Zena Na Kamenu (Predstave o Zeni)

Filozofski fakultet, Novi Sad

Odsek za srpsku književnost i jezik

Predstava o ženi u tradicionalnoj kulturi Srba i drugih Južnih Slovena

Ivan Šterleman, SK 14/09

,,Andrićeva žena sa kamena’’

Mentorka:Prof. dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović

Novi Sad, 2012.

Andrićeva žena sa kamena Ivan Šterleman SK 14/09

Andrićeva žena sa kamena1

Lik Marte L. u Andrićevoj pripoveci ,,Žena na kamenu”

Sažetak: Rad ima cilj da prikaže lik Marte L. u Andrićevoj pripoveci ,,Žena na kamenu’’ kroz njena unutrašnja previranja i borbe sa užasnom činjenicom da je nemoguće pobeći od starenja. Bivša lepotica, sada usamljena žena, na kamenoj plaži se mislima vraća u detinjstvo da bi vratila svoju mladost makar na to kratko vreme.

Ključne reči: žena, mladost, lepota, prolaznost, telo, sećanje, priroda, kamen

Andrić u svojoj priči ,,Žena na kamenu’’, za jednog muškarca pokazuje

neverovatno poznavanje žene, njene psihe i problema sa kojima se ona susreće u srednjim

godinama svog životnog veka. Zanimljivo je da uopšte neko ko je tokom svog života

izbegavao veze i društvo žena, ali koji ih je izuzetno poštovao i nikad nije imao nameru

da ih zloupotrebi, zbog čega je i bio često zadirkivan od svojih prijatelja, na ovakav način

,,spakuje’’ život jedne operske pevačice u dvadesetak stranica i na neki način nam

pomogne da razumemo žene koje dele sličnu sudbinu kao Marta L.

,,Šta živi i kruži u ženama i ljudima koji u raznim položajima leže nepomični na

kamenim pločama male plaže pod avgustovskim suncem? U svakom od njih je cela ova

vatrena vasiona, i svi oni zajedno gube se u njoj, sa svim onim što jesu i što hoće. Niko ni

za kog ne zna, niko ne pomišlja i ne sluti šta se dešava u stvorenju koje, slično njemu,

leži na tri koraka odstojanja’’ (Andrić, 2003:178).

Radoznala piščeva priroda navodi Andrića da nam predstavi upravo jednu od žena

sa tih kamenih ploča i u nama probudi svest o tome kakve se borbe odigravaju unutar

jednog tako, naizgled smirenog i spokojnog bića, koje može ležati pored nas na plaži ili

sedeti na susednom sedištu u gradskom autobusu.

Marta L. je žena srednjih godina (kako kaže Andrić: ,,možda bliže krajnjoj

granici, nego neodređenom početku toga doba’’ (Andrić, 2003:178) koja je na kamenu

plažu uvek dolazila sama i u tačno određeno vreme. Skakala je u more neupadljivim

skokom, uvek odlazila među poslednjima i ničim nije upadala u oči, osim možda upravo

tom svojom željom da ne bude upadljiva.

1 Preformulisan naslov ,,Žena na kamenu’’, jer ovako zvuči efektnije samim tim što naslov govori da će se rad baviti isključivo ženom. Tim naslovom kao da je ta žena ,,skinuta’’ sa kamena i inkorporirana u ovaj esej.

2


Ipak jednu upadljivu stvar nije mogla da sakrije, a to je njen osećaj za sklad boja

koji se mogao primetiti na njenim kostimima, ubrusima, maramama i toaletnim

predmetima. Andrić primećuje kako zapravo veći broj žena ima taj urođeni talenat. Njih

objašnjava jednom divnom rečenicom: ,,One, kao biljke, govore i žive bojama’’ (Andrić,

2003:179).

Na Marti L. odsustvuju sjaj i svežina koji su vezani za mladost, ali je ona i dalje

za svoje godine lepo razvijena i negovana i to bi bilo otprilike sve što bi mogli da

saznamo posmatrajući tu ženu. Nakon spoljašnje analize Andrić prelazi na njenu svest i

iznosi nam neke značajne događaje iz njene prošlosti koje sami nismo mogli ni da

naslutimo.

