Otvaranje duse, preobrazaj gubitaka

AL-ANON

OBITELJSKE GRUPE

OTVARANJE DUŠE-

PREOBRAŽAJ GUBITAKA

«OPENING OUR HEARTS-

TRANSFORMING OUR LOSSES»

Sadrzaj:

Otvaranje duse, preobrazaj gubitaka1

Predgovor2

Uvod3

Zalost kao process7

Zivot sa porodicnom bolescu alkoholizma12

Gubitak sna21

Zalost za detinjstvom30

Gubitak veza39

Smrt voljene osobe49

Kako da postupamo sa osecanjima?58

Staranje o sebi samima71

Duhovni rast kroz zalost85

Predgovor

Alkoholizam je bolest mnogih gubitaka. Za nas koji smo rodjaci i prijatelji alkoholicara, ovi gubici uticu na mnoge aspekte zivota i ostaju sa nama dugo, bez obzira da li jos uvek zivimo sa aktivnim alkoholizmom ili ne. U “Otvaranju duse, preobrazaju gubitaka”, delimo nadu koju smo nasli uz pomoc Al-Anon porodicnih grupa, posto smo priznali, razumeli i prihvatili svoje gubitke.

Knjiga je preispitivanje onih aspekata koji se odnose na sve nas, koji smo se nosili sa alkoholizmom neke druge osobe. Gubitak se dozivi kada nismo imali detinjstvo kakvo smo zeleli, u braku koji nije ispunio nase nade i snove ili zbog razocarenja u drugim licnim relacijama, kada nisu zadovoljiena nasa ocekivanja.

U resavanju ovih problema, pitali smo se zasto nam se dogadjaju nesrece. Naucili smo da zanemarujemo svoja osecanja, da stvaramo nerealna resenja i da minimiziramo svoje probleme. Pretpostavljali smo da smo zbog necega sami krivi i da niko ne moze da razume nas ocaj. Sa svakim gubitkom osecali smo se sve vise sami i izolovani.

Ova knjiga nam pomaze da priznamo bolnu realnost gubitka i zalosti. Podstice nas da priznamo nekada skrivene misli i strahove, da prepoznamo istinu svojih osecanja i da trazimo resenja koja umanjuju bol i vode nas unutrasnjem miru.

Dozivljavamo Al-Anon porodicne grupe kao bezbedna i prijateljska mesta u kojima nalazimo skloniste, zajedno sa ostalima koji su na slicnom putu samo-saznanja, zasnovanog na beskompromisnom istrazivanju i deljenju. Oslobodjenje od tereta proslih trauma se ne postize poricanjem da su ovi gibici ikad nastali. Mozemo da idemo napred u svetliju buducnost ako priznamo bol zbog onoga sto se dogodilo i da ga zatim ostavimo iza sebe. Ucimo da se oslobodimo fantazija o tome sta je moglo da bude i da postanemo otvoreni prema realnosti svog zivota. Nalazimo da i drugi imaju slicna osecanja preterane odgovornosti i krivice. Kada razumemo kako su drugi napredovali, sticemo unutrasnja sredstva, potrebna da skinemo emocionalnu zavesu koja nas je razdvajala od dusevnog mira za kojim smo ceznuli i bogatog, ispunjenog zivota koji zasluzujemo.

Neka vam ova knjiga pomogne na putu oslobadjanja i nade. Kao sto nas slogan kaze “Zajedno cemo uspeti” i preporucena poruka za zatvaranje Al-Anon sastanaka poziva “… Neka razumevanje, ljubav i mir iz programa rastu u nama dan po dan.”

Uvod

“Najzad sam shvatila da treba sebi da dam dozvolu da zalim”.

Zalost je prirodna reakcija na mnoge gubitke nastale zbog necijeg alkoholizma. Neki od nas mozda veruju da su sami krivi za svoje gubitke ili da se oni dogadjaju zbog toga sto nemamo srece. Mozda se pitamo, “Sta sam uradila da zasluzim ovo?” Pod pritiskom alkoholizma vrlo lako mozemo da izgubimo svoje snove o srecnom porodicnom zivotu i nadu da ce alkoholicar da pronadje oporavak. Mozda vise ne osecamo istu intimnost koju smo nekada delili sa svojim partnerom, detetom, clanom porodice – alkoholicarem. Ako zivimo duze sa alkoholizmom, postajemo skloni da izgubimo iz vida kako on utice na nase odnose i kvalitet zivota. Zalost koja pri tome nastaje moze da ne izgleda tako ozbiljan problem.

Gubitak kao deo porodicne bolesti alkoholizma

“Alkoholizam mi je oduzeo sopstvenu licnost, izazvao povredu moje

cerke i skoro potpuno unistio mog najboljeg prijatelja. Gubici su bili tako ogromni da je bilo potrebno mnogo vremena da se oporavim. Moja zalost je bila nemerljiva. Osecala sam se neutesnom.”

Svakodnevni zivot sa alkoholicarem utice na nase osecanje dostojanstva i

samo-postovanja. Svaki novi dan nas podseca da nam je zivot drugaciji nego sto smo se nadali ili ocekivali. Ubrzo, nase poverenje i intimnost pocinju da se gube i nas odnos sa alkoholicarem postaje sve losiji. Vremenom, gomilanje gubitaka se negativno odrazavana i nas same.

Neki od nas, koji su odrasli u porodici alkoholicara, zale za svojim detinjstvom. Bolna secanja iz proslosti mogu da nas preplave zaloscu, ili mozemo da zivimo godinama ne shvatajuci da zalimo. U detinjstvu, bilo koja promena moze da izazove osecanja gubitka.

“Zeleo sam da sve ostane isto i nisam prihvatao promene. Mrzeo sam ih; pricao sam o tome kako je nekad bilo i ceznuo za starom kucom, igrackama, zivotinjama i srecnim trenucima.”

Cak i lepe uspomene iz zivota u porodici mogu da izazovu tugu, jer su ovi periodi bili pomuceni svescu da nece da traju dugo. Tuga koju osecamo moze da bude tako duboka da ne mozemo da pronadjemo reci da je izrazimo.

Ne radi se samo o smrti

Kada pocinjemo da shvatamo kako je alkoholizam uticao na nas zivot, mozda necemo moci sasvim da prepoznamo svoja osecanja zalosti i gubitka. Mozda smo skloni da minimiziramo ili da poricemo bol, tako sto cemo reci sebi “Dobro je, bar je ziva”, ili “Moze da bude i gore”. Tacno, moze da bude i gore, ali je verovatno vec dosta lose i sada. Mozda smo svesni da zalimo ili smo mozda zbunjeni zbog iznenadne navale osecanja. Jedna clanica nije razumevala svoja osecanja kada joj je sin otisao od kuce, dok joj Sponzor nije sugerisala da mozda zali. Mada je bila u pocetku iznenadjena ovom primedbom, shvatila je da joj ga je njegov dugogodisnji alkoholizam emotivno oduzeo mnogo pre nego sto je i fizicki otisao. Sposobnost da prepoznamo i imenujemo svoje gubitke je znacajan prvi korak u suocavanju sa zaloscu.

“Pre oporavka, mislio sam da zalost nastaje samo kada neko umre. Bio sam u Al-Anonu vec nekoliko godina kada sam prvi put citao o zalosti u vezi sa alkoholizmom. Bilo mi je vrlo logicno kada sam razumeo da su mnogo od moje tuge, ljutnje i osecanja zbunjenosti, u stvari znaci zalosti. Najzad sam mogao da prepoznam da zalim. Sto sam postajao iskreniji, video sam da sam bio u zalosti vecim delom svog zivota. Prepoznavanje zalosti izgledalo je da mi daje osecanje dostojanstva. Najzad sam razumeo sta mi se desava. Sada primenjujem ovo znanje kada dozivim bilo kakav gubitak.”

Fizicki, emotivni i spiritualni simptomi zalosti

Zivot sa bolescu alkoholizma utice na nas fizicki, emotivno i spiritualno. Mnogi opisuju bol zalosti kao drukciji od svega sto su ranije osecali. Mada mozemo da osecamo slicne simptome, zalost utice na svakog od nas razlicito. Nekima od nas moze da bude tesko da funkcionisemo, dok drugi mogu da nastave sa rutinskim dnevnim aktivnostima.

“Nekim danima sve sto mogu da uradim je da sedim na podu i da placem nekontrolisano. Medjutim, trebalo je organizovati sahranu i morala sam da obavljam dnevne obaveze. Racuni su morali da se plate i trebalo je oprati rublje. Morala sam da jedem. Obavljala sam sve svoje aktivnosti kroz koprenu zalosti. U ovom periodu, naucila sam da je dovoljno da uradim sledecu pravu stvar. Takodje sam uvidela da mi je za podrsku potrebno samo da okrenem telefonski broj ili da odem na sastanak. Nekim danima jedino za sta sam bila sposobna je da se nadjem sa nekim Al-Anon clanom na kafi. Naucila sam da budem pazljiva prema sebi. U bilo koje vreme, radeci na programu sto najbolje mogu, je sve sto mogu da ucinim.”

Najveci strah za mnoge od nas je da cemo uvek ovako da se osecamo i da nikada necemo da se oporavimo. Ili mozemo, ponekad da ne zelimo da se osecamo bolje. Jedna clanica se tako osecala posle smrti svog muza:

“To je bilo svojevoljno odbijanje sa moje strane da dozvolim sebi da se utesim. Svaki pokusaj sam docekivala recima “Da, ali”. Mada je mozda tacno da drugi mogu da se utese, verovala sam da je moj gubitak toliko mnogo veci nego njihov. Moja zalost se preobratila u “Jadna ja”, sto me je sprecavalo da preduzmem nesto da pomognem sebi da se bolje osecam.”

Zalost je iscrpljujuca. Moze da izazove nesanicu ili da ucini da nam je tesko da ustanemo iz kreveta. Mozemo da zaboravimo da jedemo, ili mozemo da jedemo previse. Mozda osecamo otpor da se istusiramo, da idemo na posao ili da pripremimo jelo. Zalost je nepredvidiva. Mozemo da budemo tuzni jednog momenta, a zatim ljuti ili zbunjeni sledeceg. Kada smo nacas sami, moze da nam bude tesko da prestanemo da placemo. Jednog dana mozemo da se probudimo sa osecanjem olaksanja, a sledeceg da budemo depresivni.

“Desavalo mi se da placem svaki put kada bih bio opusten, odnosno kada nisam bio zauzet. Nisam mogao da sednem i da se opustim, jer bih poceo da placem. Cak bih plakao dok vozim. Naljutio bih se na sebe sto zalim i govorio sam sebi da ne treba tako da se osecam”.

Strah, zbunjenost i nedostatak koncentracije mogu da nas prate mesecima. Mozemo da postanemo zaboravni i osetljivi. Jedan clan nije mogao da se seti kako da obavi najprostije poslove, kao sto je ukljucivanje elektricnih aparata. Depresija i anksioznost su takodje uobicajeni. Mozemo da izgubimo interes za aktivnosti u kojima smo nekada uzivali i moze da nam bude potrebno da se izolujemo na neko vreme. Mozda imamo potrebu da nekih dana ostanemo u pidzami. U ovim prilikama, zahtevi posla i porodice mogu da budu posebno teski. Ako ne mozemo da se brinemo o sebi, kako cemo da brinemo o bilo cemo ili kome drugom? Ponekad cemo da se pitamo kako da prezivimo dan. Ako depresija nastavi da se pogorsava, ako zivot izgleda previse tezak da se podnese, ili osecamo da zelimo da se predamo, mozda treba da potrazimo profesionalnu pomoc.

Spiritualni pogled moze da bude izvor snage i podrske za mnoge od nas koji zalimo. Mada neki od nas osecaju jacu vezu sa Visom Silom u ovom periodu, drugi mogu da budu ljuti ili cak da dovode u pitanje prisustvo Vise Sile u nasem zivotu. Ako osecamo da smo izolovani spiritualno, ova situacija nije razlog za uzbunu ili stid. Sve sto osecamo je u redu i prolazno. Nas program nas podseca “I ovo ce takodje da prodje”.

Zalost i gubitak na putu oporavka

Kada smo pristupili Al-Anon programu, nasi pokusaji da upravljamo svojim zivotima vise nisu funkcionisali. Kada smo se obratili za pomoc, napravili smo prvi korak u oporavku. Uskoro smo saznali da nas oporavak zavisi od nase spremnosti da se usredsredimo na sebe same. Ako nam je nelagodno sa sopstvenim osecanjima, mozda smo nalazili nacine da odvratimo paznju sa njih.

“Kada sam prestala da bezim, najzad sam morala da osecam svoja osecanja. Razgovarala sam dosta sa svojim Sponzorom i verovala da ce moja Visa Sila da me vodi u ovom teskom periodu”.

