Zaštita Ljudskih Prava-skripta

Zaštita ljudskih prava Vedran Đukić

ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA

1. Pojam ljudskih pravaLjudska prava su samo ona subjektivna prava koja se ne duguju državi i njenoj volji, već ih ljudsko biće ima samim tim što je ljudsko biće, odnosno stiče ih samim rođenjem a ne voljom i milošću države. To su elementarni politički i socijalno-ekonomski zahtevi građana u odnosu na državnu vlast i društvo u celini, čije ostvarivanje je preduslov za biološku, političku i kulturnu egzistenciju pojedinca, odnosno život u uslovima dostojnim čoveka i njegovog dostojanstva.Ljudska prava, odnosno vrednosti koje su u njima sadržane, imaju izuzetno važnu socijalno-političku funkciju u određivanju legitimiteta državne vlasti, jer samo ona vlast koja poštuje ljudska prava je legitimna i može normalno funkcionisati.

2. Osnovne karakteristike ljudskih pravaOsnovne karakteristike ljudskih prava su: univerzalnost; njihova esencijalno politička priroda; kao i njihov imunitet od državne vlasti. - Univerzalnost znači da ona podjednako pripadaju svim ljudskim bićima bez razlike. - Esencijalno politička priroda znači da se ona ostvaruju ili krše u državno-pravnom poretku i usmerena su na državnu vlast. Primena ili kršenje ljudskih prava je suštinski element procesa vršenja suverene vlasti svake države. - Imuniteti od državne vlasti (civilne slobode) predstavljaju pravnu obavezu državne vlasti da se ne meša i ne ometa građane u vršenju ovih prava (npr. slobode kretanja, slobode izražavanja, mirnog okupljanja...). Ti imuniteti štite građane od zloupotreba državne vlasti.

3. Nauka o ljudskim pravima – predmet i metodPredmet ove naučne discipline je društveni odnos državna vlast – pojedinac, na unutrašnjem i međunarodnom planu. Ova disciplina proučava ne samo pravne, već i politikološke, sociološke, ekonomske, kulturološke i druge aspekte ovog društvenog odnosa. U jednom užem normativno-pravnom smislu, nauka o ljudskim pravima je specifična sinteza celokupne pravne nauke, jer ljudska prava obuhvataju skoro sve segmente države i prava.Što se tiče metoda koje koristi ova naučna disciplina, oni su raznovrsni i multidisciplinarni. To su metodi pravnih, politikoloških, socioloških nauka, odnosno njihova specifična kombinacija, jer skoro svako pitanje ljudskih prava obuhvata sve ove aspekte.

4. Glavni teorijsko-filozofski izvori koncepcija o ljudskim pravimaTeorijsko-filozofski izvori su: religija; prirodno pravo. Religija – prema učenju svih većih religija, ljudsko biće i njegov život su božji dar, samim tim i vrednost od najvišeg interesa. Iz Judeo-Hrišćanske vere proizilazi da su određena prava neotuđiva jer su božjeg porekla, a zemaljske vlasti ih moraju poštovati. Bez obzira što neke religije sadrže suprotne stavove od Judeo-Hrišćanske vere po pitanju ljudskog života i dostojanstva, religiozne doktrine su značajan materijalan izvor ljudskih prava. Prirodno pravo – Antičku teoriju prirodnog prava uobličavaju Sofokle, Aristotel, stoici, a kasnije i rimski pravnici. Prirodno pravo proizilazi iz božje volje, odnosno prirode stvari i ono je nadređeno državnom, pozitivnom pravu. Ono uključuje elementarne principe pravde i pravičnosti i njegove osnovne karakteristike su univerzalnost, nepromenljivost i večnost. Nužnost koja proizilazi iz prirodnog prava ogleda se u obavezi država i vladara da pozitivne propise usklade sa principima prirodnog prava.

1


U srednjem veku filozof Toma Akvinski dalje razvija koncept prirodnog prava naglašavajući posebno njegovu božansku prirodu. Akvinski naglašava da ako zemaljsko pravo nije u skladu sa prirodnim, onda ono nije pravo nego kvarenje prava (legis corruptio). Učenje Tome Akvinskog je veoma značajno za savremena shvatanja o legitimitetu, kontroli i ograničenju državne vlasti. Novovekovne, sekularne teorije prirodnog prava, posebno Huga Grocijusa i Pufendorfa, konačno odvajaju prirodno pravo od religije, nalaze njegov osnov u racionalnom razmišljanju ili zdravom razumu i utemeljuju klasično međunarodno pravo. Po Grocijusu, ocu međunarodnog prava, što god je potvrđeno od ljudske prirode kao racionalno, to je ispravno i pravedno, što je u suprotnosti sa ljudskom prirodom to je loše i nepravedno. Sredinom XVII veka engleski filizof Džon Lok prvi razvija sveobuhvatnu teoriju o prirodnim pravima pojedinaca i legitimitetu državne vlasti u čemu je njegov uticaj do danas ostao neprevaziđen. Lok polazi od hipotetičkog prirodnog stanja u kome su ljudi slobodni, sposobni da upravljaju svojim postupcima i jednaki u smislu da niko nije podvrgnut volji ili autoritetu ostalih. Da bi se izbegla opasnost zakona jačeg, ljudi među sobom zaključuju društveni ugovor (Ustav), na osnovu koga se uzajamno obavezuju da formiraju zajednicu i uspostave vlast. Osnov legitimiteta vlasti, Lok nalazi u slobodnom pristanku građana (suverenih pojedinaca) da aktom svoje slobodne volje prenesu deo svojih prirodnih prava na vlast i tako je osposobe za funkcionisanje. Tomas Hobs i Žan Žak Ruso dolaze do potpuno drugačijih, i po ljudska prava nepovoljnih zaključaka. Oni apsolutizuju neograničenu vlast i moć, odnosno opštu volju većine, a to često služi za opravdavanje nedemokratskih i autokratskih režima.

