Web viewParahippus. Izvijena leđa u obliku luka davnih predaka postepeno su nestajala, pri čemu su sve duže noge povećale brzinu, kojom su ove životinje sve hitrije

radna sveska sportsko konjarstvo šk. 2015/2016

Oehippus

DVM profesor Anđelka Čičić


POREKLO I EVOLUCIJA KONJALjudi i konji su povezani oko 4000 godina, što čini sasvim mali deo istorije ove vrste životinja. Po svemu sudeći, konj vodi poreklo od odavno izumrle familije Condylartra, koja je obitavala na Zemlji pre otprilike 75 miliona godina. Ove praistorijske životinje bile su velike kao mačke ili srednje krupni psi. Imali su po pet prstiju na svakoj nozi, sa tvrdim noktima na vrhu svakog od njih. Premda se ove životinje ne mogu nazvati konjima, one predstavljaju pretke i konja i drugih kopitara.Naš savremeni konj, Equus caballus, direktan je potomak malenog eohipusa (Eohippus) koji je živeo pre oko 60 miliona godina. Od današnjeg konja se toliko razlikovao da su arheolozi koji su proučavali njegove ostatke pronađene na Stud hilu (Studd Hill) u Kentu u Engleskoj, došli do pogrešnog zaključka da se radi o sisaru iz roda Hyrax, nalik na zeca.Gotovo potpuno očuvan skelet eohipusa iskopan je 1876. godine u stenama iz eistocestocena u Vajomingu, SAD, kada je opisan kao životinja veličine lisice. Pedesetak godina kasnije, 1931. godine, u Vajomingu je pronađen još jedan odlično sačuvan kostur, kada je na osnovu rekonstrukcije bazirane na dotadašnjih saznanjima dat najpotpuniji opis eohipusa: bila je to životinja visoka oko 35 santimetara i teška otprilike pet i po kilograma. Zadnji deo tela je bio viši od prednjeg, leđa su bila lučnog oblika, vrat debeo i kratak, njuška nalik na zečju, a uši male i oble. Telo mu je bilo obraslo kratkom dlakom. Godinu dana kasnije, Klajv Foster Kuper je uočio veliku sličnost fosilnih ostataka iz Stud hila sa ostacima eohipusa iz Vajominga, zaključivši da je to evropska varijanta eohipusa. Pre 60 miliona godina nivoi mora su bili niži nego danas, pri čemu su postojali kopneni prelazi između Azije i Severne Amerike, Evrope (Italije i Iberijskog poluostrva) i Severne Afrike, zatim Britanije sa kopnom. Eohippus i njegovi potomci su, shodno tome, mogli slobodno da tumaraju kroz Evropu, Ameriku i Aziju prilagođavajući se i evoluirajući u zavisnosti od klime i prostora u kome su živeli: najmanji Eohippus bio je visok oko 10 santimetara, neki su bili duplo veći, pri čemu se pretpostavlja da su mnogo krupniji tipovi eohipusa živeli u Evropi. Sa evolucione tačke gledišta zanimljivo je istaći da su ostaci životinja iz Stud hila imali po četiri prsta na prednjim i po tri na zadnjim nogama, koji su se završavali minijaturnim kopitima a ne kandžama, mada su na sve četiri noge postojali jastučići, kao kod pasa. Ostatak takvog jastučeta se, pri tome, u izmenjenoj formi, zapaža i kod modernog konja, na zadnjem delu kičičnog zgloba. Interesantno je takođe da je životinja iz Stud hila imala kratke kutnjake nalik majmunskim ili svinjskim, koji su služili ne da pasu travu već da štrpkaju i kidaju žbunje i šiprag. Sledeći značajan pomak u evoluciji konja dogodio se u oligocenu, pre oko 35 do 40 miliona godina. Tokom ovog razdoblja potomci evropskih eohipusa su postepeno sve više podsećali na pravog konja. Mesohippus je bio malo veći, visok 45 santimetara, sa dugim nogama, pri čemu je na svakoj nozi imao po tri prsta, od kojih je srednji bio najduži. Najveći deo težine životinje nosio je srednji prst, što najverovatnije ukazuje na činjenicu da je teren po kojem se mezohipus kretao bio čvršći i tvrđi nego ranije. Na ostacima lobanja ovih životinja nađeni su i pretkutnjaci i sekutići namenjeni lakšem uzimanju hrane, što se opet može dovesti u vezu sa nestajanjem velikih prašuma iz doba eohipusa i prevagom čestara, šipraga i žbunja. Poput promena klime, terena i vegetacije, koje su nastupale tokom narednih 15 miliona godina (umesto prašuma pojavile su se prvo retke šume, a onda i gustom travom obrasle površine bez drveća), evoluirali su i prilagođavali se novom okruženju i preci konja. Mezohipusa je nasledio nešto krupniji Miohippus, a zatim Parahippus. Izvijena leđa u obliku luka davnih predaka postepeno su nestajala, pri čemu su sve duže noge povećale brzinu, kojom su ove životinje sve hitrije jurile preko sada već otvorenih terena na kojima su živele. Otprilike pre 25 do 20 miliona godina nastao je Meryhippus, veoma značajan predak konja, koji je bio znatno viši, oko 90 santimetara. I ova životinja je imala po tri prsta, s tim što je centralni sve više nosio težinu tela, dok su spoljašnji prsti gubili i na funkciji i u veličini. Sa dužim vratom – koji mu je omogućavao da se hrani na nivou tla i podiže glavu da bi proširio vidno polje – i sa jačim krunicama na zubima prekrivenim snažnijom gleđi



koja ih je bolje štitila dok su jeli tvrdu travu i stabljike, merihipus je već bio prepoznatljiv kao konj – iako nije bio “prototip” modernog, savremenog konja. Konj onakav kakvog ga mi poznajemo razvio se od Pliohippusa u srednjem pleistocenu, pre otprilike šest miliona godina. Visok oko 122 santimetra, pliohipus je posedovao sve proporcije savremenog konja i prvi je imao jedinstveno kopito, bez prstiju. Od njega se razvila i podgrupa u koju spadaju zebre, divlji i domaći magarci i hemionidi (polu-magarci) kao što su onagre, mongolski kulani, indijski ghorkar i tibetski kiang.Pet miliona godina kasnije, tokom druge polovine ledenog doba, pojavio se prvi “pravi” konj, Equus caballus, čiji su predstavnici bili različite veličine, mada ne viši od šetlandskog ponija i verovatno isto toliko čupavi. Prvih 250000 godina svog postojanja pravi konji su mogli slobodno da lutaju iz domovine u Severnoj Americi preko prirodnih mostova u Aziju, Afriku i Evropu, baš kao i njihovi preci. U međuvremenu ledeni bregovi su se pomerali, napredovali i povlačili sledećih 600000 godina, most preko Beringovog moreuza je iščezao topeći se i Amerika je ostala izolovana od Azije. Kopneni mostovi između Britanije i kontinenta i između Evrope i Afrike takođe su potopljeni. Na kraju, pre otprilike 10000 godina, preživele samo četiri grupe potomaka eohipusa: konji u Evropi i zapadnoj Aziji, magarci u Severnoj Africi, zebre u južnoj i istočnoj Africi i onagre na Srednjem Istoku. Ono što je posebno interesantno jeste činjenica da su nakon prekida kopnene veze između Azije i Amerike na američkom kontinentu konji u potpunosti istrebljeni, verovatno zbog epidemije neke opasne bolesti koja ih je pokosila. U svoju “postojbinu” vratili su se mnogo kasnije, kada je Kortes sa brodovima i konjima stigao u Ameriku.Tereni u Evropi i zapadnoj Aziji na kojima su konji živeli, bitno su se razlikovali po visini i klimi, što je neizbežno uticalo na životinje koje su se na njima razvijale. U uslovima umerene klime i srednje nadmorske visine konji su postajali veći, dok su u ekstremnim klimatskim uslovima i na velikim visinama opstajali prvenstveno poniji. Različiti tipovi zemljišta davali su različite vrste trava koje su varirale u pogledu sadržaja minerala i vitamina: u područjima sa puno kiše i bujnim pašnjacima konji su postajali teži i sporiji, dok su se u sušnim regijama sa manje hrane razvijale lakše, brže i spretnije životinje.Postoji teorija po kojoj su ledeno doba preživela četiri osnovna tipa primitivnih konja: šumski konj, azijski divlji konj prževalski, tarpan ili konj sa pustinjskih visoravni i tundra, koji je živeo na severoistoku Sibira, pri čemu se prva tri smatraju precima naših savremenih rasa. Neki autori smatraju da bi tundra, inače istrebljen, mogao biti predak današnjih jakut ponija, iako se ne isključuje mogućnost da je ovaj poni nastao od azijskog divljeg konja. Bilo kako bilo, svi se slažu da tundra nije imao uticaja na razvoj konja južno od Arktika.

Šumski konjZnanje o šumskom ili diluvijalnom konju (Equus caballus silvaticus), zasniva se na dokazima do kojih se došlo iskopavanjima oko jezera Dumer, u severozapadnoj Nemačkoj, po kojima je u Nemačkoj i Skandinaviji pre približno 10.000 godina živeo neobično težak divlji konji. Ovaj konj je imao masivno telo i miran temperament, zahvaljujući bujnim evropskim pašnjacima. Pripitomljen je pri tome, pre otprilike 3.000 godina. Na jezeru Dumer nađene su tri vrste ostataka: najčešći su bili od životinja veličine ponija, verovatno originalnih divljih konja koji su lovljeni zbog mesa. Ostala dva su bili pripitomljeni šumski konji. Jedan od njih je bio srednje veličine, dok je drugi bio krupan - težak konj, koji bi mogao biti u nekom srodstvu sa švedskim teškim konjem. Dodatni arheološki dokaz o postojanju šumskog konja pronađen je na crtežima u pećini u Kambrelu (Cambrelles) u Dordonji – Francuska, koji su po svemu sudeći nastali u periodu posle ledenog doba.

TarpanTarpan (Equus cabalus gmelini Antonius) predstavlja poslednjeg preživelog potomka primitivnog stepskog konja, koji je živeo u istočnoj Evropi, u predelima južne Rusije. Veliki doprinos proučavanju ovog divljeg konja, inače, dao je Antonus Gmelin u 18. veku, pri čemu je ime dobio u 19. veku zahvaljujući zoologu Otu Antoniusu.



Čini se, inače, da su postojala dva tipa tarpana - stepski i šumski, pri čemu su i jedan i drugi bezobzirno lovljeni zbog mesa i tokom XIX veka konačno istrebljeni. Poslednje preostalo krdo pripadalo je šumskom tipu i živelo u predelu Zemojski, u Poljskoj. Njihov broj se, međutim, drastično smanjivao. Jedina kobila koja je ostala u životu, sa ždrebetom kome je otac bio domaći pastuv, pobegla je iz krda i privukla na sebe pažnju domaćih priplodnjaka. Stočari su krenuli za njom u poteru, što se, na žalost, nesrećno završilo - uginula je 1879. godine u blizini Askania Nove, u Južnoj Ukrajini, posle pada u provaliju, kada je slomila nogu. Poslednji originalni tarpan u zarobljeništvu je, pri tome, po ruskom zoologu Heptneru, uginuo 1919. godine.Sa istrebljenjem originalnog tarpana poljske vlasti su, u cilju obnavljanja šumskog tipa, sakupile sve konje koji su ličili na tarpane i smestili ih u rezervate u Popielnu i Bialovici, gde mnogi i danas žive na polu-divlji način. Tarpan se odlikuje visinom od 130 cm, doratom ili mišje-sivom bojom, crnom prugom duž leđa, crnom grivom i repom, zebrastim oznakama na nogama i ponekad prugama po čitavom telu. Zimi mu dlaka može postati bela. Glava je duga i široka, sa ravnim ili konveksnim profilom i ispupčenjem oko nozdrva, uši su duguljaste, vrat kratak i debeo, plećke dobre. Leđa su nešto duža, greben izražen, noge fine, duge i čvrste, a rep nisko usađen. Izuzetno su hrabre i nezavisne životinje. Tarpan pastuvi napadaju svakog priplodnjaka koji se približi njihovim kobilama, boreći se neretko na život i smrt. Zadržali su prvobitnu otpornost i praktično su imuni na bolesti koje ugrožavaju druge konje. Zanimljivo je, inače, da je profesor Lutz Heck u zoološkom vrtu Hallaburn u Minhenu, eksperimentalnim ukrštanjem pastuva prževalskog sa poljskim konik kobilama, koje izuzetno liče na tarpane, dobio ponija koji je gotovo isti kao nekadašnji stepski tarpan.

PrževalskiMongolski divlji konj prževalski (Equus przewalskii przewalskii Poliakoff), poslednji je potomak stepskog konja. Otkrio ga je 1881. godine ruski istraživač N. M. Przewalski, po kome je rasa dobila ime. Malo krdo ovih životinja pronađeno je na planinskim prostorima Tačin Šara Nuru (Tachin Schara Nuru), na zapadnoj ivici pustinje Gobi i to su poslednji zaista divlji poniji ili konji koje niko nije ni pokušao da pripitomi. Mongolima su poznati pod imenom Taki i pitanje je da li ih još ima u divljini, budući da ih je intenzivan lov kome su bili izloženi oterao u unutrašnji deo pustinje i u Kinu. Srećom, gaje se u brojnim ZOO-vrtovima širom sveta.Pravi prževalski visok je od 120 do 140 santimetara u grebenu, snažno građen, s velikom, prilično teškom, ali kratkom glavom ravnog ili konveksnog profila. Uši su mu duge, vrat kratak, plećke nešto strmije, grudi široke, leđa kratka, dok greben skoro da ne postoji. Noge su snažne, ne duge, sa čvrstim, tvrdim kopitima u obliku školjke. Griva je kratka i uspravna, a rep bogat i bujan, naročito u korenu. Novorođena ždrebad su sjajne žućkasto-mrke boje, koja se menja kako životinja postaje starija i poprima crvenkasto-doratu, bledo sivu ili boju peska. Oko očiju i na njušci se zapažaju blede oznake, griva i rep su crni, pri čemu se tipičnom odlikom smatraju crna pruga duž leđa i zebraste pruge na nogama. Ova rasa divljih konja je izuzetno otporna i izdržljiva, što je dokazala sposobnošću da preživi na siromašnoj vegetaciji slanih stepa i planinskih regija Mongolije u surovim klimatskim uslovima. Direktni potomci prževalskog su mongolski, kineski i tibetski poniji.

