Vladan Virijević

 

 

 

 

DELATNOST "UDRUŽENjA ČETNIKA" U DEŽEVSKOM, STUDENIČKOM I ŠTAVIČKOM SREZU TRIDESETIH GODINA 20. VEKA

 

 

 

Četnička udruženja formirana na teritoriji Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS), odnosno Kraljevine Jugoslavije, neposredno po završetku Prvog sve-tskog rata, imaju svoju predistoriju u oružanoj četničkoj akciji u Staroj Srbiji vođenoj u drugoj polovini 19. veka radi borbe protiv turske vlasti i suzbijanja bugarske propagande.1[1] Prvu srpsku četu od 8 ljudi formirao je 1903. godine u Beo-gradu lekar M. Gođevac, da bi uskoro bio obrazovan i "Glavni odbor četničke akcije" (nazivan i "Srpski komitet") sa zadatkom da prikuplja materijalna i finansijska sredstva, prikuplja ljudstvo za četničke jedinice i organizuje njihovo prebacivanje na prostore Stare Srbije.2[2]

U brojnim četničkim akcijama tokom prve decenije 20. veka aktivno učešće uzeli su i pojedinci i sa terena Ibarske doline tj. tadašnjih pograničnih srezova Kraljevine Srbije, poput vojvode Savatija Miloševića iz Pavlice (studenički srez), koji je poginuo 25. maja 1905. godine u borbi protiv turskih askera i Arbanasa u Velikoj Hoči kod Prizrena.3[3]

Posebno istaknutu ulogu četničke jedinice imale su u balkanskim ratovima 1912-1913. godine, a njihova borbena iskustva bila su od ogromnog značaja i za dejstva srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

1[1] O začecima četovanja u Srba vidi: Mr Đorđe Đekić, Počeci srpskog četništva - Organizacija četničkog pokreta u Kneževini Srbiji u 19. veku, Beograd 2000, 130.

2[2] Vojna enciklopedija, Beograd 1959.

3[3] Spomenica dvadesetpetogodišnjice oslobođenja Južne Srbije (1912-1937), Skoplje 1937, 285; Ilustrovana istorija četničkog pokreta, Beograd 1993, 46.

Nakon stvaranja Kraljevine SHS četnički pokret se organizaciono prilagođavao za delatnost u mirnodopskim uslovima. Prva posleratna četnička organizacija nazvana "Udruženje četnika za slobodu i čast Otaxbine" formirana je 1921. godine, a njeni osnovni zadaci bili su: negovanje četničke tradicije, širenje četničkih patriotskih ideja, briga o udovicama i siročadima palih četnika i staranje o četničkim veteranima-invalidima.4[4] Tokom 1924. godine obra-zovana su još dva ovakva udruženja sa gotovo identičnim ciljevima - "Udruženje srpskih četnika za Kralja i Otaxbi-nu" i "Udruženje srpskih četnika Petar Mrkonjić" koja su već naredne godine objedinjena u "Udruženje srpskih četnika Petar Mrkonjić - za Kralja i Otaxbinu" na čijem čelu se nalazio Puniša Račić.5[5]

Zavođenjem šestojanuarske diktature delatnost "Udruženja srpskih četnika Petar Mrkonjić - za Kralja i Otaxbinu" je zabranjena, verovatno i zbog činjenice da je nje-gov predsednik bio u zatvoru zbog atentata u Narodnoj sku-pštini na poslanike Hrvatske seljačke stranke, dok je "Udru-ženje četnika za slobodu i čast Otaxbine" nastavilo sa radom zagovarajući unitarno jugoslovenstvo - zvaničnu državnu ideologiju.

Ustrojstvo "Udruženja četnika za slobodu i čast Otaxbine" (u daljem tekstu Udruženje), bilo je određeno "Pravilima" usvojenim 10. decembra 1922. godine. Radom Udru-ženja rukovodio je Glavni odbor sa sedištem u Beogradu a biran je svake godine na skupštini održavanoj na Đurđevdan, 6. maja. Udruženje je imalo razgranatu mrežu svojih pododbora širom zemlje koji su u svojim aktivnostima bili strogo podređeni Glavnom odboru, pa su mu tako podnosili izve-štaje o radu i slali polovinu svojih prihoda prikupljenih od članarine , dobrovoljnih priloga, prihoda sa zabava i sl. Svaki pododbor imao je svoj Upravni i Nadzorni odbor koji su koordinirali rad članstva.

