a stil se shvata kao izraz
individualnosti, usmeren je ka isticanju originalnosti.Vaan je
uticaj De Sosira i njegove distinkcije langue (system znakova za
sporazumevanje)i parole (pojedunaki jeziki in, individualna
realizacija).Stil se posmatra kao izbor, pojedinac bira iz jezika
ono to mu treba da prenese poruku i on se svesno opredeljuje za
odreena sredstva izraza.
Osnovna podela nauke o stilu:1) Lingvistika stilistika uticaj De
Sosira utie na razvoj lingvistike stilistike, a jo jedno vano ime
je arl Baji koji uvodi termine pojmovna, ekspresivna i impresivna
vrednost izraza.a) Pojmovna vrednost izraza je objektivno, opte
znaenje porukeb) Ekspresivna vrednost izraza je nesvesno obeleje
izraza koje proizilazi iz prirode onoga ko se izraavac) Impresivna
vrednost izraza je svesna tenja da se samim izrazom na odreeni nain
deluje na onog kome se govoriSamo su druge dve vrednosti predmet
istraivanja stilistike (jednim imenom - afektivne vrednosti).
Lingvistika stilistika se bavi jezikom u spontanoj upotrebi i njen
predmet nije jezik knjievnog dela, mada se Bajievi sledbenici bave
time.2) Stilistika kritika osnovna odlika je da se bavi jezikom
knjievnog dela, predstavnik minhenske kole je Leo picer, ujedno je
i jedan od najbitnijih za stilistiku kritiku, za njega je stil
odstupanje od odreene norme u sintaksi, leksici, itd Bavi se
individualnom upotrebom jezika, nainom na koji se individualnost
odraava u stilu. Njen zadatak je da se struno prikae oblikovanje
jezike grae u delu, a pristup je kroz jezik. picer smatra da
odstupanje treba da odvede do psihe pisca, izuava devijacije i vana
mu je intuicija. Dobija kritike, jer treba da nam bude vano samo
delo, a ne duh autora.Mikael Rifater uvodi pojam stilem jedinica
stila koju traimo unutar samog teksta,a funkcija samog stila je da
se istakne ono vano u jeziku: Jezik izrie, stil istie.NARODNI JEZIK
rei i oblici ivog govora ljudi odreenih krajeva i odreenog
doba.KNJIEVNI JEZIK pravila i norme, naknadna tvorevina obrazovanih
slojeva, pretenduje na optu upotrebu oblika koji se smatraju
normom, naziva s jo i STANDARDNIM JEZIKOM (NORMIRANIM) i
predstavlja temelj pismenosti.Knjievni jezik dela je poseban sluaj:
ne mora biti knjievni, ve zauzima posebno mesto izmeu knjievnog i
narodnog jezika, jer delo moe biti pisano i na dijalektu ili
sadrati provincijalizme.DIJALEKTIZAM re ili izraz neke ue govorne
zajednice, ne pripada knjievnom jeziku, a moe biti argon,
profesionalizamARHAIZAM re ili oblik koji je nekada davno bio u
upotrebi, ali je vremenom naputen ili zastareo.ISTORIZAM podvrsta
arhaizma, re koja nije izala iz opticaja, ali predmet koji oznaava
vie nije u upotrebi.NEOLOGIZAM kovanica, suprotnost arhaizmu, nije
postojala u jeziku ve ju je stvorio pojedinac, postoje doputeni i
nedoputeni neologizmi: doputeni su skovani da oznae pojave/pojmove
za koje nije postojao naziv, oni su u duhu jezika, izgraeni po
analogiji sa ve postojeim reima, ovakvi neologizmi brzo ulaze u
jezik i rei koje su nekada bile neologizmi ubrzo gube taj
status.VARVARIZAM - re ili oblik preuzet iz nekog stranog jezika
(tuica) latinizam, germanizam, turcizam; neki jeziki strunjaci
savetuju da koristimo svoje rei kad god je to mogue (purizam jeziko
istunstvo).
