MИНА ПЕЈОВИЋ

Датум рођења:23. 5. 2000.Родитељи: Александра и Ненадулица Каменогорска 5назив школе „Јелена Ћетковић“име директора: Живка Радивојевићиме педагога: Сања Ристић Станковпрофесор српског језика: мр Маја Анђелковић Шегуљевтел. 011 286 3000 моб. 063 255 929

Ма где баш ти

Еј ти, ... ти, ти што се правиш да ме не видиш,где си баш ти нашао да ми се свидиш?

Па ја никада нисам волела такве типове,који по цео дан изводе трикове.

Правиш се важан на сваком ћошку, док причаш са две три девојчице о истом трошку.

Уместо што лажеш да ћеш освојити свет,боље ми поклони неки цвет.

Одакле ти право да ми се свидиш тако,сада ми уопште није лако.

Ништа, правићу се и ја важна,иако ће то бити моја глума лажна.

Једном ћеш схватити да сам те волела.прићи ћеш ми, а ја ћу ти рећи:-Касно је, већ сам те преболела .

Љутим се на месец

Еј Месече,ти светли путниче!Зашто се не смирујеш?Зашто ми у собу већ ноћима завирујеш?

Само ме гледаш и важан се правиш,а не сваташ да баш тисве квариш.

Твоја светлост улази ми у собу,па стално од сенке,видим баба-рогу.

Од горе ти видишсва чудеса и све људе,и када лежу и када се буде.

Пусти и мене садада утонем у сан,да будем одморна,када сване дан.

Да ли прва њубав заборава нема

Када кажу прва љубав заборава нема,мене одмах ухвати трема.

Ако си ти заборавио мене,моје срце ће заувек да увене.

Ако сам у твом сећању почела да бледим,не брини све ћу ја то да средим.

Знам,написаћу ти поруку кратку и слатку:-Воли те још увек она девојчица фина ,надам се да ме ниси заборавио.......Твоја Мина.

Ма где баш ти

Еј ти,.....ти,ти што се правиш да ме не видиш,где си баш ти нашао да ми се свидиш?

Па ја никада нисам волела такве типове,који по цео дан изводе трикове.

Правиш се важан на сваком ћошку, док причаш са две три девојчице о истом трошку.

Уместо што лажеш да ћеш освојити свет,боље ми поклони неки цвет.

Одакле ти право да ми се свидиш тако,сада ми уопште није лако.

Ништа,правићу се и ја важна,и ако ће то бити моја глума лажна.

Једном ћеш сватити да сам те волела.Прићи ћеш миа ја ћу ти рећи:-Касно је,већ сам те преболела .

Prolece

Evo stiže proleće šarenonjemu se raduje i dete maleno.A ja sedim i moram da učim, dokle ću više tako da se mučim.

Mirisi jorgovana zovu me,mame me ,ispunjavaju celu moju sobu.A ja im kažem :"pustite me ,razumite, ne mogu."

Oni se ne obaziru na moje molbe,

nego mi kažu spremi Mina torbe pa kreni putem preko krova,vidiš da ti je učenje noćna mora.

I taman krenem da lebdim polako ,kad začu glas" kako ti učiš tako"Iz sna me trgla moja sestra mala,nisam ni znala da sam učeći zaspala.

Šta je to ljuibav

Šta je to ljubav pitam se ja?Da li je to poljubac kad ti neko da?

Ili je to pesma što ti neko peva,dok o tebi taj neko sneva.

Možda je to ipak kad te neko gleda,I svom pogledu sa tebe,da skrene ne da

Šta je to ljubav pitam se ja ?Ko će odgovor na to da mi da ?

Da li je to možda ,kad se ruke spoje,pa onda i noge jedva da stoje.

Šta je to ljubav saznaću ja, kada i meni neko ,svoje srce da .

Nasa je ljubav kao gramatika

Naša je ljubav kao gramatika

Naša je ljubav kao gramatika ,zato je ona posebna tematika.

Infinitiv- to je naša priča stara,svaticeš lako ako za gramatiku imaš dara.

Nikom u ovoj prici nije lakoa odprilike sve ide ovako:

Kad sam ja tebi prezent ti si meni perfekati tu pomoći nema da se nešto medju nama pokrene,a onda se odjednom sve izokrene.

Ti si meni prezent ,ja sam tebi perfekatpa onda opet sve ispočetka .

I kako da se bilo šta pokrene,kada se u trenutku sve izokrene.

I zato nema vremena da se drema,nego pazišta nam futur sprema.

АНДРЕА КОВАЧЕВИЋ

Датум рођења: 27. 11. 2000.Родитељи: Гордана и Бранкоулица Живорада Јаковљевића 11назив школе „Јелена Ћетковић“име директора: Живка Радивојевићиме педагога: Сања Ристић Станковпрофесор српског језика: мр Маја Анђелковић Шегуљевмоб. 064 1357 101телефон мајке 065 261 0041 011 341 3559

МОЈА КУЦА

Има једна њушка која мене чека,на вратима стоји и жељно ме гледа.