Kao novo-dosli u Al-Anon, mozemo da dozivimo previse osecanja odjednom, tako da treba da prodje neko vreme da ih raspoznamo. Slicno, oni koji su bili u oporavku neko vreme, mogu da imaju trenutke kada se pitaju da li program funkcionise. Mada ovo moze da nam se cini zastrasujuce, to ne znaci da je nas oporavak ugrozen. Ako nismo bili svesni svojih gubitaka do sada, mozda je trebalo da se suocimo sa godinama neizrazenih osecanja. Ne treba da ih ispovedimo sve odjednom. Nismo u trci ni u takmicenju. Uz pomoc Vise Sile, mozemo da radimo na programu onom brzinom koja nama odgovara, na nas nacin. Pri tome mozemo da budemo strpljivi i pazljivi sa sobom, verujuci da smo tacno tamo gde treba da budemo.

U Al-Anonu prepoznajemo da je zalost prirodni deo zivota, a ne kazna. Ako pogledamo oko sebe, videcemo da sva ziva bica dozivljavaju gubitke. Lastino jaje moze da padne iz gnezda pre nego sto se izlegu ptici; majku kosutu pogazi auto i za sobom ostavlja mladunce da sami brinu o sebi.

Ni mi nismo postedjeni patnje. Bilo koji gubitak da zalimo, u Al-Anonu ne treba da se sa njim suocimo sami. Bice nam prijatnije kada znamo da nasa zalost znaci da se zaista suocavamo sa svojim gubitkom i da ga ne poricemo. Kada nasi zivoti izgledaju poremeceni i haoticni, jasni i prosti principi naseg programa mogu da nas prizemlje. Kao kompas, nasi slogani, Koraci, Tradicije i Koncepti Sluzbe mogu da nam pomognu da se krecemo kroz burne vode nase zalosti i gubitka.

I dok ucimo kroz iskustvo, nasa zalost je ta koja nas medjusobno spaja. Ne mora da nas izoluje. Kada delimo svoj bol sa drugima, neko nas zaista cuje i razume, mozda prvi put. Kada naucimo da primenjujemo Al-Anon principe, otkrivamo da ni jedna situacija nije zaista beznadezna. U stvari, mnogi od nas su uspeli da nadju nadu usred ocaja i smirenost u zalosti.

Kako koristiti ovu knjigu

Kao i sve knjige koje je odobrila Al-Anon Konferencija, ova knjiga predstavlja kolektivnu mudrost nasih clanova. Price iz nje odrazavaju iskustvo, snagu i nadu stotine nas. Kako cemo da odaberemo da primenimo ovu knjigu u svom zivotu zavisi samo od nas samih. Neki od nas mogu da je procitaju od korica do korica. Drugi mogu da zele da citaju glavu koja govori o specificnom aspektu njihove zalosti. Ako smo u dubinama zalosti upravo sada, jedna stranica, jedan paragraf ili recenica svaki put, mogu da budu najvise sto mozemo da podnesemo. Bilo koje sadasnje okolnosti, postovanje prema tome gde se nalazimo i sta nam treba u datom trenutku je od najvece vaznosti.

Svi citati u knjizi poticu od Al-Anon clanova, ukoliko nije drugacije napisano. Price clanova su prezentirane u zakljucku svake glave i pracene su pitanjima, koja su data kao sugestije za meditacije i razmisljanje. Umesto da odgovorimo na svako pitanje odjednom, mozemo da odaberemo da pocnemo ili zavrsimo dan tako sto cemo da odvojimo vreme da razmisljamo o jednom ili dva koja su nam najznacajnija. Mozemo takodje da koristimo ova pitanja kao teme za diskusiju na sastancima ili sa svojim Sponzorom. Mozemo da se oslonimo na Indeks ako se nosimo sa odredjenim osecanjem, ili trazimo objasnjenja o Koracima, sloganima ili drugim Al-Anon sredstvima.

Bez obzira sta je to sto nas trenutno okupira, mozemo da budemo sigurni da medju nama ima onih koji su osecali ista osecanja. Kao sto Al-Anon preporuka za zatvaranje sastanka kaze, ako drzimo otvoren duh, naci cemo pomoc. Videcemo da “nema ni jedne situacije toliko teske da ne moze da se popravi i ni jedne nesrece previse velike da ne moze da se smanji.” Mozemo da povremeno imamo problema da verujemo da je ovo tacno, ali cemo naci nadu od onih koji su prosli ovaj put pre nas. Kada pocnemo da se oporavljamo od svojih gubitaka, mi u stvari nudimo istu nadu i drugima. Kroz svoju spremnost da se suocimo sa svojim gubitkom otvoreno i iskreno, otkrivamo svoju snagu i otpornost – ne uprkos njemu, nego zbog njega.

Zalost kao process

“Moj put kroz zalost je skoro identican mom putu u oporavku.”

Kada dodjemo na prvi Al-Anon sastanak, mozemo, ali ne moramo da budemo svesni svojih gubitaka. Mozemo da provedemo nekoliko nedelja ili mnogo godina u programu pre nego sto se oni pojave. Neki od nas su bili vaspitavani da nije dobro plakati ili biti ljut. Zbog toga smo naucili da pred svetom pokazujemo nasmejano lice i da maskiramo prava osecanja. Zalost ima svoj casovnik. Mozemo da budemo sigurni da cemo da postanemo svesni svojih gubitaka onda kada smo spremni da se suocimo sa njima.

“Pre Al-Anona sam bila blokirana. Kada mi je majka umrla, pretvarala sam se da sam nastavila da zivim normalno, ali sam se osecala kao trogodisnje dete u telu odrasle osobe. Osecala sam se neutesno, uplaseno, izgubljeno i bezvredno.“

U Al-Anonu, cujemo dosta o tome kako da postupamo sa svojim osecanjima, ali ovaj proces dok ne naucimo da se osecamo lagodno u odnosu na svoja osecanja, moze da potraje. Sama pomisao da treba da osecamo potisnuta osecanja moze u prvu mah da izgleda zastrasujuce. U pocetku moze da bude lakse i lagodnije da nastavimo da zivimo kao do sada, cak iako u dubini duse znamo da to nije u nasem interesu. Medjutim, osecacemo se bolje kada vidimo da drugi clanovi dele otvoreno svoja osecanja. Vremenom, priznanje i privhvatanje koje dobijamo u Al-Anonu mogu da nam pomognu da se osecamo lagodnije u deljenju svojih misli i osecanja.

Moze da bude korisno da gledamo na svoju zalost na isti nacin kao na svoj oporavak. Trebalo je vremena da stignemo dovde gde smo sada i ne mozemo da ocekujemo oporavak preko noci. “Napredak a ne savrsenost” nas podseca da nas oporavak nije dogadjaj, vec process. Sve sto se ocekuje od nas je da damo sve od sebe danas, cak iako je to samo da se pripremimo za sastanak ili da procitamo jednu stranicu iz Al-Anon literature. Ponekad najmanji koraci mogu da nam donesu najvece olaksanje.

Priznavanje zalosti

“Pre Al-Anona, nisam mogla da se suocim sa svojom zaloscu. Umesto toga, sam brzo sam je i potpuno poricala. Priznavanje zalosti bi znacilo da sessoecam manje vrednim. Verovao sam da postoji jedan “pravi nacin” postupanja sa ovim osecanjima, a nisam znao koji.”

Mada ne postoji jedan jedini nacin da postupimo sa svojom zaloscu, Al-Anon moze da nam pomogne da pronadjemo svoj nacin. Prvi Korak nam pomaze da razumemo da smo nemocni u odnosu na svoje gubitke, kao sto smo nemocni u odnosu na alkoholizam. Pokusavajuci da kontrolisemo svoju zalost, vise nismo mogli da upravljamo svojim zivotom. Godinama smo ziveli tako sto smo bili odgovorni za sve, pokusavajuci da odrzimo svoje porodice, i moze da nam bude tesko da se odreknemo kontrole. Ako smo naucili da sve sami obavljamo, u pocetku moze da nam bude nezgodno da se obratimo za pomoc. Ipak, sto vise pokusavamo da kontrolisemo svoju zalost, izgleda da sve vise patimo. Priznajuci da zalimo, priznajemo da vise ne mozemo da upravljamo. Kada ovo shvatimo, mozda cemo poceti da osecamo neko olaksanje od tegoba sto smo sve nosili sami na svojim plecima.

Zalost se ponavlja

“Zalost me pohodi pri svakoj promeni u zivotu. Cesto je ignorisem i mislim da neka promena i nije nesto narocito znacajno, ili kazem sebi “Mogu da se nosim sa ovim”. Ponekad me skup svih “malih” promena koje nisam obradila, pogode odjednom. Tada mogu da reagujem preterano na neku situaciju ili osobu , da postanem depresivna ili preosetljiva.”

Cesto nas ove “male” promene iznenade. One izgleda da iskrsnu same od sebe. Svakodnevna razocarenja i izneverena obecanja u zivotu sa alkoholicarem mogu da postanu uobicajena, dok se jednog dana ne probudimo osecajuci posledice svih ovih “malih” gubitaka. Zasto smo, pitamo se, iznenada tuzni zbog svoje situacije, narocito kada smo mesecima ili godinama ovako ziveli?

Mnogi od nas su ziveli verujuci da je zalost nesto sto osecamo samo kada izgubimo nesto opipljivo – kada neko umre ili ode iz naseg zivota. U Al-Anonu saznajemo da alkoholicari, iako zivi, nisu sposobni da budu prisutni, emotivno, spiritualno, cak ni fizicki.

Prepoznavanje da ne zivimo zivot koji smo planirali ili kakvom smo se nadali, sa osobom koju volimo, je gubitak koji nastaje postepeno. Svakog dana izgubimo po malo, sve dok ono sto ostane ne bude samo senka osobe ili zivota koji smo nekada imali. Zivot sa ovom vrstom zalosti je narocito tezak.

“Dan po dan” moze da nam pomogne u ovom teskom periodu. Bespotrebno brinemo kako cemo da prezivimo sutradan ili sledecu nedelju. Ne mozemo da znamo sta ce sutra da donese. Koliko je olaksanje kada saznamo da samo treba da brinemo za danas. Mada nam danasnji dan moze da izgleda kao vecnost, mozemo da podsetimo sebe da se ovako necemo osecati zauvek. Mozemo da verujemo da nasa Visa Sila ima plan za nas, iako ne mozemo da vidimo u kom pravcu idemo.

Kada nas ponovo pohodi stara zalost

Zalost za gubicima iz proslosti moze da nas pohodi iznenada – ponekad posle mnogo godina. Ako smo se suocili sa gubitkom u proslosti, mozemo da se pitamo zasto jos uvek patimo. Mozda smo mislili da smo prezalili, a zalost se ponovo pojavi. I ne znajuci, mozemo da reagujemo na isti nacin kao ranije. Nase stare navike i strahovi se vracaju u vidu iste reakcije koju smo nekada imali na alkoholizam. Mozemo da se previse usredsredimo na druge, da zanemarimo sebe i da nas brzo obuzme potreba za kontrolom. Nasa opsesivna briga mozeda se vrati i da nam sve vreme i energija odu na predvidjanje buducih problema.

Cesto, prihvatanje gubitaka dolazi postepeno. Takva saznanja bi nas verovatno ophrvala kada bi nastupila odjednom, kao sto bi pokusaj da razumemo kompletan program odjednom, bio previse za vecinu nas. Na taj nacin, ciklicka ili ponavljajuca priroda zalosti, moze da bude nacin na koji nas nasa Visa Sila stiti da ne dozivimo previse odjednom. Samo zato sto se pojavio stari gubitak, ne znaci da smo se vratili nazad, tamo gde smo poceli. To prosto znaci da treba da se suocimo sa drugim aspektom zalosti, za koji do sada nismo bili spremni.

Preispitivanje sopstvenog oporavka

Posle nekog vremena u oporavku, moze da dodje momenat kada se pitamo da li nam program koristi. Moze da nam se dogodi da se pitamo zasto se ne osecamo srecnijim. Na kraju krajeva, dali smo sve od sebe da prihvatimo svoju situaciju, radili smo Korake, isli na sastanke. Pitamo se da li samo tuga treba da bude rezultat svih nasih napora.

Ovakva osecanja mogu da budu zastrasujuca i uznemirijuca. Nasa prva reakcija moze da bude da ih odbacimo. Medjutim, mnogi od nas su otkrili znacaj razumevanja sta osecanja pokusavaju da nam kazu. Preispitivanje moze u stvari da bude znacajan preokret u nasem oporavku. Moze da nas usmeri, da nam da znak da usporimo ili da nas opomene da se bolje staramo o sebi. Kao sto plivac maratona treba neko vreme da “lebdi” na povrsini da bi se odmorio i prikupio snagu, tako i mi treba da nadjemo nacin da se obnovimo. Mozemo povremeno da napravimo emotivne i mentalne pauze da bismo sebi omogucili da se saberemo i preusmerimo svoju snagu.