STILSKE FIGURE
Figura (lat) lik, prilika, nastaje kao odstupanje od uobiajenog
naina govora. Upoteba stilskih figura, izmeu ostalog, podrazumeva
stvaralaki in i to su sheme koje za cilj imaju da pokau neobinost
izraza.Tri grupe stilskih figura:1) FIGURE IZGOVORA (DIKCIJE) IGRA
REIMA - KALAMBUR nastaje dovoenjem u vezu rei koje su bliske samo
po glasovnoj konstrukciji ili njihovi glasovi iznenada uspostave
bliskost. Najee se radi o homonimima i paronimima. ASONANCA
ponavljanje istih samoglasnika u vie rei u stihu radi postizanja
zvunog efekta, pojaava ekspresivnost ALITERACIJA ponavljanje
suglasnika ili grupe glasova u stihovima ili reenicama ili
ponavljanje slova ili slogova na poetku rei ANAFORA ponavljanje rei
na poetku stihova EPIFORA ponavljanje rei na kraju stihova SIMPLOHA
ponavljanje rei i na poetku in a kraju stihova ANADIPLOZA jedna ili
vie rei sa kraja jednog stiha ponavlja se na poetku sledeeg
ONOMATOPEJA podraavanje (oponaanje) glasovima odreenih zvukova iz
prirode i naina kojim se oglaavaju ivotinjeANAFORA, EPIFORA,
SIMPLOHA I ANADIPLOZA imaju zajedniki naziv LIRSKI PARALELIZAM
povezuju motive u pesmi i daju joj odreenu emocionalnu obojenost.2)
FIGURE ISKAZAA) FIGURE KONSTRUKCIJE ASINDET nastaje prilikom
nabrajanja, ukoliko se izostavi veznik I koji treba da stoji izmeu
poslednjeg i pretposlednjeg lana, a efekat je da nam se ini da
nabrajanje nije zavreno. POLISINDET nagomilavanje veznika,
suprotnost asindetu, svaki lan niza se ponaosob naglaava. INVERZIJA
obrtanje, odnosi se na izmenu uobiajenog reda rei u jednom jeziku
ELIPSA izostavljanje iz reenice svih rei iji se smisao podrazumeva,
skraivanje, zadrava se centralna misao, sagovornik je dopunjava,
svoenje misli na re koja predstavlja teite u reenici, time se
postie lapidarnost (jezgrovitost) izraza. TAUTOLOGIJA ponavljanje
istih rei bez obzira na mesto gde ona nastupa, javlja se i bez
istih rei, u vidu sinonima. ANTITEZA kontrast, suprotnost,
suprotstavljanje: kao stilska figura predstavlja posebnu vrstu
poreenja, zasniva se na zaotrenoj razlici suprotnosti; podvrsta
antiteze je OKSIMORON stvaranje nove predstave spajanjem
protivrenih pojava. SLOVENSKA ANTITEZA vid poreenja koji se izvodi
postupno: pitanja, negativni odgovori na pitanja, taan odgovor na
kraju. POREENJE (KOMPARACIJA) jedna pojava se dovodi u vezu sa
nekom drugom pojavom na osnovu neke zajednike osobine ili 3 lana:
predmet koji se poredi, zajednika osobina, predmet sa kojim se
poredi (kao, poput). PARADOKS ono to je neoekivano, misao za koju
se ini da je protivrena, ali je u sutini duboko istinita prividno
protivrean zakljuak koji upozorava na dublji smisao. GRADACIJA
dodavanje jedinica u istom smeru, nabrajanje takvo da svaka
sledeajedinica nadmauje prethodnu, postoji klimaks i antiklimaks.
PERIFRAZA - suprotnost elipsi, nastaje kada se za iskaz neega to se
moe iskazati jednom reju koristi vie rei; proirenje iskaza, opisno
kazivanje sa vie rei, esto se koristi da se izbegne direktnost,
neposednost. EUFEMIZAM ublaeni iskaz, zamenjivanje rei koje se
smatraju nepodesnim ili opasnim (tabu). RETORSKO PITANJE posebna
upotreba upitnih reenica koje se esto niu jedna za drugom, bez
namere da stvarno oznae pitanje, u stvari su izjavne, a upitnim
oblikom se naglaava odreeni emotivni stav, koriste ih besednici
radi ubedljivijeg govora, posebno u antici. APOSTROFA postupak
besednika kada se vie ne obraa publici, ve onima o kojima pria
(mrtvim linostima, odsutnima), oivljava i naglaava govornikov stav,
odnos prema tim stvarima; prividno obraanje, uvek je u vokativu;
ako se obraa nekome sem bogovima i ljudima, onda se radi o
personifikaciji. EPITET treba ga razlikovati od atributa koji je
nuni pridev, dok je epitet ukrasni; ako se izostavi, ne gubi se
smisao, ali se gubi izraajnost; u usmenoj tradiciji postoje stalni
epiteti koji uvek stoje uz odreene pojave, osobe, predmete
B) FIGURE REI TROPI tropos (gr. obrt) rei koje se uzimaju u
prenesenom znaenju, deava se promena osnovnog znaenja tih rei.