Длака му је мека, репић му је кратаксвако ко га види, каже: "Баш си сладак!"

Када мачку види он почне да режи,мачка брже-боље тад мора да бежи.

Када фризби бацим тако да одлетимоја куца Берти трчи својој мети.

Сав срећан ка мени онда он похита,а поглед његов упорно ме пита:

"Зар ја нисам сјајан, зар ја нисам бајан?"Око мене скакуће и похвалу чека.

Мојој срећи тада нема краја.Када су сва деца ту, напољу је граја.

Сви га мазе, пазе и много га воле,а он мене чека да дођем из школе.

Враголасте игре има сваког дана,верујте ми, никад, никад нисам сама.

Волим моју куцу, а то није шала,много ми је драга лепотица мала.

СУДБИНА ГОЈКОВИЦЕ У „ЗИДАЊУ СКАДРА“

Страшно је за жену када остане сама. Страшније је још и то када сахрани сопствено дете, А за дете нема веће несреће да живи и расте без мајчине љубави и пажње.

У народној епској песми „Зидање Скадра“ млада Гојковица је подвалом доведена у положај да буде жртва једног свирепог обичаја. Она је, без обзира на све своје молбе жива

узидана да би се град изградио. Она се нада да може да утиче на живот и после своје смрти. Не мари за свој живот него од градитеља, као последњу жељу, тражи да јој омогуће да мртвим дојкама храни и мртвим очима гледа свог нејаког сина. Она је наивна, пожртвована , вредна, храбра и изнад свега несебична. Она је жртва преваре и лукавости својих девера и јетрва, а изнад свега, она је жртва свога мужа који није знао да је заштити. Сви они су заборавили на њену младост, на чињеницу да је мајка шестомесечног детета и хладнокрво су је повели у смрт. Она је добра жена своме мужу, па га само једанпут моли да јој помогне. Не буни се, зна да је превише и то што моли да јој помогне.

У том тренутку сва она љубав која јој је изгледала као могућност, нестала је. Била је понижена до дна своје отмене душе и повређена до бола. Она је највећи јунак у овој причи. У тренутку када схвата да је њеном животу крљај, она мисли само на своје дете. Она неће бити ту да свом сину отвори свет, да му пружи љубав, пажњу, загрљај, утеху. Неће бити да да му обрише сузе и да га посаветује. Њен највећи страх је да је син не заборави.

И овога пута жена је жртва. Зашто је женско дете увек туђа вечера? Гојковица ће живети вечно у нашим срцима.

Мина Пејовић, 5.5

UHVATI PRAVI SMER, KAŽI DA NIJE FER!

Nasilje je, nažalost, svakodnevna pojava u školama, na ulicama i sličnim mestima. Mnogi ljudi se bore protiv njega, ali to nikada, u potpunosti, ne uspeva. Često smo u školi imali predavanja o nasilju, ali to niko nije shvatio ozbiljno.

Više puta sam pričao drugarima da je nasilje bespotrebno, ali oni su mi se smejali. Sve se može lepo rešiti, ali neki ljudi radije probleme rešavaju pesnicama.

Možda je u crtaćima smešno kada se Tom i Džeri potuku, ali u stvarnosti tuče mogu biti jako opasne. Ne kažem da sam ja "cvećka" i da ja nikada nikoga nisam uvredio, ali prezirem kada se drugovi psuju, kada se tuku...

Meni je žao što ja ne mogu magičnim štapićem da uništim nasilje, ali to nije moguće. Jedino što mogu je da se borim protiv njega i da se nadam da će ljudi vremenom postati bolji.

David Ljubojević, 5/2

UHVATI PRAVI SMER, KAŽI DA NIJE FER!

Na mnoge nepravde ljudi ne reaguju, postale su sastavni deo našeg života. Ipak, pogodila me je jedna nepravda i tada nisam mogla da izdržim, a da ne pomognem.

Od malena sam u vrtiću gledala kako se deca zbog gluposti svađaju. Bilo je tu mnogo nepravdi, ali mislim da me je bilo strah da reagujem. U četvrtom razredu pred mojim očima se odvijala velika nepravda i ja nisam mogla a da nešto ne učinim.

Jedan trećak je slučajno pogodio loptom dečaka sedmog razreda. Sedmak je napao tog malog dečaka, mlađeg od njega četiri godine, a u sve to se uključilo još nekoliko učenika sedmog razreda. Svi su hteli da biju ovog mladjeg.

U trenutku sam bila uznemirena i vrlo uplašena, nisam znala šta da radim, kako da pomognem malom dečaku. Odjednom se osećaj pravde probudio u meni i rešila sam da zaštitim malog dečaka.Viknula sam sedmacima:”Ostavite tog dečaka na miru, nije u redu što ga maltretirare! Pa stariji ste od njega četiri godine!”