Iskustvo je naucilo mnoge od nas da oporavak nije prav i direktan put. Nema sumnje da cemo doci u situaciju da pravimo neocekivane, ali neophodne zaokrete na tom putu. Dok nastojimo da prepustimo svoju volju i zivote na upravljanje Visoj Sili, dobijacemo mnogo prilika da to ucinimo. Mozda necemo uvek da znamo u kom pravcu idemo u svom oporavku ili zalosti, ali mozemo da naucimo da verujemo da ce nas Visa Sila dovesti na bolje mesto od onog gde smo nekada bili.

Davanje vremena za zalost

Vreme koje je svakome od nas potrebno za zalost varira od osobe do osobe. Mozda smo culi da je potrebna jedna godina da bi se ozalila smrt voljene osobe, a da nam se desi da osecamo bol i posle tri godine. Ne treba sami da postavimo rokove za svoju zalost, niti da prihvatimo bilo cije druge. Dok jedna osoba moze da primeni Korake i da nadje smirenost za nekoliko casova ili minuta, drugoj mogu da budu potrebni meseci ili cak godine. Verovatno treba da ponovo primenimo mudrost Koraka i slogana na svoju situaciji ne jednom, vec vise puta. Kao sto svako od nas napreduje u Al-Anonu na svoj nacin i svojom brzinom, tako ce svako od nas i da pristupi zalosti razlicito.

Jedan clanica je drzala u svojoj garazi stvari svog muza duze od godinu dana posle njegove smrti. Ovo je bilo bitno za njen proces zalosti. Razumevanje programa joj je dozvolilo da zadrzi njegove stvari koliko joj je bilo potrebno. Posle izvesnog vremena, mogla je da donese odluku o tome sta da zadrzi, a sta da pokloni. Mozemo da budemo nepravedni i neosetljivi prema sebi ako poredimo svoju zalost sa necijom drugom. Dok dobijamo nadu od drugih, treba da imamo na umu da ne postoje dva ista gubitka i da niko nije doziveo nas gubitak. Mozemo da verujemo da cemo da zalimo upravo onoliko koliko je potrebno za nase gubitke.

“Postepeno sam prihvatio sugestije Al-Anona da osecam svoja osecanja i neko vreme sam se osecao gore nego ikad. Kada sam poceo da uvidjam sta dobijam umesto toga sta gubim, vise se nisam osecao tako lose. Ali to je bio spor proces, a moj otpor da prihvatim sugestije prijatelja iz programa ga je ucinio jos sporijim.”

Moze da se dogodi da nas potpuno prepustanje osecanjima spreci da normalno funkcionisemo u svakodnevnom zivotu. U ovim periodima, jedna clanica je odlucila da sebi dozvoli da se petnaest minuta potpuno preda zalosti. Posle ovih petnaest minuta ona bi se odvojila od zalosti i usredsredila na nesto drugo. Ako bi joj bilo tesko da se odvoji, dopustila bi sebi jos petnaest minuta i pokusala ponovo. Ova vezba joj je omogucila da izrazi sve sto je osecala, a da pri tom ne dozvoli svojim osecanjima da je kontrolisu.

U Al-Anonu ucimo da ne poricemo svoja osecanja. Mozemo da budemo iskreni sa sobom i drugima o tome gde se nalazimo u svojoj zalosti. Ne treba da se pretvaramo da je sve u redu ili da sve savrseno kontrolisemo. Kada su je pitali kako je posle smrti svog muza, jedna clanica je rekla, “Nisam dobro. Medjutim samo pokusavam da uradim sve sto treba da se uradi, sve dok ne osetim da zelim to da radim.”Dok neki od nasih prijatelja, clanova porodice ili kolega na poslu mogu da se pitaju zasto smo jos uvek u zalosti, u Al-Anonu nas niko ne osudjuje ili pozuruje u nasoj zalosti.

“Koliko je olaksanje da mogu da placem i da ne brinem da ce ljudi da misle da je trebalo da to prebolim do sada. Prijatelji iz Al-Anona su me slusali i prihvatili da sam tamo upravo gde sam bila.”

Clanovi dele iskustvo, snagu i nadu: Zalost kao proces

“Zalost povezujem sa svescu, prihvatanjem i delovanjem. Ponekad kada sam iritiran, razdrazen ili ljut, ova osecanja su maska za moju zalost. Cesto poricem svoju zalost, jer je ona previse bolna. Pokusavam da imam na umu da ako vicem na dete ili optuzujem suprugu, toje bolnije, na duzi rok, nego da osecam svoju zalost. Pokusavam da zastanem kada sam razdrazen i da zapitam sebe sta se to zaista dogadja u meni.

Moj Sponzor kaze da sve sto je pritisnuto jace, jos vise odskace. Kada odlucim da odbacim svoja osecanja zalosti, ona nastave da se vracaju u raznim oblicima. Prihvatanje je korisno. Ako se odnosim prema sebi kao najboljem prijatelju ili detetu koje je u zalosti, dajem sebi dozvolu da prihvatim da sam povredjen. Kada se obratim za pomoc, preduzimam mere u svom najboljem interesu. Prepustam se svojim osecanjima, dajem sebi veliki unutrasnji zagrljaj i dozvoljavam sebi da placem. Molim se Visoj Sili ili zovem telefonom prijatelja iz Al-Anona. Ako nisam spreman da se prepustim, molim se za spremnost. Moja Visa Sila mi daje vreme i prostor da zalim kada sam spreman.”

----------------------------------------------

“Godinama sam osecala da nosim ogroman teret. Moj zivot je potpuno izmicao kontroli. Najzad sam shvatila da treba da osecam svoja osecanja zalosti i gubitaka od kojih sam bezala. Trebalo je da prestanem da maskiram i ublazavam svoj dusevni bol. Znala sam da imam godine osecanja koje je trebalo da ponovo proosecam. Moje traganje da razumem sta se dogadja sa mnom me je dovelo u Al-Anon. Tamo sam otkrila da moj pravi izvor bola nisu toliko bili gubici koje sam prezivela, koliko nacin na koji sam pokusavala da se ophodim prema njima, pokusavajuci da kontrolisem ljude i dogadjaje.

Ono sto mi je navise pomoglo da se oporavim, je prihvatanje i dozivljavanje svojih osecanja, citanje literature na temu gubitaka, deljenje na sastancima i sa bliskim prijateljima, paznja prema sebi i vodjenje dnevnika. Al-Anon slogani su bili bitni za moj oporavak. Ponavljam ih kad god me preplave osecanja ili situacija postane previse teska da bih mogla da je podnesem. Jos uvek nosim svoja osecanja gubitaka, ali sam se dosta oporavila. Naucila sam da vise ne dozvolim da me osecanje straha savlada. Prepustam ga Bogu, primenjujem program i moj zivot postaje sve bolji.”

Pitanja za razmisljanje i meditaciju

1. Sta zalim danas?

1. Da li sam priznao/la da sam nemocan/a u odnosu na svoju zalost ili pokusavam da je kontrolisem?

1. Da li dajem sebi vremena da zalim, a da ne brinem koliko dugo to “treba” da traje?

1. Kada sam poslednji put delio/la svoju zalost sa nekim bliskim u koga imam poverenje, svojim Sponzorom, Visom Silom ili na Al-Anon sastanku?

1. Sta mogu danas da uradim da budem nezan/a premi sebi?

Zivot sa porodicnom bolescu alkoholizma

“Kada sam prvi put naterala sebe da odem na Al-Anon sastanak, otkrila sam da alkoholicari imaju tri izbora: ustanovu za nervne bolesnike, smrt ili oporavak. Ja sam imala ista tri izbora. Izabrala sam oporavak. Nisu mi se svidele alternative.”

Zivot sa alkoholicarem moze da izgleda kao da smo u stalnom stanju zalosti. Mozemo da se toliko prilagodimo na svakodnevne gubitke, da vise nismo ni svesni njihovog prisustva. Kada priznamo da zivimo pod uticajem necijeg alkoholizma, priznajemo takodje i svoju zalost. Posto je alkoholizam porodicna bolest, svi clanovi porodice osecaju posledice, a ne samo alkoholicar. Svaka osoba pogodjena alkoholizmom reaguje na svoj nacin. Neko moze da pokusa da kontrolise, dok neko drugi moze cak da porice da problem uopste postoji. Neki ce da okrivljuju sami sebe.

Pre Al-Anona, okupirali smo sebe raznim aktivnostima trazeci resenja za alkoholicara. Kada nismo uspevali u svojim namerama, sugerisali smo sebi da pojacamo napore ili da pokusamo nesto drugo. Mozda smo cak uveravali sebe da je to bila nasa krivica sto nismo mogli da ubedimo alkoholicara da prestane da pije. Da smo samo mogli da nadjemo prave reci u pravo vreme, da ih izgovorimo u pravom tonu, mozda smo mogli da postignemo da alkoholicar vidi situaciju na nas nacin. Ocajni da ostvarimo svoje snove o srecnom porodicnom zivotu, mislili smo da cemo da uspemo ako svu svoju energiju usmerimo na ovaj problem.

U Al-Anonu saznajemo da nismo prouzrokovali alkoholizam, da ne mozemo da ga kontrolisemo i da ne mozemo da ga izlecimo. Ako pokusavamo da nesto postignemo na silu, treba da se setimo slogana „Polako ali sigurno“. Mada ne mozemo da ocekujemo da nam zivot uvek bude lak, ovaj slogan sugerise da ne mora sve u zivotu uvek da bude tesko. Ne treba da radimo vise ili bolje. Radili smo dovoljno dugo i tesko. Mada mozda necemo moci da promenimo alkoholicara, otkrivamo da postoji jedna osoba koju mozemo da promenimo – sami sebe.

Bolest gubitaka

„Moj prvi muz je umro kao alkoholicar, ali nisam zalila toliko njegovu smrt koliko nas neuspeo brak i svoje snove o ljubavi, sreci i zivotu „dok nas smrt ne rastavi“, koji se nisu ostvarili. Moja zalost je bila pomesana sa ljutnjom , ogorcenoscu i pitanjem „zasto bas ja“ godinama. Nisam razumevala da je bolest alkoholizma bila pravi problem. Bolest je prekinula nas brak i zivot mog muza.“

Posledice alkohola prozimaju nas zivot i mogu da komplikuju nasu zalost. Zalimo sebe, svoje snove i svoje porodice. Ako imamo malu decu, oni mozda vec dozivljavaju posledice odrastanja u porodici alkoholicara. Cak iako nasa deca vise ne zive sa aktivnim alkoholizmom, u njihovom zivotu se osecaju njegove posledice. Oni mogu da budu povuceni, da okrivljuju sebe, da imaju problema u skoli ili da deluju na negativan nacin.

Naša odrasla deca mogu takodje da nose bolni teret porodične bolesti. Iste one osobine koje su im nekada pomogle da opstanu mogu kasnije da izazovu probleme u odnosima sa porodicom, prijateljima ili saradnicima na poslu. Mogu da imaju problema u donošenju odluka. Mogu da se bore sa strahom ili anksioznoscu ili da imaju problema u održavanju intimnih veza. Često stupaju u brak sa alkoholičarima ili sami postaju alkoholičari.

Svakodnevni zivot sa alkoholizmom oštecuje naše samopouzdanje. Kada odlučimo da odemo u Al-Anon mozemo da se osećamo kao da smo vec izgubili sami sebe. Plemenito je da budemo pažljivi i spremni da zadovoljimo potrebe drugih, ali ne na račun svoje sopstvene dobrobiti. Moguće je da smo malo po malo, zanemarili svoje sopstvene potrebe i posvetili svu svoju ljubav, negu i pažnju drugima. Možda nismo ni sigurni kako smo dospeli u ovu situaciju.

“Shvatio sam da sam izgubio ne samo i onu sposobnost upravljanja koju sam mislio da sam imao, vec i sebe samog. Moje ponasanje je izazvalo bas onu zavisnost koju sam zeleo da prekinem. Al-Anon mi je pomogao da vidim ulogu koju sam imao u noćnoj mori koju sam prezivljavao i dao mi je alatke da mi pomognu da se probudim i da pocnem da živim život prema njegovim pravilima, a ne svojim. Danas, mogu da pogledam u ogledalo i da budem svestan da sam povratio ono što je nekada bilo izgubljeno – sebe samog. “

Promena u dinamici odnosa

U Al-Anonu ucimo kako da postavimo granice, da kazemo da kada mislimo da i ne kada mislimo ne. Vise ne dajemo drugima iz obaveze, kontrole ili straha, vec zato što želimo da damo. Kada počnemo vise da brinemo o sebi samima, možemo da dajemo drugima na zdraviji nacin.

Prepoznavanje sopstvene uloge u odnosu sa alkoholičarima je značajni činilac u nasem oporavku. Pre nego sto napravimo pozitivne promene, moramo prvo da postanemo svesni dinamike nasih odnosa i uloge koju smo igrali. Mozda smo bili “omogućivači” koji su spasavali ili opravdavali alkoholičara. Ili smo videli sebe kao zrtvu, bespomocni da promenimo svoje okolnosti. Mozda je nasa uloga bila da prihvatimo svu krivicu zato sto alkoholičar pije ili se lose ponasa, izvinjavajuci se za sve sto ne ispadne kako treba. Neki od nasih postupaka su neku losu situaciju činili jos gorom.