5. Savremene teorije o ljudskim pravimaNeonaturalisti – najpoznatiji: Del Vecchio, Radbruch, Coing, Fuller, Finnis. Prema Hartu u svakom društvenom i moralnom sistemu postoji bar jedno prirodno pravo – jednako pravo svih ljudi da budu slobodni, i ono se logički predpostavlja i ne mora se dokazivati. Najznačajnija savremena neonaturalistička koncepcija je teorija pravde Džona Rolsa. Prema Rolsu, dva su osnovna principa pravde: prvi – da svaki građanin ima jednako pravo slobode, ograničeno istim sistemom sloboda za ostale; drugi – da socijalnu i ekonomsku nejednakost treba tretirati tako da se najveće koristi omoguće onima u najnepovoljnijem položaju, i da se svima obezbede jednake mogućnosti pristupa javnim položajima i funkcijama. Specifičnu varijantu teorije pravde zastupa E.Cahn koji smatra da je korisniji pristup negativno određenje pravde, odnosno konkretizacija nepravde omogućava pozitivnu formulaciju pravde. Pozitivizam – koji dominira u XIX i prvoj polovini XX veka odbacuje apriorne metafizičke izvore prava, a time i ljudskih prava. Sva vlast i sva prava, pa i ljudska, proizilaze iz odluka državnih organa i njihovih propisa. Znači ljudi ne poseduju ljudska prava zato što su ljudska bića, već zato što je tako odlučila nadležna državna vlast. Osnovni nedostatak pozitivizma ogleda se u isključivom svođenju ljudskih prava na volju vlasti i države. Marksizam – po marksističkim shvatanjima čovek je specifično društveno biće, čiji položaj i uslovi života zavise od karaktera i uslova procesa proizvodnje. Sloboda koju kapitalizam donosi nedovoljna je jer se odnosi samo na manjinu koja kontroliše proizvodnju, pa je samim tim prividna i formalna. Marksističko shvatanje ljudskih prava je u suštini pozitivističko i utilitarističko. U pravnom smislu, ljudska prava su pitanje isključive unutrašnje nadležnosti socijalističkih država. Utilitarizam (teorije zasnovane na korisnosti opšteg dobra) – po ovim shvatanjima, osnovni cilj države i pravnog poretka jeste opšte dobro na osnovu načela vrednosti (korisnosti). U suštini, utilitarizam je samo jedna vrsta sofisticiranijeg pozitivizma. Konstitucionalizam (ograničenje i kontrola vlasti) – polazna tačka konstitucionalizma je realna priroda državne vlasti, odnosno činjenica da se ona u načelu svodi na monopol za fizičku silu i mogućnost upravljanja sudbinama i životima drugih ljudi.

2


6. Politički dokumenti o ljudskim pravima –društveni ugovor (Engleska, SAD, Francuska, Rusija)Politički dokumenti (u obliku deklaracija i rezolucija) su vrlo značajni materijalni izvori ljudskih prava, jer izražavaju političke ciljeve i konkretne aktivnosti u ostvarenju i primeni zaštite ljudskih prava, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou.

Najvažniji i najpoznatiji dokument u ovom smislu je Magna Carta Libertatum (Velika povelja o slobodama) iz 1215. godine. Stvorena je kao politički kompromis između pobunjenog plemstva i kralja Džona bez zemlje. Ovim dokumentom se plemstvu, a kasnije i slobodnim građanima, priznaju izvesne privilegije u odnosu na zaštitu života, slobode i imovine. Magna Carta Libertatum je prvi poznati istorijski društveni ugovor, i predstavlja klicu savremenog anglosaksonskog parlamentarizma i konstitucionalizma.

Kao produkt Američke revolucije nastala je Deklaracija nezavisnosti iz 1776. U političkoj osnovi Američke revolucije a tako i Deklaracije, nalazi se ideja da je oslobađanje Severnoameričkih kolonija od britanske vlasti, elementarni preduslov za uživanje prirodnih prava pojedinaca, posebno onih najosnovnijih – života, slobode, traženja sreće. Pošto Ustav SAD ne sadrži popis ljudskih prava, tek nakon građanskog rata je dopunjen amandmanima poznatim kao Bill of Rights koji su omogućili potpunu zaštitu građanina od vlasti.

Kao najvažniji dokument francuske revolucije spominje se Deklaracija prava čoveka i građanina, koju, po uzoru na američku Deklaraciju nezavisnosti, donosi Ustavotvorna skupština 26. avgusta 1789. godine. U Deklaraciji se kaže da se ljudi rađaju i ostaju slobodni i jednaki u pravima, njom se obezbeđuje sloboda, bezbednost, a zakon se ističe kao izraz zajedničke volje. Pored ogromnog značaja Deklaracije, ona je imala istorijski ograničen karakter, jer je nagovestila početak epohe kapitalizma i zamenu feudalne eksploatacije kapitalističkom eksploatacijom.

Deklaracija o pravima eksploatisanih naroda od 1918. kao produkt Oktobarske revolucije u Rusiji, afirmiše pravo naroda na samoopredeljenje kao univerzalno individualno i kolektivno pravo svih naroda. Nažalost, ova revolucija se zaplela u sopstvene protivrečnosti, te se dolaskom Staljina na vlast, uspostavlja terorističko-totalitarni sistem apsolutne i neograničene vlasti jednog čoveka, do tada neviđen u istoriji, navodno u ime radničke klase i njenog oslobođenja.

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima koju je doneo OUN, 10.decembra 1948. godine, predstavlja najviši i najvažniji izvor ljudskih prava.

7. Unutrašnji (domaći) izvori ljudskih prava i institucije za zaštitu prava i slobodaKao unutrašnji izvori ljudskih prava navode se Ustav, zakoni, kao i sudska praksa. Ustav je veoma značajan formalni izvor ljudskih prava. Osnovni cilj ustava jeste da obezbedi određenu sferu sloboda i prava građana, te da bude sredstvo ograničenja nosilaca političke vlasti. Ljudska prava su obično predviđena uvodnom glavom ustava, ali je njihova sadržina određena i onim delom ustava koji se odnosi na organizaciju vlasti, njenu podelu, nadležnost... U našem ustavu, ljudska prava se nalaze u drugom delu ustava pod naslovom Ljudska i manjinska prava i slobode. Zakoni su takođe važan izvor ljudskih prava. Mnogi ustavi često upućuju na zakone u cilju konkretizacije i razrade načelnih i uopštenih ustavnih odredbi o ljudskim pravima. Ljudska prava se mogu garantovati samo zakonom, ali je takva zaštita nesigurna i nedovoljna zbog relativno lake procedure promene zakona, čime se propisana prava mogu ukinuti ili ograničiti. Sudska praksa se isto tako pojavljuje kao izvor ljudskih prava u unutrašnjem pravu. Analiza sudskih odluka je neophodan deo procesa saznavanja i utvrđivanja građanskih i političkih prava. Ovo je izuzetno značajno iz razloga što je primena i zaštita većine ljudskih prava u nadležnosti sudske vlasti.

3


8. Međunarodni izvori prava o ljudskim pravima – međunarodni instrumenti (smisao, vrste i razlike)Kao međunarodni izvori prava o ljudskim pravima pojavljuju se: međunarodno običajno pravo, međunarodni ugovori, opšta pravna načela priznata od prosvećenih naroda, sudske presude, odluke međunarodnih organizacija, i jednostrani akti država.

Međunarodni običaj je najstariji, a dugo vremena je bio i najvažniji, izvor međunarodnog prava. Po definiciji, međunarodni običaj je nepisano pravilo ponašanja nastalo dugotrajnim ponavljanjem od strane subjekata međunarodnog prava (država i međ.organizacija) koje prati njihova svest i uverenje da je takvo ponašanje pravno obavezno. S obzirom da je običaj nepisano pravilo, u praksi nije uvek lako utvrditi da li je neko pravilo običajnog karaktera i kakva je njegova sadržina.