Odjednom su svi stali i gledali me ispod oka. Smirili su se i izvinili se mališanu što su bili grubi prema njemu. Ja sam ih gledala oprezno, ne verujući šta se dešava. I meni su prišli i rekli su da to više neće raditi. Shvatili su da su pogrešili, zato su i prestali. Osećala sam se ponosno i zadovoljno. Danima sam se čudila kako sam ih smirila.

Treba biti uvek na strani pravednih ljudi i pomoći nedužnima. U ovom dogadjaju mogla sam i ja da nastradam braneći učenika trećeg razreda. Ali, nisam. Drago mi što sam ga odbranila i što sam pravedno postupila. Ako je čovek pravedan i pošten, poštovaće ga i drugi ljudi. Natalija Jezdić, 5/5

УХВАТИ ПРАВИ СМЕР, КАЖИ ДА НИЈЕ ФЕР!

У школи се често задиркујемо и свађамо. Обично се после тога и помиримо и све прође као да ништа није било, сви понешто научимо. Ипак, једном су се у школи неки моји другови жестоко посвађали. А и иначе се неки од њих нису волели. Најгоре је што се у велике свађе умеша много других ученика, а у овој су учествовали сви ученици у одељењу. Свађали су се све више. И свађа се постепено ширила и на остале. До тада сам ћутала, надајући се да ће се то само решити, али није. А ја то нисам више могла да трпим.

Помислила сам да ће ми разредна помоћи. Она ми је рекла да не бринем и да ћемо то решити на часу одељењске заједнице. Била сам јако забринута. Сви су се

свађали све више. Били су љути једни на друге све више. Мислила сам да ће се до сутра моје одељење распасти. Сутрадан је коначно дошао час одељењске заједнице. Замишљала сам да ће се све једноставно решити и да ће бити све као раније.Али...

Почео је час. Ја сам пред свима гласно рекла шта ме мучи. Моји другови су почели да причају сваки своју причу. Сви су лагали у своју корист. Страшно сам се изнервирала. Нисам веровала да моји другови могу тако да промене своје мишљење. И тако да говоре неистине. И све то ме је јако уплашило. Решила сам да реагујем. Устала сам и из свег гласа повикала: "Немојте тако да говорите! То нијеистина! И ви сви то добро знате!“ Гледала сам своје другове у разреду. Сви су ћутали. И нису ме гледали у очи. Нису могли да поверују шта сам рекла.

Ја сам заћутала. Рекла сам шта сам имала. Била сам узбуђена. Надала сам се да ће мој говор помоћи свима да се помиримо и наставимо са дружењем. После школе је све било у реду. Мислим да тај дан никад нећу заборавити. Волим своје другове и другарице и зато сам и покушала да исправим неправду. Истина није само битна за мене, негоза све људе. Без истине ништа не може да постоји.

Марија Хинић, 5/5

УHVATI PRAVI SMER, KAŽI DA NIJE FER!

Pre nekoliko dana videla sam kako deca mog uzrasta maltretiraju dečaka dosta mladjeg od sebe.

Uzimali su mu novac, a on je plakao i tražio pomoć, jer su mu uzeli dosta novca. Uplašio se i bio očajan. Čim sam to videla, potrčala sam za njima, uzela im novac i vratila ga malom dečaku. Znala sam da njihov postupak nije bio u redu.

Sledećih dana se sve ponavljalo. Oni su se toliko okomili na njega da su opet počeli da ga maltretiraju. Mislili su da bez problema mogu da mu uzimaju novac. Ja to nisam mogla da gledam i uvek sam ga branila kad sam bila tu. Ali, moja drugarica je imala bolje rešenje.

Ona je obavestila roditelje bezobrazne dece i roditelje malog dečaka. Mali dečak nije uopšte rekao svojim roditeljima za sve što se dešava. Nismo razumele zbog čega, ali nismo htele da se mešamo. Sada znam da roditelje treba prvo obavestiti. Roditelji nasilnika su svojoj deci objasnili da ne treba tako da se ponasaju, i zaista su se popravili. Ovakve scene se više nisu dešavale.

Svi smo iz ovog dogadjaja mnogo naučili. Dečak nam je bio zahvalan, a i shvatio je da je trebalo da kaže svojim roditeljima. Ovakvi dogadjaji zaista nisu pravedni i svi moramo da se borimo protiv toga.

Ana Mandić, 5/2

UHVATI PRAVI SMER, KAŽI DA NIJE FER!

U svom životu sam videla dosta nepravdi, ali ću izdvijiti jednu koja me je posebno dirnula. Bila sam u vrtiću na času engleskog. Svi smo dobili zadatak da napišemo abecedu. Dosta nas je poprilično dobro uradilo, dok moja drugarica Anja nije razumela šta treba da se uradi i jedina nije uradila dobro.Svi su joj se smejali, a ona je plakala.

Bila sam tužno skoro isto kao i ona. Rešila sam da ubedim svoje drugove da ne treba da joj se smejemo, već treba da joj pomognemo i objasnimo joj šta nije razumela. Svi moji drugovi i drugarice su joj prišli da bi je ohrabrili, a potom smo joj na smenu objasnili šta joj nije bilo jasno.