Nastanak savremenih rasa konjaUkrštanjem primitivnih konja nastalo je više tipova koji su kasnije poslužili kao osnova za formiranje pojedinih rasa. Zanimljiva je teorija o četiri tipa konja koji su se razvili u Evroaziji posle ledenog doba, pre pet do šest hiljada godina, međusobnim ukrštanjem tarpana, prževalskog i šumskog konja i njihovih potomaka. Tvorci ove teorije bili su čuveni eksperti za praistoriju ekvida: Speed iz Edinburga, Skorkowski iz Krakova, Ebfard iz Štutgarta i d’Andrade iz Portugala, poznatiji kao ”Speed Group”, koji su smatrali da su u periodu domestikacije nastala četiri tipa konja: poni tip 1, poni tip 2, konj tip 3 i konj tip 4.Po mišljenju predstavnika "Spid grupe", poni tip 1 nastao je od tarpana, visok je od 122 do 127 cm i dlaka mu je dorata ili mrka. Ovaj poni je naselio severozapadnu Evropu. Bila je to zdrava, tvrda i čvrsta životinja, otporna na vlažno vreme i ledene vetrove u predelima u



kojima je živela. Najbliži savremeni ekvivalent poni tipa 1 je eksmur poni, koji je nasledio snalažljivost i otpornost svog pretka.Poni tip 2 je bio teže građe i malo krupniji, visok od 142 do 147 cm i živeo u severnoj Evroaziji. Imao je tešku glavu sa konveksnim profilom, kulašastu žućkastu boju dlake koja je bila toliko svetla da je često naginjala ka belom i tamnu, upadljivu prugu duž kičme. Po izgledu je podsećao na prževalskog, ali im nasledne karakteristike nisu bile iste – azijski divlji konj je imao 66 hromozoma, a poni tip 2, kao i savremene rase, 64. Moderni ekvivalenti su škotski poni, norveški fjord poni i noriker – mada je na ovu rasu uticao i primitivni šumski konj.Speed Group smatra da je konj tipa 3 bio pustinjsko grlo i kao takvo dobro prilagođeno na uslove u kojima je živelo. Bio je suvonjave građe, sa tankom kožom i izrazito finom dlakom, zbog čega je, između ostalog, dobro podnosio vrućinu i sušu, visok oko 150 cm, sa dugačkim, uskim telom, dugim vratom i ušima, kao i širokim kopitima za lakše kretanje po mekanom, peskovitom tlu. Prirodno stanište konja tipa 3 bila je centralna Azija, ali proširio se u pravcu Španije i njegovi savremeni ekvivalenti su ahal-teker iz Turkmenistanske pustinje i soraja iz Španije i Portugalije.Poslednji osnovni tip konja, tip 4, bio je mali, visok oko 120 cm i moglo bi se reći elegantniji od tipa 3 zahvaljujući svom ravnom profilu i svilenkastoj dlaci, grivi i repu. Poreklom iz zapadne Azije i on je bio “otporan na vrućinu”. Smatra se da je na njegov razvoj više uticao tarpan nego prževalski. Ovaj konj se često pominje kao prototip arabera, pri čemu mu je od današnjih rasa najbliži kaspijski poni.

RASE I TIPOVI KONJAIzraz “rasa” odnosi se na konje čija se imena mogu naći u matičnim knjigama (stud book-u). Ti konji su kontrolisano gajeni tokom dužeg vremenskog perioda, s ciljem da se obezbedi kontinuirano i dosledno dobijanje životinja prepoznatljvog eksterijera - veličine, građe (oblika i proporcija tela), akcije (kretanja u svim hodovima) i ponekad boje.Pored rasa konja, postoje i tipovi. Pod tipom se podrazumeva konj koji ne može biti uvršten u određenu rasu pošto su mu preci najčešće nepoznati, pri čemu se od tipičnih predstavnika rase razlikuje po građi i karakteru. Ipak, i pored toga što nemaju pedigre, konji mogu imati određene zajedničke psihofizičke osobine koje ih svrstavaju u tipove. Najbolji primer za to su kob, hak, hanter i polo-poni.Kob (osim velškog koba koji predstavlja posebnu rasu) je bilo koji konj visok između 140 i 150 santimetara koji je čvrst i jake građe. Po staroj izreci, idealan kob ima “glavu kao služavka velike dame, a zadnji deo tela kao kuvarica”. Po karakteru, koba opisuju kao pouzdanog, što znači da njegov jahač može da se oseća bezbedno i pun poverenja, što je i razlog zbog kojeg ga ljubitelji zovu “džentlmenov džentlmen”.Hak, ili show hack, kako ga nazivaju u Britaniji, dobio je ime (kao rasa hakni) po francuskoj normanskoj reči haquenee koja se vekovima koristila u Engleskoj da bi opisala lakog konja za jahanje, koji se razlikovao od moćnog bojnog konja. U XIX veku, postojala su dva tipa haka: "prikriveni hak", kojeg je vlasnik jahao u lovu pre nego što bi uzjahao jednog od svoja dva hantera i s njima išao iza lovačkih pasa i "hak za pokazivanje", daleko finiji i elegantniji, kojeg je lepo i moderno obučen vlasnik jahao na mestima na kojima je trebalo biti viđen, kao što je londonski Hajd park. Kada su mašine postale sredstvo za



transport, hak je izašao iz upotrebe i mogao se videti pretežno u izložbenim ringovima, gde su se njegova elegancija i akcija mogle najbolje proceniti. Postoje tri vrste haka: mali (visok od 142 do 150 santimetara), veliki (sa gornjom granicom od 153 cm) i damski hak (između 142 i 153 santimetra) koji se u ringu jaše postrance, na ženskom sedlu. U Evropi, hak se često uzgaja tako što se na poni kobile pripuštaju engleski punokrvnjaci ili anglo araberi, dok se u Americi za to najradije koriste priplodnjaci američkog jahaćeg konja. To je američka rasa koja je nastala u XIX veku u državama na jugu, naročito u Kentakiju i sačuvala je specifične hodove dva pasgera, kanadskog i naragaset. Hanteri, kao što im se po imenu može zaključiti, su konji koji se koriste za lov. Najpoznatiji su britanski i irski hanteri, i u ovim zemljama je u stvari rođen lov na lisice sa lovcima koji su jahali. Hanteri se sada mogu videti svuda gde postoji lov na lisice, mada su zahvaljujući svojim uspesima i u drugim disciplinama konjičkog sporta, naročito preskakanju prepona, praktično osvojili svet. Omiljen tip konja varira kako od jedne do druge zemlje, tako i od terena i namene. Pastuvi za dobijanje hantera u matičnoj zemlji su najčešće engleski punokrvnjaci; što je veći procenat njihove krvi, to je konj brži. Irski hanteri se uglavnom baziraju na ukrštanju engleskog punokrvnjaka i teških irskih kobila, mada postoje i druge moguće kombinacije, recimo sa klivlend bejem, šajerom i klajdisdejlom, čiji potomci zadržavaju snagu i izdržljivost teških konja, a dopunjavaju je brzinom punokrvnjaka.

Klasifikacija savremenih rasa konjaI pored toga što postoji mnogo podela na osnovu osobina konja, najznačajnija je i najbolje prihvaćena klasifikacija na lake rase, teške rase i ponije.

Laki konjiTermin “laki konj” se u principu koristi za konje koji vuku lakše terete ili se jašu. Uglavnom su visoki između 150 i 172 santimetra, fine građe, sa dugim nogama, okretni i brzi, pri čemu se neki od njih odlikuju i izuzetnom čvrstinom i izdržljivošću, kao ahal-teker. Laki konji su vekovima korišćeni za potrebe vojske - transport ljudi, opreme i oružja, neretko i za svojevrstna sportska nadmetanja, uključujući i “klasično” jahanje u umetničkom obliku, za šta su najbolji primer izvanredni lipicaneri iz Španske škole jahanja u Beču.

Poni konjiReč “poni” vodi poreklo od sedamnaestovekovnog francuskog izraza “poulent” što znači “ždrebe“. Poniji i konji imaju isto poreklo, ali im se proporcije razlikuju. Visoki do 150 santimetara, poniji imaju kratke noge za svoju veličinu; njihova visina u grebenu je kraća od dužine tela, a dužina plećke i glave su iste. Poniji imaju gušću, čupaviju dlaku nego konji, kao i duže i bujnije grive i repove. Razlikuju se i po akciji, pošto su daleko pokretljiviji i spretniji na svojim malim, tvrdim kopitima. Mnogi jahači ponija smatraju da njihova grla imaju neku vrstu instinktivnog, oštroumnog lukavstva i snalažljivosti.

Teški konjiTeški konji ili “zemljoradnički konji” su doskora bili nezaobilazni na svim evropskim imanjima i farmama, kao i u gradovima gde su korišćeni za vuču. Kao potomci srednjevekovnih bojnih konja, oni predstavljaju dobroćudne džinove u konjskoj populaciji, pošto su često visoki do 182 santimetra. Pre nego što su konstruisane parne mašine i lokomotive, teški konji su korišćeni kao tegleće životinje. Danas se najčešće viđaju u paradama i na ceremonijama, u kojima ili idu upregnuti ili ih jašu ljudi obučeni u tradicionalne nošnje i uniforme.

* * * Sledeća podela konja odnosi se na hladnokrvne, toplokrvne i konje vrele krvi. Zahvaljujući naslednim osobinama svojih predaka, šumskih konja, iz hladnih delova severne Evrope, teški konji se klasifikuju i kao hladnokrvni. Araberi i berberski konji, kao i njihov direktan naslednik engleski punokrvnjak su poznati kao punokrvni ili konji vrele krvi, a očuvali su



se zahvaljujući tome što se jedini nisu u prošlosti mešali sa drugim rasama. Toplokrvni konji su oni koji predstavljaju kombinaciju hladne i vrele krvi u različitim proporcijama.

PUNOKRVNE RASE KONJAAraberAraberi predstavljaju najstariju rasu na svetu, koja postoji već više od tri hiljade godina, a neizmenjena je dočekala današnje vreme. Veliki autoritet konjarstva, Ledi Ventvort, smatra da: ”araberi nemaju u sebi nijednu drugu rasu. Njihovi koreni su toliko duboki da imaju dar apsolutne uzgojne dominacije i prenose svoje osobine na potomstvo bez obzira na to sa čime ih ukrstite. Od njih vode poreklo ne samo engleski punokrvnjaci, već i svi drugi toplokrvni konji sveta”.Ipak, o načinu njihovog postanka se malo zna. Nema sumnje da ih je bilo i mnogo pre nove ere, a kasnije su postali najveće bogatstvo ljudi iz pustinjskih predela. Najraniji poznati zapisi o postojanju konja u centralnoj Arabiji (današnja Saudijska Arabija) potiču iz četvrtog veka p.n.e. Na teritoriji Palestine, Sirije, Libana i Egipta, konji su uveliko korišćeni još 2000 godine pre nove ere u zapregama bojnih kola na dva točka. Veština jahanja konja razvila se nešto kasnije, oko 1200. godine p.n.e. Konji su u to vreme imali nisko usađene repove i debele vratove, a glave im nisu bile plemenite, mada su bile suve. Podsećali su na poni-tip konja, nalik na bosansko-brdske. Otprilike u to vreme u Egiptu se pojavio konj veoma sličan arapskom, ali ne zna se kako je tamo dospeo ili kako su ga stari Egipćani odgajili. Moguće je da je nastao selekcijom palestinskih, sirijskih i libijskih konja, pošto je poznato da su u XV veku p.n.e. Egipćani zaplenili veliki broj grla iz tih krajeva. Neki poznavaoci smatraju da je i ahal-teker (najstarija ruska poznata plemenita rasa konja) imao uticaja na stvaranje arapskog punokrvnjaka. Bez obzira na pretke arabera, za njegov razvoj najzaslužnija je stroga selekcija koju su sprovodili beduini, jer su njihov odnos prema konju određivali teški uslovi života, pogubni za najslabije - nemaština, vrućina, glad i žeđ. Preživljavali su samo najotporniji. Beduini su cenili grla dobrog porekla, ali samo ukoliko je i njihov izgled bio izuzetan. Brižno su ih negovali i obučavali od najranije mladosti. Ždrebad je vezivana za kamile da bi naučila da se kreću istrajno i ravnomerno, dugim koracima. Svako ždrebe je postepeno navikavano na buku i sve drugo čega se eventualno plašilo, jer se nije moglo dozvoliti da odrastao araber bude nesiguran i bojažljiv. U starosti od 18 meseci na leđa mu je stavljana vreća s peskom, a nekoliko dana kasnije i prvi jahač, obično dečak zbog male težine. Obuka je obavljana polako i izuzetno strpljivo i verovatno baš zato rezultati su bili impresivni. Araber je brz, okretan i izdržljiv, što dokazuje u veoma surovim životnim uslovima u pustinji. Naporno radi i na velikim vrućinama i po hladnoći, a vremena za odmor nikad nema mnogo. Konj koji to ne može da izdrži nije kvalitetan i samim tim ga niko i ne želi. Tokom cele istorije rase, u nju nije uvedena ni kap tuđe krvi. Arapi zato svoje konje nazivaju “keheilan”, što znači “oni koji se gaje u čistoj krvi”.Premda sve rase konja i ponija poseduju svojevrsnu lepotu, araberi se izdvajaju savršenom skladnošću i simetrijom i po mišljenju mnogih ljubitelja vrhunskim kvalitetom.



Pored lepote, odlikuju se i svim dobrim osobinama koje se od konja traže - čvrstom konstrukcijom, otpornošću na povrede, brzinom, izdržljivošću, spretnošću i snagom. Sposobni su za sve obične aktivnosti jahaćeg konja, a upravo izvanredni za daljinsko jahanje (u svojoj postojbini utrkuju se na stazama dugim od 16 do 24 kilometara). Pošto su vekovima živeli blisko povezani sa čovekom, araberi ispoljavaju jedinstvenu privrženost i ljubav prema ljudima i veoma su inteligentni. Iako su puni duha i živahni, lako ih je razumeti i raditi s njima.Araberi su niski konji, visoki između 145 i 155 santimetara i teški od 400 do 450 kilograma. Imaju malu, suvu, skladnu glavu, konkavan profil, visoko i široko čelo, prilično razmaknute, okrugle, krupne i tamne oči, duge trepavice, fine, male, kratke, špicaste uši i malu njušku sa elastičnim, širokim nozdrvama, tankih zidova i oštrih ivica, trouglastog oblika. Vrat je dug, blago povijen i veoma pokretljiv, grudi široke, plećke duge, kose i mišićave, greben srednje izražen, rebra dobro zaobljena, butine okrugle i pune, leđa kratka, sapi duge i prilično ravne a rep visoko usađen i visoko nošen. Zglobovi su krupni i jaki, tetive tvrde kao čelik, cevanice kratke i suve, kičice srednje dužine, kopita okrugla i čvrsta. Koraci su im slobodni i izdašni u svim brzinama, naročito u hodu.Rodoslov arabera vodi se po familijama, odnosno po majčinoj liniji. Najkvalitetniji su Kuhaylan, Siglawy, Hamdani, Abayan i Hadban, ali ne zaostaju mnogo ni Mu’niqi, Rishan, Jilfan, Dahman, Samhan, Kubayshan i Shuvayman. Mešanjem familija nestale su razlike u tipu, pa se dešava da konj ima najmanje krvi familije kojoj pripada. Što se tiče boje, najčešći su zekani, dorati i alati.Da bi im se povećala visina araberi su ukrštani sa drugim rasama i tako su nastali arapski polukrvnjaci. Oni su krupniji i veći od punokrvnih arabera, ali ne spadaju u čistu rasu. Najpoznatija uzgajališta arabera su ergele El Zahra u Egiptu, Janov Podlaski u Poljskoj, Tersk u Rusiji, Pompadur u Francuskoj i Pomona u SAD.

