Valeria Montaldi~Imperatorov rukopis.pdf

8/10/2019 Valeria Montaldi~Imperatorov rukopis.pdf

1/26201


2/262

Valerija Montaldi

S italijanskog prevela Gordana Suboti

Imperatorov

rukopIs

02


3/262

Naslov originalaValeria Montaldi

IL MANOSCRITTO DELLIMPERATORE

Copyright Valeria Montaldi, 2008

03


4/262

uliju

04


5/262

...od ovih gradova ostae samo vetar koji duva kroz njih...(Bertolt Breht)

05


6/262

Prolog

Parma, februar 1248.

Carski logor

ena je leala nauznak. Haljina joj je, zadignuta do grudi, otkrivala stomak: rubovikoulje, pocepane po sredini, pali su joj na razmaknute butine.

Oruar zaveza ukur na akirama i pogleda je u lice. Od njenog prestravljenogpogleda ponovo je osetio treperenje u slabinama, ali samo naas. Izvukao je bodeiz farseta, 1povukao enu za kosu i prerezao joj grlo. Na trenutak koji je trajao kaovenost, krkljanje ispuni sobiak, a onda zavlada tiina. Glava mlade Saracenke

pade unazad, a krv iknu na pod iz poderotine na vratu.

ovek obrisa seivo o eninu odoru i zacereka se: upravo je on, skromni oruariz Parme, ubio carevu milosnicu! im se sve ovo zavri, hvalisae se u gostioniciobjanjavajui kako je uivao u njoj pre nego to ju je preklao. Nakitie priu sato vie golicavih detalja, a prijatelji s kojima pije zaprepastie se.

Trgnuo se iz matanja. Trebalo je da obavi zadatak koji su mu poverili imorae da ga obavi odmah, ve je izgubio previe vremena. Zamandalio je vrataiza sebe i paljivo osmotrio prostoriju: uza zid su bili prislonjeni stoi sukrtenim nogarima i putnika stolica. Malo dalje, prikriven oslikanim konimzastorom koji je visio s tavanice, stajao je masivni koveg od srebra. Pokuao jeda podigne poklopac: bio je zakljuan. Omaknu mu se psovka. Gde je, do avola,klju? Da li je tu negde ili ga je Fridrih odneo sa sobom kad je napustio logor? Ustolu nije bilo fioka, a na ploi su stajali samo mastionica, guije pero i izgrebani

pergament. Ni traga od kljua.Morae da ga potrai.

Pogledao je okolo. Iza niskog drvenog zastora sa spiralnim rezbarijama naziraose leaj. Obiao je zastor, podigao perinu i drao je levom rukom dok je desnom

preturao po drvenom sanduku. Opipao je gotovo sve daske kad je du jednogproreza pod prstima osetio mali platneni zaveljaj. Zgrabio ga je i odmotao;sredini je leao klju.

Uzbueno se okrenu u gurnu ga u bravicu. Otvorio je krinju.

Na dnu je leala kona vrea i nita vie.Izvukao ju je, brzo razvezao ukur i istresao je.

06


7/262

Kad je shvatio u ta gleda, iz grla mu se ote slavodobitni uzvik.

Evo pergamenata! Obuzet uzbuenjem, sagnuo se, spustio ih na pod i preleteopogledom. Na prvom pergamentu, poetno slovo bilo je ukraeno ljudskom figuromu crvenoj odori. Du obe strane teksta pruala se iscrtana vitica, plava poput kruga

u kojem je naslikana ljudska figura i ukraena pozlaenim arabeskama. Desetastranica koje su sledile bile su ispisane gustim crnim redovima slova.

Oruar nije znao da ita, ali mogao se kladiti da je to upravo Fridrihovarasprava. 2injenica da je pergament bio zakljuan, kao i naslikana figura na prvojstranici, uverili su ga u to da je konano naao blago koje su mu naredili da ukrade.

Vratio je knjigu u vreu koju je vezao i zakaio za pojas. Uzeo je ogrta s podai prebacio ga preko ramena. Potom je, poto je jo jednom rasejano pogledaotruplo Saracenke, priao pragu sobika i prislonio uvo uz vrata: spolja nije dopiraonikakav zvuk. Otvorio je vrata i tiho poao prema drvenom stepenitu.

U predvorju nije bilo nikog.

Neujno je proao kroz polumrak do vrata i oprezno izaao.

Dim mu presee dah. Iz razvalina vojnikih konaka u kojima su samo dan ranijeboravili carevi vojnici, jo su palacali tanani plameni jezici, polako se gasei. Izdaljine je, prigueno ali jasno dopiralo mukanje i njitanje marve zarobljeneoborima. Gluvi za te jezive zvuke, grupice mukaraca i ena tumarale su po logoru.Grozniavo su preskakali leeve carskih straara i preturali po razvalinama. Svremena na vreme razlegao bi se uzbueni uzvik i poneko bi protrao steui uza seneku vazu, ogrta od sure veverice ili pune bisage.

Oruar je posmatrao logor trljajui oi koje su mu suzile od dima. Polje je biloprekriveno leevima.

Onda se brzo pokrenuo vijugajui izmeu gomila telesa. Zakaio je neijekoleno na kojem je jo stajao titnik. Potkolenica se uz kripu odvoji od bedraotkrivajui ogromnu lokvu krvi koja se irila po tlu. Oruar se okliznu o sluzavmasu i pade niice preko mrtvaca. Ispod podignutog vizira lema zurile su u praznooi razrogaene od straha.

Ustao je i produio opreznije, paljivo posmatrajui taj prizor ratnog razaranja.Maevi carske vojske, iskovani u Nemakoj, bili su poznati kao najizdrljivijeevropsko oruje i dobro bi mu doao jedan: ako ga preproda u svojoj radnji, dobroe zaraditi.

Na jednom uzvienju naiao je na oprueno obezglavljeno telo. Malo dalje,leao je lem iz kojeg su virile okrvavljene kost i hrskavica. Oruar prie lemu ivetim pokretima odveza kone trake. lem se otvori i glava ispade zaustavljajuise na tlu uz tup udar. Ne obazirui se, oruar je procenjivao izdrljivost lema,

okretao ga u rukama i zagledao sa svih strana. lem je bio odline izrade sa samoednim malim ulubljenjem: ako se zanemari dugaak krvavi trag na donjem delu,

cela metalna povrina sijala se poput uglancanog srebra. Drei ga ispod miice,

07


8/262

vratio se do trupla. S opasaa pritegnutog oko mreastog oklopa, visile su praznekorice maa. Vojnik je jo stezao drak u ruci. Oruar ga istrgnu iz ukoenih prstijumrtvaca i podignu ga: bio je teak, a seivo se, umrljano skorelom krvlju,zavravalo zaobljenim vrhom. Kad se bolje zagledao, primetio je da je na balaknapravljen reljefni veni od listova u kojem je urezana re hoffnung. 3 Iako nijeimao pojma ta znai ta nepoznata re, dobro je znao da carevi vitezovi estoukraavaju maeve grbom svoje porodice. Ako je poginuli ratnik bio plemenitaroda, kako je pretpostavljao, sigurno je tu negde i jednako dragoceni tit.

Steui lem i ma uz grudi, oruar se okrenu i vrati se nekoliko koraka. Naaoga je, odbaenog na krvavu zemlju i gotovo sakrivenog ispod jo jednog palogvojnika u gvozdenom oklopu. Sagnuo se da ga pogleda: sredinji deo zauzimao je

bronzani krst, dok je na rubovima bila urezana ista ona re koja je ukraavalabalak maa.

Uveren da se dokopao svog plena, zavukao je slobodnu ruku pod tit, uhvatiokaieve, podigao ga maem i poeo da ; ga vue. Oklop na mrtvacu bio je teak i

premda je oruar ojaao tokom godina rada, uspeo je da izvue tit tek u petompokuaju. Podigao ga je, prebacio ga na lea i zaputio se S prema izlazu iz logora.Bio je zadovoljan. Kad propisno oisti i uglanca lem, ma i tit, dobie za njilepu svotu, a uz nagradu koju mu je obeao onaj za kojeg je ukrao rukopis imae

pravi mali kapital. Upravo to mu je bilo potrebno da oivi posao koji je potpunozamro tokom dugih meseci opsade.

Gotovo je stigao do june kapije logora kad mu panju privue grupa ljudi kojae vikala i raskalano se smejala.

Priao im je.

U sredini je, na gruboj stolici od slame sedeo neki ovek. Rukavi ogrtaa odmeke plave tkanine bili su mu povrnuti do ramena i otkrivali su skupocenu krznen

postavu. Gole ruke, oputene uz telo, nepokretno su mu visile dok je iz njih kapalakrv. Pred njim su na zemlji leale ake, odseene u visini zglobova.

Lice mu je posivelo i uasnutim pogledom prelazio je s jednog na drugog

muitelja. Vilicu je razjapio poput mrtvaca.- ta e sad, Tadeje? Kako e sad, kad nema ake, pisati dokumenta za svog

gospodara?

Podrugljive rei nekog puanina ostali su propratili smehom i pljuvanjem.Zarobljenik se opusti i izgubi svest.

- O, ljudi, nije valjda umro, a? - zabrinuto upita neka ena.

- Ma nije, zar ne vidi da die? - odgovori neko pored nje. - Bolje je da gaodmah odnesemo u grad, da ga svi vide, pre nego to crkne!

Poto su ga umotali u ogrta, natovarili su ga na taljige. Jedna ena pokupiodseene ake sa zemlje i baci ih na njega. Zatim, dok je najkrupniji u grupi guraotaljige, zaputie se svi zajedno prema izlazu iz logora.

08


9/262

Oruar ih je sledio. Iskrivio je usne u zadovoljan osmeh. Kad su prethodnogdana u Parmi odluili da napadnu logor koji je Fridrih pompezno nazvao Pobeda,niko nije mogao oekivati, bolji ishod: ubili su desetine vojnika, veliki broj szarobili, ak su uhvatili i Tadeja iz Sese, jednog od najuticajnijih carevih

savetnika. A on se dokopao plena koji e mu konano omoguiti da se obogati...Odjednom se odnekud razlegnu rika.

Osvrnuo se. Neko je zapalio slamu koja je pokrivala zemljite i plamen sepodigao tako visoko da se izdaleka video. Oruar pomisli kako se ni te beskorisneivotinje nee spasiti i ubrza korak prema ancu koji je delio logor od gradskizidina.

Parma

Na sredini stola stajao je jedan jedini dvokraki svenjak. Pozlaene arabeske napergamentu svetlucale su pod svetlou dveju svea. Gvidoto del Kanale prelistasvesku i od dodira hrapavog pergamenta oseti kako mu marci klize niz kimu.Ustao je, sklopio korice, obeleivi prethodno stranu vunenim traicama koje svisile iz poveza i paljivo je spusti u konu vreu.

Dok je prilazio krinji u kojoj e je sakriti, pomislio je na put koji ga oekuje.Otii e u Milano, gde njegov roak Giberto poznaje prave ljude koji e ga

posavetovati u vezi s prodajom pergamenata. Oduvek je iveo u tom gradu isvakako e izabrati odgovarajuu osobu kojoj moe da ih ponudu jer je on,Gvidoto, zbog te proklete opsade godinu dana bio zarobljen u Parmi i sigurno bi

pogreno procenio. injenica da je tako dugo odsustvovao iz Milana, onemoguiega da oprezno proceni posledice koje su na njegove redovne kupce ostavilenedavne promene u upravljanju komunom. Znao je da su se mnogi plemii, oteraniiz grada, sklonili na svoja seoska imanja a da su ostali, optueni da se udruuju scarem, ubijeni. Prialo se i da su neke porodice, oduvek gibelinske, 4 iz iste

politike raunice odluile da se pridrue protivnikoj strani. ta je on znao o tome

ko je promenio politike stavove? ta ako, neoprezno, ponudi Fridrihov rukopisupravo plemenitim gvelfima? Najverovatnije bi, za svega nekoliko sati visio navealima postavljenim na kolima na gradskom trgu... Ne, nema sumnje da e moratida se prepusti Gibertovom vodstvu. Izdano e ga nagraditi za njegove usluge, jere mu dati petinu svote koju dobije od kupca. Novac koji je dao oruaru sitnica jeodnosu na ono to oekuje da e dobiti prodajom rukopisa. Iako je ta neukaseljaina, prezadovoljna vreicom novca koju je dobio, obeao da nee priati okrai, Gvidoto je mislio da je bolje da to pre krene. Mete koji je zavladao

gradu posle pljake logora nee mu dozvoliti da se neujno udalji. Graani, koji sukrali ak i carsku krunu i odneli je u katedralu kao ratni trofej, po ceo dan su pili idokoliili u gostionicama. ta ako oruar u pijanstvu ispria okolo da je ukrao

09


10/262

carevu knjigu i da ju je dao upravo njemu, Gvidotu?