Mislim da svi treba da pomažemo i hrabrimo jedni druge, a najvažnije je da čuvamo prijateljstvo po cenu svega, jer je prijateljstvo je najveće bogatstvo u životu.

Aleksandra Stanišić 5-2

Uhvati pravi smer, kaži da nije fer!

Bila sam mala, išlа sam u vrtić. I tada sam videla veliku nepravdu. Jedna grupa devojčica nije htela da primi u društvo novu devojčicu. Nisu htele da se igraju sa njom, a ona je plakala. Nije mi bilo jasno zašto ne pokušaju da se sprijatelje s njom. A mene su malo kasnije pozvale da se igram s njima. Pristala sam i rekla sam im da želim da se i ta devojčica igra sa nama. Prihvatile su to, ali su počele da je iskorišćavaju. Postavljale su joj neke nemoguće uslove da bi se igrala. Bilo mi je žао što nema hrabrosti da im kaže da to nije fer.

Kada više nisam mogla tо да gledam, jako sam se naljutila, izašla sam iz igre i pozvala tu devojčicu da se igra sa mnom. Sada su one bile ljubomorne jer se mi lepše igramo. Pozvala sam je da se igra sa mnom jer sam htela da joj pomognem i da je usrećim. Nisam želela da se oseti zapostavljeno. Posle smo postale i dobre drugarice. Kada su videle da su svi došli kod nas i one su prišle našem društvu.

Sada se priča okrenula. One su nas pitale za dozvolu da se igraju sa nama. Mi smo im to dozvolile. Shvatile su da su pogrešno postupile i da je ružno to što su je iskorišćavale.Više nikada se nisu tako ponašale prema ikome u našoj grupi.

U vrtiću mi je bilo jako lepo.Kada bismo se posvadjali brzo bismo se i pomirili. Svaka nepravda je brzo bila rešena. Nikome se ne svidja kada je neko nepravedan prema њемu. Zato niko ne treba da bude nepravedan prema drugima.

Nadja Novićević, 5/2

УХВАТИ ПРАВИ СМЕР, КАЖИ ДА НИЈЕ ФЕР!

Многе народне пословице говоре да се о човеку не суди по изгледу. Али, живот је нешто друго. Ипак се, после свега, сетимо пословице и схватимо да смо све то знали, само што то знање нисмо искористили.

Имала сам другарицу Сару која је дошла пре пар месеци из Аустралије. Говорила је српски са јаким нагласком, поједине речи није ни знала. Ипак, нама то није сметало, чак нам је било и симпатично. Она нам је често причала необичне и другачије ствари које смо волели да слушамо.

Ипак, једног дана док сам се шетала улицом видела сам Сару са два дечака који су јој се све време смејали. Када сам пришла ближе чула сам да су је они исмевали због њеног изговора српских речи. То је било јако ружно јер није лепо никога исмевати. Сари је било криво и била је веома тужна, јер се она трудила да што боље научи српски и било јој је потребно време за то. Мени је било жао Саре јер ми је добра другарица и знам колико се трудила да добро научи српски.

После неколико минута она није више могла да издржи и рекла им је да ћуте и мало ударила једног од њих по руци. Они су тада почели да је вређају, а ја сам се запањила. Изненадило ме је да су дечаци били толико неваспитани. Нисам очекивала да ће ико ишта пребацивати Сари. Требало је да јој помогну да исправно каже одређене речи на српском, а она би њима помогла за речи које не знају на енглеском. Мислила сам да ће престати са таквим коментарима, али сам погрешила. Нису престајали са ружним речима. Сада сам била љута. На крају нисам могла више да издржим и рекла сам им да се не треба смејати онима који другачије говоре јер смо сви ми исти без обзира на разлике међу нама. Кроз свађу су покушали да се оправдају, али су очигледно схватили да су погрешили. Извинили су се Сари. Ја сам са њом касније отишла у парк. Сара је истовремено била срећна што сам јој помогла и тужна што се овако ружна ствар уопште догодила.

Треба схватити да ма колико ми били различити сви можемо бити пријатељи без обзира на разлике. Људи не прихватају разлике и често мисле да су увек они у праву. Нису ни толерантни. Мислим да треба прихватити сваког човека онаквог какав је, са свим његовим врлинама и манама, јер то чини пријатељство.

Милица Дмитровић, V2

УХВАТИ ПРАВИ СМЕР, КАЖИ ДА НИЈЕ ФЕР!

