1. Konstantin Veliki (324-337)

Dioklecijan u Nikomediji; Galerije u Sirmijumu; Maksimijan u Raveni; Konstancije Hlor u Trieru.

Podela vlasti izmeu etiri cara, kako je to Dioklecijan zamislio, je trebalo da se pretvori u sistem. Meutim, to nije garantovalo politiko jedinstvo, niti je spreavalo graanske ratove, jer su cezari i avgusti raspolagali vojskom i mogli su da je koriste u borbi sa svojim politikim protivnicima.

Do sukoba je dolo 306. godine, kada je Konstancije Hlor umro u Britaniji, posle pohoda na severna plemena. Tada su trupe za cara proglasise njegovog sina Konstantina, kojeg je Galerija priznao za cezara. Ipak, ubrzo su plebs i vojska u Rimu, gde je Galerio bio uveo optu poresku obavezu, proglasili za cara Maksencija, Maksimijanovog sina. Potom je izbila borba, u kojoj su uestvovali i Maksimijan, koji je poginuo 310. godine, i Galerije, koji je umro 311. godine. Posle njihove smrti, borba je trajala jo nekoliko godina, a zavrila se Konstantinovom pobedom.

Do bitke izmeu Konstantina i Maksencija je dolo pod zidovima Rima, kod Mulviskog mosta. Pobedio je Konstantin, a Maksencije se udavio prilikom povlaenja u Tibru 312. godine.

Maksencije je bio protivnik hrianstva, dok je Konstantin bio pristalica verske tolerancije. I navodno je Konstantin pred bitku video krst sa urezanim reima Ovim pobeuj.

Konstantin i Licinije su 313. godine zajedno objavili edikt, tzv. Milanski edikt, o slobodnom ispovedanju hrianstva. Posle pobede nad svojim protivnicima, Konstantin i Licinije su vladali zajedno 10 godina.

Izmeu njih dvojice je izbio rat 324. godine, koji se zavrio pobedom Konstantina, a Licinije je bio proteran u Tesaloniku, gde je ubijen. Potom je Carstvom, sve do svoje smrti 337. godine vladao Flavije Valerije Konstantin.

On iako nije bio hrianin, se pokazivao kao zatitnik ove religije, tako da se hrianstvo posle Milanskog edikta vrlo brzo rairilo i postalo vladajua religija. U samoj crkvi je dolazilo do sukoba miljenja, te su episkopi traili od cara da im pomogne u reavanju dogmatskih pitanja. Konstantin je smatrao da jedinstveno carstvo treba da ima jedinstvenu crkvu, i da stoga ne sme da bude razlike u miljenjima unutar crkve, i stoga je on uzima uea u reavanju ovih sporova.

Za vreme Konstantina, teite drave se pomera ka istoku, i stoga je on na tlu Vizantiona na Bosforu sagradio novu prestonicu imperije. Zidanje je poelo 324. godine, odmah posle pobede mad Licinijem, a Konstantinopolis je proglaen za prestonicu 11. maja 330. godine.

U Konstantinovo vreme najuticajniji predstavnik centralne uprave bio je migister officiorum. Njegovom nadzoru je bila potinje celokupna dravna administracija. Carevi lini officiumi su bili agentes in rebus, koji su obilazili provincije kao carski kuriri, i vrili su obavetajnu slubu. U 5. veku, bilo je preko 1200 funkcionera, samo u istonom delu carstva.

Takoe, znaajan inovnik centralne uprave bio je i quaestor sacri palatii, koji je bio na elu pravosua.

Uloga Senata je bila da prilikom promene vladara ima pravo izbora i potvrivanja novog cara, ali to samo ukoliko prethodni car nije imenovao naslednika.

Od Konstantinovog vremena, uvodi se optereenje za trgovce i zanatlije, koje je bilo visoko i nazivalo se auri lustralis collatio. Takoe, Konstantin je stvorio novi novani sistem. Osnovu sistema je inio zlatni solidus. On je bio teak oko 5 grama, i vrednost zlata je bila 12 puta vea od vrednosti srebra. Ovaj sistem je ostao stabilan sve do 11. veka.

Takoe, Konstantin je reorganizovao i vojsku. Od pogranino statine, pretvorio ju je u pokretljivu konjiku vojsku, sa rezervom u pozadini. Vojnici graniari limitanei ili limitani, kao nagradu za slubu su dobijali zemljini posed, te se oni pretvaraju u seljaku miliciju koja brani granicu. Na elu vojske bili su magistri militium, koji su se delili na peadijske i konjike komadante, ali se potom odustalo od ovakve podele, te je komanda poverena po dvojici zapovednika istog randa. Tokom vremena je dolo do sve vee varvarizacije vojske, uzimanjem u slubu Germane, Ilire.

U ovom periodu, carstvo je bilo pod stalnim pritiskom Persijskog carstva Sasanida, koji su napadali istone granice, to je i rezultovalo pomeranjem teita na istok.

Za vreme Konstantina, najznaajnija manifestacija hristijanizacije Rimskog carstva, bilo je sazivanje vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine. Konstantin iako nije bio hrianin, on je predsedavao Saborom, i u velikoj meri uticao na odluke istog. Na Saboru se raspravljalo o naucialeksandrijskog prezvitera Arija, koji je odbijao da prihvati jednakost Oca i Sina, i stoga nije priznavao Hrista za Boga. Arijeva nauka je osuena, a usvojeno je da je Sin jedinosutan Ocu i tako je formulisana dogma koja sa dopunama II vaseljenskog sabora u Carigradu 381. godine ini simbol vere hrianske crkve.Konstantin Veliki je umro 22. maja 337. godine u Nikomediji, a nasledili su ga njegovi sinovi Konstantin II, Konstancije II, i Konstans I.

2. Teodosije I (379-395)Gracijan ga je 19. januara 379. godine u Sirmijumu proglasio za avgusta, dajui mu upravu nad istonim delom Carstva.

Goti su se povukli preko Balkana, pa su carevi sklopili savez sa njima. Tako je privremeno otklonjena opasnost od germanske invazije. Takoe, je i carska vojska ojaana uvoenjem germanskih federata. Meutim, uskoro se veina vojske sastojala od Germana, a ubrzo Germani zauzimaju i vodee komandne poloaje. Ovakva politika je dovela do poveavanja poreza, a time je i beda stanovnitva rasla. Seosko stanovnitvo je sve vie gubilo svoju nezavisnost.

Teodosije I je svim sredstvima podravao hrianstvo i progonio paganstvo i jeretike hrianske sekte.

Pred svoju smrt je uspeo da ujedini carstvo, ali samo na kratko. Na samrtnoj postelji je podelio carstvo sinovima Arkadiju (Istono carstvo) i Honoriju (Zapadno carstvo). Posle ove deobe, drava je ostala stalno podeljena. Veze su i dalje postojale, ali su bile sve slabije.

3. Teodosije II (408-450)U poetku je vladao pod tutorstvom svoje sestre Pulherije, a potom je bio pod uticajem svoje supruge Atenaide (Evdokije). Atenaidi treba pripisati to je u Konstantinopolisu 425. godine osnovan univerzitet. Tu su se prouavale gramatika, retorika, filozofija i pravo.

Godine 438. objavljen je Teodosijev kodeks (Codex Theodosianus). To je prva zbirka carskih zakona posle Konstantina Velikog. Zakonik je obnarodovan i na istoku i na zapadu. Meutim, i u kulturnom i politikom pogledu, Istok i Zapad se sve vie razilaze. Na Zapadu se znanje grkog skoro potpuno gui, a na Istoku grki preovlauje. Nije sluajno to su na novom univerzitetu vie zastupljeni bili predavai na grkom.

U ovo doba pada i postanak nacionalne kulture u susednoj Jermeniji. Vizantija je podravala ovo kulturno buenje susednog hrianskog naroda. Takoe je pomagala i hriane u Persiji.

etrdesetih godina 5. veka, Vizantija je doivela teku neprijateljsku navalu sa severa. Huni, predvoeni Atilom, plakali su i pustoili gradove na Balkanu (Sirmium, Singidunum, Naisus, Petovio, Emona). Vizantija je sa njima sklapala privremene ugovore o miru. Atila je potom krenuo na zapad. Aecije ga je porazio 451. godine na Katalunskom polju. Naredne godine, Huni su pljakali Italiju, ali po Atilinoj smrti 453. godine, njegovo carstvo se raspalo.

U vreme Teodosijeve vladavine, ponovo jaa rimska crkva. Teodosije II je umro 450. godine, a nasledio ga je Markijan (450-457).

4. Justinijan (527-565)Za vreme njegove vladavine dolo je do prekida sa monofizitizmom, kao i do izmirenja sa Rimom. Meutim, nije sve sam radio tokom svoje vladavine. Pohode je vodio Velizar, Tribonijan je izvrio kodifikaciju rimskog prava, Jovan Kapadokijski je sproveo upravne reforme, ali je sam Justinijan bio inspiracija svemu tome.

Velizar je 533. godine sa 18 000 vojnika porazio Vandale u Africi i zarobio kralja Gelimera. Dve godine kasnije, 535., je krenuo protiv istonih Gota (Ostrogoti). Jedan deo vojske je osvojio Dalmaciju, a Velizar Siciliju, prodro u Italiju, i zauzeo Rim i Napulj. U Rimu je morao da izdri opsadu da bi se potom prodio na sever, zauzeo Ravenu i zarobio Vitigesa. Goti su 540. godine pod Totilom pobunili i nekoliko puta porazili Velizara, ali je Narzes uspeo da slomi njihov otpor. 555. godine, pokorena je cela teritorija zauzimanjem JI panije. ?

Meutim, odbrana na Dunavu i prema Persiji je bila oslabljena, tako da je Persija vrila pritisak na Siriju, u koju su prodrli 540. godine, razorili Antiohiju, pa otili do mora. Na severu su opustoili Jermeniju i Iberiju i zauzeli Laziku. Poveanjem danka, Justinijan je kupio mir na 5 godina, produavao ga jo 2 puta, d abi 562. godine bilo sklopljeno primirje na 50 godina.

Na Balkanu, Sloveni i Bugari su poeli da upadaju preko Dunava poto nije bilo dovoljno vojske u odbrani, laku su prodirali i pljakali. Zbog ovoga i problema u spoljnoj politici, izbio je ustanak pod nazivom Nika (532. godine, nika bila lozinka ustanika). Stanovnici Konstantinopolja, pod vostvom zelenih i plavih, proglasili su Ipatija za cara. Poto je tada u Konstantinopolisu vladao haos, Justinijan je bio spreman da pobegne, ali ga je u tome spreila carica Teodora. Narzes je stupio u pregovore sa pobunjenicima, a Velizar za to vreme uspeo da sa vojskom doe na hipodrom i pobije nekoliko hiljada ljudi. Justinijan je potom podigao crkvu Svete Sofije.

Takoe, Justinijan se okrenuo i trgovini sa istokom, elei da izbaci Persiju kao posrednika. Uspeo je da otkrije tajnu pravljenja svile i da prenese svilen bubu u Konstantinopolj.

Corpus Iuris CivilisCodex Iustinianus je spisak vaeih rimskih zakona iz vremena posle Hadrijana, objavljen 529. godine, a 5 godina kasnije je izalo dopunjeno izdanje

Digestae je zbirka spisa klasinih rimskih pravnika, objavljena 533. godine.

Institutie predstavlja izvod iz prethodna dva dela, sluile su za pravne studije.

Novele su nove naredbe posle objavljivanja Kodeksa. Prva tri dela su na latinskom, a etvrti deo je na grkom.

Ovaj zakonik je dravi dalo vrstu pravnu osnovu.

Justinijan je bio poslednji rimski car na vizantijskom prestolu. Nasledio ga je Justin II (565-578)5. Iraklije (610-641)

Iraklije Stariji bio je kartaginski egzarh i ustao protiv Fokine (ime: Flavije) (602-610) strahovlade. On je poslao na Konstantinopolj flotu pod zapovednitvom svog sina, Iraklija Mlaeg (610-641) koji je 5. oktobra 610. godine pogubio Foku i iz ruku patrijarha primio carsku krunu.

Drava je bila u rasulu, ekonomski i finansijski potpuno iscrpljena, a velike teritorije su se nalazile pod okupacijom neprijatelja. Iraklije je razmiljao da premesti prestonicu u Kartaginu, ali je ipak odustao, zbog protesta stanovnitva i patrijarha.

Vlast na Balkanu je bila slomljena, i Sloveni su preplavili skoro celu Makedoniju i opustoili Trakiju do samih zidina Carigrada. Solun je nekoliko puta bio pod opsadom. Avarsko-slovenski talas se kretao dalje prema srednjoj Grkoj i Peloponezu. Salona sedite vizantijske uprave u Dalmaciji je stradala 614. godine.

Vizantinci su uspeli da proteraju Persiju iz Cezareje 611. godine, ali su 613. godine poraeni kod Antiohije i nakon toga Persijanci su strahovito napredovali zauzeli su Damask, Tars i potisnuli Vizantiju iz Jermenije. Oni su zauzeli i Jerusalim 614. godine i odneli Sveti krst u Ktesifon; a 619. godine je zauzet Egipat.