Ispitujemo nasu ulogu u porodičnoj bolesti ne da bismo krivili sebe, vec da produbimo svoje razumevanje i saosecanje za one delove svoje ličnosti koje zelimo da promenimo. Ne mozemo da se oslobodimo svog starog načina ponasanja bez ovog razumevanja. Umesto da nastavimo da se osecamo odgovornim za druge, pocinjemo da preuzimamo odgovornost za sebe i svoje postupke. Ucinili smo najbolje sto smo mogli u datom trenutku sa resursima kojima smo raspolagali, ali sada kada nam je svest na visem nivou, mozemo da vidimo i drugi način. Primenjujuci Al-Anon principe u svakodnevnom zivotu, pocinjemo da reagujemo na situacije drugačije nego sto smo to činili u proslosti. Oslobadjamo se iluzija da mozemo da upravljamo i ubedjenja da mozemo da promenimo alkoholičare ili da ih prisilimo da prestanu da piju.

Kada pocinjemo da se menjamo, menjace se i nasi odnosi sa drugima – ne samo sa alkoholičarem, vec i sa svima oko nas. U bilo kojoj relaciji, ako se jedna osoba promeni, menja se i sama relacija. Kao sto smo i mi sami bili pod uticajem porodične bolesti alkoholizma, tako ce i svi oni oko nas da budu pod uticajem naseg oporavka, kada mi počinjemo da se osecamo bolje. Mada mozda zelimo promenu u nasim odnosima, sama promena moze da predstavlja gubitak.

Nece svi da budu srecni zbog novih promena u nama – ponekad uključujuci i nas same. Mozemo da se podsecamo kako nam je nekada bilo i mozemo čak i da pokusamo da ubedimo sami sebe da nam i nije bilo tako lose pre oporavka. Mozemo da očekujemo prolaznu ljutnju i krizu u ovom periodu. Ovo ne znači da treba da se vratimo tamo gde smo nekada bili, mada cemo mozda da budemo u iskusenju da to uradimo. U početku mozemo da osecamo da nam pozitivne promene ne prijaju. Onih dana kada povratak na prvobitno mozda izgleda lakse, mozemo da verujemo da nas je nasa Visa Sila dovela do ove tačke u zivotu. Tamo smo gde upravo treba da budemo.

Postupanje sa neizvesnoscu i krizom

Kada zivimo sa aktivnim alkoholizmom, zivot moze da nam izgleda samo kao neprekidna kriza. U stvari, mozemo toliko da se naviknemo da zivimo u stanju krize, da se osecamo nelagodno ako nismo usred haosa. Kada smo suočeni sa krizom ili nekim traumatičnim dogadjajem, mnogi od nas postaju vični u zamrzavanju sopstvenih osecanja. Često je ono sto osecamo manje značajno od resavanja krize. Moguce je da smo postepeno izgubili sposobnost da prepoznamo svoja osecanja. Nas prvi impuls je da odmah reagujemo umesto da zastanemo da razmotrimo svoje opcije. Mozda smo stekli naviku da male incidente dozivljavamo kao velike katastrofe.

Na Al-Anon sastancima saznajemo kako da reagujemo drugačije nego sto smo to činili u proslosti. Mozemo da zastanemo i da proverimo svoja osecanja, čak i usred krize. Al-Anon slogan “Misli” nas podseca da nema mnogo situacija koje zahtevaju trenutnu reakciju. Mozemo sebi da damo neko vreme, cak iako je to samo nekoliko minuta, da razmotrimo kako da postupimo u datoj situaciji, Umesto da reagujemo po staroj navici, uvidecemo da proveravajuci svoja osecanja, mozemo bolje da postupimo u bilo kojoj krizi u kojoj se nadjemo. Kada zastanemo da “Mislimo” pre nego sto reagujemo, verovatno cemo moci da donesemo odluke najbolje za nas same.

Ako je kod kuce sve beznadezno, mozemo bar da odemo na sastanak, gde cemo moci da budemo na mirnom mestu, okruzeni ljubavlju, podrskom i utehom ostalih clanova. Sam odlazak na sastanak moze da predstavlja ispoljavanje paznje prema sebi i korist od ovog posvecivanja vremena nama samima moze da bude vrlo znacajna.

“Dan po dan, nedelju po nedelju, nalazim mrvice smirenosti koji su mi godinama izmicali. Verujem da ce ove mrvicei vremenom da rastu kada primenjujem Al-Anon principe u svom zivotu. Videla sam i naucila dovoljno da verujem da ce ovaj program da me odvede tamo gde treba da stignem, da me oslobodi zalosti i da obnovi moju ljubav prema zivotu.”

Posto smo priznali da smo nemocni u Prvom Koraku, postajemo spremni da dozvolimo svojoj Visoj Sili da intervenise u nase ime. Izvrsavanjem Drugog Koraka, poverovali smo da sila jaca od nas samih moze da nam povrati zdrav razum. Treci Korak nudi nadu cak i usred ocaja.

Bez obzira kakvo je nase shvatanje Vise Sile, ono sto je zajednicko vecini nas je zelja za spokojnim zivotom. Ovo moze da znaci razne stvari raznim ljudima. Za neke, to moze da znaci napustanje uobicajenih uloga i saznanje kako da reagujemo drugacije u svojim alkoholicarskim porodicama. Za druge, to moze da znaci posvecenost da brinemo bolje o sebi i da razvijamo zdravije odnose sa osobama koje nas vole i prihvataju onakvim kakvim smo.

Kada se suocimo sa sledecom krizom, mozemo da se osecamo nesigurno u nasoj odluci da reagujemo drugacije. Ako se usredsredimo na brigu o sebi, ko ce da brine o svima ostalima? Mozemo da se podsetimo da usvajajuci nov nacin ponasanja mozemo da se osecamo nesigurno u pocetku. Medjutim, sto ga vise primenjujemo, on postaje laksi. Najzad, shvatamo da u stvari mi nismo nikada ni imali moc upravljanja nad drugim osobama.

Izlazak iz haosa

Neki od nas su toliko naucili da zive u haosu, da nam je tesko i da zamislimo zivot bez njega. Kao sto je alkoholicar zavisan od alkohola, mi mozemo da postanemo zavisni od haosa. Moguce je da do sada nismo imali mnogo iskustva sa smirenoscu. Cak i kada je sve dobro, mozemo nesvesno da trazimo nacine da sabotiramo sebe stvarajuci krize. Ako se osecamo cak i malo spokojno, mozemo da se bojimo da je to tisina pred buru. Iscekujemo uznemireni i predvidjamo da ce nesto lose da se desi. Mada ovo osecanje nije dobro, ono nam je poznato i lagodno. Poslednje sto zelimo je da smo nespremni i zateceni. Nas stalni fokus na krizne situacije – da li realne, one koje predvidjamo ili koje smo sami stvorili – nas u stvari sprecava da se usredsredimo na sebe same.

Jedini nacin na koji smo dobijali neku paznju od svoje porodice ili prijatelja je kada smo bili usred neke krize. Ovo je mozda ucvrstilo nase uverenje da smo vredni paznje samo kada smo emotivne opustoseni. Mozda smo, pre dolaska u Al-Anon, imali vise kriznih situacija koje su se ponavljale. Mnogi od nas dodju psihicki, emotivno, fizicki i spiritualno iscrpljeni. Al-Anon moze da izgleda kao poslednje utociste. Medjutim, upravo ovde shvatamo da ne treba da cekamo dok ne postanemo potpuno iscrpeni ili dok nam ne bude svega dosta, da sebi pruzimo paznju koju zasluzujemo.

Ako osecamo stid zbog haosa u svom zivotu, moze da nam bude tesko da delimo sa drugima svoja osecanja, narocito sa onima koji su nam najblizi. Nisu svi u nasem zivotu upoznati sa posledicama alkoholizma. Neki oko nas mogu da se pitaju zasto ne ucinimo nesto drasticnije da bismo promenili svoje okolnosti. U Al-Anonu dozivimo olaksanje kada saznamo da drugi mogu da cuju nas bol bez davanja saveta.

Nas odnos sa Sponzorom moze takodje da bude od velike koristi kada ucimo da se usredredimo na sebe same. Nas Sponzor je neko ko se posvetio da koraca uz nas u nasem putu ka oporavku, neko ko moze da nam pomogne dok ucimo da primenjujemo principe programa u svom zivotu. Ovaj uzajamni odnos, zasnovan na medjusobnom postovanju, nam omogucuje da delimo intimne price i probleme, ulazeci u vise detalja i pojedinosti.

Molitva i meditacija su spasli mnoge od nas od opsesija i briga koje cesto prate krize. Kada smo usred haosa, moze da bude tesko da se zaustavimo i zastanemo da meditiramo. Molitva Smirenosti je jednostavna molitva koja je pomogla mnogima od nas. Laka je za pamcenje i njeno ponavljanje ima smirujuce dejstvo, narocito kada smo usred krize.

Boze, daj mi smirenost

da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim,

hrabrost da promenim one koje mogu,

i mudrost da znam razliku.

U ovoj prostoj molitvi, prva stvar koju trazimo od svoje Vise Sile je dar smirenosti. Ne trazimo da se nasa situacija promeni, vec snagu da promenimo kako mi reagujemo na situaciju. Ovaj zahtev pokazuje nasu zelju za dusevnim mirom, da nam Visa Sila pokaze drugaciji nacin reagovanja. Davanjem sebi vremena da izgovorimo ovu molitvu, dozvoljavamo svom umu da se fokusira na nesto drugo, makar samo na trenutak. Moguce je naci smirenost, cak i usred haosa. Nije potrebno da zivimo u stanju stalne budnosti. Uz pomoc Al-Anona, danas imamo izbor.

Zivot sa hronicnom bolescu izazvanom alkoholizmom

Alkoholizam je trostruka bolest: fizicka, emotivna i spiritualna. Dugotrajno preterano konzumiranje alkohola može da ostavi posledice i da dovede do hroničnih oboljenja. Medjutim hronične bolesti izazvane dugom upotrebom alkohola ne utiču samo na alkoholičara. I oni koji godinama nisu pili mogu takodje da osete posledice. Čak i pre bolesti voljene osobe, mnogi od nas su strepeli očekujući dan kada će da čuju takvu vest. Zdravstvena kriza može da odigra ulogu zvona na uzbunu i može često da predstavlja motivaciju da se traži oporavak.

Lekari su mozda upozoravali nase voljene o potencijalnim zdravstvenim problemima, ali su ova upozorenja bila ignorisana ili poricana.

Tesko nam je da gledamo kako nasa voljena osoba nastavlja da pije, uprkos ovim upozorenjima o mogućoj bolesti ili čak smrti. Svakodnevno strahujemo za zdravlje voljene osobe i možda osećamo da prisustvujemo laganom samoubistvu. Teško nam je da ne predvidjamo šta loše može da se dogodi sutra, ili šta će od nas da se očekuje ako se voljena osoba razboli. Neki od nas su obećali sebi da će da odu ako alkoholizam postane nepodnošljiv. Ali ako se voljena osoba razboli, možda ne želimo da je napustimo ili osećamo da to ne možemo da učinimo.

Neki od nas nisu imali podršku sredine dok nisu došli u Al-Anon. Stalna briga za alkoholičara nam možda nije ostavila dovoljno vremena da negujemo odnose sa porodicom ili prijateljima. Kada se suočimo sa početkom bolesti, može da nam se dogodi da nemamo kome da se obratimo. Al-Anon može da nam pruži podrsku i ohrabrenje koje nam je nedostajalo.

„Osećala sam se kod kuće u Al-Anonu od početka. Pronalazak sigurnog mesa gde mogu da dobijem podrsku mi je bilo novo iskustvo. Osećala sam se kao da me obavija topao i prijatan pokrivač. Iznenadila sam se kada sam otkrila da su drugi članovi bili isti kao ja.“

Uz toliku pažnju koju dajemo alkoholičaru može da se dogodi da ostaje vrlo malo ili ništa za nas same. Stalno praćenje drugih može da nas dovede do toga da se razbolimo. Nehotice, možemo da počnemo da zanemarujemo svoje potrebe, kao što je redovna ishrana, rekreacija, vreme koje posvetimo sami sebi ili učestvovanje u aktivnostima u kojima uživamo. U Al-Anonu saznajemo da smo vredni nege istog kvaliteta kao što je ona koju nudimo drugima.

Ako se staramo o voljenoj osobi koja je hronično bolesna, možda treba da podsećamo sebe svakodnevno da se brinemo i o sebi. Pohadjanje više sastanaka, neko slobodno veče koje ćemo da posvetimo sebi ili sastanak sa Sponzorom ili prijateljem iz Al-Anona su primeri kako možemo da dobijemo neku negu i podršku. Kada ne mozemo da odemo na sastanak ili da razgovaramo sa Sponzorom, možemo da se okrenemo svojoj literaturi, koja je uvek raspoloživa. Možda ćemo da se iznenadimo kako čitanje samo jedne ili dve stranice može da nam pomogne da se osećamo manje usamljenima. Iako hronična bolest može da nastavi da nam bude svakodnevni saputnik u životu, možemo da podsećamo sebe da je to i Al-Anon program.

