ЈУГОСЛАВ МИЈАТОВИЋ

ЖИВОТ, ПРИЧЕ, СЕЋАЊА

(КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ ТАКОВЦА)

Београд 2013. године

2

Издавач

Визартис - Београд

Одговорни уредник:

Александар Живковић

Рецензенти

ДраганОрловић

Живко Перишић

Лектор

Љубица Тодоровић

Технички уредник

Првослав Живковић

Решење корица

Срђан Чортан

Тираж, 300 примерака

Штампа: Визартис

Београд, 2013. године

3

Овај текст је посвећен мојим прецима са којима

сам имао срећу и радост да проведем један део

свог живота. Такође, текст је посвећен и мом

потомству, које ће судити о мени и мојим

временима на основу свог сећања а можда и на

основу овог текста.

4

Рецензије

Причање о сопственом животу представља изузетан

допринос сагледавању стања у средини из које потиче или у којој

борави казивач, што се највише вреднује после одређене временске

дистанце. Југослав Мијатовић спонтано говори о животу, времену и

окружењу које се никад неће поновити. То су сећања, из године у

годину, од догађања до догађања, забележена речима, а после

протока времена биће јасније од сваке фотографије. Све што се не

забележи, као да се није догодило и временом се потпуно

заборавља.

Наслов ове књиге све говори. Потребно је само пажљиво

читати и лако ће се сагледати социолошка, културна и духовна, а

посебно историјска димензија једног времена и крајева у којима је

аутор одрастао, школовао се, живео и радио. Зналачки је описао

пример одласка на студије са својим пријатељима, кад као млади

нису имали сазнања о професионалној оријентацији, јер такве

службе нису ни постојале. Занимања су бирали по наговору других

или сасвим случајно, као што је њихов пример. То је слика једног

времена.

Централно место у рукопису заузима сведочење о

историјским догађањима трагичних дана Другог светског рата, у

којима је аутор стасавао и стицао прва сазнања која су трајно

урезана у његово сећање. Увидео је као дете да је то период

понављања заблуда српског народа, које остаје непревазиђено, што

је за последицу увек имало смрт и убијања. Он казује чињенице о

томе како се манипулисало жртвама у грађанском рату, посебно

после његовог завршетка и од када је комунистичка историографија,

пола века, неговала култ највеће жртве, чиме су се крили трагови

сопствених злочина. Кроз казивање, аутор, објашњава како су

победници искористили сопствену историју за оправдање обрачуна

са делом свог народа.

Један део нагони на читање без даха. То је опис Рајца, рајског

дела на земљи. Само велики заљубљеник у један предео и мајстор

пера може овако сликовито да му испише оду, чиме превазилази

камеру, јер слика је за очи, а овај текст и за душу.

5

Додатак рукопису представља посебну вредност, што ће се са

пажњом читати и препричавати а највише ће допринети трајном

чувању једне аутентичне традиције Таковског краја, која ће и

надолазећим вековима пркосити.

Мр Живко Перишић

* * *

У уводним напоменама овог рукописа „Живот, приче, сећања

- казивања једног Таковца”, аутор Југослав Мијатовић поставља

веома важно питање: има ли то некаквог или било каквог смисла и

коме то треба...А после неколико страница, у краћем историјату свог

завичаја, помиње једну светиљку и једну боцу за мирис, из римског

доба, пронађене на Руднику. Разјаснимо ове две реченице.

Аутобиографија, мемоари, хроника?

Поделивши своје казивање у осам прича, аутор временски

обухвата последњих стотинак година у трајању свог завичаја, кроз

приче предака и сопствена сећања и истраживања: Први светски рат,

међуратне године, детињство, грађански рат у првој половини

четрдесетих, време комунизма, школовање, професионална каријера

- све до наших дана.

Највише аутобиографског има у поглављу Сведок, али у

целини Мијатовић је избегавао клишеа овог књижевног рода, у

првом реду системом „аутобиографија о другима”. Зато ово дело

пре припада мемоарској литератури која подразумева не само личне

успомене већ и слику времена, судбине људи и друштва, уз оцене и

коментаре социјалних и политичких збивања. Дочаравајући често

страдалничке тренутке појединаца и ширих група у таковском крају,

аутор их превазилази једном свеукупношћу судбина српског народа.

Отуд метафора: Мијатовић као да светиљку из давних времена

поново припаљује, а из оне посуде се опет помаљају мириси

животних извора и увира, као сведочанства за будуће нараштаје.

Драган Орловић

6

С А Д Р Ж А Ј

Посвета ......................................................................................... 3

Рецензије ..................................................................................... 5

Садржај ....................................................................................... 7

Увод .............................................................................................. 9

Прича прва - Корени за незаборав........................................... 13

Прича друга - Ратни круг мог деде Вилотија Марића ........... 87

Прича трећа– Постање .......................................................... 119

Прича четврта– Одрастање .................................................. 167

Прича пета - Академски дани ................................................ 199

Прича шеста– Сведок ............................................................. 229

Прича седма– Изданци ............................................................ 327

Прича осма– Рајац ................................................................... 345

Уместо епилога ........................................................................ 361

Додатак 1. ................................................................................. 365

Додатак 2 ................................................................................. 411

Кратки биографски подаци аутора ......................................... 425

7

УВОД

Приступајући писању, нисам могао, вероватно као ни многи

други пре мене, а да се не суочим са питањима зашто то уопште

радим. У вези са тим јавила су се и следећа питања:

Има ли то некаквог или било каквог смисла,

Коме то треба,

Да ли ће то неко читати и да ли ће то макар читати моја деца и унуци,

Може ли то некоме помоћи на било какав начин,

Да ли је то лична потреба или осећање дуга према претходним генерацијама које памтим,

Да ли је то покушај да се упути некаква порука мојим долазећим генерацијама, посебно онај део поруке који им казује да они своје постојање дугују некоме ко је, стицајем судбине, ту био пре њих,

Да ли је то, по мало, од свега наведеног,

Да ли уопште имам одговор којим бих био задовољан.

Желим ли ја то да покушам да прикажем једно време у коме

су се људи које сам познавао радовали, туговали, радили, забављали

се, једном речју живели, имали своје време, као што су своје време

имале претходне генерације, као што га имају садашње и као што ће

га имати неке будуће. Желим ли ја то да кажем да су неки од тих

људи били велики по свом духу, да су били добри људи, да је

већина од њих умела да воли, можда не сви на исти начин. Да ли је

мој дуг да то покушам забележити свестан реалне опасности да

долазеће генерације то неће занимати јер имају своје проблеме, као

што смо и ми имали своје, који им се чине великим и важним, иако

ће можда касније спознати да то баш и није тако.

Осећам потребу да истакнем да су многи догађаји мога

времена непотребно кренули стазом неповратног суноврата,

изгибенија људи и разарања и да је то обележило моју епоху.

Недостатак државничке мудрости и визија испратиле су и прате

скоро сво моје време. Мудрост је превише пута устукнула пред

болесним амбицијама и демагогијом на коју се тако брзо, олако и

стално изнова наседало. А могло је и требало је да буде другачије,

да нису пропуштене многобројне шансе. Са великим скептицизмом

8

пожелећу да у неким будућим временима може да буде битно

другачије када је у питању српски народ, који је у основи наиван,

лак и брз на свађама а тежак и спор на мирењу.

Размишљајући како да покушам да прикажем само делић

оног што желим, да издвојим и пробам да замрзнем неке слике и

тренутке живота, нашао сам за потребно да побегнем од неких

клишеа аутобиографија и описа времена, да побегнем од опасности

глорификовања нечега што је можда било или није било значајно, и

да посебно покушам да побегнем од субјективног прецењивања

коме су сва људска бића склона. Наравно да знам да у томе

највероватније нећу успети, али моје је да покушам.

Зато сам одлучио да моје штиво буду неколико, у простору и

времену, и повезаних и неповезаних прича из живота и сећања,

којима бих покушао да прикажем оно што сам назвао - Живот,

приче, сећања - казивања једног Таковца.

На крају, могуће је да је један од одговора зашто то радим

сада, у томе да треба доста времена да се прошлост кристализује у

јасну мисао, растерећену сопственог субјективизма и да неке истине

долазе са одређеним добом старости.

Нека остане да је то био мој слободни избор.

9

Прича прва

КОРЕНИ ЗА НЕЗАБОРАВ

- Географски. историјски, породични -

Географски корени

Предео мојих географских корена у Србији уобичајено се

сматра за Таковски крај, али наши преци и ми га схватамо у ширем

смислу, као део Шумадије, са планинама Рудником (највиша

планина у Шумадији), Сувобором и подручјем општине Горњи

Милановац. Појам Рудник има три значења и поред планине односи

се на варошицу и на стари рудник олова и цинка са истим

називом.Становници, који се у новије време зову Милановчани,

имају старији и по мени исправнији назив - Рудничани или Таковци,

јер су насеља Рудник и Таково много старија од Горњег Милановца,

док је вулканска купа Острвица много старији планински масив и од

Рудника.

Општина Горњи Милановац, са укупном површином од 836

квадратних километара и са око 500 метара надморске висине, је

општина у Србији и део Моравичког округа а граничи се са

општинама: Љиг, Аранђеловац, Топола, Страгари, Кнић, Чачак,

Пожега и Мионица. Град је на око 120 км јужно од Београда. Кроз

општину протичу реке: Деспотовица, Гружа, Дичина, Чемерница и

Мионица. Воде су са око 77% у сливу Велике Мораве а са 23% у

сливу Саве.

Према попису из 2002. године општина има 47.641

становника, док сам град Горњи Милановац има 23.982 становника.

Клима је умерено континентална, али и доста хладна. Преовлађују

северни, југоисточни и источни ветрови. Поред града Горњег

Милановца, у оптшини се налази и варошица Прањани и 61 сеоско

насеље.

Најзначајнији елементи у рељефу ових крајева су широке и

благе терасе, са потоцима и речицама, са широким долинама али и

10

пећинама, вртачама и звекарама, посебно на Сувобору и његовом

Рајцу.

На територији општине Горњи Милановац има више

православних цркава и цркава брвнара, а ту су и манастири

Враћевшница и Вујан. Манастир Враћевшницу је подигао 1431.

године велики челник Радич Поступовић. Црква брвнара у Такову је

подигнута 1795. године. на месту старе из 1724. године, а обновљена

је 1935. године. У њеној близини, на Цвети 1815. Године, подигнут

је Други српски устанак, на челу са Милошем Обреновићем. У селу

Горња Црнућа налази се конак кнеза Милоша. Поред ових, на

територији општине постоје и бројне друге знаменитости.

За мене, - наравно потпуно сам свестан свог субјективног

пристрасног става, - то дефинитивно остају најлепши предели које

човек може да пожели.

Стара времена

Рудничко - Таковски крај је био насељен још у неолитско

доба, о чему сведоче трагови археолошких налаза. У селу мојих

родитеља - Горњим Бранетићима, у засеоку Врановица, пронађен је

бушени чекић профилисаног облика који припада раном бронзаном

добу. Фрагменти керамике из праисторијског доба пронађени су у

селу Драгољу. У селу Коштунићима је нађен камени чекић, а у

Прањанима бакарна секира из раног бронзаног доба. Из овог

периода откривени су разни предмети (копља, српови, игле, украсне

спирале и др.) у Горњој Врбави и Руднику. Несумњиво је да је

Рудник још у давним временима био поприште живе рударске

делатности, што се види из многобројних остатака старих рударских

и топионичарских радова на простору који обухвата преко 16

квадратних километара. Пре доласка Римљана ове крајеве су

насељавали Илири, а потом Келти. У време халштатске епохе,

Илири су на Руднику користили руду, о чему сведоче накит и остал

и предмети пронађени на Маљену - потесу Рудника. Келти су такође

експлоатисали руду и правили оруђа и оружје од метала.

Експлоатација руде у већем обиму почиње од доласка

Римљана. На Руднику је било значајније римско насеље, чије се

становништво бавило копањем руда и обрадом метала. О томе

сведоче остаци римских грађевина на Руднику, као и црквишта.

Руднички град, поФеликсу Каницу (аутору књиге „Србија - земља и

11

становништво”) је првобитна римска тврђава која је касније

преправљана и дограђивана. Према бројним и богатим траговима

материјалне културе може се закључити да је на Руднику било

велико римско насеље. Поред старих рударских окана, одакле је

ископавана руда, пронађени су остаци римског храма, посвећеног

богињи Мајци Земље - „TERA MATERTEA”. Храм је раније

порушен, па га је римски цар Септимије Север обновио у 3. веку и

поставио камену плочу са следећим реконструисаним текстом, који

у преводу гласи: „Император, Цезар, Луције, Септимије Север,

Истрајни, Узвишени, обнови храм Мајке Земље, старањем Касија

Лигуринца, царског намесника, на молбу колониста Публиа

Фунданиетихета и Публиа Елија Муцаниа”. Ову плочу је на

Руднику пронашао Јанко Шафарић 1865. године и предао Музеју у

Београду. Богатство предмета из римске епохе употпуњавају, поред

статуе богиње Гее, и предмети од керамике, затим светиљке и једна

боца за мирис, пронађени на Руднику. У селу мојих родитеља -

Горњим Бранетићима, нађена је остава римског сребрног посуђ а у

тежини од 18 килограма. У селима Мајдану, Брђанима и

Враћевшници пронађено је неколико примерака римског новца.

Сматра се да је налазиште Росуље у Шаранима прошло кроз више

културних епоха.

Средњи век

Постоје сигурни подаци о Руднику из периода 1293. године,

јер је тада у оквиру „Сремске земље” он припадао краљу Драгутину

из династије Немањића. Рудник је у позном Средњем веку био једно

од најзначајнијих места у Србији. Због изузетног економског значаја

за Рудник су се борили владари из династије Немањића, Мађари и

други крупни феудалци. У династичким борбама које су вођене

између краља Стефана Уроша Другог и његовог брата Драгутина,

Рудник је био 1302. године у Урошевом поседу, а 1313. године њиме

влада Драгутин. Нешто касније, 1323 – 1324, поново се распламс-

авају династичке борбе између Уроша Трећег и Владисава.

Најжешће борбе вођене су око Рудника и његове старе вулканске

купе Острвице.

За време рата између цара Душана и угарског краља Лудвига,

1354. године, у овим крајевима боравио је и сам цар Душан, највећи

владар из династије Немањића. Он је 14. августа 1354. године

потписао хрисовуљу „На Брусници под Рудником”. На хрисовуљи

12

стоји његов печат и потпис: „БЛАГОВЕРНИ СТЕВАН, ЦАР СВИХ

СРПСКИХ И ГРЧКИХ ЗЕМАЉА, ПРИМОРЈА И ЗАПАДНИХ

СТРАНА”.

Ово је први случај, колико се до сада зна, да се једно

таковско насеље помиње у средњем веку. У рату против цара Уроша

1359. године мађарски краљ је привремено заузео Рудник и издао

једну повељу. После смрти цара Уроша, 1371. године, у време

великих борби између српских феудалаца, за Рудник се отимају кнез

Лазар Хребељановић и НиколаАлтомановић. Након дужих борби

кнез Лазар (погинуо у бици на Косову као вођа српске војске против

Турака 1389. године) коначно заузима Рудник 1374. године.

Народно предање у овом крају говори о томе да је са Рудника пошао

у косовски бој Орловић Павле и у боју је погинуо. За време

Лазаревих наследника, деспота Стевана Лазаревића (1389-1427) и

Ђурђа Бранковића (1427-1456), на Руднику су њихови дворови и

дворани. Речица Деспотовица која долази са Рудника и протиче кроз

Горњи Милановац добила је име по титули српских владара-

„деспот”.

Са Рудника је било доста исељавања у Дубровник током 14.

века. Године 1457, 3. маја на Руднику је умрла деспотица Јерина

удовица деспота Ђурђа Бранковића (пореклом Гркиња). На Руднику

је било доста Грка у то време. Постоји доказ да је Михаило

Константиновић, по рођењу Грк, око 1438. године отишао са

Рудника да живи у Пољској. Остало је забележено да је 1439. године

на Руднику била куга. Коначни пад Рудника и Србије под Турску

власт, 1459. године, значио је да су славна времена Рудника завршена.

Када су Турци заузели Ново Брдо (1441), српски деспот

Ђурађ Бранковић посвећује посебну пажњу Руднику. Он је ту имао

своје дворове и дворјане и често лето проводио. Код њега на двору

био је челник, а касније велики челник Радич Поступовић, који је у

својој баштини имао село Белућу (Црнућу), Враћевшницу, сам

Рудник, Продановце, Каменицу, Коњушу и још нека друга места.

Радич Поступовић је ктитор манастира Враћевшница у близини

Горњег Милановца, о чему говори запис на јужном делу источног

зида припрате овог здања, чији завршетак у преводу гласи:

„. . . пописа и заврши и украси овај свети божији храм велики

челник Радич у име светог и славног великомученика Георгија у

лето 1431”. Поред манастира Враћевшнице, Радич Поступовић је

13

подигао и манастир Велико благовештење на речици Грабовчици у

селу Грабовици, који се помиње 1429/30. године. Овај манастир није

сачуван, а не зна се тачно ни место где је постојао.

У децембру месецу 1456. године умро је деспот Ђурађ

Бранковић и сахрањен у цркви у Кривој Реци (село у општини

Горњи Милановац), у горњем току речице која је, као што је

истакнуто, задржала име Деспотовица.

На основу сачуване архивске грађе у Дубровачком архиву и

археолошких налазишта на ширем простору Рудника сазнајемо

значајне чињенице о овом великом рударском насељу. Дубровчани

и Саси имали су још у 14. веку на Руднику своје снажне колоније.

Сем Дубровчана, чији је конзул једно време боравио наРуднику, у

овом насељу било је Сплићана и Которана. Та трговина

продужавала се и на Млетачку Републику, а многобројне саске

колоније назване су „саским градом”.Саска колонија (рудари из

Немачке) имала је свог нотара на Руднику.

Због присуства великог броја становника католичке вере, на

левој страни Јасенице подигнута је католичка црква која се помиње

1346. године са називом „Миса”. Када су заузели Рудник, Турци су

и ову цркву претворили у мошеју. Развалине „Мисе” односно

мошеје и сад се могу лако уочити. Из средњег века остало је још

доста трагова око Језера, Чесмице, Мајданске реке, а на

северозападним планинама према Јасеници има доста темеља

старих зграда, међу којима треба издвојити „Градове”.

У Руднику су средњевековни српски владари ковали свој

новац. Са својим рудним благом, Рудник није био једино извор

прихода српских владара, већ је то било насеље где су се развијал и

занати, где је цветала трговина, то је био космополитски град у

малом одакле се ширио културни утицај на целу Србију. Поред

Рудника и Острвице, где су најбоље сачувани трагови

средњевековне културе, у више села таковског краја налазе се тзв.

„грчка” и „маџарска” гробља. Најбоље очувано „грчко гробље”је на

Лип и у Мајдану, које има негде око 200 надгробних споменика и

представља једну од најстаријих некропола у овом крају.

14

Старије турско доба

После заузимања таковског краја од стране Турака, освајачи

уводе свој војно-феудални, односно спахијско - тимарски систем.

Од северних делова бивше српске Деспотовине, који су коначн

оосвојени 1458. године (датум кад се сматра да је Србија коначно

пала под турску власт заузећем Смедерева), Турци су образовали

смедеревски санџак у који је укључено и подручјерудничко -

таковског краја. С обзиром на стратешки значај Острвице и

Рудника, Турци су настанили своје посаде у овим местима. Рудник

са Острвицом постаје седиште војно-феудалне и административне

организације читавог овог подручја.

Један од пет кадилука смедеревског санџака био је

Острвички, односно Руднички. Кадилук Острвица (турски Сувриџе

Хисар) или Рудник основан је одмах после пада ове знамените

тврђаве и главног рударског центра у Шумадији под турску власт

1458. године. Први назив долази отуд што се тим именом називала

не само најважнија тврђава овог краја, него и средњовековна жупа.

Други назив долази од тога што је седиште овог кадилука било

редовно у Руднику, као главном рударском и привредном центру

острвичке жупе, која се први пут помиње тек 1458. године,

непосредно пред пад овог краја под турску власт.

Старије турско доба се односи на доба од пада Србије и

Рудника 1459. до аустро-турских ратова 1683-1699. и 1716-1718.

године односно до прве аустријске окупације Србије. У овом

периоду, рудници на Руднику се и даље експлоатишу али све мање,

да би на крају овог периода овај рад био напуштен. Зна се да је за

владе турског султана Сулејмана Величанственог (1520-1566)

прописан посебан „закон за мајдан Рудник” где су биле предвиђене

разне таксе за робу. После 1557. до прве половине 17. века град

Рудник је био средиште једне православне епархије. Руднички

епископ Диомидије је 1582. године обновио манастир Враћевшницу

а помиње се да је манастир Вујан (тада Обровин) опустео. Рудник

помињу и турски путописци Хаџи-Калфа и Евлија Челебија (1664)

који је прошао кроз садашња места Кадину Луку, Славковицу, Рајац

и планину Сувобор као и Горње Бањане. Почевши од краја 14. века

десетине хиљада Срба су прешле у земље преко Саве и Дунава и у

том пресељавању је учествовало скоро сво становништво подручја

Такова, тако да ту готово и није било становништва. Посебно је

ратовање 1683-1699. довело до тешког страдања народа и сеоба

15

становништва. Кад је Аустрија 1718. окупирала Србију извршен је

попис насеља и становништва.

Занимљиве податке из 17. века оставио нам је познати турски

путописац Евлија Челебија, који је у то време прокрстарио читавим

таковским крајем. За Рудник каже да је то касаба у пространој долини

која је окружена баштама и виноградима, са једном страшном

провалијом, без довољно сунца и са тешком климом. Према опису

Евлије Челебије, Рудник је тада (1664) био град са 800 даском

покривених кућа, седам муслиманских и немуслиманских махала,

једанаест богомоља, три основне школе и једним мрачним хамамом.

Он даље наводи да Јасеница покреће многе млинове, да је

становништво српска и дошљачка раја, врло угледна и богата, да сви

говоре по турски као потури. Већина се бави трговином. У самом

граду има 80 дућана. Становништво је било здраво и увек доброг

апетита због ледене воде која је брзо варила храну. Евлија Челебија

примећује да је тврђава српских деспота тада била већ запуштена, па

су у њој чобани зими држали стоку.

Досељавање у време аустријске окупације 1718 - 1739. године

Према одлукама Пожаревачког мира 1718. године, Турци су

били приморани да уступе Аустрији северни део Србије. Овом

окупацијом био је обухваћен и руднички (острвички) кадилук.Са

аустријском окупацијом Србије 1718. Руднички кадилук је постао

Руднички дистрикт и у њему је затечена права пустош. На основу

пописа који је извршен одмах по увођењу нове администрације, у

рудничкој нахији било је 38 насеља и 56 ненасељених места. На

територији бившег таковског среза, односно Рудничкој нахији, било

је 11 насељених места и 19 ненасељених. У тих 11 места пописом је

установљено да има свега 32 куће. И када се узме у обзир да је

попис рађен на брзину и да има пропуста, опет је слика поразна.

За време аустријске окупације северне Србије у таковском

крају подижу се прве цркве брвнаре: у Такову и Прањанима 1724, а

у Лозњу 1733. године. Пописано насеље Бранетићи, са брдом и

засеоком Проструга, били су без становника као и место Брусница

(на којем је сада град Горњи Милановац и село Брусница).

Становништво је или изгинуло у ратовима или се иселило. Пред крај

16

аустријске окупације 1735. године, било је већ доста новонасељених

становника.

То значи да овај период од 1718. године треба узети као

датум досељавања предака садашњих становника на ова подручја

укључујући и наше претке. Досељавање релевантно за наше претке

је било, дакле, у периоду после 1718. године и трајало је све до 1804.

године, односно до почетка Првог српског устанка. Међутим, врло

је вероватно да су преци породица Марић, Мијатовић и други

дошли на самом почетку овог периода, поред осталог и због

каснијег разрођавања домаћинстава са истим презименом. Рудничко

- Таковски крај најинтезивније је насељаван од 1739. до краја 1804.

године. За то време, из Црне Горе, Боке, Херцеговине, Босне,

Полимља и Старог Влаха, доселило се скоро 3.400 породица које су

имале по неколико десетина чланова. До краја 19. века, из Сјенице и

Санџака доселило се скоро 2.000 домаћинстава. Трећи период почео

је са 20. веком и још увек траје. Највише досељавања је било са

Косова, а затим из Босне и Крајине и Славоније у Хрватској. Године

1820. кнез Милош Обреновић је издао наредбу да се нови дошљаци

не ометају у насељавању и заузимању земље.

Дошљаци су заузели пусте пределе, крчили шуме и земљу (на

располагању су биле неограничене површине) живећи ту у периоду

када је турска власт била сношљива (а што се променило са

дахијском владавином пред устанак 1804. године). Највеће

досељавање је било са подручја Црне Горе и Брда (47 родова са 978

домаћинстава), Херцеговине и Сјенице. Наши преци су се доселили

из племена Васојевића у Црној Гори, које је настањивало подручје

према граници са Албанијом.

Аустријска окупација северне Србије трајала је до 1739.

године, када су Турци, према одредбама Београдског мира, поново

добили све области до Саве и Дунава.

Ново турско доба

Ново турско доба обухвата период од 1739. године (одласка

Аустрије) до 1804. године, односно до избијања Првог српског

устанка под вођством Карађорђа Петровића, али се продужује и

извесно време после тога, све до одласка Турака из Србије.

17

Са одласком Аустријанаца 1739. године отишло је мало Срба,

поготову мало из Рудничко - Таковског краја. Турци су се те године

вратили на Рудник, где су држали релативно мало насеље. Они су

остали на Руднику све до Првог српског устанка 1804. године, када

су устаници спалили и освојили Рудник, који су Турци овога пута

заувек напустили. Овај период турске владавине и прилике које су

владале могу се сматрати сношљивим, тако да није било сеоба а

српско становништво се брзо увећавало. У Брусници су биле куће

виђенијих Срба, укључујући и куће Обреновића. Један од виђенијих

српских трговаца и првака био је и Милан Обреновић (војвода у

Првом српском устанку и полубрат Милоша Обреновића, вође

Другог српског устанка, подигнутог у Такову) по коме је касније

варош под Рудником (Деспотовица) добила име Горњи Милановац.

Истакнута личност је био и Никола Луњевица (1767-1842) из села

Луњевице (код Горњег Милановца) из чије породице је и Драга

Машин (касније Обреновић), краљица Србије за време последњег

Обреновића, Александра, која је заједно са њим убијена 1903.

Године, која означава и крај династије Обреновића.

Посебно после Свиштовског мира 1791. године, у

београдском пашалуку настао је период бржег привредног развоја.

Султан Селим трећи забранио је повратак Турцима јаничарима, а

Срби су могли да бирају своје старешине, народне кнезове.

У 18. веку, Османлијско царство доживљава велику кризу у

свим областима државног, јавног и економског живота. Општа

стагнација осећала се и у Таковском и Рудничком крају. Рударење

на Руднику замире, јер Турци брину како да сачувају своје

територије, а о економском просперитету се и не размишља. Када су

поново од Аустријанаца заузели Рудник, они су спалили рударску

колонију, па је тако коначно замро сваки рударски рад.

Уочи Кочине крајине, П.Ј. Митесер је у свом извештају навео

да је у Руднику било 100 турских и 18 српских кућа. Таковски крај

је у то време имао доста шума. Поред река и на другим погодним

местима шуме су крчене и претваране у зиратно земљиште. Тако,

поменути Митесер пише, 1784. године, пролазећи из Чачка кроз

Брђане за Брусницу и даље поред Деспотовице на Рудник, да око

пута није било шуме, него су биле добре њиве, ливаде и виногради.

18

Знатно смањење насељавања у таковском крају настало је од

тзв. „јаворског рата” са Турцима 1876. године, јер овде више није

било услова за прихватање нових дошљака.

Познато је да су се после Кочине крајине (1788 - 1791) и

Свиштовског мира прилике у београдском пашалуку доста

поправиле. Број становника се повећавао. У таковски крај населио

се знатан број дошљака. Привредна производња, а нарочито

трговина, у сталном су успону. То је време када почиње веће

друштвено раслојавање. Трговина стоком, нарочито говедима,

доживљава свој пун процват. У то време то је најуноснија

привредна грана и извор богатства. Многи трговци из народа

обогатили су се и постали „газде”, и све више су учествовали и у

политичком животу. У таковском крају трговином се бавио Милан

Обреновић из Бруснице. У овим пословима помагао му је и брат по

мајци Милош, који је ради трговине одлазио чак у Задар. Други

истакнути газда био је Никола Луњевица, који је од средстава

зарађених у трговини новчано помогао устанак и обновио цркве

манастира Вујан и Мојсиња. Од истакнутих личности у Таковском

крају уочи Првог српског устанка треба још поменути: Стојана

Павловића из Бершића, Николу Карамарковића из Луњевице и

Јована Лазића из Сврачковаца.

Међутим, овакво стање није дуго потрајало. Јаничари су успели да се врате, да убију београдског Мустафу пашу и да заведу своју страховладу. Земљом је завладала општа несигурност и самовоља. Становништво таковског краја давало је пред први српски устанак три врсте дажбина: царске, спахијске и читлук ахибијске. Када су четири јаничарске дахије узеле сву власт у београдском пашалуку, у Рудник долази за заповедника Сали ага, рођени брат дахије Кучук Алије. Он је завео терор и силеџијски се понашао. Није се покоравао никоме, па ни самом турском султану, а због бездушног и крволочног опхођења према раји добио је од српског народа надимак „Руднички бик”. Сали ага је приграбио себи право „прве брачне ноћи”. Кад би српски сватови водили девојку, морали би прво да сврате пред агину кулу у „Градовима”. Ту су сватови морали да играју и певају песме док је Сали ага проводио време са младом. Да би се ослободили оваквог терора, Срби су из заседе убили Сали агу и легенда о томе живи и данас у таковским селима, која се једино нису договорила у којем је од њих Сали ага убијен.

19

Градња кућа досељеника

Према народном предању, најстарије куће за које се зна и

које су подизали наши преци биле су кулаче. Кулаче су биле са

станом у земљи, а над земљом је био само кров. Око рупе у земљи

поболи би коље, чији би се врхови саставили као рогови на крову.

По том кољу би ставили сламу, по њој прошће или талпе, затим

кровину (сено, сламу) и земљу. Кулаче су се касније одржале дуже

као пастирски зимски станови. То су уствари биле неке врсте

земуница.

Нешто више удобности давале су куће плетаре које су

грађене тако што се оплете пруће и покрије кровином и то је била

кућа. Тај начин грађења коришћен је и касније приликом подизања

већих кућа, колиба и мањих зграда.

Кућа брвнара чак и са више одељења било је у другој

половини 18. века и њих су имала имућнија лица. Грађене су и

цркве брвнаре у 18. и првој половини 19. века. Српски сељаци су их

градили већ у периоду 1791. до 1804. године. Брвнара је била знак

сталности, сређености, мира и благостања. То је већ била боља и

отменија кућа. За грађење брвнара требало је имати и новаца, јер су

брвнаре у почетку градили мајстори са стране. За градњу куће

поставило би се најпре на земљи велико камење и на њега би се

ослониле греде „темељњаче” дугачке онолико колико ће кућа бити

дугачка. Брвна су углавном спајана на ћерт (на крст, једна изнад

друге у крајевима). Уколико су били потребни клинци,

употребљавани су само дрвени. Патос је био од земље, а на средини

је било огњиште а на ватру би се стављала читава стабла. Спавало се

тако што би се легло око ватре са ногама окренутим огњишту.

Старије брвнаре су имале двоја наспрамна врата, да би се лакше

побегло од Турака и хајдука. Најстарије куће нису имале оџака ни

других отвора на крову него се дим пробијао напоље испод стреха.

Одело је касније држано у сандуцима и био је обичај да невеста у

сандуцима донесе спрему.

Касније зграде брвнаре били су вајати (таква слична три

вајата су била при старој кући у Горњим Бранетићима у Марићима

од којих је један пресељен у Горњи Милановац када су се се

доселили Здравко и Косана Мијатовић, а други мањи је на Рајцу. Тај

вајат млекар на Рајцу грађен је на „ћерч” што сведочи о његовој

великој старости. Вајати су такође били подигнути од земље на

20

каменовима и у ранијим задругама ту су спавали младенци (у

поменутим вајатима у Марићима у једном су спавали мој деда и

баба Вилотије и Рувина а у другом дедин брат Младен са својом

супругом).

Од других помоћних зграда касније су били: вуруна (хлебна

пећ), млекар(такав је на Рајцу код нас) грађен од брвана са рупама

бушеним сврдлом ради проветравања, амбар(за држање кукуруза у

клипу), магазе(за зрнасту храну), трапу земљи за репу и кромпир,

качара(пространа зграда од брвана за каце).

Први српски устанак

Ново доба у развитку таковског краја настало је са Првим

српским устанком и борбом за ослобођење од Турака. Већ на самом

почетку устанка Турци су истерани из овог краја. Почетак овог

периода карактерише нови велики прилив дошљака из крајева које

није обухватио устанак (Херцеговина, Босна, Стари Влах и Сјеница)

али ово досељавање се не односи на наше претке који су већ раније

населили ове крајеве.

После познате сече српских кнезова од стране дахија,

народни прваци у београдском пашалуку одлучили су да подигну

устанак, који је договорен у Орашцу „усред зиме кад му време

није”. Устанак се врло брзо ширио, нарочито у Шумадији. У

таковском крају, МиланОбреновић је дигао Рудничане на оружје и

придружио се Карађорђу. Устанак су прихватили и остали виђенији

људи из овог краја: Никола Луњевица, Милић Дринчић, Арсеније

Лома и други. Међу првим местима ослобођен је Рудник. Њега је

опколио Карађорђе, коме у помоћ долазе Милан Обреновић и

Арсеније Лома. Устаници су успели да заузму Рудник, задобију

велики ратни плен и запале конак Салиаге.

После ослобођења Рудничке нахије ослобођен је Чачак, у

чијем ослобађању су учествовали и српски устаници из таковског

краја који су касније учествовали и у другим бојевима у току Првог

српског устанка. Као један од најпознатијих мегданџија из таковског

краја помиње се Арсеније Лома, који је више пута био рањаван и

многе мегдане добио.

У ослобођеним крајевима београдског пашалука стварани су

нови управни и административни центри. Заједно са Совјетом

21

Карађорђе доноси одлуку да се на Руднику продужи са радовима на

копању руде. У том циљу позвано је 35 Саса, рудара и топионичара.

Радови су почели 1806. године. Прерађивано је гвожђе, олово и

нешто сребра.

Са војничким поразом Првог српског устанка 1813. године,

није угашена започета национално ослободилачка и револуционарна

борба српског народа под Турском. Она је поново оживела у

познатој Хаџи Продановој буни (1814), а потом у њеном наставку и

у Другом српском устанку.

Пораз 1813. године је узрок исељавања, али собзиром на то

да је таковски крај доста удаљен од река Саве и Дунава и да и

старешине устанка из овог краја нису избегле, исељавања из

Рудничко - Таковског краја у периоду после пропасти Првог српског

устанка није било и наши преци су остали на својим огњиштима.

Други српски устанак (Таковски устанак)

Са поновним доласком Турака 1813. године заведен је

поредак сличан ономе уочи Првог српског устанка. Много домова је

запаљено, становништво је одвођено у ропство а не мали број је

налазио уточиште у збеговима по шумама и планинама. Тек када је

Куршид паша дао општу амнестију свим Србима, стање се почело

поправљати. Велики број породица враћа се својим кућама,

истакнуте личности које су остале у Србији - Милош Обреновић,

Арсеније Лома, Милић Дринчић и други, предали су се Турцима и

добили опроштај. Привреда је почела да оживљава.

Доласком Сулејман паше Скопљака за везира београдског

пашалука поново настаје период насиља, пљачке и тешког

економског израбљивања. Заведени су нови облици феудалне

експлоатације, Турци убијају Станоја Главаша и прете осталим

народним првацима. У оваквој ситуацији почињу први тајни

преговори о покретању новог устанка. Народ је тражио да се позове

Милош Обреновић и да приступи устанку а Арсеније Лома је рекао

да „ништа од договора бити не може ако и Милош рудничке нахије

садашњи кнез у то са нама не пристане”.

Када је кнез Милош Обреновић успео да добије одобрење од

Турака и да крене из Београда, где се налазио као талац, договорено

је да се коначна одлука донесе на Цвети, када је у селу Такову

22

велики народни сабор, а свет долази из многих крајева. Припреме за

устанак држане су у највећој тајности и агитација је у почетку била

ограничена углавном на рудничку, крагујевачку и чачанскунахију.

Када је Милош стигао у Таково, могао се уверити да су сви и старо

и младо, за устанак. У недељу, 11. априла 1815. године, после

завршене службе у цркви у Такову, Милош изађе пред народ, по пне

се на један већи камен и почне говорити:

ЦРКВА БРВНАРА У ТАКОВУ

„Слушајте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало,

мушко и женско који сте год дошли ево овде данас. А тко није

данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро

разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити. Ако

сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у

општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви

наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред

овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет

чините, да ви на ваше душе примате све оно што би од овог

предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да

мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну

вољу да ја могу заповједати сваком вам и да могу наказати

23

(казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би

што укварио”. После овога Милош је узео заставу рекавши: „Ево

мене, а ево вам рата с Турцима”.

Тако је почео Други српски устанак. И тада, ко зна по који

пут, народ је устао, извукао своје скривено оружје из шупљег дрвећа

и пањева и кренуо у нову борбу која ће му донети толико жељену

слободу. Један од најважнијих бојева вођених у другом српском

устанку је бој на Љубићу код Чачка, где су се, поред Милоша

Обреновића, борили Милошев брат Јован, Милић Дринчић са

борцима из таковског краја, Лазар Мутап и други. На бојиште је у

једном критичном моменту дошла и кнегиња Љубица (жена

Милоша Обреновића), која је охрабрила устанике. На Љубићу је

јуначки погинуо Танаско Рајић бранећи своје топове. Победа на

Љубићу и Чачку била је одлучујућа у Другом српском устанку.

Истакнуте личности Првог и Другог српског устанка из

Таковског краја били су: кнез Милош Обреновић, војвода Милан

Обреновић (по коме је касније добио своје име град Горњи

Милановац), војвода Арсеније Лома, Милентије Павловић, војвода

Милић Дринчић, војвода Лазар Мутап, војвода Никола Милићевић

Луњевица.

Династија Обреновића

У својој дугогодишњој историји Срби су имали више

династија: Немањиће, Котроманиће, Лазаревиће, Бранковиће,

Црнојевиће, Петровић - Његоше, Карађорђевиће и Обреновиће.

Династије нису историографски обрађене (двор, дворска правила,

дворске установе, свакодневни живот чланова владарског дома,

знаци владарског достојанства, чин миропомазања и крунисања,

владарева власт и звања - кнез, краљ, цар, вожд, деспот -владарева

гардероба и лични предмети, престо, наслеђивање престола,

престолонаследник, намесништво, породично имање, владарска

идеологија, политички живот и слично).

Обреновићи су, као и Карађорђевићи, дали српском роду пет

владара - кнежеве: Милоша (1815-1839 и 1858-1860), Милана (1839)

и Михаила (1839-1842, 1860-1868), краљеве: Милана (1868-1889) и

Александра (1889-1903).

24

Владалачки дом Обреновића, улази у ред најзаслужнијих

породица у целокупној нашој прошлости. На престолу Кнежевине и

Краљевине Србије били су 72 године. Били су владари Србије у два

периода (1815-1842 и 1858-1903), а Карађорђевићи владари Србије и

Југославије у три (1804-1813, 1842-1858 и 1903-1945). Владавина

Обреновића непосредно је везана само за Србију, владавина

династије Петровић - Његош само за ЦрнуГору, док су Карађор-

ђевићи били владари и Хрвата и Словенаца.

Обреновићи су неговали српство и били су обузети српском

идејом и уједињењем српства, уз благи изузетак кнеза Михаила у

време његове друге владавине. Јужнословенска, а потом и

југословенска идеја и држава у непосредној су вези са

Карађорђевићима. Овакво опредељење упућује на највећу разлику у

политици двеју династија.

У првом периоду владавине Обреновића (1815-1842) и

почетком другог (1858 - 1860) на престолу су били кнежеви из

Милошевог огранка, а потом, од 1868. до 1903. потомци Јеврема

Обреновића. Први су носили само титулу кнеза, други су успели да

стекну краљевско звање.

Милош Обреновић је привремено прихватио титулу вожда у

време Другог устанка, али ју је брзо заменио кнежевским звањем.

Народ га је признао за наследног кнеза 1817. и 1827, године, а

Турска Хатишерифом и Бератом из 1830. године. Тим јавно правним

актима утемељени су и српска држава и династија Обреновића. Као

лични знак кнежевске власти, султан је, уз Хат и Берат, послао

кнезу Милошу Херванију. Султан је исказао своју милост и

поверење истим поклономи 1835. године, када га је кнез посетио у

Цариграду.

Захваљујући стицању независности (1878), територијалном

проширењу (1831-1833, 1878), потпунијем укључивању Србије у

међународне односе и вечној жељи да буде предводник балканским

народима, кнез Милан је после једног неуспелог покушаја у време

српско-турскихратова, уз подршку Аустро-угарске, Србију

прогласио краљевином, поставши тако наш „први краљ после

Косовa” (1882).

За разлику од Карађорђевића, владари из куће Обреновића

владали су релативно дуго. Ако изузмемо кнеза Милана Обреновића

другог, који је владао 26 дана и умро (1839), они су на престолу седели

25

у просеку по 24 године. Кнез Милош и кнез Михаило два пута су били

српски владари. Краткотрајније су биле само прва владавина кнеза

Михаила и друга владавина кнеза Милоша. Кад се изузме принудно

абдицирање кнеза Милоша у корист сина Милана (1839), преостају два

насилна обарања Обреновића са власти. Оба пута су их наследили

Карађорђевићи, који нису били непосредно умешани у буну 1842. и

преврат 1903. године (Вучићеву буну организовали су и извели

уставобранитељи, а мајски преврат војни и цивилни завереници).

Горке дане изгнанства два екс-кнеза, Милош од 1839. и Михаило од

1842. до почетка 1859. године, проводили су углавном на својим

добрима у Влашкој, Аустрији и Угарској.

Старина кнеза Милоша Теодоровића - Обреновића живела је

у Горњој и Средњој Добрињи, у Црногорском срезу Ужичке нахије.

О прецима династије мало се зна. Прадед првог српског

нововековног кнеза звао се Милош и имао је два сина, Мијајла и

Гаврила. У Добрињи и данас живе Гаврилови потомци. Од Мијајла

иде породична линија династије Обреновић. Његов син Теодор отац

је кнеза Милоша. Мајка кнеза Милоша, Вишња, била је удата за

Обрена Мартиновића, а потом за Милошевог оца Теодора

Михајловића. Из њеног првог брака је војвода МиланОбреновић, од

ког је полубрат Милош преузео презиме. Током прве владавине он

је неко време, користио двојно презиме Теодоровић - Обреновић али

се касније определио за презиме Обреновић које је остало за целу

династију.

Обреновићи су били велики творитељи и градитељи. За

њихове владавине Србија је постигла велике успехе - постала је

држава, вазална (1830), независна (1878), краљевина (1882), уз не

мала територијална проширења. Обреновићи су, као градитељи,

подигли за себе и за државне потребе много вредних здања. Кнез

Милош је у томе предњачио. Вук је писао да је Милош Обреновић

„поградио дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски

бог”. За његове прве владавине саграђено је или обновљено око 400

цркава. У Србији су подигнуте најлепше зграде крајем 19. века, за

владавине краља Милана и Александра. Лик сваке вароши и града у

нашој земљи је препознатљив по њима. Многа здања из њиховог

доба и данас корисно служе роду и отечеству: дворци, цркве,

школска и административна надлештва.

26

Карађорђевиће одликује ратоборност и смелост великих

прегнућа, Обреновиће државотворност и дубока политичка

проницљивост. Карађорђевићи су заточеници српске херојске

вертикале (југословенство), Обреновићи државотворне идеје. Страст

и умешност владања била је знатно разрађенија и префињенија код

Обреновића него код Карађорђевића. У Горњем Милановцу су тек

1995. године похрањене кости Милана Обреновића, рудничког

војводе, команданта и саветника чије име град носи. Много година

касније једна нова власт изван обе династије држала је споменик

књазу серпском Милошу Обреновићу дуго година сакривен од

јавности а његова сабља је чак два пута ломљена.

Посмртни остаци Обреновића почивају: кнеза Милоша и

кнеза Михаила у Саборној цркви у Београду, кнегиње Љубице и

краља Милана у манастиру Крушедол, кнегиње Јулије у Бечу, кнеза

Милана, краља Александра и краљице Драге у цркви Светог Марка

у Београду, краљице Наталије у Лардију (Француска), док су кости

осталих чланова ове заслужне породице расуте по разним местима

Србије, од Добриње до Новог Сада.

Горњи Милановац (име града и краја)

На простору од 8.362 км2, колико обухвата Рудничко -

Таковски крај, који се у ширем смислу поклапа са

административном границом општине Горњи Милновац, налази се

право народно благо које треба увек наново истраживати.

27

ЗГРАДА СТАРОГ СУДА

Међутим, сам град Горњи Милановац је релативно младо

место. Смештен је у долини реке Деспотовице која има правац

северозапад-југоисток, на јужним падинама планине Рудник. Место

на коме је град почео да се развија звало се Дивље поље. Дивље

поље је припадало селу Брусници која је у то време имала 63 куће и

205 становника. После више од век и по од оснивања града,

општина Горњи Милановац има близу 50.000 становника.

За време турске владавине Брусница је била седиште турских

бегова. Након Првог српског устанка Брусница постаје насеље са

највећим значајем у Рудничком округу. Године 1813. Турци поново

долазе у ове крајеве и Брусницу узимају за седиште муселима,

окружног турског начелника. После Таковског устанка 1815. године,

када је Србија била ослобођена од Турака, Брусница и даље остаје

седиште нахије.

Брусница је као насеље била стешњена и забачена у малој

долини између брда, где је простор већ био искоришћен и даља

градња и просторни развој насеља није био могућ. Такви услови

Брусници нису омогућавали никакву перспективу за даљи развој па

се све чешће постављало питање њеног измештања на повољније

28

место. Ослобођење Србије од Турака такође је упућивало да се један

административно-политички центар какав је била Брусница мора

учинити приступачнијим и ближим комуникацијама.

Крајем 1850. године за окружног начелника у Брусницу

долази Младен Жујовић. Он одмах увиђа све непогодности

Бруснице као насеља, а посебно као административно-политичког

центра, и чини све напоре да се насеље што пре измести на

погодније место. Сви су били сагласни да је Дивље поље најбоља

локација за изградњу нове вароши. Тадашња влада Кнежевине

Србије донела je 1852. године коначну одлуку да се оснује нова

варош (и то је година оснивања града). Указом кнеза Александра

Карађорђевића од 1853. године почиње изградња новог насеља које

по реци која тече са Рудника добија име Деспотовица (по титули

српских деспота). Године 1859. кнез Милош Обреновић мења име

вароши у Горњи Милановац, „Милановац” за успомену на свога

брата Милана а „Горњи” за разлику од Доњег Милановца на

Дунаву. Народ из околине обично зове варош једноставно Чаршија.

Виђенији грађани и становници насеља прихватили су промену

имена, а Милош Обреновић је, за узврат, започео изградњу цркве у

насељу, коју је после његове смрти завршио кнез Михаило

Обреновић, 1862. године.

Наредба о промени назива града гласи:

„Желећи сачувати у спомену име блаженопочившег војводе

Милана ја сам по предложенију Попечитељства внутрени дела и

сагласно са закључењем совјета од 2.т.м.Но 306 решио: Да се

варош Деспотовица која је то име од текуће кроз њу реке добила,

од сада зове Горњи Милановац. Решење ово саопштавам

Попечитељству внутрени дела да га зна и по њему се управља.

Нм.1540, 3. април 1859. у Београду - Милош Обреновић”

29

По доношењу првих одлука одмах се приступило

пресељавању вароши, која је подизана по претходно изграђеном

плану. Најпре је подигнута зграда за окружно начелство, која је

довршена 1855. године.

Дивље Поље је дотада било брусничка утрина која је

размерена и испарцелисана, па су плацеви дељени бесплатно првим

пресељеницима. Прве приватне куће су пренете из Старе Чаршије.

Пренете су не само дрвене грађевине, брвнаре, него и бондручаре.

Пошто је варош подизана по плану, она има велики

квадратни трг у средини, око кога су биле најважније јавне

грађевине, на коме се све до 1952. године одржавао седмични пазар

и добро се сећам да је ту била пијаца. Кафане и друге зграде око

трга већином су 1941. године попалили Немци, остале су црква и

зграда из 1862. године. Све улице се секу под правим углом, са

каснијим изузецима. У горњем делу улице Милоша Великог

населили су се дошљаци из Јавора и Нове Вароши, па се тај део зове

Кезунска или Кезун - мала, а на њу се наслања и Циган - мала у

чијој близини је наша кућа. Године 1912. почела је градња пруге

узаног колосека (популарни воз „Ћира”) којим сам се превозио

много касније, када сам пошао на студије у Београд.

Цигани су се досељавали од 1920. и у тзв. Циган - мали се

одржало пет родова са осам домаћинстава. Са њиховом децом сам

се дружио по завршетку Другог светског рата, ишао у основну

школу и играо „крпењаче” на пољанама које су касније урбани-

зоване. Од 1921. године у Горњи Милановац се досељавају Руси и

Украјинци. Међу њима су били познати професор Биченко из Кијева

и професор Кануков из Владивкавказа. Обојица су ми предавали

математику, први у гимназији а други у осмогодишњој школи.

Горњи Милановац се брзо развија. Посебно цвета трговина и

занатство. Седамдесетих година 19. века највише је било

опанчарских радњи, кафана и трговина. Почетком 20. века Горњи

Милановац израста у значајан привредни, административно -

политички и културни центар ширег подручја, које је као предеона

целина познатo под именом Таковски крај. Општини Горњи

Милановац припада и део Качера и Горња Гружа. Општина захвата

северну и западну подгорину планине Рудник, а својим источним

деловима додирује крагујевачку Јасеницу. Горња Гружа обухвата

30

југоисточни део општине, јужне обронке Рудника, Јешевца и горњи

део слива реке Груже, по чему је ова територија и добила име.

Већ је истакнуто да је зграда окружног начелства завршена

1855. године. Године 1956. из Бруснице (Стара чаршија) су

пресељене све установе власти и највећи број дућана и механа. Већ

тада је ново насеље имало 19 механа и 44 дућана. Године 1858.

Деспотовица све више добија обележје града, а нарочито после

Указа о оснивању женске школе (1858), телеграфа, поште и

болнице. Већ 1890. у граду почиње да ради прва штампарија и

издају се први листови. Први фудбалски клуб, „Таково” јавља се

1911. године. Још године 1830. подигнута је у Старој чаршији

Пошта мезулана (поштанска станица) а 1853. кнез Александар

Обреновић потписује решење да се у вароши Деспотовица подигне

„ново зданије за пошту и мезулану за осам коња”.

Пруга узаног колосека је почела да се гради 1911. године. и изграђена је 1922. Последњи воз „Ћира” на овој прузи је прошао кроз Милановац 31. децембра 1969. године. Школа у Брусници је једна од најстаријих школа у Србији (основана је за време Карађорђевог устанка (1804 - 1813) и премештена је у Деспотовицу 1857. године. Школске 1879/80. године у Горњем Милановцу је почела да ради дворазредна гимназијска реалка са 20 ђака. Године 1902. подигнута је, добровољним прилозима грађана читавог Рудничког округа, гимназија под именом „Дом Милоша Великог” да би школске 1922/23. године била подигнута на степен потпуне осморазредне школе, када су обављени и први испити зрелости - матура. Певачко друштво „Таково” основано је 1898. године. У току 1858. године у Деспотовици је установљена здравствена служба а годину дана раније основана је Читаоница (Друштво читалаштва). Улица Краља Александра добила је име 1936. године, после краљеве погибије у Марсеју, а дотада зе звала Рудничка.

Почев од 19. века појачава се досељавање у Горњи Милановац који постаје трговачки и занатски центар. Тада се брзо распадају кућне задруге које више нису услов за бављење пољопривредом. Нова културна оријентација Србије према Европи види се по томе што је Горњи Милановац грађен према урбанистичком плану и он постаје варош у којој се прихвата европски начин живљења. Између два светска рата почињу да се формирају и „варошице” по селима. У Таковском крају се уводе пољопривредне машине и справе, бицикли, камиони и трактори, грађанска ношња и покућство, модеран начин забаве (хармоника, радио, окретне игре, фудбал и др.), електрично осветљење. У

31

Горњем Милановцу део дошљака са села и даље се бави пољопривредом.

Први светски рат се јако осетио у овом крају. Године 1915

вођене су тешке борбе између аустроугарске и србијанске војске

испод Сувобора, на подручју Проструге и Рајца који припадају и

селу Горњи Бранетићи (видети Колубарска битка). На много места

се познају ровови и многа војничка гробља су већ заборављена. У

таковском крају становништво је тешко страдало. Многе удовице са

децом су се након тога доселиле у Горњи Милановац.

Горњи Милановац је дао многе значајне личности свога времена. Међу њима су били познати четири брата Настасијевић који су рођени у овом граду. Живорад Настасијевић (1893-1966), студирао је у Минхену и Паризу, био је ратни сликар у Првом светском рату и био је главни представник групе Зограф која је тежила за обновом српског средњовековног сликарства. Радио је пејзаже, фреске и портрете. Момчило Настасијевић (1894-1938), књижевник, завршио је Филозофски факултет у Београду и био је професор гимназије. Писао је лирске песме, драме и приповетке са старословенским мотивима, описивао страсти и нагоне и одликовао се оригиналношћу стила. Светомир Настасијевић (1902-1980), композитор, завршио архитектуру у Београду, радио као оркестарски виолиниста, бавио се музичком критиком, компоновао хорове, соло песме, камерну музику, опере (Међулушко благо, Ђурађ Бранковић, Први устанак, Антигона и др.), симфонијску свиту. Користио се стилизованим фолклорним мелодијама. Славомир Настасијевић (1904-1983), књижевник, завршио Филозофски факултет у Београду и био професор гимназије у разним местима. Писао је историјске романе и романе за омладину (романи: Гвапо, Деспот Стеван, Александар Македонски, Витези кнеза Лазара и др.).

За време Другог светског рата Горњи Милановац је тешко

страдао. Прелазио је 22 пута из руку у руке. Немци су ради одмазде

15. октобра 1941. године спалили варош а 22. октобра 1941.

стрељали многе његове грађане у Крагујевцу (78) куда су их одвели

(видети у Причи 4 - Постање). Варош је пред рат имала око 3500

становника а 1944 само 2700. После обнове, град се брзо развија,

нарочито након шездесетих година. Подигнута су многа предузећа,

изграђени јавни објекти, знатно проширена инфраструктура. О

Горњем Милановцу се тада говорило као о „привредном чуду”

унутар Србије и Југославије. Број запослених у граду је био већи од

32

броја становника јер су на посао у град долазили многи становници

са села. Застој је наступио након транзиционих промена 2.000

године када се број запослених преполовио у односу на претходне

године.

Једно од села у општини Горњи Милановац су и Горњи

Бранетићи, где су рођени моји родитељи. Горњи Бранетићи су веома

пространо насеље које се дели на 4 главна већа дела: Врановица (где

су домаћинства Мијатовића, одакле су моји преци по оцу);

Проструга са амфитеатралним положајем; Боблија која се веже за

Рајац; Маџарац (где су домаћинства Марићи, одакле су моји преци

по мајци) док је у средини села Варошица. Неки од извора и врела у

селу су: Велико врело, Трнавска чесма, Бела Вода, Радоњића

Стублина, Луковића Чесма, Лазинац, Пором, Маџарски поток и др.

Неки потеси (њиве, ливаде, забрани) су; Поповкуша, Липовита,

Врановица, Градине, Зукановац, Циганско падалиште, Кршеви,

Видића Брдо, Лучићи До, Вртаче и сви ти називи су нераздвојни део

мог раног детињства. У селу су налажени предмети из

праисторијског доба. У пољу Маџарцу била је по предању црква или

манастир. Бранетићи су некада давно били једно село које је

обухватало данашња села Горње Бранетиће, Доње Бранетиће и

Озрем. Према неким изворима, јединствено село се раздвојило на

три посебна 1855. године. У турским пописима из 1476 ово подручје

се назива Бранешци (са 15 домова) а назив Бранетићи већ се налази

у пописима после 1528. године. Данас је ово село, као и већина села

у Србији, изложено интензивном демографском пражњењу. У

другој половини 20. века, млади у Рудничко - таковском крају

масовно су одлазили у град, чиме су умногоме покидане и нити

чувања традиција и народног памћења. Према пописима, Горњи

Бранетићи су 1863. године имали 557 становника, 1890. године 869,

1921. године 1.182, 1931. године 1.303, 1948. године 1.359, 1953

године 1.343, 1961. године 1.199, 1971. године 1.037, 1981. године

942, 1991.године 767 и 2002. године 590.

Колубарска битка и Рудничка офанзива

Повод за Први светски рат био је напад Аустроугарске

монархије на Србију (објава рата Србији 28. јула 1914. године) а

узроци су наравно дубљи, као што је то уосталом било у свим

ратовима света. Рат је, дакле, Србији наметнут и она је морала да се

брани. Први сукоби су показали да сламање Србије неће ићи тако

33

лако као што је агресор мислио. Балканска војска Аустроугарске је

претрпела прве поразе на Церу и Дрини и у тим борбама су

учествовали мој деда по мајци, каплар Вилотије Марић и деда по

оцу Светозар Мијатовић Свето, већ прекаљени ратници из

Балканских ратова.

Пораз је повредио его монархије и зато је комадант 5. и 6.

армије Поћорек кренуо на Србију са новом широком офанзивом.

Под сталним притиском знатно бројнијег и боље опремљеног

непријатеља, српска војска се повукла на десну обалу Колубаре а

након пада Ваљева 16. новембра 1914. године, Поћорек је јављао да

је српска војска на издисају и да је питање дана кад ће бити потпуно

поражена. Нажалост, то није било далеко од истине. Стално

повлачење, уз непрекидне борбе, недостатак артиљеријске

муниције, епидемија и хладно време праћено снегом, утицали су

лоше на морал српских војника. Малодушност је нарочито била

присутна код јединица 1. армије Петра Бојовића која је одступала по

планинским венцима Сувобора завејаним снегом.

34

СПОМЕНИК 1300 КАПЛАРА НА РАЈЦУ

Извештај војног изасланика у Софији, поводом депеше

француске владе је био да су „Срби на издисају”. На основу свега

тога и својих процена које, као што ће се видети касније нису биле

сасвим тачне, Поћорек је наредио форсирање реке Колубаре која је у

то време била набујала од сталних киша. Идеја је била да се осигура

дотур намирница и ратног материјала из Срема пругом Обреновац –

Ваљево, јер су и Аустријанци све више осећали недостатак уредног

снадбевања раскаљаним колским путевима из Босне. Међутим, тако

је било и код форсирања Колубаре. Цео предео реке се претворио у

огромну каљугу.

35

Са друге стране, начелник генералштаба српске војске

војвода Путник, је једини излаз видео у отпору на Колубари који би

дао времена за пристизање артиљеријске муниције из Француске и

попуну јединица новим регрутима. Уз велике тешкоће Поћорек је

успео да пребаци само део пешадије преко Колубаре код Лазаревца

али им је и ту српска војска нанела велике губитке. Међутим, стање

на фронту српске 1. армије је било све теже, а најтеже је било у

тренутку када је 14. новембра 1914. године армију преузео ђенерал

Живојин Мишић (родом из Струганика, где је данас његова родна

кућа претворена у музеј) од рањеног ђенерала Бојовића.

Живојин Мишић је несумњиво био велики војни стратег,

популаран код обичних војника који су га из милоште звали „Жућа”

и по природи је био стални оптимиста. Он није био у милости

власти, посебно династије Карађорђевић јер је био убеђени

присталица династије Обреновића и на значајне положаје у војсци

долазио је само кад је за Србију војно стање било крајње критично.

Мишић је сматрао да је противнапад био једини излаз за српску

војску. Он је одлично познавао дух српског војника и био је свестан

да је стално повлачење погубно по његов морал. Са друге стране,

под сталним притиском непријатеља 1. армија се топила, тако да је

Мишићу било истовремено јасно да у том моменту није реално да се

изведе противнапад, већ да мора извршити потребне припреме за то.

Живојим Мишић је замислио радикалан план који га је довео

у сукоб са војводом Путником, начелником генералштаба и

регентом Александром Карађорђевићем, врховним комадантом

војске. Мишић је замислио да повуче 1. армију знатно даље на исток

извлачећи је из додира са непријатељем, да би у року од неколико

дана одморио војску, попунио је новим регрутима, сачекао

артиљеријску муницију из Француске, скратио фронт према непри-

јатељу на половину, да би тако створио прилику за противнапад.

Најважниији догађаји који су потом уследили, одвијали су се

углавном, на територији општине Горњи Милановац. Из свог штаба

у кафани села Врнчани, Мишић је касно увече 28. новембра 1914.

године, о свим овим својим намерама обавестио пољским телефо-

ном начелника генералштаба, војводу Путника. Војвода у почетку није

одобравао Мишићев план сматрајући га сувише ризичним. Сматрао је

да би то угрозило положај осталих армија и одбрану Београда. Мишић

одговара: „Ако се то и деси, нисам ја крив што је наша престоница

36

тамо где би требало да буде гранична караула”. Расправа је трајала

преко два сата са аргументима и противаргументима, па чак и са

тешким речима које су биле на граници увреда. У расправу на страни

војводе Путника умешао се и регент Александар Карађорђевић и о

томе је Путник обавестио Мишића. Мишић не знајући да је овај већ

узео слушалицу наставља да се расправља са Путником речима: „Ја

немам шта да расправљам о војној тактици са једним петроградским

кадетом”. Повређени регент Александар на то одговара: „Мишићу

запатићу ове твоје речи и сећаћу их се у кад будем краљ у Србији. А ја

сам те и поставио за комаданта 1. армије”. „Ваше Височанство”

одговара Мишић, „Ви ћете бити краљ у Србији само ако моја 1. армија

на Рајцу пробије непријатељски фронт”. Изнервирани Мишић је у

једном тренутку разговора понудио и своју оставку на место

команданта армије да би на крају Путник коначно одобрио Мишићев

план и тиме допринео да се један војни маневар у малој Србији крајем

1914. године, у будућности проучава као штиво у свим значајнијим

војним акадмијама света.

У зору наредног дана, под заштитом јаке магле, какве су

карактеристичне за то доба на Сувобору и Рајцу, почело је

повлачење Прве армије према Горњем Милановцу, граду чији ће

почасни грађанин, још док су борбе трајале, постати будући војвода

Живојин Мишић. Мишић, као генијални војни стратег, није

заборавио да на Сувобору и Рајцу остави јаке заштитнице, које су

задржавале непријатеља прикривајући чињеницу да је највећи део

војске напустио ове положаје. До краја истог дана 1. армија је

запосела нове положаје, Мишић је свој штаб сместио у згради

Старог суда у Горњем Милановцу а повлачење су почеле и друге

две армије. Моји дедови Вилотије и Светозар су у повлачењу

морали да напусте своје куће и имања. Одступање других делова

војске, а посебно 2. српске армије, је омогућило непријатељу да

заузме Београд 2. децембра 1914. Године, као небрањени град, где је

помпезно истакнута црно - жута застава монархије, на згради двора

у улици краља Милана.

Осим уласка у Београд, аустроугарске трупе су на свим

другим правцима споро напредовале. Њима је српска војска,

постепено се повлачећи, наносила велике губитке, тако да је и код

непријатеља стање било на граници људске издржљивости а лоша је

ситуација била и у погледу снадбевања ратним материјалом.

Поћорек то све није примећивао, јер је био у еуфорији због

37

заузимања Београда, док су и савезници сматрали да пад Београда

представља пропаст Србије, а новине су писале да је Србија

доживела судбину Белгије.

Српска војска би вероватно пружила још ефикаснији отпор

непријатељу да није било велике несташице артиљеријске муниције

која је углавном потрошена у Балканским ратовима. Крагујевачки

Војнотехнички завод је имао ограничене могућности производње

артиљеријске муниције и Србија је у томе зависила од увоза. На хитан

захтев српске владе, Француска је испоручила део муниције преко

Грчке, али радост је заменио очај, јер чауре нису одговарале српским

топовима. Гранате су демонтиране у Нишу и чауре су скраћиване у

Крагујевцу, да би истим возом биле враћане у Ниш на поновно

монтирање. Воз је истог дана без прекида саобраћао на овој релацији,

да би на фронт било упућено око 11.000 артиљеријских граната.

За ово време Мишићев план је текао како га је његов творац

замислио. У Прву армију су дошли нови регрути укључујући и 1.300

каплара из ђачког батаљона који су посебно подигли морал уморних

војника. У вези са тим на споменику на Рајцу налази се следећи

текст: „У историји великог рата Србије за ослобођење и уједињење

стоји записано: Дух војске нарочито подигоше чувене скопске ђачке

чете, батаљон 1.300 каплара. Врховна команда беше упутила ђаке на

распоред по пуковима. То беше цвет наше интелигенције, понос и

будућност народа. Ових 1.300 одушевљених младића беху она луча

што озари душе потиштених војника преморених дуготрајним

повлачењем и великим губицима. Соколећи своје водове, они ће се у

новим борбама бацити на непријатеља са неодољивом жестином

напоредо са официрима. Крваве бразде осташе у њиховим редовима

али њихов светао пример одведе масе у победу”. Споменик 1.300

каплара, од којих је половина погинула у рату, налази се и у Горњем

Милановцу одакле је кренула Мишићева Сувоборска офанзива.

И други део Мишићевог плана је текао према предвиђању.

Непријатељска војска је била без одмора и Живојин Мишић се,

након три дана одмора српске војске, одлучује за противнапад

целокупном 1. армијом 3. децембра 1914. године. Део наредбе

Живојина Мишића гласи:

„Наређујем: 1. Дринска дивизија првог позива продире са

садашњег положаја ка фронту села Ручић - село Крива Река, 2.

Моравска другог позива продире ка фронту село Ручић - село Озрен,

38

3. Дунавска првог позива продире ка фронту село Озрен - село

Лозањ”. Сва ова села су на правцу Горњег Милановца према Рајцу и

припадају општини Горњи Милановац. Војвода Путник даје

наређење за истовремени напад осталих армија.

На дан напада, 3. Децембра, густа магла се, као по команди,

изненада подигла и сунчано јутро је омогућавало добро управљање

артиљеријом. Напад је почео у 7 часова, а на изненадни звук трубе

која је свирала напад део изненађених непријатељских војника је

напустио ровове и дао се у бекство. У првом налету, 1. армија је

потиснула непријатеља 3 - 5 километара. Мишић у том тренутку

извештава војводу Путника: „Само да избијем на Простругу и Рајац

па ћете чути тутњаву Швабурије по Колубари”. Практично, српску

војску са пробојем 1. армије више ништа није могло да заустави, па

чак ни наредба војводе Путника да успори напад да неби излагала

бокове непријатељу. Мишић је тешка срца зауставио армију на

вододелници, али је на своју руку упутио мање јединице у гоњење. Те

мање јединице и Дунавска дивизија, која је касно примила наредбу за

заустављање, уз пуно ризика почињу да пресецају непријатељу

одступницу према Ваљеву и тај маневар уноси код непријатеља

велику пометњу и хаос. Ипак и „успорени” напад 1. армије доноси

потпуно растројство великог дела непријатељских армија. Заробљено

је на хиљаде непријатељских војника, на десетине топова и великог

ратног материјала, српски војници су у наступању наилазили на

поубијане коње, изврнуте камионе и батерије топова, разбацане

пушке и муницију, па чак и остављене рањенике.

Мишићева процена да офанзиву почне у најнеповољнијем

тренутку за непријатеља у потпуности се остварила. Претходно

преусмеравање дела непријатељске војске на београдски правац

одвукло је главнину војске од подручја на коме је офанзива

изведена, тако да ова војска није могла да помогне непријатељској 5.

армији. Томе је свакако помогла и добра процена српске команде да

се трупе Одбране Београд које су биле на положају Космаја ојачају

да би дефинитивно спречиле ову могућност.

Поћорек је још гајио наду да ће зауставити српску офанзиву

и наставио је борбе. Тиме је пропустио рокове да се благовремено

повуче и тиме је осудио своје армије на потпуно уништење. Када је

непријатељска војска почела више да бежи него да се плански

повлачи, војници 1. и 3. српске армије као да су добили крила, не

39

осећајући ни глад ни умор. Могу да замислим расположење мојих

дедова Вилотија и Светозара, када су под борбом поново прошли

поред својих кућа и својих имања у Горњим Бранетићима које су

морали неколико дана раније да напусте.

Код делимично организованог отпора непријатеља код Љига,

диверзантске трупе српске војске су ушле у позадину непријатеља

потпуно га изненадивши и ослобађајући велики број претходно

заробљених српских војника. Када су делови 1. армије ослободили

Ваљево, Поћореку је коначно постало јасно да је изгубио битку и

почиње повлачење преко Саве заносећи се још илузијом да ће

успети да задржи Београд као мостобран. Међутим, када се тежиште

српске војске пренело на Београд, где су се груписале све српске

армије, овај оптимизам се показао као бесмислен. Након само два

дана отпора непријатељ је био толико проређен да се повлачење

претворило у спасавање голих живота. Понтони за прелазак Саве

били су преоптерећени, па су почели да тону да би, 15.децембра, у

Београду српску војску дочекале само заштитнице непријатеља.

Српска војска је отворила ватру на непријатеља који је прелазио

реку, што је створило панику и један број војника се вратио на

српску страну да би заробљавањем спасли животе. Тог дана је, док

је пушкарање још трајало, краљ Петар Први Карађорђевић ушао у

Саборну цркву у Београду, а око 11 часова је дигнут у ваздух и

последњи понтонски мост, што је симболично означило крај

Колубарске битке. Саопштење српске Врховне команде за 16.

децембар је гласило да „на територији Србије нема више ни једног

непријатељског војника”.

Поводом избора Живојина Мишића за почасног грађанина

Горњег Милановца, у музеју у родној кући војводе Живојина

Мишића у Струганику, налази се документ следеће садржине:

„Председнику општине града Горњег Милановца, господину Тодору Тодоровићу. Са највећом радошћу примам почаст, коју ми град Горњи Милановац указује избором за његовог почасног грађанина. Ја, у овом историјском тренутку, када наша славом овенчана прва армија, којој имам част и срећу да стојим на челу, гони остатке разбијеног непријатеља и подлог завојевача са нашег огњишта, у почасти која се овим актом мени чини, гледам у исто време величање и славу наше храбре и непобедиве војске, чија ће јуначка дела и пожртвовање у овом тренутку представљати пред потомством један од најсјајнијих листова наше историје.

40

Благодарећи грађанима Горњег Милановца и Вама, господине председниче, у име моје и целе прве армије, на указаној почасти, ја вас молим да заједно са мном ускликнете: Да живи наш врховни командант и наша храбра и непобедива војска, на страх и трепет нашег непријатеља”,

24. новембра 1914. године, Горњи Милановац,

Ђенерал Живојин Р. Мишић.

Неколико година касније, Горњи Милановац је упутио један

други тужни телеграм породици војводе Мишића: „Грађанство

града Горњег Милановца нема речи којима би у довољној мери

представило бол и саучешће са Великим Војводом Мишићем,

Вашим племенитим мужем и нашим почасним грађанином. Са

његовом породицом грађанство оплакује тај ненадокнадиви губитак

наш и целог нашег народа”,

Горњи Милановац 23.1.1921.

Председник општине Драг. Караулић.

Попис становништва 1862/63

Први општи попис становништва у Кнежевини Србији од

времена стицања независности, урађен је 1834. године, али је

свакако најпознатији попис из 1862/63, који је био од великог

значаја за државу. Тада је становништво Србије бројало 1.108.568

људи. Руднички округ је бројао 44.000 људи. У односу на попис

1859. године, било је 1.468 људи мање. У Горњем Милановцу је

пописано 775 становника.

Према попису од 1948. године, овај крај је имао 28.092

становника, од којих су се 99,6% изјашњавали као Срби.

Становништво је пре Другог светског рата било бројније, јер су за

време рата Немци стрељали многе грађане, а многи су изгинули у

рату и у заробљеништву.

Мијатовићи

Преци фамилије Мијатовић, као и Марићи и друге фамилије,

су се највероватније у тадашње јединствено село Бранетићи

доселили у првим годинама аустријске окупације Србије 1718 -

1739. године. Дошли су из данашње Црне Горе из племена

Васојевића које је живело на граници према Албанији. Населили су

41

се у потпуно пуст крај, без становништва, које је побијено или

побегло на север пред турским терором. Већ крајем наведеног

окупационог периода 1739. године, село Бранетићи је имало доста

становника, тако да су каснији случајеви досељавања у ово село

били спорадични. Дошљаци су морали да крче шуме и земљу да би

дошли до парцела за обраду. Најпре су градили сасвим примитивне

куће у земљи (тзв. кулаче), затим плетаре, да би касније почели да

граде солидније куће - брвнаре. Мијатовићи (славе Ђурђевдан) су

населили део села који се зове Врановица. За једног од предака

(Ђорђе) постоје записи да се касније одселио у Мачву. Како су му

тамо умирала деца, он се опет вратио у Горње Бранетиће, али су

његово место заузели Трнавци који су му споразумно дали нешто

земље да ту и остане.

Према породичним изворима, први предак досељеник који се помиње (што не значи да није било и пре њега његових предака досељеника) у вези са настанком презимена Мијатовић, био је Ђорђе Ђурђевић (рођен вероватно негде око 1760. године). Он је имао више деце, од чијих имена су настала нова презимена што је био обичај за досељенике у то време. Један од синова је био Мијат Ђурђевић (рођен негде око 1790. године) и по његовом имену настало је презиме и фамилија Мијатовић. По именима осталих синова настале су друге породице у селу, а продужена је и фамилија Ђурђевић. Мијат је имао пуно деце, од којих су мушка наставила да се презивају Мијатовић, као што су били: Сава (рођен негде око 1820), Филип (или Вилип, рођен 1824), Јован (рођен 1838), Лека (рођен 1842). Филип (или Вилип) Мијатовић (који је сахрањен у старом трнавачком гробљу у садашњим Горњим Бранетићима) је био отац Живка Мијатовића. Живко је имао два сина, Милутина и Светозара, и више ћерки. Светозар Мијатовић је имао четворо деце, међу којима и сина Здравка, иза кога је остао син Југослав са двоје деце (Марина и Милан). Маринини синови су Никола и Игор, а Миланова ћерка Биљана.

Живко Мијатовић (1858 - 1939)

Живко Мијатовић је једно од бројне деце Филипа (Вилипа)

Мијатовића. Био је то, према причањима и фотографијама, човек

мали растом али велики духом и амбицијама. Од оца није могао да

наследи велика имања и куће, али их је за живота стекао и оставио

потомцима, својим синовима Милутину и Светозару. Такође је и

спремио и дао за то време велики мираз при удаји својих ћерки:

42

Винке (удато Ивановић, село Давидовица), Грозде (удато Трнавац,

село Горњи Бранетићи) и Милеве (удата у село Доњи Бранетићи).

У бурним временима Србије у којима је живео, био је један

од ретких сељака из села који се активно бавио политиком. Био је

члан најужег руководства тада постојећих грађанских политичких

партија и за време док су те партије биле на власти, али чак и у

време док то нису биле, био је кмет у селу, као угледни домаћин.

За време његовог оца Филипа везана је и прича о званичној

подели великог села на три сеоска подручја, која је вероватно

извршена 1855. године. Бранетићи су заиста били просторно веома

велико село и, чак и док су били јединствени, из практичних разлога

постојала су двојица старешина, два кмета. Након неког недовољно

разјашњеног убиства у селу (што се у то време сматрало великом

срамотом за село), за казну, измештена је сеоска канцеларија, да би тек

на интервенцију Живковог оца Филипа, Милића Марића и других

угледних сељана, била враћена, али је при томе и село званично

подељено на Горње Бранетиће, Доње Бранетиће и Озрем. Село Горњи

Бранетићи, у коме су живеле породице Мијатовић, Марић и друге, и

даље је било далеко веће по пространству од остала два.

ЖИВКО МИЈАТОВИЋ

У кући Живка Мијатовића стално је било пуно сељана који су

најчешће причали о политичким догађајима у то време, али су се и

договарали о заједничким сеоским активностима и будућим

плановима. За један од тих састанака везана је и по мало шаљива

прича која казује о менталитету мог прадеде Живка. Предвече,

нешто раније него уобичајено, његова жена се вратила са стоком са

43

паше и упала је на састанак жалећи се да се из стада изгубио ован.

На то је Живко рекао: „Жено не брини, није опасно ако се изгуби

ован, он ће мало да пролута и да се врати кући, опасно би било да се

изгубила овца”. У општем смеху жена није издржала да свашта не

каже домаћину Живку али се он на то није љутио, јер је знао да је он

крив за женин „дуги” језик.

Иза Живка, иако су се његови синови поделили а ћерке удале

са миразом, синовима су остале доста лепе куће и имања која су они

касније проширивали. Посебно је синовима оставио у наслеђе

сеоску воденицу поточару, која се у то време сматрала правим

богатством и знаком вишег стандарда као и сигурности, у време које

је било више него неизвесно.

Светозар Мијатовић - Свето (1889 - 1972)

СВЕТОЗАР И КОВИНА МИЈАТОВИЋ

Светозар Мијатовић, млађи син Живка, и мој деда по оцу,

наследио је од оца озбиљан и одговоран однос према животу, раду и

породици, мали раст и крепак дух. Ипак, није га интересовала

политика као његовог оца или су га други догађаји предухитрили да

се њоме бави. Свето је учествовао у свим биткама Балканских

ратова и у Првом светском рату, који су вођени на територији

Краљевине Србије. Када је српска војска морала да се повуче у

Грчку пред бројно и технички вишеструко надмоћним

непријатељем, месец и по дана је у маршу по жестокој зими

прелазио Албанију пешице. По преласку Албаније био је на лечењу

44

у војној болници у Бизерти у Тунису и дуго је био између живота и

смрти. На крају се опоравио и учествовао у пробоју Солунског

фронта и повратку у домовину. Био је носилац високог одликовања -

Албанске споменице.

Свето се први пут оженио Ковином, мојом бабом по оцу (из

Трнаваца у Горњим Бранетићема) и са њом је имао синове Радољуба

и Здравка. Ковина је, према причама, била веома лепа и мила жена а

умрла је доста млада 1912. године, када је њеном другом сину

Здравку било годину дана. Након њене смрти Светозар се по други

пут оженио Јелком и са њом је имао сина Боривоја и ћерку Борку

(удато Димитријевић, село Озрем). Од унука је имао од сина

Радољуба (Милица, удата у Новаковиће, село Озрем, Драгослав,

Миодраг и Персида, удата Јестровић, село Горњи Бранетићи), од

сина Здравка (Југослав), од сина Боривоја (Милета, Милош, Драгана

и усвојено дете Сунчица) и од ћерке Борке (Мара, удато

Маринковић, Горњи Милановац и Драгомир). Имао је пуно

чукунунука и прапраунука (белих пчела).

Када му је и друга жена умрла, није се више женио и

посветио се својој великој љубави по којој је остао упамћен у селу -

пословима у сеоској воденици поточари. Док су браћа Милутин и

Светозар, после смрти оца Живка, куће и имања лако поделили,

нису могли тако лако да се договоре коме ће припасти воденица и

решење је било да се сваке године мењају као воденичари, што је

тако и било, све док су могли физички да обављају послове

воденичара. Светозар је био пресрећан када је на њега долазио ред

да буде воденичар и у воденици је живео, спавао, сам припремао

храну, држао кокошке, обрађивао земљу уз воденицу и дружио се са

мештанима који су доносили жито на мељаву. Као воденичар остао

је много више упамћен од свог брата, па су људи у селу воденицу

звали Светова воденица.

Мога деду Свету запамтио сам као мени изузетно драгу

личност. Њега сам из милоште, а и зато што је био воденичар, звао

„Деда брашњави”. Пуно пута сам био код њега у воденици и увек је

имао лепе речи и по неки поклон за мене.

Здравко Мијатовић - Зале (1911 - 1979)

Мој отац Здравко Мијатовић је био друго од четворо деце

Светозара Мијатовића, а остао је без мајке када је имао годину дана,

45

тако да је није могао ни запамтити. Међутим, добро се сећам да је о

њој говорио са великом љубављу и да јој је поставио малу мермерну

плочу на споменик, пошто су се слова на споменику од обичног

камена почела да губе. То не мора да значи да се он као дете лоше

осећао код маћехе, али је свакако патио што мајку није упознао.

Хтео је да узме њену слику из Мијатовића, али му је старији брат

вероватно није дао. Много година касније, кад мој отац више није

био жив, ја сам испунио његову жељу и дао сам да се направи

заједничка фотографија његовог оца и мајке.

Несумњиво је да је Здравко одрастао у игри и раду са браћом

и сестром и другом децом које је тада, за разлику од неких новијих

времена, било доста у селу. У четворогодишњој основној школи

коју је завршио у селу био је бољи ђак од своје браће па га је његов

отац Светозар, на његову жељу, послао 1923. године да настави

школовање у гимназији, најпре у Горњи Милановац а касније у

Чачак. Иза њега је остало здравствено уверење којим га је локални

доктор Душан Стефановић прогласио здравим и способним да

настави школовање у гимназији.

ЗДРАВКО И КОСАНА МИЈАТОВИЋ

46

Као редак куриозитет, дошао сам у посед његових ђачких

књижица за други (1924.година) и трећи (1925. година) разред

гимназије. Поред личних података - да је рођен 16. јануара 1911.

године - у књижици је остало записано да ученик станује код

Тодора Пантовића, кафеџије у Горњем Милановцу. Са око 50

чланова, у обе ђачке књижице су утврђена правила о владању

ученика. Та правила су се, поред осталог, односила на то да се од

ученика очекује да се у школи и ван ње понаша како доликује

васпитаним младићима, да пази на ђачки углед, да ученици морају

бити часни и говорити истину, да никада не изусте псовку и ружну

реч, да пазе на чистоту хране, тела и одела, да је ученицима

забрањено пушење, јер дуван руши њихов млади организам, да се у

школу мора доћи 15 минута пре часа, да прљав, неумивен и

неочешљан не сме долазити у школу, да у одређено време иде у

цркву, да у кафане могу ићи само изузетно и то у пратњи родитеља

или старатеља и то само до 23 часа, итд.

Здравко је био просечан ђак како у Горњем Милановцу, тако

и касније у Чачку, али је сваки разред са успехом завршавао.

Одлазак у Чачак је вероватно уследио зато што у то време, из неког

разлога, није радила потпуна гимназија у Горњем Милановцу. У

Чачку је живот био много скупљи за ђака, па је отац одлучио да га

врати на село, не давши му прилику да заврши последњи, осми

разред. Знам да је мој отац са великом горчином говорио о томе и да

му је било криво због тога али не знам да ли је касније ванредно

завршио и тај разред.

Године 1932/1933, Здравко Мијатовић одлази у војску (у 4.

ђачку чету 10. пешадијског пука у Сарајеву) о чему сведочи једна

веома лепа заједничка фотографија војника и старешина те

јединице. Из ове јединице је изашао као резервни потпоручник

војске Краљевине Југославије.

Мој отац се оженио 1938. године Косаном (Косом), ћерком

угледног домаћина из Горњих Бранетића Вилотија Марића и тиме

су два блиска саборца из Балканских и Првог светског рата,

Светозар и Вилотије, постали пријатељи. Светозар је намеравао да

жени свога сина а Здравко је желео да се ожени Косом, ћерком

Вилотија и Рувине, коју је запазио и са којом се дружио на сеоским

вашарима. Косанини родитељи су намеравали да сачекају још једну

или две године са удајом ћерке, јер је имала тек 17 година, али је

47

Здравко инсистирао на женидби са њом, знајући да ће га у

противном отац оженити другом девојком. Коса је пристала да се

уда за 10 година старијег, једног од најлепших момака у селу, и

њени родитељи су на крају дали сагласност. Опис ових догађања

најбоље се види из писма мога оца Здравка Мијатовића мојој мајци

Косани Мијатовић - тада Марић, док се нису узели, у коме је убеђује

да се уда за њега. Писмо је писано 27. септембра 1937. године, пред

његов одлазак на службу у Горњи Милановац. Писмо је преузето у

целости, без икаквих правописних исправки. Писмо и његов

садржај, као и мисли које су у њему, никако не треба гледати из

садашње или неке будуће перспективе. Потребно је уложити напор

да се читалац стави у време и услове који су тада постојали и тада ће

се, у пуној мери, разумети његов смисао и значај. Ја сам у томе

успео.

27.9.1937 год.

Гор. Бранетићи

Здраво Косо,

добијо сам твоје писмо, хвала ти на сећању, видим да се бар

ти сећаш мене, ако други неће. Једно ме је и обрадовало а у друго

толико разочарало, да нисам могао ни да га читам, за ону реченицу

коју си казала више се нећемо ни видети, стварно си рекла док си

ти овде, а не за навек. То није са твоје стране лепо, зар после твога

одговора ја и ти да се не видимо, јер ко зна када ћемо се видети, да

чујем од тебе реч. Чујеш Косо несмеш дозволити да се ја са тобом

данас не састанем, па макар коштало и живота, гледај како знаш

изађи где ти желиш доћи ћу само одмах јави. То је најглавније, а све

друго договорићемо се када се видимо. Много ми је жао и тешко

што си ишла на вашар, али шта могу да радим, за твоју љубав ја би

у ватру скакао, али ти нећеш, ти ако си знала сигурно да идеш ти

си у писму требала рећи дођи на вашар, ја би дошао па да би и

службу изгубио, јер мој састанак са тобом толико важан, да ја не

могу ни живети, а камоли да идем да питам за девојку, ти да знаш

како је мене, ти би довече казала оцу ја хоћу за Здравка, па макар

ме и убио. Са једне ми стране жао зар ти да небудеш моја него

некога другога кога још и очима ни видела, с друге стране моји ми

кажу ако је јесенас не дају идемо на друго место да питамо.

Молимте реци ми ти шта ћу ја да радим да кад ми они поставе

питање такво, зар да тебе оставим и да тражим другу за мене,

48

остављам теби да о томе решиш, а то мора да буде ако ми ти не

кажеш ништа оће отац да се одрекне ако се не оженим сада. О

љубави између тебе и мене нећу баш ништа говорити, само ти могу

ово рећи да тебе више волим него себе и да без тебе нећу живети,

то ми није до сада било толико тешко колико сада, шта ми је и сам

незнам, само нећу себе дозволити да се назовем да сам нечији него

само твој. Чуди ме што ти питаш шта смо ја и Вилотије

разговарали то нема потребе да ти пишем, кад ти знаш у чему је

ствар, да те јесенас не дају. Ствар та што те не дају сада неком,

а за друго казаћу ти данас када се састанемо, било са тобом или

Рувином, ово је врло важно и за тебе, тојест ако желиш да будеш

моја, ако не онда можеш ово писмо да поцепаш. Косо ја те молим

као Бога немој ме пустити да идем док се не састанемо, у случају

да нећеш учинити оно бар да се састанем са Рувином. Ја одлазим у

Гор. Милановац данас управо уторак пред вече, када се враћам

незнам, а можда и не. Ти ми бар реци да нећеш бити моја, да ја

немислим о теби, па ако и ти можеш бити другога него само моја,

онда нека ти је на част твоје обећање. Ако неби до овога дошло а

ја одлазим за Г. Милановац одмах ме извести преко кога ћу да ти

пишем отуда да знам.

Само ниуком случају ниси требала да идеш на вашар, јер да

ниси отишла, све би у реду било, ја би се састао са тобом. Косо

чуди ме што му ниси упорно казала да нећеш за другога, или бар

Рувини она би казала њему, ако хоћеш, ако нећеш реци ми да знам,

немој да ме ворташ. Никакве услове не постављам теби, само

тражим тебе и ништа више, јер да ти ниси за мене све би ја

џабаисао и паре и мираз, јер чуј ако ти оћеш мора ствар да буде

онако како ја и ти будемо предложили, сва ствар стоји до тебе,

ако се не сврши знаћу да ти не желиш, па ако је тако онда нека

буде како други веле а не онако како ти мислиш. У случају да се не

видимо, јави ми шта си решила како ћеш и шта ћеш да радиш и о

истом обавести мене куда ћу и како ћу, желим да знам да се тако

управљам, само несме бити лагања у противном гинем и ја и ти, јер

без тебе мени сада не вреди да живим. Питај мајку и одлучи се на

једно, на услове што поставља Вилотије мени није сигурно, а уједно

мој отац оће да прсне или да буде како он жели он неда мени, а

незнам о чему се ради, иде по сваку цену да пита на другом месту, а

ја то недозвољавам док не чујем од тебе, а уједно нећу се оженити

док се ти не удаш. Ја да знам да је мени сигурно, присто би како

49

велите, па макар се отац и одрекао. Мене већ и сад завитлавају и

причају како недају те за мене и поједини се свете, а што ти радиш

тако, да ја цркавам кажи ми једно да знам. Ако те не дају за мене и

ти желиш да послушаш твоје, да се не осврћем, кажи ти њима

једно да знају. Косо да ти просто кажем ја те волим и хоћу тебе

више никог нећу нити ми треба, само желим да знам шта си

решила. Морамо да се састанемо ма на какав начин. А сада ти нећу

више писати, јер сам незнам шта сам писао, тако сам разројен да

незнам куда идем и шта да радим. Косо одговори ми одмах бар три

речи да знам хоћу да идем у Г. Милановац. А сада како си се провела

на вашару и коти је правио друштво, да ли је се познало да нисам

ту. Косо ако желиш да будеш моја ти ћеш видети мене данас, јер

ако ме не видиш све ће бити другчије, то ће мој отац да уради само

када чује да те недају јесенас, нисам ја томе крив, ја сам твој и

нећу без тебе.

Јави ми о свему овоме, и ономе што буду казали твоји.

не идем у Милановац без тебе

Поздрав прими од Здравка

Таст Вилотије је за младенце купио плац од око 15 ари на

периферији Горњег Милановца, од човека по надимку „Цинцар”, а

он и Светозар су заједнички направили најпре једну а затим и другу

кућицу са по два оделења од којих је прво било пролазно. Плац је

горњим делом излазио на Таковску а доњим уским коридором на

Карађорђеву улицу.

Здравко Мијатовић се нешто мало пре женидбе запослио у

Пореској управи у Горњем Милановцу и ту је радио све до

мобилизације војске након напада Немачке на Југославију 6. априла

1941. године. За то време, помогао је бројним људима из села Горњи

Бранетићи да, на њих задовољавајући начин, реше категоризацију

својих поседа за потребе катастра. Након завршетка прве кућице,

његова супруга Косана је дошла да ту живи са њим а пре тога је

једно краће време била у његовом роду у Мијатовићима. Здравко и

Косана су 29. октобра 1940. године добили сина, коме је кум дао

име Југослав, што је и тада а и касније било доста ретко име.

Када је избио рат, Здравко Мијатовић је мобилисан и

унапређен у чин поручника. У рату је учествовао кратко време, до

брзе капитулације војске Краљевине Југославије. Са севера

50

Албаније, где га је затекла вест о капитулацији, пошто није хтео да

иде у немачко заробљеништво, пешице се под веома тешким

условима вратио кући у Горње Бранетиће, пешачећи више од месец

дана и кријући се од Немаца.

За време окупације од 1941. до 1944. године, Здравко је са

супругом и сином живео на селу и није учествовао у грађанском

рату партизана и четника, мада је, као краљев официр, вероватно

лично био више наклоњен четничком покрету Драже Михаиловића.

Након заузимања Горњег Милановца од стране Титових партизана

17. септембра 1944. године, по наређењу нових власти враћа се у

Горњи Милановац да би, након престанка ратних дејстава маја 1945.

године, био, без икаквог разлога, малтретиран од стране нових

комунистичких власти. По кратком поступку и без икаквог

образложења одузет му је официрски чин и две године му није

дозвољавано да се запосли, иако је у земљи била оскудица у

стручним људима. Након две године, успео је некако да се запосли

али не у Пореској управи, већ на крајње понижавајућим пословима

откупа и сушења кожа свиња, оваца и говеда. Тек неколико година

касније запослио се у комбинату „Таково” где је радио све до

пензије, највише на пословима ликвидатора у предузећу. Ту је и

добио надимак „Зале”, али га ја никада нисам звао тим надимком јер

он је за мене једноставно увек био и остао тата. Док је радио у

„Такову”, остао је упамћен јер је помогао да се у том великом

предузећу запосли доста људи из његовог села Горњи Бранетићи.

Након пензионисања, иако до тада никада није био код лекара и

његова здравствена књижица је била потпуно празна, морао је да

иде на операцију срца и уграђивање срчаних залисака. У то време је

то била изузетно тешка операција, коју је он добро поднео и након

ње се осећао добро. Две године од операције, 10. маја 1979. године,

умро је од можданог инфаркта у Нишкој Бањи, где је са

пензионерима био на одмору. Ја сам стигао до њега пре него што је

умро и без обзира на мишљење лекара да није осећао шта се око

њега дешава, уверен сам да је регистровао моје

присуство. Након речи које смо му моја супруга Љиљана и ја

говорили приметили смо да му сузе теку низ лице, што свакако

значи да је регистровао наше присуство.

51

РАДОЉУБ, ЗДРАВКО, БОРИВОЈЕ И БОРКА (ТРИ БРАТА И СЕСТРА)

Мој отац Здравко је био јако везан за своју породицу у селу

коју је помагао на све могуће начине, чак и онда кад неки чланови

те породице нису били коректни према њему. Та некоректност је

посебно долазила до изражаја на вечитом искушењу сељака, код

наслеђивања имовине. Његово доброчинство је награђено напорима

за екскомуникацијом у не малом породичном наслеђу и то га је

посебно погађало, не толико што би остао без земље, већ што они

које је он волео и помагао то чине. Ја сам био принуђен да га тешим,

говорећи му да нам та земља уопште не треба и након његове смрти

остао сам доследан том ставу и одрекао се његовог наследства, да не

бих свог оца и посмртно узнемиравао, а са његовом фамилијом

потпуно покварио односе.

Здравко Мијатовић је био веома добар човек и добар отац и

никада за мог живота није повисио тон на мене. Своје унуке Марину

52

и Милана је обожавао и свакодневно је питао за њих, а када је

долазио у Београд или када су они били у Горњем Милановцу,

стално је био са њима. Здравко је био миран и тих човек, омиљен

код својих колега на послу и код оних грађана Горњег Милановца са

којима се дружио. За мене је он био оличење доброте а његов лик и

понашање, посебно благи и добар однос према мени, остаће ми

доживотно у сећању.

ЂАЧКА КЊИЖИЦА ЗДРАВКА ИЗ 1925. ГОДИНЕ

У младости, највише сам се, са очеве стране, дружио са

Мијодрагом Мијатовић једним од четворо деце старијег брата мог

оца. Њега је и мој отац највише волео премда је доста учинио и за

његовог старијег брата и сестре. То је ишло дотле да је њему и

његовој сестри Персиди за скоро симболичну цену продао половину

нашег плаца у Горњем Милановцу, да би касније сестра откупила и

његов део. Када је јула 2012. године Мићо после тешке болести

умро, говорио сам му на сахрани. Моје казивање је било следеће:

Драги мој брате Мићо,

Сакупили смо се овде тужним поводом да те испратимо на

вечни починак, да испратимо једног доброг човека који се никоме у

животу није замерио нити је некоме ружну реч рекао. Твоја благост

53

и мирна нарав утицали су на све нас да и ми смиримо своје страсти, да

схватимо пролазност живота и бесмисао сукоба са својим ближњим.

Рођен си у патријархалној сеоској породици пре више од

седам и по деценија и та породица је оставила трага у целом твом

животу. У теби, као и у свима нама, били су сакупљени мудрост и

знање нашег прадеде Живка и деде Света воденичара, као и

искуство твог оца Радољуба и мајке Миљане. Сви они су данас овде

са нама да потврде свима, а посебно њиховим младим нараштајима,

да је то било једно изузетно време које је имало своје непоновљиве

вредности са којима смо одрастали и од којих смо учили и које

никада не треба заборавити.

Сачекао си да оду твој брат и сестре да би им се и ти данас

придружио. Оставио си иза себе свој нараштај, своје потомке,

којима би се свако могао поносити и који ће чувати успомену на

тебе. Оставио си иза себе и своју супругу Раду са којом си имао леп

брак и која је, заједно са вашом децом, бринула о теби до твога

последњег тренутка.

Придружио си се и своме стрицу и моме оцу Здравку који те

је волео изнад свега и који те није одвајао од свога сина. Оставио си

ожалошћеног и мене твога брата, јер смо се нас дојица изузетно

добро слагали, присећајући се, код сваког нашег новог сусрета,

успомена из наших дечачких дана.

Памтим те кад смо били деца, сећам се дана кад си полазио

на кројачки занат у Бершиће, кад си га завршио и почео да се, поред

пољопривреде и села, бавиш и овим занатаом. Виђали смо се и

дружили кад си добијао децу и унучиће, кад си се трудио да им

омогућиш образовање и школовање. На целом твом путу увек си се

радовао кад смо се изнова виђали, па и онда кад си се разболео. Код

нашег последњег сусрета, кад ти болест није омогућавала да ми

нешто кажеш, сећам се и сећаћу се твох осмеха кад си ме видео и

препознао. Био си болестан, измучен али видело се да се радујеш

нашем сусрету.

Драги мој брате Мићо,

Нека ти је вечна слава и хвала за све наше заједничке

тренутке и нека ти је лака црна земља. Нека те добри Бог прими у

своје рајско наслеђе. Остаћеш ми доживотно у сећању и лепим

54

успоменама а твоја породица ће увек знати да је имала доброг мужа,

оца и деду.

Југослав Мијатовић, Горњи Бранетићи 13. јула 2012. године

ЈУГОСЛАВ И ДУШКО МИЈАТОВИЋ (СТРИЦ И СИНОВАЦ)

Марићи

Преци фамилије Марић, као и Мијатовић и друге фамилије,

су се највероватније доселили у тадашње јединствено село

Бранетићи у првим годинама аустријске окупације Србије 1718 -

1739. године. Дошли су из данашње Црне Горе, из племена

Васојевића које је живело на граници према Албанији. Населили су

се у потпуно пуст крај, без становништва, које је побијено или

побегло на север пред турским терором. Већ крајем наведеног

окупационог периода 1739. године, село Бранетићи је имало доста

становника. Дошљаци су морали да крче шуме и земљу да би дошли

до парцела за обраду. Најпре су градили сасвим примитивне куће у

земљи (тзв. кулаче), затим плетаре да би касније почели да граде

солидније куће брвнаре.

Према предању које се преноси у фамилијама Марићи и

Васовићи(славе Ђурђевдан), из Васојевића је дошао предак Матија

са снахом удовицом Маријом - Маром. Сам Матија је имао више

синова (Васа, Ђорђе и др.). По причању, кад је дошао у Горње

55

Бранетиће, Васу је било око 7 година и он је касније погинуо у бици

са Турцима. Деца удовице Маре су почела да се презивају Марићи, а

деца Васа Васовићи, који су у селу у суседству Марића. Наравно,

ову причу није могуће чињенично проверити, али је доста вероватно

да она није измишљена.

Оно што је, међутим, извесно је да се, према казивању мог

деде Вилотија, његов прадеда звао Милош Марић и рођен је негде

око 1795. године. Милошев син је био Милић Марић, рођен 1824.

године и он се помиње у познатом попису становништва Кнежевине

Србије 1862/63 године. У његово време се јединствено село

Бранетићи 1855. године поделило на 3 села: Горњи Бранетићи,

Доњи Бранетићи и Озрем.

У селу Горњи Бранетићи, попис из 1862/63. године бележи

укућане породице Марић: Милић Марић, земљоделац, стар 38

година, домаћица Лепосава, болесна од пре годину дана - 30 година,

синови Петар 13 и Ђорђе 5 година (касније отац Вилотија и

Младена Марића), кћер Милева 1 година, брат Панто 40 година, сна

Марија 40 година, синовац Живан 4 године, синовац Сава 5 година.

Попис не бележи Милићевог оца Милоша који би, да је био жив у то

време, морао би бити обухваћен као старешина домаћинства.

Изгледа да је он умро доста млад, јер се не бележи ни у претходном

попису становништва из 1824. године, када је забележено да је

Милић имао само 5 година.

Попис бележи имање Милића Марића: њива 5,5 плугова,

ливаде 11 коса, воћњака 1 плуг, утрине 3 плуга, 1 кућа слаба и 4

зграде - свега вредности 89 дуката цесарских. Месечни приход од

земљоделије и стоке 13 талира, по имању спада у прву класу, по

приходу у четврту класу.

Попис бележи још три домаћинства са презименом Марић, а

постоји могућност да су се нека од тих домаћинстава већ тада

разродила. Касније су постојали горњи и доњи Марићи а да се нико

не сећа да су били род нити се то бележи у црквеним књигама.

Ђорђе Марић (1856 - 1926)

Ђорђе Марић, мој прадеда,био је млађи син Милића

Марића,који је једно краће време живео у домаћинству са својим

стрицем Пантом, а који је имао два сина (Сава и Живан) сличних

56

година као и Ђорђе. Петар је био старији брат Ђорђа и од њега је

био старији осам година, док му је сестра Милева била млађа. Ђорђе

је, дакле, одрастао у бројној породици, у којој је имао друштва за

игру али и за напоран рад на имању. Међутим, породица је била

доста сиромашна, што показује и попис становништва Кнежевине

Србије 1862/63 године. Када се породица, после смрти оца Милића,

поделила на посебна домаћинства, Ђорђу такорећи није остало било

шта од имања и зграда.

ЂОРЂЕ И ВИЛОТИЈЕ МАРИЋ

Међутим, Ђорђе је био веома упоран и радан човек, који је

такорећи из ничега створио доста вредну имовину коју је оставио

својим синовима Вилотију и Младену. Уз њега је била његова жена

Станица, (девојачко презиме Василијевић, село Полом), мајка

Вилотија и Младена и моја прабаба, која је поред рада на имању

морала да води и многобројне послове у кући. Наравно да су га

касније, када су одрасли, и синови помагали у томе, али у почетку је

то заиста било тешко и Ђорђе је даноноћно радио на свом и туђим

имањима да би могао да прехрани своју породицу. Поред синова

Вилотија и Младена, Ђорђе је имао и ћерке Ленку (умрла као

девојка), Лепосаву (касније удату Поломац у село Бољковце) и

Љубинку (касније удату за Животу Трнавца из истог села).

Ђорђе је успевао својим даноноћним радом да купи још по

неко парче земље, али је значајнија куповина почела кад су му

57

синови порасли и кад се Вилотије вратио из рата. Његова

филозофија је била да се од сиромаштва може побећи само ако

домаћинство има довољно своје земље, тако да не мора да надничи

на туђем имању и такво гледање ствари је пренео и на своје синове.

Колико је такав став био присутан код Ђорђа говори и

следећа епизода из његовог живота. Један сељак из села је купио

парцелу која је поред саме њихове куће и коју је Ђорђе такође

намеравао да купи. Ђорђу је та парцела била уз кућу, а купцу далеко

па ипак није хтео да је препусти Ђорђу. Ђорђе је у почетку био

нерасположен али се брзо досетио и купио је шуму која је била тик

уз кућу овога купца, тако да је овај морао да тражи да купљене

парцеле замене.

Наравно, и поред даноноћног рада, Ђорђе није имао новца да

земљу купује без позајмљивања које је уредно враћао са каматом.

Само се по себи разуме да се у кућу нису могле куповати друге

ствари и да је апсолутни приоритет имала потреба да се увећа

имање, а посебно окућница. Моја мајка Коса ми је то причала у пар

наврата. Због тога је Ђорђе остао упамћен и као доста прек човек јер

је једино својим неприкосновеним ауторитетом могао да води такву

политику. Та његова прека ћуд је долазила до изражаја и у другим

стварима и он није био расположен да нешто дуго објашњава. Мој

деда а његов син Вилотије ми је причао да је, као дете, био страшно

заплашен злонамерним причама о томе како се деца малтретирају у

школи и уплашен није хтео да пође у школу кад је за то дошло

време. Ђорђе је то решио по кратком поступку. Узео је прут и

такорећи стално га ударајући њиме, стражарно је спровео старијег

сина у школу где је овај касније био један од најбољих ђака. Млађи

син Младен, када је на њега дошао ред да пође у школу, сећајући се

очеве „школе” на старијем брату, није ни смео да помисли да у њу

не пође „добровољно”.

58

РУЧНИ МЛИН

Наравно, умео је Ђорђе да буде и духовит на свој начин. Када

су му синови постали момчићи и почели да иду на сеоске вашаре,

враћајући се са једног, гласно су коментарисали како је на вашару

била страшна туча. На то је Ђорђе, који је био у друштву својих

сељана, прекинуо на моменат расправу питањем: „А однеше ли

после те туче некога на шареници”. Дечаци се збуњено погледаше и

рекоше да тога није било, на што је Ђорђев коментар био: „Онда ту

није било правог боја”.

Ђорђе је умро 1926. године и синови су му подигли у то

време веома леп споменик у бранетинском гробљу „Башчина” који

се издваја својим лепим клесарским мотивима. Сахрањен је поред

свог старијег брата Петра Марића чији је споменик, за разлику од

Ђорђевог, био доста оштећен у време писања овог текста.

Вилотије Марић (1892 - 1973)

Вилотије је био старији син Ђорђа и Станице Марић и родио

се 24. фебруара 1892. године у селу Горњи Бранетићи. Одрастао је у

игри и раду са братом Младеном и сестрама Ленком, Лепосавом и

Љубинком, као и са браћом од стрица, али и са другом децом из села

којих је тада било много у свакој кући. Мој деда је имао обичај да

ми каже да је у време кад је он био дете могло да се стане пред било

коју кућу у селу и да се викне име које ти падне на памет, неко ће се

из куће одазвати.

59

ВИЛОТИЈЕ И РУВИНА МАРИЋ

Васпитан је у патријархалном духу, да цени опште људске и

моралне вредности и то му је остала трајна карактеристика за цео

живот. Одрастао је у сиромашној породици и кад му се отац

поделио са братом и синовцима остали су такорећи на ледини.

Растао је у условима када је породица мислила само на куповину

земље и, када је отац умро, наставио је да је купује у уверењу да је

то пут да се побегне од стално присутне немаштине.

Био је један од најбољих ђака у основној четвороразредној

школи у селу, али, нажалост, отац није имао материјалних

могућности да га даје на даље школовање и највероватније није ни

размишљао о томе. За њега је било доста што се син описменио и

што ће умети да прочита и саставља признанице о куповини земље.

Са 18 година је отишао у војску, а са 20 је био активни

учесник свих великих битака које је српска војска водила у

Балканским ратовима у и Првом светском рату. Још док је био на

редовном одслужењу војног рока, због своје писмености, вредноће и

урођене бистрине, добио је чин каплара у војсци Краљевине Србије.

Овај чин је носио кроз целу славну епопеју српске војске.

Несумњиво је да је Вилотије за заслуге у рату могао да буде више

пута унапређен и да настави војну каријеру и у миру, али то њега

није интересовало и само је желео да се врати кући, на своје

60

домаћинство. Кад су му нудили виши чин, говорио је да га дају

другоме који ће се посветити војном позиву.

Вилотије је учесвовао у свим борбама српске војске у њено

најславније доба херојства и страдања и о томе сам написао посебан

прилог под називом: „Ратни круг мог деде Вилотија Марића”.

Непосредно пре повлачења српске војске преко Албаније, бранећи

одступницу за повлачење, био је рањен и одведен у немачко

заробљеништво одакле организује спектакуларно бекство са групом

војника. Вероватно је да је то био један од ретких а можда и једини

случај успешног групног бекства српских војника чак са севера

Немачке које је он организовао, да би преко Холандије, Енглеске,

Француске и Грчке, стигао да учествује у пробоју Солунског фронта

и ослобађању земље.

Мом деди није ни на памет падало да прихвати понуду

француске владе да остане у тој земљи и прими француско

држављанство из истог разлога због кога није прихватао понуђене

више чинове у војсци. Њега је интересовало само да се врати кући

јер је тако васпитаван од стране свога оца и мајке.

Вилотије је, дакле, имао богат, буран и садржајан живот.

Када су ратне трубе утихнуле и када се коначно вратио кући,

даноноћно је радио и проширивао своје имање, најпре заједно са

оцем а потом са својим братом Младеном.

Оженио се 1920. Године, Рувином из суседног села Доњи

Бранетићи, ћерком угледног домаћина Максима Гачановића и са

њом проживео веома леп живот у љубави и слози. Са њом је имао

само једно дете, моју мајку Косану и није ми сасвим познато зашто

није имао више деце. Највероватније се моја баба Рувина у млађим

данима разболела и није могла више да рађа децу. Не верујем да су

постојали неки други разлози, јер се у то време сматрало да

домаћинства треба да имају више деце.

За посебну причу је његов много више него братски однос са

четири године млађим братом Младеном, са којим је остао у

задрузи, односно нису делили имање, све до Младенове преране

смрти. Људи у селу су ми причали да они један другоме никада нису

упутили неку ружну реч, па чак ни најобичнији прекор. Да су се

поделили, могли су да задрже сву земљу коју су имали али како су

остали у задрузи и у време „аграрне реформе” комунистичких

власти после Другог светског рата, део земље преко 10 хектара им је

61

одузет, да би много година касније био враћен наследницима. Након

Младенове смрти, Вилотије је наставио заједнички живот са

Младеновим сином и својим синовцем Гвозденом, све до своје

смрти, поштујући га и волећи као да му је син па чак и више од тога.

Поштујући вредности таквог заједничког живота које се ретко

срећу, ми, Вилотијеви наследници (ћерка Косана и унук Југослав)

смо цело имање и куће оставили Гвоздену, што смо на неки свој

начин сматрали и нормалним, јер је он остао да живи на селу и да се

бави пољопривредом.

За време окупације земље од стране Немаца у Другом светском

рату, Вилотије није активно учествовао у грађанском рату партизана и

четника, већ је сво време провео код своје куће, мада је несумњиво да

је као подофицир краљеве војске био наклоњен четницима. После рата

био је малтретиран од стране комунистичких власти и чак је једно

краће време био и у затвору. По изласку из затвора малтретирање се

наставило кроз обавезну реквизицију пољопривредних производа и он

је као и многи други сељаци који су имали мало више земље третиран

као „кулак” који није наклоњен новој власти. Да би престали са таквим

третманом нудили су му да се са својим имањем учлани у формирану

сељачку радну задругу које су после рата осниване по угледу на

совјетске колхозе. Он је то одмах одбио и због тога се малтретирање

наставило и чак појачало дужи низ година.

Вилотије је био човек какав се ретко среће. Красили су га честитост, поштење, одмереност у односима са људима и разговор без повишења тона, бритка и јасна мисао и као такав био је изузетно цењен домаћин у селу и код свих добронамерних људи који су га познавали. Те своје особине преносио је и на своје потомке и људе са којима је живео. За мене је он остао узор моралности и путоказ како треба живети и пуно пута када је требало да одлучујем о нечему питао сам се „А како би то мој деда Вилотије урадио”. Кад год сам имао времена долазио сам код њега у његово домаћинство где сам се најбоље осећао. Ту, са њим и осталим укућанима, провео сам сво време пре школе а потом све своје летње и зимске распусте. Са мојим дедом Вилотијем „осећао сам се да сам на своме”, имали смо о чему да причамо и он је стрпљиво одговарао на сва моја запиткивања захваљујући чему сам могао и да напишем добар део ових текстова. Његов лик и карактер остаће доживотно у мом сећању.

Умро је 29. априла 1973. године, у својој 81. години,

остављајући ми претходну поруку да на његовом погребу како је

говорио „кажем неколико речи”. Наравно да сам му испунио ту

62

жељу. Садржај опроштајног говора сам сместио на крају текста

„Ратни круг мог деде Вилотија Марића”.

Рувина Марић (1901 - 1969)

Рувина Марић, моја баба по мајци (девојачко презиме Гачановић) је рођена 1901. године у селу Доњи Бранетићи, од оца Максима (умро 1933) и мајке Милеве (1864 - 1954). Сећам се њене мајке Милеве, која је живела 90 година, када је долазила код своје ћерке у Мариће, као веома крепке жене и моја баба је том приликом причала да може да пешачи много боље од ње. Рођена је у селу Брусници, у породици Мартиновића.

Моја баба Рувина је имала брата Милана (кога су стрељали четници у пролеће 1944. године) и сестре: Зорку (удата Брковић, варошица Бершићи), Косану (удата Еровић, село Бољковци) и Росу (удато Јововић, село Љеваја). Од брата Милана су остала деца: Славиша (погинуо на Сремском фронту 1944. године), Лепа (удата Томић, село Ручићи), Радиша, Гојко, Рувина (умрла 1933), Радовинка, Милош и Злата.

Као што се види, у кући Максима Гачановића је било пуно деце, са којом је Рувина проводила своје дечје и девојачке дане у раду, играма али и пословима, све док се није удала, 1920. године, за Вилотија Марића из села Горњи Бранетићи. Са Вилотијем је имала само једну ћерку, Косану - Косу и вероватно су постојали разлози због којих није могла да има више деце. Међутим, Рувина је поред своје ћерке Косе, одгајила и децу из брака Младена и његове друге жене Зорке, када је ова прерано умрла, Росу и Станицу (Цану) тако да су ова деца њу сматрала мајком а она њих својом децом.

Рувина је са Вилотијем имала веома леп и срећан брак. Они

су једно друго поштовали у свакој прилици, а Рувина је свог

домаћина изузетно ценила на начин како је то и приличило у то

време. Њу лично су красили доброта, смерност и поштовање свих

других људи. Свога девера Младена је ословљавала са „брале”.

Јетрве су једна другу називале „сејо” а сва деца у кући, изузев њене

ћерке Косане, су је звала „дада”.

Сећам се да је послове у домаћинству водила заједно са

својом јетрвом Будинком (Младеновом трећом женом) и мало је

примера да су се негде на селу јетрве тако добро слагале као њих

две. Дужи низ година, на пословима у спремању мрса од млека (у

млекару који је много касније премештен на Рајац код викенд куће

63

њеног унука Југослава Мијатовића) њих две су се сваке године

наизменично смењивале, све док касније млађа Будинка није

преузела те послове.