METAFORA najpoznatiji trop i uopteno stilska figura, esto se naziva
skraenim poreenjem: ne saoptava se ta se s im poredi, ve se samo
izraava drugi lan poreenja (Kvintilijan u Institutio oratori: (On
je jak kao lav i On je lav), poiva na vanoj slinosti po ijem se
principu prenose osobine iz jedne osobine ivota u drugu. KATAHREZA
podvrsta metonimije, na grkom znai rava upotreba, a predstavlja
nelogian spoj rei, ali ako se neadekvatno upotrebljena re shvati
kao trop, onda sintagma ima smisla, esta je u modrenoj poeziji.
METONIMIJA gr. zamena imena, zamena jedne rei novom reju na osnovu
stvarnog odnosa pojava koje one oznaavaju, na osnovu stvarne
bliskosti, tj. logike veze (uzrok posledica, posuda sadraj,
izvrilac radnja). Jakobson smatra da su metafora i metonimija
osnovni mehanizmi funkcionisanja jezikih jedinica. Vertikala:
biranje po principu slinosti metafora; horizontala: biranje po
principu logikih odnosa: metonimija. SINEGDOHA podvrsta metonimije:
uzimanje dela umesto celine, jednine umesto mnoine, odreenog broja
umesto neodreene koliine i obrnuto. SINESTEZIJA dolazi do stapanja
vie ulnih oblasti tako to se jedno ulo kvalifikuje osetima koji su
karakterini za drugo ulo. HIPERBOLA preterivanje, najee
preuveliavanje, naglaavanje linog emotivnog stava. ALUZIJA lat.
aludere smerati, nianiti; zaobilazno podseanje na neto to nam je
poznato, mnoga knjievna dela su pisana kao aluziju; ukoliko aluzija
sadri neku kritiku, optubu, naziva se insinuacija.
3) FIGURE KAZIVANJA PERSONIFIKACIJA (lat. persona maska, osoba)
prvo se vezuje za prozopopeju pravljenje lica (bukvalno),
predstavlja pridavanje ljudskih osobinapredmetima, pojavama,
ivotinjama ALEGORIJA lat. drugo govoriti, jedno govoriti reima, a
drugo po smislu, aluzija cilja na neto odreeno, a alegorija ima
odreen smisao, iako ga ne otkriva; mitovi su prvobitno shvatani kao
alegorije, njeno znaenje je jedno i odreeno, iako je prikriveno;
basna poiva na alegoriji. PARABOLA pouna pria za narod, posebno iz
Biblije, u kojoj je znaenje alegorije najmanje sakriveno (ako je
ono najvie saktiveno, radi se o zagonetki). IRONIJA gr. eironeia
pretvaranje, stara retorika je svrstava i u figure rei i u figure
misli, treba je razumeti obrnuto od onoga to se kae, u govoru se
naglaava intonacijom, a u pisanju kontekstom. Blaga ironija, tj.
duhovito ismevanje zove se persiflaa,a zaotrena, uvek negativna
ironija vieg stepena, sa namerom da se protivnik ponizi naziva se
sarkazam (sarcasmos jetkost jetka ironija), suprotan sarkazmu je
humor koji pokazuje i blago saoseanje sa predmetom ale. SIMBOL
simbolon (gr. znak) poiva na rei koja oznaava konkretan predmet, a
istovremeno oznaava i apstraktan pojam, vei znaaj dobija u
teologiji; neki pojam se zamenjuje njegovom uslovnom oznakom;
simbolizam: nagovetaj, sugestija, nasluivanje, za razliku od
alegorije simol ima ire znaenje; ako se znaenje simbola ustali, on
se naziva stalni symbol ili amblem koji prvo oznaava crte sa
natpisom u stihu ili prozi. PARODIJA u bukvalnom prevodu znai
protivpesma; svesno podraavanje nekog knjievnog dela u cilju da se
ono satirino i duhovito ismeje; zadrava se formalna struktura, ali
promenom sadraja (daje mu se suprotan, komian, ironian smisao),
podsmeva se emocionalnom tonu originalnog dela; podvrsta je
travestija u kojoj se sadraj izlae neprikladnim reima.
