ЗНАК

ГИМНАЗИЈЕ „СЛОБОДАН ШКЕРОВИЋ“

ПОДГОРИЦА

Број 13

Шк. 2014/15. г.

Шк. 2014/15. г.

Корице:

Драган Берилажић, проф.

Координатори:

Мирјана Перовић, проф.

Соња Шаковић, проф.

Лела Кораћ, проф.

Ана Бојовић, проф.

Мала изложба ЗНАКА:

Сања Булатовић, проф.

Маша Јововић, проф.

Припрема:

Вања Ракочевић, педагог

Издавач:

ЈУ Гимназија „С. Шкеровић“ – Подгорица

За издавача:

Радиша Шћекић

Тираж:

500

Штампа:

ClickPrint, Podgorica

САДРЖАЈ

УВОДНА РИЈЕЧ

Драги наши гимназијалци,

Пред вама је и нови, тринаести број „Знака”, часописа ученика наше

гимназије.

Настао из жеље „да се не изгубимо у пустињи што расте”, као траг ученика

филолошке гимназије, у мају 1997. године изашао је први број нашега часописа,

асоцирајући ону општечовјечанску причу о „знаковима поред пута”. Десет

сљедећих година филолози су стварали ризницу Гимназије: збирку радова из

историјске и синхронијске лингвистике, ономастике, палеографије, семантике и,

није нескромно ако кажемо, студија и есеја инспирисаних дјелима умјетничке

књижевности из наставног програма, али и ван њега, те превода и препјева дјела

насталих на страним језицима који су се у њој изучавали, књижевних и позоришних

приказа и критика...

Када је уведен један, општи смјер, у Гимназији се ништа битно, заправо, није

промијенило – она је за све нас и сада „стање духа, а не само образовање по

одређеном наставном програму”. И зато „Знак” и даље траје. Као израз и потврда

истине да је прошлост увијек у садашњости, само треба пронаћи путоказе и мостове.

Отворите његове корице, и пођите на путовање... Упознајте гимназијалце

кроз литерарне и ликовне радове, откријте нашу тачку гледишта на различите теме

– поглед на свијет ове генерације. Стићи ћете даље него што сте могли и сањати...

Јер дух не познаје границе – сви гимназијалци знају...

Координаторке

Мала изложба ,,Знака“

Из учионице: У знаку Феникса (Тамара Никезић, IIл, шк. 2013/14. г.)

RIJEČ PRVAKA

„A DETE SE SMEŠILO I VOLELO KIŠU, I DOBRU LETNJU NOĆ, I DOBRO SVOJE

BURE”

Leđa mi kradu toplotu crnoj zemlji, miris utabane trave ulazi mi u pore i šavove. Neke

malene radosti mi stavljaju dlanove na oči. Magličaste slike bjeline kože u usporenom snimku

filmske rolne, eho zveketavih praskajućih osmijeha joj je muzika. Sumračasta pozadina koja

obećava zum na prelamanje pčelastih zraka sunca. Toliko sreće iza zatvorenih očiju, čitavi

svjetovi u zjenici kestenjastog oka. Zagolicam im dlanove milovanjem trepavica pa između

raširenih prstiju do mene doleluja miris kiše i prosutog vremena.

U kontrastu crnila noćnog neba blijedi

oblaci mi umiruju misli šapatom kiše.

Obavija me deža vu u epileptičnim

blicevima napuklih sjećanja, iz kojih curi

topla atmosfera.

Gubim se između mirisa zemlje i

neba, topim se u gomilicu nasmijane kože i

mokre kose. Ne sjećam se da sam ti

dozvolila da te ovoliko volim, kišo? Nebo

mi je namignulo rimom pljuska, ja sam mu

odbrusila plesom, omamljena vječnošću

trenutaka. Rez. Slika se sužava sa krajeva,

na sredini platna ostaje rupa koja čeka da

bude progutana. U ugasnuloj praznoj sali

ostaje mladi čovjek, koji prazno posmatra

platno, na ta(bure)u koji su mu dali da

sjedi… jer su sva mjesta bila zauzeta.