Da bi upravljanje carstvom olakao, kao i njegovu odbranu uinio efikasnijom, Iraklije je uveo nove vojne okruge teme. Na elu ovih okruga su bili vojni komandanti stratezi. Naseljavani su vojnici-graniari, a takoe i vojnici elitnih vizantijskih odreda. Tako su stvorene teme Anatolika, Armenijaka, Opsikija, a moda je i tada nastala Pomorska tema na junoj obali Male Azije. Uvoenje tema je znailo jaanje domae vojske. Takoe su u teme bili naseljavani i Sloveni kao stratioti (seljaci-vojnici).

Posle ovih reformi, Vizantija je bila spremna za novi rat. Patrijarh Sergije i patricij Bon su ostali da upravljaju prestonicom, dok je car stao na elo vojske. Iraklije je po cenu visokog danka, 619. godine sklopio mir sa Avarima. Napustio je Carigrad 5. aprila 622. godine i otiao u Malu Aziju.

Tamo je prvo uvebavao vojsku, dajui prednost konjici. U jesen iste, 622. godine, prodro je u Jermeniju. U prvoj bici odneo je pobedu nad vojskovoom ahrbazom i oslobodio je Malu Aziju. Privremeno je morao da se vrati u Carigrad zbog Avara, ali je 623. godine nastavio rat na istoku.

Tada je zauzeo Dvin u Jermeniji i napao na Gabzak (rezidencija prvog sasanidskog kralja Ardaira) odakle je Hozroje II pobegao. Iraklije je zauzeo grad i spalio Zaratustrin hram. Preko zime vojske je mirovala. Tokom 624. godine voene su zamorne borbe u Jermeniji. Preko Kilikije je upao u Persiju, ali bez uspeha. Persijanci su potom 626. godine prodrli do Halkedona i Bosfora, a 27. jula 626. godine avarska vojska je bila pod zidinama Carigrada. Do odluujue bitke je dolo 10. avgusta, kada su vizantijski brodovi porazili slovensku flotu, te su ovi odustali od opsade; ahrbaraz se povukao u Siriju, a drugi vojskovoa ahin je poraen od carevog brata Teodora.

Iraklije je 627. godine poveo vojsku na jug, i januara 628. upao je u Dastagerdu, rezidenciju persijskog kralja. Hozroje II je zbaen i ubijen, a nasledio ga je sin Kavad iroje. Potom je sklopljen mir po kojem je Jermenija, deo Mesopotamije, Sirija, Palestina i Egipat pripao Vizantiji, a 630. godine je u Jerusalim vraen Sveti krst.

Potom je uzdrmana i avarska vlast, i Hrvati i Srbi se pojavljuju na Balkanu.

Dolazi i do raskida sa rimskim periodom, i poinje pravi vizantijski. Latinski je zik je zamenjen grkim. Ponovo je javlja problem monofizitizma, i Iraklije nije uspeo da rei.

Takoe, po Vizantiju nastaje i novi problem muhamedamstvo. Arabljani su brzo napredovali; Persija je pala, dok je Vizantija izgubila istone provincije. Kalif Omar je 634. godine upao u Vizantiju. Vizantija je 20. avgusta 636. godine na Jarmuku potuena, i izgubila je Siriju. Jerusalim je izgubljen 638. godine, a 639/640. godine pla je Mesopotamija.

Iraklije je posle due bolesti umro 11. februara 641. godine, a nasledio ga je Konstans II Pogonat (641-668).

6. Konstans II Pogonat (641-668)U poetku vladavine je morao da se povinuje senatu najpre zbog toga jer je imao 10 godina kada je stupio na presto. Vizantija je tada prepustila Egipat Arabljanima koji su se prostirali do Tripolisa. Posle smrti kalifa Omara 644. godine, novi kalif Otoman je opozvao vojskovou Amra, to je ohrabrilo Vizantiju. Poslali su vojskovou Manojla koji je osvojio Aleksandriju. Amr je 646. godine napao i porazio Manojla, ime je Vizantija zauvek izgubila Egipat.

Muavija, koji je bio namesnik Sirije, je okrenuo svoju vojsku ka Maloj Aziji i Jermeniji 642/643 godine, a 647. godine je uao u Kapadokiju i zauzeo Cezareju. Potom je krenuo u Frigiju, ali nije uspeo da zauzme Amorion, pa se vratio u Damask. Potom je poeo sa izgradnjom flote; napao je Kipar i zauzeo Konstancu 649. godine nakon ega sledi primirje. Muavija je 654. godine zauzeo Rodos, tu je prodao ostatke uvenog Kolosa nekom Jevrejskom trgovcu koji ih je odneo na 900 kamila. Potom je osvojio Kos i opljakao i opustoio Krit. Uspeo je i da porazi Vizantijsku flotu 655. godine, ali je posle Otomanove smrti morao da potrai sporazum (659. godine) po cenu visokog danka Vizantiji.

Potom se Konstans II okrenuo prema Balkanu i Slovenima, gde je mnoge pokorio 658. godine. Njegov pohod je praen preseljenjem Slovena u Malu Aziju.

U pokuaju da prevazie razlike u veri, objavio je Tipos 648. godine, kojim je pokuao da zabrani svaku diskusiju o problematinim pitanjima.

Konstans II je reio da napusti Carigrad i preseli sedite na zapad, to pokazuje koliko je Vizantija elela da sauva zapad. Konstans II je 660. godine naredio da se njegov brat Teodosije rukopoloi za svetenika, a potom i ubije, jer je navodno spremao zaveru.

Konstans II je 654. godine za savladara krunisao svog sina Konstantina IV, a potom je 659. godine dao carsko dostojanstvo i mlaim sinovima Irakliju i Tiberiju. Tada su stanovnici Carigrada poeli da izraavaju mrnju prema caru. Potom car odlazi u Solun, zatim u Atinu, a 663. godine je stigao u Tarento. Odatle je zapoeo rat protiv Langobarda, ali je morao da odustane od opsade Beneventa te se povukao u Napulj. Iz Napulja je otiao u Rim, te je tamo postao prvi car koji je posle propasti Zapadnog rimskog carstva doao u Rim. Posle 12 dana je otiao u Sirakuzu gde je osnovao novu rezidenciju. Ubio ga je njegov sluga, u kupatilu 5. septembra 668. godine. Nasledio ga je njegov sin Konstantin IV (668-685).

7. Justinijan II Rinotmet (685-695 i 705-711)Justinijan II je na prestolu nasledio svog oca Konstantina IV. Justinijan II Rinotmet je imao 16 godina kada je preuzeo presto. Bio je veoma strastan i neobuzdan vladar, i takoe je prvi vladar koji je dospeo na presto sa nekom fizikom manom. Kod savremenika i potomaka bio je na ravom glasu.

Tada je na kalifov presto stupio Abdulmalik i usledio je novi mirovni ugovor sa Vizantijom. Povean je danak na koji se kalifat obavezao Konstantinu IV, a prihodi sa Kipra, iz Jermenije i Iberije su bili podeljeni izmeu dve strane.

Justinijan II je 687/8. godine prebacio konjicu iz Male Azije u Trakiju sa namerom da pokori Bugare i Slovene. Prodro je do Soluna gde je proslavio pobedu trijumfalnim ulaskom u grad i darovima crkvi Svetog Dimitrija. Pokorene Slovene je prebacio u Malu Aziju, u temu Opsikiju. Od preseljenih plemena navodno je mogao da formira vojsku od 30 000 ljudi. Preseljavao je i Kiprane, to je ugrozilo interese Kalifata i dovelo do rata 691/2. godine. Tada su slovenske trupe prile Arabljanima i vizantijska vojska je poraena kod Sevastopolja (dananji Suluj-seraj), te je tako vizantijski deo Jermenije pao pod vlast Arabljana.

U vreme Justinijana II stvorene su nove teme kao to su Helada u srednjoj Grkoj i oblasti Strimona. Od tada se redovno deava da Vizantija eli u to veem broju da dovede Slovene na svoju teritoriju. U sve veem broju javljaju se mali posednici; slobodni seljaci koji uzimaju u obradu opustoene zemlje i slue kao stratioti nove tematske vojske.

Za vreme Justinijana II menja se i fiskalni sistem naplate poreza. Po novom sistemu porezi za neobraeno ili naputeno zemljite prenose se na susede, prema tome daje im se i pravo korienja dotinog zemljita. Ovaj sistem se javlja u Zemljoradnikom zakonu. Glavarina poinje da se skuplja nezavisno od zemljarine i pogaa svakog svakog oporezovanog bez razlike. Tako nestaje razlog vezivanja seljaka za zemlju te on postaje slobodniji da se kree i menja sredinu.

Takoe, u vreme Justinijana II, u Carigradu je 691/2. godine odran sabor na kojem je donet veliki broj kanonskih odluka kao dopune dogmatskim odredbama V i VI sabora, te se naziva Peto-esti sabor ili Trulski sabor, po Trulskoj Sali na carskom dvoru u kojoj je odran. Tada se izmeu Vizantije i Rima javljaju nova razilaenja. Papa nije priznao odluke Sabora, a Justinijan II je poslao vojsku da uhapse papu. Meutim, pokuaj hapenja pape je propao, jer je papa (mislim Sergije I 687-701) uivao veliku mo u Rimu.

Politika koju je vodio Justinijan II je vodila jaanju malog seljakog i stratiotskog poseda, to nije odgovaralo aristokratiji. Kolonizaciona politika koju se sprovodio je imala svoje neprijatelje, a njegova vladavina je dovela do velikog finansijskog optereenja. Krajem 695. godine dolo je do pobune, plavi su proglasili Leontija, stratega teme Helada za cara, a Justinijanu II je odseen nos i proteran je u Herson.

Nasledio ga je Tiberije II (prvobitno ime Apsimar) (698-705). Meutim, sakaenje i proterivanje nisu slomili Justinijana II, i on je sve aktivnije radio na svom povratku. Lokalne vlasti su reile da ga predaju caru, ali je on uspeo da pobegne kod Hazara, gde se oenio haganovom sestrom koja je primila hrianstvo i uzela ime Teodora. Potom je upuena carska delegacija iz Vizantije koja je zahtevala predaju Justinijana II, ali je on opet pobegao na zapadne obale Crnog mora, gde je stupio u vezu sa bugarskim kanom Tervelom i dobio njegovu podrku. U jesen 705. godine, Justinijan II je stigao pred Carigrad, ali nije uspeo da upadne. Potom se nou uunjao u grad kroz vodovodnu cev. Tiberije II je pobegao, ali je uhvaen, a potom i pogubljen zajedno sa drugim oficirima. Patrijarhu Kaliniku su iskopane oi zbog krunisanja Leontija za cara. Justinijan II je potom nastavio da se obraunava sa unutranjim neprijateljima i u narednim godinama.

Arabljani u 709. godine zauzeli Tianu, a potom su upali u Kilikiju 710/711. godine gde nisu naili na otopr.

Car je poslao kaznenu ekspediciju u Ravenu, koja mu nije bila naklonjena tokom njegove prve vladavine. Grad je opljakan, a lokalnom episkopu su iskopane oi. Potom je poslo poslanstvo u Herson gde je osveta bila jo svirepija, to je dovelo do pobune koja ga je kotala glave. Ubio ga je njegov oficir, a careva odrubljena glava je bila poslata u Rim i Ravenu. Takoe je ubijen i Tiberije, sin Justinijana II iz braka sa hazarskom princezom, pa je tako ugaena Iraklijeva dinastija.

Posle Justinijana II vladalisu nedinastiki carevi Filipik Vardan (711-713), Anastasije II (713-715) i Teodosije III (715-717), a posle njega dolazi sirijska dinastija koju je osnovao Lav III Isavrijanac (717-741).8. Niifor I (802-811)

Niifor I je na prestolu nasledio Irinu (797-802), majku Konstantina VI (780-797).

Doao je na presto u veoma tekom periodu po Vizantiju. Takoe on se zvanino drao kulta ikona, a svog sina Stavrakija je oenio Teofanom, Irininom roakom, pokazujui time da nee menjati versku politiku prethodne vlasti. Kada je 806. godine umro patrijarh Tarasije, doveden je ueni Niifor to je izazvalo ogorenje zilota jer su oni mislili da e biti izabran Teodor Studita, njihov voa.

Niifor I je nastojao da sredi privredne prilike i uspostavi red u finansijama. Ukinuo je poreske olakice koje je Irina uvela, izvrio je reviziju svih poreskih obveznika i uveao poreze, a za upis u poreske spiskove traena je taksa od 2 keratija. Paricima na zemljama manastira, crkava i dobrotvornih ustanova nametnuo je plaanje dimnine. Zabranio je podanicima da naplauju kamatu na zajmove. Zahtevao je da se bogati Carigradski brodovlasnici uzimaju od drave pozajmice od po 12 funti zlata i da na ime interesa plaaju 4 keratija od nomizme.

Takoe, Niifor I je radio i na osnaivanju vojske tako to je naredio da i siromaniji seljaci vre vojnu dunost, a da seoska optina plaa njego naoruanje u visini od 18,5 nomizmi. To je omoguilo da jedno imanje moe biti u rukama vie seljaka, jedan od njih je vrio vojnu dunost, a ostali su obraivali zemlju. Naredio je da vojnici-mornari moraju posedovati zemlju koji bi kupovali od drave po ceni koju je ona odreivala.

Sloveni su 805. godine digli ustanak veih razmera i opsedali su Patras, ali nisu uspeli da ga zauzmu.

Otprilike u ovo vreme postoji tema Peloponez i tema Kefalonija (ostrava u Jonskom moru). Organizovani su i Solun i Dra kao posebne teme.