Две јетрве, Рувина и Будинка, из поштовања према својим

мужевима, нису заједно са њима седале за ручак, већ су ручале

после њих. Изузетак је био, понекад, недељни ручак када су

Вилотије и Младен инсистирали да цела породица са свом децом

седне напољу за округлу ниску трпезу и на мале троношке столице

које је Младен посебно направио за сваког укућанина, али и за мене,

тако да се знало чија је која.

Моја баба Рувина је помагала приликом порођаја своје ћерке

а моје мајке, код мог рођења у нашој старој кући у Горњем

Милановцу и остала је ту неколико месеци после порођаја, да

помаже мајци у кућним пословима. За време окупације, када су

прилике у граду постојале критичне, сви заједно су пешке бежали у

25 километара удаљено село Горњи Бранетићи и она је помагала

мајци у ношењу свога унука који је имао само неколико месеци. Све

то и многе друге околности створили су касније један посебан

осећај блискости и везаности мене и моје бабе Рувине, тако да сам је

изузетно поштовао и волео, а она је то сваким својим гестом према

мени више него заслуживала.

Рувина је остала упамћена, поред осталог, по изузетно лепој

цветној башти, где је на око три ара гајила стотине врста цветова, па

је и поред тога имала цвеће у безброј саксија које су биле свуда око

куће. Башта је била ограђена и у њу нико није смео да улази осим

ње, а изузетак је био само њен унук Југослав, кога су тамо привла-

чиле црвене малине које је гајила између цветних леја. Обично бих

при томе ненамерно погазио неке од њених прекрасних цветова али

ми она никада није упутила ни једну реч прекора због тога.

Читавих више од четири деценије касније, Славица ми је

скренула пажњу на неко чудно цвеће са карактеристичним мирисом,

које је самоникло на месту где је некада била стара кућа Марића и

башта моје бабе Рувине. Рајна ми је потврдила да се то цвеће само

рађа сваке године још од времена када се она удала за Гвоздена.

Доиста, видео сам да је то нека врста цвећа кога у данашње време

нема и више сам осетио него што сам препознао да је то цвеће

гајила моја баба Рувина а да је сваке године семе опадало да би се из

њега на пролеће појавили цветови. Да ли то моја баба Рувина

64

деценијама преноси неку поруку, која чека да бих је после толико

година примио.

Сећам се да сам се само једном по мало љутио на своју баку.

Имао сам доста озбиљне стомачне проблеме са брухом и она је из

жеље да ми помогне покушавала да заварчивањем са куваним

јајетом (што су јој рекле друге жене) одагна моју болест. Већ одмах

сутрадан а и много пута касније када сам се сетио тог догађаја, било

ми је жао што сам се љутио на моју најдивнију баку на свету.

Када је моју баку стигла болест срчане и плућне астме,

настојао сам при сваком мом доласку у село да јој олакшам болове,

доносећи разне чајеве и говорећи јој да ће болест проћи и да ће јој

поново бити добро. Рувина Марић је била изузетно уредна и

педантна жена. У ноћи када је умрла, укућани су сутрадан нашли

уредно спаковано одело и чарапе које је скинула и ставила на место

где их је уобичајено одлагала. То значи да и ако је имала велике

болове није пропустила ни ту прилику да пре легања у кревет

спакује своје ствари као што је то чинила и свако друго вече током

целог свог живота. Када је моја бака Рувина умрла, 1969. Године,

било ми је страшно тешко и кроз сузе сам једва успео да се

поздравим са њом следећим опроштајним говором:

На дан сахране 4. септембра 1969. године

Горњи Бранетићи

Мила моја бако,

Ево, дошао је тренутак да ја, твој унук, стојим поред твога

ковчега и треба да се последњи пут опростим од тебе. Смрт је

одлучила тако иако си могла да будеш међу нама и да живиш међу

старима и децом који су те волели и којима си још била потребна.

Нека ми нико ко мисли друкчије у овом тренутку не замери,

али чини ми се да си од свих људи највише волела мене. За тебе сам

био и остао оно дете које је свако лето проводило у твојој кући

стварајући ти хиљаде додатних послова и проблема које си ти са

радошћу обављала. Можда је и најбоље тако јер ма колико унуци

порасли они за своје баке увек остају деца. Једино против чега се

твоја осећајна природа бунила, иако ти је твој до задњег часа

бистри и непомућени разум говорио да тако мора бити, били су моји

све ређи доласци код тебе у село. Судбина која кроји путеве људи

подједнако како у животу тако и у смрти, физички нас је удаљила и

проредила наше сусрете мада баш зато је у нашим срцима љубави

65

бивало из дана у дан све више. У последње време, а нарочито како те

је болест примицала твом последњем дану, чинило ми се да те сваки

мој долазак све више радује и олакшава ти болест и зато опрости

ми, бако, што ти доласци нису могли да буду чешћи. Не знам да ли си

слутила да наше виђење од пре две недеље треба да буде последње,

али се сећам како је радост пунила твоје лице кад си ме угледала. Све

ми се чини да је моје детињство завршено тек са данашњим даном,

јер је заувек отишла особа која никада није подигла глас на мене,

нити се наљутила иако сам то безброј пута заслужио.

Мила моја бако, ниси се плашила смрти, већ само дуге

болести и помућеног разума. Судбина је услишила молбе твога

племенитог срца и ниси се мучила дуго, а разум ти је био бистар до

последњег часа. Ако је неко заслужио ту правду онда си је ти

заслужила. Тешко је данас сусрести човека који није свога

ближњега ни нехотице увредио. А ти си била управо то. Била си

узорна супруга и делила добро и зло са својим мужем, кога си данас

оставила и који се са тобом може поносити. Уживала си

поштовање села, јер си била оно што је данас тешко наћи -

племенито и осећајно људско биће.

Родила си само једну кћер, али си одгајила и васпитавала

пуно деце. Смрт те је управо и данас однела са вршења те

племените дужности. Оно што си дала тој деци, од којих нека

имају и своје унучиће и децу, вредније је од сваког образовања и

школе - то је стицање осећања поштених и племенитих људи. То

осећање си пренела на све укућане у кући коју никад ниси волела да

напушташ за дуже време. Зато ти обећавам да ћу остати

привржен тој кући и тим људима исто као и кад си ти била са

њима.

На крају желим да кажем, а мислим да тиме испуњавам и

твоју жељу, да људи који су били блиски теби не треба да се у

потпуности предају болу, већ да, са успоменом на тебе, продужимо

да трајемо и живимо на овом свету, до часа када ћемо се

придружити теби.

Нека ти је, мила моја бако, лака земља и вечни починак у њој. Твој унук: Југослав Мијатовић - Цицко

Младен Марић (1896 - 1955)

Младен Марић је, као и његов брат Вилотије, био поштен и

честит човек, али човек другачијег менталитета. Растао је, као и

66

Вилотије, под сталним назором свог оца Ђорђа. Касније, када је

одрастао, између њега и старијег брата је осим велике љубави,

постојала неписана подела рада. Док се Вилотије претежно бавио

земљорадњом, Младена је највише интересовао рабаџилук и волео

је да у својој штали има најбоље волове у селу.

Заиста, када смо ми као деца и чобани подбадали волове да се

огледају који је најјачи, победу су увек односили Младенови

волови. Живо се сећам за мене узбудљивих, али и доста опасних

трка воловских кола, увече, када смо се враћали са великог вашара у

Такову. Канате или лотре су биле пуне људи који су седели на

страницама кола ногу истурених напоље. Негде на равном делу пута

рабаџије би устале и стајале на колима једном руком држећи се за

ступац и управљајући колима, а другом су прутом терали волове да

из њиховог спорог хода пређу у трк, који баш и није био својствен

воловској запрези. Људи и жене на колима су из страха вриштали,

ми деца бисмо уплашено седели у средини кола, и то би трајало све

дотле док Младенови волови не би избили на челну позицију, а они

иза њих, видећи да су изгубили трку, прешли на успорено кретање.

Тек тада би и Младен успорио и трка је била завршена са истим

победником као и претходних година. У селу је то било уобичајено

у то време, али је Младен посебно нагласио да, када умре, његови

волови морају на зимским саоницама да га однесу у гробље, што је

уистину и било.

МЛАДЕН И БУДИНКА МАРИЋ

67

Са добрим воловима Марићи су могли да довуку камен из

каменолома за градњу помоћних зграда, дрва из шуме за зиму, да

среде летину, да помогну својим сестрама и зетовима да направе

куће. Учитељ Драгослав Којић из Штавице ми је причао да је

Младен са воловима био код њега 14 дана и ноћи помажући му да

направи кућу. Са својим воловима Младен је, са другим рабаџијама,

ишао чак до Београда, носећи да прода мрс, свежу и суву шљиву,

крушке и јабуке, ракију и вероватно и неке друге сеоске производе.

Из Београда је доносио шећер и со у крупицама и гас за петролејке,

за осветљење. Нека друга куповина није долазила у обзир, јер је све

код браће Марића било подређено куповини земље. За пут до

Београда и натраг до Горњих Бранетића Младену је, са његовим

воловима, требало 6 дана и ноћи.

Живо се сећам једног детаља који ми је мој „други деда”

Младен, како сам га ја звао, испричао. Критична деоница његовог

пута је била Липовачка шума у околини Београда, кроз коју је морао

да прође. У њој је често било разбојника и лопова који су по мраку

сачекивали рабаџије са колима у намери да им отму или украду

намирнице које су носили кући по повратку. Због тога рабаџије

никада нису смели да иду сами, већ само у групама од најмање 30

кола и због тога су се у поласку сачекивали, да би се прикупила

таква група.

Догађај о коме је реч одвијао се, по прилици, следећим

сценаријом. Младен је, као најмлађи, био на зачељу колоне а роба

коју је пазарио налазила се у отвореним канатама и само се у

случају кише покривала поњавама. Лопов који се припремио за

њихов пролазак био је сакривен иза неког дрвета за које је везао уже

док је на другом крају ужета био везан гвоздени шиљак сличан

великој удици. Како су рабаџије па и Младен дремали на колима,

лопов је код проласка последњих кола забио шиљак у џак на

колима. Младен је кроз полусан осетио да су се кола мало тргла и,

како каже, „викнуо је на волове” који су продужили даље. Кући је

дошао са једним џаком шећера мање и наравно његовој секирацији

није било краја али ни помоћи осим искуства да следећи пут не

дрема док пролазе Липовачку шуму ...

Други Младенов хоби је био столарски занат, који он није

изучио код мајстора већ је био самоук. Вероватно је да је основе тог

заната упознао и код свог пријатеља и комшије Милорада Марића

68

који је био заиста прави мајстор у том послу али то свакако не би

много помогло да Младен није имао посебан афинитет за ту врсту

рада.. У пространој брвнари, качари, иза њега су остали разни

столарски алати, пре свега мали и велики рендићи, као и велики

дрвени сто - тезга - на коме је радио. Сви ми у кући имали смо мале

дрвене столице троношке које је он направио, заједно са пространом

трпезом за којом се по лепом времену јело напољу. У почетку смо

користили и дрвене кашике његове производње, док касније нису

дошле алуминијумске.

Младен је волео друштво, волео је боемски живот и са

другим косачима у селу могао се видети увек кад је долазила сезона

тада једино могућег ручног кошења ливада. Нисам могао имати

више од 5-6 година, када ме је наговорио да на њиховом бунару где

су долазили суседи на воду, питам рођаку, удовицу Бранку, да ли јој

је те ноћи долазио Буин, што је био надимак за Десимира

Жижовића, њеног пријатеља. Бранка се грохотом насмејала и

гласно, да он чује, питала ме „Дали ти је то Млађо рекао да ме

питаш”. Деда Младен је исто тако гласно одговорио да ми ништа

није рекао и ја сам био по мало љут на њега јер није рекао истину а

ја сам још био мали да бих знао о чему се ту ради.

Младен није као његов старији брат Вилотије учествовао у

ратовима, али је остало запамћено да је војску служио у граничним

трупама.

Младен се три пута женио, јер су му прве две жене умрле.

Прва жена се звала Драгомирка (девојачко Јеличић из Горњих

Бранетића), друга Зорка (девојачко Ковачевић, село Срезојевци) и са

њом је имао две ћерке: Росу и Станицу (Цану) и трећа Будинка

(девојачко Васовић из Горњих Бранетића) и са њом је имао ћерку

Десанку, сина Милића (који је умро месец дана по рођењу) а потом

и сина Гвоздена. Моја мајка ми је причала да је, како су се у

породици стално рађала женска деца, када се родио Милић

направљена велика фешта и то је једини случај када је мој деда

Вилотије мало више попио. Када је ово дете убрзо умрло, код

рођења следећег Младеновог сина није било весеља, а детету су

дали име Гвозден да би се бранио од болести.

Младен је умро доста млад, у својој 59. години живота. Пре

тога је око годину дана имао проблеме са тромбозом руке и ноге,

па како је болест напредовала имао је неколико операција али, по

69

свему судећи, оне нису урађене на најбољи начин, јер напредовање

болести није заустављено. Његов син Гвозден и ја смо имали по 15

година када је Младен умро. Добро се сећам да су ми други

укућани казали да ту ноћ не спавам у Марићима, већ да одем у

Мијатовиће јер ће Младен ту ноћ умрети и да дођем сутрадан. Када

сам излазио из собе мој „други деда” ме је са кревета у углу упорно

посматрао и ја сам застао и гледао њега. То је трајало скоро минут

и не сећам се да ли смо један другоме нешто рекли. Био је то неми

поздрав нас двојице. Сутрадан кад сам се вратио из Мијатовића,

још из далека сам чуо кукњаву жена и знао сам да више немам мог

„другог деду” кога нисам одвајао од свог деде Вилотија. На

сахрани је најтеже било мом деди Вилотију, који је брата Младена

изузетно волео.

Будинка Марић (1907 - 1980)

Будинка Марић је била трећа супруга деде Младена и како сам њега звао „други деда” њу сам звао „друга баба”. И у једном и другом случају та реч „други” мени није означавала некакву хијерахију, мени су у најранијим данима мога детињства једноставно рекли да тако треба да их зовем и ја сам то прихватио и користио само зато да би се знало кога деду или бабу зовем. Њих све четворо за мене су значили препознатљиви драги миље села и фамилију моје мајке, у коме сам се осећао неспутано и срећно и где сам за све њих био љубимац коме су испуњавали све жеље које су могли да испуне.

Будинка је рођена такорећи у комшилуку Марића, само неколико стотина метара даље од њихове куће, у фамилији Васовић од оца Љубомира и мајке Јованке - Јоке. У кући је било пуно деце. Поред Будинке, ту су били њена браћа Василије, Радован и Драгослав и сестре Росанда (удато Дробњак, село Доњи Бранетићи), Наталија (удато Мићовић, село Бољковци), Славка (удато Дамљановић, село Калиманићи) и Машинка (удато Лучић, село Горњи Бранетићи). То значи да је Будинка проживела своје детињство у раду и игри са пуно деце, што дечје дане чини незаборавним.

Када је Младен по други пут остао удовац, решила је да прихвати његову понуду и уда се за свога згодног комшију али како су се плашили да је можда њени неће дати за удовца са двоје деце, договорили су се да кришом увече побегне у Мариће. Моја мајка Коса ми је причала да се то десило када је она била дете и из знатижеље је пошла за својим старијим који су сви одједном пошли

70

негде из куће. Када је Будинка дошла на заказано место повели су је у нови дом и не примећујући да је и Коса пошла са њима. Када су младу повели кући моја мајка је потрчала за њима, сада у другом правцу, и заглавила се у трње и остругу тако да није могла да се ослободи и почела је да запомаже. У општем расположењу и галами једва су чули њен плач и тек након извесног времена је ослободили тако да је она долазак Будинке у Мариће запамтила по великом страху који је преживела.

Будинка је имала добар и срећан брак са Младеном и они су

лепо живели све до преране Младенове смрти 1955. године.

Запамтио сам да је Младен волео сасвим добронамерно да се шали

на њен рачун, шалама које нису никог вређале већ су терале на смех

и Будинку и остале укућане. Тако, једном, кад сам био сасвим мали,

стајао сам иза свог „другог деде” и рекао му да има уместо једног

три „цвета” у коси и питао га зашто је то тако. Рекао ми је гласно да

чују и други да три „цвета” значе да треба да сахрани три жене, а

пошто је две већ сахранио остало је још да сахрани и Будинку.

Међутим, Будинка је надживела не само мужа, него и јетрву и

девера и умрла је 1980. у својој 73. години, а ја сам за сво то време,

кад су други стари поумирали, у њој видео присуство свих њих

четворо.

Младен је имао и друге шале на рачун Будинке. Кад ме је

моја мајка као дете купала, он јој је говорио: „Косо, удави то дете

купајући га. Зар не видиш да због тога не може да порасте. Будинка

окупа Гвоздена са једном циментом воде и зато је он тако велики,

јер се из ђубрета расте”.

Будинку су красиле доброта, весела нарав и дружељубивост.

Остала је упамћена као добра планинка (производња сира и кајмака

са дрвеним карлицама и чабрићима у дрвеном млекару који је у

време писања овог текста смештен на Рајцу као помоћна зграда).

Умела је до перфекције да испече погачу у црепуљи која се затрпава

у врућ пепео, из кога се могла извадити само једном, кад је печење

завршено и она је са непогрешивом тачношћу знала кад је време за то.

Са својом јетрвом Рувином, Будинка је обављала и неке

послове који су код мене изазивали посебно интересовање. Зими, по

највећем мразу, у раним јутарњим сатима, ишли су на извор

„Корита" и дрвеним пракљачама сатима лупали по грубом вешу од

тежине да би га донеле кући на обрамици у залеђеном стању.

Тежину од конопље су „навијали” на широко вратило вукући га

71

затегнутог сасвим споро на санкама на која је био натоварен тежак

камен и на коме сам ја волео да седим и да се тако спороходно

возим.

Будинка је, у својим каснијим годинама, умела, више него

било ко други, да оствари блиски контакт са много млађим женама и

девојкама, причајући им о разним женским темама, док су је ове

дуго и пажљиво слушале, прекидајући је само својим запиткивањем

о томе како се треба понашати са мушкарцима.

Када је годину дана пре ње умро мој отац Здравко Мијатовић,

било јој је посебно жао и када ми је то говорила јасно се видело да

то не чини тек тако зато што је то обичај, већ да заиста тако и мисли

и саосећа са мном и тиме ме је посебно задужила.

Непосредно пред смрт, изразила ми је жељу да је одведем на

Рајац да види шта ја то горе радим на својој викенд кући, да би, како

је рекла, „то пренела мојој баби Рувини и дедама Вилотију и

Младену”. Ја сам јој испунио ту жељу и одвезао је до викендице

коју сам почео да градим те 1980. године. Све док није умрла,

касније те исте године, дуго смо о томе причали, сећајући се да је

тамо било само камење и трње.

Са њеном смрћу 1980. године, нестала је и последња особа од

велике четворке (Вилотије, Младен, Рувина, Будинка) који су трајно

обележили једну етапу мога живота.

Косана Мијатовић - Коса (1921 - 1998)

Моја мајка Косана Мијатовић - Коса (девојачко Марић)

рођена је 23. августа 1921. године у селу Горњи Бранетићи, од оца

Вилотија и мајке Рувине Марић. Коса није имала рођених браће и

сестара (Вилотије и Рувина више нису имали деце) али, како су у

кући живела у задрузи два брата (Вилотије и Младен, са својим

женама Рувином и Будинком) који никада нису делили

домаћинство, она је својом браћом и сестрама сматрала децу стрица

Младена које је овај имао са другом и трећом женом. То су били

сестре Роса и Станица (Цана) а касније доста млађи Десанка и брат

Гвозден.

Дакле, Коса је одрасла са Младеновом децом и целог живота

их је сматрала рођеним сестрама и братом, па је такав однос пренела

и на мене који сам у њеним сестрама видео рођене тетке а у

72

Гвоздену, који је био моје годиште и са којим сам одрастао, више

брата него ујака, мада га нисам звао братом јер ме старији нису тако

учили.

Коса је своје детињство провела у раду у пољу, кућним

пословима и играма са сестрама (Гвозден је био доста млађи) али и

са другом децом у селу којих је у то време било доста. У доба њеног

детињства у кући Марића живело се веома скромно, јер је породица

била посвећена куповини земље, па се о другим стварима није ни

размишљало нити је за њих имало средстава. То значи да Коса није

могла ни размишљати о неким лепим хаљинама које приличе

девојчицама њених година. Касније, у разговору са мојом мајком,

показивала ми је деформисане прсте на нози који су настали од

лоше обуће, ручно прављених опанака од грубе гуме, јер није могла

у раном детињству да има ни пристојну обућу. Ти деформисани

прсти на нози су јој сметали и касније да носи неке лепе ципеле

(најчешће је носила папуче, тзв. „зепе”) а кад је обувала ципеле

морала је претходно да завија прсте. Много касније, у договору са

мном, хтела је да оперише два или бар један од ножних прстију леве

ноге, али је на крају од тога одустала.

73

КОСА, РОСА И ЦАНА (ТРИ СЕСТРЕ)

Коса је уписала четвороразредну основну школу у селу и

завршила је као најбољи ђак школе. За боравак у тој основној школи

везивале су је многе успомене и она је о њима често и радо причала.

Посебно јој је било жао што је њена школска фотографија по

завршетку последњег четвртог разреда била негде загубљена код

Добринке, локалног фотографа у Горњем Милановцу, јер је њен

школски друг Десимир Жижовић „Буин” (1920 - 1996), локални

уметник, био расположен да је увелича у више примерака. Причала

ми је како их је једна девојчица стално јурила да им отме ужину коју

су доносили од кућа, али да је она бежала стотине метара ван

школског дворишта да јој ова неби отела оброк.

Посебно ми је описивала како је била лепа велика свечаност

у школи када је завршили последњи четврти разред. Њен школски

друг „Буин” је за ту свечаност по фотографији на зиду нацртао

слику краља Александра, а учитељ ју је урамио и ставио поред

постојеће фотографије. Инспектор који је за ту прилику дошао у

школу на свечаност није могао да препозна која је од те две слике

74

службена фотографија. Коса је са завршетком четвртог разреда

основне школе добила сведочанство, које је сачувала и у коме стоји

да је школске 1931/32 године, из свих 12 предмета имала највише

оцене - петице.

По завршетку основне школе, родитељи нису дали ћерку на

даље школовање, како због недостатка средстава, тако и због

уверења које је владало у то време да женско дете треба само да

научи да чита и пише и да јој даље школе нису потребне. Из

каснијих многобројних контаката са мајком, имао сам прилике да се

уверим да је о томе говорила са извесном сетом и да је свакако била

расположена да се даље школује, само да је за то добила прилику.

Моја реална претпоставка је да је мој деда а њен отац

Вилотије осећао по мало грижу савести што јој није омогућио даље

школовање. Зато је каснији распис Владе Краљевине Југославије да

се, под патронатом краљице Марије, оснива домаћинска школа за

женску децу у Панчеву, која траје једну школску годину, и да је

школовање бесплатно, односно да трошкове сноси држава, схватио

као прилику да унеколико исправи своју грешку. Наравно, Вилотије

није пропустио прилику да претходно лично оде у Панчево и увери

се да карактер и организација школе одговарају његовим моралним

назорима и кад се уверио да је тако, питао је ћерку да ли жели да

иде у ту школу. Коса је наравно била пресрећна и одмах је

прихватила понуду чак и не питајући оца каква је та школа, колико

траје и који предмети се уче у тој школи. Пре поласка у школу

добила је здравствено уверење од доктора Душана Стефановића из

Горњег Милановца (које је у време писања овог текста сачувано) да

је здрава и способна да иде у школу.

Школа у Панчеву је била строго интернатског типа (смештај

и исхрана су били унутар круга школе) а Коса је ову школу

похађала у току 1936. године. Примане су девојчице са подручја

целе Југославије и то је био још један у низу узалудних напора

династије Карађорђевић да се одржи јединствена држава Југославија

која је већ тада, а посебно са убиством краља Александра Другог

Карађорђевића те 1934. године у Марсеју у Француској, била

озбиљно уздрмана.

75

КОСА У ДОМАЋИНСКОЈ ШКОЛИ У ПАНЧЕВУ

Коса је и у овој школи била међу најбољим ђацима. Крајње

уредно и педантно, водила је све забелешке из школе и сачувала их

целог живота, као нове, свеске у којима је те белешке писала. Моја

је намера да у прилогу целокупног текста који ћу покушати да

напишем, дам њене рецепте које је записивала у оквиру предмета

„Теорија кувања”. Из школе је донела своје сведочанство са

одличним оценама (издато по завршетку школе 26.11.1936.год.) а

имала је следеће предмете: Српскохрватско-словеначки језик,

Телесно и душевно васпитање, Земљопис и историја, Хигијена,

Физика и хемија, Рачун, Домаће газдовање, Живинарство,

Млекарство, Градинарство, Кување мешење и други практични

радови, Ручни рад, Владање и Вредноћа.

Моја мајка се, по први пут у животу, сусрела са, да тако

кажем, широм европском културом која је имала своја правила,

толико другачија него у њеном селу, да је требало доста напора да

се то схвати. Тако је једнога дана, како ми је причала касније, њена

другарица из Словеније добила од суда позив да се појави на

оставинској распави с обзиром да јој је умро отац. Коса и њене

другарице из Србије су биле силно зачуђене зашто се на расправу

позивају женска деца и како то да она имају право да наслеђују

76

имовину кад се у њеном селу зна да имовина припада и остаје само

мушкој деци.

Када је школска година завршена и када се Коса вратила

назад у село, било је то као да се враћа у Средњи век. Наравно, она

је морала одмах да прихвати сва правила која су владала у селу и у

домаћинству и пре њеног одласка али је, много пута, кришом

узимала своје свеске, фотографије и сведочанство, читајући их и

сећајући се сваког детаља из своје школе у Панчеву. Ту се вероватно

и родила њена прва идеја да се, ако може да бира, не удаје у село већ

да иде у град да живи.

Мој деда Вилотије, вероватно видећи је како кришом гледа

своје фотографије из школе, одлучио се да јој купи у то време

вредан поклон - шиваћу машину на којој је она и учила да ради у

школи иако је њена мајка Рувина већ имала своју шиваћу машину

коју јој је отац Максим дао у мираз кад се удала за Вилотија.

Међутим, да се то у фамилији не би тумачило погрешно, одлучио је

да купи две машине, једну за њу и другу за њену сестру од стрица

Росу, која је била нешто млађа од Косе.

Био је то, у то време, заиста вредан поклон и нешто потпуно

необично у фамилији Марић која је и даље била окренута само

куповини земље. У селу је то било доста необично и сељани су то

одмах повезали са причама да Вилотије спрема мираз за Косу и Росу

што би се уистину тако и могло тумачити, иако мој деда у том

тренутку то заиста није имао у виду, већ је желео да учини

задовољном своју јединицу.

Ту своју шиваћу машину, која је произведна у Немачкој и

купљена крајем 1936.године, моја мајка је до своје смрти сачувала у

стању у каквом је и набављена, са све резервним деловима и

гаранцијом. Росина машина би вероватно била исто тако сачувана

да је она имала прилике да је чува, али то нажалост није био случај,

и њу су деца у Росином одсуству упропастила али се као успомена и

даље налази у Лазаревцу код њене млађе ћерке.

Коса је на својој шиваћој машини шила све што је научила у

Панчеву а касније је, као самоука, постала прави стручњак за

шивење, посебно женске гардеробе. Она никада, ни тада а ни

касније, није дозвољавала да неко седне за њену машину и једино

сам јој ја помагао ако је требало да се дотегне каиш за ножно

покретање машине. Једно време сам је убеђивао да купимо

77

папучицу за електрични погон машине, али је она на крају од тога

одустала и мислим да је добро што је тако одлучила. На тој шиваћој

машини је сашила много ствари, посебно за сву своју ближу и даљу

родбину, а умела је да седи за машином и да се не одмара цео дан и

ноћ све док предмет шивења не би био готов. Никада никоме није

наплатила своје шивење јер она једноставно то није радила због

тога. Мени је по завршетку Другог светског рата, у општој

немаштини, од крпа састављала и шила оделца и то је чинила тако

вешто да је то изазивало завист друге деце и њихових мајки.

Косина унука, а моја ћерка Марина, је изразила жељу да јој

остане та машина и наравно, тако ће и да буде.

Коса је посебно волела и помагала своје сестре и то је ишло

до те мере да је у случају њене сестре Росе ризиковала неспоразуме

и неразумевања са својим родитељима. Роса је била једна од

најлепших, ако не и најлепша девојка у Горњим Бранетићима. Она

је имала веома несрећну и тешку судбину и моја мајка је била једина

која ју је разумела и тешила што јој је вероватно значило пуно. Росу

су Марићи (мајка јој је умрла млада и Роса је није ни запамтила),

против њене воље, веома младу удали за материјално сређеног

домаћина Милоша Трнавца са којим је имала две ћерке: Десанку

(Десу) и Милку (Цицу).

Роса је још од раније волела сиромашног сеоског момка

Боривоја Јестровића и та љубав је била толика да је касније побегла

из куће свог мужа и отишла да живи са њим у Чачак. Сећам се да је

мојој мајци говорила да се дуго премишљала те ноћи да ли да се

убије или оде за Боривоја Јестровића. Марићи јој то никада нису

опростили и она за њих једноставно више није постојала. Једини ко

је одлазио код ње и примао је у своју кућу била је њена сестра а моја

мајка Коса. Сећам се да је она често долазила код нас из Чачка у

Горњи Милановац и да је моја мајка ишла у Чачак и да су она и моја

мајка чак заједно радиле неке послове за народну радиност у Чачку.

Роса је била дубоко несрећна особа и патила је за својом

децом, којој је било забрањено да је виђају и која су због ње имала

несрећно детињство. Сећам се да је једнога дана моја мајка удесила

да Роса дође код нас кад јој је једна од ћерки, млађа Милка, дошла

код нас. Остало ми је у сећању огроман страх детета кад је видела

своју мајку јер је знала да тиме чини „смртни грех” и да ће имати

несагледивих последица кад се врати кући.

78

Роса на крају није могла да издржи што не може да виђа своју

децу и што је отац више не прима у кућу и тешко се разболела од

туберкулозе, која је тада била неизлечива болест. Боловала је

неколико година да би умрла млада, јануара 1958. године (у својој

36. години) и сећам се да је камионом муж Боривоје Јестровић

дотерао прво код нас у Горњи Милановац а затим је продужио у

Горње Бранетиће где је, по њеној жељи, сахрањена у

гробљу„Башчина” у селу. Ту је желела да се сахрани из разлога што

се надала да ће је ћерке обилазити на гробљу кад нису смеле да је

виђају док је била жива. Колико су њене ћерке имале несрећно

детињство због своје мајке, сведочи и то што су старију ћерку

Десанку њен отац и маћеха удали на дан сахране њене мајке, што се

не памти да је икада учињено у нашим крајевима.

Чести долазак њених ћерки на њен гроб, касније кад су се

удале, дао је за право мом уверењу да оне и поред великих

притисака, никада нису престале да воле своју мајку. Моја мајка и

ја, а касније и њен брат Гвозден, никада нисмо пропуштали прилику

да, када посећујемо наше старе на гробљу, запалимо и свећу за душу

Росе на њеном гробу, а Гвозден је много касније дао да се обнови

оквир гроба који је претио да се сруши.

Моја мајка Коса је имала веома блиске односе и са другом

сестром Станицом (Цаном) која је била удата у Прањане за Недељка

Миловановића и која такође није запамтила своју мајку као и Роса.

Њој и њеној ћерци Милици (иза Цане је остао и син Вилотије) је

сашила безброј предмета гардеробе. Сећам се,тада сам био мали, да

је Недељко дошао у Мариће да проси Цану са још два друга у

пратњи и ја сам питао ко ће од њих да буде њен муж. Кад су ми

показали Недељка, ја сам моју тетку Цану убеђивао да се уда за

једног од његових пратилаца јер је, како сам рекао, био много

лепши и никако ми није било јасно зашто су се сви овом мом

предлогу толико смејали. Моја мајка ме је једва убедила да то тако

треба да буде. Цана је била јако добра и мила особа и волела ме је,

али се лако и често осећала повређеном кад год јој се чинило да има

разлога за то и сви су, па и моја мајка, морали строго водити рачуна

да и нехотице не кажу нешто што би је повредило. Моја мајка Коса

ми је често причала да је разлог томе што није имала мајку и што је

у младости доживела тешку трауму када је од друге деце у школи,

грубо како то деца понекад могу да буду, сазнала да јој моја баба

Рувина није рођена мајка.

79

Десанка и Гвозден су били доста млађи сестра и брат од

стрица моје мајке. Према њима се Коса више односила као према

својој деци, него као према брату и сестри, што је, због њихових

година, било и разумљиво. Млађи Гвозден је био чак и годиште

њеног сина. Посебно је волела, када дођу код ње у Горњи

Милановац, да нас све поведе код локалног фотографа Добринке и

да се сви ту сликамо. За мене и Гвоздена је ко зна где налазила

истобојне комаде гардеробе, најчешће џемпере или

пуловере(засигурно их је позајмљивала из неке радње) да би имали

такву заједничку фотографију. На тај начин, она је свесно или

подсвесно желела да се између мене и Гвоздена успостави исти

однос какав је био између њеног оца и стрица (Вилотија и Младена)

и у томе је у потпуности успела. Када сам јој ја доста касније након

смрти мога деде, а њеног оца Вилотија, предложио да се одрекнемо

свега што њој по закону припада у корист њеног брата од стрица

Гвоздена, видело се да је одушевљена том идејом и да ми је због тог

предлога била посебно захвална.

Моја мајка се удала 1938. године за Здравка Мијатовића, сина

угледног домаћина из Горњих Бранетића Светозара Мијатовића

блиског саборца Вилотија Марића из Балканских и Првог светског

рата, који су тиме постали и пријатељи. Коса је упознала Здравка на

сеоским вашарима где је, како је то приличило у то време, долазила

увек у пратњи свога оца и мајке. Косанини родитељи су намеравали

да сачекају још једну или две године са удајом ћерке, јер је она

имала тек 17 година, али је Здравко инсистирао на женидби са њом

бојећи се да ће га, у противном, отац оженити другом девојком.

Коса је пристала да се уда за 10 година старијег Здравка, једног од

најлепших момака у селу и њени ротитељи су на крају пристали.

Опис ових догађања најбоље се види из писма мога оца Здравка

Мијатовића мојој мајци Коси, тада Марић,које је дато уз опис

живота мога оца Здравка.

У тексту „ПОСТАЊЕ” описани су догађаји везани за долазак

мојих родитеља и њихов заједнички живот после венчања у Горњем

Милановцу, заправо неколико месеци касније јер је Коса прве

месеце након удаје провела у кући свога свекра Светозара

Мијатовића у засеоку Врановица села Горњи Бранетићи. У том

тексту су дати и други догађаји везани за моју мајку све до мог

поласка у основну школу у Горњем Милановцу а делови текстова о

мојим родитељима се налазе и у другим деловима овог списа.

80

Када сам ја дипломирао на Економском факултету у

Београду, 1963. године, и када сам одлучивао да ли да останем у

Београду или се вратим у мој родни град Горњи Милановац, моја

мајка је, из неког њој знаног разлога, више волела да останем у

Београду. То наравно није било из разлога да ме удаљи од себе, јер

је она касније велики део свог живота провела код нас у Београду,

уз своје унуке Марину и Милана за које је недовољно рећи да их је

волела јер их је она напросто обожавала. Њен живот је са њеним

унуцима постао много садржајнији и богатији а дочекала је да види

и свог праунука од ћерке Николу са чијим рођењем је постала

дефинитивно срећна и пресрећна особа.

Моје последње виђење са мајком је било 21. јуна 1998.

Године, када сам био код ње у Горњем Милановцу и истог дана се

вратио у Београд. Сутрадан сам, по обичају, покушавао да је

добијем телефоном али се није јављала. Када сам, у току дана, то

покушао безуспешно још неколико пута, назвао сам комшије да

провере да ли је у кући. Није изгледало да је толико болесна али ја

сам у срцу осетио злокобну зебњу да се можда није догодило оно

најстрашније. Комшије су је нашле у купатилу где је, као и сваког

јутра ушла да се умије и очешља а касније су ми лекари рекли да је

то био фатални срчани удар. Умрла је 22. јуна 1998. године, како је

и прижељкивала, брзо, да се много не мучи. Умрла је дивна,

карактерна и надасве поштена особа, којој сам ја и као мали и као

одрастао увек био у првом плану, којој неизмерно пуно дугујем и

коју сам волео за живота и наставио да је волим и после њене смрти

а што ће трајати доживотно.

Када смо је сахранили, сутрадан сам изашао сâм на њен гроб

у старом гробљу у Горњем Милановцу, где се налази наша

породична гробница и где је већ 19 година пре ње сахрањен њен

муж а мој отац Здравко Мијатовић. Седео сам наспрам њихових

ликова на мермерној плочи и сво време сам гледао необичну појаву

на њеној слици. На сунчаном дану златасти оквир око њене слике се

пресијавао да би пресијавање нестајало и поново се појављивало.

Гледао сам и слику свог оца и на њему те појаве није било. Остаје

ми да верујем или не верујем да је желела још једном да ме

поздрави. Ја сам се у свом избору одлучио за ово прво.

81

Домаћинство Гвоздена Марића

Гвозден Марић, син Младена и Будинке Марић, рођен је 26.

фебруара 1940. године у селу Горњи Бранетићи. Име је добио са

жељом родитеља, стрица и стрине, да буде гвозденог здравља,

пошто је од болести умро његов старији брата Милић кад му је било

само месец дана. Такође, приликом рођења није прављена никаква

свечаност да се не би „призивала болест” јер је код рођења брата

Милића приређено право „гала” славље пошто се, после много

година рађања женске деце, у породици родило прво мушко дете.

Исте 1940. године, крајем октобра, моја мајка је родила мене, кад

такође, из наведеног разлога, није било никакве „журке”, тако да

сам ја исто годиште као и мој ујак Гвозден.

С обзиром да смо Гвозден и ја исписници, наше дружење је

почело одмах кад смо постали свесни себе и један другог и ево траје

и у време писања овог текста. Временом, а вероватно под утицајем

заједничког лепог живота браће Вилотија и Младена, ми смо се

понашали као сличан „млађи дует”, чему је посебно допринело и

свесно усмеравање моје мајке. Она није пропуштала ни једну

прилику да пренесе тај осећај на нас двојицу. Ако би Гвозден са

старијима долазио у Горњи Милановац, водила нас је код локалног

фотографа Добринке, позајмљујући у некој радњи истобојне

џемпере да бисмо личили један на другог. Разлика је била само у

томе што се Гвозден „метнуо на своје ујаке” па је за разлику од оца

Младена био крупне грађе и висок, а ја сам био што би се рекло

„ситније грађе”.

ЈУГОСЛАВ И ГВОЗДЕН

82

Наше игре су најчешће биле, заједно са другом сеоском

децом, код чувања стоке даље од куће, јер кад смо били у кући

Гвоздену су увек налазили многе послове које је морао да одрађује

све до мрака. Мени нису давали посао, али пошто ми је било

досадно самом увек сам настојао да се и ја укључим у оно што је он

радио, наравно, дајући много мањи ефекат од њега кад је било

плаштење, доношење дрва или било шта друго. Кад смо чували

стоку играли смо са другом децом „гуџе”, „клиса и машке”, понекад

шутирали и крпењачу, где сам једино био бољи од њега.

Како је време пролазило, Гвозден је имао све мање времана

за игре и само понекад, кад старији нису били ту, скакали смо са

тавана штале на дебелу простирку сламе, што је била доста опасна

забава коју су нам старији забранили чим су први пут видели шта

радимо. Кад смо обојица пошли у школу, виђања су била много ређа

јер он је ишао у основну четвороразредну школу у селу, а ја у

Горњем Милановцу. Па ипак, настојали смо да на распустима

„надокнадимо изгубљено време”. Понекад, кад сам био у селу кад

моја школа није радила а његова јесте, мајка ме је наговарала да

идем са њим у сеоску школу „да се не бих досађивао код куће” а

сеоски учитељ Стојан није имао ништа против. За време распуста

понекад бих успевао „да измолим” своје деде да и ја са њима и

Гвозденом идем у Љиг, на њиву коју су тамо имали или на млевење

пшенице и кукуруза ако су имали више за мељаву, јер су мање

количине млели код мог деде Света у воденици. По повратку,

коментарисали смо шта нам се све на том путу догодило. Тако

једном, када смо седели око трпезе у млину, Гвоздену, који није

имао више од 6-7 година, се кроз поцепане панталоне видела „она

мушка ствар”. Млинарка, једна крупна жена која је као од шале

дизала џакове од 50 и више килограма, обратила се мом деди

Вилотију речима „Слушај ти чича, чим се вратиш кући да жениш

овог ђечака”. Када је Гвозден постао свестан зашто то млинарка

говори, побегао је главом без обзира и видели смо га тек пред

повратак кући.

Гвозден је са 15 година остао без оца који је умро након

краће али тешке болести тромбозе ногу. Одрастао је и одгајан од

стрицаВилотија и њихов однос је био више него однос оца и сина.

Вилотије је умео не само да му замени оца, него и да га мотивише

на рад и домаћински однос према кући и имању. Са само 15 година

умео је да га води са собом кад се са одраслим људима у селу

83

договарао о заједничким радовима, истичући га у први план да

разговара са старијима. Обично би то чинио следећим речима: „Ма

људи, оставите ме ја сам старији човек, ево вам Гвоздена па се

договорите са њим”. Гвозден ми је после причао да је имао утисак

да је у том моменту порастао бар 5 сантиметара. Очито да би и

данас многи педагози имали шта да науче од Вилотија Марића. О

сваком послу на имању Вилотије се договарао са својим синовцем,

тако да је иза себе оставио правог домаћина који је о пословима

увек размишљао унапред и са великом одговорношћу.

Са својим укућанима, Гвозден је значајно унапредио

газдинство које му је остало од оца и стрица. Доградили су и

реновирали кућу, набавили многе пољопривредне машине и

проширили поседе. Као и његови претходници, Гвозден и његови

укућани су били цењени домаћини у селу, одгојени у духу

патријархалне православне вере. Имао сам прилике да видим како га

у Такову, на вашару, један новинар представља групи глумаца и

новинара речима „Ово је Гвозден Марић, угледни домаћин из

Горњих Бранетића и најбољи произвођач ракије од шљиве у

Рудничко-таковском крају”.

ГВОЗДЕН И РАЈНА

Гвозден се оженио Рајном Марић из истог села и то је за

њихов даљи рад у домаћинству био пун погодак, јер је Рајна била

веома озбиљна и вредна жена, која је пратила свога домаћина у

свему, која се у потпуности слагала са својом свекрвом Будинком и

84

која је пуно допринела напретку заједничког домаћинства.

Интересантно је да њихова иста презимена нису означавала никакав

ни ближи ни даљи род, нико ни од старијих сељана то није памтио

нити је то било забележено у црквеним књигама. Рајна је рођена 28.

августа 1946. године од оца Раденка и мајке Данице, који су имали и

млађег сина Радојицу. Рајна је, према причању моје мајке Косане,

рођена истог дана и месеца када и она иако је, како је говорила,

мојој мајци погрешно уписан датум рођења пет дана раније.

Гвозден и Рајна су имали двоје деце - Миљка и Милицу.

Миљко је рођен 16. октобра 1964, а Милица 22.октобра 1967.

године. Такође, према казивању моје мајке Косане, Рајна се у оба

случаја невероватно лако породила, такорећи без икаквих болова.

Миљко се оженио Славицом Жижовић, лепом и вредном девојком

из истог села и остали су да живе у њиховој кући у Горњим

Бранетићима. Славица је, као и њена свекрва Рајна, поред многих

кућних послова и у свим другим радовима учествовала у напретку

заједничког домаћинства. Милица се удала за Срђана Шиндића и

отишла је да живи у Београду. Претходно су, учећи школу, обоје и

Миљко и Милица, више година становали код нас у кући у Горњем

Милановцу а Милица је једно време становала код нас и у Београду.

МИЉКО МАРИЋ

85

Миљко и Славица су такође имали двоје деце, Младена и

Маријану - Мају. Обоје су, такође, за време школовања становали

код нас у кући у Горњем Милановцу. Младен је, за разлику од

многих његових вршњака, од почетка показивао велику жељу и

склоност да се врати у село на своје газдинство и то је и учинио.

Оженио се Јеленом, која је због њега напустила школовање на

факултету и дошла да живи са мужем на селу, што је у доба писања

овог текста била велика реткост. Дана 24.02.2012 добили су сина

Ђорђа. Ђорђе се, 120 година, касније, родио истог дана и месеца као

и мој деда Вилотије. Милица је имала двоје деце - Михаила и Дуњу.

Изгледало је да ништа неће пореметити напредак домаћинства

Гвоздена Марића из Горњих Бранетића а онда им се догодила

страшна несрећа, коју ничим нису заслужили и која је из основа

пореметила начин живота и рада ове честите и вредне породице али и

нас осталих, којима су успех и срећа овог домаћинства стално били

на срцу. Дана 24. октобра 2011. године, Миљко Марић син Гвоздена и

Рајне, супруг Славице, отац Младена и Маријане и брат Милице,

извршио је у јутарњим часовима самоубиство вешањем. Ни сада,

месецима након тог чина, а никада ни у будућности, нећу успети да

схватим мотиве овог страшног чина.

Миљко је био вредан домаћин и радник. Мени лично је много

помогао око градње и одржавања викенд куће на Рајцу али и у низу

других послова кад су ми затребали. Био је осетљиве нарави и умео

је да кријући пусти сузе када би видео моју унуку Биљану која је

дете рођено са великим хендикепом. Отишао је у својим најбољим

годинама, само неколико месеци пре него што му се родио унук

Ђорђе. Својим чином, који ће остати потпуна мистерија за све нас,

страшно је погодио своју породицу, оца, мајку, супругу, децу и

сестру, али и све нас који смо га волели. Никада се нећемо

опоравити од тог шока, нити ћемо бити у стању да заборавимо шта

се све дешавало тога несрећног дана. Учинио је то, очигледно у

стању тренутног великог растројства и без и мало размишљања. Да

је био у стању да макар мало размисли шта је све и кога је све

оставио иза себе, сигурно то не би могао да уради.

У немогућности да се сагледају прави разлози овог чина,

злонамерни људи су почели да шире разне гласине и верзије

самоубиства које су биле толико контрадикторне да су једна другу

искључивале. Очигледно је да и у оваквој трагедији појединци

86

немају образа да макар ћуте и да се држе старе проверене историјске

мудрости да „о мртвима не треба лоше говорити”.

На сахрани, која је по броју присутних превазишла све што

се могло очекивати и што је виђено у Горњим Бранетићима,

припремио сам опроштајни говор кога, међутим, нисам био у стању

да прочитам, па је уместо мене учинио то Милош Жижовић, његов

пашеног и исписник. Говор који сам припремио био је следећег

садржаја:

Драги и мили наш брате Миљко,

Нико овде присутан и нико ко те је познавао, макар и за

кратко време, не може да схвати да те више нема међу нама.

Ту за нас поразну чињеницу да је само један тренутак одлучио

да нас све напустиш никада нећемо разумети, али ми и нисмо

позвани да о томе доносимо своје судове, јер само је један

судија који ће судити свима нама.

Свима нам је жао и сви тугујемо за тобом, али

најтеже је твојим најмилијима, твојој породици, твоме оцу

и мајци, супрузи, деци, сестри и рођацима од којих су те неки

волели много више него што су то умели да покажу.

Отишао си као цењен и угледан домаћин, који је волео

да му долазе гости, они познати као и случајни намерници, и

да се лепо осећају у твојој кући. Свако од њих је био угошћен,

са сваким од њих си умео да се испричаш, свако од њих је

након тога одлазио још више ценећи Миљка и његову

породицу. Био си дружељубив, волео си људе и људи су волели

тебе.

Са својим оцем Гвозденом и целом твојом породицом,

створио су угледно домаћинство којим би се сваки човек и

домаћин могао поносити. Све што си створио, направио си

самопрегорним радом и поштено.

Оженио си се Славицом Жижовић из честите

породице, из истог нашег села и са њом си добио и одгајио

двоје дивне деце - сина Младена и ћерку Маријану. Сина си

оженио а ћерку ниси стигао да удаш и да се провеселиш на

њеној свадби.

87

Као млад завршио си најпре трговачку школу а затим и

квалификацију за машинбравара. Радио си у ПИК „Такову” у

Горњем Милановцу а затим у „Агропромету” у Љигу. По

принудном престанку радног односа наставио си успешно, све

до данашњег дана, да радиш на истом послу хонорарно.

Мислио си на своју будућност и будућност своје породице и

наставио да уплаћујеш себи добровољно пензијско осигурање и

баш зато не можемо да схватимо да је један несрећан

тренутак одлучио да буде другачије.

Миљко Марић је отишао млад и само пре неколико

дана је имао рођендан, напунивши 47 година живота. Могао

је да живи још доста дуго на срећу своје породице и свих нас

који смо се са њим дружили. Могао је али није му се дало. Из

ове куће, из овог села, из наше средине, отишао је један

диван човек кога ћемо се доживотно сећати.

Хвала ти за све лепе тренутке које си провео са нама.

Нека ти је вечна слава и хвала и нека ти је лака црна земља.

Горњи Бранетићи 27. октобра 2011. године

Породици и свима нама који смо га волели, својим доласком

само четири месеца касније његов унук Ђорђе ће бар мало ублажити

тугу.

88

МИЛИЦА, ДУЊА, СРЂАН И МИКА

СЛАВИЦА И ЂОРЂЕ

МЛАДЕН И ЈЕЛЕНА

ЂОРЂЕ И МАЈА

89

Прича друга

РАТНИ КРУГ

МОГ ДЕДЕ

ВИЛОТИЈА МАРИЋА

Балкански ратови

Вилотије Марић није ни стигао да се одмори после

двогодишњег служења војног рока у Краљевини Србији. Служити

војску у то време није било ни мало лако, али је млади војник из ње

изашао са чином каплара, пре свега захваљујући својој урођеној

вредноћи, бистрини србијанског сељака и наравно писмености, јер

су многи његови другови тек у војсци почињали да сричу слова.

Тешке или пријатне тренутке у војсци прекраћивао је са својим

земљацима из Горњих Бранетића и околних села, расправљајући

међусобно шта ће све урадити на својој земљи и окућници када се

врате и да ли ће се одмах женити или нешто касније, мада су били

свесни да то у великој мери зависи од њихових родитеља. Баш када

је излазио из војске склопљен је Балкански савез, односно војни

савез између Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе у циљу покретања

војне акције против Турске и ослобађања још неослобођених

територија ових земаља.

Са непуних двадесет година Вилотије добија позив, овога

пута много озбиљнији од редовног одласка у војску. Идеја његовог

оца Ђорђа Марића да га одмах по доласку из војске жени, морала је

да сачека нека боља и мирнија времена. Између поменутих земаља

Балканског савеза и Турске избио је рат и новопечени млади каплар

је добио прилику да „доказује”свој капласки чин. Први сукоби су у

историји означени као Први балкански рат а резултат сукоба две

зараћене стране био је да је, некада давно моћна Турска царевина

лишена скоро целокупне преостале територије у Европи. Вилотију

је било суђено да кроз нова искушења учвршћује пријатељство са

својим земљацима међу којима је био и, нешто старији, Светозар

90

Мијатовић - Свето, воденичар и син имућног домаћина Живка

Мијатовића из Горњих Бранетића. Много година касније имао сам

прилику да од свог деде Света чујем речи које је изговарао са

респектом за мог деду по мајци: „Али Вилотије је био каплар”

потврђујући тиме чињеницу да је тај чин за обичног војника био

најважнији на свету, поготову ако је био и његов старешина. Поред

Света, у његовом воду је био и Микаило Јаковљевић из суседног

села Ручићи, са чијим сином Јанком ћу касније ићи у школу, јер је

тог сина добио у каснијим годинама.

ВИЛОТИЈЕ МАРИЋ, КАПЛАР ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

Међутим, још нешто је, као тамна страна успешних ратних

акција савезника против Турске показивало своје ружно лице. Једна

друга, још моћнија царевина на северу Србије, Аустро - Угарска, је у

успешним ратним акцијама балканских савезника, пре свега Србије,

видела претњу својим стално присутним експанзионистичким

намерама продора на југ, ка топлим морима. Зато, није погрешно

91

рећи да се ту у потпуности кристалишу и дотле присутни стварни

узроци будућег Првог светског рата и да од тог тренутка почињу

интензивне припреме ове царевине за догађаје који ће уследити, док

су све остало били само поводи.

Али, да се вратимо догађајима који су везани за младог

каплара и битке Првог балканског рата, који је трајао од октобра

1912. до маја 1913. године. Прво ратно искуство са својим водом је

стекао у успешној бици на Куманову а затим исто тако успешној

бици код Битоља. Кад су, најзад, пушчане цеви утихнуле, понадао се

да ће наступити заслужени одмор коме се надао и након изласка из

војске. Балканске земље су биле овенчане славом победника, добиле

су на угледу у Европи и требало је само мудрости да се тај углед и

наплати и кроз бољи и мирнији живот, да се претвори у бољитак и

напредак. Требало је тако да буде али није, јер је у питању био

балкански менталитет балканских народа. Око територије

новоосвојене Македоније избио је сукоб између Бугарске, са једне

стране, и Србије и Грчке, са друге стране. Сукоб се такорећи одмах

претворио у отворени ратни конфликт јуна и јула 1913. године, и

Вилотије је, уместо кући, морао у битку на Брегалници, овога пута

против дојучерашњег савезника. Србија и Вилотије су и из те битке

изашли као победници а Бугарска је изгубила и део територије коју

је Турска повратила, јер је наравно искористила тренутак да се

делимично наплати од побеђеног.

Тек тада су Вилотије и Свето могли да крену кући, у

погрешном уверењу да су пред њима године мира и берићета.

Само једна година мира

Вилотије је дошао у своје село, своје Горње Бранетиће.

Дочекао га је отац Ђорђе, мајка Станица и млађи брат Младен. Сви

су били бескрајно радосни, за разлику од неких других породица

којима су синови стигли у мртвачким сандуцима. Наступио је

период у коме су почели да се праве планови.

Ђорђе је једног од тих дана дошао нерасположен кући.

Синовима је рекао да је њихов сељанин, удаљен око један

километар са имањем, купио парцелу која је поред саме њихове

куће, а коју су Марићи већ дуже времена „мерачили”. Кућни савет је

трајао цео дан, али није нашао решење јер су знали да купац никако

92

неће да им препусти ту парцелу, чак и ако му понуде већу цену.

Како је јутро паметније од вечери, Ђорђе је ујутру почео да се

спрема и позвао је Вилотија да пође са њим. Ништа му није говорио

док нису стигли у кућу једног другог мештанина и Вилотију је било

јасно о чему се ради тек кад су почели да преговарају о куповини

већег комплекса шуме који је био тик уз кућу сељака који је купио

„њихову” парцелу. Ђорђе и Вилотије нису изашли из куће комшије

док нису дали капару за шуму и то, наравно, писмено потврдили.

Вест о томе се брзо прочула и трећег дана купац парцеле поред

њихове куће освануо је код њих са молбом да нађу решење за спор

који је, како је рекао, штетио обојици. Ђорђе је правећи се невешт

на крају „пристао да учини” свом земљаку и они су свечано

заменили купљене парцеле.

Домаћинству је требало радне снаге и долазак Вилотија је

умногоме олакшао сељачке послове. Видећи то, Ђорђе је оценио да

је прилика да побегну од сиромаштва и почео је да купује нове

делове земље који су били у близини њихове куће. Са новцем за

исплату купљене земље већ је ишло много теже. Сељани су зато

могли да виде Ђорђа, овога пута самог, јер је Вилотије морао да

остане на кућним пословима које Младен није могао да обавља сам,

како се са провијантом који се најчешће састојао од заструга са

сиром и кајмаком, умешеном погачом и понеким комадом сланине,

запутио пешке до Горњег Милановца. Пут у оба правца (тамо и

натраг) је износио око 50 километара, а Ђорђе је ишао да позајми

новац од људи који су се позајмљивањем новца бавили. На њихово

питање шта ће му толика храна, одговарао је да није био сигуран да

ће их наћи код куће, а повратка натраг нема без новца за нову

парцелу.

Ђорђе је уредно враћао новац са каматом која није била

претерана. Наравно, у кући је све друго „трпело” због потреба да се

купи још земље. Вилотије и Младен су и касније, када је Ђорђе

умро, 1926. године, наставили да купују земљу и то је трајало све до

Другог светског рата. Уместо оца Ђорђа, Вилотије је са застругом

сира и кајмака, погачом и сланином „шипчио” до града и натраг и

добар утисак код позајмљивача, пре свега у редовном враћању

новца, остављао је баш као и његов отац.

Стална жеља да се купи још неко парче земље и многобројни

послови на сеоском домаћинству стално су привремено одлагали

93

реализацију Ђорђеве идеје о женидби његовог старијег сина. Када је

најзад схватио да на том питању мора да поради мало више,

констатовао је да је још једном закаснио. Ратне трубе су најавиле

нову епопеју српског народа и каплара Вилотија Марића.

Велики рат

Дана 28. јула 1914. године, два царства, аустроугарско и

немачко, објавила су рат малој земљи на Балкану – Србији, чиме је и

започео Први светски рат. Било је то финале припрема за тај чин

чији је повод био убиство надвојводе Фердинанда у Сарајеву. Да ли

је руку Гаврила Принципа усмеравао контраверзни Димитрије

Давидовић Апис ни историографија још није открила и оставила нас

је да о томе само нагађамо. Али, да је тај чин имао огромне

последице за људе у Србији који се још нису одморили од

Балканских ратова, то је сасвим сигурно. Тај чин је имао

непредвидиве последице и на тек стасалу српску омладину која је

била гурнута у многе нежељене драме у којима је погинула

четвртина радно способног становништва Србије.

Међу овом, углавном сеоском омладином, био је и 22-то

годишњи, из Балканских ратова превремено прекаљени каплар

Вилотије Марић из Рудничко - таковског села Горњи Бранетићи.

Краткотрајни мир, много краћи него што се Вилотије надао, био је

завршен. Овога пута, своје ратно „дослужење” морао је да одради у

славној али и погибељној епопеји српске војске. Поново је преузео

свој вод, у коме је било и нових имена, али и старих познаника као

што суСветозар Мијатовић - Свето, Микаило Јаковљевић из Ручића

и још неколико сељана из његовог села. Његов вод, у оквиру

Таковског пука, ушао је у сумануте битке са бројнијим и технички

опремљенијим непријатељем који је, као гладна звер, грабио у

земљу Србију.

Историја ће касније показати да се са друге стране фронта

налазио, истог годишта као и он, добровољац Јосип Броз (у оквиру

42. домобранске вражје дивизије) и није искључено да се са мојим

дедом Вилотијом и његовим друговима, гледао преко нишана на

пушчаној цеви. Јосип Броз као агресор, а Вилотије као бранилац

своје груде и своје чељади. Заједно у рату али на различитим

странама, прокрстарили су сва главна попришта ратних окршаја у

Србији, каплар Вилотије у Таковском пуку српске војске и

94

аустроугарски наредник који је у том рату за заслуге такође добио

чин каплара. Разишли су се после неколико година ратовања, тек

када га је мој деда Вилотије дефинитивно протерао са српске земље.

Изгледа, ипак, да то деда није „темељно и до краја одрадио” јер се

поражени аустроугарски каплар пар деценија касније са великом

помпом вратио у Србију. Пре тога, при крају рата, Јосип Броз је као

руски заробљеник могао да се прикључи српској војсци, али је ту

понуду из „принципијелних” разлога одбио, а што је касније и

потврдио на саслушању у загребачкој полицији.

Ратовање до пред повлачење преко Албаније

Сељаци нису успели ни да окрче своје закоровљене њиве и

ливаде после Балканских ратова а ратни бубњеви су поново

огласили своју игру смрти у маленој Србији. Изгледа да је та игра

постајала дефинитивна судбина једног малог народа, коме сам био

предодређен да касније припаднем. У Горњим Бранетићима, Ђорђе

није успео да оствари своју жељу и да ожени старијег сина Вилотија

а овај је морао да још једном преузме свој вод. Сличну судбину су

поделили многи млади људи. Живко Мијатовић је додуше по други

пут оженио свог млађег сина Светозара, коме је прва жена Ковина

умрла 1912. године, када је њиховом сину Здравку било само годину

дана. Али то није спречило да и мој деда по оцу Светозар остави

жену и децу и поново дође у Вилотијев вод, који је требало да буде

брана Балканској војсци Аустроугарске, која је већ надирала из

Босне, преко реке Дрине. Две војске су се сукобиле на српској

планини Церу, где је данима трајала немилосрдна битка - прва битка

у Првом светском рату. Да би на време стигао за битку, вод

Вилотија Марића је неколико дана и ноћи без одмора маршовао из

свог Рудничко - таковског краја, да би се, такође без одмора,

укључио у борбу и, након жестоких сукоба, допринео првој победи

савезника у Великом рату који се тек распламсавао. Непријатељ се

пред налетом полуписмених српских сељака, који су се у једном

тренутку ратног надахнућа претворили у прекаљене ратнике, морао

да повуче у Босну тамо одакле је и дошао.

Али, ово је био само почетак крварења у Србији. Велика

царевина, повређена у свом поносу јер је изгубила битку од

бројчано и технички слабијег противника, покренула је убрзо нови

напад, овога пута са још бројнијом војском, сада на правцу реке

95

Колубаре. Овде је Вилотије имао прилику да се доказује на терену

који је много боље познавао, такорећи на прагу своје куће.

Српска војска практично није имала одмора. Оно мало дана између два напада непријатеља Вилотије је морао да увежбава свој вод, да обучава нове војнике који су заменили погинуле, рањене и болесне, јер је међу војском завладала епидемија која је десетковала њене редове. Непријатељ је овога пута напао са оба правца, и преко река Дунава и Саве и преко Дрине. Српска војска је била принуђена да се под сталном борбом повлачи пред много надмоћнијим и боље опремљеним непријатељем. Стално постепено повлачење уз непрекидне борбе утицало је лоше на морал војника, посебно на правцу главног удара напријатеља - на планини Сувобор, где је положаје држала Прва српска армија.

Вилотије је касније казивао да је најтеже стање било када је

армију преузео тада ђенерал Живојин Мишић. У том тренутку

Вилотије и његов вод су били практично леђима ослоњени на своја

домаћинства, држећи положај на планини Рајац. Фронт је био

непосредно испред његове куће и домаћинства на не више од 3,5 до

4 километра и Вилотије је био спреман да до задњих снага брани тај

положај или да ту на њему и остане. Утолико му је теже пало

наређење новог команданта да се фронт повуче ка Горњем

Милановцу око 25 километара удаљеном граду. То је значило

напустити одбрану своје куће, чељади и имања а он је знао да нема

ко други да их брани. Тешила га је само мисао да је то стратешки

маневар прослављеног команданта којим је желео да добије предах

од неколико дана, одмори војску, прегрупише је, попуни новим

регрутима, артиљеријом и муницијом. Вилотије је дубоко веровао у

тактичку замисао свог команданта, али му се срце стегло када се

повлачио поред своје куће не знајући шта ће се десити са његовим

укућанима када ове пределе запоседне непријатељ и дали ће некога

затећи када се врати.

Доиста, замисао његовог команданта „Жуће” (како су га од

милоште називали обични војници) се остварила и само након

четири дана, тачније 3. децембра 1914. године у јутарњим сатима,

стигло је наређење за напад целе Прве армије, на исте те положаје

које је и напустила. Касније се испоставило да аустроугарска војска,

изненађена повлачењем Срба, није ни стигла да у потпуности

запоседне нове положаје.

96

Наређење за напад је за Вилотија и његове борце значило

одобрење да се под борбом врате кући и они су поново били

спремни да уђу у своја имања и куће или да ту на кућном прагу и

погину. Густа рајачка магла се изненада подигла кад је Вилотије са

својим водом кренуо на јуриш на непријатеља. Био је то страховити

судар две војске, аустроугарске која је већ веровала да је победа на

дохват руке и српске, која је једино веровала у саму себе, јер су је и

савезници већ отписали. Вилотије је имао много већи мотив од

непријатеља, кренуо је у ослобађање своје куће и домаћинства а у

његовом воду су били војници који су углавном били из истог села.

Поред осталих, ту су били Светозар Мијатовић, воденичар из истог

села и Микаило Јаковљевић из суседног села Ручићи, стари саборци

из Балканских ратова.

Две војске су се након дизања магле међусобно помешале,

није се имало времена да се по други пут пуни пушка већ је право

оружје био нож бајонет на пушци и ко је кога могао да ухвати за

гркљан. У таквој борби непријатељ већ није имао шансе. Вилотије и

његови борци, као и други водови и чете око њих, кидисали су на

непријатеља као вуци, не размишљајући дали ће их неки метак

зауставити, док су непријатељски војници мислили, пре свега, на

спасавање својих живота.

Балканска војска генерала Поћорека била је потпуно слуђена

таквим понашањем српских војника и жестином њиховог напада.

Вилотије је био на челу свога вода, упадајући из рова у ров,

буквално избацујући из њих непријатељске војнике, терајући их из

свог дворишта. Сагледавајући величину мотива српских сељака,

којима су кућа и земља били светиња, постало ми је, као унуку

славног каплара Вилотија и његовог војника Светозара, сасвим

јасно, како су успели да само за неколико сати у потпуности

преокрену ток битке и извојују победу из војно и тактички сасвим

немогуће ситуације. Овај маневар Колубарске битке на планини

Рајац тзв. Сувоборска офанзива, се и данас изучава у свим

значајнијим војним академијама света. Међутим, нисам убеђен да су

неки нови војни стратези успели да одговоре на основно питање -

одкуда такав мотив код србијанских сељака да преокрену ток битке

кад је њихова ситуација била крајње безнадежна. Несумњиво је да је

стратешка замисао команданта Прве армије ђенерала Живојина

Мишића била генијална, али битку су добили каплар Вилотије,

97

војник Светозар и њихови другови, терајући непријатеља са својих

огњишта и имања и гонећи их што даље одатле.

Након Колубарске битке, светским силама са обе стране

фронта коначно је постала јасна такорећи невероватна чињеница -

велика царевина аустроугарска није могла самавојнички да победи

малену Србију. Велика надмоћ у људству и ратном материјалу није

била довољна да надвлада мотивисаног српског сељака, какви су

били Вилотије, Светозар и њихови другови на свим линијама

српског фронта.

Међутим, рат се тек захуктавао, макар на српском ратишту. Немачка и њени савезници су процењивали да је ово ратиште веома значајно, а на несрећу Срба, наступило је извесно рововско затишје на другим фронтовима, па су поред аустроугарске на српском ратишту могле да се ангажују и бројне немачке трупе. Поред тога, ове земље, да би се до краја осигурале за нова офанзивна дејства, обећале су Бугарској велике територијалне уступке на рачун Србије. Бугарску није требало много убеђивати, јер је још увек било свеже сећање на поразе у Другом балканском рату. Почетком 1915. Године, ова огромна армада изненада је напала Србију са свих страна, са севера преко Саве и Дунава, из Босне и из Бугарске.

Била је то у историји ратовања незамислива предност

противника који је свим својим снагама кренуо на малу

измрцварену земљу. Биле су то сасвим свеже трупе и огромна ратна

техника који су напали српску војску, уморну и десетковану од

претходних ратова. Па ипак, на велико изненађење непријатеља и

далеких савезника, није било брзе победе. Требало је скоро годину

дана ратовања, да се уз повлачење корак по корак, уз непрекидна

ратна дејства, освоји српска територија. Били су то страшни дани за

Вилотија и његове другове. Борбе су месецима трајале даноноћно.

Оно што је непријатељ освајао преко дана, захваљујући пре свега

интезивном артиљеријском бомбардовању, српски војници су

враћали преко ноћи прикрадањем и изненадним нападима ручним

бомбама које су са десетак метара растојања убацивали у

непријатељске ровове, које би их потом јуришем освајали.

Непријатељ је своје десетковане трупе одмах замењивао новим

свежим снагама а Вилотија и његове другове није имао ко да

замени. Свака чука и свако брдо били су попришта жестоког отпора.

Тако је било код Вилотијевог вода, али је тако било на свим

фронтовима у Србији. Мајор Гавриловић који је са својим пуком

98

бранио Београд, обратио се својим војницима речима: „Врховна

команда је наш пук избрисала из бројног стања и ви не треба више

да бринете за своје животе. Они више не постоје. Зато, у борбу за

славу наше отаџбине и нашег пука”.

Вилотије и Светозар су поново бранили своје куће и своја

имања и поново су морали да их напусте пред бројним

непријатељем. Овога пута су знали да се неће брзо вратити, али су

одлазећи обећали себи да ће још једном доћи као ослободиоци.

Српска војска се споро, уз борбе повлачила ка југу, не

знајући више ко их напада аустроугарска, Немачка или Бугари.

Бугари су били посебно свирепи, светећи се голоруком народу за

поразе и губитке које су трпели у борби.

Заробљавање и транспорт у Немачку

Дошао је тренутак кад Вилотије и његови другови нису

имали више српске земље иза својих леђа. Дошли су до јужне

границе своје државе и требало је прећи никад пријатељску

Албанију, чије планине су у новембру и децембру 1915. године већ

биле завејане снегом. Па ипак, морало се туда да би се домогли

савезничке Грчке. Алтернатива је била безусловна предаја

непријатељу а то, после толиких борби, нису могли да прихвате ни

команданти ни обични војници. Реч „капитулација” била је

забрањена у Вилотијевом воду, као и у свим другим јединицама

српске војске.

Пред сам прелазак Албаније, каплар Вилотије Марић је са

својим водом добио задатак да штити одступницу за повлачење

већих војних формација. Заузели су положај и отворили ватру на

непријатеља који је надирао настојећи да српским јединицама

пресече одступницу. Морало се што дуже издржати под ураганском

артиљеријском и пушчаном ватром да би се јединице у повлачењу

безбедно повукле на нове положаје. И издржали су, али пред сам

полазак били су изложени унакрсној непријатељској ватри и ту се

каплару Вилотију догодило нешто за што је веровао да му се не

може догодити у овом рату, јер се извлачио из многобројних

сличних ситуација. Непријатељска граната пада близу каплара

Вилотија и њени комади рањавају га толико озбиљно, да није било

говора о могућности да се сам повуче. Његови другови су притрчали

99

и хтели су да га носе али је он, још при свести, схватио да ће их то

толико успорити да ће сви изгинути. Наредио је свом воду да га

оставе, предао је војнику Светозару своје оружје да не би пало

непријатељу у руке и издао тада последњу команду „Трком

повлачење”.

Рањен и скоро непокретан, сачекао је непријатељске војнике

који су га окружили и уперили пушке у њега. Чекао је без речи, да

види хоће ли пуцати у њега, тако рањеног, а онда је од болова и

контузије изгубио свест. Када се освестио, видео је да је заробљен и,

иако рањен, везан и у таквом стању је спроведен у непријатељску

позадину. Тек тамо су му импровизовано зауставили крварење, не

пружајући му богзна какву медецинску услугу. Био је још увек

делом контузован од артиљеријске гранате, али је био рањен и у

ногу, пушчаним метком. За њега је била срећа да је метак ушао на

једној страни бутине а изашао на другој, тако да није остао у нози,

јер би у том случају вероватно умро од тровања. Вилотије се живо

сећао повреда и делимичне контузије од гранате, али није могао да

се сети рањавања од пушчаног метка, тако да је доста вероватно да

је неко од непријатељских војника ипак пуцао на њега кад су га

окружили приликом заробљавања и док је био у несвести.

Рањеног и са великим боловима Немци су га транспортовали

до прве железничке станице, где су се формирали железнички

вагони за транспорт заробљеника у Немачку. Од тренутка

заробљавања могао је да разговара само са другим заробљеницима и

није могао да се споразуме са непријатељским стражарима, будући

да није знао немачки језик. Почео је да га учи кроз вику стражара и

команде за улазак или излазак у вагоне. Били су то углавном вагони

за стоку и само кроз рупице на даскама могао је да види називе

железничких станица, све док ти натписи нису били на неком

другом њему непознатом језику. Много година касније је причао да

се сам чудио како је, у новој средини, успео релативно солидно да

овлада једним фондом за њега потребним немачким речима.

Млади организам војника, највише је помогао Вилотију да

преболи ране, најпре оне од парчади гранате. Нога му је дуже

времена била укочена, са запаљивим процесима, али је касније

почео полако и све више да је осећа. Све што је могао да уради је да

цепа своју кошуљу и да опере рану водом, а неки заробљеници који

100

су у војничким чутурама имали ракију уместо воде, давали су му је

да дезинфикује рану.

Вагони су били крцати заробљеницима, углавном рањеним и умирућим, јер је непријатељ успевао да зароби веома мало здравих српских војника. Вагони су се веома споро кретали према северу, јер су локомотиве коришћене за превоз ратног материјала и људи у супротном смеру, ка ратишту. Зато је чекање на неку нову локомотиву на станицама трајалo и по више дана и заробљеници су само повремено, под јаком стражом, пуштани напоље да обаве основне физиолошке потребе и да напуне своје чутурице водом. Те паузе су често биле и на отвореној прузи, уместо на станицама. Кретали су се кроз потпуно непознате пределе, са натписима на зградама које нису разумели и то путовање је већ трајало недељама.

Ништа се ново није догађало, сем што су по неког

заробљеника који је подлегао повредама, износили из вагона и по

наређењу спуштали га поред пруге да му се касније никада и није

знао гроб ако је уопште и био негде сахрањен. На крају су ипак

остали преживели који су се досађивали кратећи време причама у

којима је Вилотије мање учествовао, сем кад су га нешто директно

питали. И ту, у вагону, заробљеници су поштовали његов чин

каплара и са дужном пажњом су му се обраћали.

Ближи контакт каплара Вилотија са осталим војницима у вагону остварен је након једног догађаја који је бар за мало разбио монотонију пута. На једној од пауза, кад су били ван вагона, иза леђа стражара се видело крдо говеда која су пасла оскудну траву које у тим зимским месецима скоро и да није било. Стока је очигледно била гладна и стално је рикала. Вилотије се тада обратио осталим заробљеницима речима „Видите, краве ричу као и код нас, на истом језику”. Тај његов коментар је изазвао буру смеха код заробљеника и био је то први њихов смех након заробљавања. Стражарима је било сумњиво што се заробљеници смеју, па су их за сваки случај одмах вратили натраг у вагоне.

Од тог тренутка Вилотије је стекао популарност међу

осталим заробљеницима, који су му се све чешће обраћали тражећи

његово мишљење о томе каква их судбина чека. Наравно, и даље су

му се обраћали са „господине капларе”, а никако именом као што су

се ословљавали међусобно. Најчешће су тражили од њега мишљење

колико дуго ће то напорно путовање трајати, шта их чека кад дођу у

Немачку на одредиште, али је било и интересовања шта он мисли

како се непријатељ понаша у њиховим селима и према њиховим

101

породицама. Наравно, Вилотије о свему томе није имао појма

колико и остали војници, али им то није рекао, већ их је тешио

умирујућим речима стишавајући њихове оправдане страхове. Све то

је, ипак, стварало опуштенију атмосферу у вагонима од оне која је

била присутна у претходним данима и Вилотије је осећао да су му

војници на томе захвални.

Рад на сеоском имању у Немачкој

Мучно путовање у сточним вагонима се коначно завршило.

Били су у Немачкој, на њеном крајњем северу, у близини градова

Хамбурга и Бремена, смештени у логору за ратне заробљнике. Ипак,

ту нису дуго остали. Немачка је била без радне снаге, јер је активна

мушка популација била у рату и њих су требали да замене ратни

заробљеници. Заробљеници су сврставани у групе, према пословима

које су обављани у својој земљи у цивилству. Како је каплар

Вилотије био човек са села, упућен је са највећим бројем

заробљеника на пољопривреду, на рад на сеоским пољопривредним

газдинствима, где су била само старија лица и жене.

Са групом од осам заробљеника упућен је на сеоску фарму

код старог господина Милера, чији су синови били на фронту, па

имање није имао ко да обрађује. Објаснили су им да ће они спавати

у помоћној згради, да им је задатак да раде у пољу, у штали и код

куће, према наређењима господина Милера, али да ће човек из

сабирног центра долазити најмање једном недељно да контролише

њихово бројно стање и да ли је домаћин задовољан њиховим

понашањем и радом.

Господин Милер, према много каснијем казивању мог деде

Вилотија, није био лош човек. Њему је требала радна снага, јер је

имао доста земље и знао је да ће од заробљеника имати највише

користи ако са њима лепо поступа. Вилотија је господин Милер

посебно поштовао.Он је одмах уочио да он једини има војнички

чин, да га други заробљеници посебно уважавају и зато се прво

њему обраћао и са њим се договарао кад је требало завршити неки

посао. Знао је да ће заробљеници посебно ценити ако им даје добру

храну и он не само да је то обезбеђивао већ је са њима заједно ручао

са својом породицом. То је, вероватно, била реткост или чак и

незамисливо код многих других заробљеника, али је тиме створена

срдачнија атмосфера и затвореници су се боље осећали. По

102

завршеном ручку, обично су се договарали о пословима наредног

дана, иако је и после ручка имало још доста послова да се обави.

Кад је Вилотије нешто касније мало више савладао немачки језик, Милер је умео са њим да разговара не само око послова већ и да се интересује какав је живот у Србији, кога има код куће, како он обрађује земљу. Другим речима, Вилотије и његови другови нису имали много разлога да се жале на свој третман као заробљеника, радили су послове које су познавали и нико их није малтретирао. Осећали су се доста комотно и на њихов статус их је подсећао само контролор из сабирног центра за заробљенике када је једном недељно долазио да их обиђе и када су морали да се поставе у врсту и да одговарају на постављена питања.

На пролеће 1916. године ситуација се одједном променила. Није их нико малтретирао, али је господин Милер одједном постао хладан, избегавао је контакте са њима и препустио Вилотију да се брине о пословима којих је, као и сваког пролећа у пољопривреди и на селу, било доста. Вилотије је испитивао своје другове да није неко од њих направио неку глупост или да није нешто петљао са женама из куће, да би на крају отворено питао Милера шта су то погрешили. Тада му је овај одговорио да је добио извештај да је његов старији син на фронту једноставно нестао, што значи да је или погинуо или је заробљен, па још нема о томе никаквих вести. Сада је на Вилотију било да теши свог домаћина, рекавши да је вероватно заробљен и да ће се касније јавити. Да чудо буде веће, тако је и било и његов син се касније јавио из француског заробљеништва, а Милер је од тада још више ценио каплара Вилотија.

Када су прошли зима и пролеће и кад су ушли у лето 1916.

године, већ су се увелико одомаћили и навикли на господина

Милера који им је био симпатичан. Једне недеље, када су сви

заједно са Милером и његовом породицом ручали напољу, српски

војници су видели да у великој чинији из које се сипало јело у

тањире, плива један омањи и њима добро познат предмет. Била је то

сува шљива, а пошто је била само једна, Милер је у знак пажње

великом кашиком пренео шљиву у Вилотијев тањир. Српски

заробљеници су били по мало збуњени а Вилотије, правећи се

невешт, питао је Милера шта је то. Милер је објашњавао да је то у

Немачкој веома ретка и цењена воћка која је вероватно била увезена

као сува шљива из неке друге земље. Вилотије и другови су у чуду

слушали објашњења господина Милера. Када је овај завршио са

103

причом, Вилотије му је рекао да он код куће има три хектара под

шљивом где свако дрво даје више од стотину килограма плода и да

има сопствену мишану за производњу суве шљиве. Хер Милер је у

чуду слушао, а онда је само одмахивао главом, јер и поред

уважавања Вилотија није ни реч поверовао у оно што му је овај

причао. Њему једноставно није ишло у главу и није могао да

прихвати да тамо негде на дивљем Балкану у Србији постоји тако

нешто што је реткост у Немачкој јер је, све до сусрета са овим

заробљеницима, слушао приче о примитивности и сиромаштву тих

људи који су умели једино да се добро туку у рату.

Време је полако пролазило и Вилотије је са друговима био

већ скоро годину дана у заробљеништву у Немачкоји на раду код

господина Милера. Примицала се зима и нова 1917. година. Милер

је, сећајући се како га је Вилотије тешио кад је била неизвесна

судбина његовог сина и видећи да су заробљеници и поред свих

добрих услова тужни због дугог боравка у туђој земљи, умео да их

теши говорећи да ће се рат ускоро завршити и да ће они, без обзира

на његов исход, убрзо по његовом завршетку, отићи кући.

Господин Милер не би могао да поверује и да му је неко

рекао да се тако нешто може догодити и пре завршетка рата. Сво

време боравка, и поред добрих услова за заробљенике и коректног

понашања господина Милера, у атмосфери која би се чак могла

означити као пријатељска, Вилотије је са својим друговима

размишљао о бекству а како се примицала зима, та размишљања су

ушла у фазу конкретних планова како то најбоље и остварити.

Неукротиви дух србијанских сељака је био спутан,

подједнако у добрим и лошим условима заробљеништва, и код њих

је стално била присутна жеља за слободом. Да је то знао, господин

Милер би то вероватно назвао незахвалношћу ових људи и никако

не би могао разумети да се не ради о томе и да они нису били

незахвални, те да идеје о бекству немају никакве везе са господином

Милером.

Бекство

Вилотије је цело време размишљао о бекству, а са првим

јесењим данима 1917. године почео је веома озбиљно да планира

овај наизглед немогући подухват. У бекство нису веровали ни

104

његови другови, не зато шти нису имали поверења у „господина

каплара Вилотија”, већ једноставно зато што су били на северу

Немачке, а Србија је била толико далеко и још окупирана од стране

тих истих Немаца. Говорили су да, кад би којим чудом успели да

пређу Немачку и Аустроугарску, Немци који су били присутни у

Србији и који би добили податке о њима дошли би право у њихово

село да их покупе. А то се не би догодило, јер би на том путу имали

безброј прилика да буду ухваћени или убијени.

Вилотије, као веома проницљива особа, није мислио тако. Он није ни размишљао да бежи преко хиљада километара непријатељске територије, већ је имао много реалније планове. Још од пролећа и лета се овлаш распитивао зашто Холандија, као суседна земља, удаљена 10 -15 километара од њиховог станишта, није у рату на страни Немачке. Речено му је да је Холандија неутрална, али да ће је Немци, чим савладају Француску, релативно брзо, милом или силом, увући у своје савезништво. Вилотије се знатно касније, да те две ствари неби биле повезане, интересовао колико су зиме хладне на северу Немачке и дали температура дуго остаје испод нуле.

Ти наизглед уопштени разговори са господином Милером и посебно са његовим укућанима, помогли су да се у глави српског сељака оцрта такорећи генијалан план. Побећи ће ноћу преко залеђене граничне реке Маас а пре тога њене залеђене притоке јер бекство преко земље није имало шансу због сталних немачких пограничних патрола са псима који лако улазе у траг бегунцима. О детаљима овог плана није разговарао са својим друговима све док није дошло време за то, односно док није почела да се примиче хладна зима.

Почетком децембра 1916. године наступили су јаки мразеви и

Вилотије је проценио да је време да са својим плановима упозна

остале заробљенике. Увече, уз малу фуруницу која се грејала на

дрва, окупио је своје другове и до детаља им изнео план о бекству.

Слушали су га у потпуној тишини, без прекидања и постављања

питања. На крају им је рекао да ко неће не мора да ризикује, али да

тек ујутру, кад остали оду увече, може да обавести господина

Милера. Вилотије је знао да има једну ноћ да оствари свој план,

сваки сат дуже битно повећава ризик од неуспеха.

Сви до једног су прихватили предлог и од тог тренутка група

од осам људи је имала подељена задужења за бекство. Битно је било

105

одредити правац у коме ће се кретати. То неће бити најкраћи пут до

граничне реке јер је Вилотије процењивао да кретање по земљишту

омогућује псима да нањуше траг и тада могу да буду ухваћени. По

њему, ићи ће до притоке граничне реке, најпре око 5-6 километара

копном и тај део земљишта није био у зони осматрања патрола.

Битно је да у наредним данима утврде оријентире и положај звезда

који ће им омогућити да нађу притоку јер то неће бити тако лако по

мрклом мраку, а затим по њеном леду да дођу до граничне реке

Маас што представља нових 5-6 километара. Тај пут су морали да

пређу пре сванућа, али опет нису смели да журе, поготову не да трче

јер би правили буку која ће привући граничне патроле.

План, иако је био заиста изванредан, заправо једино могућ у

тим околностима, носио је собом многе ризике и Вилотије је тога

био свестан. Могли су, по ноћи, промашити реку притоку или је

предуго тражити. Кретање по залеђеној земљи је било доста

напорно, а поготову по леду реке. Нису били сигурни колико је та

речица брза јер од тога зависи дебљина леда која се на њој хвата, па

нису били сигурни да ће издржати њихову тежину. Најзад, ако све

испадне добро и успеју да пређу у Холандију нису знали да ли их

холандске власти неће вратити у Немачку уместо да их пошаљу у

Француску или Енглеску, које су биле савезнице Србије у Првом

светском рату чему се Вилотије надао.

Са свим тим непознаницама, Вилотије и његови другови су се одлучили за бег. Алтернатива је била остати у Немачкој до завршетка рата, што је била судбина многих заробљеника. Много касније, Микаило Јаковљевић из села Ручића, војник у Вилотијевом воду, који је заробљен знатно касније од Вилотија (највероватније у првом покушају пробоја Солунског фронта у бици на Кајмакчалану, новембра 1916. године) причао је свом сину Јанку да су заробљеници били враћени у Србију тек 1920. године, што значи две године по завршетку борби.

Почеле су последње припреме за велико бекство осморице

српских заробљеника. Вилотије им је рекао да не носе много ствари,

посебно не јела, јер је све требало да се обави или не обави у току

ноћи, али да се добро обуку и понесу још један пар вунених чарапа.

Ово последње им није било баш јасно али су имали поверење у

свога каплара, да би се касније показало да је Вилотије свој план

разрадио до ситница. Такође им је рекао да понесу ако имају нешто

од својих докумената (посебно објаве који су им Немци издали) јер

106

без њих ризикују да, ако их ухвате, буду стрељани на лицу места,

као могући шпијуни. Обећали су један другоме да ће нову 1917.

годину дочекати у Холандији.

Сачекали су почетак последње недеље децембра 1916.

Године, кад је мраз већ трајао преко две недеље и бирали су ноћ која

није много видна, али кад се могу назрети звезде, посебно звезда

Северњача. Кад су се те вечери крајем децембра повукли на

спавање, сачекали су да укућани заспе и један по један се тихо

извукли из брвнаре у којој су спавали. Пси газде Милера су већ били

навикли на њих, а последњих дана су их посебно хранили, тако да

су их само оњушили и повукли се у своју штенару. Сакупили су се

на зборном месту, а Вилотије их је пребројао и видео да ни један

није изостао. Био је велики мраз и земља под њиховим цокулама је

пуцкетала, што значи да је план Вилотија да не иду директно на

пограничну реку где су граничне патроле, добро функционисао.

У почетку су се оријентисали према оријентирима

(маркантна дрвета и др.) а касније су држали утврђени правац према

звездама. Требало им је више од три сата да пређу тих првих 5-6

километара до реке притоке. Кад су стигли до ње, пажљиво су

пробали дебљину леда а онда је Вилотије издао ново упуство.

Скинули су цокуле и у вуненим чарапама продужили су низ ток

реке. Заиста, у чарапама ход је био много тиши, а Вилотије је

исправно рачунао да им и пси не могу нањушити траг на леду.

Нових 5-6 километара хода у чарапама по залеђеној реци

било је још спорије јер су се трудили да се не клизају а после

извесног времена ноге су почеле да им зебу. Вилотије није дозволио

никакав одмор на леду, јер би им се тада ноге вероватно смрзле.

Нису били сигурни колико је трајао ход по леду (вероватно не мање

од 5 сати) али се њима чинило да траје читаву вечност. Када су били

близу граничне реке Маас, морали су да буду посебно тихи и да је

пређу такорећи стопу по стопу.

У једном тренутку, баш на почетку преласка граничне реке

учинило им се да чују патролу и псе, па су се мало притајили, а

затим је Вилотије рекао да почну са преласком реке. Морали су сво

време преласка преко леда на обе реке да држе одстојање један од

другог да се лед неби превише оптерећивао, а опет су морали да

виде један другог да се не би изгубили. Све су то договорили

унапред јер је Вилотије знао да не смеју да причају док су у близини

107

пограничних патрола. Пред саму зору прешли су на другу обалу не

знајући још сигурно да ли су на територији Холандије. Наставили су

још пар стотина метара а затим су стали да би сачекали расвит јер је

и сусрет са патролама друге земље у мрклој ноћи и могао да буде

неизвестан и праћен пуцњавом.

Када су стали да сачекају зору, уверили су се да је њихов

каплар мислио на све. Рекао им је да скину залеђене чарапе и да

обују други пар за који им није било јасно зашто их носе и да тек

тада обују цокуле које су све време носили у рукама, да их обују

преко сувих чарапа. Свима им је било јасно касније да их је то

можда спасло и од ампутације стопала. Када се мало разданило,

кренули су даље, овога пута у групи, али не више од пар стотина

метара, када су налетели на војну патролу са псима. Патрола је

имала неке другачије униформе од немачких и Вилотије и другови

су закључили да су то Холанђани. Војници су уперили пушке у њих,

пси су бесно лајали и трзали ланце на којима су држани, а осморица

Срба су подигли руке у вис. Када их је патрола окружила Вилотије

је иступио два корака напред и на већ не тако лошем немачком

језику објаснио им да су они ратни заробљеници који су побегли из

Немачке. Наступило је привремено олакшање, али одмах затим и

страх да ли ће бити враћени Немцима.

Одвели су их у неку врсту логора за избеглице, склонили их

са мраза у затворени простор и понудили великим шољама топлог

чаја. Сви до једног попили су по неколико шоља а касније су

коментарисали да је то била њихова најбоља гозба у животу.

Холандија, Енглеска, Француска, Грчка

Страх бегунаца да ће из Холандије бити враћени у Немачку

био је срећом неоправдан. Није то био богзна какав дочек и смештај,

чак би се могло рећи да су услови код господина Милера били и

бољи, али Вилотије и другови нису имали никакве замерке.

Напротив, за њих је само чињеница да нема долазака Немаца

контролора једном недељно, кад се контролисало бројно стање и кад

су морали да стоје мирно, значила много. Они више нису били

заробљеници и та околност је код њих изазивала огромну радост.

Вилотије је знао да ће брзо доћи дан кад ће их холандски

званичници питати куда би желели да оду. Зато је друговима рекао да

108

заједнички одговор буде да желе да их интернирају у Енглеску или

Француску, али да никако не помињу да желе да се придруже

савезничким војним снагама. Уместо тога, требало је да кажу да тамо

имају неку далеку родбину или да желе да иду на рад у те земље.

Наравно, Холанђани су знали о чему се ради али је било важно да у

службене записнике са њиховим изјавама не уђе да ће се они поново

борити против Немаца, јер би то домаћине, који су прокламовали

неутралност у рату, довело у неугодан положај. Можда их и тада

неби вратили Немцима, али би то знатно продужило њихов боравак у

Холандији, у логорима за интернирана лица.

Боравак у Холандији је трајао мање од месец дана и бегунци

су испунили своја обећања дата на почетку бекства. Честитали су

један другоме нову 1917. годину у Холандији. Када је најзад увек

спора администрација одлучила да их се реши, добили су

обавештење да ће их послати у Енглеску. Енглеским званичницима

је требало доста мање времена да одговоре да их примају, али не

зато што је њихова администрација била ефикаснија већ зато што

им је требало војника за рат са Немцима.

Коначно, у другој половини јануара 1917. године смештени

су опет у воз, овога пута у много боље вагоне, из којих нису

излазили док се воз није зауставио на железничкој станици у

Лондону. Енглези који су их сачекали сигурно нису знали српски

језик и први контакт је остварен на немачком, да би им домаћини

одмах потом рекли да у Енглеској не смеју говорити немачки,

поготову не на улицама, јер их грађани могу линчовати, мислећи да

су Немци. Почела је њихова шетња из једног у друго надлештво и

стално давање једних те истих личних података, да би на крају били

одведени у велико приземље једне вишеспратнице.

Тада се догодило нешто што је пробудило необуздани

менталитет сељака из Србије из Рудничко - таковског краја. То се,

према казивању мога деде, одиграло на следећи начин. Док су доста

покуњено и безвољно седели у приземљу зграде, јер су пре тога без

речи вођени, како кажу, „као стока на вашарима”, неки човек се

нагнуо преко гелендера на трећем спрату и викнуо им доле на

чистом српском језику: „Хеј ви доле, сачекајте, сад ћу ја да се вратим”.

Прве речи на српском језику које им је неко са стране упутио

од заробљавања. Сви су као опарени поскакали на ноге и није им

пало на памет да га послушају. Уз једно у хору „Еј ти, чекај”, осам

109

људи је брзином за коју су мислили да је више не поседују, појурило

уз бетонске степенице навише, стварајући толико велику буку

својим цокулама, да су се сва врата на згради одмах отворила и

истрчало је много људи да види о чему се ради.

Био је то службеник из српске амбасаде у Лондону која је још

функционисала и који је дошао да их прими, да им обезбеди

трајнији смештај и да им помогне да се снађу у непознатом великом

граду. Тај несретник више није имао радно време. Осам српских

бегунаца га је буквално опколило, постављајући му и тада а и

касније стотине питања у истом тренутку - о њиховој даљој

судбини, о стању српске војске, о приликама у отаџбини под

окупацијом и још многа друга.

Вилотије и његови другови су одведени и смештени ништа

мање него у један хотел, који уосталом за време рата и није имао

много гостију. Добили су војничке униформе, додуше енглеске

војске, којима су коначно заменили своје заробљеничке прње.

Вилотије је добио и неке подофицирске ширите, на чему су

инсистирали његови другови истичући да он једини од њих има чин

у српској војци. Вилотију никада није било јасно који чин у

енглеској војсци представљају тиширити, али је био сигуран да су га

Енглези „унапредили” у односу на чин каплара у српској војци.

Осморица другова нису имали неке посебне дужности у

Енглеској. Док су чекали на своје даље одредиште, организовали су

им једну посету касарни са енглеским војницима, где су их њихови

другови по оружју дуго тапшали по раменима честитајући им нешто

што они нису разумели, али што је у то време јасно говорило да је

цео свет знао за подвиге српске војске против заједничког

непријатеља.

Деда ми је, на моја честа запиткивања, много година касније

причао да су највише времена проводили у шетњи по Лондону а

како су добили и нешто новца, могли су понешто и да купе у

радњама. Посебно ме је интересовао један детаљ, који ми је деда

више пута поновио видећи моју сумњичавост у његову

веродостојност. Рекао ми је да су тада у јануару или фебруару 1917.

године, убацивали метални новчић у аутомат на улици и да су из

њега добијали шољу топле беле кафе. Пошто би попили белу кафу,

шољу су остављали у за то предвиђено место у аутомату. То је

заиста, у то време могло да остави велики утисак на српског сељака.

110

Треће недеље боравка у Лондону речено им је да ће бити пребачени у Француску, на пункт у Паризу где већ има пуно Срба, већином омладине и младих војника који су били ту на опоравку и на припремама за касније ратне догађаје који ће уследити. И доиста, након краћег времена од овог обавештења, укрцали су их у воз а затим на брод, а испратио их је и представник српске амбасаде, који је такорећи стално био са њима у друштву. Почетком марта 1917. године Вилотије и другови прешли су канал Ламанш и искрцали се на француској обали.

Изгледа да је од свих наведених страних земаља које је ова

група Срба заједно прошла, Француска из тог периода оставила

најлепше утиске и да је остала у посебно пријатним успоменама.

Француска је иначе у Првом светском рату имала посебно

пријатељске односе са Србијом. Тадашњи председник српске владе

је преко ње одржавао сталне контакте са државницима из целог

света и то је био један од разлога што се о Србији у току и после

рата много знало и што су савезници имали симпатија за ову малу

земљу. Много година касније, Србија је занемарила ову обавезу

политике сваке мале земље и то јој се наравно осветило, јер

ароганцију не могу да приуште себи ни много веће земље.

Оружје, посебно артиљеријске гранате, стизале су из

Француске у Србију а позната је и епопеја са снадбевањем

гранатама неодговарајућег калибра у време чувене Колубарске

битке. Коначно, по преласку Албаније, где се савезници нису баш

показали ревносним да скрате напоре и муке српске војске у дугом

маршовању преко Албаније, много болесних и изнемоглих српских

војника је лечено и опорављано и у Француској. Наших осморица

другова су имали прилику да се у то и непосредно увере, кад су

доспели у ову земљу.

Вилотије и другови су срдачно примљени у овој земљи, на

пункту код Париза, где су били стационирани. Та срдачност се

осећала на сваком кораку и код Француза, а поготову код војника

Срба који су их прихватили и са којима су безброј пута мењали

међусобне приче о догодовштинама које су их пратиле. Ту је

Вилотије слушао детаље прича о епопеји српских војника приликом

преласка Албаније, о „Плавој гробници” и другим местима страдања

изнемоглих људи, који су по највећем мразу скоро месец и по дана

пешачили по албанским планинама, али и о смрзавању и умирању за

111

време тог дугог марша. Међу војницима је спонтано настала изрека:

„Ко не зна шта су муке тешке, нека пређе Албанију пешке”.

Војници који су били у Француској у време доласка

Вилотија, већ су били опорављени, али се домаћин није трудио да

их тако брзо врати у Грчку на острво Крф, где је била главнина

српске војске и сав њен старешински кадар, српски краљ Петар,

регент Александар, Влада Србије и Генералштаб. Када су се српски

војници интересовали за транспорт у Грчку, одговарано им је да још

мало сачекају јер се још не припрема офанзива против непријатеља.

Вилотије је са друговима остао неколико месеци у Француској. За то време имао је прилике да упозна град, његова значајна места и споменике. Понекад су проводили време у познатим француским кафанама и свуда су били срдачно примани. У једној кафани власник им је рекао да не треба да плате пиће, јер он хоће да части српске војнике. На моја питања да ли је имао и посебна познанства и сусрете са француским дамама и дали су и оне биле предусретљиве као и остали Французи, мој деда, као озбиљан и угледан домаћин, није одговарао нити је то коментарисао, али ко га је добро загледао као ја, могао је да види да му се на таква питања усне и брци по мало, готово неприметно смеше. Наравно, нико па ни ја из тога није могао да закључи да је одговор потврдан, али деда није давао ни изричито негативне одговоре.

Време је полако одмицало. Једног дана су Вилотије и

другови, као и сви други млади српски војници изненада сазвани на

смотру и они су поверовали да ће добити информације о одласку у

Грчку. Међутим, радило се о нечем другом. На смотру је дошао

представник француске владе који им је говорио наравно на

француском језику а званични преводилац из амбасаде је преводио.

Добили су крајње великодушну понуду. Понуђено је свима који то

желе да остану у Француској и добију француско држављанство. У

том обраћању је речено да Србија треба да сачува своју омладину од

даљих изгинућа, а да се касније, када се рат заврши, могу, ако желе,

вратити у Србију да помогну њену обнову. На крају им је речено да

о понуди могу да се изјасне и касније, односно сво време док ту још

бораве, пошто се претпоставља да ће понуда изазвати велико

изненађење међу Србима што је уистину и било.

Мој деда Вилотије ми је много касније причао да се не сећа

да је било који Србин са њиховог пункта ни тада а ни касније

112

прихватио ову доиста великодушну понуду. Рекао је да су Французи

били изненађени што није било одзива, али да су после тога још

више ценили ове младе српске војнике, који су радије одлучили да

иду у велику неизвесност, него у сигурност која им је нуђена. Што

се Вилотија тиче, њему ни на памет није падало да напусти сталну

мисао о повратку на своје имање, повратку свом оцу и мајци и

млађем брату.

Вилотије и други војници су имали сталну комуникацију на

само са француским него и са српским властима и преко њих је

његова група по први пут од заробљеништа осећала и присуство

српске државе. На питање да ли су их представници српских власти

у Паризу одговарали да прихвате понуде о остајању у Француској

деда ми је дао одречан одговор. То је била само његова одлука и

одлука сваког појединца.

Премда датуми за контраофанзиву против непријатеља, из

разумљивих војних разлога, нису помињани, осећало се да

савезници припремају велики удар и то баш из Грчке, преко

Солунског правца. На том правцу био је и покушај савезника да

1916. године направе продор преко Кајмакчалана али та офанзива,

коју су водили Енглези и Французи, није имала већег успеха и ова

планина је више пута прелазила из руку у руке обе стране. У том

покушају је учествовало релативно мало Срба јер се још нису

оправили од великих напора и болести. Ту је највероватније и

заробљен борац из Вилотијевог вода, Микаило Јаковљевић из села

Ручићи који је такође одведен у Немачку да би се у земљу вратио

тек 1920. године, две године од завршетка рата.

Почетком лета 1917. године вршене су припреме за

пребацивање српских војника у Грчку, на острво Крф. Вилотије се

наравно пријавио међу првима јер је желео натраг у Србију на своје

домаћинство, а пут тамо је водио преко пробоја Солунског фронта.

Коначно, јуна 1917. године укрцао се на брод са великом групом српских војника а са њим су били и његови другови из заробљеништва. Био је то велики путнички брод који је пловио у пратњи и заштити неколико мањих ратних бродова. Пут до Крфа је требало да потраје и увек је постојала опасност да их нападну немачки бродови. Вилотије је веровао да му се, после свих перипетија које је прошао, то не може да догоди и да је за њега предодређено да стигне својој кући или погине у својој земљи.

113

Међутим, он је био војник пешадинац и њега је испуњавала зебња од огромне воде, уз истовремено дивљење према великом броду којим су пловили.

У то време, Немци су у састав своје ратне флоте увели и подморнице, тзв. сумарене. Те подморнице су задавале велике главобоље савезницима и већ су потопиле неколико њихових бродова. Због тога је флотила која је пратила велики путнички брод била посебно опрезна. Они су пловили испред, иза и са стране путничког брода. Ипак, и на самом броду који је превозио војнике предузимане су посебне мере, за случај да та заштита не буде довољна и да Немци успеју да потопе брод. Вилотије и другови су нешто начули да ће у току пловидбе бити посебне вежбе за случај сусрета са непријатељем, али на то нису много обраћали пажњу, јер су војне вежбе биле саставни део њиховог живота.

Вилотије и другови су утолико више били изненађени када су

схватили у чему се састојала вежба, а она се састојала у томе да се

навуче појас за спасавање и скочи са палубе брода у море са висине

од 15-20 метара.

Вилотију је стао дах у плућима. Најдубља вода коју је он

газио била му је до колена, док за време бега преко залеђене реке

није ни мислио колика је њена дубина. Сада је непливач Вилотије

требало да скочи са велике висине у море, које је дубоко стотинама

можда и хиљадама метара. У моменту је све у његовом организму

војника пешадинца отказало и он, који је под непријатељском

ватром скакао из рова у ров истерујући непријатеља, који је био

рањаван и био у ропству са којим се није ни једног тренутка мирио

и коначно који је био један од ретких, можда и једини српски војник

који је успео да организује бекство из Немачке - једноставно није

могао да скочи у море. Касније ми је причао да је у том тренутку

био спреман да понови целу своју епопеју, само да га поштеде

скакања у море. За њега је то било као да га терају да скочи право у

пакао и он то никако није могао да уради.

Кад су морнари почели да га вуку ка ивици брода, са намером

да га гурну доле у море, он се чврсто ухватио за ограду и било је

немогуће одвојити га од ње. Дошао је и капетан брода, сав љут и

црвен у лицу и почео је на сав глас да виче нешто на њега на

француском, што није могао да преведе али је савршено разумео

шта капетан хоће и није пуштао ограду брода. Капетан се окренуо

посади и из ње су се издвојила четири снажна момка. Сваки га је

114

ухватио за по једну руку и ногу, са великим напором су га откинули

од ограде и снажним замахом бацили су га преко ограде у море.

Вилотије је, падајући, био сигуран да му је дошао крај, све док га

вода под притиском појаса за спасавање није избацила на површину

отежалог за неколико литара морске воде које се нагутао. Слична

судбина је била и са другим српским војницима и само је мање

проблема било са онима који су рођени поред реке Мораве.

Оставили су га десетак минута у води, вероватно дуже него да се

није опирао, а затим су му добацили уже преко кога се попео на

брод где је дочекан уз општи смех и Француза и Срба.

Брод је, срећом, безбедно, након више дана пловидбе, стигао

на Крф и Вилотије није морао да проверава своје „знање” стечено

приликом вежбе на мору. На пристаништу их је чекала маса војника

у њима добро знаним униформама српске војске. Махали су и

извикивали поздраве добродошлице а Вилотију је срце лупало у

неком лудом ритму, тако да је за моменат мислио да га може и

издати.

Искцали су се и пешадинац Вилотије се поново докопао

чврстог тла, где се осећао много сигурнији, а затим су их спровели

на зборно место. Ту их је поздравио нови начелник генералштаба

српске војске, легендарни војвода Живојин Мишић. У магацинима

су добили нове српске униформе, а своја одела су оставили.

Вилотије је нешто касније примио свој вод, коме је наредио да га

оставе рањеног пред прелазак Албаније. У воду су били већином

нови војници и само неколико старих сабораца који су преживели

албанску голготу. Док је још ишао од војника до војника надајући се

да ће још неког препознати, један глас иза његових леђа га је

ословио речима: „Вилотије, Бог те видео, је ли могуће да си то ти”.

Био је то његов стари саборац још из Балканских ратова Светозар

Мијатовић Свето, воденичар из њихових Горњих Бранетића, његов

потоњи пријатељ, за чијег сина ће се удати Вилотијева ћерка, и мој

деда по оцу. Дуго су зурили један у другог да би се на крају чврсто

загрлили. „Па Свето, где су остали” питао је Вилотије. „Остали су

остали у Албанији а неки су касније умрли од болести” одговорио је

Свето, „Био је ту још и Микаило Јаковљевић који је са мном прешао

Албанију, али је он нестао приликом борби на Кајмакчалану пре две

године, вероватно је заробљен јер му нисмо нашли тело”.

115

Светозар је тада изгледао добро, али је касније причао

Вилотију да је по преласку Албаније био само сенка од човека кога

ни рођена мајка не би препознала. Дуго је био на граници између

живота и смрти и месеце је провео на лечењу у војној болници у

Бизерти у Тунису, све док горштачки дух србијанског сељака није

надвладао болест и он се, како је говорио „поново уписао међу

живе”. „Ми мали растом, цвркавци, преживесмо а оне рмпалије од

људи, којима смо сви завидели, први липунуше” рекао је Свето

налазећи чак и у тим условима разлога да се шали. Њих двојица су

имали дуго и дуго о чему да причају и да преносе један другоме

своје догодовштине.

Месецима су били смештени под шатором у маслињаку на

Крфу. Боравак са својима је био право окрепљење за Вилотија и

физички и духовно и само би му долазак кући у Србији био дражи,

али је био уверен да ће и то доћи на ред. Његова прича о бекству из

Немачке се, преко војника из његовог вода, проширила на много

већи број војника и старешина на Крфу, и они су често долазили код

њега да са њим причају о томе и да га запиткују за детаље бекства.

Једног поподнева, када су се одмарали под шатором од

преподневних вежби, крило шатора се подигло и унутра су ушли

неки људи. Вилотије је махинално погледао у том правцу и - укочио

се у месту. У његов шатор, праћен двојицом пратилаца, ушао је

његов прослављени командант Прве српске армије, а сада и нови

начелник генералштаба српске војске, војвода Живојин Мишић. Он

је био легенда међу војницима који су га, наравно међу собом, из

милоште, због риђе косе, називали „Жућа”.

Да је у шатор ушао лично краљ Петар или регент

Александар, то на Вилотија, Светозара и остале војнике у воду не би

оставило толики утисак. Живојин Мишић је код војника био живи

мит, такорећи нестварна личност, за коју су веровали да их једина

може повести и довести натраг у Србију.

Војници су и без команде одмах поскакали на ноге, а истог

тренутка је и Вилотије из свег гласа дрекнуо: „Мирно!”. Војвода

Мишић их је одмах предухитрио речима „Нема”„мирно”, капларе,

навратио сам само у неслужбену посету. Него, јеси ли ти тај

Вилотије за кога се по војсци прича да си у чарапама побегао из

Немачке овде на Солунски фронт”. Вилотије је на то одговорио:

„Нисам, господине војводо, дошао чак довде, у чарапама сам само

116

побегао из Немачке”. Након тог одговора прво се грохотом насмејао

Мишић а затим и сви војници, док је Вилотије стајао сав црвен у

лицу. „Па добро капларе, нисам баш мислио да си све довде

пешачио у чарапама, него испричај нам своје пустоловине да их

више не слушам од других”.

И тако је Вилотије у следећих 10 - 15 минута морао да

понови шта му се све дешавало од заробљавања до доласка у Грчку,

а Мишић је слушао без речи. На крају му је прослављени командант

честитао и упитао га: „Па добро, кад си све то урадио, шта мислиш

шта ћемо даље”. Вилотије је већ увелико повратио своју луцидност

и мирноћу и одговорио је као из топа: „Па зна се, чим ви наредите

потераћемо их од Кајмакчалана, а кад се докопамо мога Рајца, чуће

се како Швабе беже из Србије”. Војвода Мишић који је баш те речи

упутио регенту Александру и начелнику војске војводи Путнику за

време чувене Колубарске битке, шеретски се осмехнуо и рекао: „Где

ли сам већ чуо те речи”, поздравио се са Вилотијем и војницима и

отишао даље у неформалне посете другим војницима, што је био

његов манир и због чега су га обични војници толико волели.

Месецима након овога, овај разговор се препричавао међу

војницима, а Вилотије је постао још популарнији него што је био.

Да се тада говорило данашњим речником, био би проглашен за

медијску личност године.

Бежите живи -долазе мртви

Вилотије се већ увелико навикао на живот под шаторима на

Крфу. Свакодневно дружење са војницима, са земљацима из

његовог краја, маневри и вежбе који су свакодневноизводили, све то

заједно, учинило је да је поново постао активни војник српске војске

и, што је још важније, да се таквим и осећао. Сећања на догађаје

које је преживео почињала су не толико да се заборављају, колико

да бледе под теретом нових обавеза. Целокупна војска, па и

Вилотије са њом, нестрпљиво је ишчекивала дан кад ће под борбом

поново кренути у отаџбину.

Ту, на Крфу, док су ишчекивали нове догађаје, дешавале су

се ствари које нису могле да се сакрију од обичних војника. Почеле

су да колају приче да политичари одржавају неке састанке са

представницима других јужнословенских народа, који су до тада

били под Аустроугарском и да ће се после рата, уместо државе

117

Србије, формирати много већа држава Срба, Хрвата и Словенаца.

Тзв. Крфска деклерација је већ била потписана, а њом су

установљене прве основе те нове државе. Њу нису стварали војници

и њихови команданти, већ политичари, а сам регент Александар

Карађорђевић био је приврженик и заговорник те идеје. Али, ако ту

нову државу нису стварали војници, они су морали да је остваре

преко ратних успеха и страдања српске војске. Ту је, коначно, идеја

о Великој Србији, коју су велике силе савезнице нудиле Србији тзв.

Лондонским пактом, изгубила битку пред стварањем нове државе

састављене од више јужнословенских народа. Историја ће показати

да великодушност Србије да на рачун својих националних интереса

и живота својих војника, омогући формирање државе

јужнословенских народа, није имала своје реално и рационално

утемељење а да би за њу било много боље да је прихватила предлог

Лондонског пакта.

Нису били сви за ту нову државу. Легендарни војвода

Живојин Мишић био је и тада скептик у односу на ту идеју и чак је

у кругу својих најближих сарадника говорио да нема тих победа

српске војске које неће бити прокоцкане од стране политичара.

Касније, по завршетку рата Мишић, је био задужен да обради и

достави регенту извештај о војним аспектима уједињења и тај

извештај је био један од ретких који је садржавао негативно

мишљење. Регенту Александру је рекао да тешко може

функционисати држава састављена од више нација и више вера и да

је Аустроугарска била очигледан пример тога.

Обични војници су били збуњени у односу на стварање нове

државе, па је такав случај био и са Вилотијем. Са једне стране, знали

су да се за ту идеју залаже лично регент Александар, будући краљ те

нове државе, а са друге неограничено поверење у њиховог „Жућу”

говорило је да ту ипак има ствари које они не разумеју. Вилотију и

друговима није било јасно како ће се стварати нова држава са онима

коју су до јуче били на страни непријатеља и који су активно

ратовали против Србије.

У немогућности да дају себи ваљане одговоре, Вилотије и војници су се окренули ономе што непосредно следи а то је припрема за пробој фронта непријатеља и повратак у Србију, а „други нека воде ту вишу политику”. Дакле, идеја југословенства је реализована без учешћа обичних људи а гласови појединаца који су је оспоравали, па макар то био и славни војвода Мишић, су по

118

кратком поступку ућуткавани. Историја ће касније показати да је идеја југословенства направљена на заблудама српских политичара који су једино у тим временима могли да одлучују о томе, али и о другим опцијама. Ова идеја је била заснована и на страху од рестаурације Аустроугарске, што је вероватно могло да се отклони на други начин. Други југословенски народи су знали да једино преко Србије могу да заштите своје националне интересе и зато су, у време припреме за пробој Солунског фронта, предњачили у захтевима да се створи нова држава под династијом Карађорђевића. Нова држава је створена и на занемаривању српских националних интереса, за које се залагала претходна династија Обреновића, а настала је де факто на победама српске војске, али и на десетковању њене популације. Вероватно је да је нова држава могла да се створи и на неким другим принципима, например на принципу федерације а не јединствене државе, али су против тога били представници других јужнословенских народа, знајући да би се тада исцртале неке сасвим друге границе унутар те федерације, док је династији Карађорђевић импоновала таква „приврженост” других народа. Када је касније постало јасно да је и овога пута далековиди војвода Мишић био у праву, све је било касно а шанса која је постојала да се уочи пробоја Солунског фронта дефинитивно заокружи национални интерес Србије, никада више није поновљена.

О свему овоме није се много или се уопште није расправљало

у то време. Коначне припреме за офанзиву биле су на јавној сцени и

улазиле су у своју завршну фазу. Војска је заузела положаје

непосредно према фронту. Централни део фронта запосела је српска

војска, а лево и десно крило су држале трупе Француске и Енглеске.

За врховног комаданта је именован француски генерал Франше

Д'Eпере (D'Epere).

У рано јутро 14. септембра 1918. године, савезничка

артиљерија је почела са ураганском артиљеријском припремом из

многобројних нових топова који су довучени на фронт.