TEORIJA STIHA
Grafika dispozicija je prvi pokazatelj stiha, ali je to
nedovoljno, nego je vana i intonaciona jedinica, jer se u govoru
izdvaja kao celina.Ritam je veoma vano obeleje stiha, rithmos (gr.)
odmerenost: javlja se gde se pojavljuje periodino ponavljanje
glasovnih jedinica (signala) koje neposredno doivljavamo i
anticipiramo, a jeziko-ritmiki signali mogu biti raznovrsni
(kvantitet, akcenti, slogovi)Podruje stiha ispituje metrika (metron
gr. mera) i versifikacija (versus facere lat. praviti stih) koje su
sinonimi za teoriju stiha.Versifikacija se bavi podrujem
organizovanja stiha kao posebnog oblika pesnikog govora svojstvenog
pojedinim jezicima, periodima ili pesnicima i pritom pretpostavlja
da postoje relativno stalni elementi stiha.Eufonija oznaava
prijatan zvuk, odnosi se na zvuni sastav pesnikog jezika i obuhvata
rimu, asonancu, aliteraciju i onomatopeju (blagoglasje,
milozvunost).Slog je najmanja jedinica izgovora u kojoj glavnu
komponentu ini najee vokal.Metar se odnosi na regulisanje stiha
prema odreenim shemama u pojedinim sistemima versifikacije, norma,
unutranja mera stiha skup zajednikih osobina koje neki niz stihova
ine podudarnim bez neke druge ritmike razliitosti.Stopa je osnovna
jedinica merenja u stihu, najmanja jedinica ritma, osnovna jedinica
versifikacije, nekolko stopa = metar, osnovna ritmiko melodijska
jedinica je stopa.
SISTEMI VERSIFIKACIJE
1) Kvantitativni sistem versifikacije je prvi ovakav system i
razvio se u Staroj Grkoj, zasniva se na pravilnoj smeni dugih i
kratkih slogova: dugi traje koliko i dva kratka, a kratki je
osnovna jedinica; osnovno polazite je vreme potrebno da se izgovori
kratak slog: MORA (lat. trajanje) koja traje 2/5 sekunde kratak
slog, a dugi traje 2 x 1 MORA, tj. 2 x 2/5 sekunde = 4/5 sekunde. -
kratak slog (mora) kasnije nenaglaeni - dugi slog (dve more)
kasnije naglaeniStopa se pojavljuje kao kombinaciaj dugih i kratkih
slogova koji se ponavljaju.ARZA podizanje jako vreme makron (dug
slog)TEZA sputanje slabo vreme breve (kratak slog) - trohej - jamb
- spondej - daktil - anapest - amfibrihUtvrene kombinacije stopa
opredeljivale su metar: heksametar: 5 daktila + 1 spondej (svaki
daktil moe biti zamenjen jednim spondejom, a poslednji spodej
jednim trohejom).Ovaj sistem versifikacije pored strogog
smenjivanja dugih i kratkih slogova podrazumeva i strog raspored
stopa u stihu (grki, orijentalni jezici).2) Silabiki sistem
versifikacije (silabicos slogovni) za meru uzima broj slogova u
stihu, za ist silabiki stih vaan je isti broj slogova u svim
stihovima (aleksandrinac - 12 slogova)Katalektiki stih je stih u
kome nedostaje jedan slog; akatalektiki stih ima broj slogova koji
odgovara metrikoj shemi, broj je potpun.3) Tonski sistem
versifikacije zahteva da u svakom stihu bude isti broj naglaenih
slogova, dok broj nenaglaenih moe da varira i nije toliko vaan
(nemaki, engleski jezik).4) Silabiko-tonski sistem versifikacije
uspostavlja ritam preko utvrenog rasporeda naglaenih i nenaglaenih
slogova, kao u silabikom sistemu, broj slogova je stalan, ali
prirodan naglasak rei dobija ritmiku ulogu, a iste su stope kao u
kvantitativnoj metrici, samo je dugi slog naglaeni, a kratak je
nenaglaeni (srpski jezik, najei je trohej zbog prirode naeg
akcenta). Granice izmeu rei su dobar pokazatelj ritma.1) Cezura
(Cesura lat. seenje) je granica izmeu rei koja se u svakom stihu
jab+vlja naistom mestu, tj. stalna granica izmeu rei iza odreenog
sloga u svim stihovima neke pesme i obeleava se .2) Akcenatska
celina se esto poklapa sa reju, ali ne mora zato to moe da obuhvata
i enklitike i proklitike, tako da predstavlja svaku re ili grupu
