Međutim, ne završava se na tome, većoni na koje takve tvrdnje ostavljaju utisak,ukoliko im nedostaje znanja o islamu, ola-ko zaključuju da načela statičnosti, nepo-vezanosti i odsustva protivurečnosti mora-ju činiti temelje islamskog mišljenja. Svo-je tvrdnje zasnivaju na premisama daislam, kao religijsko verovanje, ima meta-fizičku osnovu, da njegovo učenje mora,takođe, biti metafizičko, i da metafizičkomišljenje, zasnovano na tri gore pomenutaprincipa, mora biti deo islamskog načinamišljenja.

Druga grupa, koja je na neki načinupoznata sa islamskim učenjima, smatrada islamsko mišljenje, obzirom da nijemetafizičko, mora biti dijalektičko. Kakoova grupa ne poznaje treću alternativu, doovog zaključka dolazi prirodno.

Svo ovo nerazumevanje i konfuzijajesu rezultat neprikladnog oslanjanja naono što pristalice dijalektičkog materijali-zma pripisuju drugima. U svakom slučaju,kao što je već pomenuto, istina je sasvimrazličita.

Nova i stara ideologija

U predmetnom kontekstu, staro i no-vo se ne odnose na mlađe ili starije gene-racije, i sukob među njima nije takozvanijaz među generacijama. To ne znači damlađa generacija uvek podržava revoluci-onarni pokret, ili da je starija generacijanužno konzervativna. Slično, konfrontaci-ja između novog i starog, nema kulturolo-ških implikacija. To ne znači sukobljava-nje između obrazovanja i nepismenosti.Značenje je čisto socijalno i ekonomsko ijednostavno označava sukob između onihklasa koje su korisnici postojećeg poretkai onih koje su njim nezadovoljne, i, potak-

nute novim sredstvima proizvodnje, jesuvoljne da izvedu promenu u postojećojdruštvenoj strukturi.

Drugim rečima, radi se o borbi izme-žu naprednih i liberalnih društvenih ele-menata koji prednost daju evoluciji, i onihkoje su posustali i ograničenih shvatanja ipokušavaju da održe status quo.

Konsekventno činjenici da društvenasvest i društveni stav čoveka jesu potaknu-ti njegovim klasnim položajem i uslovimaiz okruženja, privilegovane klase, budućida su korisnici postojećeg uređenja, nužnopostaju mračnjaci, dok su eksploatisane ipotlačene klase potaknute na delanje. Toje sasvim različito od pitanja posedovanja,ili neposedovanja formalnog obrazovanja.Uglavnom, evolucionistički pokreti sulansirani od strane onih koji su zaostali upogledu obrazovanja, ali koji, zahvaljuju-ći svom klasnom položaju, gledaju una-pred i liberalnih su shvatanja.

Logièki kontinuitet istorije

Evolutivne istorijske etape su među-sobno povezane prirodnim i logičkim ve-zama. Svaka etapa ima svoje posebno me-sto i ne može biti pomaknuta unapred, iliunazad. Na primer, kapitalizam je središnaveza između feudalizma i socijalizma i zadruštvo je nemoguće da iz feudalizma pre-đe direktno u socijalizam, bez prolaženjakroz kapitalizam. Takvo događanje bi naneki način bilo slično onome što je odstrane drevnih filozofa nazivano »naglimskokom«, drugim rečima, prelaženjem izjedne tačke u drugu bez prolaženja bilokojim putem koji je povezan sa njima. Tobi bilo kao kada bi ljudsko seme, bez pro-laženja kroz fazu fetusa, stiglo do faze po-rođaja, ili kao kada bi novorođenče, bez

Nº 35, jesen 2002. godine 103

U suštini, osobena priroda i stvarni te-melj ove škole jesu dvostruki. Jedan jeučenje da ne samo spoljašnje realnosti,već i ideje imaju dijalektičku prirodu, dru-gim rečima, ideje su podvrgnute pod četi-ri gore pomenuta principa. U tom pogledu,ni jedna druga škola mišljenja ne deli gle-dišta ove škole.

Druga posebna karakteristika jeste utome da ova škola tumači protivurečnost uznačenju da sve nužno stvara svoju antite-zu u sebi samom i da se potom pretvara unju, kao i da sama ova antiteza prolazikroz isti proces. Ovo učenje se odnosi i naprirodu i na istoriju, koje, kao što oni sma-traju, prolaze kroz protivurečnosti. Sagla-sno ovoj školi, evolucija znači kombinaci-ju dve protivurečnosti, od kojih jedna pre-lazi u drugu.

Učenje o protivurečnosti, u značenjusukoba među različitim delovima prirode injihovoj slučajnoj kombinaciji, jeste pri-lično staro. Ono što je u dijalektici novojeste tvrdnja da sem protuvurečnosti i su-koba između različitih delova prirode,protivurečje, takođe, postoji unutar sva-kog dela, kao i da ono poprima oblik bor-be između novih progresivnih činilaca istarih i dekadentnih, te da kulminira u ko-načan trijumf progresivnih snaga. Ove dve

karakteristike su kamen temeljac dijalek-tičkog načina mišljenja.

Otuda je sasvim pogrešno svaku školumišljenja, koja drži do principa kretanja iprotivurečnosti, smatrati dijalektičkom.Takvu pogrešku čine oni koji su, naišavšina principe kretanja, izmene i protivureč-nosti u islamskim učenjima, izveli zaklju-čak da je islamsko mišljenje, takođe, dija-lektičko. Istina je da su, saglasno dijalek-tičkom mišljenju, sve istine prolazne i rela-tivne, dok islam veruje u niz nepromenlji-vih i večnih istina.

Dalje, verovanje da se priroda i istori-ja kreću u tri oblika (teza, antiteza i sinte-za) i da prolaze kroz protivurečnosti, jestetemeljna karakteristika dijalektičkog nači-na mišljenja. Islamska učenja se ne slažusa ovim verovanjem.

Istina je da je ovo pogrešno shvatanjestvoreno od strane pristalica dijalektičkogmaterijalizma. Oni, u svojim raspravama,koje nikad nisu lišene elementa propagande,svo nedijalektičko mišljenje nazivaju meta-fizičkim, prema kome su, kako oni tvrde, svidelovi prirode statični, bez međusobne po-vezanosti i lišeni svih vrsta protivurečnosti.Aristotelovu logiku optužuju da je zasnova-na upravo na ovim principima. Drže se ovoggledišta tako čvrsto, da često zavode one ko-ji imaju ograničeno neposredno znanje.

Nº 35, jesen 2002. godine102

BBBBuuuudddduuuuæææænnnnoooosssstttt ssssvvvveeeettttaaaa –––– kkkkaaaa vvvvllllaaaaddddaaaavvvviiiinnnniiii pppprrrraaaavvvveeeeddddnnnnoooosssstttt iiiiMorteza Motahari

VERSKE TEME

i estetskih, osobenih čoveku, koji ga razli-kuju od životinje.

Sa filozofske tačke gledišta, to podra-zumeva da društvo ima dva aspekta. Prvo,sastavljeno je od pojedinaca od kojih svakipredstavlja mešavinu uzvišenih i niskihodlika. Drugo, u celini, ono ima svoju sop-stvenu raznovrsnost odlika koje su večneodlike čoveka uopšte. Pesnik ovu istinuovako izražava:

»Slatka i slana voda u svakoj veni bićateći će sve do Sudnjeg dana«.Ovde vena podrazumeva venu društva,

drugim rečima, čo-veka u neodređe-nom i opštem zna-čenju. Kroz pojedi-ne ljude struji slatkavoda, preovladavajupozitivne osobine, akroz druge, slana.Loše odlike su broj-nije i uočljivije. Ta-ko će se nastavitisve dok čovek po-stoji na licu Zemlje.Pojedinačne smrtisu bez uticaja na to.U svakom slučaju,sa evolucijom čoveka i ljudskog društva,pozicija će se uveliko poboljšati.

Saglasno ovom pristupu, istorija se,kao i sama priroda, razvija i napreduje kastanju savršenstva. Razvoj istorije nijeograničen tehničkim, ni kulturološkimaspektima, kao ni rastom ni razvojem sred-stava za proizvodnju. To je svestran i sve-opšti proces i prostire se na sve ljudske ak-tivnosti. Kao rezultat sveobuhvatne evolu-cije koja mu se dešava, čovek se kreće kaoslobađanju od stega koje potiču iz društva

i okruženja i postepeno odbacuje okovekoji ga vezuju za njegovo okruženje.

Istovremeno, raste njegova privrže-nost ideologiji i veri. Očekuje se da u bu-dućnosti stekne potpunu emancipaciju i dasa njom dostigne nivo postpune privrže-nosti veri i ideologiji. U prošlosti, kada ječovek bio manje u mogućnosti da koristiprirodne izvore, bio je rob prirode. U bu-dućnosti, sa sve većom eksploatacijomprirodnih resursa, ne samo da će biti oslo-bođen lanaca prirode, već će je on poste-peno podvrći svojoj dominaciji i kontroli.

Pogrešno jereći da evoluicijaprati razvoj sred-stava proizvodnje.Oni koji to govoremešaju uzrok i po-sledicu. U suštini,razvoj sredstava zaproizvodnju je re-zultat čovekoveprirodne sklonostika savršenstvu,razvoju i promeni.Ona potiče od nje-gove moći invenci-je koja sa prote-

kom vremena narasta sve više. Saglasno tomprilazu, jedna od čovekovih karakteristikajeste unutrašnja i individualna protivureč-nost između zemaljskih i nebeskih aspekata,drugim rečima, između onih instinkta kojiinkliniraju ka dole i teže isključivo ka poje-dinačnim ograničenim i privremenim cilje-vima i onih koji inkliniraju ka gore i žele daobuhvate celo čovečanstvo, težeći da ostva-re moralne, religijske, naučne i intelektualneciljeve. Slavni persijski pesnik, Mevlana, jerekao:

Nº 35, jesen 2002. godine 105

prolaženja kroz detinjstvo, postalo sasvimodrasla osoba.

Zato su pristalice ove logike ranim soci-jalistima, koji su temelje socijalizma želeli dapostave isključivo na ideologiji, ne obazirućise na istorijsku prinudu i logički kontinuitetnjenih etapa, dali ime idealista, a njihov soci-jalizam nazvali fanatičnim. Suprotno ranomsocijalizmu, marksizam je zasnovan na lo-gičkom kontinuitetu istorijskih etapa.

Vrhunac svake etape

Ne samo da nisu mogući nagla tranzi-cija i nekoliko etapa u jednom skoku, većje, takođe, bitno da svaka etapa dostignesvoj prirodni vrhunac pre nego što evolu-tivni proces poprimi svoj konačni oblik.Na primer, feudalizam, ili kapitalizam, imasvoj definitivan tok koji mora teći postup-no kako bi u određenom istorijskom tre-nutku moglo doći do promene. Očekivatida nastupi bilo koja faza, pre nego što fazakoja joj prethodi doživi svoj vrhunac, jed-nako je očekivanju da se dete rodi preokončanja svoje fetalne faze. U takvomslučaju, rezultat može biti pobačaj, a ne ra-đanje zdravog deteta.

Borba između novog i starog jesteosnovni uslov prelaska istorije iz jedne etapeu drugu i ključni uslov evolucije ljudskogdruštva. Takva borba je uvek časna. Slično,odstranjivanje starih elemenata je dozvolje-no, čak i ako ne čine bilo kakvo nasilje, jerbez toga društvo ne može biti pokrenuto kaevoluciji. Na osnovu te logike, dozvoljeneborbe ne moraju nužno biti defanzivne, ili saizgledom predupređenja napada.

Stvaranje rascepa

Ne samo u borbi od strane novog, ča-snog i dozvoljenog, protiv starog, već je i

svako drugo činjenje koje, takođe, utireput revoluciji i ubrzava evolutivne proce-se, podjednako dozvoljeno. Tako su, svasubverzivna i razarajuća delanja sa izgle-dom izazivanja nezadovoljstva i nemira,širenja razdora i produbljivanja konflikta,časna. Kao što je napred navedeno, evolu-cija zavisi od revolucionarne i nasilne pro-mene jedne protivurečnosti u drugu, i ta-kva promena se ne dešava dok unutrašnjisukob ne dostigne svoju tačku ključanja ikršenje ne postane najžešće. Zato, sve štoprodubljuje jaz, ubrzava prelazak društvaiz jedne etape u drugu. Kako nemir i ne-slaganje mogu igrati takvu ulogu, oni su,takođe, dozvoljeni i časni.

Reforme

Nasuprot tome, takve mere kao deli-mične reforme, ublažavanje i smirivanjedelovanja i otklanjanje patnji, smatraju sepogrešnim i neprikladnim. One su name-njene da služe kao anestetik i zato se svo-de na izdaju uzroka. Takva činjenja spre-čavaju evolutivni put jer ona, bar privre-meno, sužavaju pukotinu i tako odlažu re-voluciju. Takvi zaključci bi mogli biti do-neti na osnovu materijalističkog pristupaistoriji.

Ljudski ili humanistièki pristup

Humanistički pristup istoriji je upravosuprotan materijalističkom pristupu. Onosnovni značaj pridaje čoveku i ljudskimvrednostima, i to u odnosu na pojedinca ina društvo. Sa psihološke tačke gledišta,posmatra biće kao stvoreno od niza ani-malnih instinkta, koji su zajednički i čove-ku i životinji, kao i od drugog niza višihinstinkta, religijskih, etičkih, istraživačkih

Nº 35, jesen 2002. godine104

mana svedoči da nije tako. Komentarišućiprirodu ovog pokreta, Ali (a.s.) je rekao :»Oni su svoje razumevanje nosili na svo-jim sabljama« (»Staza rečitosti«, beseda148). Slično, napredni pokreti nisu uvekbili rezultat razvoja sredstava proizvodnje.

Tokom zadnja dva veka veliki brojoslobađajućih pokreta nastao je i na Istokui na Zapadu. Jedan od tih pokreta bio je po-kret za stvaranje ustavotvorne vlade u Ira-nu, poznat kao Mašruta pokret. U slučajutoga pokreta se ne može tvrditi da je razvojsredstava za proizvodnju stvorio krizu uIranu. Takođe, nije istina da je nespokoj-stvo u društvu uvek izazvano neprikladno-šću zakonskih odredaba postojećeg siste-ma. U pojedinim slučajevima zakonske od-redbe su bile sasvim prihvatljive kao takve,ali je pokret morao nastati radi obezbeđenjanjihove primene i alavijski ustanak, iz vre-mena Abasida, je bio te vrste. Ljudska svestnije toliko potisnuta da ljudi ne mogu bitiinspirisani ničim višim i plemenitijim dosvojim osnovnim materijalnim potrebama.

Na osnovu iznetog, moguće je izvućisledeće zaključke:

a) Prolivanje krvi je nu�no za napredakIstorijski sukobi su imali različite sa-

držaje, prirodu i uzroke. Ali, oni koji sudoprineli razvoju istorije i čovečanstva bi-li su samo oni koji su predstavljali sukobizmeđu ljudi sa višim stepenom ideologije,oslobođenim sebičnosti i pohlepe, i ljudisebične i animalne prirode, kojima je ne-dostajao aspirativan i intelektualni život.

Priroda ratova koji su doprineli na-pretku i evoluciji nije bila klasna borba,niti priroda sukobljavanja između starog inovog u smislu pomenutom ranije tokomraspravljanja o materijalističkoj teoriji.Ratovi su, skoro, stekli ideološki aspekt, i

sa stanovišta ljudskih vrednosti, čovek sepostepeno približava savršenstvu, drugimrečima, stanju idealnog čoveka u ideal-nom društvu. On će nastaviti da napredujetim putem dok Svetska vlada, koja će uze-ti u obzir sve ljudske vrednosti, ne budeuspostavljena, što će označiti kraj zlih silai sebičnih ratova.

Saglasno islamskoj terminologiji, ta vla-davina se naziva vladavinom Mehdija (a.s.).

b) Istorijske etapeLogičan kontinuitet istorijskih etapa,

objašnjen od strane materijalista, nijeosnovan. Istorijski događaji, pogotovo oniiz prošlih sto godina, dokazju apsurdnostove teorije. Samo su tokom ovog periodazemlje koje nikada nisu prošle fazu kapi-talizma, postale komunističke. SovjetskiSavez, Kina i istočnoevropske zemlje suočigledan primer toga. Na drugoj strani,zemlje sa visoko razvijenim kapitalistič-kim sistemom, poput Sjedinjenih Država,Velike Britanije i Francuske još uvek zadr-žavaju svoje stare sisteme i vek staro pred-skazanje protagonista materijalizma, ve-zano za radničku revoluciju u zemljama sateškom industrijom, poput Britanije iFrancuske, se pokazalo kao puka iluzija.