Međunarodni ugovori predstavljaju najvažnije izvore međunarodnog prava o ljudskim pravima. S obzirom da se radi o pisanim aktima, oni predstavljaju najpreciznije i najsigurnije izvore. Da bi proizvodio pravno dejstvo, međunarodni ugovor mora biti potpisan od strane ovlašćenog lica i volja mora biti slobodno izražena. Od značajnijih međunarodnih ugovora, neophodno je spomenuti: Paktove o pravima čoveka; Konvenciju o rasnoj diskriminaciji; Konvenciju o pravima deteta; Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina geocida; Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata; Evropsku konvenciju o ljudskim pravima; Konvenciju protiv mučenja i drugih nečovečnih postupaka; Konvenciju o sprečavanju diskriminacije u odnosu na žene. Međunarodni ugovori o ljudskim pravima razlikuju se od ostalih međunarodnih ugovora po tome što oni sadrže pravne obaveze između država ali u korist pojedinaca koji se nalaze pod njihovom jurisdikcijom.

Opšta pravna načela priznata od prosvećenih naroda su načela koja predstavljaju tekovinu pravne civilizacije, a koriste se kao rukovodni principi u postupku tumčenja i primene konkretnih normi u konkretnim slučajevima. Ova načela se koriste u slučajevima postojanja pravnih praznina ili kada neka pitanja nisu precizno regulisana u ostalim izvorima. Većina ovih načela formulisana je još u Rimskom pravu, a kasnije je dodatno dopunjivana.

Sudske presude predstavljaju bitan pomoćni izvor pravila međunarodnog prava o ljudskim pravima. Presude međunarodnih sudova značajno doprinose kristalizaciji, ali i dopuni postojećeg prava. Tako je od izuzetnog značaja delatnost Međunarodnog suda za ljudska prava iz Strazbura. Ovaj sud predstavlja najefikasniji sistem međunarodnopravne zaštite ljudskih prava u okviru država članica Saveta Evrope.

Odluke međunarodnih organizacija, u zavisnosti od nadležnosti samih organizacija i nadležnosti njihovih organa, mogu biti, sa jedne strane donete u vidu preporuke, dok sa druge strane mogu biti pravno obavezujuće. Najznačajnija odluka međunarodnih organizacija jeste Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, usvojena u formi svečane preporuke-rezolucije od strane Generalne Skupštine OUN. Organi međunarodnih organizacija koji su do sada donosili značajne odluke vezane za ljudska prava su: Komitet za ljudska prava, Komisija UN za ljudska prava, Komitet protiv mučenja i drugih nečovečnih i ponižavajućih postupaka, Komitet za ukidanje rasne diskriminacije, svi u okviru OUN.

Jednostrani akti država mogu takođe biti izvor međunarodnopravnih obaveza o ljudskih pravima. Jednostranom izjavom volje država može prihvatiti određene obaveze u odnosu na svoje građane, koji potiču iz nekog drugog izvora međunarodnog prava.

4


9. Međunarodna zaštita ljudskih prava – pojam i istorijski razvojS obzirom na stalno razvijanje i unapređivanje međunarodnopravne zaštite ljudskih prava, danas možemo govoriti i o postojanju jedne nove grane prava – međunarodnog prava ljudskih prava. Možemo je definisati kao pravo koje se bavi zaštitom pojedinaca i grupa protiv kršenja njihovih međunarodno garantovanih prava od strane vlada, kao i unapređivanjem tih prava. O izgradnji sistema međunarodnopravne zaštite ljudskih prava može se govoriti tek od kraja Drugog svetskog rata i to u okviru OUN, kada počinje proces internacionalizacije ljudskih prava. – NEPOTPUNO! (str 35-40)

10. Savremena međunarodna zaštita ljudskih prava - mehanizmi zaštite zasnovani na Povelji UN (1946) i glavni dokumenti UN

Ideju međunarodne zaštite ljudskih prava, tokom drugog svetskog rata, izneo je američki predsednik Frenklin D.Ruzvelt, zalažući se za svet zasnovan na četiri slobode: slobodu govora i izražavanja, slobodu od siromaštva, slobodu od straha i slobodu svakoga da na svoj način poštuje Boga. U uvodnim odredbama Povelje UN ističe se da su narodi koji osnivaju ovu organizaciju rešeni da ponovo potvrde veru u osnovna prava čoveka, u dostojanstvo i vrednost ljudske ličnosti, te u ravnopravnost ljudi i žena. Među ciljevima iz Povelje ističe se unapređivanje poštovanja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve, bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru. Zahvaljujući ovim a i drugim odredbama Povelje, ljudska prava su po prvi put u istoriji internacionalizovana. Ovo su države izričito priznale ratifikujući Povelju UN kao višestrani međunarodni ugovor. Od tada, odnos vlasti prema sopstvenim državljanima stavljen je pod jednu vrstu međunarodnog nadzora, koji je dopuštao Organizaciji i državama članicama, da raspravljaju o poštovanju ljudskih prava u pojedinim državama. Neophodno je napomenuti da nije svako kršenje ljudskih prava od strane država članica UN pitanje od međunarodnog značaja. To su uglavnom slučajevi masovnih i sistematskih kršenja, koja predstavljaju ugrožavanje ili narušavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Generalna skupština UN je 10. decembra 1948. godine usvojila Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, kao prvi deo međunarodne povelje o ljudskim pravima. Deklaracija sadrži građanska, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava. Druga faza procesa izgradnje međunarodnopravnog sistema zaštite ljudskih prava uključivala je donošenje pravno obavezujućih dokumenata, dakle zaključenje međunarodnih ugovora. Zbog toga je u decembru 1966. godine, Generalna skupština UN usvojila i otvorila za potpisivanje dva međunarodna ugovora za potpisivanje: Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (PGP), pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (PESK).

11. Regionalni sistemi zaštite ljudskih prava (evropski, američki, afrički) Evropski sistem zaštite ljudskih prava stvoren je u okviru Saveta Evrope, i njegovu pravnu osnovu čine dva međunarodna ugovora – Evropska konvencija o ljudskim pravima (koja garantuje građanska i politička prava) i Evropska socijalna povelja (koja se odnosi na ekonomska i socijalna prava) i predstavlja svojevrsnu dopune Konvencije. Međuamerički sistem zaštite ljudskih prava razvijen je u okviru Organizacije Američkih Država (OAD) koja okuplja 35 država Severne i Južne Amerike. Ovaj sistem zaštite ljudskih prava je sličan evropskom ali je mnogo manje efikasan. Pravni osnovi ovog sistema su: Povelja OAD, Američka deklaracija o pravima i dužnostima čoveka i Američka konvencija. Deklaracija sadrži građanska, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava. Konvencija ustanovljava Međuameričku komisiju za ljudska prava i međuamerički sud za ljudska prava, u cilju kontrole primene ispunjavanja obaveza koje su preuzele strane ugovornice. Afrički sistem zaštite ljudskih prava poslednji je konstituisan, jer je Afrička Povelja o ljudskim pravima i pravima naroda usvojena tek 1986. godine. Povelju je usvojila Organizacija Afričkog Jedinstva koja ima 53 države članice. Afrička povelja sadrži ne samo prava već i obaveze, kako za pojedince tako i za kolektivitete, odnosno narode. Ona garantuje pored građanskih i političkih prava, i ekonomska, socijalna i kulturna prava.