Iako je Udruženje u početku imalo staleški karakter primajući u svoje članstvo samo ratne veterane, ubrzo je otvorena mogućnost da u njegove redove stupaju i ostali građani, pri čemu se posebno računalo na omladinu koja je navršila 16 godina života, pa je tako "novi" član Udruženja mogao postati svaki građanin "naše narodnosti koji je pomagao i pomaže borbu i ideje našeg oslobođenja i jedi-nstva".6[6]

"Pravilima" je bila propisana stroga disciplina za članstvo, pa se tako naglašavalo:

1. član ne sme nigde zloupotrebiti društveno ime, pečat, ugled, odelo, niti neovlašćen činiti ma šta u ime Udruženja;

2. ne sme iznositi nikakve glasove o Udruženju, niti rešenja i odluke sednica Odbora;

4[4] Nusret Šehić, Četništvo u Bosni i Hercegovini (1918-1941) (u daljem tekstu N. Šehić, Četništvo u ...), Sarajevo 1971, 55.

5[5] Isto, 92.

6[6] Isto, 57.

3. ne sme javno ogovarati svoje drugove, spletkariti i napadati Upravu, već je dužan svaki slučaj pismenim putem dostaviti Odboru;

4. ne sme na skupštini, zboru ili kongresu upadati u reč i tako ometati rad. Onaj ko se ne bude pridržavao ovoga biće iskljužen sa svakog zbora;

5. svaki član mora negovati dužno poštovanje prema članovima Uprave i pokoravati se svim naredbama pretpostavljenih u interesu Udruženja;

6. član ne sme zloupotrebiti člansku kartu i poverenje koje mu dade Udruženje;7[7]

Svaki kandidat za "novog" člana podnosio je molbu u formi prijave, kojom bi se ujedno obavezivao na vernost Udruženju izjavljujući pri tom "da ću se pokoravati svim društvenim propisima, a koje propisuju društvena pravila, uputi i pravilnici Udruženja četnika. Da ću naređenja tačno izvršiti, ime četničko neću zloupotrebljavati, a svoje oba-veze ću tačno i na vreme prema Udruženju ispunjavati. Neću se bespravno isticati, sem po naređenju mojih starešina, niti ću pak praviti neke izgrede. Sva naređenja pretpostavljenih ću tačno i na vreme izvršavati".8[8]

Nakon glasina koje su se mogle čuti tokom 1937. godine, po kojima se knez Pavle Karađorđević pripremao da preuzme kraljevski presto, članovi Udruženja su polagali i zakletvu vernosti maloletnom prestolonasledniku Petru koja je glasila: "Prožet dubokim nacionalnim osećanjem i velikom ljubavlju prema svom uzvišenom i mladom vladaocu Kralju Petru II zavetujem se: da ću kao redovan i aktivan član Udruženja četnika ostati neprekidno pet godina pod vođstvom svojih starešina. Za sve to vreme ću verno i požrtvovano čuvati i braniti kraljevski presto Njegovog Veličanstva Kralja Petra II, do njegovog punoletstva, a kada primi državnu upravu u Svoje ruke, na Njegov uzvišeni poziv, odazvaću se i boriti za dobro i sreću Kralja i Otaxbine, kao svog najvišeg ideala. Isto tako se zavetujem da ću do svoje smrti čuvati najveću svetinju poruku Blaženopočivšeg Vite-škog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja: "Čuvajte mi Jugo-slaviju" i raditi svim svojim silama da sloboda naroda i jedi-nstvo države i čast Otaxbine budu očuvani, što će mi uvek i iznad svega biti misao vodilja kroz ceo život. Tako mi Bog pomogao!".9[9]

7[7] Pravila Udruženja četnika, Beograd 1935, 3-7.

8[8] Prijavu su morala da potpišu i dva svedoka koji bi jemčili da "novi" član nije "odan nikakvim porocima i da je nacionalno ispravan." (Svim pododborima Udruženja četnika, "Jugoslovenska straža", 12. 12. 1937, 4.)

9[9] N. Šehić, Četništvo u ..., 182.