Zalost predvidjanja

Predvidjanje sledećeg neprijatnog dogadjaja je zajedničko svima nama koji živimo ili smo živeli sa bolesću alkoholizma. Plašimo se telefonskog poziva usred noći sa obavestenjem da je naša voljena osoba stradala u automobilskoj nesreći. Ili brinemo da će alkoholičar da se razbesni po povratku kući. Razni dogadjaji mogu da nam prolaze kroz glavu svakog dana. Možemo da brinemo da će piće da se nastavi i da nam donese nesreću i glavobolju.

Život sa strahom od toga šta može da nas zadesi može da bude emotivno iscrpljujući. On okupira naš um i sprečava nas da napredujemo. Možda gledamo svoju voljenu osobu kako polako umire pred našim očima. Čak iako voljena osoba prestane da pije, možemo da se iznenadimo da nas anksioznost i strah nisu napustili. Neraščišćena ogorčenost i novi strahovi da će alkoholičar da počne ponovo da pije mogu ubrzo da zamene naše prethodne brige.

„Što prostije to bolje“ nas podseća da razmotrimo šta se zaista dogadja. Ponekad istinska kriza zahteva našu pažnju i prisiljava nas da odmah reagujemo. Medjutim, češće možemo da se opustimo i odvojimo od osećanja hitnosti. Možemo da udahnemo, pitamo svoju Višu Silu za pomoć i mirno odlučimo koji sledeći korak da preduzmemo.

Strah je instinkt koji nas često opominje na opasnost. U Al-Anonu učimo kao da živimo u sadašnjem vremenu i da se oslobodimo brige za budućnost. Pre nego sto to ucinimo, moramo da priznamo kako je nas raniji zivot uticao na nas. Za mnoge od nas, predvidjanje losih dogadjaja je mozda pomoglo da prezivimo. Stanje pripravnosti da reagujemo na promene u okolini i na promenljiva raspolozenja alkoholicara nam je mozda pomoglo da se zastitimo od opasnih situacija.

Stalno predvidjanje sledece erupcije nasilja nas sprecava da odvojimo vreme za razmisljanje o sopstvenim mogucnostima izbora. Neki od nas koji su uspeli da to urade, su mozda odlucili koje korake treba da preduzmu da bi promenili svoj zivot na bolje. Ako zivimo sa nasiljem, mozda treba da potrazimo profesionalnu pomoc ili da donesemo hitne odluke da bismo obezbedili bezbednost za sebe i svoju decu. Ne treba da tolerisemo nasilno ponasanje. Ako je potrebno, mozemo da odemo. Bila sta da odlucimo, Al-Anon ce da bude tu da nam pomogne. Mnogi od nas su shvatili da ako primenjujemo Al-Anon principe, pojavice nam se resenja do kojih nismo mogli sami da dodjemo, bez obzira koliko razmisljali. Kada postanemo svesni svoje sklonosti da strahujemo i brinemo, mozemo da preduzmemo korake da promenimo svoje stavove. U Cetvrtom Koraku, smo se „preispitali i savesno i bez straha napravili svoj moralni inventar“. Primenjujuci ovaj Korak na strah i brigu, dobijamo saznanja koja bi inace ostala skrivena. U ovom Koraku, mozemo da razmisljamo sta nas sprecava da se oslobodimo svoje anksioznosti. Mozemo da zahvalimo svom strahu zato sto nas je stitio do sada i da trazimo od svoje Vise Sile da ga ukloni.

Kao sto mnogo od nas mogu da potvrde, prepustanje stresu, anksioznosti i brizi ne cini zivot ni malo laksim. „Dan po dan“ nas podseca da mozemo da upravljamo vecinom situacija u periodu od dvadeset cetiri casa. Primena ovog slogana u praksi moze da bude narocito korisna kada nastojimo da upravljamo svojim strahom i brigama. Ako razmisljamo o bilo kom poduhvatu u neogranicenom vremenu, izgledace nesavladivo – ali ako se usredsredimo na „Samo za danas“, onda mozemo da savladamo skoro sve.

Kvalitet naseg oporavka mnogo zavisi od naseg stava. Alkoholicari u nasem zivotu mogu, ali ne moraju da prestanu da piju. Mogu da nastave da piju uprkos oronulom zdravlju i nasim naporima da ih ubedimo da se promene. Al-Anon nas podseca da mi zaista imamo izbor, cak iako izgleda da ga nemamo. Mada mozda necemo moci da se potpuno oslobodimo svog straha, ne treba da dozvolimo da nas kontrolise. Ne treba da se predamo zivotu punom straha, strepnje i anksioznosti.

Poklon odvajanja

U Al-Anonu cujemo dosta o odvajanju sa ljubavlju. Ipak, ovo moze da nam bude posebno tesko da ucinimo dok smo pod uticajem osecanja gubitka. Mozda smo se toliko navikli da naprezemo svoju volju i snagu da bismo popravili situaciju, da nam izgleda da se sada od nas trazi da nista ne radimo ili da prestanemo da brinemo o nekome. Moze da bude korisno da imamo na umu da kada se emotivno odvajamo, u stvari predajemo svojoj Visoj Sili da se stara o toj osobi, mestu ili stvari koje sami ne mozemo da kontrolisemo, niti smo ikada mogli.

Emotivno odvajanje moze prosto da znaci da zastanemo za trenutak da odlucimo kako zelimo da reagujemo umesto da to uradimo impulsivno. Moze da znaci da ne primamo licno ono sto alkoholicar kaze ili radi. Emotivno odvajanje sa ljubavlju znaci da mozemo da mrzimo bolest alkoholizma, ali da ipak osecamo saosecanje prema alkoholicaru. Mozemo da im damo do znanja da ih volimo, iako ne volimo njihove postupke.

„ Opusti se i prepusti Bogu“ moze da nam pomogne kada pocinjemo da vezbamo emotivno odvajanje sa ljubavlju. Priznanje da smo nemocni ne znaci da smo bespomocni. I dalje mozemo da preduzimamo pozitivne korake tako sto cemo da se molimo za alkoholicara i sebe, da postujemo sami sebe i postavimo granice. Odvajanje sa ljubavlju ne znaci da prestajemo da volimo alkoholicara, niti da budemo pasivni. Na protiv, odvajanje je snazan izraz ljubavi – prema sebi i alkoholicaru.

„Predala sam svog muza u Bozje ruke, gde ima mnogo vece sanse da ne bude alkoholicar.“

Clanovi dele iskustvo, snagu i nadu: Zivot sa porodicnom bolescu alkoholizma

Dosla sam na svoj prvi Al-Anon sastanak zato sto sam se mnogo bojala da ce moj muz da umre od bolesti alkoholizma. Nisam mogla nocu da spavam, jer sam samo o tome mislila i sanjala. Moja zalost je mogla da nastupi u svakom trenutku u toku dana i iznenada bih pocela da placem. Ovo me je brinulo, jer sam uvek bila pozitivna i srecna osoba. Zbog bolesti, pocela sam da budem podla i da se zatvaram u sebe. Nisam zelela da imam prijatelje niti da pricam bilo s kim.

Al-Anon mi je promenio zivot. Kada sam delila svoj strah od smrti alkoholicara, ljudi oko mene su me slusali. Ja sam pocela da slusam druge. Ljudi na sastancima su izgledali srecni. Bilo je i smeha. I tako sam ja nastavila da dolazim. Pocela sam da radim program i da se obracam svojoj Visoj Sili za pomoc. Najzad su moja ljutina i strah od gubitka muza nestali. Moj omiljeni slogan je „Opusti se i prepusti Bogu“. On mi pomaze da se fokusiram na sebe i da vodim svoj zivot. Sto se tice mojih osecanja gubitka, sada znam da mogu da ih osecam, ali i da nastavim da zivim.

-------------------------------------------------------

Dosao sam u Al-Anon da pokusam da nateram svoju majku da prestane da pije. Kao njeno prvo dete i jedini sin, osecao sam jaku odgovornost za nju. Uz Bozju milost i pomoc koju sam dobio u programu, kada je ona umrla, bio sam u Al-Anonu vec dvadeset godina. Ni jedan od nas nije bio isto kao kada sam pristupio programu.

Poslednjih godina svog zivota moja majka nije pila, ali je imala zdravstvenih problema. Mnogi od njih su bili izazvani ili pogorsani dugogodisnjim alkoholizmom. Postao sam njem prvi staratelj. Srecom, tada sam vec znao razliku izmedju staranja i brige. Ipak, bilo je perioda kada sam se mucio u svojoj ulozi. Zasto sam ja jedini skoro uvek odgovoran za sve? Zasto moja braca i sestre ne podele odgovornost sa mnom? Zar ne treba da se staram o sebi umesto sto opet brinem o majci, kao kada sam bio dete, dok je pila.

Najzad, odgovor koji sam pronasao je bio da je to moj izbor da se staram o njoj. Nije vazno da li je neko drugi to cinio, jer kada sam zaista razmislio o tome, znao sam da sam zeleo da budem uz nju. Staranje o njoj dok se oporavljala kod kuce, posete bolnici i prvi dani oporavka posle povratka kuci, bili su jedan vid davanja sebi samom. Znao sam da ce na kraju doci dan kada bih dao sve na svetu da bih bio bar jedan minut sa njom i da to vise nece biti moguce.

Dajuci sebi to vreme sa majkom je bio izuzetan poklon na koji sada gledam sa zahvalnoscu i ljubavlju. Zahvaljujuci Al-Anonu mogao sam da obratim paznju na svoje ocajanje i frustriranost kada bi me svakodnevne obaveze oko nege zamorile i da napravim kratke pauze kada je to bilo potrebno. Isto tako, mogao sam da uzivam u svakom momentu - „Dan po dan“ – koji sam provodio sa njom. Zbog svega ovoga, sada se ne kajem, znajuci da sam u svojim postupcima ostao veran i sebi i svojoj majci.

-------------------------------------------------------

Kada je moj muz poceo rehabilitaciono lecenje od alkoholizma, dozivela sam prvi put posle dvadeset sedam godina da zivim sama. Sve je izgledalo mnogo teze – da sama setam psa, placam racune, kosim travu ispred kuce. Uvek sam sebe smatrala sposobnom, ali su me ovi obicni poslovi naveli da se osecam nesigurnom i nesposobnom. Bojala sam se da ako se ne vratim iz setnje niko nece osetiti da im nedostajem. Kada sam placala racune bila sam obuzeta osecanjem koliko mnogo trosimo svakog meseca. Jednog dana, posle mnogobrojnih pokusaja da pokrenem kosilicu za travu, stajala sam frustrirana u garazi prigusujuci suze. Tada sam shvatila da treba da potrazim pomoc.

Kada se moj muz vratio kuci, bio je drugi covek, osetljiv i anksiozan, i ja sam shvatila da nas odnos treba da se promeni. Brinula sam da li ga dodatno opterecujem svojim problemima. Tada mi je rekao da je u centru za rehabilitaciju pice zamenio pusenjem. Bila sam sokirana i uplasena. Prestao je da pusi pre petnaest godina kada mu je doktor rekao da nece da dozivi pedesetu godinu ako to ne ucini. Opet sam se osecala ophrvanom zbog te njegove odluke.

U Al-Anonu sam naucila da se usredsredim na danasnji dan. Svakoga dana sam se podsecala da budem zahvalna za dobar zivot koji imam. Imam muza koji ne pije i koji me voli i imam danasnji dan koji je dobar onoliko koliko ja odlucim da ga takvim ucinim. Ako se usredsredjujem na ona tamna razdoblja puna straha i strepnje, propustam priliku za radost.

-------------------------------------------------------

Moja zalost i gibitak su poceli tri godine pre smrti mog muza, kada je postao teski alkoholicar. Osecala sam gubitak zbog uzivanja koja smo delili i zbog svog nekadasnjeg zajednickog zivota. Njegovo optuzivanje za sve – narocito da sam ga ja navela da pije, pretvorilo se u moj gubitak razuma. Sta mogu da ucinim da ovo zaustavim? Moj nastariji sin me je odvukao u Al-Anon i tamo sam progledala. Saznala sam da ja nisam izazvala alkoholizam svog muza. On je bio vrlo bolestan covek kome nisam mogla da pomognem niti da ga izlecim. Uz pomoc Al-Anona ponovo sam postala nesto srecnija. Saznala sam da nisam sama u ovoj tuznoj sitiaciji. Moj muz je umro od teskog srcanog udara dok je setao psa. Bilo mi je tesko, ali sam prezivela uz pomoc Al-Anona. Sada, mogu cak da se secam nasih zajednickih trenutaka i znam da je moj muz na boljem mestu. -------------------------------------------------------

Pre nego sto sam dosao u Al-Anon izgubio sam skoro sve sto mi je bilo blisko i drago. Alkoholizam moje supruge se pogorsavao. Ona je vise puta isla u centre za rehabilitaciju i nastavljala sa remisijama. Nisam mogao da vidim svoju ulogu u ovom haosu i nisam uvidjao da je meni potrebna pomoc u onome sto sam smatrao da je njen problem. Nisam video koliko sam postao bolestan - ispunjen anksioznoscu i ogorcenoscu. Kada je moja supruga pristala da ode u centar za rehabilitaciju izvan naseg mesta, mislio sam da ce svi moji problemi da budu reseni.