ПРАВДА ЗА МАРКА

Родио се дечак Марко

Мамино Сунце јарко

Татино злато жарко

Растао је дечак Марко

Играјући игре са братом Јанком

Душе чисте, срца безбрижнога

Разболе се дечак Марко

Мамино Сунце јарко

Татино злато жарко

Марково срце мало

У болест је пало

Тешко се разболело

Марково срце мало

Помоћ је од људи тражило

Јер му је живота понестајало

Људи срца великога

За Марка новац прикупише

И њему га проследише

За правду су се изборили

Марка су оперисали

И срце му ново дали

Уз пуно среће и мало страха

Марково срце мало храбро је издржало

И помоћ људи дочекало

Сад и Марко

Мамино Сунце јарко

Татино злато жарко

Са новим срцем у грудима

Игра игре са братом Јанком

И заувек срећа га прати

Сара Митић, 5/5

UHVATI PRAVI SMER, KAŽI DA NIJE FER

Danas sam doživeo jednu veliku nepravdu. Bilo je to u našoj školi, posle časa fizičkog vaspitanja.

Neposredno pre zvona, pre kraja časa, mi dečaci smo se potukli u muškoj svlačionici. U stvari, većina dečaka je samo mene tukla bez ikakvog razloga i povoda, možda zbog osvojene nagrade na likovnom konkursu... ne znam. Zbog toga sam i zakasnio na sledeći čas koji smo imali kod naše razredne. Znajući da zaista nisam ni za šta kriv, požalio sam joj se u vezi svega. A obzirom da sam zakasnio na čas odeljenske zajednice, razredna me je već upisala, pošto je moja priča navodno glupa, a svaki pokušaj da objasnim bio je bez uspeha... Ali, što bih ja rekao: "Sve se sazna kad - tad i istina izađe na videlo". Mada, tog trenutka kada je razredna rekla: "Ti si, Miloše, kriv, a Jovan i Aleksa govore istinu!", sve se srušilo u meni. Otišao sam u toalet i tiho se isplakao zbog nepravde koja me je zadesila. Čuvši korake i glasove, brzo sam obrisao lice od suza i nekako uspeo da se saberem i savladam svoju tugu i bes. Vratio sam se u učionicu i video kako mnoge devojčice pokušavaju da ubede razrednu u to da nisam bio kriv i da sam govorio istinu. U meni su se tada pomešala mnoga osećanja - osećao sam se i tužno i ljuto i srećno; srećno - jer su mnoge devojčice i neki dečaci stali na moju stranu,uglavnom isti oni koji su me prihvatili i na početku školske godine, kada sam došao kao nov učenik u njihov razred; tužno – jer su me najviše povredili i nisu me razumeli oni kojima sam najviše verovao; ljuto – jer sam očekivao jače drugarstvo, iskrenost i poverenje u razredu. Nakon časa odeljenske zajednice imali smo čas matematike pa me je i ta nastavnica grdila i kritikovala jer nisam bio dovoljno koncentrisan za

njen čas, što je i logično...Danas mi baš nije dan...

Kada su bili gotovi časovi, došao sam kući, pozdravio mamu, otišao u svoju sobu i bacio ranac sa knjigama. Razmišljao sam šta mi se desilo, nepravda me je bolela... Pitao sam se zašto mi razredna, koja me voli, ne veruje i ne dozvoljava da joj kažem šta se desilo? Borio sam se da joj dokažem da sam u pravu i da govorim istinu ,pokušavao sam da je ubedim na sve moguće načine, ali sve je bilo uzalud.Tešio sam sebe, da se to dešava i drugima, da će proći, znao sam da pravda mora pobediti i da će se kad - tad saznati šta se stvarno desilo.Poštenje i istina traju večno, a laž kratko... U tim mojim razmišljanjima krenule su misli da mi se brkaju, oči da mi se sklapaju i ja sam polako počeo da tonem u san...

Miloš Manojlović, 5/5

UHVATI PRAVI SMER, KAŽI DA NIJE FER!

     Ja sam u životu video puno nepravdi. Neke su me i snalazile. Jedna od njih je i kada su se moji drugovi iz vrtića, Ivan i Igor, inače braća, potukli oko daljinskog. Gde je tu nepravda? Pa u tome što ja brata ili sestru nemam, i zato znam da cenim ono što se, kod onih koji ih imaju, podrazumeva.

     Jedan dan sam posle škole bio kod njih u gostima. Gledali smo TV i posle nekog vremena, njih dvojica su se posvadjali oko daljinskog. Ivan je hteo da gleda jedan program, a Igor je hteo nešto drugo. Pale su i ružne reči. Ali samo kao najava "rata". Ja sam pokušavao da se pravim da se ništa ne dogadja, a u sebi sam se mislio: "Proći će, proći će…" ,ali nije. Desilo se nešto potpuno suprotno. Oni su se toliko naljutili, da su se, na moju zabezeknutost, na kraju i potukli. Znaju oni, kao i ja, i da je to ružno, i da su braća, i da treba da dele sve, da se dogovaraju i svašta još nešto prigodno, ali, eto, baš tada su sve kočnice otkazale. Tada sam ja reagovao, odvojio ih I verovatno se nešto od mog: "Prestanite, zar mislite da svaki problem možete da rešavate na ovaj način!" i primilo. "Oborićete nešto u ovoj gužvi, roditelji će biti ljuti! Pretpostavite samo kako bi se oni sada osećali da zateknu vas dvojicu kako se rvete!!" Ono što nisam rekao, au sebi sam se mislio, jeste:"Znate kad bi vas opet pustili da me pozovete posle škole?!" Kada su se malo smirile strasti, rekao sam im nešto što sam i sam nebrojeno puta čuo od mame. Ono što mi je zvučalo samo kao da su reči za izložbu, ja, u neverici, izgovaram:"Koliko god da ste ljuti ili da mislite da ste u pravu, bolje je da svaki nesporazum rešite razgovorom. Jedno jednostavno izvini može i više nego što možete da pretpostavite". Ne može se detinjstvo provesti u stalnom sukobu, niti se svaki nemila situacija na koju naidjemo može rešiti psovkama ili tučom. Da li zbog mog mudrovanja, da li zato što su i sami