Na osnovu iznetog je očigledno da nepostoji pojava poput istorijske prisile. Sa-svim je moguće da u kapitalističkom dru-štvu, klasa proletera dostigne takav razvoj iblagostanje da to u potpunosti odbaci sveideje o revoluciji. Slično, takođe je mogućeda sa pojavom jasne i ubedljive ideologije ipodizanjem religijske i društvene svesti, no-madsko pleme jednim skokom dosegne donajviše etape ljudske kulture. Renesansa ra-ne islamske epohe je dokaz u prilog tome.

prevelaMirjana Abdoli

Nº 35, jesen 2002. godine 107

»Duša teži ka mudrosti i spoznaji,Telo teži ka baštama i plodovima,Duša teši ka napretku i časti,Telo teži ka imetku i stvarima,Telo teži ka zelenilu i tekućoj vodi,Jer od njih potiče,Duša teži životu i opstanku,Zato što joj je poreklo Božansko,Bog takođe naginje ka duši.Otuda Sveti Kur’an kaže:‘On ih voli,i oni vole Njega’.«Čovekov unutrašnji konflikt, koji su

stari narodi nazivali borbom između razu-ma i strasti, automatski vodi ka konfliktuizmeđu različitih grupa ljudskih bića. Uz-višenih i moralno oslobođenih bića, na jed-noj, i zlih i okrutnih bića, na drugoj strani.

Ovaj pristup prihvata postojanje kon-flikta kao dela razvitka i evolucije istorije,ali ne u obliku klasnih sukoba izmeđuonih koji su vezani za stara sredstva proiz-vodnje i stari društveni sistem i onih sklo-nih modernijim sredstvima proizvodnje.

Objašnjavanje svih ratova u istorijikao klasnih ratova je zatvaranje očiju prednajlepšim i najsjajnijimmanifestacijama ljud-skog života uopšte. Krozistoriju su vođene mnogebitke radi obezbeđivanjamaterijalnih potreba po-put hrane, odeće ili do-ma, ili u vezi pitanja po-vezanih sa polovima,moći i prestižom. Ali, po-stojale su nesumnjivo iodređene bitke koje semogu opisati kao borbe između dobra izla, ispravnog i pogrešnog. One su pred-stavljale borbu između čovečanskih moti-

va i životinjskih nagona, između opštegdobra i individualnih interesa, između vi-sokih ljudskih vrednosti i niskih strasti, iizmeđu progresivnih i uzvišenih ljudi, najednoj, i niskih i izopačenih ljudi, na dru-goj strani. Rečima Časnog Kur’ana, bilesu to borbe između Allahovih i šejtanovihvojski. Pristalice ove teorije, strogo osu-đuju pokušaje materijalista da sve religij-ske, etičke i ljudske pokrete protumače naosnovu klasne borbe i takve pokušajesmatraju iskrivljenjem istorije i uvredomljudskog dostojanstva. Istorijski događajipokazuju da su mnogi pokreti, koji su ini-cirani radi zaštite osnovnih materijalnihpotreba, vođeni i usmeravani, ili bar podr-žavani, od strane pojedinaca koji su samibili dobrostojeći i dobro pozicionirani.

Suprotno tvrdnji materijalista da susvi progresivni pokreti preduzeti od stranepotlačenih i lišenih klasa, koje su želele dauklone postojeći sistem i zamene ga dru-gim sistemom, koji bi obezbedio njihovematerijalne potrebe saglasno razvoju sred-stava proizvdonje, postoje istorijski doka-zi koji potvrđuju da progresivni pokreti ni-

su uvek bili ograničenina potlačene klase. Po-nekad su ih predvodilipojedinci iz privilegova-nih klasa, koji su zariva-li nož u srce vladajućegsistema.

Pojavljivanja Ibrahi-ma (a.s.), Mojsija (a.s.),svetog poslanika(s.a.v.s.) i imama Husei-na (a.s.) su pripadala

ovoj vrsti. Takođe, pogrešno je tvrditi dasu progresivni pokreti uvek težili ka mate-rijalističkim ciljevima. Pokret prvih musli-

Nº 35, jesen 2002. godine106

ju je nastavila njenaćerka. Druga genera-cija ove Evropljankevratila se u Francuskuu dobi od pedeset go-dina. Na univerzitetuje rekla: „Otkrila samjezik mrava i spozna-la sam pojedine zna-ke njihovog komuni-ciranja”.

Nemamo pravoda upoznamo gospo-đu Gošan (Gaushan),koja je ceo svoj životprovela proučavajućii pronalazeći korenefilozofskih ideja imudrosti Avicene(Avicenna), ibn Ruš-da (ibn Rushd), MulaSadra (Mulla Sadra) igospodina Mula HadiSabzevarija (MullaHadi Sabzevari) ugrčkoj filozofiji imnogobrojnim Ari-stotelovim delima, i upoređivala ih. Pokaza-la je da su naši filozofi usvajali od njih. Ispra-vila je ono što su oni pogrešno preveli i po-grešno razumevali u toku hiljadu godinaislamske civilizacije.

Mi nemamo pravo da upoznamo itali-jansku gospođu De la Vida (De la Vida). Jed-no od njenih dela je bilo da uredi i sakupi„Nauku o duši” od Avicene, iz drevnog grč-kog rukopisa samog Aristotela.

Nemamo pravo da upoznamo gospođuKiri (Curie), koja je otkrila kvantum i radio-aktivnost, ili Resu Di La Šapel (Resass DuLa Chappelle), koja je o ‘Alijevoj (a.s.) sve-

tosti znala više od svih islamskih naučnika ičak više od svih šiita koji danas proglašavajuda su spoznali ‘Alija (a.s.) i alavis. Ona je bi-la mlada, lepa, slobodna, švedska devojka,rođena daleko od islamske kulture. Bila jeudaljena od šiitskog življenja i verovanja. Odprvih dana svoje mladosti život je posvetilaupoznavanju toga duha, što je ostao nepoznatu strukturi islama. Sledila je čoveka prekrive-nog mržnjom svojih neprijatelja, uhvaćenogu zamku koju su postavili licemeri, ulepšanupoetskim hvalama i beznačajnim prijatelji-ma. Otkrila je najtačnije rukopise o ‘Aliju(a.s.). Spoznala je najtananije drhtaje njego-

Nº 35, jesen 2002. godine 109

U KOJI MODEL SE UKLAPAJU?

Tradicionalno ili apsurdno?

U stvarnosti, u našem društvu, oni kojipitaju : „Ko sam ja?”, „Ko bi trebalo da bu-dem?”, ili „Kakav je moj identitet?” spadajuu dva tipa ljudi. Jednoj vrsti pripada čovekkoji je privučen postojećom, prevaziđenomtradicijom, u koju spadaju religija i etika,koje želi da nametne drugima. Ne uspeva utome. Čak i ako zna da ne može, on ipak pri-janja za njih, on ih još uvek čvrsto podupire.Pokušava da ih nametne mladim ljudima.

Postoji drugi tip, koji se plaši da deluječak i pod imenom lažnog intelektualca, mo-derniste ili tragaoca za slobodom, jer misli:„Ukoliko se umešam, negiram, ili se složim ikontrolišem mogućnosti, optužiće me da samstaromodan, istočnjak, religiozan i zaostao”.Zato, uprkos društvenim promenama, izme-nama u tipovima mladića i devojaka, on igraulogu „umrtvljene osobe”. Drugim rečima,njegovo dete dejstvuje, dok mu majka i otacstvaraju mogućnosti. Nazivaju se roditeljimaintlektualcima. Ali, njihova neaktivnost ipredaja ne potiču od njihovih intelektualnihspsobnosti. Ne dolaze od njihovih ubeđenja,već pre od njihove nemoći i slabosti. On ka-že sebi: „Ukoliko se uključim, odustaću odsvoje spoljašnje moći, a moja unutrašnja pra-znina će se iskazati”. Prestiž!

To su ta dva tipa, dva tipa ljudi koja mo-gu biti ukalemljena u model. Jedan sklon tra-diciji Ćahar Bagha u Isfahanu – ogromnom,ružnom, porušenom i propalom. Drugi je

proizvod evropskog kova – direktan, tanu-šan, bez trajanja, šupalj i apsurdan.

To su ta dva tipa i načina, oba pogrešnai promašena. Zašto? Jedan se suprotstavljabučnoj poplavi stvarnosti, koja uništava sko-ro sve. Pokušava da preusmeri vodu svojimrukama. Pokušava da spreči bujicu. Prokli-nje, viče, oplakuje, žali i galami na bujicu ko-ja se nagomilava, izliva i ruši sve na svomputu.

Drugi se proteže preko nabujale vodekao beživotan, kao beskoristan posmatrač.Ovaj drugi čovek bez sopstvene ličnosti jemiran, radi od jutra do večeri, uzrokuje ubi-stvo, zavodi ljude, džepari, izvodi na hiljadeprljavih radnji, hvali, vara ljude, a zatim pu-ni svoje džepove da bi ih ispraznile stranekompanije, ili da bi im sam sipao u džepove.

�ene koje ne mo�emo upoznati

Imamo pravo da upoznamo samo poje-dine Evropljanke. To su one koje uvek mora-mo prepoznati. To su žene prikazane na fil-mu, u časopisima, na televiziji i u porno-fil-movima, od strane autora koji su sa njimapolno opštili. Nama su predstavljene kao uni-verzalni tip Evropljanke.

Nemamo pravo da upoznamo evropskudevojka koja je sa šesnaest godina otišla uNubijsku pustinju u Afriku, pustinje Alžira iAustralije. Ona je ceo svoj život provela u di-vljini. Živela je u opasnosti od zaraze, smrti idivljih plemena. U svojoj mladosti i starostiproučavala je talase koje odašilju i primajumravlje antene. Kada je ostarila, njenu misi-

Nº 35, jesen 2002. godine108

FFFFaaaatttt iiiimmmmaaaa jjjjeeee FFFFaaaatttt iiiimmmmaaaa’Ali Šarijati

GGGGhhhhoooollllaaaammmmaaaalllliiii TTTTaaaahhhheeeerrrriiii,,,, IIIIzzzz pppprrrreeeeddddaaaannnnjjjjaaaa

budiće nas. Uništiće sve što imamo. Zato suljudi primorani da poprime oblik krotkih po-trošača i tihih robova.

Obe staromodne, tradicionalna i skoro-jevićka, za sve praktične namene dejstvujuuzajamno da bi zaživela nova vrsta, jednapod imenom etike i religije, i druga pod ime-nom slobode i progresa. Zastareli poklonicitradicije ciljaju na ženu sa fanatičkim predra-sudama i potiskuju je, ostavljajući je bez hle-ba i vode. Iskazuju ljutnju prema njoj. Nema-ju samilosti. Postupaju sa njom tako loše dase žena, polumahnita, zatvorenih očiju i za-pušenih ušiju, baca u naručje onih sa cilindri-ma i jarećim bradama, koji je srdačno doče-kuju, skidaju pred njom šešir sa poštovanjemi finim manirima, čine naklon glavom uljud-no i sa osmehom na licu, nežno se ophode sanjom.

Baš ova Evropljanka, koju smo upozna-li, jeste žena današnjice. Oslobodila se. Ali,ona je dete srednjeg veka. Ona se opire ne-ljudskom postupanju i fanatizmu srednjove-

kovnih sveštenika, koji su u ime hrišćanstvai vere zavodili, proklinjali i podjarmljivaližene. Čak su ih predstavljali kao omrženepred Bogom. One su bile pokretači izopače-nosti. Žena je bila glavni uzrok Ademovogpada sa nebesa na zemlju.

U srednjem veku bi pitali sveštenike:„Ako je žena u kući, da li muškarac koji nijesrodnik sme da uđe?”. Odgovarali su: „Ni-kad! Jer kad čovek uđe u kuću u kojoj je že-na, čiji on nije srodnik, čak i da je ne vidi, onje zgrešio!”. Drugim rečima, ukoliko se mu-škarac koji nije srodnik popne do drugogsprata kuće, a u prizemlju je žena, javlja segreh. Izgleda da se ženin greh prenosi krozvazduh!

Sveti Tomas Dakin (Tomas Dakin) je re-kao: „Ako Bog na muškarčevom licu vidiljubav za ženu, čak ako je ona njegova supru-ga, On se razljuti jer u njegovom srcu ne smepostojati druga ljubav, sem ljubavi za Boga.Hrist je živeo bez žene, i muškarac može bi-ti hrišćanin i ako nikada ne dodirne ženu. Za-to hrišćanska braća, duhovni oci, pa čak ničasne sestre, nikada ne stupaju u brak, jer jebrak veza koja budi Božiji gnev. Mi bismose morali sjediniti sa Bogom samo kroz Isu-sa Hrista, jer dve ljubavi ne mogu biti u jed-nom srcu. Samo oni koji ostanu van brakamogu nositi sveti duh.”

U hrišćanstvu, prvi greh je bio ženingreh. Svaki muškarac, kao Ademov poto-mak, koji se okrene ženi, čak ako je ona nje-gova supruga, kao što je Eva bila Ademovasupruga, ponavlja prvi, praiskonski greh.Ademov greh i neposlušnost se javljaju iz-nova u Božijem sećanju!

Zato čovek mora da postupa tako daBog zaboravi Adema i njegov greh! Zato ježena toliko omržena u mislima srednjove-kovnih ljudi, oslabljena i lišena vlasništva

Nº 35, jesen 2002. godine 111

ve duše, dubinu njegovih osećanja i najvišeuzlete njegovih misli. Po prvi put, ona je ose-tila njegovu ljutnju, bol, usamljenost, slo-mljenost, strah i potrebe. Ne samo da je ‘Ali-ja (a.s.) otkrila u bitkama kod Ohuda, Badrai Honejna, već ga je pronašla pri molitvi umihrabu džamije u Kufi. Otkrila je njegovenoći i žalovanje oko medijanskih zidina. Onaje sakupula „Staze rečitosti” ( „Nahjal bala-gah”), kome arapski muslimani imaju pristuppreko pisanog izdanja Muhammeda Abduha(Muhammed Abduh), velikog sunitskogmuftije, dok ga šiiti imaju preko podukaDžavada Fazela (Javad Fazel), ‘Alijevog(a.s.) saradnika, ili preko Faizovog (Faiz)prevoda (koji je tačan, ali se mora čitati uzpomoć arapskog teksta).

Ova devojka – nevernica predodređenaza džehenem– koja je sakupila sve što je ‘Ali(a.s.) napisao u ovoj i onoj knjizi, svesci ilirukopisu, skrivenim tu i tamo. Ona ih je svepročitala, prevela i prikazala. Najlepši i naj-dublji opis ikada sačinjen o čoveku istekao jeiz njenog pera. Tokom četrdeset i dve godinenastavljala je da proučava, promišlja i tragaza ‘Alijem (a.s.).

Nemamo pravo da upoznamo Anđelu,američku devojku u zatvoru, koja nije samonada dveju zemalja, već svih slobodnih ljudisveta, svih pravednih, svih onih optuženihusled rasne diskriminacije čovečanstva – po-tlačenih.

Mi ne smemo znati da te strankinje nisusamo Don Žuanove igračke koje uzimaju no-vac, neprivlačne stvari i nakit – ropkinje ko-je služe muškarcima dok ih oni žele, dok suzainteresovani. Ne smemo verovati da su onesamo vredne pažnje usled njihovih zadovolj-stva, želja i požuda. Nakon tog perioda, onesu kao mašine koje su zastarele. Pre, stranki-nje su napredovale do tačke kada su postale

otelovljenje ideologije zemlje i doma, spase-nja (bega), ponosa i časti pokolenja. Ali, minemamo pravo da ih upoznamo.

Mi smemo da upoznamo samo gospođuTvigi (Twiggy). I kao konačni nivo idealnogprikazanja zapadnjačke civilizacije, kraljicu1971, a zajedno sa njom, najuzvišeniji tipEvropljanke, Žaklinu Onazis (JacquelineOnassis), koja svoj novac koristi kao sred-stvo zamene za sve drugo, B.B, princezu odMonaka i svih sedam žena-čuvara DžemsaBonda. Sve su one žrtve odeljenja evropskeprodukcije. One su bogataške igračke i lutkena naduvavanje, ropkinje nove civilizacije ukućama malih trgovaca.

Mi, Iranci, ih smemo znati samo kao pri-mere žena evropske civilizacije. Nikada ni-sam video sliku iz Kembridža, sa Sorbone, ilisa Harvardskog univerziteta na kojima sustudentkinje koje u biblioteci rade na rukopi-sima iz četrnaestog i petnaestog veka, i na ki-neskim rukotvorinama od pre 2500 do 3000godina, ili kako su se nadnele nad kur’anskerukopise, zasnovane na latinskim, grčkim,kunealnim i sankritskim tekstovima, bez po-kreta i bez švrljanja očima. One ne izranjajuglave iz svojih knjiga dok ih bibliotekari neodstrane, ili ne zamole da izađu.

Da li ste vi, muškarci i žene, tragači zaznanjem, naučnici, istraživači, ikada čuli zasavremenu nemačku naučnicu, gospođu Hu-neke (Hunekeh)? Da li ste čuli da je nedavnonapisala vrlo opsežnu studiju o islamu i nje-govom uticaju na evropsku civilizaciju, kojaje prevedena na arapski i nosi naslov „Širenjearapskog sunca na Zapadu”?