Iznenadno, bez prethodnih asocijacija, na površinu njene memorije isplivava

događaj za koji nije ni bila svesna da se nalazi u njenom sećanju. To je događaj koji se

odigrao u njenoj petnaestoj godini dok je sedela na baštenskom zidu. Taj zid bi mogao da

ima i jedan simbolični značaj ako bi njene godine posmatrali kao godine izlaska iz

detinjstva, a da se taj događaj, koji označava njen verovatno prvi susret sa sopstvenom

seksualnošću, upravo odigrava na ivici tog zida. Na njemu je sedela na taj način da je

svoje noge i intimne predele ostavila dostupne za prodore prohladnog burina ili pogleda

slučajnih prolaznika. Zanesena studenom jezom, koja se preko nogu širila celim telom, i

pogledom na modro more i naborano more ona nikako nije mogla primetiti da ispod nje

stoji Matija, pedesetogodišnji dobroćudni pola nadničar pola prosjak koji je radio po

imućnijim kućama. Taj neobičan događaj prilikom kog je ona po prvi put zadivila nekog

muškarca svojim izgledom nesvesno se pojavljuje kao sećanje na mladost u kojoj je bila

puna samopouzdanja, kada nije brinula o svom izgledu i o tome šta će drugi reći o njemu

– u doba bezbrižne slobode! Za to neverovatno iskustvo joj se zahvaljuje Matija (,,Hvala,

senjorina’’ (Andrić, 2003:183)) i time pokazuje koliko mu je igrom njenih nogu ulepšala

dan, a po sjaju njegovih očiju možda i promenila život. Par godina kasnije kada je Matija

preminuo i Marta pokazuje koliko je ona zahvalna Matiji i koliko joj je značilo to,

naizgled neverovatno, iskustvo sa baštenskog zida, kada je postala svesna hipnotišuće

moći sopstvenog tela. Ona pored priloga za Matijinu sahranu, poklanja i novu

muževljevu košulju u kojoj bi trebalo da se preminuli sahrani. Kao rezultat toga vidi u

nekom polusnu džinovsku senku starca kako se kreće preko mora i stena i govori možda i

3


jedinu rečenicu koju je čula iz njegovih usta i koja je čvrsto vezana za događaj sa

baštenskog zida - ,,Hvala, sinjorina, hvala!’’ (Andrić, 2003:184)

Trgnuvši se iz neželjenog snoviđenja, Marta L. nam stavlja do znanja da je

fenomen starenja glavni problem s kojim vodi borbu u svojim razmišljanjima, snovima i

sećanjima. Ona kao da pokušava da pobegne od tih misli okrenuvši se na stomak

skrivajući lice u dlanovima, ali od onoga što se nalazi u njenoj glavi nije bilo moguće

pobeći. Priseća se koliko je njeno telo u mladosti bilo skladno i čisto; ona prosto nije ni

osećala da ga nosi, jer uopšte nije bilo potrebe da misli o njemu. Izgledalo je da život tog

tela može samo takav i biti: ,,dovoljan sam sebi, bez straha i poroka, bez niskih obzira i

sitnih računa.’’ (Andrić, 2003:186) A sada je sve drugačije. Ne da samo oseti to telo, već

je ono postalo teret koji mora da nosi sa sobom. Gledala je na njega kao na izdajnika,

neprijatelja protiv kog se svakodnevno bori sa znanjem da će na kraju sigurno pretrpeti

poraz, a znake tog poraza, svakim danom sve više i više, oseti na svojoj koži. Ta muka

koja je srasla sa njom, jer ta muka je upravo njeno telo, kao i svaka bura morala je da ima

svoje zatišje kada se sve činilo ipak dobrim i nepromenljivim, ali nakon njega je ona

znala da se vrati i jača i mučnija i crnja nego prethodni put i da sa sobom odnese sve ono

lepo iz sveta koji je okružuje.

Ako bi po Desničinom kriterijumu, koji iznosi u eseju o lepoti u romanu ,,Proleća

Ivana Galeba’’, svrstali lepotu Marte L. u lepotu višeg reda, mogli bi njenu poziciju da

shvatimo kao postepeno umiranje jednog umetničkog dela koje nikako ne može da se

pomiri sa svojom sudbinom. Sada je i odlazak na more, na kom je odrasla i toliko ga

volela u svojoj mladosti, predstavljao muku jer je tada njeno telo najviše dolazilo do

izražaja i bilo dostupno tuđim pogledima.

Nakon što je napustila more prošla je kroz dva kratkotrajna, i za nju beznačajna,

braka i kroz veliku desetogodišnju ljubav sa pravim čovekom koja je i završena na lep i

dostojanstven način. Tokom dvadesetogodišnje karijere operske pevačice nije imala

nikakvih padova i trzavica; njen glas je i dalje bio pun, a tumačenje uloga dublje i zrelije

nego ranije.