Gubio je vreme, nije trenutak za premiljanje. Brzo je stavio konu vreukrinju, zakljuao je i spustio klju u vreu za novac koju je drao okaenu za

pojas. Krenue sutra u zoru.

10


11/262

1.

Luni, novembar 1248.

Carski logor

...ovo je, dakle, moje nareenje. Zahtevam da ga izvrite to pre. Ako jeotrebno da primenite silu kako biste povratili rukopis, ne oklevajte, i znajte da

sve to ete uiniti od ovog trenutka, mora ostati tajna. Svakako nema potrebe davas upuujem u metode kojima ete privesti kraju ovaj poduhvat. Kao i uvek,imate moje bezuslovno poverenje. Usluga koju ete mi uiniti povrativi mitraktat, primereno e biti nagraena novcem i privilegijama.

Fridrih je jo jednom proitao pismo, a potom je, poto ga je potpisao i staviocarski peat, poverio sekretaru koji je ekao na drugom kraju atora.

- Ova poiljka mora se odmah odneti - naredi. - Ecelino mora da je dobijenajkasnije za nedelju dana.

ovek klimnu glavom i izae iz atora.Fridrih se vrati do stola i sede. Uprkos napitku koji mu je pripremio dvorski

lekar, i dalje su ga muili bolovi u bubrezima. Ispruio je noge, pokuavajui darastereti lene miie.

Isprepleo je prste i zamislio se. Prava je srea to je Ecelino uestvovao s njimu ponovnom osvajanju Parme, zato to je njegov metod brzog napada razvezaoezik mnogim ljudima. Jedan je oznaio oruara kao kradljivca rukopisa i

nesrenika su odmah podvrgli muenju. Taj glupan, koji se jo nadao da e spasti

sebi ivot, sve je ispriao, rekao je ak i ime trgovca kojem ga je predao, bio je toizvesni Gvidoto del Kanale. Poto je ubio oruara, Ecelino se dao u potragu zatrgovcem. Njegove uhode izvestile su ga da je ovaj, najverovatnije, pobegaoMilano, gde dri radnju s roakom. Fridrih je u prvom trenutku pomislio da poaljenekog plaenika da ga uhvati, ali onda se predomislio: taj grad mu je, oduveneosvojiv, ve prouzrokovao mnogo nevolja. Bolje bi bilo ne iriti vest o tome dae rukopis pronaen, a njegov namesnik Ecelino umee da uva tajnu o onome to

se dogodilo. Osim toga, oveku koji se okruio muziarima i pesnicima i koji jevoleo da uva u svojoj biblioteci retke i vredne knjige, bie ast da obavi tako

osetljiv zadatak u korist cara. Fridrih se jo sea freske prefinjene izrade koja je poEcelinovoj narudbini naslikana u palati u Basanu. Kad ju je video, morao sezapitati kako je mogue da se u dui okrutnog tiranina krije takva naklonost prema

11


12/262

slobodnim umetnostima. Tada se udio, ali sad e mu njegovo poznavanje slikara iminijaturista dobro doi. Kad se doepa rukopisa, Ecelino e sigurno nai nekogko je u stanju da proveri da li je re o originalu. Koliko je njemu poznato, tokomdevet meseci koliko je prolo od krae pergamenata, neko je ve mogao i da ikopira.

Bio je siguran da je dobro postupio: Ecelinova odanost nije se dovodilapitanje, kao ni njegova netrpeljivost prema papi. marci mu prostrujae niz kimu.Taj drski glupan! Ako ikad sazna za rukopis, Inoentije IV ponovo e gaekskomunicirati: mogao se kladiti da e ga ti redovi o ivotu ptica grabljivicaizuzetno razdraiti. Kako e on, koji je kao i svi njegovi prethodnici, svaki dogaaju prirodi pripisivao boanskoj volji, shvatiti znaaj naunog posmatranja? ta ozna o ranijim traktatima koje su arapski uenjaci napisali o toj zadivljujuoj temi?Kako e on zamisliti radost sokolara koji odgaja mladune u monog sokola,

sposobnog da odleti miljama daleko i da se zatim vrati na pesnicu svog gospodara,nosei u kljunu nepovreen plen? Ne, Inoentije to nikad ne bi mogao shvatiti.Godinama zatvara kole koje je Fridrih otvarao, proganjao je zbog jeresi lekare,astrologe, ljude od pera, tvrdio da Crkva ima primat nad naukom, kao da je naukagnusan rasadnik demona! Zato su, za ime boje, ti prokleti svetenici takonetrpeljivi prema svakom ko nastoji razumom da objasni prirodne pojave? Zarljudi jedu, piju, podriguju, piaju i seru zahvaljujui boanskoj volji?!

Naglo je ustao.

- Ja sam jedini car! - uzviknuo je u praznom atoru. - Ja sam posveeskiptarom, prstenom i krunom, mene je miropomazao Bog, a ne onog prokletnika!Bog mi je dao privilegiju da zapovedam i koristiu je do poslednjeg daha, s veromi razumom!

Snano je pritisnuo dlanove o sto. Drhtao je od besa.

Duboko je disao, sve dok nije prestao da se trese. Onda je dugim koracimaizaao na istinu na kojoj je podignut logor. Pred njim su se izdizale moneApuanske planine. Vrhovi su bili pokriveni gustim, olovnosivim oblacima: ledeni

vetar nosio ih je na istok. Sa zapada se masa oblaka, jo niih na obzorju, sporopribliavala obali.

Okrenuo se prema moru: u daljini, ustajala voda movara meala se s morskimtalasima. U gotovo pustoj luci bio je usidren samo jedan brod, a etiri ribarske

brodice ljuljale su se na talasima nedaleko od obale.

Osetio je udar vetra koji uskovitla prainu i zaslepi ga. Protrljao je nadraeneoi i vratio se pod ator.

12


13/262

2.

Marka Treviana, mart 1249.

Zamak di olanja

Odblesci baklje plesali su po zidovima sale, stapajui se, malo-pomalo, s blagomsvetlou svitanja. Na hrastovom podu leao je rairen list papirusa na kojem je

bio nacrtan krug podeljen na dvanaest delova: na spoljnom rubu krunice bili snacrtani zodijaki znaci, povezani linijama isprepletenim poput loe ispredenepaukove mree.

Paolo iz Bagdada posmatrao ih je u tiini. Tamnosmee ruke, tanke kao usviraa laute, zaronio je u krilo, meu nabore odore. Stopala u skupocenimsvilenim papuama izvirivala su mu ispod prekrtenih nogu.

Ecelino se nagnuo prema njemu i nestrpljivo ga posmatrao.

- Dakle? - prasnu, naglo ustajui - koliko jo treba vremena da bih dobio

odgovor?Saracen podignu pogled.

- Moje usne jo nisu spremne da izgovore proroanstvo koje mi se oblikujemislima, gospodine - ozbiljno odgovori.

Obeshrabren, Ecelino ga pogleda i ponovo sede na pod.

Astrolog uzdahnu i nastavi da prouava raspored planeta.

- Dakle - otpoe - vidite li ovde poloaj Saturna i Neptuna? Obe planete svam nenaklonjene i predviaju neizvesnost i dela za koja bi se moglo rei da s

nesmotrena. S druge strane, Mars i Uran bie vam naklonjeni, pod uslovom dabudete oprezni. O, znam - nastavio je, podiui ruku kako bi prekinuo razdraljivodgovor svog gospodara - da ne volite da oklevate jednom kad donesete odluku, aliu ovom sluaju neophodno je jo razmisliti ta vam valja initi. Iako mi nije

poznata tema predmeta o kojoj traite moje miljenje, mogu vam rei da putanjeplaneta koje vidite, jasno govore. Dosad vam je neko nesumnjivo autoritativaomoguavao da s lakoom prevaziete prepreke, vetina kojom ostvarujete zadateciljeve ne moe se porei, nagonski vladate najrizinijim situacijama, ali odsad panadalje morate biti paljiviji. Ovde stoji da ste rtva neke obmane i da neobuzdaneelje mogu upravljati vaim delovanjem. Pogledajte, gospodine - ree, pruajuiruku kako bi dodirnuo dva znaka - i Pluton i Jupiter potvruju proroanstvo:

13


14/262

suparnitvo, opasnost i, moda...

Oklevao je.

- Moda propast.

Ecelino se u neverici zagleda u astrologa. Saracen je bez rei izdrao njegov

pogled. Onda podignu list papirusa i umota ga.- Sad moete da idete - ree Ecelino bezizraznim glasom - ako mi ponovo

budete potrebni, poslau po vas.

Paolo iz Bagdada ustade, klimnu glavom u znak pozdrava i potovanja i izae.

Ecelino se uznemireno etao po dvorani. Priao je prozoru, popeo se nastepenik u koso zaseenom zidu ispod prozora i pogledao napolje. Ispod samizidina zamka tekla je Brenta: ljunkovite obale bile su zasenene drveem, a toreke, ve nadole, svetlucao je pod kosim sunevim zracima koje je jo bilo nisko

na obzorju. Hladan vazduh zapahnu mu lice. Najeio se. Siao je sa stepenika,priao vatri, seo na stolicu obloenu vujom koom i sklopio oi.

ta moe da znai to zlokobno predskazanje? Zato upravo sad kad je postigaogotovo sve ciljeve koje je postavio, ivot treba da mu se pretvori u katastrofu?Predskazanja Paola iz Bagdada dosad su bila tana: bez obzira na to da li je

posmatrao poloaj zvezda ili neobino eprkao po vodi, ulju, ivotinjskim kostimai travama, mnoga njegova proroanstva kasnije su se potvrdila...

Otvorio je oi: vatra se gotovo sasvim ugasila. Nalaktio se na rukohvat,

prislonio ruku na dlan i zagledao se u crvenkasti sjaj poslednjih eravica. Makakav oprez, za ime boga? Da nije opreznou osvojio utvrenja i gradove, otkriozavere, ubijao neprijatelje esto skrivene meu samim lanovima svoje porodice?Smelost je njega vodila. S godinama je zadobio carevo poverenje, postao jedan odnjegovih najdragocenijih saveznika, ak se i oenio njegovom keri. Mnoge trupevodio je u bitke rame uz rame s Fridrihom i mnoge pobede bile su njegova zasluga.A sad kad mu je car poverio tu misiju koja obeava nove privilegije, zar bi smeoda dopusti sebi da na njega utie loe predskazanje?

Ne, ne moe se zaustaviti, njegov uspon se mora nastaviti. Zavrie ono to me na umu, ne osvrui se na odgovor zvezda.

Zamiljeno je preao rukom preko elave glave. Onda je ustao i priao vratima.Besmisleno je dalje oklevati. Napustie olanju i odmah otputovati u Basano.

Marka Treviana, Basano

Vreica za novac jo mu je bila u depu odore gde ju je zaboravio prethodne

veeri, kad je stigao u gostionicu. Bio je neoprezan to ju je ostavio tu. Da setokom noi neki lopov uvukao u sobu, najpre bi potraio novac upravo tu.

Razmiljajui o opasnosti kojoj se izloio, Simon stegnu vreicu i primaknu se

14


15/262

malom prozoru koji je gledao na hodnik pod stubovima. Bolele su ga noge, lea,ruke, jedva je drao oi otvorene. Iscrpelo ga je dvadesetodnevno jahanje. Vojnik,koji je pre vie od mesec dana u urbi doao po njega u njegovu prodavnicu u Eksi naredio mu da hitno otputuje u Basano, rekao mu je da e se zaustavljati samoonoliko koliko je to neophodno da bi odspavali i promenili konje. Nije znao kolikosu milja preli, ali sneg koji je pokrivao neke prevoje i zaobilazne puteve kojimasu ili kako ne bi nabasali na neku bitku, usporili su im putovanje. Vie puta

pokuao je da dobije objanjenje u vezi s tim neoekivanim putovanjem, ali vojnimu je odgovorio da nita ne zna. On, kako je objasnio, samo sprovodi Ecelinovonareenje. Siguran je jedino u to, pomirljivo mu je rekao, da njegov gospodar nijeneprijateljski raspoloen prema Simonu, jer bi u suprotnom, njegov - vojnikov -zadatak bio da ga ubije, a ne da ga povede u Basano. Nimalo ohrabren tim reima,Simon se tokom celog putovanja pitao ta bi Ecelino mogao eleti od jednog

minijaturiste koji je, osim toga, stranac. Zar ih nema dovoljno u Lombardiji, zatoe zvao ba njega iz Eksa? Kad su stali u Kremoni, eleo je da poseti prodavnicGotfrida iz Kelna, ija je slava izuzetno umenog majstora minijature doprla ak doFrancuske, ali njegov vodi nije mu dozvolio. Rekao mu je da nemaju vremena i,svakom sluaju, moi e da je poseti nekom drugom prilikom.