Milica Prelević, If

Mala izložba „Znaka“:

Aleksandra Gačević, IVf

ANALIZA PRIČE „KONJI“ („Rani Jadi“, Danilo Kiš)

Već sam početak priče kazuje dosta o stanju dječaka Andreasa (čije ime tek na kraju

saznajemo – eto koliko je bitno – a nije ni bitno iz prostog razloga što pisac – prozni pjesnik

Danilo Kiš, kroz prizmu svog pisanja o jednom liku, ujedno kazuje o stanju svih likova

(presjeka tog vremena i prostora) riječima: „... Dečak je zurio u oblake dima što su se vukli po

tavanici.“

Jasno je rečeno: dječak nije gledao, nego zurio, i tako se definiše njegov položaj i stanje

duha, što u ovom slučaju nipošto nije tupa odsutnost i utrnulost, nego jedan novi nivo

kreativnog stanja svijesti u teškim uslovima opstanka; no ti uslovi njemu nisu zagušujući i

kontradiktorni normalnom disanju i životu, nego su slojeviti i fascinantni u preplitanju, čak

imamo davanje osobina života slojevima dima, jer dok su se „vukli” i preplitali sa crnim

čađavim gredama, dodatni „lik” na prostoru tavanice je sjajna i gusta čađ koja sada ima svoj

sopstveni ritam i kretanje samo njoj znano... I sve tako dok se u pet rečenica prvog pasusa ne

zbije do sitnica tačan opis svakog gradivnog elementa prostorije u kojoj se dječak nalazi.

Dalje vidimo da su svi smireni – sa izoštrenim čulima. Po automatizmu dječak se

prebacuje na čulo mirisa. I opet slojevitost, temeljnost u detaljima koje dječak opaža. Vidi se da

nema panike, bojazni, primisli koje oslikavaju beznađe.

Ovdje nema gubljenja vremena na osjećajnost – ona je tu jaka, ali nema nijedne direktne

slike na tu temu. Sve je prekriveno realnošću, zadacima i pripremanjem na ono što sutra dolazi

u liku majora (ovdje se misli na smrt), no svi su znali da će Sultan i Bula da padnu. Svi su znali

da se to neće desiti bez patnje, svi su znali da će ih to topljenje, i prelazak na nivo sa otvorenim

emocijama oslabiti i dovesti u pitanje čak i njih same.

Oni zapravo ne žale energije da spasu konje od poniženja. Oni su tu ( konjušari, vojnici,

dječak) da urede da njihovi saputnici dostojanstveno odu na mjesto počinka. Zadržaće oblik kao

za života (Sultan uzima oblik svoga spomenika zahvaljujući njihovoj dosjetljivosti, a Bula

povijene glave tik uz njega,što svjedoči o ženskoj podređenosti u društvu).

Major i sama slika raporta pred njim jasno govori: major u bijesu, teško dišući, a njegovi

podređeni u snijegu do koljena, mirno čekajući da prođe i taj čas.

Tema ove priče je, površno gledano, siromaštvo, i smrt konja usljed istog, ali kada

zagledamo u tu slojevitost, jasno vidimo da je autor ovdje htio da prikaže ljudski strah od smrti,

prolaznost života, kao i mentalitet ljudi i karakteristike tadašnjeg doba.

Naracija je vrlo specifična, gdje su opisi kretnje likova dati indirektno, kroz kratke informacije

onoga što te likove okružuje.

U času primanja vijesti o Sultanovom izdisanju pisac navodi golo kretanje dječaka i

vojnika koji ostavlja posao koji je radio, ali opisom plamena uljanice daje nam do znanja ono

što se osjeća u vazduhu – preplašenost, jer ljudi bez konja su ljudi u još težim uslovima

opstanka: „Plamen uljanice zaleprša po štali ko preplašena bulja“.

Koncentracija Danila Kiša dok piše ovu priču, gotovo je jednaka koncentraciji jednog

haiku pjesnika. Prosto je nemoguće idući jedanput od početka razviti sve površi priče. Ova

zgusnuta priča ravna poeziji u prozi, ili samo poeziji, svjedoči koliko je za dječaka u ovoj priči

ono proživljeno istovremeno i odsanjano. Događaji su formirani i iskazivani upravo na onaj

način kako ih i sam pisac pamti, kroz mirise koji su na momente toliko jaki da ostavljaju ukus u

ustima (truli miris petroleja, svježi miris ilovače, kao tijesto, ali i život i osvježenje u mirisu

smole, miris štale kao informacija, ponovo i ponovo oslikavaju život, asocijacije na život, pa

makar to bilo i hvatanje za slamku). A inje nije led, nego igličasti kristal, čisto kao dio postavke

na pozornici života.

Pisac je i ovdje sažimanjem osjećanja i podizanjem iznad gudura realnosti na nivo na

kome sve klizi, opisao svoj svijet koji mu je pomogao da preživi, a nama istovremeno donio bez

bola veoma realne opise stvarnosti, vojnih procedura, uslova života u tamnici rata.