To nisu žene današnjice i za njih ne bismelo da se zna. Zašto? Zato što postoji gru-pa zastarelih. To su tragači za tradicijom.Druga je praznoverna i skrivena, i istovreme-no znana i prividna. Ukoliko se udruže, pro-

Nº 35, jesen 2002. godine110

bez uplitanja muža. Može da radi. U pogle-du proizvodnje, ona može nezavisno, i bezposrednika, da plasira svoj kapital. Ima naj-veću ekonomsku nezavisnost jednog poje-dinca u društvu.

Svi neljudski i pseudo religijski pritiscikoji su činjeni protiv žena u ime religije, iza-zivali su otpor među Evropljankama. Tajženski otpor uperen je protiv srednjeg veka.Sećanje i misao o njemu ostali su u njoj. UItaliji i Španiji, gde je religija još uvek jaka,ženama su uskraćena mnoga od njihovihljudskih prava, uprkos znacima slobode i isti-canju ljudskih prava i drugim sličnim veli-kim šalama.

Mi govorimo o ljudskoj slobodi i soci-jalnim pravima, ne seksualnoj slobodi i pra-vima polova. Mi uočavamo kojom brzinomova zadnja postaju preovlađujuća. U zamenuza naftu, dijamante, kaučuk, bakar, kafu iuranijum iz drugog sveta (ranije, trećeg sve-ta), koji se jeftino uvoze u Evropu, Evropa iz-vozi slobodu, etiku, tehniku, kulturu, umet-nost, književnost i, posebno, seks, u ovajgladni, opljačkani svet – slobodno i veliko-dušno. Sva sredstva komuniciranja i oglaša-vanja, socijalne, tehničke, umetničke i edu-kativne mogućnosti jedne nerazvijene zemljeulaze u službu propagande, promocije i ras-prostiranja. Sve te stvari se razlikuju od slo-bode i ljudskih prava.

Seksualne slobode zavaravaju. To je deonovog izrabljivanja, vrsta bezgraničnog vara-nja koje iskvareni sistem zapadnog kapitali-zma u današnjem svetu čini podjednako Isto-ku i Zapadu, naivno i samostalno, da bi se is-poljilo do mere dok zapadnjački interes i oneistočne zemlje koje su potpale pod uticaj nepronađu sebi sigurno i bezbedno okruženje itrajnost.

Mlada generacija, posebno oni kojipodjednako poseduju elemente otpora i hra-brosti, i oni kojima nedostaje strpljenje, kaoi oni koji nisu zaglupljeni religioznim zago-varanjima, oslobodili su se nasleđenih lana-ca tradicije, koji bi se urezali u njihove mi-sli, jer su shvatili da se ne tiču njihovog sen-zibiliteta. U svakom trenutku je moguće daoni, pobunjujući se, zauzmu stanovište su-protno svojim interesima, i da, kao posledi-ca toga, zaglibe svoje glave u jeftinu kaljugustranih pristaša i postanu toliko utopljeni ilakomisleni u veštačkoj slobodi, predstavlje-noj od strane kapitalista, da više ne znaju ka-kav je svet. Oni se toliko potpuno zadovolja-vaju time da više ne osećaju svoje siroma-štvo i ropstvo. Zato vidimo do koje se mereunutrašnji uslovi despotizma u Aziji, Africi iLatinskoj Americi pretvaraju u suludu žesti-nu, ozbiljnost i insistiranje zapadnih kapita-lista na slobodi i pravu na seks. To je istak-nuto i ojačano tako da je pripremljen terenza njihov dnevni rast.

Sa malo opreza i oštroumlja možemoda spoznamo šta je iza ovih privlačnih for-mi udara groma. Seksualnost, koja nije ni-šta drugo do poricanje savremenog sveta.Moramo upoznati ove velike idole i tri licasavremenog religioznog trojstva: eksploa-taciju, kolonijalizam i despotizam. Frojda(Freud) su učinili poslanikom laži. Od froj-dizma su izgradili naučnu i ljudsku religiju.Od seksualnosti, etičku savest, pravu insti-tuciju, i konačno, na bludu je izgrađen bla-gosloveni hram. Oni grade ovo mesto obo-žavanja i stvaraju moćnu poslugu. Prva žr-tva, zabeležena na njegovom pragu, jestežena.

preveoHosein Abdoli

Nº 35, jesen 2002. godine 113

nad bilo čim. To je čak išlo dotle da je žena,koja ima imovinu, kada je odlazila u kućusvoga muža, gubila vlasništvo nad sopstve-nom imovinom. Njeno vlasništvo je sa njeprelazilo na muža. Žena nije imala zakonitpoložaj. Posledice toga se još uvek mogu na-ći u evropskoj civilizaciji, što je za nas pot-puno neprihvatljivo.

Čak danas, ukoliko se žena uda, ona me-nja svoje ime. To nije samo radi upotrebe unjenom domu, ili nezvanično. Svedočanstvoo završenom školovanju, njena lična karta,njen pasoš, sve mora biti zamenjeno usledpromene imena njenog oca za muževljevoime. Ovo znači da je sama žena niko. Onanema suštinsko postojanje. Ime je značajno.Biće bez značaja postoji preko drugih. U do-mu svojih roditelja ona koristi očevo prezi-me. Živi sa svojim prvim vlasnikom. Kadapređe u dom svoga supruga, karakteriše jeime drugog čoveka, njenog novog vlasnika.Ona ne poseduje dovoljno vrednosti, niti po-verenja, da bi imala ime. Ovakva tradicija jeimala uticaja i u Iranu iz razloga što je evrop-ska. Njihovi običaji su bolji od naših. Čak iako se radi o običajima iz perioda sužanjstva,čak i ako su to gluposti, odvratna i ružna de-lovanja, činjenica da nose stranu oznaku do-voljna je našim modernistima, koje karakte-riše jalovo imitiranje.

U oponašanju, bilo da se radi o moderni-sti ili tradicionalnom tipu, izbor je promi-šljen. Ne postavljaju se pitanja i ne donosestavovi o dobrom i lošem, ni o razlici izmeđukorisnog i beskorisnog. Osnova njihovogoponašanja je u načelu da „koji god porokcar prihvata, on je umetnost”. Oni ga prizna-ju sve dok ne dostigne onu tačku kada, uko-liko kaže : „Dan je noć”, oni dodaju: „Da, vi-dimo mesec i zvezde”.

U toku zvaničnih evropskih venčanjamladence pitaju: „Ime?”. Potom pitaju za ne-vestino prezime. U odgovoru na prvo pitanjebeleži se prezime mladoženje, kao ono kojeće biti uzeto po sklapanju braka. U odgovoruna drugo pitanje, beleži se nevestino devojač-ko prezime, prezime njenog oca.

Drugim rečima, žena pripada vlasnikukuće. Čak i ako je kuća prvobitno njoj pripa-dala, ona ne može nastaviti da bude njenavlasnica jer je žena. U domu njenog oca to jebilo očevo prezime, a u kući njenog supruga,suprugovo je prezime ono koje se koristi. Toje razlog zbog koga ona zvanično menja pre-zime u braku.

Naši modernisti su u skorije vreme po-stali svesni ove strane tradicije. Ona, takođe,menja svoje lično ime po stupanju u brak –ne menja prezime već radije svoje lično ime!To je smešno. To je samo jedan primer ono-ga što naši pseudo-stranci preuzimaju odstrane „bolje rase”. Kopira se što god da tarasa radi, čak i bez uviđanja cilja, vrednosti,ili razloga za to, jer naši modernisti nemajuzdravog razuma.

Ovi idioti se ponašaju smešno, nesve-sno i razmišljaju kao stranci, jer se oni, ilione, ne mogu razlikovati. Zato kažemo dasu u našem savremenom društvu rođeni la-žni stranci koji ne sliče strancima, i pojavilisu se pseudo Evropljani, čiji uzori ne posto-je u Evropi.

Prema pozitivnom zakonu o razvodu uFrancuskoj, kada se žena odvoji od svog su-pruga, ona apsolutno nema pravo na decu.Dok naprotiv, u islamu, još od početka, unajčistijem obliku islama, ne u sadašnjemmešovitom, ona je potpuno nezavisna u po-gledu ženskih prava. Ona može čak da zah-teva novac od supruga na ime izdržavanjadeteta. Može da nastavi sa svojim poslom

Nº 35, jesen 2002. godine112

Allahova osobina je da čak i zla delapretvara u dobra: „Allah će promeniti nji-hova ružna dela u dobra“. 11

Moglo bi se reći da su čak i ogorče-nje, nevolje i teškoće na neki način znakNjegove milosti kako bi se čovek probu-dio od nehajnosti i prinudio na iskušenje.Svetim ljudima čak podnošenje teškoćapredstavlja radost (slast), jer dobijaju na-gradu podnošenjem gorčine.

„Malik jeumid-din“ (Vladara Sudnjeg dana)

On je Gospodar Sudnjeg dana. To bibila druga karakteristika koja je pomenu-ta za Boga nakon prvobitne zahvalnosti

našem Stvoritelju. Najviše čovek zahva-ljuje u tri slučaja:

1) opreznosti u odnosu na prethodnuljubaznost koja mu je učinjena,

2) opreznosti prema sadašnjoj milo-sti koja mu se ukazuje,

3) nadi u ostvarivanje milosti ubuduće.Na osnovu toga, celokupna zahval-

nost bi trebala da pripada samo Allahu jernam je obezbedio kako u prošlosti, tako iu sadašnjem periodu da posedujemo Nje-gove darove, milost i ljubaznost; i svi će-mo u budućnosti i na Sudnjem danu zavi-siti od Njega i stoga je naša nada usmere-na ka Njegovoj milosti i plemenitosti.

On je Malek (Gospodar), i to istinskiGospodar a ne takozvani, privremeni, imalovredan ovosvetski vladar.

Nº 35, jesen 2002. godine 115

I umesto da se približava Bogu, on sesuprostavlja.

„A kada Mi čovjeku damo blagodat,okrene se“.1

A umesto negovanja ljubavi i pobo-žnosti prema Allahu, čovek se ponaša ne-prijateljski i tvrdoglavo.

„Pa ipak (nam) je on otvoreni nepri-jatelj“,2 čovek postaje uobražen i ohol.

„O čovječe (koji niječeš proživlje-nje), šta te je prevarilo (pa da budeš) ne-pokoran svom Plemenitom Gospodaru“.3

Čim oseti da je nezavisan, on se po-buni.

„Ne, ne (i pored toga) zaista čovjekprekoračuje granicu (dozvoljenog), čim sesmatra neovisnim (da mu ne treba ni-ko)“.4

A Allahove blagodati smatra isho-dom i rezultatom sopstvenog truda.

„To mi je dato samo na osnovu mogznanja“.5

I glas koji ga pokušava probuditi nečuje duhovnim sluhom.

„A kada budu opomenuti oni se ne(opamećuju)“.6

Taj nezahvalni čovek izražava za-hvalnost svima zbog najmanje dobrote,ali Bogu, Koji mu je podario tolike daro-ve, zaboravlja. Zbilja je žalosno što je čo-vek izgubio put, pogasio svetlo svog razu-ma i fetrata, zatvorio svoje oči i srce i po-stao zavisan od beznačajnih stvari.

I umesto da se osloni na UzvišenogStvoritelja, traži oslonac u ljudskim i šej-tanskim silama.

Rečenica El hamdu lilahi rabbil ale-min (hvala Allahu, Gospodaru svetova)otklanja nehajnost, podseća na Božijeblagodati, a našu opreznost i podsećanjeusmerava prema Božijoj veličanstvenosti.

Allah je Gospodar svetova! Gospodarcelog postojanja, stvaranja i svega ostalog:„A On je Gospodar svega“,7 i to „ne ona-ko kako su zamišljali u džahiletu (predi-slamskom dobu neznanja) kada „su svakustvar smatrali jednom vrstom božanstva“.

Allah je Stvoritelj svih bića, životinjai prirodnih fenomena. On je Vlasnik, OnajKoji nadzire i poseduje moć sposobnostida stvara, upravlja i vaspita.

„Ar-rahmanir-rahim“(Sveopšteg Dobročinitelja, Milostivog!)

Njegova senka milosti se rasprostirena sve postojeće. Njegova milost čakprethodi i veća je od Njegovog gneva:„Njegova milost je prethodila u odnosuna gnev“.

Allah je za grešnike postavio put po-kajanja prihvatajući ga do zadnjeg trenapre smrti, a voli one koji se kaju: „Zaista,Bog voli one koji se kaju“.8

Sebe je obavezao na milost i opro-štaj: „Vaš Gospodar je sebi odredio milost(obavezao se da bude milostiv)“.9

Svima je pružio nadu i pozvao nasvoju milost: „Ne gubite nade u Božijumilost; jer Bog zaista oprašta sve grije-he“.10

Nº 35, jesen 2002. godine114

DDDD����aaaaffffeeeerrrr PPPPeeeettttggggaaaarrrr,,,, ŠŠŠŠkkkkoooollllaaaa KKKKuuuurrrr’’’’aaaannnnaaaa

TTTTrrrraaaaèèèèaaaakkkk ttttaaaajjjjnnnniiii nnnnaaaammmmaaaazzzzaaaaMohsen Ghera’ati

Sloboda i samoodreðenje

Ovde se suočavamo sa problemom.Ukoliko Božansku sudbinu povežemo sasvim fenomenima, neposredno i bez uplita-nja uzroka, tada ideja o čovekovoj slobodii samoodređenju gubi smisao. Na drugojstrani, potvrđivanjem principa opšte uzroč-nosti, promišljamo o čovekovoj slobodi isamoodređenju i o tome da li je ovaj prin-cip suprotstavljen toj slobodi i samoodre-đenju. Jedini preostali način da verujemoda čovekova dela i postupci nemaju veze sabilo kojim spoljašnjim uzrokom jeste daprihvatimo prvo od tri gledišta.

Većina drevnih i savremenih mislilacaje smatrala da je princip opšte uzročnostisuprotan čovekovoj slobodi i samooprede-ljenju i neizbežno prihvatala takozvanuslobodnu volju, volju koja nije povezana sabilo kojom vrstom uzroka. Zapravo, potvr-đivali su slučaj, preterivanje i sporazumčak i kod čovekove volje.

U trećem tomu »Principa filozofije«, ufusnotama, dokazao sam činjenicu da prin-cip opšte kauzalnosti nije ni poreciv, ni iz-uzetan. Štaviše, poricanjem veze izmeđučovečije volje i uzroka izvan nje, moramoprihvatiti da su čovekovo delovanje i po-stupci u potpunosti van domena njegovedeterminisanosti, drugim rečima, pripisu-jući neku vrstu volje čoveku, učinili smoda izgubi svoju volju odbacujući vezu iz-među čovečije volje i uzroka lanca uzroka.

Čovek je stvoren slobodan i s voljom.Date su mu mudrost, inteligencija i volja.U svom delanju, čovek nije kamen koga

bacaju sa visine na zemlju, u svakom slu-čaju, on pada dole pod uticajem gravitaci-je. Nije poput biljke koja ima samo jedanodređen put na izboru, kojoj je obezbeđenposeban uslov rasta, koja uzima minerale inastavlja da raste, niti je poput životinje dabi radio saglasno svom instinktu. Čovek seuvek nalazi na raskršću; nije primoran daizabere samo jedan od puteva, drugi putevinisu zatvoreni za njega. Njegov izbor jeodređen njegovim ličnim ubeđenjem, mi-šlju i voljom. Njegov način mišljenja i nje-gov izbor određuju jedan poseban put.

Suština je u tome da kada se čovekovaličnost, duhovne i moralne karakteristike,nasledstvo i obrazovanje, kao i njegovamudrost, upletu, obezbeđuju u velikoj me-ri dokaz da su čovekovo napredovanje ilibudućnost određeni njegovom ličnošću,duhovnim karakteristikama, vrlinom, nje-govom mentalnom ili naučničkom sposob-nošću i, konačno, putem koji pojedinacodabira da sledi.

Neizbe�no i ono što je moguæe izbeæi

Razlika između čoveka, vatre koja go-ri, vode koja plavi, biljke koja raste, čak iživotinje koja hoda, jeste u tome što niko odnjih nema mogućnost da izabere funkciju nikarakteristiku iz niza funkcija i karakteristi-ka, dok čovek može izabrati. On se stalnosusreće sa nekolicinom funkcija i puteva,od kojih jedna, ili jedan, stiču aktualizacijuna osnovu njegove sopstvene odluke.

Nº 35, jesen 2002. godine 117

Iako suljudi u svetuzarobljeni uokvirima vi-dljivih i skri-venih struktu-ra šerka, ipakće na Sud-njem danushvatiti dasvet i sve štose u njemunalazi pripadaAllahu i da je On – Gospodar svega postoje-ćeg, Apsolutni i Pravi Vladar. U Božijoj knjizise o tome naglašava:

„A zapovijed toga dana pripadaće sa-mo Allahu“.12

Na Sudnjem danu će ljudi biti upitani:„Kome danas pripada vlast?“Oni će odgovoriti: „Jedinom Bogu, (ko-

ji sve) nadvladava (čija je moć iznad svači-je moći)“.13

„Rečenica malik jeumid-din podsećačoveka na polaganje računa na Sudnjem da-nu i dok ne dođe do toga – čovek mora samda ispituje sopstvene račune“.14

Imam Sedžad (a.s.) je, kad god bi nale-teo na tu rečenicu, ponavljao je toliko, da jenjegov duh skoro odleteo od tela.15

Din označava presudu. Allah je Gospo-dar dana suda i nagrade.