Nastojeći da omasovi članstvo bez obzira na veroispovest10[10], etničko poreklo, socijalni status i politička opredeljenja Udruženje je isticalo svoju vanstranačku poziciju i opštejugoslovenski karakter: "Udruženje ne pri-pada ni jednoj političkoj partiji i prema tome partizanstvo je isključeno iz Udruženja".11[11]

Svoja ideološka usmerenja i programske ciljeve Udruženje je popularisalo organizovanjem raznih manife-stacija (osvećenja društvenih zastava, pozorišnih predstava, koncerata, predavanja i sl.) i putem pisane reči tj. štampanjem raznih letaka, brošura, proglasa i drugih publikacija kao i "Jugoslovenske straže" - zvaničnog organa Glavnog odbora Udruženja.12[12] Osim "Sretenja Gospodnjeg" (15. februar) kao svoje društvene slave, Udruženje je proslavljalo Vidovdan, Dan ujedinjenja (1. decembar) i niz dru-gih praznika.13[13] Udruženje je imalo i svoju zastavu koja je bila crne boje a na čijoj sredini se nalazila mrtvačka glava oko koje je pisalo "Za slobodu i čast Otaxbine", dok se na koplju zastave nalazio beli orao.14[14]

Članovi Udruženja prilikom svečanosti oblačili su uniforme pribavljane iz sopstvenih sredstava, ukrašavajući ih značkom "Belog orla" koji u kanxama drži mrtvačku glavu sa dve ukrštene kosti.15[15] Međusobno su se oslovljavali sa "brate" a pozdravljali sa "zdravo".16[16]

10[10] Da su članovi Udruženja bili i građani koji su ispovedali islam svedoči i činjenica da je, zbog kršenja disciplinskih pravila, iz članstva raščanskog Pododbora 12. 12. 1937. godine isključen Azir Zeković. (IAK, VARIA, Dopis Pododbora četničkog udruženja Raška Glavnom odboru, 12. 12. 1937; Službeni deo, "Jugoslovenska straža", 26. 12. 1937.

11[11] Nusret Šehić, Djelatnost Udruženja četnika sarajevskog pododbora od 1933. do 1937. godine s posebnim osvrtom na nacionalnu i socijalnu strukturu njegovih članova, Godišnjak društva istoričara Bosne i Hercegovine, XV/64, Sarajevo 1966, 163. (u daljem tekstu: N. Šehić, Djelatnost Udruženja...)

12[12] "Jugoslovenska straža"izlazila je kao nedeljnik. Štampana je ćirilicom a uređivao ju je Halil Šarić. (Vuk Dragović, Srpska štampa između dva rata, knj. I, Beograd 1956, 87.)

13[13] Povodom slave 1937. godine vojvoda Pećanac uputio je sledeću poslanicu članstvu: "Braćo četnici, Sretenje Gospodnje - Četnička slava i uspomena na početak borbi Vožda Karađorđa za narodno oslobođenje i ujedinjenje, ujedno je i dan, kada se svi mi sakupljamo pod crnim barjakom, najsvetijim četničkim znamenjem, jedinim izrazitim simvolom vernog i odanog služenja Kralju i Otaxbini, sa pijetetom se sećamo i sa velikim bolom u duši se klanjamo zatočenicima naše slobode, senima naših drugova koji, ne žaleći mreti, živote svoje položiše na oltar Otaxbine." (Sretenje Gospodnje - Četnička slava (15. II), "Jugoslovenska straža", 7. 02. 1937, 1.)

14[14] Isto, 164.

15[15] Pravila Udruženja četnika, Beograd 1935, 14.

16[16] Isto, 165.

Dolaskom na čelo Udruženja 1932. godine vojvode iz Topličkog ustanka Koste Milovanovića-Pećanca rad Udru-ženja dobija snažan polet. Glavna pažnja vojvode Pećanca i novog Glavnog odbora bila je usmerena na širenju mreže pododbora i omasovljavanju članstva, tako da su oni osnivani u gotovo svim varošima i varošicama Jugoslavije, između ostalih i u Baljevcu i Raški (studenički srez), Tutinu (štavički srez) i Novom Pazaru (deževski srez).17[17]

