Групни рад из географије

Земљорадња Србије

Припремили: Михајло Трајковић II9 Професор:

Никола Атанасковић II9 Мирјана Jаковљевић

Земљорадња Србије

Шта је земљорадња?

Земљорадња је грана пољопривреде која се бави обрадом земљишта и узгојем култивисаних биљака. Њен развој и заступљеност зависе од географске ширине и надморске висине. Земљорадња се може поделити на ратарство, воћарство и виноградарсво, док се ратарсво још дели на гајење жита, повртарство и на гајење сточних и индустријских биљака.

Структура земљиног фонда

У укупној површини Србије од 8,8 милиона хектара пољопривредно земљиште чини 65%. У структури пољопривредних површина доминира обрадиво земљиште (81,7%). Већи део обрадиве површине чине оранице и баште (78,3%). Знатно мање је воћнака(5,5%), винограда(1,8%) и ливада (14,4%).

Оранице су највише засејани житима (62%), потом сточним (14,5%), индустријским културама (8,8%), а а има и необрађеноф земљишта (4,2%).

Ратарство, воћарство и виноградарство

Ратарство

Ратарство је најзначајнија грана земљорадње у Србији.Производи ратарства чине основу исхране становништва и основу за развој сточарства. Највише површина засејано је житима, а све више се гаје сточне и индустријске биљке. Гајење жита је основа пољопривреде Србије. Иако се површина под житарицама временом смањују производња се интензивира. Oд свих жита на највећој површини земљишта гаје се кукуруз и пшеница, азнатно мање раж, јечам и овас.

Кукуруз у пољопривреди Србије има највећи економски значај. За исхрану стоке користи се 80-90% производње. Потребно му је више влаге него пшеници, али успева и на лошијим земљиштима. Приноси су између 4,5 - 5,0 t/ha. Примарне зоне гајења су Срем, Бачка, централни и јужни Банат, Мачва, Посавина, Стиг, Поморавље и тимочка крајина.

Пшеница је главно хлебно жито и важна сировина у прехрамбеној индустији. Пшеница захтева плодно земљиште, довољно влаге за ''наливање'' зрна и сув период за сазревање и жетву. Просечни приноси

1

Земљорадња Србије

износе 3,5 t/ha. Бачка, Срем, Банат, Посавина, Стиг, Тимочка Крајина, Доње Поморавље и делови Лесковачке, Нишке, Косовске и Метохијске котлине су примарна, а Шумадија, Колубара и делови Западног и Јужног Поморавља секундарна зона гајења пшенице у Србији.

Раж је отпоран на ниске температуре и успева и на лошијим земљиштима. Гаји се у панонској равници, али и на преко 1 000 m надморске висине. Користи се за справљање ражаног хлеба, вискија, вотке,...

Јечам се гаји у планинским и панонским областима. Користи се као сточна храна и у индустрији пива. Због великог увоза страних пива, наша производња је смањена, те и површине под јечмом.

Овас је жито брдско - планинских предела. Раније се највише користио за исхрану стоке, а сада и као људска храна.

Повртарство

Повртарство постаје све важнија грана ратарства. Поврће се гаји на традиционалан начин, али све више у стакленицима и пластеницима, за индустријску прераду, паковање и чување у смрзнутом стању. Кромпир се користи у исхрани човека, у прехрамбеној индустрији (чипс) и за производњу скроба, шпиритуса и вотке. Гаји се на више од 100 000 ha, а принос је приближно један милион тона. Брдске и нископланинске зоне СРбије су типичне области гајења кромпира.

Пасуљ је традиционално заступљен у исхрани становништва, али се приноси смањују. Већином се гаји у централној Србији, а мање у панонским и косовско - метохијским областима. Парадајз се гаји на плодном и влажном земљишту алувијалних равни и све више у стакленицима и пластеницима. Паприка успева у равницама широм Србије, али је постала синоним Лесковачке котлине.

Купусу, карфиолу и кељу одговара ритско и алувијално земљиште на коме је могуће наводњавање. Гаје се у Подунављу, Посавини, Поморављу.

Лубенице и диње најбоље успевају на квалитетном и влажном земљишту Доњег Срема, Мачве, Стига, Јужног Поморавља.

2

Земљорадња Србије

Зелена салата, грашак, краставци, бели, црни и млади лук, највише се гаје на алувијалном земљишту, али све више у стакленицима и пластеницима, тако да су готово изгубили сезонски караткер.

Сточне (крмне) и индустијске биљке

Сточне (крмне) и индустијске биљке гаје се све више јер се сточарство трансформише од пашњачког ка стајском, а ратарство се усмерава ка снабдевању агроиндустрије.

Детелина и луцерка заузимају ¾ површине под сточним биљкама. Гаје се углавном у централној Сррбији.