U ovoj suri se kazuje na Allahovu mi-lost, ali i na Njegov gnev i pravdu. Da bi bi-la jasna tajna ispravnog vaspitanja – to zna-či da čovek živi između nade i straha kakobi postali shvatljivi Njegova milost i gnev.

„ijjake na’budu ve ijjake neste’in“(Samo Tebe obožavamo

i samo od Tebe pomoć tražimo)

Do sada jeonaj koji molipominjao svojeverovanje u „po-četak“, „Sudnjidan“ i „Božijekarakteristike“.

Dakle, kraj-nji ishod, ovomverovanju morabiti iskrena pre-danost i traženjepomoći od Stvo-

ritelja. Onaj koji čini namaz, čak i da se nala-zi sam, neophodno je da kaže rečenicu u obli-ku množine kako bi sebe svrstao među pobo-žne vernike; jer bi time njegov nesavršen iba-det možda postao prihvaćen baš zahvaljujućiibadetu iskrenih, savršenih i uvaženih ljudi.

Oblik plurala daje lekciju da bi treba-lo da svako „ja“ izrečeno u jednini, posta-ne kolektivno „mi“. Temelj ibadeta a oso-bito namaza, počivaju na osnovama „dže-ma’ata“ i time je svako pojedinačno izdva-janje bezvredno.

preveo Jamshid Moazami Gudarzi

1 Al- Isra, 83.2 Al- Ja-sin, 77.3 Al-Enfetar, 64 Al-’Alaq, 6 i 7.5 Al-Qasas, 78. 6 As-Safat, 137 Al-An’am, 1648 Al-Bakare, 222.9 Al-An’am, 54.10 Az-Zumar, 53.11 Al-Furqan,70.12 Al-Enfetar,19.13 Al-Mu’minin,16.14 Makaremu’l akhlaq.15 Nuru’l seglin, I vol. str. 16. hadis br. 78.

Nº 35, jesen 2002. godine116

ÈÈÈÈoooovvvveeeekkkk iiii nnnnjjjjeeeeggggoooovvvvaaaa ssssuuuuddddbbbbiiiinnnnaaaaMorteza Motahari

HHHHuuuusssseeeeiiiinnnn RRRRaaaahhhhmmmmaaaattttiiii,,,, bbbbeeeezzzz nnnnaaaasssslllloooovvvvaaaa

aktualizaciju samo u materijalnom svetustvorenom od atoma. Ali, taj zakon ne ob-jašnjava duhovni i unutra-šnji svet atoma. Ovde se neslažemo u vezi zakonauzročnosti, a čitalac mo-že pogledati fusnotetrećeg toma »Principafilozofije i realističkogpristupa«. Mi samo na-vodimo da je razlogšto su moderni naučni-ci oklevali u vezi celo-vitosti zakona uzroč-nosti taj što su se pre-ma njemu odnosili em-pirijski, i kad god je čo-vekovo naučno iskustvobilo nesposobno da ot-krije odnos uzroka i po-sledice, ili objasni pojavuodređene posledice koja jeusledila nakon izvesnog uzroka,oni su pretpostavljali da su tiuzroci van domena zakonauzročnosti.

U principu, prepostavka daljudski naučni zakoni i pravila, isva njegova imaginativnaasumpcija, jesu nastali iz isku-stva i opažanja, jeste jedna odnajvećih grešaka koju je činilavećina zapadnih filozofskih si-stema i koja je prodrla do njiho-vih istočnih imitatora. Kao po-sledica, odbijanje opšte uzroč-nosti nije moguće, a njegovimprihvatanjem problem sudbi-ne koju je moguće izbećijoš uvek ostaje nere-šen, bez obzira da li

verujemo u Božanski aspekt sudbine, ili ne.Problem je u tome da je svaki događaj,

uključujući čovekova dela i postupke,determinisan svojim uzrocima (sudbi-

nom) i stiče svoje razmere,odlike i obrise od

svojih uzroka(sudbine), takoda je uzročnostjednaka izve-snosti i nepre-mostivosti, ikao posledica,nema moguć-nosti izmene itransformaci-je.

Otuda suse oni, koji suprihvatili za-

kon kauzalnosti,uključujući materi-

jaliste, koji su potvr-đivali i nužnost uzro-

ka i posledice i determini-zam, i skloni su, takođe, dadokažu izmenjivost i tran-sformativnost sudbine i čo-veku dodele zapovedničkuulogu nad sopstvenom sud-binom, suočili sa ovakvim

ćorsokakom i imaju isti pro-blem. Slično, gledište mute-zelita odbacuje Božanskogledanje na sudbinu i usud,drugim rečima, poriče Boži-ju volju u upravljanju svimdogađajima u svetu i poričeBožije znanje kao uzrok ce-lovitiog sistema, ne nudećibilo kakvo rešenje dileme.

Nº 35, jesen 2002. godine 119

U religijskim radovima, predanjima idubljim kur’anskim smislovima postojedokazi za neizbežnu i vidljivu sudbinu iusud. Izgleda da postoje dve vrste sudbine:neizbežna i nepromenljiva i promenljiva,koju je moguće izbeći.

To čini da se javi pitanje: »Kakvo jeznačenje sudbine i usuda koji se mogu iz-beći?« Imajući u vidu poseban događaj,moguće su dve alternative, ili su mu Bo-žansko večno znanje i volja pripisani, ili ni-su. Moguće je zaključiti da pri odsustvu bi-lo kakve sudbine ili usuda, kao i u suprot-nom slučaju, mora doći do nastupanja do-gađaja, u suprotnom, to donosi nepoduda-ranje između Božijeg znanja i onoga što sedesilo, što nužno zahteva manjkavost i ne-potpunost na strani Boga.

Prema lakše shvatljivom tvrđenju,sudbina i usud uključuju pripisanost Boži-je volje i znanja svim uzrocima. Sudbina jeznanje o najboljem ustrojstvu koje je pore-klo i tvorac tog ustrojstva. Svi univerzalnisistemi potiču iz Božanskog. U svakomslučaju, kao što znamo, princip opšteuzročnosti zahteva vrstu nužnosti i izve-snosti. Pojavljivanje događaja u njegovoposebno vreme i na posebnom mestu, zah-teva se kao sigurno, i neosporan događajjeste nužni uslov principa opšte uzročnosti,obzirom da je sigurno da ne bi nastao poddrugim uslovima. Nauke svoju izvesnostduguju ovom zakonu. Čovekova sposob-nost naučnog poimanja zavisi od njegovogpoznavanja uzroka. A kako sudbina i usudimaju značenje određivanja događaja pre-ko zakona uzroka i posledice, tako se sud-bina i usud moraju posmartati baš kao izve-snost i konačnost. Onda, šta podrazumeva-mo pod podelom sudbine na neizbežnu ionu koja se može izbeći, ili na promenljivu

i stalnu? Ovde dolazimo u ćorsokak bilo daverujemo u samo jednu vrstu sudbine, kaošto ešariti čine, poričući promenljivost sud-bine u bilo kom slučaju, ili obliku, konse-kventno lišavajući čoveka njegove moguć-nosti da promeni svoju sudbinu, kao i svo-ju slobodu i samoodređenje, bilo da prihva-timo mutezelitsko stanovište i odstranimoideju sudbine i usuda iz svakog procesa ukosmosu, ili bar iz čovekovog postupanja iponašanja. Sada moramo istraživati da bi-smo videli da li postoji bilo kakav način dase izađe iz ćorsokaka, ili ne.

U uvodu se mora navesti da, kao što niešaritsko gledište o neizmenjivosti sudbi-ne, koje se završava pomanjkanjem čove-kove moći, njegovog samoodređenja i mo-gućnosti upravljanja nad njegovom sudbi-nom, tako ni gledište mutezilita, takođe,sem što je opovrgnuto u odnosu na mono-teizam i određene principe Božanskog zna-nja, ne donosi rešenje problema čovekovemoći, samoodređenja i upravljanja nadsopstvenom sudbinom. Otuda, pod pretpo-stavkom ne prihvatanja sudbine u Božan-skom značenju, šta bismo mogli uraditi sanjenim materijalističkim značenjem, dru-gim rečima, izvesnim upravljanjem opšteuzročnosti i dominacijom takozvanog de-terminističkog principa koji se pojavljuje?Možemo li odbaciti zakon uzročnosti u eg-zistencijalnom svetu, ili bar u čovekovimpostupcima i delanjima? Muteziliti i njiho-vi sledbenici su imali ovo shvatanje i odba-cili su nužnost zakona uzroka i posledice,bar za slučaj faktora slobodne volje.

Pojedini savremeni evropski naučnicisu imali istovetno gledište kao i muteziliti,i govorili su o »slobodnoj volji« kao o vrstivolje koja se ne podvrgava zakonu uzroč-nosti, i čak su tvrdili da ona postiže svoju

Nº 35, jesen 2002. godine118

va Božanska vo-lja, različita odprethodne«, što jepomenuto uKur’anu po prviput u istoriji ljud-skog saznanja: štagod da Bog želi(što ranije nije za-beleženo), bićezabeleženo u iz-vornoj knjizi (iz-voru i majci svihknjiga i zapisa sa-mo od Njegovestrane).

Ova misao ni-je nastala u svimškolama mišlje-nja. Među islam-skim sektama po-stoje izvesne ško-le kod šiita, kojesu putem dedukci-je bile inspirisanetvđenjima svojihvođa, koji su bili ustanju da poimajuovu istinu i pripi-šu čast sebi.

Ovakva filo-zofska raspravavisokog nivoa je van okvira ove knjige, ami ne možemo pružiti eksplicitan i jasanopis problema. Ovde dajemo samo nagove-štaj da je »nova Božanska volja, različitaod prethodne« pitanje koje ima svoj izvor uKur’anu i koje je imalo koristi od izreka ši-itskih vođa, pogotovo od reči prvoga ima-ma, vođe svih muslimana, Alija (a.s.), du-binu čijih reči niko nije dostigao.

Naravno, u odnosu na takve probleme,čovek ne može biti zadovoljan ograniče-nim konceptima, koji čine pogrešne pret-postavke u odnosu na »bada«, a zatim, kaošto i proizilazi iz izreke »čine umorstvo, azatim oplakuju«, započinju da kritikujuono što su stvorili putem imaginacije.

U svakom slučaju, u predmetnom ese-ju se ne možemo upuštati u tako značajno

Nº 35, jesen 2002. godine 121

Nemoguæa iluzijaUkoliko pod mogućnošću transformi-

sanja sudbine i mogućnošću njenog izbe-gavanja, u odnosu na Božanski aspekt,podrazumevamo da proces aktualizacijepojave, od strane Božanskog znanja i volje,pretpostavlja jedan nezavistan faktor, kojine potiče iz sudbine, suprotstavlja se Boži-joj volji, i stvara poseban izbor pojavnosti,ili da taj večni nezavisni faktor uzrokujepromenu Božanske volje, onda se zasigur-no radi o nečem što nije moguće.

Isto je i sa opštom uzročnošću, kojapretpostavlja da uzročnost objašnjava po-javnost fenomena, a zatim drugi faktor stu-pa u konflikt da bi obesnažio zakon, što jezasigurno nemoguće.

Sve pojave na svetu potiču iz Božan-skog znanja i volje, i svaka pojava koja sejavlja jeste manifestacija Božanskog zna-nja i volje, kao i indikacija Božije volje isredstvo iskazivanja svoje sudbine. Svakapojava mora proći kroz zakon uzročnosti imanifestacija je Božanske moći, sem akonije manifestacija Božanske volje i znanja,znak Njegove želje, sredstvo Njegove sud-bine i u domenu zakona uzročnosti.

Na taj način, menjanje usuda od stranečinioca koji je u sukobu sa sudbinom i dej-stvuje suprotno zakonu uzročnosti jeste ne-što nemoguće i neverovatno.

Moguæa istina

Izmena sudbine od strane činioca, kojije manifestacija Božanske sudbine i činilaclanca uzroka, drugim rečima, menjanjesudbine pomoću sudbine i izmena sudbinena osnovu naredbe sudbine, iako izgledačudno i teško, jeste moguće.

Biće još više zapanjujuće kada se sud-bina posmatra sa Božanskog aspekta. Kako

bilo koja izmena sa ovog aspekta uključujeizmenu u višem univerzumu i pločama, ne-beskim knjigama i Božanskom znanju, mo-že li se govoriti o izmeni Božanskog zna-nja?!! Zaprepašćenje će dostići svoj najvišinivo kada se shvati da događanja iz nižegsveta, pogotovo ljudska volja i dela, jesuodgovorni za određene izmene, propuste ilipotvrde u višem svetu, u pojedinim ploča-ma, vezanim za sudibinu, i u Božanskimknjigama.

Zar niži, stvarni svet nije proistekao inastao iz višeg, naučnog sistema? Zar seniži svet ne smatra inferiornim, a viši svetsuperiornim? Nije li ovozemaljski svet podzapovedništvom nebeskog sveta? Da li jemoguće misliti da niži svet, ili bar jedannjegov deo, drugim rečima, svet ljudi, mo-že uticati na viši i inteligentni svet, uzroku-jući neke izmene čak i ako je takva posle-dica determinisana od strane usuda i nared-be sudbine? Činjenica je da se javlja jednopo jedno pitanje. Da li je Božansko znanjepromenljivo? Da li je Božije ustrojstvopodložno prekršaju? Može li inferiorno uti-cati na superiorno? Odgovor na sva ova pi-tanja je potvrdan. Da, Božije znanje je pro-menljivo, drugim rečima, Bog posedujepromenljivo znanje, takođe. Božije ustroj-stvo je podložno prekršaju, drugim rečima,Bog, takođe, poseduje ustrojstvo koje činiprekršaje. Da, inferiorno može uticati nasuperiorno. Niži svet, posebno čovečija vo-lja, želja i postupci, i posebno samo čove-čija volja, želje i postupanja mogu uzdrma-ti viši svet i uzrokovati da se promeni, štoje najznačajniji oblik čovekovog uticaja nasopstvenu sudbinu.

Prihvatio sam da se radi o iznenađuju-ćem, ali istinitom. Radi se o takozvanoj uz-višenoj stvari (bada), drugim rečima: »no-

Nº 35, jesen 2002. godine120

Nº 35, jesen 2002. godine 123

pitanje. Ovde će biti bolje ukoliko raspra-vimo dvostranost sudbine i izmenu usudasa gledišta objektivnosti i opšte uzročnosti,da bismo videli da li su pojedine sudbineneizbežne i neizmenljive, ili su izmenljivei moguće ih je izbeći.

*****

Na svetu postoje dve vrste bića; nekasu ograničena na samo jednu vrstu postoja-nja kao visoko apstraktna, dok su drugarazličita i mogu se pojaviti u više od jednevrste postojanja, a nazivaju se materijal-nim. Materijalna bića su ona koja su stvo-rena od posebne supstance i koriste se kaoosnov postojanja drugih bića. Ona kojaopažamo i možemo dodirnuti, takođe, spa-daju pod ovu kategoriju. Prirodne supstan-ce mogu biti stvorene u različitim oblici-ma; imaju tendenciju ka evoluciji, velikibroj prirodnih faktora im može dati energi-ju, dok mogu biti osiromašene od stranenekih drugih, ili može započeti proces nji-hovog propadanja.

Kada seme posađeno u zemlju primidovoljno vode, vazduha i svetlosti, i kadaga ne ošteti bilo koja štetočina, ono će rastii dostići svoje savršenstvo, ali, ukoliko bu-de nedostajao neki od elemenata važnih zanjegov rast, ili bude oštećen od strane nekeštetočine, neće postići svoj optimalni raz-voj. U vezi prirodne materije postoji na hi-ljade »ako«; ukoliko je uslov takav, posta-će takva stvar, a ukoliko je uslov različit,postaće nešto drugo. Drugim rečima, uko-liko se sretne sa takvim i takvim nizomuzroka, od njega će postati jedna stvar, aukoliko se suoči sa drugim nizom uzroka,postaće nešto drugo.

Za apstraktume koji imaju jedan mo-gući način postojanja i koji nisu pod utica-

jem raznolikih uzroka, sudbina je plauzi-bilna i neizmenjiva. Obzirom da se kodnjih radi o jednom nizu uzroka i posledica,zavisnom o sopstvenom toku, oni imaju sa-mo jednu sudbinu, i obzirom da ne postojimogućnost zamene drugim nizom uzroka,oni će imati neizbežnu sudbinu. Ali će ma-terije koje nisu apstraktne, koje su mogupojaviti u hiljadama oblika i boja, i koje supod uticajem zakona kretanja i koje se stal-no suočavaju sa novim putevima, imatisudbinu koju je moguće izbeći. Njihovusud nije determinisan jednom vrstom sud-bine. Štaviše, posledica zavisi od uzroka iobzirom da se susreću sa različitim uzroci-ma pretpostavlja se da će imati različite vr-ste usuda. Zamenom jednog niza uzrokadrugim, pripusuje im se sudbina koju jemoguće izbeći. Imaju različite sudbine imogu se menjati u meri u kojoj su u vezi sarazličitim uslovima.