shvatili da je bolje da prestanu, tek promeniše oni kanal, pa mi nastavismo da gledamo TV, neki sport je bio u pitanju (a šta bi drugo bilo!)

     Svaku nepravdu na koju naidjemo, svaku situaciju koja nam se čini da bi mogla da dovede do toga da neko bude povredjen, trebalo bi da ispravimo. Ili barem da pokušamo. Manje će biti loše raspoloženih, večno ljutih i tužnih oko nas. A samim tim će i nama biti prijatnije. Lepo je pomiriti nekog do koga nam je stalo ili sprečiti lose dogadjaje!

Petar Smiljević, 5/2

УHVATI PRAVI SMER, KAŽI DA NIJE FER!

Prisustvovala sam jednoj svađi između mojih drugarica sa treninga. Nije baš bilo prjatno gledati ih. To su bile dve sestre.

Desilo se pre par dana. Došla sam na trening i ugledala ih kako se jure po sali. Nisam znala zašto se jure. Posle sam videla da se svađaju. Nisam to očekivala od dve sestre. Mislila sam da se lepo slažu.

Odjednom је mlađa devojčica Sara zastala i počela da plače. Bilo mi je žao, jer je još uvek mala. Bila je sva crvena u licu. Starija sestra Tamara glasno se smejala, onako podrugljivo. Tamara je uzela Sari dnevnik, koji je Sara htela da pokaže samo svojim drugaricama. Ne sestri, jer je znala da će joj se smejati zbog onoga što je napisala. Bila sam radoznala i htela i ja da pročitam, ali shvatila sam da to ne bi bilo u redu.

Kad sam videla koliko je Sara iznervirana, odmah sam uzela Tamari dnevnik i vratila Sari. Sara mi se mnogo zahvaljivala. Dobro je da trener nije saznao. Bilo mi je drago što sam nekome pomogla, pogotovu mojoj drugarici.

Ne treba nikada uzimati tuđe stvari bez pitanja, čak iako su od tvog najbližeg...bar ja tako mislim.

Teodora Popović, 5/2

Stefan Bjedov V2

SVETOSAVLJE I MULTIMEDIJALNO DOBA

U davna vremena ljudi su živeli drugačije nego danas. Nosili su drugačiju odeću, hranili se drugačije, imali drugačije brige, razmišljali o drugim stvarima, ali ono što je najvažnije ostalo je isto: vera, poštenje, hrabrost.

U dalekoj prošlosti ljudi su sami sebi zidali kuće, radili su mnogo da bi preživeli. Hranu su sami proizvodili, odeću su tkali i šili, obuću pravili ručno.

Danas ljudi kupuju sve što im treba: stanove, hranu, odeću.

Samo neka deca su imala sreću što idu u školu. Većina dece je morala da pomaže svojim roditeljima u poslu na selu.

Danas sva deca idu u školu, sva imaju šansu da steknu znanje.

Nekada su bake pričale bajke uz vatru, a narodni pevači pevali o narodnim junacima.Vesti su se prenosile od kuće do kuće.

Danas bajke gledamo na DVD-ju, istoriju saznajemo iz knjiga, a informišemo se preko interneta.

U prošlosti su se ljudi trudili da naprave nešto vredno što će im poslužiti a mnoge od tih otkrića koristimo i danas.

Danas, u eri kompjutera, mnoge stvari se prave pomoću mašina koje olakšavaju ljudima poslove koje obavljaju.

Prošlost i sadašnjost se zaista mnogo razlikuju. Ipak, ono što je najvažnije ostalo je isto: veruju u istu veru, u istog Boga, u svoj narod i u nekadašnje junake. Ljudi i tada i sada imaju puno vere i trude se da budu pravedni.

Tako su prošlost, sadašnjost i budućnost našeg naroda povezani našom verom, poštenjem i hrabrošću.

АНДРЕА КОВАЧЕВИЋ

Датум рођења: 27. 11. 2000.Родитељи: Гордана и Бранкоулица Живорада Јаковљевића 11назив школе „Јелена Ћетковић“име директора: Живка Радивојевићиме педагога: Сања Ристић Станковпрофесор српског језика: мр Маја Анђелковић Шегуљевмоб. 064 1357 101телефон мајке 065 261 0041 011 341 3559

МОЈА КУЦА

Има једна њушка која мене чека,на вратима стоји и жељно ме гледа.