Engleski punokrvnjakNajbrži konji sveta, engleski punokrvnjaci, nastali su ukrštanjem arapskih, turskih i berberskih pastuva sa orijentalnim i domaćim engleskim kobilama. Pošto je jedini kriterijum pri stvaranju ove rase bila brzina, selekcija je rađena na osnovu rezultata na trkama koji se u Engleskoj beleže od 1701. godine. Takvo ispitivanje radne sposobnosti je najobjektivnije pošto se zasniva na konkretnim podacima. Blisko je prirodnoj selekciji, budući da su se konji i održali prvenstveno zahvaljujući brzini. Pored dobrih rezultata u trkama priplodnjak mora imati i odličan eksterijer (mada mu se sitni nedostaci mogu oprostiti) kao i dobru narav, pošto se zloćudna grla automatski isključuju iz priploda.Izdavanjem “Glavne knjige o poreklu konja“ - General Stud Book, 1793. godine, u koju su zavedeni svi trkači poznatog porekla rasa je zatvorena, te su se i u kasnijim izdanjima ove knige nalazili samo oni konji čiji su direktni preci bili u prvom izdanju. To, zapravo, znači da se od 1793. godine nijedna druga rasa nije mešala u uzgoj engleskog punokrvnjaka, kome bi više odgovarao naziv “čistokrvnjak”, zbog 200-godišnjeg gajenja u čistoj krvi. Pre uvoza orijentalnih, na Britanskim ostrvima su gajeni gelovej konji, a od 1709. redovno su beleženi rezultati svih trka. U periodu 1650. do 1750. godine ukrštano je sto pastuva i njihovih potomaka i isto toliko kobila, pri čemu je često bilo uzgoja u srodstvu. Veliki broj kobila i verovatno svi pastuvi bili su orijentalnog porekla (arapskog, turskog ili berberskog), kao što su Darcy Yellow Turk; Darcy White Turk; Helmsley Turk; Lister Turk; St. Victor Barb; Alcock Arabian (zahvaljujući njemu, među engleskim punokrvnjacima ima i zekana) i Bloody Shouldered Arabian. Poreklo nekih pramajki engleskog punokrvnjaka se ne zna. Pored orijentalnih i kobila iz kraljevskih štala (Royal Mare), koje su većinom orijentalnog porekla, bile su tu i domaće kobile (delom keltski gelovej poni). Royal Mare su kobile i njihovi ženski potomci koje je štalski majstor Čarlsa II, ser Džon Fenvik, kupovao za kraljevsku ergelu na osnovu rezultata u trkama. Kobile za kraljevu štalu svojevremeno su nabavljane u Španiji, Italiji i na istoku.“General Stud Book” prati potomke samo 51 pramajke i tri pastuva - to su Byerley Turk preko Heroda (1758.), Darley Arabian preko Eklipse (1764.) i Godolphin Arabian preko Matchema (1748.) Od svih kobila o kojima se vodi evidencija, samo 26 i danas su



značajne u uzgoju punokrvnjaka. Zatvaranje Glavne knjige je održalo čistotu krvi engleskog punokrvnjaka koji se danas uspešno gaji širom sveta. Verovatno najjednostavniju i najkraću definiciju engleskog punokrvnjaka dao je konjar koji je rekao: ”Engleski punokrvnjak je svaki konj kojeg je Džejms Viterbi takvim smatrao i zaveo u Glavnu knjigu, kao i njegovi direktni potomci”.Byerley Turk pobegao je iz turskog tabora prilikom opsade Beča, a uhvatio ga je jedan holandski jahač i prodao kapetanu Byerley, po kome i nosi ime. S novim vlasnikom ratovao je u Irskoj 1689., zbog čega je manje korišćen u priplodu i ima samo tri ćerke u Glavnoj knjizi. Pastuvsku liniju nastavio je Herod, a njegovi ogranci su Turbilion, The Tetrarch i Buccaneer.Darley Arabiana kupio je Tomas Darli (Jorkšir) od Fiden Anasa (Fid’an - Anaz), beduina iz okoline Alepa. U glavnoj knjizi zastupljen je sa devet ćerki. Daleko veći značaj za rasu imali su muški potomci preko nepobeđenog Eklipsa. Ogranci njegove pastuvske linije su Whalebone, Touchstone, Stockwell, Ferro, Blandford, Dark Ronald, Hyperion, Teddy, Fervor, Faleris, Nearco, Fair Trial, Viltižer, Sent Simon, Prince Rose, Cavariere d’Arpiano, Vatout, Gold Bridge i Nasrulah.Prema nekim izvorima Godolphin Arabian je arapski, ali verovatnije je berberski konj. Zajedno sa još tri pastuva, 1730. godine doveden je u Francusku kao poklon Bega od Tunisa Luju XV. Kako ga konji nisu mnogo zanimali, Luj XV prodao ga je u Englesku. Nakon smrti novog vlasnika, Šam (kako se ranije zvao Godolfin Arabian) prodat je lordu Godolfinu, čije je ime poneo 1734. godine. U glavnoj knjizi zastupljen je sa 23 ćerke, zbog čega se ubraja u najznačajnije pastuve za engleski punokrvni uzgoj. U pastuvskoj liniji, preko unuka Mačema, stvorio je svega dva ogranka - Man O’War i Hurry On. Dvadeset šest najznačajnijih kobila - pramajki engleskih punokrvnjaka su Mister Tregonwell’s Natural Barb Mare; Burton Barb Mare; Byerly Tark Mare; Layton Violet Barb Mare; The Massey Mare; Old Bald Peg; Bustler Mare; Lord Darcy’s Black Lekked Royal Mare; The Winter Mare; Childers Mare; Sedbury Royal Mare; Royal Mare; Royal Mare, Oldfil Mare; Royal Mare; Sport Mare - Sister of Stripling; Daffodils Mare; Belgrade Turk Mare; Duce of Kingston Piping Peg; Brimmer Mare; Merlin Mare; Spanker Mare, Arebian Mare; Rojal Mare Dodvorts Dem; Spanker Mare i Natural Barb Mare.Ostale kobile pramajke bez prevelikog značaja u uzgoju su Byerly Turk Mare; Woodcock Mare; Woodcock Mare; Queen Anne’s Monah Barb Mare; Hemsley Turk Mare; Place’s White Turk Mare; Mare by Duc de Sharters Hawker; Dick Rurton’s Mare; Taffolet Barb Mare; Hautboy Mare; Bustler Mare; Curween Bay Barb Mare; Curwen Barb Mare; Bustler Mare (Sister to Old Miler); Thwaite’s Mare the Acaster Turk; Mare by a Persian Stallion; Royal Mare; Grasshopper Mare; Mare by Bastlet; Mare by Young Cade; Mare by Baoraham; Spectator Mare; Mare by Shields Galloway; White Nose Mare by Whitenose, Mis Juston i Grey Arabian Mare.Rezultat ovako stroge selekcije je živahan konj visok najčešće preko 160 santimetara, sa malom, lepo oblikovanom glavom, dugim i širokim vratom, visokim grebenom, pravim i kratkim leđima, oblim sapima, sa dobro razvijenim mišićima i jakim zglobovima. Kosti nogu izuzetno su jake, tetive dobro izražene, a kopita mala i čvrsta. Zahvaljujući dugim podlakticama i kratkim cevanicama ima izdašnu akciju u kasu i vrlo graciozno galopira. Može biti dorat, alat, zekan ili vranac.Engleski punokrvnjaci su temperamentni, često nervozni ali i izuzetno plemeniti. Ne koriste se isključivo za galopske trke, pošto im brzina, izdržljivost, odvažnost i gotovo idealna građa tela omogućavaju da se odlično pokažu u svakoj disciplini konjičkog sporta ili rada s konjima – stiplčezu, preskakanju prepona i dresuri. Za iskusnog jahača, to je verovatno vrhunsko jahaće grlo. Osim arabera, nijedna druga rasa nema veći ni blagotvorniji uticaj na uzgoj konja i ponija današnjice od engleskog punokrvnjaka.



Američki kasačSlobodno se može reći da je američki kasač nastao gotovo slučajno i bez plana. Sve bolji putevi u Novoj Engleskoj u XVIII veku uslovili su i rastuću potražnju za brzim zaprežnim konjima. Planskog uzgoja nije bilo, ali se javila ideja da priplodna grla treba odabirati na osnovu brzine u kasu, uglavnom među životinjama koje su sa sobom dovodili tek prispeli doseljenici.Izmedu 1750. i 1850. godine održavane su prve trke na kolskim putevima. Vlasnici zaprega upoređivali su snagu i izdržljivost svojih grla. S porastom interesovanja za rezultate ovih takmičenja, neki odgajivači odlučili su da ispitaju poreklo najuspešnijih. Pokazalo se da uglavnom potiču od engleskog punokrvnjaka Messengera, uvezenog 1788. godine. Na taj način Messenger je posthumno proglašen za rodonačelnika američkog kasača. Pripuštan je mahom na naraganset pasger kobile, koje su stigle iz Nemačke sa prvim iseljenicima.Ovaj punokrvnjak oždrebljen je 1780. godine u Engleskoj, nije bio uspešan trkač poput oca Mambrinoa, ali nasledio je izvanrednu akciju u kasu. Odgajivač Džon Prat iz Nju Marketa prodao ga je u Filadelfiju gde je korišćen kao priplodnjak punih dvadeset godina, a kad je uginuo, sahranjen je uz vojne počasti.Messenger je bio zekan, visok oko 160 santimetara, kompaktan i masivan pastuv. Njegovi potomci bili su stari već dvadesetak godina kada su počeli da se koriste brzi konji u zaprezi i da se beleže prvi rekordi. Iz toga se jasno vidi sva slučajnost nastanka ove rase. Uloga Messengera shvaćena je tek posle njegove smrti, a kako nije bilo verodostojnih podataka o korišćenju u priplodu, teško je bilo utvrditi postojanje više od deset direktnih potomaka, nastavljača linije: Vintrop Messenger, Ogdens Messenger, Bush Messenger, Mount Holly, Commander, Bishop’s Hambletonian, Mambrino, Engineer, Coriander i Fagdown.Američkog kasača proslavio je Messengerov praunuk, zatvoreno-doratasti pastuv oždrebljen 1849. godine - Hambletonian 10. Nije trčao ni u jednoj trci, ali je dao preko 1300 potomaka, od kojih je bilo 150 pastuva. Čak 99 odsto današnjih pripadnika ove rase po muškoj liniji potiče od četiri Hambletonianova sina - to su George Wilkes, Dictator, Electiooneer i Happy Medium. Hambletonianov rodovnik izgleda ovako: Hambletonian 10 - Abdullah - Mambrino - Messenger.U prvo vreme su, radi osvežavanja krvi, u američkog kasača uvođeni morgan i klej konji, da bi se docnije pristupilo uzgoju u čistoj rasi. Negde u to vreme uveden je tzv. vremenski standard, odnosno test brzine, bez koga nijedan konj ne može biti zaveden u Američki kasački registar. Zahvaljujući ovako strogoj selekciji, američki kasač je snažan i izdržljiv konj srednje veličine, visok od 152 do 163 santimetra, dubokih grudi, nešto dužeg trupa, snažnih butina, čvrstih, kratkih i jakih nogu i dobre akcije. Telesna masa varira između 410 i 550 kilograma. Dele se na kasače i pasgere, koji umesto dijagonalno istovremeno pokreću noge sa iste strane, a ta vrsta paralelnog hoda ne zove se kas nego pas. Ima ih po celom svetu, a najčešći su dorati, alati i vranci. Evo i nekih rezultata američkih kasača postignutih na stazi od jedne milje (1609 metara): Low Dillon od Sidni Dillona, star pet godina, prvi je pretrčao tu distancu za manje od dva minuta - 1:58,33, na 1000 metara 1:13,5; Piter Maning, star šest godina, pretrčao je ovu stazu za 1:56,45 - 1:12,5 na 1000 metara, dok je Grejhaund, star šest godina, isti stazu pretrčao za 1:55,15 ili 1:11,5 na 1000 metara. Sve ovo jasno pokazuje da je američki kasač jedan od najbržih sportskih konja za vuču.U Americi se održavaju i trke u pasu, za konje koji od malena pokazuju sklonost ka ovoj vrsti koraka, pa se u treningu koriste posebni paralelni kaiševi da bi se navikli na kontinuirano kretanje. Pas je brži od kasa pošto iziskuje manje napora - leđni mišići se sporije zamaraju, a zadnje noge ne udaraju u prednje, što se kasačima dešava relativno često (pojava poznata kao “sustizanje”).



LipicanerLipicaner spada u grupu toplokrvnih konja koji je dobio ime po ergeli “Lipice” kod Sežane, u Sloveniji. U tom području vekovima su uzgajani veoma cenjeni konji za jahanje, pogodni i za ratne pohode zbog izdržljivosti, snage i brzine. Zbog tih njihovih osobina austrijski nadvojvoda Karlo je 1580. godine odlučio da osnuje ergelu i dao joj ime po mestu na kome je napravljena. Kad je preuzeo upravu nad tek osnovanom ergelom, nadvojvoda je poslao barona Kevenhilera u Španiju da nabavi pastuve i kobile, pošto su u to vreme španski konji imali reputaciju današnjih engleskih punokrvnjaka, a nastali su od domaćih iberijskih, arapskih i berberskih konja. U Lipicama su uzgajani jahaći i zaprežni konji za bečki dvor. Bili su zekani, visoko usađenog vrata, elegantni, visokih hodova i dobroćudne naravi. Tokom više od 400 godina kontinuiranog uzgoja i stroge selekcije, ustalili su se kvaliteti lipicanera u eksterijeru, izdržljivosti i akciji. Tako je nastala nova rasa i dobila ime lipicanerska. Zbog urođenog gracioznog koraka, živahnog temperamenta i inteligencije lipicaner je postao idealan za visoku školu jahanja. Osam godina pre osnivanja ergele “Lipica”, 1572, bečki dvor je osnovao “Špansku školu jahanja” sa zadatkom da neguje umetnost jahanja na španskim, prvenstveno andaluzijskim konjima. Po osnivanju ove ergele, lipicaneri su se sve češće koristili u tu svrhu, da bi uskoro potpuno potisnuli španske konje. Pastuvske linije lipicanera dobijale su nazive prema osnivačima – priplodnjacima. Najpoznatije su: Maestozo (Maestoso) i Favori (Favory) – španski pastuvi; Koverzano (Coversano) i Napolitano (Neapolitano) – napuljski; Pluto – danski; Incitato; Siglavi (Siglavy) – arapski i Tulipan - hrvatski. Konji iz ergele “Lipica” takmičili su se i u dresuri, mada nisu postizali vrhunske rezultate zbog svojih prirodnih nedostataka koji se naročito ispoljavaju u osnovnim hodovima i ojačanom tempu, dok sa dresurnim figurama uglavnom nisu imali problema. Osim toga, lipicaner se koristi i za trke zaprega, poljoprivredne radove, rekreativno jahanje i obuku početnika. Prosečna visina lipicanera je oko 150 santimetara u grebenu. Deluje moćno i elegantno u isto vreme, inteligentan je, živahan, dobroćudan i poslušan. Glava je lepo oblikovana, oči krupne, pametne i široko razmaknute, vrat i plećke su snažni, leđa jaka, rebra dobro zaobljena, noge mišićave i snažne sa dobrim kostima. Uobičajena boja je siva, mada ima i dorata. Ždrebad sivih roditelja najčešće je zatvoreno dorata ili crna, a s godinama postaje siva, kasnije i bela. Konji kasno sazrevaju i dugo žive, pa nisu retki lipicaneri koji rade i u starosti od dvadesetak godina.