Бомбардовање непријатељских положаја је трајало сатима и сатима,

уништавањем непријатељских утврђених положаја и средстава везе

у великој ширини и дубини, да би се омогућио продор српске и

савезничке војске. Када су топови утихнули, српска војска је добила

годинама очекивано наређење за напад и кренула је силовито у

ослобађање своје отаџбине. Истовремени напади француске и

енглеске војске имали су много мање успеха и тек кад је српска

војска направила широк и дубок продор, из страха од заокружавања,

119

непријатељ је почео да се повлачи и са тих положаја. Тактика

војводе Живојина Мишића је била иста као и у време Колубарске

битке - у стопу гонити непријатеља и не дати му времена за предах

и реорганизовање трупа. Мишић је био толико сигуран у овакав

начин ратовања да је, на своју руку, занемарио наређења Франше

Д'Епереа да се напад успори да предњи делови војске неби били

изложени заокруживању и заробљавању. Мишић је веома добро

познавао непријатеља, трупе Бугара, Немаца и тзв. Балканске војске

Аустроугарске, и он је био сигуран да они пред нападима српске

војске нису у стању ни да размишљају о реорганизовању трупа и

положаја, већ да могу само да се повлаче и то у великом нереду.

Вилотије и његови војници, како стари као Светозар, тако и

нови, су опет били у трансу као и у време Колубарске битке. Опет

су се у јуришу измешале две војске, упадало се у непријатељске

ровове и опет је одлучивао бајонет на пушци. Главни продор

савезничке војске је извршен на централном српском делу фронта

који су бранили Бугари. Вилотије и сви други српски војници су

чули за зверства бугарских војника над српским цивилима за време

година окупације и то је појачавало њихов бес и одлучност да иду

напред и сломе непријатеља.

Фронт на српском делу ратишта је пробијен и ништа више

није могло да заустави српску војску. Бугарски војници су у

паницивише бежали него што су се организовано повлачили вичући:

„Бежите живи, долазе мртви” јер су до тада били уверени да српске

војске нема, односно да је потпуно уништена. Бугарска држава и

војска су се предали и, према својој старој тактици, понудили су да

пређу на савезничку страну и да заједно ратују против својих

савезника, али је српска страна то са гнушањем одбила. Српска

војска је била спремна да уђе на територију Бугарске ради коначног

обрачуна са онима који су их у најтежем тренутку њихове историје

напали са леђа, али су их у томе спречили Француска и Енглеска.

Када се за брзу победу српске војске на Солунском фронту сазнало

и када је постало извесно да их више нико не може зауставити,

немачки канцелар Бизмарк је то коментарисао следећим речима:

„Ток Првог светског рата је решило 65.000 српских војника.

Срамота”.

Од 14. септембра 1918. године, српска и савезничка војска су

ослободиле целу Србију и шире просторе изван ње за 45 дана

120

непрекидних борби. Српска пешадија, у којој су били моји дедови

Вилотије и Светозар, напредовала је таквом брзином, да француска

коњица није могла да је прати.

Вилотије је само за тренутак застао на месту где је био рањен

и заробљен, да би са још већом енергијом хитао ка свом Рудничко -

таковском крају и свом родном селу. Након око две недеље

непрекидних борби и напредовања, почео је да препознаје крајеве

кроз које је пролазио, али није имао ни времена ни могућности да

сврати у своје село и види ко је од његових укућана преживео. Он и

другови наставили су све даље и даље, да би ослободили Београд, а

затим кренули у Банат, Бачку и Срем и друге крајеве које је

насељавало српско и друго јужнословенско становништво.

Епилог

Коначно, Велики рат, који је однео око милион и двеста

хиљада српских живота (четвртину укупне активне популације), је

завршен. Утихнуле су и ратне трубе за српску војску и војници су

демобилисани да би се вратили својим кућама. На реду су били

политичари, да упропасте успехе српске војске који су били толико

велики да им је за то требало више од две деценије. Несумњиво је да

је Вилотије за заслуге у рату могао да буде више пута унапређен и

да настави своју војну каријеру и у миру, али то њега није

интересовало и само је желео да се врати кући на своје домаћинство.

Кад су му нудили виши чин, говорио је да га дају другима који ће се

посветити војном позиву.

Вилотије се вратио у своје село, у своје Горње Бранетиће. У

кући је затекао живе и здраве све своје укућане које је морао да

напусти пре неколико година.

Његова ратна епопеја и велики ратни круг од више хиљада

колометара је затворен и он је био поново на свом кућном прагу са

кога је пре неколико година кренуо у велику неизвесност. За њега и

његове укућане почињао је један сасвим нови живот. Његов отац

Ђорђе је, коначно, из трећег покушаја, могао да оствари своју

давнашњу жељу да ожени старијег сина Вилотија, јер је млађег

Младена већ оженио, из страха да можда Вилотија неће више ни

видети.

121

Вилотије се оженио 1920. године, Рувином из суседног села

Доњи Бранетићи, ћерком угледног домаћина Максима Гачановића.

Из тог брака се идуће 1921. године родила ћерка Косана, коју су сви

из милоште звали Коса. Вилотије није више имао деце, за разлику

од свог млађег брата Младена, који се женио три пута ,јер су му две

претходне жене умрле и који је имао четворо деце која су остала у

животу и једно дете које је умрло у првим месецима живота. Године

1926, Вилотије и Младен, који су до краја живота живели заједно у

задрузи, сахранили су свога оца Ђорђа и подигли му споменик у

бранетићском гробљу.

Вилотијева ћерка Коса се са својих 18 година удала за

Здравка, сина Вилотијевог саборца из Балканских и Првог светског

рата Светозара Мијатовића Света, воденичара из Горњих Бранетића.

Из тог брака сам се крајем октобра 1940. године родио ја, њихов син

Југослав, који сам много година након смрти Вилотија, по причи

свог деде, описао његову ратну епопеју. Тај посао сам урадио са

великим задовољством, јер сам у младости био јако везан за свог

деду Вилотија и бабу Рувину и много их волео, као што сам волео и

своје родитеље и свог другог деду по оцу Светозара. Док сам

описивао Вилотијеву ратну епопеју, поново сам живео са њим.

Вилотије је дочекао да види своје праунуке Марину и Милана који

су се родили 1967. и 1972. године. Те године, када је мој деда

Вилотије Марић умро 29. априла 1973. године, у својој 81. години,

на његовом погребу сам се опростио од њега следећим речима:

„Драги мој деда,

За живота си неколико пута изражавао жељу да кад дође

овај дан, изрекнем неколико речи у спомен твог живота који је

прошао и вечног мира који наступа. Много брже него што смо се

ти и ја надали, дошао је тај тренутак. Ненадно и ненајављено си

отишао, кад се баш нико томе није могао надати, кад смо мислили

да ће још много дана ући у твој живот и много јутара се будити

твој крепки дух, који је то био и остао до твога последњег даха.

Драги мој деда,

Богат и напоран је твој животни ток био. Родио си се у

сиротињи али си радио као црв да својом поштеном муком

подигнеш себе и своју породицу. Добрим људима који се воле је мило

122

живети заједно и ти се никад ниси одвајао од свог брата коме си се

сада придружио. Твоја жена и моја премила бака само у једном није

била у стању да те послуша - није могла да остане са тобом до

данашњег дана, а можда је њено уверење било да треба да своме

домаћину обезбеди дочек какав заслужује.

Али ниси ти био само добар домаћин у својој кући. Кад је

непријатељ напао ову земљу и нико други није могао да јој помогне,

ти си као достојан син отаџбине, ступио у њене ратничке редове,

да својом крвљу допринесеш опстанку њеног имена. Твоја ратничка

епопеја је славни пут српске војске а чини ми се и више од тога,

што неки људи нису довољно ценили. Кад те је рањеног и

изнемоглог од многих битака заробио непријатељ, ти си, док су

твоји другови прешли Албанију, бежао бос многе километре преко

залеђене реке и по страшном мразу, да би са савезничким конвојима

стигао у Солун пре почетка офанзиве и поделио њену судбину до

крајњег успешног расплета. Ниси се мирио да у заробљеништву

дубоко у Немачкој сачекаш крај рата, ниси желео да останеш у

неутралној Холандији или савезничкој Енглеској и Француској, нити

си желео да пропустиш почетак офанзиве, Твоја патриотска и

ратничка част су и овим и ратовима и рањавањима потврђени.

Када је рат прошао, вратио си се кући да почнеш тачно тамо или

можда иза места на коме си стао.

Драги мој деда,

Преко поколења се преноси изрека да о мртвима не треба

лоше говорити, али за тебе то упозорење није потребно. Ако ико

може да носи са собом име поштеног човека, онда си то ти. Није

то поштен човек само како се овај појам уобичајено схвата и

изговара. Бити поштен и честит као што си ти био, данас је

тешко наћи. Ти то ниси био за овај или онај догађај, за овај или онај

дан. То је био твој став према животу, према људима, према свету

и догађајима. Ово село, ови људи, овај крај и овај свет, су

сиромашнији за једну изразиту људску вредност и величину, од које

су у свакој прилици могли да виде и чују и само сазнају више него

што су знали, и да се оплемене у својим понекад огрубелим

животима на што их је време навело. Могао си се колебати само у

избору начина како да помогнеш људима, а никако да ли им помоћи

или не. Ја не говорим ово зато што желим да улепшам ствари. Ја

знам да никада нећу наћи довољно правих речи да кажем само оно

123

што је било, да кажем само истину. Ја не тражим потврду својих

речи, ја знам да је сваки поштен човек увек имао респекта и

уважавања према ономе што је мислио и говорио Вилотије Марић.

Небо, људи, догађаји и време су сведоци мојих речи, и знам да ће

потврдити да би овај свет живео у слози, поштењу и правди да је у

њему више таквих људи као што си ти био. Највећа људска

вредност се рађа, лежи и развија се из саме људскости човечјег

бића, и то је трајно благо и највећа истина сваког друштва, а ја

незнам да ли си се ти са њом родио или је стекао али ја знам да си

је имао. Ја ћу се трудити да личим на тебе и знам да ће то чинити

и други људи и деца које си ти имао прилике да, живећи са њима,

заразиш својом људском племенитошћу.

Драги мој деда,

Ја више немам никога чији би рођени унук могао бити. Ова

кућа је изгубила свога домаћина и благог, поштовања достојног

православног хришћанина, који је за само неколико дана требало да

изнесе славски колач на сто. Уместо тога у кући и у нашим срцима

је зацарила туга. Да можеш да је осетиш и ти би био тужан јер

ниси волео да твоји најближи пате. Опрости нам ово драги мој

деда јерморамо бити тужни. Љубав према теби је исувише велика

и трајаће онолико колико и ми трајемо. Збогом драги деда, ја твој

унук Југослав ово теби говорим последњи пут. Нека ти је вечна

слава и хвала и лака ти црна земља”.

124

Прича трећа

П О С Т А Њ Е

Постање

Забележено је да сам рођен поткрај десетог месеца по новом

календару, иза црквеног празника Преподобне мајке Параскеве -

Свете Петке, тачније 29. октобра 1940. године, у Горњем

Милановцу, око 120 километара јужно од Београда, тада малом

граду од око 3.000 становника, у Србији и Краљевини Југославији.

Било је то мирно, породично или још боље претежно пензионерско

место, у коме су на изборима редовно побеђивале конзервативне

партије. По причању мога оца Здравка, а ја сам га подстицао да то

прича, само у главној улици било је пре рата 33 кафане у које се

после ручка и увече породично излазило и у којима су се, најчешће

само уз шољу кафе и ратлук из локалне фабрике Илић -

Маринковић, састајале бројне породице из града, распредале приче

о политичким и другим приликама и, практично, проводио сав

друштвени живот.

С обзиром да смо моја породица и ја време окупације

највећим делом провели у селу, у домаћинству мога деде по мајци

Вилотија Марића, где сам и касније провео велики део мог

одрастања, а мањим делом код мог деде по оцу Светозара

Мијатовића из истог села, поред Горњег Милановца, ја и село Горње

Бранетиће из исте општине видим као нешто слично свом родном

месту, тачније месту мога раног детињства.

Рођен сам у праскозорје Великог рата, у временима која су

донела понављање неких старих и нових заблуда Срба, а као

последица тих заблуда, њихове још једне нове велике изгибеније,

материјалног и духовног пропадања које сваки рат доноси и

уназађивања њихове државе. Мој долазак се, дакле, поклапао са

временима када се појачавао дотле само притајени синдром

самоуништења српског народа коме сам био судбински одређен да

припаднем. Била су то „спорна времена” у којима је српски народ

поново, по ко зна који пут, правио историјске грешке славећи, тада

и касније, властољубивост шачице генерала, који су за рачун других

вукли своје неразумне потезе и који су први побегли из земље, кад

125

су се суочили са последицама својих поступака, остављајући народ

да плаћа њихове неподмирене рачуне. Иронија је да се после рата,

једино генерал Душан Симовић, уз одобрење нових власти вратио у

земљу где је несметано живео до своје смрти, у земљи која је због

њега поднела огромне жртве и разарања. Тито је знао да без његове

властољубиве и неразумне политике, никада не би дошао на власт и

зато му је одобрио повратак уз услов да се појави на суђењу Дражи

Михаиловићу који је Симовић овога пута поданички и покајнички

испунио.

Као по некаквом заветном проклетству, упорно се и

незаустављиво срљало стазама сопствене пропасти. Таква и слична

„спорна времена” пратила су највећи део мога живота. Из садашње

перспективе виђено, наравно да се могла избећи погибељ нових

милион и по Срба и ко зна колико разорених и уништених породица

и домова. Идеје појединих умних људи у то време, којима су

очување живота суграђана и дугорочни интерес нације и државе,

били основни циљеви, поново су, по ко зна који пут, изгубиле битку

са безобзирним амбицијама групица и појединаца авантуриста и

олаким наседањима на неискреност великих сила Запада, попут оне

да су 27.марта 1941. године Срби „поново нашли своју душу”.

Парола која се тада чула на трговима и улицама Београда, а затим и

неких других градова „Боље гроб него роб” веома брзо ће бити тако

и буквално реализована док су неки други наши исто тако мали

суседи избегли да буду и гроб и роб.

Догађаји су кренули стазом неповратног суноврата и то је

обележило године мога постања и оне одмах иза њих. Недостатак

државничке мудрости и визија испратиле су и прате и скоро сво

остало моје време. Мудрост је устукнула пред демагогијом, на коју

се тако брзо и олако наседало.А могло је и требало је да буде

другачије. Али, тада би и ове приче биле другачије. Не треба бити

скептик, али се веома тешко одвајам од поимања, да ће и у неким

другим будућим временима моћи да буде битно другачије када је

српски народ у питању, који је лак и брз на свађама, а тежак и спор

на мирењу.

Објава доласка

Био је то, према причању моје мајке Косе и баба Рувине, дуг

и тежак порођај моје мајке у нашој кућици у Горњем Милановцу, у

126

одсуству стручног лекарског особља,

што може значити да је порођај дошао

непредвиђено али вероватније је да у

малој вароши није било лекара

гинеколога а бабица је вероватно већ

била у послу код неког мог исписника.

Југослав (пролеће 1941. године)

Порођају је присуствовала и

помагала моја баба по мајци Рувина,

предивна особа за коју ће нас у годинама

мог одрастања везивати обострана

љубав, а улогу бабице код порођаја

успешно је обављала Станислава (1905-1979), супруга мог будућег

кума Милорада Мише Ђорђевића. Кад се порођај најзад привео

крају, нисам, у том, кажу најблиставијем тренутку кад почиње

живот ван мајчине утробе, пустио било какав звук. Дакле, на свет

сам дошао у, по мало злокобној тишини, па сам вероватно зато и

касније у много мање значајним приликама, навикао да ћутим и кад

је требало и кад није требало. Међутим, тадашња тишина је имала

сасвим разумљив и оправдан разлог, јер је пупчана врпца била

чврсто омотана око мог врата и готово ме већ угушила.

У соби је настала паника, пре свега моје мајке и њене мајке,

моје бабе Рувине. Кажу да се радило о секундама и најприсебнија,

као и увек, била је моја кума Станислава која је хитро пресекла

пупчану врпцу, најпре онај део око врата, а затим тамо где је

требало и то првим оштрим предметом који је дограбила. Потом ме

је ухватила за ноге, подигла увис са главом надоле, и почела, не баш

нежно, да удара по мајушној још слузавој и крвавој дечјој задњици.

Биле су то моје прве незаслужене батине, јер за оне касније

су ме увек убеђивали да сам их заслужио, иако ја у то нисам

веровао. Ипак, свеједно да ли су биле заслужене или не, сва деца на

батине реагују на исти начин, па и ја нисам био изузетак. Иако је мој

плач у том тренутку, за разлику од оних касније, из поменутог

разлога био веома тих, готово нечујан, он је, кажу, све присутне

довео у стање неизмерног усхићења, готово делиријума радости.

127

Никада касније, ма колико се трудио, нисам успевао да код других

људи поновим сличну оду радости, мада се не могу потужити да ме

један број мени драгих људи није искрено волео.

Много пута касније, увек неком пригодом, моја мајка је

понављала да јој је кума Станислава спасла дете при порођају и да

јој је зато доживотно и бескрајно захвална. Дакле, могу се

похвалити да је моје рођење дочекала двострука радост, редовна и

нормална као кад се свако дете роди и друга - што сам враћен у свет

живих. Са таквим препорукама, имао сам доста шанси у животу а

што их можда нисам искористио не могу да окривљујем друге.

Југослав са родитељима

(пролеће 1941. године) Југослав (крајем 1942. године)

128

Југослав са мајком и дедом

Кумство

С обзиром на по мене велики значај куме Станиславе на

самом почетку моје животне трке, а и значај кумства у мом

Рудничко - таковском крају уопште, посебно у време мог рођења

и одрастања, дугујем да о кумству и мојим кумовима кажем још

пар ствари. Ово кумство постоји од старина, јер су Ђорђевићи из

села Врнчана кумовали Марићима из села Горњих Бранетића

одакле је родом моја мајка. Касније сам имао прилике ибио

сведок да су Ђорђевићи били кумови на венчањима и других

Марића.

Занимљиво је да су Марићи, који су за мене обезбедили кума,

и код којих сам ја касније провео добар део ратних и поратних

година, били фамилија моје мајке, а не оца. Изгледа да или није

постојало старинско кумство за Мијатовиће, фамилију мога оца,

или, ако је постојало што је много вероватније, они нису, из неких

разлога, били моји кумови. Моја доста смислена претпоставка је да

је мој деда по мајци Вилотије Марић, коме сам ја био прво, а касније

се видело и једино унуче, инсистирао да његови кумови крсте дете с

обзиром да је у Мијатовићима већ било више деце од старијег

очевог брата Радољуба.

129

У мојој породици, у годима мог раног детињства али и

касније, увек се са респектом говорило о кумовима, о прераној

смрти мога кума Мише, о куми Станислави која нас је често

посећивала, о њиховом сину Мирославу - Мирку и његовој супрузи

Загорки - Заги. Мој кум Милорад Ђорђевић Миша (1885 - 1944), се

определио за име Југослав јер је, као и многи Срби, искрено веровао

у заблуду која се тада звала Краљевина Југославија. Кум Миша и

кума Станислава су имали још једно дете осим сина Мирослава,

ћерку Милицу - Милу (1923-1929) која је умрла у шестој години

живота. Сви они су сахрањени у заједничкој гробници у Горњем

Милановцу. Много година касније, моју децу је крстио Мирослав

Ђорђевић (1925 -2006), син мога кума, давши мојој ћерци име

Марина, како се звала и његова ћерка, а сину име Милан (јер није

усвојио мој предлог да се по њему зове Мирослав или Мирко), али

се ту, на моју велику жалост, и завршава кумство моје породице и

породице Ђорђевића. Ја нисам успео да мит о великом значају и

вредности старинског породичног кумства пренесем на своје

потомке.

Договор два домаћина

Мој деда по мајци Вилотије Марић је обезбедио кумство

највероватније у договору са својим пријатељем Светозаром

Мијатовићем - Светом, иначе и саборцем из ратних годинаод 1912

до 1918. године. Деда Вилотије је вероватно и тумачио да је стекао

неко природно право на то јер је он, а не деда Светозар, мој деда по

оцу, купио 1938. године у Горњем Милановцу плац од око 15 ари за

ћерку и зета од човека по надимку Цинцар. Плац је целом ширином

излазио на Таковску улицу, али је деда, поучен неким само њему

знаним рационалним разлозима, инсистирао да купи и дугачак узак

коридор који је излазио и на доњу, Карађорђеву улицу, што се

касније показало добром одлуком, нарочито што је са те улице, из

бунара, морала да се доноси вода за пиће. Тај коридор, широк 1 - 1,5

метар, као уосталом и цео плац, деда је одмах по куповини оградио

дрвеном оградом, са дебелим дирецимао д тврдог церовог дрвета.

Ти диреци су били тако дебели да су опстајали деценијама касније и

само су понекад поправљане попречне гредице и тараба, који су их

повезивали.

130

Косана Мијатовић пред својом кућом

Да ли је деда Вилотије платио и да се направи кућица или је у томе

учествовао, или је то платио деда Свето, нисам сигуран, али мислим

да је био договор двојице домаћина, ратника из Балканских ратова и

Првог светског рата, да један купи плац (Вилотије) а други направи

кућицу (Светозар), али претпостављам да је деда Вилотије делом

учествовао и у финансирању градње куће. Поменута кућица је

направљена такође 1938. године, састојала се од једне собе и једног

мало већег шпајза и она постоји и данас, у време писања овог

текста, мада у туђем власништву. Годину дана касније направљена

је и друга кућица, изнад прве, са којом није била повезана, такође од

два одељења, од којих је прво било пролазно. У прву кућицу се

улазило директно споља а у другу преко насуте и озидане терасе на

којој смо, кад год смо имали прилике и кад је било лепо време,

седели. Ова друга, горња кућица је срушена када је нови власник

правио своју кућу.

За обе ове кућице везује ме низ незаборавних успомена.

Углавном, у доњој смо живели преко дана, само у њој смо ложили

ватру дрвима дотераним чак са села, па зато нисмо ни могли да

приуштимо себи ложење две ватре. У горњој кућици смо спавали,

зими у хладном. Слегање терена и слабо припремљени темељи су

131

учинили да су се у просторији где смо спавали јавиле пукотине на

зидовима широке и по неколико сантиметара, посебно на источној

страни, тако да смо, једно дуже време, док отац то није закрпио, из

собе у којој смо спавал и могли видети дању дневно светло, а по

ведрим ноћима звезде.

Моја мајка је целог живота била посебно вредна, уредна и чиста домаћица. Воду за пиће и прање морали смо да доносимо чак са доње Карађорђеве улице, са бунара који је ископан још пре рата. Кад је прала под од грубих дасака у кућици у којој смо боравили преко дана, мајка је доносила воду са бунара небројено пута, кувала је воду са пепелом у великом лонцу на шпорету и тако припремала „детерџент” који се звао цеђ. Њиме је рибала под све док не би добио прекрасну златно-жуту боју која је изазивала завист свих околних домаћица и они су оптуживали моју мајку да неће да им открије рецепт за прање пода куће, јер у рецепт који им је она нудила нису веровали.

Сећам се великог алуминијумског лонца са водом који је

стално стајао на шпорету, како би се у сваком тренутку имала топла

вода. Повремено, поред њега, стављан је и други мањи лонац у коме

се кувало млеко, кад га је неко од родбине или путника намерника

доносио свеже помуженог са села. Једном, док је врело млеко било у

лонцу, у игри сам, попевши се на ниску дрвену „шамлицу” повукао

лонац према себи и млеко ми је опарило ноге. Причали су ми често

касније да сам, за сво време док су скидали панталоне са мене а и

непосредно после тога, тако врискао да сам више него надокнадио

поменуту тишину са којом сам дошао на свет. Кожа ногу је била сва

у пликовима и само су мелеми доброг доктора Душана Стефановића

успели да ме спасу веома озбиљних последица ове моје

пустоловине. Годинама касније, моја мајка, кад је о томе причала

пред комшиницама, терала ме је да скидам панталоне и да показујем

„белег” који је срећом касније бледео, па ме је то спасло даљег

свлачења које је са годинама, за једног дечака, бивало све

непријатније.

Надимак

Кратко време након мог доласка на свет, имао сам прилику

да у цркви Свете Тројице у Горњем Милановцу, иначе задужбини

кнеза Милоша Обреновића из 1862. године, будем крштен у духу

132

православних обичаја, након што је матичар уписао кумов предлог

да ми име буде Југослав. Још увек је то било у Краљевини

Југославији, мада ће само неколико месеци након мог рођења и

крштења, доћи до рата и окупације земље. Зато што је, дакле, још

било мирнодопско време, моји су ме родитељи вратили у кућицу у

којој сам и дошао на свет у Таковској улици, која се једина тако и

изворно звала, јер је водила у десет километара удаљено Таково,

село милановачке општине и место где је подигнут Други српски

устанак 1815. године, са Милошем Обреновићем као вођом устанка

против Турака.

Дакле, и по месту рођења и по називу улице којој је

припадала кућа у којој сам рођен, био сам опредељен да будем

опозиција актуелној династији Карађорђевић, јер је моје место било

славни крај претходне династије Обреновића. Нажалост, догађаји су

ме претрчали, нисам могао да испољим свој урођени опозициони

таленат, дошао је рат, окупација а потом нека нова власт која није

била спремна ни да слуша помињање било које од две краљевске

династије. Моји родитељи су се само накратко вратили својим

обавезама, отац да настави да ради у Пореској управи у граду Горњи

Милановац а мајка да буде домаћица и да негује своје мезимче. Као

што рекох, то је трајало неколико месеци, до првог доласка Немаца

који су недуго потом, годину дана након мог рођења, у знак

одмазде, до темеља запалили град и скоро све куће у њему. Моји

родитељи и ја смо, нешто пре тог догађаја, имали прву у низу више

бежанија из града у село Горње Бранетиће, родно место мојих

родитеља, удаљено око 25 километара од града. Те бежаније су

спасавале наше главе, за разлику од оних наших суграђана који нису

имали где да побегну или су на свој ризик остајали у граду, наивно

верујући да ће их острвљени силници поштедети. Наравно, тих 25

километара смо бежали пешице, са пар ситница у завежљајима који

су се могли понети, а мајка је још и мене носила у наручју.

Међутим, за тих непуних првих годину дана проведених у

ГорњемМилановцу, у селу се догађала занимљива сторија која се

дотицала мога имена. Сад ми је јасно да је моје, за тадашње, а

вероватно и касније прилике необично име, било веома погодно за

заборављање, што се, наравно, и догодило, а у селу мојих дедова и

баба морали су некако да ме зову. То је било отприлике овако.

Човек који је донео вести са крштења је рекао да је заборавио име и

да морају да чекају да им га каже моја баба Рувина када се врати из

133

Горњег Милановца. Моја баба је међутим, морала да помаже ћерци

око детета и других послова у кући па вест није стизала, а у то време

је могла стићи само преко некога ко би прешао пешке педесет

километара до града и натраг. Ипак, признаћете, била је то

превисока цена само да би се сазнало нечије име па макар то био и

унук. Настао је спонтано надимак „Цицко”, вероватно по некој

девојчици из комшилука коју су звали „Цица”, док је мања

вероватноћа да су имали мачка кога су тако звали, јер у то време

мачкама нису надевали имена. Било како било, тако је настао

надимак са којим нисам био баш много срећан, али се нисам ни

превише бунио кад су ме тако звали.

Према казивању мог деде Вилотија, прва реч коју сам

изговорио била је „АГА”. Његов коментар је био да ћу постићи

нешто значајно у животу, да ћу бити богат човек, јер је то везивао за

турску реч „ага” која је означавала турског великаша. Он је свој

коментар везивао на још жива сећања на турски период који су му

преносили његови стари, отац Ђорђе, стиц Петар и дедаМилић, али,

свеједно, није био добар пророк, јер се његово пророчанство није

обистинило.

„Ратовање” мога оца

Мој отац Здравко Мијатовић се, као резервни потпоручник

краљевске југословенске војске одмах, у пролеће 1941. године,

одазвао позиву на мобилизацију. Понео је ствари које су наведене у

позиву, поздравио се са породицом, супругом и сином од непуних

пет и по месеци, обукао официрску униформу и јавио се на зборно

место у Горњем Милановцу, одакле су одмах упућени у Краљево.

Моја мајка је од људи у граду сазнала где је отишао па је, из велике

жеље да га још једном види, али нажалост и са кобним последицама

за себе, пошла да обиђе мужа, који је са четом коју је преузео већ

напустио Краљево и отишао пут Косова и Македоније а затим

прешао чак у Албанију. Овакво упућивање јединица на први поглед

може изгледати чудно, али то је очигледно био очајнички

безуспешни маневар војске да се, као и у претходном Првом

светском рату, осигура коридор за повлачење према Грчкој. Само

овога пута Немачка то није дозволила, па је снажним продором из

Бугарске брзо пресекла овај правац и права је срећа што је мој отац

некако успео да своју јединицу склони са непосредног правца тог

134

продора. Заправо, он је тај правац продора већ био прошао крећући

се на југ, али је зато остао и одсечен од свог Рудничко - таковског

краја.

Занимљиво је да је чета мог оца, са добијањем његовог чина

поручника, попуњавана и резервистима са простора где је

пролазила. На Косову, у јединицу је дошао и један број Албанаца

који су мобилисани и са којима је мој отац успоставио добре односе.

Војска се полако кретала преко Косова, боравећи ту неколико дана и

ноћи. Наравно да се јединица морала посебно обезбеђивати преко

ноћи, посебно у чисто или претежно албанским селима, али је мој

отац, у вези са тим, испричао занимљиву догодовштину.

Мобилисани Албанци у чети мог оца су га молили да их

пусти да ноћ проведу у својим домовима, са чврстим обећањем

„бесом” да ће се пред зору вратити у јединицу. Када су виши

официри обилазили јединице, са запрепашћењем су установили да

им је он то и одобрио јер су по бројном стању нашли скоро

преполовљену чету. Оно што су они пак обећавали мом оцу, био је

хитни преки војни суд и само се чекала зора да се то и догоди. Пред

зору сви Албанци су се вратили што је за претпостављене мог оца

било друго огромно чудо које се у тако кратком времеу догодило.

Здравко Мијатовић, поручник војске

Краљевине Југославије

„Ратовање” мог оца је трајало кратко, до брзе капитулације Краљевске југословенске војске. Вест о капитулацији га је затекла у северном делу Албаније. Постојале су само две могуће алтернативе понашања у том тренутку. Једна је : сачекати немачке јединице и предати им оружје, што је истовремено значило и заробљеништво и одвођење у војне логоре у Немачкој, са остајањем тамо до краја рата. Та

135

варијанта се мом оцу никако није допадала, јер он је потицао из краја где су се знали многи догађаји и приче заробљеника у Немачкој из Првог светског рата.

Пришао је зато реализацији друге једино преостале могућности. Сакупио је своју чету и тражио од војника да се изјасне о даљој заједничкој судбини. Предложио им је да, ко жели, потражи прву немачку јединицу и преда им се, ако то неће да, заједно са њим, онеспособе а потом сакрију оружје, скину униформу и да пробају да је код сељака замене за цивилну одећу, а затим пешице покушају да се, свако за себе или у мањим групама, домогну свога краја. Сви до једног, војници су прихватили овај други предлог. Сасвим је могуће, мада такву информацију нисам чуо од мога оца или је се не сећам, да су у замени војничких униформи за цивилну одећу, посредовали баш они Албанци које је он ноћу доста лакомислено пуштао да оду на спавање својим домовима. Наравно, ова изабрана опција је била веома ризична и мој отац је то знао. Требало је разоружати се у једној нимало пријатељској средини, а затим пешачити неколико стотина километара до Горњег Милановца. Евентуално заробљавање таквих „цивила” од стране Немаца или, још горе, Албанаца, могло је да има фаталне последице. Све су то знали и мој отац и његови војници, па ипак се нису предомишљали ни једног тренутка.

Остало ми је у сећању, када сам био присутан каснијем

евоцирању ових догађаја, да је повратак мог оца, односно његово

пешачење кући, трајало дуже од месец дана. Нису смели да се крећу

друмовима ,да не би налетели на неку немачку колону, што је

пешачење посебно отежавало и успоравало. Углавном, држали су се

шума а опет су морали да издалека прате путеве, да се у шумама не

би изгубили. Ноћи су још увек биле свеже, било је тешко доћи до

хране, јер су војничке конзерве биле брзо потрошене. Сигурно је да

детаљан опис овог повратка заслужује много већу пажњу. али

нажалост неке од чињеница могу само да претпоставим. У почетку

су се сви војници из чете кретали заједно, да би у другом делу овог

„марша”, кад су били ближе својим кућама, са мојим оцем остала

још само два војника који су, као и он, били из Рудничко - таковског

краја и то дружење им је сигурно олакшавало патње и кратило

предуго време на путу.

Напокон, после дуго дана и ноћи, почели су да препознају називе места кроз која су пролазили. Морали су при томе да буду и

136

даље опрезни ,да не би, готово на крају пута, из превелике жеље да што пре стигну, изгубили ону опрезност која их је красила на почетку повратка и упали у невоље. Колико су о томе водили рачуна сведочи и чињеница, да кад су стигли до Горњег Милановца, нису смели да уђу у град, где би мој отац видео да ли му је ту породица и шта се са њом десило. Његова претпоставка да смо ми из града избегли у село показала се тачном. У великом луку је заобишао град, јер није знао да ли су Немци у њему, није смео чак ни да пита некога о томе, бојећи се да га ти исти људи не пријаве немачким војницима. Тако је чак и у својим крајевима настојао да избегне сваки сусрет са људима. Његов циљ је био докопати се села Горњи Бранетићи, куће његовог оца Светозара и куће Вилотија Марића, његовог таста, код кога је претпостављао да су његова жена и дете и ту се понашати као да је обичан члан сеоског домаћинства, да га није ни напуштао, а поготову да није био у војсци и то са официрским чином.

Могу само да замишљам тај сусрет, када се после толико

дана пешачења, у подераној и прљавој обући и одећи, зарастао у

велику браду, преморен, изгладнео и сав измршавео, појавио, као

некакав дух, пред својом супругом и њеном породицом. Кажем,

могу само да замислим тај тренутак, јер сам био сувише мали да бих

га регистровао и сећао га се непосредно.

Прва и касније бежаније

Одмах након бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године

и продора Немаца у Србију, а након повратка мајке са неуспешне

мисије у Краљеву, мој деда Вилотије, имајући искуство из

претходних ратова о томе какве све опасности може донети сам

почетак рата и бахати долазак туђих војника, организовао је нашу

прву бежанију из града у село. Дошао је пешке у Горњи Милановац

и одатле смо се сви, деда Вилотије, баба Рувина, мајка Косана и ја,

упутили локалним путем на прво од многих каснијих 25-то

километарских пешачења у његово село. Тада је мој отац Здравко

био мобилисан и упућен на фронт да би нешто касније имао описане

пустоловине при повратку кући.

Пешачење је био једини начин бежања и то из више разлога.

Прво, морало се брзо реаговати, па се није могло рачунати на нека

воловска или коњска кола, која су била једино средство превоза у то

време и друго, бежање пешице је било много сигурније, јер се у

137

случају непредвиђених сусрета могло сакрити у шуми, што са

воловском или коњском запрегом, чак и да је неким чудом била

обезбеђена, није било могуће.

Код бежанија сам једино ја, тада, са својих 6 месеци старости,

био поштеђен пешачења, премештајући се из једног у друго и треће

њихово наручје. Била је то моја велика привилегија у првим

корацима живота које још нисам ни направио, али за себе сам имао

оправдање што нисам пешачио, јер то нисам ни умео да радим.

Касније, такве моје привилегије су се, са сваким даном и са сваким

мојим кораком смањивале, да би релативно брзо биле скоро у

потпуности укинуте.

Колико су ми причали и колико се при крају окупације сећам,

касније су биле најмање следеће бежаније: приликом паљења града

од стране Немаца, октобра 1941. године, приликом прикупљања

присутних у граду од стране Немаца, за одвођење на стрељање

грађана у Крагујевац, приликом напада и ликвидације партизанске

„Ужичке републике” од стране Немаца, приликом уласка партизана

у град 17. септембра 1944. године.

Сасвим је могуће да је било још бежанија, зависно од

процене мог деде Вилотија и оца Здравка локалне политичке

ситуације која се заоштравала на прве гласине о нападима партизана

на Немце, након чега су наступале одмазде. Још извесније је да

мене, након смиривања ситуације у граду, нису тако брзо враћали у

Горњи Милановац већ да је одлазио само отац а понекад и мајка, а

мене су остављали у селу.

У вези са овим, желим да истакнем још један моменат који

нам је ишао у прилог. Велику предност је представљала околност да

је наша кућа тада била на самој периферији града према селу, тако

да смо могли да побегнемо чак и кад су Немци упадали у град, јер

су се прво задржавали на становништву и кућама у центру и ближе

центру града. Бежаније су биле наш одговор на психозе страха и

несигурности које су трајале сво време окупације а предузимане су

када су тај страх и несигурност достизали такве размере да је

бежанија била логичани једино могући реалан одговор.

138

Домаћинство и кућа Вилотија Марића

Домаћинство мога деде по мајци обухватало је стару кућу са

помоћним зградама и вајатима, двориште и имање које му је оставио

отац Ђорђе и које је он користио заједно са својим млађим братом

Младеном. Браћа се нису делила нити су делила имање, што је чак и

за тадашње прилике било по мало необично. Са млађим братом

Младеном деда Вилотије је живео у изузетној слози и љубави, па

сматрам да је то и главни разлог што су остали у заједничком

домаћинству односно у задрузи до смрти Младена 1955. године, а

затим је у домаћинству остао са синовцем Гвозденом. Мислим да је

та чињеница значајно утицала и на формирање мог става о

традиционалним патријархалним вредностима заједништва које сам

наставио да високо ценим и које су касније, у периодима отуђења,

скоро у потпуности заборављене. На крају, домаћинство никада није

ни дељено, јер су Вилотијеви наследници (моја мајка и ја) одлучили

да сву земљу и зграде оставе Младеновом сину Гвоздену.

Кад је реч о кући, треба рећи да је то била типична старинска

грађевина коју су, према узорима за тадашњу градњу, градили

претходници Вилотија и Младена, отац Ђорђе а можда и деда

Милић, док су је Вилотије и Младен само донекле дотеривали. Била

је то стара кућа, од које касније није остао никакав траг осим, по

обичају, дрвета посађеног на месту где је она срушена 1958. године,

пошто је недалеко одатле направљена нова. Кућа је била на

нагнутом земљишту и у њу се улазило са земљом и каменом насуте

терасе која је са доње стране била на суво озидана у висини од око

два метра. Са те терасе се улазило у централни део, просторију

приближно 3 са 6 метара, у којој су сви укућани боравили у време

кад нису били на пољским радовима. Под ове просторије је био од

насуте и набијене земље, а у њој се налазио старински шпорет на

дрва који је у оно време у селу сматран предметом вишег стандарда,

јер се уместо шпорета у већини сеоских кућа тога времена налазило

прочевље са отвореним ложиштем и казаном изнад њега, у коме се

спремало јело. Такво огњиште је, например било у кући мог оца у

Мијатовићима, при чему тада таква просторија није имала ни

плафон, већ је дим са огњишта слободно ишао под таванске греде и

преко њих и црепа од ћерамида излазио напоље. Таванске греде су

биле сасвим црне од дима и конзервиране тако да су могле трајати

јако дуго, а кажу да су такве греде по некад датирале чак из турских

периода.

139

У предњем делу таквог дневног боравка био је дугачки

дрвени сто на којем се јело кад то није обављано напољу, али за тим

столом се одвијао и највећи део тадашњег друштвеног живота тог

доба, од прича о политици, договора о послу за сутрашњи дан,

саветовања како лечити некога ако се разболео, па све до играња

карата, домина, „мице”, „на слово на слово” и др. Игра „на слово на

слово” се играла тако што би неко рекао прво слово речи и број

слова у речи а остали су погађали шта то може бити. Једном

приликом у игру се, изузетно, укључио и мој деда Вилотије рекавши

да реч почиње са словом „п”, има пет слова и има је пуно у кући.

Погађали смо више од 15 минута без успеха да бисмо на крају рекли

деди да та реч не постоји. Он се тобоже ишчуђавао како не можемо

да погодимо кад је толико присутна у кући, да би нам на крају

открио мистерију. „Па та реч је „пувња” и нека неко каже да је

вечерас није пуна кућа”.

За столом је увек било пуно укућана, све док није падала

команда да се гаси „петролејка” и иде на спавање, поштујући

неписано правило тог доба да треба раније лећи да би се рано и

устало. То правило је данас у потпуности заборављено, посебно код

омладине.

Задњи део оваквог дневног боравка је увек привлачио моју

пажњу. Не толико због јединог лежаја за једну особу на којем су

били само болесни, али и на којем се умирало, већ због отворене

оставе, где су биле велике крупице соли набављене најчешће у

Београду, гас, брашно, суве шљиве и суве јабуке, понека дуња и сл.

Када су укућани били здрави, на том кревету није нико спавао, па се

чак нико није ни одмарао.

Из тог дневног боравка, десно, у предњем делу, се улазило у

собу која је једина имала груб дрвени под, два кревета, фуруну

бубњару, један мањи сто са фијоком у коме се, поред других

ситница, налазио и прибор за бријање и шишање мојих дедова.

Соба је била приближне величине као и дневни боравак.

Најскупоценији предмет у тој соби је била шиваћа машина моје бабе

Рувине, која је ко зна када набављена, вероватно од стране њеног

оца, Максима Гачановића из Доњих Бранетића, да би је донела у

мираз кад се удала за деду Вилотија. У тој соби сам ја спавао са

мојом мајком, а на другом лежају је спавао мој отац, кад је боравио

са нама у Марићима, а не у Мијатовићима или Горњем Милановцу.

140

Испод ове собе налазио се подрум, који је већим делом био

укопан у земљу и у њему су била бурад са ракијом, а на зидовима су

стајале натеге од тикве помоћу којих се точила ракија из буради.

Наравно, ту су биле и разне друге ситнице које су се обично у то

време налазиле по подрумима.

Кућа је имала доста дебеле зидове, зидане без бетонских

греда, за које се тада у селу није ни знало и са малим прозорима са

решеткама и дрвним капцима. Дебели зидови и мали прозори на

кући имали су за циљ да кућу учине топлом у зимске дане, што је

она уистину и била, а решетке су, наравно, имале за циљ да зауставе

могуће лопове у време кад су сви укућани одсутни од куће због

пољопривредних радова.

Остало ми је живо у сећању да је мој „други деда”, како сам

звао дединог брата Младена, волео да дрема увече поред шпорета у

дневној соби седећи на малој столици троношци са мачком која је

спавала на његовом рамену. Био је то прави ритуал за мене, јер је

оног тренутка када је он седао на ту столицу, мачка скакала на

његово раме и није силазила са њега док год је седео на њој и ту су

понекад сатима дремал и пре одласка свих укућана на спавање. Деда

Младен је сваком од укућана направио такву дрвену троношку

столицу а најмања од свих је била моја. На њима се, увек по лепом

времену, седело напољу, за време ручка, за округлом, ниском и

широком дрвеном трпезом. Младену то није било тешко да направи,

јер је био и добар самоуки столар, са свим алатима из тог периода. У

зимским периодима, у кући се ручно крунио кукуруз а кочанке од

кукуруза су одмах убациване у шпорет, тако да је то давало веома

високу топлоту ип ријатност боравка.

Рекао сам већ да смо моја мајка и ја спавали у соби, али у њој

колико се сећам никада нису спавали остали укућани. По традицији,

пре женидбе укућана, тада мојих дедова Вилотија и Младена,

њихови родитељи су им правили пространи дрвени вајат који се

састављао без и једног гвозденог ексера, у који су се усељавали

младенци и ту, без грејања, спавали и лети и зими по највећем

мразу. Зими су се покривали дебелим вуненим губерима које су бабе

преко зиме изаткале на ручно прављеном разбоју. Постојала су два

вајата, један за мог деду Вилотија и бабу Рувину и други за Младена

и његове жене, јер се он женио три пута пошто су му прве две жене

рано умрле због болести. Вајати су били приближно ширине и

141

дужине од 3,5 - 4 метра. Један од тих вајата (деде Младена) се

налази у Горњем Милановцу, а други је касније прерађен у селу у

простор за остављање брашна и жита.

Близу куће постојао је, а постоји и данас, бунар, ископан

давне 1924. године, из кога су захватали воду за пиће не само

укућани деде Вилотија већ и више суседа који су свакодневно

долазили да се снадбеју водом. Вода се односила у дрвеним

судовима (чабрицама) и не памтим да је у то време неко носио воду

у металној кофи.

У оквиру помоћних зграда постојала је још једна мања

брвнара која је служила као мекар или млекар. То је просторија за

производњу и одлагање млечних производа, пре свега сира и

кајмака. Са стране, брвна су сврдлом пробушена на већем броју

места како би се обезбедила потребна промајност односно

вентилација. Уз један или два зида од брвана постојала су

хоризонтална брвна на која су одлагани дрвени судови карлице и

качице. У првима је одлежавало млеко и хватао се кајмак, а у друге

је слаган сир огрезао у течности - соку. Домаћица која се старала о

мекару имала је назив „планинка” и моје обе бабе Рувина и Будинка

су се на том послу наизменично мењале, све док, много касније

Будинка, која је била млађа (трећа жена деде Младена) није сасвим

преузела овај веома одговорни посао. Млекар се сада налази н

аРајцу, у релативно добром стању и препокривен црепом. Моја

претпоставка је да је млекар био старији од оба вајата, односно да су

га моје бабе наследиле од своје свекрве, што сведочи о томе да је

веома стар. На угловима је састављен на „ћерч”, док су вертикалне

греде коришћене касније.

Иза куће, у правцу штале, била је пространа качара -

просторија од дебелих брвана у којој су биле велике дрвене каце у

које се остављала шљива да би, кад преври, од ње била испечена

ракија. У качари је био и сав столарски прибор мог „другогдеде” а

најзначајнија је била велика дрвена тезга на којој је он обрађивао

дрво малим и великим рендићима. Много година касније, његов син

Гвозден је наставио столарски посао али, због других великих

обавеза, није му могао посветити толико пажње и времена као његов

отац. Поред тога, тада већ није ни постојала потреба да се многи

производи праве од дрвета (ступице, чорбалуци, кашике и др.).

Дрвене кашике су замењене алуминијумским. У качари је постојало

142

и отворено огњиште на коме је најчешће моја „друга баба” Будинка

умела да припреми најлепши хлеб насвету - погачу која се пекла у

запретеном врућем пепелу у земљаној црепуљи. Кад се једном у њу

стави тесто и затрпа у пепео, могла је одатле да се извади само

једном - кад је погача печена. Са непогрешивом тачношћу, без

икаквих средстава за мерење времена, баба Будинка је знала кад

треба извадити црепуљу, ни минут пре ни минут касније.

Домаћинство је имало салаш, у коме је стајао кукуруз у

клиповима а који је уз помоћ великих каменова био подигнут од

земље да би му се омогућило проветравање са свих страна и, поред

штале, то је још једини објекат који постоји из тог периода у време

писања овог текста. Штала је релативно пространа и могла је да

прими најпре пет до шест, а када је касније проширена, око десетак

говеда. Негде са својих 4 - 5 година, скакали смо Гвозден и ја са

терасе те штале на бале сена на земљи, што је било доста опасно и

зашто смо добијали грдње старијих. У то време у штали се увек

налазио пар добрих волова, јер је мој други деда Младен био

надалеко познат рабаџија, за разлику од деде Вилотија, који се

више занимао за земљорадњу. Са својим воловима повремено је

одлазио чак до Београда, који је био око 100 километара далеко од

села. Тај пут у одласку и повратку трајао је 6 дана и ноћи.

Нешто даље од куће налазила се мишана са 12 дрвених љеса

на којима су се, пошто се наложи ватра, сушиле шљиве и мање

крушке (такише) и јабуке. Мишана и љесе су биле од дрвета и кад се

једном заложи ватра, она се морала одржавати више дана на

одређеној температури, да би се добиле квалитетне суве шљиве.

Доста касније, један од сељака који је требало да прати ту ватру

преко ноћи, заспао је, ватра се проширила и мишана са љесама је

потпуно изгорела. Касније, када сам ја већ пошао у основну школу и

долазио за распусте у село, изграђена је и летња кухиња, наслоњена

горњом страном на вајат деде Младена.

Тачно са све четири стране куће, на удаљености од приближно 30 - 40 метара, био је по један огроман јаблан и то су била веома висока дрвета. Ово сведочи да их је неко много старији од мога деде Вилотија некад плански посадио, по један на свакој од четири стране света. Стабла су била веома глатка, са крошњом тек у врху дрвета, тако да се веома мали број људи усуђивао да се на њих попне. Тако су ти одважни појединци, за удају ћерки оба мога деда, качили неку воћку коју су просци по традицији морали да скину „да

143

би добили девојку”. Силазећи са дрвета, они су дебло мазали машћу. Сећам се да се од стране гостију просаца нико није усуђивао да се попне на ове јабланове да скине воћку, а безуспешно су покушавали да је оборе из пушке, тако да су те воћке остајале на јабланима и после удаје. Касније, један по један јаблан су сечени да би грађа била искоришћена за прављење воловских кола и других ствари у кући.

Декоративно и естетски далеко најлепши део домаћинства

био је цветни врт моје бабе Рувине. То је био један врљикама

заграђени простор изнад куће, од око три ара, у коме је моја баба

Рувина гајила стотине различитог врста цвећа, а у углу тог простора

гајила је и малине. У то њено цветно царство нико од укућана није

смео да уђе. Ако је требало убрати цвеће или тањир малина, то је

само она могла да уради. Постојала је само једна личност на свету

која је могла да уђе у тај простор да би појела неку малину и

притоме можда и да погази нешто цвећа а да не добије ни једну реч

прекора. То сам био ја, њен унук, кога је она, од његовог доласка на

свет у чему је помагала, па до своје смрти, увек стављала на посебно

место, пиједестал који нико други није могао да досегне и, то је

једноставно било тако. То не значи да она није била крајње

пожртвована и несебична и кад су друга деца била у питању, не

значи да за њих није учинила можда и много више него за свог

унука, не значи да је она своју посебност у односу на мене истицала,

напротив прикривала ју је, али ја сам је увек дубоко осећао и сада је

осећам након толико година од како ње нема. То је била чиста

оваплоћена љубав и мислим да је знала да сам и ја слично осећао

према њој. Много година касније, то сам најзад могао и јавно рећи

у говору приликом испраћаја њених земних остатака.

Њива, од око 80 ари, у селу Цветановци, у околини Љига (око

20 километара од куће), коју мој деда није наследио, већ ју је скупо

платио, требало је, према његовој сељачкој филозофији, да их

снадбева житом (кукурузом и пшеницом) које у то време није

успевало у брдским пределима. Та њива је посебна прича, јер су

Марићи имали пех да кад, са воловима и колима, пођу преко Рајца

да окопавају или беру кукуруз, најчешће падне киша, тако да цео

пут буде узалудан. То се дешавало толико често, да је у селу већ

почела да кружи крилатица - „Вилотије је пошао у Љиг, мора да ће

да падне киша”. То значи да, колико год им је та њива давала

одређену сигурност у добијању жита, толико је било потребно јако

144

много труда и времена да се она обради. Много касније, када су

одређене сорте кукуруза и пшенице почеле да се сеју и на брдским

подручјима, вредност ове парцеле је падала и на крају је продата за

скоро симболичан износ средстава.

Из ранијих сећања остала ми је слика вршаја, који се обављао

тако што су се коњи, везани за колац кретали у круг и газили жито

да би се одвојило зрно од стабљике. Сећам се да су сви људи који су

учествовали у вршају били обучени у грубо бело платно од тежине,

односно конопље, која је месецима одлежавала у великој бари воде -

мочилу. Моје бабе су обрађивале ту тежину „навијајући је” на

„вратило” односно намотавајући је и вукући је санкама на којима су

били тешки каменови. Пошто је било пожељно да ти каменови буду

што тежи, а да би се тежина допунила, ја сам уживао да седим на

камену и тако се спороходно возим. Доста касније појавио се први

дреш за вршај, који је морало да опслужује десетак људи. Зими су

моје бабе, углавном у време већих мразева, заједно са групом

других жена, одлазиле на оближњи извор који смо звали „Корита” и

ту су дрвеним пракљачама ударале по вешу од конопље, односно

тежине, обављајући на тај начин процес прања овог веша. То је

рађено у раним јутарњим часовима и лупа пракљача се чула сатима

и то је одзвањало као нека чудна пријатна музиказа моје уши. По

завршетку овог посла доносиле су веш кући на дрвеним обрамицама

и ја се живо сећам да је он био потпуно залеђен и крут.

Друштвени живот на селу се у то време одвијао и путем

„прела”, „комишања”, и сеоских вашара, када није важило правило,

посебно у ова прва два случаја, да се иде рано на спавање, али је

свеједно остао други део тог неписаног правила да се и тада морало

рано устати а понекад није било ни спавања те ноћи. „Прела” су

била често у кући мога деде Вилотија, када су углавном жене из

суседних кућа долазиле и заједно проводиле целу ноћ предући вуну

и „предући” бројне приче. Било је ту и мушкараца, али у доста

мањем броју од жена и они су у другом делу просторије, уз чашице

ракије, играли карте, домине или „мице” и причали неке друге

приче. Ја сам, као дете, остајао дуго у том за мене занимљивом

амбијенту, упорно одбијајући да идем на спавање, све док ме сан

сасвим не савлада и док ме буквално не однесу у кревет.

„Комишања” су такође била у зимским месецима и значила су

окупљање сељана да би се окомишао кукуруз, који је тада у

домаћинство мог деде могао да дође само из њиве у Љигу. Ту сам

145

већ остајао доста краће, јер се тај посао обављао напољу, па су због

хладних зимских ноћи моји деда и баба били знатно ригорознији

према мени и морао сам да уђем у кућу. Сеоски вашари су били

доста другачији од данашњих. Свирало се без озвучења, тако да није

било велике буке, играла су се кола, упознавали момци и девојке

који су обавезно били у пратњи својих родитеља и са вашара се

одлазило кући раније чим би наступио први сутон. На таквим

вашарима у селу су се упознали и мој отац и мајка, да би се касније

венчали.

У касним летњим месецима сељани су се окупљали ради жетве жита, која се обављала ручно, срповима. Жене су углавном радиле срповима, а мушкарци су повезивали „снопове” и слагали их у „крстине”. Касно увече, када је посао био готов, жетеоци су се враћали кући и тада је у мирним летњим сутонима одјекивала жетелачка песма из многих грла. Песму је започињао најбољи певач а у нашем крају је то била Бранка Марић, удата за брата од стрица мојих дедова.

Ја сам доста времена проводио са Гвозденом, Младеновим

најмлађим дететом, као и са другом сеоском децом која су преко

дана гонила стоку на испашу. Ту сам се придруживао многим

њиховим играма, али сам највише мрзео кад су ме, као најмлађег,

слали да доносим воду у тестији са неког од сеоских извора (са

„Порома” или „Чанчића”). Деца су обично састављала стоку у некој

широј удолини, да би могли бити заједно да се играју, најчешће

„гуџе” (претече хокеја на трави) и „машке и клиса”. Често смо

ложили ватру и пекли по неки кромпир, који је био права

посластица. Увече се река деце и стоке враћала у село а њихов

жамор и јека меденица на вратовима говеда и овнова се чула далеко.

Ја сам ту, као најмлађи, сада имао привилегију и у повратку сам

јахао једног великог, дебелог и мирног овна, о чему наравно, нисмо

причали старијима, јер се они са тим вероватно не би сложили. Цео

овај амбијент је сада само у историји села, јер тамо више нема

толико деце а стока се најчешће и не изгони из штала.

Домаћинство и кућа Светозара Мијатовића - Света

Рекао сам већ да сам релативно мање времена проводио у

домаћинству мога деде Света. Разлог је тај што сам у свом раном

периоду, као и свако дете, био више везан за мајку, а отац је, за

146

време окупације, у мирнијим периодима био у Горњем Милановцу а

делом и у свом роду у насељу села које се зове Врановица. Ипак,

више пута сам боравио и у домаћинству деде Света, некада дуже а

некада краће време.

Његов отац Живко, који је био један од имућнијих људи, био

је члан ужег руководства једне од значајнијих политичких странака

тога времена а једно дуже време је био чак и кмет у селу. Он је

оставио мом деди Свету и његовом старијем брату Милутину доста

велико имање, тако да су они, иако су се поделили на два

домаћинства, ипак били пристојно опскрбљени. Деда Свето је имао

10 - 12 хектара земље и стару кућу која се састојала из више

приземних просторија у које се, сваку посебно, улазило директно

споља.

Највећи део је била стара велика брвнара од 40 - 50 квадрата,

од грубих, секиром тесаних дебелих брвана. У њој је постојало

отворено огњиште, над којим је, закачен ланцима за таванске греде,

висио велики метални лонац у коме се некад спремала храна за све

укућане. Сећам се да су се греде или рогови (јер тавана није било)

годинама толико очадиле и поцрнеле од дима, да су тако

импрегниране могле опстајавати стотинама година, да та брвнара

касније није срушена. На супротној страни од улазних врата била су

још једна излазна врата, што је вероватно одражавало филозофију

сељака тог и ранијег времена да се обезбеди излаз за бежање у

случају неке невоље. У тој брвнари су биле бројне кућне

потрепштине и алати, а сећам се ручног каменог жрвња за млевење

крупне гумбур пшенице који сам са мојих 3 - 4 године безуспешно

покушавао да окрећем. Из те велике брвнаре лево се улазило у једну

малу зидану собицу која је била коначиште деде Свете, кад није био

у својој воденици поточари, а испод те собице налазио се мањи

подрум, делом укопан у земљу.

У саставу исте зграде, са десне стране, поред брвнаре,

налазила се мања пролазна соба, а из ње се улазило у другу исто

тако мању просторију. У тој другој просторији је мој млађи брат од

стрица Мијодраг (јер је постојао и старији Драгослав, који је свирао

хармонику) касније поставио своју шиваћу машину и бавио се

шивењем кад је завршио тај занат. Испод куће је био салаш за

кукуруз, а нешто даље изнад куће налазила се, за тадашње време,

изузетно велика штала за стоку. Сећам се да је, веома рано,

147

непажњом, дошло до пожара у штали и она је добрим делом

оштећена у том пожару, тако да никада касније није повратила

првобитни изглед. У дворишту је постојаобунар (постоји и данас, у

време писања овог текста) а поред њега крушка, звана медњак, која

је давала веома велике плодове, који су за мене били нешто наjслађе

што сам окусио.

Домаћинство деде Света је било смештено на доста неравном

кршевитом терену, што је повезно са једном доста интересантном

причом. Један од предака породице Мијатовић је, након досељавања

на ове терене, напустио ове крајеве и преселио се у Мачву. Тамо је

засновао породицу, али су му деца умирала једно за другим и он је

одлучио да се врати на атар Горњих Бранетића. Међутим, земља

коју је некад поседовао већ је већ била подељена на друге

досељенике и, да би могао да заснује домаћинство, добио је од

фамилије Трнаваца део земље која вероватно није била најбоља, али

је и тада важило правило да се „поклону у зубе не гледа”.

Светова воденица

Краткотрајни рат, окупација и прве поратне године затекли

су предео мале Бранетинске реке, приближно пола километра изнад

варошице села Горњи Бранетићи, са преко 10 сеоских воденица -

поточара. Све ове воденице су биле са горње стране речице, али је

свака имала ископан канал који је воду реке навраћао са њене горње

стране, штитећи истовремено воденице од поплава набујалих вода

реке. Ове воденице су имали само релативно имућнији сељаци, бар

је тако било пре рата, и оне су биле симбол сигурности у ситуацији

када је глад увек могла да закуца на врата. У селу је пре Другог

светског рата и само пар година после рата (док то нису забраниле

комунистичке власти) постојао обичај да сеоска деца у пратњи

својих родитеља, као и ђаци основне школе у пратњи својих

наставника, долазе у воденице за „Врбицу" и тада су им воденичари

причали многе приче и на очигледан начин „демонстрирали” рад

воденица, што је код деце изазивало усхићење и сећања која су

трајала годинама, преносећи се на наследнике и нова поколења.

Много година касније, када ни једне воденице није било,

сеоски песник Божо Лазаревић испевао је 2009. године, песму

„Воденице у лепом сећању”, наравно онако како се то радило у селу

148

и како се то сељацима свиђало. Текст песме коју сам као унук

воденичара добио и сачувао, гласи:

ВОДЕНИЦЕ У ЛЕПОМ СЕЋАЊУ

У насељу званом Варошице

Северно су редом воденице

Поред пута све се редом беле

Разна жита воденице млеле.

Воденице све су исте с лица

Мислим има десет воденица

Ту је доста долазило села

Да би жито у њима самлела.

И сећам се старе воденице

Ту су ђаци ишли у врбице

Па су деца горела од жеље

Да гледају кад се жито меље.

Сваки човек застао би мало

Да послуша њено чекетало

Онe више сад немају среће

У њима се камен не окреће.

Сад је само рушевина стара

Уз зидину камен се одмара

Камен тешки окрет'о се доста

Сада само успомена оста.

Не знам свима описати лице

Три су биле Трнавске воденице

Једна више у доброме стању

Припадала Стевовића Врању.

Врањо беше швалер и скитничар

Љубинка је била воденичар

И још једна воденица пета

Она беше Мијатовић Света.

Мало више горе поћи Врелу

Она беше најлепша у селу

Међу свима она беше мона

149

У власника Филиповић Агатона.

Још узбрдо воденица има

Прва беше Лучић Радомира

С леве стране још једна имаде

Али и ње убрзо нестаде.

Под Липаром воденица мала

Она је се Милевина звала

И последња код Великог врела

И она је исто брашно млела.

Једна од тих воденица (пета по реду рачунато од Варошице)

била је у власништву браће и мојих дедова Милутина и Светозара

Мијатовића, а наследили су је после смрти свог оца Живка. Браћа су

се годишње мењали на воденичарском послу, али је несумњиво да

су сељаци више волели када је у воденици био нешто млађи брат

Светозар. Мој деда Свето је био најсрећнији човек на свету када је

на њега долазио ред да буде воденичар, а бескрајно несрећан кад је

на њега долазио ред да одсуствује годину дана од воденичарског

посла. Био је то његов свет, његово царство, у коме је он уживао и

где је дисао пуним плућима.

Воденица је имала само два одељења. Доста већи простор је

био од брвана, где је у централном делу стајао велики воденички

камен и точак и где се млело жито, и у њега се улазило директно

споља. Из њега се ишло у минијатурну призидану собицу где је

било места за само један кревет у коме је спавао воденичар.Само

једном сам као мали спавао у том кревету са својим дедом

Светозаром. То је било „спавање” у условном смислу речи, јер ја

нисам могао целе ноћи ока да склопим од буке воденичног камена

који се на пар метара од мене непрестано окретао, било да има или

нема жита, док је то за мог деду била најлепша успаванка.

Поред воденице, постојала је и друга зидана зграда, коју

други воденичари нису имали, што сведочи да је мој прадед Живко

Мијатовић био заиста имућан човек. Међутим, ту зграду су за време

окупације четници запалили и од ње је остао само подрум у коме је

мој деда гајио кокошке. Сваки мој долазак значио је и да ми деда

напуни неку кесу или једноставно неку крпу јајима. Поред воденице

је било и око 30 ари баште где је, с обзиром да је била поред воде,

успевало све што је мој деда садио.

150

Мој деда воденичар је и у погледу исхране био самосталан и

само су му понекад од куће доносили млеко. У селу се причало да

нико није умео да умеси хлеб или погачу боље од воденичара Свете.

Од брашна је користио тзв. „паспаљ” а то је био најфинији прах од

мељаве који је стално лебдео у ваздуху око воденичког жрвња и

слегао се из ваздуха на рубним деловима камена и око њега. Деда је

прикупљао тај прах и од њега је пекао хлеб.

Као мали, имао сам прилику да га видим кад је поправљао

тзв. „букву”, тј. дугачко корито исклесано од широке букве кроз које

је вода пролазила и свом снагом ударала у витла у води окрећући

их, а преко њих окрећући и велики воденички камен изнад њих

унутар воденице стварајући ону сталну карактеристичну буку коју

само воденице поточаре могу да произведу.

Деди Свети су умрле две жене којима се женио (Ковина и

Зорка) па је вероватно и то утицало да се више не жени и да се

посвети воденичарском послу. За њега су везане и многе

непроверене приче да се у воденици састајао са сељанкама које су

доносиле по неки мањи џак жита на мељаву а одлазиле кући са

траговима од брашна и његових руку те да су због таквих „доказа”

добијале батине од својих мужева. Његова повезаност са брашном је

била разлог што сам га ја у раној младости звао - Деда Брашњави.

Бомбардовање и паљење Горњег Милановца

Мој родни град Горњи Милановац је, у знак одмазде Немаца на повремене нападе партизана, спаљен и бомбардован кад сам ја напунио близу једне године, тачније 15. октобра 1941. године. Град је најпре нападнут авионима, тзв. „штукама”, које су имале продоран завијајући глас сирена да би појачавао панику становништва. Одмах потом у град су ушле немачке колоне и тенкови и почело је његово планско и систематско разарање. Велики број људи је погинуо или био рањен и начињена је огромна материјална штета.

Моји родитељи и ја смо у овој, једној од више бежанија у

село, успели на време да се спасемо. Од прекрасног малог града, са

око 3.000 становника, са много лепих приватних и јавних зграда,

кога је наш познати географ Јован Цвијић назвао „Бели лабуд на

зеленом језеру” уништено је око 90% свих грађевина. За сво време и

године окупације грађевине су остале тако порушене и попаљене и

151

град је почео да се обнавља тек од 1945. године. Горњи Милановац

је био један од ретких градова у Србији и Југославији који је

доживео таква разарања. У пожару града који су Немци изазвали

систематски палећи једну по једну кућу, изгорело је, према

подацима, 273 породичне стамбене куће. Последња кућа која је

запаљена и делимично изгорела, у Таковској улици, пре наредбе о

повлачењу Немаца, била је кућа преко пута малих кућица мојих

родитеља и она је касније обновљена, али је дуги низ година била

подупрта са више великих дрвених греда, да се не би срушила.

С обзиром да су кућице мојих родитеља биле мале, вероватно да нису изазвале пажњу Немаца који су палили тзв. фосфорним плочицама све значајније објекте. Поред приватних кућа, запаљени су и јавни објекти: срески суд, среско начелство, општинска зграда, зграда гимназије и основне школе. Нису запаљене, вероватно из практичних разлога, зграде болнице и железничке станице, али су оштећене бомбардовањем из авиона који су такође учествовали у разарању града, нарочито лево крило болнице и црква.

Као деца, улазили смо у подруме порушених зграда а касније смо, као ђаци, учествовали у уклањању рушевина. Горњи Милановац је после рата изгубио више од десет година у чишћењу рушевина, обнови и подизању најскромнијих стамбених и комуналних објеката и школа. Најлепши и најгушћи стари део града био је толико порушен, да се није могао обновити, па је тај део претворен у градски парк.

Поред овог, Горњи Милановац је још једном разорен

приликом ослобађања града - 17. септембра 1944. године. Када је

било познато стрељање грађана у Крагујевцу 21. и 22. октобра 1941.

године, сво становништво које се затекло у граду је сакупљено у

двориште (порту) градске цркве и одатле одведено у Крагујевац, на

стрељање. И тада смо имали срећу, а моји отац и мајка вероватно и

осећај да треба на време побећи, тако да смо, у још једној од

бежанија у село, успели да се спасемо. Тај осећај је вероватно настао

због информације да су неки немачки војници погинули а они су

знали за објаву Немаца да ће стрељати 100 Срба за једног убијеног и

50 за једног рањеног Немца.

Много година касније сам чуо причу, коју наравно нисам

могао да проверим, да је у немачким архивама нађена информација

да је масовно стрељање у знак одмазде због напада партизана на

152

немачке трупе требало да се извршиу Горњем Милановцу, али да се

због мање величине града и мањег броја становника одустало и

изабран је Крагујевац. Међутим, Немци нису заборавили да на

стрељање поведу све становнике града Горњег Милановца које су

успели да ухвате.

Братоубилачки рат

Други светски рат је у земљама учесницама имао сличне

карактеристике, али у Србији и мом Рудничко - таковском крају је

био специфичан. Више од окупације од стране Немачке, његова је

карактеристика велики грађански братоубилачки рат који је по

његовом окончању наравно другачије тумачен од стране нове

власти. Грађански рат се водио између партизана и четника, -

присталица, свесно или несвесно, комунистичких идеја Јосипа Броза

Тита, са једне, и краљевске ослободилачке војске у отаџбини на

челу са Драгољубом - Дражом Михаиловићем, са друге стране.

Како је уопште настала ова двојност, која је однела више

жртава и материјалних разарања него сама немачка окупација.

Сасвим сигурно, да није било пуча официра након приступања

Југославије Тројном пакту, догађаји би отишли другим правцем и

тиме још једна од великих несрећа овог народа и земље пада на

њихову душу. Земља не би била пола века под комунистичком

влашћу и сигурно је да би била неупоредиво просперитетнија од оне

у којој сам ја имао судбину да живим. Опредељење великих сила да

подрже Тита а не Дражу, што је само још једна у низу погубне,

себичне и безобзирне политике Запада према мојој земљи, такође је

томе одлучујуће допринело.

Та два покрета који су се, сваки за себе, промовисали као

покрети који не признају окупацију и желе да се боре против

окупатора, у мом крају су имали покушаје спајања и коначног

разлаза. Дража и Тито су у селу Брајићима, које припада општини

Горњи Милановац, имали своје састанке, који су требали да утаначе

заједничку борбу против окупатора, али су веома брзо за резултат

имали дугогодишњи братоубилачки рат. Имао сам прилику да

видим ту кафану док је радила, јер после је била затворена, у којој се

у једној собици налази грубо направљени сто и две столице, за

којим су седела ова двојица вођа и где су безуспешно покушавали

да се договоре.

153

Несумњиво да су у оба ова покрета (четничком и

партизанском) постојали појединачни злочини са обе стране. Било је

стрељања и клања људи и који јесу и који нису криви, који су се

неком комшији замерили можда много раније или једноставно ако

су се затекли у погрешно време на погрешном месту. Тако су и

четници малтретирали мог деду Светозара, јер се сумњало на њега

да је, после пропасти партизанске Ужичке републике и повлачења

партизана у Босну, скривао партизанске илегалце који су остали у

Србији. Мој деда Свето би вероватно, за овакву сумњу, био и

стрељан, да није био познат као носилац Албанске споменице из

Првог светског рата и син познатог домаћина Живка Мијатовића.

Ипак, није прошао тако јефтино. Добио је јавно 25 батина које

многи други нису ни преживели и запаљена му је зграда поред

воденице. Воденицу нису дирали, јер је постојало веровање у

српском народу да би то био грех и да воденица треба да помогне у

преживљавању народа у тешким временима. Такође, у мом селу

постоје спомен обележја стрељаних симпатизера партизана, јер су се

послератни победници потрудили да их јавно обележе. Са друге

стране, појединачна стрељања вршили су и партизани, али се о томе

после рата знало мање, јер места тих стрељања нису јавно

обележавана. Мој отац је спасао неке сељане стрељања од стране

партизана, не личном интервенцијом, јер он није имао код њих

ауторитета као предратни поручник југословенске војске, већ

саветом њиховим женама да се обрате одређеним познатим

партизанским симпатизерима у селу и да им обећају тада једино

богаство - кола и волове из штале.

Међутим, ово што је, по мом мишљењу, одвајало ова два покрета био је однос њихових руководстава према масовном страдању српског народа од стране Немаца. Однос ова два покрета је решен у корист партизана и Тита, по мени, као последица два крупна догађаја који су били у непосредној вези.

Први склоп догађаја је везан за однос моралних дилема и догми вођа ова два покрета према српском народу, након што су Немци обнародовали политику одмазда - стрељање 100 Срба за једног убијеног Немца и 50 за једног рањеног. За главе вођа обеју покрета у почетку су Немци нудили једнаке високе награде. Дража Михаиловић је у својој Србији, након масовних стрељања српских грађана у Краљеву и Крагујевцу, имао обзира према становништву које није могао да заштити, и мења политику у смислу уздржавања

154

од напада на немачке војнике и више напада возове и друге објекте који су изазивали материјалне штете, али не и људске жртве.

Тито и српски комунисти нису имали моралних скрупула. Појачали су нападе, убијајући из заседа немачке војнике, након чега су долазиле масовне одмазде над становништвом, које на њих нису утицале да обуставе нападе. Напротив, појачавање немачког терора попуњавало је њихове редове, јер су ојађени људи чије су породице стрељане у знак одмазде, одлазили на страну „оних који су се борили против Немаца”. Тито је одмах на почетку рата схватио шта све може помоћи остварењу његовог ратног циља. После првих немачких одмазди у Србији, Тито је реферишући Стаљину истакао да „звјерства окупатора још више омогућавају ширење устанка”.

Врхунац такве бескрупулозне политике су биле и непотребне

борбе и масовно изгибеније десетина хиљада мобилисане српске

омладине на Сремском фронту, у ситуацији када се рат завршавао и

када је било само питање дана када ће се Немци повући са

нашихпростора. Није се чак желела користити ни тешка артиљерија

и помоћ Црвене армије СССР која је била ту и која је нуђена, јер је

Тито хтео да савезницима стави до знања да је земљу ослободио

својим снагама. Међу многим изгинулима омладинцима био је и

нећак моје бабе Рувине, Славиша и она је годинама оплакивала

његову изгубљену младост, преносећи ми на тај начин безгласну

поруку да се тамо нешто страшно догодило. На Сремском фронту,

од краја 1944. до пролећа 1945, само према делимичном попису

жртава, изгинуло је 37.000 тек стасалих мобилисаних и борбено

необучених младих људи, углавном из Србије. Ту су оборени сви

рекорди губитака великих војних формација у историји савременог

ратовања у Европи. Из Титове Прве армије избачен је из строја,

убијен или рањен сваки трећи војник и официр, а губици Треће

армије су били још већи.

У биолошки десеткованој Србији, која је у Првом светском

рату изгубила више од четвртине целокупног становништва,

зверства окупатора ће, уз непремостиве идеолошке разлике, бити

један од основних разлога сукоба између Тита и Драже. Због тога ће

устанак против окупатора све више прерастати у грађански рат, па је

борба између покрета Тита и Драже временом постала важнија од

отпора страним окупаторима.

155

Уздржавање од напада, спашавање живота обичних људи,

масовни и организовани прихват избеглица у Србију за време

окупације, подједнако су код будућих нових власти проглашени за

издајничке акте и то се односило како на оне који су били у шумама

као саборци Драже Михаиловића, тако и на оне који су морали да

сарађују са Немцима, као генерал Милан Недић.

Други склоп околности је везан за помоћ великих сила

Запада, пре свега у оружју али и на пропагандно - информативном

плану. Ове силе, пре свега лидери Енглеске, определиле су се за

партизане,односно за ону страну „која је убијала више Немаца”

показујући исту историјску неосетљивост и безобзирност као и

Немци када је реч о страдању обичног становништва. На питање

упућено Черчилу, зашто се помаже страна која ће после рата увести

диктаторски режим у земљи, одговор је био - „хоћете ли ви тамо

живети, ја нећу”. Енглеска и Черчил су Владимиру Велебиту

Титовом изасланику, дали изјаву да их не интересује дали ће

Југославија после рата бити монархија или република, колико њен

отпор против Немаца. Њих и 1944. као и марта 1941, када су

организовали пуч у Београду, више од свега занима колико ће се

Југословени (а пре свега Срби) жртвовати у борби против Немаца и

тако помоћи Енглезима да њихови губици буду што мањи.

Тито је, демонстрирајући врхунску демагогију као свој модел понашања, који је био и остао његова главна карактерна особина, Черчилу категорички изјавио да не намерава увести комунизам у Југославији после рата. Том приликом је рекао да „све европске земље послије рата морају имати демократски систем, а Југославија не смије бити друкчија”. Черчил му је поверовао, па је, на његов наговор и притисак, краљ Петар Други сменио Дражу Михаиловића а двадесетак дана касније позвао је Михаиловићеву војску и „све Србе, Хрвате и Словенце” да се приклоне Титу. Много пре тога Енглези и Руси су Титу испоручили велеке контигенте наоружања. Тиме је још једном у низу важних историјских догађаја демонстрирана наивност Срба. Основни циљ каснијег Титовог споразума са Шубашићем било је коначно избацивање из игре Драже Михаиловића.

Испирање мозгова

Већ давно је речено да када једну лаж поновите више пута људи почињу у њу да верују. Може се замислити шта онда бива ако

156

је годинама понављате сваки дан, из сата у сат и ако при томе немате могућност да је проверите на неким другим примерима. Немајући сећања на неко раније време, почињете сумњичаво да гледате и слушате своје очеве и дедове, када су се они усуђивали да пребирају своје раније успомене и указују на неке вредности којих више нема. На делу је била политика и пракса испирања мозгова, гледања само у једном правцу и веровања да ништа боље не постоји. Па ако дођу и неки посебно тешки дани, они се тумаче тиме да нас неко други омета, завиди нам и мрзи нас. Таква објашњења слушаћемо и много година касније, у неким другим лошим приликама и, што је најгоре, вероваћемо у њих.

У главе свих нас годинама је усађивана свест о издајству и

кривици стране која је изгубила рат, и у одсуству информација са

друге стране, почињали смо у то и да верујемо, не размишљајући

колико је невиних људи морало да буде жртвовано на олтар такве

политике. Политика дугогодишњег „испирањамозгова” је, код свих

нас, давала ефикасне резултате.

Када је званична политика потпуно мењала свој смер, као например када смо од прича о Стаљину идолу почели да слушамо о издајницима који следе његов пут, није требало много да прихватимо те нове „истине”. У томе нам је умногоме доприносила помоћ друге стране која се, по ко зна који пут, обрачунавала са својим великим супарницима преко леђа малих. У периоду Информбироа и Голог отока „убеђивање” је потпомагало брутално терорисање људи. Тих година, на разне начине је терорисано (хапшењем, батинањем, избацивањем са посла и из станова, присиљавањем на развод и на промену места боравка, приморавањем на промену занимања, јавну самокритику) најмање милион људи, а на сасвим кратко и дуже време затварано 200-250 хиљада. У логоре и робијашнице упућено је 40-60 хиљада људи. У логорима и робијашницама, без одговарајућих судских пресуда, убијено је или натерано на самоубиство хиљаде људи који нису хтели одмах да прихвате „самокритику” и да је јавно и гласно понављају сваког дана свог утамничења. Овде чак не треба много помињати утицај сваке јавне изговорене или написане речи, које су све биле усмерене само у једном правцу.

Пред Титовим концентрационим логорима изгубили су образ

и многи светски интелектуалци и цео хумани Запад, јер нису

реаговали на ова зверства већ су чак давали похвалне изјаве о

хуманом понашању према затвореницима у Југославији. Ти исти

157

интелектуалци су, међутим, били и гласни и прегласни у истицању

кршења људских права у СССР и другим земљама тог блока.

У тражењу одговора на то наизглед нелогично питање,

суочавамо се са историјском истином да су само сопствени интереси

и ништа друго оријентација за понашања великих сила. Западу је

било у интересу да подржи све што је слабило монолитност

Стаљиновог блока, а у том тренутку Југославија је била најслабија

карика у том ланцу. То што су у њој били пресликани совјетски

модели обрачунавања са сопственим народом није био никакав

разлог да те појаве и осуде чак и људи који су себе сматрали

задуженим да указују на одсуство демократије и кршење људских

права. У најбољем случају, то се ћутке третирало као „колатерална

штета”, као и много година касније када су властодршци Србије

заборавили да ова подручја нису више „језичак” на ваги великих

сила.

Велики некажњени злочин

Најтрагичнији догађаји, настали непосредно после повлачења

Немаца и уласка партизана односно комунистичких власти у град,

такође су саставни део мојих сећања обогаћених причама старијих

које сам слушао. Наша кућица је тада била скоро последња у граду,

на његовој периферији и непосредно близу градског гробља и малог

брда изнад њих, много година касније названог„Брда мира”. Сваке

ноћи, одмах по одласку Немаца из града, од правца гробља и

поменутог брда чули су се бројни пуцњи из ватреног оружја,

најчешће рафално. Ти пуцњи су изазивали огроман страх код мојих

родитеља а ја наравно нисам разумео разлоге. Више недеља по

„ослобођењу” града није успостављена никаква власт а за то време

трајао је немрлосрдан обрачун, односно стрељање, без икаквог

суђења или по краткој наредби неког од власти, припадника и

симпатизера четника Драже Михаиловића. Свако је тада имао

прилику да се обрачуна са својим комшијама због некаквих

нерашчишћених рачуна и довољно је било само да га пријави као

симпатизера четника. Мени се касније поставило питање зашто смо

се ми у то време затекли у граду, кад смо и код мање опасних

догађаја бежали у село. Разлог је био највероватније у строгој

наредби нових власти да се град не сме напустити, односно да се у

њега одмах морају вратити сви који су га напустили.

158

Стрељање, без суђења, присталица и симпатизера четничког

покрета у подножју будућег „Брда мира”одмах након заузимања

града 17. септембра 1944. године, био је само први, наравно

најтрагичнији, догађај везан за долазак нових власти. Ти догађаји су

се даље ређали и тек много година касније дошло је до нешто

мирнијег живота у малом граду.

Прва година слободе је на свом самом почетку донела

стрељања без суда и суђења у Горњем Милановцу, као и у многим

другим местима широм Србије и Југославије. У првом налету

„чишћења”, кад је мрак појео највише људи, у комунистичкој

Југославији нису постојали никакви писани закони. Појавили су се

тек кад је конфискована имовина највећег броја привредника и

индустријалаца, кад је највећи број оних којима није била на срцу

Стаљинова идеологија већ побијен. Нешто касније, Кардељ је по

налогу Тита јавно рекао да се „не може допустити да Уставотворна

скупштина дискутује о томе какав ће бити устав у нашој земљи, јер

би то значило да смо се нашли на репу буржоаског парламентаризма

и да препуштамо случају плодове наше револуционарне борбе”.

Плашећи се освете Титове војске, многи из редова четника,

домобрана, присталица Милана Недића и других, предали су се

енглеским окупационим трупама у Аустрији и Италији, али су их

Британци на превару вратили пред пушчане цеви Титове војске.

Заједно са њима ће настрадати и хиљаде цивила који су бежали из

Југославије. Тиме је учињен велики злочин који никада неће бити

кажњен.

Живот у граду у првим годинама нове власти

Мој отац, Здравко Мијатовић, није активно учествовао у

четничком покрету као ни у партизанима, али је због свог чина у

предратној краљевој војсци, који му је после рата одузет, дуго

година био на листама сумњивих. Као резултат тога, одмах по

заузећу града и нешто касније био је краће време у затвору а затим

две године није могао да добије било какво запослење, иако је,

одмах након завршетка рата, било доста послова, поготову за

образоване људе. Након истека две године, када се и ратна психоза

почела стишавати и када је дефинитивно учвршћена нова власт до

мере кад је она могла себи дозволити да у обнови земље ангажује и

лица која нису била активни учесници партизанског покрета, успео

159

је, уз помоћ неких земљака, да добије запослење. То наравно није

могао бити посао у пореској управи, где је радио пре рата и где је

био најстручнији, већ неки споредни посао мањег значаја или чак и

понижавајући послови. Тако је радио у радњи која је откупљивала

одеране коже домаћих животиња, а задатак му је био да је прегледа

да ли је кожа приликом дерања просечена, што јој је умањивало и

онако малу откупну цену. Кожу је затим морао да разапне на дрвене

штапиће и остави је да се на ваздуху осуши, ширећи свој познати

смрад за све који су са њом радили или су живели у близини.

Свакодневна сцена одмах после рата био је обавезан излазак

свих породица и грађана увече, у одређено време, на локални трг на

коме су преко звучника читане вести нове власти и моја, као и друге

породице нису смеле ни помишљати да се на таквом скупу не

појаве. Ја сам, као дете, са великим занимањем посматрао високо

подигнути звучник из кога се чуо глас оногa ко је читао вести. Био

је то наш комшија који је имао надимак „Пендо” и ја сам га

замишљао да се увукао у ту кутију коју су звали звучник, мада

никако нисам могао себи да објасним како је успео да се попне тако

високо и како је „Пендо”, који је иначе био крупан и дебео човек,

могао да стане у тако малу кутију. Трг на коме се грађанство

принудно окупљало био је окићен портретима и цртежима чланова

Политбироа а недостатак неког портрета био је сигуран знак да тај

више није у пирамиди комунистичке власти.

Права атракција су биле прве биоскопске представе, на које смо такође морали да идемо највише због „журнала” који су трајали 10 - 15 минута пре почетка филма и у којима су величани успеси нове власти, највише у обнови разрушене земље. Ти „журнали” који су се одржали дужи низ година, имали су препознатљиву музику, слику и најаву. Касније су приказивани и домаћи филмови нове власти, али тада у првим годинама после рата њих није било, па су приказивали старе филмове са политички неутралним темама. Добро се сећам првог таквог филма који сам гледао са својим родитељима. Наравно, ништа нисам разумео јер сам био сувише мали, али сећам се детаља кад су глумице са широким „жипонима” испод сукњи, играле а ја сам, као дете са села, асоцирајући на стогове и пластове сена, гласно, у потпуном мраку, повикао:„Мама, мама, види како се сено окреће”. Тај мој коментар је изазвао прасак смеха у сали и могу рећи да је то био и једини мој успешни јавни наступ одмах после рата.

160

У сећању ми је остао и пожар у касним летњим месецима, када је изгорело неколико стогова сена на локалној економији на самој периферији града. У граду је одједном настала неуобичајена атмосфера и људи у кожним шињелима, ишли су од куће до куће укључујући и нашу, и испитивали људе који су били више него заплашени. Мој отац је вероватно имао уверљиво објашњење где се налазио у то време па је после привођења, саслушања и лежања пар дана у „апсу”, пуштен кући, што није била судбина многих других лица која су више дана провела у затвору. Сећам се коментара старијих да су сена изгорела на дан краљевог рођендана, чиме је неко желео да изрази протест против новог режима, али је највероватније то платио годинама тешке робије.

У првом периоду нове власти, који се затим продужио на

преко десет година, локалне комунистичке власти у свим градовима,

па тако и у Горњем Милановцу, принудно су у куће власника,

усељавале неког од партијских самаца који још нису решили

стамбени проблем. То принудно одузимање просторија посебно је

фрустрирало моју мајку Косу, која је у извршитељу Спасоју видела

почетак и крај свих неправди на овом свету. Наравно да ту ништа

није могао да учини ни мој отац Здравко јер је он већ био на

негативној листи локалних комунистичких власти због свог

предратног официрског чина у војсци Краљевине Југославије који

му је одмах након рата по кратком поступку насилно и

противправно одузет. Верујем да су такви поступци скратили живот

мојој мајци, која је у тим тренуцима била у посебно депримираном

стању. Ово стање се на тренутак прекидало када је усељени станар

по партијској линији након одређеног времена добијао стан, а мајка

почињала да уређује ту собу и планира како ћемо је користити, да

би се још више појачавало када је поменути Спасоје доводио новог

станара.

Реквизиција (обавезни откуп)

Велика ратна разарања а још више тоталитарни систем

власти који је успостављен после рата у Југославији који се, поред

низа карактеристика, манифестовао и у масовном преласку

становништва из села у градове и моделу индустријализације земље

на рачун запостављања пољопривреде, довео је, одмах на почетку,

до великих проблема у прехрани градског становништва.

161

Политика према селу је била да се одатле имају узети

средства за индустријализацију. Зато су цене пољопривредних

производа биле систематски депресиране сво време комунистичке

власти. Да би се решио овај проблем, држава је увела тзв.

реквизицију, односно обавезни откуп без накнаде, пољопривредних

производа са села. Свако пољопривредно домаћинство, а поготову

она која су се сматрала нешто имућнијим и са више земље, морала

су да предају држави велики део својих пољопривредних производа.

Заправо то и није било само одузимање дела произведених

пољопривредних производа у житу, стоци и другим производима,

већ је сваком домаћинству разрезано колико од ових најзначајнијих

производа мора да преда држави, без обзира колико произведе.

Уколико, из било којих разлога, то није могао да учини, домаћину

куће је следовао затвор и малтретирање сваке врсте до дугогодишње

робије и продаје „на добош” свега што је имало вредност у том

домаћинству. Одлично се сећам да је сваке године у јесен мој деда

Вилотије дотеравао великог угојеног бика који је морао да има више

од 600 килограма. Бик је био везан за бандеру у углу нашег

дворишта, све док га деда није предао на откупном месту.

Мој деда у селу је морао да преда властима део свих својих

прозвода, стоке (говеда, свиње, овце), жита и др. Моје бабе Рувина и

Будинка су, уз велики ризик, покушавале да сакрију по неки џак

жита (у свињцу, трњу или мишани) док прође период одузимања и

док људи који су дошли у село нису били уверени да се више нема

шта узети из домаћинства Вилотија Марића и других сељака у селу.

По њиховом одласку, укућани су узимали те мале сакривене џакове

жита и носили их ноћу у воденицу код мог деде Светозара

воденичара, да се самеље. Млевење таквог жита је био велики ризик

и за мог деду Света и он је то морао да одради ноћу без светла

петролејке да би изгледало као да се воденички камен окреће на

празно. То жито је омогућавало да се домаћинство прехрани а

вероватно је да смо и ми у Горњем Милановцу добијали по мало од

њега.

За сеоска домаћинства која су имала више земље важио је

назив да су „кулачка” и она су била посебно на удару нове власти.

Аграрном реформом одмах после рата одузета је земља преко 10

хектара, па је и мом деди одузето нешто земље. Он је то одузимање

вероватно могао да предупреди да се оделио од свог брата Младена,

али му то није падало на памет, јер је међу њима владала права

162

братска љубав и слога и остало је запамћено да Вилотије, као

старији брат и номинални носилац домаћинства, никада није упутио

реч прекора свом брату, који је понекад умео да води прави боемски

живот. Домаћинствима, за која се знало или претпостављало да су

била на страни четничког покрета, земља је одузимана као

„државним непријатељима”, као што је уосталом било и са кућама и

становима у градовима.

Била су то страшна времена. Мој деда Вилотије је и тада

привођен, саслушаван и чак лежао у затвору, јер је био сумњив

властима да није давао колико је могао,а таква је била судбина и

многих других сељака.

Омладина у селу је на све начине наговарана и чак

принуђавана да напушта села и да иде у градове или руднике да

ради. Омладинци из града добијали су партијски задатак да дођу у

село, где их је чекао секретар партијске организације села, па су

затим заједно ишли у неко домаћинство вребајући прилику кад тамо

није било старијих укућана и наговарали су младе да пођу са њима у

неки рудник, обећавајући им мед и млеко на новом послу. Ако би га

убедили, а то је било могуће јер је живот у селу био веома тежак као

и у граду, одмах су га водили са собом у град, предавали у партијски

комитет града и он је већ сутрадан био на путу да се најчешће

никада више не врати својим родитељима. Ту никаква интервенција

ојађених родитеља није помагала, јер им се говорило да је њихов

син сам и добровољно напустио село и њихово домаћинство. Овакве

методе су касније замењиване другим суптилнијим начинима

убеђивања младих са села на вашарима и игранкама. Посебне

задатке да наговарају младе да напусте села имали су омладинци из

града који су били чланови комунистичке партије или су били

кандидати за партију, па су на овакав начин полагали „пријемни

испит” да у њу уђу.

Моје „предшколско васпитање”

За моју генерацију је било необавезно предвиђено да

неколико месеци пре поласка у основну школу похађа неку врсту

предшколске наставе, која се састојала од 3 предмета (певање,

цртање и физичке активности). На тим часовима није предавано оно

што је било најважније - да уче читање и писање.Моји родитељи то

нису знали, па су сматрали да ми ова предшколска настава може

163

помоћи да лакше пратим наставу кад пођем у школу. Одвели су ме у

тзв. „стару брусничку школу”, која се налазила испод цркве где сам

био у одељењу са још десетак других дечака и девојчица.

Већ првог дана је дошао до изражаја мој урођени антиталенат

за певање, а ни са цртањем нисам био баш најбољи. Учитељица, или

да кажем васпитачица која нас је водила није имала много стрпљења

са мном и прописно ме је изгрдила пред другом децом што је на

мене оставило поражавајући утисак. Ја једноставно нисам смео да се

појавим сутрадан на часу и ни сам не знам како сам се одлучио на

својеврсну тактику која је једно време функционисала. Уместо да

уђем у школу, ја сам остајао изван ње на пристојном одстојању да

ме наставници и деца не би видели а затим сам се шетао по

градском тргу пратећи кад ће часови да се заврше. Чим су деца

изашла из школе и ја сам се враћао кући и једино што су моји

родитељи могли да примете је да сам ја био задовољнији по

повратку него првих дана. То су свакако тумачили тиме да сам се ја

прилагодио новом предшколском систему и били су због тога

посебно задовољни.

Њихово задовољство је трајало дуже времена и вероватно би

такво и остало да се није десио један непредвиђени догађај, који ја

нисам проценио на за себе задовољавајући начин. За време једног од

тих часова наставници су раније пустили један број деце са часа из

ко зна којих разлога. Чим сам видео да они излазе из школе и ја сам

закључио да је доста мог „образовања” и отишао сам кући. Моје

изненађење није било мало кад ме је мајка питала зашто сам раније

дошао из школе. Толико сам се запетљао у објашњењу да је мајка

видела да ту нешто није у реду и отишла је у „предшколску

установу” да провери о чему се ради. Тамо је добила објашњење да

ја уопште нисам раније отишао са часа и да не касним на часове, већ

да на њих једноставно не долазим. Мајка то није могла никако да

поверује, јер је знала да сам ја сваког дана од куће одлазио у школу

и враћао се у неко пристојно време, изузев тог поменутог дана.

Следио је „педагошки” разговор и договор код куће. У том разговору, који је текао у наставцима, ја сам све признавао али сам, заплашен искуством из првих предшколских дана, упорно одбијао да идем у школу. Полазио сам од претпоставке ,да ако сам тако лоше пролазио на почетку, шта добро сад могу да очекујем као „црна овца” после овакве моје пустоловине. На крају, неко ми је вероватно помогао и „лобирао” за мене код мојих родитеља, па смо

164

постигли за мене прихватљив договор. Нећу ићи на предшколско васпитање али да ми на памет не падне да поновим сличан „подвиг” кад будем пошао у „праву” школу, односно у основну школу. Дао сам свечану изјаву да се то неће догодити и стварно касније сам увек испоштовао обећање и био сам један од ђака који никада није бежао из школе.

Наше комшије

У мом сећању на ове периоде остало је да смо имали добре комшије и пријатеље са којима смо се дружили. Испод нас, у Карађорђевој улици, становао је брачни пар без деце, Милојко и Љубица Стековић. Били су то веома фини људи који су доста времена проводили у нашој кућици, посебно у вечерњим сатима, дружећи се са мојим родитељима и то дружење је прерасло у право пријатељство које је трајало много година.

Милојко је био цењени градски берберин који је радио у градској берберници а мене је, наравно бесплатно, подшишивао код своје куће. Његов проблем је био што је временом постао алкохоличар, али од оних који ни у пијаном стању никоме не би зло помислио или рекао ружну реч. Његова супруга га је наравно грдила и патила је због тога и он је каснијих година улагао веома велике напоре да се те невоље ослободи. Сећам га се да се напољу по хладном времену, чак и мразу, прскао хладном водом по горњем делу голог тела да би сузбио жељу за алкохолом. На крају је у томе и успео, и низ година није пио, све до једног несретног дана када је био на изјави саучешћа код умрлог комшије. Ту су га, по обичају, послужили чашицом ракије и то је била неопростива грешка људи који су то учинили. Он се снебивао, али је на крају попио чашицу „за душу покојнику” и - све се у моменту вратило, као и пре толико година. Касније је покушавао поново да остави пиће, понекад је за извесно време у томе и успевао, али са мање успеха него први пут.

165

Косана и Здравко са комшијама и познаницима

Љубица Стековић, супруга Милојка, имала је надимак

„Баџовка” јер је била у претходном браку са човеком кога су звали

„Баџа”. Пуно времена се дружила са мојом мајком и њих две су

имале стално о чему да причају. Радила је у локалној фабрици

бомбона и ратлука, која је, као и многе друге, реквирирана од

предратних власника Илића и Маринковића. Радила је на ручном

сечењу и паковању ратлука што је повод за још једну моју

догодовштину. Она би свакако донела мени неку бомбону или

ратлук да није било строге забране да се такви предмети износе ван

фабрике. У фабрици се ратлук могао појести али изнети ван је

значило моментални отказ, без могућности да се нађе друго

запослење. Ја сам, као дете, у општој немаштини хране уопште, а

поготову слаткиша, могао само да маштам о тим слаткишима о

којима је моја тетка Љубица причала.

Видећи то и моја стална запиткивања, смислила је план да

свој доручак, који су сви радници носили на посао остави код мене,

да јој га ја донесем и тамо, унутар фабрике, пробам то чудо од

слаткиша о коме је она причала. И све је то функционисало до

улазне капије фабрике. Ту ми је чувар редовно одузимао доручак и

сам га носио до моје комшинице. Трајало је то данима, тако да се

једном чувару досадило, или га је моја тетка Љубица за то молила,

166

тек пустио ме је унутра. Срце ми је од узбуђења лупало као да ће да

искочи. У соби где је Љубица радила, на великом столу, су раднице

ручно секле ратлук на одређену величину а окрајке који нису имали

ту величину поново су премесивали у табле. Те окрајке је кроз

причу тетка Љубица гурала пред мене и ја сам их одмах два или три

ставио у уста.

Да ли сте некад покушали да брзо поједете већу количину

ратлука без воде?. Код мене је то при првом залогају остало у грлу и

није могло ни напред ни назад. Кад сам се најзад ослободио тог

„залогаја”, односно избацио га и, сав црвен у лицу, поново успео да

нормално дишем, све сам оставио и брзо отишао кући. Нисам чак ни

онај први залогај прогутао.

Са наше десне стране, такође у Таковској улици, била је кућа

Милоша и Стане Матић. Милош је био предратни капетан и

вероватно је негде у ратовима рањен у једну ногу, па је видно

храмао. Доста је држао до себе и свог капетанског чина, за који

незнам да ли му је био одузет као што је био случај са чином

поручника мога оце. Он није долазио у нашу кућу, али је долазила

његова жена Стана која је била жена ситне грађе. Мајка је имала са

њом добре односе, али не толико срдачне као са Љубицом. Имали су

лепу башту, можда нешто мању него ми и оно што је за мене било

интересантно је дрво дуње која је рађала сваке године. Стана је

имала обичај да ми донесе по неку дуњу, штоје мене посебно

радовало. Касније се дрво толико раширило да је један број грана

прелазио у наше двориште и ми смо узимали плодове који су

опадали са тих грана на наш део плаца.

Ова породица је имала трагедију са децом. Колико се сећам,

Стана је причала да су имали троје деце, од којих је двоје умрло а

она је гајила наду да ће се после рата однекуда јавити њен трећи син

и једном је чак добила неке вести које су јој давале наду али изгледа

да се вести нису потврдиле. Било како било, тај трећи син није јој се

јавио и она и њен муж су и умрли са надом да је он можда жив.

Било је још комшија са којима су се моји родитељи у то

време повремено дружили а било је и пријатеља који нису били

комшије, који су често долазили у нашу кућу или смо ми ишли у

њихову. Једна од њих је била мамина пријатељица Бошка Зарић,

која је касније доста надживела моју мајку и чак у својим

деведесетим годинама била жива у време писања овог текста. Она

167

јој је била и далека рођака преко мајке дедеВилотија. Бошка је

волела да прича да је она ауторитет за децу и да она морају да је

слушају, па ју је кад смо једном били код ње, мајка замолила да ме

нахрани јер је у томе имала сталне проблеме са мном. Бошка ми је

давала неке комаде сувог меса које сам ја узимао али, кад она није

видела, бацао сам их под кревет. Мајка је сутрадан била по мало

љута на мене и питала ме је како могу да једем код Бошке, а нећу

код ње и ја сам јој тада рекао истину на што се она смејала. Тај смех

није значио да ми она даје за право за такав поступак, већ више неко

унутрашње задовољство да није постојао већи ауторитет за њеног

сина од ње саме. Кад је неколико дана касније Бошка била код нас

она јој је све испричала и Бошка је рекла да се чудила откуда комади

сувог меса под креветом никако то не повезујући са мном.

Фрагменти

1. О периоду окупације земље од стране Немаца и

непосредно после тога вероватно је доста написано од стране

историчара и лица која су оживљавала своја сећања. Ја сам ипак био

сувише мали да бих могао да им се придружим својим прилозима.

Ипак, неки фрагменти су остали урезани у дечја сећања најчешће

везани за неки детаљ који је остајао упамћен. О њима, као и о неким

сећањима из периода пре мог поласка у основну школу, рекао бих

неколико речи.

Као одговор на војни преврат и демонстрације 27. марта 1941. године против приступања Југославије Тројном пакту, збацивање Краљевског намесништва које је функционисало од атентата на Краља Александра Другог Карађорђевића и Владе која је потписала Тројни пакт, Немачка је, изненада, у првим ноћним сатима 6. априла 1941. године, без објаве рата, напала Југославију, посебно бомбардујући Београд, али и друге аеродроме у Краљевини Југославији, а затим је у широкој копненој офанзиви кренуо напад из Бугарске. Без обзира колико је кратко трајао, рат је имао великих последица на моју породицу и мене. Отац, Здравко Мијатовић, дотада резервни потпоручник Краљеве југословенске војске, добио је мобилизацијски позив и хитно је морао да се јави у јединицу, где је унапређен у чин поручника, примио своју чету и први ратни распоред који се такорећи сваког дана мењао. Зборно

168

мобилизацијско место је био град Краљево, где су се јединице формирале и где су, због тога, били пар дана.

Моја мајка је заједно са групом других жена из Горњег

Милановца, одлучила да ту обиђе свог мужа јер су биле под

психозом страха да то виђење, у условима рата који је објављен,

може да буде и последње. Страх и неизвесност су били веома

велики кад је моја мајка одлучила да ме са непуних шест месеци

повери баби Рувини и возом уског колосека (популарни тзв. „Ћира”)

отпутује најпре до Чачка, а затим преседањем до Краљева оде да

обиђе свога мужа. Ни она, ни друге жене које су ишле заједно, нису

ту затекле своје мужеве, који су већ отишли даље, али је нажалост

тај пут трајно нарушио здравље моје мајке. Тог хладног априла

1941. године морале су да сачекају воз за повратак за Чачак и Горњи

Милановац. Остале су да преноће на бетону хладне и промајне

железничке станице, након чега је моја мајка добила озбиљно

запаљење плућа и плућне марамице, престала да ме доји, јер је

изгубила млеко и није касније могла да има више деце. Због честих

бежања из града за село, када је тако болесна морала да пешачи 25

километара са мном у наручју, а и уопште лоших услова у тим

околностима, лечење је било нередовно, болест се продужавала и

трајала је све четири године окупације и првих година након ње.

Лечио ју је, кад је могао, за време окупације и после рата нешто

редовније, познати милановачки доктор Душан Стефановић, коме

вероватно треба и да захвали за живот.

2. У сећању ми је живо остао детаљ из периода рата, кад сам

имао око 3 године и када смо вероватно због лечења и нешто

мирнијих окупацијских услова били у граду, кад је моја мајка на

телу имала бројне загрејане стаклене чаше залепљене за кожу, које

су требале да одлепе залепљену плућну марамицу. Њени родитељи,

моји деда Вилотије и баба Рувина, дошли су да је обиђу и донели

живу кокошку, коју је требало заклати и спремити супу за

болесницу, чему сам се ја кроз плач жестоко противио. На крају су

ме ставили пред избор - ако поштеде кокошку, моја мајка неће

имати топлу супу и умреће. Пошто сам био сувише мали да бих знао

значај тих речи ја сам се определио да поштеде кокошку, којој ипак

мој ауторитет није спасао живот и највише што су могли да учине за

мене је да чин егзекуције кокошке сакрију од мене.

169

3. Други догађај за време њеног лечења који се десио раније

од поменутог и кога се зато сећам само по причи, везан је за

значајно погоршање мајчине болести, када је морала да иде у

локалну болницу за неколико дана, не толико због себе колико због

мене, јер сам се такође и ја разболео. Болница је била једна од

ретких зграда која је поштеђена приликом паљења града од стране

Немаца крајем 1941. године, вероватно зато што су рачунали да ће

им касније можда бити потребна за разне намене. Болница је

наравно била хладна и промајна и сви који су у њу долазили морали

су да са собом понесу сву постељину и одећу. Одвијајући ћебе да би

ме покрила, мајка је видела огромну буву, па је брже боље смотала

ћебе да би то прикрила од других пацијената верујући да је буву

донела од куће. Међутим, болница је била пуна гамади, посебно

бува, и ми смо за сво време боравка које је ипак било кратко јер су

услови код куће били неупоредиво мање лоши, могли да пратимо

два дечака који су их по цео дан ловили, изрицали им четничку

смртну пресуду образлажући је „у име краља и отаџбине ...”, и

након тога им секли главу малим ножићем.

4. За време окупације, мој деда је успео да снадбе мајку

једним лонцем свињске масти јер јој је за лечење требала јача храна

и тај лонац, са другим вреднијим стварима, је украден у провали у

кућу у једном од периода када смо бежали у село. Моји родитељи су

чак сумњали у нека лица да су то учинила, али нису смели да то

пријаве. Са окупацијом и чак пре ње, од проглашења мобилизације,

сва роба у дотле пристојно снадбевеним бројним радњама у граду

нестала је у року од пар дана и од тада се деценијама касније није

појављивала у рафовима нових продавница, како због разарања и

паљења града за време рата, тако и због нове политике непосредно

по његовом завршетку.

5. У кућу мога деде Вилотија је негде при крају рата изненада увече упала четничка тројка која је вероватно бежала од партизанских потера. Сећам се да је у дотле увек бучној просторији, у чему смо ми деца предњачили, настао изненадни мук који је створио за мене потпуно неприродну атмосферу. Четници, који су при крају рата били расути и прогањани као дивље звери, вероватно су свратили у кућу да се мало огреју и продуже даље а бирали су куће домаћина који су били наклоњени монархији. Добро се сећам да је један од њих савио цигару од некаквог папира и покушaо да је запали на ватри шпорета али је цигара цела планула и он је морао да

170

је гаси. Мени је све то био део некакве игре и било ми је интересантно али у општем ћутању ни ја нисам смео да нешто питам. На нека питања је једино деда Вилотије давао кратке неодређене одговоре. Четници су након мање од сата времена устали и отишли даље, али у кућу се још неколико дана иза тога није могао да врати уобичајени жамор, а старији су међу собом разговарали шапатом, као да се плаше да их неко други не чује. Мног касније сам постао свестан какав је ризик овом ненајављеном посетом доживео мој деда и то подједнако било да ће посету пријавити партизанима или прећутати. Познајући мога деду знам да се определио за ово друго, и ако је ово ћутање за власти било равно признању за које се изрицала само једна казна, без икаквог суђења.

6. Крајем рата у град су дошли Руси и једно време су били

стационирани у граду и размештени по кућама, јер су сви јавни

објекти били спаљени. Један од њих ме је прихватио, наводно да не

бих пао кроз прозор горње кућице напоље, јер су доњу они

користили, мада се ја тог детаља не сећам. Своје товарне мазге су

везивали за стабла воћа које је мој отац садио и због тога нам се

једна кајсија, као посебно осетљива воћка, осушила, па ју је отац

морао да извади. Са Русима, који су били презадовољни што су ту

стационирани, јер нису били непосредно на фронту, доста су се

дружили локални момци, који су разгледали њихова оружја, да би

једном од њих украли пушку звану машингевер. Рус коме је пушка

била украдена је кроз плач молио мог оца да му помогне да се

пушка врати, јер ће или бити стрељан или ће морати да иде у прве

редове на фронту, што му је, како је говорио, сасвим исто. Мој отац

је интервенисао код младића за које је претпостављао да су украли

или могли знати ко је украо пушку, али су они то негирали и Рус је

отишао на фронт према Немачкој.

За време док су боравили код нас мајка им је често спремала

ручак. Кад им је, како ми је касније причала, пржила кромпир,

тражили су да буде добро замашћен а онда су, пре јела, из својих

„мањерки” вадили још масти и стављали у већ у масти пливајући

кромпир. То није био пржени кромпир, већ загрејана свињска маст у

којој се налазио по неки кромпир за украс. Руси су имали смисла за

шалу, али су волели да се хвале како је код њих све веће и бројније

него код нас. Дечаци, који су се са њима дружили и који су им

вероватно и украли машингевер, донели су једног дана пољску

корњачу и казали Русима да је то наша бува на што су они признали

да су њихове „ипак нешто мање”.

171

7. Живот у граду је био строго рационализован. Роба, колико је уопште било, могла се набавити у продавницама само на бонове и тачкице и моја породица је могла да за те бонове и тачкице купи веома мало робе. Тако, на пример, мојој породици су следовали бонови за пола килиграма хлеба дневно и када сам био нешто старији, чекао сам у реду испред пекаре од раног јутра до подне да бих купио тих пола килограма хлеба. Често се дешавало да након вишечасовног чекања хлеба нестане и враћао сам се кући празних руку. У таквој ситуацији ,да није било помоћи у храни са села, вероватно да бисмо тешко преживели тај период. Моја мајка је много година касније први пут успела да на тачкице купи некакво једноставно платно, од кога је сашила себи сукњу и мени кратке панталоне.

У кући је било дозвољено да имамо само једну сијалицу од

25 вати, која је више жмирила него светлела. Тачно у 8 сати увече

сијалица би два пута жмирнула а затим, минут после тога, се гасила

и могли смо упалити петролејку ако смо имали „гаса” и ако бисмо

желели да још мало не идемо на спавање. Зими, најчешће нисмо

палили ни ту петролејку, јер је постојала каква таква светлост од

шпорета на дрва којима смо грејали само једну просторију. Дрва

смо наравно добијали са села, мада је и ту било проблема, јер деда

није смео да дотерује већу количину дрва, већ најчешће по један

дењак сваки пут кад је долазио код нас.

8. Поред доношења хране из села, мојој породици су

олакшавали живот још две ствари. Наш плац је био доста велики и

на његовом једном делу (на коме је много година касније подигнута

нова кућа) отац је имао велику башту, коју је ујесен и у пролеће

риљао ашовом. Ја сам му, касније, када сам био мало већи, помагао

у риљању. У тој башти сејали смо разне баштенске културе а ја сам

највише запамтио да смо имали краставце, диње, разну салату,

нешто парадајиза и сл. Показали су ми један мали трик који сам ја

касније стално користио. Када краставац дође у фазу цветања, тај

цвет сам пажљиво стављао у стаклену флашу и у њој се развио

краставац који наравно никако није могао да се као плод убаци у

флашу. Мајка је ту флашу показивала сусеткама и објашњавала како

сам ја ето „убацио унутра краставац”, а њој никако није јасно како

сам то успео.

Друга наша самопомоћ је била гајење једне свиње, крмаче, која се касније и прасила, па смо увек задржавали по једно прасе.

172

Свињу смо клали кад је достизала око 120 килограма, а то је редовно чинио наш касапин и пријатељ Сретен Ђорђевић. То вече кад је цео посао био готов, мајка је приређивала вечеру, на коју је позивала наше комшије и пријатеље. Тај ритуал је трајао неколико година, док нам власти нису забраниле да у граду држимо свињац и ту није помогло ни то што смо тада били на далекој периферији. Сећам се да смо само једне године прескочили ову вечеру због једног доста интересантног разлога. Непосредно после рата појавили су се први радио апарати, који су били доста скупи и моја мајка и ја смо те године вршили сложни заједнички притисак на оца да прода угојену свињу и купи нам тај мали радио, јер је то отприлике једно друго поклапало. Отпор оца је трајао једно време, али је на крају попустио и знам да се тада и годинама касније жалио да је „свињу морао да слуша да гуриче само једну годину, а ово чудо му гуриче стално”.

9. Један доживљај, који се догодио негде на размеђи између

краја окупације и прве године нове власти, остао ми је у сећању и за

то је постојао видан разлог. Били смо на селу код мог деда Вилотија

и ја сам, као и многа друга деца, у том периоду, од неког детета

примио заразну болест коже, тзв. шугу. То је било доста непријатно

и болно и мајка је предузимала све што је умела да ме ослободи те

напасти, али без успеха. На крају су јој неке од сељанки рекле да ће

помоћи ако ме намаже гасом, петролејем. Сећам се да је тај чин

обављала на широкој клупи под липом у дворишту и да сам вриштао

да је цео заселак чуо. Међутим, тада је ђаво однео шалу, мени је

букнуло цело тело и, без обзира на тешкоће и ризике, морали су ме

одмах однети у Горњи Милановац, код доктора Душана

Стефановића. Доктор је, као и увек, додуше не тако брзо, успео да

санира болест, али се сећам да се крстио чудећи се гесту моје мајке

и да је говорио да никада у животу није чуо за случај особе која је

шугу лечила гасом.

10. У нашем комшилуку била је и остала циганска мала,

место на коме су живели Цигани, досељени из ко зна ког краја

земље. Био је то простор који се за време кише претварао у праву

каљугу и у који су нам родитељи препоручивали да не залазимо

иако су ови Цигани били мирољубиви и никада се није десио неки

већи инцидент са другим грађанима чаршије. Напротив, створена је

са њима и добра комуникација којој су са једне стране доприносили

Цигани музичари, а са друге стране грађани боеми, који су

173

користили њихове услуге. Међу њима сам имао и неколико другова

који су касније пошли са мном и у школу. Годинама касније

највише контакта имао сам са Гагијем, Милошем и Пијетом. Цигани

су имали још један велики разлог да имају добру комуникацију са

осталим грађанима. За време рата и окупације они су били на мети

Немаца, као и свуда где је немачка војска стигла. Вероватно би се то

по њих кобно завршило, да их познати лекар и легенда Горњег

Милановца, др Душан Стефановић, није спасао. Он је на своју руку

у критичном моменту прогласио простор Циганмале као простор

заражен тифусом и о томе су по ободу мале били видно истакнути

натписи на српском и немачком језику. Због тога су Немци

заобилазили ово насеље и кад су скупљали грађане за стрељања.

Одмах после рата, на простору поред наше куће где још није

било кућа и где су биле ливаде, играли смо лопте, тачније

„крпењаче”, а то је била лопта састављена од поцепаних чарапа.

Делили смо се по тимовима, обично Срби и Цигани, мада су

понекад били и мешовити тимови. На почетку смо свечано

обећавали да неће бити „крљања”, односно да се нећемо ударати по

босим ногама, јер никавих ципела или патика није било за фудбал.

То обећање је падало у воду са првим „фаулом” и ја сам најчешће са

таквих утакмица носио бројне модрице, које нисам смео ни да

покажем мајци. Без обзира на то, то су биле и остале лепе успомене

из детињства које сам касније препричавао у свим мојим сусретима

са познаницима Циганима.