Izaao je na hodnik pod stubovima i podne daske mu zakripae pod nogama.Vetar je razvejao oblake na nebu i planine na severu jasno su se ocrtavale naobzorju. Vratio se u sobu, vezao vreicu s novcem za pojas akira i umio sevodom iz iroke posude. Zatim je iz prtljaga izvadio najbolju odeu i obukao se.Pre nego to je uzeo ogrta s preage, proverio je malu krinju u kojoj je draomaterijal za rad. Sve je bilo na mestu: teglice s pigmentima, poredane jedna nadrugu, bile su vrsto uglavljene izmeu dve rolne krpa umrljanih bojom; pera ietkice, uvijeni u dva pareta jelenske koe, leali su na dnu; svici listova

pergamenta i pamune hartije koje je obino koristio za prve skice zauzimali su ceogornji deo.

Zatvorio je krinju, zadigao ogrta i stavio klju u dep akira. Uz novac kojie poneo, sadraj te krinje predstavlja sav njegov imetak: ako mu to neko ukrade,

upropastie ga.

Bistra jutarnja svetlost obasjavala je fresku. Dok se ko zna koji put divio blistavimbojama, Ecelino pomisli kako je slikar koji ga je naslikao pre deset godina bioveoma vet. Kad mu je pokazao dvoranu, predlaui mu da oslika zapadni zid,iznad kamina, slikar fresaka nije mu odgovorio. Mirno je okrenuo lea prema

prozoru, paljivo posmatrajui prostoriju. Potom je izrekao svoj sud: treba oslikatiseverni zid, rekao je, zato to svetlost pada koso na njega i ljupko e naglasiti linije

i boje slike. Osim toga, dodao je, taj zid je dovoljno udaljen od kamina i dim neezamagliti pigmente iz boje.

Ecelino je bio ponosan na tu fresku. Niko, u celoj Marki, nije mogao da se

15


16/262

pohvali lepim. Zlato kojim je oslikana kruna, nene nijanse rue koju je car stezaou ruci, mreica bora ispod njegovih oiju i smeran stav ostale tri osobe na slici,inili su to delo jedinstvenim. ak je i soko kojeg je ena drala u ruci s rukavicomdelovao tako ponosno, kao da je iv. Kad je, prilikom slubene posete zamkuFridrih video sliku, Ecelinu nije promaklo njegovo zadovoljstvo. Tada to jo nijeznao, ali sad mu je jasno da mu je i taj mudar in ukazivanja potovanja obezbediocarevu naklonost. Moda je, kad je uzeo u obzir s kakvom panjom je Ecelinoodabrao slikara koji e naslikati to delo posveeno uzdizanju carske moi, Fridrishvatio da Ecelino nije samo sposoban vojskovoa ve i ovek kojem je, kao isamom caru, vano da u svom domu okuplja uene ljude.

Carevo potovanje veoma mu je godilo i naumio je da to potovanje uvea.Poto je dobio carevo pismo, za manje od mesec dana otkrio je gde se nalazitrgovac. Uhode su ga izvestile da se Gvidoto sklonio u Lodi, to je bila korisna

informacija. U tom gradu ivi mnogo plemia gibelina s kojima je uvrstio veze inijedan od njih ne bi dozvolio sebi da izneveri njegovo poverenje ili da se oglui onjegovo nareenje. Uprkos astrologovim preporukama, bio je uveren da e plakoji je smislio u potpunosti uspeti.

Iskrivio je usne u prepreden osmeh, jedva vidljiv iznad guste brade.Minijaturista, pomislio je, nikad nee moi da nasluti razlog zbog kojeg ga je

pozvao u palatu. Obuzela ga je znatielja da ga upozna. Nadao se da jepredusretljiv. U suprotnom, ubedie ga pretnjama.

Priao je prozoru i osmotrio nebo. Sudei po poloaju Sunca i po broju taljigakoje su se pribliavale trgu ispred zamka gde se nalazi trnica, sigurno je veproao trei sat. 5Minijaturista je kasnio.

Razdraen, krenuo je da poalje straara po njega, kad jedan sluga pokuca navrata, najavljujui dolazak gosta.

Simon ue. Plava kosa neuredno mu je padala na ramena, vlana od znoja,ispucale usne su mu podrhtavale.

- Pozdravljam vas, gospodaru moj - zadihano izusti i nakloni se gotovo

neprimetno - ja sam Simon iz Eksa. Va vojnik me je doveo ovamo iz Francuske,kako ste zahtevali. Molim vas da mi oprostite to kasnim, ne snalazim se banajbolje u ulicama ovog nepoznatog grada. Na raspolaganju sam vam, gospodine.

Ecelino ga osmotri i zakorai prema njemu.

- Kaite mi - ree - kako to da tako dobro govorite na jezik? Jeste li ga nauiliod nekoga, tamo u vaoj zemlji?

- Moj uitelj je dugo boravio u Veneciji, pre nego to se preselio u Eks i, dokme je poduavao, ee mi se obraao lombardijskim narejem nego francuskim.

Moj uitelj...- Umro je, zar ne?

Simon se smrknu.

16


17/262

- Da, umro je od groznice, pre dve godine. U testamentu me je oznaio kao svognaslednika u voenju radnje.

- Sigurno je veoma cenio vau vetinu, ako je tako odluio. Zar ne mislite daste previe mladi da biste zasluili takvo nasledstvo?

Minijaturista izdra podrugljiv Ecelinov pogled. Dobro je znao ta ovomprolazi kroz glavu: mislio je da je majstorova naklonost prema njemu posledicasodomije, hira koji se pripisivao francuskim slikarima. Te gadne glasine mnoge suve oterale u izgnanstvo.

- Roe de Vilnev mi je bio kao otac - odluno odvrati - i nita vie. to se tiemojih godina, ako smatrate da je moje iskustvo u vetini izrade minijatura jonedovoljno, zato ste me zvali?

Ecelino je cenio mladiev ponos. Ispod nenih crta lica tog momka sigurno se

krije vrst karakter. Shvatio je kakva se aluzija krije u njegovom malopreanjempitanju i, ne pokazujui da namerava da se zbog bilo ega pravda, spremio se damu se suprotstavi. Simon iz Eksa delovao je neustraivo: jo bolje, pomislio je,njegova smelost dobro e mu doi.

- Doveo sam vas ovamo - objasnio je, pokazujui mu da sedne na jednu oddveju stolica naspram upaljenog kamina - zato to imam zaduenje za vas. Kaitemi, poznajete li traktate o sokolarstvu?

- Svakako, znam da postoje dva i da su ih napisali Arapi. ini mi se da je

stariji napisao Gatrif, a da ga je kasnije iskoristio neki sastavlja. Verujem da jeovaj drugi traktat poznat pod naslovomMoamin...

- Vidim da ste dobro obaveteni i drago mi je to je tako. Ono to ne znate,meutim, jeste injenica da postoji i trei. Napisao ga je car Fridrih Hoentaufen.

Simon se zaprepaeno zagleda u njega.

- Car?

- Da, car. Malo nas zna za to. Mogu vam rei samo to da mu je taj traktat bioveoma dragocen i da...

- Bio...? - usudi se mladi da ga prekine.- Da, bio, zato to ve godinu dana nije u njegovim rukama. Da li ste ikad uli

za rat protiv Parme i za potonju pljaku carskog logora koju je izvela grupaparmskih graana?

Simon potvrdi.

- Eto, izgleda da je neko od tih prokletih stanovnika Parme prilikom upadalogor ukrao i Fridrihov traktat. Pria se da ga je car neoprezno ostavio u svojimodajama i da mu se, otkad je ukraden, izgubio trag, sve do pre tri meseca.

Simon je utao. Iznenaenje prouzrokovano tim neoekivanim saznanjempolako je zamenila duboka uznemirenost: ovaj ovek eli neto od njega, neto

17


18/262


19/262

nagraen. Kad se vratite s traktatom, dobiete vreu s dvadeset lira. Pripremiteprtljag i u zoru treeg dana od danas budite spremni ispred Lavlje kapije.

Ecelino se okrenu, primaknu se freski i vrhom prsta dodirnu jastue naslikanoispod careve figure.

- Kad sazna ko je povratio njegove pergamente, Fridrih nee samo meni izrazitizahvalnost. Privilegije koje ete dobiti od njega bie vam daleko korisnije odnovca koji u vam ja dati. Sad idite - zavri i okrenu se jo jednom prema mladi- neemo se vie videti dok ne obavite svoj zadatak.

Simon ustade. Saplete se o noge stolice i naas posrnu. Onda, uz naklon,promrmlja neto u znak pozdrava i izae iz dvorane.

Ecelino ga je pratio pogledom. Kad se vrata zatvorie za Simonom, zadovoljnose zacereka. Prvi deo njegovog plana poinje da se ostvaruje. Popravio je nabore

tunike i zaputio se prema malim vratima koja vode u susednu odaju. Uskoro trebada se sastane sa svojim neakom Ansedizijom, poglavarom Padove. Kako se ini,neak eli da mu podnese vaan izvetaj o prilikama u svom gradu. Sasluae injega, a onda e, posle veernje slube, najzad moi da uiva u arima Lidije skojom vie od nedelju dana nije legao.

Osmehnu se pri pomisli na njeno svee meko telo.

19


20/262

3.

agor koji je dopirao s trga pretrpanog tezgama uvukao mu se u ui poput udaljenogoglaavanja desetine zrikavaca. Simon je s naporom hodao, ne uspevajui daobuzda korak. Noge su mu jo drhtale.

Neka prostitutka izlete iz sene prolaza pod stubovima i poe mu u susret.Gojazno telo kipelo joj je iz crvene haljine, a na mlitavim dojkama, gotovo sasvimotkrivenim u izdanom razrezu, svetlucao je bezvredan bronzani medaljon.

- Reci, de, lepo mome, bi li voleo da ti malo pravim drutvo? Samo dva

novia...Simon je pogleda i slabost koju je ve pola sata oseao u stomaku pretvori se

snaan talas munine. Nasloni se na stub prolaza i izbljuva se.

- Ma vidi ovu gluperdu! - ljutito uzviknu ena. - ta ti zamilja, ko si? -nastavi, podiui glas. - Nisam dovoljno fina za tebe? Ma vidi ti njega, navikao nakraljice i princeze! Gubi se, glupane, jebi se u dupe! - dreknu ona, snano ga udari

po ramenu i izgubi se pod stubovima.

Simon je ostao bez daha. Grlo ga je peklo od kiselkastog ukusa ui.

Pridravajui se za stub, pokuao je da se pribere. Trgovac koji je stajao za tezgomnaspram njega podsmeljivo ga je gledao, a njegov kupac, koji je drao korpicpunu suvog kestenja, upravo kupljenih, zurio je u njega otvorenih usta. Mladispusti pogled i, izbegavajui ljude i vree s robom razbacane svuda po trgu, zaputise prema gostionici.

I ta sad, razmiljao je dok se sputao strmom ulicom prema kapiji Brenta, tasad da radim? Osvrnuo se: uini mu se da je nekoliko koraka iza sebe, medmnotvom sveta koji se polako razilazio, ugledao jednog straara kojeg je bio

primetio u Ecelinovoj palati. Osetio je kako mu se ledeni marci penju do potiljka.Ubrzao je korak gotovo potravi i ponovo se osvrnuo: ovek je i dalje hodao zanjim, bez urbe, i ne pokuavajui da se sakrije.

Gospodin Ecelino naredio je da ga prate.

Preplaen, podigao je pogled prema uglovima neba koji su se nazirali iznaduliice, iza kosine krovova. Oseao se kao da je uhvaen u zamku. ta on radi tu,tom udnom gradu, preputen na milost i nemilost nepoznatog princa? Zato jeEcelino odabrao ba njega za taj prokleti zadatak?

Stigao je do reke. Obrisao je oznojeno elo rukavom ogrtaa i naslonio se nadrvenu ogradu koja je odvajala luku od okoline. Brenta je tekla pod njim. Tamogde su bili ukotvljeni veliki brodovi puni drvne grae dovuene s planina voda se

20


21/262

izvijala u velikim talasima koji su se nadimali i lagano se valjali prema obali.