ANATOMSKO-FIZIOLOŠKE SPECIFIČNOSTI KONJAKonj je veliki biljojed koji je u prirodi bio ugrožen od mnogih predatora



Jedino oružje kojim je raspolagao u svojoj odbrani bile su noge da udari neprijatelja ili, još češće, da pobegne.Bio je primoran da razvije brzinu kako bi preživeo.Kao posledica neprestane borbe za opstanak konj je generacijama razvijao građu tela koja je omogućavala preživljavanje: po pravilu su preživljavali najbrži i najsnažniji. Posledice takvog prilagođavanja su, nažalost, i mnoge slabosti.Konj na svojim leđima najčešće nosi jahača ili drugi teret. Preduslov: pravilna građa kičmenog stubaLeđni deo kičmenog stuba konja čini 17 ili 18 leđnih ili grudnih pršljenova (vertebrae thoracales) što osim većeg prostora za grudne organe obezbeđuje i veću dužinu leđa. Duga leđa trpe veće opterećenje i često predstavljaju problem, naročito kod preponskih konja

Konj je velika i snažna životinja, čija telesna masa neretko dostiže 1000 kg.Prednji deo tela je povezan sa ekstremitetima mišićnom vezomOslonac sa tlom ostvaruje se preko samo jednog prsta

Donji delovi ekstremiteta od karpalnog i tarzalnog zgloba naniže sastoje se od jakih kostiju preko kojih je praktično zategnuta koža koja prekriva tetive, ligamenta, krvne sudove i nerve. Sve ove strtukture su direktno izložene traumatskim inzultima što predstavlja osnov za pojavu mnogih teških povreda i oboljenja, od kojih su najteže frakture kostiju.Kopito zahvaljujući specifičnoj građi lamelarnog tkiva – primarnim i sekundarnim lamelama koje višestruko povećavaju površinu preko koje se kopitna rožina povezuje sa kopitnom kosti, trpi ogromno opterećenje čitave mase tela, koja se



višestruko povećava pri velikim naprezanjima – na primer doskoku kod preskakanja prepona.Takva građa je odgovorna i za mnoge slabosti i bolesti. Najtipičniji primer je LAMINITIS

Mišićna masa osim što oblikuje telo predstavlja najvažniji deo motora koji pokreće jedan tako složen mehanizam kao što je konjski organizam. Mišići konja su najčešće vitki, dobro vaskularizovani obezbeđujući lako snabdevanje kiseonikom.



Mišići zadnjeg dela tela su masivni i njihovo snabdevanje kiseonikom uprkos vaskularizaciji može biti problematično. Iz toga proističe još jedna slaba tačka odgovorna za pojavu PRAZNIČNE BOLESTI.

ORGANI ZA VARENJE PREDSTAVLJAJU DRUGU OSETLJIVU TAČKU KONJA. Želudac konja ima zapreminu od 14 do 20 l što iznosi manje od 8% ukupne zapremine organa za varenje. Kolike su otuda postale za konje veoma karakteristična oboljenja koja i danas predstavljaju najčešći neposredni uzrok uginuća.

Debelo crevo je verovatno najkritičniji deo digestivnog trakta konja : veliki kolon zapremine nekad preko 80 litara i cekum zapremine oko 50 litara

Ključnu podršu organizmu prilikom velikih fizičkih naprezanja obezbeđuje kardiovaskularni i respiratorni sistem.



Sportsko srce konja radi pod uslovima koji su neshvatljivi za druge vrste životinja, pa i čoveka.RUPTURA AORTE može dovesti do brzog uginućaProstran grudni koš kod dobro građenih sportskih konja obezbeđuje dovoljno prostora za razvoj i srca i pluća. Konjska pluća su uglavnom dovoljno velika da omoguće adekvatnu razmenu gasova u svim uslovima. Slabija tačka su disajni putevi, zatim krvni sudovi pluća: različite kongenitalne anomalije, limfoidna hiperplazija ždrela, dorzalna dislokacija mekog nepca, plućna krvarenja, opstruktivna bolest pluća...

LISTA NAJVAŽNIJIH FAKTORA KOJI UGROŽAVAJU ŽIVOT SPORTSKIH KONJA:

Sportske povrede Velika fizička naprezanja Respiratorni virusi Crevni paraziti Kolike HIPERMEDIKACIJA

KONJIČKI SPORT

Na osnovu brojnih istorijskih podataka i arheoloških nalaza moglo bi se bez preterivanja reći da je konjički sport star onoliko koliko i čovečanstvo. Želja za nadmetanjem i dokazivanjem čiji je konj brži ili snažniji javila se onog momenta kada je čovek naučio da jaše. Shodno tome, prva nadmetanja su verovatno ličila na trke, najčešće između dva konja i jahača, da bi se mnogo kasnije, sa razvojem civilizacije i otkrićem novih osobina konja koje čoveku mogu da budu od koristi, pojavile i druge discipline konjičkog sporta. Veština jahanja dobija na značaju u staroj Grčkoj pri čemu 642. godine pre nove ere konjske trke dospevaju na olimpijadu. U Rimskoj imperiji dolazi do ekspanzije novih disciplina, pri čemu trke



dvokolica po svojoj spektakularnosti u mnogome podsećaju na moderne trke. U Srednjem veku su popularne viteške veštine u kojima konj takođe ima zapaženu ulogu, veština jahanja takođe važna u viteškim borbama dobija razmere umetnosti iz koje se polako rađa dresurno jahanje, koje je i danas veoma popularno. Neke discipline se razvijaju kasnije, pri čemu je za pojedine "novije" discipline kasnije ustanovljeno da su u nešto drugačijem obliku bile prisutne i pre nekoliko hiljada godina. Trke su po svemu sudeći najstariji i najpopularniji vid nadmetanja konja pa ćemo, shodno tome, početi sa njima.

Galopske trke

Galopske trke danas zauzimaju najviše mesto u hijerarhiji različitih disciplina konjičkog sporta, sa najvećim obrtom novca, što je, konačno, ovu disciplinu uzdiglo na nivo jedne od najmoćnijih industrijskih grana. Na najpoznatijim aukcijama punokrvnih galopera, ždrebad i godišnjaci od vrhunskih roditelja neretko postižu cene od po nekoliko miliona dolara, oni najbolji i najsrećniji u trkama mogu da zarade više desetina miliona, a kasnije u priplodu i stotine miliona dolara. Kladionice koje su tesno povezane sa trkama, pri tom, predstavljaju industriju za sebe.

Istorija modernih konjskih trka i istorija klađenja na konjima se prepliću. U ulici Sent Džejms u Londonu i danas postoji zgrada u kojoj je smešten "Vajts klub" najstariji i najugledniji konjički klub, osnovan 1693. godine – godinu dana pre čuvene Engleske banke, koji je od samog početka bio centar engleskog klađenja. Prva klađenja su vodili bukmejkeri. Za ovakav tip klađenja neophodna su dva učesnika: onaj koji se kladi i onaj koji prihvata opkladu i beleži je u knjigu klađenja. Uplate i isplate se pri tome obavljaju tek po saznavanju rezultata. Klasičan primer ovakvog tipa klađenja je opklada mađarskog veleposednika Ernea Blaškovića, vlasnika i odgajivača grla Kinčem - jednog od najboljih trkačkih grla svih vremena. Kada je Kinčem u vagonu na stanici u Budimu oždrebila žensko ždrebe, Blašković mu je dao ime "Budađenđe" (Biser Budima) i odmah se opkladio sa čuvenim bečkim bukmejkerom Lemanom u 1000 guldena, u odnosu 100:1, da će Budađenđe osvojiti Nermački derbi. Iako nije bila favorit, tri godine kasnije Budađenđe je zaista osvojila ovu veliku trku i svom vlasniku donela 20000 zlatnih maraka za osvojeno prvo mesto i još 200000 zlatnih maraka (100000 guldena) za opkladu. Iako se kasnije sistem klađenja menjao, kladionice su bez sumnje odigrala značajnu ulogu u razvoju galopskog sporta.

Vrhunsko galopsko grlo može svome vlasniku da donese pravo bogatstvo, budući da su u zemljama sa razvijenim konjičkim sportom nagrade u velikim trkama veoma visoke. Ipak, najveći broj ne, samo prosečnih već i kvalitetnih galopera, zahteva mnogo više ulaganja od koristi koju mogu da vrate, zbog čega je držanje vrhinskih galopera još uvek privilegija najbogatijih. Međutim, glamurozna takmičenja, uzbuđenje koje podjednako obuzima i vlasnike konja i kladioničare i posmatrače trka, čak i sama slika atraktivnih grla koja se naprežu do maksimuma



da bi se pokazala boljim od ostalih, veština džokeja i najčešće neizvestan ishod skoro do same linije cilja, sve ljubitelje konja ispunjava posebnim ushićenjem koje se sa malo čim može uporediti. Ljubav i strast za konjske trke, pri tome, najveći broj ljubitelja konja podjednako čvrsto vezuje za hipodrom i kada gledaju svoje i kada gledaju tuđe konje.

Galopski sport je i na začetku svog razvoja nazivan sportom kraljeva. Troškovi držanja trkačkih konja su i ranije bili veliki, pa su ovakve konje gajili i imali samo najbogatiji. Ni danas situacija nije drugačija. Najveće sile u galopskom sportu su i najbogatije zemlje sveta: Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Francuska, Australija, Japan, Ujedinjeni Arapski Emirati, Novi Zeland...

Ravne galopske trke organizovali su još stari Rimljani, koji su to najverovatnije nasledili od starih Grka. Uostalom, trke i druge discipline konjičkog sporta viđene su i na Olimpijadi 642. godine p.n.e. Veliki pomak u razvoju galopskih trka vezuje se za Englesku. Sa dolaskom Čarlsa drugog za Kralja Engleske dolazi do intenzivnog razvoja konjarstva i trka konja u okolini Njumarketa u Safolku, gde je njegov deda Džejms I napravio lovačku kuću, a otac Čarls I organizovao prvu Kup trku daleke 1634. godine. Čarls II je iskoristio svoj kraljevski autoritet kako bi organizovao što uspešnije trke, ustanovio je pravila, pri čemu je u većini spornih situacija sam i presuđivao. Do njegovog vremena, trke su uglavnom bile takmičenja između dva grla, da bi vlasnici utvrdili čije je grlo brže. Kralj je podstakao dodeljivanje specijalnih nagrada – pehara, medalja i novca – kako bi ohrabrio vlasnike da kupe i upišu u trke što više konja. U to vreme, inače, trčali su uglavnom autohtoni konji, koji se nisu mnogo razlikovali od svojih srodnika korišćenih za obavljanje svakodnevnih poslova. Na severu su, na primer, bili popularni brzi galovej poniji, a kod Iraca tzv. Hobi (kob) konji. Sa dolaskom kraljice Elizabeta I na presto, otpočinje organizovani uvoz kvalitetnih grla iz Italije i Španije, kako za kraljevske štale, tako i za druge ljubitelje konja iz visokog plemstva, kako bi se došlo do što boljih trkača. Uvozom konja u početku iz Evrope, a kasnije iz severne Afrike i istočnog Mediterana (berberski, turski i arapski konji) nije postignut veći napredak u kvalitetu trka. Tek sa ukrštanjem istočnjačkih rasa sa domaćim kobilama nastaje engleski punokrvnjak, simbol galopskog sporta. Svi punokrvnjaci današnjice potiču od tri čuvena istočnjačka pastuva – to su Byerley Turk, Darley Arabian i Godolphin Arabian, koji su u Britaniju stigli krajem XVI i početkom XVII veka. Ljudi koji su ih uvezli u to vreme nisu bili svesni da će ovaj potez predstavljati prekretnicu u istoriji galopskog sporta. Ukrštanjem arapskih, turskih i berberskih pastuva sa orijentalnim i domaćim engleskim kobilama nastali su najbrži konji sveta – engleski punokrvnjaci. Iako se sa uspehom mogu takmičiti praktično u svim disciplinama konjičkog sporta, engleski punokrvnjaci se prvenstveno gaje za galopske trke, ređe za stiplčez i militari, pri čemu je brzinu razvio pre svega upornom selekcijom na brzinske rezultate. Za engleskog punokrvnjaka hipodrom je postao poligon za uzgojno ispitivanje sa koga su najbolji odlazili u priplod, slavu i istoriju, dok su lošiji završavali u drugim disciplinama konjičkog sporta ili na klanici.

Galopska trka predstavlja vid takmičenja konja koji na svojim leđima nose jahača džokeja – sa kojim najbrže što mogu pokušavaju da stignu do cilja. Glavni



kriterijumi za ocenu konja su pri tome, pored pokazane brzine, dužina staze na kojoj je trčao i težina jahača. Na dužim stazama se, naravno trči znatno sporije, posebno u slučaju nošenja većeg tereta i tu pored brzine presudnu ulogu imaju snaga i izdržljivost, za razliku od kraćih staza gde prvenstveno do izražaja dolazi brzina. Kombinacija brzine, snage i izdržljivosti su pri tome, idealne osobine vrhunskog galopera. Najvažnije trke u životu galopera od kojih zavisi ocena jesu trogodačke klasne trke: Trajal stejks na 1600 m, Derbi na 2400 m i Sent Ledžer na 2800 m – konj koji osvoji sve tri trke osvaja Triplu krunu – najveće priznanje koje jedan galoper može u životu da osvoji. Nosilac Triple krune je podjednako dobar i na kratkim i na srednjim i na dugim stazama – dakle svuda gde odlučuju i brzina i snaga i izdržljivost.

U početku su trčane trke na dužim stazama – 4 do 6 milja (6400 do 9600 m), pri čemu su se mahom nadmetali zreli konji. Tako su u Engleskoj 1712. godine uvedene trke petogodaca; 1728. godine uvedene su trke četvrogodaca, 1756. godine trke trogodaca, pri čemu su prve trke dvogodaca održane 1773. godine. Zreliji konji po pravilu istu stazu mogu da savladaju pod većim teretom i brže od mlađih – nezrelih konja, zbog čega se u trkama konja različite starosti mlađi opterećuju manje od starijih. Na taj način se mlađi i stariji, odnosno zreliji i nezreliji izjednačavaju teretom jahača, čime se trke čine interesantnijim.