Pododbor u Baljevcu formiran je početkom 1936. godine okupivši u svoje redove meštane svih socijalnih slojeva - seljake, trgovce, zanatlije i rudare "Ibarskih rudnika". Osvećenje društvene zastave obavljeno je, uz prigodnu sve-čanost, 5. aprila 1936. godine.18[18] O ovom događaju kome su, osim žitelja Baljevca i drugih mesta studeničkog sreza, prisu-stvovali izaslanici Glavnog odbora, advokati Stojan Nešić i Dobrivoje Lazarević, predstavnici nekoliko pododbora iz susednih srezova, članovi sokolskih organizacija i "ugledne ličnosti" iz Raške, dopisnik "Jugoslovenske straže" je zapisao: "Prvi put četnici u ovim krajevima priređuju svoj nacionalni dan i posvetu društvenog barjaka. (...) Svečanost se pretvorila u spontane nacionalne manifestacije vernosti i ljubavi prema Nj. V. Kralju Petru II, Kraljevskom domu, jedi-nstvu, celini i velikoj Jugoslaviji. Tačno u 11 časova formirana je povorka četnika na čelu sa izaslanicima. Povorka je otišla do crkve gde je sveštenik g. Despotović osvetio zastavu koju je studeničkim četnicima darovao i kumovao Čedomir Damnjanović, trgovac i rezervni oficir. (...) Po osvećenju zastave sveštenik je, predajući zastavu kumu g. Damnjanoviću, uputio nekoliko reči prisutnima, gde im je izneo šta znači osvećenje i zakletva, a naročito kod četnika. Kum zastave primajući i predajući zastavu g. Nešiću, između ostalog rekao je: Kao što zora pretskazuje, tako ste i vi četnici u svakom nacionalnom radu prednjačili i bili prvi vesnici slobode kroz svoju sopstvenu krv. I kao što vas krasi svetla prošlost, ja verujem da će te ukrasiti sebe sa velikim zavetom da zajednički očuvamo veliki dar koji nam je ostavio u amanet naš neumrli Kralj. (...) Za sve goste i prisutne u po-dne je priredio zajednički ručak g. Damnjanović, kum zastave. Za vreme ručka palo je nekoliko zdravica. Posle ručka priređene su nacionalne igre, veselje je trajalo do duboko u noć".19[19]

17[17] U 1935. godini Udruženje je imalo 450 pododbora sa 213.210 članova na teritoriji cele Kraljevine da bi u 1938. godini taj broj bio povećan na 1.000 pododbora sa preko 500.000 članova. (Izveštaj Glavnog odbora Udruženja četnika od Kongresa 1935. g. do 1. maja 1938. godine, "Jugoslovenska straža", 6. 05. 1938.)

18[18] U sklopu priprema za ovaj čin baljevački četnici uputili su poziv i prestolonasledniku Petru II Karađorđeviću: "Na dan 5. aprila 1936. godine Pododbor Udruženja četnika Kraljevine Jugoslavije u selu Baljevcu izvršiće osvećenje svoje društvene zastave koju je podario g. Čedomir Damnjanović, trgovac iz Baljevca. U srcu stare srpske prestonice Nemanjića - kolevci Srpstva, ovo malo selo verno tradicijama svojih predaka, a pobuđeno patriotizmom i osećajima prema Kralju i Otaxbini, moli g. Maršala dvora da priloženi klinac izvoli predati Nj. V. Kralju i Kraljevskom domu. Četnici i narod sela Baljevca i okoline biće srećni da vide svog uzvišenog Vladaoca prilikom ovog svečanog čina u svojoj sredini, za koga jedino živi i koji uživa nepodeljene simpatije našeg celokupnog naroda moleći se Svevišnjem da ga dugo poživi na sreću i blagostanje naše velike i moćne otaxbine Jugoslavije". (Istorijski arhiv Kraljevo (u daljem tekstu IAK), VARIA, Dopis Četničkog udruženja Baljevac Maršalatu Dvora Nj. V. Kralja Petra II, 22. 03. 1936.)

Prema našim saznanjima, neposredno nakon Baljevca pododbor Udruženja osnovan je u štavičkom srezu tj. u Tutinu. O njegovom postojanju i radu pronašli smo samo jednu novinsku belešku s kraja juna meseca 1937. godine koja govori o održavanju prve redovne godišnje skupštine na kojoj je iza-brana Uprava Pododbora. Tom prilikom za predsednika iza-bran je Vuksan Popović, za sekretara Rakić Otašević, blagajnika Jovan Lončarević, a za članove Raško Vukadinović, Sofronije Leković i Nikodim Pantović. Za predsednika Nadzornog odbora izabran je Simo Pantović a za članove Vučina Veselinović i Danilo Zečević. Nakon sku-pštine koja je "protekla u najboljem redu" poslati su "brzojavi Nj. V. Kralju Petru II i vojvodi Pećancu".20[20]