Ukoliko je osoba zaražena nekom vr-stom bolesti, nešto će prirodno činiti da pa-ti, i takav usud nastaje od tog uzroka. Me-đutim, ukoliko oboleli uzima određeni lek,on će dejstvovati kao drugi uzrok koji do-nosi drugu sudbinu i uništiće ono što je iza-zvalo zarazu, čime će se sudbina obolelogizmeniti.

Ukoliko o pacijentu brinu dva lekaramoguće je da predlažu različitu terapiju,gde jedan predlaže korisnu i delotvornu, adrugi štetnu, koja izaziva smrt. Može setvrditi da pacijent može imati dve vrstesudbine i da će zavisno od pacijentove od-luke na raspolaganju biti dva izbora: priha-vatnje prvog ili drugog predloga. Zato zaovog pacijenta ni jedna sudbina nije neiz-bežna. On će konačno izabrati jednu odnjih i njegov izbor zavisi od skrivenog, ilividljivog razloga. Ali, taj izbor ga ne lišava

Nº 35, jesen 2002. godine122

drugoga. Drugim rečima, svojim posebnimizborom on ne gubi potencijalnu moguć-nost izbora druge terapije.

Zato smo suočeni sa različitim sudbi-nama koje mogu biti zamenjene jedna sdrugom, ukoliko su predodređene. U sva-kom slučaju, ukoliko pacijent uzme lek ispasi se, to je zahvaljujući sudbini. Ukoli-ko ne uzme lek i nastavi da pati, ili uzmeštetan lek koji uzrokuje njegovu smrt, to ta-kođe, zavisi od sudbine. Ukoliko napustizemlju u kojoj hara zaraza i ostane zdrav,to je, takođe, po naredbi sudbine. Šta godda uradi determinisano je sudbinom, i ne-ma načina da se sudbina izbegne.

Mevlana (Moulavi) kaže: »Poslanik (s.a.v.s.) je rekao: ‘Pero je

presušilo’. Ukoliko to protumačite u njego-vom pravom značenju, to je poziv na naj-važnije delanje.

Pero je napisalo da postoji posledica inagrada za svako činjenje. Radeći zlo, prepo-stavljaš da te pero pogrešno usmerava. Dokčiniš dobro, to će ti doneti uspeh. Kada krade,čovek krivi pero; pijanica čini isto. Ukolikose učini nepravda, pero je krivo za to.

Ukoliko učiniš zlo, ti si kriv: pero jesuvo u vezi toga.

Ukoliko postupaš pravedno, ješćešplod blagoslova; pero je suvo u vezi toga.

Da li je shvatljivo da, zbog zapovesti ovečnosti, Bog, poput ministra koji je opo-zvan sa položaja, kaže : ‘Stvari su izmakleMojoj kontroli; uzaludno je ako Mi se pri-bližavate preklinjući’?

To je koncept pera koje je presušilo.Za Njega, nepravda nije isto što i pravda.«Sudbina je misterija. Bez obzira da li

ima, ili nema Božansko poreklo, ona niječinilac sličan ostalim činiocima u svetu,već je izvor i poreklo svih ostalih činilaca u

svetu. Svaki faktor koji se kreće i utiče nadruge jeste jedna od pojavnosti sudbine i udelokrugu zakona o uzročnosti. Otuda jenemoguće misliti o sudbini kao o poseb-nom činiocu koji dejstvuje protivno dru-gim faktorima da bi sprečio posledice po-sebnog faktora, ili da bi primoravao faktorna neko činjenje.

Determinizam nije verovatan. Deter-minizam uključuje ideju o čovekovomupotpunjenju kroz sudbinu. Pripisivanje ta-kve funkcije sudbini, koja je tok postojanjai nije činilac poput drugih, nije moguće.Naravno, takva funkcija se može pripisatinekim pojavnostima sudbine, kao kada jed-na osoba prisiljava drugu na neko činjenje.Ali, to je različito od determinizma u nje-govom uobičajenom značenju, koje uklju-čuje direktni uticaj sudbine na čovekovuvolju, bilo kao negativni faktor eliminacijei sprečavanja, ili pozitivni faktor nužnostiili opiranja.

Misterija izmene sudbine leži u činje-nici da sudbina razjašnjava postojanje sva-kog bića, obezbeđujući sopstvene uzroke.Stvaranje bića drugim uzrocima, pre negonjegovim sopstvenim, nije moguće. Nadrugoj strani, postoji raznovrsnost materi-jalnih uzroka i sve materije sveta postoja-nja mogu doći pod uticaj više uzroka isto-vremeno.

Ukoliko prihvatimo ešaritsko gledanjena sudbinu, drugim rečima, isključimoprincip opšte uzročnosti iz domena istinito-sti, ili kao polu-ešariti, prihvatimo nepo-sredno uplitanje sudbine u tok događanjaza izuzetne slučajeve, problem će poprimi-ti drugačije obličje. Međutim, takva sudbi-na ne postoji i ne može postojati.

prevela Mirjana Abdoli

iskren, dok je onaj koji slijediIstinu ponižen. Ljudi vreme-na ovog odali su se griješenjui združili se u dvoličnjaštvu.Zločasta je mladež njihova,straci njihovi su griješnici,učenjaci njihovi su dvolič-njaci, a propovjednici njihoviulizice. Mladi njihovi ne poš-tuju starije svoje, a imućnicinjihovi ne podupiru siro-mašne među njima.

Govor 232.Uzroci razlika u naravima

i svojstvima ljudi

Razdvojilo ih je podrijet-lo ilovače njihove. To je zatošto su ili od zemlje slankaste,ili od slatkaste, ili od grube, iliod nežne. Sliče jedni drugimana osnovi srodnosti tla njihovai razlikuju se prema različitostinjegovoj. Ponekad je, zato,osoba izgleda lijepog – razu-ma manjkavog, stasita – hra-brosti male, izgleda ružna – djela čestita, rastaniskog – pameti duboke, grubih crta lica –dobroćudna, srca oholog – razuma rastroje-nog, a ona jezika razvezana – srca budna.

Govor 233.Izreèen kada je Zapovjednik vjernih

obavljao kupanje posmrtno i opremanjePoslanika Bo�ijeg – blagoslovi Bo�ijinek su s njim i porodicom njegovom!

I oca i majku dao bih za tebe, o Posla-niče Božiji!

Smrću tvojom okončan je slijed vjero-vjesništva, objave i poruka nebeskih kojinije bio okončan smrću drugih.

Položaj je tvoj što se tiče nas tako pose-ban da je tuga za tobom postala izvoromutjehe naspram tuge svih drugih. Tuga zatobom je i zajednička, tako da je svi pre-danici (Bogu) jednako dijele.

Da ti nisi naredio strpljivost i zabranionam oplakivanje, prolili bismo obilje suza,pa čak ni tada bol ne bi oslabila i žalost ovane bi bila okončana. I to bi bilo sasvim malood tuge naše za tobom.

Ali ovo je ono što se ne može vratiti,niti se može odbiti!

I oca i majku bih žrtvovao za tebe!Spomeni nas Gospodaru svome i imaj

nas na umu!

Nº 35, jesen 2002. godine 125

Govor 228.Savjet o svjesnosti Boga i izviješæe o onima koji ostaju zabrinuti smræu,

te o prihvaæanju suzdr�ljivosti

Svijest o Bogu je doista ključ upute,opskrba za svijet budući, oslobođenje odropstva svakog i izbavljenje od propastisvake. Njome uspijeva onaj koji traži, iz-bavljuje se onaj koji bježi i postižu se cilje-vi.

Zato, radite, jer djelo se uzdiže, poka-janje koristi, molitva čuva, uvjeti su mirni ipera se kreću. Preduhitrite djelima dobživotnu koja se mijenja, bolest koja sprječa-va i smrt koja iznenada ugrabljuje. Smrt će,dakako, okončati užitke vaše, pomutitistrasti vaše i udaljiti ciljeve vaše. Ona jeposjetitelj neželjeni, protivnik nepobjedivi,i ubojica nekažnjivi. Konopci njezini već suvas sputali, zla njezina vas opkolila, vrhstrijele njezine prema vama je upravljen,vlast njezina nad vama moćna, tlačenjenjezino nad vama neprekidno, a vjerovat-nost da vas promaši sasvim neznatna.

Vrlo brzo bit ćete savladani tminamasjenki njezinih, žestinom bolesti njezinih,mrakom nevolja njezinih, izrazom besmis-lenim muka njezinih, bolom razaranja njez-ina, mrklinom obuhvaćanja njezina i nepri-jatnošću okusa njezina. Izgledat će da vamje pristigla posve iznenada, ušutkavši onekoji su vam šaptali, odijelivši skupinu vašu,izbrisavši tragove vaše, opustošivši kućevaše i poslavši nasljednike vaše da bi dijeliliostavštinu vašu među srodnicima glavnim,koji vam nisu mogli ništa koristiti, ili međubliskim ožalošćenim, koji vas nisu mogli

zaštititi, i onima koji se raduju i koji netuguju.

Na vama je zato da se trudite,naprežete, opremite sebe, pripravite i ops-krbite u kući opskrbe. I neka vas nikako nezavara život svijeta ovoga kao što jezavarao one prije vas među naraštajimaminulim i razdobljima prošlim – one koji suizmuzli mlijeko njegovo, uživali dobra nje-gova, proživjeli vrijeme dugo i preinačilinovo njegovo u staro. Boravišta njihovapretvoriše se u grobove, a imetak u nasljed-stvo. Oni ne znaju onoga koji im dolazi, neobraćaju panju na onoga koji ih oplakuje ine odazivaju se onome koji ih zove. Buditezato vrlo oprezni prema svijetu ovom, jer jenevjeran, lukav i varav, daje i uskraćuje,pokriva odjećom i razodijeva. Blagostanjenjegovo ne traje vječno, tegoba njegova neprestaje,a iskušavanje njegovo ne zastaje.

Dio govora istog o isposnicima

Oni su ljudi od stanovnika svijetaovoga, ali nisu stanovnici njegovi, budućida su na njemu kao da mu ne pripadaju. Unjemu deluju u skadu s onim što opažaju ipreduhitruju ono čega se boje. Tijela njiho-va se kreću među stanovnicima svijetaonoga. Oni vide da žitelji svijeta ovoga pri-daju važnost smrti tijela svojih, ali sami pri-daju više važnosti smrti srca živih.

Govor 231.O govorenju istine

Znajte – Allah vam se smilovao! – daživite u vremenu kad je malo onih koji go-vore istinu, kad je jezik nemoćan da bude

Nº 35, jesen 2002. godine124

AAAAlllliiii AAAAkkkkbbbbaaaarrrr SSSSaaaaddddeeeeggggiiii,,,, PPPPuuuuppppoooolllljjjjcccciiii ggggnnnnoooozzzzeeee

SSSSttttaaaazzzzaaaa rrrreeeeèèèèiiii ttttoooosssstttt iiii

njenog orijentalnog stila, sagrađena je za vremevladavine šaha Reze Pahlavija 1971. godine po-vodom 2500 godina persijskog carstva. U Arhe-ološkom muzeju dobijamo prva predznanja oPersiji – jednoj od najstarijih civilizacija sveta.„Strpljenja!“, kaže nam Kalim, „imaćete prilikeda se o našoj slavnoj istoriji uverite na licu me-sta, među zidinama Persepolisa.“

Muzej nakita

Iran je bojažljivo otškrinuo vrata turizmu.Još uvek nenaviknuti na strance, jasna i otvore-na pogleda Iranci nas posmatraju; kako izgle-damo, kako smo odeveni, kako pričamo, kakose smejemo... Na svakom koraku izazivamoznatiželju sveprisutnih, prolaznika, trgovaca,žena, a posebno dece. Izuzetno prijatni i predu-sretljivi, na oskudnom engleskom jeziku, pitajunas odakle dolazimo.Kad dobiju odgovorsmeškaju se ili u ne-doumici klimaju gla-vom. Brkati i crno-kosi, izgledom pod-sećaju na Arape.„Ako biste to reklijoš jedanput, uvrediibiste nas. Nikada nezaboravite da smo miPersijanci i govorimopersijskim jezikom.Od Arapa smo primi-li pismo, veru i obi-čaje ali, o tome ćemokasnije.“, govori našdomaćin Kalim.

„Uostalom, od-mah ću početi sa pri-čom o zemlji najsta-rije civilizacije... Iranse nalazi u jugoza-

padnoj Aziji na Srednjem Istoku. Sa 1.630.000kvadratnih km leži na prostranoj visoravni iz-među Kaspijskog mora, na severu, i Indijskogokeana, na jugu. Iran je islamska zemlja (preko90%) u kojoj žive šiiti. Za razliku od sunita oniviše poštuju svoje persijske običaje. Liberalnijisu prema ženi koja pohađa školu, studira, zapo-šljava se vozi automobil, u bračnoj zajedniciona je jedina supruga svoga moža...

Ispred nas je slavna i veličanstvena Gole-stan palata. Sagrađena u 18-om veku za vremeGađar dinastije, služila je za krunisanje – od pr-vog do poslednjeg šaha iz dinastije Pahlavi. Kaduđemo u palatu ispričaću vam neobičnu priču...Poslednji kralj Zand-dinastije napao je kraljaGađara Prvog. Svrgnuo ga je sa prestola i – ka-strirao. Ali, sreća je prevrtljiva. Gađar Prvi po-novo „staje na noge“, osvaja vlast i opet posta-

Nº 35, jesen 2002. godine 127

Pre ulaska u avion iranske kompanije stju-ardesa je svakoj od žena poklonila maramu. Di-van gest, komentarisale su neke koketno ih sta-vljajući preko ramena. „Ne tako! Povežite ihpreko glave da se ni jedan pramen kose ne vidi,moramo ih nositi sve vreme boravka, to je pravi-lo!“, kaže vam Marija, dok njena kosa nestaje is-pod šarene tkanine čije krajeve nespretno vezujeu čvor ispod brade. „Nećemo se razlikovati odIranki?“, začu se negodovanje. „Nije tačno, onenose crne čadore, zar ne vidite!“ Kako da ne vi-dimo... njihove tamne senke promiču pored na-ših sedišta, čini se da su sve iste – izuzev lica, be-lo ili maslinaste puti i očiju sa gusto izvijenimobrvama, od glave do pete su odevene u crno.Jedna od njih ima sedište pored mene. Istog ča-sa uočavam njenu lepotu; brižljivo našminkaneoči, ruž na usnama, rumenilo na obrazima...Osmehuje se i posmatra me sa interesovanjem.Zapita odakle dolazimo. „Ja sam Nur“, predsta-vi se na nemačkom jeziku. Već četiri godine bo-ravi u Minhenu gde studira arhitekturu. „Sigur-na sam da će vam se dopasti moja zemlja, a štose tiče odeće strancima se ‘gleda kroz prste’.Iranske žene samo u sopstvenim stanovima mo-gu da nose haljine i da izgledaju kao ostale ženesveta... na ulici ili bilo kom javnom mestu ženamora biti skrivena tamnom odorom... osim licaništa se ne sme videti, čak ni prvo dugme ispodvrata ne sme biti otkopčano...“

Stjuardesa objavljuje vreme ručku. Od po-nuđenih jela opredeljujem se za piletinu i prilogod pirinča sa ribizlama.

Na teheranskom aerodromu nas dočekujeKalim. Omanji mladić rumenih obraza biće našdomaćin na putu od severa do juga Irana.

Sa obe strane širokog bulevara su ogromniportreti ajatolaha. Hatami, Hamnei i Homeini,njihovi ozbiljni pogled kao da govore. „Putova-njem kroz Iran, putovaćete kroz istoriju!“

Teheran leži na obroncima snegom pokri-vene planine Zagroz. Sa snegom pokrivenimvrhovima uzdiže se sa severa. Južno je Trg Ho-meini – žila kucavica i poslovni centar grada.Zgrade sivih, neuglednih fasada „žive“ samoprizemnim delom u kome su smešteni razni du-ćani, zlatarske radnje, butici. Pogled iznad, ot-kriva razbijena stakla, razvaljene prozore. Mno-ge terase i balkone „krase“ rogobatne kutije kli-ma-uređaja kao jedini znak prisustva stanara.Zub vremena, iračko-iranski rat, zemljotres ilipriliv ogromnog broja stanovnika iz raznih kra-jeva zemlje, čine ovu 10-milionsku prestonicuneprivlačnom, barem na prvi pogled. „Čeprka-jući“ otkrivaju se zelene četvrti, čajdžinice pobrežuljcima, jedinstveni muzeji, univerziteti ibazar sa džamijom u centru, i mnoštvom mu-škog sveta koje dokono šenluči ispred njega.Posebno impresionira veličanstvena Azadi-kulana ulazu u Teheran. Impozantna, visoka i prefi-

Nº 35, jesen 2002. godine126

BBBBaaaazzzzaaaarrrr uuuu TTTTeeeehhhheeeerrrraaaannnnuuuu

putopis

PPPPeeeerrrrssssiiii jjjjaaaa –––– ppppuuuuttttoooovvvvaaaannnnjjjjeeee kkkkrrrroooozzzz iiiissssttttoooorrrriiii jjjjuuuu–––– OOOOdddd ccccaaaarrrraaaa ddddoooo aaaajjjjaaaattttoooollllaaaahhhhaaaaMila Starèeviæ

S ÈITAOCIMA

je se grad Širaz. Aerodromima otvorene kupole, kroz njihstruji topli vazduh i meša se samirisom peska i još nekim, ne-prepoznatljivim, opojno-slat-kastim...