Duboko je udahnuo vlaan vazduh. Malo-pomalo, u misli mu se uvukla sumnjada e, jednom kad obavi taj neobian zadatak, Ecelino poeleti da ga se rei. Nijemogao do kraja da shvati kakve su mu prave namere: zato se sam car ne pobrine

za traktat, on svakako ima naina da to obavi. Kakve veze ima Ecelino s celom tompriom? Nije znao mnogo o njemu, osim da je on carski namesnik i da vlada celomoblasti Marke. Kad je vojnik uao u njegovu radionicu i primorao ga da poe snjim, radije je mislio kako e dobiti dobru porudbinu. Na kraju krajeva, njegovavetina slikanja minijatura bila je dobro poznata ak i u Marselju i, imajui u vidda je Fridrih esto putovao u taj grad kako bi nadgledao sopstvene posede u tojoblasti, zavaravao se da je upravo on ili neko s dvora savetovao Ecelinu da mu seobrati.

Kako god bilo, susret s Ecelinom izazvao je u njemu uznemirujui oseaj da je

taj ovek okrutan beskrupulozan tiranin.Najeio se. Odvojio je ruke od ograde koju je stezao i okrenuo se. Straar je

stajao svega nekoliko koraka dalje, naslonjen na zid gostionice. Ravnoduno jeposmatrao istovar nekog broda.

S mukom pomerajui noge, teke poput olova, Simon ue u gostionicu i pope seu svoju sobu. Poto je otvorio unutranje krilo, naslonio se leima na prozor iudisao miris reke.

Dok je koraao po rastresitoj zemlji, Gvaldo je posmatrao bodljikavo grmljecrvenih trnjina idikljalih po celoj kosini koja se sputala do anca. Zasaeni premnogo godina kako bi spreili prolazak ljudi i konja prema zamku, grmovi s

pupili. Odluio je da proveri zemljite. Ako su prethodne jeseni divlje ivotinjeiskopale previe jazbina, korenje moda nije vie dovoljno vrsto ukopano itrnovito grmlje ne prua dovoljnu zatitu.

Pogled mu pade na zaravan ispred zamka. I izdaleka je mogao da vidi vinovlozu s groem iji su okoti zauzimali polovinu zemlje u Marnjanu. Veina tih

vinograda pripadala je njemu. Nadao se da ga nova misija koju mu je poverioEcelino nee predugo zadrati izvan Basana, zato to e uskoro morati lino da

proveri nove kaleme koje je njegov zakupac prole godine loe nakalemio.

Setio se razgovora koji je upravo obavio s Ecelinom. Gospodar mu je rekao daSimon iz Eksa treba da proceni traktat kako bi se uverio u njegovu autentinost i,ako je potvrdi, njegov zadatak je da ga ukrade trgovcu. Trgovac je boravio u palatiakoma Overnjagija, plemii iz Lodija koga je Ecelino dobro poznavao. Objasniomu je da se trgovac sakrio tamo poto je na brzinu napustio Milano, gde je pre dva

meseca uzalud pokuavao da proda rukopis. Kupac kojem ga je ponudio odustao je,tvrdei da e ih, ako neko iz milanskih crkvenih krugova sazna za to, obojicuhapsiti pod optubom da podravaju cara. Ko bi, zapravo, osim nekog ko je oda

21


22/262

Fridrihu mogao imati taj paganski materijal? Posle hapenja usledieekskomunikacija i pergamenti e zavriti u rukama nadbiskupa koji e ih, kako bi

ponovo podstakao mrnju svetine protiv cara, javno spaliti na trgu. Sad je, sigurau gibelinskom gradu i gost plemia s kojim ve izvesno vreme ima poslovneodnose, trgovac ekao bolja vremena kako bi ponovo ponudio svoju robu.

Dok je jo jednim pogledom obuhvatao ravnicu i okote vinove loze, Gvaldo seiznenadio kad je shvatio da se pita hoe li ih ikad vie videti. Misija za koju sesprema samo je jo jedna od mnogih tajnih akcija koje je ve obavio za Ecelina.Koliko su tajni skrivali od njega? Kakvim se opasnostima izlagao zato to je znaomnoge tajne? ta ako u jednom trenutku i on, poput mnogih, postane nepoeljasvedok?

Podili su ga marci, ali nije se obazirao na to. Dobio je nareenje i svakakonije u poziciji da ga odbije.

Zaputio se dugom stazom koja je vodila prema zidinama i proao krozAureolsku kapiju.

22


23/262

4.

Okolina Lodija

Zamak San Martino

At tibi prima, puer, nullo munuscola cultu Errantis hederas passim cumbaccare tellus Mixtaque ridenti colocasia fundet acantho...

Alisin glas bio je jedva glasniji od aptaja. elo joj se nabralo dok se trudilada se seti tanog redosleda stihova, a dve uspravne bore sputale su joj se dokorena nosa. Ruke stisnute u pesnice stiskala je uz grudi, guvajui tkaninu haljine.

- ...ipsae lacte domum...

Devojka zastade. Pocrvenela je, sklopila oi i zbunjeno se zagledala u uitelja.

Metju se blagonaklono osmehnu.

- ...referent distenta capellae...- zavri umesto nje. - Za danas je dosta, Alisa -dodade - dovoljno si uila. Jo nekoliko dana ponavljaj Vergilijeve stihove, a

onda, kad bude sasvim sigurna da si ih zapamtila, prei emo na Cicerona.Alisa zahvalno klimnu glavom. Metju sklopi koriceEkloga.

- Zato - ree - sad kad je poelo lepo vreme, ne drimo asove napolju,umesto u ovoj pranjavoj sobici? Mogli bismo otii u dvorite zamka ili, ako namtvoj staratelj dozvoli, ak i izvan zidina, ispod kronji drvea koje raste uz reku.

Na kraju krajeva, sve okolno zemljite pripada tvojoj porodici i uvaju ga straari.Nemamo se ega plaiti. ta kae na to?

Alisino lice sinu.

- O, kako bi bilo lepo, uitelju, kad bismo zaista mogli...- Traiu dozvolu od tvog strica Bonica, ne brini. Idi sad, gotovo je esti sat i

po mirisu koji se iri u vazduhu, rekao bih da su vae sluge upravo ispekle hleb zaovaj mesec. Zar nisi gladna?

Devojka se osmehnu i prie vratima. Metju naas zastade da je pogleda: haljinaod engleske vunene tkanine padala je u mekim naborima oko njenog vitkog tela. Narioj kosi, skupljenoj u pletenicu toliko dugaku da joj je dodirivala zadnjicu, kao iuvek na asovima, nije nosila kapicu.

Nije znao zato, ali ta devojka mu je delovala uznemireno, kao da se plaineega.

23


24/262

Kad je, est meseci ranije, stigao u zamak po pozivu Bonica di San Martinakako bi njegovu bratanicu poduavao umetnosti i gramatici, plemi mu je samoneodreeno nagovestio neto u vezi s Alisinom prolou, objanjavajui da nikadnije upoznao njenu majku koja je umrla na poroaju. Rekao mu je da je devojiotac, koji je poginuo u borbi etiri godine ranije, bio vlasnik zamka i okolnogzemljita. Pre nego to je poao u borbu, Jakopo je promenio testament po kojeme, u sluaju njegove smrti, njegov brat Bonico biti Alisin staratelj. Izmeu ostalihuputstava koja se odnose na njeno izdravanje i miraz, naredio je i da se devojciomogui obrazovanje koje odgovara njenom poloaju. Kad mu je govorio o tojnaroitoj bratovljevoj elji, Metjuu se uinilo da je u glasu gospodara zamka osetioizvestan podsmeh. Moda, pomislio je, Bonico smatra suvinim da ensko dete uiumetnost i pisanje, osim ako se ne sprema za neki ugledni samostan. Ta mogunost,meutim, kako se inilo, nije bila deo strievih planova. Odmah je otkrio svoje

namere izjavivi da e bratanici to pre potraiti mua, kako bi zamak i dalje imaogospodara.

Alisa mu je, kasnije, objasnila prilike. Bonico je, kako mu je rekla, roendrugom braku njene bake po ocu i nije imao nikakvo pravo na porodini imetak.Zamak i zemlja ve veoma dugo pripadaju porodici San Martino, precima njenogoca. Iako su odnosi izmeu polubrae uvek bili prilino dobri, Jakopo nikad nije

pokazao nameru da prepusti, imovinu Bonicu i eleo je da ga nasledi kerka.

Plemi je esto boravio u Lodiju, gde se bavio svojim poslom. Posedovao je

malu palatu blizuKue Poniznih6

i jednom nedeljno dolazio je u San Martino dabi proverio kako | se odrava imanje i da bi posetio majku Bernardu. Starica jeivela u zamku i o njoj se starala akoma, vremena slukinja stara koliko i njenagospodarica. Bernardi je lekar pre mnogo godina dijagnostikovao tekmahnitost". Tumarala je po sobama i dvoritima, priala sama sa sobom i esto

plaila sluge. Vikala je na njih bez ikakvog razloga izgovarajui nepovezane rei ineretko ih je vreala. akoma ju je pratila poput senke i trudila se kako je znala iumela da sprei gospodaricu da uini neto nesmotreno. Kad je dolazio u zamak,Bonico je provodio nekoliko sati s njom, sluao ju je i odobravao joj, ali uteno

dejstvo njegovih rei trajalo bi samo jednu no. Sutradan bi sve bilo kao i dotad.Zbog bolesti koja ju je obuzela jo pre Jakopove smrti i pogorala se tokom

poslednje dve godine, Bernardin karakter postajao je sve nepodnoljiviji. Svi su jese plaili, ak i Alisa. Staricu je razdraivalo unukino prisustvo, smatrala ju jesuvinom u tim odajama koje bi, po njenom bolesnom umu, trebalo da ugoste samonju i njenog sina.

Metju prie prozoru. Bio je prilino veliki, ako se uzme u obzir da je probijeu tim debelim zidovima koji bi bili prikladniji u nekoj tvravi nego u zamku. Jo

ednom je zakljuio da je imetak porodice San Martino sigurno ogroman kad, vevie od jednog veka, moraju da se brane. Zamak se uzdizao u ravnici, manje odmilje udaljen od reke, to svakako nije bezbedan poloaj. Verovatno je zato

24


25/262

zaetnik loze podigao tako siguran dom, utvren kulama na uglovima i opasaancem. Ta skupa graevina svakako ukazuje na velike materijalne mogunosti, alii na blagonaklonost monog vladara s kojim je bio u vazalskom odnosu. Moda je,

pomislio je Metju, Alisin otac bio carski namesnik i moda je zamak uivao zatituo u davna vremena, kad je ovim zemljama vladao carev deda, onaj drugi Fridrih,

zvani Barbarosa. Ako je ivot San Martinovih uistinu vezan za ivotHoentaufenovih, sasvim je razumljivo to je zamak tako dobro uvan. Oblastiokolini Lodija, Melenjana i Pavije godinama su poprite surovih okraja izme

papinih i carevih sledbenika. San Martinovi svakako su svesni da imaju mnogoneprijatelja koji bi, bez odgovarajuih odbrambenih mera, mogli da zauzmu zamai unite imovinu.

Nalaktio se na prozorski ispust i pogledao napolje. Tu, s visoke kule u kojoj senalazi sobica za uenje, vidi se cela okolina. Otprilike milju dalje od zidina, gde

poinju oranice, izdie se kamena kua zakupca zemlje, a iza nje naziru se tala idrvene barake u kojoj ive nadniari. Malo dalje, prema kanalu Muca, naogromnim panjacima paslo je stado krava. Prema istoku je, sakrivena iza drvea,tekla Ada. Jednom je Metju, prole zime, dok su peane obale reke jo bile

pokrivene tankom korom leda, otiao tamo i, okruen ogolelim drveem i tiinomuspavane prirode, oslukivao je ubor vode. Miris mahovine skrivene mekamenjem i mutna boja vode podsetili su ga na njegovu zemlju. Ponovo je odlaziotamo, kao da mu to mesto nadoknauje zauvek izgubljen ivot.

Sad, dok mu je izdaleka do uiju dopiralo mukanje krava na ispai, zapitao sekoliko e potrajati taj mir koji okruuje zamak. Nije shvatao zato je to tako, ali tajmir mu je delovao varljivo, kao da prividni spokoj najavljuje katastrofu. Izmeu tidobro uvanih zidina nazirao je neto podmuklo, nekakav neprijatan vonj kojinajavljuje prisustvo divlje zveri i pre nego to se ona pojavi. Mranu atmosfernije podgrevalo samo Bernardino ludilo ve i Bonicovo ponaanje. Uprkos

plemikim manirima, taj ovek nije uspevao da prikrije neto dvosmisleno u sebi,neto mrano. Metju se nadao da predmet njegove dvolinosti nije Alisa, neprijatna! prepreka njegovoj elji da se dokopa celog porodinog imetka.

Sklonio se s prozora, uzeoEklogei spustio zbirku na komodu.