Pododbor u Novom Pazaru je, po svoj prilici, obrazovan početkom juna 1937. godine a osvećenje zastave priređeno je 20. juna, povodom čega je Novi Pazar posetio i vojvoda Pećanac. Atmosferu ovog događaja nadahnuto je na stu-pcima "Jugoslovenske straže" dočarao Stanimir Savić, činovnik Okružnog suda: "Danas je Nemanjin Ras, koji do sada nije doživeo veću svečanost, osvanuo iskićen državnim trobojkama. Dan vedar i topao. Na sve strane od rane zore užurbanost. Četnici, stari i mladi u svojim divnim odelima, od kojih neke krasi ordenje, čili, veseli, puni volje i poleta, jure levo i desno. Gosti pristižu. Četnici ih dočekuju, ljube i grle, onako kako to mogu rasni Pazarci. Pred hotelom "Vukosavljević" trešti muzika 31. pešadijskog puka iz Prištine. Šefovi nadleštava, oficiri, sokoli, đaci, četnici u stroju, očekuju dolazak starine, dičnog vojvode Pećanca. Povorka se formira i sa muzikom na čelu odlazi se korporativno u grad. Tamo pristižu grupe gostiju. Truba nagoveštava dolazak vojode. Muzika svira "Spremte se spremte četnici". Oštra pogleda, čio, smeo, mladićskim korakom dolazi vojvoda Peanac. Raportira mu brat Dušan Davidović, advokat i predsednik opštine novopazarske, sa kime se vojvoda ljubi. Vojvoda zatim pristupa četnicima sa "Pomoz Bog četnici!". Iz hiljade mladih grla prolama se vazduh sa "Bog ti pomogo!".21[21]

Čin osvećenja obavljen je u mesnoj crkvi uz činodejstvovanje arhijerejskog namesnika Dušana Krsmanovića i sveštenika Velimira Popovića. Za barja-ktara određen je Milojko Roginjac, "kršan, mlad, čije grudi krasi Karađorđeva zvezda i drugi ordeni, primajući zstavu zavetuje se da će istu čuvati i da je neće napustiti dok u njego-vim žilama teče krv".22[22] Zastavi je kumovao apotekar Dušan Vranić. Nakon osvećenja kojem su kao gosti prisustvovali i članovi pododbora iz Jagodine, Tutina i Baljevca, narodni poslanik studeničkog sreza Velimir Kursulić, načelnik sreza deževskog Nikola Ivančević, predsednik novopazarskog Sreskog suda Marko Vukčević, oficiri i brojno građanstvo, upriličen je i svečani defile ulicom "Kralja Petra" prema hotelu "Vrbak". "Jagodinci, baljevčani, divni štavičani, kršni sjeničani i požežani, rasni Pazarci, u divnim četni-čkim odelima, pod oružjem, marširaju pod komandom starog četnika i nacionalnog borca brata Dušana Davidovića, advo-kata i predsednika opštine novopazarske".23[23]

19[19] Nacionalno slavlje u Baljevcu, "Jugoslovenska straža", 19. 04. 1936, 3.

20[20] Službeni deo, "Jugoslovenska straža", 27. 06. 1937, 4.

21[21] Nacionalno slavlje četnika u Novom Pazaru, "Jugoslovenska straža", 4. 07. 1937, 4.

22[22] Isto.

23[23] Isto.

Uveče je priređena zabava u hotelu "Vukosavljević" sa igrankom i pozorišnim komadom "Knez Ivo od Semberije" u izvođenju glumaca-amatera, članova novopazarskog podo-dbora.24[24]

Drugi pododbor u studeničkom srezu formiran je nešto više od godinu dana nakon baljevačkog, u Raški. Tačan datum ne možemo sa sigurnošću utvrditi, ali možemo pretposta-viti da je to bilo sredinom avgusta 1937. godine od kada datiraju i prva akta iz njegove prepiske sa Glavnim odborom. Za prvog predsednika raščanskog pododbora izabran je D. Pavlović, za potpredsednika Dragoslav Pantović, sekretara Ljubiša M. Petrović, blagajnika Ljubomir Nastasić a za članove Uprave Velimir Šumarac, Milutin Saković, Stani-mir Andrijanić, Ratko Miletić, Aleksandar Nedeljković i Ljubomir Kurandić. U Nadzorni odbor birani su Vitomir Vujanac, Milivoje Šćelović, Josif Biševac, Ljubomir Cve-jović i Labud Aksentijević.25[25]