Da sam ovu priču pisala u lakšim uslovima, „ubila” bih čitaoca dok bih samo izašla iz

opisa okruženja, jer nisam vična sažimanju, u pisanju bi se osjetilo samosažaljenje i patetika, a

kod Danila Kiša toga nema.

Rečenica: „Ritnu konja cokulom u rebra“, dokazuje da je ratno vrijeme, vrijeme u kome

nema sažaljenja, jer čovjek sebi ne može dopustiti ranjivost, ali i vrijeme gdje ipak ljudi ostaju

ljudi i ne napuštaju dostojanstveno ponašanje i poštovanje svojih saputnika, pa makar oni bili i

konji. To je i Dingo znao.

Pored svih slika koje nam je Danilo Kiš naslikao i izložio, na kraju svega jasno je da je

poruka koju je pisac htio da iznese, kratko i jasno: „Takva su to vremena bila“.

Milena Ćuković, Ij

ANALIZA „PRIČЕ O PEČURKAMA“ („Rani jadi“, Danilo Kiš)

Priča je ispričana u trećem licu jednine i odmah ukazuje na to da je ovaj događaj ostavio

dubok ožiljak u piščevom sjećanju. Pripovjedač se udaljava od dječaka, kao da priča o nekom

drugom, jer želi izbjeći da ponovo osjeti bol već preživljenog trenutka.

Priča počinje dječakovim prostodušnim odgovorom na čuđenje odraslih: ,,Jednostavno,

ovde ih niko nije tražio.“

Ova rečenica oslikava dječji način gledanja na svijet oko sebe. Kod djeteta je istina

uvijek istina i ona je jednostavna. Takav je i život gledan očima djeteta. Kad bismo tako

razmišljali, nikad ne bismo bili povrijeđeni. Ono što čovjeka boli nije istina, već njen sudar sa

željama. Tada dolazi do razočaranja. Ono boli. Jedan trenutak, dječak, njegova majka i sestra,

postavili su svoju želju iznad istine (želja je bila da su gljive jestive, a istina da su otrovne). Na

toj želji su u trenu sagradili cijeli jedan novi srećni svijet. Iz sanjarenja ih je probudio gospodin

Horvat rekavši im da su gljive otrovne. Njihov srećni svijet razbio se u hiljadu oštrih komadića.

Svaki komadić zabijao im se u srce i šaptao da neće biti bolje, nikad, nikad bolje...

Da buđenje iz svijeta mašte bude još surovije, doprinijela je druga rečenica gospodina

Horvata: ,,Gospode, da nisam naišao na vreme, od ove bi čestite porodice ostao samo onaj ludi

otac!“

Ova rečenica nije morala biti napisana. Pisac je mogao sakriti u sjećanju, ali je ipak

napisao. Njom je izrazio ljutnju dječaka koji osjeća da je iznevjeren od oca koji se pred

problemima skrivao u ,,čaši“. Stalno pominjanje oca otkriva još nešto, nešto dublje i bolnije.

Govori da je ostalo mnogo toga što pisac nije stigao reći svom ocu. Nije stigao ni da mu

oprosti.

Nikola Petričević, Ih

GOGOLJEV „ŠINJEL”

Zvali su ga Ukrajinski slavuj. Otac je ruskog

romana. Bio je sanjar, propalica, mag i mađioničar,

genijalac i duševni bolesnik. Jadni profesor istorije i

vanvremenski i vanprostorni pisac. Riječ je o

Nikolaju Vasiljeviču Gogolju, autoru na koga niko

nije uticao, niti je mogao, a koji je uticao na mnoge.

Za sebe i svoje djelo je rekao da ne stvara iz

,,glave“, već samo priča šta vidi. Njegova deviza je

bila da treba ,,skupiti sve odvratno na jedno mjesto i

to ismijati“. Ruski književni kritičar Visarion

Grigorijevič Bjelinski (1811−1848) rekao je da se

čitalac smije dok čita Gogoljeva djela, a plače kad ih

pročita.

Pripovijetka Šinjel spada u red najznačajnijih

djela svjetske književnosti. Kroz nju Gogolj iznosi

oštru kritiku društvenih odnosa u tadašnjoj carskoj

Rusiji (ali i u svim drugim carevinama koje će dolaziti i

zanemarivati čovjeka kao jedinku u društvu) stavljajući se u položaj zaštitnika sitnih činovnika,

kojima je jedno vrijeme i sam pripadao. I to je ,,humani“ dio ovog djela – dići glas za ponižene i

uvrijeđene.