5


12. Međunarodni sistem kontrole i implementacije ljudskih prava – organi UN i postupciPod sistemom međunarodne implementacije podrazumevamo organizovanu kontrolu i nadzor organa međunarodne zajednice nad izvršenjem pravnih obaveza država u pogledu poštovanja ljudskih prava i sloboda garantovanih i priznatih međunarodnopravnim dokumentima. Ovo predstavlja najvažniji, ali istovremeno i najneefikasniji deo sistema međunarodnopravne zaštite ljudskih prava. Najvažniji organi i procedure za kontrolu i nadzor , zasnovani na Povelji UN su: Komisija UN za ljudska prava, Komisija zapoložaj žena, Podkomisija zasprečavanje diskriminacije i zaštitu manjina, kancelarija Visokog komesara UN za ljudska prava, i procedura za razmatranje teških i sistematskih kršenja ljudskih prava na osnovu Rezolucija 1503.

13. Vrste ljudskih prava – prema prirodi prava i prema licima na koja se odnose S obzirom na prirodu prava, razlikujemo građanska i politička prava (prava prve generacije), ekonomska, socijalna i kulturna prava (prava druge generacije) i tzv. prava treće generacije (pravo na mir, na zdravu i očuvanu prirodnu okolinu, na razvoj, na hranu...). Pogledaj pitanja br. 14, 17, 23, 25, 26, 27, 28. Takođe, prema licima na koja se odnose, ljudska prava se klasifikuju i na individualna i kolektivna. Odnos individualnih i kolektivnih prava, i pitanje kojim pravima dati prioritet u konkretnim okolnostima je jedan od najdelikatnijih problema ljudskih prava i njihove implementacije uopšte.

14. Građanska prava i slobodeGrađanska prava predstavljaju primarna ograničenja državne vlasti da nameće svoju volju građanima pod njenom jurisdikcijom, u odnosu na takva dobra kao što su život, sloboda, integritet, mišljenje pojedinca. Zbog toga se građanska prava u užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti. Po novovekovnoj koncepciji ljudskih prava, dobro društvo je ono u kome se poštuju građanska i politička prava, a njihova zaštita i unapređenje je elementarno opšte dobro. Građanska i politička prava su takođe neotuđiva, ne mogu se preneti na drugoga, napustiti ili odbaciti.

15. Pravo na život i na fizički integritet ličnostiPravo na život je preduslov za ostvarenje svih ostalih prava i sloboda, pa se stoga tretira kao najosnovnije, odnosno urođeno ljudsko pravo. Pravo na život znači da je država dužna da štiti građane od samovoljnog i nezakonitog lišavanj života. Ovo takođe znači da postoje situacije u kojima je lišenje života zakonito i dozvoljeno, kao što je slučaj sa smrtnom kaznom, nužnom odbranom i krajnjom nuždom, zatim u policijskim akcijama lišavanja slobode, suzbijanja nereda, pobuna, akata terorizma i nasilja. (str. 68-72).

16. Zabrana torture i nehumanog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanjaPosle prava na život, ovo je nesumnjivo najvažnije ljudsko pravo. Niko ne može biti podvrgnut ovim postupcima i kažnjavanjima bez sopstvenog pristanka. Ova zabrana se ne može suspendovati ni u vanrednim okolnostima. Gledano kroz istoriju, nanošenje bolova i patnji je predstavljalo sastavni deo kažnjavanja i izvršenja krivičnih sankcija. Tako je i smrtna kazna izvršavana javno na različite nehumane načine koji su trebali da prouzrokuju najveće patnje i muke za osuđenog, što je trebalo da pojača njeno zastrašujuće dejstvo. Danas i u najdemokratskijim državama, tajne službe i dalje koriste ove metode, jer je rad ovakvih službi izuzetno teško kontrolisati. Naravno postoje i nedržavni organi a i pojedinci, koji u cilju zastrašivanja protivnika, osvete ili iz sličnih razloga, i dalje koriste mučenje i druge nečovečne postupke.

6


17. Politička prava i slobodePolitička prava označavaju mogućnost slobodnih građana da učestvuju u formiranju, vršenju, kontroli i smeni vlasti, jer legitimna je samo ona vlast, koja je zasnovana na slobodno izraženoj volji građana. Ova prava su izvorište demokratije. Od posebnog su značaja prava koja omogućavaju političku komunikaciju, odnosno uspostavljanje različitih veza između ljudi sličnih političkih uverenja. To su prava, odnosno slobode mirnog okupljanja i političkog udruživanja. Svi međunarodni instrumenti garantuju slobodu mirnog okupljanja, dok jedino Američka konvencija postavlja i dodatni zahtev da mirno okupljanje bude bez oružja. Opšte je prihvaćeno, i kao pravni standard potvrđeno da se za mirno okupljanje prethodno mora dobiti dozvola nadležnih državnih organa. Sa druge strane, države su obavezne da preduzmu i zaštitne mere prema građanima koji koriste pravo na mirno okupljanje, od protivnika okupljanja.

18. Aktivno i pasivno biračko pravoBiračko pravo je najvažnije političko pravo jer služi za konstituisanje državne vlasti. Svako ima pravo da bira i da bude biran u organe državne vlasti. Izbori moraju biti zasnovani na opštem i ravnopravnom pravu glasa, bez ikakve diskriminacije, a takođe moraju biti i pošteni i fer, što znači da građani mogu slobodno da se opredele između različitih političkih alternativa. Nadalje, izbori moraju da budu periodični, što znači da treba da se ponavljaju u unapred određenom periodu, što bi za redovne izbore značilo svake četiri godine. I na samome kraju, izbori moraju da budu tajni, da se ne bi znalo ko je za koga glasao.

19. Zabrana diskriminacijeZabrana diskriminacije predstavlja izuzetno važno ljudsko pravo i opšti uslov uživanja ljudskih i svih ostalih prava i sloboda. Nejednakom, odnosno diskriminatorskom primenom prava, pojedincima se u velikoj meri osporava svojstvo subjekta prava, i omalovažava i degradira se čovek kao ljudsko biće. Pod diskriminacijom se podrazumeva svako razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva, zasnovano na nekom od nedozvoljenih razloga kao što su boja kože, poreklo, pol, jezik, veroispovest, političko uverenje, socijalni status itd. Suštinski, diskriminacija je sinonim za pravno nedozvoljeno razlikovanje i odvajanje ljudi u pogledu uživanja ljudskih i ostalih prava i sloboda. Zabranu specifičnih vidova diskriminacije predviđaju mnogi međunarodni ugovori: Konvencija o rasnoj diskriminaciji, Konvencija o diskriminaciji žena, Konvencija o suzbijanju i kažnjavanju zločina aparthejda, Konvencija MOR o diskriminaciji u pogledu zapošljavanja i zanimanja, Konvencija UNESKO protiv diskriminacije u oblasti obrazovanja.