U želji da se dobije što objektivnija ocena konja za priplod, još u 18. veku se uvode takozvane klasne ili uzgajivačke trke za trogodce, koje se trče pod istim uslovima. Tako je 1776. godine startovao Sent Ledžer (Sain Leager) na 2900 m, koji je dobio ime po engleskom generalu Entoniju Sent Ledžeru, za koga su njegovi saborci cinično govorili da je imao više uspeha na trkama nego na bojnom polju. Lord Derby je 1780. godine osnovao trku Derbi, na 2400 m, koja kasnije postaje najčuvenija trka galopera u svetu, da bi 1809. godine startovala trka «Dve hiljade gvineja» (Two Thousand Guineas) na 1600 m, koja ime dobija po visini raspisane nagrade. Ove tri trke su pobedniku donosile Triplu krunu.

Galopske trke kod nas startuju znatno kasnije, praktično početkom dvadesetog veka pri čemu se najveći napredak beleži između dva svetska rata. «Srpski derbi» se trči od 1904. godine, da bi prvi «Jugoslovenski derbi» na stazi od 2400 m bio održan 1921. godine, pri čemu je pobednik bila Mara Resavkinja. «Sent Ledžer» na 2800 m, 100 m kraće nego u Engleskoj, trči se od 1929. godine, pri čemu je prvi pobednik bio Plast, da bi «Trajal stejks» (Trial Stakes) na 1600 m bio uveden 1932. godine – pobednik je bio Fantast. Ždrepci u ovim trkama nose 58 kg, dok omice imaju 2 kg popusta - 56 kg. U damaće klasne trke ubraja se i «Srpska trka omica» na 2400 m, uvedena 1931. godine (nekada Jugoslovenska trka omica. Pored ovih, na našim prostorima se održava i više trka od posebnog značaja za uzgoj. Posebnu pažnju privlači «Memorijal Kralja Aleksandra», nekada «Trka za pehar Maršala Tita», na 2400 m za grla od 3 godine i starija. Ždrepci stari 3 godine u ovoj trci nose 55,5 kg a stari 4 i više godina 62 kg; Omice nose 2 kg manje od svojih vršnjaka – trogotke 53,5 a četvorogotke i starije 60 kg. Za trogodce poseban značaj imaju «Trka trogodih ždrebaca» za muška grla od 3 godine na 2100 m, zatim «Trka trogodih omica» za ženska grla od 3 godine na 2100 m, dok za dvogodce posebnu težinu nosi trka «Kostolac» na 1400 m. U



klasnim trkama i trkama od posebnog značaja za uzgoj, dakle, ne mogu da trče kastrati.

Galoperi obično počinju da se takmiče u drugoj godini života. Posle najahivanja i privikavanja na sedlo, jahača i stazu, dvogodci se laganim treningom koji se u velikoj meri prilagođava njihovoj konstituciji i temperamentu pripremaju za prve trke koje su mahom kraće, da bi se postepeno, razvijajući se i jačajući sa vremenom ogledali i na nešto dužim stazama. Pravi napor ih naravno očekuje u trećoj godini, u koju ulaze mnogo snažniji, premda se tek četvorogodci mogu smatratima galoperima u punoj snazi. Posle trogodačkih trka se sa mnogo većom sigurnošću može govoriti o kvalitetu konja kome pored brzine i sreće doprinosi i zdravstveno stanje – još jedna oosobina neobično važna za priplod. Naime, mnogi konji slabije konstutucije posustanu zbog zamora, povreda ili bolesti i ne polože sve ispite, pri čemu najbolji nastavljaju da trče i u četvrtoj, petoj i šestoj godini, neretko sve bolje i bolje. Osim ako se ne radi o izuzetnim grlima, vlasnici često povlače kobile u priplod ranije, iako bi mogle još uvek da trče, pri čemu se ponekad na isti način postupa i sa vrhunskim ždrepcima, kako bi se izbegao rizik od eventualnih povreda ili poraza koji bi umanjili njihovu priplodnu vrednost. Sve u svemu, trkačka karijera galopera obično traje 3-4 godine, ređe 5 ili 6, pri čemu mnogi ne sastave ni jednu godinu.

Problem nadmetanja grla različitog potencijala: starijih i mlađih, iskusnijih i neiskusnijih i konačno boljih i lošijih u galopskom sportu rešen je handikapiranjem – većim opterećenjem starijih ili boljih konja, čime se svi učesnici u jednoj trci dovode do približno istih mogućnosti. Handikap trke u kojima konji nose različite terete rasoisuju se da bi se slabijima konjima pružila teorijska šansa da pobede i tako trka učinila interesantnijom. Da postoji potreba za ovakvim trkama sasvim je logično jer ne mogu svi konji da budu toliko dobri i uvek pobeđuju. Neko mora biti i pobeđen, vlasnici lošijih konja ne bi dakle bili motivisani da se takmiče ukoliko bi unapred znali da će trku izgubiti, pri čemu se verovatno u takvim trkama niko ne bi ni kladio kada bi se unapred znao pobednik.

Polazna osnova za određivanje opterećenja boljih konja je Generalni handikap koji se objavljuje na kraju svake trkačke sezone. Generalni handikap u stvari predstavlja klasifikaciju konja u kilogramima opterećenja prema postignutim rezultatima na trkama i on predstavlja najbolju osnovu za upoređivanje konja različitih generacija. Handikaper beleži sve rezultate za svakog konja čime se generalni handikap menja iz trke u trku. Tako, na primer, prema Pravilniku o ravnim galopskim trkama KSS, svaka pobeda donosi 4 kg, drugo mesto donosi 1,5 kg, treće mesto 0,5 kg,četvrto ništa, pri čemu se za grla van nagrade generalni handikap umanjuje za 2 kg, ili posle tri uzastopna trčanja van nagrade za 3 kg. Ukupno opterećenje u generalnom handikapu naravno ne znači da konj mora da nosi toliki teret u trci. Teret se svima umanjuje za određeni procenata prema propozicijama trka. U početnom delu sezone, pri tome, teret kod dvogodaca i trogodaca je manji, da bi se sa ulaskom u drugi deo sezone povećao, s tim što konji od 4 godine i stariji počinju sezonu sa punim teretom.



Najbolji galoperi koji su obeležili određeni period istorije galopskog sporta u svojim zemljama najčešće su bili i nosioci Triple krune, premda ima i onih kojima je ovo laskava priznanje izmaklo. Šansu da potrči u klasnoj trci svaki konj ima samo jednom u životu, ove trke se trče samo jednom u godini i ako neko iz bilo kog razloga propusti jednu od ovih trka gubi šansu da se bori za takvo priznanje. Ima, međutim, drugih velikih trka u kojima se može slika popraviti.

Jedan od najslavnijih galopera svih vremena je po mnogima Sekretarijat. Veliki moćni alat sa tri bele čarape, 9. juna 1973. u Belmontu proglašen je za najboljeg trkačkog konja svih vremeno. Na teškoj stazi Belmont Parka u Njujorku, ovaj konj je osvojio Belmont Stakes, poslednju trku za američku Triplu krunu i to na zaprepašćujući način, sa 31 dužinom prednosti. Prvi osvajač američke Triple krune za prethodnih 25 godina, Sekretarijat je pobedio u 16 od 21 trke u kojima je učestvovao tokom svoje meteorske karijere koja je trajala jedva 16 meseci i zaradio je više od 1333000 dolara od nagrada. Obožavaoci su mu, zbog boje, veličine i moći, dali nadimak Big Red (Veliki Crveni).

Jedan od slavnih galopera je i Mil Rif (Mill Reef), odgajen u Americi, vlasništvo multimilionera Paula Mellona, koji je kasnije poslat u Britaniju da bi ga na brežuljcima Hempšira trenirao Ian Belding iz Kingstona. U pobednički pohod krenuo je kao dvogodac, obarajući redom rekorde u Engleskog i Francuskoj - dobio je Derbi, Eclipse Stakes, Trijumfalnu kapiju (u novom rekordnom vremenu od 2 minuta i 28,3 sekunde), da bi mu u poslednjoj trci na Lonšanu (Longchamp) u kojoj je za 10 dužina vodio ispred Amadua, pobeda bila dovedena u pitanje zato što je u cilju polomio nogu.

Za mnoge poznavaoce galopskog sporta jedan od najboljih američkih galopera je Man O'War. Oždrebljen u Kentakiju 1917. godine i prodat kao jarling na rasprodaji u Saratogi za 5.000 dolara, Man O' War – raskošne alate boje i moćne građe, vrlo brozo je dokazao da je rođeni pobednik. Pobeđen samo jednom u 21 startu, zaradio je ukupno 249465 dolara i zavladao maštom naroda tokom svoje kratke karijere koja je trajala samo 17 meseci. Bio je poznat kao «Veliki Crveni» (Big Red), pod istim nadimkom koji će dobiti Sekretarijat skoro 50 godina kasnije. Iako nije trčao u Kentaki derbiju, potukao je i najveće rivale, 7 puta je oborio rekord staze, jednom je pobedio čak sa 100 dužina, pri čemu je u svojoj poslednjoj trci lako kao na treningu savladao kanadskog Sir Bartonea, osvajača Američke triple krune. Povučen je u priplod 1921. godine. Da bi ga poštedeo, njegov vlasnik Samuel Riddle, ograničio mu je pripust na samo 25 kobila godišnje. Uprkos tome, njegovi potomci su zaradili 3500000 dolara, što je u ono vreme bila fantastična suma. Uginuo je 1947. godine, nekoliko dana nakon smrti njegovog vlasnika. Priča se da je prestao da jede čim je njegov vlasnik umro i ne okusivši ni vodu ni hranu izdahnuo ubrzo posle njega.

Da u istoriji nisu rezervisana mesta samo za konje iz Engleske ili Amerike, svedoči Ribot, doduše oždrebljen u Saseksu, najbolji konj koga je ikada imala Italija. Kada je došao kući bio je mali, stidljiv, neupadljiv, zbog čega ga njegov vlasnik Frederico Tesio nije ni prijavio za klasne trke. Sa svojom prvom trkom, međutim, Ribot je razuverio svog vlasnika, nadmašio sve svoje štalske drugove i uskorop



osvojo titulu najboljeg dvogodca u Italiji, potom je postao šampion u trogodačkoj konkurenciji, iako je preskočio klasne trke, da odmah zatim krenuo u pohod na Evropu. Lako je osvojio Trijumfalnu kapiju, sa prednošću od tri dužine, zatim prestižni King George and Queen Elisabeth Stakes u Askotu, sa prednošću od pet dužina. Naredne godine ponovo osvaja Trijumfalnu kapiju i potom odlazi u priplod. Nepobeđeni šampion je u priplodu, prvo u Italiji a potom i u Americi dokazao svoju genetsku superiornost: Tom Rolfe, Graustark, Molvedo, Ribocco, Ribero, Ribofilio i Arts and Letters su samo neki od šampiona koje je on začeo tokom svog kratkog života.

Među besmrtnim galoperima je svakako i najčuveniji australijski galoper Far Lap (Phar Lap), konj po kome je snimljen čuveni film pod istim nazivom. Bez plasmana u svoje prve četiri trke, Far Lap 1929. godine u petom startu pobeđuje u jednoj skromnoj trci, da bi posle još jednog poraza takvom brzinom poboljšao formu da je njegov konačni rezultat bio 37 trijumfa od 51 trke. Od Derbija pa nadalje osvaja niz velikih trka, uključujući i Melburn kup, pa je zbog nezadrživosti dobio nadimak «Red Terror». Uspešnu karijeru nastavlja u Americi gde ubrzo uginjava nakon još uvek nerazješnog trovanja.

Pomenimo na kraju i jednu damu koji s pravom mnogi smatraju najboljim galoperom svih vremena – Kinčem (Kincsem ili Moje Blago) – grlo čuvenog mađarskog veleposednika Ernea Blaškovića. Rođena 17. marta 1874. godine, Kinčem je bila neupadljiva i u prvoj prodaji godišnjaka ostaje u matičnoj ergeli kao potpuno neinteresantna za Barona Orcija, koji je pokupovao ostale. Međutim, «ružno pače» se razvija u izuzetno lepu omicu koja je pre svega volela da trči. U pohodu na Evropu, nezaustavljivo pobeđuje iz trke u trku, neretko iz nedelje u nedelju – 54 starta i 54 pobede. Putovala je vozom na koji se toliko navikla da bi radosno zarzala čim bi se približila železničkoj stanici. U vagonu sa njom uvek su putovali njen štalski momak Franc i mačka – njena najbolja drugarica koja je spavala na njenim leđima. Samo jednom u životu, na povratku iz Engleske, u Dovilu je odbila da uđe u voz, zato što se nekim čudom izgubila mačka. Posle višečasovnih pokušaja da je nateraju da se ukrca, pojavila se odnekud mačka, skočila na leđa svoje drugarice, koja je potom radosno rzajući ušetala u svoj vagon. Jedan jedini put joj je pobeda dovedena u pitanje. U Badenu, greškom džokeja koji ju je pre cilja zaustavljao, Prins Džajls je uspeo da je prestigne pa je trka proglašena «mrtvom». Nezadovoljan ishodom Erne Blašković je zahtevao da se trka ova dva konja odmah ponovi. Po veoma teškoj stazi, Kinčem koja je nosila 7 kg veći teret od svog suparnika, pobedila je Prinsa Džajlsa za 6 dužina.

Kinčem je zbog povrede povučena u priplod, jedno od njenih potomaka bila je i već pomenuta Budađenđe, kao i niz drugih šampiona koji su pobeđivali širom Evrope. Najveća dama galopskog sporta, kako su je nazivali, uginula je na svoj trinajesti rođendan, 17. marta 1887. godine. Više njenih potomaka ostavilo je duboke korene u našem konjarstvu.

Kasačke trke



Trke zaprežnih konja dugo se održavaju širom Evrope i Amerike, pri čemu su kasačke trke stekle najveću popularnost približivši se galopskim trkama. Kasačke trke su, dakle, poseban vid zaprežnih trka – kasači vuku lagane sulke iz kojih vozač upravlja konjem u trci pazeći pri tom da grlo trči u pravilnom kasu. Pravilan kas je vrsta kretanja u kome grlo istovremeno podiže i spušta unakrsne noge (levu prednju i desnu zadnju, desnu prednju i levu zadnju) pri čemu se u dodiru sa tlom vide i čuju samo dva ravnomernaa topota. Svako odstupanje od opisanog kasa smatra se nepravilnim, nečistim ili prljavim kasom, što se kažnjava diskvalifikacijom. Kao varijante nepravilnog kasa navode se: paralelan kas – pas ili ravan, u kome grlo ne podiže i spušta istovremeno unakrsne već paralelne noge: (leva prednja – leva zadnja – desna prednja – desna zadnja); triangl – u kome grlo galopira zadnjim nogama uz kasanje prednjim nogama i galop koji podrazumeva galopiranje i prednjim i zadnjim nogama. Postoje posebne trke pasgera ili rahvanaca. U klasičnim kasačkim trkama trče kasači – pripadnici posebnih rasa, među kojima su danas najpoznatije američki kasač, francuski kasač, zatim više tipova evropskog kasača (nemački kasač, švedski kasač, kod nas i jugoslovenski kasač), pri čemu je Orlov kasač jedan od najstarijih i sa njim je u velikoj meri otpočela istorija kasačkog sporta. Orlov kasač je nastao ukrštanjem arapskih pastuva sa danskim i holandskim kobilama, francuski kasač je dobijen ukrštanjem engleskog punokrvnjaka sa normandijskim kobilama, dok je američki kasač nasato ukrštanjme punokrvnog pastuva uvezenog iz Engleske sa priplodnim kobilama koje su sa sobom doveli prvi kolonisti.