11. Др Душан Стефановић је и код мене оставио лепе

успомене. Једне зиме, за време санкања на малим санкама које ми је

отац направио уз помоћ комшије Аца Даничића, ђака милановачке

гимназије, доживео сам доста озбиљну повреду. Возио сам санке у

нашем дворишту лежећи на њима да би ишле брже, а онда сам

лицем и носем ударио у камени степеник куће. Био сам сав обливен

крвљу са јаким боловим али сам ипак побегао и сакрио се иза пећи -

фуруне кад сам чуо да долази доктор. Он ме је наравно видео, али се

правио да ме не примећује и питао је где је болесник и зашто се

крије. Кад му је одговорено да се плашим да ћу добити инјекцију

(јер тиме су ме родитељи плашили кад сам по њиховом мишљењу

био неваљао) доктор је одговорио да сам у праву јер ће ми стварно

дати инјекцију. Али је одмах после тога додао да је то посебна

инјекција која ће ми омогућити да се са санкама спустим од Кудрове

куће до пруге. Ова дестинација која је била дугачка око 3 километра

174

је била за мене појам из снова, јер су је пролазили само старији

дечаци са прављеним „бобовима” (посебне ниске санке које су биле

повезане у низу) који су, уз велику тутњаву и вриску деце, зими

јурили путем више наше куће. После такве изјаве доктора коме су

сви веровали, он је могао да ради са мном шта је год хтео.

12. Свако време, ма колико тмурно, имало је, поготову за децу која нису знала за боље, и своју ведрију страну, кад сам се као дете осећао веома важан међу својим вршњацима. Моја мајка је 1936. године, по повратку са једногодишњег курса за домаћице из Панчева који је организован донацијама краљице Марије, добила од мог деде и њеног оца Вилотија за тада лепу немачку шиваћу машину на којој је била прави самоуки виртоуз у шивењу. Истовремено, друга иста таква машина купљена је за Росу, мамину сестру од стрица. Шиваћа машина моје мајке је практично и данас у истом стању као и кад је купљена, са свим пратећим папирима и резервним деловима. После рата, мајка није могла да приушти било какве нове тканине од којих би нешто сашила, али се довијала и од крпа је, настављајући их, мени шила кратке панталоне или кошуљу кратких рукава. У таквом „оделу” ја сам изазивао дивљење и завист друге деце, посебно кад сам био у селу.

Други догађај, кад сам се осећао још важнијим, збио се нешто

касније. Очева тетка је после рата добила пакет од свог сина из

Немачке, у коме су биле и две гумене лопте намењене мени. У

време неприкосновене владавине „крпењаче” то је била буквално

сензација. До тог догађаја, ја сам морао да молим мајку да ме пусти

да се играм са децом, а после тога су друга деца долазила да моле

моју мајку да ме пусти да се играм са њима. Наравно, да бих ја

понео добијене лопте и све док су оне биле „у животу” ја нисам

могао да испаднем из тима, без обзира да ли сам играо добро или

лоше.

13. Наша, као и друге суседне куће, водом су се снадбевале са

бунара у Карађорђевој улици, испод наше куће, који је ископан пре

рата. То је вероватно био један од важнијих разлога због кога је мој

деда Вилотије приликом куповине плаца купио и узак коридор до

ове улице. Понекад је констатовано да је бунар загађен, јер су

неодговорни људи убацивали у њега разне ствари. Бунар се тада

чистио, а дотле смо се снадбевали водом са чесме која је била тачно

испред градске цркве. Воду смо доносили најчешће у тестијама које

су правили занатлије грнчари, такође у Карађорђевој улици. Једном

175

приликом, кад смо имали госте (знам да нам је у гостима била тетка

Бошка Зарић, али вероватно и још неко), мајка ми је дала тестију и

рекла ми да донесем воде са поменуте чесме. До ње је било

неколико стотина метара и у повратку, на отприлике пола пута, стао

сам да покупим опале дивље кестенове који су ме својим обликом и

сјајем увек привлачили, јер тако нешто није постојало у селу.

Тестију са водом сам оставио на испуст ограде који је био мало

укосо постављен тако да је, на мој ужас, тестија пала и разбила се.

Први тренуци кад се то десило били су страшни за мене и потпуно

сам заборавио кестенове. Сав уплакан дошао сам кући и од плача

сам једва успео да кажем шта се десило. Мајка је желела да се

покаже великодушна пред гостима, а она је то уствари и била, и не

само да ме није грдила, већ ме је стишавала у мом плачу,

објашњавајући ми да то није ништа страшно. Мени то баш и није

било јасно, али и тај догађај је допринео да ми тетка Бошка буде

веома драга и да се радујем њеним доласцима код нас.

176

Прича четврта

О Д Р А С Т А Њ Е

Полазак у праву школу

Био је тог септембра 1947. године леп сунчан дан, више

летњи него јесењи. Све је у мојој породици и у граду одисало

пријатном угодношћу и свечаношћу и то се скоро могло опипати

или осетити у ваздуху и свуда око нас. Људи су некако били

љубазнији и радоснији него обично, посебно су били љубазни и

расположени према својој деци и за тренутак су заборављене све

недаће свакодневног тешког поратног живота. Моја мајка, Косана

Мијатовић - Коса пробудила ме је доста рано. Ја сам већ из

претходних разговора са родитељима добро знао о чему се ради. Тог

дана сам полазио у праву школу, а моји родитељи су били срећни

што им је син постао ђак првак.

Мајка ме је дуго дотеривала, критички процењујући које од

пар оделца, које је она шила од разних крпица и комада тканине, ми

најбоље стоји. Моја мајка је била прави чаробњак да на својој

шиваћој машини коју јој је купио њен отац, а мој деда Вилотије, по

повратку из домаћинске школе у Панчеву, направи од разних

комада панталоне или кошуљу за свога сина, а нешто и за себе или

за неког од родбине. Како су јутарњи сати брзо одмицали, морала је

коначно да се определи између два или три тако склопљена оделца и

да престане да ме дотерује, па ме је ухватила за руку и повела у

школу.

Моји родитељи ни тада, као ни претходних дана, нису

пропустили да ме, по ко зна који пут, подсете на обећање које сам

дао после мог неуспелог предшколског образовања, а ја сам чврсто

решио и стално изнова обећавао да ћу уредно ићи у школу и да нећу

бежати са часова, без обзира како ћу пролазити на тим часовима.

Отац, Здравко Мијатовић, много касније са надимком Зале,

био је хендикепиран чињеницом да му локалне власти још нису

дозвољавале да се запосли, па због тога није ни излазио у град кад

год није морао. Због тога није ни пошао са нама, већ ми је само

177

пожелео успех у школи и поручио да се потрудим да будем добар

ученик. Очигледно је да му је било жао што и он није пошао са нама

али се, због неправедне изопштености од стране актуелне локалне

власти, осећао као грађанин другог реда и једноставно није могао да

се дружи са родитељима који су били у бољој ситуацији од њега, а

вероватно се и бојао да ће га они приликом сусрета игнорисати.

Његов свет се састојао у томе да, кад год је могао, побегне у село,

где се осећао доста пријатније него у граду и где су га сељани

ценили и поштовали.

На путу до школе, која је била у другом делу града, сретали

смо друге родитеље, углавном мајке, и њихову децу која ће бити

моји будући другови и другарице и са њима смо наставили да

заједно идемо према школи. Мајка је очигледно добро познавала те

људе, посебно жене, док се за мене не би могло рећи да сам знао

њихову децу, јер сам одрастао у делу града близу Циганмале и мој

круг познанстава није ишао много даље од тог простора.

Моја школа је била у доњем делу града, близу тадашње

железничке станице на прузи узаног колосека која је пролазила кроз

Горњи Милановац. На мене је та, за моје тадашње представе

импозантна грађевина, оставила велики утисак и ја сам је са

страхопоштовањем али и са радозналошћу посматрао, како споља

тако и изнутра, кад смо ушли у зграду. Некада, пре рата а и сада у

време писања овог текста, назив школе је био Основна школа „Краљ

Александар Други Карађорђевић”, али се она у време мог поласка у

школу и много година касније, није тако звала, јер су актуелне

комунистичке власти одмах по доласку у Горњи Милановац

укинуле тај назив. У то време је само основна школа од 4 разреда

била обавезна за сву децу, односно обавезно је било само

четворогодишње школовање.

Последице скоро минулог рата биле су видљиве не само у

граду, кроз бројне рушевине, већ су се виделе и у дворишту ове

школе, где су у време мог поласка у школу још постојала два не

тако мала кратера од авионских бомби, начињена приликом

бомбардовања и систематског рушења и разарања града од стране

немачких авиона и војске. Те рупе у дворишту, дубине неколико

метара, стајале су ту још пуне две године од мог поласка у школу и

тек се тада неко сетио да их треба затрпати. До тада, ми деца смо

178

безброј пута силазили у те рупе и нико нам није говорио да то не

треба да радимо.

ЈУГОСЛАВ СА ДРУГОВИМА У ДРУГОМ РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Непосредно пред улазом у двориште школе постојала је једна

од градских чесама, а запамтио сам је по томе што у почетку ми

ђаци нисмо могли да пијемо воду са ње, чак и кад смо били жедни,

јер нам је забрањивано да напустимо двориште школе. Могли смо

да пијемо воду само пре уласка у двориште и тада смо правили

читаве редове халапљиво пијући воду, без обзира да ли смо били

жедни или не. То смо, по некаквој навици, радили и код напуштања

школе и редови су престали тек кад су добијене дозволе да чесму

можемо користити у време школских одмора између часова.

Како смо учили

На почетку је било доста проблема са мојим образовањем,

посебно са учењем слова и њиховим читањем, јер се ја нисам, као

ни многа друга деца у то време, много припремио за школу, за

разлику од неке друге деце из имућнијих градских породица. Од

великих, из папира исечених слова, ја сам успевао да сложим само

једноставне речи и тек нешто касније то ми је бивало све лакше. Од

прибора сам имао само једну таблицу, на којој сам кредом

исписивао а малом крпом брисао слова, а њу сам носио у малом

179

плетеном шареном торбаку који ми је мајка такође сашила. Нека

друга деца већ су имала ташне, тако да је мој шарени торбак био

предмет њиховог подсмеха и то ме је доста љутило. Моје жалбе

родитељима нису много помогле јер они једноставно нису могли да

ми купе ташну, тако да сам тај плетени торбак носио најмање прве

две године школе.

Ипак, брзо сам постао један од бољих ђака у мом оделењу и

за то је, поред учитељица које су се обично мењале у сваком од моја

прва четири разреда, била, у значајној мери, заслужна и моја мајка,

која ме је подучавала како се пише „коса танка и усправна дебела”,

односно како се састављају и пишу слова. Мој отац је имао, за

разлику од мајке, диван рукопис, који се више може назвати

краснопис. Са великим занимањем сам гледао како он полако пише

и како се слова нижу све лепша од лепшег, тако да сам касније

покушавао да га имитирам и то је успевало док сам писао полако и

обраћао пажњу на слова. Чим бих убрзао писање, слова су се

кривила и то више није имало потребну лепоту и прецизност. У

време кад је мој отац био код куће а не у селу и касније када се

коначно запослио и он ми је помагао око учења али свакако сам

много више времена на том послу проводио са мајком.

У мом мотивисању на учење мајка је развила посебне методе

који су били доста успешни. Обавезу да савладам оно што ми није

ишло лако (писање слова, касније таблица множења и сл.),

повезивала је са мојим слободним временом за игру, које се тада

скраћивало или чак укидало, све док лекције нису биле потпуно

савладане. Поред фудбала, посебно ми је тешко падало кад ми је

зими ускраћивана вожња санкама на улици изад наше куће. У то

време није било саобраћаја и многобројне санке и „бобови” су, у

зимском периоду, увече тутњали уз вику деце путем изнад наше

куће и то ме деконцентрисало у учењу таблице множења или дугог

школског штива, а са друге стране мотивисало да што пре савладам

лекције и да им се придружим.

Повремено, мајка би долазила у школу да се распита како

њен син напредује, а ја мислим више провери да ли се држим датог

обећања и да ли редовно долазим у школу, сећајући се мојих

авантура са кратким предшколским образовањем. Морам се

похвалити да је у томе нисам разочарао и уредно сам долазио на

наставу и тада и касније, све док је трајало моје школовање.

180

Основна школа, тада од четири разреда, прошла је углавном

без већих тешкоћа и ја сам у њима имао одличан успех. Међутим,

посматрано са касније временске дистанце, може се констатовати да

ова школа није припремила и оспособила ђаке за оно што их је

чекало у даљем школовању. Страни језици, у време кад их деца

најлакше савладавају, нису ни постојали, математика се сводила на

најједноставније рачунске операције, а ни други предмети нису

омогућавали ђацима да касније успешно прате озбиљнија штива.

Сва деца која нису имала озбиљнију помоћ са стране, а ту сам

спадао и ја, касније су мање или више храмала са градивом, посебно

са страним језицима и математиком. Изузетак су били неки моји

другови који су једноставно били надарени за ове предмете.

„Труманова јаја”

Мајка је имала прилике да се среће са мојим учитељицама и

по једном другом основу. Тада, непосредно по завршетку рата у

моју земљу је у школе стизала конзервирана храна намењена

савезничким војницима за време рата а која је, након рата, преостала

у великим количинама. Та храна је код нас добила и своје посебно

име које је одсликавало ведар дух и менталитет наших људи који су

и у најтежим ситуацијама умели да нађу начин да се нашале,

поготову ако то није сметало актуелној власти. Звали су је

„Труманова јаја” алудирајући на тадашњег председника САД

Трумана и земљу из које је помоћ стизала. У школе је најчешће

стизало млеко у праху, које је само требало скувати.

Међутим, шале на рачун актуелне власти нису биле

дозвољене и ригорозно су санкционисане. Ипак, у ужем кругу

пријатеља и истомишљеника, и ове шале су се могле чути. Једна од

тих шала је била следећа. Разговарају два стражара у логору и онај

нови пита старијег: „Они људи што носе камење, за шта су

осуђени”. Други одговара „Они лево су осуђени што су причали

вицеве о руководиоцима”. „А они десно”? „Они су осуђени што су

слушали вицеве о руководиоцима”. Други догађај за који се прича

да је чак истинит односи се на песму коју су певали омладинци:

„Друже Тито љубичице бела тебе воли омладина цела”. Човек који

је додао да та наша љубичица има 100 кила заглавио је

вишегодишњи затвор.

181

Припрему ове хране за децу обављале су мајке деце која су

ишла у школу и добро се сећам да је моја мајка због тога, на почетку

мог школовања, често била у школи. Млеко смо добијали за време

одмора између часова, у малим чинијама, а како је било и заслађено

ми деца смо га халапљиво пили, јер је то била права посластица у

односу на храну коју смо имали код куће. С обзиром на то да су нам

млеко припремале и служиле наше мајке, није било ограничења

колико ћемо попити и на следећи час смо одлазили са надутим

стомачићима. Рекорд је поставила једна моја другарица и ми смо

дуго изговарали риму коју смо сами сложили: „Попила је сека пет

чинија млека”.

На нашу жалост, после извесног времена, а ја мислим после

првог поратног заоштравања односа наше земље са западним

земљама, „Труманова јаја” су престала да стижу. Данас знам да

престанак доласка ове конзервиране хране из Америке није био

последица њеног нестанка и пражњења ратних резерви, већ пуне

везаности наше земље за СССР и, према њеним директивама,

одбојном односу према Западу. Тек након разлаза Југославије са

СССР - ом и Резолуције Информбироа 1949. године, нека друга, а не

школска помоћ, је почела да пристиже у много већим количинама, а

са њом и нешто мало бољи живот који је наравно и даље био далеко

од изобиља.

Живот у малом граду

Сви грађани Горњег Милановца су често добијали разне

пропагандне папире и мојим родитељима су они послужили да на

њима сричем слова код куће и тако брже научим да читам. Други,

који нису имали такве потребе, а били су страсни пушачи који нису

могли да дођу до дувана, у тај папир су завијали осушену свилу од

кукуруза и пушили те своје оригиналне цигарете. Овај детаљ, као и

многи други у то време, довољно добро одсликава стање у граду и

држави у време мог поласка у школу.

Општа оскудица и немаштина је била присутна на сваком кораку и скоро у свакој кући изузев у онима које су се по повлашћеним ценама снабдевале из тзв. „дипломатских магацина”. Несумњиво да је време кад сам ја био у основној школи од 1947. до 1950. године, било једно од најтежих мирнодопских периода у новијој историји Југославије и Србије и да је глад буквално куцала

182

на врата многобројних породица. Уведено је строго рационирано снадбевање становништва преко купона и тачкица, и ми смо, у тим првим послератним годинама, могли да опстанемо само захваљујући невеликој помоћи у храни са села, јер се и тамо изузетно тешко живело, затим производима из наше мале баште и това једне свиње, док нам нису забранили да је држимо јер се наша кућа, и ако на далекој периферији, ипак рачунала у градско подручје.

Ситуацију је додатно отежавала чињеница да мом оцу није

било дозвољено да се запосли, тако да наши извори прихода, сем

поменутих, практично нису ни постојали или су били крајње

минимални. У порушеном граду се мало шта градило и углавном су

рашчишћаване многобројне рушевине које су рат и бомбардовање

града оставили за собом. Учитељице наше школе су, највероватније

по обавези, чак и нас децу изводиле колективно на чишћење

рушевина, што је било углавном из пропагандних разлога.

Немаштина и тежак живот некако су утицали да се људи,

поготову комшије, много више друже него што је то било много

година касније, да проводе дане и вечери заједно у некој од кућа, а

наша мала кућица је некако била погодна за то. У нашу кућицу су

долазили комшије Милојко и Љубица Стековић, чија кућа је била

испод наше. Са веће раздаљине долазила је мамина пријатељица

Бошка Зарић а понекад и њен муж Лако, локални трговац. Понекад

је долазила и Стана Матић, жена предратног капетана Милоша за

кога се не сећам да је долазио код нас, али смо ми понекад ишли код

његове Стане.

Вероватно се уз та дружења и разговоре по мало заборављала

сурова свакодневница и људи су се само због тога пријатније

осећали. Нама деци то је било интересантно, јер се разговор често

водио и о нама, па су нас одрасли по нешто запиткивали а ми смо се

због тога осећали важним. Не тако ретко, ако смо пре тога наљутили

наше родитеље неким несташлуком, они су у тим разговорима на

своју љутњу заборављали и то је био још један разлог више што смо

и ми деца волели наше комшије и познанике наших родитеља.

Несумњиво да ми деца нисмо били толико као одрасли свесни тешке

материјалне ситуације, јер нисмо ни знали за боље, и не сећам се да

сам тражио од мојих родитеља „преко хлеба погачу” и увек сам се

задовољавао оним што смо имали.

183

Ја сам покушавао да „помогнем” мом оцу у сређивању баште,

риљању земљишта и садњи парадајза, краставаца и диња које су, за

разлику од лубеница, на нашем плацу одлично успевале. Са мајком

сам покушавао да посадим неко цвеће, мада за то није било много

простора, јер је отац желео да што већи део баште засеје нечим што

се касније може појести, а један део баште заузимао је поменути

свињац. Одмах по доласку у град још пре рата, мој отац је посадио

неколико крушака и јабука, а много касније и вишње, и оне су већ

стизале на род. Кад бисмо их убрали складиштили би их на таван

кућице и преко зиме мене би дизали кроз „шубер” да дохватим неку

крушку, али обавезно ону која би почела да трули, тако да смо целе

зиме јели „начето” воће, а ретко и неку крушку која се одржала

здрава.

Већ сам описао праву сензацију када нам је из Немачке

стигао мали пакетић од рођака који је, као пилот, тамо остао после

рата, у коме су биле две праве гумене лопте, дакле нешто што се у

нашем крају скоро и није могло видети. Од тада, па све док су те

лопте трајале, ја нисам могао да испаднем из „А” поставе наших

малих фудбалскиг дружина у комшилуку. Напротив, друга деца су

долазила да моле моју мајку да ме пусти да се играм са њима, јер без

мене није било ни лопти.

Иначе родитељи су морали да са децом понекад одлазе у

локални биоскоп, поготову кад су били значајнији филмски

журнали којима се величала послератна обнова и изградња земље и

ти журнали су се дуго одржали, са својим препознатљивом најавом

и музиком. Код једног од тих филмова ја сам се прославио гласним

коментаром, код сцене са играчицама у широким жипонима, да су

то сена која се окрећу.

Наставници су нас, понекад и једном недељно, изводили

групно на градски трг, на некакве манифестације које су

организовале власти, а то је посебно било присутно ако се

политичка ситуација заоштравала. Када је, одмах после рата, била

криза око Трста и околине (тзв. зона А и зона Б), ми деца смо

добили упуство да на овим манифестацијама вичемо „Пелу о

бандеру” не знајући ни шта то значи, а значило је да италијанског

министра спољних послова треба обесити о бандеру.

Материјална ситуација се за нијансу поправила тек кад је

завршено моје прво четворогодишње школовање. Много касније сам

184

схватио да је то била последица материјалне помоћи коју је земља

добијала са Запада после Резолуције Информбироа 1949. године, када

су се заоштрили наши односи са дотле неприкосновеним СССР-ом.

У овом периоду мог школовања дошло је и до првог пораза

режимске политике, када су се распале вештачки створене, по

угледу на совјетске колхозе, сељачке радне задруге. Мој деда

Вилотије и његов брат Младен нису ни улазили у те задруге, али су

због тога дебело шиканирани од актуелних власти.

У првим годинама школе наставио сам да идем са

родитељима у цркву, која је била у сред града и коју је подигао

Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка против Турака.

Изричита забрана није постојала, али су постојале суптилне методе

које су децу одвраћале од цркве. У школи, као и у целој земљи,

религија је добила име „Опијум за народ” и сваки пут кад сам био у

цркви о томе је постојала информација у школи и друга деца су

имала задатак да ме исмевају због тога.

Био је то само први сусрет са политиком „испирања мозгова”

која је успешно деловала, посебно код нас деце, тако да смо почели

да сумњамо у приче родитеља када су ови са великом муком а

понекад и безуспешно настојали да нас васпитавају у духу неких

старих вредности са којима су и они одрасли. Ми смо били лак плен

актуелне комунистичке идеологије јер, у свој тој немаштини, нисмо

знали за боље а стално су нас уверавали да боље него што је код нас

не постоји нигде у свету, осим у СССР, а од 1949. године да не

постоји ни тамо.

Горњи Милановац - град спорта и занатлијских забава

У првим годинама моје школе, дечје игре су се сводиле на

фудбал са крпењачом на празним просторима око наше куће, који су

се касније пупуњени новим зградама. Моји другови у игри су биле

најближе комшије, у које су спадали и неколико дечака из Циган-

мале и мој рејтинг је, као што сам истакао, порастао када сам од

рођека из Немачке добио две гумене лопте које су ми омогућавале,

све док су биле у животу, да будем у првој постави, а не резервни

играч. Фудбал са крпењачом смо играли на брзину и у дворишту

школе, у паузи између часова, посебно када су две рупе од бомби

коначно затрпане. Касније су нам наставници забранили те игре, јер

185

су се комшије жалиле на буку и галаму деце и на ударање лопти у

зид њихових кућа које су биле на крају школског дворишта.

Посебно нас је код учитељица тужакала Винка пекарка и ми деца је,

због тога, нисмо волели.

Отац ме је често недељом водио на локални стадион, где су

се одигравала фудбалска такмичења. У првим годинама моје школе

стадион је био на брду изнад наше куће (садашњем Брду мира) и

није било далеко отићи на утакмицу. Када је поред наше куће

пролазила велика колона људи, знао сам да је или фудбалска

утакмица или се неко сахрањује на локалном гробљу. Међутим,

овај стадион је био на посебно непогодном месту, јер је лопта са

брда често завршавала чак код првих кућа наших комшија и тада се

утакмица прекидала док неко не оде да је тражи и донесе. Због тога

је, нешто касније, стадион пресељен на погодније равније и шире

место код реке Деспотовице, што је било на сасвим супротном делу

вароши и доста далеко од наше куће. Ипак, отац ме је водио и на

утакмице на том стадиону и ја сам после утакмица дуго слушао

коментаре њега и његових познаника о томе ко је био добар играч

на утакмици или како смо утакмицу добили или изгубили. Ти

разговори су изазивали моје живо нтересовање и ја сам упијао

њихове речи сматрајући оца и његове познанике неспорним

ауторитетима за фудбал.

Отац ме је и касније недељом водио на фудбалске утакмице, али је понекад преко суботе и недеље боравио на селу, па сам се осмелио да идем и сам и то се у једном случају доста лоше завршило по мене. Како нисам имао новаца да платим улазницу, ја сам са неком другом децом тражио заобилазне стазе да се прокрадем на стадион, а то понекад није успевало.

Посебан проблем је била река Деспотовица, где су карте наплаћиване пре преласка реке, јер на стадиону још није постојала ограда. Нека деца су ме повела на доњи део реке, где је преко воде импровизовано било пребачено једно уско дебло дрвета, преко кога су они вешто прелазили. Ја сам се доста плашио воде и остао сам последњи кад су друга деца већ прешла реку. Жеља да не останем једини и да не будем предмет подсмеха а и да видим утакмицу, на крају ме је натерала да кренем преко дебла. Све је било у реду до пред крај, када ме је ухватила паника, па сам по деблу потрчао да га што пре пређем. Наравно, то ми се осветило и ја сам упао у хладну воду а онда, нез нам зашто, вратио сам се кроз воду на исту страну са које сам и пошао.

186

Пошто сам био сав мокар и промрзао, вратио сам се кући, која ми се тада чинила још даљом него што јесте и мајка ме је пресвукла у суву гардеробу. Мора да сам изгледао тако јадно и уплашено, да ме чак није ни грдила, иако сам се тога плашио. Након тог догађаја, моји одласци на стадион су се проредили, нешто због страха који сам претрпео, нешто због контроле моје мајке. Када сам доста касније отишао на стадион, доживео сам друго разочарење. Стадион је био ограђен стубовима и летвама и више се није могло на њега улазити а да се не плати улазница, за коју нисам имао новаца.

Паралелно са фудбалом и на истом стадиону брзо је почела

да се развија једна друга врста спорта по којој је касније Горњи

Милановац постао познат у земљи. Била је то атлетика, са великим

бројем атлетских дисциплина. У то време је у спорту владао пуни

аматеризам и њиме су се бавили бројни љубитељи спорта, како као

сами такмичари тако и као спортски радници. Резултати у атлетици

у Горњем Милановцу су далеко превазишли величину малог града и

велики број нас дечака и девојчица се огледао у разним спорским

дисциплинама. Један број тих дечака је касније постигао веома

добре резултате, који су се мерили десетинама државних рекорда.

Такав спортски амбијент је учинио своје и ја сам почео

активније да се бавим спортом. Огледао сам се у неколико

спортских дисциплина, да бих се на крају определио за трке на 100 и

400 метара. Моји резултати нису били врхунски, као код неких

других дечака, али нису били ни лоши. Да сам наставио да се бавим

спортом и после средње школе, могуће да бих био још успешнији,

али тада су ме стигле неке друге обавезе, тако да могу рећи да је

моја спортстка каријера отпочела и завршила се у мом родном граду

Горњем Милановцу.

У то време, мали град Горњи Милановац је био расадник

великог броја спортских талената и у разним спортским

дисциплинама је дао бројне државне репрезентативце. Атлетски

клуб „Таково” био је међу врхунским у Југославији и основни

разлог што је то било тако је што је у то време спорт развијан на

чистом аматеризму, без било каквих значајнијих новчаних примања,

и што су у граду постојали спортски радници ентузијасти, који су

напросто живели за спорт. Сећам се да су наше екипе могле за

такмичења и освојене награде, медаље и пехаре, очекивати само

бесплатан превоз старим аутобусима у места где су се такмичења

187

одигравала и бесплатну суву храну. Неколико година касније, када

је у спорт почео да продире професионализам и када се за освојене

награде плаћало, сви успешнији спортисти су прешли у клубове у

већим местима, пре свега у Београд.

Сви ми ђаци, подједнако и младићи и девојке, били смо

заражени вирусом спорта и многи од нас су проводили доста

времена на градском стадиону. Сећам се времена када је у граду, на

спортским припремама, боравила јуниорска државна

репрезентација, да смо настојали да и ми учествујемо на тренинзима

и ја сам замолио да ми се мери време у индивидуалној трци на 100

метара. Трчао сам доста брзо, али сам на самом крају трке пао и

доста се озбиљно повредио. Уместо да мислим на повреду, ја сам

питао тренере за време које сам постигао и био сам увелико

разочаран кад су ми одговорили да уопште нису ни мерили моју

трку, јер сам кренуо са старта пре њиховог знака.

Тада сам добио и позиве да се, кад дођем у Београд на

студије, пријавим у велики београдски атлетски клуб, што сам тада

и обећао себи да ћу урадити, али у судару са обавезама факултета и

обавезе према родитељима, који су одвајали од својих скромних

прихода за моје издржавање, то своје обећање нисам испунио.

Као ученик виших разреда гимназије, када дечаци почињу да обраћају пажњу на своје другарице или још чешће девојке из нижих разреда, нисам умео да успоставим потребне комуникације и контакте. Још увек је у мом понашању било стидљивости и неспретности које сам понео са села, а ни тада ни касније девојке нису обраћале пажњу на такве младиће. У томе нисам био ни много усамљен и сећам се да сам при крају гимназијског школовања дочекивао Нове године искључиво у друштву својих другова. Доста мало сам ишао и на организоване вечење игранке у школи, нешто мало због тога што нисам умео добро да играм а нешто и због тога што сам на пар игранки које сам посетио сво време седео негде у углу, завидећи онима који су „танцовали” са девојкама. Зато сам закључио да ћу се боље осећати ако уопште не будем ишао на таква места.

Наши родитељи су своја „пражњења” тражили и налазили на

локалним забавама које су организовала разна професионална

удружења занатлија, па су ова дружења и добиле име - занатлијске

забаве. Све оне су биле добро организоване и присуство на њима

није, у то време, изискивало нека већа средства. Једну од

188

успешнијих забава су организовали локални Цигани, а пошто смо

ми били њихове непосредне комшије и са њима имали добре односе,

моји родитељи су редовно добијали позиве и остајали на тим

забавама до дубоко у ноћ. Добро се сећам да су при касном повратку

са једне од тих забава дуго лупали на прозор, покушавајући да ме

пробуде из сна да бих им отворио врата.

Село и даље не губи лепоту и привлачност

Са поласком у школу моји одласци и боравак у селу мојих

родитеља Горњим Бранетићима су се проредили, али то не значи да

сам мање желео да будем тамо. Напротив, радовао сам се зимском и

летњем школском распусту, јер је то значило да ћу отићи код бабе

Рувине и деде Вилотија, дружити се са децом са села, ићи са њема

на испашу стоке ако је био летњи распуст, а санкати се ако је била

зима. Ту није недостајало игара, прича и разговора а био сам

окружен љубављу и бригом одраслих. Најчешће је са мном тада у

селу била и моја мајка, јер је то значило мање трошкове за храну,

док је отац, када се коначно запослио, долазио суботом и недељом, а

кад се враћао у град носио је са собом храну до следећег викенда. У

то време, за разлику од времена кад пишем овај текст, село је било

пуно људи и деце и сви они су умели интензивно да се друже, јер у

то време није било пољопривредне механизације, па су сеоски

послови могли да се обаве само са великим бројем људи. Што се

деце тиче она су цео дан била на испаши стоке и проводила су време

заједно, у разним играма.

Ја сам одласке у село повезивао не са датумима, већ са сеоским вашарима. Вашар у Такову на Пантелијевдан је значио да ћу са њега ићи у село, а вашар на Липовити за Велику Госпојину у Горњим Бранетићима, значио је да морам поново у школу. Између та два датума било је још неколико вашара на који су ме родитељи водили, јер је то и за њих био посебан доживљај, када су се сретали са родбином и пријатељима. Један од тих вашара је био на Рајцу, много пре него што је установљена манофестација „Косидба на Рајцу”. То је све изгледало другачије од истих тих вашара касније, јер се на њих рано одлазило и рано враћало, на ливадама је музика свирала без озвучења и то углавном народна кола, а у први сутон смо се враћали кући. Вашари су били догађаји којима сам се ја, не знам зашто, доста радовао, посебно онима који су за мене означавали почетак школског распуста.

189

Сећам се да наша школа понекад није радила, али не могу да се сетим зашто је тако било. Могуће да су у школи извођени неки радови или нешто слично и, ако је то трајало више дана, ја сам по обичају те дане проводио у селу. Међутим, у селу је основна школа радила и мени је било помало досадно јер нисам могао да се дружим са децом, поготову са мојим ујаком али и исписником Гвозденом Марићем, који је био исто годиште као и ја и који је ишао у исти разред као и ја, али у својој сеоској школи.

Мајка ме је тада наговарала да идем у ту сеоску школу и да се

тамо на часовима и одморима дружим са децом, а учитељ те школе

није имао ништа против. Сећам се да се сеоски учитељ звао Стојан и

да је био доста крупан човек. Мене наравно није пропитивао, али је

имао посебне методе са „својом” децом. Она су морала на самом

почетку часа да прођу кроз преглед хигијене, а то значи да им

прегледа руке, врат и уши, да види да ли су им нокти на прстима

уредно посечени и слично. Све то је наравно код сеоске деце било

проблематично и он је „обећавао” да ће их сутрадан ако дођу у

истом стању „на суво рибати циглом”. Мој ујак Гвозден је био

уплашен, јер је имао дуге нокте на прстима руку и ја сам покушао да

му помогнем и да их исечем малим ножићем који сам носио са

собом, али све што сам успео је да га неспретно повредим јер се

нокат тада зацепио. Деца су ме прихватала као свога и то ми је

годило, па смо на одморима играли неке игре које деца у граду нису

познавала. Ипак, све је то трајало кратко, или се то мени тако

чинило. Време је брзо пролазило и ја сам морао да се враћам у своју

школу у граду, са свим обавезама које је она носила.

Првомајски уранак

Ипак, и поред свих тегоба у првим послератним годинама,

један догађај који се дешавао једном годишње, остао ми је у

изузетно лепој успомени. То је била прослава Првог маја, која је

одмах после рата попримила такорећи ритуално обележје. Тог дана,

веома рано, тек што је наступао расвит, ишао сам са својим

родитељима на првомајски уранак на брдо Ждребан и знам да је то

било добро пешачење.

Тамо смо већ затицали више него свечану атмосферу. Сви значајнији колективи у граду поставили су своје столове, на којима је из године у годину била све богатија трпеза, за којом су седели запослени у том предузећу и њихове породице. То дружење је био

190

одушак за суморну свакодневницу и још једном је потврђивало истину да је дружење најбоља терапија за све врсте проблема изазваних немаштином. За нас децу, али и одрасле, била је то прилика да се добро наједемо, свакако више него да су те гозбе биле редовне или бар чешће. Сво јело и пиће су били бесплатни, односно ишли су на терет предузећа, али је то била обавеза коју су предузећа без поговора морала да одраде.

Наши родитељи су се тог дана дружили са својим

познаницима, а ми деца смо имали своје друштво и то је трајало цео

дан. Кући смо се враћали тек увече, понекад и доста касно за

тадашње прилике. Наравно, остајали смо ту у расположеном

друштву и пријатном ћаскању цео дан, ако је време било лепо а

призивајући своје сећање не знам да је неке од тих година када смо

ишли на Ждребан било лоше време или да је падала киша. То је

понекад изазивало моје чуђење, јер смо много година касније за

Први мај имали лоше време.

Првомајске свечаности су каснијих година нешто слабиле у

свом интензитету и занимљивости, јер је и мењана партијска обавеза

да се оне реализују на такав начин. Уместо тога, оне су се преселиле

у свечане сале или обичне хале предузећа, уз пригодне говоре, а то

нас децу, морам признати, уопште није занимало. Наравно, после

тих говоранција и ту се издашно јело и пило, али ипак амбијент није

био исти као на Ждребану, а ми деца нисмо могли да јуримо по

халама као у природи. Грађани су ипак и даље ишли на Ждребан,

али то већ није било тако организовано и масовно као раније.

Предузећа су организовала првомајско дружење запослених и

њихових породица по неким другим директивама, које су захтевале

и излазак грађанства увече на градске тргове, да би се обавезно

слушали запаљиви говори партијских послушника.

Права школа се наставља

Након завршеног основног четворогодишњег школовања нисам имао много избора. У граду је постојала само Државна реална гимназија тзв, „реалка” и Школа ученика у привреди која је усмеравала ђаке на разне занате. Ја сам продужио школовање у гимназији, која је тада трајала осам година. На крају прве четири године гимназије, полагала се „мала матура”, што је био доста озбиљан испит за који сам се ја благовремено припремио, па нисам имао неких већих проблема. Ова „мала” а касније и „велика” матура

191

су нешто што је моја генерација као последња полагала, док је то укинуто за генерације иза нас. Моје мишљење је да је до овог крајње погрешног чина укидања матура дошло из чисто политичких разлога, јер су сматране рецидивима прошлости, који су постојали у претходној Југославији и од тога се желело одвојити по сваку цену.

Читавих више од пола века касније, у време када сам писао

ове редове, обновљене су идеје да се оба ова испита поново уведу.

У амбијенту првих сусрета са „правом” школом прошле су

четири школске године, од 1947. до 1950. године, када сам ја и

завршио тадашњу четвороразредну основну школу, да бих после

тога прешао у зграду осмогодишње гимназије. Зграда гимназије је

такође имала дугу и вредну традицију, јер је почела са радом 1905.

године, али тај моменат уопште није истицан, нити су нам

наставници о томе говорили, јер су актуелне власти сматрале да су

стварни живот града и школе почели од завршетка рата 1945.

године. Сећам се да смо доста касније уочили ту 1905. годину

угравирану високо на зиду школе и питали се шта она треба да

значи, уместо да нам је то речено на првом часу нове школе.

У школском дворишту смо имали пољске клозете, посебно за

дечеке и девојчице. Ови објекти нису били баш много хигијенски

мада су их после школе послужитењи чистили. За разлику од

основне школе, у дворишту гимназије су постојале две чесме и

неколико лепих борова који су били кружно распоређени, тако да

смо око њих, за време школских одмора, могли да импровизујемо

разне игре. На ободу школског дворишта постојала је јако велика

стрмина, на чијем дну је текао мали поток. Низ ову стрмину су

смели да се спуштају само храбрији дечеци и они су то чинили да би

оставили утисак на своје другове и другарице. Та велика стрмина је

постојала ту преко пет или шест деценија и тек у време писања ових

текстова је заравњена, чиме се добио леп део града.

У наредне четири године мог школовања, од 1951. до 1955.

године, све до полагања „мале матуре” на крају тог периода, доста

тога се променило, али је несумњиво недовољна припремљеност из

претходне школе почела да показује своје право лице. Систем

школовања у гимназији је несумњиво био унапређен, посебно како

смо се примицали старијим разредима. Сада је сваки предмет имао

свог професора, а неки од њих су били заиста добри и остали су

нама ученицима у пријатном сећању.

192

Морали смо сада више да седимо над књигом, више да

посветимо пажње домаћим задацима, једном речју да се више

трудимо, а код ученика је почео да се испољава и афинитет према

неким предметима који ће бити њихово касније опредељење. Што се

тиче услова за учење, ја сам наставио да учим, једем и живим у

истој малој собици у којој је увек било пуно одраслих који су живо

разговарали, што мени за дивно чудо уопште није сметало.

У једном малом ормарићу сам имао своје књиге и свеске, а

радио сам углавном на углу кухињског стола, често са неким од

мојих другова, док је око мене и за тим истим столом текао разговор

мојих родитеља и комшија. У том истом скученом простору, мајка је

спремала ручак или вечеру на шпорету, док је отац на другом крају

стола записивао неке своје ствари које су му требале за посао. На тај

сто сам се понекад зими пењао да скинем неку од крушака са тавана

које су остављане тамо да се „ужуте”, али пре да труле. Увек смо,

као што сам рекао, узимали те натруле, да бисмо њих прво појели.

Из четворогодишње основне школе у гимназију се уписао са

мном и већи број мојих другова и другарица, са којима сам, осим у

школи, проводио и један део времена у игри и забави. Међу њима

су, поред осталих, били и Миодраг Трифуновић - Криле, Владан

Љутић, Снежана Антонијевић, Милица Баровић, Гордана

Антоновић, сестра и брат близанци Мирослава Стјепановић - Сека,

Мирољуб Стјепановић - Батица, Павле Дамљановић, Вера

Маринковић, Првослав Живковић - Прле и други.

У гимназију је дошло доста нових ђака из околних села која

су имала само четвороразредну основну школу, као што је на

пример била школа у селу мојих родитеља у Горњим Бранетићима.

Из те школе дошле су моја даља рођака Емилија Марић и њена

другарица Драгослава Жижовић, које сам познавао и са којима сам

се дружио кад сам био у селу. Даље школовање није било обавезно

и мој ујак Гвозден Марић није наставио школовање, јер је процена

његовог оца Младена и стрица Вилотија била да он треба да остане

на имању, а мислим да се и Гвозден није због тога бунио.

193

У НИЖИМ РАЗРЕДИМА ГИМНАЗИЈЕ

У ВИШИМ РАЗРЕДИМА ГИМНАЗИЈЕ

194

„ЛУДОВАЊЕ” У ВИШИМ РАЗРЕДИМА ГИМНАЗИЈЕ

МУШКО ДРУШTВО У ВИШИМ РАЗРЕДИМА ГИМНАЗИЈЕ

195

Међу новим ученицима био је и дечак из села Ручићи, Јанко

Јаковљевић, са којима сам се касније пуно дружио, који ми је био и

остао пријатељ. Био је по природи бистро сеоско дете и један од

бољих ученика у школи, а имао је посебног смисла за стране језике,

због чега смо тражили да нам преводи школске текстове али и

преписивали од њега писмене задатке кад год нам се за то указала

прилика. Сви смо га знали као одличног друга у учењу и игри, са

којим смо проводили године дружења, све док није, касније, по

завршетку гимназије, отишао на Војну академију у Београду. У

задњем џепу панталона носио је свеску у коју је записивао оно што

је мислио да је важно из свих предмета у школи и не сећам се да је,

током заједничких година учења, имао много других школских

књига. У нашој кућици, где сам за столом за ручавање учио, Јанко је

био често присутан и за истим столом смо седели и учили лекције за

школу или смо радили домаће задатке. Свакако је ту био много

чешће него остали моји школски другови, а рекао бих да је то било

зато што сам, по својој нарави, ја одговарао њему. као и он мени.

Кад бисмо завршили наше школске обавезе, одлазили смо да се

играмо са другом децом а понекад бисмо ишли заједно и у локални

биоскоп.

У то време само је мали број села имао осмогодишњу школу

(Таково, Горњи Бањани). Због тога се, након завршетка прва четири

разреда гимназије, у школи појавио нови повећани број деце и

разреди су имали, као и у прве четири године, велики број ученика.

Касније се та деца по правилу нису враћала на село и ту негде, у ко

зна којем по реду од погрешних потеза нове власти, се налазе и

корени брзог смањивања сеоског становништва а касније и

становништва уопште.

Један од дечака који је дошао у мој разред након завршетка

своје осмогодишње школе у Горњим Бањанима, био је тада и касније

мој добар друг и пријатељ Милосав Игњатовић - „Игњо”. Упознао

сам га неколико година раније, када сам са друштвом из села Горњи

Бранетићи ишао неким својим дечијим послом у суседно село Горњи

Бањани. Он се налазио високо у крошњама трешње, са које нам је

наломио и бацио неколико грана пуних сочних црвених плодова.

Милосава је красио ведар дух, урођена бистрина, стално насмејано

лице и безброј шала и досетки, које је умео у тренутку да смисли и

грохотом насмеје све који су га слушали. Игњо је био један од

најбољих ђака у школи у Горњим Бањанима, а у гимназији је, као и

196

Јанко, био веома добар ученик. Он је такође често долазио код мене,

понекад је учио са мном и Јанком, али смо чешће били заједно и

дружили се у играма ван школских обавеза.

За мене је ново било да сам почео нека нова дружења са овим и неким другим другарима, јер ми је менталитет деце са села више одговарао него оних из града. Њих и њихове карактере, начин размишљања, непосредну комуникацију и отвореност у разговору, сам већ добро познавао и били су ми блиски из мојих претходних боравака на селу. Овде, у новој школи, смо се, по први пут, сусрели са страним језиком (био је то француски језик) али само са 1-2 часа недељно и то је наравно било крајње недовољно да би се стекла основна знања. Ја сам имао проблема са страним језиком, јер ми то никако није ишло, па су моји родитељи, у свој својој немаштини, одвојили неки динар за неколико часова код приватног наставника. Други предмет са којим сам имао потешкоћа била је математика, али сам и то некако превазилазио све док нисам, касније, прешао у више разреде гимназије.

„Обележја” ђака

По налогу власти, коју су спроводили директор и наставници

школа у првим мојим годинама гимназије, ми ученици морали смо и

за време школе и кад смо били у граду, да носимо видна обележја

школе. Дечаци су морали да носе качкете, на којима је са предње

стране била нека врста значке која је римским бројем означавала

разред, а арапским одељење разреда. Ти качкети и значке су били

произвођени у огромном тиражу, јер претпостављам да су их морала

да носе деца у целој земљи. Девојчице су морале да носе једнобојне

плаве кецеље, на којима су вероватно постојале исте ознаке, али у то

нисам сасвим сигуран. Наравно, родитељи су ову додатну гардеробу

морали да плате из свог џепа.

Било је незамисливо видети на улици ђака без ових обележја која су преузета највероватније из СССР-а. Дечаци су у почетку морали да се шишају до главе, па нас је и то додатно мотивисало да капе не скидамо. Касније су нам дозволили да имамо косу али обавезно што краћу.

Посебно је наставницима било стало да та обележје буду видна и масовна приликом разних манифестација, политичких или спортских. Код ових првих, били смо сврстани у колоне и редове у којима су на челу били ученици најстаријих разреда, док су деца

197

која су тек полазила у школу била на зачељу. Чак и за време спортских такмичења није било пожељно скидати капе са глава.

Све ово је трајало неколико година, док се најзад неко из

врха власти није сетио да треба престати са таквом праксом. Та

пракса је вероватно престала у годинама после Резолуције

Информбироа, када се поремећени односи са „првом земљом

социјализма” и када више није било потребе да се начин понашања

у тој земљи копира у свим ситницама и детаљима. Ми, ученици, смо

брзо заборавили „наша некадашња обележја”, а мислим да смо се

потајно радовали томе, јер смо се без њих осећали некако

слободније и мање спутано.

ССА РОДИТЕЉИМА НА СТАРОМ СТАДИОНУ (У ПОЗАДИНИ Г. МИЛАНОВАЦ)

ЈУГОСЛАВ И ГВОЗДЕН ПРЕ ШКОЛЕ

198

„Неуспешна Одисеја”

Праву „Одисеју” сам имао негде по завршетку трећег разреда

гимназије, када сам за време школског распуста, уместо у село, у

организацији моје мајке и заједно са њом, путовао локалним возом

„Ћиром” на море. Ни данас не знам шта је моју мајку мотивисало да

се одлучи на такав пут. Највероватније су на то утицале приче

мештана града који су то себи могли да приуште, посебно

познаница и мајки мојих школских другова и другарица, па је у њој

рођена потајна жеља да и то испроба. Међутим, ја мислим да је ту

било још нешто. Мајка је добро знала да је такво путовање знатно

изнад њених материјалних могућности и могућности мог оца да нам

то приушти, али је желела да ипак покуша нешто да учини за мене,

видећи да одрастам у условима немаштине и наше немогућности да

се ту нешто промени.

Премда такав пут и десетодневни боравак на мору у

приватном смештају у то време није био прескуп, поуздано знам да

за то нисмо имали новаца и поред тога што је мајка била спремна да

сву храну понесе са собом. Зато је моја мајка учинила нешто због

чега се много пута касније кајала и са горчином је говорила да је

погрешила. Мајка је извршила притисак на свог оца, а мог деду

Вилотија, да прода један од бољих делова земље, тзв. „Луку”, а

разлог због кога је деда то учинио је исти због кога ме је мајка

водила на море. Деда је желео да својој ћерци јединици нешто

омогући, јер је био у уверењу да није много учинио за њу и учинио

је то на начин који је за сељака тог времена био најтежи - продао је

комад земље. Сасвим је могуће да смо ми добили само део новца од

те продаје, онолико колико је мајка мислила да нам је довољно за

пут, а да је други део остао у Марићима, али то ни мало не умањује

вредност жртве коју је мој деда Вилотије поднео.

Наравно да се мајчин план у вези пута уопште није остварио

како је она то желела. На пут смо кренули „Ћиром”, возом уског

колосека и у сећању ми је остало да је пут трајао јако дуго, око 36

сати у једном правцу. Првобитна идеја је била да идемо возом до

Бара у Црној Гори, а да се одатле превеземо бродом до Херцег

Новог. Међутим, на броду који се љуљао по немирном мору и

лошем времену добио сам тако јаку морску болест да сам

непрестано повраћао, уз велике стомачне тегобе. На савет неких од

путника, сишли смо са брода и некако смо неким старим аутобусом,

199

вишесатним путовањем, успели да дођемо до планираног одредишта

- Херцег Новог. Ја сам наставио да повраћам и у аутобусу и сигурно

је да се мајка већ тада покајала што смо пошли на тај пут.

Када смо стигли, потражили смо, наравно, најјетинији

могући смештај у некој приватној кући и ту ноћ смо доживели друго

неочекивано изненађење. Испод дрвеног пода наше собе била је

сеоска штала у којој је било и неколико магараца. Тек што смо

онако преморени заспали, пробудило нас је прегласно њакање

магараца и та „музика” је трајала, без престанка, целу ноћ. О

спавању, наравно, није могло бити ни речи и сутрадан смо морали

да потражимо други смештај. Наш домаћин је био жалостан и

никако му није било јасно да се селимо због магараца, јер то њему, и

његовим укућанима уопште није сметало, они су били навикли на то

и њихово њакање нису ни примећивали.

Тек након пар дана одмора од напорног пута и кад се мој

стомак коначно смирио, могли смо да изађемо на морску плажу и

први пут се окупамо. За сво то време нисмо ништа куповали од

хране, јер је мајка понела суву храну, посебно стари сир и кајмак са

села, који нам је трајао за сво време боравка на мору. Купили смо за

успомену само једног рака затвореног у неку вештачку смолу и он

се и у време писања овог текста налазио у мом стану у Београду.

Дани на мору су брзо пролазили, али је још један догађај

„пресео” мојој мајци, када је вероватно још једном пожалила што

смо уопште кренули на пут. На плажи пуној света ја сам отишао у

једну малу увалу са камењем са којих сам скакао у воду, иако је моја

мајка негодовала због тога. Ипак, пуштала ме је да идем тамо када

се уверила да то није нека велика висина и кад сам могао да будем

под њеним будним погледом.

Ни данас не знам шта се заправо десило. Могуће је да се

мајка запричала са неким новим познаницама или сам ја кренуо у

неком другом правцу, тек на препуној плажи ми смо се изгубили.

Она је пошла да ме тражи, ја сам пошао да тражим њу - и тек тада

су се наши путеви сасвим разлишли. Моје резоновање је било да

останем на плажи док се она не испразни, а њено да иде у кућу где

смо становали јер је помислила да сам се ја можда тамо вратио.

Било како било, сати су пролазили, а ми се никако нисмо могли да

сретнемо.

200

Плажа је почела да се празни тек када је почео да се навлачи

мрак. Тек тада сам почео и ја да се плашим, а мајка је готово

сигурно била на ивици нерава. И тада, одједном, приметим своју

мајку како са неком позајмљеном батеријском лампом тумара по

плажи тражећи ме. Кад смо се коначно срели, мајка је почела

хистерично да плаче, јер је била стално заокупљена мишљу да сам

се ја удавио у води и да ме више никада неће видети. Наравно, са

њом сам плакао и ја и тада смо одлучили да прекратимо наш

боравак на мору и да се вратимо кући у Горњи Милановац.

Ни повратак кући истим превозом, изузев брода, није прошао

без проблема. Возови се ни тада нису одликовали неком претераном

чистоћом и ја са на путу добио инфекцију ока, заправо очног капка,

која је до куће прерасла у огроман чир, који ми је сасвим затворио

једно око а на друго сам могао само мало и са напором да гледам.

Нису то били неки претерани болови, али ја сам стално носио неке

велике наочаре за сунце да бих околини био што мање упадљив. Кад

смо стигли кући, одмах сам морао да идем код лекара. Био је то

популарни доктор „Мунџија” који је познавао моју породицу и који

се, кад је видео мој „трофеј” на оку, прво прекрстио од чуда а потом

је кренула хируршка интервенција при чему су ме, док сам лежао на

леђима, два болничара држали за руке, а трећи за ноге. Сечење и

чишћење великог чира на оку била је доста осетљива и болна

операција, а посебно када је доктор негде при крају рекао

помоћницима: „А сада га држите, морам да му извадим корен чира

да се чир не би повратио”. Тек неколико дана након ове

интервенције почео сам полако да видим и на то лево око.

Сваки пут, када сам доста година касније имао прилку да

будем на мору, будила се слика великог чира на оку и његовог

уклањања и нехотице сам се пипао за лице да видим да ли је тамо

све у реду.

Испит зрелости

У периоду од 1955. до 1959. године, од петог до осмог

разреда, прешао сам, у истој згради гимназије, у неку већ другачију,

много озбиљнију школу. Градиво је било много озбиљније и није се

могло учити на брзину. Из неких предмета смо имали и тзв.

кабинетску наставу и већ у првом, односно петом разреду гимназије,

сударио сам се са последицама лоше припремљености из два

201

предмета - математике и страних језика. Професор математике и

наш разредни старешина, Михаило Биченко, Украјинац који је, као

младић, у време Октобарске револуције побегао у нашу земљу, није

волео комунисте, јер је због њих морао да напусти своју домовину.

Наравно, то није смео јавно да искаже, али је на неки начин то

демонстрирао кроз веома ригорозан однос према свом предмету и

нико ко није добро познавао математику није могао да положи

његов предмет. Без обзира на труд, због недовољне

припремљености из претходне школе, то је био случај и са мном.

Морао сам тај предмет да поново полажем на јесен, а лето

сам искористио да идем на часове у суседно село Ручиће код, тада

још студента математике, Радича Вичићевића, чији је надимак због

малог раста био „Кец”. Цело лето и сваки летњи дан те 1955. године,

пешачио сам из села Горњи Бранетићи (из Мијатовића који су били

упола ближе од Марића) у суседно село Ручићи, неких 10-12

километара у оба правца. Био сам млад, бавио се спортом и то за

мене у то време није био неки проблем. Већи проблем је био што

сам морао да пролазим поред кућа где су били опасни пси који су

насртали на мене и од којих сам морао да се браним. Били су веома

подмукли и притајивали су се све док нисам долазио у њихову

непосредну близину а онда су јуришали на мене. Увек сам морао да

имам при руци неку велику батину да бих могао да се одбраним.

ЈАНКО, ЈУГОСЛАВ, РАДИЧ (КЕЦ) И КРИЛЕ

202

Како било да било, тог лета сам код Радича Вучићевића

стекао веома солидне основе из математике, био сам јако добар на

поправном испиту у августу и од тада ми овај предмет никада није

био неки проблем до краја школовања у гимназији, а ни касније на

факултету.

Наш професор Биченко нам је говорио да из његовог

предмета постоје три групе ученика у нашем одељењу – први, који

имају смисла за математику и који хоће да раде, други, који немају

смисла али се труде колико могу и трећи, који уопште неће да се

труде и од којих треба дићи руке.

Моји родитељи су били презадовољни, и када је Радич

Вучићевић, пар година касније, дипломирао и запослио се у

гимназији у Горњем Милановцу, узели су га на стан код нас, колико

знам без икакве накнаде, да би ми и даље помагао у овом предмету,

али мислим да су то учинили из велике бриге, а не из стварне

потребе. Овај професор и касније мој добар пријатељ ми никада није

предавао математику у гимназији, јер је моје одељење до краја

средњешколског образовања испратио мој професор Биченко.

Са страним језицима (а у гимназији сам поред француског,

учио латински и немачки) ствари, такође, нису биле тако

једноставне. Уз велики труд успевао сам да будем просечан ученик

из тих предмета, изузев у латинском, где сам знао велики број

цитата и то је мој професор Пеле ценио, тако да ме није много

гњавио са латинском граматиком која ми није ишла. Мислим да су

две ствари утицале да сам са страним језицима имам проблема и

тада и много година касније. Прва је била моја неприпремљеност из

претходне основне школе и мали број часова недељно у новој

школи, а друга што за стране језике једноставно нисам имао

талента.

Осим проблема са ова два предмета, које сам трудом успевао

да превазилазим, није било тешкоћа са осталим предметима, изузев

донекле са хемијом, и, у целини гледано, био сам међу бољим

ученицима. Посебно сам се истицао у писменим саставима из

српског, касније „српскохрватског” језика, где сам добијао и разне

симболичне награде ако је тема била предмет ширег општинског

или среског такмичења. Једно време професор српског језика био је

код нас популарни и добронамерни Миљко Станић, који нам је

пренео доста солидна општа и стручна знања из овог предмета.Нема

203

сумње да је материјално стање моје породице, као и других житеља

града временом било нешто боље али то је само у поређењу са

првим послератним годинама. Из употребе су полако повучени

купони, тачкице и други инструменти рационираног снадбевања

становништва, али о некаквом угодном животу и материјалном

благостању није било ни говора. На селу се и даље тешко живело,

није било обавезног откупа, али су цене пољопривредних производа

држане систематски на ниском нивоу и сељаци нису могли да купе

производе вишег стандарда. Живот у школи је и даље био под

снажним утицајем политике. Посебно су вршене веома детаљне

припреме за слет за 25. мај, рођендан председника Тита. То нису

биле централне манифестације које су редовно сваке године

одржаване у Београду, али и у свим другим градовима у држави тај

се празник морао свечано обележити.

Ми, ђаци, смо дуже од месец дана пре празника морали да

долазимо сат раније у школу да вежбамо за манифестацију слета

који ће се одржати на градском стадиону на дан председниковог

рођендана. Недолазак на ове припреме много је оштрије

санкционисан него недолазак или кашњење на часове наставе. Читав

сат, постројени у редове и колоне, морали смо да вежбамо слетске

вежбе које су на дан празника морале да буду беспрекорно изведене.

Уколико наставник није био задовољан синхронизацијом вежби, а

како се време извођења слета примицало, морали смо да долазимо и

читава два сата пре наставе. Једноставно, градске партијске власти

нису могле ни замислити да њихов град не да достојан допринос

обележавању рођендана великог вође и задуживали су наставнике

физичког васпитања да то, по сваку цену, и обезбеде.

Поред ових вежби за слет, разреди су организовано одлазили

на стадион или на неки други локалитет на подручју општине, да би

се одржало такмичење у кросу, односно трке одељења у природи.

Од тога је такође зависила и оцена из физичког васпитања, а у то

време лоша оцена из овог предмета није била ништа мање озбиљна

него из било ког другог предмета у школи. Због ње се могла и

изгубити година, односно понављати разред. Баш због тако оштрог

односа према ђацима, у нама је стално тињао некакав бунт, јер у

томе нисмо видели допринос спорту, који је иначе био веома

развијен у мом малом граду, већ некакву присилу која, по природи

ствари, ствара отпор код младих људи.

204

Управо ова околност је и била разлог што сам се нашао у улози организатора једне врсте бојкота у мом одељењу, због кога сам могао лоше да прођем да су ме моји другови „оцинкарили” да сам био организатор такве манифестације. Знао сам да тај бојкот не сме бити у виду опструкције кроса и да стазу морамо истрчати до краја. Зато сам исписао крупне видљиве бројеве које смо закачили један другоме на леђа мајица и током целе трке држали се тог редоследа не претичући један другога. Трку смо због тога завршили у нешто лаганијем темпу, а на циљу нам је пришао наш разредни старешина, професор математике Михаило Биченко, који је већ био у годинама и рекао нам: „Ну децо, што нисте и мени рекли да ћете тако трчати, могао сам тако и ја са вама”. На стадиону је било пуно смеха на рачун нашег наставника физичког васпитања Жике Марјане, али смо ми, као цело оделење, истрчали трку до самог краја, не дајући повода да нам се каже да то нисмо учинили. Дуго после тога, тражио се организатор ове „цаке”, али су моји другови били коректни и нису ме одали, изјављујући да се идеја родила спонтано и да смо сви у њој учествовали.

Једна за другом, године су пролазиле и ја сам се, са својом

генерацијом, припремао да изађем на полагање велике матуре,

популарно назване „испит зрелости”. Последњи разред је завршен и

ми смо имали нешто времена да се припремимо за овај испит који је

доиста био веома озбиљан. Док је пролазио последњи месец осмог

разреда гимназије и у школи су обављане припреме, да би се ђаци

што боље спремили за тај последњи веома важан испит.

Посебно се сећам тзв. пробних матурских писмених испита

из предмета који ће се полагати на великој матури. То је била добра

припрема за предстојећу матуру, а истовремено од тога је зависила

и оцена коју ћемо имати на завршетку разреда. Мањи проблем ми је

представљао само пробни писмени испит из француског језика, али

не само мени, већ и већини других ученика који нису имали много

афинитета за овај предмет.

На једном од тих пробних испита из француског језика, успели смо некако, преко нашег познаника који је професору куцао текст и умножавао га у довољном броју примерака, да дођемо до текста који ће бити на писменом испиту. Ми смо га дали на превод, а онда смо намерно правили по неку грешку да се не би приметило да смо га преписали. Међутим, ништа то није вредело и без обзира на квалитет текста добијали смо оцене које смо имали преко целе године. Професор Пешић, популарни „Пеле” није био у дилеми да

205

смо ми преписивали текст од ђака који су били добри у овом предмету и једино није знао како смо то учинили, јер нас је разместио у удаљене делове сале и помно је пратио сваки наш покрет док је писмени испит трајао. Конкретно, кад сам ја био у питању, професор је био збуњен и то је гласно пред нама понављао, иако није тражио да му то објаснимо како смо ја и мој друг Влада направили исту грешку, а седели смо у два краја велике сале где је био писмени испит.

Мора се признати да смо се сви ми, били добри или мање добри ученици, плашили велике матуре, јер је она била не само озбиљна, већ и веома ригорозна у погледу неких својих правила. Сам испит је имао следећи редослед активности. Првог дана је цео разред полагао писмени испит из тадашњег „српскохрватског језика” и ко ту препреку не би прошао био је удаљаван из школе на годину дана, без права полагања осталог дела велике матуре. Следећа два дана, ко је прешао прву препреку, полагао је испит из математике и страног језика, и ако не би прошао на оба писмена, такође је удаљаван из школе на годину дана. Веома озбиљно је било и ако се добије лоша оцена из писмених на једном од та два предмета јер, по правилу, такав ученик није могао да прође на усменом испиту из тог предмета. Уколико би се сви ови писмени испити прошли, заказивано је усмено полагање сва ова три предмета као и још неколико других и то у једном дану, па су зато одређиване групе од само неколико ученика да полажу све ове предмете.

После полагања писмених испита, на моје, али не само на

моје, велико изненађење, неки од мојих другова и другарица који су

били одлични ђаци, удаљени су на годину дана, кад су тек имали

право да поново полажу велику матуру.

Тако сам се ја, једног лепог јунског дана, након положених

писмених испита, непосредно сусрео са вишечланом комисијом чији

је сваки члан имао права да ми поставља питања из свих предмета

који су се полагали. Ти предмети су били: српски језик, математика,

француски језик, физика и историја. У комисији су, поред

професора, била по 1-2 члана ван професорског колегијума и то су

најчешће били лекари, правници или нека друга лица са завршеним

факултетом који су у граду обвљали неке друге послове.

У мојој комисији је био локални лекар, чији је надимак био

„Мунџија”, код кога сам имао пар мањих лекарских интервенција

(укључујући и интервенцију на оку од пре 3 године) и који ми је,

познајући ме, био наклоњен. Касније је мојим родитељима причао

206

да никаква интервенција није била потребна, јер сам ја течно и без

замуцкивања и колебања одговарао на сва питања из свих испита.

Наравно да је то био резултат моје припремљености за испит, али и

једне лежерности у одговорима, јер сам видео да ми питања која сам

извукао неће правити проблем.

Након неколико сати питања и одговора речено ми је да сам

„испит зрелости” положио, сваки члан комисије ми је појединачно

честитао, а касније сам добио сведочанство у коме су, поред оцена

из предмета који су се полагали на великој матури, биле и оцене из

свих предмета осмог разреда гимназије, па и неки предмети који

нису били у том разреду, већ раније. Лежерност коју сам поседовао

код полагања, а која је резултат чињенице да сам знао одговоре на

постављена питања, није била присутна код свих мојих другова и

другарица. Неке од њих је ухватила паника, па су остављали лош

утисак и на питањима која су знали. Народски речено, некима од

њих се „везао језик” и на испиту су лоше прошли.

Касније, када сам полагао испите на факултету, ово искуство

са великом матуром ми је много значило, јер сам се стално изнова

уверавао да је то нешто „већ виђено и познато” и зато је укидање

овог испита била велика грешка актуелне власти и то грешка која је

имала далекосежне лоше последице код студирања многих

генерација.

Са завршетком велике матуре завршио се и мој стални

боравак у Горњем Милановцу. Од тада сам у мом родном граду

проводио само слободне дане и одморе и током даљег школовања и

касније. Тиме се још више смањио и број дана проведених на селу.

У та два места сам боравио све мање, али су она остала да бораве у

мени за увек.

У времену писања овог текста више мојих другова и

другарица из гимназијских дана (Милосав Игњатовић – Игњо,

Мирољуб Мики Аврамовић, Првослав – Прле Савић, Нада

Огњановић) није била са нама и то су били они које је савладала

нека тешка болест. На сахрани моје колегинице Наде Огњановић,

почетком јула 2011. године, која је у гимназијским дружењима,

носила своје девојачко презиме Јевтовић, осећао сам потребу и

одржао посмртни говор. Текст говора био је следећи:

207

Драга моја колегинице Надо,

Моја драга цењена другарице,

Могуће је да је из наше далеке гимназијске генерације

било другова и другарица који су се више дружили са тобом

од мене, али то је било само зато што си ти била у

Милановцу а ја у неком другом граду. Али кад год би се срели

био је то разговор правих искрених другара и умели смо

заједно у разговору, да претрчимо сваког нашег гимназијског

друга и другарицу. Где су, шта раде, како живе, виђамо ли их.

Ти си познавала и интересовала си се до детаља који задив-

љују и истовремено показивала си да те судбина сваког од нас

помно занима. Ти си мене запиткивала за све оне који живе у

Београду а ја тебе за оне из Милановца и Чачка да би се на

крају показало да си и за оне прве знала много више од мене.

Упознали смо се једног далеког дана кад си из својих

Леушића дошла у нашу школу. Дошла је девојчица, ћерка

угледног домаћина Славка Јевтовића, за наше тадашње

услове лепо обучена и дотерана, танког струка, са дугачким

кикама косе који су се спуштали дуго низ леђа и које си

нажалост брзо одсекла јер је некоме та природна лепота

била чудна у то време. Кад смо те ми твоји другови запитки-

вали где су кике умела си и тада и много година касније

нешто што други нису знали, да промениш боју образа у

пурпурно црвену. Али ти се уопште ниси љутила на наша

запиткивања већ си се смејала заједно са нама, показујући да

ти је пријатно у нашем исписничком друштву.

Заједно смо изашли на нашу Велику матуру која је

после нас укинута да би је ево сада обновили после 50 година.

А ми смо се на њој лепо снашли и касније смо видели да нам је

много помогла код полагања студентских испита.

Понекад смо се, у неком нашем ужем друштву, виђали

и за време студентских дана у Београду и већ тада је почело

твоје познато распитивање за сваког од нас из гимназијских

клупа. Била си успешан студент а касније уважени професор

у нашем лепом граду. Имао сам прилика, не мали број пута,

да се уверим да су те твоји ђаци уважавали не само кад си

била професор већ и касније.

208

А кад смо отишли у пензију нас двоје смо се брзо

договорили да се уместо сваких 5 година ми матуранти

далеке 1959. године, састајемо сваке године и ти сусрети су

били незамисливи без Наде. Последњих година сусрете смо

почињали са минутом ћутања за неког од наших. Сасвим

сигурно нисмо веровали да ће следеће виђење које ћемо

покушати да направимо у окрњеном саставу без тебе, почети

са минутом ћутања посвећеног теби.

Питам се искрено како ћемо се скупљати без Наде, кад

си ти била душа наших сусрета, организатор без кога

сусрети не би ни успели. Сећаћемо се да си негде увече при

крају дружења, однекуд извлачила своје колаче или торту

који су увек и непогрешиво имали онолико комада колико је

нас било присутно.

Драга наша Надо, ми твоји другови и другарице из

гимназијских и матурских дана, сећаћемо те се онолико дуго

док се и ми теби придружимо. За нас си ти драга Надо из

живота отишла у легенду а легенде, као што знамо, дуго дуго

опстају.

Нека ти је вечна слава и хвала наша другарице Надо.

209

Прича пета

А К А Д Е М С К И Д А Н И

Избор

Једном пригодом, читаве три и по деценије после догађаја из

ове приче, окупило се веће друштво, у коме су најбројнији били

психолози, и водило жив разговор на тему предуслова за избор

факултета који се жели студирати. Било је то у мојој последњој

организацији, где сам радио пре одласка у пензију - Републичком

заводу за тржиште рада Србије. Психолози су углавном били

сагласни да је млад човек који је прошао испит зрелости већ

опредељен, на бази сопствених склоности, за избор факултета а

тиме и за избор будућег занимања. Ми из осталих професија

углавном нисмо учествовали у таквој врсти разговора, изузев ако би

нас неко директно нешто питао. А то се том приликом мени управо

и догодило.

Био сам релативно нов у тој средини и обављао сам доста интересантан посао помоћника директора за развој и програме запошљавања, а појединцима из расправе је свакако било стало да се сагласим баш са њиховим а не неким другим мишљењем. Зато је једна колегиница, руководилац групе за професионалну оријентацију, гласно констатовала: „Ево Југослав је докторирао у области економије и објавио је доста стручних радова, што значи да се много раније усмерио на ову а не на неку другу област и себе је вероватно много пре него што је почео да студира определио да буде будући економиста”. Саговорница је инсистирала да се јавно изјасним и потврдим њено мишњење.

Рекао сам да, пошто сам директно прозван, морам заиста

испричати како се то догодило. Тада, те далеке 1959. године,

популарним возом „Ћиром”, у Београд смо допутовали нас тројица

другова из гимназије у Горњем Милановцу: Милосав Игњатоваић

„Игњо”, Миодраг Трифуновић „Криле” и ја. Путовање је, са

стајањем на бројним локалним станицама, трајало преко шест сати

210

иако је растојање између ова два места око 120 километара. Највише

времена смо проводили расправљајући о избору факултета,

помињући многе могућности да би, већ при крају пута, „Криле”

изнео „необориве аргументе” за једну од разматраних могућности.

„Знате овде, у непосредној близини главне железничке станице,

налази се један факултет и после наставе у петак можемо одмах да

пређемо у нашег „Ћиру” и да се враћамо у Горњи Милановац”. На

наше питање који је то факултет рекао је да му се чини да је то

Економски факултет.

И би тако. Тројица будућих економиста су извршила избор

свог факултета и будућег занимања. Само месец дана касније наш

„Ћира”, као воз уског колосека, измештен је на општину Чукарица

да би на главној железничкој станици створио већи простор за брже

и веће возове. Да се то десило само месец дана раније, кад смо нас

тројица путовали у Београд, највероватније би се, према „Криловој”

аргументацији, уписали на Шумарски факултет, који је тада био

једини факултет у непосредној близини нове локације „Ћире”.

Друштво психолога, укључујући и колегиницу која је у мени

тражила потврду својих ставова, се смејало али некако кисело и

неубедљиво док је смех осталих присутних био убедљивији.

Наравно, могуће је да ово није био једини разлог за избор факултета после „испита зрелости”, али прилично верно одсликава време из тог периода и велику дозу наше дезоријентације по питању - шта даље после средње школе. Свакако сам био опредељен да учим даље, да идем на факултет и моја размишљања су била усмерена, поред изабране економије, на права, архитектуру и филозофију. Међутим, чињеница је да нисам ни знао где се налазе последња два факултета, а бити препуштен сам себи у великом граду који нисам ни познавао, изазивало је код мене велику неизвесност па чак помало и страх. Било је много једноставније бити у друштву са друговима које добро познајем из гимназије и вероватно је то на крају и превагнуло. Предали смо документа за упис на факултет који је у то време био релативно лако доступан за ученике са нашим врло добрим оценама из средње школе и - сва тројица смо примљени без полагања пријемног испита. Касније сам видео да су наши другови и другарице који су, као и ми, имали бољи успех у средњој школи, углавном одлазили на техничке факултете, а неки од њих на стране језике.

211

Већ при самом упису, требало је да се определим за један од два тада постојећа смера на Економском факултету - одсек А или макроекономију или одсек Б или економију предузећа. За нас је била пресудна информација да се на одсек А углавном уписују гимназијалци а на одсек Б ученици са завршеном средњом економском школом. Та информација је добијена посредно - на А одсеку постоји виша математика, за коју су ученици гимназије били припремљени али не и ученици средњих економских школа, а на Б одсеку постоји књиговодство, које су познавали ученици средњих економских школа, а ми из гимназије нисмо ни знали шта је то.

Након уписа, вратили смо се у наш Горњи Милановац јер је

до почетка наставе имало још пар недеља. Кад сам својим

родитељима испричао који сам факултет уписао, мајка ме је питала:

„А шта ти је то?”. Отац је имао представу, додуше не баш сасвим

јасну, шта је то економија и није много коментарисао мој избор.

Видео сам да им је било лакше када сам им рекао да су и моји

другови са којима сам отишао у Београд изабрали исти факултет и

да ћемо имати прилике да и даље будемо заједно

Становање

Три ствари су у то време за нас, студенте из унутрашњости

слабијег материјалног стања, биле од изузетне важности. Требало је

имати и сачувати новац да се плати стан, купи студентска маркица

за вожњу градским превозом и обезбеде бонови за исхрану у неком

од студенских ресторана. Све преко тога је био луксуз, који сам себи

могао да приуштим у веома ретким приликама.

На студенску маркицу морало је да се чека у тада познатој

Средачкој улици, где се она могла купити по повлашћеној цени уз

индекс, али и неке друге потврде са факултета. Понекад је то чекање

у реду трајало доста дуго, али је то морало да се издржи без

поговора, јер без маркице нисмо могли да одлазимо на факултет и

то је било посебно важно за нас који смо становали на далеким

периферијама града.

Набавка студентских бонова претварала се најчешће у праву „Одисеју”. Количина бонова која се издавала била је ограничена према капацитетима студенских ресторана, а то је било много мање од тражње, јер је број студената у Београду био веома велики. Бонови су могли да се набаве само у једном тачно одређеном дану у месецу и важили су за месец дана. То је, по прилици, значило

212

следеће. Након предавања понесе се нешто суве хране и стане у ред поподне, а моје чекање је било, због неких практичних разлога везано за Студенски дом „Иво Лола Рибар”. Претпостављам да су ти бонови важили и за друге студенске ресторане у граду, изузев за Студенски град на Новом Београду.

Ми који смо чекали у реду одмах смо међу собом исписивали

бројеве по редоследу долазака, али то нас никако није ослобађало

обавезе да ни случајно не напуштамо ред. Чекало се од по подне па

преко целе ноћи, да би се сутрадан стигло на шалтер који се отварао

око 8 часова а затварао се кад се изда предвиђена квота бонова. Ко

би дошао у ред касније, није имао шансу да набави бонове.

Алтернатива овом чекању је дежурање пред студенским

рестораном да се по вишој цени купи бон, наравно само за тај оброк,

од оних студената којима је требао џепарац и који су се, као што смо

ми то волели да кажемо „бавили спортом и прескакали ручак или

вечеру”. Понекад је чекање било узалудно, јер није било оваквих

„продаваца”бонова.

Наравно, најважније од свега је било наћи стан. Ја сам то, на

самом почетку, морао да решим одмах, јер су предавања на

факултету почињала доста брзо. Како нисам имао много времена да

тражим стан, питао сам „Крила” да станујемо заједно и он није имао

ништа против ако се сагласи и његов старији собни колега. Требало

је да станујемо у једној соби на Вождовцу, испод тадашњег

стадиона ЈНА са његовим комшијом и познаником Виктором

Нешовићем, који је био доста старији од нас и већ био апсолвент,

станујући ту већ неколико година. Касније, када је дипломирао, а

прилично је отегао са студијама, постао је професор математике а

затим и директор техничке школе у Горњем Милановцу. Умро је

доста млад због срчаних сметњи и техничка школа је понела његово

име. Интересантно је да је нама двојици понекад говорио да је себи

обезбедио брзу и лаку смрт због тегоба које је имао на срцу.

Власнице целе куће су биле две старије госпође, ћерка Зора

„Јоја” од око 70 и мајка „Нанче”, од око 90 и кусур година, у свему

аристократског изгледа и понашања. Њихов зет је у то време, крајем

шездесетих година, био познати београдски адвокат који је заступао

иностране фирме и наравно био вема богат човек али је због тога и

имао повремених проблема са актуелним властима које нису баш

много волеле успешне приватнике. Једном приликом је, нешто

213

касније, на 96. и рођендан, пожелео да „Нанче” живи 100 година, на

што се ова смртно увредила јер јој је пожелео да живи још само

четири године и месецима није говорила са њим.

Соба у којој смо ми становали имала је посебан улаз споља,

тако да власнице нисмо узнемиравали. Имала је само један лавабо и

пар комада изузетно скромног намештаја, за разлику од старинског

скупоценог намештаја који сам понекад могао да видима у осталом

делу куће. Користили смо пољски тоалет, али за мене је било

најважније да је цена била доста скромна. Пошто су у соби била

само два кревета, које су заузели комшије Виктор и Криле, за мене

је нађен један душек који смо поставили на три дрвене клупе (знам

да сам једну донео од куће) и сећам се да ме је та средња клупа

толико жуљала да сам се ноћима превртао у „кревету” тражећи неки

положај у коме бих могао да спавам.

Нисам дуго остао у том стану, само пар месеци. Два разлога

су ме натерала да брзо тражим нови стан. Први и основни разлог је

што су се у стану окупљала лица која су се професионално бавила

коцком (покером) и пушила целе ноћи. Прозори и завесе су били

спуштени, да се не би споља видело да се ту коцка у новац. Сећам се

да ујутро, када сам се будио, скоро нисам могао да видим лица за

столом од густог дуванског дима и знао сам да одатле морам да

бежим што пре. Други разлог је што ме је цело то друштво,

укључујући и моје цимере, на одређени начин ниподаштавало,

очигледно желећи да ја сам одем јер су вероватно сматрали да је

превише да три лица станују у тако малом простору. Ја сам отишао

из тог стана, али моји другови и ја смо се и касније често у њему

састајали, посебно у време када се у њему једно време становао и

наш познаник и пријатељ Радич Вучићевић „Кец”.

Знам да је моја мајка дошла у Београд да ми помогне у

тражењу стана и отишли смо, тада далеко ван града, у улицу 40

мученика. То је било тако далеко и без приступних путева, да је мој

друг Игњо који је пошао са нама да нам прави друштво и види тај

стан и који је увек био спреман на шалу, рекао мојој маци „Тетка

Косо ако се Цицко досели овде он ће бити 41. мученик”. Од своје

рођаке Емилије и њене другарице Драгославе, које су студирале

физику и које су становале изнад Новог гробља у улици Северни

булевар, сазнао сам да се издаје соба близу њих. У том стану је

живео један старији трговац, удовац, са своја два сина и вероватно

214

му је требао новац да их издржава. Собу сам делио са старијим

студентом пореклом из Даничића из Славковице, које је суседно

село до Горњих Бранетића.

Становање у овом стану је било за мене сасвим пристојно,

ако се изузме околност да су ми газдини синови крали колаче које

ми је мајка понекад спремала и слала из Горњег Милановца. Сећам

се да је то увек била лепо упакована „лења пита”. Тада сам се због

крађе колача љутио, али сам касније постао свестан чињенице да та

деца нису имала мајку и да је то био једини начин да дођу до

домаћих колача. Власник стана је свако вече попио најмање литар

вина, а понекад и доста више, да би могао да спава преко ноћи.

Старији газдин син, који је мало храмао на једну ногу, био је

доста распуштен и правио је оцу велике проблеме. Једне ноћи је

узео ваздушну пушку и са погодног места је убио много мачака

луталица које су се намножиле у подрумима наше и суседних

зграда. Касније је говорио да му је то било много занимљиво јер је

ноћу видео само како се мачкама сијају очи и циљао је тачно између

њих. Сутрадан је морао да побегне од куће на дуже од месец дана,

јер су комшије, а поготову жене, дигле силну вику и дошле су пред

стан знајући да је само он то могао да учини.

У стан сам долазио тако што сам силазио са аутобуса на

главном улазу Новог гробља и пролазећи га целом, не малом

дужином, излазио на горњу малу капију која је била непосредно

испод мога насеља. Гробље је и тада било уређено и осветљено, са

пуно људи у њему, тако да пролазак кроз њега није био непријатан.

Међутим, једне вечери сам остао у граду доста касно и кад сам ушао

на главну капију гробља људи није било. Ја тада нисам знао да се

гробље у каснијим сатима закључава и тога сам постао свестан кад

сам горњу малу капију нашао закључану. Вратио сам се на главни

улаз, али је и он у међувремену био закључан. Тада сам по трећи

пут, сада већ са мало зебње у срцу, прошао гробље по дужини и

некако прескочио малу капију да бих коначно ушао у моје насеље

на Северном булевару.

У овом стану сам становао дуже од две године, али сам морао

да га напустим јер је мој газда, тада већ пензионисани трговац,

одлучио да се под старе дане ожени, па му је требала та соба.

215

Моја следећа становања била су у два стана на Карабурми. У

првом сам био са још два „цимера” који су студирали права и који

су водили помало боемски живот. Наравно, за то је требало и доста

новаца, али то није био једини разлог због кога се ја нисам

придружио њима или коцкарима из првог стана. Код мене је

постојала чврста решеност да не учиним ништа што ће отежати

материјално стање мојих родитеља, који су се пуно жртвовали за

мене шаљући ме у Београд на студије. Због тога, чим ми се указала

прилика да повремено, ноћу, радим у скриптарници на Економском

факултету, ја сам то и чинио, да себи и родитељима смањим

трошкове мог боравка у Београду.

У другом стану на Карабурми, у коме сам се кратко задржао,

ситуација у породици није била баш најбоља. Млади газдин син је

увече бежао од куће и долазио тек пред зору. Родитељи га нису

пуштали из куће, тако да је увече настајала неописива галама јер је

дечко пошто-пото желео да изађе. После вишесатне вике, он би

уграбио тренутак замора родитеља и побегао на прозор или врата.

Ујутро, када се враћао поново је настајала галама. Сећам се да му је

мајка ређала два низа кукурузних зрна кроз цело предсобље и он је

морао да их пређе на коленима, што је радио без поговора али то

наравно на њега није деловао и увече је почињала иста сцена.

Наравно да сам из те средине желео што пре да одем.

Рад у скриптарници факултета се састојао у томе да су на бројне столове у сали, у великом кругу, биле поређане странице будуће скрипте, а наш зататак је био да обилазимо сто и да слажемо страницу на страницу, да бисмо их на крају предали на преглед контролору. Скрипте су обично имале 200 - 300 страна, тако да нам је требало доста времена да обиђемо цео круг. Уколико би нека страница недостајала, одбијали су нам од зараде, тако да смо били растргнути између жеље да што више скрипти саставимо да бисмо и више зарадили и опасности да у тој брзини прескочимо неку страницу и изгубимо новац који смо већ рачунали да је наш. Сећам се да ме је једна колегиница, која је била посебно спретна и брза у комплетирању страна („цантраговању”), и по два пута обилазила у том великом кругу и, морам признати, да је то био разлог за моју велику секирацију.

Посао се обично завршавао до 10 или 11 сати увече, али једне изузетно хладне зимске ноћи завршили смо га тек иза поноћи. Ја нисам знао да последњи аутобус за Карабурму, са моје почетне станице на Тргу Републике, полази у поноћ а да је следећи тек у 4

216

сата у зору и провео сам та четири ноћна сата напољу, на изузетној хладноћи за коју сам накнадно сазнао да је била најхладнија ноћ те зиме. Ту ноћ сам био на ивици да се и буквално смрзнем и знам да сам дуго после тога осећао последице „те моје ноћне журке”.

У последњим годинама студија, успео сам да се сместим у

Студентски град на Новом Београду и то је било, без сумње, моје

најлепше и најинтересантније становање у Београду за време

студирања, са пуно лепих успомена и дружења са неким новим

друговима. Становао сам у тзв. блоку три Студентског града, у соби

у којој нас је било петорица а касније само тројица што је био мој

уобичајени стандард и у приватним собама. Ја сам већ из основне и

средње школе научио да ми много присутних људи и њихова галама

и прича не сметају превише да учим. Уосталом, кад је то било

могуће, ја сам учио и у читаоници Економског факултета, где сам

имао свој мали бокс и где ми нису сметале десетине и десетине

других судената око мене. Сећам се да смо се понекад, кад је било

лепо време, Игњо, Криле и ја састајали у парку и тамо покушавали

да обнављамо наше лекције, али то није давало неке веће резултате

јер смо брзо прелазили на неке друге теме.

Боравак у Студентском граду повезан је и са шалама које

само студенти могу да организују, али и неким догађајима који јесу

били смешни, али на начин који је мени био помало стран. Тако се,

приликом усељења, у једну од суседних соба уселила велика група

Црногораца. Када су ушли, закључали су врата и тада смо чули да је

у соби настао лом и велика бука. Трајало је то извесно време, пред

врата је дошла и контрола Студентског града, али нико није могао

унутра до тренутка када се све утишало и када су врата откључана.

Унутра су били студенти са великим масницама и модрицама по

лици и телу али су сви били загрљени и певали су. На питање шта се

то дешавало одговорили су да су морали да реше прво и основно

питање - ко је собни старешина и ко мора да се слуша, а то је могао

бити само онај ко је најјачи.

У мојој соби смо увели ред да свако јутро у 7 часова један од

нас мора ићи у продавницу да купи млеко које је било јефтино, али

је зато и брзо нестајало, па се већ пола сата касније није могло наћи.

По договору нас осталих, у 4 сата смо устали, обукли се и

пробудили нашег колегу који је доста касно дошао на спавање

галамећи на њега да се успавао и да тог дана нећемо имати млеко.

217

Он је, онако још поспан, не бунећи се, јер је знао да је на њега ред,

устао, обукао се, узео флаше за млеко и отишао у продавницу која је

била на сасвим другом крају Студентског града, удаљена преко 200

метара. Касније нам је причао да је био толико поспан да није

примећивао да је напољу још ноћ и да је тога постао свестан тек

када је неколико минута безуспешно покушавао да отвори врата

продавнице на којој је био велики катанац. Ми смо, наравно, одмах

по његовом изласку, поново полегали у кревете и кад је он бесан

ушао у соби и почео да виче на нас, „поспано се будили један по

један” жалећи се међусобно „да имамо вампира у соби који нам не

дâ да спавамо”.

У Студентском граду су биле познате тзв. „ноћи пражњења”.

Обично је то било у мирним ноћима касног пролећа или у јесен када

је почињала настава. Негде око 11 сати увече изашао би неки

студент на балкон и викнуо једно „Уа”. У девет од десет случајева

то би се тако и завршило али, када би набој неиживљене младости

прокључао, на балкон би изашло још десетак студената са истим

ускликом. А потом би настао пакао који је био нешто непојмљиво за

оне који то виде и доживљавају први пут. На балконе би изашао

највећи број судената Студентског града вичући и урлајући из свег

гласа у чему су учествовале и девојке које су становале у блоку

четири. Та неописива галама, са бацањем са прозора свега што је

стаклено, изазвала би паничан бег парова и пролазника који су били

напољу испод прозора. Све би то трајало неких десетак минита а

онда, као по команди, све би умукло и наступила би потпуна ноћна

тишина у којој се не чује никакав звук. Ујутру би радници имали

пуне руке посла да очисте поломљене остатке стакла на тротоарима

испод прозора. Руку на срце, оваква „фешта” није била честа и

догађала би се не више од 2 или 3 пута преко године.

У Студенском граду је била развијена пракса „илегалисања”.

У собу су нам понекад долазили познаници неког од нас тројице, са

молбом да ту остану неколико дана или боље рећи ноћи. Како су

кревети били веома уски, на њему нису могли нормално да леже два

студента, већ је један морао да се окрене и његова стопала су била

где је глава домаћина. Како у собама нису постојала купатила, већ

само лавабо са хладном водом, обојица су имала ретко задовољство

да дуго перу ноге пре спавања јер су стопала обојице била тик уз

нос другога. Код мене је пар ноћи долазио мој друг из гимназије

218

Мирослав Петровић „Зелени”, и морам признати да није било баш

удобно такво спавање.

Последњи пут сам становао као „илегалац” у Студентском

дому у јесен 1963. године, када сам дошао да браним свој

дипломски рад. Тада је Студентски град напустила већина

студената, а управа је да би спречила илегални боравак, однела сву

постељину и душеке, тако да су по собама били само кревети са

жичаним језгром. Свеједно, ја сам нашао неке старе новине, ставио

их преко жице на мадрац, спавао сам у оделу а под главом ми је

била моја школска торба са књигама. Знам да сам тако спавао неких

десетак дана, повремено се кријући од изненадних долазака управе

дома, која је настојала да спречи овакве непријављене боравке.

Предавања и испити

Предавања на факултету су убрзо кренула својим током. На оним предавањима која су била само за студенте мога одсека, било је много мање слушалаца него кад смо сви са прве године слушали заједничке предмете. Тај невелики број је почео брзо да се даље осипа, јер је за многе слушаоце ниво математике, који је био исти као и на техничким факултетима, био веома висок и они су прелазили на други одсек, са образложењем да би студирали нешто друго а не економију да су хтели математику и да им је лакше да уче књиговодство. На крају нас је остало не више од 60 и занимљиво је да је од њих велика већина, око 50, четири године касније дипломирала о року или можда годину дана касније.

Поред предавања, одмах смо се сусрели и са вежбама, а из

појединих предмета и израдом семинарских радова. У почетку нас је

то доста оптерећивало али касније смо видели да су нам те вежбе и

семинари доста помагали у савладавању градива и ја сам и на

предавања и вежбе уредно долазио. Код појединих предмета израда

и одбрана семинарских радова није се разликовала од испита, тако

да смо полагали градиво из много већег броја предмета него што су

уписани у индекс. Приметио сам да се број слушалаца временом

почео да смањује из оних предмета где контрола долазака није била

систематски праћена, или где асистенти нису водили евиденцију

долазака.

Што се мене тиче, долазио сам уредно на наставу и вежбе, јер је то био део обећања датог себи и мојим родитељима да нећу бежати са часова као што је то био случај са мојим предшколским

219

образовањем. Поред тога, постојао је ту још један, исто тако јак мотив. Ја сам знао да су моји родитељи доста скромног материјалног стања и да са напором одвајају средства за моје школовање у Београду. Наравно, они ми то никада нису поменули, али се то јасно видело и просто речено, било ме је срамота да, како се у народу каже „џабе једем хлеб”. То сазнање да од мале плате мог оца, велики део одлази на моје школовање у Београду а да они због тога не могу себи да приуште ни неке основне потребе, стално је било присутно, кад год сам се, за време мојих четворогодишњих студија, одлучивао да потрошим неки динар више.

Четири године је трајало моје студирање и могло би се рећи

да је било углавном успешно, без неких већих проблема. А могло је

да буде и другачије да нисам превазишао неке тешкоће на самом

почетку свог школовања. Та тешкоћа није био неки тежак и озбиљан

предмет већ обична предвојничка обука, коју смо имали ми који још

нисмо били у војсци. Била је то танка мала књижица коју сам

такорећи одмах савладао и све би било у реду да се наш предавач

капетан Шарац није пред сам испит разболео. Заменио га је његов

колега, за кога се причало да је завршио коњичку официрску школу

у СССР-у и који је десетковао нашу групу питањима која су била

ван књиге, а које је он сам својој групи предавао ван уџбеника и за

која ми у нашој групи никад нисмо чули. На испиту, прекинуо ме је

такорећи у пола прве реченице и вратио ми индекс, не уписујући

ништа, али ми је рекао да дођем у септембру да поново полажем.

Био је то страшан шок за мене који сам истог дана, због

неорганизованости администрације на факултету, морао да полажем

још два озбиљна испита.

Изашао сам из зграде са намером да дигнем руке од факултета.

Говорио сам себи да ако сам овако прошао са предвојничком обуком,

шта ће се тек догодити када будем полагао испите чији су уџбеници

или чешће скрипта, имали више стотина страница текста и формула.

Испред улаза, силазећи низ степенице (које су тада биле најлепши

део факултета, око којих смо се ми студенти скупљали и које су

касније срушене при проширењу зграде) видео сам једног инвалида

са штакама који је пао и безуспешно покушавао сам да устане.

Копрцао се на земљи неколико тренутака, док ми студенти нисмо

притрчали да га подигнемо.

У тренутку сам схватио колико је безначајан повод због кога

сам хтео да напустим факултет, вратио сам се у зграду и - положио

220

моја два испита са високим оценама, као и касније све остале испите

који су долазили на ред. Ова епизода ми се често касније враћала у

сећање, кад год сам имао неке проблеме у животу или на послу,

подсећајући ме колико је мало потребно човеку да се обесхрабри

или окуражи. Сећајући се тог детаља настојао сам да тражим и

налазим начине да проблеме оставим иза себе. Некад сам у томе

успевао, а некад и нисам, али никада од тога више нисам правио

драму.

За мене, као и за већину мојих колега, озбиљнији испити су

били математика и математичка статистика код професора Бране

Ивановића. Нисам из ових предмета добио баш врхунске оцене, али

ни оне најмање прелазне и уз сталне вежбе, на испиту сам прошао и

лакше него што сам очекивао. Велики број мојих професора код

којих сам полагао испите остао ми је у пријатној успомени. Неки од

њих су били: Миладин Кораћ, Тихомир Влашкалић, Брана

Ивановић, Гојко Грђић, Сава Обрадовић, Радивоје Увалић, Душан

Чобељић, Зоран Пјанић, Бранислав Шошкић, Живко Костић,

Радмила Стојановић и многи други. Неки од мојих колега су касније

и сами постали професори на Економском факултету. Сећам се

једног, нешто старијег од нас, који је доста касније, на прослави 50

година Економског факултета у Београду (за који се рачуна да је

почео са радом 1937. године) на следећи начин коментарисао велике

промене које су се у међувремену догодиле. На позорници је

наступила нова генерација студената прве године, „бруцоша”, који

су прекрасно деловали у својој младости и свечаној гардероби.

Рекао је: „Видите како су лепе и дотеране ове студенткиње, а

колегинице у наше време нису умеле ни зубе да оперу”.

Ретко сам остављао по један предмет за септембар, углавном

сам полагао све испите у јуну. Ако је нешто и остајало, то сам преко

лета учио у мом Горњем Милановцу и само долазио у време испита.

У јесен 1963. године, остало ми је само да браним свој

дипломски рад из области планирања код професора Душана

Чобељића и да, након тога, почнем да радим у Савезном заводу за

привредно планирање, чији сам био стипендиста од четврте године.

То са стипендијом је било доста интересантно, јер је већина мојих

другова добила стипендију на трећој години студија, од

Југословенске инвестиционе банке. Тако је мој друг Милосав

Игњатовић Игњо, касније постао директор рачунског центра ове

221

банке. Неки моји другови, који су такође добили стипендију ове

банке, су касније постали директори појединих дирекција. Ја сам

некако био одсутан кад се тај конкурс појавио и отишао сам да се

пријавим дан касније, кад је списак већ био попуњен.

Студије мог А одсека сам завршио као трећи у рангу из моје генерације иако ми је просек био испод 9. У то време овај одсек је био заиста тежак и било је различитих испита који по свом карактеру нису баш „лежали” студентима, па је било тешко добити најбоље оцене из свих предмета.

Карактеристично је да тада страни језик није био обавезан предмет, већ само опциони. Ја сам настојао да пратим и тај предмет и уписао сам француски, који сам имао у гимназији. Међутим, знање страних језика мојих другова, посебно оних који су се школовали у Београду, било је далеко изнад мог нивоа, а моји другови из Милановца и других места из унутрашњости нису ни уписивали страни језик баш зато што није био обавезан. Зато сам брзо морао да напустим овај необавезни предмет и уписао сам почетни курс енглеског језика, а касније више курсеве, и полагао сам испите, али га никада нисам довољно савладао. Једно време сам пратио наставу енглеског језика и илегално, на правном факултету, што сам морао да прекинем кад су наставници констатовали да нисам студент тог факултета.

При самом крају студирања добио сам понуду да останем на факултету као асистент, са перспективом да касније будем професор, али ја сам већ имао стипендију Савезног завода за привредно планирање, тако да бих вероватно око тога имао проблема, а о евентуалном враћању примљене стипендије није могло бити ни говора. Рачунао сам да ћу преко мог даваоца стипендије моћи да касније решим и стамбено питање у Београду, док за то на Економском факултету нису постојале никакве шансе.

За време студирања, на појединим годинама сам био биран у органе студената моје године. Задатак ових органа био је доста неодређен и ја од тога нисам имао неке посебне користи, али ни штете. Рад у тим органима ми је омогућавао шире дружење са студентима, али сам увек настојао да ме то не одвуче од учења за испите.

Професори су, да би прекидали монотонију својих

предавања, умели понекад и да испричају и по неку шалу коју су

обично понављали са сваком новом генерацијом. Тако се сећам да

нас је професор Миладин Кораћ у сали један, где је било скоро

хиљаду студената оба одсека, питао који нам је предмет најтежи.

222

Ми у хору одговарамо да је то математика. „Па зашто” као бајаги

интересује се професор. „То не би требало да буде тешко. Узгред,

знате ли причу о Питагориној теореми”. Ми се на то смејемо јер су

наше муке биле са вишом математиком, а не са њеним основама.

Међутим, професор је био упоран. „Знате ли да Питагора није био

математичар. Он је био трговац стоком и једног дана је извео на

пијацу крдо волова да прода. Како му продаја није ишла он је докон

шарао прутом по пустињском песку, нацртао је троугао са

квадратима над све три стране и учинило му се да би површина оног

највећег могла да буде једнака осталим квадратима”. Наравно, он

није знао то да израчуна, па је зато замолио пријатеља математи-

чара који му након прорачуна рече: „Питагора, твоја идеја је

епохална и унапредиће математику, а твоје име ће се помињати

вековима”. Научно друштво тог доба је то и потврдило и Питагора

је постао славан. У част тог догађаја приредио је велику гозбу, за

коју је дао да се закоље оно крдо волова које није успео да прода. И

ето, завршио је професор своју причу, „од тог дана па до дана

данашњег, сви волови се плаше математике”.

Наш стари професор статистике, Сава Обрадовић, веома

елргантан господин, за кога се причало да је био познат и једно

време чак и министар у владама пре Другог светског рата, није био

тако груб и његове шале су биле симпатичније. Нас студенте је

ословљавао са „децо” и ми са њим и његовим предметом нисмо

имали проблема. Једног дана нам је испричао отприлике следеће.

„Децо, ја признајем да не разумем вашу генерацију. Она се сасвим

разликује од моје. У моје време, ми смо прво уписивали факултет,

потом смо га завршавали, и младићи су након тога ишли у војску.

После војске смо се запошљавали, потом женили и удавали и на

крају добијали децу. Ви сте то некако окренули на тумбе. Прво

добијете дете, затим се жените или удајете, потом мушкарци иду у

војску, након које се запошљавате и на крају се решите да упишете

факултет и да студирате”.

Шале су на свој рачун умели да направе и студенти. Тако, на

дан испита, ми студенти чекамо у ходнику на професора да би са њим

ушли у канцеларију где су се обављали испити. Један од студената

чита скрипта из предмета који треба да полаже. Долази професор и у

пролазу добаци том студенрту. „Колега Јањићу не гоји се прасе уочи

Божића”. Студент као из топа одговара. „Не гојим ја њега професоре,

само хоћу да га мало прихраним, да не цркне пре клања”.

223

Дружења на факултету

Несумњиво да је моје дружење на студијама обухватало више

лица из моје генерације, али најчешће смо се налазили ми

Милановчани, који смо заједно дошли „Ћиром” у Београд - дакле

Игњо, Криле и ја. У нашем друштву је касније често био и старији

Радич Вучићевић „Кец”, посебно када је са послом дошао у Београд,

понекад кад су му обавезе у Војној академији дозвољавале и Јанко

Јаковљевић, затим Влада Јањић, колега са факултета и још неколико

наших колега које смо повремено виђали и ван наставе и испита.

Та дружења се нису толико односила на заједничко учење,

јер смо сви брзо установили да нам је много практичније и лакше да

радимо сваки за себе, па су у групи разговори кретали неким другим

током и ефекат учења је био минималан. Дружења су се односила на

неке друге активности, посебно на играње карата, јер смо

установили да у игрању покера у дрвца од шибице а касније у

метални ситниш, нисмо могли много да изгубимо. Са друге стране,

ми смо карте играли искључиво међусобно и кад нам је време то

дозвољавало и у тај наш круг нисмо доводили ни примали нека

друга лица, која довољно не познајемо. Тако ова, иначе хазардна,

игра за нас није имала тај значај, већ је више имала ефекат дружења.

После наставе, кад је време било лепо, понекад смо седели у

парку испод Економског факултета, размењујући неке своје

информације из Горњег Милановца или са факултета и брзо се

растајали. Такво дружење је у једном тренутку могло лоше да се

заврши за мене јер сам касно уочио да ми долази трамвај који треба

да ме одвезе до стана па сам брзо потрчао да ми не побегне и за

длаку сам избегао „блиски сусрет” са једним камионом. Касније су

ми другови то пребацили на шалу рекавши да нисам добро научио

правило „да за трамвајем и женама не треба трчати, јер ће увек доћи

други”. Морам признати да мени није било до шале, бар што се тиче

овог догађаја.

Понекад смо са нашим старијим другом и пријатељем

Радичем Вучићевићем „Кецом” ишли на ручак у малу кафану

„Ариље” у Његошевој улици, које нажалост у време писања овог

текста више нема. Долазили смо искључиво на чорбаст пасуљ, који

је са ценом био доступан и нама студентима. На улазу у кафану је

био шанк, затим уска просторија само за пиће и у другом делу мала

просторија за ручавање. Из те мале просторије уколико конобар не

224

би брзо дошао, морало се довикивати преко глава свих гостију. Наш

друг „Кец” нам се хвалио како ће да „пређе” конобара и, за време

ручка, гласно је викнуо конобару кога је очигледно одлично

познавао, као и овај њега: „Шеки, донеси ми једну чашу воде”.

Конобар је, у истом стилу, са другог краја просторије, гласно вичући

одговорио: „Кец, ја сам побегао из Босне да не бих појио волове".

Мој отац Здравко Мијатовић, који је тада радио у ПИК „Таково” у Горњем Милановцу је брзо пронашао „експресну везу” за слање понеког следовања хране или за мој бесплатни одлазак у Милановац, што ми је наравно штедело новац и за понеки џепарац. У Скадарској улици у Београду постојало је тада стовариште пића „Такова” у које су долазили камиони из Милановца и који су се тамо враћали пошто су довезли робу. Отац је познавао шефа предс-тавништва, старог Васу „Кајмакчара” и молио га да ми помогне да ме возачи приме кад се враћају у Милановац, а кад је он то престао да ради имао је „директну” везу са возачима, која је боље функционисала. Сигурно је да нам је то уштедело мало новца, па ипак ја сам факултет завршио носећи, у зимском периоду, дебеле џемпере које ми је мајка плела, јер нисам себи могао да приуштим да купим зимски капут. То ми, наравно, није сметало да будем добар студент. Напротив, неки моји другови и другарице из гимназијских дана који су били много боље материјално ситуирани од мене и који су студирали друге факултете, „отегли” су своје студије за још пар година.

Дружења нас Милановчана су повезана са многобројним

шалама које су годинама касније стално изнова препричаване.

Једном се наш друг Игњо разболео и Криле, Кец и ја смо се

договорили да га обиђемо. Успут смо чули да је добио теглу свежег

кајмака из села, па смо на путу до њега купили и векну хлеба.

Касније је то Игњо препричавао „да су другови дошли да га обиђу у

болести, донели су са собом свеж хлеб и појели му сав кајмак и

опељешили га на покеру и кад су све то завршили отишли су, јер

више нису имали разлога да остају”.

Када је отворен тада велелепни хотел „Славија” на Славији,

Игњо, Криле и Кец су разговарали о томе колике могу бити цене у

таквом хотелу. Разговор су почели Кец и Криле и то је у ствари било

„навлачење” Игња на „танак лед”, јер је тог дана примио

стипендију. Он им је на крају обећао да ће им платити по једну

обичну кафу јер, како је рекао, „кафа не може не знам колико да

кошта”. Ја тада нисам био са њим и зато су ми ту сторију описивали

225

безброј пута, са изношењем бројних пикантних детаља. Кад им је

пришао келнер, Игњо, да би оставио утисак, рекао му је да „види

шта господа желе а он за себе наручује кафу”. Тада су „та господа”

завршили режирану представу и уместо кафе наручили су виски уз

напомену да им „донесе шкотски виски, а не ово наше домаће

ђубре”. Много пута касније, говорили су Игњу да га је поздравио тај

конобар и да је захвалан за богату напојницу коју је добио а да он,

Игњо, кад пропада, треба отмено да пропада и да и сам наручи

виски, а не обичну кафу.

Наш колега са факултета Влада Јањић је имао много више средстава од нас, а преко оцаТике који је био уважени судија Врховног суда, имао је пропусницу за башту „Дома Гарде” у центру града. С обзиром да је то био ресторан затвореног типа, цене нису биле високе али су, наравно, за нас Милановчане, посебно за Игња и мене биле астрономске и никада не бисмо завирили у такав ресторан да цех није плаћао Влада, али обавезно само за најјефтиније јело, поховане шкембиће - трипице. Конобар нас је већ упознао и доносио је трипице за сто без чекања наруџбе, уз обавезну пакосну примедбу „Добро вас је четворица а ово су трипице, шта ће четврти да ради”, чему смо се ми по мало кисело смејали. Једном је за суседним столом била, очигледно ситуирана, породица са више деце. Деци су наручили раскошне порције, „купе” од сладоледа и воћа које су само мало пробала и оставила а затим је породица отишла. На столу су остале такорећи нетакнуте порције које је за пар минута конобар требало да покупи и однесе. Сва четворица смо фиксирали тај сто да би уз коментар „шта фали, деца су здрава” хитро све то пребацили за наш сто, уживајући у неочекиваној краљевској гозби. Уверени смо да је то наш конобар све видео, али нам каваљерски ништа није рекао, па смо му опростили шале изречене на наш рачун.

Једном смо сва тројица (Игњо, Криле и ја) стајали испред посластичарнице у Балканској улици и гледали посластице у излогу. У једном тренутку Игњо коментарише „Видите ли шта пише на овом натпису у излогу и нешто ми ту није јасно, шта је то жуто са орасима”. Погледамо и ми остали и заиста видимо тај натпис. После извесног времена Криле коментарише „Слушајте ја морам да уђем и питам шта је то” Уђу он и Игњо, а ја останем напољу да их чекам. После пар тренутака обојица излазе и на излазу почињу да се толико смеју да им је требало неколико минута да дођу до речи. На крају каже Игњо „Па то пише жито са орасима”. Заиста, кад смо поново погледали видели смо да је то и било написано, али сугестија Игњовог првобитног коментара је била толико јака да смо сва

226

тројица читали другачије и то по неколико пута. Мојој мајци Косани, Коси Мијатовић, ова наша догодовштина се толико допала да ју је често понављала другима, а посебно ју је понављала када би се нама у породици нешто слично десило, кад не видимо све детаље нечега што нам је пред носом. Тада би, уместо коментара поновила само „Жуто са орасима” и сви смо имали разлога за смех.

Највише смисла за шале и вицеве имао је наш друг Игњо.

Испричао нам је разговор са сељаком из његовог села Горњи

Бањани који се односио на наше школовање. Прича нам Игњо: Пита

ме мој сељак из Горњих Бањана, „Је ли Бога ти, Милосаве, колико

ти година школе имаш. Ја знам да је нека зајебанција у питању али,

да му не покварим задовољство, почнем да ређам: „4 године основне

школе, 8 година гимназије и 4 године факултета”. На то ће сељак:

„Млого бре брате, шта су вас учили толике године и шта су вас

научили. Ја моје волове изведем на орање и до подне сам испред

њих и водим их, а од подне прођем позади, јер су они већ научили

да иду сами у бразду”.

Дружења из гимназије и са факултета настављена су и много

година касније, посебно нас који смо остали у Београду: Кец, Игњо

и ја, а касније и Јанко који је, након година службовања по

унутрашњости, дошао у Београд. Дружења су настављена у

годинама службе, па и након пензионисања и први је из тог круга

изашао Игњо, који је умро 30. децембра 2006. године. Игња је

красила велика упорност да се стоички суочи и бори са последицама

својих озбиљних болести и све док је то могао био је изузетно

активан, духовно и физички. Једно дуже време имао је 10

километара дугу стазу која је већим делом ишла поред река и он ју

је прелазио у оштром темпу. Пар пута кад сам ишао са њим, једва

сам успевао да га пратим, јер је то био превише напоран темпо за

мене.

Међународна банка за обнову и развој (Светска банка)

Крајем мојих студија, на Економском факултету се појавио

конкурс Светске банке у Вашингтону, којим су из земаља чланица

тражили младе дипломиране студенте за једноипогодишњу

приправничку школу у банци, са перспективом да се, након ње, у

банци и запосле. Ни сада не знам шта је био повод да се пријавим на

овај конкурс, али сам то учинио уз добијене препоруке мојих

227

професора са факултета и неке папире које сам морао да попуним.

Касније сам на ту пријаву потпуно заборавио, јер једно дуже време

није стизао никакав одговор. Ја сам тада већ радио у Савезном

заводу за привредно планирање, одрађујући стипендију коју сам

добио на четвртој години.

Једнога дана су ме позвали у кадровско одељење Савезног

завода, где ме је директорка кадровског одељења Радмила Вујовић,

дуго пропитивала о мом пореклу, идејним опредељењима и посебно

разлозима зашто још нисам члан Савеза комуниста Југославије.

Након тога, испитивала ме је да ли имам некога од родбине у

иностранству посебно у Америци. Мени је све то изгледало веома

чудно и нисам знао прави разлог таквог пропитивања. Тек на крају

разговора поставила ми је питање како је дошло до тога да ја

конкуришем у Светску банку, а након тога ми је рекла да је преко

Министарства иностраних послова стигао позив да се изјасним да

ли још увек остајем при својој молби или сам у међувремену од ње

одустао. Очигледно да је заводски кадровик била по мало збуњена

јер је њој допис стигао из надлежног министарства, без неких

посебних упутстава, па није знала како да се постави, али ми је на

крају „пријатељски и неслужбено” саветовала да одустанем од свог

захтева. Иако сам и сам био изненађен тим касним реаговањем на

моју молбу, одбио сам њен „савет” да одустанем од молбе, чиме сам

се вероватно доста замерио партијској структури моје институције.

Сасвим сигурно, ово одбијање кадровику да одустанем од

разговора са представником Светске банке, имало би за мене лоше

последице, да за надлежног директора мога сектора није дошао

професор др Драгомир Војнић из Загреба, са којим сам успоставио

добру стручну сарадњу, тако да сам на његов предлог брзо ванредно

унапређен из 12. у 11. платни разред.

Разговор са кадровиком Завода је тиме био завршен, да би ме,

овога пута у веома кратком року, обавестили да одређеног дана

треба да се јавим у Народну банку Југославије, где ћу имати

интервју са представником Међународне банке из Париза.

Интервју са мном је водио старији веома пријатни господин

Питер Шатени из Париза. Претпостављам да је требало да на

европском подручју обави још пар интервјуа са другим

кандидатима. Разговор је вођен на енглеском језику и колико се

сећам преводилац се умешао само једном или два пута око неких

228

формулација које ми нису биле баш најјасније. У то време моје

знање енглеског језика је било донекле коректно и боље него што ће

бити касније, кад сам га због других обавеза донекле занемарио, али

и тада није било перфектно. То сам могао да захвалим чињеници да

сам, о свом трошку, похађао курсеве у Институту за стране језике у

Београду. Разговор је трајао око сат времена.

Оно што је мени, као кандидату из комунистичке земље,

омогућило да оставим релативно добар утисак, је што сам пре тога

детаљно читао тек завршен превод књиге познатог америчког

професора Паула Самуелсона „Економија”. Мој испитивач је био

доста изненађен како сам интерпретирао функционисање тржишта,

формирање цена, улогу банака и предузећа и друге постулате

тржишне привреде, јер је очигледно знао да то нисам могао да на тај

начин научим на Економском факултету у мојој земљи. Знајући,

очигледно, да ја радим у Савезном заводу за привредно планирање,

на веома коректан и симпатичан начин настојао да са мном

полемише око улоге плана и тржишта у функционисању привреде.

Оспоравао је улогу плана у управљању привредом истичући да то

ограничава функционисање тржишта које је најбољи алокатор

ресурса и тиме омогућује највећу ефикасност и тражио је моје

мишљење о томе.

Свој одговор, којим је он очигледно био задовољан, дао сам у

форми питања - па зар велике светске компаније у свету не

планирају и то веома детаљно. Наравно, то није био прави одговор

на његово питање, али је он био њиме задовољан јер је знао да сам

ја, избегавши одговор о моделу централне планске привреде у

целини, имао одређене резерве на тај модел које нисам хтео јавно да

изнесем, јер су разговору присуствовала и нека друга лица.

На крају разговора ми је рекао да је задовољан мојим

стручним знањем које је потребно за јуниорску школу у Светској

банци и да ће такав извештај и поднети. Оно што он мени саветује је

да за годину дана побољшам своје знање енглеског језика и тада ће,

на мој поновни захтев, доћи лице које ће се само уверити да могу

без већих проблема пратити наставу у школи Светске банке на

енглеском језику. На растанку ми је оставио нешто материјала, да се

у међувремену упознам са структуром и функционисањем Светске

банке.