20. Zaštita prava pripadnika nacionalnih manjinaNajvažnija odredba međunarodnog prava vezana za zaštitu pripadnika nacionalnih manjina sadržana je u Paktu o građanskim i političkim pravima, i glasi: U državama gde postoje etničke, verske ili jezičke manjine, lica koja pripadaju tim manjinama, ne mogu se lišiti prava da, u zajednici sa drugim članovima svoje grupe, imaju svoj kulturni život, ispovedaju i ispoljavaju svoju veru i koriste sopstveni jezik.Mnoge države ne žele da priznaju postojanje manjina unutar svojih granica. Ovaj negativan stav velikog broja država prema bilo kakvim posebnim pravima ili specijalnim statusom za manjine kao kolektivne entitete, opredeljen je pre svega željom za očuvanjem državnog jedinstva i teritorijalnog integriteta. U svetu preovladava uverenje da manjine predstavljaju potencijalnu ili stvarnu pretnju, zbog prirodne želje da se otcepe i pripoje matičnoj državi. Ovo naravno rezultira nasilnom asimilacijom, represijom, kao i suptilnijim vidovima proterivanja, čime se krše individualna i kolektivna prava prava pripadnika nacionalnih manjina.

7


21. Ograničenje uživanja ljudskih pravaMeđunarodni instrumenti o ljudskim pravima ovlašćuju države ugovornice da u određenim situacijama i pod precizno utvrđenim uslovima, uživanje pojedinih ili većine ljudskih prava podvrgnu određenim ograničenjima (suspenduju, obustave njihovu primenu). U principu, radi se o dve vrste ovakvih ograničenja. Prva se odnosi na tzv. privremenu obustavu ili suspenziju određenih ali ne svih ljudskih prava u tzv. vanrednim okolnostima (derogacije). Druga se odnosi na opšta ograničenja većine ljudskih prava u skladu sa tzv. restriktrivnim klauzulama, koja su fakultativnog karaktera i države ih mogu ali ne moraju primeniti.

22. Ograničenje uživanja ljudskih prava u vanrednim okolnostimaŠto se tiče suspenzije pojedinih prava i sloboda u vanrednim okolnostima, države moraju biti u stanju izvanredne javne opasnosti koja ugožava opstanak države - nacije, kao što su rat, stanje neposredne ratne opasnosti, unutrašnji neredi i sukobi većih razmera, elementarne nepogode i prirodne katastrofe. Neophodno je napomenuti da ni u vanrednim okolnostima nije dozvoljena suspenzija najvažnijih ljudskih prava kao što su: pravo na život, zabrana mučenja i sličnih postupaka, zabrana ropstva ili ropskog položaja, zabrana retroaktivne primene krivičnog zakona, zabrana izricanja smrtne kazne i sl.

23. Stalna (inherentna) ograničenja ljudskih pravaPojedina ljudska prava su stalno ograničena, po prirodi svoje sadržine, i takva ograničenja se nazivaju ugrađenim, odnosno inherentnim ograničenjima. Suštinski, radi se o precizno utvrđenim i nabrojanim izuzecima u kojima se neko pravo ili sloboda ne mogu koristiti, niti se na njih neko može pozivati. Tako na primer, pravo na život kao najvažnije ljudsko pravo je ograničeno u precizno nabrojenim slučajevima (smrtna kazna, nužna odbrana, zakonite policijske akcije uz apsolutno neophodnu upotrebu sile). Sličan je slučaj i sa pravom na slobodu i ličnu bezbednost. Korištenje ovog prava se takođe može izuzeti u određenim situacijama (na osnovu odluke suda, radi sprečavanja zaraznih bolesti, zbog duševnih bolesti, alkoholizma, narkomanije i sl.). Propisani izuzeci moraju biti jasni i precizni, taksativno nabrojeni, u skladu sa međunarodnim standardima tako da ne ostavljaju ni minimum mogućnosti za zloupotrebe.

24. Ekonomska, socijalna i kulturna prava (prava blagostanja)Ekonomska, socijalna i kulturna prava, prava tzv. druge generacije, ili ne retko nazivana prava društvenog blagostanja, štite ekonomski i socijalni položaj čoveka kao i njegov ekonomski i socijalni integritet. Neke pokušaje uvođenja ekonomskih i socijalnih prava nalazimo u francuskom ustavu iz 1791. i 1848. godine. U njima se navodi pravo na javnu pomoć siromašnima, definisano kao sveti dug, i pravo na obrazovanje koje je određeno kao potreba svih. Ustav iz 1848. grantuje građanima slobodu rada i preduzetništva, jednakosti u odnosima radnika i poslodavca, organizovanja javnih radova za zapošljavanje nezaposlenih, pružanja pomoći napuštenoj deci, nemoćnim, starim licima i siromašnim porodicama. Vajmarski Ustav iz 1919. godine predviđa konkretne zakonodavne mere u cilju primene ovih prava, posebno u kontekstu pojačane zaštite radnika i njihovih sindikalnih prava. Ustav RSFSR iz 1918. godine pominje dva socijalna prava, pravo na obrazovanje i pravo na rad. Nakon I svetskog rata, 1919. godine osniva se Međunarodna organizacija rada – MOR, čiji je osnovni zadatak bio da obezbedi primenu minimalnih opšte prihvaćenih standarda ekonomskog i socijalnog karaktera, u cilju poboljšanja položaja radnika, uslova rada i zaštite na radu. Neophodno je razlikovati tri glavne, suštinske osobine Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (PESK): 1) forma propisanih prava; 2) princip progresivne realizacije; 3) sistem generičke implementacije.

8


25. Pravo na rad i prava iz radnog odnosaOvo je jedno od najvažnijih prava druge generacije koje predstavlja pravo svakog lica da dobije mogućnost da slobodno, izabranim ili prihvaćenim radom, sebi i svojoj porodici obezbedi sredstva za život i egzistenciju. Pravo na rad treba da omogući ekonomsku nezavisnost pojedinca od vlasti, pa je važan preduslov slobode i demokratije. Zaposlenima mora biti omogućeno pravo na pravedne i povoljne uslove rada, pravo na sindikalno organizovanje i udruživanje, pravo na štrajk itd. Takođe, pravo na rad, pored slobodnog izbora radnog mesta i zanimanja, uključuje i pravo na besplatnu pomoć prilikom traženja posla.