Niifor I je odmah po dolasku na presto obustavio plaanje danka na koji se Irina obavezala Arabljanima. Stoga su Arapi odmah krenuli sa upadima, i Harun-al-Raid je 806. godine zauzeo nekoliko pograninih utvrenja, zauzeo Tianu, i poslao vei odred u oblast Ankire. Niifor I je morao da zatrai mir, ali Harunova smrt 809. godine i nemiri koji su izbili u Kalifatu su doneli olakanje po Vizantiju.

Meutin, na Balkanu, bugarski vladar Krum je u prolee 809. godine napao i poruio Serdiku. Niifor I je odgovorio prodorom do Pliske, a posle se vratio do Serdike koju je obnovio. Dve godine kasnije, Niifor I je pokrenuo veliku ofanzivu u kojoj je razorio bugarsku prestonicu (mislim Pliska) i poeo poteru za Krumom ne obazirui se na njegove molbe za mir. Krum se povukao u planine gde je vizantijska vojska estoko potuena 26. jula 811. godine i gde je i sam Niifor I poginuo, a Krum je navodno od njegove lobanje napravio pehar iz kog je pio vino. Takoe, tu je i carev naslednik Stavrikije teko ranjen, tako da je on vlast preneo na Mihaila I Rangabea (811-813).

9. Ustanak Tome SlovenaU carstvu su kruile prie o neobinim doivljajima 3 ratna druga: Lava Jermenina, Mihaila (II) Amorijca (820-829; osniva Amorijske dinastije 820-867) i Tome Slovena. Oni su bili u slubi Vardana Turina i bili su u njegovoj pratnji kada je on 803. godine pokuao da otme presto Niiforu I (802-811).

Jedan starac im je prorekao budunost rekavi im da e Vardanov pokuaj propasti, ali da ono to on nee uspeti e poi za rukom Lavu Jermeninu i Mihailu Amorijcu, dok e Toma Sloven biti nadomak iste. (titule cara).

Jo dok je Lav V bio na vlasti (813-820), Toma Sloven je sastavio veliku vojsku od Arabljana, Persijanaca, Jermena. Mala Azija je predstavljala pogodno tlo za irenje ustanka. Toma se predstavljao kao ikonofil, ime je zadobio brojne pristalice, a takoe se proglasio braniocem sirotinje. Od tadanjih 6 tema u Maloj Aziji, samo su Opsikija i Armenijaka ostale verne Mihailu II Amorijcu (820-829).

Toma se proglasio za cara i dobio krunu iz ruku antiohijskog patrijarha. Podrka Kivireotske teme mu je stavila na raspolaganje flotu, te se Toma prebacio u Trakiju. U decembru 821. godine, zapoeo je opsadu Carigrada koja je trajala due od godinu dana. U prolee 823. godine intervenisao je i bugarski kan te je Toma morao da prekine opsadu i njegov pokret se raspao. Jo nekoliko meseci je pruao otpor u Arkadiopolju, ali je savladan i pogubljen u oktobru 823. godine.

10. Vasilije I Makedonac (867-886)Vasilije I Makedonac je osniva Makedonske dinastije (867-1056). On je na prestolu nasledio Mihaila III Pijanicu (842-867) koji je ubijen 24. septembra 867. godine. Vasilije I je bio konjuar na carskom dvoru, a njegov uspon je zapoeo kada je postao blizak prijatelj Mihaila III i kada se oenio njegovom ljubavnicom Evdokijom Ingerinom.

On je 869. godine krunisao za svog savladara svog sina Konstantina, a potom i drugog sina Lava posle prerane smrti Konstantina i treeg sina Aleksandra, dok je njegov etvrti sin Stefan postao svetenik, a posle i patrijarh.

Po dolasku na presto u manastir je poslao Fotija, a na mesto patrijarha vratio Ignjatija i stupio u dodir sa Rimom. U prisustvu legata Hadrijana II, na Saboru 869/870. Fotije je ekskomuniciran, meutim Rim je smatrao da on treba da potvrdi papinu odluku, dok je Vasilije I smatrao da se ova odluka mora potvrditi i na Carigradskom saboru, te je tu dolo do spora sa Rimom. Tu su doli i izaslanici bugarskog kneza, jer oni u Rimu nisu naili na razumevanje za samostalnost bugarske crkve. Po carevom nalogu, Ignjatije je rukopoloio arhiepiskopa Bugarske i vie episkopa, a Bugari su zauzvrat priznali vrhovna prava Carigradskog patrijarha.

Arapi su 867. godine napali Dubbrovnik. Vizantijska flota je, meutim, primorala Arape da dignu opsadu, koja je trajala 15 meseci, i da se povuku na Siciliju. Tada je osnovana tema Dalmacija.

Arapi su 870. godine zauzeli Maltu. Ludvig II je 871. zauzeo Bari. Tada se Vizantija okree istoku gde su 872. godine pobedili pavlikijance (jeretiki pokret), sruili njihovu glavnu tvravu Tefriku, a u bici je pao i njihov voa Hrazohir. Potom je Vasilije I prodro u eufratsku oblast i zauzeo Zapetru i Samosatu. Slabljenje arapskog carstva je dolevo do uspona Jermenije, te su 885-887, Vizantija i Arapi priznali titulu kralja Aotu I.

Knez od Beneventa je 873. godine ustao protiv Ludviga II, a posle Ludvigove smrti Bari se predao vizantijskom strategu krajem 876. godine. 878. godine je pala i Sirakuza.

Ipak, car je 875. godine vratio Fotija u Carigrad i poverio mu vaspitavanje svojih sinova. Kada je Ignjatije umro 23. oktobra 877. godine, tri dana kasnije, Fotije je izabran za novog patrijarha.

Vasilije I je nameravao da izda reviziju Justijanovih zakona, dopunjenu odredbama kasnijeg zakonodavstva. Ovo delo je nazvao ienje starih zakona, ali je delo nedovreno. Sauvana su dva manja zakonika iz ovog doba: Prohiron koji je objavljen izmeu 870. i 879. godine i predstavljao je prirunik za praktinu upotrebu; i Epanagoga zakonik koji je sastavljen posle 879. godine, i koji je zamiljen kao uvod u veliku pripremanu zbirku zakona.Najvaniju novinu ine odredbe o pravima i dunostima cara i patrijarha, kao i drugih svetovnih i duhovnih velikodostojnika.

Vasilije I je poginuo u nesretnom sluaju u lovu 29. avgusta 886. godine. Nasledio ga je Lav VI (886-912).11. Vizantija i Simeon BugarskiVizantijsko-bugarski odnosi su poeli da se pogoravaju kada je vlast u Bugarskoj preuzeo Simeon (893-927) (Boris-Mihailo 889. se odrekao krune, a njegov stariji sin Vladimir je zbaen sa prestola jer je pokuao da vrati Bugarsku u paganstvo, vlast preuzima mlai sin Borisa Simeon). On je bio najvei vladar srednjovekovne Bugarske.Sukob je izbio oko poveavanja carine i pomeranja centra trgovine u Solun. (iz bug. prestonice) Simeon je upao u Vizantiju i naneo im poraz 894. godine. Vizantija je u pomo pozvala Ugre, koji su tada drali oblast izmeu Dnjepra i Dona, i tako su se Ugri prvi put umeali u politiku evropskih drava. Oni su napali Simeona sa lea i naneli mu vie poraza i opljakali su severne Bugarske provincije.

Vizantijski vojskovoa Niifor Foka je izbio na junu granicu Bugarske, a drungarije carske flote Evstatije je blokirao ue Dunava. Simeon je potom sklopio primirje sa Vizantijom kako bi doveo Peenege. Uz njihovu pomo savladao je Ugre, a potom napao i pobedio Vizantiju kod Bugarofigona 896. godine. Potom je sklopljen mir kojim se Vizantija obavezala na danak Bugarima.

Poetkom druge decenije 10. veka, situacija u Vizantiji je bila teka, to je Simeon iskoristio da zapone svoj napad. Bez otpora je prodro u Vizantiju i avgusta 913. godine bio pred zidinama Carigrada. Uvideo je da nee moi da ga osvoji, te je stupio u pregovore sa Vizantijom. Doekao ga je patrijarh Nikola Mistik, a vizantijska vlada je praktino kapitulirala pred njegovim uslovima. Od patrijarha, Simeon je dobio carsku krunu i obeanje da e se mladi car Aleksandar oeniti njegovom erkom. Potom se Simeon povukao u Bugarsku, obeavi Vizantiji trajan mir.Meutim regenstvo Nikole Mistika je oboreno. Zoja se vratila na dvor i uzela vlast u svoje ruke. Njena vlada je odbacila plan bugarsko-vizantijskog braka i oporekla pravnu vanost Simeonovog krunisanja.

Bugari su tada prodrli u Trakiju, a Simeon je zahtevao da ga Vizantija prizna za cara. Septembra 914. godine predlo mu se Jedrene, a potom je opustoio oblast Soluna i Draa.

Posle opsenih priprema, vizantijska vojska je prodrla u neprijateljsku zemlju du obale Crnog mora. Simeon je odgovorio protivnapadom na reci Aheloju 20. avgusta 917. godine, i razbio je Vizantince. Potom je Vizantija pretrpela poraz kod Katasirta blizu Carigrada, a 918. godine Simeon je prodro u Grku sve do Korintskog zaliva.

Roman Lakapin (920-944) je postepeno uklonio Zoju sa prestola, a Simeon je zahtevao da se ovaj uzurpator skloni. Napao je Trakiju i ponovo zauzeo Jedrene 923. godine. Nedostajala mu je flota da osvoji Carigrad, pa je sa Egipatskim Arapima sklopio savez o zajednikom napadu na Carigrad to je Vizantija osujetila bogatim poklonima Arapima. Simeon je 924. godine ponovo bio pod zidinama Carigrada i pozvao je svog suparnika na sastanak jer je znao da ne moe da osvoji grad. Za razliku od sastanka 11 godina ranije, ovaj sastanak je oznaio kraj Simeonovih velikih nada.Ova borba je sve vie zahvatala i ostale balkanske zemlje. Simeon je potinio svojoj vlasti Srbiju 924. godine. To ga je dovelo do sukoba sa Hrvatskom gde ga je porazio kralj Tomislav oko 926. godine. Potom je posredstvom pape sklopio mir sa Hrvatima. Simeon je pripremao novi pohod na Vizantiju, ali je umro 27. maja 927. godine. Njega je nasledio njegov sin Petar, koji je vladao do 969. godine, i koji je potpisao mir sa Vizantijom koja ga je priznala za cara Bugarske i dala mu za enu princezu Mariju Lakapinu, a takoe je priznata i bugarska patrijarija koju je Simeon najverovatnije osnovao pred kraj svog ivota.

12. Niifor II Foka (963-969)Posle prerane smrti Romana II (959-963; na prestolu on je bio nasledio Konstantina VII Porfirogenita 945-959) 15. marta 963. godine, vlast je prela najpre u ruke Teofane, Romanove ene, koja je preuzela regenstvo u ime maloletnih sinova Vasilija II i Konstantina VIII. Ona je stupila u vezu sa Niiforom Fokom, i njega je vojska proglasila za cara u Cezareji. Niifor je 15. avgusta 963. godine uao u prestonicu i slomio otpor Josifa Vringe u ulinim borbama, i sledeeg dana je primio krunu iz ruku patrijarha. Posle se venao sa mladom caricom-udovicom. Poloaj vrhovnog zapovednika na istoku je zauzeo domestik Istoka Jovan Cimiskije. Brat i ratni drug cara Niifora II, Lav Foka je dobio kao domestik Zapada titulu kuropalata, dok je carev otac Varda Foka odlikovan cezarskim zvanjem.

Niifor II je bio ruan, grube i stroge naravi, i iveo je asketski. Voleo je rat i vojniki ivot. Bio je veliki potovalac Atanasija, osnivaa Velike Lavre na Svetoj Gori. Zakonom iz 967. Niifor II je opozvao pravo prvenstva seljaka pri kupovini vlastelinskih imanja.

On je nastojao da ouva i povea vojnika imanja. Uveo je da minimalna vrednost vojnikih imanja mora iznositi 12 funti zlata. Pokuao je da sprei porast crkvenih i manastirskih imanja, i o tome je 964. godine objavio opsebnu novelu. U njoj on osuuje pohlepnost kaluera koji misle samo na nagomilavanje imanja, a zaboravljaju svoj monaki zavet, pretvarajui manastirski ivot u praznu komediju koja vrea Hristovo ime. Zabranio je prelaz zemljita u vlasnitvo manastira, crkvenih ustanova i predstavnika crkve.Niifor II Foka je nastavio svoja osvajanja koja je poeo kao domestik Romana II. Probio je granicu na Tauru i opsedao Tars i Mopseuestije. U leto 965. godine ove tvrave su se predale, pa se car posvetio osvajanju Sirije. Oktobra 966. godine sa vojskom je doao pred zidine Antiohije, ali nije uspeo da je zauzme. Dve godine kasnije, ponovo je upao u Siriju, prodro du obale na jug osvajajui grad za gradom, pa se ponovo okrenuo Antiohiji. Petar Foka i Mihailo Vurcis su osvojili sirijsku prestonicu 28. oktobra 969. godine. Nekoliko meseci kasnije pao je i Alepo. Jedan deo Sirije sa Antiohijom je pripojen Vizantiji, dok je drugi deo priznao suverenitet carstva.