Длака му је мека, репић му је кратаксвако ко га види, каже: "Баш си сладак!"

Када мачку види он почне да режи,мачка брже-боље тад мора да бежи.

Када фризби бацим тако да одлетимоја куца Берти трчи својој мети.

Сав срећан ка мени онда он похита,а поглед његов упорно ме пита:

"Зар ја нисам сјајан, зар ја нисам бајан?"Око мене скакуће и похвалу чека.

Мојој срећи тада нема краја.Када су сва деца ту, напољу је граја.

Сви га мазе, пазе и много га воле,а он мене чека да дођем из школе.

Враголасте игре има сваког дана,верујте ми, никад, никад нисам сама.

Волим моју куцу, а то није шала,много ми је драга лепотица мала.

Извини

Њу као да је донела златна рода,

У животу ми је потребна као изворска вода.

Били смо у љубави већ годину дана,

Све док ме не обузме једна нова мана.

Почех да гледам девојке друге

Све док наша љубав не увену од туге.

Много се кајем што сам тако радио

И нашу нежну љубав сахранио.

Пролеће је дошло, све се буди,

Можда наша љубав опет полуди,

Па се расцвета у хиљаду боја,

А ти ћеш, надам се, опет бити моја.

Лука Бијеловић, 5.2

МОЈ БЕЛИ ГРАД

На обали двеју река, баш где се љубе Дунав и Савапод будним оком Победника Бели град још спава.

Снива слатки, миран сан јер ту је историјски Калемегдан.На Калемегдану Победник стоји и лепоте града броји.

Док бди над реком том поздравља се са Авалом.Ено Кошутњака и Звезданог гаја, то су плућа нашег краја!

Победник над реком стоји, ево, већ и трамвај прве кругове броји.И тако свако јутро, мој бели граде – добро јутро! Нађа Кесер, 5/5

СМЕХ КАО ЛЕК

Враћао сам се из школе. Нисам био срећан као што обично јесам зато што сам добио јединицу.

Осећао сам се грозно, али сам био много више уплашен због мојих родитеља. До сада су ме грдили и када добијем четворку. Сада сам добио један. Нисам могао да замислим своју казну: да ли ће ме послати у собу на цео месец дана или ће ми укинути џепарац до краја године, што је још горе? Нисам смео ни да их слажем.

Ево ме, коначно сам испред куће.Сакупио сам сву своју снагу и храброст и ушао у кућу...

Грдили су ме: „Па зашто ниси учио? Како си могао?“ Осећао сам се грозно. Мислио сам да ћу да експлодирам.

Изненада, чула се шкрипа врата. Неко је ушао. Чуо сам кораке. То је била моја сестра Дајана са веома великим наочарима преко целог лица. Сви смо је зачуђено гледали. Покушао сам да се суздржим, али су наочаре биле превише смешне. Сви смо почели да се смејемо. Нисмо могли да престанемо. Ни ја ни моји родитељи.

Моја сестра је отишла увређена у своју собу, а моји родитељи су покушали да наставе да ме грде, али би се на свака два минута сетили моје сестре са оним смешним, великим наочарима и нису могли да се поново не насмеју.

Морао сам много да учим да бих поправио ову јединицу, али сам сестри и њеним наочарима захвалан што је ова грдња завршена овако, много лакше и срећније. Смех помаже да се реше многи проблеми, то ме је научила ова прича.

Давид Ђумић, 5/5

СМЕХ КАО ЛЕК

Прошлог лета цела моја породица, укључујући и мене, била је забринута јер је мојна ујна била у болиници и очекивала тешку операцију плућа.

Од тренутка када је однета у операциону салу, сви смо напоето гледали на сат сваке секунде и чекали вести. Након дуге борбе за ујнин живот, доктор је изашао из операционе сале и саопштио нам веома лепе вести:

„Госпођа Трнинић је ван животне опасности, али ће наредних недеља имати болове у грудима.“ Свима је лакнуло истог тренутка.

Међутим, кад је ујна дошла кући имала је страшне болове у грудима, баш као што нам је и доктор рекао. Да бих је орасположила испричала сам јој шаљиви догађај који сам

доживела пре пар година. Приметила сам да је одмах постала ведрија и осмех јој се вратио на лице. Није могла да прича много, али се од срца насмејала. Остатак дана провели смо у веселом и ведром расположењу.

Када смо кренули кући, пришла сам јој да је пољубим, а она ми је шапнула да се никад није боље осећала. Сва срећна сам отишла кући јер сам знала да јој је сада лакше.

Смех у свима буди задовољство. Мојој ујни је сигурно много значио, бар је на неколико минута заборавила на јаке болове.

Сара Митић, 5/5

СМЕХ КАО ЛЕК

Смех лечи нервозу, тугу и бригу. На једном часу математике једна шала је победила сву нашу бригу и забринутост.