„Muškarci neka idu naglavni, a vi na izlaz za žene!“,odjeknu Kalimov glas. Nežni-ji pol otvoreno pokazuje neza-dovoljstvo, koje se postepenokravi i nestaje pri uranjanju ubeskrajno zelenilo parkova,ulica, cvetnih trgova. Širaz jepoznat po slavujima, ružama,čempresima i pesnicima. Ma-da grad-kolevka kraljevske ci-vilizacije i persijske istorije le-ži na 1500 n.m. temperaturavazduha je preko 30°C. Obila-zimo Paunov skver – iza dži-novskog ptičijeg tela šepuriose raskošan rep maštovito kre-iran od prirodnog cveća. Izanjega je drugi, treći, svaki lep-ši od lepšeg... zaustavljamo seispod drvoreda u blizinu hote-la čije je ime „Eran“ što znači„raj“. Nalazi se na rajskommestu; u blizini je tvrđava, staro jezgro i čuveniširaski bazar Hakim.

Sunce se skriva iza krovova, senke postajuduže, noć u ovom gradu dolazi kasno. Izlazimona tople pločnike pune ljudi. Širaz osvaja na prvipogled. Širaz je grad šarma, ljupkosti, duše, gradvečno ucvetalih narandži... Čini se, da sve štomanjka sadašnjoj prestonici, u ovoj, bivšoj, boga-to se preliva... Kao biser krune u blizini je i – Per-sepolis, prestonica Pesije jedne od najstarijih ci-vilizacija sveta, 60-ak kilometara udaljena od Ši-raza. Već sledećeg jutra krećemo joj u susret...

Persepolis – ostaci isèezlog carstva

Persija obiluje markantnim istorijskim lič-nostima: Kir, Kambiz, Darije, Kserks... kao ne-zaobilazna figura, tu je i Grk, Aleksandar Veli-ki. Kraljevi dinastije Ahemenida su bili njeniutemeljivači – poslednji ga je uništio...

Širokim i uzanim stepenicama, u jutro bezi jednog oblaka, zakoračili smo u Ulaz svih na-cija, istovremeno uranjajući u tajnu nekada-šnjeg carstva i njegove prestonice. Uzbuđenješto stojimo na istom mestu na kome su nekadačekali i gosti Darija Prvog, osujećeno je oseća-

Nº 35, jesen 2002. godine 129

je kralj. Osveta mu nije bila zadovoljena timešto je ubio svog neprijateja već njegovo telo sa-hranjuje ispod glavnog stepeništa palate da biga vekovima gazili svi koji dođu u obilazakovog mesta...“

Na dnu parka je Palata sa mermernim tro-nom, ukrašena je mozaikom od parčića ogledalai blješti čak i na sumornom teheranskom danu.Iz daljine, kao jato ptica, ispred nas doleprša gru-pa iranskih devojaka. Mlade i razigrane ubrzonas opkoljavaju, sa pogledima divljenja upere-nim u našu koloritnu odeću, neumorne, počešesa pitanjima. Moja žuta marama im zaokupljapažnju, savlađujem želju da im je poklonim. Upravi čas pojavljuje se Dragan, na sveopšte za-dovoljstvo fotografiše me sa „buketom“.

Kruna te�a od cara

Ulazimo u jedinstveni Muzej nakita nasvetu. Uspešno savlađujemo sve mere obezbe-đenja i širokim stepenicama se spuštamo u po-lutamu ružičastih prostorija. Prvi talas divljenjaizlivamo veličanstvenom kraljevskom prestolunazvanom „Paunov tron“. Kao i mnoge stvarikoje krase muzej, ovaj tron je, nakon osvajačkihnapada, donet iz Indije. Raskošnu prostorijukrase staklene vitrine; ukoliko im se priđe mili-metar od predviđenog, tog časa se oglšava neo-pisiva cika, jeka i pisak sirena ko zna kolikougrađenih alarmnih uređaja, senzorski progra-miranih na toplotu tela. Lepota prizora brišesve neprijatno i mi upravo prolazimo pored naj-većeg rubina, pa brilijanta čija vrednost je pro-cenjena kao celokupno blago muzeja. Broševi,narukvice, čaše, pribor za jelo, fotelje, ukrasi zakonje, šatula za nakit od tirkiza (jedna je izlože-na u Londonu i osigurana na 5 miliona &). Po-red raskošnih dijadema carice Farah Dibe Pa-hlavi, opštu pažnju zaokuplja velika i raskošnakruna koju su nosili Reza Kan i Mohamed Re-za Pahlavi. Napravljena od brilijanata, safira,

smaragda i rubina težila je – 4,5 kilograma. Po-što je bila preteška za carevu glavu, okačili su jeiznad prestola, po potrebi velikodostojnik bi se-dao ispod nje. Ali, nije bilo udobno sedeti nepo-mično u istom položaju... Car je naručio da muse napravi nova, odnosno manja od -1,5 kg dra-gulja... Najčuveniji eksponat ovog jedinstvenogmuzeja – je „Daryia-e Noor“, 242-dvo-karatniružičasti dijamant neprocenjive vrdnosti.

Opijeni izlazimo na teheranske ulice, svežipovetarac duva sa planine. Izbijamo na nevelikitrg sa sveže okrečenim zgradama. Po niskoj ka-menoj ogradi, mnogi na tronošcima, jedan dodrugog sede daktilografi. Ne smeta im saobra-ćajna buka, prodavci jagoda, užurbani prolazni-ci ni radoznali turisti. Sa pažnjom i predano, po-vremeno gledajući papir u ruci mušterije, veštoprekucavaju tekst. Nedaleko od njih je sedelagrupa brkajlija. Povremeno ih umačući u so, uslast su jeli – zelene džanarike...

Preko puta je bazar, sinonim Orijenta,obeležje islamskog sveta. Kažu da je ovaj, te-heranski najveći – dugačak 16 kilometara savelelepnom Šahovom džamijom u centru. Kaddođe vreme za molitvu, vernici ostavljaju svo-je pokretne i nepokretne tezge i za čas utrče unju. Rekoše nam da ulice i prolazi u ovom kra-ju nisu obeleženi i da se lako može zalutati,obazrivi smo i krećemo se paralelno sa glav-nom ulicom. Pored nas prolaze zabrađene že-ne. U prvi mah deluju tajanstveno i nedokuči-vo da nije vragolastog i radoznalog pogleda cr-nih ili modro-zelenih očiju... Jači nalet vetra saAlbroza nehajno podvrće krajeve čadora i ot-kriva visoke potpetice ili plave džins pantalo-ne – sa poslednjim modnim hitom – nogavica-ma – zvoncaricama.

Miris narand�inog cveta

Nadlećemo provinciju Pars, u podnožjugolih planinskih masiva, baš kao oaza, pojavlju-

Nº 35, jesen 2002. godine128

njegovo vreme, kovan je i prvi persijski novackoji se zvao »darik«. Ime ovog vladara se vezu-je za najveći procvat persijskog carstva.

U neprestanoj težnji da osvaja, Darije kre-će na antičku Grčku. Ali, (490. pre n.e.) u bicikod Maratona, ovaj veličanstveni vojskovođadoživljava poraz. Njegovi naslednici pokušava-ju da nastave politiku svog čuvenog predhodni-ka... Izmrcvarena ratovima, oslabljena unutra-šnjim nemirima, poljuljana Persija postaje svebespomoćnija. Na istorijsku scenu stupa Alek-sandar Makedonski i osvaja je (četvrti vekp.n.e.). Posle raspada njegove imperije, Persijusu osvojili Parćani, da bi tek pod dinastijom Sa-sanida konačno „stala na čvršće noge“ i ponovoosnovala svoju državu. Nažalost, ne zadugo...Već u sedmom veku (652) napali su je Arapi.Nemilosrdno su uništavali sve što je bilo persij-sko. No, poslednji udarac je bio najžešći – naIransku visiju, pored pisma, doneli su i svojuveru, islam.

„Aleksandar Veliki nadenu mu ime Perse-polis, i od mržnje uništi ga...“

Pravo ime Persepolisa koji leži na kamenojravni u podnožiju planine Rahman – je TahteDžemšid. (U prevodu to znači presto Džemšida– legendarno ime prvog kralja). Njegova grad-nja je započela za vreme vladavine prvih sedamkraljeva i trajala oko 120 godina. Pravljen je odkamena, granita donošenog sa planine Zagoros.Bio je pokriven krovovima od najkvalitetnijekedrovine čak iz Sirije i Damaska. Grad se pro-stirao na površini od 135.000 metara2. Imao jenekoliko palata od kojih su najpoznatije bile Ta-čara ili Zimska palata, Dvorana ogledala, čiji sustubovi bili uglačani da se na svakom mogao vi-deti sopstveni lik, Hadiš-palata Darijevog sinaKsersa, a kao najlepša i najznačajnija, Apada-na... Kao zimska Darijusova palata za prijem.Do nje vodi široko stepenište sa reckastim zigu-ratima u kojima je uvek gorela vatra. Apadana

je ukrašena sa 26 metara visokim stubovima sakapitolom i orlom na vrhu. Ima ih 72 i madaplene svojom elegancijom svaki je težak 120 to-na. Palata je služila za prijeme kao i za praznikkraljevske Nove godine, koji se održavao sva-kog 21-og marta, (simboli su joj lav kao simbo-la leta, i bik koji predstavlja zimu).

Apadana je značajna i po svojim izuzetnimbareljefima, na njima su prizori susreta kralja injegovih vojnika. Interesantno je da su svi liko-vi u lokalitetu napravljeni iz profila. Na zidovi-ma Palate, sto stubova u tri reda prikazuju vlada-ra na tronu (ima bradu) i posetu njegovih brojnihpodanika. Različita odeća na njima znak je dadolaze iz različitih satrapija. Bareljefi, ukrasi, istubovi napravljeni kao lotos (znak uzvišenosti)dokaz su čuvene prefinjene i raskošne persijskeumetnosti. Dokazano je da su umetnici stvaralina licu mesta. Popravki nije bilo, a ni greški. Iz-uzev jedne! Duž unutrašnje strane dugačkog ste-peništa naučnici su otkrili ratnika koji na desnojšaci ima palac leve! Ustanovljeno je da Persepo-lis nisu gradili robovi. Dokaz je u pronađenimtablicama sa uklesanim natpisima koji su navo-dili tačan iznos plate unajmljenih radnika...

Smatra se da je najznačajnija epoha persij-ske umetnosti bila za vreme dinastije Ahemeni-da (persijskih vladara) čiji se hramovi ubrajajumeđu najveličanstvenije građevine sveta...

Konačno, došli smo do kraljevske riznice.Kao i na sličnim mestima, u njoj nije ostalo ni-šta – samo priča... Opustošili su je AleksandarVeliki i njegovi vojnici. U toku dana i noći pre-valili su 600 kilometara od tadašnje prestonice,grada Suze, i sa 3000 kamila i 2000 konja uspe-li da odnesu celokupno blago iz trezora. Tolikosu brzo stigli da Persijanci nisu uspeli da spasublago. Pretpostavlja se da je veliki vojskovođapotom produžio za Indiju i da je svoj plen sakrionegde na tom prostoru. (Pre desetak godina ujugozapadnom delu Irana pronađeno je oko

Nº 35, jesen 2002. godine 131

njem malog i sitnog u odnosu na kolosalne ka-mene blokove ulaza. Na 18 metara visokim stu-bovima su kapitoli sa figurom bika. Sa unutra-šnje strane velelepne kapije dominiraju kolosal-ne figure krilatih konja sa čovečijom glavom.Ova tri simbola predstavljaju biće pametno kaočovek, snažno kao orao, i vispreno kao konj.Obe figure na licu imaju dugačku bradu (vide sečak i kovrdže!). Smatra se da su kroz njih prika-zani likovi persijskih vladara. Prvi put vidimouklesana slova čuvenog klinastog pisma: vavi-lonsko, elemitsko i persijsko. Slušajući priču oiščezlom carstvu, moj pogled luta zaustavljaju-ći se na unutrašnjoj strani kamena. Tupim ioštrim predmetom, na njemu su uklesane reči:„Stenli – Njujork – 1830... Bil-’70... Luis, Sej-roža, Perez“... Na izvestan način vređaju, štrče iodskaču ta, ovovremenska obeležja u tragu mi-nulog... Zato se okrećem Kalimu i njegovoj pri-či o Persiji na vruncu moći kada je carstvo bro-jalo oko 40 miliona stanovnika.

U to vreme, zemlja je zauzimala teritorijal-no prostranstvo Grčke, Turske, carstava kao štosu Fenikija, Palestina, deo Egipta, Asirsko i Va-vilonsko carstvo, Avganistan, Pakistan, severnideo Indije... Kir Veliki, ujedinio je istočno-iran-ska plemena i Mediju i prvi krenuo u osvajačkepohode. Šireći sopstveno carstvo u njemu jestvorio čitav konglomerat raznih naroda, jezikai vere. Miroljubiv i dobar vojskovođa, bio je jošbolji diplomata; kao čovek širokih shvatanja irazumevanja uvažavao je tuđu religiju, pa čak isam učestvovao u ceremonijama prinošenja žr-tve bogovima druge vere.

U periodu svoje vladavine, čuveni car Dari-je Prvi, (između 521-490. pre n. e.) nastavio je dajača i teritorijalno širi granice Persiji. Zemlju jepodelio na satrapije (provincije), sagradio brojnei velelepne palate, u zemlju doveo najbolje umet-nike. Sve što bi se u svetu pokazalo dobrim od-mah je donosio i primenjivao u Persiji. Ovaj per-sijski vladar je bio obožavan od svog naroda. U

Nº 35, jesen 2002. godine130

KKKKuuuulllleeee ttttiiiiššššiiiinnnneeee,,,, JJJJaaaazzzzdddd

Priroda ga obdari blagom klimom, istorija mupokloni mir i tako postade i ostade prestonicapoezije i lepote... Rano ujutro napuštamousnuli grad. Povremeno i u naletu, topli pu-stinjski vetar laticama crvenih ruža prekrivanjegove snene ulice.

Izmeðu dve pustinje

Visoko, na zasečenoj litici planinske gro-made, ugledasmo Nakši Rustem – grobnice če-tiri persijska kralja (Darije I i II i Kserks I i II).Potiču iz perioda od 4-6. veka i svaka od njih jeukrašena raskošnim reljefima. Zabačene glaveposmatram otvor na prvoj, Darijevoj. Iza tameprobijenog ulaza– ništa nije pronađeno. Pret-postavlja se da većina opljačkanih predmetakrase neki od svetskih muzeja. Sagrađene zaživota, a po želji vladara, tu, na litici, kraljeviPersije, traju prkoseći neumitnom neprijatelju –Vremenu.

Na putu za Isfahan nailazimo na ruševinestarih karavan-saraja napravljenih za predah iodmor još za vreme beskrajno dugih karavan-skih puteva. Samo mašta može dočarati živostkoje odavno nema, sada – kroz avetinjski pra-zne odaje čuje se samo pustinjski vetar u igri sapeskom...

Na kraju dana stižemo u prelepi zeleniJazd, stari grad, ugnjezdio se između velikeSlane pustinje i pustinje Lut. Kao izuzetnoljudsko delo pod zaštitom je UNESKO-a. Bilismo ubeđeni da je grad nastao na mestu neka-dašnje oaze. „Ne“, rekao je Kalim. „Persijancisu Jazd podigli na surovom tlu, na goleti pokojoj sunce neprestano i nemilosrdno prži, igde nije bilo pomisli na kišu ili izvor u blizini.Već na ulasku nas dočekuju parkovi i bezbroj-ne fontane sa razigranim tankim mlazevimakoji neprestano streme gore, prema usijanojsunčanoj lopti. Posebnu pažnju privlači starojezgro Jazda. Sagrađeno u orijentalnom stilu sa

nizom, naizgled, spojenih kuća boje blata. Iz-među njihovih širokih i niskih kupola bez pro-zora uzdižu se kule vetrova – visoki stubovislični dimnjaku sa uzanim dugačkim otvorimakroz koje neprestano struji i cirkuliše vazduh.Neko ih nazva er-kondišn srednjeg veka. Polu-mračni prolazi vode do spleta uličica sa skrive-nim nišama i kapijama, drvenim i dobro obez-beđenim da se ni trunčica privatnosti ni naslu-titi ne može... Na tim, nedokučivim, čak i odpogleda zaštićenim prolazima, uočljivi su sa-mo zvekiri. Ima ih dva: na levoj stranici je žen-ski i običan. Desni, muški, je od mesinga sabogatim ukrasima. A, po njegovom zvuku, oniiza kapije će znati kom polu pripada gost, za-pravo, da li će mu drvena vrata otvoriti doma-ćin ili domaćica...