Bugari su 965. godine poslali delegaciju caru traei plaanje danka koji su prethodne vizantijske vlade plaale, i ovo je razljutilo Niifora II Foku. Vizantijska vojska je upala u Bugarsku i poruila nekoliko pograninih utvrenja. Potom je vizantijski car pozvao ruskog kneza Svjatoslava da ratuje protiv Bugara u njegovo ime uz veliku novanu nadoknadu, to je Svjatoslav prihvatio. Meutim, Bugari su sklopili savez sa Svjatoslavom da zajedno ratuju protiv Vizantije, i Niifor je uvideo da je narpavio veliku greku. Verovatno su Vizantinci Poslali i Peenege na Kijev 969. godine kako bi odvukli Svjatoslava.

Nemaki car Oton I je poslao poslanike u Carigrad 968. godine u nameri da se dogovori sa Vizantijom oko preostalih neosvojenih teritorija u Italiji. Otonov izaslanik (Liutprand iz Kremone) je doekan neprijateljski, i na dvoru su ga ismevali, i stoga je ocrnio Vizantince u svom delu Izvetaj o poslovanju u Carigradu.est nedelja nakon osvajanju Antiohije, Niifor II Foka je pao kao rtva zavere. Carica Teofana je postala ljubavnica Jovana Cimiskija i skovala je zaveru protiv Niifora II. On je ubijen u svojoj spavaonici u noi 10/11. decembra 969. godine. Njega je nasledio Jovan I Cimiskije (969-976).

13. Jovan I Cimiskije (969-976)Jovan I Cimiskije je na prestolu nasledio Niifora II Foku koji je ubijen u zaveri tokom noi 10/11. decembra 969. godine. Meutim, patrijarh Polieukt nije eleo da ostavi ovaj zloin nerasvetljen i nekanjen, i stoga je Jovan I Cimiskije morao da se povinuje Polieuktu i da ukloni Teofanu sa dvora u progonstvo. Potom se Cimiskije oenio Teodorom, erkom Konstantina VII, tetkom legitinmih naslednika.

Kao vojskovoa, Jovan I nije zaostajao za svojim prethodnikom, a kao dravnik ga je i nadmaio. Cimiskije je pokuao da se nagodi sa Svjatoslavom, kijevskim knezom, ali bezuspeno. Naime, Svjatoslav je traio da se Vizantinci povuku u Aziju, a njemu da ostave evropski deo drave sa sve prestonicom.

Svjatoslav je krenuo sa vojskom prema Carigradu, a Jovan je njemu u susret poslao vojsku pod zapovednitvom Varde Sklera, ali je ova vojska pretrpela poraz. Poloaj Vizantije se jo vie pogorao kada ja izbio ustanak Varda Foke u Maloj Aziji. Tada je Jovan Cimiskije morao da povue vojsku sa Balkana u Malu Aziju. Tek 971. godine, po guenju ustanka, Jovan I Cimiskije se mogao posvetiti Svjatoslavu. Stao je na elo svoje vojske i krenuo ka Silistriji (pre toga zauzeo Veliki Preslav) gde se nalazila ruska vojska. Bitka je bila veoma naporna, i Rusi su se hrabro borili, ali ipak udaljenost od domovine, glad i imorenost ih je primoralo da se predaju.Dva vladara su se sastala na Dunavu 972. godine i sklopljen je mir. Svjatoslav se obavezao da nee napadati Bugare, Hersones i Grke i da e pomagati Vizantiji u sluaju napada neprijatelja.

Naredne godine je otpoeo novi rat na istoku, jakom ofanzivom Vizantije u oblasti Nizibe i Majafarkina u Mesopotamiji. Glavna borba se vodila u Siriji ge su nastavljena osvajanja Niifora II Foke. Prethodne godine, Fatimidi su poeli da ire svoju vlast iz Egipta prema prednjoj Aziji i napali su Antiohiju, na ta je Jovan I Cimiskije odgovorio pohodima 974. i 975. godine. Poetkom aprila 975. godine krenuo je iz Antiohije protiv Emese, a odatle na Balbek koji je pao posle kratkog otpora. Predao se i Damask, pa je car posle toga upao u Palestinu i zauzeo Tiberiju, Nazaret, Akon i Cezareju, glavno uporite afrikih Arapa u prednjoj Aziji. Potom se okrenuo na sever i osvojio Bejrut i Sidon.

Jovan I Cimiskije je iznenada umro od tifusa 10. januara 976. godine. Nasledio ga je Vasilije II Bugaroubica (976-1025).

14. Samuilovo carstvoBoris II (969-971), potom njegov brat Roman I (971-996), a zajedno sa njim je vladao Samuilo od 976. do 996. godine. 996. godine Roman I umire i Samuilo je samostalno zavladao 996-1014. godine.U Makedoniji je 976. godine izbio ustanak pod vostvom 4 kometopula, odnosno sinova vojvode-komesa Nikole. Ustanak se pretvorio u pokret za osloboenje od vizantijske vlasti. Car Boris je pokuao beg sa svojim bratom Romanom iz Carigrada, ali je poginuo kod prelaska granice. Roman se spasao, ali nije mogao da nosi krunu jer su ga Vizantinci ukopili (utrojili). Vostvo je tada bilo povereno najmlaem kometopulu Samuilu, jer su David i Mojsije bili poginuli, a Arona je Samuilo pogubio.

Samuilo je stvorio veliko carstvo ije je sedite bilo u Prespi, a potom u Ohridu. Njegova drava je obuhvatala celu Makedoniju (sem Soluna), Tesaliju, Epir, deo Albanije sa Draem i Srbiju. Krajem 985., poetkom 986. godine, Samuilo je osvojio Larisu, to je privuklo panju Vasilija II. Vasilije II je kroz Trajanovu kapiju prodro u oblast Serdike, ali nije uspeo da osvoji sam grad. Carska vojska, je pri povratku, bila napadnuta i potpuno razbiena, avgusta 986. godine. Samuilo je posle ovoga poeo da iri svoju vlast na sve strane.U poslednjoj deceniji 10. veka, Vasilije II se u potpunosti okrenuo ratu sa Samuilom. Verovatno je stupio u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom radi lake borbe. Oko 992. godine dolo mu je poslanstvo, najverovatnije iz Zete, ali je car od prolea 991. godine napustio Carigrad i vodio operacije protiv Samuila.Od 994. godine, Arapi su ugroavali Vizantiju, to je Samuilo iskoristio i upao u Grku sve do Peloponeza. Na povratku ga je iznenadio i porazio Niifor Uran 997. godine. Potom je Samuilo uspeo da osvoji Dra, i da prisajedini carstvu Raku i Zetu.

Vasilije II se vraa na Balkan i zapoinje veliku ofanzivu 1001. godine. Prodro je u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrave. Presekao je put ka bugarskim zemljama oko Dunava i zauzeo stare bugarske prestonice Plisku i Veliki Preslav, kao i Mali Preslav. Potom je osvojio Ber, Serviju, i otvorio put za severnu Grku. Uspostavioje vlast u Tesaliji, te se vratio u Makedoniju i posle tekih borbi osvojio Voden. Napao je Vidin na Dunavu, i posle 8 meseci opasde ga zauzeo. U blizini Skoplja, na Vardaru je pobedio Samuilovu vojsku, posle ega se Skoplje predalo 1004. godine.

Dra se predao Vizantiji 1005. godine. Meutim, do konane pobede nad Samuilom je prolo jo devet godina, kada je u borba o kojima se skoro nita ne zna, Samuilova vojska bila opkoljena u klancima Belasice. Samuilo je uspeo da pobegne, ali je veliki deo njegovih vojnika ostao zarobljen i ubijen. Vasilije II je proslavio svoju pobedu tako to je oslepio 14 hiljada zarobljenih bugarskih vojnika, a svakom stotom je ostavio po jedno oko kako bi odveli svoje drugove caru u Prilep.Kada je Samuilo ugledao ovaj prizor, dobio je log i kroz dva dana je umro (6. oktobra 1014. godine). Samuilov sin Gavrilo Radomir je poginuo 1015. godine ubio ga je brat od strica Jovan Vladislav. Tri godine kasnije (1018) prilikom opsade Draa poginuo je i sam Jovan Vladislav. Rat je zvanino zavren ulaskom Vasilija II u Ohrid ime je oboreno Samuilovo carstvo.Teritorija Samuilove carevine je podeljena na teme. Centralni deo postao je tema Bugarska sa seditem u Skoplju. Tema Paristrion (Pardunavon), izmeu balkanskih planina i Dunava, je imala sedite u Silistriji. Pogranina oblast na Dunavu i Savi je pretvorena u temu sa seditem u Sirmiumu. Jadranska obala sa Zadrom na severu i Dubrovnikom na istoku je inila temu Dalmacija.

15. Vasilije II Bugaroubica (976-1025)Vasilije II je imao 18 godina kada je uz pomo parakimomena (upravitelja kraljevskih odaja) Vasilija, svog ujaka, preuzeo vlast. Njegov brat Konstantin nije imao volju da vlada poto je bio naklonjen uivanjima.Varda Skler (Sklir) je u leto 976. godine krenuo ka zapadu, poto ga je vojska proglasila za cara, i usput je nanosio poraze Vasilijevim vojskovoama. Poetkom 978. godine zauzeo je Nikeju i pribliio se Carigradu. Vasilije II se za pomo obratio Vardi Foki koji je pobedio Sklera (Sklira) u maju 979. godine u Pankalejskoj dolini kod Amoriona. Prvo ga je pobedio u dvoboju, a potom potpuno porazio njegovu vojsku. Skler (Sklir) je potom pobeao na Kalifin dvor i time se zavrio graanski rat koji je trajao tri godine.

Nekoliko godina kasnije, dolo je do sukoba izmeu cara i parakimomena u kojem je parakimomen stradao. Car ga je uhapsio kao buntovnika 985. godine, konfiskovao mu sva imanja i poslao ga u progonstvo gde je i umro. Potom je Vasilije II krenuo na Balkan zabog ustanka u Makedoniji.

Podstaknuti carevim neuspehom protiv Samuila 986. godine, Varda Sklir (Skler) i Varda Foka su se ujedinili i ubrzo kontrolisali skoro celu Malu Aziju. Ubrzo je Varda Foka postao jedini pretendent na presto. Poetkom 988. godine, jedan deo njegove vojske je zauzeo poloaj kod Hrisopolja, a drugi kod Abidosa. Vasilije II je tada zatraio pomo od ruskog kneza Vladimira Svetog, koji mu je u prolee 988. godine poslao 6000 vojnika koji su pomogli caru da ugui pobunu. Pobunjenici su potueni kod Hrisopolja, a odluka je pala u bici kod Abidosa, u kojoj je i sam Varda Foka poginuo, aprila 989. godine. Kao nagradu za pomo, Vasilije II je Vladimiru Svetom poslao svoju sestru Anu. (prvo je Vasilije odbio da preda svoju sestru, a potom je Vladimir opseo Tmutorokan i Hersones, i tek tada je Vasilije II predao svoju sestru. meutim tada je onda odbila da se uda za Vladimira dok se on ne pokrsti, to je i uinjeno 988. godine)Posle ovih borbi, Vasilije II je postao nepoverljiv. Bio je povuen u sebe, iveo je skromno, i vojniki. Okrenuo se, potom, zaustavljanju privrednog jaanja feudalne aristokratije, i to je radio radikalno. Nastojao je da ogranii irenje manastirskog veleposednitva, te je 996. godine izdao novelu kojom je naredio vraanje seljakih poseda sve do Avgustinovog doba. Nametnuo je i plaanje poreza za vlastodrce umesto seljaka.

Poetkom poslednje decenije 10. veka, eleo je da se posveti Samuilu, ali su ga omeli Fatimidski Arapi prodorom u Siriju i pobedom protiv carskog komandanta Antiohije na Orontu 994. godine. Opsednut je Alepo, a izgledalo je i da je sama Antiohija ugroena. Naredne godine car se pojavio pod zidinama Alepa, oterao iznenaenog neprijatelja i zauzeo Rafaneju i Emesu. Morao je jo jednom da doe u Siriju i spase situaciju 999. godine, nakon ega se okrenuo kavkaskim pokrajinama i sredio prilike u Jermeniji i Iberiji.Od poslednjih godina 10. veka, pa sve do 1018. godine vodio je borbu sa Samuilom i njegovom vojskom. Posle smrti jermenskog kralja Gagika I (990-1020) tamo su izbili nemiri u koje se Vasilije II uspeno umeao. Vaspurkanska oblast i deo Iberije su pripojeni Vizantiji, dok je Anija ostala kralju Jovanu Simbatu, sinu Gagika I, s tim da se i ona posle njegove smrti pripoji Vizantiji. Osnovane su teme Antiohija, Teluh, Prieufratski gradovi (kasnije Edesa), Melitina, Mesopotamija, Taron, Vaspurkan, Iberija i Teodosipolj.

Radi efikasnije odbrane, ceo vizantijski posed u Italiji je organizovan kao kapetanat na elu sa Vasilijem Vojoanom. Vasilije II Bugaroubica se spremao za ekspediciju protiv Arapa na Siciliji, ali je umro 15. decembra 1025. godine. Nasledio ga je njegov brat Konstantin VIII (1025-1028).