Ливаде су значајне за добијање сена. Простиру се углавном у централној Србији и косовско – метохијским крајевима.

Површинe засејанe индустријским биљкама за 50 – 60 година уваћане су 2,5 пута.

Од индустријског биља на највећој површини гаје се сунцокрет, шећерна репа и дуван.

Сунцокрет је наша најважнија сировина за индустрију уља. Највише се гаји у Војводини, Мачви, Стигу, Поморављу и у Косовској и Метохиској котлини. Семе сунцокрета садржи око 33% уља. Остатак семена после цеђења добра је храна за стоку.

Соја се користи за добијање уља, сточне хране и бројних агроиндустријских производа. Садржи око 26% јестивог уља и 60% беланчевина. Гаји се у Војводини, одакле се добија 90% укупне производње. Има улогу у побољшавању плодности земљишта. Помоћу свог корена снабдева земљу азотом чиме побољшава његову плодност.

Уљана репица је важна уљарица, али засејане површине и годишњи приноси варирају. Готово целокупна њена производња добија се из панонских области.

Шећерна репа је гајена биљка са високом концентрацијом сахарозе у корену. Гаји се да би се из ње добио шећер. Гаји се у Војводини, Мачви, Стигу и Великом Поморављу, у околини изграђених фабрика шећера.

3

Земљорадња Србије

Дуван је назив рода углавном зељастих биљака. Листови дувана се обрађују и од њих се производе цигарете. Највише се гаји у Банату, западној Србију (Љубовија, Осечина, Крупањ), у околини Ниша, Гњилана и Врања.

Хмељ представља зељасте, вишегодишње биљке. Користи се у индустрији пива. Гаји се у Бачкој, највише око Бачког Петровца.

Конопља и лан су текстилне биљке.

Од конопље су прављене вреће, ужад и одећа, али је њено гајење смањено јер су је заменили вештачки матерјали.

Лан се некада гајио у готово сваком гостињству и користио за изградњуодеће. Као природни матерјал поново је актуелан.

Воћарство

Воћарство у Србији има дугу традицију. Природни услови погодни су за гајење средњоевропског воћа, које се користи као свеже и прерађује у домаћинствима или у прехрамбеној индустрији (сушно воће, слатко, ракија, соково, џемови,...).

Шљиве су најраспрострањеније воће у Србији. Са приближно 50 милиона стабала годишње се убере 400 000-600 000 тона плодова (10кг по стаблу). Типичне области шљиварства су Ваљевска подгорина, Шумадија, Подриње, околина Чачка, Ужица, Краљева,др. Раније су производи од шљива били важни извозни артикли Србије, међу којима су суве шљиве, пекмези и ракија, за чију производњу се користи 2/3 укупног рода.

Јабуке и крушке се све више гаје на плантажама. Број стабала и производња су у протеклим деценијама вишеструко повећани. Већи део годишње производње потиче из Топлице, Западног и Јужног Поморавља, ибарско-копаоничке области и југозападне Србије.

Трешња и вишња су на тржишту веома тражено воће. У односу на године после II светског рата производња трешања је увећана 2-3, а вишања 10 пута. Највише се гаје у централној Србији, где се убере ¾ укупног рода.

Кајсије и брескве су осетљиве на температурне екстреме, временске непогоде и транспорт.

4

Земљорадња Србије

Јагоде су осетљиво воће и углавном се гаје у близини већх градова. У домаћој понуди налазе се углавном свеже.

Малине се гаје углавном у западној и југозападној Србији (највише у околини Ариља), планташки, на приватним поседима, на више од 12 000 хектара, са просечном годишњом производњом 50 000- 60 000 тона. Србија је у последњој деценији 20. Века давала приближно 20% светског производње малина.

Виноградарство

Виноградарство у Србији има дугу традицију. Данас је недовољно развијено иако постоје добри природни услови. Винова лоза добро успева и на хумусо сиромашним, песковитим, али добро осунчаним брежуљцима и брдским теренима. Виноградарство је напредовало до 60-их годиба 20. Века када су се виногради простирали на више од 130 000 хектара, а производња вина је била од 200-300 милиона литара. Сада се винова лоза гаји приближно на 80 000 хектара и производња вина износи 150-200 милиона литара. Позната виногорја су Палићко, Фрушкогорско, Вршачко, Смедеревско, Шумадијско(Опленачко), Крајинско(Тимочко), Жупско, Крушевачко, Метохијско и др.

5

Земљорадња Србије

Литература:

Географија за III разред гимназије – Мирко Грчић, Стеван станковић, Љиљана Гаврилпвић, Светлана Радовановић, Миломир Степић, Снежана Ђурђић – Завод за уџбенике, Београд, 2008 године.

www.wikipedia.org

6