O brojnosti članstva u početnom periodu rada Pododbora nemamo preciznih statističkih podataka. Ipak, na osnovu trebovanja upućenog Glavnom odboru 17. avgusta 1937. godine u kome se od njega traži da Pododboru pošalje 20 fo-rmulara članskih karata, 20 kokardi i 20 znački, a već 10. septembra 1937. godine Pododbor je dobio i novu pošiljku od 10 kokardi i 10 znački, može se zaključiti da je interesovanje za učlanjenje u Udruženje bilo prilično izraženo.26

[26]

Osnivanje četničkog Pododbora u Raški nije naišlo na blagonaklon stav sreskih vlasti o čemu je predsednik Pavlović izveštavao Glavni odbor: "Saznali smo da se radi na tome da nam na svaki način onemoguće osnivanje Udruženja".27[27] Razloge ovakvog stava organa vlasti treba tra-žiti svakako u kontekstu odnosa kneza Pavla i vlade Milana Stojadinovića prema Udruženju pa tako treba posmatrati i učestale incidente i provokacije koje su tih dana doživljavali članovi Pododbora, poput slučaja od 8. septe-mbra 1937. godine kada je, pred kafanom Ljubinka Sakovića, ovdašnji trgovac Stevan Savić napao Ranka Milenkovića pogrdnim rečima zbog njegovog učlanjenja u Udruženje.28[28]

Uprkos ovakvim okolnostima raščanski Pododbor je uspešno delovao radi čega je i pohvaljen od Glavnog odbora napisom na stupcima "Jugoslovenske straže" u kome se isticalo: "Rad braće u Raškoj zaslužuje svaku pohvalu jer su za kratko vreme pokazali vrlo dobre rezultate na širenju četničke organizacije i okupljanju nacionalno ispravne omladine.".29[29]

24[24] Isto.

25[25] Službeni deo, "Jugoslovenska straža", 5. 09. 1937.

26[26] IAK, VARIA, Dopis Pododbora četničkog udruženja Raška Glavnom odboru, 17. 08. 1937; Račun za izvršene usluge pečatoresca i gravera Miše Goldštajna iz Beograda Pododboru Raška, 10. 09. 1937.

27[27] Isto, Dopis Pododbora četničkog udruženja Raška Glavnom odboru, 18. 08. 1937.

28[28] Isto, Dopis Pododbora četničkog udruženja Raška Glavnom odboru, 09. 09. 1937.

29[29] "Jugoslovenska straža", 31. 10. 1937.

Polaganje svečane zakletve članstva i osvećenje zastave Pododbora obavljeno je 31. oktobra 1937. godine u raščanskom pravoslavnom hramu "Svetog Arhangela Gavrila". Svečanosti su, kao gosti, prisustvovali i četnici članovi pododbora iz Baljevca i Novog Pazara. "Jugoslovenska straža" je ovom događaju posvetila obimni tekst na naslovnoj stranici broja od 14. novembra 1937. godine. "Još od rane zore mogla se primetiti velika užurbanost. Mladi četnici u divnim uni-formama i sa amblemima jure na sve strane, da bi goste što lepše dočekali i ugostili. Pa kako i ne bi kada su svi oni potomci Nemanjića, kada svi žele da dokažu da slede primere svojih predaka, primer neumrlog vojvode Savatija Milo-ševića. U devet sati pre podne četnici iz Raške sa muzikom na čelu odlaze na željezničku stanicu i dočekuju goste. Dolazi zastava iz Baljevca. Baljevčani, kršni kao granit, u divnim četničkim uniformama i pod oružjem, ljube se sa sla-vljenicima. Sa muzikom povorka kreće glavnom ulicom do kafane Pešića. Posle malog odmora, četnici iz Raške i Baljevca sa zastavom kreću na "pazarski drum" kod mosta i tu čekaju dolazak četnika iz Novog Pazara. Dolaze i oni. Četnici, sinovi staroga Rasa, sa zastavom, dolaze u maršu, pod komandom heroja iz prošlih ratova, brata Dušana Davi-dovića, advokata i predsednika opštine novopazarske. (...) Barjaktar baljevački, kršni heroj iz prošlih ratova, Čeda Pantović, čije herojske grudi krase dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve Obilićeve medalje i drugi ordeni, sa barjaktarom novopazarskih četnika, ulivaju čoveku neku čudnu jezu i ukazuju na ponos četnika.