229

Овакав закључак је био изузетно позитиван за мене и отварао ми је пут у једну сасвим другачију службену каријеру од оне коју сам касније себи приуштио. Постоје разлози, али наравно не и оправдања, због чега ја ову своју шансу нисам искористио. Догађаји, породични и остали, поред осталих женидба и чекање на једну моју дивну девојчицу која је требало да дође, усмерили су ме да за годину дана другачије оцењујем редослед вредности о којима сам се одлучивао. Том основном разлогу вероватно треба додати и моје патријархално васпитање, у коме сам се тешко мирио са чињеницом да треба да напустим своје родитеље, код којих сам приметио потајни страх од могуће такве моје одлуке, иако ме они нису од ње одвраћали.

Касније сам имао још једну шансу да у САД одем на

једногодишње последипломске студије, којима би претходио

тромесечни интензиван курс енглеског језика. Та шанса није била

толико изгледна као она са Светском банком, мада сам је можда

могао остварити уз много више воље за то него што сам је имао у

том тренутку.

Моја судбина је остала Србија, углавном у троуглу: Београд -

Горњи Милановац - Рајац. Да ли ми је жао због тога? Пре свега, мој

став је да не треба и не вреди жалити за пропуштеним шансама. То

треба оставити неким својим успоменама, којих се човек може или

не мора сећати, али које не треба да утичу на садашње и будуће

одлуке. Неке друге вредности су испуниле мој живот и остајање у

земљи имало је и своје одређене предности, којих можда не би било

да сам тада отишао да живим и радим у иностранству. Када је реч о

струци, колико ме је то интересовало и колико сам имао могућности

и способности, ја сам наставио да се стручно усавршавам, касније да

пишем стручне радове, полако се опредељујући за област

запошљавања, уместо да идем у ширину, као што је урадила већина

мојих колега. Вероватно сам и овде могао да постигнем више, али

можда и мање и зато немам разлога да будем незадовољан.

Последипломске студије

Након дипломирања и пар месеци рада, на сопствену

иницијативу сам тражио да одем у војску, да бих то што пре оставио

иза себе. У то време, одлазак у војску је организован преко војног

одсека у месту рођења, а не у месту боравка и то је био војни одсек

230

у Горњем Милановцу. Моје колеге са завршеним факултетом по

правилу су упућиване у школу резервних официра али партијски

кадрови у Горњем Милановцу ни после низа година нису

заборавили бесмислено одузимање официрског чина моме оцу и

његову неприпадност Савезу комуниста, па су ме послали у „трупу”

тј. у обичне војнике. Мени то није сметало, нити сам се због тога

жалио.

По повратку са једногодишњег служења војног рока у

Бијељини у Босни, покушао сам да се укључим на последипломске

студије које је организовао и водио и тада а и касније доста

контраверзни др Бранко Хорват, који се само један месец пре мог

запошљавања са групом сарадника издвојио из Савезног завода за

привредно планирање и основао Институт економских наука. Моја

идеја да радим у том одељењу је тиме пропала, јер је сада Институт

био друго правно лице а Савезни завод ми је давао стипендију.

После око месец дана похађања тог студија, које је захтевало

да пар пута недељно изађем сат раније са посла, позвала ме још

једном директорка кадровског сектора и саопштила ми да ако

наставим да излазим раније са посла могу очекивати отказ и захтев

за враћање стипендије. Тако је моје прво студирање на

последипломским студијама пропало. Моје мишљење је да је овакав

став према мени имао своје исходиште у чињеници да је кадровска

структура Савезног завода једва чекала да се ослободи Бранка

Хорвата са којим је била у притајеном сукобу, па је то био разлог

што својим младим запосленима није дозвољавала да иду код њега

на даље стручно усавршавање и један сат ранијег изласка са посла је

био одличан повод да се то и реализује. Моје наивно веровање да ће

службе Завода поздравити моју намеру да се усавршавам практично

код њихових кадрова, доживело је фијаско у судару са неким

личним сукобима интереса.

Било како било, ја сам овим изгубио више од једне школске године. Отишао сам на мој матични Економски факултет у Београду, одлучио се за одсек Привредни развој и пријавио се за разговор са руководиоцем одсека, мојим професором са редовних студија, професором Радмилом Стојановић. Дочекла ме је доста срдачно, посебно када је чула да сам из Горњег Милановца, где је она имала неку своју родбину. Прва ствар коју сам је питао је да ли се настава одвија после радног времена, јер ако то није случај, од мога студирања нема ништа. На моју срећу, настава је почињала

231

пола сата по завршетку мог радног времена и ја нисам ни размишљао да ћу се суочити са великим физичким и психичким напором јер после осам сати рада на послу одмах настављам нових 6 а некад и више часова рада на факултету, где морам бити концентрисан на наставу.

Још пре почетка последипломске наставе на Економском факултету у Београду, добио сам изненадни позив на разговор са професором Бранком Хорватом, јер је вероватно примећено да више не долазим на његову наставу. Кад сам му изложио разлоге, доживео сам у кратком времену друго велико разочарење и видео да је сујета руководилаца велики проблем ако се прелама преко леђа младих људи. Рекао ми је да не треба да идем на последипломску наставу на Економском факултету у Београду, јер је тамо настава лоша и да ће ми он обезбедити да ме приме на последипломску наставу на Економском факултету у Загребу, месту одакле је он потицао. За мене је то било крајње несувисло, јер сам добро знао да је он у сукобу са професорима Економског факултета у Београду и да је то разлог његовог става. Поздравио сам се, овога пута за стално са професором Хорватом, који је руку на срце многим младим људима на његовом Институту омогућио школовање у иностранству, и мој стручни оријентир је током доста наредних година постала професор др Радмила Стојановић.

Последипломске студије су тражиле много напора, не што се

тиче предмета који су били интересантни, јер су се овога пута

сузили на оне који су мене више интересовали, него једноставно

због физичког напора. Сваког дана, изузев суботе и недеље, устајао

сам рано, јер је са Карабурме, где сам становао, требало путовати до

посла а враћао се не пре 10 сати увече. Била су то два пуна радна

времена, на послу и на факултету, између којих сам једва стизао да

поједем неки сендвич који сам понео у торби. Све то трајало је пуне

две године које је требало издржати и бити концентрисан на оба

места, и на послу и на факултету.

Не знам шта ме је терало да то издржим. Више није било мојих другова из Горњег Милановца, које последипломске студије нису интересовале. За напредовање на послу ова настава није имала значаја и на њу су билеобавезне само оне моје колеге које су остале да раде на факултету. Наставу сам чак морао да плаћам из свог џепа, од плате која није била много велика. Истине ради, треба рећи да у то време ти трошкови нису били тако велики као што ће постати много година касније. Могуће је да је то било и некакво самодоказивање да и то могу да остварим или једноставно чињеница

232

да ме је, кад сам већ пошао на предавања, било некако срамота да одустанем.

Као и на редовним студијама, и овде су постојале групе предмета. За њих нису постојале вежбе, али је било много више семинарских радова из сваког предмета које је требало положити пре полагања самог испита. Није било много уџбеника и зато су се из сваког предмета морале правити свакодневне систематске белешке. Сећам се да сам имао једног професора, Воју Ракића, који је говорио тако монотоним гласом да је писање белешки био једини начин да останемо будни, поготову ми који смо на наставу долазили после посла. Поред њега и руководиоца курса, Радмиле Стојановић, били су ту и професори: Војин Гузина, Радивоје Увалић и многи други, којима сам већ заборавио имена.

Након две године наставе, испита и семинарских радова, на

дан 16. јануара 1973. године бранио сам и одбранио мој магистарски

рад из области запошљавања са називом „Проблематика

незапослености у Југославији са аспекта рационалне поделе

друштвеног фонда рада” пред комисијом од три члана од којих је

један био и мој ментор професор Радмила Стојановић. Нешто

касније добио сам и диплому магистра економије, издату од ректора

Универзитета у Београду.

Мој ментор, професор Радмила Стојановић, је током и на

крају наставе и положеног магистарског испита била доста

задовољна са мном и то њено задовољство је резултирало

предлогом да изаберемо тему за припрему моје докторске

дисертације.

Докторат

Требало ми је ипак неко краће време да се одлучим да ли да приступим изради докторске дисертације. Велики физички и психички напори у току двогодишњег последипломског курса, када сам од куће одлазио рано а враћао се касно увече, створили су код мене бојазан да се још једном суочим са таквом ситуацијом, када чак и не могу да предвидим колико ће то временски трајати. О томе сам имао више разговора са својим ментором, професорком Радмилом Стојановић, да би ми тек на крају постало јасно да више предавања нема и да ћу рад на докторској тези обављати у стану. Када сам, годинама касније, анализирао тај период мог стручног рада, могао сам само да констатујем да ми је било доста лакше да

233

припремим и одбраним свој докторски рад него да пратим наставу и припремам испите за моје последипломске студије

Да би се уопште приступило изради једног оваквог рада у то

време, требало је, у сарадњи са ментором, направити шире тезе

будућег рада, које је морало да на својој седници одобри Наставно -

научно веће факултета, а касније да одреди комисију, која ће

пратити израду рада и пред којом ће се рад бранити. Све је то

тражило доста времена и наравно средстава, и сећам се да ми је

требало мање времена да припремим тезе него да их Наставно -

научно веће стави на дневни ред и одобри.

Моје тезе и будући рад су се односили на одлазак, боравак и

повратак радника бивше Југославије у иностранство, односно из

иностранства, који је у то време био изузетно актуелан, јер су

стотине хиљада наших људи у периоду од само неколико година

отишли из земље и у време израде моје тезе одласци су били

посебно интезивни. На Економском факултету у Београду, а колико

сам имао сазнање, ни на другим факултетима, у другим

републикама тадашње Југославије, није била брањена или

пријављена слична докторска теза.

Коначно, одређена ми је и трочлана комисија, при чему је

један члан комисије због обавеза касније замењен, што је била

срећна околност, јер је управо тај члан имао резерве у погледу мог

избора теме за докторски рад. Вероватно је и мој ментор имао

проблема око тога са тим чланом и допринео је његовој замени. Мој

рад је требало да прати и испрати комисија у саставу тада три

изузетно цењена редовна професора Економског факултета у

Београду: професор др Радмила Стојановић, ментор и професор из

области привредног развоја; професор др Душан Брезник, професор

из области демографске статистике и професор др Радмила Његић,

професор из области економске статистике. То што су два члана

комисије били стручњаци из области статистике говорило ми је да

рад мора имати озбиљну и проверену статистичку подлогу и да

подаци о одласцима наших грађана у иностранство морају бити,

глобално и по свим структурним аспектима, до краја прецизни и

одбрањиви.

Рад на изради докторске дисертације трајао је око две године. За то време, поново сам имао два радна времена, али друго радно време, када сам припремао рад, било је код куће, што је било

234

неупоредиво лакше него путовати градским саобраћајем и слушати наставу у учионицама. Могао сам да радим кад сам расположен, да останем на раду краће или дуже време, коначно и да се храним нормално, а не да на брзину једем суву храну. Основно је било што сам био усмерен на једну тему, а не на различите предмете. Себи и касније студентима који су спремали магистарске или докторске радове из области запошљавања и које су професори слали код мене на разговоре и инструктажу, објашњавао сам да је „то последњи рад који се мора радити по упуствима професора”. Наравно, код мене то ипак није било тако и ја сам лако налазио заједнички језик са мојим ментором, професором Радмилом Стојановић, која се најчешће слагала са већином идеја које сам јој износио.

Ја сам имао специфичан начин рада, али никада нисам

сугерисао другима да морају тако да раде, јер то у многоме зависи

од појединца. Када сам решио питање ширих теза, које сам

усагласио са својим ментором, и када у насловима и поднасловима

нисам вршио неке битније измене, из литературе и других извора

информација или из сопственог сазнања до кога сам тог тренутка

долазио, правио сам белешке на чистим листовима папира који су у

заглављу имали ознаку наслова или поднаслова. Мислим да сам

имао стотине и стотине таквих листова пре него што сам оценио да

могу да приступим директном писању прве верзије текста. Уколико

би на поједним насловима било формирано превише информација, а

мени се чинило да оне могу бити од значаја, делио сам тај наслов

или поднаслов на неколико нових.

Морам признати да је у почетку изгледало да је то доста

екстензиван начин рада, али се касније испоставило да сам у писању

добио у времену, да сам постигао велику меру систематичности и

коначно - да нисам пропустио ни једну информацију из ове области

коју сам сматрао битном. Посебно је на овај начин обухваћена

обимна статистичка грађа коју сам морао касније чак и да сажимам

да би односи наслова и поднаслова имали одређени баланс, који је

толико потребан при писању сваког обимнијег стручног штива.

Када сам коначно завршио рад под називом „Спољна

економска миграција становништва са аспекта рационалне поделе

друштвеног фонда рада у Југославији” уз уважавање примедби

ментора, предао сам га на факултет и чекао да га проуче сви

чланови комисије и дају своју, најпре појединачну а потом и

заједничку оцену да ли тај текст може бити основа за моју усмену

235

одбрану рада. Када је коначно прошла и та фаза, званично ми је

заказана одбрана рада, стицајем околности, на мој 35. ти рођендан

29. октобра 1975. године. На тај дан, велика професорска сала

Економског факултета је била препуна. На одбрану је дошао велики

број позваних и непозваних познаника и колега из Савезног завода

за привредно планирање у коме више нисам радио и из Републичког

завода за привредно планирање Србије, у коме сам тада био

запослен. На одбрану је дошао, по позиву професора и велики број

студената који су били пред дипломским или магистарским испитом

и који су размишљали оевентуалном избору рада из области

запошљавања. Професори су били посебно пријатно изненађени

присуством људи из оба завода за планирање, које су познавали са,

разних службених састанака.

За мене је тог дана посебан почасни гост на одбрани моје

докторске дисертације била моја осмогодишња ћерка Марина, која

је са својом мајком седела негде у средњем реду. Марина је лично

инсистирала да присуствује татином полагању, уз чврсто обећање да

ће сво време бити мирна. Обећање је у потпуности испунила, што

верујем да јој није било лако.

Председник комисије је најпре прочитао извештај о

референцама рада, уз закључак на крају да се одобрава његова

усмена одбрана. Након тога, сваки од чланова комисије је

постављао на десетине питања и само то постављање питања је

трајало доста дуго. Моја ћерка ми је касније причала да се страшно

уплашила зашто ови људи толико малтретирају њеног тату и шта им

је он крив. Када су питања престала, председник је позвао све

присутне да напусте салу у којој сам остао само ја, како бих

припремио одговоре на питања која сам пре тога морао сва писмено

да забележим. Питали су ме колико ће ми за то требати времена и ја

сам тражио да то буде један сат, на који сам имао право, али су се

сви присутни вратили у салу нешто раније.

Наступио је тада вероватно, бар за мене, најинтересантнији

део одбране рада. Одговарао сам на постављена питања улазећи у

коректну полемику са члановима комисије, настојећи да се докажем

као, у том тренутку, највећи познавалац материје о којој је реч, са

истицањем теза које су чиниле суштину рада и нешто ново у

економској науци и струци тог времена. Трајало је то доста дуго, уз

повремене констатације чланова комисије да су задовољни

236

одговорима на постављена питања, све до тренутка када се комисија

сложила да прекине даља испитивања. Направљена је нова пауза,

при чему се из сале повукла само комисија, да би након нешто мање

од сат времена комисија ушла у салу. Председник комисије је

прочитао извештај чији закључак је био да су писани рад и његова

одбрана дали допринос економској науци у овој области и да смо

добили још једног доктора економских наука и честитали су ми на

томе.

Доиста је громогласан аплауз у сали био права сатисфакција

за све напоре које сам морао да уложим у израду доктората и све

напоре за време магистарских студија које су тада биле услов да се

може приступити изради доктората. Аплауз се није дуго стишавао, а

требало је дуго времена да ми сви присутни и појединачно

честитају. Годинама касније сам се тога сећао, посебно када ми моје

дипломе нису користиле на послу у смислу напредовања.но ја сам

био свестан да ће то бити тако. Напротив, чешће сам се сусретао са

суревњивошћу и ниподаштавањем оних којима су моја научна звања

сметала. Користи од ових диплома бих вероватно имао да сам се

одлучио да радим на факултету, где је то био услов. Ја сам дуго

после ових догађаја био у вези са неким од мојих професора са

факултета, посебно са Радмилом Стојановић, имао сам и касније

неких понуда да дођем на факултет као предавач, али се никада за

то нисам одлучио. Поред низа других разлога, био сам посредни

сведок свађа и интрига на факултету, којих је додуше било и у

другим срединама, и то ми се није допадало.

Након одбране рада, задржао сам се још мало са члановима

комисије и кад су се остали присутни разишли. По мало стидљиво

предложио сам мојим професорима да заједнички изађемо у неки

ресторан на вечеру, страхујући по мало од њихове негативне

реакције. За моје чудо, сви чланови комисије су одмах пристали и на

вечеру смо отишли у ресторан „Голф” на Кошутњаку. Сви смо

поседали у такси и пошто сам моју ћерку одвезао кући, код баке

Косе, која је већ чувала мог трогодишњег сина Милана, отишли смо

на вечеру - чланови моје комисије, моја супруга Љиљана и ја.

237

У ОЧЕКИВАЊУ ДОКТОРСКИХ ДИПЛОМА

РЕКТОР УРУЧУЈЕ ДОКТОРСКУ ДИПЛОМУ ЈУГОСЛАВУ МИЈАТОВИЋУ

238

Радови и научни скупови

Пролазиле су године од полагања моје докторске

дисертације. Ако ми није помогла да напредујем у послу, свакако је

у мени пробудила жељу да пишем стручне радове, присуствујем, па

и организујем семинаре и саветовања по појединим питањима.

Поред тога, готово у целом периоду док сам био у активној служби,

код мене су долазили студенти који су за тему свог рада имали

запошљавање. Већину тих студената је слала професор Радмила

Стојановић, али касније и моје колеге који су остали да раде на

факултету. Настојао сам, колико год сам то могао, да помогнем

овим младим људима, да их упутим на литературу, статистичке и

друге изворе информација а не ретко сам, на њихову молбу, активно

са њима сарађивао у припреми и изради њихових радова, вероватно

и више него неки њихови чланови комисија пред којима су касније

бранили рад.

Одмах након доктората, почео сам да пишем стручне радове

и да их објављујем у економским часописима. Далеко највећи део

ових радова је био из области запошљавања. У почетку сам водио

евиденцију о тим радовима, али сам касније то престао да радим.

Моја процена је да сам до сада објавио више стотина радова из

области запошљавања и неколико десетина радова из других

области. Међу тим радовима било је и неколико књига. Већи део

ових радова сам презентирао на разним симпозијумима, семинарима

или округлим столовима удружења економиста.

Када сам се запослио у Републичком заводу за тржиште рада,

почео сам активније да повезујем писање ових радова са мојим

свакодневним послом. Резултат тога су организовање, у мојој

режији, неколико десетина стручних семинара које је Завод у моје

време реализовао. Такође, у то моје време рада у Заводу, успео сам

да анимирам најпознатије економске инстутуте у Србији да, за

потребе Завода и унапређења тржишта рада у Србији, израде низ

студија. Мој задатак у том послу је био да учестујем у изради теза за

те пројекте и да по завршетку посла направим њихову рецензију. С

обзиром да сам по одласку у пензију остао у контакту са мојим

некадашњим сарадницима, поред осталог да бих имао актуелне

податке о тржишту рада у Србији, могу, на моју велику жалост, да

констатујем, да је у мојој бившој установи престао да се негује такав

начин рада, да су престали да се раде стручни и научни пројекти и

239

ПРЕДСЕДНИШТВО ДРУШТВА ЕКОМНОМИСТА БЕОГРАДА

одржавају стручни семинари који су некада били доста

запажени у стручној па и широј јавности.

Данас, у време писања овог текста, кад сам већ дуже времена

у пензији, покушавам да и даље будем активан у Друштву

економиста Београда, где сам дуги низ година члан његовог

председништва. Скоро једну и по деценију давао сам прилоге из

области запошљавања на саветовањима која се одржавају два пута

годишње у организацији овог друштва. Поред њега, редовни сам

члан Научног друштва економиста Србије, где такође повремено на

њиховим саветовањима објављујем по неки рад из области

запошљавања. Наравно, све је то у мањем интензитету него кад сам

био у активној служби али,

колико стижем, настојим да

останем актуелан у једној

области која је у Србији,

нажалост, била увек актуелна у

негативном смислу те речи - у

области запошљавања.

ИЗЛАГАЊЕ НА САВЕТОВАЊУ

ДРУШТВА ЕКОМНОМИСТА

БЕОГРАДА

240

Поред овога, након пензионисања био сам у већој мери

ангажован на још на два посла. Негде око једну и по годину

сарађивао сам са једном стручном међународном екипом Светске

банке као, са њихове стране изабрани, независни консултант за

област запошљавања. Други посао је био четворогодишња сарадња

са најјачим синдикатом железнице Србије и мој задатак је био да

оспособљавам представнике Синдиката за разговоре са

пословодством, као и за њихово учешће у анализирању и давању

примедаба на значајније пројекте о реструктурирању железнице.

241

Прича шеста

С В Е Д О К

Живот и сећања људи су ограничени у простору и времену и

они памте или заборављају оне догађаје који су припадали њиховим

животима. Наравно, животи сваке генерације и појединаца могу али

и не морају бити обогаћени искуствима претходника, зависно од

тога да ли нове генерације и појединци сматрају да „живот почиње

од њих”, што је нажалост чешћи случај, или да се „живот наставља

преко њих”.

Што се мене тиче, ја сам дубоко ценио моралне вредности и

понашања мојих претходника и настојао сам да ми они буду

оријентири у понашању и доношењу одлука и никада нисам сматрао

да у томе претерујем и никада се због тога нисам покајао.

Моји претходници, које сам запамтио и имао срећу да са

њима проживим један део свог живота, посебно моји родитељи

Здравко и Косана, моји дедови Вилотије и Светозар и баба Рувина,

али и један број мојих старијих ближих и даљих рођака, као и неких

људи који ми нису били рођаци, оставили су дубок печат и

препознатљиви траг не само у мојим сећањима већ у мојој психи,

карактеру и начину понашања и размишљања.

Ипак, у овом делу ја ћу се задржати на збивањима којих се

јасније или мање јасно сећам, али је несумњиво да мој суд о њима

дугује и начину размишљања које сам преузео од својих предака.

Мојим наследницима не препоручујем да, макар и малим делом,

обавезно морају размишљати на сличан начин као ја. То наравно,

препуштам њиховом избору.

Покушаћу да евоцирам само један број, по мени, значајнијих

збивања која су ме пратила, настојећи да успоставим сопствену

критичку дистанцу и да указивањем на учињене грешке и заблуде,

највероватније безуспешно, покушам да допринесем укупним

напорима свих добронамерних људи, да таквих грешака, посебно у

народу коме сам судбински био предодређен да припадам, убудуће

буде што мање. Моја генерација је доживела и осетила бројне

значајне промене које су се догодиле на историјској сцени, многе

242

судбинске грешке самоуверених и осионих појединаца које су имале

катастрофалне последице по народ, државу и појединце, многе

непотребне суровости, које су се могле и које је требало избећи да је

било мало више размишљања и поштовања идеја умних људи, којих

је у мом веку био не мали број и који су, готово по правилу, губили

битку са амбицијама појединаца чији је основни циљ био да што

дуже остану на власти.

Застори, магле и прва сећања (Ратни дани)

Као што сам већ раније указао, рођен сам поткрај десетог

месеца 1940. године, у праскозорје последњег Великог рата,

названог Други светски рат, јер су касније светске силе, увек зарад

својих интереса, почеле са производњом локалних ратова, који су

им били пробитачнији и сигурно много јевтинији. Био је то период

понављања заблуда мога народа, чије последице су оличене у

масовном изгибенију људи, физичком, материјалном и духовном

пропадању и уназађивању државе у скоро свим њеним аспектима.

Неки умни људи су то називали буђењем притајеног синдрома

самоуништења народа који нам је генетски усађен, мада ја лично не

верујем у то и мислим да су грешке могле да буду избегнуте.

У тим „спорним временима” српски народ, коме сам чином

рођења био одређен да припадам, поново је правио историјске

грешке. Слављени су до еуфорије неразумни чинови шачице власто-

љубивих генерала, који су вукли потезе које су други режирали и

који су први побегли из земље кад је требало да се суоче са

последицма својих поступака, остављајући народ да плаћа њихове

неподмирене рачуне. По мени, било је то срљање стазама сопствене

пропасти која се, наравно, могла избећи, да замисли и визије и тада

умних људи нису брутално прегажене амбицијама појединаца,

неискреношћу великих сила и масовном манипулацијом народа.

Више пута сам касније био сведок да се овакав сценарио

скоро у детаље понављао и да скупо плаћене лекције из даље и

новије историје не само да нису научене, него нису ни запамћене.

Зато сам скептик да и у неким будућим временима може бити битно

другачије иако бих ја то жарко желео, због чега и пишем ове редове.

Мој отац, Здравко Мијатовић се, као резервни потпоручник

краљевске југословенске војске, одмах у пролеће 1941. године, као и

243

многи други очеви и домаћини, одазвао позиву на мобилизацију,

нужно напуштајући своју породицу, супругу и сина од непуних пет

и по месеци.

„Ратовање” мог оца је трајало кратко, до неминовне брзе

капитулације Краљевске југословенске војске. А како је и могло да

буде другачије када је цела континентална Европа била под

немачком окупацијом, што једино генерали пучисти, заслепљени

амбицијама и наговором других, нису видели. Наравно да се у томе

може сагледати интерес једне Енглеске, која је у том времену била

притиснута од стране Немаца, да предузима све како би олакшала

свој положај, али није јасно зашто су генерали пучисти тај интерес

тако лако прихватили као свој, практично жртвујући цео свој народ.

Одмах након бомбардовања Београда 6. априла 1941. године и

продора Немаца у Србију, мој деда Вилотије, имајући искуство из

претходних ратова, како се понашају окупаторски војници,

организовао је нашу прву бежанију из града у село. Бежали смо пешке,

јер се у случају непредвиђених сусрета могло побећи у шуму. Доста је

извесно да нам је свима дедино искуство спасло главе, јер је веома

брзо дошло до масовних одмазди, бомбардовања и паљења града под

Рудником. Колико су ми причали и колико се при крају окупације

сећам, касније је било још много бежанија из града, у који смо се

враћали кад су прилике биле смиреније. Бежаније су биле наш једино

могући рационални одговор на психозе неизвесности и страха, а село

је пружало знатно већи степен сигурности, јер су у њега окупаторски

војници, за сво време рата, изузетно ретко долазили.

Горњи Милановац, град у коме сам се родио, је спаљен и

бомбардован 15. октобра 1941. године, кад сам ја напунио годину

дана. Била је то одмазда за повремена узнемиравања окупатора.

Било је то уствари систематско разарање лепог града, када је

погинуо велики број грађана, док је граду нанета огромна

материјална штета. Никада више град није вратио свој првобитни

лик старог Горњег Милановца. У „Белом лабуду на зеленом језеру”,

како је град назвао познати географ Јован Цвијић, уништено је

преко 90% свих грађевина, али је кућица мојих родитеља на самој

периферији неким чудом избегла паљење. Дуго година после рата

само су отклањане рушевине у чему смо учествовали и ми ђаци.

Поред овог, Горњи Милановац је још једном разорен приликом

ослобађања града од Немаца, 17. септембра 1944. године. Када је било

244

познато стрељање грађана у Крагујевцу 21. и 22. октобра 1941. године,

сво становништво које се затекло у граду, је сакупљено у дворишту

цркве и одведено у Крагујевац на стрељање. И тада нам је бежање из

града у село још једном спасло главе, а моји родитељи су са мном

побегли након информације да Немци стрељају 100 Срба за једног

погинулог Немца а 50 за једног рањеног.

Други светски рат је у Србији остао упамћен и по великом

братоубилачком, или назовимо га грађанским ратом, између

партизана и четника, односно између присталица Јосипа Броза Тита

и Драгољуба Михаиловића Драже. При крају рата, ја сам се већ

сећао и једних и других. Опредељење великих сила, посебно Велике

Британије, да у овом рату подрже Тита а не Дражу, имало је за

последицу да земља буде пола века под комунистичком влашћу.

Ова два покрета који су се, сваки за себе, промовисали као

покрети који не признају окупацију и желе да се боре против

окупатора, у мом крају су имали покушаје спајања и коначног

разлаза. Дража и Тито су у селу Брајићима, које припада општини

Горњи Милановац, имали своје састанке, који су требали да утаначе

заједничку борбу против окупатора, али су веома брзо за резултат

имали дугогодишњи међусобни рат. Немци су нудили једнаке

награде за помагање у хватању вођа оба покрета.

Несумњиво да су у оквирима оба покрета постојали

појединачни или чак групни злочини, који су вршени и над

цивилним становништвом. Било је убијања људи и који јесу и који

нису криви, људи који су се замерили неком свом комшији који је у

датом тренутку био моћник. Међутим, оно што је, по мом

мишљењу, одвајало ова два покрета, поред непремостивих

идеолошких разлога, био је однос њихових руководстава према

масовном страдању српског народа у немачким одмаздама.

Однос ова два покрета је решен у корист партизана и Тита,

по мени, као последица два догађаја. Први склоп догађаја је везан за

однос моралних дилема вођа према масовним немачким одмаздама.

Дража Михаиловић је у својој Србији, након масовних стрељања

српских грађана у Краљеву и Крагујевцу, имао обзира према

становништву које није могао да заштити, и мења политику у

смислу уздржавања од напада на немачке војнике и више напада

возове и друге објекте на којима су изазиване материјалне штете,

али не и људске жртве.

245

Тито и српски комунисти нису имали моралних скрупула.

Појачали су нападе, убијајући из заседа немачке војнике, након чега

су долазиле масовне одмазде над становништвом које њих нису

интересовале. Напротив, појачавање немачког терора попуњавало је

њихове редове, јер су ојађени људи чије су породице стрељане у

знак одмазде одлазили на страну „оних који су се борили против

Немаца”. Тито је одмах на почетку рата схватио да ово може помоћи

остварењу његовог ратног циља и реферише Стаљину да „звјерства

окупатора још више омогућавају ширење устанка”.

Врхунац такве бескрупулозне политике су биле и непотребне борбе и масовно изгибеније десетина хиљада мобилисане српске омладине на Сремском фронту, у ситуацији када се рат завршавао и када је било само питање дана када ће се Немци повући са наших простора. Није се чак желела користити ни тешка артиљерија и помоћ Црвене армије СССР, која је била ту и која је нуђена, јер је Тито хтео да савезницима стави до знања да је земљу ослободио својим снагама. На Сремском фронту је од краја 1944. до пролећа 1945. године, само према делимичном попису жртава, изгинуло 37.000 тек стасалих мобилисаних и борбено необучених младих људи, углавном из Србије. Ту су оборени сви рекорди губитака великих војних формација у историји савременог ратовања у Европи. Из Прве и Треће Титове армије убијен је или рањен сваки трећи војник и официр.

У биолошки десеткованој Србији, која је у Првом светском рату изгубила више од четвртине целокупног становништва, зверства окупатора ће, уз непремостиве идеолошке разлике, бити један од основних разлога сукоба између Тита и Драже. Због тога ће устанак против окупатора све више прерастати у грађански рат, па је борба присталица Тита и Драже временом постати важнија од отпора страним окупаторима.

Уздржавање од напада, спашавање живота обичних људи, масовни и организовани прихват избеглица у Србију за време окупације, подједнако су код будућих нових власти проглашени за издајничке акте и то се односило како на оне који су били у шумама као саборци Драже Михаиловића, тако и на оне који су морали да сарађују са Немцима, као генерал Милан Недић.

Други склоп околности је везан за помоћ великих сила Запада, пре свега у оружју, али и на пропагандно - информативном плану. Ове силе, пре свега лидери Енглеске, определиле су се за

246

партизане, односно ону страну „која је убијала више Немаца”. Њих и 1944. као и марта 1941. године, када су организовали пуч у Београду, више од свега занима колико ће се Југословени (а пре свега Срби) жртвовати у борби против Немаца и тако помоћи Енглезима да њихови губици буду што мањи. На притисак Енглеске, краљ Петар Други сменио је Дражу Михаиловића и позвао његову војску да се приклоне Титу. Много пре тога, Енглези и Руси су Титу испоручили велике контигенте наоружања, посебно након капитулације Италије, што је дефинитивно омогућило Титу да порази четнички покрет и преузме сву власт у земљи.

Трагични догађаји, настали непосредно после повлачења

Немаца и уласка партизана односно комунистичких власти у град,

саставни су део мојих сећања обогаћених причама старијих, које сам

слушао кад су о томе, више шапатом него гласно, говорили. Наша

кућица је тада била на крајњој периферији града, непосредно близу

градског гробља и малог брда изнад, које је много година касније

названо „Брдо мира”. Ноћу, одмах по одласку Немаца из града, из

правца овог брда чули су се пуцњи из ватреног оружја, најчешће

рафално. То је изазивало огроман страх код мојих родитеља, а ја сам

разлоге тога разумео много година касније. Више недеља по

„ослобођењу” града, док није успостављена било каква власт, трајао

је немилосрдан обрачун са припадницима и симпатизерима четника

Драже Михаиловића. Свако је тада имао прилику да се обрачуна са

својим комшијама због некаквих нерашчишћених рачуна и довољно

је било само да га пријави новим властима. Мени се касније

поставило питање зашто смо се ми у то време затекли у граду, кад

смо и код мање опасних догађаја, бежали у село. Разлог је био

највероватније у строгој наредби нових власти да се град не сме

напустити, односно да се у њега одмах морају вратити сви који су из

њега побегли.

Стрељање, без суђења, присталица и симпатизера четничког покрета у подножју будућег „Брда мира” одмах након заузимања града 17. септембра 1944. године, било је присутно у свим местима широм Србије и Југославије. У првом налету „чишћења”, када је мрак појео највише људи, у комунистичкој Југославији нису постојали никакви писани закони. Појавили су се тек кад је конфискована имовина највећег броја привредника и индустри-јалаца, кад је највећи број оних којима није била на срцу Стаљинова идеологија већ побијен или су се налазили у затворима. Па и након тога Кардељ је по налогу Тита јавно рекао „да се не може допустити

247

да Уставотворна скупштина дискутује о томе какав ће бити устав у нашој земљи, јер би то значило да смо се нашли на репу буржоаског парламентаризма и да препуштамо случају плодове наше револуционарне борбе”.

Плашећи се освете Титове војске, многи из редова четника, домобрана, присталица Милана Недића и других, су се предали енглеским окупационим трупама у Аустрији и Италији, али су их Британци на превару вратили пред пушчане цеви Титове војске. Заједно са њима ће настрадати и хиљаде цивила који су бежали из Југославије. Тиме је учињен велики злочин, који никада неће бити кажњен, па чак ни потпуно расветљен.

Послератни дани

Већ давно је речено да када једну лаж поновите више пута људи почињу у њу да верују. Може се замислити шта бива онда када је годинама понављате сваког дана а да при томе немате сећање на неко раније време када је било другачије. Млади почињу сумњичаво да гледају и слушају своје родитеље и друге старије људе, када се они, чак и пред нама, тешко усуђују да пребирају по својим ранијим успоменама и да указују на неке вредности којих више нема. У мојим најмлађим данима на делу је била политика и пракса систематског испирања мозгова, гледања само у једном правцу и веровања да ништа боље не постоји, нити може да постоји.

Када су долазили неки посебно тешки дани, а они нису били ретки, они су тумачени тако да нас неко други омета, завиди нам и мрзи нас. Таква објашњења слушаћемо и много година касније, у неким другим лошим приликама, и што је најгоре, вероваћемо у њих. У главе свих нас младих годинама је усађивана свест о издајству и кривици стране која је изгубила рат, и у одсуству информација са друге стране почињали смо у то да верујемо не размишљајући колико је невиних људи морало да буде жртвовано на олтар такве политике. Политика дугогодишњег „испирањамозгова” је, код свих нас, давала ефикасне резултате.

У случајевима када је званична политика потпуно мењала свој смер, као например код Резолуције Информбироа 1949. године, када смо уместо прича о Стаљину идолу почели да слушамо о издајницима који следе његов пут, није требало много да прихватимо те нове „истине”. У периоду Информбироа и Голог отока „убеђивање” је потпомагало брутално терорисање људи. Много година касније, почели су да се помаљају подаци да је тих

248

година на разне начине терорисано (хапшењем, батинањем, избацивањем са посла и из станова, присиљавањем на развод и на промену места боравка, приморавањем на промену занимања, јавну самокритику) најмање милион људи. У логоре и робијашнице упућиване су десетине хиљада лица у којима је без одговарајућих судских пресуда, убијено или је натерано на самоубиство, хиљаде људи који нису хтели одмах да прихвате „самокритику” и да је јавно и гласно понављају сваког дана свог утамничења.

Пред Титовим концентрационим логорима изгубили су образ

и многи светски интелектуалци и цео хумани запад, јер нису

реаговали на ова зверства већ су чак давали похвалне изјаве о

хуманом понашању према затвореницима у Југославији. Ти исти

интелектуалци су, међутим, били и гласни и прегласни у истицању

кршења људских права у СССР и другим земљама тог блока.

У тражењу одговора на то наизглед нелогично стање,

суочавамо се са историјском истином да су само сопствени интереси

и ништа друго, оријентација за понашања великих сила, па и многих

група и појединаца. Западу је било у интересу да подржи све што је

слабило монолитност Стаљиновог блока а у том тренутку

Југославија је била најслабија карика у том ланцу. То што су у њој

били пресликани совјетски модели обрачунавања са сопственим

народом није био никакав разлог да се те појаве и осуде, чак ни од

људи који су себе сматрали задуженим да указују на одсуство

демократије и кршење људских права. У најбољем случају, то се

ћутке третирало као „колатерална штета”, као и много година

касније када нас је посетио „Милосрдни анђео”, односно када су

нас, без сагласности Уједињених Нација и Савета безбедности,

бомбардовале земље НАТО пакта.

Мој отац, Здравко Мијатовић, није активно учествовао у

четничком покрету, као ни у партизанима, али је због свог чина у

предратној краљевој војсци, који му је после рата одузет, дуго

година био на листама сумњивих. По заузећу града и нешто касније

био је, као и многи други, једно време у затвору. Две године после

рата није могао да добије било какво запослење, иако је, одмах,

након завршетка рата, било доста послова, поготову за образоване

људе. Након истека две године, када се и ратна психоза почела

стишавати и када је дефинитивно учвршћена нова власт до мере кад

је могла себи да дозволи да у обнови земље ангажује и лица која

нису била активни учесници партизанског покрета, успео је уз

249

помоћ неких познаника да добије запослење. Наравно, то није могао

бити посао у пореској управи, где је радио пре рата, већ неки

споредни посао мањег значаја или чак и понижавајући. Радио је у

радњи која је откупљивала одеране коже домаћих животиња, а

задатак му је био да прегледа да ли је кожа приликом дерања

просечена. Кожу је затим морао да разапне на дрвене штапиће и

остави је да се на ваздуху осуши, ширећи свој познати смрад за све

који су са њом радили или су живели у близини.

Свакодневна сцена, одмах после рата, био је обавезан излазак

грађана са породицама, увече, на локални трг, на коме су преко

звучника читане вести нове власти и моја, као ни друге породице

нису смеле ни помишљати да се на таквом скупу не појаве. Трг на

коме се грађанство принудно окупљало био је окићен портретима и

цртежима чланова Политбироа, а недостатак неког портрета био је

сигуран знак да тај више није у пирамиди комунистичке власти.

Сваки филм у градском биоскопу почињао је обавезним 15-

минутним „журналом” којим су величани успеси нове власти,

највише у обнови разрушене земље. Ови „журнали” су се одржали

дуги низ година и имали су препознатљиву музику, слику и најаву.

У сећању ми је остао и пожар у касним летњим месецима,

када је изгорело неколико сена на локалној државној економији на

периферији града. У граду су након тога људи у кожним шињелимa

ишли од куће до куће, укључујући и нашу, и испитивали људе који

су били више него заплашени. Мој отац је вероватно имао уверљиво

објашњење где се налазио у то време, па је после привођења,

саслушања и лежања пар дана у „апсу”, пуштен кући, што није била

судбина многих других лица која су више дана провели у затвору.

Сећам се коментара старијих да су сена изгорела на дан краљевог

рођендана, чиме је неко желео да изрази протест против новог

режима, али је то платио годинама тешке робије.

У првом периоду нове власти, који се затим продужио на преко десет година, локалне комунистичке власти у свим градовима, па тако и у Горњем Милановцу, принудно су у куће власника, усељавале неког од партијских самаца који још нису решили стамбени проблем, па је то било случај и са нашом кућицом. Након његовог одласка обавезно је долазио други станар.

Велика ратна разарања и тоталитарни систем власти који је успостављен после рата у Југославији, манифестовао се, поред

250

осталог, и у масовном преласку становништва из села у градове и моделу индустријализације земље на рачун запостављања пољопривреде. То је одмах на почетку довело до великих проблема у прехрани градског становништва а касније је довело и до великих пражњења села које се, по инерцији, наставило и до најновијих времена.

Политика према селу је била да се одатле имају узети средства за индустријализацију. Зато су цене пољопривредних производа биле систематски депресиране сво време нове власти. Држава је увела реквизицију, односно обавезни откуп без накнаде, пољопривредних производа са села. Свако пољопривредно домаћинство, а поготову она која су се сматрала нешто имућнијим и са више земље, морала су да предају држави велики део својих пољопривредних производа. Заправо то и није било само одузимање дела произведених пољопривредних производа у житу, стоци и другим производима, већ је сваком домаћинству разрезано колико мора, од ових најзначајнијих производа, да преда држави, без обзира колико произведе. Уколико, из било којих разлога, то није могао да учини, домаћину куће је следовао затвор и малтретирање сваке врсте, до дугогодишње робије и продаје „на добош” свега што је имало вредност у том домаћинству.

Мој деда у селу је морао да преда властима део од свих својих прозвода, стоке (говеда, свиње, овце), жита и др. Моје бабе Рувина и Будинка, су уз велики ризик, покушавале да сакрију по неки џак жита док не прође период одузимања и док људи који су дошли у село нису били уверени да се више нема шта узети из домаћинства Вилотија Марића и других сељака у селу. По њиховом одласку, укућани су узимали те мале сакривене џакове жита и носили их ноћу у воденицу код мог деде Светозара воденичара, да се самеље. Млевење таквог жита је био велики ризик и за мог деду Света и он је то морао да одради ноћу, без светла петролејке, да би изгледало као да се воденички камен окреће на празно.

За сеоска домаћинства која су имала више земље важио је епитет „кулачка”и она су била посебно на удару нове власти. Аграрном реформом одмах после рата одузета је сваком пољопривредном домаћинству земља преко 10 хектара. Домаћинствима, за која се знало или претпостављало да су била на страни четничког покрета, земља је одузимана као „државним непријатељима”, као што је уосталом био случај и са кућама и становима у градовима.

251

Била су то страшна времена, а људи су привођени, саслушавани и чак лежали у затвору ако нису имали да дају колико су локалне власти сматрале да морају дати. Омладина у селу је на све начине наговарана и чак принуђавана да напушта села и да иде у градове или руднике да ради. Омладинци из града су добијали партијски задатак да дођу у село, где их је чекао секретар партијске организације села, па су затим заједно ишли у неко домаћинство, вребајући прилику кад тамо није било старијих укућана и наговарали су младе да пођу са њима у неки рудник, обећавајући им мед и млеко на новом послу. Ако би некога убедили, а то је било могуће јер је живот у селу био веома тежак, као и у граду, одмах су га водили са собом у град, предавали у партијски комитет града и он је већ сутрадан био на путу, да се најчешће никада више не врати својим родитељима. Ту никаква интервенција ојађених родитеља није помагала, јер им се говорило да је њихов син сам и добровољно напустио село и њихово домаћинство. Овакве методе су касније, са годинама, замењиване другим суптилнијим начинима убеђивања младих са села, на вашарима и игранкама. Посебне задатке да наговарају младе да напусте села имали су омладинци из града који су били чланови комунистичке партије или су били кандидати за партију, па су на овакав начин полагали „пријемни испит” да у њу уђу.

Општа оскудица и немаштина је била присутна на сваком

кораку и скоро у свакој кући, а само се државна и партијска елита,

уз симболичне цене, хранила и одевала у препуним дипломатским

магацинима. Несумњиво да је време кад сам ја био у основној

школи, 1947-1950. године, било једно од најтежих мирнодопских

периода у новијој историји Југославије и Србије и да је глад

буквално куцала на врата многобројних породица. Уведено је строго

рационирано снадбевање становништва преко купона и тачкица.

Немаштина и тежак живот утицали су да се људи, поготову

комшије, много више друже него што је то било много година

касније, да проводе дане и вечери заједно. Несумњиво да ми деца

нисмо били толико, као одрасли, свесни тешке материјалне

ситуације јер нисмо ни знали за боље, и не сећам се да сам тражио

од мојих родитеља „преко хлеба погачу” и увек сам се задовољавао

оним што смо имали. Такав свој однос према родитељима задржао

сам све док су били живи.

Наставници су нас, ђаке, понекад изводили групно на градски

трг, на манифестације које су организовале власти а то је посебно

252

било присутно ако се политичка ситуација заоштравала. Матери-

јална ситуација се за нијансу поправила када је после Резолуције

Информироа и раскида са СССР почела да стиже материјална помоћ

са Запада. У овом периоду мог школовања дошло је и до првог

пораза режимске политике - када су се распале вештачки створене,

по угледу на совјетске колхозе, сељачке радне задруге.

Није постојала изричита забрана одласка у цркву, али су

постојале суптилне методе које су децу од тога одвраћале. У школи,

као и у целој земљи, религија је добила име „опијум за народ” и

сваки пут кад сам био у цркви о томе је постојала информација у

школи и друга деца су имала задатак да ме исмевају због тога.

Био је то само први сусрет са политиком „испирања мозгова”

која је успешно деловала, посебно код нас деце, тако да смо почели

да сумњамо у приче родитеља када су ови, са великом муком а

понекад и безуспешно, настојали да нас васпитавају у духу неких

старих вредности са којима су и они одрасли. Ми смо били лак плен

актуелне комунистичке идеологије јер, у свој тој немаштини, нисмо

знали за боље а стално су нас уверавали да боље него што је код нас

не постоји нигде у свету осим у СССР, а од 1949. да не постоји ни

тамо.

Резолуција Извршног бироа Коминтерне из 1949. године која

је означила разлаз до тада неприкосновених Стаљина и Тита, је

типичан пример колико пропаганда може да промени мишљење

људи, а поготову нас деце. До тог догађаја, систем и политика у

СССР су буквално копирани у Југославији а код нас деце је усађено

убеђење да је тадашњи СССР расадник будућег поретка који ће

завладати у целом свету. Ми деца смо певали песмицу „Америка и

Енглеска биће земља пролетерска”.

У основи промењеног става СССР према Југославији су биле

све веће амбиције Тита на подручју Балкана и шире а чашу је

прелила одлука Тита да без сагласности Стаљина пошаље своју

војску у Албанију. Након дефинитивног разлаза, пропаганда је

добила неке сасвим нове садржаје, а хиљаде и стотине хиљада људи

који то нису могли одмах да прихвате послато је у концентрационе

логоре, од којих је најпознатији Голи оток, на преваспитавање и

„самокритику”.

253

Политички режим у коме сам ја растао несумњиво је био

тоталитаран, али сам то схватио много година касније. Свако

супростављање овој политици или чак гласно размишљање на други

начин било је санкционисано, оштрије тамо где се процењивало да

је степен супростављања озбиљнији. Тито је посебно био

немилосрдан ако би му се супротстављали његови дојучерашњи

саборци. Многи од њих су страдали не ограђујући се од Резолуције

Информбироа. Милован Ђилас је године провео у затвору због јавне

писмене критике власти. Александар Ранковић се никада није

супростављао Титу, али је било довољно да се овоме не свиде

гласине о „наследнику” па да исценира „прислушкивања” и да се са

њим обрачуна на Брионском пленуму.

Студенске демонстације 1968. године су карактеристичне по

томе што је у земљи први пут јавно затражена Титова оставка.

Схвативши, после првих жестоких сукоба студената и полиције, да

би даљи брутални обрачун са студентима имао негативне последице

по режим, Тито је прибегао свом, у више прилика, провереном

принципу демагогије давши јавну изјаву да су студенти били у

праву, како би се они разишли а потом је овај догађај искористио да

се обрачуна са неким својим неистомишљеницима.

Касније је дошао обрачун са тзв. „маспоком” у Хрватској

који је у основи био локално националистички покрет и

„либерализмом” у Србији што је уствари био обрачун са новим

пословно и политички успешним млађим кадровима, који су желели

да бар мало модернизују политичку сцену у земљи.

У оба случаја, као и у случајевима пре њих, смењено је

хиљаде партијских кадрова из јавног живота, а велики број њих је

остао и без посла. У Србији је из привредних и културних

институција уклоњено око 6.000 људи. Интересантно је да сам се ја

тада на једном изузетно бројном партијском скупу изјаснио не за

тражену критику, већ сам дао јавну подршку „либералном” покрету.

Вероватно да могу да захвалим само непрецизним белешкама са тог

скупа, које нису помињале имена, што нисам искусио казну у виду

губитка запослења.

Након обрачуна са „либералима” у Србији, настојало се да се

и сама партијска структура промени, јер су партијске организације,

укључујући и оне у савезним и републичким органима и

организацијама, давале подршку ЦКСК Србије, који се у више

254

случајева супростављао Титовим предлозима. Тако је моја партијска

организација у Савезном заводу за привредно планирање

распуштена и сви ми чланови морали смо да се прикључимо

организацијама на терену. Биле су то „мамутске” организације са

великим бројем чланова, што је само по себи онемогућавало сваки

њихов ефикаснији рад, што је уствари и био циљ ових промена.

У мојој новој партијској организацији на „Бановом брду"

било је преко 300 чланова, од којих су око 70% биле домаћице,

преко 20% су били сада већ старији људи, борци из рата, док смо

остатак чинили ми, нови чланови, из савезних и републичких

организација. Овај однос, а посебно велики број жена домаћица, је

поента оног што желим овде да истакнем. Неки „несрећник” из

општинског комитета је добио задатак да конституише нашу

организацију, односно да формира њен секретаријат и посебно

омогући избор секретара нове организације СК. На захтев

„општинског” да се предложе кандидати за секретара, неки

„паметњаковић” из Савеза бораца је рекао: „Нека то буде неко од

ових нових који су дошли код нас”. То је значило да ће тај

„срећник”, поред свог редовног радног времена, имати још једно

радно време, што наравно не би био случај да је избор извршен из

састава бораца или домаћица који су се очигледно „убијали од

досаде”.

Како нас нове у сали нико није познавао „општински” је узео

достављени му списак и насумице прочитао два имена нових од који

је требало „бирати бољег”. На моје запрепашћење једно од та два

имена је било моје. Након тога је „мудрац из савеза бораца" рекао

„Нека другови кажу нешто о себи па да гласамо”, ја сам рекао само

основне чињенице настојећи да тиме створим утисак да нисам за ту

функцију. Мој противкандидат из Републичког јавног тужилаштва

Драгутин Арсенијевић, који је касније био и мој комшија на

Видиковцу и кога сам при сваком сусрету подсећао на ове догађаје,

испричао је своје и на крају је рекао „И једном партијски

кажњаван”.

Рекох себи „Овај је бољи играч од мене, сад ће ми увалити и

ту обавезу да будем секретар”. У сали је био мук пар минута, док се

неко није сетио да га пита „Па добро друже, због чега си партијски

кажњаван”. Арсенијевић је кратко и озбиљно одговорио „По

женском питању”. То је значило да га је Партија ухватила у

255

недозвољеној инкриминисаној радњи и да су, због тога, и он и

његова пријатељица добили „заслужене и примерене казне”.

Да ли је он то све измишљао да би се као и ја ослободио

„великодушне понуде да буде секретар” или је можда тако и било, у

том тренутку није било битно. Битно је то да је мој противкандидат,

огромном већином, а то значи гласовима 70% присутних домаћица,

изабран за секретара партијске организације. Био је то чин освете

жена партијки за некадашње њихове муке које никада нису

заборављене а за мог противкандидата и његову пријатељицу то је

била најбоља могућа рехабилитација. Наравно, и ја сам био

пресрећан што сам изгубио на гласњу.

Са годинама, изгледало је да режим постаје либералнији, што

би требало да потврди и претходна прича, али то су биле само нове

методе примењене нешто бољим условима живота који је био

заснован на обимној материјалној помоћи Запада. Циљ ове помоћи

је био да Југославију одвоји од утицаја СССР, што је функционисало

неколико година док се односи две земље, за време Хрушчова у

СССР, нису поправили. Карактер унутрашњег система у Југославији

међутим, био је и даље копија у маломе система у СССР-у, чак и у

време најлошијих односа после Резолуције Информбироа.

Тито је демонстрирао још две крупне иновације. Биле су то

стварање блока несврстаних земаља и увођење система

самоуправљања у Југославији. Обе ове иновације одражавале су

велика лутања и покушаје да се по сваку цену буде оригиналан, али

у суштини оне нису ни мало промениле унутрашњи карактер

система који је био и остао по циљевима, карактеру и

функционисању копија бољшевичких метода принуде и неговања

култа личности једне особе.

Идеја самоуправљања никада није имала за циљ да се на тај

начин демократизује крути стаљинистички режим или да се изађе у

сусрет радницима да штите своја елементарна права, јер су

самоуправна предузећа у суштини остала државна, а њихове

директоре су у суштини и даље постављали партијски комитети, а

не раднички савети, који су о томе само формално гласали. У то сам

могао и лично да се уверим, јер сам у неким од својих организација

био биран за председника радне заједнице, функцију која је трајала

1 - 2 године, односно до следећих избора. Зато такво

самоуправљање није могло да буде и економски ефикасно и да

256

замени тржишне механизме доношења одлука. Југославија је од

Запада добила, према неким изворима, око 100 милијарди долара

бесповратне помоћи да би се ширила пукотина у источном блоку и

то је стварало лажну слику да је систем самоуправљања био

ефикасан. Та помоћ је била можда и већа од целокупне ратне штете

која је Југославији нанета у Другом светском рату. Након помирења

са Хрушчовом 1956. године, СССР је Југославији опростио дуг од

822 милиона рубаља. Сва та огромна средства су крајње

нерационално потрошена. Од тих средстава, огроман део је

Југославија потрошила за стварање и одржавање „трећег блока” и

покрета несврстаних земаља и за давање бесповратних средстава

неким од најмање развијених земаља Трећег света.

Сталном пропагандом и репресивним методама стваран је

Титов култ личности, који је прерастао у мит који је даље негован и

ширен у масама. То се у правом светлу показало и много година

касније, када је Тито умро и кад се Југославија од њега опраштала

много дуже него било која држава модерног доба. Данима се ридало

у школама и фабрикама, канцеларијама и касарнама, болницама,

становима, на спортским теренима, позоришним и биоскопским

представама. Његова смрт је окупила највећи број државника света.

Тито је за живота остварио све што је хтео. Измакла му је

само Нобелова награда. Умео је на време да заслужи поверење

Коминтерне дајући „карактеристике” за своје партијске другове који

су због тога стрељани у СССР, а стрељано је, према проценама,

негде око 800 људи са подручја Југославије. На време је и зналачки

уклонио све своје супарнике, али и потенцијалне наследнике, који

су понекад умели да испољавају и сопствене ставове, али и оне који

би евентуално могли да очувају Југославају. Иза себе је остављао

само послушнике. Између Титовог и Стаљиновог режима је било и

остало превише сличности и обојица су били класични диктатори.

Зато што му је све било подређено, његов век и век Југославије су

били подударни. Да би очувао власт за време живота, проглашен је

и доживотним председником. Није ни покушао да реши антагонизме

Срба и Хрвата и битно је допринео развоју идеје сепаратизма код

Албанаца на Косову. На тај начин, Тито је и директно и индиректно

био главни актер будућег распада државе, која са карактеристикама

наслеђеним од њега и из његовог периода није могла да настави да

егзистира после његове смрти. Једанаест година после Тита

Словенија и Хрватска су и формално решиле да изађу из

257

Југославије, а њихов пример следиле су и друге републике.

Југославија је престала да постоји.

Војска

Југословенска народна армија је била један од основних

стубова новог послератног система. На њу су трошена огромна

средства и она је развила бројне сопствене институције. За њу се

говорило да је, одмах после великих сила, то била једна од најјачих

армија у свету. Међутим, ни она после Тита није успела, па чак није

ни покушала да очува јединство земље. Партијски кадрови који су

били на њеном челу нису умели да пронађу праве одговоре за

огромне изазове распада земље која је дуго пре тога плански и

темељно припремана и чему су доприносили бројни унутрашњи и

спољни фактори. Не мали број војних команданата, који су своје

положаје и углед стекли у рату, Тито је благовремено сменио,

плашећи се њиховог превеликог угледа у војсци и у народу.

Комунистичка партија и касније Савез комуниста, а посебно сам

Тито, имали су одлучујући утицај на одабир старешинског кадра у

војсци.

Та чињеница се потврдила и на мом примеру на једном

малом детаљу. Било је готово правило да лица са завршеним

факултетом, од стране војних одсека у општинама, буду послата да

војни рок служе у школи будућих резервних официра. Међутим,

лица која су радила у војном одсеку у мојој општини Горњи

Милановац, су још увек, почетком 1964. године, била иста она

партијска лица која су крајње безобзирно и без икаквог ваљаног

аргумента, одузела мом оцу официрски чин који је он имао пре рата.

Њихов предлог је стога био да његов син иако је дипломирао на

Економском факултету у Београду међу најбољим студентима, има

војни рок служити у трупи, као обичан војник. Томе је вероватно

допринела и чињеница да ја тада још увек нисам био члан Савеза

комуниста.

Ја се нисам много бунио због те одлуке, иако је мој школски

друг Милосав Игњатовић Игњо упућен у школу резервних официра,

јер сам желео да ту своју обавезу што пре окончам а свеједно ми је

војни рок требало да траје годину дана. Мој други колега, Миодраг

Трифуновић „Криле”, није имао политички реп као ја и могао је

глатко да иде у школу резервних официра, али је, из само њему

258

знаних разлога, инсистирао да га пошаљу у трупу, тако да смо нас

двојица заједно отишли у Бијељину у Босну, где смо имали прилику

да се дружимо још једну годину. Ми смо били заједно од првог

разреда основне школе, гимназије и факултета, али кад су нас

ошишали и кад смо обукли војничко одело и капе титовке, у групи

не већој од десет лица, дуго смо погледом прелазили са једног на

другог војника, не могући да се препознамо. Кад смо се најзад

препознали, дуго смо се смејали упирући прстом један у другог.

Из војске

Бијељина је и тада била лепо, али доста сиромашно место.

Много година касније сам имао прилику да видим преко телевизије

да се пуно изградила и добила сасвим нови лик у односу на време

кад сам ја био у њој на одслужењу војног рока у 1964. и почетком

1965. године. У почетку су услови живота и рада били доста

неудобни. Није постојао водовод и канализација и користили смо

пољске клозете који су били доста удаљени од касарне. Било је зато

опасно добити пролив, јер се тада по мрклој ноћи морало гацати по

блату и понекад по киши, што сам веома добро искусио на својој

кожи устајући неколико пута усред ноћи.

Негде отприлике на половини војног рока учествовали смо у

свим грубим радовима изградње водовода и канализације што је

259

свим војницима донело велико олакшање. То наравно нису била

купатила па чак ни лавабои по собама, већ више постављених

чесама са хладном водом у кругу касарне, али ту смо могли да се

умијемо и обријемо. Када је о купању реч, водили су нас једном

недељно у градско купатило, које је имало неколико туш кабина.

У соби нас је било преко 30 војника, уместо чарапа

користили смо „шуферице” које су биле обично четвртасто парче

платна које је требало веома прецизно испресавијати око босих ногу

да би добро лежала у војничкој цокули. Ко то није умео да уради

добијао је озледе по ногама и зато је морао да моли оне спретније да

му покажу како се то ради. Само кратко, у почетку, смо имали

душеке пуњене сламом да бисмо касније добили нешто пристојније

душеке које смо стављали преко неколико дасака нашег лежаја.

Када смо се ми војници боље упознали и постали другови, умели

смо у шали да „намештамо” један другом кревете, односно да

извучемо, после гашења светла, неколико дасака испод душека тако

да онај ко би се вратио са дежурства пропадне на под. Његова

препознатљива активност је била да је по мрклом мраку морао да

сређује даске на свом лежају, наравно гласно псујући оне који су му

то приредили.

Сећам се да смо имали за старешину капетана чете који је

уживао да у току пауза и опуштеног ћаскања са њим, изненада да

узбуну. Тада смо морали, најбрже што смо могли, да трчимо у

спаваоницу, узмемо наше гломазне дрвене војничке кофере и сву

војну опрему и такође трком да се вратимо постројавајући се пред

њим. Наравно, за њега је то увек било споро, „непријатељ би нас

десетковао” како је волео да каже и обећавао нам је свакодневне

узбуне све док се не „поправимо”.

Било је и старешина који нас нису малтретирали ни за длаку више него што су налагала правила војничке обуке. Поручник нашег вода је, излазећи из круга касарне, који ми обични војници нисмо смели да напуштамо изузев уз писмену дозволу сваке друге недеље, умео да нам донесе по неку потрепштину из града а понекад и неку лубеницу за време лета, коју нам је додавао преко жице. Једном је возећи отворени камион са нама војницима који смо седели на дрвеним клупама, стао испод шљиве чије гране су биле пуне рода и савијале се преко пута и ту је са возилом стајао све док нисмо „обрстили” и последњу шљиву коју смо могли да дохватимо из камиона.

260

Ја сам био упућен на курс за радио телеграфисту који је био

најтежи у пуку везе и који се у то доба сматрао као елитна

специјалност. Курс је био интензиван и на њему смо проводили

пуно радно време сваког дана у периоду од 6 месеци, након чега се

полагао испит. Учили су нас да не бројимо откуцаје Морзеове

азбуке, већ да за сваки број или слово памтимо звучну слику, што

нам је омогућило да постигнемо много веће брзине у раду. Испит за

другу класу радиотелеграфисте (чија норма је била оштрија од прве

цивилне класе) сам успешно положио и због тога сам био веома

задовољан, маштајући да ћу се касније у цивилству укључити у неки

аматерски радио клуб или да ћу чак имати своју радио станицу и да

ћу комуницирати са аматерима широм света. Била је то нека врста

претече много каснијег Интернета.

Време ме је, као и много пута касније, демантовало, дистанце одржавања везе гласом су повећане, тако да је моје знање радио телеграфије само неколико година по изласку из војске застарело. Пуно пута сам пожалио што нисам изабрао, ако сам уопште могао да бирам, курс за телеграфисту, јер бих на телепринтеру научио слепо куцање као дактилографи од чега бих имао више користи. Међутим, ја то у војсци у то време нисам могао да знам. Говорили су нам да је радио саобраћај Морзеовим знацима једини сигуран вид комуникације са било којим местом на простору тадашње Југославије, па чак и са удаљеним светским градовима, што је уистину и било тако.

По завршетку курса, добио сам своју радио станицу и мој задатак је био да на сваких четири сата, дању и ноћу, одржим везу у систему више радио станица. Сво друго време сам могао да будем слободан, под условом да мојим претпостављенима стиже извештај да је веза из Бијељине на станици за коју сам ја био задужен редовно одржавана. Да бих то обављао и ноћу, морао сам да навијем сат да ме пробуди да одржим кратку везу, а после сам могао да наставим да спавам следећа 4 сата. Била је то својеврсна привилегија јер сам био ослобођен и јутарњих смотри, али то је трајало само дотле док ме други војник није заменио на овом послу а ја сам морао да се вратим редовним војничким пословима.

Наравно, војничко одсуство и одлазак кући једном годишње

као и посете родбине и пријатеља, биле су нешто посебно лепо, што

се нама војницима могло догодити. На одсуству сам био једанпут,

јер сам на то имао право, а једном су ми у посету дошли заједно

моја мајка Косана Мијатовић и Љиљана Пајић, девојка са којом сам

261

се забављао. Ово истичем посебно из разлога што су доста касније

војници могли много чешће да иду кући и да чешће примају посете.

Када сам се враћао са одсуства из Горњег Милановца, аутобус којим

сам дошао у Београд застао је испред варошице Степојевац и ту смо

могли да видимо луксузни аутомобил који се све до шофершајбне

зарио у велико дрво поред пута. Те ноћи ту је погинуо високи

савезни функционер безбедности Слободан Пенезић и аутомобил

још није био уклоњен.

Нову 1965. годину сам дочекао као стражар на главној

улазној капији у круг касарне. Код нас није било дочека Нове

године и ја сам се, негде иза поноћи, помало уморан и сањив,

наслонио на дрво које је било код саме капије. Нисам знао нити сам

приметио да се тик изнад моје главе налазио велики звучник,

сирена, коју су поставили радници изводећи завршне радове на

водоводу за потребе касарне. Сирена је требало да их пробуди да би

испитавали ниво воде у станици, у којој су спавали. Када се сирена у

потпуној ноћној тишини и мраку огласила продорним завијањем и

то на неких пола метра изнад моје главе, био сам и буквално

паралисан за читавих неколико минута. То је за мене био такав шок,

да то више дана нисам могао да заборавим, дајући касније повода

мојим друговима да са мном збијају шале. Одговорни радник који је

након пар минута дошао да искључи сирену дуго ми се извињавао

што ме није упозорио, а ја од претрпљеног шока нисам чак стигао

ни да се наљутим на њега.

Као вероватно и у свим другим касарнама у то време, на

неких десетак километара од ње био је објекат у коме се чувала

муниција коју је било опасно лагеровати у кругу или близу касарне.

То није био мали објекат и њега је опслуживала група од око

тридесетак војника који су ту остајали да чувају стражу три недеље,

да би након тога били замењени другом групом. Таква не мала група

војника морала је да води сопствени живот и зато је морала да има

све потребне намирнице и наравно кувара, који је морао да спрема

јело за толики број људи. То није био професионални цивилни

кувар, већ војник који је те ствари радио у цивилству.

Када смо се постројили да кренемо, изненада је кувару позлило и након хитне интервенције констатовано је да му је пукло слепо црево, па су га одмах одвезли у болницу на операцију. Није било времена да се тражи нови кувар, па је дежурни официр у касарни одредио на лицу места да један од војника стражара

262

преузме дужност кувара. На моје огромно запрепашћење, официр је из списка стражара прочитао моје име. Ништа није вредело моје објашњење да ја никад нисам кувао ни себи, а камоли за 30 људи и да је сво моје умеће из кувања било да понекад испржим себи јаје. Не желећи више да слуша моје објашњење, официр је одбрусио да морам одмах да преузмем намирнице којима је кувар задужен или да идем у затвор због одбијања наређења помињући узгред и војни суд. И тако, сео сам у возило са намирницама, знајући да ме чека неко потпуно ново искуство за које сам у том моменту веровао да му нисам дорастао.

Човек у свакој ситуацији треба да има пријатеље и другове на

које може да се ослони кад му је то заиста потребно а мени су

употребљиви савети у том тренутку заиста били неопходни. Срећа је

да сам имао једног од другова који је могао и хтео да ми помогне у

том тренутку. На његов предлог, сав требовани пиринач смо код

сељака заменили за пасуљ јер „шта ће војнику пиринач док се без

пасуља не може”. Остали су се сложили да, ако треба, пасуљ буде и

сваки други дан за ручак, док је за доручак и вечеру већ било некако

лакше.

Одмерили смо количине које је требало припремати за

толики број људи и све што се непредвиђено десило је да је првога

дана пасуљ био сланији него што је требало. Већ трећег дана то је

постала рутина и ја сам проводио сате играјући фудбал са осталим

војницима док се јело крчкало на шпорету. На примедбе типа

„Куваре не играј фудбал загореће ти пасуљ” мој одговор је био „Па

ти не знаш ни фудбал да играш, а о кувању немаш појма”. Већи

посао је био исцепати дрва за шпорет и опрати гомилу тањира после

јела и ту су ми понекад помагали други војници, али сам чешће

морао и то да одрадим сам. Три недеље сам био кувар за 30 војника

и на крају сам морао да молим своје другове да ме у касарни не

хвале, да ме не би опет одредили за кувара.

Непријатност се, по обичају, догодила последњег дана мог

куварског стажа. У инспекцију је дошао мајор који је предавао

морално - политичку наставу у пуку и кога војници нису волели, јер

је, народски речено, био веома „тежак човек”, сав налицкан у

одевању и понашању и који је имао само речи критике, а никада

похвале за војнике.

Вероватно бих ја као кувар тешко „прошао код њега” са

позитивном оценом и да су прилике биле сасвим нормалне, а оне то

263

нису биле. Да би нас изненадио после проласка првог стражара, није

дошао на главни улаз зграде, већ је ишао позади зграде кроз шипраг,

са намером да уђе на задњи помоћни излаз. Није рачунао да су

многи стражари будући да их је мрзело да иду у удаљене пољске

клозете, вршили нужду управо иза зграде и он је својим лакованим

сјајним кожним чизмама угазио у највеће г…о које је било на том

месту. Док је изашао одатле вероватно је угазио у још неколико,

тако да се пред нама појавио бесан са пурпурним црвенилом преко

целог лица. Некако је скинуо чизме остављајући на својим рукама

видне трагове са чизама што је његов бес довело до граница

усијања. Отишао је да пере руке а војницима је наредио да му

очисте чизме. Они наравно нису знали да је он тим чизмама

посвећивао такорећи религијску пажњу, па су чизме опрали шмрком

и пуним млазом хладне воде, обилно их заливајући и споља и

изнутра. Кад је мајор видео шта су стражари урадили са његовим

чизмама мислили смо да ће се онесвестити.

Извештај за све стражаре и за кувара који је поднео

команданту пука био је такав као да смо у најмању руку починили

издајство земље највишег степена одајући непријатељу војне тајне.

То је команданту било некако чудно, па се постарао да добије шире

информације о целом случају. Кажу да се, када је сазнао о чему се

ради, грохотом смејао заједно са другим официрима „које је упутио

у чињенице”. Мајору је обећао да ће нас све примерно казнити али,

кад смо били на рапорту, све се свело на његово инсистирање да му

„још једном и све потанко испричамо” с муком се уздржавајући да

се пред нама поново не смеје.

Нису сви догађаји које сам имао прилике да пропратим док

сам био у војсци били смешни. Неки од њих су били и трагични.

Једнога дана огласио се звук трубе за узбуну и речено нам је да се

хитно постројавамо без икакве војне опреме. Кад смо то учинили,

саопштено нам је да морамо трчећи да се упутимо према селу Јања,

где је на локалном путу дошло до велике трагедије војника из

гарнизона у Шапцу, где се запалило и изгорело неколико камиона

препуних војника, и да помогнемо у њиховом збрињавању.

Официри са једним бројем војника колико је могло да стане у

расположива возила су већ отишли а ми смо трчали око пет

километара док нисмо стигли на лице места.

264

Сцена коју смо видели кад смо задихани стигли на лице места била је потреснија него у било каквим хорор филмовима. Велики камион пун војника вукао је иза себе цистерну са горивом која се из неког разлога, вероватно нехата, запалила. Она је практично експлодирала и наставила да гори захватајући и камион са задње стране куда су војници једино могли да изађу. Војници у камиону нису могли да изађу са стране због затегнуте цираде и буквално су горели унутар камиона. Тек кад је нагорела и цирада они су могли, тешком муком, да буду изнешени са стране. Готово сви су били тотално црни а само неки су једва давали знаке живота. Ми смо их смештали у ћебад и носили до хеликоптера који су у међувремену стигли и који су их највероватнији носили у Београд у болницу. Нико нам касније није говорио о судбини тих несрећних људи али, по ономе што сам имао прилике да видим, сумњам да је неко од њих преживео ову трагедију. То није био обичан пожар од кога се могло побећи, већ је горела велика количина бензина која је развијала високу температуру и која је уништавала све живо у веома кратком року.

У нашем пуку се налазила и група Шиптара, који су се

дружили искључиво међусобно. Било је препоручљиво не улазити у

сукобе са њима, јер су били спремни као група да се сукобљавају са

свима који би им били на путу. Њихов вођа је био крупан и снажан

човек који је имао надимак Цане и који је имао доста преку нарав.

Он се посебно био окомио на једног омањег војника који је, такође

због своје преке нарави и дугачког језика, сваки час био на

рапортима, па је чак био и чест гост затвора у оквиру касарне,

одакле је излазио само да риба подове а у бољој варијанти да љушти

гомиле кромпира у кухињи. Знали смо да је Влада, тај растом низак

момак, био из београдског лошег друштва, али са нама другим

војницима имао је добар однос, ако се изузме да је нас неколико са

факултетом умео да задиркује понекад и несланим шалама. Ја му то

нисам узимао за зло и понекад сам га, наравно узалуд, упозоравао да

се не „качи” са Цанетом и његовим друштвом. Са њима је он био на

ратној нози без неког видљивог разлога.

Једне ноћи, када је, по обичају, по казни рибао бетонске

ходнике и степениште, из града се вратила група Шиптара са

Цанетом, газећи намерно блатњавим цокулама по степеништу које

је Влада већ очистио а он их је због тога обасуо псовкама. Била је то

прилика за њихов коначни обрачун, јер није био присутан ни један

војни старешина. Цане, готово два пута тежи и за две главе виши од

265

Владе, појурио је уз степениште да се дочепа противника, док га је

његово друштво подстицало галамом, очекујући да Влада буде

испребијан. Влада који је одрастао у београдским тучама, а једно

време је тренирао и бокс, уопште није побегао, већ га је сачекао на

врху степеништа и једним очигледно увежбаним ударцем послао

назад низ степениште. Цане је, падајући назад, ударио главом о

бетон и остао ту непокретан. Како није ни покушавао да устане

свима је постало јасно да је озбиљно повређен и са доласком

дежурног официра хитно је превезен у болницу. Чули смо да данима

није долазио свести и да је из локалне болнице транспортован у

Београд. Никада касније нисмо сазнали да ли је изашао из коме или

је подлегао повредама.

Влада је одведен у затвор, оптужен је за напад на

националној основи и претио му је војни суд и вишегодишња

робија. У касарни је организовано саслушање нас војника, а тада је

био и обичај да се након саслушања позову војници који су га

познавали, да дају своје мишљење о целом случају. На састанку који

је водио иследни војни судија и у присуству команданта гарнизона,

на позив да дају своје мишљење нико се од војника није јавио. Мени

је било мучно да су његови другови војници из страха или неког

другог разлога ћутали и јавио сам се за реч. Говорио сам дуго као

прави његов бранилац. Одмах сам истакао и поновио више пута, да

не може бити говора о нападу на националној основи већ да је то

била туча двојице војника преке нарави који су хтели да покажу

један другоме ко је „главни” а да је ударац задат у самоодбрани, јер

је Цане први напао Владу. На питање како тумачим то што му је

Влада псовао мајку шиптарску, одговорио сам да сам више пута

раније чуо да му је и Цане псовао мајку српску, а да му је мајку

шиптарску псовао јер је Цане Шиптар а не Циганин, па да му псује

мајку циганску. На ову моју изјаву први пут су се остали војници у

сали насмејали и то их је охрабрило да се и они јаве за реч и да ми

дају подршку. Цанетови другови Шиптари који су били присутни у

сали ћутали су не проговоривши ни реч.

Мишљења сам да је моје излагање утицало да се Влада не пошаље на војни суд, али је осуђен најтежом могућом интерном казном са 15 дана затвора које је имао да издржи почев од оног дана кад му истекне војни рок и кад други војници пођу кући. Влада је био пресрећан због тога, јер је био сигуран да га чека вишегодишњи затвор и све до краја војног рока био ми је бескрајно захвалан.

266

Ниједном више није задиркивао „факултетлију”, а кад год сам имао неку непријатну обавезу нудио се да ми помогне говорећи да је он навикао да риба подове а ја то не треба да учим. Ставио је, без моје сагласности, до знања другим војницима да „факултетлија” има у њему заштитника и да не покушавају ништа са мном, јер ће са њим имати посла. Тражио је да се дружимо и налазимо и после војске али се то није догодило и никада га касније у цивилству нисам срео.

Дани у војсци полако су се примицали крају. Свако од нас

сада старијих војника, имао је свог млађег колегу који му је свако

јутро „подносио рапорт” колико нам је још дана у војсци преостало,

баш као што смо некада и ми као млади „гуштери” то чинили.

Последњих дана били смо ослобођени свих обавеза, али је баш то

дане чинило дугим и досадним, па нам није било интересантно ни да

излазимо у град. Када смо раздужили опрему и наоружање још смо

два дана „банзали” по касарнском кругу, док коначно није дошао

дан да „Криле” и ја седнемо на онај исти воз за Београд који нас је и

довео у Бијељину.

Последњег дана, са уручењем војне књижице, капетан

командир моје чете, предао ми је још један папир у запечаћеној

коверти. Кад сам га упитао шта је то одговорио ми је да је то

препорука за моје предузеће у коме ћу радити да ме приме у Савез

комуниста јер, како је рекао „ја сам то својим понашањем у војци

заслужио”, а у то време није било пријема у Савез комуниста у

војсци. Био сам изненађен тим гестом, јер ја о учлањењу у Савез

комуниста нисам ни размишљао. Одговорио сам му да ја то нисам

тражио, након чега ми је он рекао да он то зна али да ја ипак узмем

тај коверат јер, како је рекао, „зашто да гледам како глупљи од мене

напредују у служби а ја да се питам где сам и шта сам погрешио”.

Савезни завод за привредно планирање

Пре одласка на одслужење војног рока био сам запослен само

неколико месеци у организацији чију сам стипендију користио на

четвртој години студија - тада Савезном заводу за друштвено

планирање. Завод је био смештен у лепој предратној згради у

Београду, у улици Кнеза Милоша, заједно са Савезним заводом за

статистику. У време писања овог текста, у реновираној згради је

смештено Републичко министарство за финансије.

267

Неколико година касније, у називу организације, реч

„друштвено” која је била присутна од после рата, замењена је речју

„привредно”, што је одражавало неке промене које је Савез

комуниста спроводио у то време.

У Савезном заводу за привредно планирање сам, пре војске,

радио од 1.9.1963. до 26.3.1964. године, а након повратка из војске

од 15.3.1965. до 31.8.1974. године.

Одмах после рата, била је то Централна планска комисија на чијем челу је био Словенац Борис Крајгер. Старије колеге су ми причале да је то био центар привредне активности тадашње Југославије. Ту се, на централном нивоу, одређивало практично све што се тицало привреде - колике ће бити инвестиције и у које делатности ће бити усмерене, које фабрике и где ће се градити, колика ће бити висина пореза и такси, утврђивање продајних цена и коме ће се произведени артикли продавати, количина новца у оптицају, (тзв. касени планови) и низ других одлука од значаја за привреду нове државе. У оквиру Централне планске комисије реализоване су и разрађиване одлуке које су доношене на партијским пленумима а које су се односиле, поред осталог, на индустријализацију земље на рачун назадовања пољопривреде и масовног напуштања села, ту су доношени планови за запошљавање радника и др. Сви ти задаци планирани су у државним петогодишњим и годишњим плановима а праћени су такорећи свакодневно.

Колеге су ми причале да су ту доношене одлуке о таквим

детаљима да је то било тешко и замислити. Одмах после рата у

суседној Мађарској владала је велика глад и из ове институције је

кренуо конвој камиона који су били натоварени сланином

реквирираном од сељака, да би се исти конвој вратио из Мађарске

напуњен блиндираним касама које су датирале још из доба Марије

Терезије. Имао сам прилике да видим да су те касе, које су само

дизалице могле да помере, биле у свакој соби организације где сам

радио. Непосредно после рата, сваки папирић са стола и из фијока

столова, морао је бити стављен у те касе, прописно закључан а кључ

предат на чување у посебно обезбеђену собу у којој је било

обезбеђено целодневно дежурство. Комисије су после радног

времена обилазиле канцеларије и ако би се у некој нашао било какав

папирић, тај радник би добијао моментални отказ.

268

У време када сам ја дошао у Завод, први пут у јесен 1963. године а други пут по изласку из војске у пролеће 1965. године, општа клима је ипак била промењена. Била је то институција и даље од несумљивог значаја, али ипак то више није била Централна планска комисија. Створене су у држави многе друге институције које су преузеле своје надлежности и Савезни завод за привредно планирање се свео на израду годишњих и петогодишњих планова земље. У једном периоду доношени су чак и планови на 20 година али се касније од њих одустало јер је било очигледно да је реални живот умногоме кориговао не само ове дугорочне, него и петогодишње и годишње планове. Многобројни сектори у Заводу су настојали да израде своје секторске пројекције, посебно у појединим областима и гранама привреде, а потом су тзв. сводни сектори кориговали своје већ припремљене глобалне пројекције развоја. Те пројекције су разматране у савезној влади (Савезно извршно веће) и наравно на партијским форумима и то је кориговано све дотле док партијски врх не би одлучио да је нека од понуђених варијанти прихватљива. Петогодишњи планови су промовисани на партијским конгресима, уз обавезну пропаганду која је пратила такве чинове.

Руководство Завода је било формирано на паритетном

принципу и свака република је имала свог помоћника који је већ

тада, додуше помало прикривено, настојао да у плановима обезбеди

већа средства за оне делатности и гране привреде које су биле

карактеристичне за његову републику.

У време мог првог рада у Заводу, пре одласка у војску, имао

сам прилике да упознама Херту Хас, некада супругу председника

Јосипа Броза Тита, која је у Заводу радила са својим другим мужем.

Обоје су имали звање саветника Завода, које је било функционерско

звање нешто ниже од директора сектора. Била је то веома фина,

углађена и одмерена жена, која је умела да поприча и са нама

приправницима у Заводу, укључујући и мене који сам у Завод дошао

и ту зиму 1963 - 1964. године провео у свом студентском џемперу

јер још нисам могао себи да приуштим то задовољство да купим

зимски капут.

Одмах по изласку из војске одрадио сам две ствари. Прво,

оженио сам се и друго, одмах сам се поново запослио код мог

стипендисте. Моје колеге са факултета које су такође биле

стипендисти, а који су у војску отишли и из ње се вратили нешто

касније од мене, били су мање срећне руке. Њима је једноставно

саопштено да не могу бити поново примљени на посао и да не

269

морају да враћају добијену стипендију. Ипак, треба рећи да у то

време није био велики проблем да се лица са факултетом запосле,

поготову у унутрашњости, и они су налазили запослење на неким

другим радним местима.

Једнога дана, на почетку мога службовања у Савезном заводу

за привредно планирање, позвали су ме у кадровско одељење, где ме

је директорка одељења Радмила Вујовић дуго пропитивала о мом

пореклу, идејним опредељењима и посебно разлозима зашто још

нисам члан Савеза комуниста Југославије. Интересовала се да ли

имам некога од родбине у иностранству, посебно у САД. Мени је

све то изгледало веома чудно и нисам знао прави разлог таквог

пропитивања. Тек на крају разговора, поставила ми је питање како је

дошло до тога да ја конкуришем у Светску банку у Вашингтону, јер

је преко Министарства иностраних послова стигао позив за интервју

са представником Банке. Тражила је да се изјасним да ли још увек

остајем при својој молби или сам у међувремену од ње одустао. Овај

разговор би без сумње био много непријатнији по мене да

директорка није била по мало збуњена, јер је њој допис стигао из

надлежног министарства без неких посебних упустава. Очигледно

да због тога није знала како да се постави и шта од мене да захтева,

али мије „пријатељски и неслужбено” саветовала да одустанем од

свог захтева, што нисам прихватио. Тиме сам се вероватно доста

замерио партијској структури моје институције.

Сасвим сигурно, ово одбијање кадровику да одустанем од

разговора са представником Светске банке, као и чињеница да

нисам био члан Савеза комуниста, имало би за мене лоше последице

и питање је да ли бих могао да останем у Заводу, да изненада нисам

добио снажног заштитника. За надлежног директора мога сектора и

представника републике Хрватске у Заводу дошао је професор др

Драгомир Војнић из Загреба, са којим сам брзо успоставио добру

стручну сарадњу и чак срдачне односе. На његов предлог сам брзо

ванредно унапређен из дванаестог платног разреда, са којим су тада

почињала службу у државним органима сва лица са завршеним

факултетом, у једанаести платни разред што је значило и нешто

већу плату. У неформалним разговорима, Војнић ме је такође питао

зашто нисам члан Савеза комуниста и ја сам му тада рекао за

препоруку из војске коју нисам предавао у Заводу више од шест

месеци, колебајући се да ли да то уопште урадим. Он ми је такорећи

у наредбодавној форми рекао да ту препоруку одмах предам у

270

кадровско оделење и ја сам на првој следећој седници партијске

организације, по кратком поступку и без дискусије, примљен у

чланство Савеза коминиста.

У оквиру Завода је постојало Одељење за економска

истраживања којим је руководио тада доста контраверзни др Бранко

Хорват и моја намера је била да радим у том оделењу. Међутим,

месец дана пре мог првог доласка у Завод, ово оделење се формално

издвојило из Завода, постајући самостално правно лице - Институт

за економска истраживања. Без обзира што су они још једно време

имали седиште у Заводу, мени је саопштено да тамо не могу ићи јер

сам стипендиста Завода и морам радити код њих. Видевши да ми је

по мало криво, у кадровском одељењу Завода су ми предложили да

радим у новом Одељењу за методологију планирања. У њему су

били радници који су били у оделењу за економска истраживања,

али који нису хтели да пређу у новоформирани институт, већ су

остали у Заводу формирајући ново одељење. Убеђивали су ме да ће

се то одељење бавити истраживањима и да је то практично будући

Институт за планирање у оквиру Завода. Ја сам наравно то

прихватио.

У Оделењу за методологију планирања радили су: руководилац оделења Данчика Николић који се бавио математичким моделима у планирању и Леополдина Вукојевић која се определила, након завршеног специјалистичког курса у Хагу у Холандији, за домен међусекторских (инпут - оутпут) анализа. Данчика Николић је био веома пријатан човек и ја сам са њим непосредно сарађивао свих десет година колико сам провео у Савезном заводу за привредно планирање. У то време, радили смо на застарелим ручним рачунским машинама које су се по цео дан чуле у нашим канцеларијама. Данчика је био и председник Савеза есперантиста Југославије и ја сам на његову иницијативу почео да учим тај међународни језик. Касније ме је слао да неке од наших математичких операција одрадим у Институту за економска истраживања, где је стигао први рачунар, поклон из САД, који је у Институту заузимао три собе. Када је стигао тај рачунар, била је то права сензација, о њему су писале новине и приказиван је на телевизији.

Леополдина Вукојевић је била веома пријатна особа, по

националности Словенка и дуго година сам са њом делио

канцеларију. Била је склона научном раду и у доброј мери је

271

утицала да и ја почнем да пишем чланке за стручне часописе. Била

је посебно задовољна када је једно време сарађивала са Мијом

Секулићем који је из Загреба дошао у Завод заједно са Драгомиром

Војнићем. Према њеним речима, био је то врхунски стручњак за

област међусекторских анализа и они су заједно покушавали да ту

анализу примене на подацима за индустријске гране у Југославији.

Код ње, у нашој канцеларији, су се скупљали Словенци који су

долазили у Београд и водили су дуге разговоре, тако да сам после

извесног времена почињао по мало да разумем словеначки језик.

Леополдина је имала несретну судбину јер су, пошто је ванбрачно

родила девојчицу, констатовали да има рак дојке који није

благовремено лечен и умрла је у великим боловима. Њена мајка

Францика је одгајала унуку. Становали су у истој згради у којој сам

био и ја, тако да смо дуго година касније контактирали. Францика

ми се посебно обраћала за савете у вези унуке која је била

приближно исто годиште као и моја ћерка Марина. Помагао сам јој

и у вези остваривања права за дете и молби за помоћ које је

упућивала Заводу.

Нешто касније, у моје одељење су дошли Динкић Душан и

Јелић Никола који су у Завод дошли из унутрашњости. Касније је

Никола Јелић прешао у друго одељење а у постојећем смо остали

нас четворо. По повратку из војске била је то иста екипа која је била

заједно неколико година, све док касније Динкић Душан није

отишао за саветника у Савезно извршно веће. Много година касније,

кад ја више нисам био у Заводу, Динкић Душан се вратио у Завод и

био је један од помоћника директора.

Ја сам принудно почео, а после сам годинама наставио да

радим на математичким моделима, помажући свом шефу Данчики

Николићу у том послу. Након првих неколико година осећао сам да

нећу имати много користи од тог посла, јер су се моји резултати

математичког пројектовања серија података на будућност допадали

мом директору Вуку Меденици само ако су потврђивали његове

тезе, а ако то није био случај говорио је да то ништа не ваља.

Постепено, при крају мога службовања у Заводу, почео сам

самоиницијативно више да радим на моделима који су се односили

на запошљавање и од тада се рађа моје опредељење да се бавим

овим пословима. Ипак, морам рећи да сам једном имао и непосредне

користи од мојих математичких модела. Тадашњи директор

Републичког завода за привредно планирање Босне и Херцеговине

272

Никола Стојановић ме је ангажовао, уз пристојан хонорар, да

урадим математичке пројекције привредног развоја ове републике за

период од пет година. Како је он тај посао уговорио преко тадашњег

генералног директора Савезног завода за привредно планирање,

нисам имао никаквих проблема да више пута у току рада на овој

студији путујем у Сарајево и остајем тамо по неколико дана.

Зарађени новац сам чувао све док га касније нисам потрошио на

градњу викенд куће на Рајцу.

За време док сам радио у Савезном заводу за привредно планирање, похађао сам наставу последипломских студија на Економском факултету у Београду. За период од скоро две године била су то веома напорна два радна времена, која су се настављала једно на друго све до касних вечерњих сати. Такође, док сам био у Заводу, припремио сам и највећи део моје докторске дисертације који сам бранио не дуго пошто сам напустио Завод. На одбрану рада су дошли бројни моји познаници из Савезног завода за привредно планирање.

На последњем спрату зграде био је смештен ресторан друштвене исхране, где се за релативно скроман новац могао добити не баш луксузни, али ипак пристојан оброк. То није био случај само са Савезним заводом, јер је у највећем броју тадашњих држевних или друштвених предузећа постојао систем друштвене исхране и то је, добрим делом, олакшавало живот и рад запослених. Много година касније, када су приватници преузели друштвена предузећа, та пракса је углавном укинута. Само у једном броју јавних или државних предузећа, углавном тамо где су се задржали Синдикати, ти ресторани су постојали и у време писања овог текста.

На ручак у тај ресторан долазили су мање или више сви

запослени, укључујући и руководство Завода. Некима од њих се

квалитет јела није много свиђао и то су углавном била она лица која

су себи могла да приуште, у материјалном смислу, много више од

осталих. Понекад су неки од ових запослених умели да направе и по

неки неумесан коментар, на који други нису обраћали много пажње.

Остала ми је у сећању једна жена која је увек користила прилику да

нешто приговори око јела и једном приликом је питала да ли на

јеловнику има јагњетине. Запослено особље у ресторану је кратко

одговарало да таквог јела нема. Међутим, један наш познаник кога

смо кратко звали „Лала” и са којим смо ми остали правили шале јер

је био по мало „ударен”, изнервирао се што је та жена испред њега

273

правила застој у реду за храну, и гласно јој је добацио „Та госпођо,

како можете сада да тражите јагњетину, та зар ви не знате када се

мркају овце”.

У Заводу сам имао неколико исписника са којима сам се

дружио у неким ретким слободним тренуцима или за време паузе за

ручак. Међу њима је био и Иван Јеремић, са којим сам заједно

завршио Економски факултет, затим Влајко Боровчанин и други.

Марика Јанић, удата за колегу Владу Јанића, обоје са исте године

факултета, радила је у сектору саобраћаја.

Влајко Боровчанин је имао интересантну животну причу. Као дете бројне сиромашне породице, одмах после рата је са својих шест година одведен у СССР на школовање у војним школама. Када је 1949. године донета Резолуција Информироа, био је малолетан и под образложењем да је у Југославији завладао капиталистички систем, није им омогућено да се врате у земљу и остали су све док се односи две земље, после смрти Стаљина а за време Никите Хрушчова нису поправили.

То је, према казивању Влајка, била једина група Југословена који је остала толико дуго у СССР. По повратку, понуђено им је да се изјасне шта би даље учили и касније радили, али ни једном од њих није омогућено да настави школовање у војној академији, за шта су се сви изјаснили. Такође им је речено да није пожељно да се заједно окупљају, што је значило да су дуги низ година били под будном присмотром власти која у њих није имала поверења због предугог боравка у СССР.

Влајко нам је причао многе догодовштине из војних школа у СССР. Тако једном, вежбајући на полигонима негде у хладном делу Русије, сви питомци су морали да облаче дебелу топлу одећу и обућу и да у паузама између часова наставе да трче да би се колико толико угрејали. Њихов официр је имао лагану летњу одећу и летње лаковане чизме и за време од пет до шест сати вежби напољу по мразу имао је обичај да стоји у месту, држећи руке на леђима. Касније им је речено да је овај официр дошао из Сибира где је и рођен и где су температуре још много хладније па су му мразеви у овим крајевима били нешто као пријатно пролећно време.

Године у Заводу су полако пролазиле, али један проблем ме је из дана у дан све више мучио. Годинама смо се супруга и ја, као подстанари, потуцали по туђим становима а моја очекивања да ћу

274

добити стан, због чега сам се и определио да дођем у Завод а не да останем на факултету, нису била ни близу остварења. У једном тренутку изгледало је да ће ситуација бити нешто лакша, јер сам се одлуком Завода привремено уселио у стан једног од заводских стручњака који је био на раду у Етиопији. У тај привремени стан, који је био скоро у центру града, близу Економског факултета, дошла је 1967. године из породилишта и наша ћерка Марина.

Изгледало је да је, што се становања тиче, живот почео да

поприма и своје лепе стране, све док из Етиопије није стигла порука

а затим и судска тужба са захтевом да се иселим из стана. Тај човек

се није враћао у Југославију али је свеједно инсистирао да му се

стан ослободи и после кратког оклевања Завода да ли да то

прихвати, саопштено ми је да морам под хитно да се иселим из

стана. Са поновним преласком у подстанаре, последња кап жучи се

излила и ја сам одлучио да напустим Завод и Београд и да се вратим

у своју кућу у Горњем Милановцу, да живим са својим родитељима.

Обавио сам разговоре у два предузећа, у Фабрици аутомобилских

делова „ФАД” и грађевинском предузећу „Градитељ” и био сам

примљен на оба места. Међутим, ни у једном од њих нису могли

или нису желели да испуне мој услов да запосле и моју супругу, која

је имала завршену средњу економску школу.

У току тих преговора, мој колега Иван Јеремић ме је обавестио да је Пословно удружење „Гимоба” из Ниша расписало оглас у новинама у коме нуди на продају станове на локацији Баново брдо и који треба да буду усељиви за годину дана. У то време мало ко се одлучивао да се задужује кредитима и да купује стан, јер је било много исплативије и једноставније добити станарско право и ући у државни стан али је за мене било извесно да ја тако нећу никада стићи на ред и нећу решити своје стамбено питање. Фреквенција републичких кадрова у Заводу била веома велика и они су увек били у предности, без обзира на то колико су дуго времена провели на раду у овој установи. Како није било великог интереса за добијање кредита за куповину станова, мени су у Заводу, можда осећајући по мало и грижу савести због принудног исељења из привременог смештаја, обећали да ће ме подржати код банака за дугорочне кредите, ако се одлучим за ово решење.

У суштини, никакав други избор нисам ни имао. Родитељи су

ме помогли да обезбедим сопствено учешће за куповину стана.

Мајка је извршила притисак на деду Вилотија да се прода њива у

275

Љигу, мада је сада њена цена била изузетно мала, а отац је код деде

Свете некако успео да обезбеди да се прода једна ливада на

Липовити, у Горњим Бранетићима. Срећа је да сам и ја у

међувремену имао нешто мало готовине и све то ми је омогућило да

се, уз помоћ Завода, задужим са четири велика кредита код банака

за куповину стана.

После неколико поскупљења изградње стана и прекорачења

рока завршетка станова од читавих две године, стан је завршен и

требало је да се након техничког прегледа изврши примопредаја

кључева. Тада се десило нешто што се само код нас може догодити.

Констатовано је да је по неколико станова на сваком од више улаза

спорно, јер су продати различитим купцима. Тог дана сам био

присутан кад су се ишчитавали бројеви тих спорних станова. Знао

сам да уколико је на том списку и мој стан са бројем 15, никада

више нећу моћи да решим стамбено питање у Београду. Рекао бих

да ме је Бог овом приликом погледао - број 15 није био на списку

спорних станова. У стан смо се супруга и ја уселили јуна 1972.

године, заједно са ћерком Марином и новорођеним сином Миланом.

Много година касније ми смо становали у другом стану, а овај стан

је продат за потребе почетка приватног бизниса Саше и Марине у

Пољској.

Са годинама, осећао сам да нешто не штима са мном и

Савезним заводом за привредно планирање. Као економиста нисам

био задовољан да се и даље бавим само математичким моделима а

да се за друге послове на време не оспособим, јер ми се чинило да

посао којим сам се бавио нема јасну перспективу. После десет

година рада у овој институцији и на овим пословима једноставно

сам све више осећао жељу да пробам и нешто друго. Зато, када ми је

Невенка Јанковић понудила да пређем у њен сектор у Републичком

заводу за привредно планирање Србије и да радим на пословима

запошљавања, нисам се много предомишљао. Невенка Јанковић је

пре тога радила у Савезном заводу али је због сукоба са генералним

директором прешла за помоћника директора у Републички завод.

Донео сам брзо одлуку да пређем у нову средину, али то код мене

никада није могло и да се тако брзо реализује. Тадашњи директор

Савезног завода за привредно планирање Борисав Јовић је на мојој

молби за споразумни прекид радног односа, поред свог потписа,

написао још само две речи „Не може” и то је остало у мојим

кадровским папирима. Учинио је то не због мене лично, већ опет

276

због неких својих нерашчишћених рачуна са Републичким заводом.

Морао сам да чекам шест месеци отказног рока, за које време су ме

људи у Републичком заводу коректно чекали.

Републички завод за привредно планирање Србије

У Републички завод за привредно планирање Србије прешао

сам 1. септембра 1974. године и остао сам до 15. априла 1976

године. Прешао сам на нове послове за мању плату него што сам

имао у Савезном заводу. То сведочи да је моје опредељење да

почнем да радим неке нове послове било веома присутно и

појачавало се са сваким даном чекања на отказном року на који ме

је натерао директор Јовић. Чак, за сво то време отказног рока,

користио сам прилику да понекад пређем у ту зграду на углу улица

Немањине и Кнеза Милоша где се на четвртом спрату зграде

налазио Републички завод док је на прва два спрата била смештена

Влада Републике Србије. У време писања овог текста, Влада

Републике Србије се проширила на сва четири спрата зграде, као и

на неке друге објекте у граду. У згради Савезног завода из кога сам

отишао, где се налазио још већи Савезни завод за статистику,

смештено је у време писања овог текста само једно од

министарстава Владе - Министарство финансија.

Одлазио сам на четврти спрат зграде да мојој будућој

директорки Невенки Јанковић потврдим да сам и даље намеран да

дођем код њих чим истекне шестомесечни отказни рок који ми је

принудно наметнут. Моја директорка Невенка Јанковић је била

веома културна, отмена дама, крупнијег стаса, која је знала свој

посао, али је умела и да се нашали на свој и наш рачун увек у

границама шале а никада злонамерно. Имала је истанчан педагошки

однос према својим сарадницима и умела је тиме да их мотивише на

рад. Ја сам је познавао из Савезног завода, иако тамо нисам имао

прилику да радим са њом. Била је удата за човека родом из Горњег

Милановца и због тога је, на неки начин, била мени наклоњена

говорећи да су сви Милановчани добри људи. И ако сам са њом

радио доста краће време него што сам желео, оставила је посебно

леп утисак на мене. Сећам се детаља када је надлежни министар за

привреду Србије био незадовољан неким мојим извештајем и

упутио ми је неколико омаловажавајућих речи. Невенка, чим је чула

за то, у мом присуству му је рекла да он нема шта да се расправља

277

са њеним сарадницима, већ да каже њој због чега је незадовољан а

она ће, ако оцени да је потребно, предузети потребне мере. Како је

министар био са њом у добрим односима, доживео сам нешто што

вероватно ни један службеник у то време а ни касније није доживео

- министар ми се извинио. Мени се то извињење баш и није много

допало јер сам знао да то није учинио због мене и да може то и да

ми запамти.

Ја сам у оквиру сектора Републичког завода за привредно

планирање Србије, водио ресор „запосленост, запошљавање и

продуктивност рада”. Моја је обавеза била да у све документе и

пројекције које су излазиле из Републичког завода, припремим и

унесем делове који су се односили на ову област. Могу рећи да ми

се тај посао допадао и да сам био доста добар у томе, јер обично

нисам добијао примедбе на свој део посла. Осећао сам да ми тај

посао одговара и мислио сам да ћу у овој институцији остати доста

дуго.

Од тог периода па надаље увек сам настојао да, колико могу,

останем у материји запошљавања. Наравно, моје обавезе су се

понекад преплитале и са неким другим задацима, али већ тада су

моје колеге и колегинице знали да ме треба консултовати ако је о

овој материји реч. Док сам био у Републичком заводу, бранио сам и

своју докторску дисертацију из ове области и велики број мојих

познаника из оба завода (савезног и републичког) је дошао да

присуствује мојој одбрани рада.

Једног дана ме је директор Завода, Милош Синђић, позвао и рекао да је чуо да сам се у Савезном заводу бавио математичким моделима и квантитативним пројекцијама развоја на бази тих модела. Кад сам му одговорио потврдно, питао ме је да ли бих направио једну такву пројекцију са основним привредним показатељима за Србију. Нисам сигуран да ли сам баш био одушевљен овом понудом, али пошто је рад у овој области био за мене још „свеж”, одговорио сам да бих то могао да покушам. То није за мене био тежак посао, радио сам то дуго времена пре тога и направио сам више таквих пројекција за Југославију и Босну и Херцеговину, али ја сам мислио да се таквим послом више нећу бавити. Ипак, одрадио сам то за период од можда два месеца. Директрор Синђић је био задовољан, али мислим да је то имало утицаја и на неке одлуке које су касније битно утицале на промену мог запослења.

278

У послу сам сарађивао са свим институцијама у Србији које су

се бавиле проблематиком запошљавања. Био сам стално делегиран у

тадашњој Републичкој заједници запошљавања (каснијем Заводу за

запошљавање, још каснијем Заводу за тржиште рада а много касније

Националној служби за запошљавање). Директор те Републичке

заједнице био је Влајко Стојановић, који ми је више пута нудио да

пређем код њега, за његовог помоћника и са већом платом. Знајући

колико је Републички завод био коректан према мени и да моје радно

место није попуњавао шест месеци колико сам ја био на отказном

року, никако нисам могао а ни желео да прихватим ову понуду.

Мислим да ме је моја шефица Невенка Јанковић још више ценила

када је сазнала да ове понуде нисам прихватио. Много година

касније, када сам био пензионер и заменик председника волонтерског

Удружења пензионера Националне службе за запошљавање, на

једном од седница овог удружења одржао сам говор поводом смрти

некадашњег директора Влајка Стојановића.

Одмах по преласку у Републички завод, Невенка ме је

упознала са свим запосленим у тој кући, што је био леп гест који је

сведочио о широкој општој култури мог новог руководиоца. Тако

нешто је било ретко и тада и касније и само су руководиоци који су

имали „шлифа” умели то на тај начин да покажу. Прелазећи из једне

у другу канцеларију изненадио сам се кад сам у једној од њих видео

лице које је раније било веома познато и присутно у политичком

животу Србије. Био је то Бора Павловић, доскорашњи партијски

челник града Београда који је, после Титовог обрачуна са српским

либералима, смењен заједно са Марком Никезићем и Латинком

Перовић, председником и секретаром ЦКСК Србије. Њему су нашли

ту ново анонимно радно место, удаљено од политике, где је касније

дочекао своје услове за пензију. У то време, то је чак био

неуобичајено хуман чин јер највећи број осталих „либерала”

годинама није могао нигде да се запосли.

Ја сам у канцеларији седео заједно са нешто старијим

колегом Миладином Весићем, који је био задужен за демографске

пројекције. Те пројекције су углавном преузимане од Републичког

завода за статистику и Весић се није баш „много претрзао” од посла.

На самом почетку је био веома ћутљив и нерасположен и мало је

контактирао са мном, али и са другим лицима. На крају сам га питао

да ли је он нешто љут на мене. Тада се мало „отворио” и рекао ми је

„Цимеру нисам љут него сам се због нечега замерио руководству а

279

не знам шта је у питању и сад вероватно могу да очекујем отказ”. Ја

сам по мало био збуњен и питао га на основу чега он мисли да је

тако. Рекао ми је да су директор и његови помоћници свакодневно

били у његовој соби и интересовали се за демографске пројекције а

сада су потпуно престали да долазе и да је то сигуран знак да му се

не пише добро.

Тек након овог одговора није ми ништа било јасно, али је та

збуњеност код једног Таковца трајала само пар минута „док неке

коцкице нису почеле да се слажу у мојој глави”. На моје питање ко

је пре мене седео за мојим столом одговорио је без воље да је то

била нека Јелена. Што се мене тиче, сад је само требало ствари

довести до краја и поставити их на своје место. Питао сам га

„Весићу, каква је била та Јелена, да ли је била лепа”. Скоро без воље

признао ми је да се причало да је то најлепша жена у Заводу. Тада

сам почео мом новом „цимеру” да отварам очи. „Весићу престани да

се бринеш, гарантујем ти да се уопште ниси замерио руководству”.

Он ме је тупо гледао читавих неколико минута да би на крају

процедио у пола гласа „мислиш”. „Не мислим Весићу него знам”.

Тада је мој цимер, по нашем обичају, доживео две ствари, једну

лепу и једну лошу. Лепа је била да му је постало јасно да није у

немилости директора и његових помоћника а лоша је била да му је

постало јасно да се они уопште нису занимали за његову

демографију. Кад сам извагао те обе ствари рекао сам себи да сам

ипак учинио једно добро дело.

У новом Заводу упознао сам нека стара и нека нова лица. Од

познатих лица, поред Невенке, ту је био и помоћник директора за

регионални развој Јован Вељковић кога сам знао са састанака из

Савезног завода. У Републичком заводу је, као статистичар са

средњом спремом, радила и Јовичина супруга Мирјана Вељковић

као и супруга мог бившег колеге Душана Динкића, Миросинка

Динкић. Због нечега мени непознатог, Невенка и остали помоћници

нису много волели свог колегу Јовицу Вељковића. Вероватно се ни

он није баш најбоље уклапао у њихово друштво а могуће је да су

били и по мало суревњиви на њега, јер је био неколико година на

раду у Етиопији као стручњак Уједињених Нација, што је понекад

волео да истиче. Било како било, једном су му прикачили неке, по

њима, сумњиве политичке активности и покренули су поступак да

се на партијској организацији Завода донесе одлука да се Јовица

искључи из Савеза комуниста. То искључење би, наравно,

280

резултирало његовим смењивањем са места помоћника директора,

што је вероватно и био циљ целе те акције. На партијском састанку

је било доста ћутања његових колега и колегиница, чак и из његовог

сектора, и одлука о искључењу је висила у ваздуху. Тада сам се ја,

на изненађење многих а посебно моје шефице Невенке, јавио за реч

и рекао да су оптужбе против Јовице углавном непроверене гласине

и да се тако не може доносити одлука већ да те гласине треба

потврдити или демантовати. Тако се састанак и завршио и никада

више питање партијске одговорности Јовице Вељковића није

стављано на дневни ред. Он ми је био захвалан док су Невенка и

остали били љути на мене али та љутња, срећом по мене, није дуго

трајала.

У слободно време, Невенка је умела да се шали са својим

сарадницима - Поповић Мирославом „Попом”, Соњом Пешић,

Миладином Весићем и са мном, тако да ми је време проведено у

овој институцији и по томе остало у пријатној успомени. Касније,

када сам, такорећи принудно, отишао из Републичког завода, чуо

сам да је Невенка изненада умрла и било ми је искрено жао због

тога. Невенка је волела да радно време почне неком веселом причом

коју је најчешће она или причала или подстицала друге на причу.

Једном је окупила око себе своје колеге помоћнике и почела причу

како јој се то јутро „набацивао” неки непознати младић. Био је

толико упоран, да га је она на крају питала „Па добро, шта ви

желите од мене”. „Како шта желим” одговорио је младић „па желим

да спавам са вама”. „А, то желите, чујте ја имам код куће једног

таквог који спава са мном, мени треба један који ће да буде будан”.

Други пут, како је испричала или измислила, после упорног

досађивања једног другог младића и кад му је запретила да ће да

зове милицију, он је рекао „Госпођо, молим вас немојте се љутити

на мене, нисте ви криви него ја, знате ја много волим да будем у

друштву старијих дама”.

Наш колега Поповић Мирослав „Поп” стално је причао о

свом плацу у Гроцкој где успевају лепе трешње и обећавао је да нас

одведе да то видимо и наравно да се наједемо и наберемо трешања.

Та прича је била толико честа да је Невенка, у време кад су трешње

стигле, на „Попово” изненађење, организовала да цео наш сектор

после радног времена пође у Гроцку. „Поп” нас је одвео на свој плац

на коме није било ни једно дрво трешње, а онда је рекао „А сад

281

идемо на комшијину трешњу, али ако се он појави сви бежите овамо

код мене”.

У то време сам имао свој први ауто, популарног „Фићу”, којим сам понекад ишао на посао, посебно ако је требало нешто брзо да обавим после радног времена. И управо кад сам у журби палио и кретао „Фићу”, „Поп” је нашао нешто да ме запиткује. Да бих му ставио до знања да журим, ја сам полако кретао ауто али је он и даље наставио да ми прича непосредно у отворен прозор сувозача. У једном тренутку престао је да прича и почео је да се дере из свег гласа. Усред те вике, зауставио сам ауто, изашао из њега и имао сам шта да видим. Десним предњим точком ја сам нагазио оба његова стопала тако да није могао да се помери и само је и даље викао. Морао сам брзо поново да уђем у „Фићу” и да га померим толико да је ослободио обе ноге. Више није остао да ме запиткује и срећом, није имао никаквих последица, осим што су га стопала болела још неко време. Од тада ме никада више није заустављао, нити прилазио мом „Фићи”.

Боравак у Републичком заводу био је карактеристичан по још неким догађајима који су чинили ту средину веома пријатном. Синдикат у Заводу је за празнике организовао путовања у неке од тадашњих источно-европских комунистичких земаља и та путовања су за нас из Југославије била интересантна, јер је све у тим земљама за нас било јевтино. Колико се сећам, ишли смо на пут у Пољску, Чешку и Мађарску и тамо смо боравили по неколико дана комбинујући разгледање градова са куповином по продавницама. Имали смо информације да ће тамо сваки наш покрет бити праћен, али нас то није интересовало јер смо имали леп провод за мале паре. Много година касније све то се наравно променило.

Све у свему, боравак и рад у Републичком заводу за

привредно планирање је био веома пријатан и по питању рада и

дружења, и ја сам био убеђен да ћу у тој средини остати много дуже,

а остао сам много краће него што сам желео.

Једнога дана зазвонио је телефон на мом столу и са друге стране жице чуо сам глас „Овде Бошковић, друже Мијатовићу, дођите сутра у моју канцеларију у десет часова на разговор”. Човек је очигледно био изненађен и по мало увређен кад сам га питао који Бошковић и где то треба да дођем. Очигледно да сам ја био један од ретких саговорника који није знао о коме је реч. Кратко ми је рекао да треба да дођем у зграду Централног комитета Савеза комуниста

282

на Новом Београду, на девети спрат и рекао ми је и број канцеларије а затим је спустио слушалицу.

Отишао сам до моје шефице Невенке, испричао јој мој

телефонски разговор и питао је да ли зна о чему може да се ради и

какав то разговор може да буде. Рекла ми је да је Бошковић

Добривоје био шеф кадровског оделења у ЦКСК Србије и да овај

позив може да значи само једну од две могуће опције. Прва, да сам

виђен да пређем на неко друго радно место а друга да сам нешто

изузетно велико забрљао и да ми ту нико не може помоћи.

Сутрадан кад сам се срео лицем у лице са Бошковићем разговор је текао овим следом. „Друже Мијатовићу, ти треба да пређеш на рад овде код нас, ми смо све потребне провере извршили и треба да даш само своју формалну сагласност. Можеш да пређеш за неколико дана” А потом је у пола гласа додао, као што је то вероватно чинио доста пута „Али, наравно, ми не очекујемо да не даш своју сагласност”. Био сам више него запањен. Ја никакав нови посао нисам тражио, а поготову га не бих тражио у Централном комитету Савеза комуниста. Једва да сам успео да питам „Па шта бих ја то овде радио”. На то је кадровик окренуо један телефон и за пар минута у собу је ушао један високи човек, нешто старији од мене, касније сам сазнао да се и он презива Бошковић. „Објасните другу Мијатовићу шта ће он радити код вас”. Други Бошковић, чије име је било Благоје и који је био начелник оделења у коме сам „ја био виђен” почео је да прича, али ја сам чуо сваку другу или трећу реч од онога што је он говорио. Кадровику је очигледно било доста разговора, прекинуо га је и саопштио ми да најкасније сутра или прекосутра морам да му телефоном дам одговор да ли пристајем да пређем на ново радно место.

Вратио сам се више него ошамућен у мени тек сада драги

Завод. Код Невенке је било неколико њених колега помоћника и сви

од реда су ми рекли да и не помишљам да не прихватим понуду јер

ако то урадим ни радно место у Заводу ми неће бити сигурно.

Невенка се већ поздрављала са мном уз гласну изјаву да јој је жао

што одлазим. Мени је свакако било више него жао.

Неколико месеци касније, из треће руке сам сазнао да је

стручни сарадник у том одељењу отишао на другу дужност. Неко од

партијских лидера је тражио од мог директора Милоша Синђића да

му препоручи неког млађег „писменијег” сарадника и он је

предложио мене. Приступило се провери по основу политичке

283

подобности и ја бих вероватно отпао као кандидат да је у Горњем

Милановцу и даље била на власти стара кадровска структура, која

ми није дозволила ни да идем у школу резервних официра и која је

после рата одузела чин поручника мом оцу. Имао сам пех да

партијски секретар у општини буде мој друг из гимназије

Јаковљевић Миломир који се изненадио кад му је стигао захтев да

да карактеристику за мене па ју је, као што ми је касније причао,

„дебело накитио”.

Председништво ЦКСКЈ - стручна служба

Централни комитет Савеза комуниста Југославије је био

последње место где сам желео да радим. Имајући у виду да сам

релативно касно и готово под принудом примљен у Савез комуниста

и да су моји родитељи и дедови били опредељени за неке друге

политичке опције због којих су и малтретирани од стране

комунистичких власти у Горњем Милановцу, никако ми није ишло у

главу да ја, њихов син и унук, морам да радим у централном

партијском органу Југославије, па макар и у обичној стручној

служби.