25


26/262

5.

Lodi

Palata San Martino

Ruino Kataneo drao je meu prstima ostatke jarebijeg bataka. Mastan konimesa visio mu je izmeu zuba i gubio mu se u gustoj sedoj bradi.

- Dobra ova divlja - promumla, potiskujui podrigivanje - pretpostavljam dae s vaeg poseda...

Bonico se s gaenjem zagleda u njega. On nije gotovo ni dotakao hranu.

- Jeste, to je jedna vrsta jarebice - ree, odvraajui pogled od usta svog gosta.- Ima ih mnogo u umama i nije teko uloviti ih, dovoljno je imati dobre lovce idresirane pse.

- A vama ne nedostaje ni jedno ni drugo, zar ne?

Lano blagonaklon ton njegovog glasa razdraio je Bonica. Nije nameravao da

nastavi taj uvredljiv razgovor. Razlog njegovog susreta s Ruinom sasvim jedrugaiji i doao je trenutak da postavi pitanje koje mu lei na srcu.

- Svakako - odvrati, trudei se da se osmehne - ali niste doli ovamo samo dabiste razgovarali o jarebicama, zar ne? Da li ste razmislili o onome o emu smoproli put razgovarali? ta kaete na moj predlog?

ovek obrisa usta lanenom salvetom.

- Dugo sam razmiljao - zamiljeno odvrati - i kad se uzmu u obzir prednosti imane, mislim da mogu da ga prihvatim. Oeniu se vaom bratanicom, Bonico, ali

pod jednim uslovom: da belenik napravi ugovor u kojem e jasno pisati da emoje prividno upravljanje imanjem biti odgovarajue nadoknaeno. Belenikovugovor ostae tajna i belenik e ga i uvati kako, u sluaju buduih neslaganja, ne

bih trpeo nikakve neugodne posledice.

Bonico napravi tugaljiv izraz lica.

- Nemate poverenja u mene? - uzdahnu.

Ruino iskrivi usne u grimasu.

- Odgovoriu vam pitanjem. Zato ste izabrali ba mene kao mladoenju za

svoju bratanicu? Zar ne bi bilo bolje da ste se odluili za nekog mlaeg mukarcakoji je u stanju da obezbedi nastavak loze? Hajde, Bonico - nastavio je, otro gagledajui - obojica vrlo dobro znamo razlog koji vas je naveo da se obratite meni:

26


27/262

zbog svoga porekla niste direktan naslednik i ne moete se doepati zamka, a nitestament vaeg brata ne dozvoljava vam da ga prisvojite, kao to biste eleli. I taste, onda, smislili? Prikladan brak za Alisu. Devojka je tako mlada da e vassvakako posluati, kakav god izbor da joj nametnete. ta je, dakle, bolje, od muadovoljno starog da ne moe obezbediti novi narataj i koji je pride materijalno

propao? Kaite mi, da li biste mi ponudili enidbu da niste sigurni da su sva mojaimanja u Lokateu unitena? O, ne, ne biste vi mene pozvali da niste znali da sstalni sukobi izmeu Milaneza i cara unitili svu letinu, majur, pa ak i moju kuu!

Nita vie nemam, dobro znate, osim dela zamka koji nije sruen, u kojem ivim sednim jedinim vernim slugom. Nemam enu, nemam naslednike, dva brata su mi

poginula u bici, sestra mi trune u nekom samostanu... Propao sam i star sam, alinisam glup. Mislili ste, ovaj e, poto je ostao bez prebijene pare, biti zahvalan na

ponudi i upravo zato e me sluati, sluei mojim ciljevima poput najodanijeg

roba. Prepredeni ste, Bonico, moram priznati. Kako god bilo, budui da je taj brasamo razmena usluga iji je cilj pre svega da zatitite sebe, ceo sluaj se moraobezbediti ugovorom. A, ne, nije mi dovoljno da uivam u vaem gostoprimstvu uzamku, pravei se da sam novi gospodar. Hou da se moj trud plati: iznos emokasnije utvrditi, kod belenika. to se tie vae bratanice, tja, nekako u se snai.

Na kraju krajeva, ona je samo devojica i poto sam siguran da ne elite da vamnjena trudnoa pokvari planove, uveravam vas da u nai drugi nain dazadovoljim svoje potrebe.

ovek zauta, polako lupkajui prstima po stolnjaku od flandrijske ipke.

Bonicovo lice bilo je poput kamene maske. Dugo je, bez rei zurio u svoggosta. Onda ustade i dugim koracima se ushoda po sali. Na kraju stade ispredRuina, spusti ruke pored tela, stisnu ake u pesnice i obrati mu se.

- U redu, uiniemo onako kako vi kaete, ali uvajte se, ako se usudite da sesuprotstavite bilo kojoj mojoj odluci u vezi sa zamkom, neete dobiti ni novia ivratiete se odakle ste i doli. Ukoliko vae nesmotreno ponaanje prouzrokuje

probleme, znajte da e vas stii moj bes. I ako... - dodade posle kraeg oklevanja -ako vam se usled neke neprilike dogodi neto neprijatno, verujem da niko nee

tugovati zbog vae smrti, ak ni Alisa. Svakako mi ne bi bilo teko da joj naemnovog mua, ako bude potrebno.

Ruino klimnu glavom i izdra Bonicov pogled.

- Ne brinite - ree i jedva primetno se osmehnu - nikad se neu umeati u vaeodluke, ta bih imao od toga. Dakle, ostaje nam samo da sastavimo ugovor kod

belenika i da odredimo datum venanja. Kad mislite da bismo mogli da gazakaemo?

- Mislio sam da bi bilo dobro da se odri prilikom tradicionalnog porodinog

okupljanja San Martinovih. Berba je najbolja prilika jer se tada zakupac zemlje iseljaci zaklinju na vernost novom gospodaru zamka.

- A vaa bratanica? Jeste li je ve obavestili o vaim namerama?

27


28/262

- Nisam, ali uiniu to ve danas, samo sam ekao va odgovor da bih mogaoda razgovaram s njom. Za nedelju dana doi ete u zamak, zvanino u vas

predstaviti kao njenog budueg mladoenju i...

- Jeste li sigurni da ete je naterati da vas poslua? - prekinu ga Ruino. - Na

kraju krajeva, niste joj otac, samo ste joj staratelj. ta ako odbije da se uda zamene?

Bonico iskrivi usne i zacereka se.

- Nee uiniti to, ne moe dozvoliti to sebi. Alisa zavisi od mene i od mojevolje, dobro zna da nema izbora.

- Osim toga, uvek postoji mogunost da je poaljete u samostan... - glasno jerazmiljao Ruino. - Strah da e zavriti u nekoj buavoj samostanskoj eliji naveo

bi je da prihvati savet, zar ne?

Bonico se zagleda u njega.- Verujete da sam ve razmiljao o tome, zar ne? To se, zasad, ne uklapa u moje

planove - jetko zakljui.

Ruino klimnu glavom i ustade, ali ne pre nego to je ispraznio bokal u kojeme ostalo jo malo vina na dnu.

- Dobro, dakle. Za nedelju dana biu spreman da me pozovete u San Martino.Ne brinite - zavri, provlaei prste kroz bradu kako bi izvukao vlakno mesa -obui u najbolju odeu kako bih ostavio dobar utisak na vau bratanicu i, ako

naem ono to sam naumio, doneu joj poklon primeren njenim godinama...Dvojica mukaraca zaputie se prema vratima i Ruino izae.

Kad su se vrata zatvorila, Bonico se vratio za sto i stropotao se na klupu.Nalaktio se na flandrijsku ipku i grickao zanoktice. Uspeo je, napokon je uspeo.Iako je glumio nepoverenje i dostojanstvo koje ne pristaje njegovom nezavidnom

poloaju, sigurno je da mu ta matora budala nee stvarati nevolje. A on e, Bonico,iz tog braka izvui samo korist. Svakako mu ne nedostaje novca kako bi platiousluge tog oveka ije mu poodmakle godine jame i da e period plaanja biti

kratak. Odmah e poi u zamak. Saoptie Alisi da e se uskoro udati, a obavestiei Bernardu o tome.

Sutra e se sastati s belenikom kako bi se posavetovao s njim u vezi sugovorom.

Podigao je bokal i prineo ga ustima: jo je bio pun.

Zamak San Martino

Jastuk napunjen perjem bio je potpuno mokar, a lanena jastunica bila je hladna igruba pod Alisinim obrazom. Delfina pokua da ga izravna rukom. Devojka

28


29/262

zastenja u snu.Satima je plakala. Posle razgovora sa stricem, tokom kojeg je bila do te mere

zaprepaena da nije imala snage ni usta da otvori, otrala je u sobu i bacila joj seu naruje. Lica zaronjenog u nabore njene haljine, zajeala je. Iako nije znalarazlog tolikog oajanja, Delfina je pokuala da je smiri. Prolo je dobrih pola sata

pre nego to je uspela da izusti neto smisleno isprekidanim reima koje su jojnavirale na usta. Kad je izmeu suza napokon ispriala ono to joj je Bonico rekao,Delfina ju je sluala s nevericom. ta e to uraditi njenoj devojici? Ta malena,koju je pre sedamnaest godina hranila svojim mlekom, bila joj je kao ki. Njena

prava ki, koju je rodila sedam dana pre nego to su je pozvali da bude dojiljazamku, umrla je i, nedugo zatim, umro joj je i mu kad ga je ritnuo konj. Briga oAlisi pruala joj je utehu koja se pretvorila u radost kad je Jakopo di San Martinoodluio da ona ostane u slubi i nakon perioda dojenja. Postala je devojicina lina

slukinja i obasipala ju je takvom panjom kakvom je sigurno ne bi obasipala niroena majka da je bila iva.

A sad? ta je sad oekuje? Ve neko vreme razmilja o Alisinoj budunosti.Njene zelene oi, ria kosa nalik plamenu, prozirna koa i ljupko vitko telo privuie mnogo udvaraa, bila je sigurna u to. esto je, kad se nou muila da zaspi,razmiljala o tome ko e biti budui gospodar San Martina. U Lodiju je bilo mnogomladih kavaljera koji bi bili sreni da se oene Alisom i Delfina je matala kako eo dugo ostati u zamku da se brine o Alisinoj deci. Uostalom, ima samo trideset

osam godina, jo nije toliko umorna da ne bi mogla da brine o deci... Umesto toga,taj avo Bonico odluio je da je uda za starca! Dok ju je privijala na grudi, bezrei prihvatajui njene suze, osetila je kako je obuzimaju bol i bes. emu se udi,glupao matora?, pitala je sebe. Taj gad nikad nije brinuo ni o emu drugom osim osvojim poslovima i svom novcu. Iako se izjanjava kao gibelin, da li se ikad boriorame uz rame s carem? Jedino to mu nedostaje, srdito je mislila, jeste izvesnost dae i dalje moi da poseduje zemlju i zamak i, dakle, ta e mu to bolje osiguratinego dogovoreni brak i to jo s jednim starcem...

Sirota Alisa! Te veeri nije htela da jede. Nije je terala i pomogla joj je da se

pripremi za spavanje. Kad je, iscrpljena, devojka napokon zaspala, Delfina je leglana svoju slamaricu u uglu sobe, ali san joj nije dolazio na oi. I gospodarica jekratko spavala. Posle nekog vremena, dok je zurila u mrak, ula ju je kako ponovo

plae.

Prvi svetlosni zraci svitanja okrznuli su prozorska okna. Bosonoga, da ne bipravila buku, Delfina je prila kaminu i podstakla vatru. Komad drveta zapali se ioblak iskri podignu se prema dimnjaku kamina. Delfina se okrenu, u strahu da je

probudila Alisu. Devojka je i dalje spavala.

Obula je drvene papue, uzela kofu, izala i zaputila se prema bunaru. Uskoroe joj umiti lice i voda u posudi za umivanje mora biti svea.

29


30/262

- Oprostite, uitelju, to se usuujem da vam se obratim. Ja... Ja... znam da je Alisabliska s vama i zato...

Delfina je stajala pred Metjuom u najmranijem uglu hodnika koji vodikuhinju i krila ruke. Kapica od meke tkanine iskrivila joj se na glavi, dok su joj se

neuredni uvojci lepili za oznojene obraze. Metju je utao. Zaprepaenje koje ga jeobuzelo dok je sluao Delfininu priu smenila je gorina. Na kraju, pomislio je,ispostavilo se da je njegovo predoseanje tano. Zavera koju je Bonico kovao natetu svoje bratanice, ostvaruje se. Bio je siguran da vie nita ne moe da se

promeni.

Preklinjui enin pogled nije ga naputao.

- Delfina - ree - ne mislite valjda da bih ja mogao...