Kasačke trke se trče na elipsastim stazama, obično posutim šljakom ili smešom drobljenog kamena, ilovače i peska. Staze treba da bude dobro drenirane, vibrirajuće, prikladne za odraz i nagnute ka zavojima. Zahvaljujući tome, kasačke trke su manje u prečniku od galopskih što u velikoj meri uvećava uzbuđenje gledalaca koji su znatno bliži trkačkoj stazi.

Kasač u trci vuče sulke – posebnu vrstu laganog jednoprega napravljenog od drveta i metala, sa gumama na točkovima, čija težina ne prelazi pedesetak kilograma. U sulkama se nalazi vozač koji upravlja konjem pomoću dizgina. Kompletna oprema za konja – uključujući sulke, treba da bude lagana, kako bi konju omogućila masimalnu slobodu pokreta i umanjila nepotreban teret. U zavisnosti od potreba svakog grla, kod kasača se upotrebljavaju štitnici za noge (kamašne, zvona i bandaži), kao i posebna oprema za glavu – štitnici za oči i uši i suspenzori za pastuve.

Kod kasača je posebno važno potkivanje - od pravilnog potkivanja, naime, veoma često zavisi pravilan kas. Kasačka grla se potkivaju na poseban način, kako bi se obezbedio što pravilniji, duži, čvršći i sigurniji korak, bez narušavanja prirodnog sklada pokreta. Tako se na prednjim nogama više obrezuje spoljna strana kopita, a na zadnjim unutrašnja strana kopita, kako bi koraci prednjih nogu bili uži, a zadnjih širi. Prilikom potkivanja, posebno starijih konja sa nepravilnim kopitima, potkovicese balansiraju. Pri potkivanju koriste se dodaci od kože ili plastike, odgovarajuće debljine, koji se umeću između kopita i potkovice, neretko tegovi.



Teže potkovice na prednjim nogama, pri tome, omogućavaju duži iskorak, a lakše na zadnjim nogama bolji odraz i širok, izdašan korak.

Kasači počinju da trče sa dve godine i neretko ostaju u treningu više od 10 godina. Dužina staze za kasače zavisi kako od starosti grla (dvogoci trče na kratkim stazama a stariji na dužim), tako i od individualnih sposobnosti. Tako, na primer, dvogodci trče na 1200-1600 m, stariji na 1600-4000 m. Na početku trkačke sezone staze su kraće, a kasnije duže. Za razliku od galopera, kasači trče klasne trke u četvrtoj godini. U handikapu se razlike u kvalitetu izjednačavaju produžavanjem staze - svaka sekunda boljeg vremena u prethodnoj trci donosi dodatnih 20 m staze u narednoj trci.

Po tradiciji, u Srbiji se kasači najviše gaje u Bačkoj i Banatu, zatim Južno od Save i Dunava u okolini Beograda i dolini Velike Morave. Najpoznatije trke kasača održavaju se u Beogradu i Subotici, zatim u Pančevu, Srbobranu, Somboru, Požarevcu itd. Najpoznatije trke su: Prvenstvo za grla od 2 godine na 1600 m, Prvenstvo za grla od 3 godine na 2200 m, Fliger derbi za grla od 4 godine na 1600 m, Probni derbi za grla od 4 godine na 2200 m, Derbi za grla od 4 godine na 2600 m, Revanš derbi za grla od 4 godine na 2600 m, Šampionat za grla od 5 godine na 2100 m. Ostale trke od većeg značaja su: Krtiterijum za grla od 3 godine na 2600 m, YU omice za grla od 4 godine na 4 godine na 2200 m, Šampionat za grla od 3-15 godina na 1600 m, Šampionat za dvoprege na 2200 m, zatim kasački maraton «Singidunum» za grla od 4-15 godina na stazi od 4000 m. Najveća kasačka trka na svetu je Prix d Amerique u Parizu.

Kasačke trke su, inače, veoma popularne, između ostalog i zbog toga što se ovim sportom mogu baviti ljudi različite starosti i težine, veoma često amateri, što kod galopera nije moguće. Držanje, nega i trening kasača su jednostavniji, u kasačkim trkama je rizik od povreda manji, zbog čega je takmičarska karijera kasačkog grla znatno duža, neretko desetak godina, pa i duže. Ipak, to ne znači da su obuka i trening kasača manje naporni ni manje stručni od priprema za druge discipline. Od kasača se očekuje da razvije maksimalnu brzinu na veštački način – u kasu. U prirodi konji ne ubrzavaju prelaskom u ojačani kas već u galop. U kasačkim trkama se prelazak u galop kažnjava. Kasač mora da nauči da je jedini dopušten vid ubrzavanja tempa ojačani kas, za šta je potrebno puno strpljenja, znanja, truda i sistematskog rada.

Preskakanje prepona

Mada ljudi jašu konje već više od 3000 godina, relativno skoro im je pala na pamet ideja da ih koriste za preskakanje prirodnih prepreka. Takmičarsko preponsko jahanje koje se iz toga razvilo, pri tome, u poređenju sa ostalim disciplinama konjičkog sporta predstavlja svojevrsnu inovaciju. Istorijat preponskog sporta u stvari počinje u drugoj polovini XVIII veka. Prvo zvanično predstavljanje ove veštine odigralo se u Francuskoj 1788. godine, mada Britanci



smatraju da je njihovi lovovi na konjima uz pomoć čopora pasa, u toku kojih su preskakali prirodne prepreke koje bi im se našle na putu - debla, ograde, jaruge i uske rečice, zapravo osnova ovog sporta. Tome je verovatno najbliži stiplčez i on je prihvaćen nešto ranije od modernog načina preskakanja prepona, koje je uvršteno u spisak konjičkih disciplina praktično stotinak godina nakon prvog predstavljanja. Međutim, za kratko vreme nakon toga doživljava veliku ekspanziju šireći se u gotovo sve delove sveta.

Irska, postojbina stiplčeza, preuzela je vodeću ulogu u popularisanju preskakanja prepona. Tako je na konjičkom spektaklu u organizaciji Royal Dublin Society, 1865. godine organizovano zapaženo takmičenje u preskakanju visinskih i širinskih prepreka. Otprilike u isto vreme održavani su turniri u Rusiji i Francuskoj. U Parizu je, na primer, 1866. godine održan turnir na kome su učesnici prvo defilovali u paradnoj povorci, a onda otišli van grada gde su preskakali pretežno prirodne prepreke, da bi devet godina kasnije, čuvena Francuska jahačka škola u Somiru uključila preskakanje prepona u svoj program.

U Engleskoj je skakanje uglavnom organizovano u sklopu poljoprivrednih sajmova. Prvo koje je zvanično zabeleženo i opisano odigralo se na petodnevnom poljoprivrednom sajmu u Islingtonu (London) 1876. godine. Konji prijavljeni za smotru i ocenjivanje u eksterijeru takmičili su se i u preskakanju prepona, pri čemu su najuspešnijim proglašeni konji koji su se istakli stilom u savladavanju prepreka. Kasnije su uvedena pravila sa bodovanjem koja olakšala proglašavanje pobednika, pri čemu je stil i dalje ostao značajan faktor. To je sudijama omogućilo donošenje «diplomatskih odluka», pošto se nije moglo dopustiti da plemiće pobede jahači bez titula.

U SAD je Nacionalni konjički šou organizovan prvi put na terenima Madison Square Garden-a u Njujorku 1883. godine. Teren je od tada dva puta promenjen, ali takmičenja su nastavila da se održavaju kontinuirano, svake godine. Krajem XIX veka novi sport je priznat i na internacionalnom nivou. U Nemačkoj su turniri često organizovani u različim gradovima širom zemlje, a na Olimpijskim igrama u Parizu 1900. godine održana su tri takmičenja preponaša – u visinskim skokovima, širinskim skokovima i tzv. nagradno skakanje. Sledeće godine u Torinu održan je međunarodni turnir na kome su se gosti iz Nemačke, vojni oficiri, takmičili sa svojim italijanskim kolegama.

Prvi međunarodni konjički turnir u Engleskoj (prethodnica Royal Internationala) organizovan je u Olimpiji 1907, kao rezultat sastajanja svih zainteresovanih u Hagu dve godine ranije. Erl od Lonsdejla vodio je ovu manifestaciju, a u organizacionom odboru bili su stručnjaci iz mnogih evropskih zemalja i S.A.D. Program je obuhvatao visinske i širinske skokove, a novčane nagrade nisu bile zanemarljive. Dva belgijska jahača, Haegemann i Van Langendonc, bila su najupešnija u Parizu, a prvim međunarodnim takmičenjem dominirale su Belgija i Holandija. Tommy Glencross, koji je odigrao značajnu ulogu u razvijanju i popularizaciji konjičkog sporta u Britaniji, pobedio je u preskakanju visinskih prepona.



Švedski grof Clarence von Rosen predložio je 1906. godine na kongresu olimpijskog komiteta da se različite discipline konjičkog sporta za stalno uključe u Olimpijske igre, budući da nijedna od njih nije bila zastupljena na ovom značajnom takmičenju održanom u St. Louisu 1904. godine. Premda njegova sugestija nije naišla na velik entuzijazam prisutnih, osnivač modernih Olimpijskih igara baron Pierre de Coubertin zamolio je von Rosena-a da detaljniji, precizniji predlog iznese na sledećem kongresu

1907.

Britanci su prihvatili da se takmičenja u konjičkom sportu održe u sklopu Olimpijade u Londonu 1908. godine. Komitet internacionalnih konjičkih takmičenja složio se s ovom idejom pod uslovom da se prijavi najmanje 24 učesnika iz šest različitih zemalja. Odziv je prevazišao očekivanja – dolazak je najavilo 88 takmičara iz osam država, ali je i pored toga konjički sport u poslednjem trenutku ispao iz programa. Von Rosen nije odustao. Sledeća Olimpijada trebalo je da se organizuje u Stokholmu 1912. godine, pa je na sastanku komiteta 1909. kada je on bio generalni sekretar, a princ Karl od Švedske predsednik, odlučeno da se na Olimpijskim igrama održe takmičenja u tri discipline konjičkog sporta – dresuri, militariju (ispitu svestrane upotrebljivosti poznatom kao three day event) i preskakanju prepona.

Popularnost međunarodnih utakmica u konjičkom sportu postajala je sve veća. Prvi turnir u Švajcarskoj, u Lucernu, organizovan je 1909. a na njemu su, pored predstavnika domaćina, učestvovali i takmičari iz Italije, Nemačke, Francuske i Belgije. Iste godine, na Nacionalnom konjičkom takmičenju u Njujorku, publika je imala zadovoljstvo da posmatra međunarodni turnir. Učestvovala je i ekipa iz Britanije, sastavljena od oficira, koju je predvodio major J.G. Beresford i pobedio u jednoj utakmici. Četiri godine kasnije nadmetanje vojnih konjičkih ekipa, prethodnica Kupa nacija, organizovano je u sklopu ovog takmičenja.

Olimpijske igre održane 1912. godine imale su u programu i preskakanje prepona, ali je bodovanje i rangiranje bilo više nego komplikovano, pošto su usvojena brojna nova pravila. Uspešno savladana prepona donosila je 10 poena, pri čemu se za svaku grešku oduzimao određen broj bodova – prvo stajanje ili vrdanje oduzimalo je dva poena, drugo odbijanje poslušnosti ili pad konja i jahača četiri, a treći ili pad jahača šest. Postojali su i kazneni poeni za udaranje prepone prednjim ili zadnjim nogama, za doskok pre zacrtane linije kod širinskih prepona i sve u svemu bilo je toliko komplikacija da je suđenje moralo biti veoma težak i odgovoran zadatak.

Možda jedan od najznačajnijih razloga zaslužnih za sadašnju popularnost i rasprostranjenost konjičkog sporta prestavlja činjenica da su u međuvremenu pravila bodovanja pojednostavljena, pa je posmatračima relativno lako da utvrde koliko će kaznenih poena imati svako grlo. Nije teško uočiti da li je konj otkazao poslušnost ili srušio preponu (premda je procena u izvesnoj meri problematična kad je u pitanju gaženje u veliki vodeni rov). Kako bi se sumnja eliminisala, na ivice vodenog rova sada se postavljaju upadljive plastične trake, pa je daleko lakše primetiti otiske kopita pri doskoku.



Rekordni upis od 99 jahača sa 110 grla iz 17 zemalja na Olimpijadi u Parizu 1924. godine dokazao je da konjički sport kontinuirano stiče sve više zaljubljenika i pristalica. U ekipnom plasmanu pobedila je Švedska, dok je najuspešniji pojedinac bio Švajcarac Alphons Gemuseus.

U današnje vreme postoje bitne razlike između evropskog i svetskog šampionata. Na Evropskom prvenstvu pobednik se dobija sabiranjem rezultata iz tri parkura, dok na svetskom postoje tri kruga kvalifikacija. Kad se to završi, četiri najuspešnija jahača ponovo skaču međusobno menjajući konje, tako da svaki treba da savlada četiri parkura sa četiri različita grla koja su do tada jahali njihovi rivali. Na taj način je onemogućeno da prvak sveta postane čovek koji ima najboljeg konja, budući da razmenom grla na koja nikada ranije nisu seli jahači imaju priliku da dokažu svoju veštinu i pritom imaju podjednake šanse da pobede.

Pri izboru preponaša treba voditi računa o izgledu i građi tela, hodovima i naravi, ali najznačajniji je talenat za preskakanje prepona. Preponski konj ne sme imati preduga leđa, pošto to ometa pravilan rad zadnjih nogu. Kraći, kvadratični konji mogu da budu odlični skakači, jer su po prirodi dosta prikupljeni i ne razvlače se lako, mada ih je nešto teže obučavati, trenirati i razgibavati pošto obično imaju kruća leđa i treba im više vremena za opuštanje.

Klecav stav prednjih nogu, koji je inače nepoželjan, za preponaša i nije tako loš jer rasterećuje tetive, pa je broj povreda manji. Konj treba da ima dugačak, mišićav vrat lepo povezan s glavom i grebenom, mada ni nešto kraći vrat ne predstavlja ozbiljnu manu.

Izdašan i energičan korak grla koje zadnjim nogama prelazi trag prednjih je još jedna karakteristika dobrog preponaša, jer takav konj lakše podvlači zadnje noge pod sebe, odnosno rasterećuje prednje i prikuplja se, a to je neophodno za uspešno skakanje. Preponski konji aktivno kasaju, uz snažan potisak zadnjih nogu. Galop im je energičan i ritmičan kako bi se težina sa prednjeg trupa lakše prebacila na zadnji, a životinja oslobodila za skok.