Posle njenog odlaska doziveo sam snazno osecanje gubitka. Nisam bio siguran da li ce vise ikada da se vrati i nisam vise imao nikoga da negujem. Proveo sam toliko mnogo godina usredsredjen na njeno spasavanje da sam izgubio osecanje ko sam ja. Ubrzo posle toga, moja majka je izvrsila samoubistvo. Ona je takodje vodila bitku sa alkoholizmom i to je postalo previse za nju. Gubitak je bio veci nego sto sam mogao da zamislim. Ostao sam potpuno bez ideja sta da ucinim.

Onda sam se setio da mi je moja supruga nekoliko puta predlagala Al-Anon. Konacno sam se prepustio i otisao na svoj prvi sastanak – nerado, ali spreman da slusam. Kakvo iznenadjenje! Ljudi su se smejali, neki cak i sa gorim problemima od mojih. Odlucio sam da probam sest sastanaka i od tada redovno dolazim. Posto sam poceo da citam literaturu i da pricam sa drugim clanovima, poceo sam da shvatam da nisam odgovoran za alkoholizam svoje zene. Ona ima svoju Visu Silu i svoj sopstveni put koji treba da sledi.

Ono sto mi je odrzalo zdrav razum i navelo da odlazim na sastanke je “Napredak a ne savrsenstvo”. Nekada sam osecao da treba da budem savrsen, ali u Al-Anonu niko od mene nije ocekivao savrsenstvo. Danas se obracam svojoj Visoj Sili i shvatam da ja ne upravljam. Imam Sponzora i radim Korake najbolje sto mogu. Zivot mi je postao bolji i supruga mi se vratila. Danas imamo oporavak u svojoj kuci. Pre tri godine nisam mogao ni da zamislim da cu biti ovde gde sam sada. Treba da zahvalim Al-Anonu i svojoj Visoj Sili za to. Izgubio sam svoju majku zbog ove bolesti i skoro da sam izgubio suprugu, ali sam stekao dusevni mir.

Pitanja za razmisljanje i meditaciju

1. Da li sam jos uvek usredsredjen/a na trazenje pomoci za alkoholicara u svom zivotu na nacin koji moze da odvrati paznju od mog sopstvenog oporavka?

1. Ako negujem hronicno bolesnog alkoholicara, koje su moje potrebe i kako mogu da ih zadovoljim?

1. Ako bi se dogodile istinske krize u mom zivotu, koje Al-Anon alatke bi mogle da mi pomognu da postupim konstruktivno?

1. Na koji nacin sam ja stvorio/la ili doprineo/la nekim krizama u svom zivotu?

1. Ako postoji odredjeni gubitak za koji se bojim da ce da se dogodi u buducnosti, zasto ovaj moguci gubitak tako snazno zaokuplja moju paznju?

Gubitak sna

“Ono sto sam izgubila je samo iluzija o tome kako sam zamisljala da zivot treba da izgleda.”

Mi svi imamo snove, nade i planove za svoju buducnost. Jedna od najrazornijih posledica zivota sa alkoholizmom je da nasi snovi o buducnosti i zivotu koji smo zamisljali da ostvarimo, ostaju neispunjeni. Mozda smo se radovali dugom i srecnom zivotu sa svojim suprugom ili partnerom, da bi taj san bio srusen. Mnogi od nas nisu doziveli srecan porodicni zivot i nasa deca su mozda odrasla okruzena haosom ili cak nasiljem. Nerazresena ljutnja, netrpeljivost ili secanje o zlostavljanju mogu da zavade nase porodice ili da pokvare prijateljstva. Alkoholizam moze da nam oduzme snove i silina ovih gubitaka moze da utice na svaki aspekt naseg zivota.

Gubici koji nastaju zbog zivota sa alkoholizmom cesto dolaze postepeno i mogu da se razlikuju od ostalih iskustava vezanih sa zaloscu. U pocetku, nasi gubici mogu da nam ne budu ocigledni. Mozemo da se osecamo toliko zbunjeno zbog dvostruke prirode zivota sa alkoholicarem, da ponekad ne znamo sta da mislimo.

”Odnos koji sam imala sa svojim muzem, kada je bio trezan, je bio ispunjen ljubavlju, neznoscu i lepim uspomenama iz zajednickog zivota. Odnos sa njim, kada je bio pijan, je bio mucan i bolan.”

U proslosti, kada nam nije islo kako treba, govorili smo sebi da treba da se vise potrudimo ili popravimo. Nismo razumevali da su nam sopstveni napori da kontrilosemo situaciju prozrokovali jos veci bol. U stvari, mnogi od nas su iznenadjeni saznanjem da su nasi napori da promenimo alkoholicara doprineli problemu, a ne resenju. Ulazuci toliko mnogo napora da kontrolisemo ishode dogadjaja da budu onakvi kako mi zelimo, ostavili smo malo prostora za svoju Visu Silu da deluje u nasem zivotu. Nadali smo se tako dugo da ce zivot sa alkoholicarem da se popravi, ali pokusaji da sami resimo svoje probleme su ucinili samo da se osecamo izolovano i iscrpeno.

Dosli smo u Al-Anon zato sto jos uvek imamo nadu za bolji nacin zivota. Kao sto je jedan clan najzad shvatio ”Danas ne mogu da dozvolim sebi da mislim sta je moglo da bude.” U prkos svojim razocarenjima, mozemo vremenom da pocnemo da stvaramo nove snove. Mada mozda nemamo onakve porodice kako smo se nadali, otkrivamo da imamo moc da promenimo svoj sopstveni zivot – pocev od danas.

Zalost za izgubljenim, tuga za onim sto nikad nije bilo

Kada smo dosli u Al-Anon, mnogi od nas su se pitali sta se dogodilo sa nasim zivotima. Mnogi od nas su jos uvek gajili stare nade i snove i negovali uspomene na alkoholicara pre nego sto je poceo da pije. Mozda se opiremo da prihvatimo svoje gubitke, plaseci se da ce zalost da nas savlada ako je priznamo. Mozad nismo imali odnose kakve smo zeleli niti smo bili tertirani onako kako smo se nadali ili ocekivali. Da bismo podneli svoj bol, mozda smo stvorili fantaziju o savrsenoj porodici, savrsenom detinjstvu, savrsenoj vezi ili savrsenom zivotu.

Postoji delikatnia ravnoteza izmedju izbegavanja sopstvenog bola i davanja sebi vremena da ga dozivimo. Ne zelimo da zaobidjemo svoju zalost, ali ni da prisilimo sebe da se suocimo sa njom pre nego sto smo spremni. Kao sto se dete drzi za cebe da bi se osecalo sigurno i prijatno, mozda ce da nam bude potrebno da zadrzimo stare snove sve dok ne budemo spremni da se sucimo sa zivotom bez njih. Necemo da sklonimo cebe niti da prekorimo dete zato sto mu je cebe potrebno. Verujemo da ce dete, kada se oseca dovoljno sigurno, da ga samo ostavi. Mozemo da dozvolimo i sebi isto razumevanje i saosecanje, verujuci da cemo da budemo spremni da se suocimo sa svojim gubicima kada za to dodje vreme.

”Na jednom sastanku sam cuo nekoga kako kaze ”resenje za bol je u bolu” i odlucio da prestanem sa kontrolom i da dozvolim zalosti i svojoj Visoj Sili da me odvede tamo gde treba da idem.”

Kada dostignemo ovaj stepen prepustanja, mozemo da pocnemo da vidimo druge onakvima kakvi zaista jesu, umesto onako kako se nadamo da ce da postanu. Sa ovim prihvatanjem moze da dodje i duboko osecanje gubitka. Mnogi od nas nisu dobili onakav zivot kome su se nadali, ali opsednutost onim sto smatramo zivotnom nepravdom moze samo da nam donese jos vecu nesrecu. Konacno, shvatimo da treba da prihvatimo stvarnost, cak iako nije onakva kavu bismo zeleli.

”U Al-Anonu niko nije pokusavao da povrati moje izgubljene snove. Na cudesan nacin, shvatila sam da mada ne mogu da promenim tok moje porodicne istorije, imam snagu i podrsku svog programa koji mi je omogucio da ponovo izgradim novi i mnogo bogatiji zivot nego sto sam ikada planirala ili sanjala.”

Zalost za decom

Vecina roditelja zele da im deca odrastu u mirnom domu ispunjenom ljubavlju i paznjom. Cesto, medjutim, nase najbolje namere za stvaranje ove vrste okruzenja ne mogu da sacuvaju nasu decu od posledica bolesti alkoholizma. Mozda smo pokusavali da obavljamo uloge oba roditelja da bismo nadoknadili nedostatak angazovanja alkoholicara ili nesposobnost da bude emotivno ili fizicki prisutan u zivotu nase dece. Mozda smo mislili da mozemo da postedimo svoju decu ako ulozimo dovoljno napora. Danas mozda patimo od prevelikog osecanja krivice i kajanja zbog svoje nesposobnosti da ih zastitimo od alkoholicara. Zasto, pitamo se, nasi napori nisu urodili plodom?

Svadje, nasilje i nestabilnost u mnogim porodicama alkoholicara mogu da uticu na nasu decu i dosta dugo u njihovom zivotu kao odrasli. Nasa deca su mozda prisustvovala dogadjajima koje nismo zeleli i nasi snovi da ih odgajimo u zdravoj i bezbednoj sredini se nisu ispunili. Neki od nas su se mozda oslanjali na nasu decu da nam daju emotivnu podrsku i utehu koju smo prizeljkivali od svog supruga alkoholicara. Sada kada razumemo da to nije njihov posao, mozda zelimo da se vratimo u proslost i da to promenimo.

Saosecanje prema sebi samima je kriticno kada preispitujemo ovu bolnu stranu svoje proslosti. Mnogi od nas su ucinili najbolje sto su mogli sa znanjem i resursima kojima su raspolagali. Sa svojim novim razumevanjem, mozemo da izaberemo da se usredsredimo na ono sto mozemo danas da promenimo. Ako sada zivimo sa nasiljem, mozemo da odlucimo koje mere treba da preduzmemo da bismo zastitili svoju decu i osigurali svoju bezbednost. Ako nasa odralsa deca tek pocinju da shvataju posledice odrastanja u porodici alkoholicara, moze da nam se dogodi da nas pitaju o nasoj ulozi i da im pomognemo da ponovo dozive bolna secanja iz detinjstva. Mada ovo moze da bude tesko za nas, mozemo da ucinimo sve sto je u nasoj moci da im obezbedimo emotivnu podrsku.

Primenjujuci Cetvrti i Peti Korak na odnose sa nasom decom, mnogi od nas su osetili olaksanje. Cilj ovih Koraka nije da krivimo sebe same, vec da ispitamo one strane nase roditeljske uloge gde smo pogresili ili naskodili svojoj deci. U Cetvrtom Koraku ”savesno i bez straha pravimo sopstveni moralni popis”. U svom popisu, treba da odamo priznanje sebi za one strane u vaspitanju dece na koje smo ponosni kao i one zbog kojih se kajemo. Nas cilj je da sebe sagledamo sto tacnije i da ucinmo sto je u nasoj moci da ispravimo greske. Iako nasa deca mozda nisu imala detinjstvo kakvo smo zeleli ili sanjali za njih, nije kasno da ucinimo ono sto mi mozemo da bismo izgradili zdrav odnos sa njima danas.

Prihvatanje nasih neostvarenih ocekivanja

San je aspiracija, nesto sto vrednujemo, cemu tezimo i trudimo se da ostvarimo. Ocekivanje je vise vezano za nase stanje svesti i sta verujemo da zasluzujemo. Nasi snovi i ocekivanja su cesto isprepleteni i moze da bude tesko da ih razlikujemo. Nasa ocekivanja su nekad razumna, a nekad nerealna. Na primer, mozemo realno da ocekajumo da ce sunce da izadje ujutru i da zadje uvece. Ako je nasa rerna ispravna, mozemo da ocekujemo da ce da postigne zeljenu temperaturu kada je ukljucimo. U zdravoj vezi, mozemo realno da ocekujemo da cemo da budemo tretirani sa istim dostojanstvom, razumevanjem i postovanjem koje mi pruzamo drugima. Medjutim, kada zivimo u haosu i nepredvidivosti alkoholizma, nasa najrealnija ocekivanja cesto ostaju neispunjena.