Zastao je. Jedna slukinja upravo je silazila niz stepenice.

Nosila je korpu s jajima i, kad je prola pored njih, znatieljno ih je pogledala.Metju saeka da zvuk njenih drvenih papua zamre iza kuhinjskih vrata.

- Hteo sam da kaem - nastavio je, gotovo apuui - ne mislite valjda da sama dovoljno uticajan da bih razgovarao s Bonicom, je li tako? On me je zvao da

doem ovamo, on me plaa i prua mi gostoprimstvo u zamku. Nikad ne bih mogaodozvoliti sebi da mu traim objanjenje u vezi s tim brakom. Oboje dobro znamo dae on Alisin staratelj i da ga ona mora posluati.

Delfina obori pogled.

- Plae od... od jue - promuca ona - i vie uopte ne jede. Ja...Zagrcnula se i nije uspela da nastavi. Metju je uhvati za ruke.

- Odvedite me njoj, pokuau da razgovaram.

ena klimnu glavom bez rei, i teko pomerajui gojazno telo, pope se uz strmestepenice. Uitelj ju je pratio.

Oi koje su zurile u njega bile su gotovo suve. Iako su crveno lice i oteeni kapci

svedoili o tome da je satima plakala, u Alisinom pogledu nazirala se neka novaotrina.

- Uitelju, nemam nikakvu mogunost da se suprotstavim volji svog strica.Morau da se udam za tog oveka i gotovo.

Poslednja re zvuala je ogoreno. Metju je s naporom pokuavao da u tomtonu prepozna pomirljivo ponaanje koje je do tog dana odlikovalo njegovuenicu.

Devojici se ote isprekidan uzdah.

- Uvek sam svakog sluala, nikad se ne bunei - nastavila je Alisa. -Zahvaljujem Bogu to sam pored sebe imala Delfinu, ne znam ta bih radila beznje. Nije bilo lako odrastati ovde, okruena samo mukarcima i starom ludom koja

30


31/262

prieljkuje moju smrt. Kad vas je stric doveo ovamo, konano sam bila srena.Znala sam da je oevim testamentom predvieno da se obrazujem i injenica da jeBonico potovao volju mog oca, navela me je na pomisao da... Ni sama ne znamemu sam se nadala. Dok vi niste doli, strahovala sam da u i dalje morati dasluam predavanja oca Arnolda koji, siroti ovek, svakako nije bio iskusan kao vi.Otkad sam poela da uim s vama, meutim, oseam se kao da su se zidovi ovogzamka otvorili i...

Glas joj se prekinu i Alisa ponovo zaplaka, tiho, bez jecaja.

Metju je, sedei naspram nje, bespomono zurio u nju. Jo jednom ga, kao tomu se ve bilo dogodilo, preplavi talas pobune protiv nepravdi ije su rtvenajslabiji, oni koji ne mogu da se brane od neije zloupotrebe, od bede, od

bolesti... ak ni dok je nosio monaku odoru i kad su ga zaveti obavezivali naposlunost bojoj volji, nije mogao da prihvati da neko gazi ljudsko dostojanstvo.

Naas je sklopio oi, a onda je progovorio.- Ako hoe, Alisa - blago je rekao - ispriau ti moju priu. Moda e ti

pomoi da shvati da je patnja deo svaijeg ivota.

Devojka se useknu i klimnu glavom.

- Zna da sam neko vreme bio benediktinski monah, zar ne?

- Da, rekao mi je Bonico.

- Pre osam ili devet godina, vie se ne seam dobro, prior mog samostana

poslao me je na pokajniko hodoae. Po njegovom uverenju, poinio sam velikigreh koji je zahtevao da se udaljim od sabrae...

- ta ste uinili? - upita devojka.

- Pokuao sam da zatitim jednu enu, osuenu za vetiarenje. Nije istina da jebila vetica - objasnio je uasnutoj Alisi - ali svi su verovali da jeste i, poslekratkog suenja, postavili su je na lomau. Zvala se Marija, kao Hristova majka.Krenuo sam iz Engleske kako bih stigao u Vezle, u Francuskoj, gde je trebalo da se

pokajem. Usput se dogodilo neto to ni dandanas ne umem da objasnim, to me je

nateralo da produim svoje putovanje do Alpa. Tu sam, u malom zabaenom selumeu ledenim planinama, zamalo umro, optuen, kao i Marija, za nedela koja nisampoinio. Preiveo sam samo zahvaljujui jednom plemiu meka srca. Taj ovek me

e ugostio u svom zamku i tamo sam, dve godine, poduavao njegovog sina onomeemu danas poduavam tebe. Onda su me neki drugi dogaaji odveli u Milano...

- U Milano?! - uzviknu Alisa, zapanjena. - To znai da niste prvi put uLombardiji!

- Ne, nisam prvi put ovde. Dugo sam ostao u tom gradu i premda su se mojidani odvijali u miru velikog manastira, i tamo sam morao da se suoim s tekim

prilikama u kojima sam esto rizikovao ivot.- Ali... - nesigurno zausti devojka - zar nikad niste pomislili da se vratite u

31


32/262

Englesku?

Metju je pogleda obuzdavajui osmeh. Konano. Podstaknuta zdravommladalakom radoznalou, Alisa je usmerila panju na neto to e joj, barnakratko, pomoi da zaboravi svoje oajanje.

- Hteo sam da se vratim pre tri godine, ali sudbina je odluila drugaije.Oklevao je.

- Sea li se, Alisa, Senekinih rei koje smo zajedno prouavali, ducunt fatavolentem, nolentem trahunt? Zna li ta to znai?

- Da, uitelju. Mislim da je... da onoga koji poslua sudbinu, sudbina vodi, aonoga ko nee da je sledi, pregazi.

- Tako je, bravo. Ta izreka uvek vai, iako su proli vekovi otkad je nastala.Moramo prihvatiti put koji je Svevinji odredio svakom od nas. esto je to teko,

zato to ne shvatamo ta je cilj, posebno kad smo prinueni da se suoimo spatnjama na koje nismo spremni.

Devojka je zurila u uitelja ekajui da nastavi.

Metju se naas zamisli pre nego to je nastavio. Moda je Alisa previe mladada bi mogla da shvati. Onda je, pomislivi na tune trenutke koje je doivelasvom kratkom ivotu i na tekoe koje je ekaju, odluio da nita ne krije od nje.

- Pre tri godine, upravo kad sam razmiljao da se vratim u svoju zemlju,upoznao sam jednu enu i zaljubio sam se.

Rekao je to jednostavno, ne dodajui nita vie. Alisa je utala. Jo na poetkunjegove primamljive prie, prestala je da plae.

- Odbacio sam monaku odoru - nastavio je, sputajui pogled - i oenio sam senjome. Napustili smo Milano i stigli smo u Monpelje u Francuskoj. Tamo smo se

pridruili redu Poniznih, ona kao dobrovoljac u bolnici, a ja kao uitelj gramatike.

- I zato ste sad u Lodiju? I zato ona, vaa ena, nije s vama?

Metjuu se zamagli pogled.

- Kad smo poli iz Milana, s nama je bila jedna devojica. Ostala je sama nasvetu i moja ena ju je primila u kuu jo pre nego to me je upoznala. Zvala seKolomba, bila je radoznala, vrlo otroumna i uvek spremna da pomogne. Odmasam je zavoleo i nije mi bilo teko da joj budem otac. Mirno je rasla i ve sam bio

poeo da je uim osnovama pisanja kad je, pre malo manje od dve godine,Monpeljeu izbila epidemija kuge. Potedela je malenu i mene, ali moja ena serazbolela. Umrla je u roku od mesec dana. Nisam uspeo da zadrim devojicu.Kolombu je obuzeo teak oblik potitenosti i samo ju je uporna nega moje drage

prijateljice, strunjaka za medicinske vetine, odrala u ivotu. Kad je ozdravila,

devojica je poelela da ostane s njom. Znao sam da je ostavljam u dobrim rukamai zato sam joj udovoljio.

Alisa ga je paljivo posmatrala.

32


33/262

- Nikad nisam shvatio - mirno je nastavio - zato je sudbina elela da pokosisamo moju enu, ostavljajui mene i malenu u ivotu. Mesecima sam muio sebe,verujui da su ta nesrea i Kolombinin odlazak pravedna kazna to sam odbaciomantiju. Moda je zaista tako ili je Svevinji eleo da me podvrgne jo jednomstranom iskuenju, dok ne shvatim da nita nije veno. Vreme koje sam proveo smojom enom i mojom kerkom trajalo je prekratko, a bol za njima nikad neeuminuti. Nisam mogao da ostanem u Monpeljeu. Ulice, naa kua, kapela u kojojsmo se zajedno molili, sve se pretvorilo u muenje... Odluio sam da odem. Etozato sam sad ovde.

Alisa je i dalje bez rei zurila u njega. Igrala se uvojkom kose.

- Ko jo zna ovu priu? - promrmlja naposletku, polako ustajui s klupice. -Zna li Bonico za to?

- Ne - odgovori uitelj - tvoj stric zna samo ono to mu je rekao brat Vitale,kanonik u Lodiju. On me je preporuio Bonicu, poto ga je brat iz reda Poniznih izcrkve Santa Marija di Brera u Milanu izvestio da elim da predajem gramatiku.Obojici sam morao da kaem da sam nekad bio benediktinski monah, ali nita vieim nisam ispriao niti su me oni pitali ta sam radio poslednje tri godine. Moda je

preporuka brata aka, poglavara domus humiliata u Monpeljeu, bila dovoljna daih ubedi.

Alisa je stajala pored njega i ekala da joj kae jo neto, ali on nita vie nijerekao. Metju je zurio u neku neodreenu taku u zidu pred sobom. Naas je stajao

nepomino, a onda je i sam ustao.- Nisam vie mlad i suoio sam se s mnogim tekoama, ali trudim se da ne

klonem duhom, zato to znam da e biti jo tekoa. Mora biti hrabra, Alisa -rekao je i spustio joj ruke na krhka ramena - tvoj ivot je tek poeo i sve se jomoe promeniti. Hou da zna da sam ti ja prijatelj. Ne ustruavaj se da mi se

poveri i, pre svega, ne boj se. Stvarnost je esto bolja nego to izgleda.

Alisa ga pogleda.

- Hvala - proaputa, sputajui pogled.

- Delfina mi je rekla ne jede ve dva dana. Zar ne misli da je vreme dapone da se hrani? Ako bude gladovala, napustie te snaga, a um e ti bitizamagljen. To nije ono to eli, je li tako?

- Tako je.

- Dobro, onda u rei tvojoj slukinji da ti skuva jednu dobru supu. uvaj se,Alisa.

Pustio je ruke pored tela i izaao iz sobe. Devojka je jo dugo nepominostajala. Misli su joj bludele. Onda se, bez nekog vidljivog razloga, setila krpene

lutke kojom se igrala kad je bila mala. Oprezno, kao da se krije od nekoga, prilae krinji. Izvadila je iz nje gomile odee, pojaseva, kouljica i pantalona, sve do

pod rukama nije osetila meki zaveljaj koji je traila. Podigla ga je do lica. Lutkine

33


34/262


35/262

6.

Kola su se opasno ljuljala pod teinom drva. Volovi koji su ih vukli zaustavili suse ispred nasipa gde je, privren na gvozdeno postolje, stajao kotur. Dvamukarca popee se i nesigurno stojei na podu kola razvezae uad i podesiezupce ogromnih kleta oko jednog velikog trupca. Malo iza kola, druga dvojica

poee da povlae teg: trupac se naas podignu iznad kola i, voen vetimpokretima radnika, uz tresak se otkotrlja na zemlju. Oblak dima zamagli vazduh.Simonov konj, preplaen bukom, odskoi u stranu i udari Gvaldovog.

Dok je podbadao konja terajui ga da se udalje s nasipa, minijaturista sezakalja.

- O, gospodii se gui! - podsmehnu mu se Gvaldo i prasnu u smeh. - Vidi seda nikad niste bili u borbi, Francuzu! Ova praina nije nita u poreenju s onomkoja pokriva borbena polja!

Udaljili su se stotinak koraka du staze koja se sputala prema reci. Odatle smogli da vide celu varo: podignuta na stenovitom breuljku, bila je opasanasnanim zidinama. Tik ispred zidnog prstena, a iza isturene kule, desetine ljudirevnosno su kopali temelje, podizali potporne grede i nametali ih.

- ta rade? - upita Simon, iznenaen takvom marljivou.