Tehnika uspešnog preskakanja prepona obuhvata prvenstveno pravilan odskok, lebdenje sa lepo skupljenim prednjim i zadnjim nogama i dobar baskil, što znači da je glava spuštena, vrat ispružen a leđa ispupčena. Grla koja u trenutku kada su iznad prepone skupljaju zadnje noge i zabacuju zadnji trup uglavnom su veoma dobri skakači. Konji s lošim baskilom, bez obzira na svoju snagu i sposobnost da visoko skaču, po pravilu imaju problema sa širinskim preponama i kombinacijama pošto ih podignut vrat i ukočena leđa dovode do rušenja zadnjim nogama.

Do prve procene talenta za preskakanje prepona dolazi kod vrlo mladih konja tokom slobodnog skoka. Takva prepona nije velika, ali je dovoljna da pokaže sposobnosti budućeg preponaša. Pošto mlad konj još ne zna kako treba da naiđe na skok, često dospeva u nezgodnu situaciju kada je primoran ili da odskoči ranije ili da priđe preblizu i skoči skoro vertikamo. Snalažljivost, spretnost i brzina koje tada pokaže ukazuju na to da je talentovan i perspektivan, a te njegove kvalitete treba usavršavati adekvatnim radom, budući da će i tokom svoje takmičarske



karijere povremeno biti primoran da se snalazi sam ne bi li kompenzovao eventualne greške jahača.

Osetljivost konjskih nogu na udarac takođe je veoma bitna. Neosetljivim konjima je praktično svejedno da li će srušiti preponu, pa obično imaju mnogo kaznenih poena. S druge strane, često se sreću preterano osetljivi konji koji se plaše udarca i bola pa zato previsoko skaču i preterano se iscpljuju, a onda počinju da otkazuju poslušnost i pokušavaju da izbegnu skok stajanjem i vrdanjem iz straha da će se povrediti. Obe krajnosti onemogućavaju preponaša da uspešno obavlja svoj posao, mada se većina problema može ublažiti pravilnim treningom.

Preponsko grlo treba da bude sigurno u sebe, odvažno, brzo, spetno i dobre naravi. Po pravilu, nervozni jahači treba da jašu relativno mirne, uravnotežene, spokojne konje da se obuka i rad ne bi pretvorili u neprekidnu borbu. S druge strane, flegmatičnim ljudima obično odgovaraju živahna i brza grla koja lako usvajaju nova znanja, a zahvaljujući svojoj spretnosti i snalažljivosti uglavnom su u stanju da se izvuku iz problematičnih situacija.

Obuka preponskog konja traje godinama, ali trud uložen u rad s njim se isplati, pošto dobro ujahan i obučen zdrav konj o kome se vodi računa može uspešno da skače i u trećoj deceniji života. Iskustvo stečeno tokom dugogodišnje takmičarske karijere značajno je ne samo zato što predstavlja neku vrstu garancije budućih uspeha, nego je i činjenica da su takva grla najbolji izbor za mlade jahače i početnike, koji od njih mogu mnogo da nauče.

Militari

Najatraktivnija i bez sumnje najteža disciplina konjičkog sporta je svestrani ispit jahanja, poznat pod nazivom “militari” ili “three day event”. Nažalost, ni po jednom od ovih imena ne može se zaključiti koliko je ta vrsta takmičenja uzbudljiva, naporna i opasna i kako mnogo konjske sposobnosti i jahačeve veštine zahteva.

Three Day Event je trodnevni test za jahača i konja koji obuhvata takmičenje u dresuri, probu izdržljivosti i utakmicu u preskakanju prepona. Zamišljen je kao jahački ispit za vojna lica i zato je poznat kao “militari”. Cilj mu je u početku bio da proveri sposobnost konja i jahača da pređu dug put dobrom prosečnom brzinom, na terenu koji nikada nisu videli, preskačući sve prirodne prepreke (balvane, kanale, vodene rovove) koje im se nađu na stazi, ali tako da konj, kad konačno stigne tamo kuda je pošao, ne bude na kraju snaga jer će novi dan pred njega postaviti nove zahteve. Zato je militari u to vreme bio pre svega test izdržljivosti koji je počinjao maratonom, nastavljao se kros-kantrijem po teškom terenu, uz preskakanje prirodnih prepona, a završavao nekom vrstom stiplčeza, odnosno trke s preponama, u kojoj je tempo oko 600 metara u minutu. Naknadno je dodat ispit iz dresure, s ciljem da pokaže akciju i poslušnost konja kao i jahačev stav, a potom je u program uključena i utakmica u preskakanju prepona da



demonstrira spremnost i sposobnost konja da uspešno obavlja zadatke koje mu svakodnevni trening nameće čak i posle izuzetno napornog i iscrpljujućeg rada prethodnog dana.

Mada su međunarodna takmičenja bez sumnje jedini način napredovanja u svakom sportu, konji su se na Olimpijskim igrama prvi put pojavili tek 1912. godine u Stokholmu, zahvaljujući zalaganju grofa fon Rosena, upravnika švedskih kraljevskih štala. On je spoznao značaj ovakvog takmičenja za stimulisanje razvoja i unapređenje konjičkog sporta, a pre svega za širenje njegove najteže i najkompletnije discipline, militarija, izvan vojnih krugova. Danas je na takmičenjima gotovo nemoguće sresti vojno lice, a Three Day Event je konačno stekao mnogo adekvatniji naziv: Concours Complet ili ispit svestrane upotrebljivosti konja.

Nakon malih lutanja u početku, Concours Complet je između dva rata dobio formu kakvu i danas ima. Sastoji se iz tri testa, od kojih se svaki održava posebnog dana, a to su:

1. Dresura - program od dvadeset različitih pokreta, srednje težine, koje treba izvesti u hodu, kasu i galopu, u manježu dimenzija 20 sa 60 metara. Tri sudije ocenjuju tečnost i tačnost izvođenja, balans, impuls, gipkost i poslušnost konja, kao i jahačev stav i primenu dejstava.

2. Maraton - test brzine i izdržljivosti koji se sastoji iz četiri etape. Prva se jaše po stazama i putevima dužine šest kilometara, u kasu ili laganom galopu. Dozvoljeno vreme je 25 minuta, a prekoračenje povlači kaznene poene. Za zakašnjenje od preko 30 minuta sledi diskvalifikacija. Druga etapa je stiplčez koji se održava na hipodromskoj stazi dugoj 360 metara, sa 12 prepona visokih do 1.40 m. Predviđeno vreme je šest minuta. Mada brže jahanje donosi pozitivne poene ne preporučuje se jer se konj previše zamara a najteže ga tek čeka. Treća etapa se ponovo jaše po stazama i putevima, ovoga puta dugim 12 kilometara i treba je savladati za 58 minuta. Poslednja, najteža, četvrta etapa je kros kantri, kada već umoran konj treba da u galopu pređe stazu dugu 7.200 metara, po izuzetno teškom terenu, sa 32 fiksirane prepone visoke od 1.20 do 1.40 m. One su postavljene na uzbrdicama, nizbrdicama, pre, posle i usred vode, kombinovane sa rovovima, a pošto moraju biti dovoljno čvrste da poslednjem takmičaru izgledaju kao prvom, padovi konja i jahača su redovna pojava.

3. Utakmica u preskakanju prepona visine 1.20 m., u parkuru dugačkom od 700 do 900 metara. Predviđen tempo je 400 m/min.

Concours Complet je disciplina koja puno traži i od konja i od jahača. Uzajamno poverenje, hrabrost, smirenost, spretnost i volja su samo neki od parametara za uspeh u ovoj vrsti takmičenja. Bez obzira na pravila koja se uvek poštuju, ne postoje dva slična ispita. Suština ovog testa je u uvek novom, drukčijem terenu, sa različitim vremenskim prilikama i na tu temu postoji beskonačan broj varijacija. Konj koji pristaje da galopira i skače po teškoj stazi koju nikad nije video mora biti izuzetan, a to je umnogome i zasluga jahača.



Kao ni za učesnike, ovaj sport nije lak ni za uređivača staze. Ona treba da pokaže jahačevo prosuđivanje, psihičku stabilnost i veštinu, kao i spretnost i poslušnost konja, ali bez neprirodnih skokova i nefer iznenađenja. Cilj ovog takmičenja je da istakne najboljeg, a ne da uništi sve ostale i zato je uređivanje staze izuzetno odgovoran posao koji zahteva pravilno razmišljanje i veliko iskustvo. Internacionalni standardi su veoma visoki i smatra se da svako veliko takmičenje donosi nešto novo i podiže nivo dotadašnjeg znanja.

Dresurno jahanje

Počeci pripremanja konja za klasičnu formu jahanja, poznatu pod imenom dresurno jahanje, datiraju otprilike iz IV ili V veka p.n.e. kada su značaj i osnovne principe prvi ustanovili, prihvatili i poštovali Grci. Oni su proučavali sistematski trening konja, posmatajući ga kao neku vrstu umetnosti koja jahaču pruža veliko zadovoljstvo, dopunjavanje i harmoniju čoveka i njegovog grla, kao i usavršavanje u svim vrstama rada. Istovremeno, dresura je bila sredstvo za povećanje efikasnosti vojnih konjičkih trupa. Verovatno najznačajniji od tadašnjih stručnjaka za obuku bio je konjički general Ksenofon, koji je osnovne principe objedinio u knjizi o umetnosti jahanja, a mnogi njegovi stavovi važeći su i primenljivi i u današnje vreme. Pominje se da je u to doba postojalo još jedno delo o pripremi konja koje je napisao Simon Atinjanin.

Francuski naziv ove vrste konjičkog sporta, dresura, ušao je u upotrebu tek početkom XVIII veka. Razvio se od francuskog glagola dresser koji znači trenirati, obučavati, ispraviti. Kao i mnogi drugi francuski izrazi koje su usvojili anglosaksonci, teško da bi mogao preciznije opisati ono na šta se odnosi. Čovek koji se bavi dresurnim jahanjem poznat je kao dresseur.

Na prvom mestu, dresuri je posvećena posebna pažnja iz praktičnih razloga – da bi vojnoj konjici posao bio olakšan jahanjem dobro uvežbanih, poslušnih grla. Ratnici koji nisu bili u stanju da jednom rukom kontrolišu konja dok u drugoj drže oružje nisu mogli biti naročito uspešni na bojnom polju. Ni konji tu nisu loše prolazili, budući da su Grci na vreme otkrili da je miran, staložen i civilizovan pristup obuci usmerenoj ka uspostavljanju dobre saradnje s ovim prekrasnim i moćnim životinjama nesumnjivo davao najbolje rezultate.

Od tih davnih vremena do naših dana dresura je polako postajala sve popularnija i pretvarala se u svojevrsni modni trend u različito doba, raznim zemljama i različitom stepenu. Najbolje se razvijala u naprednim, civilizovanim državama, budući da u siromašnim, zaostalim društvima nije bilo mnogo mesta za aktivnosti koje su zahtevale puno strpljenja, razmišljanja, osećajnosti i smisla za lepo. Ljudi su morali imati vremena za rad koji donosi uživanje, da bi se ono što je poželjno, mada možda u tom trenutku ne i neophodno, primenilo u praktične svrhe.

Dresura, otprilike onakva kakvu je danas poznajemo, poprimila je taj oblik krajem XVII i početkom XVIII veka. Za to je možda najzaslužniji Francuz Francois de la



Gueriniere koji je radio u Versaju i u potpunosti usavršio i počeo da primenjuje originalne grčke principe, shvativši da je grub srednjevekovni pristup obuci konja nekvalitetan, čak i štetan. Koncept ovog stručnjaka odlično je prikazan u njegovom velikom delu “Škola jahanja” koje je postalo poznato jer je objedinjavalo sva moderna saznanja. Na njemu je zasnovana i čuvena Španska škola jahanja u Beču koja se razvila u pojam vrhunske dresurne obuke u celom svetu.

Najveća razlika između nekadašnjeg pristupa obuci i klasičnog dresurnog jahanja u XX veku je u tome što su počela da se organizuju takmičenja na različitim nivoima, dok se dresura kao disciplina konjičkog sporta nije pojavila i na Olimpijskim igrama. Pre toga, njome su se uglavnom bavili vojnici, ali i bogataši i plemići visoke kulture koji su imali kvalitetna grla. U tim krugovima dresura se razvila gotovo do savršenstva. Među vojnicima, popularnost dresurnog jahanja je opadala, ali je među civilima rasla, naročito od kad je prvi put organizovano takmičenje u ovoj disciplini na Olimpijadi u Stokholmu 1912. godine. Susret jahača iz različitih zemalja i škola za dresuru doveo je do razmene iskustava, upoređivanja tehnika i pojave novih ideja. Brojna publika se na takmičenjima upoznala s ovom sportskom disciplinom pa je i polje rada postalo mnogo šire, a aktivnost slobodnija.

Osnovni elementi dresure su: promene tempa, obrtanje na prednjem i zadnjem trupu, odstupanje (kretanje unazad), primanje plećke (kretanje na dva traga, tako što zadnje noge ostaju na stazi, a prednje ulaze za jedan korak ka sredini manježa praveći novi trag), primanje sapi (prednje noge ostaju na stazi, a zadnje prave novi trag, jedan korak ka unutrašnjosti manježa), primanje prednjeg dela trupa (radnja koja se izvodi pored ograde s tim što je prednji deo trupa unutra kao kod primanja plećke, konj je savijen u pravcu kretanja kao kod primanja sapi, a dejstva jahača su ista kao kod primanja sapi), primanje po dijagonali (konj se kreće na dva traga s prednjim delom trupa nešto ispred zadnjeg, noge se ukrštaju a životinja je uvek blago savijena u pravcu kretanja), promena galopa (šanžman), polupirueta i pirueta (obrtanje na zadnjem trupu za 180 stepeni kod polupiruete – grlo opisuje polukrug oko zadnjeg trupa, odnosno za 360 stepeni kod piruete koja se izvodi na malom prostoru čiji je prečnik jednak dužini konja), pijafe (kratak, ritmičan, prikupljen, elegantan, graciozan kas u mestu, s produženim lebdenjem i visokom akcijom bez ljuljanja prednjeg i zadnjeg trupa) i pasaž (kratak, izuzetno prikupljen i ritmičan kas u kome se svaka noga visoko podiže i dugo zadržava u vazduhu). Da bi se sve ove veštine uspešno savladale, potrebne su godine sistematskog rada. Jahač na konja deluje listovima, rukama i sedištem, a za pravilno prihvatanje svih njegovih dejstava životinja mora biti psihički i fizički savršeno spremna.

Kvalitetno dresurno grlo mora imati lep izgled, dobru akciju i skladne pokrete. Lepota dresure sastoji se pre svega u harmoniji pokreta konja i čoveka, međusobnom dobrom poznavanju, razumevanju i prihvatanju komandi bez primetnog napora. Stiče se utisak da i konj i jahač žele da u najboljem svetlu prikažu znanje i uvežbanost stečene kroz treninge.