Очигледно да се судбина још једном поиграла са мном кад

ми је одредила такав пут и правац. Са друге стране, било је то такво

време, а то су ми казали и многи моји познаници, да нисам смео да

упутим ни наговештај неког неслагања или резерве да прихватим

оно што ми је игром случаја стављено у избор. Да сам то учинио,

тешко да бих могао да нађем било какав посао јер би у мом

персоналном досијеу била присутна „карактеристика” која би ме

пратила дуго времена, све док је Савез комуниста био арбитар у

одлучивању у свим питањима рада, запослења па и приватног

живота људи. Речено ми је да то не би била „карактеристика” неке

партијске организације у општини, већ би она долазила са највишег

места. Уосталом, имао сам прилику да се у то касније уверим баш

радећи у стручној служби ЦКСКЈ, када сам сасвим ненамерно и

случајно такао у сујету једног од партијских моћника.

С обзиром да сам претходне разговоре имао у ЦКСК Србије,

читаве две недеље био сам у убеђењу да радим баш у овом органу

док ми неко од мојих нових колега у стручној служби, односно у

њеном економском одељењу, није рекао да је то стручна служба

ЦКСКЈ. Ту сам провео време од 16. априла 1976. до 31.октобра

284

1980. године. Канцеларија ми је била на 13. ом спрату познате

зграде на Новом Београду где су на савезном и републичком нивоу,

поред Савеза комуниста, били и Социјалистички савез и Савез

омладине а можда и још неке организације. Сво време мога рада у

економском одељењу, собу сам делио са Славољубом Станићем -

Славком, веома пријатним и мени драгим колегом мојих година,

родом из околине Шапца, што ми је доста олакшало прилагођавање

једној другој средини, толико другачијој од оних на које сам

навикао.

СА САРАДНИЦИМА У СТРУЧНОЈ СЛУЖБИ ПРЕДСЕДНИШТВА ЦКСКЈ

У одељењу су, поред нас двојице, били још: Благоје Бошковић, начелник оделења који се водио као кадар Црне Горе, Мишо Цимерот из Босне, Тодор Георгијевски и Лидија Радоњић из Македоније, док су остали, Момир Раичевић и Зорица Поповић били из Србије, као и Славко и ја. По годинама смо били слични, мада су Благоје, Тодор и Зорица били нешто старији. Одељењу је припадао и Жарко Јокић, мој колега са Економског факултета, родом из Црне Горе, који је био шеф кабинета Воје Срзентића, представника Црне Горе и члана Председништва и Извршног Бироа ЦКСКЈ.

285

За време мог рада у стручној служби ЦКСКЈ највише сам

времена проводио у друштву са Славком Станићем а виђали смо се

и много година касније, кад смо обојица били на неким другим

радним местима. Био је то веома пријатан човек, а нас двојица смо

имали пуно тема за разговоре. Многе послове смо одрадили и у

дуету, посебно бројне говоре за наступе политичара на партијским

конгресима и другим значајнијим скуповима. Причали смо и о

стварима личне природе, о породицама и деци, измењивали шале на

наш и туђи рачун. Када је у одељењу формирана група и ја

постављен за руководиоца групе, утицао сам да се формира још

једна група којом је руководио Славко. Он ми се реванширао много

касније када ми је помогао да се моја супруга Љиљана запосли у

спољнотрговинском предузећу „Руднап”. Славко је много година

касније, био савезни, а касније и републички секретар за финансије,

био је саветник у нашој амбасади у Москви а у пензију је отишао

као дугогодишњи директор „Привредног саветника”. У овој

последњој фирми наставио је да ради, чак и у време писања овог

текста, као хонорарни сарадник.

Сећам се његове приче, коју је редовно доносио из свог

родног места. Његов ујак га је увек пред супругом и децом на првом

сусрету питао зашто га нека његова ранија девојка из тог места и

даље зове ујка. На молбу Славка да то више не помиње он је свечано

обећавао да то неће чинити, да би му следеће године пред

породицом опет постављао исто питање.

Наш начелник Благоје Бошковић је био више колега него шеф, мада нам је често преносио задатке од неког партијског челника. Када је 1979. године умро мој отац Здравко Мијатовић, он је довео неколико сарадника из сектора на сахрану у Горњи Милановац што је био веома леп гест. У слободном времену волео је да иде на пецање и једном се није вратио са пецања. Нашли су га мртвог, после срчаног удара, а може се само нагађати да ли би остао жив да му је пружена благовремена медецинска помоћ. Ненадано је касније умро и мој школски друг Жарко Јокић, који је тада био на месту директора Градских посластичарница у Београду.

Наше одељење је понекад сарађивало са другим

одељењима у припреми неких радова који су имали шири а не само

економски значај и кроз ту сарадњу сам имао прилике да упознам и

бројне друге сараднике у стручној служби. Један од тих сарадника

био је Борислав Милошевић „Бора”, старији брат Слободана

286

Милошевића секретара ЦКСК Србије а касније и председника

Југославије и Србије. Била је то доста пријатна особа за сарадњу, а и

пре тога и касније је доста времена проводио у Москви.

Интересантно је да су рођена браћа Борислав и Слободан били на

различитим кадровским листама, Бора на листи Црне Горе а

Слободан на листи Србије. Сарађивали смо и са економским

оделењем ЦКСК Србије, посебно у заједничкој припреми стручних

материјала за републичке партијске конгресе. Са неким од ових

колега, посебно са Миланом Вујовићем, сусретао сам се годинама

касније, када је он радио у банкарству.

Једном недељно, а чешће ако је у питању био неки пут Воје

Срзентића, овај политичар, коме је на расположењу било наше

економско одељење, држао је са нама кратак састанак, на коме су

утврђивани задаци одељења у вези са његовим обавезама. Уколико

за то није имао времена, задатке је преносио преко начелника

одељења Благоја Бошковића. Поред Воје Срзентића, одељење је

опслуживало и другог члана Председништва ЦКСКЈ, Мунира

Месиховића, који је дошао из Босне и Херцеговине.

ВОЈО СРЗЕНТИЋ, СТАНЕ ДОЛАНЦ И МУНИР МЕСИХОВИЋ – ЧЛАНОВИ

ПРЕДСЕДНИШТВА ЦКСКЈ И ЈУГОСЛАВ СА КОЛЕГАМА САРАДНИЦИМА

287

На првом састанку, коме сам присуствовао само неколико

дана пошто сам дошао у стручну службу, Војо Срзентић је кратко

изложио неку платформу за путовање у Хрватску и питао нас да ли

имамо неких примедаба или сугестија. Сви су ћутали, а мени је

много касније постало јасно да је то ћутање означавало строгу

хијерахију, јер никоме није падало на памет да предлаже

кориговање замисли шефа. Не познавајући тај строги обичај, ја сам

се јавио за реч и читавих 10 минута излагао неке своје идеје, док

нисам приметио да ме сви око мене запањено посматрају очекујући

да ће ми се ко зна шта догодити. Срзентић је био човек који је

итекако држао до хијерархије, али ме је пажљиво слушао, не

прекидајући ме. Када је отишао, мој начелник и остале колеге су ми

рекле да се тако не сме радити и да морам под хитно да коригујем

своје понашање ако мислим да наставим да радим у тој средини.

Међутим, Срзентићу се очигледно допало нешто од онога што сам ја

предлагао, јер је само пола сата касније стигао његов налог да се

припремим и да ја идем са њим на пут уместо његовог шефа

кабинета. Од тог дана па све док Срзентић, након годину дана, није

отишао на другу дужност, тражио је да стално идем са њим на

путовања која су била баш честа и да након повратка припремим о

томе званичну писану белешку.

Воја Срзентић никада није имао непосреднији однос са мном

јер је држао до хијерархије, али је са њим било пријатно радити јер

је очигледно ценио моје умеће да му олакшам стручне наступе на

разним скуповима. Када је он отишао са места члана

Председништва ЦКСКЈ задуженог за економска питања, на његово

место је дошао Мунир Месиховић из Босне и са његовим доласком

за мене су отпочели лоши дани, који су неколико година касније

резултирали и мојим одласком из ЦКСКЈ.

Мунир Месиховић је био крајње несигуран, али и веома

сујетан човек. Веровао је само неким лицима која нису била у

нашем одељењу, али које је он редовно ангажовао када смо имали

било какав значајнији посао. Мени је било много лакше сарађивати

са тим људима него са њим непосредно. Месиховић је за разне

техничке и организационе послове преузео нашег колегу и свог

земљака Мишу Цимерота, са којим сам такође имао веома добре

односе. Међутим, било је послова где ме је Месиховић ангажовао и

непосредно и такав рад је за мене био право мучење. Он наше

текстове није ни читао, они су за њега унапред били мало или

288

нимало употребљиви. Сећам се детаља кад је код мене прорадио

инат, па сам му као шесту верзију текста подметнуо прву коју је

одмах на почетку одбацио, а коју је сада прогласио ваљаном

рекавши да сам га коначно разумео и да сам направио текст који му

одговара. Наравно, то никоме нисам смео да кажем осим мом колеги

Славку Станићу, да бисмо се бар слатко смејали на нашу муку.

Поред нас, сарадника, Месиховић је ангажовао за те послове

и сараднике са стране. Највише поверења је имао у Нисим Конфина

који нам је код израде разних текстова практично био шеф уместо

Благоја Бошковића. Када сам радио текст за Конфина, за мене је то

било право олакшање, јер је он био разуман човек, који је знао шта

хоће и, што је за мене било још важније, преузимао је на себе улогу

директних контаката са Месиховићем.

Мање контаката од Конфина, Месиховић је имао и са Ђорђем

Кончаром из стручне службе ЦКСК Србије и Драганом Васиљевићм

из ССНРЈ. Стицајем околности, овај други, Драган, био је син мог

давнашњег познаника Василија Васа „Кајмакчара” из ПИК

„Такова”, односно представништва у Београду у Скадарској улици,

када сам као студент бесплатно користио превоз камионима

предузећа у којима су радили Васо и мој отац Здравко Мијатовић.

Кончар нам је једном приликом испричао своју веселу догодовштину када је путовао са делегацијом у СССР. Делегација је отишла у неку забиту сибирску област и како је очекивао порођај жене у Југославији јавио јој је телефон објекта у коме су били. Жена је касније назвала телефоном и домаћин их је прекинуо на састанку рекавши „Друже Кончар тражи вас ваша жена из Југославије на телефон”. Кад се вратио са разговора, сви из делегације су га „бело" гледали да би најзад један питао „Па како те нађе у овој забити”. Кончар је одмах „укопчао” и одговорио „Не знате ви моју жену, та би ме нашла и да смо отишли и на месец”.

Далеко највећи део времена рада код Месиховића цело наше одељење и сарадници које је ангажовао са стране проводили су мењајући и допуњујући његове раније говоре, које је он желео да сложи и објави као књигу. За те послове није се либио да формира радне групе, које су недељама биле лоциране у некој од вила у ближој или даљој околини Београда, најчешче у тзв. српској вили на Опленцу, близу маузолеја Карађорђевића. Био је то некадашњи летњиковац краљевског пара, са комплетном послугом. Нико није

289

смео да Месиховићу приговори за такво расипничко понашање, вероватно из разлога што су и неки други чланови Председништва ЦКСКЈ радили сличне ствари. На идеју да објави књигу својих накнадно измењених и допуњених говора, Месиховић је дошао када је такву књигу објавио његов земљак и партијски колега у Председништву Тодо Куртовић.

Вилу на Опленцу су користиле и многе друге радне групе у

органима Федерације. Једном приликом, са нама је у истом објекту

боравила и група из Владе, односно Савезног извршног већа. Не

сећам се више ко је био руководилац те групе, али се сећам његовог

духовитог одговора на питање Месиховића да ли им смета што је и

наша група била са њима. Уместо кратког одговора испричао је

причу: „Једнога дана у једно село недалеко од Београда дошао је

патријарх, а да се ни у доласку ни приликом боравка није јавио

локалном попу. Овај је након његовог одласка дошао у Београд да

пита власти зашто је његов поглавар долазио у његову парохију.

Одговорили су му, вероватно збијајући шалу са попом, да је долазио

да гледа плац за викендицу коју би тамо градио. Сав успаничен поп

је замолио власти да му не дају плац, а на питање зашто одговорио

је - па како би вама било да морате да будете стално заједно са

људима из ЦКСКЈ”.

Једном приликом, на таквом приватном послу за Мунира

Месиховића смо у рану јесен били чак у Херцег Новом, закупљујући

поред соба и сале за рад. Обично смо тада, поред тог основног

задатка припремали и „некакве уводне тезе” за неки будући

партијски конгрес или конференцију што је уствари било само

покриће за први посао. Сећам се сцене када је нас скоро двадесет

седело у огомној сали, лицем окренутим према огромним стакленим

вратима иза којих су биле стрме степенице којима су силазили гости

хотела на купање на градској плажи. Месиховић је једини био лицем

окренут према нама, а леђима том степеништу.

Месиховић нам је излагао тезе које је требало да преточимо у писане текстове, а за то време је група младих и лепих Швеђанки у крајње оскудним купаћим костимима, силазила низ степенице иза његових леђа. У једном тренутку је приметио нешто до тада потпуно незамисливо, да га нико не слуша, већ да гледамо некуд поред њега. Када се окренуо и видео групу лепих дева које се ломе у телу силазећи низ стрме степенице у високим штиклама и минијатурним бикинијима, потпуно је полудео, добивши пурпурно

290

црвену боју лица за коју кажу да може представљати прединфарктно стање. Отрчао је прво у један а затим у други крај сале вукући за собом тешку драперију, све док нам није потпуно затворио видик. Нас свих двадесет је сагло главе да не би приметио како се из петних жила упињемо да не праснемо у смех, јер би то за њега, а затим последично и за нас било још страшније.

Понекад су на партијском нивоу формиране комисије чији

задатак је био да испитају неке крупне малверзације у друштву и

привреди. Ја сам уверен да су такве комисије формиране директно

по налогу Јосипа Броза Тита или бар уз његову непосредну

сагласност, јер су након завршетка њиховог рада обично смењиване

неке до тада значајне партијске личности. Иначе, ја сам само у два

наврата имао прилику да Тита и непосредно видим у тој згради са

пристојне удаљености, јер је он у њу веома ретко долазио.

Сасвим је могуће да се код формирања ових комисија радило

и о обичном обрачуну са неким партијским кадровима, па је за то

требало неко формално покриће у неправилностима које није било

тешко пронаћи. Комисија се формирала на нивоу ЦКСКЈ, од

чланова Председништва, али су њени чланови били и из других

органа, обично Савезног извршног већа. Ако је Мунир Месиховић

био председник те комисије, он је остављајући на страну све резерве

према мени, одређивао да ја будем секретар те комисије, што ми

није било баш сасвим јасно. Секретар је, поред организационих

питања, имао и неке друге задатке, посебно сажимање закључака из

дугих расправа чланова, па је Месиховић вероватно сматрао да ја то

могу да обавим.

Посебно се сећам рада у две такве комисије у којима сам

одређен да будем секретар. Једна је имала задатак да испита зашто је у

Словенији дошло до неке неовлашћене емисије новца, у чему су

суделовале Народна банка Словеније и тадашња Мариборска банка.

Друга комисија је формирана да би испитала зашто је у једном периоду

дошло до великог броја удеса у ваздушном саобраћају Југославије,

посебно после погибије Џемала Биједића, председника Савезног

извршног већа. Рад ових и сличних комисија обично је трајао око два

месеца, вероватно док се у партијским и другим врховима не одлучи

кога од дотадашњих руководилаца треба сменити.

Када је реч о комисији која је имала задатак да испита неовлашћену емисију новца, остале су ми у сећању неке ствари које

291

сам могао погрешно да протумачим као високо подизање мога рејтинга. Наравно, ја сам знао да то није случај. Бројни функционери који су се осетили прозваним у овом процесу и који су се бојали да ће се он лоше завршити по њих, однекуда су нашли податак да сам ја секретар комисије. Како, изгледа, нису ван редовних састанака и саслушања смели да утичу на неке чланове комисије, они су се определили да убеђују мене да су невини у целом том послу. Била су то доста звучна имена тадашње југословенске сцене, која су ме непрекидно звала на службени и кућни телефон и молили ме да их саслушам, указујући на своју невиност. Наравно, када је комисија завршила свој рад и када су, независно од ње, донете неке унапред припремљене одлуке, ти телефонски позиви су престали.

За мене је много озбиљнији био рад у комисији која је

испитивала узроке честих саобраћајних удеса у југословенском

ваздушном саобраћају. Пошто је то била партијска комисија,

договор је био да се уђе у увид и у Титову ескадрилу, мада се

наравно знало да то чинимо само из формалних разлога. Месиховић

и ја смо отишли код тадашњег комаданта југословенског војног

ваздухопловства у Земуну. Пошто је извештај о лету тзв.

„јединице”, тј авиона са којим је Тито летео, био веома велики и

није се могао препричати на једном састанку, договорено је да нам

се позајми тај извештај док га погледамо у згради ЦКСКЈ. Наравно,

предочено нам је да сваког тренутка тај извештај мора бити у

великој челичној каси, да кључ од те касе може имати само

Месиховић и да соба где је та каса мора бити ослобођена свих лица

која су евентуално у њој. Месиховић је узео тај извештај, понео га

са собом, оставио га у неку касу коју и ја нисам знао где је и никада

га нисмо ни гледали.

Независно од извештаја, на састанку код команданта

ваздухопловства смо сазнали пар ствари које су и омогућиле да се

касније изведу закључци комисије. Ту сам сазнао да је, пре сваког

Титовог пута авионом, а он није волео да њиме путује, претходно на

тој траси летео други исти такав авион, који је симулирао лет.

Друго, код лета у несврстане земље највећи проблем су били пилоти

те земље који су у знак поздрава пресретали Титов авион и желећи

да се направе важним прилазили Титовом авиону много ближе него

што се то по прописима сме. То је вероватно и био разлог, поред

страха од авиона, што је Тито у највећој могућој мери избегавао

путовања авионом. Ту смо и сазнали кључни податак да је велики

292

број несрећа био при преласку са клипних на млазне авионе. Код

клипних авиона брзине су биле много мање и пилоти су својим

интервенцијама успевали да избегну опасне ситуације. Код млазних

авиона, иначе веома стручни пилоти су продужили да се више

ослањају на своје интервенције а мање на инструменте и то при

много већим брзинама није било успешно, па су се авиони рушили.

Било како било, после око месец дана, када је војно

ваздухопловство затражило назад свој извештај, Месиховић који је

потпуно заборавио на њега, позвао ме је и тражио да му донесем

извештај. Кад сам му рекао да је извештај остао код њега, потпуно је

полудео. Рекао ми је да сам моментално суспендован и да ћу ићи на

саслушања док не признам коме сам дао извештај, а после тога да

рачунам на дугогодишњу робију. Недељу дана, сваког јутра се

понављала иста сцена. Претио ми је на све могуће начине и рекао ми

је да је већ надлежнима дао информацију да сам ја изгубио или

некоме дао извештај. Ја мислим да он то, наравно због себе а не због

мене, није урадио јер би неко већ дошао по мене. Седмог дана ме је

позвао у свој кабинет и широко насмејаног лица ми рекао да је у каси

нашао извештај тамо где га је и оставио. Дозволио је себи овога пута

да ми се чак и извини. Мени је тек тада пукао филм и ризикујући све,

одговорио му да ми се од сада само службено обраћа, а никако

приватно и да не треба више један дугоме ни добар дан да кажемо.

Што није предузео мере против мене, а сигурно је то могао да учини,

разлог је вероватно што је сматрао да бих ја рекао шта је стварни

разлог а онда би му се колеге у Председништву смејале. Након овога

сам одлучио да тражим другу службу и само је требало да то учиним

некако неприметно, не скрећући пажњу на себе.

Са већином других чланова Председништва нисам имао овакво лоше искуство, али са једним од њих јесам. Једног дана позвао ме је у своју канцеларију Добривоје Видић, тада практично први човек кадровске политике у Србији. Он је ову функцију у Србији имао без обзира што је формално радио у ЦКСК Југославије. Понудио ми је да будем његов шеф кабинета, јер је његов дотадашњи отишао на друге послове.

Да сам прихватио ову понуду, вероватно би моја политичка каријера била узлазна, бар док је Савез комуниста на власти. Био сам потпуно свестан те чињенице, али и тога да се Добривоје Видић никада није бавио привредом. Тренутно је радио на некој књизи о штрајку железничара 1920. године и вероватно је требало да се на

293

том послу ангажујем. Ја о томе, наравно, нисам имао ни знања а ни воље да почнем, после толико година, да се бавим тим послом. Сигуран сам да већина мојих колега не би тако резоновала, већ би без речи прихватили понуду знајући да је то степеница за каснији брзи успон њихове каријере. Ја то нисам учинио, јер сам већину ствари у животу непотребно примао к срцу, ако је била тежа патио сам или био узнемирен, а све су то велики минуси да би се неко бавио политиком и био успешан у њој.

Био сам свестан да би ми сви моји познаници поново

препоручили да прихватим ову понуду. Сасвим је могуће да бих ја

касније, уз његову подршку, могао да бирам посао у Србији. Свега

тога сам био свестан у том тренутку, али сам одлучио другачије,

свестан свих могућих последица по мене. У том сасвим кратком

тренутку одлучио сам да партијски живот, па ни политика у целини,

нису за мене и да уствари никада нису ни били. На најљубазнији

могући начин рекао сам да сам почаствован понудом, али да сам

сигуран да он неће имати много користи од мене, јер сам ја цео свој

радни век радио у области економије и запошљавања.

За неког човека другачијег од Видића то би било

задовољавајући одговор. Међутим, неки од високих политичара у

Србији, можда не сви, међу које је спадао и Видић, очигледно су

размишљали на други начин. Он једноставно није био спреман да

такав дијалог води са сарадницима, они су могли само да прихвате

оно што они предлажу. Такао сам у сујету једног моћника и од тог

тренутка, а у то сам могао експлицитно да се уверим на неким

примерима касније, скинут сам са свих кадровских листа у Србији.

Моји службени путеви су били и са другим политичарима,

који су били различитих карактера и са којима се могло лакше или

теже сарађивати. Они су можда имали различите улоге у политици

мада су, готово сви, поготову старији кадрови, верно и без

размишљања извршавали све Титове налоге. Припремао сам

извештаје за Петра Стамболића и Драгољуба Дражу Марковића,

Видоја Жарковића, Марка Орландића и друге руководиоце радних

група у којима сам ја био секретар и задужен да направим белешку

са којом ће се сви чланови групе сложити. Већина њих није имала

много примедаба на моје текстове, или их је мрзело да се тиме баве.

Рад са Марком Орландићем из Црне Горе оставио ми је добре

успомене, јер је тај човек био један од ретких који је настојао и

успевао да се спусти на ниво сарадника. На пар састанака највиших

294

руководилаца у Југославији на које сам ишао са њим да припремим

белешку, инсистирао је да седим са њима, а не са стране као што је

био обичај и да узимам учешће у дискусији, што је заиста била

реткост. На крају свог мандата, када се припремао да иде на

дужност амбасадора у Москви, позивао је да неко из нашег одељења

дође у амбасаду као саветник. Кад сам му рекао да ја не долазим у

обзир јер незнам руски језик, сасвим озбиљно ми је одговорио

„Научићеш”. У амбасаду у Москви касније је отишао Славко

Станић. Сарадња са Станетом Доланцом била је посебно тешка и

заморна. Он је сматрао да, као секретар Извршног бироа, има вишу

функцију од свих осталих чланова и тако се и понашао, а са

сарадницима готово да није ни комуницирао јер за тако нешто није

налазио времена. Кад сам, при крају свог боравка у стручној служби

Председништва ЦКСКЈ, настојао да некако решим свој стамбени

проблем он је, и не знајући о ком се сараднику ради, био изричито

против, и ја сам знао да свој одлазак из те средине морам

максимално да убрзам.

За време мог боравка у овој средини, имао сам са мањим

радним групама неколико путева у источно европске земље Пољску

и Чехословачку. То су биле радне или како су их звали студијске

посете комунистичким партијама тих земаља и мој задатак је, као и

увек, био да припремим извештај са тих путева. Посебно ми је остао

у памћењу пут у Пољску, где смо остали скоро три недеље,

настојећи да за то време обиђемо скоро сва војводства Пољске. Био

је то буквално пут на точковима, али смо имали привилегију да нас

главни кустоси музеја упознају са културним и историјским благом

ове земље. Неколико пута нам је организовано спавање у старим

замковима, што је био веома леп доживљај.

У радној групи која је боравила више дана на Брионима имао

сам прилику да упознам Милоша Минића. Подсетио сам га да је он

ишао у исти разред гимназије у Чачку са мојим оцем Здравком

Мијатовићем пре Другог светског рата. Сетио се тог догађаја, али се

није више задржавао на њему нити га је коментарисао, па наравно и ја

нисам хтео да више говорим о ономе што ми је отац причао о њему.

У наше економско одељење једног јутра је дошао нови члан

Председништва ЦКСКЈ из Хрватске. Мислим да је то био Душан

Драгосавац. Био је то човек за кога би се могло рећи да је био „на

ноте”, сав углађен, са манирима који су нама деловали извештачено,

295

човек са којим нисмо смели да причамо ни шале. Пристао је да са

нама, док смо му објашњавали чиме се бави наше одељење и како

му можемо бити од користи, попије заједничко пиће. Сви ми смо,

као што је то био обичај сваког јутра, поручили кафе, док је он

наручио чај. Куварица која је сваког јутра доносила кафе знала је да

са нама прича вицеве, али није знала да имамо тако „високог” госта.

Како је са обе руке носила пун послужавник кафа, обавезно је

ударцем ноге отварала врата, што је учинила и овога пута, уз гласно

питање „А који то педер пије чај”.

За време партијских конгреса и конференција које су одржаване између конгреса, некадашњи партијски и синдикални лидер из Титовог ратног времена, а тада „заслужни” пензионер Светозар Вукмановић „Темпо”, писао је бројне прилоге које је слао партијским форумима и у којима је, по његовом дубоком уверењу, предлагао „спасоносна решења” за привредни развој земље. Вероватно се тиме бавио као свакодневном активношћу, јер су на десетине ових прилога уредно стизали. Неко, можда и сам Тито, је обавезао партијске функционере да те прилоге прочитају и да му формално и љубазно одговоре, а како ови нису имали ни времена ни расположења да то чине, обавезно су мене задуживали да све то ишчитам и напишем у њихово име одговоре. Мени је било занимљиво да читам ове прилоге, јер је „Темпо” веома детаљно образлагао зашто је у привреди долазило до застоја и како он види путеве изласка. Залагао се за утврђивање односа међу ценама основних производа, затим како треба централизовати средства акумулације и на које приоритете их улагати, као и низ других мера које су биле у примени код моје некадашње организације Савезног завода за привредно планирање и то у првим његовим послератним годинама. Моји ставови по тим текстовима били су веома коректни, али ко је хтео да чита могао је видети да сам ја у одговорима излагао основне принципе тржишне економије, тако да оба приступа, и Темпове тезе и моји одговори, очигледно нису били прихватљиви, први зато што су били превазиђени а други зато што још није сазрело време за њих. Очигледно да ни Темпове предлоге ни моје одговоре нико није ни читао и они су смештени у неке фасцикле које су значиле да је испуњен налог да се Темпу одговори. Касније, сви ти папири су највероватније бацани.

У стручној служби Председништва ЦКСКЈ био сам и у време

када је стигла вест да је умро Јосип Броз Тито. Пре тога смо морали

да дежурамо, у самој згради на Новом Београду, али и код куће.

Наравно, то дежурство није имало никаквог смисла, али неко је тако

296

одредио и о томе није могло бити дискусије. Цела јавност у земљи,

па тако и ми, је свакодневно обавештавана да се Тито опоравља и

нико није смео ни да помисли а камоли да изрекне гласно да ће се

ова болест кобно завршити.

Мени су јавили вест о смрти Тита кад сам био код куће и као

и сви други сарадници у служби, морао сам одмах да дођем у зграду

ЦКСКЈ. Очекивали смо некакву поделу дужности, али тамо сам

имао прилику да видим потпуну дезоријентацију, како високих

партијских функционера, тако и нас сарадника, који смо целу ноћ

бесциљно преседели у нашим канцеларијама. Једноставно, нико у

том моменту није знао шта треба да ради, нити му је ко то умео да

каже.

Коначно, када је ковчег са Титовим телом био у Савезној

скупштини, и када се видело да брзе сталне промене почасне страже

не функционишу баш најбоље, нас сараднике су одредили да кад год

једна почасна стража одлази, нас шесторица сарадника брзо станемо

на њихова места, све док нека друга делегација са домаће сцене или

из иностранства није дошла на ред да одстоји својих неколико

минута. Имао сам прилике, због тога, да десетинама пута са још

неколико својих колега, држим „почасну стражу”, а као успомена

ми је остала и једна фотографија. Тада сам имао прилику да из

непосредне близине видим већину иностраних државника, који су из

разних земаља дошли на Титову сахрану. Истовремено, док смо ми

сарадници били покрај одра или ту у непосредној близини да

„ускочимо ако затреба”, поред одра је ишао километарски мимоход

од стотина хиљада људи.

Већина присутних су плакали, као мала деца која су добила добре батине а нису биле ретке сцене кад је обезбеђење морало да склања људе који су поред одра доживљавали прави стрес. Све то је трајало неколико дана. док ковчег најзад није однет и смештен у „Кућу цвећа” која је годинама касније постала право светилиште и где су такође стотине хиљада људи долазили да одају пошту „великом вођи”. Много касније долазиле су разне делегације и групе да обиђу Титов гроб на дан његове сахране или рођења. Интересантно је да се код мене никада није јавила жеља да посетим „Кућу цвећа”.

Наше одељење је имало непосредније односе са мањом групом функционера из Словеније које су предводили Миран Потрч и Мартин Млинар. Тај непосреднији однос се огледао у томе што

297

смо сваке среде, када се радило два сата дуже него осталим радним данима, одлазили, на њихов предлог, на ручак у рибљи ресторан „Шаран” на Дунавском кеју, на рибљу чорбу и рибљи („фиш”) паприкаш. Наравно није ишло цело одељење али смо Благоје, Славко и ја били готово стални гости у том једном краћем периоду када смо радили са њима.

Међу сарадницима других оделења, било је и неколико Албанаца и они су код функционера увек имали неки повлашћени статус. Могли су, за разлику од нас, да касне на посао, па чак и да праве неке „гафове” у виду конзумирања алкохола и слично.. Преко свега тога прелазило се ћутке, вероватно што се желело да се они уклопе у средину других националности. Један од њих је тако у потпуно пијаном стању раније отишао са посла и на самом излазу из зграде се олакшавао запишавајући носећи стуб на улазу када је наишла нека инострана партијска делегација коју су пратили наши највиши функционери. Дуго након тога се о томе причало као о добром вицу. Са тим сарадником неко је само разговарао касније, вероватно неко од албанских функционера са Косова, али се не сећам да су према њему предузете неке казнене мере. Сећам се прича међу сарадницима да се тај наш колега бранио тиме да је био толико пијан да се уопште није сећао шта је урадио.

Судбина сарадника који су остали у стручној служби Председништва ЦКСКЈ и нису благовремено нашли друго запослење била је више него жалосна. Много пре распада савезне државе, у некада монолитној организацији Савеза комуниста су кулминирале слабости. Изнајмљујући делове пословног простора, нови власници су преузимали наизглед и обавезу да приме и један број сарадника, али су убрзо налазили начина да их се ослободе. Пре тога, они су биле жртве нових власника, који су на њима испољавали своје неслагање са Савезом комуниста. То је ишло дотле да су чак и некадашњи возачи луксузних партијских возила шиканирани, упућивани на рад на теретним возилима и машинама којима нису знали да управљају, да би иза тога добијали отказе.

У току рада у стручној служби Председништва ЦКСКЈ расформирана је и партијска организација СКЈ савезних органа и организација и ја сам, као и сви остали сарадници, добио на руке своја партијска документа, која је требало да предам код пријављивања и повезивања са партијским организацијама на терену. Тада сам имао прилике да видим шта је све у њима записивано приликом преласка из једне у другу партијску организацију. Било је ту свега и свачега, од похвала ако су секретари били неки моји познаници, до критика ако су ти

298

секретари имали неких прикривених а нерашчишћених односа са мном. Коначно доста касније када је Савез комуниста Србије престао да постоји и када је уместо њега формирана Социјалистичка партија Србије, сва та документа, са партијском књижицом, враћена су ми као папири за моју личну архиву. Тиме сам престао бити члан Савеза комуниста на један по мало необичан начин - нисам га ја напустио, нису ме из ње истерали, већ је једноставно организација престала да постоји.

Моја намера да напустим овај посао и да нађем неки други, стално је била присутна, посебно након разговора код Добривоја Видића и након одбијања Станета Доланца да ми се омогући боље решење стамбеног питања јер је стан на Бановом брду постао тесан за мене, моју супругу двоје деце и родитеље који су готово стално били са нама. Та прилика се указала преко мог познаника из Словеније Мирана Потрча који је постао председник Савеза синдиката Југославије. То место, са једногодишњим мандатом, попунила је Словенија, након што је дугогодишњем председнику Синдиката Југославије, Мики Шпиљку из Хрватске, истекао и тај једногодишњи мандат. Мика Шпиљак је са собом повео и свог шефа кабинета Жарка Јокића, који је из ЦКСКЈ у Синдикат дошао пре мене. Миран Потрч се у новој средини тешко сналазио без сарадника. На прву његову понуду нисам одмах реаговао, јер сам сматрао да је Синдикат на неки начин слична политичка организација као и Савез комуниста, што у то време и није било далеко од истине. Када ме је након недељу дана поново позвао, готово у шали сам рекао „Решите ми стамбено питање, па ћу доћи”. Након још једне недеље, после прве одржане седнице Председништва Синдиката, где је Потрч изнео тај предлог који је прихваћен, обавештен сам да треба одмах да дођем и преузмем дужност шефа кабинета председника Већа Савеза синдиката Југославије.

Савез синдиката Југославије

Савез синдиката Југославије је био слична, а опет и

различита средина од Председништва ЦКСКЈ. И овде је био

заступљен републички принцип, функционери су били из шест

република и две покрајине, одржаване су редовне и ванредне

седнице Већа и Председништва, чак су и питања која су разматрана

на седницама била слична. Ипак, то је био знатно нижи ниво, ту

нису били челни функционери, већ друга или трећа гарнитура

руководилаца. Одмах после рата није било сасвим тако, била су ту

299

позната имена политичке сцене тадашње Југославије, али која су

ипак ту склоњена, док су имена која су била у првом реду била у

органима Савеза комуниста. Синдикат је настојао да истакне своје

специфичне задатке везане за радништво, али то није било толико

препознатљиво, јер су редовно разматрани годишњи планови

развоја, а материјали за синдикалне конгресе били су доста слични

онима који су разматрани и у Савезу комуниста, па чак и у Савезној

влади.

У Синдикат сам прешао због изгледних шанси да коначно

решим своје стамбено питање у Београду, али и због односа према

мени једног броја партијских функционера. Стицајем околности, у

Синдикату Југославије сам остао више од десет година, од 1.

новембра 1980. до 30. априла 1991. године. Један од разлога тако

дугог остајања у Синдикату је био и тај што нисам добио стан тако

брзо као што сам очекивао и како су ми обећавали. Најпре су ми, на

моје изненађење, казали да они имају новац за куповину, али да

немају стан и да га морам сам наћи на тржишту. Већ сам био близу

тога да се покајем што сам уопште дошао у ову средину, када сам од

мојих школских другова са факултета, добио употребљиву

информацију да се један наш колега, Бошко Вишњић, налази на

месту руководиоца у градским институцијама Београда, где се

одлучује о становима.

Отишао сам код Бошка и он ми је са врата рекао „Знам да

ниси дошао да ме видиш, у овом тренутку имамо само станове на

локацији Видиковац који се тек граде, отиди, погледај где је то и ако

твоја фирма може да нам уплати новац, а ти да чекаш годину дана

да се заврши стан, договорићемо се”. Била је то у то време локација

за коју се каже „Богу иза леђа”, али ја нисам могао много да бирам.

Синдикат је уплатио средства, а ја нисам чекао на стан обећаних

годину дана, већ читаве три године.

Кад је стан изграђен, Потрч одавно више није био председник

и није могао много да ми помогне кад су бирократе из секретеријата

Синдиката казали. „Добро, стан је стигао али наши нови

функционери имају предност а теби остаје да чекаш до даљег”. Била

је то класична превара за коју наравно нико није одговарао, а

мислим да знам како је до ње и дошло. Моја срећна звезда је била

чињеница да нико од тих функционера није желео ни да оде да

погледа стан кад су чули на којој је локацији. И тако сам ја дошао на

300

ред и уселио се у нови стан 1988. године. Могу да кажем да сам

имао доста среће јер ми је остао и стан у приватном власништву на

Бановом брду, у коме су тада привремено становали моји родитељи.

Савез синдиката Југославије је био, да тако кажем,

подношљива средина. Ја сам био шеф кабинета председника који су

се мењали сваке године, упознавао сам стално нове људе са којима

сам сарађивао. Они су били различите нарави и чак различитих

способности. И овде сам имао прилике да упознам људе који су

знали шта хоће, који су добро познавали своје домете и ограничења,

али и оне који су били несигурни и који су своју несигурност

прикривали грубошћу или ароганцијом.

Један од оних који су знали шта могу и колики су домети једногодишњег председника савезног синдиката био је Словенац Миран Потрч, човек преко кога сам и дошао у Синдикат. Он је био мој први председник, али смо се познавали од раније, из Председништва ЦКСКЈ. Наша сарадња је била изванредна. Имам утисак да ми је чак био и прећутно захвалан што сам га ослободио многих обавеза, преузимајући их на себе, посебно разговоре са многим жалиоцима који су се обраћали Синдикату. У нашем заједничком раду успешно смо започели и касније реализовали акцију „запошљавања 100 стоматолога”, због чега су нам касније ови људи одали и јавну захвалност написавши је на корицама књиге коју су нам поклонили. Већ тада сам био много мање класичан шеф кабинета, а више употребљив стручни сарадник кога су неки председници желели и умели да искористе, док су то други чинили у мањој мери.

Некадашњи моћник савезног синдиката, Хрват Мика

Шпиљак, био је сада само обичан члан Председништва, али се са

таквом улогом није мирио, а није се тако ни понашао. Сматрао је

себе „председником у сенци”, и даље најмоћнијим човеком у

Синдикату. У то сам имао прилику да се уверим када ме је позвао у

своју канцеларију и без икаквог пардона тражио од мене да за њега

шпијунирам Мирана Потрча, да га обавештавам о свим његовим

плановима и активностима. Ја сам већ једном одбио понуду за мене

и моју каријеру много значајнијег Добривоја Видића. Видића сам

покушао да одбијем на крајње обазрив и културан начин, што на

њега није имало утицаја, а Мики Шпиљку сам одмах и отворено

рекао да ја то што тражи од мене не могу да радим. Након тога сам

обавестио Потрча шта је Шпиљак тражио од мене и мислим да ме је

301

од тада још више ценио. Више сам него уверен да је злонамерни

маневар са станом који ми је додељен одлуком самог

Председништва, и који сам за мало изгубио, била освета повређене

сујете функционера Мике Шпиљка, коју је хтео да реализује преко

њему одане шефице стручне службе Милене Гардашевић.

Кабинет председника, којим сам ја руководио, није била велика јединица. У њему сам затекао Вука Драшковића, који се много касније активно бавио политиком. Он је и пре а и тада углавном сарађивао са Миком Шпиљком на редиговању његових текстова а у свом осталом времену писао је своје прве књиге, затим секретарица самог председника и техничка секретарица Тамара која се бавила дактилографским пословима. Са Драшковићем, који није био склон да сарађује са шефом кабинета већ само са Миком Шпиљком, постигао сам прећутни договор да се не меша у послове кабинета и да може слободно да настави са својим досадашњим послом. Са њим сам делио исту телефонску линију и девет од десет позива је било упућено њему тако да телефон нисам ни подизао осим кад је требало да ја некога позовем.

Функционери, као што је био Мика Шпиљак, су могли верне

сараднике „дебело” да награде а непослушне да казне. Док сам ја,

највероватније захваљујући њему, имао проблеме са својим станом,

он је без напора обезбедио свом сараднику Драшковићу још већи

стан, који је знатно превазилазио нормативе за двочлану породицу.

Док се чекао завршетак тог стана, Мика Шпиљак је преко

председника града Живорада Ковачевића привремено позајмио стан

у који се Драшковић одмах уселио. Ту услугу је Драшковић касније

„вратио”, тако што је приликом исељења кључеве тог стана уместо

Синдикату и граду дао свом пријатељу Јовановићу који се „дивље”

уселио и кога Синдикат дуго месеци касније није успевао да исели

како би се стан вратио граду Београду.

По истеку једне године, уместо Потрча за председника је

дошао Хрват Звонко Храбар. Био је родом Далматинац и ожењен

Српкињом из Славоније. Са њим је било изванредно лако и пријатно

радити, јер је то био млађи човек широког профила и није правио

никакве разлике између себе и сарадника. Наш пословни однос је

његовом иницијативом полако прерастао у готово другарске односе

тако да је он долазио код мене у посету и кући, а и ја сам био код

њега у стану у Загребу. Након разговора, прихватао је скоро све моје

предлоге, тако да је рад у Синдикату у његово време био право

302

задовољство. С обзиром да је у кабинету постојало једно упражњено

сарадничко место, у кабинет је прешла Весна из гранских синдиката

и ту је остала и касније, када сам ја напустио синдикат. Звонко

Храбар је организовао бројна стручна путовања, на којима сам га

пратио и касније правио белешку. Звонко је био пројугословенски

оријентисан, што му је касније сасвим покварило све шансе да се

политички ангажује када је Хрватска кренула путем отцепљења од

Југославије, а имао сам информације, које наравно није било могуће

проверити, да је имао и великих личних непријатности.

ЗВОНКО ХРАБАР, ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА СИНДИКАТА ЈУГОСЛАВИЈЕ И

ЈУГОСЛАВ МИЈАТОВИЋ, ШЕФ КАБИНЕТА ПРЕДСЕДНИКА

Приликом посете великом предузећу „Подравка” у Коприв-

ници, а поводом 40 година постојања овог предузећа, Звонко Храбар

је био у друштву свог колеге, председника Синдиката Хрватске као

и председнице Синдиката у „Подравци”. Након церемонијалних

говора обојице, они су се у шали надметали за наклоност лепе

колегинице и то су преносили неискључени звучници у сали са

присутних пар хиљада радника предузећа. Она је седела између њих

на месту где се састављају два стола и преседник Синдиката

Хрватске Јурлина (касније миљеник Фрање Туђмана) јој је гласно

предлагао да замене места, наводно да јој неби сметале ноге од

стола, а уствари да је одвоји од Звонка Храбара. Она је на укључени

303

микрофон и пред толиким бројем званица гласно рекла „Не треба,

поред вас двојице то је једина шанса да осетим нешто чврсто међу

ногама”. До краја ручка није се прекидао смех присутних у препуној

сали, поред усиљеног смеха, мислим да су обојица синдикалних

лидера једва чекали да се ручак заврши.

Мени је било сасвим јасно да са новим долазећим лицима у улози председника Синдиката нећу имати тако добре односе као са Потрчем и Храбаром и на неки начин сам био припремљен на то. Трећи по реду био је представник из Босне и Херцеговине Раде Галеб. Непосредно пред свој долазак, поручио је руководиоцу радне заједнице Милени Гардашевић да неће да види Вука Драшковића не само у кабинету него и у Синдикату Југославије уопште. Касније смо сазнали да је разлог за то био текст у Вуковој књизи „Нож” који се није допао муслиманима у Босни. Вука су за један дан из Већа Савеза синдиката Југославије преместили у синдикални лист „Рад”, који је имао статус потпуно другог правног лица. Однос нас двојице је цело време био коректан, да бисмо се два месеца након његовог одласка у „Рад” доста непријатно сукобили, иако је разлог био тривијалан. Наиме свака три месеца у Већу се делила нека крајње занемарљива варијабила и кабинет је прихватио мој предлог да та незнатна средства дамо техничкој секретарици, која је била готово социјални случај. Након недељу дана Вук је упао у моју канцеларију и тражио да му се да новац за један месец, колико је он био у кабинету. У почетку сам мислио да се он шали, јер за тај „његов” износ средстава једва да су могле да се купе новине на киоску. Када сам видео да он мисли озбиљно, наљутио сам се на њега, свашта му рекао и на крају га замолио да напусти канцеларију. Наравно, упркос томе ми смо наставили да се поздрављамо при сваком нашем случајном сусрету.

Раде Галеб није био ни приближно човек таквог профила као

претходна два председника. Ипак, нисам имао неких посебних

потешкоћа у раду са њим. Оно што ми је сметало је то што је могао

сатима и сатима да седи на састанцима и чак да утиче да ти састанци

трају што дуже. Мене је то на неки начин иритирало јер је било

очигледно да су толика састанчења непотребна, а нисам могао да

напустим састанак пре свог шефа. То би се очигледно тумачило

крајње негативно, а Раде Галеб би вероватно сматрао да га и лично

омаловажавам и зато сам морао да седим толико дуго колико и он, а

неке састанке је држао и по десет и више сати. Доста касније сам

чуо да је због таквог начина рада имао озбиљне срчане проблеме. На

304

моју срећу, на неке од тих састанака нисам ни био позиван, јер су то

били његови сусрети са руководиоцима из његове републике.

Стојан Стојчевски из Македоније је био следећи председник

и мој однос са њим био је сведен на неке рутинске обавезе шефа

кабинета. Сазнао сам касније да је Стојчевски желео да уместо мене

доведе неког новог човека, али је од те намере одустао, вероватно на

сугестије претходних председника. Све у свему, била је то

неинвентивна личност, која није покушавала да уведе било шта ново

у функцији председника Савезног синдиката и која је само чекала да

јој овај мандат прође. Истини за вољу, тешко је било и очекивати да

ће се неко, ако нема посебних амбиција, залагати да унапреди своје

послове, ако зна да ће на тој функцији остати само годину дана.

Очигледно, Стојчевски таквих амбиција није имао.

Одласком Стојчевског, место председника за наредну годину дана припало је, по систему ротације, Србији и на то место је дошла Марија Тодоровић, дотадашњи секретар за рад у Републици Србији. Марију сам познавао много пре њеног доласка у Синдикат. Својевремено, приликом промоције моје књиге „Стратегија запошљавања”, мој ментор проф. др Радмила Стојановић је била у иностранству и Марија је са великим задовољством прихватила да буде известилац на промоцији. Том приликом ме је, пред не малим аудиторијем, у коме је било и неколико лица из Горњег Милановца који су ми том приликом поклонили слику која приказује град Горњи Милановац из 1885. године у порцулану, толико хвалила да ми је било скоро непријатно. Пре, а и после тога, имали смо сусрете на стручним скуповима о запошљавању, јер је она у Влади Србије била задужена за овај сектор.

Имајући све то у виду, очекивао сам да ће наша сарадња у

Синдикату, у најмању руку, бити коректна. Пре преласка на

дужност у Синдикату, позвала ме је у свој кабинет у Влади Србије и

ту смо дуго разговарали о њеним будућим пословима и шта јој ја ту

могу помоћи.

Доиста, наша сарадња је у првој половини године била добра.

Међутим, у другој половини њеног председниковања било је доста

проблема и она ме је много мање позивала и тражила моје мишљење

а много више је ишла по мишљење у своју базу, односно Савез

синдиката Србије. Моје мишљење је да су поред осталих, два

догађаја допринела томе.

305

Био је то период додатног разбуктавања националистичких

страсти у земљи и све мањег значаја органа и организација на нивоу

федерације. Кадрови у федерацији су за сваку иоле значајну одлуку

ишли по мишљење у своју републику или покрајину и састанци

савезних институција, укључујући и Синдикат, личили су на

бесплодне академске расправе, без могућности усвајања конкретних

заједничких закључака. У то време је у Хрватској дошло до великог

штрајка радника који су се затворили у окно рудника и тражили да

их доле у окну посети председник Савеза синдиката Југославије.

Штрајкачи су били у сукобу са републичким руководством и

Синдикат Хрватске их није подржао. Марија је била прилично

уплашена и тражила је моје мишљење да ли треба да иде код

штрајкача. Рекао сам јој да њен евентуални одлазак сигурно неће

помоћи да се проблеми штрајкача реше, али да ће она лично

силаском у окно међу штрајкаче, макар за један сат, стећи толику

популарност у целој земљи да јој то може пуно значити и касније.

Наравно, она је отишла по мишљење у Синдикат Србије а можда у

још неке републичке структуре, где је очигледно добила

инструкције да се не меша у овај сукоб. Није отишла на позив

штрајкача и бројна булеварска штампа се окомила на њу, са многим

критикама које су често превазилазиле ниво доброг укуса и

пристојног понашања. Озлојеђена, немајући коме да се жали, свој

јед је усмерила према мени прекидајући дотадашњу сарадњу, иако

ми отворено никада није нешто приговорила.

Други догађај је био на неки начин сличан првом. То је био

период бројних штрајкова великих колектива, где су радници

масовно долазили пред Савезну скупштину протестујући против

ниских и нередовних зарада, које су опет настајале због прекида

пословних веза на простору Југославије и лоших пословних

резултата предузећа. Ми, запослени у Синдикату, могли смо са

прозора, као у неком великом биоскопу, да посматрамо сцене

масовних радничких незадовољстава. Власти су у преговорима

настојале да те раднике склоне са улице, а за то је била погодна

велика сала Дома синдиката Југославије. Ако би коначно успели да

их наговоре да уђу у салу, одмах им би поделили сендвиче и сокове,

и даљи разговори би текли по некој устаљеној процедури обећавања

свега и свачега, све док се радици не би вратили у своје предузеће,

наравно не решивши ни један проблем због кога су дошли.

306

Приликом једних таквих великих манифестација радничког

незадовољства пред Савезном скупштином, власти су коначно

убедиле раднике да пређу у салу Дома синдиката и кад су хтели да

уђу врата су била закључана. Савезна полиција која је обезбеђивала

скуп, не знајући да је Сала дома Синдиката потпуно независно

правно лице, са којим Савез синдиката Југославије, осим имена,

нема никакве друге везе, одмах је тражила председника савезног

синдиката да им да кључ. Марија се, међутим, на време склонила са

места догађаја и они су, пошто им се журило, тражили шефа

кабинета. Узалуд су била сва моја објашњења да ми немамо кључ од

сале, они су били у таквој стисци да су обили врата сале. Много

касније, председник Савеза синдиката Богољуб Недељковић показао

ми је писани изештај који је њему послао тадашњи савезни

министар за унутрашње послове Југославије Фрањо Херљевић, у

коме је црно на бело писало да је „шеф кабинета одбио да преда

кључ сале и да се предлаже његово позивање на информативни

разговор”. Још касније, ја сам у шали причао свом пријатељу

Александру Булатовићу и нашој заједничкој породици како је

пријатељ хтео да ме хапси много пре него што смо се ородили и

упознали. Аца је доиста тада био високи функционер савезне

полиције, али ми је стално одговарао да је тај извештај написао

његов колега са посла, јер је он, а не Аца, тог дана био шеф

обезбеђења митинга.

Након та два догађаја сарадња председника Савеза синдиката

Марије Тодоровић и њеног шефа кабинета скоро да је сасвим

престала.

Након Марије, још једном сам имао среће да за председника добијем човека са којим је било веома пријатно сарађивати. Био је то Богољуб Недељковић - Богче са Косова који је по неком кључу добио то место за које функционери Албанци нису били заинтересовани. Са њим сам имао непосредан однос, а често ме је звао код себе у кабинет на консултације. Био је то руководилац који није поседовао неко изузетно знање (нису ни многи други) али је умео да мотивише сараднике да раде за њега. У почетку, кад сам му писао неки говор за значајнији скуп, умео је да каже „Докторе, ја то не разумем а ти немој да ме зајебеш”.

Умео је да се шали и на свој рачун. Причао је да се, путујући колима за Приштину преко Златибора, увек „качио” са једним Ером који је чувао овце и увек је, како каже, извлачио дебљи крај. Први

307

пут га је питао који је од два пута бољи за вожњу колима, а овај му је одговорио „Видиш, овај је краћи али је лошији, џомбаст је, а овај други је бољи али је дужи, али пошто ти возиш државна кола, шта те боли она ствар, иди којим оћеш”. Кад га је други пут видео питао га је пошто продаје ракију а овај је рекао да је цена 400 динара литар. Желећи да му врати дуг, Бокче му каже „Много, бре брате, може ли за 200 динара”. Ера не трепнувши „из цуга” одговори „Може, наравно, али пола литра”.

Једном је Богче путовао авионом за Словенију а поред њега

је седео словеначки функционер Јанез Становник. Цело време су

причали и кад су били при крају пута Становник му каже „Лепо смо

причали, али видим да ти одлично говориш српски језик”. Бокче је

одмах укопчао да га је овај помешао са неким Албанцем и

одговорио му „Па јесте, али има три добра разлога за то, први имао

сам у школи одличну оцену из српског језика, други разлог је да су

моји родитељи знали добро српски и ми смо често разговарали на

том језику и трећи разлог је што ја нисам Вели Дева него Богољуб

Недељковић”. Иначе, Богољуб је одлично говорио албански језик и

то сам имао прилику да се уверим кад је разговарао са Албанцима

који су потврђивали да се ни у дијалекту не може препознати да

није Албанац.

Једног дана ме је позвао у свој кабинет и замолио ме за једну услугу. Очекивао сам неки уобичајени посао, али овога пута је било нешто сасвим друго. Рекао ми је „Докторе, за пар дана биће партијски састанак у листу „Рад”, а на дневном реду ће бити избацивање Вука Драшковића из Савеза комуниста. Тебе молим да из поверљивих интерних билтена које добијамо припремиш нешто што ће бити и формални разлог за његово избацивање из партије”. Ја сам био затечен таквим захтевом, али сам му одмах одговорио „Председниче, ја се таквим стварима не бавим. Први пут не прихватам да извршим ваш налог, а ви видите да ли ћете нешто предузети поводом тога. За тако нешто нађите некога другог”. Богољуб ме је изненађено посматрао и онда рекао „Па, колико ја знам, ти ниси имао неке посебно пријатељске односе са њим док је био у кабинету, а касније сте се и посвађали око неке варијабиле”. „Тачно”, одговорио сам „али то најмање може бити разлог за оно што тражите од мене и ја се људима не светим на такав начин”. Поново ме је мало дуже гледао и на крају је рекао „Знаш шта докторе, потпуно си у праву и ја те због тога још више ценим него досад”.

308

Неколико година касније, Богољуб Недељковић је на улици

доживео изузетно јак срчани удар од кога је умро на лицу места, а

лекари су касније констатовали да му је срце у тренутку буквално

експлодирало.

После Богољуба Недељковића, ред да дају председника

дошао је на Војводину и на то место је дошао Душан Богданов

„Сенко”. Атмосфера у кабинету није била ни приближна оној коју је

стварао Бокче, али је била доста коректна за рад. Богданов је

припадао старијој генерацији политичара и био је један од носилаца

познате аутономашке политике, која је имала за циљ да Војводину

максимално издвоји из свих надлежности Србије. У његовом

кабинету окупљали су се заговорници ове политике и то је био један

од значајних пунктова активности која је имала за циљ што веће

осамостаљивање Војводине. Полазећи од тога, Богданов је своје

друге активности унутар самог Савеза синдиката сводио на послове

„другог реда” и зато ни ја нисам имао превише посла, моји предлози

нису одбијани, али нису ни подржани да би се реализовали.

Лазар Ђођић из Црне Горе је дошао на место председника

после Богданова и он није имао посебних захтева према свом

кабинету. У његовој канцеларији су се, на његову иницијативу,

окупљали други чланови Председништва, не због одређеног посла,

већ ради ћаскања уз по неку чашицу доброг пића. Не знам зашто,

али су стално у шали упозоравали Ђођића да се на предстојећем

конресу Савеза синдиката Југославије у поздравној речи не обрати

„ветеринарима” уместо „ветеранима”. Такве шале су му се и

осветиле и он је на отварању конгреса, на самом почетку говора,

пред огромним бројем делегата и гостију рекао „Драги ветеринари”.

Свестан тога шта је урадио, он је у наредних минут два ћутао, на

лицу су му се од муке чак појавиле сузе и једва је успео да настави и

прочита свој припремљени говор.

У последња три дана пред истек његовог мандата, када је

требало да на место председника дође Словенац Маријан Орожан, у

посету Савезу синдиката Југославије дошла је делегација Синдиката

СССР на челу са својим председником. У малој сали у којој су

држали заједнички састанак није било места за нас сараднике и ми

смо састанак пратили из ходника, преко звучника. Ђођић и Орожан

су каваљерски нудили један другом почасно место председника

југословенске делегације али на ту столицу дуго није седао ни један

309

од њих двојице. Пошто је то трајало мало предуго, на чуђење

гостију, обојица су у истом тренутку одлучили да седну на ту

столицу али је Ђођић за делић секунде био бржи и привукао је

столицу себи. Орожан је седајући на столицу која није била на свом

месту, пао колико је дуг и тежак на под. Преко звучника смо чули

тај спектакуларни пад и велику гужву јер су након тога сви, и гости

и домаћини, поскакали са својих столица. Када се ситуација мало

смирила, председник Синдиката СССР је, да би поправио општи

штимунг, рекао „Код нас је другачије него код вас, код нас нови

долазећи председник измиче столицу старом председнику, а овде

код вас је обрнуто”.

Мој својеврсни круг се затворио. Био сам шеф кабинета

председника Савеза синдиката Југославије за све председнике који

су дошли из свих шест републике и две покрајине у Југославији. На

ред је поново дошла Словенија, овога пута са својим функционером

Маријаном Орожаном. Било ми је по мало доста да се навикавам на

нове различите људе и њихове карактере и желео сам да променим

средину, али опет и да останем на пословима запошљавања у којима

сам имао сталну континуирану паралелну радну активност у оквиру

удружења савеза економиста и путем објављивања радова у

стручним часописима.

Сигуран сам да нови председник, омањи дебељушкасти

Маријан Орожан, није умео да чита моје мисли, али неки други,

касније кристално јасни разлози, утицали су да се моја размишљања

поклопе са његовим. Одмах, првих дана свог мандата, нови

председник ме је позвао у своју канцеларију и догађаји су

попримили овај след. „Југославе, штета је за тебе да будеш шеф

кабинета, ти си доктор економских наука и ти си нама потребан да

пишеш текстове, а не да се бавиш административним пословима. Ти

треба да будеш саветник Председништва, са платом која неће бити

мања а може бити и мало већа него шефа кабинета”. Одмах сам

осетио да овакав славоспев од практично непознатог човека има за

циљ нешто сасвим друго што ме се можда није ни тицало, али сам

морао знати где сам ту ја. Одговорио сам „Али, председниче, па

место саветника Председништва не постоји у нашој систематизацији

а текстове могу да пишем и као шеф кабинета”. Његов одговор је

био „Па направићемо га” и одмах је на првој седници Председ-

ништва то предложио. Председништво је, наравно, усвојило његов

предлог и ја сам за само неколико дана био на новом радном месту.

310

Све ми је постало јасно када је одмах по мом одласку на место шефа

кабинета постављена сарадница у кабинету Весна, која можда није

имала предиспозиције за те послове, али је по мишљењу Орожана

имала неке друге квалитете. Од тада, па све док је био председник,

Орожан је водио са собом на честе службене путеве и свог новог

шефа кабинета.

Послови на новом радном месту, на коме сам остао пар

година, су били занимљиви. Присуствовао сам седницама

Председништва, припремао неке прилоге за те седнице и заиста

нисам имао више никаквих административних обавеза. На новим

пословима, али и старим, док сам био шеф кабинета, поред

председника, понекад сам имао потребу да сарађујем и са

секретаром Већа, Петром Ракочевићем из Црне Горе, који је по

функцији био члан Председништва. Много година касније, када смо

обојица већ увелико били у пензији, имао сам прилике да га пар

пута посетим у викендици у Требаљеву у Црној Гори, у којој је

живео.

Ипак, ја сам знао да са места саветника Председништва могу

отићи исто тако лако и брзо као што сам и дошао, поготову

доласком неког новог председника који би могао закључити да им

такво радно место више није потребно. Због тога сам настојао да

нађем неко ново радно место ван Синдиката. Жеља за одласком се

појачала када је Савез синдиката Југославије дошао у финансијску

кризу, јер су једноставно организације синдиката из свих република

и покрајина самоиницијативно престале да уплаћују проценат

синдикалне чланарине, иако је то и даље била њихова статутарна

обавеза. Савезни синдикат је наставио да животари издајући свој

пословни простор разним предузећима, али су плате стизале са све

већим закашњењем. Сви који су могли да нађу неки други посао су

почели да одлазе а Синдикат је, слично као и ЦКСКЈ, издајући

пословни простор настојао да нови корисник тог простора преузме и

један број радника из синдиката. И овде се поновила прича као и у

ЦКСКЈ. Нове газде су, шиканирајући нове раднике, настојали да их

се што пре ослободе и део сарадника из Већа Синдиката Југославије

и тзв. струковних синдиката је доживео веома лошу судбину. Неки

сарадници, видећи то, помирили су се мањим и нередовним платама

и остали су у савезном синдикату све док се овај касније није распао

и док имовину, зграду и раднике није преузео Савез синдиката

Србије.

311

Мој први покушај да, у таквој ситуацији, пређем у

Републички завод за тржиште рада, није реализован и поред начелне

сагласности директора Николе Ристивојевића приликом првог

разговора. Једноставно у Синдикат није стизао договорени захтев за

преузимање. Због тога сам након два разговора са директором

Савезне дирекције за робне резерве Милорадом Станојевићем, који

су ми организовали неки моји познаници, прешао у ову

институцију, која је локацијски била сасвим близу Синдиката.

Савезна дирекција за робне резерве

Пре мог доласка у Савезну дирекцију за робне резерве у овој

установи се догодио велики злочин, догодило се убиство о коме је

штампа дуго писала. Убијен је добар човек и мој добар познаник,

Душан Папић, родом из села Прањани у општини Горњи

Милановац. Папић је био веома амбициозан млад човек, који је са

места најистакнутијих функција у Горњем Милановцу постављен за

директора Савезне дирекције за робне резерве. Убио га је

дотадашњи директор, Црногорац Момчило Влаховић који није

могао да се помири са чињеницом да мора да оде са те функције.

Примопредају дужности је требало да изврши тадашњи

савезни секретар за трговину Синиша Корица који је, из само њему

знаних разлога, то одлагао неколико месеци, вероватно знајући да је

Влаховић изузетно нестабилна личност и да зато може имати

проблема. Касније се сазнало да је Влаховић управо намеравао да

убије њега али како за то није имао прилике, без икаквог разлога је

убио Папића док је овај седео у фотељи. Касније, када сам радио у

овој дирекцији, имао сам прилике да видим ту фотељу, која је у

наслону имала рупу од метка који је претходно прошао кроз

Папићеве груди. У Горњем Милановцу, Папићу је приређен

величанствен испраћај, када га је скоро цео град испратио у његово

родно место Прањани, где је и сахрањен.

Одлазак у Савезну дирекцију за робне резерве био је моја велика грешка и лоша процена. Само неколико месеци пре тога није реализован мој одлазак у Републички завод за тржиште рада, док је ситуација у Већу савеза синдиката Југославије била на граници очаја. Вероватно је то и био разлог мог преласка, подржан са два договора са директором Савезне дирекције за робне резерве, који ме је убеђивао да треба да дођем код њега, где ћемо бити, како је он рекао, „једина два доктора економских наука”. Грешка је била у

312

томе што је у то време судбина свих савезних институција била неизвесна, јер се у ваздуху већ осећало финале распада Југославије, а друга грешка је била што се нисам детаљније распитао о профилу и карактеру личности директора Милорада Станојевића Мике. Он ми је рекао да привремено долазим на место шефа кабинета директора, а да ћу веома брзо бити руководилац одељења за план и анализе, а касније помоћник директора и руководилац економско - финансијског сектора. У Савезној дирекцији за робне резерве, сагле-давши ове грешке, настојао сам да останем што је могуће краће време и у њој сам радио од 1.маја 1991. до 31.jануара1992. године.

Савезна дирекција за робне резерве је у то време била огроман систем који је, поред осталог, располагао са више од 2.000 робних центара и магацина широм Југославије. У тим магацинима је било стотине хиљада тона разних производа, од енергената, пољопривредних производа, посебно пшенице, али и свих других пољопривредних производа, затим разних санитетских и других материјала и слично. Сви ти производи имали су десетине и стотине различитих рокова доспећа, јер су поједине партије набављане у различито време. Рокови до којих су робе смеле да се држе вођени су по систему техничке и економске застарелости.

У Дирекцији смо установили рачунарско праћење тих рокова

застарелости, иако је рачунарска техника тада била доста

примитивна. Сваке недеље припреман је извештај о приспећу тих

рокова, са посебном поделом на робе које су биле на три месеца

пред застаревањем, мање од три а више од једног месеца и тзв.

„црни салдо”, када су робе пред застаревањем у периоду краћем од

једног месеца. Тај систем је омогућавао да се благовремено

интервенише продајом или позајмицом тих роба, али истовремено и

занављањем тих истих или других роба. Тај систем је заиста

омогућавао да код десетина хиљада роба не долази до кварљивости,

посебно пољопривредних производа, али и да не долази до нешто

толерантије економске застарелости, односно избегавања да се роба

продаје по нижој цени која не би покрила набавну цену и прописану

зараду. По свим економским показатељима обима, Савезна дирек-

ција за робне резерве је у то време била за више од десет пута већа

од тадашњег највећег система у Југославији - „Генералекспорт”-а.

Имајући у виду такав значај Савезне дирекције за робне

резерве у Југославији, мени ни тада а ни касније никако није било

јасно како су за директоре таквих и сличних система могли бити

313

постављани стручно некомпетентни или чак психички лабилни

људи као што је био Влаховић, а донекле и сам Станојевић. То

значи да се ни тада, као ни касније, о томе уопште није водило

рачуна и да је увек одлучивала, не струка, већ републичка и

партијска припадност.

За мене је то била својеврсна брза почетна школа

рачунарства коју сам у ходу брзо и ефикасно завршио и коју сам

касније по мало усавршавао и прилагођавао, никада немајући

амбиција да у овој струци тражим више него што ми је требало за

обављање редовних послова.

Док сам кратко, само пар месеци, био шеф кабинета директора, ситуација је за мене била подношљива, али сам на колегијумима имао прилке да видим како се понаша човек који је несигуран, који не зна шта хоће, који сваки час мења своје мишљење. Трпели су његови најближи сарадници, људи које је час хвалио а одмах затим за неку ситницу малтретирао до изнемоглости. Посебно би побеснео када би се неки од његових сарадника усудио да каже да је послове радио тачно по његовом налогу, што је и била истина. Тада је лупао шаком о сто, чак бацао неке ствари које су му биле под руком, претио свим и свачим и демонстративно напуштао састанак. Имам утисак да су његови помоћници на то већ навикли и да се нису много нервирали, мада, признајем, мени није било уопште јасно како то успевају.

Када сам постављен за руководиоца Оделења за план и

анализу, слична судбина је стигла и мене. Пре израде плана за

текућу годину или неке значајније анализе, знао је да у детаље

изнесе методологију по којој је требало радити, а када је она била

готова, управо му је та методологија највише сметала. У мом

одељењу су постојале сараднице за сваки од три сектора у

Дирекцији, које су, у сарадњи са руководиоцима сектора, умеле

веома коректно да припреме анализе или планове сектора и то је

требало само објединити. Такве анализе или планови нису

представљали проблем, али је директору Станојевићу све било

проблем. Веома брзо, и ја сам, као и сви остали у Дирекцији,

схватио да он уствари не зна шта хоће. Писао је сопствени рад о

функцији робних центара у земљи, посебно наглашавајући робни

центар у свом Никшићу, али то је било нешто изван начина рада у

Савезној дирекцији за робне резерве и званичних прописа који су

регулисали рад Савезне дирекције за робне резерве.

314

Као руководилац Одељења за план и анализу имао сам

прилике да упознам највећи број запослених у Дирекцији. Ту сам

срео и мог земљака и комшију са Рајца Радета Весковића, који је

био доста млађи од мене и ми смо умели да неке од слободних

тренутака проводимо заједно, причајући о свему и свачему само не

о послу. Доста касније, када смо обојица били у пензији и када смо

више од пола године проводили на Рајцу, дружење не само нас

двојице него и наших породицаје било много редовније.

Распад Југославије се у то време брзо примицао крају. Прва

ствар за којом су републике и покрајине посегле била је имовина

Савезне дирекције за робне резерве, која је била на њиховим

територијама. Повлачећи се из Словеније и касније Хрватске, војска

је, колико је могла, а није могла много, понела нешто од роба из

магацина Дирекције, али, наравно, далеко највећи број роба је остао.

По изласку Срба из Сарајева, муслиманска власт у том граду донела је једнострану одлуку да сва имовина Савезне дирекције за робне резерве припада Републици. Мој директор Милорад Станојевић - Мика је побеснео кад је то чуо и одмах је формирао екипу која је требало колима да оде у Сарајево и каже им „да је то савезна имовина која се не сме дирати”. Многи разумни људи и ван Дирекције су му саветовали да се „окане ћоравог посла” и да се на том путу може и настрадати, поготову ако се уђе у Сарајево. у коме више нема Срба. Мика је, као и увек, био толико неразуман да је то све игнорисао, позвао је нас тројицу које је одредио да иду са њим и возачем и рекао „Ако неко од вас неће да иде нека сматра да је добио моменталан отказ”.

Тако је мерцедес београдске регистрације кренуо на пут у Сарајево у тренутку кад су из њега изашли Срби и кад ратна дејства само што нису почела. Када смо прешли у Босну, сви који су нас заустављали буквално су се крстили када су чули за намеру нашег директора али и њихове савете да се вратимо није слушао. Дошли смо до подручја Јахорине, које су као последњу „границу” држали босански Срби. Казали су нам да је „више него чиста лудост” да крећемо даље и „да ако уђемо у Сарајево из њега више нећемо изаћи”.

Мику није могло ништа да заустави и ми смо ушли у

Сарајево и одвезли се пред зграду где је била „нова власт

Дирекције”. Нови млади директор је био невероватно надобудан,

можда чак и сличан по менталитету нашем Мики и њих двојица су

се свађали читав један сат, а онда је „наш домаћин” једноставно и

315

без речи напустио састанак и мени је одмах постало јасно да то није

добар знак.

На састанку су били и представници Хрвата, који су остали пошто су муслимани изашли и један од њих нам се пријатељски обратио речима „Одмах сада, док је дан, седајте у кола и бежите на Јахорину, код Срба, јер ако овде заноћите, не верујем да ћете сутра ујутру бити живи”. Тек након ових речи Мика је постао свестан озбиљности ситуације. Сели смо у кола, праћени погледима ко зна којих лица, и после кратке и неизвесне вожње, у којој нико није проговорио ни реч, успели смо да се пребацимо преко неке њима знане „границе”, где су нас сачекала иста она лица која су нас упозорила да не идемо у авантуру. Видели смо да је и њима лакше кад су нас видели, али нису пропустили да нас пецну „Шта је директоре, бржи сте овамо него тамо, вероватно сте успели да брзо сачувате савезну имовину”. У повратку, видели смо једно стадо оваца које су на леђима имале црвеном бојом видно исписани крст. Један од присутних у колима је рекао да и те овце припадају Савезној дирекцији за робне резерве и да су зато тако обележене. Било је то подручје где су били босански Срби, али Мика се, овога пута, није заустављао да их упозори да је то савезна имовина и да не смеју да је дирају.

За разлику од других запослених у Савезној дирекцији за

робне резерве, ја нисам могао да се прилагодим таквом менталитету

и карактеру директора Милорада Станојевића. На посао сам одлазио

стално оптерећен оним што се може догодити и какво ће његово

понашање бити тог дана. По стварном садржају посла, вероватно не

бих ни размишљао о одласку, поготову не тако брзо, али због

карактера и понашања директора Мике сам знао да је поново

наступило време да тражим нови посао.

Позив Николе Ристивојевића, директора Републичког завода

за тржиште рада Србије да пређем на рад у ту институцију, пао ми је

„као кец на једанаест”. Остало ми је само да му кажем да ако ће тај

позив завршити као и онај од пре годину дана, тада је боље да ме не

зове. Одговорио је да мисли озбиљно и након договора у Савезну

дирекцију за робне резерве стигао је позив за моје преузимање у

другу организацију. Милорад Станојевић - Мика је био по мало љут

што је то урађено без његове сагласности и десетак дана није хтео

да потпише сагласност, али је на крају то ипак учинио. На растанку,

његовом иницијативом поклоњена ми је једна слика за мене

316

непознатог Д. Зечевића која представља, претпостављам, пејзаж

војвођанске равнице и тројке коња који у галопу вуку кола.

Годину дана касније, када ја више нисам био у Савезној дирекцији за робне резерве, јавили су ми да је директору Милораду Станојевићу трагично настрадао син у Немачкој и да је утврђен дан његове сахране на Новом гробљу у Београду. Отишао сам на сахрану да свом бившем директору изјавим саучешће. Касније су ми познаници из Дирекције казали да то ни мало није утицало на њега да промени понашање. Још нешто касније у Дирекцију је дошао нови директор а да Мики то једноставно нису ни најавили и он је могао само да покупи своје ствари и да оде. Када је и формално угашена Савезна дирекција за робне резерве, њену зграду, преостали број запослених и имовину на подручју Србије, преузела је Републичка дирекција за робне резерве која је постојала и раније али неупоредиво мањег обима од савезне дирекције. Републичка дирекција се уселила у просторије некадашње савезне дирекције. Моје колеге и колегинице који су преузети, ипак су прошли боље него они из ЦКСКЈ и Синдиката Југославије.

Када сам прикупљао документацију за одлазак у пензију,

једино сам имао проблема са стажом у Савезној дирекцији за робне

резерве али је коначно и тај последњи мој проблем са овом

институцијом некако решен.

Републички завод за тржиште рада

Са Републичким заводом за тржиште рада, претходно

интересном заједницом за запошљавање, сарађивао сам још док сам

радио у Републичком заводу за привредно планирање Србије. Мој

задатак је био да, као помоћник директора, формирам сектор за

програме запошљавања, тачније за активне програме и мере

запошљавања, да му одредим прецизан садржај рада, утврдим

методологију, поступке и процедуре функционисања програма.

Нешто од тога је већ постојало у Заводу, али свакако недовољно и

директор Ристивојевић је желео да Завод буде препознатљив управо

по овим програмима. У Републичком заводу за тржиште рада, који

је пар пута мењао свој назив, био сам запослен у периоду од 1.

фебруара 1992. до 10 децембра 2001. године.

Радећи практично цео дотадашњи период на запошљавању,

било на пословима које сам обављао, било кроз стручне радове и

саветовања економиста, мени ова материја није била ни мало

317

непозната. Могу рећи да је коначно то био „мој” посао. Веома брзо,

мој сектор не само да је формиран са заокруженим садржајима и

начинима рада, већ је постао ударни сектор Завода. Годишње, преко

њега је реализовано преко 4.000 програма, углавном мањих, али је

било и средњих и већих предузећа која су користила наша средства.

Доста година касније, када сам писао ове редове, неко ново

руководство Завода је о овој цифри могло само да сања али,

свеједно, нису пропуштали ни једну прилику да у средствима

информисања на сва звона објављују и да се хвале да Национална

служба за запошљавање годишње финансира неколико стотина

програма самозапошљавања.

ЈУГОСЛАВ СА СВОЈИМ СЕКТОРОМ У РЕПУБЛИЧКОМ ЗАВОДУ ЗА ТРЖИШТР РАДА

Успостављена је свакодневна непосредна сарадња са

одељењима за програме у свим филијалама и службама

запошљавања у земљи. Предлагао сам, и то је углавном прихватано,

да се укину неки програми који су тражили значајна средства, а

нису давали резултате у новом запошљавању, али су зато креирани

нови програми који су били много ефикаснији. Најмање једанпут

месечно, а понекад и чешће, одржавани су састанци са

руководиоцима и сарадницима свих филијала и служби на којима

318

су, кроз живу дискусију, долазиле до изражаја нове идеје, нови

предлози, унапређивана пракса и начини рада. Моји непосредни

сарадници су били и запослени у одељењима или групама за

програме у свим овим филијалама и службама, а телефонски

контакти са њима су били свакодневни.

НИКОЛА РИСТИВОЈЕВИЋ, ДИРЕКТОР И ЈУГОСЛАВ МИЈАТОВИЋ

ПОМОЋНИК ДИРЕКТОРА

У циљу унапређења рада, држани су практични вишедневни

семинари са свим овим сарадницима, на којима сам имао прилике да

будем и предавач и слушалац. На завршетку ових семинара

полагани су тестови, који су показивали на које све сараднике се

руководиоци могу ослонити. Често су одржавана и класична

саветовања са тематиком из области тржишта рада и запошљавања

на које су као учесници позивани и познати економисти у земљи и

на којима сам обавезно наступао са својим рефератом. Цео овај

начин рада подржавали су актуелни директори Завода са којима сам

имао прилике да сарађујем, пре свега Никола Ристивојевић, а затим

и Слободан Дробњаковић и Светозар Крстић. Ови директори, без

обзира на своје различите карактере, подржавали су инвентиван рад

на колегијумима Завода који су одржавани, по правилу, једном

319

недељно, и, што је још важније, били су отворени за све добре

предлоге и иницијативе. Наравно, понекад је ту било и стручних

неслагања, али они нису ометали, а често су и подстицали стручан и

креативан рад сарадника.

Имао сам прилике да се упознам са практичним резултатима

које су активни програми и мере запошљавања дали у једном броју

развијених земаља, као и у земљама које су пре нас кренуле на пут

транзиције. То искуство је, добрим делом, могло да буде примењено

и у нашој земљи.

Посебно сам настојао да ангажујем неке од реномираних економских института у Београду на изради студија о могућим стратегијама тржишта рада и запошљавања у Србији. Поред осталих били су то Институт за мала и средња предузећа, где сам сарађивао са Радмилом Грозданић и Стевом Бездановим, Економски институт (Јуре Бајец, Миросинка Динкић и други). У сарадњи са њима објављено је неколико десетина студија и истраживања из ове области, а њихов сажети исказ штампан је у два велика тома под називом „Стратегија и политика тржишта рада и запошљавањa у Србији”. Никада касније овакве студије и истраживања нажалост нису рађени у Националној служби запошљавања, како се касније назвао Завод.

Захваљујући оваквом начину рада и резултатима у запошљавању, Савез инвалида Србије је јавно промовисао мото да је „Завод једина светла тачка економске политике у Србији”. Сасвим сигурно, резулатати су могли да буду и већи, да су се за активне програме и мере запошљавања издвајала већа средства. Много година касније, као пензионер, могао сам да слушам хвалоспеве текућој политици и програмима запошљавања који су демантовани простом чињеницом да је оваквих програма било све мање и да су за ове намене из године у годину издвајана све мања средства. Она средства која су издвајана за те намене била су концентрисана у министарствима, а не у институцијама тржишта рада и министарства су одлучивала о начину њихове дистрибуције, што је супротно пракси практично свих развијених тржишних земаља.

У саставу сектора била је и статистика тржишта рада.

Настојао сам са својим сарадницима да формирам препознатљиву

практичну статистику запослености, незапослености, слободних

радних места, запошљавања са евиденције незапослених лица.

Сектор је припремао предлоге програма рада за наредне године, као

и извештаје о њиховој реализације за протеклу годину.

320

Средства јавног информисања, посебно телевизија и радио,

су такорећи редовно организовали интервјуе, у којима сам често

наступао, о програмима запошљавања и њиховим резултатима.

Обављана је такорећи стална размена искустава и мишљења на

редовним састанцима са руководиоцима филијала и служби у целој

Србији и одлазило се на терен да се виде резултати ове активности.

Стручна саветовања и семинари су били редовна пракса, на њих су

позивани сви који су познавали проблематику тржишта рада, без

обзира на њихово политичко опредељење. На њима су отворено

изношена сопствена критичка мишљења и предлози, укључујући и

критике на рачун рада Завода, тако да је целокупна заводска

активност одисала динамиком, али и задовољством људи да се на

такав начин баве својим послом.

Након мог одласка у пензију, ова активност је неко време и

по некој инерцији настављена и мене су позивали да учествујем,

посебно у стручним саветовањима које је Завод организовао, где сам

наставио да наступам са својим рефератима. Међутим, са доласком

неких нових људи на челне позиције у Заводу искључиво по

политичкој припадности, целокупна ова активност се угасила.

Створена је једна сасвим другачија атмосфера безидејности и слепе

послушности. Национална служба за запошљавање, како је гласио

њен нови назив, је постала нешто сасвим друго, обична бирократска

чиновничка установа, у којој су се старији кадрови са сетом сећали

како је некада било. Нови руководиоци, који никада нису радили у

области запошљавања, нису више седели са својим сарадницима и

непосредно са њима радили оперативне послове, отпуштени су или

премештени на споредне послове људи који су били носиоци

стручности и знања у области праксе, па и теорије запошљавања.

Методологије и статистика тржишта рада стављени су у функцију

минимизирања евидентних све неповољнијих резултата у области

запошљавања.

Сектор за програме запошљавања, којим сам ја руководио,

имао је изванредне сараднике преко којих није било тешко

реализовати нове идеје. Били у ту: Радмила Катић, Љубица

Ђорђевић - Маја, Топлица Тодоровић, Радмила Манчић, Зорица

Ненадов, две Весне Вучковић, Светлана Аксентијевић Цеца, Татјана

Бошковић, Јелена Динић, али, као што је истакнуто, моји сарадници

су подједнако били и бројна лица из свих филијала и служби

запошљавања у Србији. Послови статистике тржишта рада су били у

321

сектору а касније, када сам отишао из Завода, издвојени су у

посебно одељење. Имао сам прилике да са својим сарадником и

другом Топлицом Тодоровићем успоставим основне табеле за

месечно праћење кретања на тржишту рада, који су имали ниво

агрегације по степенима стручне спреме. Топлица је завршио Вишу

статистичку школу у згради у којој сам ја својевремено радио у

Савезном заводу за привредно планирање и био је врсни

статистичар. Имао сам намеру да га промовишем у руководиоца

будућег статистичког одељења, али то нисам могао да остварим зато

што формално није имао завршен факултет. Такође, имао сам добре

односе у сарадњи са свим другим секторима у Заводу, посебно са

секторима које су водили Славко Бајић и Параскева Михаиловић

Кева.

ЈУГОСЛАВ МИЈАТОВИЋ И СЛАВКО БАЈИЋ

Славко Бајић и ја смо волели да се, у паузама између

састанака и у слободном времену, надмећемо у причању вицева и то

је трајало сво време док смо радили заједно. Око нас би се окупила

група сарадника навијача, а ми смо настојали да оправдамо њихово

„поверење” причајући све нове и нове шале, по чему смо такође

остали упамћени код наших колега и колегиница. Славко је водио

финансијски сектор али је, после мог одласка, невољно морао да

прихвати моје место, на коме се ипак добро снашао. Био је познат

322

као врсни рекреативац, али се по одласку у пензију изненада тешко

разболео и после пар година умро. На његовом погребу сам

евоцирао успомене на његов живот и рад и наше дружење следећим

речима:

Драги наш друже Славко,

Исписниче мој,

Пријатељу,

Нико од нас твојих пријатеља није могао да поверује у

страшну вест о твом одласку, о напуштању породице и нас твојих

другова и пријатеља. Знали смо за твоју болест али смо веровали до

последњег тренутка, да ћеш је оставити иза себе, као што си

решавао све проблеме које су тебе и нас сустизали. Од целе наше

генерације ти си био највиталнији и духом и физички, срдачан,

добронамеран, насмејан, пун шала на свој и наш рачун, шала које

нису злонамерне већ напротив које разгаљују дух, терају човека да

се добро осећа, да буде расположен као што си и ти био. Са

нестрпљењем смо чекали наредни дан да дођеш са новим ведрим

причама, са новом енергијом да нас учиниш расположеним и кад

нам није било до тога. Та твоја срдачност се ширила као зараза и

мотивисала је и мене да се, у свим нашим слободним тренуцима,

надмећемо ко ће испричати више шала, ко ће тај дан боље

забавити друштво. Један од наших пријатеља је рекао да ће се сва

догађања у Републичком заводу за тржиште рада заборавити, али

ће се људи сећати шала Славка и Југослава.

Утолико свим твојим пријатељима и мени лично, теже пада

што си нас прерано напустио.Требало је да сачекаш твоју

генерацију да идемо заједно, да једни другима не држимо говоре.

Требало је, а није било суђено, да будеш свака а пре свега морална

подршка твоје породице, твоје дивне супруге и твоје дивне деце. Да

својим ведрим духом усмериш своје унучиће, обогатиш им духовни

живот, научиш их да срећа није на некој другој страни, да је не

треба чекати да дође, већ да она живи у нама и само се треба

потрудити да је препознамо.

Твој профил човека, хуманисте и стручњака био је твој

стални пратилац. Једна и по деценија коју смо провели заједно

323

уверавају ме да си такав био цео живот, заправо да си се такав

родио. Само пар недеља пре твог краја у телефонском разговору,

иако озбиљно болестан, изражавао си бригу за наше колегинице и

колеге врсне стручњаке у нашој материји тржишта рада, који су

малтретирани од стране неких лица која су непозната у нашој

струци, које је квазиполитика упутила овде на привремени рад.

Заједно смо констатовали да су незнање и ароганција најгора

комбинација за сваки стручни рад и сваку кадровску политику. Ми

смо, драги мој Славко, били људи другог кова и никад нисмо

веровали да свет почиње од нас. Умели смо да препознамо врсне и

вредне сараднике, да их мотивишемо за рад и зато је Завод у

најтежим временима од стране Савеза инвалида Србије јавно

промовисан у цитирам „једину светлу тачку економске политике”

То је твоја и наша заслуга и по томе ћемо остати упамћени а

незнам по чему ће остати упамћени људи који то не разумеју. Када

сам ја отишао у пензију најлепша вест коју сам чуо је да си ти

преузео мој сектор и тог тренутка сам заиста био срећан човек.

Никакво боље решење од тога није могло постојати.

Драги наш друже, пријатељу. Наше дружење је моје друго

срећно детињство и од свег срца ти захваљујем на томе. Нека ти

је вечна слава и хвала за све тренутке које смо ми твоји другови и

пријатељи провели са тобом. Када нам буде тешко сетићемо се да

на свету постоје добри људи и да си ти био један од најбољих.

Зато ми, твоји другови и пријатељи, поручујемо овом скупу да си

ти Славко Бајић витез који је из живота отишао у легенду.

(Опроштајни говор на сахрани Славка Бајића 16.02.2010.)

У Заводу сам упознао Биљану Станић која је била ћерка мог

професора из далеких гимназијских дана у Горњем Милановцу

Миљка Станића. Када сам то сазнао, отишао сам да га посетим. Њих

двоје су живели сами, али је Биљана нешто касније неочекивано

умрла од болести за коју није знала ни да је има.

Нису сви тренуци у Заводу били баш најпријатније успомене.

За време мог рада, у Заводу су се догодила два доста непријатна

догађаја, од којих је један имао трагичне последице.

Први се односио на аферу са запошљавањем инвалида у којој

су учествовали једна моја сарадница и неколико људи из службе у

324

Суботици. Они су, договорно, у Суботици фалсификовали решења о

инвалидности за непостојећа лица и подносили захтеве за

одобравање средстава. У основи целе ове акције је било веома

наивно веровање да то неће бити откривено. Када је ова акција

откривена, њени актери су дуже времена провели у истражном

затвору, где су до у танчине признали шта су и како су радили. Због

тога је истрага била брзо окончана, али је после судски поступак

трајао веома дуго. Ја, као руководилац сектора у коме је у аферу био

умешан један сарадник, као ни директор Завода, ни други

сарадници, нисмо ни позивани на разговор, нити су нам тражене

изјаве, јер је иследницима било јасно да је група „радила” у строго

затвореном конспиративном кругу.

Након хапшења мог сарадника, нико од других лица није

смео да прихвати да води реферат о програмима запошљавања

инвалида. Зато сам довео приправника Весну Вучковић, сместио је

са друге стране мог радног стола и сваки предмет смо заједно

обрађивали два до три месеца, након чега је постала стручњак за ову

област. Много пута ми је то помињала, уз напомену да новим

руководиоцима не пада на памет да тако раде, нити они знају

оперативне послове програма запошљавања. Напротив, ја сам, као

директор сектора, више пута јавно понављао да ћу напустити Завод

оног тренутка када у оперативним пословима програма

запошљавања будем знао мање од било кога мог сарадника.

Други догађај је, нажалост, имао много трагичније последице, пре свега по заменика директора Завода Драгоја Марића - Драгана. Марић је дуги низ година радио у институцијама запошљавања, а једно време је био и председник једне од београдских општина. То време се везује за једну шаљиву, али истиниту причу да је у Србији покушао да установи борбу са биковима по угледу на Шпанију. Интересантно је да сам ја из Републичког завода за планирање сарађивао са институцијама за запошљавање али се њега не сећам. Упознао сам га кад сам дошао у Завод за тржиште рада, али сам више сарађивао са директорим Ристивојевићем, него са Марићем. Директор Ристивојевић и заменик Марић су имали изузетно добре односе и на личном плану.

Једно време сам имао непријатности са Марићем, јер је он

инсистирао да се на моје место постави једна од сарадница у мом

сектору и директор Ристивојевић, да би му удовољио, предложио ми

је да ја пређем на место саветника директора. Ја сам то одмах одбио,

325

рекао да сам се доста нагледао закулисаних радњи и да директор

може, ако жели, да ме смени. Директор Ристивојевић је одустао од

свих акција на томе и верујем да је рекао Марићу да више не врши

притисак на њега.

Не знам да ли је и како Марић био повезан са познатим криминалцима који су доста касније осуђени у афери убиства председника владе Зорана Ђинђића. Једном сам, контролишући финансијске исплате за моје програме запошљавања, запазио да средства по реализацији једног програма треба да буду уплаћена на неку нашу банку на Кипру. Није се радило о великим средствима и то није био мој посао, већ финансијског сектора који је одобравао исплате, али свеједно, ја сам о томе обавестио директора. Да ли је било и других оваквих исплата заиста не знам. Сећам се и једне друге епизоде када смо нас неколико сарадника, пошто смо били у граду, са Марићем свратили на његов предлог у једну од београдских кафана на по један сок. Доста нејасно се сећам да је за столом са нама био један млађи човек, за кога се много касније чуло у поменутој афери убиства председника Ђинђића.

Све ово може али и не мора да има везе са догађајима који су

уследили касније. Једнога дана ме је Марић позвао у своју

канцеларију, што је изузетно ретко чинио и када сам имао

непријатне разговоре са њим по питању моје смене коју је он

покретао. Овога пута је то било другачије, али и доста чудно. Марић

је деловао веома чудно и рекао бих смушено а тако се и понашао.

Није ми говорио о послу, био је крајње љубазан, чак снисходљив.

Рекао ми је да мора да иде на један састанак на београдски аеродром

који је важан за њега а да ја, ако му се нешто деси, водим рачуна о

мојим сарадницима, посебно о сарадници за коју је он тражио да

буде уместо мене помоћник директора. Ја сам био више него

збуњен, питао сам га зашто то тражи од мене,. кад је он заменик

директора. Није ништа одговорио само је рекао да жури и то је био

мој последњи сусрет са њим.

Већ сутрадан се у Заводу чуло да је Марић, по повратку са

аеродрома, имао саобраћајну несрећу, да је слетео са пута у пуној

брзини и да се зауставио у њиви између два дрвета поред којих је

прошао. Чули смо да је смештен на неуролошку клинику Ургентног

центра у Београду и да породица тражи да га не посећујемо док се

не опорави. Прошло је неколико дана и нико није помињао Марића.

На састанку који сам имао код директора Николе Ристивојевића,

326

питао сам га да ли нешто зна за Марића, испричао му да је мени

деловао веома чудно и шта ми је рекао. Питао сам га да ли ће га

неко обићи у болници а директор је одмах предложио да ја одмах

одем у болницу, и видим шта је са њим.

Када сам стигао у болницу и попео се на други спрат где је, по информацији породице, лежао Марић, обратио сам се дежурној сестри са молбом да ми каже где лежи болесник Драгоје Марић. Није ми рекла ни речи, одмах је отишла а дошао је један од руководилаца клинике. Да ли је то био директор целог Ургентног центра или директор Неурологије не знам, али у животу нисам видео тако уплашеног човека. Мислим да ме није ни слушао док сам говорио да сам из институције где Марић ради. Рекао је да је Марић ту ноћ извршио самоубиство, скоком кроз прозор са другог спрата и да је однет у судску медецину. Одмах потом је почео да се правда да он није ништа крив, да на прозору нису постојале решетке и да он и његово особље не могу сваку ноћ да дежурају код болесника. Вероватно је помислио да сам ја неки иследник или слично. Једва сам успео да га прекинем и замолим за телефон којим сам јавио ову вест директору Николи Ристивојевићу а кад сам се вратио у Завод, код њега су у немој тишини били сви чланови колегијума.

Наравно, ја вероватно никада нећу сазнати шта се стварно

догодило. Директор је вероватно позиван на разговор а чуо сам да је

касније само рекао да полиција зна све околности његове смрти.

Проносиле су се разне верзије о његовом трагичном завршетку, до

оне да му је на аеродрому где је отишао на састанак са, како је он

рекао, „неким људима”, саопштено да му је изречена пресуда и да је

боље за њега да се сам убије. Тиме се, према овој верзији,

објашњава покушај самоубиства излетањем са пута по повратку са

аеродрома. Колале су и приче да му је, како је у тој верзији прича

речено, те ноћи уперен пиштољ у главу и наређено му да сам скочи

са прозора.

Након овог трагичног догађаја, некако нам је свима постало

јасно, иако нам то нико није рекао, да ће доћи до смене директора. И

доиста, убрзо је директор Никола Ристивојевић отишао на нову

дужност директора београдске филијале „Вискозе” из Лознице, а на

његово место је дошао Слободан Дробњаковић. Свима нама

помоћницима директора било је жао што је Никола отишао, јер је

био добар директор, пресудно је допринео да Републички завод за

тржиште рада постане угледна институција у Републици и мислим

327

да сам му ја у томе значајно помогао. Једно време, пре ових

догађаја, Никола Ристивојеић је са места директора Завода отишао

на место републичког министра за рад али се, на сопствену

иницијативу, вратио на место директора Завода које је по

хијерархији било знатно ниже место али које је он много више

желео од министарске фотеље.

Доласком Слободана Дробњаковића нису битно промењени садржаји и методи рада у Заводу и сви ми помоћници остали смо на својим радним местима. Једино је у једном тренутку мој статус био неизвестан. Нови директор ме је позвао једног дана и питао ме да ли сам ја члан Социјалистичке партије, партије која је настала спајањем дотадашњег Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза Србије. То спајање је извршио Слободан Милошевић у другом делу своје владавине, у настојању да се прикаже као оснивач вишепартијског система у Србији и тиме поправи своје увелико пољуљане позиције према Западу. Одговорио сам директору да нисам члан те организације а да сам пре тога био у Савезу комуниста док се није распао. Директор ми је отворено рекао, да ако желим да останем помоћник директора, то питање морам да решим под хитно. Поновила се некада давна сцена када сам под притиском морао да се учланим у Савез комуниста, само овога пута ми је то још теже пало. На крају сам то урадио, јер сам рекао себи да нема смисла да останем без посла на неколико година пред пензионисање.

Завод је и под новим директором остао, пре свега, стручна

институција коју су цениле све структуре у друштву. На саветовања

које је организовао и даље су долазили познати научни радници и

професори универзитета, а као резултат дуже сарадње са неколико

економских института у Београду, за његово време су публикована

поменута два велика тома са делом тих студија под насловом

„Стратегија и политика запошљавања у Србији”.

За време мог рада у Заводу дошло је до агресије НАТО пакта

на тадашњу Југославију, коју су чиниле Србија и Црна Гора, али су

дејства бомбардовања била усмерена далеко највећим делом на

Србију. Ми, чланови колегијума Завода, наизменично смо дежурали

у згради наше дирекције у Краља Милутина број 8. Имали смо на

расположењу и неку минималну опрему, као што су гас маске и

батеријске лампе за случај нестанка струје. У дане бомбардовања

Завод је функционисао, људи су долазили на посао, ишли смо на

пословне састанке, али у неке друге зграде где су била измештена

328

министарства. Наравно, о реализацији нових програма запошљавања

и саветовања није могло бити речи, јер смо сви ми у Заводу били у

ишчекивању када ће се то лудило завршити.

Директор Слободан Дробњаковић је остао на том месту све до догађаја од 5. октобра 2000. године када је са власти отишао Слободан Милошевић. То се, наравно, и очекивало, јер је Дробњаковић био истакнути члан Социјалистичке партије. Заправо, он је остао још извесно краће време док није извршена примопредаја дужности између њега и Светозара Крстића. За то време, као и у многим другим установама, у Завод се „уселила” финансијска инспекција, чији задатак је био да открије што више неправилности и злоупотреба у раду дотадашњег руководства. Нису много открили иако су месецима боравили у Заводу. Моје програме запошљавања су детаљно пречешљавали, за сваку ситницу која им није била јасна звали су на разговор мене или Радмилу Катић, која је тада била руководилац одељења у сектору. Очигледно да уопште нису познавали проблеме и начин рада Завода, па су им се буквално „морале цртати” и основне ствари. На крају су оставили програме запошљавања и цео мој сектор, где нису могли да ставе ни једну једину примедбу иако су били уверени да ће ту у највећој мери „одрадити свој домаћи задатак”.

Нови директор Светозар Крстић је био углавном коректан

према кадровима које је затекао у Заводу. Знатно је проширио

постојећу систематизацију послова, довео неке своје људе у

новоформиране секторе, али нас, старе помоћнике, није дирао

вероватно са разлогом очекујући да не дође до прекида у раду

Завода. У ово време, у Заводу су боравиле многе делегације Светске

банке и других међународних организација и убрзо се видело да

само наша гарнитура старијих помоћника директора и руководилица

одељења може да им обезбеди информације које су тражили. То је

вероватно и био пресудни разлог да још једно време останемо на

својим старим радним местима.

Мало кадрова нове власти је водило такву далековиду

политику. У највећем броју предузећа и установа дошло је до

генералне смене свих који нису били обични референти и то се

наравно одразило на квалитет рада. Наставили смо још неко време

са стручним саветовањима и мислим да сам остварио известан

утицај на новог директора да са тим настави, али је касније, са

одласком Светозара Крстића, када ја више нисам био у Заводу, и

доласком неких нових људи, атмосфера потпуно промењена. Сви

329

стари кадрови, посебно руководећи, иако нису били политички

ангажовани, су смењени и дошли су људи који никада нису радили

у области тржишта рада и запошљавања. Битне одлуке, чак и

методолошке природе, више нису доношене у Заводу, већ у

надлежном министарству, иако таква пракса није постојала ни у

једној од развијених тржишних земаља.

Клима у Заводу, односно сада у Националној служби запошљавања, се променила. Много више него раније осећао се партијски дух, то је постао искључиви критеријум за напредовање, па и остајање на старим местима. Много више од директора Крстића, овакву политику је промовисао актуелни министар за рад и председник Управног одбора Завода Драган Миловановић, седамнаести члан ДОС-а и представник једног од минорних синдикатау Србији. У почетку, док су у министарство долазиле разне иностране делегације, био сам му потребан и позивао ме је на те састанке. Касније, када тога из неког разлоганије било „узео ме је на зуб”. Ја мислим да он једноставно није могао да подноси кадрове од пре 5. октобра 2000. године и да је посебно био „алергичан” на људе са академским звањима. На седницама Управног одбора није пропуштао прилику да каже по неку непријатну реч за нас известиоце и ја сам му био посебно „на тапету”.

Ненавикнут на такав однос, почео сам да размишљам о

одласку из Завода, овога пута у превремену пензију, јер је било

тешко очекивати да се може наћи неко ново радно место. Та мисао

је код мене била све јача, са појачавањем репресије према старим

кадровима од стране људи који нису имали никакве стручне

предиспозиције, осим да припадају политичкој странци која је

тренутно на власти. Очигледно да је таква одлука већ довољно

сазрела и чекао се само погодан моменат који се појавио у виду

погодног законског решења за одлазак у пензију.

Формална одлука је дозрела на једној од седница Управног

одбора. Био сам известилац за групу програма запошљавања који су

члановима Управног одбора подељени само у виду једног обичног

списка предузећа. Па ипак, и то је било довољно председнику

Драгану Миловановићу да гласно коментарише „како он то не

разуме и да је то требало једноставније написати”. У мени је

коначно нешто „пукло” и од директроа Крстића који је формално

водио седницу сам након тога поново затражио реч коју ми

вероватно не би ни дао да је претпоставио шта могу рећи. А рекао

330

сам „Господине министре, слажем се да је то требало једноставније

написати, али бојим се да ни онда ви то не бисте разумели”.

У то време, у Управном одбору Завода, било је скоро половина чланова актуелне ДОС-овске владе, који су се грохотом смејали читавих неколико минута. Сутрадан сам се пријавио директору и рекао да ћу крајем те 2001. године отићи у пензију. Имам утисак да је директор Светозар Крстић ту вест примио са великим олакшањем. У пензију сам отишао са 37 година рада, дакле 3 године раније, не добивши ни један динар отпремнине које су касније даване мојим колегама у завидном износу. Морам признати да сам још једно време, као пензионер, док је директор био Светозар Крстић, позиван на нека од стручних саветовања Националне службе за запошљавање.

Много година касније, мој колега Живомир Тешић - Жика, дугододишњи руководилац Филијале за запошљавање Београд, покренуо је акцију да се формира Удружење пензионера Националне службе за запошљавање. Нас неколико руководилаца и сарадника Завода је подржало ту иницијативу. Удружење је формирано, Жика је постао председник Удружења а ја његов заменик. Наши покушаји да остваримо контакт са матичном организацијом су били месецима безуспешни и у односу на нас је испољен крајње игноришући однос. То је трајало све док се неко није сетио да, по приватној вези, интервенише у врху странке која је „добила” Националну службу за запошљавање, када су нас коначно примили на разговор и дали нам једну за рад крајње неусловну канцеларију, у којој је седео чувар.

Наше удружење је покренуло иницијативу да се обнови

обележавање Дана службе запошљавања 14. децембра 1921. године,

коју је ново руководство Завода укинуло, вероватно сматрајући да

свет, живот и активности на тржишту рада, почињу са њиховим

доласком. Моје дописе о значају обележавања овог дана, о великим

историјским заслугама овог датума за развој идеје тржишта рада у

Србију, ново руководство је једва дало први пут у кратким изводима

а касније није ни објављивало.

У то време били су смењени, деградирани на ниво обичних

референата, послати у превремену пензију или су постали

незапослена лица са правом на новчану накнаду до стицања првог

услова за пензију такорећи сви стари кадрови у целој Србији, који

су, у стручном смислу, били носиоци активности службе и који су

знали до у танчине свој посао. Деградирани су, поред осталих,

331

Славица Куртовић и Вишња Хелајзен, које су биле врсни

познаваоци својих послова али, са њима и многи други. На њихово

место, не само у дирекцији већ у свим филијалама Завода у целој

Србији, доведене су стотине нових лица која никада нису радила на

овим пословима, али су сви до једног били чланови политичке

партије којој је „додељена” Национална служба за запошљавање, да

би лидери те исте партије касније демагошки и јавно у предизборној

кампањи захтевали да се прекине са партијским запошљавањем. Ми,

стари кадрови из Завода, смо умели и желели да радимо своје

послове, али оваквој демагогији нисмо ни изблиза били дорасли и

зато смо морали да одемо.

Распад једне лепе земље

Корени распада Југославије сежу до у времена њеног

стварања још у време Првог светског рата.

У избору два могућа решења које је Србија имала тада и

никада више у својој новијој историји, извршен је погрешан избор.

Династија Карађорђевић и влада нису прихватиле Лондонски пакт

који су им понудиле велике силе и који је значио решење српског

националног питања и одлучили су се за ризичан пут

југословенства, који се од тада па све до распада Југославије, сваком

приликом која се указала, показао као нереална опција на дуги рок.

Поред несумњиве жеље да буде велики краљ, Александар

Карађорђевић се плашио могуће рестаурације Аустро-Угарске, што

би донекле могла али и није морала да буде реална опција. Једино је

славни војвода Живојин Мишић, у свом извештају о војним

аспектима уједињења, имао негативно мишљење, које је нова

династија вероватно приписала његовој опредељености за концепт

династије Обреновић, којa се залагала за уједињење свих српских

земаља.

Идеја Александра Карађорђевића је била да створи

јединствену унитарну државу по угледу на Италију, али је то

покушано са великим историјским закашњењем. Други народи,

посебно Хрвати и Словенци, не само да су прихватили ову идеју,

већ су инсистирали на њој, али њихов дугорочни циљ је био

другачији, спречити да се у том критичном моменту не утопе у

друге велике нације, што је било доста реално, а касније да могу

размишљати о стварању сопствених држава. У ђачким књижицама

332

мојих родитеља у рубрици матерњи језик, писало је – српкохр-

ватскословеначки језик, што је једна од илустрација намере разлаза

у погодном тренутку.

Непрекидне свађе политичара између два светска рата, па и само убиство краља Александра Карађорђевића 1934. године, дало је за право оним малобројнима који су стварање Југославије на такав начин означили као историјски погрешан чин. Други светски рат је до крајности разбуктао националистичке страсти и у њему је страдало много људи, међу којима далеко највећи број Срба, посебно на просторима који су некада припадали Аустро-Угарској. Имао сам прилику да неколико деценија касније прочитам Декларацију четничког покрета са одржаног Конгреса у селу Ба, у коме се први пут помиње један други приступ, практично стварања федерације у оквирима монархије, иако то није баш тако буквално речено, између три државе - Србије, Хрватске и Словеније, формиране на већинском принципу становништва. Наравно, у то време четници су већ изгубили битку против Титових партизана, које су подржавале велике силе, посебно Велика Британија, а 1918. године таква опција, која је била могућа, није ни разматрана.

За разбијање једне државе неопходан је истовремени сплет околности, да се тежње сепаратиста поклопе са интересима великих сила уз одсуство кохезионих фактора, а то се на примеру Југославије догодило.

По завршетку Другог светског рата, Тито, као суверени

победник, исцртао је неке сасвим нове границе, које су се показале

актуелним све до данашњих дана. Те границе су поред осталог

имале за циљ да се једном за свагда разрачуна са идејом да Србија

буде пијемонт окупљања Јужних Словена. Формиране су неке нове

нације. Уствари, Тита у основи његове коминтерновске

комунистичке идеје уопште није интересовало решавање

националног питања у Југославији и он се цело време своје власти

понашао као да овај проблем и не постоји. Ток историје и судбина

српског народа дефинитивно су промењени, наравно уз свестрану

подршку српских комунистичких кадрова, без чега се то не би могло

ни догодити.

Тито није ни покушао да превазиђе или бар ублажи

анимозитете између нација у земљи, посебно између Срба и Хрвата,

да би они пристали да трајно остану у једној држави. Лично,

одлучујуће је допринео развоју сепаратизма код Албанаца на

333

Косову. Забрана повратка Срба на Косово 1946. године је плод

његове одлуке, као и бројне одлуке које је доносио касније.

Његово животно дело је он сам. Људски идеали - слобода,

правда, равноправност, опште добро и срећа за све људе и народе,

били су као реторика у свакодневној употреби да би оправдали неке

друге циљеве. Самим тим нису могли да остану утемељени у

југословенском бићу, ако је оно уопште и постојало. На тај начин,

Тито је и директно и индиректно био главни актер будућег распада

државе, која са карактеристикама наслеђеним од њега и из његовог

периода, није могла да настави да егзистира после његове смрти.

Једанаест година после Тита Словенија и Хрватска су и формално

решиле да изађу из Југославије а њихов пример следиле су и друге

републике. Југославија је престала да постоји.

Пут за будуће деобе је за време Тита, са његовим учешћем

или без њега, односно без његове интервенције да се то спречи,

детаљно и зналачки трасиран, а одсуство кохезије је било стално

присутно. Кадрови који су били за јачање Југославије, од

Александра Ранковића па надаље, су један по један уклањани и то је

чињено најчешће на Титову иницијативу или уз његову сагласност.

Политика Тита, коју су подржавали српски комунистички кадрови,

на штету националних интереса Србије, управо се испољила на

примеру смене Ранковића али касније и уклањања представника и

присталица тзв. либералистичког покрета у Србији.

Републике и покрајине су користиле сваку прилику да ојачају

своју власт на рачун федерације и ја сам имао прилике да се у то

уверим док сам радио у савезним институцијама. То је добило и

своја формална обележја доношењем најпре уставних амандмана, а

затим и Устава из 1976. године. Велики број интелектуалаца,

професора универзитета и других, који су у томе видели будући

распад државе и даље слабљење Србије, уклоњени су из јавног

живота, изгубили су посао и доживели су разне врсте малтретирања.

Након Титове смрти, активности на разбијању Југославије су

појачане и добиле су веома конкретне облике.

Након Осме седнице ЦКСК Србије, суверени господар на

српској политичкој сцени постао је Слободан Милошевић. О њему

ће историјски судови тек бити изречени, али неке ствари су већ сада

јасне. Био је човек кога је, као и многе људе његове врсте, заносила

334

сопствена реч и темпераменат. Био је и демагог, али много мањег

калибра од Тита. Пропустио је многе шансе да ради у корист Србије

и Југославије како је то требало и морало да се уради.

Његов однос према руководиоцима других република и

покрајина можда јесте био заснован на Уставу СФРЈ, али је

федерација до те мере била ослабљена да је требало водити много

примеренију политику преговарања и покушати да се Југославија

сачува у неком другом облику, за шта је, макар у почетку, можда

било неких шанси. Милошевић је у преговорима имао доста тврд

став, као што су га имали и Туђман, председник Хрватске,

Изетбеговић у Босни и Херцеговини, а вероватно и неки други

политичари из република и покрајина. Покушај да спасе Југославију

везан је за име Анте Марковића, када је и захваљујући кредитима са

Запада, животни стандард у земљи био релативно висок. Тако је

например, за време његове владавине, моја мајка Косана Мијатовић

од своје скромне пензије успела да нам у стан унесе први телевизор

у боји.

Милошевић је, у сарадњи са Туђманом, који му је по

менталитету највише одговарао, одлучујуће допринео паду Анте

Марковића, а тиме и коначном паду Југославије.

У време кад су му још била отворена сва европска врата,

Милошевић скоро ни на једна није закуцао. Он није ни покушао да

водеће политичке личности Европе увери у исправност ставова

Србије. Да је пришао демократском реформама, прибавио би много

више поверења код водећох политичких личности Европе и пут ка

егзистенцијалним питањима српског народа би му био отворен.

Карактеристичан је његов однос према америчком

амбасадору Ворену Цимерману, кога је месецима одбијао да прими

и таква пракса је без преседана у међународним односима. Он је о

њему могао да мисли шта год хоће, али Цимерман је представљао

САД, тада једину супер силу у свету без које ништа ни добро ни

лоше није могло да се догоди Србији и Југославији. То свакако није

било политички ни мудро, ни паметно, ни пристојно. У

Милошевићу су каприц и таштина превладали над мудрошћу која

приличи озбиљном државнику. Потпуно је потценио значај

међународног фактора у распаду Југославије, док су Хрватска и

Словенија даноноћно „обијале” прагове светских метропола.

335

Милошевић ништа није желео да научи од Николе Пашића,

који је и у најтежим тренуцима радио сасвим супротно и који је,

када су били у питању српски национални интереси, водио тешке и

мукотрпне разговоре.

Милошевић је потпуно пренебегао чињеницу да су се СССР

и Варшавски пакт распали и да више не постоји глобална равнотежа

снага на којој је Тито градио своју спољну политику и да

Југославија више није била тампон између Истока и Запада.

Коначно, Милошевић је пренебрегавао чињеницу да је Србија мала

земља и да нема тежину међународног фактора. Његово позивање на

права Србије, Западу је деловало досадно и неразумљиво. Његов

штаб, ако га је уопште имао, радио је слабо и он је ушао у

самоизолацију. Милошевћ није био спреман да дели власт са било

киме. Када му се учинило да Добрица Ћосић, као председник

државе и Милан Панић, као председник владе, воде неку самосталну

политику, покренуо је поступак њихове смене и уклањања из јавног

живота. Већ и сама најава Ивана Стамболића, кога је на Осмој

седници ЦКСК Србије уклонио из политике, да би се могао

кандидовати за председника Савезне републике Југославије,

трагично га је коштала главе.

Милошевић није био свестан чињенице да је логика којом се

он служио више учвршћивала његову заблуду, него што је другоме

отварала очи. Није било медијског присуства у иностранству, чак ни

међу Србима у иностранству. За разлику од Николе Пашића, у тако

одсудном тренутку за Србију Милошевић није имао, нити је желео

да има било каквих контакта и договора са опозицијом. Милошевић

је био у заблуди када је мислио да таквом политиком и ослонцем на

Устав земље може да сачува Југославију. Милошевићева владавина

је пуна промашаја и недржавничког понашања. Он се током времена

окружио људима који или недовољно знају или нису смели да му

кажу истину, што је погубно за сваку рационалну политику.

Милошевић није умео или није хтео да искористи велику

шансу да постане реформатор. У најодсуднијем тренутку за српски

народ, био је човек који није хтео да прихвати новоуспостављену

светску реалност. Није схватао да српско национално питање не

могу да реше Срби сами, нити је било када у историји то био случај.

Занемарио је значај савезника, што никако није смео да учини.

Србија је под њим постала усамљена, изолована и оцрњена у

336

међународној јавности и тај утисак остаје присутан годинама после

њега.

Милошевићева самодовољност, сујета и крутост, са јаким ослонцем на популизам, уз грубо уплитање његове супруге Мирјане у партијске и државне послове, водиле су нужном поразу на међународној сцени. Као државник и политичар, морао је да учини много више да не дође не само до распада Југославије, него и до бомбардовања Србије од стране НАТО пакта, па и каснијег отимања Косова и Метохије од Србије. У томе је, за разлику од многих других политичара, чак имао и поновљене шансе да се коригује на сопственим грешкама, што је такође пропустио да учини. Последња пропуштена реална шанса је била после склапања Дејтонског споразума, у којем је Босна подељена на два ентитета. Није желео да схвати да, иако је био у праву, а често је био, да би то усвојили и други, од којих зависи положај Србије и Југославије, на томе треба много и истрајно радити, често и на сопствени рачун. За његово време и у доброј мери захваљујући њему, велике силе су успоставиле политику двоструких стандарда, један према Србији и Србима и други према осталима у региону. Та политика је такође дуго надживела Слободана Милошевића.