26. Socijalna pravaSocijalna prava u užem smislu reči uključuju pravo na socijalno obezbeđenje (obaveza države da licima koja nemaju izvor prihoda osigura minimalne životne potrebe – ishranu, stanovanje, lečenje, odevanje), pravo na socijalno osiguranje (zaposlenih tokom rada) i pravo na socijalnu pomoć (posebna naknada za nezaposlena lica, invalide i isplaćuje se iz javnih fondova koji se finansiraju iz poreza). U ovaj korpus spadaju i prava koja se odnose na posebnu zaštitu porodice, dece, majki i trudnica.

27. Kulturna pravaKulturna prava su značajan činilac unapređenja razumevanja i tolerancije među ljudima, nacijama, rasama i etničkim grupama. Ona imaju za cilj očuvanje, razvoj i širenje kulture i nauke i njihovih rezultata. Možemo reći da je pravo na obrazovanje nesumnjivo najvažnije kulturno pravo, ali tu su još i pravo na učešće u kulturnom životu (država je dužna da ravnopravno tretira sve kulture i građane, te da svima jednako obezbedi učešće u kulturnom i društvenom životu), pravo na uživanje rezultata naučnog napretka (ono ima za cilj da omogući da rezultati i blagodeti naučnih otkrića koriste čitavom društvu), pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa autora naučnih i umetničkih dela (naknada za autorska prava). Što se tiče prava na obrazovanje, ono ima za cilj da osigura puni razvoj ljudske ličnosti, njenog dostojanstva i jačanje osećaja za poštovanje ljudskih prava, kako bi se pojedincu omogućilo da razvija toleranciju i učestvuje u slobodnom i demokratskom društvu. Države koje su prihvatile PESK obavezne su da svima obezbede besplatno osnovno obrazovanje. U pogledu srednjeg i visokoškolskog obrazovanja, države su se obavezale da preduzmu postepene mere kako bi ovi oblici obrazovanja postali opšti i dostupni svima, po mogućnosti i besplatni.

28. Ljudska prava treće generacije – prava solidarnostiU ljudska prava treće generacije ili prava solidarnosti spadaju mir, zdrava i čista prirodna okolina, ravnopravno raspolaganje prirodnim bogatstvima i resursima, opšte blasgostanje i prosperitet i dr. U pitanju je dakle novi pravni koncept u inicijalnoj fazi nastanka i razvoja. U savremenoj pravnoj teoriji razlikuju se tri vrste stavova u pogledu pravne prirode ovih prava:

a) Po klasičnim gledištima, ova prava nemaju karakter pravnih pravab) Druga shvatanja im poriču karakter ljudskih pravac) Po mišljenju trećih, zaista se radi o ljudskim pravima

Subjekti prava treće generacije su velike grupe ili čak svi pojedinci u nekoj državi ili međunarodnoj zajednici, dok su objekti prava treće generacije različita javna dobra na nacionalnom i međunarodnom planu. Napominjem da ova prava nisu ni garantovana ni priznata, već samo proklamovana, ali je njihovo proklamovanje u pravnom smislu vrlo značajno i relevantno, jer je to nužan korak ka njihovom uživanju.

9


29. Ljudska prava treće generacije – pojedina prava i mehanizmi zaštiteNajcelovitiji popis proklamovanih prava treće generacije sadrži Afrička povelja o ljudskim pravima. Kao prava naroda, proklamovana su sledeća prava: princip ravnopravnosti naroda; pravo naroda na samoopredeljenje; pravo na slobodno upravljanje narodnim bogatstvima i prirodnim resursima; pravo na ekonomski, socijalni i kulturni razvoj; pravo na mir i bezbednost; pravo na zaštitu prirodne okoline. Specifična pravna priroda ovih prava uslovljava specifična i osobena procesnopravna sredstva za njihovu konkretnu primenu i zaštitu. S toga, razlikujemo tri modela zaštite kolektivnih interesa: 1) zaštita preko ovlašćenog državnog ili paradržavnog organa; 2) zaštita preko odgovarajuće organizacije; 3) Class action i popularna tužba - actio popularis (Instituti anglosaksonskog prava koji vode poreklo iz rimskog prava. Popularna tužba se koristila za zaštitu kolektivnih interesa. Class action znači pravo jednog člana grupe da tuži u ime svih ostalih, bez prethodne saglasnosti bilo kog člana grupe).

30. Opoziva i neopoziva ljudska pravaLjudska prava se mogu svrstati u opoziva i neopoziva. Neopoziva prava su ona koja se smatraju toliko suštinskim da njihovo kršenje nikada ne može biti opravdano ratom, vanrednom situacijom ili nekom drugom katastrofom. U neopoziva ljudska prava spadaju: pravo na život; zaštita od ropstva; sloboda misli; pravo da se bude priznat pred zakonom; zaštita protiv zločina genocida; zaštita od mučenja; sloboda veroispovesti; zaštita od stavljanja u pritvor zbog duga; zaštita od ponovnog suđenja za isto delo. Što se tiče opozivih prava, tu ubrajamo pravo na privatnost i slobodu štampe. Ova prava se mogu opozvati u slučaju vanredne situacije.

31. Međunarodno humanitarno pravoMeđunarodno humanitarno pravo izlaže zakone i običaje koji važe u vreme rata. Samom svojom prirodom rat donosi strašno nasilje i razaranja, i baš zbog toga postoje jasno definisani zakonski standardi koji regulišu sve aspekte ratovanja. Ovi standardi sadržani su u četiri Ženevske konvencije iz 1949. godine, koje su primarni izvor međunarodnog humanitarnog prava. Humanitarno pravo štiti žrtve rata, ne samo na osnovu njihovih individualnih prava, već nametanjem obaveza i ograničenja učesnicima u borbama i zaraćenim stranama. Jedna od najznačajnijih zaštita koju pružaju Konvencije je da se civilima i borcima koji više nisu aktivno uključeni u neprijateljstva zbog predaje ili ranjavanja ne sme nanositi zlo i da moraju biti zbrinuti. Sukobljene strane dužne su da odmah preduzmu mere da se mrtvi identifikuju, njihova tela sakupe i sahrane kako dolikuje. Podaci o mrtvima, povređenima i bolesnima moraju biti prikupljeni i dostavljeni protivničkoj strani. Konvencije takođe propisuju da se nepristrasnim humanitarnim organizacijama mora omogućiti da pošalju svoje medicinske, verske i humanitarne misije. Ženevske konvencije takođe zabranjuju ubijanje, ranjavanje i mučenje neprijatelja koji su zarobljeni, koji su se predali ili su ranjeni. Konvencije ovlašćuju predstavnike Crvenog krsta da izvrše inspekciju svih prostorija u kojima borave ratni zarobljenici i da sa njima nasamo razgovaraju. Obavezno je i humano postupanje sa civilnim stanovništvom koje živi na okupiranoj teritoriji, kao i zabrana uzimanja civila za taoce. Neophodno je napomenuti i najteže oblike kršenja međunarodnog humanitarnog prava, a tu spadaju: ratni zločini, zločini protiv čovečnosti i genocid. Zaštita ljudskih prava i sprečavanje ovakvih kršenja humanitarnog prava odvija se na četiri fronta, odnosno imamo četiri sistema zaštite:

a) Mehanizmi ustanovljeni autoritetom Povelje Ujedinjenih nacijab) Mehanizmi ustanovljeni međunarodnim ugovorima i paktovimac) Delatnost nevladinih organizacija zaljudska pravad) Ad hoc tribunali ustanovljeni da se bave posebnim humanitarnim katastrofama