Posetili smo zoroastrički Hram vatre. UJazdu živi oko 12000 sledbenika ove stare per-sijske vere. Osnovana je u sedmom veku pre n.e. za vreme dinastije Sasanida. Osnivač Zoro-astar, propagirao je tri pravila: čini dobro, mi-sli i radi dobro! (U večitoj borbi Ahuramazde iAhriman–dobrog i zlog boga – pobeđuje uvekdobro.)

I mada je bilo veoma toplo kada smo ušli ujednostavno nameštenu kuću–hram, bila je na-ložena vatra. „Gori neprestano od petog veka.Uvek je određeni čovek zadužen za njeno odr-žavanje. Persijanci su obožavali vatru; smatralisu je izvorom svetlosti, spasom u hladnim pu-stinjskim noćima... I najvažnije – vatra sagore-va sve što je nečisto! Nedavno je iz Indije došlagrupa Parsa i posetila Jazd – svoju prapostojbi-nu. I oni su obišli kule tišine...“, veli Kalim.

Na periferiji grada, gotovo u pustinji, uzdi-žu se dva brežuljka sa kulama na vrhu. Svojeumrle Persijanci su odnosili na vrh kula posta-vljajući njihova tela pticama. Smisao takvog na-čina sahranjivanja je da se ne zagađuju ni ze-mlja, ni vazduh, ni voda.

Nº 35, jesen 2002. godine 133

2000 zlatnih predmeta za koje se nezvaničnopretpostavlja da pripadaju blagu iz persepoliskeriznice...)

Prolazimo preko popločanog dvorišta, najednom mestu je okruglo zemljano udubljenje.„Ovde je nekad stajao stub, bio je nosač ula-znih vrata jedne od palata. Svaki put kad bi sekapija otvarala ili zatvarala on se okretao usvom ležištu. Nazvali smo ga ‘stub-šarika’...Pošto smo završili posetu iz lokaliteta ćemoizaći sa suprotne strane. U podnožju Persepo-lisa ugledaćete 60-ak velikih šatri. Ostale sujoš od poslednjeg iranskog šaha MuhamedaReze Pahlavija. Postavio ih je povodom pro-slave 2500 godina persijskog carstva... Timpovodom su pozvani mnogi državnici kao inajpoznatije svetske ličnosti sveta. I zvanice sustizale, (među njima je bio i maršal Tito) aspremalo se i gostilo kako dolikuje caru doma-ćinu i carskoj zemlji. Neko je bio pedantan, paje ostalo zabeleženo da se tom prilikom pojelo1000 tona čuvenog iranskog zlatkavijara, a daje svaki dan gošćenja koštao čak 60 milionadolara! Dakle, sve je bilo u stilu „1001 noći!“Do sudbonosne 1979. godine kada je narodzbacio šaha Pahlavija II (njegov otac je vladaood 1921-1940 godine, abdicirao je i ustupiopresto svom sinu nasledniku). Pahlavi mlađi,imao je modernija shvatanja – ženama je ski-nuo feredžu, dao im pravo na školovanje, a usvojoj politici sve više se okretao Americi...Izuzev studenata, ostalo stanovništvo nije že-leo takav način života, počeli su memiri kojiegzaltiraju u Islamsku revoluciju... Na čelo na-še države došao je ajatolah Homeini, i Iranproglasio republikom“, završio je Kalim.

Širaz

Zaustavljamo se na prostoru između drvo-reda iz čijih krošnji se razleže ptičja pesma. Sla-vuji – kažu da ih najviše ima u ovom gradu-le-

potici. Posetićemo večne kuće persijskih poetaSadija i Hafiza. Između cvetnih leja ulazimo umauzolej. Iznad dugačke vodene površine u ko-joj se ogleda poneki oblak, uzdizao se spomenikpesnika sreće koji je uvek pevao o životnim ra-dostima ali, i o neuhvatljivim predskazanjima isl ispunjen opojnim mirisima. Razleže se zvuksetne, otegnute melodije... kao magična kopre-na oplemenjuje sve unaokolo. Staza vodi kabočnom ulazu. Iza nje je čajdžinica...

Ispod slapa divlje ruže sa bezbroj belihzvezdastih cvetova, smešteno je nekoliko stolo-va. U zidu su uvučene niše prekrivene persij-skim ćilimima. Oni koji sede u njima kao da neprimećuju ostali svet. Podvijenih nogu laganimpokretima privlače sisak nargila, uvlačeći dimdugo ga zadržavajući u sebi. Iznad njih zalaze-će sunce zlati ivice visokog zida i upliće se ukrošnju divljih cvetova. U niši ispred mene si-sak nargila kruži između tri – devojke, puše sauživanjem, osmehuju se, i mašu usporenim po-kretom ruke... Senke nestaju u obroncima golihbrda – Širaz menja svoju šarenu haljinu za sve-čani – večernji čador.

Pored mase sveta prolazimo uzanim i ele-gantnim kolonadama Vakil bazara. Iz jednogod mnogobrojnih zasvođenih prolaza isprednas iskrsnu nestvarni Trg pomorandži. Maleniprostor popločan kaldrmom podseća na seno-vitu baštu ispunjenu toplinom. Okružen jeljupkim radnjicama iznad kojih se kružno pro-stire terasa okupana rumeno-zlatnim predsu-tonskim suncem. Na sredini ove bašte je plitkibazen sa fontanom; oko njega su stabla rascva-lih narandži, njihov prijatno-slatkasti mirislebdi iznad tek polivene kaldrme. Tišinu reme-te samo uzvici mršavog bozadžije koji sa bo-kalom u ruci opseda brojne turiste u njihovojneprekidnoj i besciljnoj šetnji...

U persijskom trajanju gde se sve merimilenijumima, Širaz spada u mlađe gradove.

Nº 35, jesen 2002. godine132

Zahvaljujući borbenosti iranskih gorštaka i od-lično obučenoj konjici Kir neprestano uvećavagranice svoje zemlje. Kambis, njegov sin nasta-vlja očevim stopama ali, ni blizu tako uspešno.

Ispred nas se uzdiže impozantna Kirovagrobnica sagrađena u obliku zigurata. (Meštrović,opčinjen njenim izgledom, sličnu zgradi na Avali.)Aleksandar Veliki u svom osvajačkom pohoduna iransku visiju, uništavajući sve, krenuo je dasruši i grobnicu velikog persijskog kralja. No,čim ju je otvorio, iznad vrata je ugledao uklesa-ne reči: „Ja sam Kir Veliki! Ko dođe da uništimoje mesto isto će postaće mrtav isto kao ja. Za-to savetujem svakom ko dođe, neka ne dira ovomesto, i neka me ostavi da počivam u miru“.

Na miru su ga ostavili čak i Arapi – iz ne-znanja. Bili su ubeđeni da u veličanstvenomhramu počiva telo Solomonove majke.

Po legendi, Kirov deda je sanjao da njego-va ćerka u svojoj utrobi ima drvo. Mudraci suzaključili da će ona roditi sina koji će ga zbacitisa vlasti. Ćerka zaista rodi sina i deda naredi gar-disti da ga ubije. Gardista to ne učini već ga kri-šom odnese svojoj kući visoko u planinu kod že-ne kozara koja isti dan donese mrtvorođenče.Malog kraljevića su negovali i voleli, a on je ra-

stao i odvajao se od drugih lepotom i bistrinomsvoga uma. Svake zime ljudi su silazili sa plani-ne, pričali o neobičnom mladiću i ubrzo se tajnarazotkrila. Kad i mladić saznade istinu, iz osvetezbaci dedu sa prestola i ubi ga... („Da je svogunuka Kira ostavio na dvoru, deda sigurno ne bizavršio na tako gnusan način“ – Herodot...)

Pored prašinom prekrivenog asfalta pruži-lo se selo sa niskim kućama od blata. Tako sto-pljeno sa pustinjom izgledalo bi kao na krajusveta da se ispred nas ne stvoriše dva dečaka namotociklu. Sa prebačenom platnenom torbomvelikom kao bisage, obojica nas posmatraju ra-doznalo. Suprotno od njih, sivilo pejzaža razbi-ja samo razgranati čempres, ima široko stablo itablu na kojoj piše da je preko 4000 godina star.Dečaci ubrzo izgubiše interes i odjuriše u obla-ku peska, a nas put vodi dalje, prema neobičnonaslaganim gromadama terasastih ivica iznadkojih se nadneo olovni oblak. Sa njegove drugestrane čeka nas Isfahan...

Trg Imama – najlepša soba na svetu

Zamislite „tirkiz“ koji blista u zelenoj iplodnoj dolini ogromne iranske pustinje. Otme-ni minareti sa plavim kupolama prelepih moza-

Nº 35, jesen 2002. godine 135

Bezbri�ne lutalice

Asfaltna traka vijuga kroz uskovitalnupustinjsku prašinu, prolazeći između brda, do-lina i kamenitih planinskih prevoja, na kame-nitoj visoravni ugledasmo prvo jedan, pa jošdva šatora.

Bili su to nomadi. Čim smo izašli, bosono-ga deca trčala su nam u susret. Bucmasta i na-smejana gledala su nas radoznalo. Iza njih jeostajala vitka crnokosa žena obučena u plame-nocrvenu haljinu. Prišla joj je druga u zelenoj, patreća u dugačkoj suknji sa cvetnim dezenom...Beba u naručju majke imala je kapicu izvezenuzlatnim nitima. Debeljuškaste ručice pružala jeka našim maramama. Ispod jedne od nadstrešni-ca vidim drveni krevet prekriven ovčijim krz-nom, pored njega je ćurka, čeprka i kljuca nevi-dljivo seme. Ispod većeg–okruglog šatora, jednouz drugo sede odrasla deca. U sredini čuči čoveki govori im nešto. „Učionica“. Učitelj je običnojedan od nomada. Osnovnu školu završava ugradu, potom se vraća i uči decu pismenosti. Ka-žu da se poslednji šah, Reza Pahlavi, naročito

brinuo o njima. Povremeno im je slao stomato-loga i lekara, određeni period provodili bi sa nji-ma, pregledali ih i lečili. Na početku leta, da biizbegli žarku temperaturu, nomadi odlaze sa sta-dima na planinu, zimi se vraćaju i izaberu doli-nu uz reku gde začas naprave svoje domove odplatna. Nomadi su slobodni duhom i telom, ne-maju nikakve zakone izuzev sopstvenih. Noma-di ne glasaju. Te bezbrižne lutalice viđali smoduž puteva i bespuća, po kosinama ili podnožjubrežuljaka sa suvom travom.

Kir Veliki – car Persije

Ispred nas je poljana sa divljim bulkamanežnih majušnih cvetova. Usred tog ružičastogprostranstva sa golim masivima pustinjskih pla-nina u daljini, nalazi se Pasargade – kompleksarheoloških iskopina. Najočuvanija i najpozna-tija je Kirova grobnica.

Kralj Kir je jedna od najmarkantnijih isto-rijskih ličnosti. Ujedinio je istočno-iranska ple-mena, a osvajajući Mediju postao vladar moć-nog Persijskog carstva (od 558–529 g. pre n. e.).

Nº 35, jesen 2002. godine134

GGGGrrrroooobbbbnnnniiiiccccaaaa KKKKiiiirrrraaaa,,,, PPPPaaaassssaaaarrrrggggaaaadddd

NNNNoooommmmaaaaddddiiii uuuu ooookkkkoooolllliiiinnnniiii JJJJaaaazzzzddddaaaa

janer“ – car careva među tepisima, mnogi kupu-ju dva – tek da se nađe.

U hotel se vraćamo peške. Razgledamoizloge: prepuni su ukrasa od keramike, ćilima,minijatura u oijentalnom ramu, ukrasa. Iran jebogat ribom, pirinčem, žitom, svilom i pamu-kom. Ova islamska zemlja ima mnogo vino-grada, a grožđe izvozi širom sveta. Nafte ima-ju u izobilju – 16 litara benzina košta – 1 USAdolar.

Ulice bilo kog iranskog grada su pune auto-mobila; za javni prevoz se koristi taksi, ipak sunajbrojniji autobusi. Uočljivo je da žene, bez ob-zira da li putuju sa ili bez dece, uvek sede poza-di. Nežnijem polu kupanje na javnim plažamanije dozvoljeno – Iranke mogu učestvovati nasportskim takmičenjima ukoliko ona nisu javnaili međunarodna. Imala sam priliku da vidim de-vojku u crnom čadoru za volanom luksuznogautomobila – i još jednu koja je bespomoćno ši-

rila ruke iznad podignute haube svog vozila. U

ovoj zemlji, muškarac i žena se ne rukuju – pri-

likom susreta Iranac će prisloniti svojom šakom

mesto gde mu je srce – i nakloniti joj se.

Poslednjeg dana obilazimo isfahansku Pe-

tak-džamiju. Njen najstariji deo sagrađen je još

u šestom veku. Od ostalih džamija se razlikuje

po tome što nema ukrasa od keramičkih pločica

već je u potpunosti sačuvala svoju osnovnu bo-

ju i arhitekturu. Njeno ime govori da prima ver-

nike samo jednog dana u sedmici, a to je petak–

praznični dan svih muslimana.

Oproštajno veče provodimo u čajdžinici sa

čije prostrane terase puca pogled na veličan-

stveni Trg imama. Osvetljen treperavim svetilj-

kama i odeven u plavu noćnu koprenu ostavlja

neizbrisiv doživljaj – uživajući u opojnom čaju

od jasmina bez daha slušamo neobičnu i tužnu

priču o ljubavi...

Nº 35, jesen 2002. godine 137

ika dižu se prema izbledelom nebu. Isfahan, ne-kadašnju iransku prestonicu, njegovi žitelji suopisali da je »Veliki kao polovina zemaljske ku-gle“. Dočekuju nas negovani travnjaci i rekaZajande Rud sa jedinstvenim mostovima kojipotiču još iz 16. veka. Isfahan svakodnevno gra-di svoje moderno lice ali, kroz njega neprestanoprodire senka onog starog, orijentalnog... Prednama je isfahanski Kađu-most. Izgleda impo-zantno i veličanstveno sa elegantnim dvosprat-nim lukovima i dugačkim hodnikom u nivou re-ke. Krase ga otvorene i nad vodu nadnete terasena kojima se za vreme letnjih vrućina sedi i uži-va u svežini zapenušanih zajandskih virova... Ujednoj od senovitih niša, zagledan u reku, stajaoje mladić i pevao. Njegov zvonak glas, provla-čio se kroz kolonade tamnih hodnika kamenogmosta i nestajao u žuboru reke...

A kad sunce oslabi i žega prođe, laganomšetnjom stiže se na Trg imama – „najveću i naj-lepšu sobu na svetu“. Sam pogled na njega pre-seca dah i mami uzvik oduševljenja. Ne zna sekad je lepši – ujutru, spojen sa veličanstvenimplavim nebm, ili uveče, osvetljen zvezdama,ukrašen mekim polusenkama i žuborom vodo-skoka. Gotovo da su svi travnjaci na trgu ispu-njenjeni ljudima – skupljene u grupice, isfahan-ske porodice večeraju, pričaju ili jednostavno,otvoreno i ne krijući radoznalost posmatraju –grupice retkih turista. Najlepše je sesti na jednuod klupa i diviti se. Ali, ne zadugo! Ubrzo ćeprići dete, devojka, a možda i čitava porodica.Nemušto smešeći se, posmatraće, pratiti svakipokret – možda će pričati na persijskom, natu-cati engleski, ili će se jednostavno udaljiti.

Isfahanski Trg imama (dva puta veći odCrvenog trga u Rusiji) je pravougaonog oblika.Saradio ga je Abaz Veliki. Na njemu su palata idve džamije: velika, raskošna, veličanstvena iprelepa Imamova, i druga, manja i bez minare-ta, Šahova. Namenio ju je samo za sebe i člano-

ve porodice. Možda je najbolje otkriti ovo me-sto u podne, kad sunce odskoči i obasja svakikutak, nišu, pregradu, prolaz. Ako se zanemarineumoljiva toplota, sve blista punim sjajem.

I baš tu, u polusenci veličanstvene Abazo-ve palate, začusmo: „Dobrodošli u Iran!“, na„čistom“ srpskom jeziku nam se obraćao stasitiIranac odeven u svetli sako modernog kroja.

„Ja sam Rasul Mesejdi, stomatolog. Studi-je sam završio u Beogradu – u tom lepom gra-du boravio sam preko osam godina. Jako volimvašu zemlju i narod, tamo imam dosta prijate-lja... Raduje me što sam vas sreo– slučajno. Po-sle dvadeset godina vi ste prva grupa koja je izJugoslavije došla u Iran... Da, ja sam rođen, ži-vim i radim u Isfahanu, imam privatnu praksu,svoju ordinaciju, pacijente. U Iranu sve više imaprivatnika... Vrlo sam zadovoljan mada moramjoš nešto da obavim – da se oženim!“, smešećise kaže doktor Rasul. Srdačno nam steže šake ijoš srdačnije šalje tople iranske pozdrave svimJugoslovenima...