16. Raskol crkava izmaPoslednjih godina vladavine Konstantina IX Monomaha (1042-1055). Putevi Istoka i Zapada su se ve suvie razili. Carska vlast u Vizantiji se svim sredstvima zalagala za ouvanje jedinstva poduprla je crkveni univerzalizam Rima, protiv svoje crkve, zarad ouvanja valsti u Italiji.

Konstantinopoljska patrijarija je jaala i potkopavala crkveni univerzalizam Rima. Carstvu su prili Juni Sloveni i Rusija, i u carstvu je dolo do irenja antirimskog raspoloenja. Vasilije II je bio napustio primorsku politiku (Makedonske dinastije), i za vreme patrijarha Sergija (999-1019) papino ime je brisano iz diptiha konstantinopoljske crkve.Pregovori o mirnom razgranienju su voeni 1024. godine, i oslabljeno papstvo je bilo spremno da prihvati, ali su potpali pod uticaj klinijevskog pokreta, te su odbacili ovaj predlog. Papa Lav IX (klinijevac) i patrijarh Mihailo Kerularije, su bili svesni uzvienosti svog dostojanstva.

Sukob je poeo u junoj Italiji, gde su se odavno sukobljavali interesi dve strane. Spor je prenet na dogmatika i liturgijska pitanja; pitanja koja su jo u Fotijevo (858-867; i 877-886) vreme izazivala razmimoilaenja zapadnjako uenje o proishoenju Svetog Duha od Oca i Sina, rimski post subotom, celibat, upotreba kvasnog hleba za priee kod istonjaka i beskvasnog hleba kod zapadnjaka. Kerularije je glavno teite stvaio na ovu opipljivu i lake shvatljivu liturgijsku razliku. Uz njega su stali predstavnici drugih pravoslavnih crkava.U Konstantinopolj je stiglo poslanstvo pod vostvom kardinala Humberta. Papski legati su 16. aprila 1054. godine na oltar Svete Sofije stavili bulu kojom se baca prokletstvo na Kerularija i njegove pristalice. Car se spremio da ga rtvuje i da mu nametne svoju volju, ali ga je Kerularije ipak razuverio. Sa carevim pristankom, Kerularije je odrao sabor na kojem je baena anatema na rimske legate.

17. Bitka kod MancikertaSredinom 11. veka poinje prodor Turaka Selduka sa istoka. Selduci su zbrisali ostatke arabljanske sile u Aziji. Pokorili su persijske oblasti, prodrli kroz Mesopotamiju i zauzeli kalifinu prestonicu Bagdad. Uskoro je cela prednja Azija, do granica vizantijskog carstva i Fatimidskog kalifata u Egiptu, pripala Selducima. Potom su oni napali i samu Vizantiju.Vojsna slabost Vizantije im je omoguila brz prodor u centralne pokrajine carstva. Pod Alp-Arslanom, drugim seldukim sultanom, Turci su proli kroz Jermeniju i osvojili Ani 1065. godine, opustoili Kilikiju, upali u Malu Aziju i zauzeli Cezareju 1067. godine.

Na vizantijski presto je, posle smrti Konstantina X Duke (1059-1067), stupio Roman IV Diogen (1068-1071). On je bio hrabar i dobar vojskovoa, i odmah je stupio u borbu sa Selducima, ali je njegov poduhvat, zbog unutranje slabosti, bio osuen na propast.

Sa velikom mukom je skupio vojsku koja se sastojala, preteno, od stranih plaenika Peenega, Uza, Normana, Franaka. Njegovi prvi pohodi iz 1068. i 1069. godine su bili uspeni, ali se trei pohod zavrio tekim porazom, emu je doprinela izdaja Andronika Duke. Kod jermenske varoi, Mancikerta, blizu jezera Van, 19. avgusta 1071. godinevojska Alp-Arslana je unitila brojniju, ali raznorodnu i nedisciplinovanu vizantijsku najamniku vojsku, a sam Roman IV Diogen je zarobljen.Roman IV je uspeo da sklopi dogovor sa sultanom kojim mu je vraena sloboda po cenu line otkupnine i godinjeg danka, vraanja svih turskih zarobljenika i slanja pomone vojske. Kad se vratio iz zarobljenitva, Roman IV je doekan kao neprijatelj i dolo je do graanskog rata. Novoizabrani car, Mihailo VII Duka (21. oktobar 1071 1078) je obustavio borbu pismom, koje su potpisala 3 mitropolita, kojim je garantovana lina bezbednost Romana IV. Ipak, pre nego to je stigao do Carigrada, po nalogu vlade, iskopane su mu oi, i Roman IV je od zadobijenih rana umro u leto 1072. godine.

Tako se poraz kod Mancikerta pretvorio u veliku katastrofu. Ne smatrajui se vie vezanim ugovorom sa Romanom IV Diogenom, Turci su velikom snagom napali Vizantiju i poeli da nadiru u Malu Aziju. Tako je Vizantija bila u velikiom rasulu, a njome je vladao Mihailo VII Duka, a na samom dvoru su bile mnoge intrige. Time je sudbina Male Azije bila zapeaena, i Turcima Selducima je put bio otvoren i nije bilo ni snage ni volje koja bi mogla da im se suprotstavi.

18. Aleksije I Komnin (1081-1118)Aleksije I Komnin je presto nasledio od Niifora III Votanijata (1078-1081).

Unutranje snage carstva su bile iscrpljene. Mala Azija je bila naputena bez otpora. U ekonomskom i strategijskom pogledu, hegemoniju na moru su izvojevale italijanske gradske republike. Vojska je bila upropaena, dravna blagajna prazna, a sa svih strana su navaljivali neprijatelji. Aleksije I je sve svoje snage morao da usredsredi na borbu sa Normanima. Posle osvajanja vizantijskih oblasti u Italiji, Robert Gviskard (voa Normana) se okrenuo istonoj obali Jadrana. Njegov konani cilj bilo je osvajanje Vizantije.

Aleksije I je odmah po stupanju na presto morao da krene u borbu i brani opstanak carstva. Prekovao je crkvene sudove u novac kako bi platio vojsku stranih najamnika, sastavljenu uglavnom od engleskih Normana. Pregovarao je sa papom Grgurom VII (Hildebrandom) i nemakim carem Henrihom IV oko pomoi, ali je obezbedio samo pomo Mletaka. Njihova mornarica je zadala normanskim laama poraz koji ih je naterao da prekinu opsadu Draa sa mora. Ipak, Normani su opsadu nastavili sa kopna, i Gviskard je uao u Dra oktobra 1081. godine, posle pobede nad carskom vojskom. Potom su njegove trupe prodrle duboko u Vizantiju, prole kroz Epir, Makedoniju i Tesaliju, i opsele Larisu.

Ipak, u junoj Italiji izbija ustanak u prolee 1082. godine, pa je Gviskard napustio Balkan, a komandu nad trupama prepustio svom sinu Boemundu. Mleani su potom zauzeli Dra. Gviskard je uguio ustanak u Italiji, i ponovo krenuo u akciju, ali je poetkom 1085. godine umro od kuge.

Ipak, Vizantinci su skupo platili pomo Mleana. Ugovorom od maja 1082. godine, mletaki trgovci su imali pravo da u svim delovima carstva slobodno trguju svakom robom bez ikakve carine.

Aleksije I je potom stupio u rat sa Peenezima. Oni su imali podrku bogumila. Peenezi su posle tekih borbi sa carskim trupama, 1090. godine doli do zidova Carigrada. Grad je bio napadnut istovremeno i sa mora. Smirnski emir aha je sklopio savez sa Peenezima i krenuo sa svojom flotom na grad. Carigrad je zimu 1090/1091. godine preiveo sa velikim brigama. Car Aleksije I se za pomo obratio Kumanima. Oni su stigli u prolee 1091. godine, i u podnoju Lebuniona 29. aprila 1091. godine su naneli teak poraz Peenezima, dok je carska flota uspela da porazi aha.

Aleksije I je potom zaratio sa rakim upanom Vukanom. U tri navrata (1091, 1093, 1094) vodio je pohode protiv Srba. Vukan se nije uputao u otvorenu borbu ve je svaki put izjavljivao pokornost i nudio taoce, a im bi se Aleksije I povukao, Vukan je obnavljao svoje napade. Potom su Kumani upali na teritoriju carstva plakajui i palei sve do Jedrena. Na njihovom elu se nalazio ovek koji je tvrdio da je naslednik Romana IV Diogena Konstantin Diogen. Ipak, Vizantinci su uspeli da ga uhvate na prevaru, i potom su proterali Kumane koji su ostali bez svog voe.

Na zapadu se budila snana volja da se oslobode svete zemlje od nevernika. Apel pape Urbana II na Klermonskom saboru naiao je na veliki odjek zbog seldukog osvajanja Jerusalima 1077. godine. Ideja osvajanja na Istoku naroito je bila interesantna mlaim sinovima feudalnih porodica, jer su oni bili lieni zemljinih poseda, po principu prava prvoroenih. Krenule su i seljake mase, beei od bede i dugova. Vizantiji je ova ideja bila potpuno strana, jer za njih borba sa nevernicima nije bila nita novo. Oni su sa Zapada oekivali najamnike pomone odrede, a ne krstake odrede.Aleksije I je ve tokom najezde Peenega traio pomo Zapada. Pisao je Robertu Flandrijskom, a vodio je pregovoro i o uniji sa papom Urbanom II. Dolazak krstaa ga je iznenadio i omeo njegove namere. Prvi je stigao pustinjak Petar iz Amijena sa gomilom sirotinje koja je pljakala kroz Ugarsku i Balkan. Krstai su 1. avgusta 1096. godine doli pred Carigrad i nastavili da pljakaju, pa ih je Aleksije I brzo prebacio preko Bosfora. Krstai su se u Maloj Aziji sudarili sa Turcima i pretrpeli poraz.

Krajem 1096. godine, stigli su Gotfrid Bujonski, Rajmond Tuluski, Gij od Vermandoa, Robert Normandijski, Robert Flandrijski i drugi. Aleksije I je traio da mu voe krstaa poloe vazalnu zakletvu i da se obaveu da e mu predati sve osvojene zemlje, a on je obeao da e ih snabdeti orujem i namirnicama i da e im se pridruiti.Prvi znaajniji uspeh bio je zauzee Nikeje u junu 1097. godine, i grad je predat caru. Aleksije I je pourio da iskoristi ovaj uspeh, i potom su njegove trupe zauzele Smirnu, Efes, Sard, i druge gradove u staroj Lidiji. Potom su Gotfridov brat, Baldurin, i Boemundov sinovac, Tankred, odvojili od glavnine vojske i ratovali na svoju ruku u Kilikiji. Balduin je prodro u Gornju Mesopotamiju i zasnovao svoju kneevinu u Edesi.

Antiohija je zauzeta 3. juna 1098. godine, ali je tu bio kraj sporazuma. Krstai nisu eleli da predaju grad, i oko njega su se otimali Boemund i Rajmund Tuluski. Boemund je zavladao gradom, a ostali krstai su krenuli put Jerusalima. Izmeu Rajmunda Tuluskog i Aleksija I je dolo do zbliavanja poto je Rajmund predao caru vie gradova na sirijskoj obali.

Krstai su zauzeli Jerusalim 15. jula 1099. godine, a na elo Jerusalimske kraljevine je doao Gotfrid Bujonski. Boemund je 1100. godine pao u zarobljenitvo, ali su ga krstai otkupili. Kod Harana, Turci su naneli teak poraz krstaima, to je Aleksije I iskoristio. On je zauzeo Tars, Adanu, i Maistru, a flota je okupirala Laodikeju i niz gradova na sirijskoj obali sve do Tripolisa.

Boemund se vratio na zapad, traei akciju protiv Vizantije. On se oktobra 1107. godine iskrcao kod Valone, a borba se zavrila pobedom Vizantije i kapitulacijom normanskog kneza. U dogovoru iz 1108. godine, Boemund je priznao vizantijskog cara za svog sizerena.

Unutranja politika Aleksija I.Kvarenje novca je zapoeto u vreme Konstantina IX Monomaha, i to se nastavilo i dobijalo sve vee razmere. U opticaju su bile razne vrste novca nie vrednosti. Aleksije I je naredio da se u novoj nomizmi umesto 12, raunaju 4 srebrna milijarsija, ime je zvanino bilo priznato d aje vizantijski zlatnik izgubio 2/3 svoje vrednosti.

Za graenje brodova, tvrava, mostova, i drumova, stanovnitvo je moralo da daje materijal i radnu snagu. Takoe su davali hranu i konak carskim inovnicima i dostavljali su carskim trupama ivotne namirnice. Pronijar je tada bio duan da vri vojnu slubu i stoga se on obino naziva vojnik. To je u stvari vizantijski vitez, kojeg, prema veliini njegove pronije, prati manji ili vei broj ljudi.

Aleksije I je promenio i sistem haristikija, tj. obiaj davanja manastira i manastirskih imanja na upravu svetovnim licima. Car je preuzeo na sebe dodeljivanje manastirskih imanja kao neku vrstu beneficija. Zbog ovoga, i zbog ranijeg pretapanja crkvenih sudova, Aleksije I je doao u sukob sa crkvom. Morao je da obea da e vratiti oduzete crkvene sudove. Aleksije je 1082. godine objavio edikt kojim je ubudue zabranio svako korienje crkvenog blaga u necrkvene svrhe, ali je par godina demantovao sam sebe. I pored ovih sukoba, car i crkva su zajednikim nastupali protiv sekti koje su uzele maha u to vreme. Voa bogumila, Vasilije, i njegovi sledbenici, su spaljeni na lomai.