10


32. Značaj i delovanje nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih pravaBrojne nevladine organizacije širom sveta, napravile su najznačajniji napredak u unapređenju prava čoveka. Neke od najvećih multinacionalnih nevladinih organizacija su Amnesty Internacional i Human Rights Watch. Ove organizacije imaju sve značajniju savetodavnu ulogu u brojnim aktivnostima Ujedinjenih nacija. Nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava takođe su tesno sarađivale potkomisijom za sprečavanje diskriminacije i zaštitu manjina. Jedna od nevladinih organizacija koja je imala najviše uticaja u oblasti zaštite ljudskih prava je Međunarodni komitet crvenog krsta (MKCK). Ovu organizaciju je 1863. osnovao Žan-Anri Dinan. MKCK je učestvovao u svakom značajnijem novom dostignuću humanitarnog prava, te je postao neka vrsta čuvara i glavnog predstavnika međunarodnog humanitarnog prava.

33. Evropski sistem zaštite ljudskih prava – Savet EvropeSavet Evrope je organizacija čija je svrha da se bliže povežu evropske zemlje, ostvari veće jedinstvo među članicama, unapredi saradnja i očuva zajedničko nasleđe. Statut Saveta Evrope usvojen je 5.maja 1949. godine. Već godinu dana kasnije, ova organizacija je spremila tekst Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je stupila na snagu u septembru 1953. godine. Konvencija je sadržavala prava i slobode koje se garantuju, međutim obim priznatih prava bio je ograničen, pa se u narednim decenijama proširivao. Do danas, usvojeno je 12 protokola uz Konvenciju kojima se predviđaju nova prava.

34. Evropski sud za ljudska pravaEvropski sud za ljudska prava i postupak po kome on radi uređeni su tekstom Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u koji je uključen protokol br.11. Sedište suda nalazi se u sedištu Saveta Evrope u Strazburu u Francuskoj. Sud se sastoji od onolikog broja sudija koliko je ugovornica Konvencije (trenutno 41). Sudije moraju biti priznati pravni stručnjaci nesumnjivog moralnog ugleda. Svaka država članica predlaže tri kandidata, a konačnog sudiju bira Parlamentarna skupština Saveta Evrope većinom glasova. Mandat sudija Evropskog suda traje šest godina. Sudije rade u Sudu u ličnom svojstvu i ne zastupaju zemlju koja ih je kandidovala. Službeni jezici Suda su engleski i francuski. Sud donosi odluke većinom glasova prisutnih sudija. Na opštoj sednici Suda biraju se predsednik, dva potpredsednika i predsednici odeljenja na period od tri godine. Sud ima i sekretarijat koji vodi administrativne poslove, a sekretara, kome mandat traje pet godina, bira opšta sednica Suda. Sekretar pomaže Sudu u svim poslovima i odgovoran je za organizaciju i rad Sekretarijata, on vodi arhivu Suda i preko njega se obavlja komunikacija sa Sudom. Evropski sud za ljudska prava je nadležan da odlučuje o svim pitanjima koja se tiču primene i tumačenja Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

35. Jedinstvenost, obaveznost i dvostepenost Evropskog suda za ljudska pravaEvropski sud za ljudska prava je stalan organ koji je potpuno nezavistan u svom radu, i ne predstavlja neku višu instancu u odnosu na domaće sudove. Sud je nadležan da odlučuje o svim pitanjima koja se tiču primene i tumačenja Konvencije. Sve žalbe upućuju se direktno sudu i njegova nadležnost je obavezna. Presude suda su pravosnažne i imaju karakter izvršnog naslova. Dvostepenost postoji u svim fazama postupka. Konvencija predviđa da u roku od tri meseca od donošenja presude veća, svaka stranka može, u određenim slučajevima, zahtevati da se predmet iznese pred Veliko veće.

11


36. Međudržavni sporovi i sporovi po individualnim predstavkamaKonvencija predviđa dva osnovna mehanizma zaštite ljudskih prava zajemčenih svojim odredbama. Prvi je pokretanje pojedinačne predstavke od strane pojedinca, nevladine organizacije ili grupe lica. Drugi je pokretanje međudržavnog spora ako jedna država članica smatra da je neka druga država članica odgovorna za povredu Konvencije. Poslovnik Suda predviđa da jedna ili više država članica Konvencije mogu pokrenuti postupak predajom predstavke Sekretarijatu. Predsednik Suda obaveštava tuženu stranu o predstavci i dodeljuje je jednom od odeljenja. Potom predsednik odeljenja sastavlja veće. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda omogućila je da se pojedinac ravnopravno pojavljuje u postupku pred evropskim sudom za ljudska prava i da na taj način ostvari svoja prava. To je do sada jedini sistem zaštite na međunarodnom planu koji obezbeđuje pojedincu da pokrene postupak pred sudom, a da se prethodno ne traži saglasnost države.

37. Aktivna legitimacija za pokretanje postupka pred Evropskim sudom za ljudska pravaPostupak pred Sudom mogu pokrenuti pojedinac, nevladina organizacija ili grupa lica koja tvrde da su žrtve povrede prava iz Konvencije. Konvencija zahteva da žrtva bude u nadležnosti zemlje koja je ratifikovala Konvenciju. To znači da pravo na podnošenje predstavki imaju i stranci, bez obzira na to da li je zemlja njihovog državljanstva ratifikovala Konvenciju. Ova lica mogu da podnose predstavke sami ili preko imenovanih zastupnika. U skladu sa članom 34 Konvencije predstavke se podnose u pismenom obliku i potpisuje ih podnosilac ili njegov zastupnik. Ne može se podneti predstavka u kojoj se samo navodi da je unutrašnje zakonodavstvo nesaglasno sa Konvencijom, podnosilac mora da dokaže da je zaista i pogođen spornom normom. Predstavka u kojoj podnosilac ne dokaže da je lično pogođen odredbom domaćeg zakona odbacuje se, jer podnosilac nije žrtva kršenja nekog prava. Sud ne traži da podnosilac pokaže da mu je kršenjem prava nanesena bilo kakva šteta, već samo da je žrtva kršenja nekog prava iz Konvencije.