- Proiruju varo, zar ne vidite? Pre dve godine, Buozo da Dovara postao jepoglavar Sonina i poeo je da prekopava pola breuljka kako bi podigao kueblie steni i time obezbedio bolju zatitu graanima. Znam da moraju zavriti dosledee zime i stii e donde - ree pokazujui reku iza njih. - Ima tu mnogo posla,zar ne mislite? I na obali e podii graevine, mlinove, signalne kule, straarnice...

Simon se osvrnu. Malo dalje prema jugu, gde su se dve obale Olja pribliavaleedna drugoj, napravljen je pontonski most preko kojeg su prolazile taljige, mazge i

ljudi natovareni pokustvom.- Ovo e nam biti poslednji odmor, vie neemo stajati - najavi Gvaldo, pratei

mladiev pogled - treba da preemo jo tri reke i izgubiemo mnogo vremena namostovima. Ovde emo ostati samo dva dana, da potkujemo konje i da iodmorimo.

Ne rekavi nita vie, dade znak dvojici telohranitelja iz pratnje, podbode svogvranca i nastavi. Simon poe za njim. Bio je gladan. Otkad su poli na put, jeo jesamo stari hleb i suvo meso, zalivajui ih s pomalo gorkastog vina koje je Gvido

vrlo krto sipao iz male kone meine. Prvi put e se odmoriti tu u Soninu. Dotadsu noili u talama po imanjima du puta. Mnogi seljaci nisu bili raspoloeni da i

prime, ali kad su na Gvaldovoj propusnici videli peat gospodara Marke,

35


36/262

odjednom su postali gostoljubivi i nudili su im crni hleb a ponekad i sir i mleko.Znali su da, ako uskrate gostoprimstvo Ecelinovom emisaru, izlau se opasnosti daim ovaj uniti polja i domove.

Poto su prejahali kratak uspon koji vodi prema varoi, pokazali su straarima

propusnice, proli su pored isturene kule od drveta i gvoa i preli pokretni most.Kad su uli u prostrano etvrtasto dvorite oivieno kuama, zaputili su se poredugaonog stepenita. Simon pogleda uvis: bedemi su bili puni straara. Iz vojnekuice podignute pored stepenica izaoe dvojica straara: radoznalo su osmotrili

pridolice, a zatim su se zaputili prema nekom skladitu koje je, sudei po koliinivrea poredanih uza zid, sluilo za uvanje itarica. Dok su jahali prema sreditvaroi, neka mlada ena istra iz mranog trema neke radnje i zamalo pade podkopita Gvaldovog konja. Pala je, ali se odmah podigla psujui i, trei kao to se i

pojavila, nestade iza kapije uske kue.

- Ovde ba ure! - uzviknu Gvaldo, smejui se. - Evo - dodade i odvoji pogledod devojinih raskonih oblina i pokaza visoku etvrtastu kulu - to je palataKomune i kapela gradskog poglavara. Stigli smo u centar varoi, odavde emonastaviti peke.

Sjahao je i poverio konja dvojici vojnika iz pratnje, a Simon uini isto.Zaputie se du glavne ulice, traei gostionicu. Nali su je gotovo odmah, bila jeobeleena dugakom lisnatom granom oraha zakaenom za poprenu gredu.

- Pozdravljam vas, gospodo - ree gostioniar, dolazei im u susret - ta mogu

da uinim za vas?Krupan ovek u tunici od vunene tkanine i izguvane kecelje sa zanimanjem

odmeri nove goste. Iako je njihova odea svedoila o mnogim asovimaprovedenim u sedlu, reklo bi se da su obojica dobrog porekla, naroito stariji. Akoostanu u gostionici, mogao bi da im iznajmi sobu, umesto dve slamarice u velikojzajednikoj spavaonici. Sigurno mogu da plate veu cenu.

- Treba nam krevet za dve noi i topli obroci - ree Gvaldo, posmatrajuidvojicu jedinih namernika u gostionici. Bili su pristojno odeveni, nisu delovali

pijano, a posluavnik pred njima bio je pun mesa koje se puilo. Dobar znak,pomisli, moda smo naleteli na najbolju gostionicu u Soninu...

Drei upaljenu sveu, gostioniar poe ispred njih uz strmo drveno stepenitei uvede ih u sobu. Bila je vrlo mala, ali ista. Jedini nametaj inila su klupica idve slamarice prislonjene uza zid. Prozor kroz koji je dopiralo vrlo malo svetlagledao je na hodnik pokriven daskama to su dosezale do proelja kue naspramgostionice.

- Da li vam odgovara, gospodo? - upita ovek, sputajui sveu na klupicu gde

e ve stajala jedna, ugaena.- Da - promrmlja Gvaldo, skidajui ogrta. - Treba nam i lavor tople vode islukinja da nam osvei odeu. Mora je spremiti do sutra uvee.

36


37/262

Iako ga je prilino iznenadio taj neobian zahtev, ovek klimnu glavom iobjasni im da mogu sii i u prostoriju iza kuhinje gde ima tekue vode, koja dolaziiz bunara u dvoritu. Kako god bilo, momak e za pola sata zagrejati vodu naognjitu i napunie lavor, a potom e se slukinja pobrinuti za njihovu odeu.

Gvaldo se stropota na slamaricu. Iako se trudio da to ne pokae, bio jeumoran. Pomislio je kako osea teret godina: moda je, pomisli, vreme da sezaustavi, da se posveti samo svojim imanjima. Vodio je ve previe bitaka sEcelinom. Vrhom prsta dodirnu dugaak oiljak koji mu se pruao od brade pacelom duinom vrata. Tada je titom skrenuo seivo koliko je bilo dovoljno, ali

pitao se da li bi ponovo mogao da se odbrani u slinoj borbi prsa u prsa. Nije biosiguran u to. Osmotrio je svog saputnika koji je, opruen na slamarici, zurio u gredena tavanici.

- Kaite mi, Simone - iznenada ga upita - imate li roake u vaem gradu?

Mladi polako okrenu glavu prema sagovorniku.- Nemam - odgovori - nikog nemam, ni roditelje ni brau ni sestre. Troje ih je

umrlo kad su bili deca, etvrti se preselio na sever Francuske. Posle oeve smrti,moj uitelj, Roe de Vilnev, ponudio mi je da mi se pridrui u njegovoj radionici,ali ak je odbio. Nikad nije voleo da radi rukama, radije se opredelio za trgovinu.U poslednjem pismu koje mi je napisao, rekao je da je u Orleanu, gde je doprationekog trgovca tkaninama. Otad su prole dve godine i nije mi vie pisao.

Zautao je i sklopio oi. Nije eleo da razgovara, bio je previe uznemiren. to

e vie razmiljao, sve vie je bio uveren da e mu Ecelino, umesto s dvadeset lira,platiti smru.

Razdirua sumnja zatrovala mu je poslednje noi. Kad bi samo uspeo dapobegne...

Misli mu prekinu kucanje na vratima. Gvaldo ustade s leaja i otvori. Isprednjega je stajao gostioniar.

- Lavor je spreman, gospodo - obavestio ih je, uz usluan osmeh.

- Jeste li sigurni, Menego?

Gvaldo je zvuao zabrinuto. ovek iz pratnje klimnu glavom.

- Jue sam proveo vee s jednim zapovednikom straare, kao to ste minaredili. Isprva nije hteo da pria, ali posle tri pehara vina, razvezao mu se jezik.Kau da je prolog meseca car izbegao pokuaj trovanja. Hteo je da ga otruje nekilekar, po nalogu Pjera dele Vinje, carevog najvernijeg savetnika. Zavera jeotkrivena na vreme i izgleda da je pobesnela svetina htela da linuje Pjera dele

Vinje. Saznao sam i da e car uskoro napustiti Kremonu gde je okupio trupe radio jedne bitke. Novi poduhvat predvodie njegov sin Enco, s njim e zapovedati iBuozo iz Dovare i ostali carski zapovednici...

37


38/262

- Dakle - prekinu ga Gvaldo - bolje je da to pre stignemo na nae odredite.Kad Buozo pokrene trupe, putevi e biti zakreni vojnicima i to e nas usporiti.Osim toga...

U poslednjem trenutku se zaustavio. Dvojica telohranitelja nisu bili upoznati s

ciljem njihovog putovanja. Verovatno misle da Ecelino eli da uvrsti nove savezei da Gvaldo, kao to se ve dogaalo, nosi pismo u neko poslanstvo. Iako je naosnovu nekih opaski primetio da prisustvo minijaturiste budi radoznalostvojnicima, nijednom nisu traili objanjenje, kao to i dolikuje njihovom poloaju.Zato im ne bi trebalo jednom suvinom reju, izgovorenom zbog premora,obelodaniti ono to ne treba da znaju.

- Poi emo pre veernje slube - brzo zakljui - i jahaemo celu no. Odmapripremite konje.

Okrenuo se i izaao iz trema: svetlost sunca koje je bilo gotovo u zenitu, zaslepiga. Trepnuo je i odlunim korakom uputio se prema gostionici.

38


39/262

7.

Zamak San Martino

Poklopac korpe bio je privren trakom od ute svile koja se zavravala velikommanom.

- Odvei je - ree Bonico. Osmeh kojim je propratio tu jedinu izgovorenu reodudarao je od njegovog zapovednikog glasa.

Alisi je lice potamnelo poput zemlje. Vie od sat vremena stoji tu, u dvoranizamka. Noge i ruke su joj obamrle, a vrtoglavica bi joj povremeno zamaglila vid.

Pred njom su stajala dva mukarca i ekala su. Otkad je stigao i predao jojpismo o svom plemikom poreklu, Ruino nije skidao pogled s nje, ak ni kad ju jelagao nabrajajui joj imovinu koju poseduje, Oi su mu, iako zamagljene koprenomstarosti, blistale od uzbuenja. Malo ranije, kad je naredio slugi da donese poklokoji je pripremio za buduu nevestu, najavio joj je da e u korpi nai iznenaenje.Alisa je klimnula glavom, ali nije mogla da se osmehne. ta god da je u korpi, taj

poklon ne moe joj vratiti izgubljeni mir.Prila je korpi, sagnula se, odvezala traku i podigla poklopac.

Unutra je, na presavijenom komadu tkanine, lealo kuence. Spavalo je. Beladlaka talasasto mu se sputala niz telo, rep je prebacio preko zadnjih apa.

Alisa je naas stajala nepomino, iznenaena. Podigla je pogled prema Ruinu.- Uzmite ga - ohrabrio ju je ovek - vae je.

Oklevajui, devojka ponovo pogleda u korpu, a onda zavue ruke izmezidova od rogozine i izvadi kuence. ivotinja se probudi, naas zacvili, ispravirep i prui njuku kako bi onjuila novu gospodaricu.

- Da li vam se svia? - upita Ruino.

Alisi se vratila boja u obraze. Kako da joj se ne svia ta topla lopta kojauznemireno dahe na njenim grudima, pokuavajui da lizne ruiastim jezikomnjenu svilenu haljinu?

- Da... - odgovori slabanim glasom - ja... zahvaljujem vam, gospodine.

Ruino se zadovoljno osmehnu.

- Prodao mi ga je neki trgovac iz Francuske. Poao je u Rim gde, kako se ini,plemenite dame naroito cene tu novu rasu. Kau da francuske plemkinje ne mogbez njihovog drutva i zabavljaju se posmatrajui ih dok gacaju po barkama

39


40/262

dvoritima njihovih zamkova, dok jure patke... Zovu ih kani. 7A vi, kako ete gavi nazvati, Alisa?

- O, prekinite s tim budalatinama! - obrecnu se Bonico, razdraen. Ispoljio jeve previe strpljenja trpei tu glupu komediju.

- Sad kad si dobila poklon, moe da ide, Alisa. Ruino i ja moramo da sedogovorimo oko detalja venanja.

Bilo je to nareenje. Devojka stegnu psa na grudi i izae iz odaje. Kad se vratazatvorie za njom, Ruino pogleda svog domaina.

- ta mislite? Da li sam joj se bar malo svideo? - nesigurno upita.

- Ma ta me se tie da li ste joj se svideli! - uzviknu Bonico. Oi mu sepretvorie u dva proreza, tanka poput seiva bodea. - Ruino - prosikta - da seniste predomislili?

Starac ga bez rei pogleda. Potom se odluno isprsi, prie Bonicu i uhvati gaza ruke.

- Nema razloga da sumnjate u moju odanost. asno u ispuniti dogovor.

- Dobro, to sam hteo da ujem. A sad, doite ovamo - ree i zaputi se premastolu gde je pored mastionice i guijeg pera lealo razbacano nekoliko listova

pergamenta. - Moramo se pobrinuti da svadba bude velianstvena. Venanju eprisustvovati plemii i vitezovi iz Lodija, kanonici, a na gozbu koja e usleditipozvaemo i zakupce zemlje i seljake iz okoline. Svima moramo staviti do znanja

koliko je vana loza San Martinovih!Ruino klimnu glavom. Sedoe na dugaku klupu postavljenu uza zid i poee

da listaju pergamente.