Aleksije I je uzeo uea i u suenju konzulu filozofa Jovanu Italu, koji je bio pristalica Platona i neoplatonista, te je tako doao u sukob sa hrianstvom. Smenjen je sa poloaja i ekskomuniciran.Poslednje dane ivota Aleksija I, je obeleila borba oko prestola. Prvobitno je za svog naslednika odredio Konstantina Duku (sina Mihaila VII), i verio ga sa svojom erkom Anom. Meutim, kada mu se rodio sin Jovan, Aleksije je na njega preneo pravo nasledstva, i Jovan je uspeo da posle brojnih problem zavlada Vizantijom. Jovan II Komnin (1118-1143).

19. Jovan II Komnin (1118-1143)Aleksije I Komnin je prvobitno za svog naslednika odredio Konstantina Duku, kojeg je verio sa svojom erkom Anom. Ipak, kada mu se rodio sin Jovan, Aleksije je na njega preneo pravo nasledstva. Kada je Konstantin umro, njegova udovica Ana se udala za Niifora Vrijenija (1097), i tada je ona zajedno za caricom Irinom (njena keva) vrila pritisak na Aleksija da za svog naslednika postavi Niifora. Ipak, Aleksije je na kraju presto ostavio svom sinu Jovanu II Komninu.

Jovan II je bio najvei vladar iz dinastije Komnin. Bio je mudar, plemenit, i hrabar vojnik. Nastavio je politiku svog oca. Glavni problem je bila borba sa normanskom Antiohijskom kneevinom, ali je takoe imao i problema na zapadu (normani na Siciliji, Srbi na Balkanu).Poslednja velika najezda Peenega je bila 1122. godine, kada su oni prodrli preko Dunava i opljakali Trakiju, a car im potom naneo poraz (kod Beroje) od kojeg se nisu uspeli oporaviti.

Mleani su napali egejska vizantijska ostrva, i Jovan II je morao da potvrdi mletake povlastice ugovorom iz 1126. godine.

Jovan II se okrenuo i Srbima, i porazio rakog upana (Uro I Vukanovi), i vratio se u Vizantiju sa bogatim plenom, i zarobljenicima koje je naselio u Maloj Aziji. Srbi su morali da priznaju vizantijsku vrhovnu vlast, ali su i dalje esto dizali ustanke.

Jovan II je bio i u rodbinskim vezama sa ugarskom kraljevskom porodicom (bio je oenjen ugarskom princezom Irinom, erkom kralja Ladislava I), i esto se meao u njihove borbe oko prestola. Kada je Stefan II, ugarski kralj, proterao brata Almoa, kojeg je oslepeo, Almo se sklonio u Carigrad, u carski dvor. Zbog toga je Stefan II od 1128. godine u ratu sa Vizantijom. Zauzeo je Branievo i prodro duboko u vizantijsku teritoriju, ali ipak Vizantinci su uspeli da prisile Ugare na povlaenje.

Oko 1130. godine, Jovan II se okrenuo istoku. Prvo je savladao Melitinski emirat, dinastije Danimenidita 1135. godine. Potom je krenuo protiv malo-jermenske kneevine u Kilikiji. Jermenski knez Ruben se oko 1071. godine uvrstio u Taurskim planinama, a njegov sin, Lav, je uz pomo krstaa osvojio 1129. godine najvanije tvrave Kilikije, i tako zabio klin izmeu Vizantije i Antiohije. Jovan II je u prolee 1137. godine osvojio Tars, Adanu, i Mamistru; Lav je pokuao da pobegne, ali je uhvaen. Konano avgusta 1137. godine, Jovan II Komnin je doao pod zidine Antiohije, koja je pala posle kratke opsade. Tada je Rajmund od Poatjea poloio vazalnu zakletvu i istakao na gradskim zidinama zastavu Vizantije.Jovan II je ratovao i u Siciliji protiv Roera II, ujedinitelja Sicilije i Apulije, koji je bio krunisan u Palermu 1130. godine. Jaanje Normana u Italiji je ugroavalo Vizantiju i Nemaku, te je dolo do njihovog zbliavanja. Njima je kasnije prila i Piza, kojoj je Jovan II potvrdio privilegije 1136. godine. Meutim, na istoku se ponovo pogorava situacija. Antiohijski knez je 1142. godine na nagovor latinskog svetenstva odbacio vazalnu zakletvu. Jovan II je hteo da krene na Antiohiju, ali ga je u tome spreila nesrea u lovu. Pogoen je otrovnom strelom i umro je 8. aprila 1143. godine. Nasledio ga je njegov etvrti sin, Manojlo I Komnin (1143-1180).20. Manojlo I Komnin (1143-1180)Manojlo I Komnin je bio etvrti, i najmlai sin Aleksija I Komnina. Manojlo I je Aleksija nasledio 1143. godine, i vladao je do 1180. godine. Manojlo je bio veoma sposoban vladar. Bio je dobar vojskovoa i diplomata. Voleo je zapadne obiaje i uvodio ih je na svoj dvor, a oba njegova braka su bila sa zapadnim princezama. Meutim, njegova greka je bila ta to nije vodio rauna o realnim mogunostima Carstva.Pokuao je da uvrsti savez sa Nemakom, raunajui na svoje brane veze, preko ene Berte od Zulcbaha, roake Konrada III (osniva dinastije Hoentaufen, nasledio Lotara od Suplinburga 1137. godine). Saradnja dva vladara protiv Normana osujeena je Drugim krstakim ratom (1147-1149), u kojem su uee uzeli francuski (Luj VII 1137-1180) i nemaki kralj.

Prolaz krstaa kroz Vizantiju, poremetio je odnose Vizantije i Nemake, dok su odnosi sa Lujem VII (prijateljem Roera II, kralja Sicilije) bili neprijateljski. Manojlo I je eleo da krstae to pre prebaci u Malu Aziju. Pri prvom sukobu Konrada III sa Turcima, njegova vojska je pretrpela proaz. U Aziju je preao i Luj VII, i njegova vojska se ujedinila sa ostatkom nemakih trupa. Ipak, krstai su odustali od pohoda protiv Ikonije, i okrenuli su se u pravcu Ataleje. Prolaz kroz teak teren, praen nasiljem nad lokalnim stanovnitvom, razmiricama izmeu Francuza i Nemaca, sukoba Latina sa Grcima, konano je iscrpeo snage krstaa. Konrad III se na putu razboleo, pa je u Efesu napustio krstae. U Ataleji se i Luj VII ukrcao sa svojim velikaima za Siriju, ostavivi tako svoje ljude.Koristi od ovoga je imao jedino Roer II, koji je 1147. godine osvojio Krf, Korint i Tebu sedita vizantijskog svilarstva, i odveo je vizantijske svilare u Palermo. Potom dolazi do novog zbliavanja Vizantije i Nemake. Konrad III je lepo doekan u Carigradu, i obavezao se da e zaratiti protiv Roera II. Takoe, Vizantiji su i Mleci pomogli da povrati Krf 1149. godine. Normanski kralj je sklopio savez sa vojvodom Velfom, i podrao ga u borbi protiv Konrada III, a takoe je pomagao i Srbe. Manojlo I Komnin je morao da stupi u orbu sa Srbima 1149. godine, a potom i sa Ugarima. Roer II je velikog saveznika imao i u francuskom kralju Luju VII, koji je zamrzeo Vizantiju i spremao novi krstaki rat.Konrad III je uspeo da savlada Velfa, i poeo je da sprema pohod na Italiju, ali je umro 1152. godine. Tada ga je nasledio Fridrih I Barbarosa (1152-1190), sa kojim Manojlo I nije mogao d ase dogovori. Barbarosa se usprotivio Manojlovim pretenzijama na Italiju; a na samog Manojla I, Barbarosa nije gledao kao na cara, ve kao na grkog kralja.

Manojlo I je uspeo da uvrsti svoj poloaj na Balkanu. Na ugarskoj granici je zavladao mir, a kijevski presto je zauzeo je Jurij Dolgoruki (1149-1151 i od 1155-1157), dok je Roer II umro 1154. godine.Manojlo je reio da krene u ofanzivu u Italiju, sa nemakim carem ili bez njega, i ako treba i protiv njega. Sa flotom je otpoeo rat iz Ankone 1155. godine. Ubrzo je cela oblast od Ankone do Tarenta priznavala vlast Vizantije. Mleci su tada bili ugroeni, i okrenuli su lea Vizantiji. Normanski kralj Viljem I (1154-1166) je preao u protivnapad, i porazio je Vizantiju kod Brindizija 1156. godine, to je oznailo kraj vizantijeske vladavine u Italiji. Dve godine kasnije, 1158., Manojlo I je posredstvom pape sklopio mir sa Viljemom.Jermenski knez Tor se bio uvrstio u Kilikiji, ali je 1158. godine bio prisiljen da se pokori. Pokorena je i Antiohijska kneevina, ak je i jerusalimski kralj Balduin III nainio posetu caru i stavio se pod njegovu zatitu.Ugarski kralj Gejza II je umro 1161. godine, i nasledio ga je njegov sin Srefan III (1161-1172). Manojlo I je orujem i novcem podrao Gezinu brau Stefana IV i Vladislava zbog ega je izbio rat. Potom je sklopljen ugovor 1164. godine, kojim je Stefanov brat, Bela, poslat u Carigrad i priznat za prestolonaslednika. Manojlo I je potom morao da vodi nove borbe. Osigurao je podrku kijevskog i galikog kneza, te je pokorio Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Srem 1167. godine. Proglasio je Belu za svog naslednika, ali je odustao od toga kada mu se rodio sin.

Morao je da ratuje sa Srbima, meutim uspevao je da ugui svaki ustanak. Za velikog upana je postavio Stefana Nemanju 1166. godine, ali se on brzo odmetnuo. Meutim, Stefan nije imao stranu podrku, te je odustao od otpora, kada je Manojlo I 1172. godine sa vojskom uao u Raku.

Manojlo I je sklopio dogovor i sa enovom 1169. godine i Pizom 1170. godine. Sledee godine, svi Mleani u Vizantiji su pohapeni, a njihovi brodovi zaplenjeni. Potom je jaka mletaka flota uplovila u vizantijske vode i okupirala Hios i Lezbos, i potom je dolo do bezuspenih pregovora.Sultan Kilid Arslan je pogazio svoju zakletvu i 1175. godine je zapoeo neprijateljstva. Manojlo I je krenuo protiv Ikonijskog sultana, ali je u klancima kod Miriokefalona 17. septembra 1176. godine teko poraen.

Posle smrti Manojla I 24. septembra 1180. godine, na presto je stupio njegov 12ogodinji sin Aleksije II Komnin. Dravom je tada zapravo upravljao Aleksije Komnin, sinovac Manojla I. Jedini jak ovek meu Komninima bio je tada Manojlov brat od strica Andronik, koji je uspeo da zavlada 1182. godine. Andronik Komnin (1182-1185). Isak II Aneo (1185-1195). Aleksije III Aneo (1195-1203). 21. IV Krstaki rat (1202-1204)Nemaki car Henrih VI (1190-1197) je nasledio svog oca Fridriha I Barbarosu, koji se udavio u reci Halkis u Siriji, i eleo je da osvoji Vizantiju. Istakao je pretenzije na Vizantiju i istupao je kao osvetnik Isaka II Anela (1185-1195). Ipak, pre nego to je dolo do sukoba, Henrih VI je umro septembra 1197. godine.Mleci su takoe igrali znaajnu ulogu . Oni su znali da njihov dominantan poloaj ne moe opstati sve dok se u Carigradu nalazi vizantijska vlast. Oni su odigrali veliku ulogu u porastu antivizantijskog raspoloenja na zapadu, i krstaki pohod se na kraju pretvorio u pohod protiv hrianske Vizantije.

Krstai su se okupili kod Mletaka da bi na njihovim brodovima otili u Egipat. Nisu mogli da plate taj prevoz, pa su prihvatili poziv duda da za njega osvoje ugarski Zadar. Novembra 1202. godine krstai su zauzeli grad na juri, ne obazirui se na lokalno stanovnitvo koje je istaklo krstove na zidine.

Mladi Aleksije IV Aneo, sin Isaka II Anela, je pobegao iz zatvora sa svojim slepim ocem, i sklonio se kod svog zeta, Filipa vapskog (brata umrlog nemakog cara Henriha VI, i jednog od pretendenata na carsku krunu, koju je do kraja poneo sin Henriha VI Fridrih II Hoentaufen). Filip vapski je pozvao krstae i Mleane da pomognu povratak na presto Isaka II. Na Krfu, maja 1203. godine, potpisan je ugovor izmeu Aleksija i krstaa, a ve 24. juna 1203. godine, flota je stigla pred Carigrad.Zauzeli su Galatu i probili lanac koji je zatvarao ulaz u Zlatni Rog, prodrli u prestoniku luku i tada je poeo sveopti napad na grad, koji je zavren trijumfom krstaa 17. avgusta 1203. godine. Aleksije III (mislim da je bio brat Isaka II Anela) je pobegao i odneo sa sobom dravno blago, pa Isak II i Aleksije IV (bio sin Isaka II) nisu mogli da plate krstaima njihovu pomo. Potom se i stanovnitvo Carigrada pobunilo protiv cara koji je doveo krstae, te je krajem januara 1204. godine izbila buna u kojoj je Aleksija IV pogubljen, a Isak II ponovo zatvoren (prvi put zatvoren i oslepljen 1195. godine), te je uskoro i umro.Tada je na presto doveden Aleksije V Duka Murzufl (5. februar 1204 12. april 1204), zet Aleksija III.