Mladost njenog tela je ljudima delovala kao neprolazna, kao da će večno takva

biti, sve do pre nekoliko godina kada je sama počela da uviđa promene koje

nagoveštavaju starost i da se plaši kako ona sada izgleda u očima drugih. To njeno

4


mučenje i stalno preispitivanje je Andrić divno iskazao u rečenici: ,,Jer sumnja i briga

vide ono što sreća i pouzdanje ne mogu nikad da sagledaju’’ (Andrić, 2003:188).

Ona se pita da li je moguće da nezaustavljivo stari i ružnja i da uskoro neće biti

radosnog leta za nju, jer neće imati hrabrosti da se u takvom stanju pokaže pred celom

plažom. Marta L. je navikla svet na prelepu mladoliku Martu L. i sada svakim letom oseti

da će je biti sve više i više sramota da izlazi među taj blještavi i srećni svet. Ono što je

zanimljivo je to da nju prolaznost ne plaši u vidu jedne pokretne trake koja je vodi u smrt,

već je plaši time što će njenom telu uzeti svu onu lepotu koja joj je davala tu nesvesnu

snagu i volju za životom. Ona nema nameru da sija, da oduzima dah muškarcima, da se

takmiči sa mlađim ženama, već samo da može da se skromno pojavi na nekoj maloj plaži

bez osećanja bruke. Stalno prolaženje ispred ogledala, sumnjičavo pretraživanje kože i

višemesečno premišljanje oko odgovarajućeg kupaćeg kostima su u njoj stvarali neki

osećaj staračkog ludila koje joj je zaklanjalo prave vrednosti sebe i sveta.

Na jednoj mirnoj kamenoj plaži pod jarkim suncem unutar Marte L. su se ređale

mračne misli, besmislene optužbe, bolne reči mučne prepirke sa nekim nevidljivim u sebi

koja nije mogla da se zaustavi. Smeta joj to što će s godinama njen interes za održavanje

izgleda oslabiti, ali ne samo i to, smeta joj i prljavština koja dolazi sa starošću, uporna,

tvrdoglava prljavština koju je skoro nemoguće skinuti. Ta prljavština nije samo spolja,

ona je i iznutra, gde je nestala ona mladalačka čistoća i svežina. Čovek i ako uspe da

održi čistoću u starosti to je ona ,,sterilizovana čistoća apoteke a ne čistoća sveta’’

(Andrić, 2003:189).

,,Ni seda vlas nije časna kad liči na sramotu koju sakrivaš a sakriti je ne možeš’’

(Andrić, 2003:189).

Sledeće od čega se užasava su bore. One na licima starica odaju utisak toplote i

izazivaju poštovanje, ali na licu lepe žene koja stari predstavljaju znake poraza, nešto

sramotno što treba skrivati jer izazivaju isti osećaj kod posmatrača kao i kod žene koja ih

nosi. One kao da se ne mogu ni oprati; poredi ih sa udubljenjima na spomenicima u

kojima se nakuplja prašina. I u današnjim okolnostima, u svetu plastičnih operacija i

doktora koji se igraju bogova, Marta ne bi bila spokojna jer je to veštačko podmlađivanje

jednako onoj ,,čistoći apoteke’’ koju ona ne priznaje i žali za obnovljivim sokovima

mladosti.

5


,,Ništa nije teže ni strašnije nego gledati svet oko sebe očima bivše lepotice’’

(Andrić, 2003:189).

Te njene oči, u mladosti tako mirne i blage, zagledane u svoja posla, sada su

stvarale tako tvrd, nemiran, zao i sumnjičav pogled, jer su u tuđim očima tražile samo

utisak koji ostavlja njena pojava. Ona i u ogledalu hvata taj svoj novi pogled, pokušava

da ga zamaskira i otera blagim osmehom ali ne uspeva. Čak i kad bi uspela, bar na neki

način, da vrati stari sjaj mladosti na svoje lice, ono bi odavalo neki utisak lakomislenosti,

luckastosti i nepristojnosti što je budilo u njoj takav gnev da bi najradije nečim razbila to

ogledalo.