38. Uslovi za prihvatljivost predstavki podnetih Evropskom sudu za ljudska pravaUslovi koji moraju biti ispunjeni da bi predstavka bila prihvatljiva određeni su u članu 35 Konvencije. Sud pre svega ne prihvata anonimne predstavke. Podnosilac predstavke može da traži da se njegov identitet ne otkriva ali takav zahtev mora da postoji prilikom podnošenja predstavke. Konvencijom je takođe predviđeno vremensko ograničenje za podnošenje predstavke i traži se da žalilac podnese predstavku u roku od šest meseci od dana kada je doneta pravosnažna odluka. Vremenski rok počinje da teče od momenta kada podnosilac iskoristi sve domaće pravne lekove. Još jedan razlog za odbacivanje predstavke je ako je ona suštinski ista kao neka ranija. Isto tako Sud proglašava neprihvatljivom svaku predstavku koja je očigledno neosnovana, odnosno ako se već na prvi pogled ne pokazuje ni jedan predviđen osnov koji ukazuje da je Konvencija prekršena. Odbaciće se kao neprihvatljiva i svaka predstavka koja predstavlja zloupotrebu prava na žalbu. Po ovom osnovu će se odbaciti i predstavka koja sadrži očigledno neistinite navode ili ako se u njoj koriste uvredljive formulacije.

39. Postupak po donošenju odluke o prihvatljivosti predstavke podnete Evrop. sudu za ljudska pravaPošto predstavku proglasi prihvatljivom, Sud ima dve mogućnosti: da se stavi na raspolaganje stranama u sporu u cilju postizanja prijateljskog poravnanja zasnovanog na poštovanju ljudskih prava priznatih Konvencijom, ili da nastavi ispitivanje predmeta u saradnji sa strankama i preduzima potrebnu istragu. Ukoliko prijateljsko poravnanje nije uspelo, sudsko veće poziva stranke da dostave dalje dokaze i pismene izjave. Veće može da odluči da li će zakazati ročište ili će se voditi samo pismena rasprava. Raspravu na usmenom pretresu vodi predsednik veća i on propisuje redosled po kojem će koja stranka ili njen zastupnik istupati. Sud je predvideo i mogućnost da predsednik veća može da odluči da stranka koristi besplatnu pravnu pomoć. Da bi predsednik veća odobrio besplatnu pravnu pomoć, podnosilac mora da dokaže da nema dovoljno sredstava da nadoknadi potrebne troškove. Ovo je veoma važno jer se na taj način stranke slabijeg imovnog stanja dovode u ravnopravniji položaj.

12


40. Pravo na pravično suđenje po Evropskoj Konvenciji o ljudskim pravimaPravo na fer i pravično suđenje jedno je od osnovnih ljudskih prava koje je proklamovano mnogim međunarodnim dokumentima. Tu svakako treba istaći Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Garancije pravičnosti suđenja su različite i obuhvataju čitav niz ustanova, kao što su recimo, pravo na uvid u spise sudskog predmeta, pravo stranke da bude saslušana pred sudom, pravo na javnu raspravu, jednakost strana u postupku, obaveza suda da javno objavi odluku i da je obrazloži, pretpostavka nevinosti, pravo okrivljenog na suđenje u razumnom roku, pravo na pravnu pomoć, pravo na besplatnog tumača, pravo lica da ne inkriminiše samo sebe.

41. Prava nacionalnih manjina – „katalog” zaštićenih manjinskih pravaDeklaracija UN o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih i jezičkih manjina, kao najvažniji univerzalni međunarodni dokument iz ove oblasti, utvrđuje obavezu država da štite egzistenciju i nacionalni ili etnički , kulturni, verski i jezički identitet manjina na svojim teritorijama, da podstiču uslove za unapređenje tog identiteta i da usvajaju odgovarajuće zakonodavne i druge mere kako bi postigle taj cilj. Pripadnicima nacionalnih manjina mora se priznati: pravo na svoju kulturu; pravo da ispovedaju svoju veru; pravo na privatnu i javnu upotrebu svog jezika; pravo na efikasno učešće u kulturnom, verskom, društvenom, ekonomskom i javnom životu; pravo na efikasno učešće u donošenju odluka na regionalnom i nacionalnom nivou; pravo na osnivanje i održavanje sopstvenih udruženja. Iako nedovoljno razvijen i prilično nesređen, „katalog” manjinskih prava predviđenih Deklaracijom je daleko potpuniji od onog što im jamči Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Daleko najveći spisak manjinskih prava sadržan je u najvažnijem regionalnom pravnom dokumentu današnjice – Okvirnoj konvenciji Saveta Evrope za zaštitu nacionalnih manjina.

42. Međunarodni pravni instrumenti od značaja za zaštitu prava pripadnika nacionalnih manjinaRavnopravnost uživanja svih ljudskih prava i zabrana diskriminacije su istaknuti u mnogim međunarodnim dokumentima kao što su: Povelja UN; Univerzalna deklaracija UN o ljudskim pravima; Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima; Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima; Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije; Konvencija o pravima deteta; Deklaracija o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, religijskih i lingvističkih manjina. Osnov zabrane diskriminacije zavisi od svakog međunarodnog instrumenta ponaosob, ali im je zajedničko insistiranje na zabrani diskriminacije na osnovu rase, boje kože, jezika, religijske pripadosti, nacionalnog ili etničkog porekla, socijalne pripadnosti, rođenja.

43. OmbudsmanOmbudsman, odnosno zaštitnik prava građana je izvorno institucija švedskog porekla koja je uvedena Ustavom iz 1809. godine. Osnovna uloga ombudsmana jeste u tome da štiti individualna i kolektivna prava i interese građana, tako što vrši opštu kontrolu nad radom uprave i javnih službi. Tu ulogu ombudsman vrši u ime skupštine i snabdeven je njenim autoritetom. Ombudsman može samo preporukama i kritikom da ukazuje upravi i javnim službama na njihov pogrešan rad i da im predloži kako da isprave propuste. Ombudsman postupa na osnovu žalbi građana ali i po sopstvenoj inicijativi. Da bi zaštitnik prava građana postupao po žalbi građana, uslov je da su iscrpljena sva raspoloživa pravna sredstva. Napomenuo bih da u raznim zemljama ombudsman ima različite nazive, npr. u Ujedinjenom Kraljevstvu zove se poverenik parlamenta, u Francuskoj medijator, u Poljskoj pravobranilac prava građana. Posebnu zaslugu za uvođenje ombudsmana kao institucije zaštitnika prava građana imao je Valter Gelhorn, profesor upravnog prava na Kolubija univerzitetu, koji je ukazao na velike potencijale koje ombudsman kao institucija parlamentarnog poverenika ima. Izdvojio bih još i jednu posebnu vrstu ombudsmana, a to je ombudsman za zaštitu prava deteta. Ova vrsta ombudsmana ustanovljena je u Norveškoj 1981. godine. Danas 40 zemalja ima ovog ombudsmana ali ne i Srbija.

13


14

Documents

Zaštita Ljudskih Prava-skripta