Krstai su se spremali za novo osvajanje Carigrada, kako bi na njegovim ruevinama obrazovali novo carstvo. Marta 1204. godine, krstai i Mleci su potpisali detaljan ugovor o podeli Vizantije, a potom su krenuli u juri na grad. Carigrad je pao 13. aprila 1204. godine, a posle podele ratnog plena, dola je deoba samog carstva, koja je zapeatila njegov slom i postavila ga na periferiju deavanja.

22. Podela Vizantije posle IV Krstakog rataEnriko Dandolo (njegova unuka Ana Dandolo je bila trea ena Stefana Prvovenanog).Sama podela Vizantije, koju su dogovorili krstai i Mleci je dosledno sprovedena. Veliki mletaki dud, Enriko Dandolo, je pri deobi Vizantije imao poslednju re. Pre svega se pristupilo izboru novog cara novog Latinskog carstva. Postavljen je grof Balduin Flandrijski, koji je krunisan u crkvi Svete Sofije 16. maja 1204. godine. Prvi latinski patrijarh je postao Mleanin Toma Morozini.

Balduin je dobijao etvrtinu teritorije nekadanjeg Carstva. Od ostale , polovina je data Mlecima, a polovina je podeljena vitezovima krstake vojske. Balduinu je pripala Trakija, i severozapadni deo Male Azije. Dobio je i neka ostrva u Egeju, meu kojima i Lezbos, Hios i Samos.

Bonifaciju Monferatskom je dodeljen vei deo vizantijske Male Azije, ali je njega vie privlaila Evropa. Zaposeo je Solun i osnovao Solunsku kraljevinu, koja je obuhvatala i oblasti Makedonije i Tesalije.

Mleani su se zadovoljili Koronom i Modonom na Peloponezu, a malo kasnije, 1205. godine, zauzeli su i Dra i Dubrovnik, a potom i jonska ostrva Krit, veinu ostrva u arhipelagu sa Eubojom, Androsom i Naksosom, i najvanije luke na Helespontu i Mramornom moru.

Podeljen je bio i sam Carigrad Mleci su dobili 3/8, a car 5/8 teritorije.U srednjoj i junoj Grkoj, stvorene su vee kneevine koje su bile slabo vezane za Balduinovu vladavinu. Od ovih kneevina, najdue je opstala francuska kneevina Ahaja ili Moreja.

Neki vizantijski velikai su osnovali nove drave u kojima je Vizantija nastavila da postoji. Tako je u Maloj Aziji Teodor Laskaris stvorio Nikejsko carstvo; na Balkanu Mihailo Aneo - Epirski despotovinu. Na jugoistonoj obali Crnog mora nastalo je Trapezuntsko carstvo, koje su stvorili unuci Andronika I Komnina (1182-1185), Aleksije i David.

U Filadelfiji je kao samostalni dinast zavladao Teodor Mankafa, u ravnici Meandra Manojlo Mavrozom, a u Sampsonu kod Mileta Sava Asiden. Sa istoka, du obale, nadirao je i David Komnin.

23. Jovan III Vatac (1222-1254)Posle smrti osnivaa Nikejskog carstva, Teodora I Laskarisa, presto je zauzeo njegov zet Jovan Duka Vatac, koji je bio oenjen erkom Teodora I Laskarisa Irinom. Jovan III je bio najvei dravnik nikejske epohe i jedan od najveih vizantijskih vladara uopte.

Raspodela snaga u Maloj Aziji se pomerila u njegovu korist. Jovan III je potukao latinsku vojsku kod Pojmanenona. Posle ove bitke, skoro cela oblast Latinskog carstva pripala je Nikeji. Ugovorom iz 1225. godine Latini su zadrali samo obalu preko puta Carigrada sa okolinom Nikomedije. Nikejska flota je zauzela potom Lezbos, Hios, Samos, Ikariju i Rodos.

Potom je Jovan III poslao vojsku u Trakiju. Meutim, Teodor Aneo je ve bio preao granice bive solunske kraljevine, upao u Trakiju, napao Jedrene, i naterao vojsku Jovana III na povlaenje. Iz Jedrena je nastavio ka Carigradu, a ka istom cilju je kretao u bugarski car Asen II (1218-1241). Njegova epoha predstavlja vrhunac drugog bugarskog carstva. On je eleo fa stvori veliko vizantijsko-bugarsko carstvo sa seditem u Carigradu.

Latinski car Robert Kurtene je umro 1228. godine i kruna je pripala njegovom maloletnom bratu Balduinu II. U Carigradu se tada javila ideja da se regenstvo ponudi bugarskom caru, kako ne bi dolo do povratka pravih vladara. Planirana je bila veridba mladog Latinskog cara sa Asenovom erkom. Asen II se nadao da e kao tast maloletnog cara, postati gospodar Carigrada.

Ipak, Asenov plan se ukrtao sa putem Teodora Anela, koji je raskinuo savez sa Asenom protiv Vataca, i poeo rat protiv samog Asena.U prolee 1230. godine, kod Klokotnice na Marici, Bugari su potukli Teodorovu vojsku, i on je zarobljen i oslepljen. im je nestala opasnost od Teodora Anela, nestala je i latinska ponuda Asenu da preuzme presto. Asen II je potom stupio u pregovore sa Nikejom oko zajednike borbe protiv Latina. Nikeja je morala da pristane na formiranje bugarske patrijarije u Trnovu. U Galikoplju je 1235. godine potpisan ugovr o savezu, a u Lampsaku je proslavljena svadba Teodora II Laskarisa (sina Jovana III) sa Jelenom, Asenovom erkom; i tu je i proglaena i bugarska patrijarija.

Potom su opseli Carigrad sa kopna i mora. Naredne godine (1236), operacije su nastavljene, ali grad je izdrao opsadu zbog pomoi mletake flote. Asen II se potom okrenuo protiv Nikeje i stupio u rat protiv njih uz pomo Latina i Kumana. Opseo je Curulon u Trakiji, i tu je primio vest da su mu ena, sin i patrijarh umrli od teke bolesti, te se povukao, i sklopio mir sa Nikejom krajem 1237. godine. etiri godine kasnije je umro, i prodorom Mongola poinje opadanje bugarskog carstva.

Jovan III Vatac je 1242. godine krenuo protiv Soluna, ali je morao da se zaustavi i sklopi mir sa Jovanom, solunskim vladarom, zbog Mongola u Maloj Aziji. Ruska drava je podlegla, a Mongoli su opustoili i Poljsku, leziju, eku, Moravsku, Ugarsku, i prodrli do Jadrana. Prodrli su bili i u prednju Aziju i ugrozili Ikonijski sultanat i Trapezuntsko carstvo. Jovan III je sklopio savez sa Ikonijskim sultanatom 1243. godine, ali su Mongoli ubrzo napustili Malu Azijum te je Jovan III mogao ponovo da se okrene Balkanu.Jovan III je 1246. godine pobedio Zapadnogrku carevinu i Bugare, a decembra 1246. godine je uao u Solun. Za upravnika grada, bio je postaljen Andronik Paleolog, a njegov sin, Mihailo VIII, kasniji car, je bio upravnik Sera i Melnika.

Epir je bio pod upravom despota Mihaila II Anela. On je potpisao sporazum sa Jovanom III 1249. godine, ali ga je pogazio na nagovor Teodora Anela, i zapoeo je rat koji se zavrio njegovim porazom 1251. godine.

Jovan III, da bi pojaao vojne kontigente, je primao Kumane u slubu. Teio je novoj ekonomskoj politici zemlje, koja se moe opisati kao tenja za privrednom nezavisnou zemlje koja je imala da zadovoljava sve svoje potrebe. Hteo je da uini zemlju nezavisnom od uvoza robe i da je oslobodi od ekonomske prevlasti italijanskih gradova. I pored estih ratova, Nikeja nije imala problem sa nestaicom novca.

Jovan III Vatac je poslednjih godina ivota bolovao od epilepsije, i umro je 3. novembra 1254. godine. Grka crkva ga je nekoliko godina kasnije proglasila za sveca, a sahranjen je u Magneziji. Nasledio ga je njegov sin Teodor II Laskaris (1254-1258).24. Restauracija; Mihailo VIII Paleolog (1258/9-1261-1282)Teodor II Laskaris je umro u 37. godini ivota, 1258. godine. Tada je njega nasledio njegov 7godinji sin Jovan IV Laskaris. Regenstvo je bilo poverenoGeorgiju Muzalonu, koji je ubijen 9 dana posle smrti Teodora II, i potom je novi regent postao Mihailo VIII Paleolog. On je najpre bio postavljen za velikog duksa sa titulom despota, a potom, decembra 1258. ili januara 1259. godine, proglaen je za savladara Jovana IV.Prvi zadatak Mihaila VIII bio je rat protiv trojnog saveza. Manfred (sin Fridriha II Hoentaufena) je 1258. godine zauzeo Krf, Dra, Valonu i Butrinto. Epirski despot je sa njim sklopio savez protiv Nikeje. Prikljuio im se i ahajski knez Viljem II Vilarduen. Na stranu ovog saveza, stala je i Srbija Uroa I (1243-1276).

Sevastokrator Jovan Paleolog je poveo veliku vojsku sa jakim kumanskim i seldukim kontigentima. U jesen 1259. godine, dolo je do bitke u pelagonskoj dolini, u kojoj su Vizantinci potukli neprijatelje. 400 konjanika koje je Manfred bio poslao su izginuli, a Viljem II Vilarduen je zarobljen. Carska vojska je ula u Epir, i upala u Artu, a Epir se oporavio samo zahvaljujui novoj pomoi sa Sicilije. ak su i Srbi napustili gradove koje su zauzeli godinu dana ranije.

U Nimfeju je 13. maja 1261. godine sklopljen ugovor izmeu enovljana i Vizantije. enova se obavezala da prui caru vojnu pomo protiv Mletaka, a zauzvrat ona je osloboena svih carina i dabina na teritoriji Carstva i dobila je pristanita u svim vanijim vizantijskim lukama. Vojskovoa Aleksije Stratigopul je poslat sa malom vojkom na bugarsku granicu. Prolazei kroz Trakiju, saznao je da je Carigrad skoro bez zatite, i napao ga je. U grad je uao skoro bez borbe 25. jula 1261. godine. Balduin II je pobegao, i tako je Latinsko carstvo prestalo da postoji.Mihailo VIII je umarirao u grad 15. avgusta 1261. godine, gde je doekan sa velikim oduevljenjem, i ovaj njegov dolazak se pretvorio u narodni i verski praznik. Car je potom proetao gradom, uao u crkvu Svete Sofije, gde je septembra 1261. godine krunisan od strane patrijarha.

Osvajanje prestonice, je sa sobom donosilo i probleme. Poveali su se izdaci, bila je potrebna vea vojska i flota. Obnova prestonice je takoe mnogo kotala. U vizantijskim vodama su gospodarile italijanske republike, njihove kolonije su bile svuda po Carstvu, i njima je pripadala i veina ostrva u istonom Sredozemlju. Grka je ostala pod Latinskom vlau, a Epir i Tesalija su izmakli ujedinjenju sa Vizantijom, i stalno su bili neprijateljski raspoloeni prema Vizantiji.

Sredite agresivnih planova protiv Vizantije je bila Sicilija. Mihailo VIII je teio da sprei njihov sporazum sa Rimom. Papa Urban IV nije podravao Manfredove osvajake planove, jer je hteo da uini kraj vladavine dinastije Hoentaufen u Italiji. Mihailo VIII je to uspeo da iskoristi, te je papi ponudio ugovor o uniji dve crkve. U meuvremenu je Viljem II Vilarduen krenuo u rat protiv Vizantije, a Mihailo VIII mu je poslao jaku vojsku u susret. Otpoela je jaka vizantijska ofanziva na Peloponezu, koja se zarila pobedom. Vizantijsko-enovljanska flota je zauzela Egejska ostrva, a 1262. godine su pali Anhijal i Mesemvrija, crnomorske luke, te je tako Vizantija proirena na raun Bugarske. Jovan Paleolog je u Epiru odneo veliku pobedu 1264. godine i naterao epirskog despota da prizna suverenitet vizantijskog cara.Rat u junoj Grkoj se otegao, novca je ponestalo, te su turske trupe prele na stranu neprijatelja. Vizantinci su potom pretrpeli poraz u unutranjosti Peloponeza 1264. godine kod Makri-Plagi i poeli su da se povlae. Takoe su i enovljani bili poraeni na moru 1263. godine kod Seteopocija u Napuljskom zalivu. Mleani su potom sklopili novi ugovor, juna 1265. godine, kojim su dobili sve stare i nee nove privilegije u Vizantiji. Mihailo VIII je potom, ponovo, sklopio ugovor sa enovljanima, koji su opet dobili pravo slobodne trgovine u Vizantiji i pravo da nasele Galatu. Ovaj ugovor je uinio kraj razmiljanja Mleana, i oni su ratifikovali ugovor 4. aprila 1268. godine.