Ona ne želi da vara sebe. Ona ne želi jeftinu utehu u pričama da je u starosti

mudrost. Ona ne poštuje ni dostojanstvo starosti. Ona shvata pravo značenje onog što se

zove starenje i starost i nezadovoljava se sopstvenim varkama2. U njoj se upravo budi deo

te staračke nezainteresovanosti za sve, koje se plaši još od ,,odeljka o staračkoj

zapuštenosti i nečistoći’’; jer ona ne želi više ništa i ni do čega joj nije stalo osim jedne

stvari: ,,da može da sedi onako kao nekad na zidu koji je zatvarao vrt njene mladosti, da

ima još jednom onu snagu da oseti kako, nepomična, leti bezglasno i slepo na onom

prohladnom vazdušnom talasu. Samo to. A to ne može i nikad više neće moći’’ (Andrić,

2003:190).

,,A kad god mi tako mislimo da su nam se za nešto otvorile oči, to obično znači da

smo ih za stotinu drugih stvari zatvorili’’ (Andrić, 2003:191).

Marta zaključuje da je najbolje zatvoriti oči i zaboraviti da ih imaš. Zaboraviti na

sve. Zaboraviti na to kako izgledaš, koliko prostora zauzimaš, zaboraviti na želje,

zaboraviti na pojmove starosti i mladosti, sva poređenja i ocene. Izgubiti se u vremenu i

prostoru crnila i predati se neprolaznim stvarima ili onima čiji vek trajanja je duži od

lepote jedne žene; steni na kojoj leži, suncu koje je greje i beskonačnom nebeskom

svodu. ,,To je dobro. Dobro, ali ne traje dugo’’ (Andrić, 2003:191).

Svoj mehanizam misli zaustavlja u trenutku kada je pomislila da bi devojke

trebalo da znaju kako je ta lepota prolazna, a mi stičemo utisak da bi njene, sada već

ljubomorne, oči bile spokojnije kad bi i u tim devojkama ugasila mladalačko

samopouzdanje. I tu ulazi u sukob sa onim delom sebe koji joj je govorio da nje ne treba

2 Ponavljanjem zamenice ,,ona’’ želim da ostavim efikasniji utisak na čitaoca koji treba da uvidi kako se u njenom životu sve zasniva isključivo na njoj samoj.

6


da se tiču druge žene i da treba da gleda sebe. Međutim, drugi deo nje opet daje argument

kako to kroz šta ona prolazi čeka i druge žene i da ona nije jedina, da njen problem nije

toliko jedinstven. Ali opet, ona smatra da iako se isto to dešava i drugim ženama, moguće

je da im se ne dešava baš na ovakav način kao njoj. Pitanje je: da li bi žena, koja tokom

svoje mladosti nije posedovala takvu lepotu kao Marta, lakše podnosila starost i starenje?

Pomalo šizofrenično reaguje na misao koja je odjekivala u njenoj glavi: ,,Ne

ovako!’’ Počela je da cvili i da udara čelom o meku tkaninu, ispod koje je njenu glavu

svojom tvrdoćom odbijao večiti kamen. Postala bi svesna svog ponašanja i smirila se

poštujući svoju težnju za neupadljivošću, jer ono što joj je najmanje trebalo je još jedan

povod da se tuđe oči zadrže na njenom telu koje lagano stari.

I tako dok leži na toj steni u njoj se bore led i vatra. Ono što je zajedničko i

jednom i drugom takmičaru je to da idu ka istom cilju; ka nestanku Marte L. kao ljudskog

bića. Nakon samo jednog minuta to telo, koje je umiralo jednom od leda i jednom od

vatre, ima svoj novi zahtev – da ga namaže kremom za sunčanje.

Između sna i jave ona pronalazi odgovore koji joj garantuju osećanje spokoja; bar

na neko vreme. Ona shvata da negde u tom svetu koji postoji van njenih misli mora biti

mesta za svakoga, pa i nju. Shvata da se nalazi u jednoj idiličnoj sredini i da nema čega

da se plaši tu, jer joj pljusak talasa i ljudski glasovi ne znače ništa i ništa joj ne mogu.

,,Sporo ali lako se digla pokretima besmrtne boginje...’’ (Andrić, 2003:195)

Njeno samopouzdanje se vraća i ponovo se oseti slobodno i bezbrižno. Marta se

baca u vodu bez ikakvog razmišljanja; prepušta se onome u prirodi što nije prolazno.