Na intelektualnom nivou, mozemo da razumemo vrlo dobro kako je nerealno da ocekujemo da neko ko je alkoholocar moze da se ophodi prema nama sa postovanjem. Medjutim, na nivou osecanja mozemo da budemo iznenadjeni i povredjeni svaki put kada dozivimo razocarenje. Ako se naviknemo na ponasanje alkoholicara, mozemo da pocnemo da verujemo da ne zasluzujemo nista bolje. Mozemo cak da sami sebe potcenjujemo i da tolerisemo zlostavljanje od drugih clanova porodice, prijatelja i kolega na poslu.

Samo zato sto neko nije sposoban da se prema nama ophodi sa postovanjem ne znaci da nismo vredni postovanja. U Al-Anonu otkrivamo da smo mi sami sposobni da se staramo o sebi samima. Ovo moze da bude sokantno otkrice nama koji smo verovali ili vaspitani drugacije. Postepeno pocinjemo da povracamo svoje osecanje vrednosti. Tokom vremena shvatamo da smo jaci i otporniji nego sto smo sebi priznavali. Preuzimajuci odgovornost za svoj zivot pocinjemo da shvatamo da nasa sreca ne zavisi od toga sta drugi rade ili ne rade. Kada pocinjemo da povracamo osecanje sopstvene vrednosti, verovatno cemo moci da stvorimo zdravije veze, zasnovane na uzajamnom postovanju i razumevanju.

”Al-Anon mi je dao alatke za zivot uz mnogo dublje razumevanje mnogih pojava prema kojima sam nemocan. On mi je takodje otkrio prostu istinu da ja kontrolisem svoju sopstvenu srecu.”

Kada primenimo slogan ”neka pocne od mene” prestajemo da cekamo da drugi zadovolje nase potrebe i okrecemo se sami sebi. Ovo ne znaci da mi sami treba da ”cinimo sve” ili da ne mozemo da se oslonimo ni na koga. U stvari, ucimo da se oslobodimo ocekivanja da neko ko nije sposoban za to, zadovolji nase potrebe. Mozemo da budemo razocarani, a da se ne osecamo kao da nam se ceo svet srusio.

”Ako neko ne moze da razume i saoseca moju tugu, mogu da naucim da to prihvatim bez ogorcenosti. Treci Korak mi pomaze da ovo postignem. Kada mislim da nesto nije u redu u mom zivotu, podsetim sebe da sam danas prepustila svoju volju i zivot u ruke svojoj Visoj Sili, koja me voli. Cak iako se moja ocekivanja ne ispune, ja sam bezbedna.”

U nekom trenutku, treba da preispitamo da li jos uvek dozvoljavamo svojim ocekivanjima da nas kontrolisu. Mozemo da se zapitamo: Da li smo se previse vezali za odredjeni ishod? Da li smo ljuti ili mislimo da nam je ucinjena nepravda ako se nesto ne ostvari onako kako smo ocekivali? Da li smo previse usredsredjeni na svoje planove ili smo sposobni da ih pratimo opusteno, spremni da se prilagodimo novim informacijama kada se pojave? Mala razocarenja, kao sto su promena plana u poslednjem trenutku ili ako se alkoholicar ne pojavi u zakazano vreme mogu da budu preterano uvelicana. Takva razocaranja mogu da budu narocito bolna, jer nas cesto podsecaju na nasa veca razocarenja.

Dnevni kontakt sa Visom Silom je vazan dok ucimo da prilagodimo svoja ocekivanja. Jedanaesti Korak govori o molitvi samo za saznanje o Bozjoj volji za nas i moc da je ostvarimo. Rec ”samo” sluzi kao podsetnik da uklonimo svoju volju iz nje. Uvodjenje nase volje dovodilo je do mnogih razocarenja za vecinu nas. Kakvo olaksanje nastupa kada mozemo da verujemo da cemo da dobijemo sredstva i snagu potrebnu da ostvarimo volju nase Vise Sile. Medjutim, Jedanaesti Korak ne obecava brzi oporavak.

U toku dana, mozda ce biti potrebno da vise puta prepustimo svoju volju Bogu. Ovo moze narocito da bude slucaj kada nastojimo da se oslobodimo svojih ocekivanja.

Kako prepoznajemo volju svoje Vise Sile? Mnogi od nas postanu svesni svoje Vise Sile u onim trenucima kada smo smireni i opusteni u toku molitve, kada nam nije angazovan raznim aktivnostima koje odvracaju paznju. Neki od nas dozivljavaju ovo kao intuiciju – nemusto ali jako osecanje saznanja. Drugi to opisuju kao unutrasnji mir i odlucnost.

Dnevni kontakt sa Visom Silom moze da izgleda drugacije za svakog od nas. Ako praktikujemo odredjenu veru, mozemo da izgovorimo nasu tradicionalnu molitvu. Ako stupimo u kontakt sa Visom Silom preko prirode, mozemo da odvojimo vreme za setnju u sumi, na plazi ili u susedstvu. Mozemo da ponovimo Molitvu Smirenosti u toku dana ili da citamo Al-Anon literaturu. Meditiranje svakog jutra ili veceri moze da nam pomogne da smirimo svoj um. Mozemo da odaberemo ono sto je je najbolje za nas u uspostavljanju kontakta sa Visom Silom. Nije potrebno da to cinimo savrseno. Jedino sta treba da ucinimo je da imamo volju za to.

Suocavanje sa materijalnim gubicima

Mozda nismo nikad zamisljali da cemo da se suocimo sa alkoholizmom i finansijskim teskocama istovremeno, ali cinjenica je da ova dva gubitka idu ruku pod ruku. Alkoholicar moze da bude neodgovoran prema novcu, da propusta da placa racune, kiriju ili kredit, da skriva novac ili ustedjevinu. i mi sami smo mozda trosili previse u vreme stresnih perioda. Da bismo nadoknadili nedostatak ljubavi i paznje od alkoholicara, mozda smo trazili neka druga zadovoljstva. Posto nista drugo ne moze potpuno da nadoknadi gibitak u nasoj relaciji, mozemo brzo da se nadjmo u finansijskom haosu, pokusavajuci da kontrolisemo dugove na kreditnim karticama ili negativne cekovne racune povrh svega ostalog.

Mada mnogi programi za rehabilitaciju i centri za terapiju mogu da budu vrlo skupi, u Al-Anonu je pohadjanje sastanaka besplatno. Ovo moze da bude dobrodoslo olaksanje za one medju nama koji su u finansijskim teskocama. Sedma Tradicija kaze da ”svaka Al-Anon grupa treba da bude samo-finansirajuca i da odbija doprinose sa strane”.

”Sedma Tradicija mi je pomogla da sagledam da ja mogu da se sama finansiram umesto da se oslanjam na alkoholicara. Primena slogana kao ”Najvaznije stvari na prvom mestu” i ”Koliko je to vazno?” mi je pomogla da odredim prioritet u placanju racuna i da naucim da razlikujem svoje zelje od potreba. Sada razumem da nikakve stvari ne mogu da zamene gubitak mog braka.”

Mada niko od nas ne zeli da se suoci sa znacajnim finansijskim teskocama, tezina ovog problema moze cesto da bude sila koja ce da nas prisili da zastitimo sebe same i da postavimo granice. Jedna clanica je skoro izgubila kucu zato sto njen muz nije placao rate kredita. Ona je najzad skupila hrabrost da mu kaze kako njegove odluke deluju na nju i da ce da prekine vezu ukoliko on ne prihvati lecenje. U Al-Anonu ucimo da kazemo sta mislimo i da mislimo sta kazemo, a da pri tom ne budemo sebicni. Mozemo da predstavimo realno situaciju bez manipulacije. Ako smo u proslosti blefirali sa svojim pretnjama, bice potrebno da razmotrimo da li smo spremni da idemo do kraja, pre nego sto se ponovo odlucimo na ovakav korak. Mozda smo se nekada osecali zarobljenim u braku, porodici i nacinu zivota zbog svoje finansijske situacije. U Al-Anonu otkrivamo da imamo izbor i da bolje finansijske odluke, koje mozemo da ucinimo danas, mogu da promene nas zivotni pravac.

Mozemo da se staramo za svoju finansijsku dobrobit prihvatanjem svoje sadasnje finansijske situacije i preduzimanjem koraka da je popravimo. Ako se osecamo ophrvani svojim finansijskim okolnostima, mozemo da pitamo svoju Visu Silu da nam pomogne u upravljanju u nasim aktivnostima. Isto tako mozemo da trazimu pomoc sa strane ako novcani problemi prevazilaze nase sopstvene sposobnosti da ih resimo. Mada je tesko da ostanemo u sadasnjem trenutku, kada se borimo sa finansijskim teskocama, treba da pokusamo da ne predvidjamo daleku buducnost. Treba da se usredsredimo na ono sto mozemo da ucinimo, sada i ovde, da bismo ucinili svoju finansijsku situaciju sto boljom.

Gubitak identiteta

Jedan od mozda najtragicnijih gubitaka koje cemo da dozivimo kao rezultat zivota sa alkoholizmom je gubitak svesti o sebi samima. Stalna usredsredjenost na alkoholicara je ostavila mnogima od nas malo vremena ili energije da upoznamo sebe i da saznamo ko smo mi u stvari. Sta vise, mozda smo godinama potiskivali, minimizirali ili zanemarivali svoja osecanja ili smo doziveli zanemarivanje svojih osecanja od strane alkoholicara. Ako smo trazili da nase potrebe budu zadovoljene, mozda su nam rekli da smo sebicni. Neki od nas koji su ziveli pod pretnjom verbalnog, emotivnog ili fizickog zlostavljanja, su mozda naucili da stite svoje interese zbog straha za sopstvenu bezbednost i bezbednost svoje dece. Tokom vremena, nase pravo bice postaje zatrpano poricanjem, zanemarivanjem i zlostavljanjem. Na sastancima cujemo druge kako se staraju o sebi samima, ali mi ne znamo gde da pocnemo. Mozemo da se osecamo toliko otudjenim od samih sebe da ako bi nas neko pitao sta nam je potrebno, ne bismo znali kako da odgovorimo.

Dobro mesto za pocetak je da prosto priznamo da smo dugo sebe stavljali na poslednje mesto. Mozemo da odlucimo danas da cemo da nastojimo da se bolje staramo o sebi, dan po dan i korak po korak. Kao sto bismo upoznali novog prijatelja, mozemo da posvetimo vreme za upoznavanje sebe samih. Ovo moze da bude period velike slobode i period kada cemo sebi da damo dozvolu da probamo nove stvari. Na primer, mozda smo se uvek plasili da izlazimo sami; onda mozemo da pokusamo da sami odemo u bioskop ili na veceru. Preduzimajuci nove poduhvate, otkrivamo sta volimo, a sta ne volimo.

Jedan clan, dok se spremao da ocisti akvarijum za ribe, napunio je kadu vodom, izvadio ribe iz akvarijuma i stavio ih u kadu. Radoznao da vidi kako ce ribe da reaguju na novu mnogo prostraniju sredinu, ostao je nekoliko trenutaka da ih posmatra. Bio je iznenadjen da su ribe plivale u prostoru iste velicine kao sto je akvarijum. One su se toliko navikle na svoju staru sredinu da nisu prepoznale da sada imaju mnogo veci prostor da plivaju.

Pre Al-Anona, nas zivot je mozda bio ogranicen kao akvarijum. Kao ove ribe, i mi smo se prilagodili na ogranicenja u svom zivotu, nesvesni da postoji i drugi nacin. Kada prvi put dodjemo u Al-Anon, shvatamo da je svet mnogo veci nego akvarijum. U pocetku moze da nas zatrasi izlazak u nove nepoznate ”vode” . Kada se oslobodimo starih i poznatih sema, postajemo slobodni da zivimo puniji i bogatiji zivot u neogranicenim razmerama.

Ovaj period slobode i samo-otkrivanja moze da bude pogodno vreme da izgradimo novi odnos sa svojom Visom Silom. Cak iako ne osecamo da nas bilo ko drugi voli, mozemo da naucimo da verujemo da nas Sila veca od nas samih voli bezuslovno. Svaki put kada pitamo za pomoc, nasa Visa Sila je tu da je pruzi. Jedan nacin da nam se Visa Sila obrati je kroz Al-Anon program.

”Ne samo da sam dozvolila svojoj Visoj Sili da me voli; dozvolila sam i drugima u programu da me vole. Ljubav drugih u programu, pre nego sto sam bila spremna da verujem u sebe, donela je novu nadu u moj zivot.”

Ako imamo teskoca da volimo i staramo se o sebi, mozemo neko vreme da se simuliramo kao da je to istina.

Mozda postoji clan u nasoj grupi kome se divimo, nas Sponzor ili neko drugi. Mozemo da smatramo ovu osobu uzorom dok pravimo prve neodlucne korake u staranju o sebi samima. Kolektivna mudrost nasih clanova moze da nam pruzi podrsku i ohrabrenje dok pocinjemo putovanje koje vodi restauriranju nasih zivota.