Готово по правилу, када је политика у питању, већина људи

није кадра да процени када се треба повући из активног политичког

живота, поготову у једнопартијском систему. На примеру

Милошевића то правило се у потпуности потврдило.

„Милосрдни анђео

Распад Југославије није остварен мирним путем. Напротив,

избили су жестоки ратни сукоби скоро на целом њеном простору,

управо зато што благовремено није решавано национално питање у

земљи, а вероватно и из неких других разлога. Наравно, у рат су се

умешале велике силе, првенствено из сопствених интереса, тако да

су се поклопиле две групе фактора, домаћи и инострани који су

били потребни да би се ратна дејства разбуктала. Полулегалним

каналима, у Југославију, односно републике и покрајине које су

желеле да се отцепе од Југославије, допремане су огромне количине

оружја. За то су одговорни људи у земљама из којих је стизало

оружје свакако знали, али су се правили невешти.

Притисци на Србију су настављени пре избијања ратних

сукоба, за време њих и после њих, дакле, сво време Милошевићеве

337

владавине, али су ти притисци настављени, можда само неким

другим средствима, и после њега. Његов начин управљања земљом

умногоме је томе погодовао. САД су, поред осталог, вероватно

желеле војну базу на тлу Србије и стално су појачавале, заједно са

другим европским земљама, притиске на Србију. Њиховом

иницијативом дошло је до економске блокаде земље, која је доста

дуго трајала и која је Србију економски уназадила за читаве

деценије развоја. Људи су све теже живели, а посла је било све мање.

Стицајем околности, то је утицало да се моја ћерка Марина и

њем муж Саша, уместо кратког привременог боравка у Пољској,

одлуче да се у њој трајно настане, јер су тамо добили запослење и

много боље услове живота и рада. Нешто касније, у земљи је дошло

до појаве тзв. пирамидалне девизне штедње а затим и до

незапамћене хиперинфлације, која је вероватно подстакнута од

Милошевићеве владајуће гарнитуре, да би се девизна средства

пренела на неке само њима знане рачуне у иностраним банкама. Ја

сам за моју месечну плату могао да купим само пар килограма

пиринча. Био сам принуђен да, после завршетка посла, потражим

неке начине за преживљавање, најпре у куповини брашна и других

намирница а затим радом у ноћним сатима на прању тепиха по

бутицима на Бановом брду. Поново сам активирао две мале ручне

машине за прање тепиха које сам много раније набавио.

Запад је, очигледно, почео да губи живце, и даље је појачавао своје притиске на Милошевића. САД су се очигледно дефинитивно одлучиле да војну базу поставе на простору Косова и Метохије, а за то је било потребно да се ова територија изузме из надлежности Србије. Наравно у томе су постојали и други интереси великих сила Запада. На овом простору су подстакнуте активности герилских група Албанаца, тзв. ОВК и када је Милошевић послао војску и полицију да се са њима обрачунају, покренуто је тзв. питање „хуманитарне катастрофе и етничког чишћења Албанаца”, што наравно, уопште није било тачно. Искоришћени су тзв. догађаји у Рачку, на Косову и послата је лажна информација у свет.

Активирана је моћна пропагандна машинерија Запада. Тражени су преговори који су организовани у Рамбујеу, на којима је од Србије практично тражено да се одрекне овог дела своје територије. Очигледно, све је рађено по унапред утврђеном сценарију и тражио се само повод да почне бомбардовање. САД, пре свега, али и Немачка и неке друге земље Запада, су у томе виделе ефикасан начин да се „уразуме Срби”, као што је већ учињено 1995.

338

године са Србима у Босни. Србија, наравно, није могла да пристане да се одрекне дела своје територије, са чим се у САД и на Западу и рачунало и одмах потом, 24. марта 1999. године НАТО је, без сагласности Савета Безбедности УН, извршио класичну војну агресију и почео да бомбардује тадашњу Савезну Републику Југославију, односно пре свега Србију.

На питање да ли је могло да се избегне бомбардовање,

одговор је наравно потврдан, али не на преговорима у Рамбујеу већ

много раније, али и у време када је Слободан Милошевић

безобзирно проиграо све своје шансе које је, као државник и

политичар, имао. Зато, Боже нас сачувај таквих вођа којима су Срби

склони.

Бомбардовање Србије је трајало од 24. марта до 10. јуна 1999.

године и представљало је само завршну фазу рата који се водио

против Србије. За 78 дана крајње суровог и безобзирног

бомбардовања од стране 19 земаља НАТО које су предводиле САД,

нису гађани само војни објекти. Тешко је оштећена инфраструктура

земље, срушени су многи привредни објекти, школе, здравствене

установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири.

Тада, а и касније, милитантни Албанаци посебно су рушили и

палили српске цркве и манастирe из Средњег века. Против оваквих

чинова католичка Европа је много мање реаговала него кад су

талибани рушили Будине статуе у Авганистану, чиме су још једном

изневерене приче о јединству хришћанског света.

Агресор је починио класичан злочин, за који не одговарају само велике силе. Употребио је и забрањена оружја, бомбе са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, од којих је настрадало много цивила и чије последице ће се осећати генерацијама. Процењено је да је за време бомбардовања на земљу бачено преко 420.000 пројектила од чега 320.000 пројектила са осиромашеним уранијумом. Био је то највећи војни напад на нашу земљу после Другог светског рата. Првобитне процене жртава су биле да је погинуло 1.002 војна лица и око 2.000 цивила и да их је било око 5.000 рањених, да би касније процене биле да је погинуло око 4.000 лица и да их је рањено око 10.000 и то углавном цивилних лица. Процене материјалне штете крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Преко 600.000 људи није могло да се врати на своја радна места, јер су њихова предузећа била разрушена.

339

Иако је однос снага у рату био 1 : 1.000, пружен је отпор аг-ресору. Оборена су 2 НАТО авиона (Ф-117 и Ф-16), 9 беспилотних летилица, 45 крстарећих пројектила и 4 велика пројектила. Херојски отпор су пружили и српски пилоти који су се супроставили НАТО авионима иако нису имали никакве шансе због разлике у технологији летилица и обарања авиона на даљину. По завршетку бомбардовања, са подручја Косова и Метохије повучена је скоро сва ратна техника, што је показало да је агресор имао највише успеха у бомбардовању искључиво цивилних стационарних циљева.

Бомбардовање је суспендовано 10. јуна 1999. године након

чега је усвојена Резолуција Савета безбедности УН број 1244, по

којој је Србија задржала суверенитет на Косову и Метохији, али под

међународним протекторатом Унмика и Кфора. Међутим, ни то није

спречило САД и Запад да десет година касније признају једнострано

проглашену независност Косова и тиме у потпуности реализују

своје ратне циљеве на овом подручју. Тиме је потврђена истина да је

бомбардовање и имало за циљ одвајање Косова од Србије. У Србију

је, по завршеном бомбардовању, са војском и полицијом избегло

више од 200.000 косметских Срба и неалбанаца.

Наравно, отимање Косова од Србије је био само завршни чин

једне деценијама систематски спровођене политике, којој је

погодовало одсуство политике да се обезбеди интеграција људи који

су живели на тим просторима. Наравно да су ту били присутни и

неки други фактори, као што је пад наталитета код Срба а верско и

свако друго подстицање наталитета код Албанаца.

Стицајем околности, био сам сведок првог напада НАТО

снага на Србију. Шетајући се стазом изнад мога стана на

Видиковцу, могао сам да видим ракету која је уништила антенски

комплекс на брду Стражевица које је од мог стана удаљено у

ваздушној линији не више од неколико стотина метара.

Бомбардовање овог брда је трајало сво време напада НАТО - а и

сваку ноћ смо имали прилику да слушамо детонације од које су

звечала окна на прозорима. Једне ноћи, на ово брдо, у чијиј дубини

се, према неким претпоставкама, налазио Генералштаб српске

војске, бачена је бомба велике разорне моћи, која нас је буквално

избацила из кревета и која је нанела доста штете на стану.

Када је отпочело бомбардовање, само ту прву ноћ смо

провели у склоништу, након чега сам одлучио да то више не чиним

340

и да останем у свом стану без обзира на последице. Негде сам

прочитао да је у рату веома отмено настрадати у свом стану и морам

признати да ми се та мисао некако допала. Са терасе сам скоро

свако вече посматрао бројне пожаре на погођеним објектима,

слушао снажне експлозије које су их пратиле, и гледао пламен који

је ишао високо у небо. Чули су се и звукови наше противавионске

артиљерије и видели њени светлећи меци, али они нису имали

много ефеката, јер су авиони летели на великим висинама.

Након извесног времена, супруга и ја смо одлучили да се

преселимо у град, у стан у улици Ивана Милутиновића, у коме су

били наш син Милан и тадашња снаха Катарина, а који је пре

бомбардовања користио неки пословни човек из Италије, кога сам

имао прилике да упознам. Нисмо дуго остали у том стану. Тих ноћи

кад смо се преселили, бомбардовани су објекти у граду који нису

били далеко од стана - Генералштаб, Телевизија Београд и други.

Одлучили смо да се вратимо у наш стан на Видиковцу, јер је моја

логика била да ако нешто мора да се догоди, човек бар треба да буде

у свом стану.

Пре повратка, позвао нас је телефоном, који је зачудо

функционисао, Италијан који је становао у том стану, да се распита

за нас и стан у коме је становао. Споразумевали смо се на лошем

енглеском језику, подигао сам слушалицу у вис да чује звуке сирена

које су означавале да ће доћи до напада и - позвао га да се врати у

Београд. Није знао шта би друго рекао, него само да не може да дође

јер не ради авио-саобраћај. Одговорио сам му да то није тачно јер

може да користи авионе који полећу у Србију сваког сата из његовог

италијанског места Авијано. Авијано је, наиме, војна база САД у

Италији из које су, као и из многих других места, полетали авиони

који су бомбардовали Србију. Касније сам чуо да је човек био

запањен да је неко могао да се и на такав начин шали.

„Наранџаста револуција”

После бомбардовања, чији завршетак је Милошевић у свом

стилу прогласио за победу, коначно је морао доћи крај једној у

основи деструктивној владавини, која је Србију уназадила

деценијама, однела многе невине животе и оставила огромна

разарања и пустош. Последице ће се наравно осећати још дуго

деценија. Протести против једне неразумне, осионе и диктаторске

341

владавине и против фалсификовања изборних резултата су се

умножавали свакодневно, да би 5. октобра 2000. године достигли и

прешли ону „критичну масу” после које нема повртка на старо.

После завршетка бомбардовања, а пре 5. октобра 2000. године и тзв. „наранџасте револуције”, урадио сам две ствари. Прво, учествовао сам на неколико митинга који су тражили смену режима и друго, послао сам писмену оставку на моје краткотрајно чланство у Социјалистичкој партији Србије. Те моје активности наравно нисам пријавио у Заводу, где бих због тога сигурно имао последица а на послу сам наставио да радим као да се ништа није десило. Нисам био сасвим сигуран да се то неће сазнати, али био сам убеђен у исправност такве моје одлуке.Време је било хаотично и очигледно да директор Дробњаковић то није сазнао или, ако и јесте имао је других брига које су се тицале њега лично.

Догађаје од 5. октобра сам имао прилике најпре да посматрам јер смо сви раније отишли са посла, као реку људи и возила који су долазили у Београд, а потом сам се придружио маси људи на централном митингу пред Скупштином, где нисам могао много да видим од догађаја, али сам се зато нагутао сузавца који се на широком простору осећао у ваздуху. Пети октобар 2000. године несумњиво је представљао крај и формалног и прикривеног једнопартијског система владавине и са тог становишта је био позитиван догађај. Енергија масе, било да је она била спонтана или усмеравана или по мало од обоје, довела је до тога да је Милошевић морао да призна пораз на изборима и тиме је он престао да буде значајна политичка личност у земљи.

Очекивало се да ће се много тога променити на боље, јер горе

готово да и није могло да буде. Ја сам још непуне две године био у

служби и мој посао је био да, са својим сарадницима, обављам

пословне стручне разговоре са многобројним делегацијама

међународних организација које су долазиле у Београд.

Нови руководиоци јавних предузећа и установа, а поготову новоформирани кризни штабови нису се, у стручном смислу, много снашли на новим функцијама а нису се много трудили ни да науче нове послове. Као и много пута раније, када је долазило до институционалних промена у држави, већина њих је сматрала да живот почиње од њих и да ништа старо није добро. Нови партијски директори су, када су друштвена предузећа била у питању, знали да су ту привремено, док неки нови власник не купи предузеће и настојали су да максимално уновче своју нову позицију. У модној

342

конфекцији „Рудник” у Горњем Милановцу, што је само један пример од хиљада предузећа, након смене комплетног руководства, нови људи који су дошли по линији својих политичких странака, нису се потрудили да сазнају чак ни адресе иностраних купаца који су куповали „Рудникове” модне артикле. Предузеће, које је опстајало и у доба најжешћих економских санкција, потпуно је стало и хиљаде радника су остали без посла.

Готово сва предузећа у земљи су продата приватним власницима далеко испод своје тржишне вредности и то је била прва, а можда и највећа грешка нове власти. Држава зато и није могла доћи до потребних средстава за нове инвестиције и остваривање нужних реформских промена. Нека позната предузећа, као што су „Таково” из Горњег Милановца су продата испод цене робе која је била у њиховим магацинима иако је било купаца који су нудили много боље услове.

Тако нешто није могло да се догоди без снажне спреге

политике и привредног криминала. Начин пословања био је сличан

ономе кад су носиоци станарског права куповали станове по цени од

20 - 30 немачких марака што је одговарало вредности неколико

малих кесица кафе. Задатак једног броја државних службеника је

био да спрече друге интересенте да се појаве на тендерима, под

разним изговорима, да нису из исте врсте делатности и слично, с

тим да већ на следећем тендеру ти критеријуми нису поштоваи.

Србија и објективно и субјективно није била принуђена да

прави овакве грешке. Она је кренула на пут транзиције касније од

свих других земаља у окружењу и могла је да се користи њиховим

позитивним и негативним искуствима и пример Словеније, која није

дозволила да јој пропадну постојећа предузећа, могао је лако да се

користи. Уместо да предузећа буду економски санирана и

припремљена за продају да би се добила њихова што већа тржишна

цена, а што је требало да буде основни задатак експертских

владиних група, она су урушавана, довођена у ликвидацију, да би се

што јевтиније продала углавном унапред познатим купцима. Многи

појединци су се, захваљујући томе, енормно обогатили, али је

упропашћена економија земље.

Само један минорни детаљ који сам имао прилику лично да видим, сведочи о пословној клими и моралу који је владао у то време. Наводно, да би се припремила за продају, предузећа су морала да припреме свој бизнис план за будуће пословање и

343

социјални програм за збрињавање вишкова радника. Тај посао, који су обично радиле приватне агенције, је био веома једноставан јер је, од стране државних органа, била прописана методологија по којој се то радило. За конфекцију „Рудник”, агенција је припремила бизнис план а ја сам им помагао у припремању социјалног програма. Предлог социјалног програма је брзо прихваћен, али су на бизнис план стално стизале примедбе из ресорног министарства. Власник агенције и нови привремени директор предузећа нису знали више шта ће да раде и замолили су ме да пођем са њима на састанак и да се уверим да су све примедбе испоштоване, али да увек стижу нове. И заиста, заменица министра је опет стављала примедбе које ја једноставно нисам могао да разумем.

У паузи седнице пришла ми је једна познаница из екипе министарства, са којом сам се од раније познавао, и шапатом питала „Југославе, имате ли ви у магацину још оних модних блуза конфекције Рудник.Ако имате, донесите мојој шефици неколико комада, па ће вам бизнис план проћи”. И заиста, након што су четири блузе промениле власника, на следећем састанку госпођа заменица се није интересовала ни за судбину својих примедби, већ је одмах казала да је бизнис план сада добар. Наравно, улози код челних људи и великих предузећа су били неупоредиво већи и за њих је овај пример био безначајни детаљ.

Како је време више одмицало, многа очекивања учесника у „наранџастој револуцији” била су изневерена, посебно након убиства првог председника владе Зорана Ђинђића. Многобројна снажна предузећа у индустрији, грађевинарству, пољопривреди, саобраћају и другим областима и гранама привреде, која су била позната по својим пословима у земљи и иностранству, су једноставно пуштена да пропадну и у земљи је створена енормна незапосленост, већа него у другим земљама у транзицији. Укупан број запослених се из године у годину смањивао, а незапосленост је расла или остајала на високом нивоу, упркос, свим методолошким и статистичким променама које су имале за циљ да проблеме учине мањим него што су они у реалном животу.

Актуелни политичари су се утркивали у изјавама да нас

светска криза неће дотаћи, а затим да ће брзо проћи или да већ

пролази, да ће се отворити стотине хиљада нових радних места, а

када се то није дешавало или су кретања ишла чак у супротном

смеру, понашали су се као да то никада нису ни рекли, као да је код

обичних људи „кратко памћење”, што је често и био случај.

Свакодневно су настајале неке нове политичке странке, које су биле

344

у оквиру некада удружене опозиције а њихов језик међусобног

комуницирања био је испод сваког нивоа и људског достојанства.

Након распродаје друштвене и државне имовине такорећи у бесцење, створене су многобројне државне агенције са великим бројем запослених, које су постале огроман државни трошак. Сећам се да су изнети подаци да су за финансирање само једне од тих агенција трошена средства која су била једва нешто мања него за укупно високо школство у земљи. У почетку сам мислио да је то помодно копирање тих агенција из најразвијенијих земаља на Западу, да бих касније сазнао да многе развијене земље имају знатно мањи број ових агенција од нас.

Извор за финансирање свих тих расхода, у недостатку сопстених средстава, било је стално систематско задуживање и узимање зајмова и кредита у иностранству, често под веома неповољним условима. Србија је у време писања ових редова била високозадужена земља, мерено према способностима да редовно враћа узете зајмове и кредите и то актуелне власти нису признавале све док то гласно није изрекао и Међународни монетарни фонд. То је постало све друго само не рационално и домаћинско газдовање и то ће дуги низ година оптерећивати и будуће генерације. Уместо привредног успона, после 2000. године живи се највећим делом на раније створеним ресурсима и изграђеним производним капацитетима а буџет се пуни задуживањем и продајом, знатно испод тржишне цене, свега што је у Србији створено у последњих 50 година. Све у свему, догађања после октобра 2000. године, представљају типичан пример како су изневерена или боље речено погажена очекивања оних који су у овим догађањима учествовали. Наравно да се таква политика мора мењати, јер ће ђаво увек доћи по своје ако се призива.

Још један крупан догађај био је на политичкој сцени Србије

након „Наранџасте револуције”. То су суђења некадашњим српским

званичницима у међународном суду у Хагу.

У обичном народу у Србији, али и по мишљењу једног броја

угледних интелектуалаца, суђења у Хагу су доминантно виђена са

две своје основне одреднице. Прва је да су САД и друге земље

Запада установиле овај суд како би се накнадно оправдала агресија

НАТО снага на Србију извршена без сагласности Савета

безбедности УН. Друга одредница је да је суд установљен да би

судио Србима, јер су готово сви цивилни и војни званичници

бившег режима осуђени од стране овога суда док су ослобађани и

345

евидентни злочинци других зараћених снага. Они којима се није

могла доказати непосредна кривица осуђени су по основу тзв.

командне одговорности. Суђење представницима других народа је

било такорећи спорадично, више зато да се остави утисак о наводној

„непристрасности” суда. Зато се за Хаг може рећи да - велике силе,

перући себе од пристрасности, фаворизовања и грубог мешања у

процес распада Југославије, поред осталог купују и историју.

346

Прича седма

И З Д А Н Ц И

Упознавање

Завршивши прву годину факултета, по обичају сам време

проводио са својим родитељима у Горњем Милановцу, чекајући

октобар те 1961. године, да наставим студирање у Београду. Нисам

имао неке посебне обавезе, јер сам све испите из прве године

положио у јунском року (изузев предвојничке обуке) па сам се

помало досађивао. Једне топле вечери одшетао сам до комшије који

је правио некакво весеље, где су сви гости били напољу. Свирала је

музика, па је и то вероватно био разлог што сам тамо отишао

очекујући да видим и нека позната лица и да причајући са њима

мало скратим време.

Стојећи напољу са друштвом, на прозору куће на првом

спрату видео сам лик мени до тада непознате девојке. Светло у соби

је било упаљено, али иза њених леђа, па јој нисам могао добро да

видим лик, већ само да га назирем, али сам видео да има дугу косу

која је допирала до доњег оквира прозора, што је, морам признати,

за мене био посебно атрактиван призор. Мора да сам мало дуже и

чешће гледао на тај прозор, а можда сам и питао да ли је неко

познаје, тек јавила се Славка Петровић, које сам се тек по мало

сећао као ученице Средње економске школе, речима „Шта је

комшија, допада ти се моја сестра, кад је тако упорно посматраш”.

Одговорио сам „Одкуд знам да ли ми се допада, кад не могу добро

ни да је видим”. Славка је одмах узвратила „Сад ћемо то да решимо,

она није хтела да изађе али кад чује да има интересовања за њу

сигурно ће изаћи”. И заиста, неколико минута касније Славка се

вратила у друштву своје сестре од стрица Љиљане Пајић, која је по

годинама и по школи била једну годину иза ње.

Тако сам ја упознао своју будућу супругу. Наша виђења и

сусрети су настављени у почетку само након њеног повратка из

школе, када су ми рекли да сам у журби прескакао тарабу мога

дворишта да бих је видео, што је можда и било тачно. Касније смо

се договорно сусретали на „Брду мира”, изнад моје куће и куће у

347

којој је она становала. После извесног времена, успео сам да је

наговорим да сврати код нас у кућу, где су је упознали и моји

родитељи. Сећам се да сам ја тада имао свој први фотоапарат, којим

смо направили и неколико појединачних и заједничких снимака.

Сусрети су се прекидали када сам морао да идем у Београд да

наставим студирање и тада смо размењивали писма, при чему

признајем да сам ја написао знатно већи број писама од ње. Моји

повремени доласци у Горњи Милановац и поновни сусрети

обнављали су наше сусрете да би веза постепено била учвршћена.

Наши сусрети и виђења, некада чешћи а некада ређи,

потрајали су више од четири године - док сам завршио преостале

три године факултета, радио неколико месеци пре војске и док сам

био на једногодишњем служењу војног рока. За то време је и

Љиљана завршила Средњу економску школу у Горњем Милановцу,

што значи да нас састанци и виђења нису ометали у учењу.

Мој први одлазак у њено село Ивановце, које се налази између Љига и Белановице, имао је и своју посебну интересантну сторију. Тада су Љиљанини родитељи, отац Миломир и мајка Ленка (а сећам се и деде Ранка), са своја два сина, њеном браћом, старијим Светиславом и млађим Милорадом, живели у старој кући, високо у брду, да би доста година касније, када је деда Ранко умро, направили нову кућу поред пута, близу реке Качер. Одлазак тој старој кући био је могућ само пешице, или воловским колима, а кад је падала киша, што је управо био случај када сам ја долазио и враћао се, значио је гацање бос по дебелом блату, са обућом у рукама. У повратку, из друге куће коју смо већ прошли, истрчала је њена стрина „да види будућег зета”, саплела се о грану и колико је дуга прућила се по блату. Устајући, сва каљава по лицу и телу, пружила нам је задовољство да уживамо у њеним речима „Ј…м му мајку и зету, због њега сам могла да погинем пред својом рођеном кућом". Мој будући таст Миломир је то прокоментарисао на њему својствен начин „Бежи, зете, јер кад ова устане и ако те стигне, биће свашта”. Да је овакав речник, без зле намере, био карактеристичан за људе а посебно жене у Ивановцима, потврђује и пажња моје таште Ленке којом је желела да ме охрабри да покупим опале јабуке речима „Узми зете слободно, ми их и тако бацамо свињама”.

Када сам отишао у војску, а Љиљана завршила Средњу

економску школу, мој отац Здравко је успео да је запосли у ПИК

„Такову”, где је и он радио и где је, пре тога, допринео да се запосле

и десетине његових млађих познаника или деце познаника. Према

348

договору, Љиљана је прихватила да за време док се не вратим из

војске станује код нас, а једном је, заједно са мојом мајком, дошла

да ме посети у Бијељини, у Босни, где сам био на одслужењу војног

рока.

Женидба

Љиљана и ја смо се договорили да се венчамо по мом

повратку из војске, а како је то „падало” у првој половини марта,

мој предлог је био да се венчамо на њен рођендан 17. марта 1965.

године и на тај начин том дану дамо још свечаније обележје. Тај мој

предлог је несумњиво означавао моју жељу да се сваког њеног

рођендана подсећамо на још један, овога пута заједнички

слављенички дан. Ипак, то није спречило неке моје другове да то

прокоментаришу у свом стилу „Добро си то учинио, сад имаш један

трошак за два слављеничка дана”.

Заиста, по мом повратку из војске, Љиљана и ја смо се

венчали поменутог датума, на њен рођендан. Венчали смо се, крајње

скромно, у Београду, у општини Врачар, у присуству кумова Мирка

Ђорђевића и Гвоздена Марића. Нисмо желели никакву посебну

свадбу, јер смо знали да би она морала да иде на рачун наших

родитеља који су имали веома скромне приходе и који би тешко

могли да поднесу трошкове које свадба изискује и на коју би

вероватно дошао већи број људи.

Мој кум Мирко био ми је, како се то у народу каже, кум од

старина, јер је његов отац Милорад - Миша, мени дао име. Сасвим је

било природно да други кум, односно сведок на венчању, буде

Гвозден, човек са којим сам се дружио и одрастао. На венчању је

била још само моја мајка Косана, док отац Здравко није могао да

добије слободан дан у предузећу да би нам се придружио.

Када смо Љиљана и ја отишли, неколико дана пре, да

закажемо венчање, дуго смо чекали да нас матичар прими, јер се

једна потенцијална удавача дуго са њим препирала, тражећи да

њено венчање буде у дан кад матичар није радио. На крају,

изнервирани општински чиновник је тражио да му она објасни

зашто баш хоће тај дан а не дан касније, на шта је она одговорила

„Па како не разумете, ако ме мој младић не ожени тај дан који

тражим, он сутрадан иде у војску и неће ме уопште оженити”. Пред

349

тако убедљивим аргументом матичар је најзад попустио и рекао „Па

добро сестро, ако је то у питању, обавезно долазим”. Кад је чуо да и

ми тражимо да то буде тачно одређеног датума, односно 17.ог

марта, поново се изнервирао али је ипак прихватио и наш аргумент

да то желимо због рођендана невесте, а вероватно није имало смисла

да нас одбије кад је већ попустио у претходном случају.

Матичар је, за разлику од нашег првог сусрета, на венчању

био посебно расположен и читао нам је све одредбе Закона о браку

да би се у једном тренутку, после младенаца, обратио и кумовима

питањем „Да ли је и вама све јасно?”. Мој кум Мирко је хладно

одговорио „Мени није јасно”. Настала је непријатна пауза на што је

мој кум објаснио шта му ту није јасно. „Мени није јасна она одредба

о узајамном помагању брачних другова. Објасните ми молим вас ако

се мој кумић напије у кафани, треба ли кума да га води из кафане

или да седне са њим да заједно пију?”.

ВЕНЧАЊЕ ЈУГОСЛАВА И ЉИЉАНЕ (У ПОЗАДИНИ КОСАНА И КУМОВИ

ГВОЗДЕН МАРИЋ И МИРОСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ)

350

НА ВЕНЧАЊУ – ЈУГОСЛАВ НА ВЕНЧАЊУ - ЉИЉАНА

На венчању је професио-нални фотограф из фирме

„Урошевић” направио више снимака, наравно у то време у једино

познатој црно - белој техници. Када нам је рекао колико треба да му

платимо ја сам „побелео” од муке и сва је срећа да је мајка имала у

ташни толико новца да је могла подмирити рачун. Сада, када после

скоро пет деценија пишем овај текст, видео сам да та радња постоји

на истом месту као и у то време.

Након „обављеног посла” отишли смо на по једно пиће у

неки ресторан и - то је тога дана било све од „свадбе”.

ЉИЉАНА И ЈУГОСЛАВ

351

Уместо свадбе, моја супруга и ја смо отишли на једно-

недељно свадбено путовање у Врњачку бању. Трошкови боравка

нису били превисоки а солидарно смо их сносили моји родитељи и

ја, који сам на тај пут и боравак у бањи аконтационо потрошио своју

прву плату, коју сам примио после повратка из војске.

Подстанари

Бити подстанар у Београду није пријатна ствар и ако си самац, али је још много непријатније ако је породица у питању. Љиљана и ја као млади брачни пар, у почетку сами, а касније са ћерком Марином, селили смо се од једног до другог газде. Негде нам је било лоше а негде мање лоше и то је трајало пуних осам година, од те 1965. па све до 1973. године. Становали смо у почетку у једној соби на Карабурми, без купатила, са пољским тоалетом и само са једном чесмом у суседној просторији која је била гаража. Наравно, у питању је била цена која је уз све друге трошкове морала да се покрива само од моје невелике приправничке плате. Морали смо да штедимо и на храни, а о куповини неких других потрепштина тешко да је могло бити и речи. Живело се крајње скромно и то је трајало годинама. Живот су нам олакшавале две ствари - били смо млади и научили смо да живимо у немаштини, па за много боље нисмо ни знали.

Касније, када се моја плата мало повећала, покушавали смо да нађемо неки пристојнији смештај, али то није ишло тако једноставно. Изгледало је да нам се срећа мало насмешила када смо се, одлуком моје установе, тада Савезног завода за привредно планирање, привремено уселили у заводски стан који је додељен службенику који је био на привременом раду у Етиопији. У Заводу су ме уверавали да ћемо ту остати годинама, јер тај човек не намерава да се скоро врати. У тај стан, у улици Гаврила Принципа код Економског факултета, донели смо Марину, нашу новорођену ћерку, али смо убрзо са њом морали и да се иселимо, јер је тај носилац станарског права поднео тужбу за исељење из стана, без обзира што се у њега није враћао.

Наћи стан у Београду, сада са малим дететом, који

финансијски може да поднесе моја плата, било је више него тешко.

Не сећам се како, али нашли смо стан на Бановом брду, који је био

власништво човека који је отишао на рад у Шведску. Био је то

комфоран стан на трећем спрату, чија закупнина није била баш

тржишна, али ипак је била превисока за наше приходе, па смо стан

352

делили са Олгицом и Миленком, младим паром који су као

медецинска сестра и техничар радили у Дому здравља на Бановом

брду. Било нас је, дакле, пуно у стану, али нисмо имали газду са

нама и функционисали смо као заједница сасвим добро.

Ипак, године су чиниле своје, а мени се чинило да никада

нећемо имати наш стан у Београду. Моја очекивања да ћу добити

стан, због чега сам се и определио да дођем у Савезни завод за

привредно планирање а не да останем на факултету, нису била ни

близу остварења. Све више сам размишљао о повратку у Горњи

Милановац, где бисмо живели са мојим родитељима, што мени и

мојој супрузи ни најмање није сметало. Обавио сам разговоре у два

предузећа и њихови директори су били спремни да ме приме.

Међутим ни у једном од њих нису могли или нису желели да испуне

мој услов да запосле и моју супругу, тако да од мог преласка у

Горњи Милановац није било ништа.

Негде, баш у то време, мој друг Иван Јеремић, са којим сам

заједно студирао а касније радио у Савезном заводу за привредно

планирање, јавио ми је за оглас Пословног удружења „Гимоба” из

Ниша у коме су нуђени на продају станови на локацији Баново брдо

са роком усељења од годину дана. У то далеко време, куповина

стана није била атрактивна, јер је носила са собом задуживање

кредитима и било је много исплативије и једноставније добити

станарско право и ући у државни стан, али је за мене било извесно

да на такав начин нећу решити своје стамбено питање. Како није

било великог интереса за добијање кредита за куповину станова, за

мене је то била реална али и једино могућа опција. Родитељи су ме

помогли да обезбедим сопствено учешће за куповину стана и

задужио сам се са четири велика кредита код банака.

После неколико поскупљења изградње стана и прекорачења

рока завршетка станова од читавих две године, стан је завршен и

требало је да се након техничког прегледа изврши примопредаја

кључева. Тада смо доживели стрес, јер су неки станови били спорни

као дупло продати, али то се срећом није односило на наш стан и,

коначно, моја супруга Љиљана, ћерка Марина и новорођени син

Милан уселили смо се у стан јуна 1972. године. Много година

касније, ми смо становали у другом стану, а овај стан је продат за

потребе почетка приватног бизниса Марине и њеног мужа Саше у

Пољској.

353

Изданци

За време нашег привременог боравка у стану радника Завода

у улици Гаврила Принципа у Београду већ се примећивала

Љиљанина трудноћа, и када је дошло време, отишла је да се породи

у болници у улици Народног фронта, која је била најближе нашем

привременом стану. Непосредно пре порођаја код нас је дошла и

моја мајка из Горњег Милановца, да нам помогне око детета. Из

болнице је стигла вест да сам тог дана 27. јула 1967. године постао

отац и да сам добио ћерку. Према причању моје супруге Љиљане,

порођај је био дуг и тежак. Мајка и ја смо били бескрајно радосни, а

мајци се обистинило веровање и очекивање да ће прво дете бити

девојчица. Била је толико сигурна у то да је припремила и гардеробу

за девојчицу у бојама које су одговарале њеном префињеном укусу.

Тога врелог јунског дана донео сам пешке и на рукама моју

новорођену ћерку у стан, бринући само да ће јој сметати превелика

врућина и како су ми обе руке биле заузете ношењем детета, стално

сам тражио да је прекривају лаганим велом преко лица.

МИЛОМИР И ЛЕНКА ПАЈИЋ (ЉИЉАНИНИ РОДИТЕЉИ)

354

Марина је била несташна беба и, најчешће је било потребно

пуно ангажовања свих нас троје око ње да би се умирила и престала

да плаче. Мој опробани систем је био да седнем на једну столицу,

ноге ставим на другу а Марину положим на ноге и тако је љуљам

подижући је горе и доле. Тада би се умирила, али није имала много

разумевања за мене ако бих се уморио. Чим бих престао да је тако

љуљам, непогрешиво би наставила да плаче, а престајала би само

ако би се њихање наставило.

Очигледно, и оно мало времена колико смо провели у том

стану Марини није одговарало јер је у том крају града био велики

саобраћај и пуно смога и прашине. Ако би се прозор очистио, након

само сат времена поново би био прекривен дебелим слојем

прашине и гарежи. Највероватније је да је то оставило последице јер

је здравствено стање моје ћерке било нестабилно и напади астме су

били чести у њеним првим годинама, што је изазивало велику бригу

свих нас. Били смо чести пацијенти доктора Шићевића на

Институту за мајку и дете а тешкоће са дисањем су потрајале не баш

тако кратко време. Понекад смо морали брзо да је транспортујемо из

Горњег Милановца за Београд, а неколико пута је морала по недељу

дана да остаје у болници. Срећом, касније, са годинама, симптоми

отежаног дисања и астме су слабили.

МАРИНА И МИЛАН

355

Пет година након Марининог рођења, њој се 11. јула 1972.

године, придружио њен брат Милан рођен у Градској болници у

Београду. Из болнице, Милан је дошао у први наш стан у Београду,

на Бановом брду, улица Добриновићева број 11/15. Између та два

догађаја, и поред сталне лекарске контроле, Љиљана и ја смо

изгубили близанце који су, из медицински неутврђаних разлога

умрли у стомаку, у поодмаклој фази трудноће. Био је то шок од кога

нам је требало дуго времена да се повратимо. И данас мислимо да је

то била лекарска грешка, мада не можемо то да тврдимо са

потпуном сигурношћу и то је разлог зашто је између Марине и

Милана настала разлика од пет година. Да није дошло до тога и

касније здравствених проблема код Љиљане, због чега се морала

подрвргнути хирушкој интервенцији, вероватно бисмо моја супруга

и ја имали више деце.

МИЛАН МИЈАТОВИЋ

356

САЛЕ И МАРИНА

Милан, здравствено није имао толико проблема као Марина,

али мислим да смо их обоје у првим годинама живота доста

размазили, посебно баба Коса и деда Здравко. Наравно, то су

чинили из превелике љубави према унуцима, али ни Љиљана и ја

нисмо много заостајали за њима. Они су формирали сопствене

карактере, доста међусобно различите, што је вероватно и нормално.

Милан је био добар ђак, нешто слабији него Марина, јер су га

интересовале многе друге ствари. Особито је волео да чита стрипове

и једног дана смо га успаничено тражили сатима, да бисмо га нашли

у једној гаражи где је читао стрипове који су тамо бачени.

Са обоје своје деце покушавао сам доста да радим у првим

годинама школе а затим и касније, можда нешто више са Миланом,

и ту су моја деца једино били истомишљеници - ни једно ни друго

то није волело или ја нисам умео да пронађем праве методе које сам

успешно налазио када сам, да бих зарадио неки динар, давао часове

другој деци.

357

МИЛАН МИЈАТОВИЋ

Моји родитељи, мајка Косана и отац Здравко, често су

боравили код нас у Београду, мада је мајка била више са нама. То су

чинили из два основна разлога. Прво, што су нам били потребни као

велика помоћ око деце, посебно мајка Коса, а други, убеђен сам

много значајнији разлог је био што су желели да што више буду са

својим унуцима. Они су обоје мене неизмерно волели, али своје

унуке су просто обожавали и видело се да им је живот био у

потпуности испуњен кад су били са њима.

Сигуран сам да није могуће, не само у детаљима већ и у

битним стварима, верно описати догађања и призвати сећања на

наш заједнички живот са децом и родитељима. Са садашње, много

касније дистанце, прекоревамо себе што можда нисмо умели

довољно да уживамо у сваком заједничком тренутку. Данас сам

потпуно сигуран да породица и деца која су са нама, посматрање

како одрастају, играју се, уче, па и кад болују од разних дечјих

болести, представља нешто најлепше што се у животу може

догодити и што се може доживети. У то време тога нисам био

довољно свестан, а тога постајемо свесни много година касније,

када све то прође, кад више нисмо сви на окупу, кад нас понекад

обузме туга што се та времена не могу вратити и што нисмо умели

довољно да осећамо и уживамо у тим тренуцима.

358

Нови изданци

Живот нам најчешће пружа још једну шансу да се радујемо,

када наша деца престају да буду деца, када добијају своју децу, и

кад ми постајемо бабе и деде, као што су то били моји родитељи са

Марином и Миланом, кад почињемо да разумемо зашто и колико им

је било стало да буду у друштву унука или бар да се чују са њима.

Наравно, има све више људи који, опседнути својим каријерама,

занемарују своју децу и породицу али сам уверен да за сваког од

њих дође време кајања.

Марина и Милан су одрасли и засновали своје породице.

Нешто касније, стицајем околности које није било могуће

предвидети, али на које се највероватније и није могло утицати,

Марина је отишла да живи у Пољској, где је већ био њен муж.

Судбина или погрешна процена су још једном направили велике

разлике међу мојом децом. Марина је била срећна у браку, јер су

она и њен муж Александер - Саша Булатовић, створили породицу

каква се само може пожелети. Добили су двоје дивне деце, Николу,

рођеног 29. маја 1997. године и Игора, рођеног 17. марта 2006.

године. Моја мајка Коса дочекала је свог праунука Николу, као што

је и мој деда Вилотије дочекао своју праунуку Марину.

Милан је имао мање среће. Његов брак са Катарином се

након девет година мучних догађаја распао и иза њих је остала

хендикепирана девојчица Биљана, рођена 22. августа 1999. године, у

време НАТО агресије и бомбардовања моје земље, која због ретке

болести (Рет синдром) није могла да хода ни да говори, нити да се

ментално и физички развија. Заправо, она се физички развијала,

никаквих знакова монголоидности није било на њеном лепом лицу

али немогућност кретања је нужно оставила и своје физичке

последице.

Никада се нисам могао отети утиску да сам, на тај начин, био

и награђен и кажњен за ко зна какве заслуге и грехове моје, или

мојих предака. Тај субјективни осећај остајао је присутан, ма колико

се ја трудио да га потиснем и да га објашњавам стицајем несретних

околности. То ме је увек изнова мотивисало да се, колико је у то

мојој моћи, заједно са својом супругом, бринем о својој унуци да би,

после неколико година, у потпуности зависила од нас.

359

МАРИНА, САЛЕ, ИГОР И НИКОЛА

ЈУГОСЛАВ, НИКОЛА, ЉИЉАНА, МАРИНА, ИГОР И БИЉАНА

360

ИГОР, БИЉАНА И НИКОЛА

НИКОЛА, ИГОР И БИЉАНА

361

БИЉАНА МИЈАТОВИЋ

АЛЕКСАНДАР И МАРИЈА (САЛЕТОВИ РОДИТЕЉИ) СА УНУЦИМА НИКОЛОМ И ИГОРОМ

362

Стицај околности усмерио је Марину и њену породицу на

одлазак из земље, премда то нису планирали. У доба економских

санкција, Саша је привремено, на три месеца добио посао у Пољској

где је требало да помогне у отварању Mc Dоnald's-ових ресторана, а

како су економске санкције након та три месеца постале још теже,

остао је тамо, добивши на крају и стално запослење. Марина је,

после извесног времена, отишла код мужа, да би се по добијању

најпре Николе а касније и Игора дефинитивно определили да тамо и

остану. Тако се моје очекивање да ћу је често виђати јер се удала

пар стотина метара од нашег стана, показало неоправдано, јер се тих

пар стотина метара претворило у хиљаду километара. Па ипак, био

сам срећан што могу да је чујем а једном или два пута годишње и

видим, кад је Марина са породицом долазила код нас. Очекивања да

ћу моћи и ја да одем макар једном годишње у Пољску нису постала

и реалност, јер смо и Љиљана и ја морали да се бринемо о нашој

унуци Биљани.

Са Миланом је ситуација била нешто другачија. Када се

доста непромишљено оженио, најпре су обоје били неколико година

са нама у стану, а затим су прешли у стан који смо купили за њих и

који није био тако далеко од нашег стана. Код нас је у стан дошла

Биљана, чија болест се испољила тек након нешто више од осам до

десет месеци. Када је њена болест добила дефинитивну форму, цео

мој живот и живот моје породице се променио. Осећали смо

потребу и жељу да том нашем детету максимално помогнемо и

олакшамо му живот иако нам околности често нису ишле на руку.

Говорио сам себи да, ако је то казна коју морам да поднесем, ја ћу је

свесрдно прихватити, тражећи и налазећи радост и срећу у

заједничким тренуцима моје унуке и мене. О будућим догађајима,

који се нису осликавали у добром светлу, нисам хтео ни да

размишљам. Живео сам у садашњости, настојећи да је учиним што

је могуће лепшом. Себи сам говорио да имам привилегију што

старим поред своје унуке и што она, на свој начин, одраста поред

мене. Свакодневна брига о њеном храњењу, облачењу,

физиолошким потребама, одласцима лекару, физичким вежбама које

сам скоро свакодневно радио са њом, шетња у колицима и још

много других ствари, постали су наш стални животни амбијент,

манир, начин понашања и живљења и од бриге прерастали су у

радост.

363

Честа, углавном телефонска комуникација са моја друга два

унука у Пољској, Николом и Игором и наравно са Марином и

Сашом, испуњавала је и обогаћивала мој свакодневни живот. Мој

први контакт са њима, прва реченица преко телефона коју бих

изговорио, била је: „моји паметни и лепи најстарији и најмлађи

унук”, а затим бисмо наставили да разговарамо, ако су за разговор

били расположени. Наравно, много садржајнија дружења су била

кад би једном или два пута годишње долазили код мене у Београд

или на Рајац.

Начин нашег живота, вредности које смо стекли и којима смо

тежили, питања свакодневнице - све је то у великој мери другачије

код наше деце и унучади него што је било или је још увек код нас.

Зато су често наши савети за њих неразумљиви, као да су исказани

неким другим за њих неразумљивим језиком. То је нешто нормално

и природно, јер су и нама понекад били чудни неки од поступака

наших родитеља и њихових родитеља. Ове разлике се утолико више

испољавају уколико се временске дистанце повећавају и уколико

смо мање са њима.

Да ли ће наша деца и унуци прихватити нешто од наших

навика зависи далеко највећим делом од њих самих. Наравно, у

одређеној мери зависи и од тога како им представљамо те наше

вредности и тада обично констатујемо да јесмо или много чешће

нисмо успели да их заинтересујемо за идеје које су интересовале

нас.

364

Прича осмa

Р А Ј А Ц

Рајац (мали рај на земљи)

Негде сам прочитао да је турски путописац и историчар

Евлија Челебија био тај који је, у старије турско доба у Србији,

прелазећи преко Рајца, био толико задивљен лепотом природе, да је

рекао „па ово је прави мали рај на земљи”. Касније је цела планина и

предео који се наслања на планину Сувобор добио по томе име

Рајац.

Рељеф Рајца карактеришу, поред осталог, вртаче, јаме и

пећине. На релативно малом локалитету налази се више пећина и

јама, а најзначајнија је свакако позната Рајачка пећина. Укупна

дужина њених канала је 286 метара, а главни канал је дуг 106

метара. Велика дворана има дужину од око 30, ширину 7-10 и

максималну висину 15 метара. Кроз поједине делове пећине тече

водоток, градећи водопаде и језерца.

Рајац карактерише блажа субоптимална клима. Просечна

температура лети је 14 - 17 степени, а снежни покривач обично траје

од друге половине децембра до прве половине марта. У току дана

могуће су честе климатске промене.

Врх Рајца има надморску висину од 848 метара и са њега се у

лепим данима пружа изванредан поглед на Шумадију и планине

Космај, Букуљу, Венчац, Острвицу и Рудник, али се у посебним

приликама могу видети и Повлен, Маљен, Медведник и Авала.

На Рајцу преовлађују различите врсте шума, али највише су

присутне: буква, храст, бреза, јасен, цер а на врховима су четинари,

углавном бор и јела. Од дивљачи, има фазана, срндаћа, лисица,

дивљих свиња, зечева, разних птица и др.

365

Рајац пружа услове за различите врсте туризма: спортско -

рекреативни, манифестациони, сеоски, здравствени. Клима

омогућује и погодује лечењу болести плућа и дисајних путева,

неуровегетативних поремећаја и за опоравак, ревитализацију и

јачање читавог организма. Рајац је идеалан за планинарење и

пешачење. Нажалост, туризам се није масовније развио, бар не у

време писања овог текста. Туристичке дестинације су, поред

осталих: Таково (место где је подигнут Други српски устанак),

Савинац, Равна Гора, Коштунићи, Горњи Милановац, бања Љиг,

бања Врујци, Струганик (где је родна кућа војводе Живојина

Мишића, сада музеј историјско - етнографског карактера), и др.

Рајац је познато место планинара, који имају на њему неколико

својих објеката и једна је од најпогоднијих локација за параглајдере

у Србији.

ЈУГОСЛАВ И ЉИЉАНА НА ВРХУ РАЈЦА

У Првом светском рату, на подручју Рајца вођене су

одлучујуће борбе у оквиру познате Колубарске битке, новембра и

децембра 1914. године. На Рајцу је подигнут и споменик 1300

каплара, као и спомен чесма палим војницима из Првог светског

рата. У Другом светском рату, на Равној гори, маја 1941. године,

Дража Михаиловић, организовао је отпор немачком окупатору а на

366

овим подручјима Дража и Тито су се два пута састајали у

неуспешним покушајима да заједнички организују борбу против

Немаца.

Сваке године, прве недеље по Петровдану, почев од 1965.

године, одржава се манифестација „Косидба на Рајцу”, која означава

симболички завршетак кошења планинске траве. Овај догађај

представља смотру традиционалних изворних вредности у част

косидбе и сеоских моба. Смотра обухвата окупљање косача,

трубача, здравичара, водоноша. Централни догађај је такмичење

најбољих косача. Најизгледнији косач се проглашава за „Ђидију”

или козбашу и он предводи колону косача идуће године. Водоноше

доносе у крчазима воду за жедне косаче. Након такмичења,

организује се косачки ручак на трави. На манифестацији су

присутне бројне изворне певачке групе, организован је богат

културно - уметнички програм и такмичење у припремању старих

народних јела. Смотру прате и изложба пољопривредне

механизације и саветовања о пољопривреди. Смотра има

међународни карактер. „Косидба на Рајцу” траје три дана и посећује

је велики број људи.

Рана сећања

Моја прва сећања на Рајац поклапају се са мојим

предшколским боравком у селу Горњи Бранетићи, у домаћинству

мог деде по мајци Вилотија Марића. Када бих, најзад, умолио све

надлежне да ме пусте да идем са осталима у село Цветановце код

Љига, где се налазила дедина њива, посебно зато што је тамо ишао и

Гвозден са којим сам се дружио, пре зоре би се сместили на

воловска кола и кренули, тада посебно каменитим путем уз Јасење а

касније козјим стазама и путељцима преко Рајца. По правилу, уз

Јасење се морало сићи са каната кола јер је пут био толико каменит

да су се волови са великом муком кретали напред а кола су

одскакала са камена на камен, да би ономе ко је био на њима

„отпадали бубрези”. Ја сам се јуначио, а више јогунио, и најдуже

сам остајао на колима, да бих на крају и ја морао да сиђем са њих.

Много касније, читао сам да су тим путем за време познате

Колубарске битке у Првом светском рату, волови извлачили топове

на врхове Рајца. Кад смо, крећући се стално узбрдо од дедине куће,

прилазили месту где је требало да почнемо да се крећемо низбрдо ка

367

Славковици и Љигу, моје деде Вилотије и Младен су помињали

неку њихову парцелу, а Гвозден ми је руком показивао где је, јер

није била поред самог пута, већ нешто увучена.

Нешто каснија сећања везана су за велики сеоски вашар на

Рајцу који се одржавао сваке прве недеље по Петровдану и који је

много година касније, односно 1965. године, прерастао у познату

манифестацију „Косидба на Рајцу”. Старијима у кући сам увек

говорио да ми се од свих вашара, а у то време их је било много јер је

скоро свако село имало бар један вашар годишње, највише допадао

и да сам највише волео вашар на Рајцу. То сам им објашњавао тиме

да је ових око осам километара пута од дедине куће до места где се

на Рајцу одржавао вашар било једино мени познато место где се на

вашар ишло узбрдо, а враћало се низбрдо, а моје објашњење је било

следеће „Кад се иде на вашар сви се томе радујемо и није нам тешко

да идемо узбрдо, а кад се уморни враћамо са вашара опет нам је

лакше јер се враћамо низбрдо”. Никако ми није било јасно зашто су

се старији смејали овом мом објашњењу.

Негде кад сам имао непуних десет година на повратку са

вашара са Рајца укућани мог деде Вилотија, са којима сам био на

вашару, удружили су се и заједно враћали са једном породицом из

суседног села Озрема коју су добро познавали. Са њима је била и

Нада, девојчица мојих година и нас двоје смо, причајући утиске са

вашара, добро испредњачили испред осталих. Не знајући да сељани

из Озрема треба да продуже право путем, ја сам са Надом дошао

пред дедину кућу. Осталима у кући који нису били на вашару одмах

је било јасно о чему се ради и казали су нам да брзо пожуримо

преко, док њени нису промакли место сусретања.

Моја „друга баба” Будинка се добродушно понудила да она

одведе Наду „да се ја не бих мучио по ноћи”. Ја сам већ био спреман

да то прихватим, али се огласио мој „други деда” Младен, дедин

брат, речима упућеним својој жени Будинци „Ћути,будало, кад не

знаш шта треба да кажеш”. Мени то баш није било тада јасно а

можда сам се и помало љутио на свог „другог деду” што сам морао

да се „ломатам” по мраку. Такође ми није био јасан ни гласни

коментар мог деде Вилотија „Па јесте, ја стално говорим мојима да

не треба да омалимо са ракијом, јер да смо је имали довољно, могли

смо одмах да направимо свадбу”. Дуго година касније он је

368

понављао тај свој коментар, сваки пут додајући нешто ново својим

речима, да би ми на крају постало јасно о чему он то говори.

Разговор код Мила Танасковића

Било је то негде у лето 1974. године, када смо се нас

двадесетак скупили на плацу Мила Танасковића на Рајцу, не сећам

се којим поводом, на територији села Горњи Бранетићи, односно

миловачког дела Рајца и разговор је углавном текао око парцела и

викендица које су моји саговорници намеравали да граде на Рајцу.

Један број њих, углавном војних лица, већ је купио плацеве од

сељака или је намеравао да то учини.

Мислим да је то био Риста, мој будући комшија, који је

поставио питање „Има ли овде неко ко је из овог краја, или баш из

овог села а ко има намеру да прави викендицу?”. Одговорили су му

неки од сељака који су били присутни да је Миле Танасковић из

суседног села Озрема а један од њих је, упирући прстом у мене,

рекао „Па ево га Мијатовић, његови и отац и мајка су баш из

Горњих Бранетића”. На то се Риста обратио мени са питањем „Где је

твој плац и кад почињеш градњу?”. Одговорио сам да о томе уопште

не размишљам, што је доиста и била истина, јер сам се у дединој

кући осећао као код своје куће.

На те моје речи, Риста, кога до тада уопште нисам познавао, је рекао нешто што ће доста касније определити мој однос према Рајцу „Срам те било, ми смо сви из разних крајева земље и дошли смо овде да градимо куће а ти који си одавде не размишљаш о томе”. Доиста, то је био непосредни повод да почнем са размишљањем на ту тему, а то размишљање траје већ скоро четрдесет година.

Моја мајка и ја смо се већ одрекли нашег дела дедине имовине у корист Гвоздена, који је после смрти свог оца и стрица остао у селу на имању, али кад сам му поменуо шта је Риста рекао, одмах ми је понудио педесет ари њиве одмах изнад куће. Нешто касније сам му рекао да не бих желео да му узимам земљу непосредно уз кућу, али бисмо могли још једном да погледамо ту парцелу коју они имају на Рајцу и коју ми је он овлаш показивао у нашим сасвим младим данима.

Отишли смо тамо и видели да је то парче земље од око 35 ари било већ дуги низ година потпуно запуштено. На њему је било

369

толико трња и камења да се на парцелу скоро и није могло ући. Ја сам био у потпуности разочаран изгледом тог комада земље. Гвозден ме је убеђивао да се то може очистити и ја сам, признајем тешка срца, на крају некако поверовао у то. Договорили смо се да узмем ту парцелу, али сам ипак, из неких својих принципијелних разлога, дао Гвоздену једну суму новца за коју сам мислио да је тада одговарала вредности те парцеле. Гвозден се нећкао да узме новац, али сам га ипак натерао да га прими.

Плац није имао директну везу са путем који је био изнад

њега, а службеност пролаза коју су имали моји стари, није била

никаква гаранција, јер је његов власник, Светислав Лазаревић, већ

продао половину пута Благоју Јастребићу. Да би се плац везао за пут

морао сам да докупим и ту и другу половину пута, прву од

Светислава а другу од Благоја. Касније сам купио од Светислава око

шест ари плаца у вртачи која се природно наслањала на мој плац, а

много година касније и цео плац Благоја Јастребића од његових

наследника, јер је Благоје несрећно настрадао у време када је још

пре мене, започео градњу своје куће. На Рајцу, у великој буковој

шуми, стицајем околности дошао сам у посед једне половине тзв.

„Мијатовића граорњака” у износу од око 15 ари. Мађутим, тај плац

је удаљен од поменутог око три километра и није погодан за било

какву градњу, јер је усред шуме, удаљен од викенд насеља на Рајцу

и без струје и воде. Та расцепкана имовина је сво моје земљишно

власништво на Рајцу, укључујући и викенд кућу која је изграђена

неколико година касније.

Много више од мене, мој отац Здравко је волео да долази на

Рајац и несумњиво ме је подстицао и утицао на мене да преузмем

први од плацева и да регулишем питање пута до њега. Заправо, он је

у вези тог прилазног пута све организовао укључујући и довођење

геометра и разграничења са суседним плацевима. Док није умро,

1979. године, стално је са мном долазио на плац и учествовао са

мном у организовању његовог чишћења и ограђивања. Његово

одушевљење овим делом Рајца полако је прелазило и на мене, док

најзад нисам прихватио да њиме треба озбиљно да се бавим.

За разлику од оца, моја мајка Коса није била одушевљена

мојом идејом да на Рајцу правим викендицу, јер је Рајац њу

подсећао на неке тегобне дане детињства а парцела на најлошије

парче земље њеног оца а мог деде Вилотија. Она и деда су ми чак

испричали причу да је мој деда Вилотије у варошици села Горњи

370

Бранетићи нудио ту своју парцелу сваком оном ко је био

расположен да му плати ручак у сеоској кафани и да нико није

показао интерес за то. Ипак, морам рећи, да ме мајка није ни

најмање ометала у свему оном што сам предузимао на Рајцу нити

ми је говорила да то не радим. Сам плац, који се још неким случајем

водио на деду Вилотија, она је прво формално пренела на себе а

затим га је пренела у моје власништво.

Моји добри познаници и комшије са Рајца у то и касније

време су били, а неки су то и данас, поред осталих: Миле

Танасковић, Раде Весковић (са којим сам радио у Савезној

дирекцији за робне резерве) и његова супруга Зора, Раша и Драгица

Рајић, Мића Вуксановић, Јовица и Мира Вељковић и Мирослав

Илић (са којима сам радио у Републичком заводу за привредно

планирање), Милијанко и Мира Петровић, Миодраг и Соња Јаноски,

Душан и Миросинка Динкић (са којима сам радио у Савезном,

односно Републичком заводу за привредно планирање), Благоје и

Слободанка Јастребић, Милош Зеремски, Тома и Илинка

Мемедовић и многи други. Један број ових лица повезао сам са

сељацима од којих су купили плацеве тако да се може рећи да сам

их ја довео на Рајац.

Чишћење и ограђивање плаца и први објекат

Крчење и чишћење плаца био је мукотрпан посао који је

трајао дуго времена и на то је потрошено доста надница и

средстава. Понекад сам говорио другима да ми је било много

исплативије да сам купио неки чист плац на другом месту, али то

свакако никада не бих учинио јер бити на своме, на својој дедовини,

за мене има посебан значај. Такође сам умео, не тако ретко, да се

похвалим пред комшијама и познаницима и да им кажем да сам

можда једина особа на Рајцу која је викендицу направила на свом

породичном имању.

Тек кад се, након дугог чишћења плаца, он указао у својој

целости, одлучио сам у договору са мојим оцем Здравком и

Гвозденом, да је најбоља локација за будућу кућу на сасвим другом

месту него што сам првобитно замислио. Наравно, до почетка

градње куће требало је још доста времена, али први објекат који сам

поставио на плацу још за живота мог оца Здравка и уз његово

обавезно присуство, био је стари мањи дрвени вајат, заправо мекар

371

(млекар) у коме су моје бабе Рувина и Будинка а пре њих и њихова

свекрва, некада раније правиле и држале сир и кајмак, односно мрс,

како се то и данас говори у сеоском жаргону. Старост тог мекара,

израђеног од тврдог церовог дрвета без и једног ексера, тешко је

проценити, али судећи по томе што су углови брвнаре прављени „на

ћерч”, што је много раније рађено, а не са дирецима, моја

претпоставка је да је у време писања овог текста био стар намање

200 година. Мекар је касније, кад је направљена кућа, премештен на

друго место, а морао сам да му променим и цреп настојећи да то

буде одговарајући, што значи да буде ситан и старински, уместо

некадашње ћерамиде.

ВАЈАР – МЛЕКАР НА РАЈЦУ

У мекару су најпре моје комшије, а касније и ја, држале

цемент који није смео бити напољу а много касније послужио је као

остава за дрва. Мој зет Саша ми, сваке године кад дође на Рајац,

предлаже да од мекара направим финску сауну, али то ћу оставити

њему да уради, ако се у међувремену не буде предомислио.

У исто време када је мекар дошао на Рајац, отац ме је

наговарао да плац оградим багремовим кољем и бодљикавом жицом

јер, како је говорио „тек тада ћу знати шта је моје”. То је, такође,

био мукотрпан посао, јер је требало направити рупе у каменитој

земљи, побити преко 200 дирека и затегнути бодљикаву жицу. У

372

свим тим пословима крчења плаца и његовог ограђивања, а касније

и градње куће, имао сам несебичну помоћ Гвоздена и његових

укућана, а понекад и других мојих рођака. Без њих, мој „ранч” на

Рајцу сигурно не би изгледао онако како изгледа у време писања

овог текста.

Ипак најсложенији посао на уређењу плаца и касније

припреми темеља куће било је минирање многих великих каменова.

На самом плацу испаљено је око 50 мина и исто толико на припреми

темеља куће а много касније минирано је и огромно камење које је

било у вртачи плаца и које су ту оставили градитељи пута изнад

плаца.

Градња куће

Године 1979. умро је мој отац Здравко и ја нисам хтео да те

године почињем са градњом куће, већ сам то одложио на годину

дана касније. У свим пословима које сам касније изводио на Рајцу,

осећао сам његово одсуство, јер није имао ко да ме подстиче и

предлаже шта ћу и како ћу радити.

Те давне 1980. године, када сам почео са градњом,

располагао сам средствима које сам зарадио у Сарајеву, на пројекту

дугорочних квантитативних пројекција за Босну и Херцеговину и

отприлике за исто толико сам подигао двогодишњи потрошачки

кредит. Са тим средствима сам кренуо у градњу викендице на Рајцу

и она су ми омогућила да урадим само грубе грађевинске радове и

подигнем зграду без столарије и било каквих занатских радова.

Пре мене, у овакав објекат су се уселили пухови, ситни мали

глодари слични веверицама али мишје боје, који живе на дрвећу,

али и у кућама, и од тада, па све до дана данашњег, а то је више од

40 година, ми делимо моју викендицу на Рајцу. Некада су та

симпатична мала створења била доста безобразна и улазила су у

кућу, па сам имао доста проблема са њима. У трци да се истерају

напоље активно је учествовао и сада мој најстарији унук Никола,

када је као мали боравио код нас на Рајцу. Моја ћерка Марина се

дуго година секирала јер „једино она није успевала да види како

пухови изгледају” да би се, доста касније, коначно испунила и та

њена жеља.

Касније, са постављањем металних мрежа на прозоре, коначно сам са пуховима постигао компромис - они нису улазили у

373

кућу а ја их нисам дирао. Мојим гостима сам у шали говорио да морам да им наплатим посебан додатак, јер спавајући у соби испод крова, могу целу ноћ да уживају у звуковима њиховог трчкарања у поткровљу, а млађим гостима сам говорио да они то играју ноћну пуховску фудбалску утакмицу.

Баба Будинка, моја „друга баба”, је једина од четворо старих која је доживела да види почетак градње куће на Рајцу. Желела је, иако је била болесна, да јој покажем то што сам градио те 1980. године, „да би испричала свом деверу Вилотију, јетрви Рувини и мужу Младену, кад оде код њих, како то изгледа”. Одвезао сам је на Рајац да види започету кућу и због тога је била пресрећна. Неколико месеци касније је и она умрла.

Већ сам истакао да темељ зграде једноставно није могао да се ископа, јер је на 20 сантиметара испод површине земље била компактна стена и решење је било само њено минирање. Испаљено је око 50 мина а те радове је изводио један минер кога сам нашао на Руднику и чија надница није био много скупља од обичне мајсторске надице. Огромна количина камена са овог места и сакупљена на целом плацу, најпре је била лагерована на једном делу плаца, а касније сам дао да га тракторима бесплатно одвозе сељаци којима је камен био потребан, јер је био изузетног квалитета као подлога за градњу путева. У томе сам био толико ревностан да сам много касније, када ми је камен био потребан, морао да га довозим са других места.

У току градње, мој отац ми је посмртно учинио још једну не малу услугу. Почели су да ми се јављају рођаци из овог и суседних села који су обећали мом оцу да ће ми помоћи у току градње. Неко од њих је обећао церову грађу за кров а неки су дошли да један или два дана помогну у зидању зграде. Ипак, далеко највећу помоћ добио сам од Гвоздена и његових укућана. Они не само да су ми помагали код превоза материјала, већ су такорећи свакодневно у лименим бурадима са оближње баре довозили воду које тада на Рајцу није било, а која је била неопходна за рад мешалице за бетон.

Гвозден ми је помагао и саветима, од избора локације за

зграду па до низа других ствари. Он је предложио и избор главног

мајстора за зидање зграде. Био је то мајстор Дидо из Горњих

Бањана, човек који, док је био трезан, није проговарао ни једну реч,

а кад попије неку, нико није могао да га заустави у причи. Његова

374

жена је у шали говорила да би „убила оног ко би му забранио ракију

јер кад попије све јој исприча шта је радио и где је био”.

Многе догодовштине су биле везане за мајстора Дида и

остале који су радили код мене за надницу. Једног дана се сакупило

око петнаестак људи, што оних којима сам плаћао, што оних мојих

рођака који су тога дана дошли да ми помогну. Вероватно је то био

највећи број људи који се у једном дану градње нашао на мојој

грађевини. Само што смо почели са радом, кренула је киша. Мајстор

Дидо ми се обратио „Газда, данас од посла нема ништа, него ти да

нас водиш на пиће у кафану код Савчића”. Савчић је био власник

кафане која постоји и у време писања овог текста, под називом

„Ловачке приче”.

Био је то један од дана који ми није уопште ишао на руку, али

сам рекао себи да „кад је отишло јуне, нек иде и уже” и позвао сам

раднике да идемо у кафану „да се склонимо од кише”. У кафану смо

отишли нас шест или седам, јер су други отишли својим послом.

Тамо је већ седело око двадесетак пензионера, спремајући се да руча

што је газди свакако требало да буде добар посао. Једна од

пензионерки је показивала власнику прстом мој ауто у дворишту

након чега је он показао на мене. Она је пришла и питала ме

„Господине да ли имате намеру да идете у Љиг” на што сам ја

одговорио негативно. Она се културно повукла, али мајстор Дидо

који је већ попио две ракије и прешао у „причљиво” стање, није

издржао да гласно не коментарише. „Па јесте, а да је била из

удружење омладинки ти би кастиле направио пут у Љиг”. А потом

је додао „Али жими у праву си и ја овако матор је не бих возио”.

Газда кафане и сви ми смо га једва ућуткали али одмах затим

иза треће ракије Дидо отпоче незаустављиву тираду. „Видите ли ове

пензионере овде, сви су они дошли на Рајац јер мисле да ће

продужити живот”. А потом је додао „Клинац ће да га продуже, ова

зима што иде има све да их побере к'о слана паприку. Можда ће

остати само један или два за семе". Након ове беседе сви

пензионери устадоше и напустише кафану а газди је остало само да

се хвата за главу.

Било је и других интересантних догађаја за време ових месец

дана колико је трајала градња куће. Милан Васовић, који је радио

код мене на грађевини тражио је од мене да га не исплаћујем

свакодневно, већ кад се накупи десет надница, да у међувремену не

375

би потрошио новац. Након девет дана, рекао сам му „Милане, сутра

је исплата, како ћеш да потрошиш толике паре?”. Милан ми је на то

рекао „Слушај, ја сутра не долазим на рад, заказао сам сусрет са

једном женском и ја морам да се нађем са њом и ако ми ти не

исплатиш оних девет одрађених надница”.

Првобитно сам замислио да кућу радим према викендици мог

ујака Љубинка Јововића на Златибору али сам у току градње доста

одступио од тог пројекта, као и од званичног типског пројекта који

сам купио у једном пројектантском бироу у Београду. Највећа

измена, која је у потпуности изменила будући лик зграде у односу

на ове пројекте, било је увођење терасе на средњем нивоу и

продужење крова. Са том изменом кућа се, како ми је много година

касније рекао чувени архитекта Божидар Ђорђевић, потпуно

уклопила у околни природни амбијент.

ВИКЕНД КУЋА НА РАЈЦУ

Најпре су у приземљу оспособљена два одељења, једна соба и

гаража и то је годинама остало тако, да бих касније, на идеје моје

супруге и моје, дорађивао и преправљао поједине делове зграде. На

крају су уместо минијатурних собица за спавање у поткровљу, на

које је требало да се излази унутрашњим спиралним степеницама,

376

на предлог моје ћерке Марине, направљена три одвојена нивоа са

малим апартманима у које се улази директно споља и спољним

степеницама.

Доста касније, покренуо сам поступак за укњижење

викендице и добијање употребне дозволе, иако то није било

неопходно и на крају после не мале процедуре добио сам за њу

употребну дозволу. Од помоћних зграда, временом су направљени:

објекат где су летња кухиња и радионица, гаража са три гаражна

места, која је замишљена да може бити и мањи спортски објекат али

и место за састајање и дружење већег броја лица. Много раније, кад

нисмо имали водовод, направљен је базен за прихватање кишнице

са крова зграде а касније и мала кућица на стубовима за децу. Поред

ње постављен је и мали рингишпил за децу. На купљеном плацу

Благоја Јастребића остала је започета кућа од два мања подрумска

одељења.

Заједничке акције викендаша

Заједничке акције нас викендаша на Рајцу, посебно на делу

општине Горњи Милановац, дале су опипљиве резултате. Оне су

зближиле једну моју генерацију викендаша, од којих многи, у време

писања овог текста, нису више међу живима. Скоро све акције

предводио је Милорад Миле Танасковић, мој комшија и пријатељ, а

ми остали, неко више а неко мање, смо му у томе помагали.

Прва значајна акција је била градња пута, не само на Рајцу

већ и у селу Озрем, којим смо нашу малу заједницу повезали са

путем за Горњи Милановац. Тако смо каменити пут и козје стазе

претворили у пристојан пут који је касније дограђиван. Било је ту

доста почетних организационих и финансијских проблема, као и

проблема са сељацима власницима парцела, куда је пут требало да

се шири. Сећам се да смо Миле Танасковић и ја провели скоро целу

ноћ у кући Драгослава Радовановића, који је отишао од куће знајући

шта ћемо тражити од њега. Пред зору се вратио, мислећи да смо

отишли а тада је настало убеђивање које се на крају показало

успешним и дозволио је да се пут кроз његову парцелу прошири. У

каснијој фази ширења и насипања пута, и то не само преко Рајца,

већ и преко села Горњи Бранетићи и Озрем, укључила се и војска са

својом механизацијом. Још увек је тај пут био макадам, али

неупоредиво бољи него раније, да би на крају био прекривен и

377

асфалтом и данас, у време писања овог текста, је у доста пристојном

стању.

Следећа обимна акција која је укључила скоро све викендаше

на Рајцу, у којој је учествовало преко 200 власника викенд кућа,

односила се на градњу локалног водовода, који је рађен прописно уз

сву потребну документацију. Каптирана су два велика извора воде,

„Црвено врело” и „Поломско врело”, направљени велики базени са

свим потребним уређајима, који су омогућавали да се вода избацује

на висинску разлику од око 120 метара.

Грубе радове копања праваца за водовод радила је војска,

својом механизацијом, а ми смо нашим заједничким средствима

набавили сав потребан материјал. Трасирани су главни правци

водовода и постављене цеви, а прикључке до кућа поставили су

викандаши сами. Сећам се да смо Љиљана и ја морали више дана да

копамо наших око 70 метара канала кроз камен и да је то био доста

напоран посао. Али цео наш посао се на крају вишеструко исплатио.

Добили смо такорећи градски водовод, са квалитетном водом. Цела

акција нас је доста финансијски коштала а потрошњу воде и

одржавање водовода плаћамо сваке године, али је све то дало нови

квалитет животу на Рајцу.

Акција око довођења струје и изградње трафо станице је била

повезана са градњом водовода, јер је избацивање воде на висину од

120 метара изискивало стабилну струју и одговарајуће пумпе. Зато

смо се откачили од слабе струје из Лазаревца и Љига и довели

струју из Горњег Милановца, градњом трафо станице која се као и

базен за воду, из сигурносних разлога, налази у војном кругу, који је

такође, као одмаралиште, изграђен у та ранија времена.

На крају, нас 33 комшије на потесу од војске па према селу

Горњи Бранетићи, направили смо уличну расвету. Ту акцију сам ја

предводио уз помоћ мојих комшија, посебно Радета Весковића али и

других, да бисмо по завршетку уприличили лепу прославу и

дружење учесника у мојој гаражи. Као и увек, један број викендаша

није учествовао у овој акцији иако су им уличне светиљке

постављене поред саме куће.

Све ове акције тражиле су доста труда и финансијских

средстава али, и пре свега, ангажовање појединаца и неколицине

људи око њих који су водили ове акције од почетка до краја. Сасвим

378

сигурно би изглед данашњег Рајца и квалитет живота и одмора на

њему били далеко испод садашњег нивоа да није било тих

појединаца ентузијаста који су осмислили и водили ове акције,

често уз ометање других који се са акцијама нису слагали. Али, то је

уобичајена прича која се понавља сваки пут на сличан начин.

Шест месеци годишњег боравка на Рајцу

Све своје годишње одморе, па и многе викенде, моја супруга

Љиљана и ја смо углавном проводили на Рајцу и то најчешће не да

бисмо се одмарали, већ да бисмо крчили и уређивали плац, градили

и преправљали зграде, засејавали прве баште, правили планове и

мењали их. Било је то време кад нам то није било тешко и кад смо то

радили са великом вољом. Долазили смо тамо и кад није било воде и

струје, кад смо једва скрпили једно одељење са два кревета у коме

смо спавали. Сећам се да прве ноћи проведене на Рајцу уопште

нисам могао да спавам, јер нисам био навикнут на тишину која ме је

окруживала.

Са градњом пута, водовода, електричних инсталација, боравак је био све угоднији. Увођење воде у кућу и градња купатила били су прави луксуз. Градња помоћних зграда, једнe по једнe, проистицалaje из разих потреба и планова. Те зграде су само у почетку биле празне, а касније су, са одлагањем многих често и непотребних или мање потребних ствари, постајале све више тесне. Велика инвестиција и напор била је градња приступног пута који је повезивао кућу са јавним путем изнад ње. На крају, цео тај пут у дужини од око 50 метара, али и цео простор изнад куће су бетонирани, са једним острвом траве и два велика дрвета. Стицајем околности, на то је утрошен сав камен који је миниран у рупи изнад куће, тако да није требало довлачити нови. Знајући да бетон на широком простору уме да пуца и да оставља ружан утисак, испод њега је стављено преко 20 гвоздених мрежа.

Веома велики посао је био и генерална реконструкција крова куће, што сведочи да неки претходни радови нису урађени баш на најбољи начин. Реконструкција крова урађена је истовремено и са реконструкцијом крова на породичној кући у Горњем Милановцу. Све то значи да ако би се кућа и плац продавали, посебно у време писања овог текста, тешко да би се могла добити цена која би покрила само трошкове уложеног грађевинског материјала. Али у народу и за то има изрека која каже - никад не купуј од онога ко је

379

градио, неће ти дати јевтино. Ипак, може се рећи да су битна улагања и градња куће за одмор на Рајцу углавном окончани и, са увођењем телефона, данас се највећи део радова односи на њено одржавање. То подразумева не само поправке на зградама, већ и одржавање плаца који се мора косити и по неколико пута у току сезоне, ако се жели да пристојно изгледа.

Са одласком у пензију, време које Љиљана и ја проводимо на

Рајцу, данас и са нашом унуком Биљаном, се продужило на око 6

месеци годишње. Већином бисмо то време проводили нас троје

(супруга и ја и наша унука), али посебни тренуци су кад нам на

Рајац дођу и наши унуци Никола и Игор, са својима родитељима

Марином и Сашом из Пољске. Поред њих, понекад нам праве

друштво и наши познаници који дођу да проведу неки заједнички

дан са нама. На самом Рајцу, уприличили смо и интензивно

дружење са неким од наших комшија, посебно са Радетом и Зором

Весковић, али и са другима.

Ипак, неке ствари и дешавања остали су као и у време

почетка градње. И данас, као и пре, у поткровљу зграде али и других

помоћних објеката, борави колонија пухова и ми смо навикли једни

на друге. Понекад је интересантно посматрати их на зиду зграде

када окрену главу за 180 степени и посматрају нас својим великим

буљавим очима са мање страха него раније.

Готово сваке године долутају напуштени пси и мачке и праве

нам друштво кад нема људи. Они су потпуно слободни, долазе и

одлазе кад хоће, а кад време захладни чекају своју обавезну порцију

хране, коју у хладним данима теже налазе. Ипак, по нека куца се

трајније веже за нас, много више времена него други проводи са

нама, праве нам друштво кад шетамо и засмејавају нашу болесну

унуку Биљану, а пред зиму имамо проблем да их негде удомимо, јер

знамо да би сами тешко преживели зиму на Рајцу.

Неколико година узастопце на великом дрвету изнад куће

имали смо породицу детлића, који су једне ноћи високо на дрвету

избшили рупу и ту сваке године доносили на свет нову генерацију.

Ја сам и одраслима и деци показивао своје „сустанаре” причајући

најмлађим да су то рођаци „Пере Детлића” из цртаног филма. Једног

дана су заувек отишли, а дрво изнад њиховог гнезда је почело да се

суши, па сам морао да одсечем његов велики део да се неби сасвим

380

осушило. Тек тада сам видео да су они иза рупе направили много

ширу „стамбену јединицу” која се споља није могла видети.

Рајац у наше време вероватно није много интересантан за

омладину, која воли вечерње изласке и ноћни живот, јер таквих

садржаја је веома мало. Он је интересантан обично старијим

генерацијама, које воле природу, мир и тишину, дуге шетње, али

има и не мали број младих брачних парова са децом који овде

долазе сваке године. То је простор и амбијент који није много

урбанизован али са доста заљубљеника који, као и ми, долазе са

првим знацима пролећа и остају док не падну снегови.

За моју супругу и мене, додатни мотив за долазак је и моја

родбина у селу, посебно домаћинство Гвоздена Марића, чији смо

чести гости а понекад и они долазе код нас. Са њима смо у сталним

блиским односима и они су за нас као део велике блиске породице.

За мене лично то је и непревазиђена везаност за свој родни крај и

места мога детињства и ни једног тренутка боравка на Рајцу није ми

било досадно. Понекад се запутим и у своје место рођења, Горњи

Милановац, у још постојећу кућу мојих родитеља и сусрећем се са

пријатељима и познаницима из детињства. Наравно, није то исто као

кад су ми родитељи и деде и бабе били живи, али сваки долазак у

овај град и боравак код рођака Марића појачава стално присутно

сећање на њих и на време које је некада било доста другачије од

данашњег, али је имало своје непревазиђене вредности и квалитете

којих само могу да се сећам и да их трајно носим у себи а мање

умем да их опишем и испричам другима.

381

УМ Е С Т О Е П И Л О Г А

Ево, у првој половини ове 2013. године полако приводим крају писање текста који сам назвао „Живот, приче, сећања - казивања једног Таковца”. Текст сам писао више година, нередовно, са великим прекидима, када сам се питао да ли ћу га уопште завршити. Више пута сам мењао структуру садржаја, одустајао од појединих делова кад сам схватио да нећу имати шта много да пишем о њима и уводио нове одељке који су ми се чинили занимљивим. Ипак, у последњој години дана нисам правио неке веће промене у садржају.

Овим текстом сам, поред осталог, покушао да одсликам две испреплетане вертикале и оне се провлаче готово у свим његовим деловима. Наравно, на појединим местима се и одступало од њих у покушају да се призову и нека друга сећања, давнашња или скорија.

Прва вертикала су односи према догађањима који су пропратили време мојих родитеља, њихових родитеља и моје. Наравно, ту сам изнео своје виђење догађања, са којим се многи вероватно неће сложити или се неће сложити у свим детаљима. Међутим, једно је сигурно, а то је да су то била тешка или како ја волим да кажем „спорна” времена, у којима се много више грешило него што је донето исправних одлука и то је оставило многе дубоке трагове који су имали најчешће тешке и лоше последице.

Друга вертикала је моје поимање моралних вредности, карактера и понашања мојих родитеља и њихових родитеља, а у неким детаљима и мојих још старијих предака. Вероватно нисам могао до краја да се ослободим свог субјективног угла посматрања, али и данас мислим да су моје оцене у суштини тачне, јер је реч о људима високих моралних стандарда и то није само моја оцена, већ и многих других који су их познавали. У њиховим карактерима никада није постојала лоша намера, па чак ни према људима који су им доста зла нанели. Ја сам се трудио да учим од њих и док су били живи и после њихове смрти.

Живот и сећања људи су ограничени у простору и времену и они памте или заборављају оне догађаје који су припадали њиховим животима. Наравно, живот сваке генерације и појединаца може али и не мора бити обогаћен искуствима претходника, зависно од тога да ли нове генерације и појединци сматрају да „живот почиње од њих”, што је нажалост чешћи случај, или да се „живот наставља

382

преко њих”. Што се мене тиче, ја сам дубоко ценио моралне вредности и особине мојих претходника и настојао сам да ми они буду оријентир и у понашању и доношењу одлука. У томе никада нисам сматрао да претерујем и никада се због тога нисам покајао.

Рођен сам у праскозорје Великог рата, у временима која су донела понављање неких старих и нових заблуда Срба из периода после претходног, такође великог рата, а као последица тих заблуда, њихове још једне нове велике изгибеније, материјалног и духовног пропадања и уназађивања њихове државе. Мој долазак се, дакле, поклапао са временима када се појачавао дотле само притајени синдром самоуништења српског народа, коме сам био судбински одређен даприпаднем. Била су то „спорна времена” у којима је српски народ поново, по ко зна који пут, правио историјске грешке славећи, тада и касније, властољубивост шачице генерала, који су за рачун других вукли своје неразумне потезе и који су први побегли из земље, кад су се суочили са последицама својих поступака, остављајући народ да плаћа њихове неподмирене рачуне.

Био је то и период братоубилачких ратова када су људи слати у погибељ и кад се морало и кад није требало, да би гинули за рачун испуњења сујета моћника. Наравно да се све то и тада и у другим приликама касније могло избећи да замисли и визије умних људи нису брутално прегажене амбицијама и демагогијом појединаца, неискреношћу великих сила и масовном манипулацијом народа. Више пута касније био сам сведок да се овакав сценарио скоро у детаље понављао и да скупо плаћене лекције из даље и новије историје не само да нису научене, него нису ни запамћене. Зато сам скептик да и у неким будућим временима може бити битно другачије, али нема никакве сумње да би требало наћи снаге и превазилазити сталне поделе ако се жели обезбедити људима мир, спокојство, просперитет и максимум социјалне правде у неким новим околностима.

У животу свих нас наиђу лоши дани, без обзира да ли смо их ми призвали или нисмо. То је обећање које живот увек испуни. Срећа је зато дар у коме треба уживати кад дође и док траје. Моје је мишљење да је породица онај оријентир који нам може помоћи да не потонемо, при чему мислим на све оне драге нам особе са којима смо имали срећу да проведемо један део нашег живота било да су они наши преци или потомци.

Сигуран сам да није могуће, не само у детаљима већ и у битним стварима, верно описати догађаје и призвати сећања на наш заједнички живот са децом, родитељима и њиховим родитељима. Зато ћемо у нашим сутонима вероватно прекоревати себе што нисмо

383

умели довољно да уживамо у сваком нашем заједничком тренутку. Данас сам потпуно сигуран да породица са којом смо живели или живимо, она кад смо ми били деца и кад имамо своју децу и унучад, представља нешто најлепше што се у животу може догодити. Тога постајемо потпуно свесни кад нас обузме туга што се та времена не могу вратити.

Живот нам најчешће пружа још једну шансу да се радујемо, када наша деца престају да буду деца, када добијају своју децу и кад ми постајемо бабе и деде као што су то били наши родитељи и њихови родитељи, кад почињемо да разумемо зашто и колико им је било стало да буду у друштву своје деце и унука или бар да се чују са њима. Нажалост, има све више људи који, опседнути својим каријерама, ову истину заборављају, али сам уверен да за сваког од њих дође време кајања.

Када је о мојим унуцима реч, никако се не могу отети утиску да сам са њима награђен и кажњен за ко зна какве заслуге и грехове моје или мојих предака. Тај субјективни осећај остајао је присутан ма колико се ја трудио да га потиснем и да га, кад је моја Биљана у питању, објашњавам стицајем несретних околности. Када је њена болест добила дефинитивну форму, цео мој живот и живот моје породице се променио. Осећали смо потребу и жељу да том нашем детету максимално помогнемо и олакшамо му живот, иако нам околности често нису ишле на руку. Говорио сам себи да ћу, ако је то казна коју морам да поднесем, свесрдно прихватити тражећи и налазећи радост и срећу у заједничким тренуцима моје унуке и мене. Себи говорим да имам привилегију што старим поред своје унуке. Свакодневна брига о њеном храњењу, облачењу, физиолошким потребама, одласцима лекару, физичким вежбама које скоро свакодневно радим са њом, шетња у колицима и још много других ствари, постали су наш стални животни амбијент, манир, начин понашања и живљења и од бриге прерастали су у радост. Та радост се вишеструко појачава, кад се видим или чујем са моја друга два унука.

Наравно, потпуно сам свестан да начин нашег живота, вредности које смо стекли и којима тежимо, однос према питањима свакодневнице - све је то у великој мери другачије код наше деце и унучади него код нас. Зато су често наши савети за њих неразумљиви, као да су исказани неким другим за њих неразумљивим језиком. То је нешто нормално и природно, јер су и нама понекад били чудни неки од поступака наших родитеља и њихових родитеља. Да ли ће наша деца и унуци ипак прихватити нешто од наших навика, зависи далеко највећим делом од њих самих. То наравно. зависи и од тога како им представљамо те наше вредности и тада обично

384

констатујемо да јесмо или много чешће нисмо успели да их заинтересујемо за идеје које су интересовале нас.

Али, увек постоји само почетак.

385

Додатак Ӏ

Р Е Ц Е П Т И

(Домаћичке школе Краљевине Југославије у Панчеву)

Косана Марић - Коса

Ученица Домаћичке школе у Панчеву 1936. године

(Текст редиговао њен син Југослав Мијатовић)

Панчево, 1936. година

С А Д Р Ж А Ј

Чорба од јагњетине Говеђа чорба Чорба од гљива Јело од гљива Рагу чорба Чорба од грашка Чорба од гриза Француска чорба Чорба од мозга Рибља чорба Шницле у луку Говеђе месо спремљено као дивљач Кнедле Тесто од кромпира за

гарнирунг Ћуфте у сосу Сос од парадаjза Сецкано месо пуњено куваним

јајима

Пуњена телетина са јајима Говеђа шницла пуњена

шаргарепом Наравске шницле Бечке шницле Паштета Паштета од телеће џигерiце Француска салата Пуњено пиле Пилећи паприкаш Пиле печено у пари Пиле спремљено у парадајзу Сарма од слатког купуса Мусака од плавих патлиџана Мусака од кромпира Француски кромпир Пуњена јаја Вариво од спанаћа Пита од спанаћа Вариво од грашка

386

Вариво сaборанијoм Цушпајз од зелених дулека Кељ Пита од зелених дулека Пита од дулека Пита од меса (бурек са месом) Кисело тесто Кисела штрудла са орасима Крофне Кнедле у пари Чешки уштипци Женско јегумство Кох од гриза Други кох од гриза Кох од кифли Кох са орасима Кох од лимуна Кох од беланаца Кох од беланаца на други

начин Кох од пржених бадема Кох од бадема на други начин Свега једнако Принцес крофне Пита од чоколаде Лења пита Сува пита Колач са зејтином Циганске крофне Пита од ораха Презбургер кифле Кифле од масти Кифле од ваниле Лондонске штангле Бискупов хлеб Пужићи Медењаци Медењаци (на други начин) Медењаци (на трећи начин) Медењаци (на четврти начин) Торта од меда Пуслице од меда са ражаним

брашном Кекс

Пишкоте за децу Гурабије Париске штангле Посне бомбонице Бомбонице (на други начин) Бомбонице (на трећи начин) Посна салама Ролат Пуслице од лешника Беле пуслице Кифлице од шпанске масе Хусарске крофне Суви колачи Вукосава штангла Мраморни колачи Патишпањ Штангле са орасима Омлет Патишпањ, још један начин Куване кнедле од пене Торта од ораха Кафе крем торта Розен торта Мафиши Торта од чоколаде Алва торта Торта од лешника Ликер од црног вина Пирамидице од бадема Шните од шаума Шните од ораха Ликер од поморанџе Ликер од кафе Ликер од вишања Слатко вино Ђувеч Капама Мусака од купуса Подварак Пирошке од киселог теста Пуњена векна Паштета од гљива Ролат од кромпировог теста Боршч

387

Омлет са шунком Омлет у чинији Пањ торта Шах торта Штангле од овог истог теста Бела торта Колачи од рума Добош торта Сендвичи Слатко од поморанџе Жито за славу Кнедле од сира Палачинке са мозгом Брдарице на други начин Цушпајз од шаргарепе Паштета од телеће џигерице Шаргарепице Лоптице од кестена Сутлијаш Пуњене тиквице Подварак на други начин Пита од вишања Брдарице Пита од трешања Ђул пита Палачинке Пита са јабукама Суви колачи Орашчићи Пуслице Чупави колачи Хлеб Филовани колачи Кекс Пирамидице од ораха Завијутак од чоколаде Ролат Женско јегумство са путером Плочице Рум штангле Кифлице звездице Лења пита Лења пита (на други начин)

Ванилице Бомбонице Салњаци Мафиши Лиснато тесто Шећерно воће Ванилкифлице Масне кифлице Жута торта Шах торта Филована торта Чешка торта Ларциган тесто Принцес крофне, још један начин Чоколад шните Индијанери Урмашице (брдарице) Нудле од кромпира Резанци Крпице Ташкице Пире од кромпира Рестован кромпир Паприкаш од кромпира Паприкаш са ноклицама Кромпир на кисело (вариво) Пуњена паприка Купус (вариво) Салата од купуса Зелена салата Салата (печене паприке) Пасуљ Качамак Кафа са цигуром Кромпир чорба Парадајз чорба Гибаница Крем од гриза Крем торта Дамен каприц Рецепт са грожђем

388

ЧОРБЕ

Чорба од јагњетине

Узети један килограм јагњећег меса, опрати га и изрезати на

комаде. Ставити у једну шерпу масти и кад је маст врућа додати

једну и по кашику брашна да порумени. Затим се све то смакне на

крај шпорета, стави се пола мале кашчице црвене паприке и на

запршку,дода изрезано месо и зелен на запршку па се све то мало

промеша, налије се хладна вода, посоли и пусти да ври. После

једног сата, кад је месо готово, може се и закиселити. Ако је месо

кржљаво, оно се мало продинста. Исто тако се прави чорба од

пилетине и телетине.

Говеђа чорба

Узети један килограм меса, опрати га и ставити у лонац од 5

литара. То налити хладном водом а кад је месо проврело ставити

унутра очишћену зелен (шаргарепа, першун и сл), неколико зрна

бибера и једну главицу лука која се испече на шпорету. Све то треба

да добије боју, а затим се посоли и кува 2-3 сата, након чега се

процеди и закува се тесто. Говедина се служи са сосом или уместо

њега са изрезаних 4-5 главица лука који се ставе на врелу маст да се

испрже. Кад лук порумени, изрезати оно месо на шницле, ставити га

да се динста а кад се мало продинстало додати црвене паприке и

подлити процеђеном чорбом. Чорба се може и закиселити.

Чорба од гљива

Гљиве опрати и изрезати на кришке. Угрејати једну кашику

масти у суду и ставити у њу једну кашику брашна. Кад брашно

порумени, смакнути суд на крај шпорета У суд ставити изрезане

гљиве са доста зеленог першуна, добро измешати и налити хладном

водом. Ставити у суд на врх ножа бибера и пустити смесу да ври.

Када је све готово, размутити у чинију 2-3 кашике павлаке са млека

389

и носити на сто. Уз чорбу од гљива се сервира испржен хлеб у

коцкама.

Јело од гљива

Ставити 2 кашике масти и 2 главице ситно изрезаног лука у

суд да се испрже. Кад је лук испржен, ставе се у суд опране и

изрезане гљиве да се прже. Гљиве се прже све док се сав сок не

упржи а потом се маса посоли, забибери и дода се зелени першун. У

тањиру се размуте 4 јаја и прелију преко гљива а затим се све то

остави да се пржи.

Рагу чорба

Узети 2 шаргарепе, 1 першун, 1 келерабу, пола главице

купуса и то све ситно изрезати на резанца. Ставити у шерпу једну

добру кашику масти и све пустити да се пржи. Кад је смеса мало

поруменела, ставити сву зелен у шерпу у један крај а у други крај

шерпе ставити пола кашике брашна да се испржи. Кад се брашно

испржи, на ту смесу ставити очишћено пилеће месо, налити

хладном водом и пустити да ври. У ту чорбу ставити 1 кашику

пиринча и посолити.

Чорба од грашка

Узети 1 кашику масти и 1 коцку шећера и ставити их у шерпу

и пустити да шећер пожути као земичка. Ставити у шерпу очишћен

грашак да се пржи у масти и у шећеру све док не увене. Кад грашак

увене, смакнути га у страну у шерпи, а у други крај шерпе ставити

брашно и пржити га док не порумени. Кад брашно порумени,

измешати све заједно, ставити першун, налити хладном водом,

посолити и пустити да ври. Размутити у чинији два жуманцета,

полити по чорби и изнети на сто.

Чорба од гриза

Узети једну кашику масти, ставити је у шерпу и грејати на

шпорету. Кад је маст врућа, ставити пола шоље гриза у шерпу, уз

390

непрекидно мешање док не порумени а након тога налити хладном

водом и посолити. Додати у смесу мало исецканог першуна и

пустити да ври. Пре изношења на сто зачинити павлаком.

Француска чорба

Узети једну кашику масти и ставити је да се угреје. Пре тога

очистити зелен (шаргарепу, першун, целер) а затим исећи 1 кромпир

на коцке а осталу зелен на резанце. Све то ставити да се пржи на

масти док не порумени а након тога налити говеђом чорбом. На

крају, ставити 1 кашичицу бибера и ситно исецканог першуна и све

то искувати.

Чорба од мозга

Очистити доста зелени, узети једну главицу црна лука,

неколико зрна бибера и све то ставити у шерпу или лонац од две и

по литре. Налити водом и оставити да се кува на шпорету. Узети

другу шерпу и у њу ставити једну кашику масти и једну кашику

брашна и направити запршку. Кад је зелен кувана, процедити ту

чорбу од зелени и сипати је на запршку, посолити и мало

забиберити. Скинути са мозга кожицу, опрати га, ситно изрезати и

ставити мозак у чорбу да се кува, уз додатак зеленог листа од

першуна. У чинију размутити два жуманцета и изнети чорбу за сто.

Рибља чорба

Очистити доста зелени и ставити је у лонац.Додати зрна од

бибера, листове ловора, једну главицу црног лука и воде. Све то

оставити да се кува а након тога оцедити у други суд. У тај други

суд ставити очишћену рибу, посолити и додати једну флашицу

процеђеног парадајза. Тако припремљено, оставити да се кува

четврт сата.

391

МЕСО

Шницле у луку

Изрезати 1 килограм црног лука на ребарца. Ставити у шерпу 2 кашике масти и кад је маст врућа додати изрезани лук да се пржи. Кад лук порумени, смакнути шерпу са шпорета. Узети месо од говеђег бута и изрезати га на шницле, опрати и претући чекићем, па сложити у плех или шерпу: ред меса, мало соли, мало бибера и мало брашна и тако редом, све док се све не сложи. Поклопити суд и ставити га у рерну да се пече. Кад се испече до пола, месо које се скупља за време печења треба размакнути виљушком, да не буду празни крајеви у суду. Ако сав сок од меса уври, треба га само мало налити врућом водом. Све то се пече један и по сат и кад је готово додати уз то пиринач или кромпир, истучен грашак и сл.

Говеђе месо спремљено као дивљач

Узети шерпу и 2 литра воде, доста очишћене зелени, 1 чашу сирћета, мало соли, црног бибера, неколико ловорових листова, 2 главице црног лука исечене на 4 дела. Све то оставити да добро ври. Узети један и по килограм меса од говеђег бута, ставити га у суд и прелити тим пацом (чорбом) у коме се та зелен кувала, поклопити и оставити да стоји до сутрадан. Ујутру извадити то месо и изрезати га на комаде. Посебно изрезати танке комаде сланине и сваки комад ставити у свако парче меса. Узети у шерпу 2 кашике масти, 1 килограм црног лука изрезан на ребарца, 2 шаргарепе изрезане на колутиће. Све то ставити на на маст и кад лук порумени, ставити на њега месо са сланином, прелити га пацом што је преноћио у њему, и све то ставити да се пече у тој пари. Месо се мора често окретати да не загори, подливати пацом и да се динста, све док не буде мекано. Кад је месо готово, извадити га из шерпе. У тој истој шерпи померити лук и зелен на страну и направити запршку. Ставити 2 кашике брашна и кад је брашно румено, помешати зелен и брашно, налити водом и оставити да ври. Кад проври, процедити све то на ређу цедаљку. Сос испробати и ако је сувише кисео додати шећера а ако није кисео ставити сирћета. Месо изрезати на шницле, сложити на дугачки тањир и полити га тим сосом. Уз све то обично иду кнедле од хлеба и земичке.

392

Кнедле

Узети 1 килограм белог хлеба, изрезати га на коцке и ставити у подмазани плех са машћу да се осуши. Ставити у чинију 3 јаја, размутити пола литре воде, измрвити квасца за пола динара, ставити брашна толико да је тесто гушће него за палачинке и жуће него за ноклице и мало посолити. Све то ставити на топло место, нек стоји 1 сат. У тесто ставити млаку пржену земичку и све то добро измешати. Потом, руке треба сквасити и од теста правити лопте веће од јајета које се стављају у суд у врелу воду. Суд треба поклопити и оставити да ври 15 минута за које време се поклопац суда не сме подизати.

Тесто од кромпира за гарнирунг

Скувати 1 килограм кромпира у љусци, огулити га и изгњечити. Потом се узме 400 грама брашна, 1 јаје и мало соли. Од свега тога направити тесто и ваљати га по дасци да буде дебело као мали прст. Узети 1 кашику масти, ставити је да се греје а кад је маст врела, ставити 250 грама презле да се испржи на тој масти. Презле треба развући по ваљаном тесту и све савити као штрудлу. Узети чисту крпу, намазати са машћу и ставити савијено тесто у крпу, а крајеве крпе завезати канапом, да врела вода не уђе у тесто. Канап треба да буде довољно дугачак да се кроз њега стави варјача која ће стајати преко шерпе, да би се касније тесто лакше извадило. Тесто у крпи ставити у кључалу слану воду да се кува пола сата и уз помоћ варјаче га извадити из суда. Тесто извадити из крпе, резати га на косе кришке и стављати га око меса.

Ћуфте у сосу

Узети пола килограма говеђег и пола килограма свињског

меса, 1 главицу црног лука који треба ситно исецкати, испржити 2

јаја, додати соли, мало бибера, зеленог листа од першуна ситно

исецкана и четврт килограма хлеба намоченог у воду. Хлеб треба

добро исцедити од воде, све то добро измешати и направити лопте

величине ораха. Ставити у плех или у шерпу доста масти да се греје

и кад је маст врела, стављати лоптице у суд да се пеку а кад су

печене, прелити их сосом.

393

Сос од парадајза

Ставити 1 добру кашику масти у шерпу да се греје, додати 1

кашику брашна да порумени а потом додати 1 шољу процеђеног

парадајза, соли и шећера по укусу. Све то измешати, налити водом а

кад су ћуфте печене ставити их у тањир, прелити сосом и носити на

сто.

Сецкано месо пуњено куваним јајима

Узети пола килограма свињскога и пола килограма говеђег

меса, опрати и самлети. Ставити пола главице ситно исецканог

црног лука са једном кашиком масти, да се испржи. Кад је лук

пржен, ставитиу месо: 2 јаја, мало соли, мало бибера, листове

зеленог першуна ситно исецкана, 1 кришку хлеба или 1 земичку коју

треба натопити водом, а затим добро исцедити. Све то добро

измешати, растањити на дасци дебљине малог прста у облику

марамице. Скувати тврдо 4 јаја, ољуштити их, сасећи крајеве да

стоје равно и сложити их једно до другог по средини меса. Све то

савити као штрудлу и положити у тепсију на врелу маст да се пече.

Кад је све печено, извадити га из суда, а ту где је се пекло месо

може се направити бели сос. Бели сос направити од 1 шоље павлаке

и 1 кашике брашна добро размућених. То сипати на врелу маст у

којој се пекло месо да проври.Тај сос се може процедити на ређу

цедаљку али и не мора. Месо изрезано на танке шницле сложити на

дугачки тањир, прелити сосом и изнети на сто. Исто то месо може се пунити тврдо печеном кајганом и

печеном сланом паштетом а може се правити и патишпањ. Патишпањ се прави тако што се узму 4 јаја па се жуманца добро размуте и дода мало соли а од беланца се направи тврд снег. Потом се додају 4 равне кашике брашна и све се добро измеша и стави у малу подмазану тепсију да се пече. Кад је маса печена, изручи се на даску и, уместо куваних јаја, ставља се на месо а потом се све савије као штрудла и спусти на врелу маст да се испече.

Пуњена телетина са јајима

Узети телеће или свињско месо од бута. Шницле опрати, претући чекићем једну страну и ту страну посолити.Исећи ситне коцкице сланине. Испећи од 4 јаја тврду кајгану и ставити је по том

394

месу (шницлама). Месо савити као штрудлу, завезати крајеве концем и ставити да се пече на масти. На то исто се може ставити бели сос. Месо изрезати на танке шницле, повадити конце, сложити на тањир и изнети на сто. Уз ово се може додати пиринач или кромпир.

Говеђа шницла пуњена шаргарепом

Узети од говеђег бута велике шницле, опрати их, добро претући и мало посолити. На сваку шницлу ставити мало соса, мало бибера и мало зејтина, сложити све то у земљани суд да одстоји 1 сат. Очистити шаргарепу и изрезати је на дугачке кришке и ставити их да се кувају у сланој води. Шницле треба вадити из воде једну по једну и на врх сваке шницле ставити ситно изрезане коцке сланине, 5 кришки шаргарепе, полити их сенфом, савити их као штрудлу и ставити у врелу маст да се пеку. Суд треба чешће протресати и он мора бити поклопљен док се месо пече у рерни.

Наравске шницле

Месо изрезати на танке шницле, опрати, претући, посолити и

пустити да мало одстоји. Ставити у шерпу 2 кашике масти и кад је

маст добро загрејана, ставити месо у суд. Кад месо мало порумени,

окренути га и на другу страну, а кад и та страна порумени, тада

долити пола супене кашике вруће воде да мало проври. Кад све то

проври, скинути са ватре и носити на сто. Уз то се може додати

пиринач, кромпир и сл.

Бечке шницле

Узети свињско или говеђе месо од бута, изрезати на танке шницле, опрати, претући, посолити и ставити у једну чинију, па прелити једном шољом хладног млека и оставити да стоји 1 сат. Узети у тањир 2 јаја и 2 кашике млека и то помешати. Ове шницле најпре ставити у брашно, па затим у јаја и млеко и на крају у презле. Ставити маст у шерпу и спустити на шпорет да се греје.Кад је маст врућа, ставити шницле у шерпу а шерпу смакнути на крај да се пржи на тихој ватри, јер ће се месо на јакој ватри одмах скупити. Кад је месо румено преврнути га на другу страну и кад и друга страна порумени, тада је пржење завршено. Ако нема презли, тесто можете направити и сами на следећи начин. Узети 3 јаја, добро

395

улупати, додати мало соли, 2-3 кашике млека и белог брашна, све то добро измешати и у ту смесу замакати месо. Кад се месо натопи у тој смеси треба га пећи у врелој масти. Уз то се може додати салата, краставац, кромпир, пиринач, и сл.

Паштета

Узетичетврткилограмаговеђегмеса, четврт килограма свињског и четврт килограма пилећег меса да буде све кртина и да није масно. То све опрати, изрезати на комаде као за паприкаш, ставити у шерпу са две кашике масти да се испржи и посолити. Кад је месо пржено, извадити га из масти и самлети 3 пута на машини. Узети четврт килограма путера у чинију и добро размутити. Очистити 3 сарделице (рибе) од костију и протиснути кроз сито тако да се боље одвоје кости. Ако нема сарделице, узети једну тубу саределапаштете. То све скупа са месом ставити у путер, добро измешати, ставити мало ситног бибера, соли по укусу и исцедити сок од једног лимуна. Све измешати и, ако треба, још посолити тако да има пријатан укус. Узети модлу (куглор) намазати мало зејтином, добро смесу притиснути у куглор и оставити је на хладно место. Ако се не да лако извадити, покрити га врућом крпом, па ће се лакше извадити. Кад се износи на сто, украсити јело зеленим першуном и исећи кришку лимуна. Ова паштета се обично служи пре главног јела.

Паштета од телеће џигерице

Узети пола килограма телеће џигерице, опрати је, изрезати на комаде и ставити на врелу маст да се испржи. Кад је џигерица пржена, ставити доста зелена першуна и посолити. Скувати тврдо 2 јаја и намочити једно парче хлеба у млеко и то све самлети 3 пута на машини. Узети 2 кашике сенфа у чинију и добро размутити, ставити ту и млевену џигерицу, по укусу посолити и ставити бибер и све добро измешати. Све то ставити у модлу и изнети на сто.

Француска салата

Узети 4 очишћене шаргарепе, 4 огуљена кромпира и 2 цвекле. Све то скувати у сланој води, али све посебно (цвекла, например пушта боју). Скувати тврдо 4 јаја и узети пола килограма печеног телећег меса од кртине, па то све(цвеклу, месо и јаја) исецкати ситно на дасци ножем (не меље се). Мајонез се прави тако што се узме 6 жуманцета од јаја, добро се размути, додају се 6 кашика павлаке и 6 кашика финог

396

зејтина (али зејтин се сипа кап по кап) уз непрестано мешање и дода се мало соли. Сву ту смесу, скупа са лонцем, ставити у шерпу или неки суд у коме ври вода и кувати док смеса не буде густа као сос уз непрекидно мешање. Кад је смеса скувана,скинути је са шпорета и ставити у неки други суд са хладном водом и даље мешати док се не охлади. Кад се смеса охлади, додати по укусу лимуна или сирћета и мало белог ситног бибера, измешати и пробати да ли је кисело а ако није додати сирћета по укусу. Половину тог мајонеза сасути у сецкано месо, пробати да ли је слано, измешати и сложити на дугачки или округли тањир. Другу половину мајонеза прелити одозго по месу и носити на сто. Ово се обично сервира пред главно јело.

Пуњено пиле

Узети пиле, очистити га и опрати, посолити га и оставити да одстоји. Сада направити фил. Узети једну шниту белог хлеба и намочити је у млеко. Пилећу џигерицу ситно исецкати, исецкати мало зеленог першуна, ставити 2 јаја и добро исцедити хлеб из млека, додати мало соли и мало бибера, па све скупа добро измешати. Пиле напунити под кожу тако што се прстима ухвати кожа под вратом и дува се под кожу тако да се она свуда лепо одвоји па се припремљени фил ставља под кожу. Пиле ставити у плех и у рерну да се осуши без масти а у посебну шерпу ставити 2 кашике масти и грејати па кад је врела прелити преко пилета тако да се оно лепо испече и има лепу жуту боју.

Пилећи паприкаш

Изрезати доста црног лука, ставити 2 кашике масти у шерпу

и лук да се испржи. Кад лук порумени, ставити унутра очишћено и

изрезано пиле, посолити и мешати док се маст не упржи. Кад је маст

упржена, додати једну кашику брашна и мало црвене паприке и све

добро измешати. Подлити то са пола кутлаче воде, пустити да ври

док се софт не згусне. Кад је готово, додати 4 кашике павлаке, добро

измешати и пустити да мало проври и носити на сто. Уз то се

сервира неки гарнирунг. Овако се исто прави паприкаш од телећег

(перкелт) и јагњећег меса.

Пиле печено у пари

Очистити пиле, усолити га и оставити да мало одстоји. Ставити

у шерпу 2 кашике масти да се добро угреје. Пиле ставити на врелу

397

маст и поклопити, а шерпу мало протрести. Кад пиле порумени са

једне стране, треба га окретати тако да порумени са свих страна, али не

сме да изгори. Да не би маст изгорела, треба је поливати водом из

супене кашике, јер маст мора остати жута. Све то треба пећи

отприлике око пола сата. Кад је пиле готово исећи га и сложити на

тањир, али да исечено изгледа као да је цело на тањиру. Уз то треба

додати печене паприке бабуре, које се спремају тако што се без ичега а

са све дршком ставе у плех и у рерну. Кад су паприке печене (мекане),

повадити их и ставити у другу шерпу, покрити их крпом да стоје око

10 минута. Узимати за дршку једну по једну паприку из шерпе и

скинути им кожицу која се да лако скинути. Сложити на тањир, тако да

дршке буду са спољне стране како би се лакше узимале, посути их

одозго исецканим белим луком и зејтином, мало посолити и носити за

сто.

Пиле спремљено у парадајзу Очистити пиле, опрати га и изрезати на лепе комаде, посебно

одвојити бело месо, сваки комад посебно посолити и оставити да

мало одстоји. Узети у шерпу 2 кашике масти да се греје, и кад је

врела, стављати у суд комаде меса, поклопити и окретати да

порумени са свих страна, али пазити да месо не загори. Кад је већ

скоро печено, сипати једну шољицу процеђеног парадајза, ставити

мало сецканог зеленог першуна и пустити да добро проври. На

крају, додати 4 кашике павлаке и добро измешати и изнети на сто.

За гарнирунг припремити ваљушке од кромпира.

Сарма од слатког купуса

Узети чврсту главицу купуса, очистити, извадити јој корен и ставити у врелу воду да се обари са мало соли и мало сирћета. Кад купус буде мекан да не пуца, извадити га из воде, скинути лишће и скинути са листа његову дебелу жилу. Направити фил за пуњење тако што се у шерпу ставе 2 кашике масти и једна главица ситно исецканог црног лука. Лук треба да се пржи на масти да порумени, а тада ставити пола килограма говеђег и пола килограма свињског меса да се пржи, али не сме се пржити у великој масти. Додати мало соли, мало бибера, пола шоље пиринча, 2 јаја, ситно исецкан зелени першун и све добро измешати и пунити сарму. На дно шерпе ставити 1 ред изрезаног купуса, да сарма не загори, напунити шерпу сармом и поново по врху ставити 1 ред купуса. Све то налити водом и ставити на шпорет да ври. Кад је сарма скоро готова, направити

398

запршку од 2 кашике масти у коју, кад се угреје, додати 2 кашике брашна. Кад брашно порумени, сипати хладну воду и једну шољицу парадајза. Све то добро измешати, сарму посолити и прелити преко сарме запршку и кад све то проври, изнети на сто. За гарнирунг се могу припремити малекобасице које се праве тако што се узме пола килограма било каквог меса, дода се мало соли, мало бибера и 2 јаја. Све то треба добро измешати, развући на дасци дебљине као палац или велики прст, па исећи на дужине од 10 см. У шерпу ставити 3-4 кашике масти да се угреје и у врелу маст стављати кобасице да се испеку. Кад се кобасице испеку, сложити их на сарму у чинији и носити на сто. Овако исто се прави сарма и од киселог купуса, само што се ставља ред сарме, па ред сланине која је танко исечена на кришке. Уместо кобасица, може се стављати пастрма или суво месо, које, кад је скувано, треба исећи и сложити на сарму и носити на сто.

Мусака од плавих патлиџана

Огулити патлиџане и изрезати их на танке кришке по дужини. Ставити их у врелу слану воду само мало, да баци кључ, извадити их и оцедити. Уместо тога, могу се и усолити, па да одстоје 1 сат. Било да су барени или усољени, треба их оцедити. Пре него што се оцеде, узети у једну чинију 3 јаја и умутити, додати 1 шољу млека или још ако има боље павлаке, мало соли, брашна, толико да буде густо као тесто за палачинке и добро излупати да нема квргица. Узети обарене и исцеђене патлиџане и једну по једну кришку замакати у тесто и стављати на врелу маст да се прже. Претходно припремити месо од филеа, ставити у шерпу једну добру кашику масти и кад се угреје ставити једну главицу ситно исецканог црног лука, 1 килограм исецканог меса, најбоље пола килограма говеђег и пола килограма свињског, а ако нема, онда било каквог, мало соли, мало бибера, мало исецканог зеленог першуна и све то измешати и оставити да се пржи. Кад се то испржи, узети шерпу од 3 литре, добро је намазати машћу, ставити у њу 2-3 реда испрженог плавог патлиџана па ред филеа (меса) а по месу поново ставити патлиџане, затим опет месо, али последњи ред на врху морају бити патлиџани. Кад се све наређа, разбити у чинију 3 јаја, добро их умутити, прелити једну шољицу павлаке и јаја преко патлиџана и оставити да се пече у рерни око 10 минута, само да би се испекла павлака, с обзиром да су месо и патлиџани пржени. Кад се све то испече, смесу истрести на раван тањир у целости и носити на сто. Уз ово припремити салату од купуса или краставаца и сл.

399

Мусака од кромпира

Огулити један килограм кромпира, изрезати га на танке колутове и мало посолити. Посебно направити фил, тако што се узме у шерпу једна кашика масти и, кад се угреје, дода једнаглавица ситно сецканог црног лука. Кад лук порумени, ставити пола килограма меса, мало соли, мало бибера, мало зеленог першуна и оставити да се пржи. Кад је готово, узети тепсију или плех, добро га намазати машћу и сложити ред кромпира и ред меса а по врху да буде кромпир. Кад је сложено у чинију, разбити 2 јаја, једну шољицу од црне кафе млека или још боље павлаке, мало посолити и фил прелити преко кромпира. Тако припремљену мусаку пећи у рерни.

Француски кромпир

Опрати кромпир и скувати га неољуштен. Кад је куван, исећи

га на танке колутове и посолити. Шерпу добро намазати машћу и

ставити први ред кромпира. Посебно тврдо скувати 10 јаја и исећи

их на мало дебље колутове. Сада стављати по првом реду кромпира

ред јаја, ред танко исеченог меса или кобасице на кришке, посолити,

па стављати кромпир и тако све док се не напуни шерпа, а по врху

мора бити ред кромпира. По кромпиру прелити једну шољу павлаке

и пећи.

Пуњена јаја

Узети 10 јаја и тврдо их скувати. Огулити их и свако расећи

по дужини, повадити сва жуманца и протиснути их кроз сито да

буде што ситније. Ставити у таква жуманца мало соли, мало зеленог

першуна, мало бела бибера, 1 кашику сенфа, 1 кашику павлаке. То

све добро измешати и напунити јаја где су била жуманца. Тако

пуњена јаја сложити у ватростални тањир у којем ће се носити на

сто. Између јаја сипати кутлачом једну шољу павлаке, ставити у

рерну и оставити око 10 минута да се пече колико само да се

павлака испече и носити на сто.