Сви смо се припремали за писмени задатак из математике и били смо забринути како ћемо га сутра урадити. Испричао сам свима како једна наставница математике говори својим ученицима да се математика не учи, да је то уствари логика. Смејали смо се сви, а затим смо се умирили. Тако весели смо озбиљно провели час припреме за писмени. Били смо током часа срећни, а после часа смо сви замишљали како је могло доћи до овакве изјаве. Шалећи се, пели смо се уз степенице и коментарисали. Цели дан смо провели мислећи на ту шалу и задовољни отишли кућама.

Смех нам је помогао да излечимо несигурност и тугу. Били смо одговорнији, сигурнији и смирени. Увек треба да будемо и весели, јер смех чини живот и лакшим и лепшим. Будимо срећни и весели упркос свему.

Филип Лукас 5/5

СМЕХ КАО ЛЕК

Смех ме увек развесели, ма чији да је.

У другом разреду сам се недељама спремала за рекреативну наставу. Тог јутра када је требало да кренемо, ја сам се разболела. Плакала сам све време и убеђивала маму да могу да кренем и да ми није ништа. Ипак, морала сам да останем кући. Сваког дана сам

очекивала да ће ми температура престати, али узалуд. Тих дана једино су ме радовали позиви мојих добрих другарица. Чим сам чула да им недостајем и да су усамљене без мене, било ми је боље. Док су ми причале интересантне згоде са рекреативне, чинило ми се да и ја учествујем у њима. Смејале смо се заједно. Чинило ми се да ми је много боље, јер су топли осмеси мојих другарица били лек за моју тужну душу.

Од тада, кад год сам тужна и када ми је тешко, сетим се њихових топлих осмеха, а оне су и данас поред мене, и увек се смејемо заједно.

Милица Секулић, 5/5

СМЕХ КАО ЛЕК

Мислим да је смех јако важан у животу. Смех повезује и мири људе. Много је лепше када се људи смеју него када се свађају.

Била сам код куће, добила сам позив од друштва да дођем у парк. Сви су били тамо и лепо су се забављали. Док сам ја стигла, они су се међусобно посвађали. Били су тужни, нервозни, цела атмосфера се променила . Тако сам ја насмејана и радосна улетела међу њих љуте, посвађане и нервозне.

Одлучила сам да покушам да ублажим ситуацију. Шалила сам се, храбрила их и полако поправљала стање. Сви су се помирили, почели да се смеју и схватили да смехом треба да решавају такве проблеме. Опет су сви били насмејани и задовољни. На крају су ми се и захвалили што сам их смехом орасположила.

Научила сам да је смех веома важан за људе и да треба увек да будемо насмејани. Нисам дозволила да свађе раздвоје људе у мојој околини. Смех је лек за скоро сваки проблем.

Нађа Шабулић 5/5

СМЕХ КАО ЛЕК

Смех обогаћује људе који се смеју, улива срећу и радост у људе, па га то чини тако посебним. У неким ситурацијама смех развесељава људе, а некад их само мало обрадује.

Једном приликом сам отишао у школу неспреман. Имао сам контролни и лоше сам га урадио, тако да сам добио лошу оцену. Био сам много тужан и љут на себе. Осећао сам се као да се свет срушио и мислио сам да ме ништа не може развеселити. Ходао сам тако тужан кући и срео друга који је решио да ме орасположи. Причао ми је вицеве и како је и он добијао лоше оцене, шалио се на свој рачун. Временом је успео да ме орасположи. Било ми је лакше и схватио сам да је смех најбољи лек против туге.

Смех понекад уме да обрадује људе и веома их усрећи. Није тешко насмејати некога коме то пуно значи. Смех људима даје снагу и сигурност да преброде тешке догађаје. Требало би више да се смејемо и радујемо, а мање да тугујемо.

Иван Тодоровић, 5/2

СМЕХ КАО ЛЕК

Смех у неким ситурацијама помогне више него најбољи лек. У тешким ситурацијама даје људима снагу да преболе тешке догађаје који као нож стоје забијени у њиховим срцима. Ово је прича о једном таквом догашају.

Требало је да изађем са другарицом напоље. Чекала сам је код своје зграде. Чим се појавила, знала сам да нешто није у реду. Увек насмејана девојчица са великим осмехом на лицу претворила се у бледу девојчицу са сузама у очима. Питала сам је шта јој је, али ми она није одговорила. Дуго смо тако ћутале и гледале се. Открила ми је да јој је угинуо хрчак. Било ми је жао, почела сам да је тешим причама да би њен хрчак био тужан да је види такву. Рекла сам јој такође да је њен хрчак сада сигурно гледа са неког облачка и да јој маше. Погледале смо се, она се осмехнула и праснуле смо у смех. Шалиле смо се, смејале и дуго махале облацима.

Научила сам да је смех као кључ који откључава наша срца и помаже да нам буде боље.

Анђела Симоновић, 5/2