Ispred nas, kao mali slepi miševi „prole-ću“ đaci. Odeveni u jednake uniforme sa kapa-ma na glavi svi su jedan veliki osmeh. Sa timrazigranim „dživdžanima“ upravo stižemo uposetu Palati 40 stubova. (Ako ih izbrojite bićepola manje). Ispred elegantnog zdanja je du-gački i prostran bazen oivičen poleglim cveto-vima ruža. Uveče, kad se uključe sva svetla iceo kompleks se ogleda u vodi – Palata dobijeonih preostalih 20.

„Minareti koji podrhtavaju“ – štrče sa bez-lične i nevelike džamije. Isfahaci tvrde da su uposlednje vreme mirni. Najhrabriji se odmahpenju na njenu kupolu. Ostali saputnici sede udruštvu slepi-miš đaka koji izgleda imaju istumaršutu kao i mi. Razdvajamo se tek ispredprodavnice pesijskih ćilima... A iz nje se mnogivraćaju sa zavežljajem. Što umešnošću trgova-ca, što jedinstvenom prilikom da se kupi „perzi-

Nº 35, jesen 2002. godine136

PPPPoooogggglllleeeedddd nnnnaaaa IIIImmmmaaaammmmoooovvvvuuuu ddddzzzzaaaammmmiiiijjjjuuuu,,,, IIIIssssffffaaaahhhhaaaannnn,,,, 11117777.... vvvveeeekkkk

Kao stalni učesnik najveće smotre knjigeu Jugoslaviji, Iranski kulturni centar je i ovegodine predstavio svoje izdavaštvo na tradici-onalnom Međunarodnom sajmu knjiga kojise svake jeseni održava u Beogradu. Osim iz-davaštva, čiji fond je specijalno za ovogodi-šnji sajam obogaćen novim prevodom Rubaij-ja slavnog Omera Hajjama, bili su izloženi idrugi eksponati. Posetioci su imali priliku dapogledaju raznovrsne proizvode domaće radi-nosti, ručne radove, reprodukcije kaligrafskihradova i minijatura, monografije posvećenevažnijim umetničkim centrima, kao i bogatoopremljena klasična dela persijske literature,ukrašena različitim umetničkim tehnikama.

U izdavačkom delu predstavljena su iz-danja na srpskom jeziku, uglavnom sasta-vljena od prevodne literature i naslova filo-

zofsko-religijskog sadržaja od poznatihiranskih autora, literatura posvećena persij-skom jeziku sastavljena od udžbenika kao istara i novija izdanja časopisa «Nur».

Nº 35, jesen 2002. godine 139

Sveti grad Kom

Na vrhu okruglog brda neposredno pre ula-ska u grad Kašan, ugledali smo majušni mauzolej.Kralj Abaz, koji je voleo da lovi u ovim predeli-ma, imao je svog sokola–ljubimca bez koga senigde nije kretao. Jednom prilikom, kada je sasvojom svitom bio visoko u planini, ožedneo je iugledavši jezero krenuo ka njegovoj obali. Ali,soko je bio brži, sleteo je, napio se vode – i ugi-nuo! Svestan da mu je ptica upravo spasla životkralj odluči da joj napravi spomenik koji će svakiputnik morati da vidi... Kašan leži na brdima, mi-riše na svoju čuvenu „ružinu vodicu“, i kupa se uslapovima bistre Fin-bašte. Kašan ima stari gradkoji se restaurira, stare spomenike, džamije i vele-lepne palate u čijim okruglim vrtovima caruje mir.U Kašanu ljudi sede na travi ispod drveća i pripre-maju ručak... miris ruža i kašanskih začina ostajedugo u nozdrvama..

Kom... Njegova reč znači pesak, u njemu se inalazi, samo što nije tako bezličan. Kom je šiitskioreol u beskrajnoj pustinji. Kom nije grad kao onisa poslovnim i otmenim četvrtima. Kom je najvećiverski centar i mesto hodočašća. Univerzitet u Ko-mu nema upisa, nema semestara, ispita, indeksa,ocena. Studije traju od nekoliko, pa do 20 godina, ana studentu je da ga pohađa onoliko koliko smatrada mu je potrebno. U čuvenim medresama Komaučili su i uče naugledniji ajatolasi Irana.

Po vrelini pustinjskog dana izlazimo iz au-tobusa i stajemo na uzani prostor sa raspuklom ze-mljom, ispod nje je korito presahle reke. Prepunozaobljenog kamenja i zgusnute zemlje negdašnjegtaloga, deluje zapušteno i prljavo. Iznad prašnja-vog i vrelog isparenja izranja impozantan mauzo-lej posvećen Fatimi El Masumeh – Čistoj.

Sestra imama Reze (ubijenog 815. godine),još dok joj je brat bio zarobljen krenula je kroz pu-stinju da ga obiđe. Iscrpljena putovanjem, predo-setila je kraj i sa naporom uspela da dođe do Ko-ma. Sahranjena je na mestu gde je umrla, a grad je

postao mesto hodočašća u 16. i 17. veku. Šiitskadinastija Safavida pozlatila je i proširila ceo kom-pleks. Strancima i turistima donedavno je bio za-branjen ulazak u grad. Danas poneka grupica pre-đe rogobatni čelični most i nestaje u gomili kojahrli ka jednom od ulaza u mauzolej. Zamotane uhaljine koje im otkrivaju samo oči sa ubadajućimi oštrim pogledima, poistovećene sa senkom, že-ne nestaju u tami hodnika i prolaza. Muškarci suradikalniji; odeveni u sive ogrtače, međusobnopričaju, kupuju voće od uličnih prodavaca ili pijučaj na uzanom pločniku.

Ubrzo se vraćamo i prelazimo onaj isti most.Na njegovoj prašnjavoj ivici sedi dečak, a isprednjega je vaga za merenje. Radoznalo zagledan ustrance oko sebe povremeno doziva prolaznike.Prilazi mu ogromna ljudina sa čalmom na glavi,uz njega je tanušna ženska prilika od glave do pe-te uvijena u crno. Na njegov mig žena poslušnostade na vagu. Dečak neprestano priča i maše ru-kama. Istovremeno, vešto savija nogu sa jedva vi-dljivim koncem privezanim za sopstveni palac.Sudeći po zadovoljnom osmehu muža i vlasnikavage „regulator“ malog prevaranta nije otkriven.

Prašnjav i suv put vodi u dolinu. Na njenombeskraju naziru se senke drveća. Sunce prži krozstaklo, vazduh u autobusu je odavno prešao 30.stepen. Kalim nam saopštava da ćemo se zausta-viti 50-ak kilometara pre Teherana gde se nalazispomenik ajatolahu Homeiniju. Ugledasmo četirizlatno-tirkizna minareta, pa raskošnu kupolu na-čičkanu skelama kao čačkalice. „Gradnja mauzo-leja započela je posle njegove smrti. Još traje “,saopštava nam mladić.

Ispratio nas je sveži vetar i miris tek pokošenetrave. Žeženo sunce stapalo se sa zlatnim vlatimatrave... Kao da je dobio novu snagu, autobus grabiasfaltom. Ubrzo, kroz njegovo prednje staklo, is-pod večitim snegom prekrivenih vrhova Zagrozplanine, protegao se Teheran – začudo, bio je lep isasvim drugačiji od onog kojeg smo već videli...

Nº 35, jesen 2002. godine138

MEÐUNARODNI SAJAM KNJIGA U BEOGRADU

AKTIVNOSTI

ja, zahteva veliku hrabrost Prevod kojiimamo mora biti vrednovan i sa filološkogaspekta, budući da je prevodilac njime poku-šao da na najbolji način upozna i osvesti srp-skog čitaoca“, rekao je dr Božović.

Zahvalivši se Iranskom kulturnom centruna objavljivanju ovog dela, g. Dušan Simeo-nović, orijentalista i prevodilac, govorio je omotivu prevođenja ovog dela, koji se javio jošpre mnogo godina, prilikom posete Iranu, kojaje na njega ostavila dubok i trajan uticaj.

Promociji je prisustvovao veliki broj lju-bitelja persijske kulture u Beogradu, međukojima je najviše bilo polaznika kursa persi-jskog jezika.

NOVI KURS PERSIJSKOG JEZIKA

Svečanim programom koji su prirediliIranski kulturni centar i polaznici kursa per-sijskog jezika, u petak 1. novembra 2002. go-dine, u prepunoj sali Etnografskog muzeja,otvoren je novi ciklus kurseva za učenje per-sijskog jezika. Kurs je zvanično otvorila go-spođa Danica Bajić, direktor Direkcije zakulturnu saradnju SMIP-a, ko-ja je pohvalila napore Iranskogkulturnog centra u organizova-nju programa koji doprinosestvaranju čvršćih osnova pove-zivanja između dva naroda, inovoupisanim polaznicima po-želela uspeh. Zahvalivši se navelikom odzivu i interesovanjuBeograđana za učenje persij-skog jezika, prisutne je pozdra-vio iranski ataše za kulturu, go-spodin Gholam Vafai. Govore-ći o međujezičkim uticajima isličnostima, on je naglasio va-žnost jezika kao sredstva za

sticanje novih saznanja i upoznavanje drugihkultura.

Skup je pozdravio i gospodin Azarma-kan, koordinator kursa persijskog jezika uIranskom kulturnom centru. Zatim je drMirjana Teodosijević, redovni profesor tur-skog jezika na Odseku za orijentalistiku Fi-lološkog fakulteta u Beogradu, iznela svojeutiske sa nedavnog studijskog putovanja to-kom kojeg je kao član jugoslovenske dele-gacije posetila Iran.

U nastavku programa polaznici kursapersijskog jezika prisutnima su predstavilisvoja zapažanja o persijskom jeziku i nje-govoj istoriji, kulturi i civilizaciji Irana, aIranci koji borave u Beogradu su u origina-lu pročitali nekoliko odlomaka iz persijskepoezije. Program je završen prikazivanjemdokumentarnog filma o Iranu.

Ovom skupu, između ostalih, prisu-stvovali su iranski ambasador u SR Jugosla-viji, Njegova ekselencija, Ali Abol-Hasani,gospodin Dušan Simeonović, direktor Di-rekcije za Afriku i Bliski istok u SMIP-u idruge zvanice.

Nº 35, jesen 2002. godine 141

PROMOCIJA KNJIGERUBAIJE OMERAHAJJAMA

Nastavljajući tradicijuprezentovanja bisera persijskekulturne i književne baštinejugoslovenskoj javnosti i lju-biteljima persijske kulture,Iranski kulturni centar je, speci-jalno za ovogodišnji Sajamknjige svoju izdavačku delat-nost obogatio novim naslovom.Reč je o najprevođenijem deluperijskog klasika, OmeraHajjama, koji je pored katrena ili rubaija,čovečanstvo zadužio možda najpreciznijimikada sačinjenim kalendarskim sistemom.

Promocija Rubaija (prevod DušanaSimeonovića) održana je u subotu 26. okto-bra ove godine, u sali za promocije beograd-skog Sajma. Ljubiteljima lepe reči i persijskepoezije obratili su se, u ime izdavača,gospodin Gholam Vafaei, direktor Iranskogkulturnog centra, zatim istaknuti srpski ori-jentalista, prof. dr Rade Božović, kao iDušan Simeonović, prevodilac.

Nakon što je pozdravio prisutne, gos-podin Gholam Vafaei je izneo kraće izlagan-

je o životu i ličnosti Omera Hajjama, koji jeza života bio poznatiji kao matematičar, fiz-ičar i astronom. Da bi današnji čitaoc mogaoda shvati Hajjamovu poeziju, potrebno je dabude upućen u njegov pogled na svet, sasvim specifičnostima vremena u kojem ježiveo, ali i u unutrašnje učenje islamskereligije i gnosticizam. Višestruko plodan uraznim oblastima, kao pesnik, astronom,matematičar i fizičar, Hajjam je bio kontro-verzna ličnost, i njegove rubaije i dalje suaktuelne, zahvaljujući njihovoj vitalnosti iuniverzalnim temama kojima se bave.

Prof. dr Rade Božović se osvrnuo naistorijat Hajjamovog pris-ustva na domaćemknjiževnom prostoru kojije, zahvaljujući intereso-vanju prethodnika zaslužioda ponese epitet ne samonajprevođenijeg, nego inajpriznatijeg persijskogklasika u nas. „Moram dačestitam kolegi Simeo-noviću, jer prevesti Rubaijekoje su prepune sim-boličnih iskaza i izražavan-

Nº 35, jesen 2002. godine140

STUDENTI PRAVNOG FAKULTETAU KRAGUJEVCU U POSETI IRAN-SKOM KULTURNOM CENTRU

U ponedeljak, 16. decembra 2002, u na-stavku saradnje započete u aprilu mesecu ko-ja se odvija u okviru kontakata sa obrazovno-naučnim instutucijama i ustanovama u Jugo-slaviji, Iranski kulturni centar je ugostio gru-pu od 20-ak studenata i profesora Pravnog fa-kulteta iz Kragujevca.

Studente je sa aktivnostima Kulturnogcentra upoznao iranski ataše za kulturu, go-spodin Gholam Vafai, koji je prisutne obave-stio o glavnim oblastima u okviru kojih Kul-turni centar realizuje svoju kulturnu misiju uJugoslaviji. To su kursevi za učenje persijskogjezika, izdavaštvo, kulturne manifestacije jav-nog karaktera – izložbe, festivali filma, muzič-ki koncerti i sl. Gospodin Mohsen Azarmakan,koordinator za učenje persijskog jezika i za-menik atašea za kulturu, govorio je o organi-zovanju kurseva persijskog jezika na Filolo-škom fakultetu, a Aleksandar Dragović jepredstavio izdavaštvo Kulturnog centra. Opersijskom jeziku je izlagao gospodin Fotuhi,lektor na Katedri za orijentalistiku Filološkogfakulteta, označivši međujezičke sličnosti kaoplodno tle za kulturno poveziva-nje dvaju naroda.

U nastavku programa stu-denti Pravnog fakulteta su imalipriliku da pogledaju dva doku-mentarna filma o Iranu i da se uneposrednoj komunikaciji oba-veste o različitim aspektima iran-skog društva. Predmet njihovoginteresovanja, pored opštih obla-sti sadržanih u odrednici iranskacivilizacija i kultura, bilo je i sa-vremeno iransko društvo, nastaloposle Islamske revolucije 1979.

godine. U srdačnoj atmosferi studenti prve idruge godine ovog fakulteta imali su priliku dapostave pitanja o ženskim pravima u Iranu iislamu, geostrateškoj poziciji i ulozi Irana sobzirom na krizu u susednom Iraku, državnojekonomiji i industriji, na koja su odgovoraliiranski ataše za kulturu i njegovi saradnici.

Govorilo se i o mogućnostima šire sarad-nje u oblasti visokog obrazovanja, kao i raz-meni Pravnog fakulteta sa nekim od relevant-nih fakulteta u Iranu. U ime fakulteta i stude-nata, profesor prava i vođa grupe, gospodinIvan Čolaković, zahvalio se domaćinu na lju-baznosti i izrazio želju za daljom saradnjom.

Studente je u svojoj rezidenciji primio iiranski ambasador u Beogradu, Njegova ek-selencija Ali Abol-Hasani.

Nº 35, jesen 2002. godine 143

PROMOCIJA IRANSKOG KULTURNOG CENTRA U NOVOM SADU

U četvrtak, 12. decembra 2002. godine,u organizaciji novosadskog odeljenja Zavo-da za zaštitu prirode Srbije, Iranski kulturnicentar se prvi put predsta-vio Novosađanima uokviru programa „Iran,zemlja prirode, zemljavečnosti“.

Pozdravnu reč prisut-nima je uputio direktorZavoda, Nedeljko Kova-čov, izrazivši zadovolj-stvo i čast što su i njegovisaradnici u prilici da ugo-ste izaslanike jedne velikekulture i civilizacije. Iakoretki, susreti ovakve vrstesu veoma korisni jer nampomažu da se bolje upo-znamo, i da što više naučimo jedni o drugi-ma – rekao je pored ostalog gospodin Kova-čov. Prisutne je zatim pozdravio direktorIranskog kulturnog centra, gospodin G. Va-

fai. Nakon pozdravne reči u kojoj se doma-ćinu zahvalio na ljubaznosti a prisutnima naodvojenom vremenu, on je održao predava-nje o kulturnim aktivnostima Iranskog kul-turnog centra, geografsko-turističkim aspek-

tima Irana, i iranskom projektu za zaštituprirode i životne sredine.

U nastavku su prikazana dva dokumen-tarna filma ekološkog i turističkog sadržaja

i podeljeni prigodni po-kloni u knjigama.

Zbog interesovanjakoje su pokazali Novosa-đani da upoznaju Iran isteknu nova saznanja ovišemilenijumskoj kulturii civilizaciji te zemlje,pomenuti su i planovi oorganizovanju nedeljeiranskog filma u NovomSadu, kao i drugih aktiv-nosti u saradnji sa odgo-varajućim institucijama uVojvodini.

Nº 35, jesen 2002. godine142