Izgled konja takođe je od velikog značaja. Kvalitetno dresurno grlo ima finu i plemenitu glavu, bistre i pametne oči živahnog izraza, male uši, jak vrat i snažno, mišićavo telo koje se kreće s lakoćom. Leđa ne smeju biti predugačka da bi se konj mogao što bolje prikupiti, odnosno podvući zadnje noge pod telo. Treba da bude psihički stabilan, uravnotežen, pokretljiv i s dobrom koordinacijom pokreta. Mora imati elegantne hodove, visoku akciju, slobodan, izdašan, opušten i pravilan kas i lak, ritmičan galop. Inteligencija, poslušnost i želja za radom su od velikog značaja da bi se između jahača i konja ostvario savršen sklad.

Daljinsko jahanje

Daljinsko jahanje je relativno nova disciplina konjičkog spota, odnosno aktivnosti u kojoj učestvuju čovek i konj. Životinja mora biti obdarena izuzetnom izdržljivošću, odvažnošću, istrajnošću i sposobnošću da podnese velike napore, dok njen jahač treba da bude uporan, predan, odgovoran i odlučan u želji da radi s konjem. Daljinsko jahanje, svojevrsna provera pripremljenosti i konja i jahača, izuzetno je naporna jer se velike razdaljine prevaljuju po različitim vrstama terena, ponekad pri teškim klimatskim uslovima. Po završetku jahanja od 120 ili 160 kilometara i konj i jahač moraju biti u dobroj formi kako bi se i vratili istim putem, što je prava proba izdržljivosti.

Među entuzijastima koji se bave ovim sportom su jahači različitog iskustva i veštine, koji jašu konje i ponije raznovrsnih rasa. Možda je jedna od najvećih privlačnosti daljinskog jahanja u tome što nije potreban poseban tip konja koji može uspešno učestvovati i bez većih problema podneti napore kojima je izložen. U Americi se za ovaj sport koriste apaluze, morgani, američki jahaći konji, američki kasači, araberi, engleski punokrvnjaci, konemara i velški poniji. Širom Evrope, u zavisnosti od zemlje u kojoj se nalaze, sreću se araberi i engleski punokrvnjaci, hanteri i kobovi, hanoveranci, trakeneri, holštajneri, velški kobovi, lipicaneri, mađarski polukrvnjaci i islandski poniji. Ljudi koji se ozbiljno bave ovom disciplinom konjičkog sporta smatraju da su se najbolje pokazale suvonjave ali mišićave, atletski građene životinje kao što su čistokrvni araberi ili grla sa velikim procentom krvi arabera. Neophodno je da konji koji se koriste za daljinsko jahanje budu stariji od pet godina, dok jahači mogu biti bilo kog uzrasta pa se često viđaju i deca koja jašu uz pomoć odraslih.

Izraz “daljinsko jahanje” obuhvata tri kategorije bavljenja sportom. Prva je predviđena za predstavljanje ove discipline početnicima, koji učestvuju u jahanju na kraćim distancama, od 23 do 46 kilometara. To je idealno za neiskusne jahače i mlade konje, koji se još ne takmiče, pošto i jednima i drugima pruža priliku da nauče da putuju mirno po različitim terenima, pri čemu se kod konja razvija snalažljivost i sposobnost da uspešno prebrodi eventualno problematične situacije. Mlada grla na taj način uče da putuju u društvu, pa kad jahač odluči da počne da učestvuje na takmičenjima njegov konj je već dovoljno stabilan, kako psihički tako i fizički, da je u stanju da podnese stresove izazvane takmičenjem.



Sledeći korak je takmičarsko daljinsko jahanje u kome se boduje i vreme potrebno za prelaženje neke razdaljine (pravila variraju od jedne do druge zemlje), ali svuda je najvažniji faktor provera stanja u kome je konj pre, tokom i posle takmičenja. Konje uvek pregledaju veterinari koji im mere puls, osluškuju disanje i beleže brzinu oporavka posle velikog napora. Mlad konj naviknut da putuje mirno (što ne znači i polako) i nije izložen uzbuđenju, napetosti ili previše ambicioznim zahtevima jahača, oporavlja se mnogo brže od životinje koja je uznemirena neuobičajenim doživljajima tokom putovanja.

Razdaljine koje se prelaze u takmičarskom daljinskom jahanju u Evropi variraju između 40 kilometara do 96 kilometara za jedan dan (veća kilometraža karakteristična je za Britaniju). U Americi, prevaljuje se ili 40 kilometara dnevno ili oko 160 kilometara za tri dana. Kada je u pitanju Nemačka, nagrade dobijaju konji u najboljem stanju, kao i oni koji su prešli put u dobroj kondiciji i postigli približno idealno vreme.

Vrhunsko takmičarsko daljinsko jahanje u svakoj zemlji se organizuje na drugi način. U Britaniji se u toku jednog dana prelazi između 80 i 160 kilometara, a u Americi od 40 do 163 kilometra. Trenutno u Americi postoji veliki broj sportista koji se zalažu da se donja granica pomeri na 80 kilometara da se konji na toj razdaljini ne bi kretali prevelikom brzinom, pošto se pokazalo da prelaženje većih rastojanja povlači sa sobom i bolju negu grla i veću opreznost prilikom jahanja. Brojni odgajivači konja su shvatili da je izdržljivost i istrajnost važna za rasu kojom se bave, pa u današnje vreme Klub odgajivača apaluza redovno testira svoja grla putem daljinskog jahanja.

U svakoj zemlji postoje određena pravila na osnovu kojih se organizuju takmičenja, ali razlike među njima nisu velike. To je veoma značajno, ne samo zato što takmičari otprilike znaju šta ih očekuje kud god da krenu, nego i zbog toga što postoji univerzalna osnova na osnovu koje se dobijaju opštevažeći podaci i relevantne statistike da bi se istraživanjima, posebno u pogledu veterinarskih saznanja, došlo do najboljeg načina da se ublaže ili potpuno spreče neugodnosti i stresne situacije koje su nekada bile neizbežne u ovom sportu. Od toga velike koristi imaju jahači, a još veće njihova odvažna grla koja čak i pod najtežim okolnostima čine sve što mogu da bi uspešno završila takmičenje.

Polo

Polo je sport za koji su potrebni konj, lopta i štap i potiče od igre sa Istoka poznate još pre više od 2000 godina. Prvi put se pominje u vreme Aleksandra Makedonskog i Darija, kralja Persije, u kojoj je igra verovatno i nastala, mada se pretpostavlja da je u nešto drugačijim oblicima u to doba postojala širom Dalekog Istoka - u Kini, Mongoliji i Japanu.

Kineski osvajači su je uveli u Indiju, gde su je polovinom prošlog veka u Assam-u otkrili Englezi i vrlo brzo prihvatili. Za ovu igru, tada zvanu kangjai, korišćeni su lokalni Manipuru poniji, visoki oko 120 santimetara u grebenu. Današnji naziv -



polo izveden je od tibetanske reči pulu koja znači koren, od čega je lopta pravljena.

Britancima nije mnogo trebalo da igru pretvore u sport. Sileher, glavni grad oblasti Cachae, ubrzo je postao rodno mesto modernog poloa, a Silecher Club osnovan 1859. godine najstariji polo klub na svetu, s pravilima koja se, iako malo izmenjena i danas poštuju. U početku je na svakoj strani bilo po devet igrača, da bi taj broj bio smanjen na sedam, a kasnije na četiri, jer je igra postajala dinamičnija zahvaljujući sve većim i bržim ponijima. Njihova visina, koja je 1876. godine u Indiji bila ograničena na 132 santimetra, a u Engleskoj na 140, dvadeset godina kasnije povećana je na 142 santimetra, da bi 1919. godine visinska granica bila potpuno ukinuta.

Zahvaljujući izmenama pravila menjali su se i polo poniji. Umesto New Forest i Connemara ponija, korišćenih u Engleskoj do 1919. godine, u igru se uvode punokrvnjaci preko Rosewater-a, koji se smatra rodonačelnikom engleskih polo ponija. Njegovi najpoznatiji sinovi bili su Sandiway, od majke Cuddington, Lord od Lady Lorence i Hurlingham od Esmeralde. Visina ovih konja ne prelazi 151 santimetar.

Nakon širenja poloa po Severnoj i Južnoj Americi argentinski poniji postaju veoma traženi, zahvaljujući svojoj spretnosti, hrabrosti i čvrstini, zbog čega su vrlo ekonomični. Oni imaju sve što idealan polo poni mora da ima, a to su pre svega odvažnost, brzina, dobar osećaj ravnoteže, sposobnost da se iz najjačeg galopa zaustave u mestu, okrenu za 180 stepeni, šanžiraju iz svake pozicije, galopiraju na dva traga, prave piruete i iz stanja mirovanja startuju punom brzinom u bilo kom pravcu. Za sve ovo je neophodna posebna građa - dug vrat, široka ramena, kratka leđa i izuzetno snažne noge.

Budući da je polo veoma brza igra, a jahači vode konje samo jednom rukom, najčešće se koriste vrlo oštre žvale, pa su konjska usta izložena priličnom naporu i bolu usled naglih zaustavljanja i okreta. Zato je jako važno da polo poni bude dobro obučen i spreman da reaguje na svaki jahačev znak. Smatra se da su iskusniji poniji u stanju da sami prate igru i predvide kada će šta od njih biti zatraženo, ali to znanje dolazi tek posle velikog broja utakmica, a nema mnogo konja koji u ovom sportu dugo ostanu zdravi. Pošto su im noge prve na udaru, obavezno je korišćenje zaštitnih sredstava - kamašni i bandaža, koja čuvaju zglobove i tetive od tuđih kopita i štapova.

Igralište za polo je dugo 274 metra, a razmak između golova je najmanje 227 metara. Golovi su visoki tri metra, široki 7,3. Lopta, koja se pravi od korena vrbe ili bambusa, ima osam santimetara u prečniku i teška je od 120 do 130 grama. Štapovi su izrađeni od platana, jasena ili bambusa i dugi od 120 do 137 santimetara, dok je deo kojim se lopta udara dug od 21 do 23 santimetra. Što je štap elastičniji, to je njime lakše udarati, a manje precizno i obrnuto - što je tvrđi to više snage zahteva, ali su udarci daleko tačniji.

Cilj igre je ubaciti loptu u protivnički gol i u tome učestvuju sva četiri igrača. Posle pogotka timovi menjaju strane. Svako poluvreme, između kojih je petominutna



pauza, sastoji se od dva ili tri chukkasa koji traju po sedam i po minuta, a razdvaja ih pauza od tri minuta. Pravila su uglavnom povezana sa sigurnošću konja i jahača. Igra se prekida ako neki konj počne da hramlje ili padne, ako se jahač povredi ili izgubi zaštitnu kapu, ako nastane potencijalno opasna situacija i konačno, ako lopta odleti van igrališta.

Polo je izuzetno skup sport, jer konji puno koštaju, a svakom jahaču treba najmanje tri ponija za jednu utakmicu. Naime, poni može nastupiti u samo dva chukkas-a, pri čemu mora postojati i rezervni za slučaj da se onaj u igri povredi. Svaka od ovih životinja obučava se bar dve godine pre prvog nastupa.

Danas postoje tri vrste poloa - indijski, engleski i američki. Čuveni John Board, ekspert za ovu igru, smatra da je indijski najatraktivniji, engleski najteži, a američki najbolji, što pokazuju i rezultati internacionalnih šampionata.

Ekskurzije na konjima

Ekskurzije na konjima postaju sve popularnije, pa u toplo doba godine širom Evrope i Amerike nije neobično videti prave karavane konja i jahača koji prevaljuju i do 50 kilometara dnevno, a putovanja traju danima ili nedeljama. Mada kod nas ovaj vid bavljenja konjičkim sportom još nije naročito rasprostranjen, u budućnosti ćemo verovatno susretati slične grupe u svim predelima pogodnim za krstarenje na konjima. Da bi provod stvarno bio lep neophodno je poznavati osnovne potencijalne probleme vezane za ovu vrstu jahanja i metode pravilnog reagovanja. Ne sme se zaboraviti da je svakodnevno višečasovno kretanje prilično naporno za većinu konja, pa im je potrebno posvetiti posebnu pažnju da bi zdravi i u dobroj formi stigli do odredišta. Ekskurzije u sedlu za svoju sve veću popularnost mogu zahvaliti prvenstveno bogatom sadržaju i zanimljivosti ovakvih putovanja. Kvalitet provoda u najvećoj meri zavisi od dotadašnjeg jahačkog iskustva učesnika i vremenskih prilika. Izuzetno je neugodno kada ljude koji su osam ili više sati proveli u sedlu na nekom delu puta dočeka ekstremna vrućina ili hladnoća, posebno ako su u pitanju rekreativci koji su navikli da ležerno jašu vikendom, po lepom vremenu i uz daleko manje zamaranja. Uobičajena brzina kretanja je hod, pa iskusnim jahačima može postati i malo dosadno da stalno prate ritam početnika. Osnovna prednost putovanja na konju je u tome što se ljudima pruža prilika da nesmetano uživaju u prirodnim lepotama predela kroz koje prolaze. Jahanje duž obala mora i reka, krstarenje po plodnim dolinama i prolaženje kroz šume, prelaženje brežuljaka i penjanje na planine bez sumnje predstavljaju nezaboravno iskustvo. Za samo nedelju dana ekskurzije u sedlu jahači upoznaju netaknutu prirodu i na neki način žive kao nekadašnji putnici koji su u prošlosti prevaljivali velike razdaljine na konjskim leđima. Ipak, to ne znači da su potpuno odsečeni od civilizacije. Ukoliko to žele, mogu provoditi noći u specijalnim kampovima ili



kućama farmera na koje usput nailaze. Često se organizuju piknici i zabave sa muzikom i igrom, ili se dnevno putovanje prekida na nekoliko sati kako bi se ljudima pružila prilika da pecaju, love, planinare, obilaze atraktivna mesta ili istorijske spomenike i fotografišu ono što im se najviše dopada. U sklopu određenih ekskurzija održavaju se i amaterske priredbe u dresuri, ili vožnje zapregama, dok u Americi nije neuobičajeno da se organizuje i neka vrsta rodea, u kojem svoju veštinu pokazuju iskusni kauboji, ali i odvažni gosti imaju priliku da probaju kako to izgleda. Premda galopiranje po plaži samo u šorcu i majici nekima možda deluje romantično i egzotično, to već posle kraćeg vremena postaje izrazito neudobno za jahača. Preporučljivo je na svako putovanje krenuti u odgovarajućoj opremi, koja obuhvata odeću i za toplo i za hladno vreme, jahaće pantalone (budući da je u njima najbezbolnije provoditi sate u sedlu), čizme, vetrovku i kišnu kabanicu, a nije na odmet poneti i kapu za jahanje, koja je veoma korisna u slučaju pada. O adekvatnoj opremi za konja ne treba brinuti, pošto o životinjama vode računa organizatori i vođa ekskurzije.


Documents

Web viewParahippus. Izvijena leđa u obliku luka davnih predaka postepeno su nestajala, pri čemu su sve duže noge povećale brzinu, kojom su ove životinje sve hitrije