Izronivši ona na svoje lice iznosi ,,masku žitkog sjaja’’ (Andrić, 2003:195) i tako izlazeći

iz vode u njoj je rasla snaga zadovoljstva nezainteresovana za probleme koji su je mučili

do malopre. ,,Možda i jeste sve dobro’’ (Andrić, 2003:196). U tom trenutku kao da je

nastupila smena vedre i mračne Marte L. Ona pronalazi spokoj u trenutnom zatišju i

pauzi od mučnih crnih misli njene mračne strane koja joj je kao neka otrgnuta planina

zaklanjala pogled na svetlu stranu sveta koji je okružuje.

Andrićeva usamljena ,,žena sa kamena’’ nema životnog saputnika, u vidu

muškarca, iz čijih zaljubljenih očiju bi crpela samopozdanje i snagu za dalje. Ona nema

nikog s kim bi mogla da podeli svoje tmurne misli, nekog ko bi je utešio, ako već ne bi

7


mogao da reši njene probleme. Ona nema nekog ko bi je voleo kakva god da je. Ona

nema muža ni ljubavnika.

,,Dokle čovek ostaje mlad?

Dokle je ljubljen’’ (van de Velde, 1969:136)3

Da Marta ima nekog ko bi sedeo pored nje na steni, nekog u čijem zagrljaju bi se

osetila sigurno, da ima nekog ko bi taj dosadni led u njoj grejao toplim rečima i

poljupcima, ona ne bi ni imala vremena da zapada sve dublje i dublje u more crnih misli i

preispitivanja o prolaznosti života jedne žene.

,,Šta znači starost kad smo udvoje?’’ (van de Velde, 1969:136)4

Marta L. se seća jedne rečenice njenog oca, iz razgovora sa njegovim prijateljem,

koja u tom periodu nije imala nikakav značaj za nju, ali je bila dovoljno upečatljiva i

zagonetna da je zapamti za ceo život. Njen otac u šali kaže svom prijatelju kako

je ,,mašina njegove žene stalno na opravci’’ i sada kada se Marta nalazi u tim godinama,

u kojim se nalazila i njena majka u tom trenutku, oseti sav bol mračne strane te šale.

Marta je, za razliku od njene majke, usamljena bez muža i deteta i shvata da je prolaznost

života odavno ugasila njen biološki sat i da nikad neće moći da traži utehu za svoje

starenje u bujanju jednog mladog života u njenim rukama.

Nemoguće je potpuno se zaštiti od misli o prolaznosti i žala za nestankom svega

onoga što smo nekad bili, jer to je bitka u kojoj je pobednik unapred određen. Moramo se

prepustiti onome što jesmo i onome što vremenom postajemo i učiniti svoje putovanje

ispunjenijim. Iskoristimo dan (ili bar zatišja koja nam daju mogućnost da budemo svesni

dana)!

Na kraju je čitalac možda više očekivao, ali možda je to ono što je Andrić i hteo

da postigne. Zar ne očekujemo svi više od našeg života na kraju svega? Dok god

postojimo primorani smo da prolazimo kroz borbe između svetla i tame, pobede i poraza,

3 Iz ,,Zlatne knjige’’ grofice Diane (Zlatna knjiga grofice Diane sadrži rezultate igre pitanja i odgovora jednog odabranog društva) 4 Preuzeto iz dela: Stendal ,,O Ljubavi’’, ali prvobitno pronađeno u Dr T. H. van de Velde (1969). Savršen

brak, Sarajevo: Izdavačko preduzeće ,,Veselin Masleša’’.

8


nade i tuge. Prepustimo se talasima modrog mora, zracima ,,ognjenog cveta u koji se ne

može gledati’’, stabilnosti večitih stena; uživajmo u prohladnom povetarcu na baštenskoj

ogradi dok god ne prestanemo da razlikujemo toplo od hladnog, jer sve do tad – mi smo

živi.

9


Literatura:

Andrić, Ivo (2003). ,,Žena na kamenu’’ Izabrana dela I–X knjiga druga, ,,Jelena, žena

koje nema’’. Beograd: Dereta, 176-197.

Desnica, Vladan (2003). Proleća Ivana Galeba, Beograd: Gutenbergova Galaksija.

Dr T. H. van de Velde (1969). Savršen brak, Sarajevo: Izdavačko preduzeće ,,Veselin

Masleša’’.

Stendal (1976). O ljubavi, Subotica: Minerva.

Andrić, Ivo (2011). Ivo Andrić, Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.

10

Documents

Zena Na Kamenu (Predstave o Zeni)