Вариво од спанаћа

Узети 2 килограма спанаћа, очистити га од петељки, опрати и

ставити у врелу воду да се обари. Кад се обари, оцедити, прелити

хладном водом, самлети га или исецкати ножем на дасци. Ставити у

шерпу 2 кашике масти, направити сасвим ретку запршку и ставити 1

главицу ситно исецканог белог лука, измешати и одмах стављати

400

исецкани спанаћ на то. Налити 1 литар млека, ставити соли по укусу

и мало бибера. Смеса се мора чешће мешати, да не загори. Уз ово се

додају прженице или јаја на око печена. Прженице се спремају

резањем танких кришки хлеба које се намоче у чинију са пола литре

млека, у чинију се разбију 4 јаја и размуте и дода се мало соли.

Кришке хлеба не смеју дуго стајати у млеку да се не би распале,

само их треба намочити са обе стране, после извадити и намочити у

јаја, а затим стављати на врелу маст да се пеку. Водити рачуна да не

изгоре, већ да су румено испечене.

Пита од спанаћа

Узети око пола килограма брашна и пола шоље хладне воде, замесити тесто, разрезати га на 3 комада и нека одстоји 15 минута. Након тога, развући их на чаршаву и пустити да се мало просуше. Коре резати према величини плеха. Коре треба да се сложе у плех.Сваку попрскати машћу. Фил треба припремити раније, тако што се узме 1 килограм спанаћа, опере се и изреже на резанце, мало посоли и пусти да одстоји пола сата. Посебно узети 10 жуманаца, добро их умутити, 1 килограм сира, 2 кашике кајмака, исцеђени спанаћ и пола шоље млека, а од 10 беланца направити снег. Све то добро измешати и ставити у плех преко кора, за мали прст дебело. Након тога, исећи и онај други комад кора, ставити га преко спанаћа да буде 2 реда спанаћа и 3 реда кора (коре су на дну и на врху) и свака кора треба да буде попрскана машћу. Све то ставити да се пече.

Вариво од грашка

Окрунити грашак, пребрати га и опрати. Узети у шерпу 2 кашике масти и кад се маст угреје, ставити у њу 4 коцке шећера. Кад шећер порумени као запршка, ставити унутра грашак, да се динста уз често мешање. Кад је грашак динстан, посолити и ставити доста исецканог зеленог першуна. Посебно, у другу шерпу ставити масти и 2 кашике брашна и направити запршку. У њу додати хладне воде, добро измешати и сипати на грашак да проври заједно са запршком и кад је готово носити за сто.

Вариво са боранијом

Очистити боранију, опрати је и изрезати по дужини. Ставити у шерпу 1 кашику масти и 1 главицу ситно исецканог црног лука. Кад лук порумени, ставити боранију да се динста и кад је мекана

401

налити мало водом и додати 1 главицу ситно исецканог белог лука и исецканог зеленог першуна. Запршка се прави тако што се ставе 1 кашика масти, 2 кашике брашна које треба да порумени, мало црвене паприке коју чим се стави треба мешати и долити мало хладне воде а потом поново добро измешати и прелити преко бораније. Додати соли, бибера и све то треба да се мало прокува, а потом се носи на сто.

Цушпајз од зелених дулека

Узети зелене меке дулеке, који се могу бости ноктом,

ољуштити и повадити све што се налази унутра, истругати на ренде

а потом додати 1 кашику сирћета, измешати и оставити да стоји 1

сат. Све ово добро исцедити, направити запршку као за спанаћ, са

белим луком, прелити 1 шољицом процеђеног парадајза, додати

дулеке и исецканог зеленог першуна и промешати. Оставити да ври,

по укусу посолити ако није довољно слано. Кад је готово, ставити

мало павлаке или млека и носити за сто. Уз ово јело додати

фаширане шницле.

Кељ

Очистити главицу кеља и ставити га у врелу воду у шерпи да се обари. Ољуштити 1 килограм кромпира, изрезати га на кришке, кељ оцедити и прелити хладном водом и обоје, и кељ и кромпир, ставити у исту шерпу у којој се барио кељ, налити хладном водом и оставити да се кува. Направити обичну запршку са паприком и прелити је на кељ да проври и након тога носити за сто. Уз ово треба додати неко печено месо.

Пита од зелених дулека

Замесити тесто, обично, као и за сваку штрудлу или питу, и

нек одстоји 15-20 минута. Након тога, треба га развући. Пре тога

припремити фил који се прави од једне велике кришке зеленог

дулека који се може бости ноктом.Огулити је и нарендати на ренде

као за резанце и цушпајз, посолити и оставити да одстоји пола сата.

У чинију размутити 6 жуманца, добро оцедити изрендане дулеке и

помешати их са жуманцима. Од 6 беланца направити тврди снег,

402

ставити га у жуманца и дулеке и по укусу посолити. Развучено и

осушено тесто попрскати са машћу, превити му крајеве, поново

попрскати машћу и премазати га припремљеним филом. Све то

савити и ставити у суд да се пече а кад је готово носити за сто.

Пита од дулека

Узети 6 жуманца и добро их размутити са 6 кашика шећера.

Томе додати 6 кашика печеног дулека (беле пеце) и добро их

умешати и додати настругане лимунове коре, да се не осећа мирис

дулека. Од 6 беланаца направити тврд снег и све то умешати да би

се направио потребан фил. Још пре фила треба припремити тесто

као за сваку обичну питу, оставити га да мало одстоји и да се

просуши а потом га развући, премазати машћу, превити и још

једном премазати машћу, прекрити филом, савити и ставити га да се

пече.

Пита од меса (бурек са месом)

Замесити тесто као за сваку обичну питу, оставити да одстоји

а затим га разрезати и оставити да се просуши. Након тога, коре

резати према облику суда (тепсије), суд добро премазати машћу,

сваку кору појединачно попрскати машћу и у тепсију сложити 6-8

кора. Фил треба да је већ унапред припремљен. Фил се прави тако

што се једна главица црног лука сасвим ситно изреже, ставе се у

шерпу 3 кашике масти и кад се угреју, дода се исецкани лук, 1,5

килограм самлевеног јагњећег меса (ако нема јагњећег тада било

које друго), посолити и мало забиберити. Месо ставити да се добро

испржи а потом га ставити у тепсију преко кора, преко њега опет

ставити 8 кора које су све попрскане машћу, а ону на врху

попрскати и са горње стране. Уместо оваквог распореда кора и фила

може се ставити и 2 реда фила а 3 реда по 5 комада кора. Све то

ставити да се пече.

Кисело тесто

Узети 1 кашику масти и умутити је, додати 4 жуманцета, 4

пуне кашике шећера, мало истругане коре од лимуна и све то добро

403

умутити. У шољу ставити млеко са 1-2 кашике шећера и за 1 динар

измрвљеног квасца (гјерма), добро измешати и оставити на топло

место да надође а потом сипати у шећер и жуманца. Томе додати

пола литра млека, мало посолити и постепено, уз стално мешање

варјачом, додати 1 килограм финог просејаног брашна, док смеса не

почне да прави мехуре и одваја се од варјаче. Кад је све готово,

оставити тесто на топло место да надође и пећи. Од овог теста се

могу правити: милиброд (млечни хлеб), бухтле, кисела штрудла а

може се и цело тесто испећи, па исећи на коцке као колачи.

Кисела штрудла са орасима

Узети 1 килограм самлевених ораха и ставити их у пола

литра врелог млека, затим скинути са ватре, измешати, додати 4

кашике шећера и пустити да се мало охлади. Узети комад

припремљеног киселог теста, танко га развући, добро полити

машћу, посути мало сувим опраним грожђем, додати орахе по тесту

и опет мало попрскати машћу, савити као штрудлу и оставити тесто

да надође, а после га ставити да се пече. Овако исто се прави и

штрудла са маком.

Крофне

Узети 70 грама масти или још боље путера и добро умутити.

У пола шоље млека ставити 20 грама квасца (гјерма) и једну кашику

шећера. Додати 3,5 деци млека, 35 грама шећера, 5 жуманаца, мало

соли, 1 кашику рума и 600 грама брашна. Све добро умешати и

лупати тачно пола сата. Након тога истрести тесто на даску са

брашном, разваљати оклагијом до дебљине као мали прст, резати

шараљком или чашом на округле колачиће и покрити их крпом.

Одмах ставити пола шерпе масти и кад буде врела стављати крофне

на врелу маст, поклопити и оставити 2-3 минута да се пеку тако

поклопљене. Након тога, скинути поклопац и крофне преврнути да

порумени и друга страна. Кад је готово, извадити крофне

пошећерити их и носити на сто.

404

Кнедле у пари

Узети 1 кашику масти, добро је размутити, томе додати 2

цела јаја, за 1 динар квасца измрвљеног у млеку са једном кашиком

шећера. Кад гјерма (квасац) надође, саставити је са јајима, додати

пола литре млека, тесто добро улупати рукама или варјачом и

оставити да кисне. Кад тесто ускисне, ставити мало брашна на

даску, узимати тесто кашиком и растањити га на длану, ставити у

њега пекмез, савити крајеве и окренути га на другу страну. Такво

тесто покрити крпом и оставити поново да кисне 30 минута а након

тога комаде стављати у врелу слану воду, добро поклопити да пара

не излази напоље и оставити да се кува 15 минута поклопљено.

Угрејати маст и презле и са тим посути куване кнедле, пошећерити

их и носити на сто.

Чешки уштипци

Узети 1 кашику масти и добро умутити, додати 4 жуманца, 4

кашике шећера, настругати мало лимунове коре и додати мало соли.

У пола шоље млека ставити за 1 динар измрвљеног квасца (гјерме) и

оставити да надође, у то сипати једну кашичицу шећера, додати

пола литре хладног млека и пола килограма финог брашна. Све ово

добро улупати и оставити да кисне. Тесто мора бити мало гушће

него за палачинке. Кад тесто ускисне, направити од 4 беланцета

тврди снег и сасути га у тесто, уз лагано мешање. Све то опет

оставити да ускисне око 15 минута. У посебан тигањић (ако има са

рупама - очима) у свако око сипати маст и ту пећи уштипке или, ако

нема, у обичан тигањ али мање него за крофне, да се маст не прелије

преко теста. Кашиком одвајати тесто, па га стављати на маст да

порумени са обе стране. Кад је готово, састављати два по два

уштипка пекмезом, посути шећером и изнети на сто.

Женско јегумство

Узети 100 грама масти или 120 грама путера, добро

размутити, додати 4 жуманца, 2 кашике шећера, за 1 динар

растопљене гјерме (квасца) у пола шоље млека, додати мало соли,

мало истругане лимунове коре и 25 грама финог брашна. Све то

добро улупати, узети плех и добро га намазати машћу и посути

405

брашном, па у њега сасути тесто и оставити на топло место да

надође. Кад тесто надође, ставити га да се пече и кад је на пола

печено, премазати га одозго пекмезом. Саставити тврди снег од 4

беланца, додати 150 грама шећера са мало ваниле, добро истући и

премазати преко пекмеза а затим вратити суд у рерну да се пече још

10 минута, тако да добије лепу жућкасту боју. Кад је готово,

изрезати на мале четвртке и носити за сто.

КОХОВИ

Кох од гриза

Улупати 5 јаја, 5 пуних кашика шећера, истругати кору од

лимуна а његов сок уцедити, додати 10 пуних кашика гриза и све то

добро измешати. Модлу или неку дубоку шерпу добро подмазати

машћу, посути тесто брашном и у суд сипати тесто. То се може пећи

али је најбоље да се кува у пари. Кад је печено или скувано,

истрести садржај у чинију или тањир на коме ће се носити на сто.

Истовремено, закувати пола литре млека са 3 кашике шећера и мало

ваниле и сипативрело млеко по мало, кашиком, преко врелог коха.

Кад је готово, носити га за сто.

Други кох од гриза

Узети пола шоље гриза и скувати га у пола литре млека, али

гриз треба сипати у врело млеко, непрестано га мешајући

кашичицом да се маса не би стврдла као лопта. Узети 1 кашику

масти или комад путера и добро га умутити, додати 4 жуманцета, 4

кашике шећера и то све добро умутити. У то сасути кувани

охлађени гриз, додати мало коре од лимуна, једну шаку сувог

грожђа, тврди снег од 4 беланца и све полако измешати. Модлу или

дубљу шерпу подмазати машћу и посути брашном, ставити тесто

унутра и оставити да се пече или кува у пари. Кад је готово,

истрести смесу у тањир, прелити малином и носити на сто.

406

Кох од кифли

Узети 6 кифли, изрезати их на танке колутове, прелити их

млеком да се оквасе (намоче), узети 1 кашику масти или путера и

добро га умутити. Узети 5 жуманца, 5 кашика шећера, намочене

кифле које се мало оцеде од млека, па се и оне ставе на жуманца,

додати 1 шаку самлевеног бадема, тврди снег од 5 беланца и све то

добро измешати. Модлу (дубљу шерпу) подмазати машћу, посути

брашном и тесто ставити унутра и кувати у пари или пећи. Када је

печено, кох ставити на тањир и носити за сто.

Кох са орасима

Узети 8 јаја и 8 кашика шећера, добро их лупати пола сата

жицом, додати 250 грама самлевених ораха, 1 кашику рума и 2

кашике презле просејане на често сито и све добро измешати.

Модлу (дубљу шерпу) подмазати машћу, посути брашном, ставити

унутра тесто и кувати у пари најмање 20 минута. Кох се обично

проба плетећом иглом, тако што се игла забоде у кох, па ако на њој

не остане тесто, тада је добро. Кад је кување у пари завршено,

истрести кох на тањир. Посебно направити шато (прелив) тако што

се узме 6 жуманца и 6 кашика шећера, добро их умутити, додати 30

грама белог вина, пола чаше воде и све добро измешати и оставити

да се кува у пари, уз непрестано мешање жицом. Кад је прелив густ,

скине се са ватре, прелије се преко печеног коха и носи се на сто.

Кох од лимуна

Узети 6 жуманаца и 6 кашика шећера и добро их умутити,

додати истругану кору и сок од 1 лимуна. Од 6 беланаца направити

тврди снег и све добро полако измешати. У то додати 1,5 кашику

финог брашна, умешати и ставити у модлу (дубљу шерпу) која је

подмазана машћу и посута брашном. Ставити да се кува у пари,

пробати као и остале коховеплетећом иглом (убости кох и ако је

игла сува тада је добро) и кад је готово истрести на тањир, прелити

припремљеним преливом (шато из коха са орасима) од вина и

носити за сто.

407

Кох од беланаца

Узети 4 пуне кашике пекмеза и 4 кашике шећера и добро их

умутити, додати 1 беланце и мутити 10 минута, затим додати друго

беланце и поново мутити 10 минута и тако и са трећим и четвртим

беланцетом (укупно 40 минута). Кад је све добро умешано, сипати

смесу у машћу подмазану и брашном посуту модлу (дубљу шерпу) и

кувати у пари 20 минута. Кад је готово, истрести на тањир и

направити шато (прелив) од млека, тако што се узме 4 жуманцета са

4 кашике шећера и добро се умуте, дода 1 шоља млека, 1 шипка

ваниле или прашак од ваниле, све измеша и стави у суд да се кува у

кључалој води, у пари, уз непрестано мешање жицом док се не

згусне. Кад је готово, прелити преко коха и носити за сто.

Кох од беланаца на други начин

Од 6 беланаца направити тврд снег. У другом тањиру добро

умутити 4 кашике пекмеза и 4 кашике шећера. Размућени шећер и

пекмез сипати у тврди снег, додати 1 кашику самлевених ораха или

бадема и добро улупати. Чинију или тањир премазати машћу и у њу

сипати смесу и ставити да се пече (овај кох се не кува). Кад је

готово, у истом тањиру изнети на сто.

Кох од пржених бадема

Узети 250 грама бадема, попарити их у врелој води, огулити

и изрезати на резанца. Узети 250 грама шећера у коцки и ставити их

у чисту суву шерпу и мешати да порумени као земичка. Кад

порумени ставити унутра изрезани бадем и измешати на шпорету.

Поквасити другу шерпу или даску водом и изручити унутра бадем

са шећером; кад се мало охлади, истући га у авану. Посебно од 9

беланаца направити тврд снег и истуцани бадем и шећер сипати у

снег, додати 2 пуне кашике презле и све добро и лагано измешати,

затим све ставити у подмазану и брашном посуту модлу (дубљу

шерпу) и кувати у пари. Од жуманаца направити шато (прелив).

Мера је 2 жуманцета, 2 кашике шећера и 1 деци вина и то искувати

у пари и прелити преко коха.

408

Кох од бадема на други начин

Добро умутити 5 жуманаца и 5 кашика шећера, додати 100

грама самлевеног бадема, 3 кашике рума, 1 кашику презле и снег од

5 беланаца и све добро измешати и ставити у подмазану и брашном

посуту модлу (дубљу шерпу) да се кува у пари. Кад је готово

истрести на тањир. Направити од кафе крем (прелив) тако што се

узму 4 жуманцета и 4 кашике шећера и то добро умутити, додати 1

винску чашу јаке скуване црне кафе и 2,5 деци млека и то све

измешати и кувати у пари док се не згусне. Кад је готово прелити

овај крем преко коха и носити за сто.

Свега једнако

Мере: Ставити на вагу 4 јаја и исто толике тежине путер.

Скинути путер и ставити шећер да буде тежак као 4 јаја. Скинути 2

јаја (остају друга 2) и за њихову тежину ставити брашна. Потом

скинути шећер и ставити чоколаду да буде тешка као 2 јаја. Добро

размутити путер у пену, додати од јаја 4 жуманцета и шећер и добро

умутити, додати истругану чоколаду а од 4 беланца направити тврд

снег. На крају додати брашно, све добро измешати и ставити у

подмазани плех да се пече. Кад је печено, изрезати смесу на

квадратиће (четвртке) и носити за сто.

Принцес крофне

Узети 200 грама масти или путера у лонац, сипати у то пола литре воде и мало соли и ставити на шпорет да проври. Додати 300 грама брашна, кад поново проври скинути са шпорета и мешати да се охлади. Додати 9 јаја и то једно по једно јаје и код сваког мешати до 10 минута (укупно до 90 минута). Након тога све добро измешати варјачом или руком. Кад је тесто добро израђено правити малом кашичицом пуслице, ставити их у подмазани и брашном посут плех и оставити да се пече. Кад су печене, пуслице нарасту скоро као песница. Крофне пунити кремом (преливом) или пеном од беланаца. Крем се прави тако што се узму 4 жуманца и 4 кашике шећера, добро се умуте, дода се 1 мала кашичица финог брашна, 1 шоља од беле кафе млека и то се све добро улупа. У све то додати 1 ванилин прашак и кувати у пари док се не згусне. Кад је готово, пунити овим кремом крофне.

409

Тесто се може поделити на 2 дела и друга половина се може

пунити шаумом (пеном). Она се спрема тако што се од 4 беланца

направи снег, узме се у лонче 200 грама шећера са пола чаше воде и

то пусти да проври. Шећер треба скувати да буде густ и док је врео

сипати у беланца уз непрестано мешање. Након тога, испећи крофне

и кад су печене и нарасле направити на њима мали отвор и ту

сипати шаум (пену), затим отвор затворити и носити за сто.

Пита од чоколаде

Саставити 200 грама путера и 250 грама брашна, то све измрвити на дасци, направити рупу на средини и ставити 1 жуманце, 4 кашике хладне воде и само мало соли на врх ножа. Од свега тога направити добро тесто, разрезати га на 2 једнака дела и оставити да стоји 2 сата. Фил направити тако што се узму 6 жуманца и 6 кашика шећера и то се добро умути, додати истругану кору и сок од пола лимуна, 120 грама самлевених ораха или бадема и 2 истругане чоколаде. Од 6 беланаца направити тврд снег и то све полако измешати. Тесто развити што тање оклагијом и ставити у тепсију да буде сва обложена а тепсија се не мора претходно подмазивати. У тепсију, на тесто сипати фил, изједначити га свуда ножем. Разваљати оклагијом друго тесто и ставити га одозго преко фила. Виљушком ову горњу кору набадати а затим све то ставити да се пече 40-45 минута. Кад је печено, изрезати питу на квадрате (четвртке).

Ове исте коре се могу и саме пећи а потом их филовати. За то се направи фил, тако што се 6 жуманаца и 6 кашика шећера добро умуте, дода се 1 кашика финог брашна и све се добро улупа, дода се пола литре млека и 1 ванилин прашак и све се измеша и кува у пари док не буде густо. Након тога, стави се одозго једна печена кора према величини тепсије а преко ње се сипа крем, па се стави и друга печена кора на то. Кад је готово, изрезати квадрате (четвртке) и носити за сто. Водити рачуна да се овде ништа накнадно не пече, јер су коре већ печене а крем скуван.

Лења пита

Измрвити на дасци 250 грама масти и 350 грама брашна и измешати и на тесту направити рупу на средини. У њу ставити 4 жуманцета, 4 пуне кашике шећера и 4 кашике павлаке. Од тога направити фино тесто, разрезати га на 2 дела, једну половину одмах разваљати оклагијом на дасци и ставити је у тепсију. Изрезати 2 килограма киселих јабука (или самлети јабуке). Сипати по кори 2 прста дебело, посути шећером и циметом и са мало туцаних ситних

410

ораха. Другу кору разваљати оклагијом и ставити је преко јабука да се све то пече. Кад је печено, изрезати, посути шећером и носити за сто.

Сува пита

Умесити тесто као за обичну питу, оставити га да мало

одстоји и развући га оклагијом. Кад се мало просуши, резати према

величини плеха. За фил узети 500 грама самлевених ораха, 250

грама шећера, 150 грама сувог грожђа и све добро измешати и

филовати преко пите. На дно плеха ставити 2 машћу премазане

коре, посути орасима, преко тога ставити 1 кору и помастити је, па

поново ставити орахе и помашћену кору и тако редом док не буде

високо 3 прста. На врху свега мора доћи помашћена кора. Пре него

што се стави у шпорет, изрезати је на комаде и ставити да се пече, а

кад је печено носити за сто.

Колач са зејтином

Узети 6 јаја и 6 пуних кашика шећера и добро умутити и

додати: сок и истругану кору од 1 лимуна, 2,5 шољице зејтина

(осмина од литре), 120 грама огуљених и самлевених бадема, тврди

снег од 6 беланаца и 120 грама брашна. Све то добро измешати, и

ставити у тепсију која је подмазана машћу и посута брашном и

оставити да се пече. Кад је печено, извадити да се охлади. Посебно

припремити глазуру и то тако што се узме 150 грама путера и добро

умути, па се додају 3 кашике шећера, исцеђен сок од вишања или

јагода да се добије лепа розе боја. Све то измешати, скувати у пари и

премазати преко печеног теста. Поврх колача ставити јагоде или

вишње из којих су претходно извађене коштице, и носити на сто.

Циганске крофне

Ставити пола литре млека у лонац да проври, када проври

сипати полако пола килограма брашна и мало соли, уз непрекидно

мешање, пустити све то да мало проври и скинути са шпорета. Уз

стално мешање додати 1 јаје, соде бикарбоне(само мало, на врх

ножа) и 1 кашику рума. Све добро измешати и правити куглице

411

величине ораха, спуштати их у врелу маст, поколопити и кад је

румено окренути. Кад је све то печено, уваљати их у стругану

чоколаду или још боље у какао помешан са шећером и носити за

сто.

Пита од ораха

Узети 250 грама путера и 250 грама брашна, добро их

измрвити на дасци и направити рупу у тесту у средини. У њу

ставити: 2 кашике шећера, 1 кашику сирћета и 2 жуманца и од тога

направити тесто које се разреже на два једнака дела. Посебно

спремити фил од 7 жуманца и 250 грама шећера и добро их умутити,

додати 250 грама самлевених ораха, 2 истругане шипке чоколаде,

мало ваниле и цимета, а од 7 беланаца направити тврди снег и све

добро измешати. Једно од два теста развући оклагијом и ставити у

плех, по њему сипати фил и свуда га лепо распоредити, ставити

преко тога друго развучено тесто и нека се све пече 45 минута. Кад

је готово, изрезати на мале квадрате и изнети на сто.

Презбургер кифле

Измрвити на дасци 250 грама путера и 250 грама брашна,

направити рупу на средини теста и у њу ставити: 1 јаје, 2 кашике

шећера, мало соли, за 1 динар расквашене гјерме (квасца), 2 кашике

млека са мало шећера и то све замесити са 1 шољом млека да се

направи тесто. Тесто развући да буде дебело као тупа страна ножа,

изрезати квадрате и филовати попареним орасима у млеку (у пола

шоље проврелог млека сипати самлевене орахе да буде густо као

пекмез). На исечене квадрате од теста стављати орахе и тесто

савијати од једног ивичастог краја тако да најшири део буде на врху,

намазати их жуманцетом и ставити да се пече.

Кифле од масти

Умутити 250 грама масти у пену и додати: 1 кашчицу

шећера, за 1 динар гјерме (квасца) потопљене у млеко са мало

шећера, 1 јаје и 350 грама брашна. Од тога направити тесто,

разваљати га на дасци као дебеле резанце, сећи на квадратиће и

412

филовати их пекмезом. Оставити да се пече пола сата и вруће

посути ванилин шећером.

Кифле од ваниле

Измрвити на дасци 250 грама брашна и 210 грама путера, у

рупу на средини теста ставити 70 грама огуљених и самлевених

бадема и 100 грама шећера и од свега тога направити на дасци тесто.

Од теста правити мале кифле и пећи их, а кад су печене уваљати их

у ванилин шећер.

Лондонске штангле

Измрвити на дасци 180 грама путера и 270 грама брашна,

измешати и направити рупу на средини. У њу додати: 3 жуманца,

100 грама шећера и од свега тога направити тесто и разваљати га на

дасци на дебљину као тупа страна ножа. Тесто ставити у плех да се

пече. Кад је напола печено, извадити га из рерне премазати

пекмезом а од 6 беланаца направити тврд снег, додати 200 грама

шећера, све то добро улупати, додати мало ваниле, премазати

пекмезом и вратити у рерну да се допече. Кад је печено, поквасити

нож у хладној води и сећи штанглице.

Бискупов хлеб

Добро умутити 8 жуманаца и 250 грама шећера. Од 8

беланаца направити тврд снег, додати 250 грама изрезаних ораха

или бадема, суво грожђе, изрезаних сувих шљива, смокава, сок и

истругану кору од 1 лимуна и 180 грама брашна и то све добро

измешати, ставити у подмашћен и брашном посут плех да се пече.

Кад се испече и охлади, изрезати га.

Пужићи

Узети пола килограма брашна, 4 жуманцета, мало соли, 1,5

деци млека. У пола деци млека размутити за 1 динар гјерме (квасца)

са мало шећера (тако да све скупа буде 2 деци млека) и од свега тога

замесити тесто. Ако треба разрезати, а ако не треба, тада

413

једноставно тесто развући оклагијом што више у дужину а мање у

ширину, до дебљине као тупа страна ножа. Пре тога, размутити 150

грама путера са 4 кашике шећера, премазати преко теста свуда

равномерно ножем, савити тесто по дужини што чвршће, као питу,

изрезати 2 прста дугачко и сваком комаду направити реп да личи на

пужа. Све то оставити у подмазану чинију да одстоји пола сата да

кисне. Након тога пећи и кад је пола печено прелити са 2 деци

врелог млека у коме има комадић путера. Поново ставити у пећ да

се допече, а кад је печено извадити и посути шећером.

Медењаци

Узети 1 килограм брашна, од тога половину измрвити на дасци са 1 кашиком масти, измешати, направити рупу у средини и у њу додати: 5 јаја, 5 кашика шећера, мало соде бикарбоне, мало цимета, мало карамфилића и мало меда, колико да се може замесити сво брашно да не буде ни тврдо ни меко. Другу половину брашна ставити на даску, па саставити са тестом да се замеси тесто од целог килограма брашна. То тесто развити оклагијом на дасци на дебљину пола малог прста. Калупом (шараљком) тесто вадити на комаде и ставити да се пече. Ови колачи могу бити посни, ако се уместо масти стави зејтин. Колачи су првог дана доста тврди и зато их треба јести после 1-2 дана.

Медењаци (на други начин)

Узети 4 жуманцета, 1 јаје и 5 кашика шећера и све то добро умутити. Додати: 5 кашика меда, 1 кашику масти или зејтина ако се жели посније, пола кашчице соде бикарбоне, мириса од цимета и карамфилића и то све замесити на дасци са пола килограма брашна. Ставити у подмазани плех да се пече. Када је печено, сећи га калупом (шараљком) или ножем.

Медењаци (на трећи начин)

Узети пола шоље шећера, непуну шољу масти и на крају се дода 1 шоља меда и све се то добро умути. Додати пола кашичице соде бикарбоне а сока од пола лимуна и брашна колико да се може замесити тесто да није ни тврдо ни мекано. Разваљати тесто на пола прста дебело, извадити калупом (шараљком) комаде и ставити у подмазани плех да се пече.

414

Медењаци (на четврти начин) Узети 3 јаја и 140 грама шећера и добро умутити жицом,

додати 280 грама растопљеног меда, 280 грама брашна, мало мириса од карамфилића и цимета, пола кашчице соде бикарбоне и од свега тога направити тесто. Тесто сипати у велики подмазани плех и посути изрезаним бадемима или орасима и ставити да се пече. Кад је печено, резати на квадратиће.

Торта од меда

Узети 250 грама меда, 1 кашику масти и оставити да добро проври. Посебно размутити 4 јаја и 5 кашика шећера и добро их улупати жицом. Кад се умути, додати кувани мед и све добро умутити, додати мало карамфилића и цимета, сок и истругану кору од 1 лимуна, 1 кашичицу соде бикарбоне и пола килограма брашна. Све то добро измешати и ставити у подмазани плех да се пече. Док је још топло, резати на комаде и посипати шећером.

Пуслице од меда са ражаним брашном

Узети 200 грама обичног белог брашна, 300 грама ражаног брашна, 1 јаје, 2 жуманца, 200 грама шећера, 1 кашичицу соде бикарбоне, мало карамфилића, мало цимета и мало истругане лимунове коре. Све то замесити са 250 грама растопљеног меда, разваљати танко као за резанце, вадити комаде калупом (шараљком) или чашицом и стављати у подмазани плех. Тесто оставити да одстоји пола сата на топлом месту да надође и након тога ставити да се пече.

Кекс

Узети 1,1 (килограм и сто грама) брашна, 150 грама путера или масти, све то измрвити на дасци, направити рупу на средини и у њу ставити 5 јаја, 1 кашичицу соде бикарбоне, 2 деци павлаке или млека и 400 грама шећера. Од свега тога направити фино тесто, разваљати га на дебљину резанаца, вадити комаде калупом (шараљком) и оставити да се пече.

Пишкоте за децу

Узети 8 јаја и пола килограма шећера, добро их умутити и додати: 12 грама лицгарскегјерме (хиршхорнсалц) квасца и истуцати је, додати пола килограма брашна и све добро умесити увече и нека стоји до ујутру. Ујутро узети још пола килограма

415

брашна на даску, ставити тесто и све фино измесити и развити на дасци дебљине као дебљирезанци, вадити комаде разним калупима и ставити да се пече. Треба доста пазити, јер ово тесто брзо загори.

Гурабије

Узети 150 грама масти, добро размутити и додати: 2 јаја, 70 грама шећера, 3 кашике растопљеног меда, све добро умутити, додати мало цимета и карамфилића и на крају пола килограма брашна. Од свега тога направити тесто. Правити мале куглице од теста, мало веће од лешника, распљескати их и у њих уметнути комадић ораха, бадема или лешника и сл. Размутити жуманце и помазати их док су пресне а затим их ставити у подмазани плех да се пеку на мало јачој ватри, али да не изгоре.

Париске штангле

Узети 3 беланца, 250 грама шећера, 1 кашичицу сирћета (или уцедити сок од пола лимуна) и све добро умутити тако да, кад се смеса узме у кашику па се спусти, да се гомила скупи на средини. Посебно на даску ставити 250 грама самлевених ораха и додати пола те смесе (беланаца) колико да се замесе ти ораси и да могу да се као тесто разваљају на дасци. Направити тесто и разваљати га на дасци 3 прста уско и пола прста дебело у дужину колико изађе. Остатак беланаца премазати преко тог теста и свуда распоредити и мокрим ножем резати прст широке шрафте. Ставити у подмазани плех и пећи на тихој ватри колико само да се добро осуши, а да ни мало не пожути.

Може се правити и посни састав, само се уместо беланаца

узме сок од 1,5-2 лимуна и 250 грама шећера, добро се умути док је

остали поступак сличан, само се овде смеса не пече, већ исеца и

ставља на послужавник на топло место или близу шпорета да се

добро осуши, зато је боље направити их 1-2 дана пре употребе.

Посне бомбонице

Узети 300 грама огуљених и самлевених бадема, 150 грама

шећера и све замесити са лимуновим соком, разваљатина

дебљинупола прста и вадити тесто већим напрстком или малом

чашицом. Замесити 300 грама самлевених ораха, 2 штангле рибане

416

чоколаде са румом или јаком ракијом, развући и вадити комаде

малом чашицом. Ако се жели посно, премазати танко пекмезом и

једном урмом и то уваљати у шећер. Ако се жели мрсније,

премазати беланцетом. Кад се уваља у шећер, оставити на суво

место да стоји 1-2 сата да се осуши.Не пече се.

Бомбонице (на други начин)

Обарити пола килограма кестена, огулити и пропасирати

кроз сито или ређу цедаљку, само не кроз жицу јер тада поцрни,

додати 250 грама ситног шећера, 1 јаје и 4 шипке рибане чоколаде.

Све то добро измешати да се направи тесто од кога се праве мале

куглице (бомбонице) које се уваљају у рибану чоколаду помешану

са шећером и оставе се да се осуше.Не пече се.

Бомбонице (на трећи начин)

Узети 9 изрезаних смокви, једну осмину од килограма сувог

грожђа (125 грама), на машини самлевену 1 суву шљиву и 1

поморанџу, замесити са румом или ракијом, правити мале куглице и

уваљати их у стругану чоколаду. Оставити да се осуши.Не пече се.

Посна салама

Узети 250 грама шећера, 1 добру шаку исецканих ораха, 1

шаку исецканихсмокава, мало сувих шљива, 10 комада бадема који

су огуљени и исецкани по дужини и 3 штанглице изрендане

чоколаде. Све то замесити са румом или ракијом, а може и са

лимуновим соком, од тога направити облик дебеле кобасице,

уваљати у ситан шећер и увити у чист папир и оставити на суво

место да се осуши до сутрадан. Не пече се.

Ролат

Од 5 беланаца направити снег и додати: 120 грама шећера, 5

жуманаца који се стављају једно по једно и улупати их, сок од пола

лимуна, 100 грама финог брашна и то све измешати и ставити у плех

у који је стављен чист папир намазан машћу. Ставити да се пече на

417

јачој ватри. Кад је печено истрести на даску, скинути полако папир,

премазати ролат танко пекмезом и док је још вруће савити ролат као

штрудлу а кад се охлади резати. Уместо пекмезом, још боље је

премазати ролат кремом у који се може ставити млеко, али је још

боље уместо млека ставити 2 мале шољице млаке (не вруће) кафе од

цигуре, а добро је додати и мало ораха.

Пуслице од лешника

Направити снег од 3 беланцета и додати: 250 грама самлевених лешника или ораха и 250 грама ситног шећера и то све добро измешати и ставити скупа са лонцем у врелу воду, мешати док се добро угреје, али да се не кува. Правити мале куглице а у њих стављати по један лешник. Све то ставити у подмазани плех да се само добро осуши на тихој ватри.

Беле пуслице

Направити тврди снег од 3 беланцета, додати на свако беланце по 70 грама шећера (210 грама укупно), 1 кашику благог сирћета или сок од лимуна. Све то лупати жицом док не постане густо да се прави узвишење кад се подигне кашиком. Могу се додати и изрецкани ораси. Кад је све добро улупано, вадити малом кашчицом и стављати у подмазани плех, оставити рупе да у свако парче дође по комад ораха и ставити у млаку рерну да се осуши.

Кифлице од шпанске масе

Направити од 3 беланцета тврди снег и скувати 150 грама шећера са мало воде, да буде густо као мед. Врео шећер сипати у тврди снег од беланаца и непрекидно мешати. Кад је сав шећер сасут на снег, тада све са судом ставити у врелу воду и непрестано мешати док буде густо као сир. Самлети једну шаку ораха и ставити самлевене орахе на даску, а затим кашиком пену вадити из лонца на даску, добро разваљати као нудле дебљине палца, правити мале кифлице и ставити их у подмазани плех да се у млакој рерни осуше.

418

Хусарске крофне

Измрвити на дасци 250 грама путера и 300 грама брашна и додати: 4 жуманцета и 150 грама шећера. Од тога направити тесто, правити мале куглице, утиснути прстом и у то удубљење ставити пекмез. Све то ставити у подмазани плех да се пече и вруће посипати ванилин шећером.

Суви колачи

Узети 500 грама брашна, 8 жуманцета, 8 кашика шећера, мало соде бикарбоне, 1 деци павлаке и од свега тога направити тесто. Разваљати на дасци пола прста дебело, вадити са калупом и стављати у подмазани плех да се пече. Када је печено горњу страну умочити у беланце (не у снег већ у пресно беланце) и посути шећером.

Вукосава штангла

Направити од 6 беланаца тврди снег, додати 250 грама

изрезаних ораха, мало сувог грожђа, 100 грама брашна, сок и

истругану кору од пола лимуна. Све то лагано измешати, ставити у

подмазани и брашном посути плех да се пече. Кад је печено,

пустити да се охлади и хладно резати.

Мраморни колачи

Размутити у пену 250 грама путера, 4 жуманца, 250 грама

шећера, истругану кору од лимуна ради мириса, снег од 4 беланца и

на крају 250 грама брашна и све то полако измешати. Једну

половину тог теста ставити у подмазани плех и развући по целом

плеху. У другу половину теста ставити 2 кашике какаоа или 2

штанглице изрибане чоколаде и добро измешати. То стављати

кашиком по тесту и ножем фино поравнати, а затим ставити да се

пече и топло резати у четвртке.

419

Патишпањ

Добро умутити 8 жуманаца и 8 кашика шећера. Додати тврди

снег од 8 беланаца и на крају 6 кашика брашна и све то добро

измешати и ставити у подмазани плех да се пече.

Штангле са орасима

Самлети 250 грама ораха и изрибати 2 штанглице чоколаде

(или 2 кашике какаоа). Узети 250 грама шећера и у то додати пола

шоље воде и оставити да се кува док не буде густо као за слатко.

Половину куваног шећера сипати у тањир а другом половином

замесити орахе и чоколаду, направити тесто и разваљати га

оклагијом уско и дугачко. Преостали кувани шећер мутити кашиком

док се не добије густа смеса и њом премазати преко разваљаног

теста. Мокрим ножем резати уске штангле, стављати их у плех и

стављати у рерну да се само осуше.

Омлет

Умутити 6 жуманаца са 6 кашика шећера и додати: тврди

снег од 6 беланца, сок и истругану кору од 1 лимуна, 4 кашике

брашна и све то измешати. У тигању добро угрејати маст и у њега

сипати 1 кутлачу претходне смесе, тако да буде дебело као палац.

Кад смеса порумени са једне стране, преврнути и на другу страну, а

кад је печено, намазати танко пекмезом, превити на половину,

посути шећером и носити за сто. Могуће је смесу пећи и у плеху, а

кад је печено, разрезати на пола, намазати једну половину пекмезом

а другу половину ставити на то одозго, резати на четвртине, посути

шећером и носити за сто.

Патишпањ, још један начин

Испећи обичан патишпањ (види рецепт) у дугачком плеху и

резати кришке од 10 см, послагати у суд у којем ће се носити на сто,

додати мало сецканих ораха, мало лешника, мало зрна од компота

или слатког. Скувати крем од 8 жуманаца, 8 кашика шећера, добро

умутити, додати пола литра млека, 2 кашике рума, 1 шипку ваниле,

420

измешати и кувати у пари, уз непрекидно мешање, док се маса не

згусне. Кад је довољно густо, полити крем по патишпању преко

воћа, потом сложити други ред патишпања, па преко њега поново

ставити крем и тако редом док има материјала, а на врху ставити

крем да потпуно прелије патишпањ. Излупати жицом слатку

павлаку, шприцом ишарати и украсити по крему и носити за сто.

Куване кнедле од пене

Умутити 6 жуманаца са 6 кашика густог милерама (павлаке),

направити тврди снег од 6 беланаца, додати 6 кашика брашна и све

то полако измешати. Све то ставити у средину чисте мараме

подмазане машћу, завезати добро да вода не улази унутра.

Натакнути то на оклагију (варјачу) која је на ивици лонца а смеса се

спусти у врелу слану воду да се кува пола сата. Кад је готово,

извадити и сервирати поред шунке или неког меса.

ТОРТЕ

Торта од ораха

Узети 8 жуманца и 8 кашика шећера, добро умутити, додати

тврд снег од 8 беланаца, 8 пуних кашика самлевених ораха, 1

кашику просејане презле и 1 кашику рума. Све то добро измешати и

ставити у подмазану и брашном посуту тепсију да се пече. Кад је

печено, истрести на даску и оставити да се охлади. Посебно

направити фил од 6 жуманаца и 6 кашика шећера, добро умутити,

додати 1 малу кашичицу финог брашна, 1 шољу млека, 1 шипку

ваниле, све то добро измешати и кувати у пари док се не згусне. Кад

је густо, скинути са ватре и ставити у хладну воду да се охлади.

Размутити 250 грама путера у пену, додати охлађени крем, добро

измешати а торту разрезати концем или танким ножем на 3 листа.

Први лист намазати кремом на дебљину малог прста, други лист

ставити на то, па и њега намазати, а трећи лист иде на

врх.Премазати целу торту кремом, посути млевеним орасима и

украсити половинама од ораха.

421

Кафе крем торта

Узети 8 жуманца и 8 кашика шећера, добро их умутити и

додати: сок и истругану кору од лимуна, тврди снег од 8 беланца и 6

кашика брашна које се сипају једна по једна уз полагано мешање.

Све то ставити у подмазани и брашном посути плех да се пече. Кад

је печено, истрести на даску и оставити да се охлади, а потом

разрезати на 3 листа. Посебно припремити крем од 6 жуманаца и 6

кашика шећера, добро умутити и додати 2,5 шољице скуване црне

кафе са мало цигуре, измешати и кувати у пари. Кад је смеса густа,

скинути са ватре и мешати да се охлади. Размутити 250 грама

путера и хладан крем сасути у путер, добро измешати и филовати

торту као у претходном рецепту. Посебно припремити прелив од

150 грама шећера, ставити га у шерпу, додати 1 шољицу црне кафе и

1 шољицу воде и оставити да се кува, да буде густо као мед, потом

скинути са ватре, прелити преко филоване торте, оставити да се

охлади и носити за сто.

Розен торта

Узети две прегршти брашна, 2 јаја, 2 кашике шећера, путера или масти величине ораха, 2 кашике млека, 1 кашчицу соде бикарбоне. Од тога направити тесто као за резанце, а од њега направити 10 малих погачица, разваљати једну по једну и пећи у подмазаном и брашном посутом округлом плеху. Припремити фил тако што се размути 250 грама путера у пену, додати 250 грама шећера, 250 грама самлевених ораха. То попарити са пола шоље врелог млека, додати мало ваниле и кад се ораси охладе, ставити их у умућени путер, све добро измешати, намазати једну кору а другу ставити на њу и тако редом, само треба оставити фила да се може намазати и око торте. Кад је торта нафилована, тада унаоколо одрезати да буде округла, намазати свуда около истим филом, посути резаним орасима и оставити да стоји 2 дана да одмекне, јер је тада укуснија за јело.

Мафиши

Узети пола килограма брашна, 5 жуманаца, 1 деци павлаке,

мало соли, 1 кашику рума и 1 кашику шећера. Од тога замесити

мекано тесто,разваљати на дасци дебело као динар, резати велике

комаде, кроз средину мало просећи на два места, провући крајеве и

стављати на врелу маст. Вруће мафишепосипати шећером. Од истог

422

теста вадити чашом колачиће, ставити 3 један на други, премазати

беланцетом са стране, мало насећи ножем на средини и ту убости

прстом и ставити у врелу маст. Кад је печено, ставити у ту рупу

мало пекмеза, да се добије облик руже. Тако ће се од једне врсте

теста добити две врсте колача.

Торта од чоколаде Узети 10 жуманца и 280 грама шећера, добро умутити,

додати мало истругане лимунове коре, 80 грама изрибане чоколаде, 70 грама просејане презле, 1 кашику рума, од 10 беланаца направити тврд снег и на крају додати 280 грама самлевених ораха. Све добро и лагано измешати, сипати у подмазану и брашном посуту тепсију и ставити да се пече. Пећи пола сата, пробати као и остало плетећом иглом. Кад је печено, оставити да се охлади и хладно разрезати на 3 дела. Фил се прави тако што се размути 100 грама путера са 80 грама шећера, 2 штанглице изрибане чоколаде и мало мириса од ваниле. Све добро измешати и филовати торту слажући делове један на други. Кад је готово, направити прелив од 200 грама шећера, 2 кашике воде, пустити да проври и да буде густо, додати 150 грама растопљене чоколаде у тањиру у рерни и путера величине лешника. Све добро измешати и прелити торту.

Алва торта

Направити од 6 беланаца тврд снег, додати 280 грама шећера

и дуго лупати. Узети 180 грама меда и 1 кашику воде, пустити да се

добро кува док не пожути. Сада сасути и снег у мед и оставити да се

мало прокува, непрестано мешајући да не загори. Када је густо,

скинути са ватре и додати 280 грама ораха у језгри и мешати док се

не охлади. Сада узети обланде за колаче и ту смесу истрести на

обланду, развући мокрим ножем, стављети следеће обланде и

највишу притиснути чистом даском а на њу ставити нешто тешко да

се изравна. Резати у штангле и носити за сто. Не треба пећи.

Торта од лешника

Добро умутити 8 јаја са 8 кашика шећера и додати: 250 грама

пржених ољуштених самлевених лешника и 2 кашике презле. Све

добро измешати и ставити у подмазану и брашном посуту тепсију да

се пече. Кад је печено истрести на даску и оставити да се охлади.

423

Фил се спрема тако што се узме 6 жуманаца и 6 кашика шећера и

добро се умуте, дода се 4 кашике млека, мало мириса ваниле и то

кува у пари док се не згусне. Кад је густо, скинути са ватре и

оставити да се охлади. Размутити 250 грама путера у пену и хладни

крем сасути у путер и измешати. Торту разрезати танким канапом

или ножем на 3 дела и сваки лист мазати и стављати један на други.

Оставити крема да се танко намаже и свуда около и посути

самлевеним лешницима.

Ликер од црног вина

Узети 1 литар јаког црног вина, 700 грама шећера, пола литра

јаке ракије или рума и 1 шипку ваниле. Оставити на топло место

неколико дана, оцедити и ликер је припремљен за пиће.

Пирамидице од бадема

Узети 250 грама самлевеног бадема а 250 грама шећера скувати са пола чаше воде или млека. Ставити у шећер самлевени бадем да се прокува, да смеса буде густа. Кад је скувано, оставити да се охлади. Умутити 4 жуманцаи 4 кашике шећера и скувати густо у пари (а може и само на шпорету). Кад је готово, оставити да се охлади, измешати са куваним бадемом, додати 2 кашике умућеног путера и 1 шољицу рума или ракије. Све то добро измешати и правити мале пирамидице. После 1 сата уваљати у глазуру од чоколаде. Глазура се прави тако што се узму 4 штангле чоколаде и колико су оне тешке толико се узме шећера. Чоколаду ставити у тањир да се растопи а шећер кувати са пола чаше воде. Кад је шећер куван, саставити га са чоколадом и оставити да се још мало прокува да буде глатко. Кад је готово ставити унутра комадић путера или кап зејтина да добије бољи сјај. Уваљати пирамидице у ову смесу и оставити да се просуше, а затим носити за сто.

Шните од шаума

Умутити 4 жуманцета и 120 грама шећера, додати 60 грама

рибане чоколаде, 100 грама растопљеног путера, 60 грама брашна и

тврди снег од 4 беланца. Све то добро измешати, плех обложити

замашћеним папиром. Ставити унутра смесу и оставити је да се пече.

Кад је печено, извадити сируп са папира и оставити га да се охлади.

424

Посебно спремити фил од 4 као снег умућена беланца, додати 140

грама шећера и кувати у пари док се не згусне, уз непрестано мешање.

Овај фил премазати преко претходне смесе шнита и поново оставити

да се охлади. Кад се охлади, премазати га глазуром од чоколаде.

Глазура се припрема тако што се узме 120 грама шећера и скува се са

мало воде. Три штангле чоколаде се размекшају на тањиру а потом се

згњече и у њих се сипа шећер, све се добро измеша и прелије преко

колача. Кад се глазура стегне, резати у квадрате и носити за сто.

Шните од ораха

Умутити 140 грама путера, 4 жуманца, 140 грама шећера, 140

грама рибане чоколаде, 140 грама самлевених ораха, 50 грама

брашна и тврди снег од 4 беланца. Све то лагано измешати и

ставити у велики подмазани плех да се пече. Кад је печено, истрести

на даску и оставити да се охлади. Припремити фил тако што се

умути 50 грама путера, 1 штангла рибане чоколаде, 1 кашика

шећера и све добро умутити. Тесто на дасци пресећи на пола, па ону

страну која је била до плеха нафиловати а другу половину ставити

одозго. Исећи на коцкице, премазати их одозго филом и на то

ставити пола језгре ораха и носити за сто (уместо филом колачи се

могу намазати пекмезом или жуманцетом).

Ликер од поморанџе

Узети од 3 поморанџе само танку жуту кожицу, ставити је у

флашу са 2 деци јаке ракије и оставити да одстоји 4 дана, а сваки

дан флашицу добро промућкати. Узети пола килограма шећера и

пола литра воде и прокувати. Ракију из флаше процедити од

поморанџе, сипати у шећер и измешати. Ако је пиће сувише јако,

додати воде. На исти начин се прави и ликер од лимуна.

Ликер од кафе

Скувати 1 шољу од беле кафе јаке црнекафе, оставити да се

слегне и оцедити. Додати пола килограма шећера и пола литре воде

и све добро прокувати. Кад је прокувано, скинути са шпорета. У то

425

додати 3 деци љуте ракије, измешати и оставити да стоји неколико

дана а после се може употребити.

Ликер од вишања

Узети 2 килограма опраних вишања и 1 килограм шећера.

Слагати ред вишања па ред шећера, додати 2,5 литра јаке љуте

ракије и оставити да стоји 10 дана на сунцу. Ако се спрема већа

количина, ово се може ставити у земљани ћуп који се касније стави

у шпајз. Када се желе послужити гости, течност се из суда исцеди, а

вишње се могу донети на тањиру, уз упозорење да се може напити и

од самих вишања.

Слатко вино

Вино се може оставити да буде слатко чак до Божића на

следећи начин: Узети чисту шерпу и сипати вино у њу да проври, а

за време кувања може се додати шећер али и не мора. Печурка којом

се затвара флаша мора бити добро искувана у врелој води. Кад се на

вину дигне пена, њу треба скинути а вино сипати у флаше.

Затворити флаше печурком (пампуром) која се разреже до флаше и

натопи се и пампур и грлић флаше црвеним воском. Флаше се завију

у перјане јастуке и ћебета да се постепено охладе. Кад се охладе,

носити их у подрум, затрпати у песак да нема ваздуха и ту треба да

остану до употребе. Тако ће слатко вино дуго трајати, све до

Божића.

Ђувеч

Ставити у шерпу маст да се греје, кад је маст врућа ставити

свињско месо изрезано на комаде и црни лук исечен на ребарца, кад

се испрже, ставити и пиринач да се и он мало испржи. Кад је

пропржено, скинути са шпорета и додати: кромпир, паприку

исечену на колутове, парадајз (обичан исечен или конзервирани),

бибера, соли, алеве паприке и све се то добро измешати. Растопити

масти у плех и све ставити унутра, додати мало воде и оставити да

се пече. Ако треба, доливати мало врелом водом. Ово је мрсни

ђувеч, док се посни ђувер прави са зејтином и без меса.

426

Капама

Ставити у велику шерпу маст да се греје и кад је врела

ставити исечено јагњеће месо да се пржи. Кад је месо пржено,

смакнути шерпу на крај шпорета. Посебно припремити запршку и

кад она порумени додати алеве паприке. Све то измешати и додати

доста перја од црног лука. Уместо лука може се ставити и спанаћ,

само он мора бити претходно исецкан и обарен. Налити мало воде,

додати бибера, соли и оставити да се кува, тако да капама буде густа

а никако ретка.

Мусака од купуса

Ставити маст да се угреје, а кад је угрејана ставити слатки

купус да се пржи. Купус је 1 сат времена пре тог ситно исецкан и

усољен, а при стављању у маст оцеђен, као салата. Још је боље

ставити кисели купус који не треба солити јер је већ слан, али и

њега треба ситно исецкати и исцедити. У замашћен плех ставити

ред купуса па ред меса (и тако редом) које је спремљено као и за

мусаку од кромпира и парадајза. Плех треба да буде пун, а на врху

треба да буде купус. Ако је мусака од слатког купуса, по врху

прелити парадајзом, а ако је кисели купус,онда јајима и млеком који

су претходно умућени. Ставити мусаку да се пече. Напомена: боља

је мусака од киселог, него од слатког купуса.

Подварак

Угрејати маст у шерпи и кад је врућа ставити купус да се пржи (обавезно кисели купус). У другом судуна масти пржити ћурку или друго месо које је посољено и уређено како треба. Кад су и месо и купус пржени, тада купус посолити, побиберити и ставити га у неки други суд, а преко њега ћурку или друго месо да се пеку и повремено поливати машћу. Кад је готово, ћурку (друго месо) изрезати на тањир, а купус ставити око меса и носити за сто.

Пирошке од киселог теста

Размутити 1 малу кашчицу масти, додати 3 јаја, 1 кашику рума, мало соли, 1 шољу млаког млека. У пола шоље млека размутити гјерму (квасац) са мало шећера. Кад је гјерма надошла,

427

сипати је у смесу и додати брашна колико да смеса буде тврда да отпада од кашике. Кад је тесто излупано, оставити га да надође, па вадити кашиком, као за кнедле. Растањити га на дасци, направити квадрат од 10 см и нафиловати један крај сиром, месом или кобасицом (шта има). Сир изгњечити, додати 1 јаје и посолити. Савити као за штрудлу и ставити у маст да се пржи у поклопљеном суду. Исто овако се праве пирошке и од кромпировог теста.

Пуњена векна

Испећи векну као чашу (уску и округлу) или такву купити у пекари. Кад је хладна, разрезати је напола и кашиком извадити сву средину. Узети пола килограма пилећег меса, изрезати га и ставити на маст да се пржи без лука. Кад је печено, самлети га неколико пута на машини. Узети 250 грама путера, измешати га да буде као пена и додати самлевено месо. Исећи ситно 2 кисела краставца, 2 сарделе или пасту од сарделе (не сардина), додати 2 кувана јаја, соли по укусу и бибера, све добро измешати и напунити испражњену векну. Кад је векна напуњена, завити је у салвету и ставити на хладно место, а затим је резати на танке шнитове и служити као мезе (за предјело).

Паштета од гљива

Узети 100 грама брашна, 100 грама путера, мало соли, 1 жуманце и 3-4 кашике млека и од свега тога замесити тесто (тесто се може замесити са путером али и без њега, па се путером маже). Тесто разваљатидо дебљине као тупа страна ножа (ако није стављен путер, тада га намазати путером), пресавити на четворо па опет разваљати и тако 2-3 пута. Опрати гљиве, изрезати их на танке листиће, додати мало масти, соли, першуна и бибера и ставити да се прже. Разваљано тесто вади се чашом, на тај комад се стави мало гљива, крајеви се саставе и ставља се у врелу маст, као крофне. Ако се жели, могу се и филовати као крофне.

Ролат од кромпировог теста

Обарити 4 велика кромпира, пропасирати их (изгњечити) и

додати: 1 кашику масти, 3 кашике павлаке, 2 жуманцета и брашна да

се замеси тесто да се може разваљати. Испржити млевене телеће

кртине са мало лука, соли, першуна и бибера. Тесто разваљатидо

428

дебљине као тупа страна ножа и на њега ставити печено млевено

месо. Све то савити као ролат, ставити у подмазану тепсију,

премазати жуманцетом и оставити да се пече. Резати док је вруће и

носити за сто.

Боршч

Скувати говеђу или свињећу јаку чорбу. Ставити у шерпу 1

кашику масти, 1 пресну и огуљену цвеклу изрезану на резанце и

ставити да се пржи на масти. Кад је цвекла мекана, ставити је у

чорбу и насећи 1 главицу пресног купуса. Кад је све то кувано,

направити танку запршку, посолити, додати сок од 1 лимуна,

размутити 2 жуманцета, зачинити чорбу и носити на сто.

Омлет са шунком

Умутити 6 жуманаца, додати 1 шољу млека, тврди снег од 6

беланца и брашна колико за палачинке. Све добро измешати, мало

посолити и пећи палачинке. Кад су печене, филовати исецканом

шунком и сваку палачинку расећи на пола, умочити у јаја и презле и

пржити на масти.

Омлет у чинији

Добро умутити 9 јаја и 240 грама шећера и додати 2 кашике

брашна. Добро угрејати маст у плеху у коме ће се пећи. Кад је

печено, истрести на сто, разрезати на пола и филовати све пекмезом

или неким воћем. Другу половину ставити горе, посути шећером и

носити за сто.

Пањ торта

Добро умутити 8 жуманца и 8 кашика шећера, додати тврд

снег од 8 беланаца, сок од пола лимуна и истругану кору и 6 кашика

брашна. Све то добро измешати и ставити у дугачки плех да се пече.

Кад је печено истрести на сто и оставити да се охлади. Умутити 250

грама путера, 4 штангле рибане чоколаде и 100 грама шећера. Торту

савити у виду пања а мало теста одрезати да остане за чворове на

429

пању. Савијено тесто намазати путером и чоколадом, изгребати

виљушком да личи на пањ, чворове налепити на пањ и такође их

намазати, ставити на тањир а около ставити зелене хартије, да

изгледа као трава и носити за сто.

Шах торта

Направити тврд снег од 10 беланаца и додати: 10 кашика

шећера, 300 грама пржених самлевених ораха и све полако

измешати и ставити у 2 дугачка плеха да се пече. Кад је печено

истрести на сто да се охлади. Умутити 10 жуманаца и 10 кашика

шећера, додати 6 кашика врелог млека у коме се кувала ванила и

кувати у пари док не буде густо, уз стално мешање. Скинути са

шпорета да се охлади. Размутити 250 грама путера у пену и додати 3

рибане штангле чоколаде. Половину претходно куваног крема

измешати и са тим нафиловати торту. Фино орезати да буде

четвртаста а најлепша кора да дође горе. На њој обележити

квадратиће од 3 см. Узети 4 штангле чоколаде и размекшати је,

додати 4 кашике воде и 120 грама шећера и све то густо

ушпиновати, додати чоколаду и густо скувати. Од тога се праве

браон коцке а од оне половине крема који је остао праве се жуте

коцке, тако да изгледа као шах табла.

Штангле од овог истог теста

Испржити 250 грама ораха и самлети их, умутити 6 жуманца

са 6 кашика шећера, додати 6 кашика млека и 1 комадић ваниле и тај

крем скувати у пари. Кад је кувано, скинути са шпорета да се

охлади. Размутити 250 грама путера, сипати кувани крем и

самлевене пржене орахе. Све то добро измешати, испећи тесто као

за шах торту, само у 2 дугачка плеха. Размазати фил по целом

печеном тесту, друго печено тесто ставити одозго, притиснути

нечим да се мало изједначи и резати штанглице.

Бела торта

Направити од 10 беланаца тврд снег, додати 250 грама

шећера и умутити као за пусле. Томе додати 250 грама огуљених и

430

самлевених бадема, добро измешати и пећи у модли на тихој ватри.

Када је печено и охлађено, разрезати на половине. Припремити фил

од 11 жуманаца и 180 грама шећера, добро умутити, додати 4

штангле рибане чоколаде и кувати у пари, а кад је густо, скинути са

шпорета. Размутити 180 грама путера и кувану смесу сипати у

путер, нафиловати торту и фино је истим филом намазати са спољне

стране.

Колачи од рума

Узети 200 грама путера, 150 грама шећера, 1 жуманце и

брашна толико да се направи мекано тесто, разваљати га до дебљине

малог прста и малим округлим калупом вадити колаче. Ставити да

се пече да буде светло жуто. Кад је печено, један ред колача (који ће

бити доњи) намазати танко пекмезом са горње стране и филовати.

Фил припремити од 250 грама самлевених ораха и 180 грама

шећера, са толико рума да се то све смеша и намазати на оној страни

са пекмезом. Други ред колача ставити одозго. Припремити глазуру

од 4 штангле размекшане чоколаде, додати 120 грама шећера и 6

кашика млека и оставити да се кува. Размекшану чоколаду ставити у

кувани шећер, додати мали комадић путера да добије сјај. Све то

добро промешати и тим прелити колаче.

Добош торта

Направити тврди снег од 5 беланца а 5 жуманца једно по једно стављати у снег уз стално мешање, додати 140 грама шећера и 100 грама брашна. Узети дно од форме за торту, помастити га и посути брашном, стављати кашиком тесто и ножем размазати да буде дебело као тупа страна ножа. Узети обичан плех и ставити га у рерну али да буде преврнут и на њега ставити дно од форме за торту да се пече. Не сме се дозволити да се препече, јер се тада круни. Ножем скинути кору док је још врућа. Од теста мора да се припреми 8-10 кора. Фил се припрема тако што се 250 грама путера добро умути са 250 грама шећера и 1 жуманцетом, додају се 3 штангле рибане чоколаде. Све то измешати и филовати коре. Једну кору оставити да буде горе и за њу треба направити прелив, тако што се узме 200 грама шећера и шпинује се без воде а кад је шећер фино жут, изврнути шерпу, кору ставити на шерпу и прелити тим

431

шећером. Шећер развући по кори масним ножем. Тупу страну ножа замастити и мало насећи прелив да буде као добош. Кору ставити на торту лепо изравнати около, намазати кремом, ако се жели може се кремом и украсити одозго и носити за сто.

Сендвичи

Купити или умесити фину танку векницу и исећи је на косе

кришке, намазати једну страну путером. Украсити по путеру: са

мало комадића од тврдо куваних јаја (посебно од беланца а посебно

од жуманца), додати мало сецканог киселог краставца, мало

нашприцати мајонезом и додати мало комадића сарделе. Тако

припремљене комаде (сендвиче) послагати по тањиру и носити за

сто. Ови сендвичи се сервирају као предјело.

Слатко од поморанџе

Нарендати спољни омотач више поморанџи и струготину

бацити. Поморанџе затим избушити плетећом иглом и кувати у 9

вода. Кад су куване, изрезати поморанџе на кришке и на пола

килограма поморанџи додати 750 грама шећера да се кува са једном

чашом воде, али да не буде густо и у то спустити и поморанџе да се

кувају. Изрезати 1 лимун на колуте (или узети лимунтус размућен у

мало воде) да се кува на наглој ватри. Слатко пробати па кад се

ухвати кора, тада је готово. Могуће је узети и кору сасвим танку и

нанизану на конац (као лубенице) да се кувау 9 вода. Ако се за

слатко користи лимун а не поморанџа, тада не треба стављати

киселину, већ само ванилу.

Жито за славу

Отребити жито (пшеницу) и ставити да само проври. Кад

проври, завити у перјани јастук и оставити да преноћи. Ујутро

опрати 2-3 пута и самлети, додати самлевених ораха, бадема и

шећера и све то измешати, сложити на тањир и украсити бомбонама,

бадемом и сл.

432

Кнедле од сира

Узети 1 килограм сира, добро изгњечити, додати 2-3 жуманца

и снег од беланаца, све добро измешати и додати 3 шоље брашна и

мало гриза. То све добро умешати и оставити да стоји 15 минута. За

то време вода треба да ври са мало соли. У ту воду стављати кнедле

и поклопити да се кува пола сата. Кад је кувано, вадити из суда и

посипати презлом растопљеном на масти.

Палачинке са мозгом

Умутити 3 жуманца, додати брашна колико треба, млека,

мало воде и мало соли. То све добро измешати и од тога пећи

палачинке. Кад су готове сложити их на тањир и оставити. Посебно

очистити мозак од кожеца, ставити у тигањ мало масти и ситно

исецканог црног лука. Кад лук порумени, додати мозак, мало соли и

ситно сецканог першуна и ставити да се пржи. Кад је пржено,

премазати палачинке, савити их и сложити у дубоки тањир и

прелити преливом. Прелив се прави тако што се умуте 2 жуманца,

дода се мало павлаке, прелије се преко палачинки и стави се у рерну

да се упије и то се служи као предјело.

Брдарице на други начин

Скувати од пепела чашу цеђа, два пута толико зејтина и кад

ври додати у тај цеђ мало шећера и брашна, толико да се замеси

тесто. Од теста правити брдарице и ставити их у плех да се пеку.

Кад је печено, прелити куваним шећером и кад се охлади носити за

сто.

Цушпајз од шаргарепе

Цушпајз од шаргарепе се прави на исти начин као и вариво

од грашка.

433

Паштета од телеће џигерице

Узети 1 килограм телетине и 1 килограм телеће џигерице.

Месо се исече на ситне комаде а џигерица се притисне ножем да се

спљеска. Ставити у шерпу 2 кашике масти, 3 главице ситно

сецканог црног лука, 4 чешња белог лука и оставити то да се пржи.

Кад је пржено, ставити месо да се пропржи а затим и џигерицу, мало

посолити и кад је све то пржено, скинути са шпорета да се охлади.

Кад је охлађено, самлети све то на машини за месо, узети 4 јаја

тврдо кувана, 1 кисели краставац и 3 сарделе, па све то самлети три

пута на машини за месо. Све то ставити у чинију и добро измешати,

додати по укусу соли, бибера, сенфа, 150 грама путера и сок од

лимуна. Направити облик какав се жели, ставити на тањир и

прелити мајонезом. Мајонез се прави тако што се узму 4 жуманца,

сок од лимуна, 2 кашике воде и то се скува у пари а затим се смакне

са шпорета и дода 100 грама путера. Све се то измеша и тиме

прелије пастета и украси се киселим краставцима и куваном

цвеклом.

Шаргарепице

Обарити и пропасирати (изгњечити) 3-4 кропмира, додати 2

јаја, мало соли и брашна да се направи тесто. Направити шаргарепе

и пржити их поклопљене у врелој масти (као крофне). Кад порумене

извадити и забости лишће од першуна (ово се служи уз фаширане

шницле).

Лоптице од кестена

Ушпиновати 200 грама шећера као за слатко. Томе додати 400 грама кестена обарених и пропасираних (или млевених) и измешати на шпорету. Скинути са шпорета и правити мале лоптице. Кад су све лоптице готове послагати их на послужавник. У шерпиушпиновати мало шећера без воде. Кад је шећер готов оставити га на шпорету а на шиљато дрво набадати лоптице, умакати их у шећер и однети их до прозора. Свуда изједначити да буде глатко као стакло, само она страна од дрвета не сме бити у шећеру. Као и код пирамидица, лепо наслагати около тањира а на средини нашарати умућену павлаку као снег.

434

Сутлијаш

Ставити 1 литар млека да заври, кад заври ставити 200 грама пребрана и опрана пиринча, ставити на крај шпорета да се кува и мешати да не загори док се не скува. Пре тога, одвадити четврт литра заврелог млека и место тога додати воду. Ових четврт литра млека додати тек кад је скуван пиринач. Скинути са шпорета и додати по укусу шећера и ваниле. Сипати у шоље (тањире, мале чиније) и оставити да се охлади и згусне. После тога може се носити за сто.

Пуњене тиквице

Узети тиквице, ољуштити их, опрати и пунити филом. Фил се спрема као и за сарму. Пуњене тиквице послагати у шерпу, налити водом и оставити да се кувају. Када су куване, направити запршку, налити парадајзом, зачинити павлаком и носити за сто.

Подварак на други начин

Ставити у шерпу масти и кад је врућа додати мало сецкана црна лука да се пржи. Кад је лук поруменео, исећи ситно главице киселог купуса и ставити да се пржи. У то додати и ситно сецканог зеленог першуна. У плех ставити ћурку или какво друго дебље месо да се пржи на масти. Кад је и једно и друго пржено, ставити купус у плех у коме се пекла ћурка. Ћурку оставити на купусу да се још пече у рерни. Кад је готово, ћурку исећи, послагати на тањир, купус ставити око меса и носити за сто. Овај подварак је бољи од оног чији је рецепт дат раније.

Пита од вишања

Умесити обично тесто, развући га и оставити да се мало

просуши. Кад се просуши, помастити, посути шећером, пресавити

крајеве и направити квадрате као и обично. Једну четвртину теста

посути вишњама (без коштица) или компотом. Савити и ставити да

се пече. Кад је печено, исећи и посути шећером,

435

Брдарице

Размутити пола килограма путера, једну шољу киселог млека (може и кајмака или белог вина), додати 3 жуманца и то мешати 1 сат док не буде густо. Томе додати пола килограма брашна (колико да се замеси тесто). Правити танке колачиће на руци, стављати их на ренде да буду шарени, затим док су још на рендету ставити на средину сецканог бадема, савити са оба краја да колачић буде узак и дугачак. Ставити у плех да се пече. Посебно ушпиновати 1 килограм шећера са водом. Кад су колачи печени а шећер ушпинован, прелити га преко колача, ставити на тањир и носити за сто.

Пита од трешања

Умесити обично тесто, развући га и оставити мало да се осуши. Кад је осушено, превити крајеве, помастити и пошећерити, па једну половину теста посути трешњама (без коштица) и презлама, савити и оставити да се пече. Кад је печено, исећи, посути шећером и носити за сто.

Ђул пита

Умесити обично тесто, развући, оставити да се просуши, помастити, превити крајеве, пошећерити, посути орасима и сувим грожђем. Савијати што уже док је пресно, резати доњи крај, стиснути да изгледа као ружа. Плех намазати машћу и ставити да се пече, стим да крајеви који су стиснути буду до плеха. Кад је печено, прелити ушпинованим као за слатко густим шећером, ставити на тањир и носити за сто. Ако се жели поснија пита, уместо масти употребити зејтин.

Палачинке

Умутити добро 3-4 јаја, додати млека и брашна, мало

посолити и додати мало шећера. Све добро измешати и пећи

палачинке. Кад су печене, филовати пекмезом или шећером, савити,

сложити на тањир и носити за сто.

436

Пита са јабукама

Замесити обично тесто, развући га, просушити, помастити,

пошећерити и превити крајеве. На један крај по дужини посути

изрендане и оцеђене јабуке. Јабуке пошећерити, посути са мало

цимета и мало презли, савити и оставити да се пече. Кад је печено,

исећи, сложити на тањир посути шећером и носити за сто.

Суви колачи

250 грама брашна

250 грама шећера

3 јаја, прегршт изрезаних ораха или бадема, мало најквирца,

карамфилића, цимета, 2 шипке стругане чоколаде.Све замесити,

намазати одозго жуманцетом и пећи. Печено резати на кришчице.

Орашчићи

250 грама бадема

250 грама шећера

Ово закувати са жуманцетом, преполовити тесто, у једну

половину ставити чоколаде, ставити у за то предвиђене калупе и

онда састављати.

Пуслице

1 беланце, 70 грама шећера

3 беланцета, 250 грама шећера (друга варијанта)

Чупави колачи

250 грама шећера

250 грама ораха

1 јаје, 1 жуманце

1 кашика презле

2 чоколаде

Све замесити и провући кроз посебан калуп

437

Хлеб

6 јаја

250 грама шећера

Добро умутити и додати: 250 грама бадема, уцедити пола

лимуна а кору истругати, 200 грама брашна и на крају 140 грама

сувог грожђа.

Филовани колачи

250 грама путера

250 грама брашна, 2-3 кашике шећера, 2 жуманцета и 4

кашике киселог млека. Од тога направити тесто и поделити га у 2

дела. Филовати са: 7 јаја, 250 грама ораха, 250 грама шећера и

ванилин шећером.

Кекс

250 грама путера умутити и додати: 4 јаја, 375 грама шећера,

2 кашичице прашка за пециво (намочити у млеко). Млека ставити

колико је потребно да се замеси. Праве се разне форме и пече се на

јакој ватри.

Пирамидице од ораха

250 грама шећера

250 грама самлевених ораха

250 грама самлевеног сувог грожђа

250 грама самлевених сувих шљива

Замесити са румом и правити пирамидице, уваљати сваку у

шећер и сервирати са колачима.

Завијутак од чоколаде

5 жуманаца мешати са 100 грама шећера а кад је умућено

додати 70 грама стругане чоколаде, 70 грама млевеног бадема, снег

438

од 4 беланца, 40 грама брашна. Кад је печено, изврнути га наопако и

намазати што тање пекмезом, завити и сећи на танке комаде.

Ролат

Узети 10 јаја, 250 грама шећера и 250 грама брашна,

направити тесто и пећи. Кад је печено, намазати пекмезом и завити

док је вруће.

Женско јегумство са путером

Узети 140 грама путера, 3 беланца, 70 грама шећера и 70

грама брашна и ставити да се пече. Кад је печено премазати

пекмезом. Посебно умутити снег од 4 беланца, 40 грама шећера,

исецкати бадема и допећи у рерни. Кад је печено исећи.

Плочице

Узети и умутити 3 кашчице шећера, 3 жуманцета, 250 грама

путера, 250 грама брашна, 3 кашике вина, закувати и направити

плочице, посути шећером, циметом, сецканим бадемом и пећи.

Рум штангле

Умутити 250 грама масти са 250 грама шећера, 2 жуманцета,

2 кашике рума и томе додати: 250 грама брашна. Изручити на даску

додати још брашна по потреби, сећи на штангле и пећи.

Кифлице звездице

Узети 280 грама путера, 280 грама шећера, 8 жуманца, снег

од 5 беланаца, 80 грама нељуштених бадема, сок од пола лимуна и

180 грама брашна, све измешати и ставити да се пече. Кад је печено

ваде се формице и умачу у густо укувани шећер у који се додаје

лимунов сок. Измакнути са ватре и мешати док се не почне

згушњавати и белити и у то умакати сваку кифлицу посебно.

439

Лења пита

250 грама масти добро умутити и додати 4 жуманца

250 грама шећера и 4 кашике киселог млека

500 грама брашна и стругане коре од лимуна

Припремити фил: нарезати јабуке на кришке, додати

самлевених ораха по тесту, затим јабуке, па по врху орахе.

Лења пита (на други начин)

Узети 250 грама масти, 500 грама брашна, 2 кашике павлаке,

5 жуманца, 50 грама шећера.

Ванилице

Узети 250 грама масти, добро умутити, додати 3 жуманца и 1

јаје.

250 грама шећера

једну прегршт самлевених ораха

600 грама брашна

Развити тесто, вадити чашицом комаде, умакати у беланце и орахе и

пећи

По две ванилицеспојити пекмезом.

Бомбонице

1,3 килограма бадема

150 грама шећера

замесити лимуном

Друго: 300 грама ораха, 150 грама шећера, рума, 2 шипке

чоколаде

Вадити комаде чашицом и уваљати у шећер

Салњаци

0,5 килограма брашна и 2 јаја

Замесити са 3 чаше вина, мало соли и 250 грама сала.

440

Мафиши

250 грама брашна, 4 жуманцета, 1 јаје, 1 кашика шећера, 4

кашике рума, брашна по потреби. Умесити тесто, развити га, резати

и пећи у масти.

Лиснато тесто

Узети 200 грама путера, соли, воде, 200 грама брашна, сок од

лимуна. Направи се тесто тврђе него за питу. Развије се у

пачетворину, намаже путером, превије и остави да стоји тако пола

сата и тако урадити 3 пута. Пећи на јачој ватри.

Шећерно воће

Узети 500 грама шећера и 300 грама изрезаних јабука. Шећер

шпиновати и у њега стављати јабуке, испржити и кад се изваде

уваљати их у шећер.

Ванилкифлице

210 грама путера

280 грама брашна

70 грама шећера

100 грама бадема

Бадем се ољушти и самеље, замеси се са путером, брашном и

шећером. Из теста се ваде кифлице и пеку а кад су печене умачу се у

ванилин шећер.

Масне кифлице

Умутити добро 500 грама масти, додати за 1 динар гјерме

(квасца) који је намочен у пола шоље млека. Додати 1 килограм

брашна, 2 јаја, направити тесто, филовати га и пећи.

441

Жута торта

Узети 6 јаја, 250 грама шећера и добро умутити. Додати 120

грама очишћених и самлевених бадема и 120 грама брашна, 125

грама зејтина, сок и настругану кору од лимуна и све то пећи.

Шах торта

Узети 10 беланаца, добро их умутити и додати 300 грама

ситног шећера, 300 грама самлевених ораха који су пре тога

пропржени у рерни. Све се измеша и пече у три дела. Фил се прави

од 10 жуманаца, 10 кашика шећера који се добро умуте, дода се 5

кашика врућег млека у коме је прокувана ванилија, промеша се и

кува док не буде густо. Потом се скине са шпорета, одваја се за жуте

коцке. Посебно се узме 250 грама умућеног путера са 3 шипке

чоколаде, све се измеша и филује торта (за црне коцке се користи

прелив од чоколаде).

Филована торта

Узме се 200 грама путера и измрви се са 250 грама брашна, 1

жуманцетом, мало соли, 4 кашике хладне воде и од тога се замеси

тесто. Тесто се раздели на два дела и остави се да стоји 2 сата. Фил

се припрема од 250 грама шећера и добро се умути.Узме се кора од

пола лимуна, 120 грама самлевених неољуштених бадема (или

ораха), 200 грама рибане чоколаде и снег од 6 беланаца. Све се то

разваља, стави се фил и избоде виљушком. Пече се 45 минута на

умереној ватри.

Чешка торта

Узме се 6 жуманаца, 140 грама шећера и добро се умути.

Дода се 70 грама млевених ораха, 70 грама млевених бадема, 1

кашика црне кафе и 3 кашике презле. Фил се припрема од 6

жуманаца, 6 кашика шећера који се замесе, 8 кашика куване кафе.

То кувати на пари а потом се помеша са умућених и охлађених 280

грама путера и 3 кашике ораха. Овим се филује а прелије се

преливом какав се жели.

442

Ларциган тесто

Самлети 200 грама бадема, 200 грама шећера, 2 беланца,

бадеме просејати 2-3 пута. Увече све то замесити и оставити да

стоји до сутрадан.

Принцес крофне, још један начин

Ставити пола литре воде да узаври, спустити 200 грама масти

у кључалу воду и на врх ножа соли. Додати 300 грама брашна,

мешати да се не згрудва и мешати на ватри док не буде густо.

Скинути са шпорета и прохладити да се може руком стављати 9 јаја

и то првих 6 јаја на сваких 10 минута а остала 3 може и брже. Крем

се припрема тако што се добро умуте 3 жуманцета у пола литра

млека. Додати 150 грама шећера 2 пакетића ваниле, то измешати и

ставити на шпорет да се кува 5 минута затим измакнути и у врелу

воду сипати 30 грама брашна, разређивати млеком и добро умутити,

па ставити у лонац да се кува док се не згусне.

Чоколад шните

140 грама маслаца

140 грама чоколаде

140 грама шећера и са 4 жуманцета добро умутити.

Додати 140 грама самлевених ораха, 50 грама брашна и снег

од 4 беланцета.

Пече се у великом плеху а кад је печено сече се у квадрате и

филује.

Фил се спрема од: 50 грама путера, 1 комад чоколаде, 1

жуманце, 1 кашика шећера

Састављају се по два квадрата филом.

Индијанери

Од 4 беланца се умути тврд снег и дода се 70 грама шећера,

ставити мало снега у 3 жуманцета и томе додати 140 грама брашна.

Кад се све то умути, додати и остатак беланца. Праве се округле

443

лоптице и пеку се на јакој ватри. Кад су печене, добијају облик чаше

и изнутра се издубе.

Урмашице (брдарице)

Узети 250 грамапутера умутити га и додати 1,5 кашике

шећера, 1 жуманце, пола чаше белог вина, 300 грама брашна и

стругане коре од лимуна. Прелив се прави тако што се узме 400

грама шећера, 1 чаша воде, лимунов сок и ванила.

РЕЦЕПТИ КОЈЕ ЈЕ МОЈАМАЈКА КОСАНА

МИЈАТОВИЋ КОСА

КАСНИЈЕ УПИСАЛА У СВОЈУ ШКОЛСКУ

СВЕСКУ

Нудле од кромпира

Скувати кромпир са љуском. Кад је скуван, ољуштити га и

самлети (или добро изгњечити), ставити на даску и на 1 килограм

кромпира додати 250 грама брашна, 3-4 јаја и од тога замесити

тесто. Од теста правити ваљушке, кувати их у сланој води 15-20

минута, затим оцедити, стављати на маст и презле, као и резанце.

Кад су готове, ставити их на тањир а поред њега ставити и тањирић

са шећером и служити заједно.

Резанци

Узети фино брашно, неколико јаја и воду без соли,

измешати,разваљати оклагијом и оставити да се осуши.Кад се

осуши, резати резанце и кувати их у сланој води. После измешати у

плеху са презлама испрженим на масти (или са изгњеченим сиром,

млевеним месом и др.) и ставити у плех да се пече.

444

Крпице

Умесити тесто као за резанце, и кад се осуши, резати

квадратиће (крпице), кувати у сланој води као резанце, оцедити и

помешати са прженим сеченим купусом или са млевеним орасима,

месом и сл.

Ташкице

Умесити тесто као за резанце, само мало ређе, разваљати га

оклагијом као резанце и уместо квадратића стављати на

тестокашчицом грудвицу пекмеза. Половину коре превратити и сећи

квадратиће чије крајеве треба саставити да пекмез не испадне и

кувати као резанце. Кад је готово, оцедити, стављати на тањир и

посути шећером.

Пире од кромпира

Ољуштити кромпир и скувати га у сланој води. Кад је куван

оцедити га, добро изгњечити, додати млека и добро измешати. Сервира

се уз месо.

Рестован кромпир

Скувати кромпир са љуском само у води. Кад је куван,

ољуштити га и изрезати. У шерпу ставити маст да се угреје. Кад је

маст врућа ставити кромпир, посолити, побиберити и додати

зеленог першуна. Оставити да се мало пропржи и стављати га око

меса.

Паприкаш од кромпира

Ставити у шерпу масти и, кад је врућа, ставити доста лука

изрезаног на ребарца. Кад се лук мало пропржи, ставити унутра

месо које је исечено на комаде. Кад се месо испржи, смакнути

шерпу на крај шпорета и направити запршку. Измешати, додати

мало алеве паприке и налити водом. Кад то проври, ставити унутра

445

кромпир изрезан на кришке, посолити, побиберити и оставити да се

кува. Кад је скувано, сипати у чиније и носити за сто.

Паприкаш са ноклицама

Овај паприкаш се прави исто као и паприкаш са кромпиром,

само се уместо кромпира стављају ноклице. Ноклице се праве тако

што се узме и просеје фино брашно, у њега се разбију јаја и замеси

се са млеком, добро се излупа варјачом и ваде се што мањи

комадићи малом кашчицом и стављају се у паприкаш. Кад је готово

сипа се у чинију и носи за сто.

Кромпир на кисело (вариво)

Ставити маст у шерпу и кад је врућа ставити брашно и

направити запршку и на њу ставити ситно исецкани црни лук.

Налити суд хладном водом, ставити кромпир, посолити, додати зрна

бибера, зеленог першуна и листа лорбера. Кад је кувано, зачинити

павлаком и носити за сто.

Пуњена паприка

Узети паприку (пресну или из туршије), опрати, повадити

дршке и напунити истим филом као и за сарму и мусаку. Ставити да

се кува и кад је кувано запржити истом запршком као и за сарме.

Купус (вариво)

Узети купус (кисели или пресни) али ако је пресан треба га

изрезати па обарити. Сложити купус у шерпу, ред купуса ред меса,

налити водом и оставити да се кува. Кад је кувано, направити

запршку, запржити га, пустити да проври и носити за сто.

Салата од купуса

Салата од пресног купуса прави се тако што се купус ситно

изреже на резанца, посоли се и остави да стоји 1 сат, затим се добро

446

оцеди јер, купус пушта воду. Ако је потребно, још посолити,

побиберити ситним бибером, посирћетити и ставити зејтин и све то

добро измешати. Служи се уз печење или неко друго јело.

Зелена салата

Зелена салата се прави тако што се узме главица (или само

лишће ако главица још није стигла), опере се и посоли, позејтини и

дода сирће, па се сложи на тањир и носи се за сто. Салата се служи

уз неко друго јело.

Салата (печене паприке)

Узети бабуре паприке и ставити их у рерну да се испеку. Кад

су печене, ставе се у шерпу и поклопе се да не излази пара.

Ољуштити танку кожицу тако да паприка остане цела. Сложи се на

тањир, посоли, посирћети, позејтини, поспе се ситно сецканим

белим луком и носи за сто.

Пасуљ

Отребити и опрати пасуљ, налити водом и ставити да се кува.

Кад проври, ако је стари пасуљ, оцедити воду па налити другу

хладну воду. Ставити доста изрезаног црног лука, пар шаргарепа и

першуна који су изрезани по дужини. Кад је кувано, направити

запршку. Запршку сипати у пасуљ. Пасуљ сипати у чинију и носити

за сто.

Качамак

Ставити воду у лонац да проври и посолити је. Кад вода

проври, сипати у лонац просејано кукурузно брашно. Оставити да

ври пола сата а кутлача нека стоји на средини. Кад је готово, одлити

мало воде и добро изгњечити да нема грудвица. Сипати уз то млеко

или кафу.

447

Кафа са цигуром

Ставити воду у лонче да проври. Кад вода проври скинути, са шпорета, ставити један комад цигуре и једну кашику кафе. Суд вратити на шпорет, мешати и кувати да ври све дотле док нестане пене. Кад је готово, сипати мало хладне воде и скинути са шпорета. Ставити ову кафу у шоље, налити врућим млеком и зашећерити.

Кромпир чорба

Ставити у шерпу масти и кад је маст врућа направити

запршку. Кад запршка порумени, додати алеве паприке, налити

водом и добро измешати. Ставити у суд кромпир изрезан на коцке,

посолити, додати неко зрно бибера и листове першуна. Кад је

кувано може се зачинити павлаком и млеком.

Парадајз чорба

Направити запршку са брашном и машћу. Кад запршка

порумени, налити цеђеним парадајзом и водом. Кад проври, ставити

пиринач или ноклице, посолити, додати листове першуна и оставити

да се кува. Кад је кувано, сипати у суд и носити за сто.

Гибаница

Умесити обично тесто за питу, развући и резати према величини плеха и оставити да се суши. Посебно спремити фил тако што се изгњечи млади сир, кајмак, неко жуманце а од беланаца направити снег, додати млека и масти и то све добро измешати. Плех добро подмазати машћу, ставити 2-3 печене коре, па фил и тако до врха а сваку кору прекрити машћу. На врху треба да буде фил. Тако припремљено пећи.

Крем од гриза

У пола литра млека ставити кашику сувог грожђа, кашику маргарина, 4 кашике шећера и ставити да проври. Сипати постепено 3 кашике гриза, стално мешати и кувати док се не згусне. Посебно умутити 2 жуманцета са мало млека и сипати у готов гриз. Сипати у

448

чаше и оставити да се охлади. Два беланцетаумутити са две шоље шећера и две шоље малина, па овим прелити крем у чашама.

Крем торта

Четири корице испећи дебље него за добош торту, од 3 јаја, 3

кашике шећера и 4 кашике брашна.

Дамен каприц

У дубљем суду умутити 4 жуманцета, 2 беланцета, 10 кашика

шећера, истругану кору од лимуна, 10 кашика уља, 10 кашика

млека, 1 прашак за пециво и на крају додати 10 кашика брашна.

Ставити тесто у плех и пећи на јачој ватри, па смањити ватру и пећи

још 15 минута. Извадити тесто из пећнице, премазати џемом од

кајсија, улупати 2 беланцета са 4 кашике шећера и кувати на пари,

па премазати овом масом колач. Сећи на коцке и служити.

Рецепт са грожђем

Направити фил од 3 жуманцета са 2 кашике шећера. То

умутити, додати 4 кашике оштрог брашна и 300 грама хладног

млека па кувати на пари са шипком ваниле. Кад је густо, смакнути

да се охлади, повремено мешати да се не ухвати скрама. Посебно

умутити 250 грама путера са толико шећера у праху, па у то сипати

хладан фил, кашику по кашику и добро мешати. Посебно умутити

снег од 3 беланца без шећера, додати у фил и 150 грама сувог

грожђа потопљеног у флашицу рума и филовати. Део фила пре

мешања са грожђем оставити за филовање колача унаоколо и по

врху.

449

ДОДАТАК II

Приређено на основу књига Живка Перишића

"Време именом запамћено Рудничко - Таковски крај"

и књиге Пантелије Поповића "Заветник"

као и по сопственом избору

КАРАКТЕРИСТИЧНЕ СТАРИНСКЕ РЕЧИ

У РУДНИЧКО - ТАКОВСКОМ КРАЈУ

Моји деде и бабе и њихови преци су користили ове и друге

речи које нису забележене

а оне се великим делом користе на селу и у време ових

записа.

А АБАЏИЈА кројач, шнајдер

АБЕР, АБАР глас, информација

АВЛИЈА двориште

АЛАПАЧА причалица

АМАНЕТ завет, порука

АМБАР мања дрвена зграда за чување жита

АМРЕЛ кишобран

АНДРАК шипраг, трњак

АНТЕРИЈА горња мушка одећа од дебље тканине

АСТАЛ сто

АТАР подручје

АТУЛА зидана клупа

АШЧИЈА кувар на свадбама и другим весељима

450

Б БАБИЊАРА породиља (жена која се тек породила)

БАЈАГИ као бајаги, нека шала или штос

БАЈАТИ врачати

БАКРАЧ бакарна посуда за кување

БАКВА гвоздени део који се забија у земљу и на њему се

откива коса

БАКШИШ поклон у новцу

БАЛАВАНДЕР малолетник, недозрела особа

БАЛВАН, БАВАН дрвена греда за прелазак пешака прекореке

БАЛУЧИТИ припрематипотку за ручни рад ћилима

БАНКЕТ спакована цигла ручне израде за печење

БАРДАК посуда за течност

БАТЛИ бити срећан

БАШЧА ограђен посед под шљивама где су свиње или врт за

поврће

БЕЗГРАМОТАН неписмен, незналица, необразован

БЕЛАЈ незгода

БЕЛЕГ, БИЉЕГ надгробни споменик или младеж

БЕЛЕГИЈА део опреме косача којим се оштри коса

БЕСТИЉ недовољно укуван пекмез од шљива

БЕЋАР момак

БЕШЧЕДАН без деце

БИДНЕ сељачки израз за буде, биће

БЛАГДАН дан када је празник

БЛАГОЧЕСТИВ смеран, смирен, побожан

БЉЕНУТИ отоплити, пролепшање времена

БОГАЗ, СТРУГА пролаз на оградама на имању (једна врста капије)

БОЛАНЏА средство за мерење мањих тежина

БОШЧА марама у којој се носе дарови

БРДИЛО дрвена покретна направа којом се врши ткање

БРКЉАЈИЦА уска дрвена лопата за мешање пекмеза кад се кува,

али и масти

БРОД место за прелазак пешака преко реке (плитка вода)

БРДО дрвена направа у коју се увлаче нити за ткање

БУКЛИЈА окићена чутура којом се позива на свадбу

БУЉУК стадо оваца или говеда

БУНГУР изломљено пшенично зрневље које се кува

БУРДЕЉ напуштена мрачна просторија у којој има свашта

БУСИЈА заклон, заседа

БУЦА дрвени суд за течност са две рупе на горњој страни

БУЧУК дрвена посуда за храњење стоке мекињама

БУЏАК угао у згради који је неуредан и прљав

451

В ВАЈАТ мања зграда са једном просторијом од тесаних

дебелих дасака

ВАЈДИТИ имати корист од нечега

ВАРУЈЕ веровати у нешто што доноси срећу или несрећу (не

радити тог дана)

ВАТРАЉ метална направа за рад око ватре (за ношење жара)

ВЕЛИ каже, казати

ВЕЛИЈА комад, парче (сира, јабуке, сланине и сл.)

ВЕЛИКЕ БАБИНЕ прослава првог рођендана детета

ВЕШТИЈА рђава, злобна жена

ВИНТ гвоздена направа на дрвеним колима за кочење

ВОДЊИКА укусно пиће које се прави од воћа (суво воће

одлежи у води)

ВИТЛИЋ дрвена направа са које се намотава предиво за ткање

ВРАТИЛО обло дрво за намотавање основе за ручно ткање

ВРАТИНЕ саоране бразде на крају њиве после завршеног

орања

ВРГ широка сасушена тиква за разливање млека

ВРЗИНА ограда од трња

ВРИЈЕСЛО метални држач за веће посуђе који може да се скида

ВРЉИКЕ дугачке обле или расцепљене мотке постављене

између стубова

ВРЛЕТНО брдовито, неприступачно

ВРНДЕЉ дрвена колица за превлачење терета

ВРШАЈ кад се пшеница врше машином

ВРШКАРА кошница за пчеле од прућа

ВУЊАРА лош човек или жена, а каже се и за пса луталицу

ВУРУНА зидана хлебна пећ ван објекта

ВУРУЊАК хлеб испечен у хлебној фуруни

ВУЧИЈА издужено буренце за ракију

Г ГРА пасуљ

ГРАДИНА ограда око имања

ГРЕБЕН справа са гвозденим шиљцима за чешљање вуне

ГРЛО горњи део плетене вунене чарапе

ГУЏА стара чобанска игра

ГУБЕР дебела покривка израђена од вуне

ГРУДА усирено млеко које се претвара у сир

ГРУДАРА дрвена направа на коју се ставља груда у грудњачи

ГРУДЊАЧА порозна памучна тканина за цеђење усиреног млека

ГРУШАЧ дрвена преса за цеђење воћа за сирће или пекмез

452

Д ДАГАРА мања пећ загрејање на три ногаре

ДАНГУБА незапосленост (губљење времена)

ДАМАР нерв, живац

ДАРГА дебља батина

ДАЋА помен на гробу умрлог

ДВЕРИ врата

ДВИСКА млада овца (није се јагњила)

ДВОЈНИЦЕ дрвени музички инструмент са два писка

ДЕВЕР (ЂЕВЕР) младожењин брат

ДЕВЕРА траје (некако траје), истрајава

ДОКСАТ балкон, тераса

ДОЛАМА кратак капут који се опасује појасом

ДОЛАП дрвени сандук где се оставља посуђе (на реци

дрвени точак)

ДОМАЗЕТ кћеркин муж који живи у кући њених родитеља

(уљез)

ДРЕШ машина којом се обавља вршај

ДРЛИЈА неприступачан терен

ДРМАТОР човек на функцији, функционер

ДРМСИТИ (ДРМСИ) терати по своме стално незадовољан

ДРНДАРА вуновлачара

ДРУЖИЦА веће вретено за препредање вуне или конопље

ДУВАР зид

ДУЋАН продавница

Ђ ЂЕЊЕЊЕ стављање сена уз колац

ЂИНЂА дотерана жена

ЂУВЕГИЈА младожења

ЂУДА сукнени капут

Ж ЖАР, ЖИШКА остатак од дрвета који изгорева на ватри

ЖИЖА запаљена лојаница за осветљавање

ЖИТО житарице (зрневље), кувана пшеница за верски

обред

З ЗАВОРАЊ део који спаја јарам на запрези и руду на колима

ЗАДРИБЕНДА тврдоглав, недоказан

ЗАДУЖБИНА зграда подигнута за душу некоме

ЗАМАРИЈАТИ СЕ задржати се, заговорити се

453

ЗАНЕМОГО разболео се

ЗАПИС одабрано дрво за верске обреде

ЗАУВАР корист

ЗЕВАК промена смера основе за ткање

ЗЕМУНИЦА место за становање укопано у земљу

ЗИЈАН штета

ЗОБ овас

ЗОБНИЦА врећица која се качи коњу на главу из које једе овас

(зоб)

ЗУЛУМЋАР насилник, угњетач

ЗУЦАРА жена која стално псује

И ИЗБРЗНО брзоплето

ИЗВОШТИТИ издарати (добити батине)

ИКСАН човек

ИСКАТИ тражити

ИСПИТ одлазак момка и девојке код свештеника пре свадбе

Ј ЈАБОГМЕ да, тачно

ЈАГЛУК извезена марама

ЈАЗ канал за воду

ЈАПИЈА дрвена грађа

ЈАРАМ рам у који се упрежу волови

ЈАСАНЏИЈА пратилац, телохранитељ

ЈАСТУК покретни део на предњим запрежним колима

ЈЕНЂЕ жене које певају и подврискују на свадби

ЈУКВА резанци ручне израде

К КАБАНИЦА кишни мантил са капуљачом

КАБУЉА посуда за отпатке од јела (сплачињара)

КАИШАРЛУК превара, подвала

КАМАЉ каменито или место где се копа камен

КАНАТЕ дрвени сандук за терет на запрежним колима

КАНУРА намотај вуне или конца за бојење

КАНЧЕЛО спремљено предиво за ткање

КАПАЛИЦА дрвени суд за прихват ракије која се пече

КАПАРА кад се унапред даје део пара за нешто

КАРЛИЦА дрвена посуда за чување куваног (вареног) млека

КАРУЦИ коњска запрежна кола за превоз путника

КАСТИЛЕ само због тога (долазити)

454

КАСТРОЛА земљана посуда за пржење меса

КАЧАРА већа брвнара за држање каца

КВОЧКА кокошка која излеже пилиће

КЕЋАВ болешљив

КИБИЦЕР онај који гледа коцкање

КИКА женска плетеница од косе

КИКАН мушкарац који носи дугу косу сплетену у кику

КИЦОШ човек који се лепо облачи и дотерује

КЛАДАРА већа ручна тестера за два радника

КЛЕПАТИ оштрити пољопривредни алат ковањем

КЛИС чобанска игра

КЉЕЧКА рачваста дрвена направа која се ставља свињама на

врат

КЉУЧАНИЦА дрвена полуга за затварање (заклапање) врата

КМЕТ сеоски старешина

КО БОГ ДА куда идеш, довиђења

КОЗБАША предводник косача

КОКАЊАШИ незвани гости на свадби или другом весељу

КОЛЕНИКЕ велика дрвена вретена на које се намотава основа за

ткање

КОЛИБА (ТРЛО) сезонски стан са најпотребнијим зградама за стоку

КОМИШАЊЕ сеоска моба кад се са клипа скида комушина

КОМИНА превреле шљиве од којих се пече ракија

КОНАК преноћиште

КОНДУРЕ гумена обућа на каиш

КОЊИЦ мала дрвена направа за истакање ракије кад се пече

КОПАЊА велико дрвено корито

КОПИЛЕ ванбрачно дете

КОПЊА пролепшавање времена (снег се топи)

КОТАР ограда од врљика око сена (сењак)

КОТАРИЦА мања корпа од прућа

КОТОБАЊ већа корпа од плетеног прућа

КОЧАГ ограда у стаји за телад и јагњад

КОЧАНКА кад се окруни кукуруз остане кочанка

КОЧОБИЈА трава са чврстим кореном од које се праве четке

КОШАРА стаја за овце у зимском периоду

КОШКАЊЕ сукоб, гурање

КРАВЉАЧА посуда за мужу млека

КРЕЧАНА укопана рупа у земљи за гашење креча

КРЕЧАРА место где се пече креч

КРИШКА део нечега

КРМЕ старија свиња за клање

КРОВИЊАРА кућа покривена сламом

455

КРСТА леђа

КРСТИНА снопови житарица сложени у крст

КУДЕЉА мањи намотај вуне спремљен за предење

КУВАРИЦА извезено платно које се качи на зид изнад шпорета

КУЛУК порез у радној снази

КУМБАРА велики густ дим

КУРАЖ храброст

КУРЕСАТИ причати нешто без везе

КУРТАЛАВЏИЈА дете које носи младин вео на свадби и венчању

КУРТАЛИСАТИ отарасити се, ослободити се

КУСАТИ јести

Л ЛАБРЊА њушка

ЛАНДАРА луталица

ЛАВОР посуда од плеха за прање ногу

ЛЕНИЈА пут

ЛЕНКА хоризонтална мотка за простирање постељине и

хаљина

ЛЕТИНА приход од летњих житарица

ЛИСНИК укресане гране лишћа за зимску исхрану стоке

ЛОПАР дрвена лопата

ЛУКА њива поред реке

ЛУЧЕЊЕ одвајање или одабирање стоке

Љ ЉЕМЕЗОВИ дрвене летве или гране на врху сена

ЉОКАЧ батина за одвајање телета од стоке

ЉУБА ракљасто дрво за теле да не омета мужу

М МАГАРЕ дрвена направа за стругање дрва

МАГАЗА већа помоћна дрвена зграда

МАЛЕ БАБИНЕ свечаност поводом крштења новорођенчета

МАМУРЛУК стање (после пића) кад боли глава

МАНИСАТИ замерити, имати примедбе

МАТОВИЛО направа од дрвета за мотање испредене пређе

МАСТИЉАРА израз за писара

МАШИЦЕ мања метална направа за узимање жишки из

шпорета

МЕЉАЧ камен који се окреће у воденици за млевење жита

МЕНГЕЛИ део ковачке опреме

МЕРОДАВАН добре нарави, надлежан за нешто

456

МЕЋА укувана храна за свиње

МИРАЖЏИКА кћерка јединица (нема браће)

МЕКАР мања дрвена зграда за млеко

МЛИВО самлевено брашно

МОЧИЛО бара где се ставља конопља за кисељење

МРС млечни производи

МУРВАК већи сандук у коме се држи брашно

МУЋАК покварено јаје или лоша особа

МУЋУРЛА ко нешто стално ради иза леђа других

МУШТУЛУК радосна вест (награда за ту вест)

Н НАВИЉАК гомила сена која може да се вилама понесе

НАЗУВИЦА плетени вунени део који се ставља на прсте ногу

НАКО скраћени израз за онако

НАКОНЧЕ мушко дете које млада љуби на свадби код

младожење

НАКОВАЊ главни део ковачке опреме на коме се кује усијано

гвожђе

НАОЧИТА лепа, згодна

НАПОЛИЦА давање земље у најам за половину рода

НАПОЛИЧАР човек који обрађује туђу земљу за половину рода

НАПОСЛЕНО како треба

НАПРЕЗРУКУ наопако

НАПРЕЧАЦ брзо, зачас

НАСЕЉЕ свечаност поводом завршетка куће

НАСОЧИТИ предложити неком особу за брак

НАТЕГА посуда од тикве за воду или ракију

НАТРА памучна направа у коју се ставља основа за ткање

НАТРОНТАТИ много се обући

НАЋВЕ остава за брашно

НЕБИШИНА неплодно и напуштено земљиште

НЕУТРУДАН неуморан

НОЖИЦЕ маказе

О ОБЕНЂИО сметно с ума, као да му је неко заварчио

ОБРАМИЦА дрвена мотка за ношење терета на раменима

ОБРТАЧ гвоздени плуг са два раоника који се обрћу

ОВРАТИНЕ крајеви њиве где се завршавају бразде при орању

ОГРЕБАЧА средство за фино извлачење влакана од конопље

ОДИВА удата девојка првих месеци у браку

457

ОКА стара мера за тежину 1,28 кг

ОКЛЕ одакле

ОКУЋНИЦА објекти и имање око куће

ОПЛАЗА мањи непоорани део њиве

ОПЛАВАК мотка, батина

ОПСЕТИТИ сетити се нечега

ОРНИЦА земља која је орана неколико година и испошћена

ОРТАК човек са којим се нешто заједнички ради

ОСОКА мокраћа од стоке која се накупи уз ђубре

ОТОЧИТИ оштрити нешто воденим тоцилом

П ПАМЈАТНИК споменик

ПАРИЈОНИЦА дрвена посуда за потапање рубља у врелу воду

ПАСПАЉ најситније брашно

ПАТЕ СЕ множе се; тешко живе

ПАТОКА последња ракија приликом печења, без квалитета

ПЕРИЛО место на потоку где се пере рубље

ПИВНИЦА зграда за бурад са ракијом

ПИНТЕР мајстор за израду дрвених буради и каца

ПИШЉАК дрвени клин који се последњи укуцава у брвна

ПЛАНИНКА жена која се стара о мужи крава и производњи мрса

ПЛАСТ сено сакупљено у већу гомилу

ПЛЕВА ситни делићи сламе

ПЛЕТИВАН мушкарац који плете и везе

ПЛЕТЊА исплетени део нечега што није довршено

ПОЊАВА покривка од вуне или тежине (конопље)

ПОВРАЗ канап којим се везује лонац ради ношења

ПОВРАЗАЧА канап за повезивање крпа на лонцу

ПОВРАТИЧ хлеб од јечменог брашна

ПОВРЗМИЦА даља родбина

ПОДЛОЖНИЦИ дрвени део испод разбоја који се покреће ногама

ПОЈИЛО место где се поји стока

ПОЗДЕР отпадак код прераде конопље

ПОИТАЈ пожури

ПОКРОВАЦ вунени покривач за коње

ПОЛЕНУТИ СЕ загрцнути се

ПОЛИЧАРКА девојка за удају (најстарија од сестара)

ПОЛОГ јаје које се оставља у гнезду; полегло жито

ПОЉАР чувар усева у селу

ПОМАЖЕ БОГ добар дан (одговара се БОГ ТИ ПОМОГО)

ПОСЕК спремљено месо за зиму

458

ПОСИНАК мушко дете узето уместо сина

ПОТЕКИР поново

ПОТКА испредена и обојена вуна за ткање

ПОТРА пољска штета коју је причинила стока

ПОТРУСИТИ посути

ПОХАРА грабеж, пљачка

ПОША марама која се носи око врата

ПРАКЉАЧА кратка дрвена лопата за прање рубља

ПРАТЊА погребна поворка

ПРЕМАНУТИ кад сунце осуши росу

ПРЕПОДОБНИ праведни, свети

ПРИГЛАВАК доњи део плетене вунене чарапе

ПРИЈЕКЛАДИ усађени масивни каменови на прочевљу

ПРИЈЕСЈЕК део од дасака у објекту за смештај пшенице

ПРИЛОГ спремљена храна која се носи на свечаност (бабине)

ПРОВОДАЏИЈА особа која посредује при упознавању момка и

девојке

ПРОСЦИ младићева родбина која разговара о удаји код

девојке

ПРОЧЕВЉЕ огњиште за ватру у кући

ПРОШЋЕ дрвени диреци оплетени прућем за ограду

Р

РАБАЏИЈА возач запрежног возила

РАБОШ средство од дрвета за мерење и препознавање

РАЖЊАЧА штап на који се ставља тежина приликом предења

РАЗБОЈ дрвена направа за ручно ткање

РАКУЉА кратке повије лестве на предњој осовини запрежних кола

РАФ полица за робу у продавници

РЕДЊА епидемија

РЕКЛА женска блуза

РИЖЉИКА један део одеће

РОГУЉЕ дрвена мотка са два крака за сено и сламу

РОВАШ крш, лом

РПА гомила нечега

РУДА направа за вучу кола

РУДИЦА испредена вуна

С САКОВАЦ гвоздени плуг са једним раоником

САЛАШ дрвени објекат за чување кукуруза

САМПАС стока на испаши без надзора чобанина

459

САМЋИ као бајаги

САНТРАЧ дрвена ограда над бунаром

СВОЈТА даља сродничка веза

СЕВАП ваља се да се учини неком нешто добро

СЕЛИНА сеоска имовина коју сви мештани користе

СЕНИЧАРКА клопка за хватање птица од дулека

СИКТАТИ псовати, грдити

СИЏИНКА канап, узица

СКРНЏАЛО весеље, лумперајка

СМЕРНО скромно

СОВРА (СОБРА) сто и дрвене клупе око њега

СОТОНА ђаво, неукротива сила

СОХЕ (СО'Е) побијени диреци са настрешницом

СПЛАЧИНЕ храна за свиње у течном стању

СРАДИТИ завршити са пољским радовима

СРДАЧКА танко дрво у чунку за ткање

СРЏАДА вунена простирка са шарама

СРЧАНИЦА дрвена осовина између предњег и задњег дела

дрвених кола

СТАРИ СВАТ младожењинин ујак на венчању

СТОГ велика гомила сена од више пластова

СТРЕВИТИ сусрести

СТРЕЛИЦА муња

СТУБЕ мердевине

СТУБЛИНА извор воде ограђен шупљим дрветом са чесмицом

СТУКАЧ штап за заустављање запреге

СТУПА пробушено трешњево дрво у коме се туца со

СТУПАЦ зашиљени дрвени колац на запрежним колима за

сено

СУД (СУДОВИ) посуда, посуђе

СУКНО грубо вунено ткање за шивење одела

Т ТАБАРКА већи метални суд за хлађење паре код печења

ракије

ТАЗБИНА женина породица

ТАЛ део

ТАЛИЈА срећа

ТАРАК направа са дугим шиљцима за рад са конопљом

ТАСЛАК обрађени дрвени део у који се умеће кочобија

за четке

ТЕКНЕ дрвено корито за купање деце

ТЕКНИЋ мања дрвена посуда за мешење хлеба

460

ТЕЖИНА кудеља од конопље

ТАНГИРА интересује

ТЕПСИЈА метална посуда за печење пита и гибаница

ТЕСТИЈА мања глинена посуда за воду

ТЕФТЕР бележница

ТОЛМАЧ преводилац

ТОР ограда за стоку

ТОЦИЛО справа за оштрење на окретање

ТРЛИЦА дрвена направа за ручну обраду конопље

ТРОБОК незасит, вечито гладан

ТРПЕЗА низак округли сто са три ногара

ТУМАРАТИ стално нешто радити

ТУНЕ овде

ТУРИТИ ставити

Ч ЧАГЉА мотка за качење

ЧАТАЛ део ограде између два дирека

ЧЕЉАД деца мањег узраста

ЧЕЗА кола са два точка које вуче коњ

ЧЕВРТАТИ, ЧЕМИШАТИ откидати парчиће од нечег целог

Ћ ЋАСА глинена посуда за јело

ЋЕЛЕТЦИ ситни клипови кукуруза

ЋЕМАНЕ циганска виолина

ЧОКАРА део косачке опреме од крављег рога у коме

стоји белегија

ЋУМЕЗ кућица за пса

ЋУРАК мушки капут постављен крзном

ЋУРДИЈА кратак кожух од овчијег крзна

У УБОЈНИЦА утовљена свиња

УЖЕ средство за везивање пожњевене пшенице

УЈАМ накнада за млевење или другу услугу

УКА подврискивање, галама

УНТРУЦИ дуге топле гаће

УСРДИЈЕ срдачност, љубазност

УТРИНА пашњак без дрвећа

461

УЦРГОЉИТИ СЕ бити тврдоглав

УЧКА галама, вика

УШУР накнада за печење ракије или други посао

УШУКУТРИО ућутао се као да му није добро

Ф ФИЈАКЕР удобно превозно средство са покривком

ФРАЈ бесплатно

ФРИШКО брзо, тазе, свеже

ФРУШТУК доручак

ФУШЕР забушант

Ц ЦЕДУЉА порука на парчету папира

ЦЕЂ прокључала вода са пепелом за прање

ЦИМЕНТА лончић (обично од једног литра)

ЦИЦВАРА јело од брашна са кајмаком или машћу

ЦРЕПУЉА земљана посуда за печење погача у жару

Ч ЧАБАР дрвена качица за сир и кајмак

ЧАГЉА направа за заустављање дрвених кола на

низбрдици

ЧАКАНАЦ чекић за откивање косе

ЧАНАК дубљи дрвени суд (са поклопцем се зове

ЗАСТРУГ)

ЧАП мера (по чапу - тачно по мери)

ЧАРДАК већа летња просторија на спрату; дворац

ЧАРЛАМА подвала

ЧЕКЕТАЛО дрвена полуга за жито која удара у воденички

камен

ЧЕКМЕЧЕ сандучић који служи као каса

ЧЕЉАДЕ један од чланова породице

ЧЕЗА коњска кола за превоз три лица

ЧИНИ магије (нешто што је уврачано)

ЧИНИЛИЦЕ врачаре

ЧИРАК свећњак

ЧОКАРА посуда за водом за брус за оштрење косе (од

рога и др.)

ЧУНАК дрво за пређу за ткање; метална цев од шпорета

до оџака

462

Џ ЏАБЕ кад се нешто не плаћа

ЏАДА сеоски пут насут каменом

ЏАКАТИ разговарати, причати

ЏБАН, ВЕДРИЦА дрвени суд за воду

ЏЕВАП задовољство

ЏЕМАТ један део села; фамилија

ЏОКА сукнени капут

ЏОРА крмача

ЏОРГАН немиран

ЏУКЕЛА пас луталица; рђав човек

Ш ШАВОЉ плића дрвена посуда за прање рубља

ШАРЕНИЦА ткани разнобојни покривач

ШЕГА шала

ШЕГРТ ученик на занату

ШИФОЊЕР орман

ШИШЉАК ниско растиње

ШИШЊАВА недозвољена љубав

ШЊУР добит

ШОДАТИ тражити нешто, завиривати, бити без обавеза

ШТАПАЦ дужи штап за вратило за затезање основе за

ткање

ШТРАНГЛА краћи конопац

ШТУКАТОР плафон

ШУКАЉ ован без рогова

463

ОСНОВНИ БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

Југослав Мијатовић је рођен 29. октобра 1940. године у

Горњем Милановцу, Република Србија, где је завршио основну

школу и гимназију. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на

Економском факултету у Београду.

Објавио је више стотина стручних радова, највећим делом из

области запослености и запошљавања.

Пре одласка у пензију, радио је у више организација:

Савезном заводу за привредно планирање, Републичком заводу за

привредно планирање Србије, Стручној служби Председништва ЦК

СКЈ, Стручној служби Већа савеза синдиката Југославије, Савезној

дирекцији за робне резерве и Републичком заводу за тржиште рада

Србије.

Ожењен је, отац двоје деце и деда троје унучади. Живи у

Београду и на Рајцу.

464

ЦИП - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

331:929 Мијатовић Ј.

929.52 МИЈАТОВИЋ

МИЈАТОВИЋ, Југослав, 1940 -

Живот, приче, сећања : (казивања једног

Таковца) / Југослав Мијатовић. – 1. изд. -

Београд . Визатрис, 2013 (Београд :

Визатрис), - 432 стр. : илустр, 25 см

Ауторова слика, - Карактеристичне старинске

Речи у рудничко-таковском крају: стр.

413-426. – Белешка о аутору: стр. 427. -

Тираж 300.

ISBN 978-86-83979-31-8

а) Мијатовић, Југослав (1940-) -

Аутиобиографија

b) Мијатовић (породица)

COBISS.SR-ID 197983756