rei koje imaju jedan akcenat i obeleava se .Kataleksa je odstupanje
od nekog pravila u rasporedu stopa, broju stihova, itd.Metrika
konstanta je fenomen koji se u stihu ponavlja sto posto ili sto
posto izostaje, tj. osobina stiha koja se ili uvek javlja ili uvek
izostaje.Metrika dominanta je osobina stiha koja se sa najveom
frekvencijom ponavlja u stihu. Ritmika/ritamska tendencija je
osobina stiha koja se javlja samo povremeno sa odreenim stepenom
verovatnoe anticipacije (jambska, trohejska).Strofa je metrika
celina sastavljena od vie stihova, u Grkoj oznaava horsku pesmu
tokom krunog koraanja, a sada oznaava niz stihova koji ine misaonu
celinu (safika i alkejska strofa).Refren je stih koji se vie puta
ponavlja u pesmi, i to nezavisno od mesta u pesmi, a to ponavljanje
je znaajno i istie se.Jedinstvo strofe je uvek ritmiko:distih: 2
stiha sekstina: 6 decima: 10tercet: 3 stiha septima: 7katren: 4
oktava: 8kvinta/petostih: 5 nona: 9Strofa: dva ili vie stihova koji
su objedinjeni istom ritmikom organizacijom.Angaman ili opkoraenje:
pojava da se jedna sintaksika celina ne zavrava u jednom stihu ve
se prenosi u sledei ili se prenosi iz poslednjeg stiha jedne strofe
u prvi stih naredne (fenomen u kom se poetak i kraj misaone celine
ne podudaraju sa poetkom i krajem stiha).Ree/prenos: otriji oblik
gde se u sledei stih prenosi samo zavretak misaone celine, esto
samo i jedna re.Kontraree: misao u stihu se samo zapone, a sve
ostalo se prenosi u sledei stih.
RIMA/SLIK
Glasovno podudaranje rei na kraju dva stiha, poev od naglaenog
vokala poslednje rei pa do kraja rei, deli se po:1) kvalitetua)
pravilna podudaranje naglaenog glasa i svih sledeihb) ista
podudaranje akcenta kod samoglasnikac) neista razliita vrsta
akcentad) bogata podudaraju se i glasovi pre naglaenoge) krnja ne
podudaraju se svi glasovi iza naglaenogf) neprava podudaranje
poinje iza naglaenog vokala2) kvantitetu (rodu) a) muka samo jedan
slog,b) enska dva sloga,c) daktilska, srednja/deja (tri sloga)3)
rasporedu:a) parna aabbccb) ukrtena ababc) obgrljena abbad)
nagomilana aaaae) isprekidana abcbdacf) leonirska rima unutar
stiha: rimuju se rei u sredini in a kraju stiha =unutranja rima
(Doe doba da idem u groba).Slobodni stih (vers libre) ostvaruje
ritam mimo svih sistema versifikacije, ne primenjuju se druga
metrika sredstva osim pauza koje ih dele, nema simetrini raspored
rime. stalan broj slogova i akcenata; predstavlja pobunu protiv
tradicionalnih metrikih oblika, ne moe se odrediti po metru. Ne
postoji potpuno Slobodan stih, jer svaki, ipak, ima odreenu
organizaciju.Takva je francuska poezija krajem 19. veka. Rembo
(retroaktivno pionir slobodnog stiha), Vitman (pesnik modernog
slobodnog stiha).Blankvers (blank verse) prazni, beli stih, namerno
nerimovani stih, glavni u engleskoj dramskoj poeziji (ekspir,
petostotni jamb 10 ili 11 slogova sa jednoslonom ili dvoslonom reju
na kraju.STALNI OBLICI su ustaljene vrste stiha i strofe koji uvaju
tradiciju, a skup osobina postaje norma.Srpska poezija:1) Simetrini
osmerac iri se pod uticajem narodne poezije, jedan od
najrasprostranjenijih stihova od Radievia do Jakia, cenzura je iza
etvrtog sloga, koji je nenaglaen, kao i poslednji.2) Bugartice ili
15erac sa cezurom iza 7. sloga ili 16erac sa cezurom iza 8, broj
slogova nije ustaljen, javlja se pripev od najee 6, a ree 5
slogova, iza prvog, pa iza svaka dva stiha, ali ne iza
poslednjeg.3) Epski (junaki) deseterac nesimetrini 10erac, najeci u
naoj tradiciji, uz gusle cezura posle 4. sloga, u umetnikoj poeziji
se javlja poetkom 19. veka, zbirke se objavljuju tada, 4. i 10.