Karlo Anujski (brat Luja IX) je doao u Italiju i svrgnuo Manfreda. Istupio je sa agresivnim namerama prema Vizantiji, i umeao se u prilike u Grkoj. Viljem II je stavio svoju zemlju pod njegov suverenitet, a Srbija i Bugarska su takoe stale na Karlovu stranu. U meuvremenu je Mihailo VIII zbacio i oslepeo Jovana IV Laskarisa, te je on samostalno poeo da vlada.Posle smrti pape Klimenta IV, Mihailo je pronaao oslonac kod francuskog kralja Luja IX Svetog. On je nameravao da oslobodi svete zemlje od nevernika i tako je uspeo da odvrati svog brata Karla Anujskog od rata protiv Vizantije. Karlo je morao 1270. godine da ga prati u krstakom pohodu u Tunis, i tako je njegov pohod protiv Vizantije bio zaustavljen.

Vizantija je u meuvremenu uvrstila svoje pozicije na Peloponezu, a smru Luja IX, Karlo Anujski se vratio na Siciliju. Transportovao je trupe u Moreju 1271. i 1272. godine, to je zaustavilo napredovanje Vizantije. Mihailo VIII se potom okrenuo obnavljanju vlasti na Balkanu, ali nije postigao uspeha u Srbiji i Bugarskoj, li se zato zbliio sa Ugarskom. Oenio je svog sina Andronika sa erkom ugarskog kralja Stefana V, te je Andronik krunisan 1272. godine za cara i savladara. Mihailo VIII, nije predao Bugarima ranije dogovorene Anhijal i Mesemvriju, te je tako izbio rat 1272. godine, od kojeg su Bugari morali da odustanu pod pritiskom Tatara. Mihailo VIII je potpisao ugovor o prijateljstvu sa Nogajem, najznaajnijim tatarskim voom.

Novi papa, Grigorije X, je rekao Mihailu da mu je garantovana bezbednost u sluaju potinjenja Rimu, a da u suprotnom nee moi da sprei Karla Anujskog u njegovim namerama. Papa je takoe uspeo da ubedi Mleane da odustanu od novog ugovora, tako da je Mihailo VIII morao da se pokori papinoj volji.

Uspeo je da se dogovori sa rimskim legatima i da jedan deo njegovog klera pridobije za prihvatanje unije. Unija je potpisana na saboru u Lionu 6. juna 1271. godine. Karlo Anujski je moro da odustane od rata i pristane na primirje do 1. maja 1276. godine, a Mleci su u martu 1275. godine potpisali novi ugovor sa carem. Mihailove trupe su potisle anujske u Albaniji, i zauzele Belgrad i Butrinto, te su opsele Dra i Valonu. Jovan Paleolog (carev brat) je uao u Tesaliju do Neopatre, ali je tamonji sevastokrator, Jovan Aneo, uspeo da odbrani svoju prestonicu. Ni pohod dve godine kasnije nije imao veeg uspeha. Najvee uspehe, Vizantija je postigla na moru zauzela je Euboja, kao i vie Egejskih ostrva, tako da je Vizantija ponovo zagospodarila Egejskim morem.Viljem II Vilarduen je umro 1278. godine. Tada je Morejska kneevina dospela pod vlast Karla Anujskog. Ipak, zemlja je bila iscrpljena stalnim ratovanjem, tako d aje dolo do pobune grkog stanovnitva protiv tuinske vlasti, tako da je Vizantija proirila svoju vlast sve do Arkadije.

Patrijarh Josif nije hteo ni da uje o uniji, tako da je za patrijarha postavljan Jovan Vek. Po prepunim zatvorima, leali su svetenici i svetovnjaci, brojni ljudi sa carskog dvora, jer je rascep zahvatio sve slojeve stanovnitva, pa ak i carsku porodicu. U Epiru je despot Niifor ustao protiv Paleologa, zauzeo Butrinto, i potom ga predao Karlu Anujskom. Jovan Tesalijski je nastupio kao branilac pravoslavlja, i 1278. godine je odrao sabor na kome je Mihailo VIII proklet kao jeretik.Novi papa, Martin IV, je stao na stranu Karla Anujskog, koji je uskoro sklopio ugovor sa Mlecima radi uspostavljanja Rimske imperije (3. jula 1281.). Tako je unija doivela veliki neuspeh. Mleci su dali Karlu Anujskom flotu, a Jovan Tesalijski, i srpski kralj Milutin, su napali Makedoniju 1282. godine. Milutin je zauzeo Skoplje, koje je tako ostalo zauvek van domaaja Vizantije. Meutim, Mihailo VIII je uspeo da ubedi Aragonskog kralja Petra III, da napadne Karla Anujskog s lea, a i vizantijski agenti su hukali novcem sicilijansko stanonitvo protiv Anujaca. U Palermu je potom izbio ustanak 31. marta 1282. godine, koji se velikom brzinom proirio na celo ostrvo. U avgustu je stigao Petar III sa flotom. Krunisan je manfredovskom krunom u Palermu i postao gospodar Sicilije. Karlo Anujski je jedva uspeo da odri vlast na jugu Italije, ime je njegov rat protiv Vizantije propao.

Mihaila VIII Paleolog je nasledio sin Andronik II (1282-1328).25. Katalanci u VizantijiAndronik II (1282-1328) je protiv Turaka nade polagao u Alane. Bilo ih je nekih 10ak hiljada, ali su bili poraeni u prvom sukobu sa Turcima, pa su se povukli i poeli da pljakaju vizantijsku zemlju. Meutim, Roer de Flor, zapovednik Katalanske kompanije, ponudio je caru svoje usluge u borbi protiv Turaka.Krajem 1303. godine, Roer je stigao u Carigrad sa 6500 vojnika. Andronik II mu je dao ugovorenu platu za 4 meseca unapred, i verio ga sa svojom sestriinom Marijom Asen. Poetkom 1304. godine, Katalanci su preli u Malu Aziju, i krenuli protiv Filadelfije, gde su u prvom naletu potukli Turke. Posle pobede, Katalanci su poeli da pustoe okolnu zemlju, pljakajui i Turke i Vizantince, a napali su i vizantijsku Magneziju. Ipak, carska vlada je uspela da ubedi Katalance da se vrate, i oni su zimu 1304/1305. proveli u Galipolju.

Sukob se ipak, zaotrio, i Roer de Flor je ubijen u palati Mihaila IX (sin Andronika II iz prvog braka, i njegov savladar) aprila 1305. godine. Katalanci su zbog toga bili ogoreni, te je izbio rat. Kod Apra u Trakiji, malena vojska Mihaila IX, sa pomonim turskim i alanskim trupama je pretrpela teak poraz. Potom su Katalanci pune dve godine pljakali po celoj Trakiji.

Katalanci su potom krenuli preko Rodopa, i u jesen 1307. godine se nastanili na Kasandriji, i odatle su nastavili da pljakaju. Ni manastiri Svete Gore nisu bili poteeni Hilandar je izdrao opsadu, a Ruski manastir je spaljen. U prolee 1308. godine, Katalanci su napali i Solun, ali su odbijeni.Teobald Sepoa, izaslanik Karla Valoa, je stigao u prolee 1308. godine sa 11 mletakih laa na Eubeju. Uputio se na Kasandriju, i primio od Katalanske kompanije zakletvu vernosti. Katalanci su potom krenuli na Tesaliju gde je vladao teko bolestan Jovan II, koji je bio u dobrim odnosima sa Andronikom II. Meutim, on nije moga da prui bilo kakav otpor Katalancima. Oni su godinu dana iveli u ovoj oblasti. U prolee 1310. godine, Katalanci su krenuli na jug, i stupili u slubu atinskog vojvode Valtera Brijena. Potom su i zaratili sa Francima 1311. godine. Na Kefisu u Bojotiji su porazili brojano jau franaku vojsku. Vojvoda Valter i njegovi vitezovi su izginuli, pa je franaka vlast u Atici i Bojotiji bila slomljena. Umesto nje, nastala je Katalanska kneevina.26. Prvi graanski rat (Andronik II vs. Andronik III)Opadanje vizantijske drave ispoljilo se u tekim nemirima. Sukob izmeu starog i mladog Anronika, je prvi u nizu unutranjih borbi.

Andronik III, sin Mihaila IX Paleologa, je bio darovit, i miljenik starog cara. Jo kao dete je bio proglaen za cara savladara, i vaio je za drugog naslednika, posle svog oca Mihaila IX. Meutim, Andronik II je sve tee podnosio lakomislen ivot Andronika III, a Andronik III je sve tee podnosio dedino i oevo tutorstvo. Andronikovi (III) ljudi su grekom ubili njegovog brata, despota Manojla. Pogoen ovim, Mihailo IX, je bio teko bolestan, te je umro 1320. godine, a Andronik II je svog unuka liio nasledstva.

Meutim, Andronik III je imao mnogo pristalica, naroito meu mlaim plemiima, te se protiv cara stvorila jaka opozicija. Najistaknutiji su bili Jovan Kantakuzin i Sirgijan, ovek kumanskog porekla. Aristokratija je uspela da izazove nemire, i na Uskrs 1321. godine, Andronik III je napustio Carigrad, i pridruio se vojsci koju su njegovi prijatelji okupili oko Jedrena. Kada je vojska pod komandom Sirgijana krenula na prestonicu, Andronik II je pourio da sklopi mir, plaei se izbijanja pobune u Carigradu.

Ipak, ve sledee godine je dolo do novog rata, poto je dolo do suparnitva Sirgijana i Kantakuzina. Sirgijan je priao starom caru. Meutim, naklonost naroda je i dalje bila na strani pretendenta, te je Andronik II, nakon to se nekoliko gradova u blizini Carigrada predalo, ponovo popustio. Potom je due vreme vladao mir, a Andronik III je bio krunisan za savladara 2. februara 1325. godine.Turci su u meuvremenu zauzeli Bursu 6. aprila 1326. godine, pa ju je Urhan, Osmanov sin, nainio svojom prestonicom.

Do novog sukoba izmeu mladog i starog cara je dolo 1327. godine. Andronik II je sklopio savez sa Stefanom Deanskim, a Andronik III se sporazumeo sa bugarskim carem Mihailom imanom. Ipak, akcija Andronika II u Makedoniji je propala pre nego to je srpski kralj uspeo da se pridrui. Cela Makedonija i Solun su pripali Androniku III koji je uao u grad u pratnji Kantakuzina, januara 1328. godine. Potom je bugarski car poslao Androniku II jedan odred bugarsko-tatarskog sastava, ali ga je Andronik III pretnjama i nagovaranjima uspeo da ubedi da opozove svoje trupe.

Andronik III je prodro u carigrad 24. maja 1328. godine, i preuzeo je vlast. Stari car, Andronik II, je zatvoren u manastir, gde je i umro 13. februara 1332. godine. Tada je na vlast dola nova generacija, na elu sa Andronikom III (1328-1341) i Jovanom Kantakuzinom.

27. IshiazamU borbu oko vizantijskog prestola, posle smrti Andronika III (1341) umeali su se i ziloti, fanatiki deo monaha, koji su u to vreme stvorili struju ishiasta, kaluera koji su verovali da ivotom u potpunoj povuenosti i tiini. uz krajnju asketizam, moe da se doivi vizija boanske svetlosti. Ove metode su naile na podsmevanje i osudu, pa su ak izbili i sporovi u samoj crkvi oko ispravnosti ovog verovanja. Jedni su odbacivali postojanje neeg takvog, dok su drugi izjednaavali nebeski i zemaljski svet, neim to ih vezuje, to potie od Boga, a saoptava se ljudima. (ovaj prvi pasus ide i u naredno pitanje o ustanku zilota)Isihastika nauka je priznata na saboru u Carigradu 1341. godine.

Sabor na Vlahernskom dvoru 1351. godine je priznao pravovernost isihasta, i bacio anatemu na protivnike ove dogme. Grigorije Palama je uskoro bio proglaen za sveca (1357/1358), a njegova nauka postala je jedna od osnova daljeg razvoja grke crkve.

28. Ustanak zilota u Solunu (verovatno i dolazak Kantakuzina)

Andronik III je umro 15. juna 1341. godine, a njegov sin Jovan V je imao 9 godina. Veliki domestik Kantakuzin, pogalao je pravo na regenstvo. Njegov najvei neprijatelj bio je Aleksije Apokavk (koji je za vreme graanskog rata bio na strani Andronika III). Turci su pljakali Traku obalu, a Srbi su ponovo prodrli do Soluna, dok su Bugari pretili ratom. Ahajski feudalci su obavestili domestika da su spremni da priznaju suverenitet Vizantije.

Odlazak Kantakuzina iz prestonice, iskoristili su protivnici za dravni udar. Veliki domestik je proglaen je za dravnog neprijatelja, njegova palata je opljakana i poruena, a njegove pristalice pohapene. Kantakuzin je prihavatio borbu i 26. oktobra 1341. godine u Didimotici se proglasio za cara. Jovan Kantakuzin je naglasio da se ne bori protiv legitimnog cara Jovana V, nego protiv Apokavka.Izbijanjem sukoba izmeu regenstva i voe aristokrata Kantakuzina, socijalni antagonizam je buknuo. U Jedrenu je izbio ustanak protiv lokalne aristokratije, i uskoro se pobuna proirila i na druge trakre gradove. Pobuna je bila najintenzivnija u Solunu, gde su 1342. godine, ziloti uspeli da uzmu vlast u svoje ruke, a namesnik Teodor Sinadin je morao da pobegne iz grada, k