S krpom u ruci, Delfina je posmatrala baricu od mokrae pored zida. Izraz njenoglica nije obeavao nita dobro.

- Samo mi je jo pas trebao! - proguna i sagnu se da obrie pod. - Kao da venemam dovoljno posla!

Alisa je, sklupana na perini, drala u krilu kuence i golicala ga po stomaku.ivotinja se opruila na leima, apa podignutih uvis i zadovoljno je mahalarepom.

- Odluila sam - ivahno ree devojka. - Poto je enka, zvaemo je Katula, tona latinskom znai kujica. ta ti kae na to, Delfina?

ena podignu pogled s vlane krpe koju je drala u ruci. Potisnula je osoraodgovor kad je videla radosno Alisino lice. Otkad je nije videla tako srenu?

Siroto dete... Moda e joj, pomisli, drutvo te ivotinjice pomoi da podnese onoto je eka.

- Ka-tu-la... - sricala je - Katula... ma da, nije loe... Va uitelj e biti

40


41/262

zadovoljan odabirom imena, bar vas nije uzalud poduavao latinskom! Kad smokod toga, zna li on ovu novost?

- Ne, jo ne zna. Danas je u Lodiju, razmatra neki sluaj sa stareinomPoniznih. Rei u mu sutra, tavie, poveu Katulu sa sobom i, ako mi dozvoli,

zadrau je s nama za vreme asa.- A, to ne! Zar treba da briem mokrau i s poda uionice?! Ne, Alisa,pokazaete mu psa, a onda ete ga vratiti u ovu sobu...

Devojka spusti ivotinju na pod i ustade s leaja. Kuence se odgega premazidu, dok ga je Delfina pratila podozrivim pogledom. Alisa joj prie i bez rei jojse baci u naruje. ena ispusti krpu na pod i stegnu je uza se. elela je da joj kaeneto uteno, ali grlo joj se steglo. Neko vreme stajale su zagrljene u tiini, a ondase Alisa naglo odmaknu.

- Taj balavi starac misli da je lukav! - iznenada ljutito uzviknu. - Misli da jekupio moj pristanak zato to mi je poklonio psa! Ma ta on zamilja, da sam nekaglupaa?! Gotovo sam sigurna da me je slagao kad mi je nabrajao svoje posede:

palata ovde, palata onde, imanje, plodna zemlja... Plemi dobrog porekla kojidolazi pred gospodara zamka u ! odei punoj mrlja i aljkavo zaivenih maneta! Ata ako su mu posedi uniteni, za razliku od onog to je rekao? ta ako je taj brarazmena usluga izmeu njega i Bonica? Do sto avola! Ako je uistinu tako, ta e

biti sa mnom?

Delfina je otvorenih usta zurila u Alisu. Nikad je nije ula da govori tako, ta

ljutita grimasa koja joj je iskrivila crte lica, za nju je bila neto potpuno novo.Kako je mogue da se samo as pre toga bezbrino igrala s kuencetom i da je sadodjednom besno prasnula? To to je upravo rekla istina je, ali Delfina bi vievolela da Alisa to ne zna. Mislila je da, tako mlada i nevina, nee shvatiti kakve sespletku pletu iza njenih lea. Nadala se, uprkos svemu, da e Alisa postati odana istrpljiva supruga. Zar ne zna da porodica odluuje o sudbini mladih plemkinja i dae tako biti i u njenom sluaju? Ne, devojice moja, poelela je da joj kae, nedozvoli da ti se to dogodi! Ne boj se, bori se, brani se, pobegni iz ovog prokletog

zamka! Preplaena onim to joj je upravo prolo kroz misli, pokuala je da sesabere. Jedva je prisilila sebe da zauzme strog stav kao to je inila mnogo putakad bi Alisa, dok je bila dete, zasluila grdnju.

- ta vi umiljate? - obrecnu se, toboe preneraena. - Ako je va stric odluioda vas uda za Ruina, uinio je to zato to smatra da e tim brakom obezbediti ivau budunost, a ne samo svoju! Svakako nije dovoljno udati se za nekog lepogviteza da biste bili sreni... Setite se Kostance, Kampolongove keri, one to seudala za Kavenagovog prvenca? Upravo ste mi vi objasnili da je taj gad, poto jedoneo na svet gomilu kopiladi s drugim enama, odbacio suprugu, potkupio

belenika i preoteo Kampolongov zamak i posede!Delfina se zadihala. Lice joj se zajapurilo, a pogled nimalo lukavih oiju bio je

pomalo moleiv. Alisa se zagleda u nju. Strepnju koju je oseala naas je

41


42/262

nadvladalo saaljenje prema ovoj eni, koja joj je bila kao majka.

Duboko je uzdahnula.

- Sve ja to znam, Delfina. Ipak, i dalje mislim da se Bonico nije poneo kaodobar staratelj. Mogao je bar da me obavesti o svojim namerama pre nego to je

dogovorio taj brak! Mogao mi je rei kako namerava da me uda i kad namerava dame uda. Ali nije to uinio. to znai da ga ja uopte ne zanimam i da ima sasvimdrugaije ciljeve. O, da mi je otac iv...

Nita vie nije rekla. Stisla je usne u tanku liniju. Stegla je ruke oko grudi iokrenula se prema Katuli.

Iz ugla u dnu sobe gde se sklupala, kujica se dogega do nje, prope se na zadnjeape i poe da joj vue haljinu. Devojka je podignu u naruje.

- Bojim se da se opet upikila... - ree, oseajui da joj je rukav vlaan na

mestu gde je spustila pseu guzu.Delfina se okrenu da pogleda. Nova barica svetlucala je na podu. Prostrelila je

ivotinju pogledom, prila zidu i poela da brie.

- Sutra te vodim u dvorite i ostae tamo dok ne naui da piki i kakinapolju! - proguna u po glasa. - Ba da vidim koja e od nas dve pobediti!

Alisa se pravila da nije ula poslednje rei. Stegla je Katulu na grudi i ponovosela na perinu.

42


43/262

8.

Imanje San Martino

Markizio proveri slamu pomerivi kokoi jednim pokretom ruke.Samo dvadeset jaja.

Opsovao je, sakupio je jaja u korpicu i izaao iz kokoinjca. Sad mu i kokoke

prave probleme! Ma ta se to dogaa, za ime boga? Zar je mogue da nose takomalo jaja? To se dogaa ve nekoliko nedelja i ako se tako nastavi, za mesec dananee moi ni da ih prodaje na trnici u Lodiju, niti da nahrani radnike. Samo mu jeo to trebalo! Kao da nije dovoljno to je prologodinja letina bila slaba i aava

zima koja je donela sneg samo na planine, dok je u niziji palo jedva malo kie...Markizio je dobro znao da danak loih vremenskih uslova plaaju samo zakupcizemlje. Gospodare, udobno smetene u palatama, ne zanima to se ljudi satiru

polju, to se seljaci ale, to se krave ne tele. Njih jedino zanima da naplate zakupzemljita i da pride dobiju poklone, pilie, pevce, vino, med i sve ostale proizvode

s imanja. A sad se, kao da to nije dovoljno, potee i to pitanje ugovora...Vrhom cipele utnu gusku koja ga je pratila, gegajui se. ivotinja pobee,

preplaena. U tom trenutku svakako mu nije trebalo drutvo jedne guske. Morae, ito odmah, da razgovara sa enom.

Preao je preko gumna i produio prema tremu. Pod priguenom svetlosutona, kamen iz reke kojim je sagradio kuu delovao je ruiasto. Naas je zastaoda ga pogleda. Jo pamti s kakvim je naporom pre mnogo godina traio grau za

podizanje kue: zaobljeno kamenje, najbolji krenjak, grede, drvo za vrata...

Podigao ju je za samo jedno leto, uz pomo etvorice radnika, onda je napraviotalu, kokoinjac i barake za seljake. Tad je bio mlad i srean to mu je gospodarSan Martino dao zemlju u zakup i ta radost udvostruila mu je snagu. Posadio jenizove vinove loze, posejao je ra, proso i penicu i usevi su bili izdani. Kupio jeetiri krave i platio je usluge optinskog priplodnog bika. Godinu za godinom,krave su se telile i sad ih ima etrdesetak. Imao je sree, milanski vojnici nikadnisu upadali na njegovu zemlju i dosad su deo ume, livade, panjaci i oranicedonosili mir i blagostanje njegovoj porodici. A sad? ta e se sad dogoditi akoBonico zaista odlui da promeni vreme trajanja ugovora o zakupu?

Preao je preko praga i odluno zakoraio u kuu. Pod slabanim svetlomuljane lampe ugledao je svoju enu kako i sedi i doji malog ermana, njihovonajmlae dete.

43


44/262

- Ponovo su snele dvadeset jaja, samo dvadeset! - uzviknu i baci korpu na sto.

- Polako s tim jajima, zaboga! - odgovori ena usplahireno - ili e ih biti jomanje!

Markizio sede pored nje i obuhvati joj lice dlanovima.

- ta se to dogaa, Savina? Kokoke nose malo jaja, od etiri krave koje smooplodili, dve su ve pobacile. Ako do leta ne budemo imali telad, uz trokove

priploda, moraemo da prodamo desetak grla. I to nije sve. Jue sam proveravaookote i video sam da su ih napale vai. Ako se ovako nastavi, ove godine neemoimati ni vino!

Ustao je i mahnuo pesnicom.

- Za ime boga, kao da je neko prokleo zemlje San Martinovih! - srdito uzviknu.

Detence se, uplaeno, odvoji od majine sise i zaplaka.

Savina ga spusti u kolevku okaenu u najtoplijem uglu sobe. Bez rei ju jezaljuljukala na konopcima. Malo-pomalo, dete se smirilo. Markizio je posmatraougojeno enino telo. Koliko vremena je prolo otkad su njih dvoje bili zaljubljeni,

puni nade u budunost? Savina je bila vrlo privlana devojka i prijatelji s kojimae pravio terevenke zavideli su mu kad je objavio da e se oeniti njome. Zatim,

tokom godina, rad, trudnoe i bol zbog troje izgubljene male dece ugasili su jojsveinu i polet. Sad je od nekadanje lepote ostao samo poneki trag koji samo omoe da pronae.

Priao joj je i zagrlio je oko struka.- Doi ovamo - proaputao joj je, povukao ju je prema klupi i naterao je da

sedne - uspeemo, videe, i ovog puta emo uspeti...

Savina se zagleda u njega; prouavala ga je prodornim pogledom.

- ta su ti rekli u vezi s ugovorom? - ozbiljno upita.

Markizio je oklevao. Kakvog smisla ima da joj pria o tome? Samo e jojnatovariti jo jednu teku brigu. Ako se, kao to se ve dogaalo, toliko potrese daizgubi mleko? Ne smeju da izgube detence. To joj je bila poslednja trudnoa, zalae u godine kad vie nee moi da zane. Maleni mora preiveti.

ena ga uhvati za ruku i spusti je sebi u krilo.

- Kai mi, Markizio, hou da znam.

ovek spusti drugu ruku na koleno i poe da govori.

- U Lodiju sam sreo trgovca biberom koji snabdeva San Martinove. Upozoriome je da budem na oprezu, zato to, izgleda, Bonico pria okolo kako hoe da

promeni vreme trajanje ugovora o zakupu. Umesto deset godina koliko je obino

trajao zakup, izgleda da e potpisivati dvogodinje ili ak jednogodinje ugovore ida e, kad ugovor istekne, jedino on odluivati o tome da li e ga obnoviti ili ne.Shvata li ta to znai, Savina? To znai da e, posle sveg posla koji smo uradili na

44


45/262

ovoj zemlji, Bonico odluiti da povea cenu zakupa koju neemo moi da platimoili e nas to kopile, ako usevi budu nedovoljni samo jedne godine, oterati i nai enekog drugog da se brine o njegovom imanju. Moraemo da napustimo ovu kuu, daotpustimo radnike i da naemo novu zemlju ili da se preselimo u neki grad da

budemo sluge ili bogzna ta...

Savina se zagledala u pukotinu na podnoj dasci. Rub kouljice koju je maloasrazmakla da bi podojila dete skliznu joj u stranu, otkrivajui joj dojku. Nije ni

primetila. Markizio izvue ruku iz njene, neno joj sastavi rubove tkanine i uvezatrake.

ena ustade i ode do kolevke. Detence je spavalo. Tiho je prila ognjitu ipoela da mea orbu od kupusa koja se krkala u loncu okaenom o gvozden

Documents

Valeria Montaldi~Imperatorov rukopis.pdf