Sto vise primenjujemo ideje iz Al-Anon programa, videcemo sve vise promena u svom zivotu. Zajedno sa ovim novim i uzbudljivim promenama moze da dodje i osecanje gubitka: gubitak naseg starog identiteta, naseg starog sistema ubedjenja i ponekad nasih starih relacija. Moze da izgleda cudno da zalimo za delovima nas samih koji su doveli do toga da se lose ophodimo prema sebi samima, ali promena, cak iako je dobra, moze da izazove gubitak. Odvajanje je tesko, cak iako se odvajamo od necega sto je nezdravo ili nepozeljno.

”Kroz ovaj proces rasta, oslobodila sam se svojih starih nacina razmisljanja i nacina na koji sam se ophodila prema sebi. Osecala sam se kao da sam se oslobodila stare odece koja mi vise nije potrebna.”

Neka ubedjenja i ponasanja moraju da odumru da bismo se promenili. Kada smo spremni da se oslobodimo ovih strana svoje licnosti, pocinjemo Sedmi Korak. U ovom Koraku, smerno pitamo svoju Visu Silu da odstrani nase nedostatke. Mnogi od nas su doziveli osecanje olaksanja kada trazimo pomoc od svoje Vise Sile. Kada se oslobadjamo od svojih starih licnosti, pravimo prostor za nove. Posle razvoda, jedan clan je osecao samoubilacke porive. ”Onda sam shvatio da to nisam ja, vec deo mog sistema ubedjenja koji je trebalo da umre.” Nasi stari mehanizmi opstanka su nas stitili u nekim teskim vremenima i za to mozemo da budemo zahvalni, ali je isto tako u redu da se oprostimo od ovih delova sebe.

Al-Anon mozda ne moze da nam vrati sve sto smo izgubili, ali moze da nam povrati osecanje nade. Kada naucimo da se usredsredimo na sebe same, shvatamo da su mir i zadovoljstvo moguci, cak i usred neizvesnosti. Kada sticemo snagu i samopouzdanje,

otkrivamo da smo mnogo lezerniji prema nasim snovima kojih smo se nekada tako cvrsto drzali. Malo po malo, shvatamo da gradimo nove snove. Jedan isecak iz Al-Anon knjige ”Samo za danas” glasi: ”Samo za danas prilagodicu sebe realnosti i necu pokusavati da prilagodim sve svojim zeljama.”Mozemo uvek da osecamo izvesnu tugu zbog gubitka nasih nova.

”Povremen povratak u proslost je u redu. On mi pokazuje koliko sam daleko stigla i koliko ne zelim da se vratim nazad.”

Clanovi dele iskustvo, snagu i nadu: Gubitak sna

Citavog zivota sam ceznuo za savrsenom porodicom, punom ljubavi i neznosti. U svojoj masti sam stvorio ovu idealnu porodicu, inspirisanu bajkama iz detinjstva. Moja prava porodica se pokazala mnogo drugacijom od moje porodice iz bajke. Nisam se udala za princa i nisam imala dobru vilu. Moja deca ne samo da nisu bliska, vec povremeno cak i ne govore jedno sa drugim. Ponekad se cak ne vidimo ni u specijalnim prilikama za vreme praznika.

Rad na Koracima, narocito na Prvom do Treceg, mi je pomogao da shvatim da sam nemocna u odnosu na svoju porodicu i da ne mogu da nas prisilim da volimo jedno drugo. Odlucila sam da podelim svoj san o porodici iz bajke sa Bogom i da prepusim taj san u njegove ruke. Onda sam pitala Boga da nas ucini porodicom kakvu On zeli, umesto kako ja zelim. Odvajanje od tog nerealnog sna i dozvoljavanje Bogu da upravlja, oslobodilo me je od osecanja odgovornosti za uspeh ili neuspeh moje porodice.

Kakvo olaksanje! Mada mozda nikada necemo da budemo porodica iz bajke, kada sam prepustila svoju volju i zivot Bogu kako ga ja razumem, mozda cemo zaista moci da zivimo srecno do kraja zivota.

---------------------------------------------------

Pre Al-Anona smatrao sam da mogu da podnesem sve sto me snadje bez prigovora. Na kraju krajeva, zivot u braku sa suprugom alkoholicarkom mi je bio tezak i morao sam da radim sam da bih nas izdrzavao. Uprkos svemu, svetu sam pokazivao masku da je sve u redu kod kuce. Kada sam poceo da radim na Al-Anon programu, otkrio sam da u stvari i nisam bio tako velikodusan. Vise puta sam reagovao na isti nacin kao alkoholicar: resavao sam neprijatne situacije tako sto sam bezao; manipulisao sam ljude i situacije da ostvarim svoje zelje i sto najgore, lagao sam samog sebe.

Bilo je u najmanju ruku neprijatno da shvatim da nisam ona licnost za koju sam vise od cetrdeset godina verovao da jesam. Cinilo mi se kao da nisam ni postojao. Trebalo je da zalim gubitak slike koju sam imao o toj plemenitoj osobi koju sam postavio na tron i koja je uspevala da prebrodi sve teskoce ne trepnuvsi. Al-Anon mi je pokazao da je u redu da zalim gubitak licnosti sa kojom sam se nekada identifikovao. Ovi mehanizmi odbrane su bili sve sto sam znao i oni su mi pomogli da prezivim neka teska vremena.

Primenjujuci Al-Anon alatke, ucim nove nacine da se odnosim prema zivotu. Mogu da pocnem da se oprastam sa onim delovima svoje licnosti koji vise nisu korisni. Moje novo ja jos uvek ima mana, ali sam ih svestan. Danas znam da moja Visa Sila ne ocekuje da budem savrsen, vec samo da nastavim da napredujem prema svojim mogucnostima.

---------------------------------------------------

Kada sam postala realna uz pomoc Al-Anon programa, morala sam da priznam da necu moci da imam savrsenu porodicu o kojoj sam sanjala. Muz sa kojim sam zivela vise od trideset godina je bio alkoholicar i svako od nase cetvoro dece je imalo problema sa njim. Poricanje me je sprecavalo da razumem svoju decu i da priznam kako alkoholizam utice na njih.

Starajuci se o sebi samoj i radeci na svom oporavku, postala sam sposobnija da sada pruzim podrsku svojoj deci. Podsticem ih da nauce o bolesti alkoholizma i koje posledice je ona ostavila na njihov zivot. Moj glavni cilj danas je da popravim odnos sa svojom decom. Realnost je slatko-gorka u poredjenju sa snom koji sam imala, ali se onda setim da je on upravo to – san. Al-Anon mi pomaze da se usredsredim na na ono sto je realno i prisutno u mom zivotu i da sa nadom ocekujem buducnost.

---------------------------------------------------

Odrasla sam u porodici alkoholicara i odselila se od kuce kada mi je bilo devetnaest godina. U tridesetoj godini sam se udala za divnog coveka. Posle sest meseci sam shvatila da je on alkoholicar. Ponos mi je diktirao da odrzim brak. Kada sam cekala toliko dugo da se udam, kako bih mogla da priznam da sam napravila gresku?

Verovala sam da cemo jednog dana da imamo decu, ali kako se alkoholizam mog muza brzo pogorsavao, moje zastrasujuce uspomene iz detinjstva su se vratile. Znala sam da ne zelim da imam dete u porodici kao sto je bila nasa. Nisam imala hrabrosti da o tome pricam sa svojim muzem, tako da sam apsolutno izbegavala ovu temu. Medjutim, ubrzo posto sam dosla u Al-Anon, shvatila sam da bi trebalo da predocim muzu svoju odluku. Stekavsi novu hrabrost objasnila sam mu svoja razmisljanja i strah. On to nije lako primio, ali sam ja bila cvrsta u svojoj odluci. Najzad, on je nerado pristao.

Prosle su mnoge godine. Moj muz je prestao da pije i ja sam sada u penziji. Ipak, ponekad me snazno obuzme neocekivana ceznja za decom. Posmatram mlade roditelje sa malom decom i zelim da ih drzim u narucju i grlim. Posmatram porodice kako proslavljaju praznike i osecam veliku tugu. Gledam druge sa odraslom decom i znam da necu moci da dozivim to zadovoljstvo. Al-Anon me podseca da je u redu da zalim gubitak svog sna o deci. Zalost zbog onoga sto necu nikada moci da imam je dubok, iako znam da odluka koju sam donela pre mnogo godina nije bila pogresna.

Moja Visa sila mi je poklonila decu moje brace i sestara i odraslu decu mojih prijatelja. Moj muz, braca i sestre i Al-Anon porodica mi takodje pomazu da ispunim ovu prazninu. Zahvalna sam za ove relacije. Mozda necu moci da imam ono sto zelim, ali verujem da imam ono sto mi je poterbno.

---------------------------------------------------

Cesto sam bila razocarana sobom, drugima i okolnostima koje niti sam zelela niti ocekivala. U periodu od kada sam pocela oporavak od posledica alkoholizma, prestala sam da verujem da je zivot dobar ili los, pravedan ili nepravedan. Danas verujem da je zivot slatko-gorak i da su odluke koje donosim efikasne ili ne-efikasne.

Bilo mi je strahovito tesko i bolno da shvatim da zivot koji sam planirala i ocekivala nikada nece da se ostvari. Moji snovi i nade su se rasprsili. Pre Al-Anona sam mislila da, kada se moja ocekivanja ne ispune, treba da ulozim veci napor ili pokusam da prisilim sebe i druge da rade ili budu ono sto ja zelim. Nikada mi nije palo na pamet da bih mogla da prestanem da trazim prisilna resenja ili da je moja kontrola bila iluzija. Tokom vremena suocila sam se sa skoro neresivim situacijama gde je jedini izbor koji sa imala bio da zalim gubitak svojih ocekivanja.

U teznji da ucinim da se moj zivot odvija prema mojim ocekivanjima, previdela sam volju moje Vise Sile. Nastavljam da otkrivam stara ubedjenja i ocekivanja koja mi stvaraju veliku patnju. Kada dozvolim sebi da osecam gubitak relacije, nade ili sna, predajem se najdubljoj molitvi za koju znam, zaleci nestanak onoga sto sam smatrala da je vazno u mom zivotu. Postanem spremna da predam svoju volju i zivot na staranje Bogu onako kako ga/nju ja razumem. Oslobodim se svih ocekivanja i pripremim se da cekam i da primim Bozju volju za mene. Bog ima mnogo bolji pristup mom srcu kada je ono otvoreno za inspiraciju, vodjstvo i prihvatanje.

Izuzetno sam zahvalna Al-Anonu i Koracima sto su me postepeno izveli iz nerealnih ocekivanja i odveli u zivot pun znacenja.

Pitanja za razmisljanje i meditaciju

1. Kako je moj zivot drugaciji od onog kome sam se nadala kao dete? Sta jos mogu da promenim, a sta moram da prihvatim?

1. Da li sam razmatrao/la kako je moja reakcija na neku situaciju izazvanu alkoholizmom uticala na moju decu?

1. Da li sam spreman/na da oprostim sebi za greske koje sam ucinio/la kao roditelj?

1. Koji je moj uobicajen stav kada nesto u mom zivotu ne ide u pravcu koji sam planirao/la ili ocekivao/la?

1. Da li postoji neki deo moje stare licnosti ili neko staro ubedjenje koji mi daju sansu da ih se sada oslobodim?

1. Koje nove snove mogu sada da imam?

Zalost za detinjstvom

“Nosila sam neizmernu zalost od detinjstva, ali nisam znala zasto.”

Ako smo u detinjstvu ili ranoj mladosti ziveli sa alkoholizmom, stetne posledice ove bolesti mogu da nas prate tokom celog zivota. Kao deca nismo imali emotivnu zrelost da se nosimo sa zaloscu zbog odrastanja u porodici alkoholicara. Mnogi od nas su bili previse zauzeti borbom za opstanak da bi mogli da se suoce sa svojim gubicima. Nasi roditelji su bili duzni da nam obezbede stabilnu i bezbednu sredinu za zivot, ali su oni cesto bili nesposobni da to ucine. Bili smo zaista nemocni da promenimo svoje okolnosti.

Odrastanje sa alkoholizmom je mozda na nas ostavilo emotivne, psiholoske, spiritualne i fizicke posledice. Kao odrasle osobe cesto se borimo sa strahom, anksioznoscu i depresijom. Mnogi od nas prvo dodju u Al-Anon kada shvate da su ponasanja koja su im nekada pomogla da opstanu postala teret. Ona su pocela da nam smetaju i sprecavaju da postignemo ono sto zelimo u zivotu. Ako smo bezali od svog bola, mozda nismo bili dobro pripremljeni da postupamo sa svojim emocjama ili da se suocimo sa bolnim uspomenama. Dok smo se uzdrzavali od izrazavanja svojih osecanja, mozda smo nesvesno odrzavali poroducnu tajnu alkoholozma u zivotu.

Cuvanje tajni je zajednicko mogim porodicama. Mnogi od nas su nesvesno odrzavali precutni pakt da cutimo o tome sta se desava kod kuce. Zato nije cudo da moze da bude vrlo tesko da naucimo novi nacin zivota. Ove tajne su samo izazvale i pojacale nase osecanje stida. Dok smo bili novi u Al-Anon