slog su nenaglaeni.4) enski/lirski/simetrini deseterac cezura je
iza 5. sloga, uticaj narodne usmene poezije, est je u narodnoj
lirskoj poeziji, jambska ritamska tendencija (Laza Kosti)
naglaenost parnog sloga.Stihovi klasinog porekla:1) Heksametar
najstariji stih za koji Grci smatraju dag a je otkrio bog Apolon,
sastoji se iz 5 daktila i jednog spondaja i podraavan je u
renesansi, najei je u prevodima Homerovih epova.2) Pentametar
(krnji heksametar) nedostaje mu 6. stopa Trea i esta strofa nemaju
tezu. Zajedno sa heksametrom daje tzv. elegijski distih koji se
sastoji iz jednog pentametra i jednog heksametra.Stihovi romanskog
porekla:1) Tercina (terza rima) - Danteova tercina koju je koristio
u Boanstvenoj komediji, glavna u italijanskoj poeziji do renesanse;
tada je menja stanca. Tercina nije isto to i tercet. Ima tri stiha,
rima je karakteristina, stvorena upravo za Boanstvenu komediju,
strofe nisu samostalne, jambski 11erci (endekasilato), svaka rima
se javlja 3x (prvi i trei stih, drug i prvi stih sledee strofe). Na
kraju jo jedan 11erac vezan rimom za drugi stih poslednje strofe.2)
Stanca (ottava rima) strofa od osam stihova, koriena u 15. i 16. v,
tipina za italijanki ep, 8 jambskih 11eraca, abababcc rima, Bokao
joj donosi ugled, a Ariosto i Taso vrhunac. U 16. veku u Engleskoj
Spenser joj menja oblik, dodaje 9. stih i neto drugaiju rimu,
Spenserova strofa/stanca.3) Sonet italijanskog porekla,
petrarkistiki sonnet, sastoji se iz dva katrena i dva terceta, ima
14 stihova, 11eraca u jambskom rasporedu (ree jedna oktava i jedna
sekstina), tematski i po rimi katreni terceti su odvojeni, katren:
abba, a u tercetu: cdc i tima iz katrena ne sme da se ponovi, u
tercetu je poenta, otac sonata je Petrarka.Krajem 16. veka, poetkom
17. veka javlja se sonnet u Engleskoj: elizabetanski ili ekspirov,
abab cdcd efef gg (3 katrena i jedan distih). Sonetni venac =15
soneta, svaki od 2 do 4 ponavlja zavrni stih prethodnog kao prvi,
15. se zove magistrale ili majstorski, ita se kao akrostih.4)
Sestina (sestina lirica) oblik kancone, pripisuje se provansalskom
pesniku Arno Danijel, javlja se u italijanskoj, portugalskoj i
francuskoj poeziji, kasnije u engleskoj, to je 6 strofa od 6
stihova + dodatak od 3 stiha, umesto rime se ponavljaju poslednje
rei stihova prve strofe sa promenjenim redom.5) Sekstina (sesta
rima) strofa od 6 stihova, italijanska epoha, strofa od 6 11eraca
sa rimom ababcc.6) Aleksandrinac francuski stih par ekselans, ime
je dobio po francuskom spevu o Aleksandru Velikom iz 12. veka ,do
16. veka je redak, a u 17. veku postaje stih francuske tragedije i
komedije i najei francuski stih, cezura je posle 6. sloga, raspored
stopa je preteno jambski, astrofian je, stihovi se niu tako da ne
formiraju strofe, uvek je rimovan u drami je parna rima, a u lirici
ukrtena, 6. i 12. slog su naglaeni.7) Endekasilabo italijanski
11erac, petoiktusni jamb, nekad do 14 slogova, utie na evropsku
knjievnost, razvezani ili odreeni 11erac bez rime je pretea
blankversa.5