U 11 sati u crkvi počinje svečani čin osvećenja zastave. Činodejstvuje stari nacionalni borac, protojerej Mihailo Petrović,30[30] sa svoja dva zeta, Svetozarom Milenkovićem, sveštenikom iz Raške i Božidarom Petrovićem, sveštenikom iz Novog Pazara. Posle osvećenja zastave, prota g. Petrović održao je poduži govor o ulozi četnika u pro-šlosti, sadašnjosti i budućnosti i pozvao četnike da sleduju primeru starih četnika i boraca".31[31]

Zastavu je raščanskom Pododboru darovala g-đa Roksanda Damnjanović, supruga Čedomira Damnjanovića iz Baljevca, koja je pri tom održala i kraći govor pozivajući okupljene da "danonoćno misle na Kralja i Domovinu i da sle-de primeru njenog jedinca brata pok. Bude Vučkovića iz Ra-ške, koji je kao mlad vojnik život svoj položio u 1914. godini za ovu državu."32[32]

Pododbor iz Raške raspolagao je i naoružanjem koje je nošeno i prilikom osvećenja zastave i to: francuski karabin - model 1890., srpski karabin - model 1908., i revolver "Mauser" – Njafcenfaber oberudorf necar, a krajem decembra 1937. godine od Glavnog odbora dobijeno je i 8 kama.33[33]

30[30] Prota Mihailo Petrović je na ovoj svečanosti bio zastupnik episkopa žičkog dr Nikolaja Velimirovića. (IAK, VARIA, Pismo arhijerejskog namesnika prote Mihaila Petrovića Pododboru udruženja četnika Raška, 10. 10. 1937.)

31[31] Velike nacionalne manifestacije prilikom osvećenja četničke zastave u Raškoj, "Jugoslovenska straža", 143, 14. 11. 1937.

32[32] Isto.

Usled oskudice relevantnih istorijskih izvora ne možemo pouzdano utvrditi do kada su i sa kojim uspehom funkcionisali pomenuti pododbori. Slobodni smo pretpo-staviti da je ipak, nakon sloma jugoslovenske vojske u apri-lskom ratu 1941. godine, deo njihovog članstva sačinjavao jezgro četničkih oružanih formacija, Koste Milovanovića - Pećanca pre svega.34[34]

Rezime

 

Na prostorima deževskog, studeničkog i štavičkog sreza 30-tih godina prošlog veka osnovano je četiri pododbora "Udruženja četnika", organizacije koja je u svoje članstvo okupljala veterane četničke akcije s kraja 19. i početkom 20. veka, Balkanskih i Prvog svetskog rata i poklonike tradicije četovanja kao oblika borbe bez obzira na etničko, konfesionalno i socijalno poreklo i politička opredeljenja. Zbog nedostatka istorijskih izvora njihovu aktivnost je jako teško rekonstruisati pa ovaj prilog predstavlja pokušaj ukazivanja na problematiku s ciljem njenog aktuelizovanja.

 

33[33] IAK, VARIA, Dopis Pododbora četničkog udruženja Raška Glavnom odboru, 25. 10. 1937; Dopis Pododbora četničkog udruženja Raška Glavnom odboru, 12. 12. 1937.

34[34] O četničkim formacijama na prostorima deževskog, studeničkog i štavičkog sreza tokom Drugog svetskog rata vidi: Vukman Ćulafić, Četnička organizacija na terenu sreza deževskog u toku Drugog svetskog rata, (rukopis); Vasko Radunović, Neprijateljske formacija - četnici (rukopis); dr Branko N. Bošković, Narodnooslobodilačka borba u Ibarskom basenu, Priština 1968; Milija K. Maliković, Raška i okolina, Kraljevo 1971; Desa Pešić, Studenički srez u NOR-u i revoluciji 1941-1944, Beograd 1977; Đorđije Popović, Prilozi za monografiju Raške u NOR-u, (rukopis); Mirko Ćuković, Srbija u NOB-i - Sandžak,