Međutim, upečatljiv je način gradnje same pripovijetke. Kroz priču nas vodi narator

kroz dva sloja nemotivisanog pripovijedanja:

Prvi sloj je komičan. Komičnost je postignuta intonacijom, igrom riječi i njihovim značenjem.

Samo ime Akakije Akakijevič zvuči kao nadimak i daje osobi koja ga nosi smiješnu nevažnost

u društvu, a prezime Bašmačkin je deminutiv i znači Cipelić. Ovom Gogoljevom

(gogoljevskom), naizgled naivnom i haotičnom igrom zvučnosti i značenja, postiže se dvostruki

efekat:

stvara se komična okolina anegdoti koju pripovijedanje gradi;

odvlači se pažnja čitaocu i oduzima mu se mogućnost da sam odlučuje šta je

važno, a šta ne.

Mala izložba „Znaka“

Drugi sloj pripovijedanja je patetična deklamacija. Pripovijedač prenaglašeno svečanim tonom

priča događaje koji sami po sebi nemaju toliki značaj:

,,...Kunicu nisu kupili zato što je zaista bila preskupa. Umesto nje izabraše mačju kožu,...“

Postojanje pripovjedača i česta upotreba rečenica koje donose neodređenost:

,, bio je to... teško je tačno utvrditi dan ...“,

,,...A ko će znati je li to pomislio...“ .

Stvara se iluzija da se radi o stvarnom događaju prepričanom u familijarnom, neformalnom

okruženju. Ovo je još jedna piščeva igra kojom čitaoca uvlači u samu radnju i daje mu

obavezujuće pravo da sudjeluje i procjenjuje:

,, Kako je tu noć proveo, prepustićemo neka prosude oni koji su u stanju da se užive u tuđu

muku.“

Slojevi pripovijedanja se stalno isprepleću i preuzimaju gradnju kompozicije. Siže ima

samo spoljni značaj i sam po sebi je statičan. Dinamiku, takođe, donosi konstrukcija

pripovijedanja.

Tema pripovijetke je šinjel. Šinjel kao osnovni književni motiv nosi u sebi

protivrječnost, sukob pojedinca i društva i apsurd skrivanja iza maski.

Junak pripovijetke je smijeh. U jednom trenutku on će se pretvoriti u bolnu

izobličenu grimasu i suze. A glavni lik je tipičan Gogoljev pošljak (pošljak – običan, plitak,

otrcan), čovjek bez ličnosti, ambicija i lika, gotovo karikatura, suvišni lik koji životari na samim

ivicama ljudske zajednice. Sam, neuklopljiv, nevidljiv, nebitan, zamjenljiv, nezanimljiv.

To je Akakije Akakijevič, čovjek koji žudi za ljudima, a boji se čovjeka. On nije idiot, mada

površnim čitanjem tako izgleda. Oko svog svijeta on je izgradio zidine. Unutar tih zidina život

se odvija po njegovim pravilima i on se jedino tu osjeća sigurno. Šinjel je njegov most, njegova

karta za ulazak u spoljnji svijet. Šinjel daje oblik njegovom nevidljivom postojanju. Nestankom

šinjela srušio se i svijet Akakija Akakijeviča baš u trenutku kad je bio spreman da ga otvori i

dozvoli drugima da uđu u njega. Smrt glavnog lika logičan je slijed događaja.

A onda, na kraju, još jedna piščeva igra. Grandiozni fantastični kraj. Iz sfere realnog,

vjerovatnog, prebacuje težište u nerealno, neočekivano i imaginarno. Ovaj nagli obrt još jednom

daje notu komičnog i ostavlja nas ismijane od ismijanog Akakija Akakijeviča.

Nikolina Petričević, Ih

VJEČNE TEME...

Epohe se mijenjaju,

licemjerje ostaje

Lice se može otkriti, pokriti i sakriti.

Šta lice može da primi? Poljubac, šamar, udarac, mio dodir...

Šta se na licu vidi? Sreća, radost, tuga, osmijeh istinski, ali i

vještački, bol, usamljenost... Svaka bora oslikava jedan period

života. Lice je svačija autobiografija, i na njemu se vidi sve.

L

Može biti bolna, netačna, gruba, nepravedna, lažna. Često se

izgovara iz koristoljublja i postaje laž. Ponekada je mala

granica između laži i istine.

Laž joj uvijek kontrira i, nažalost, nerijetko pobjeđuje i

preovladava, ali istina uvijek nađe pravi put.

I

Postoje različita: Rimsko carstvo; carstvo ljubavi, ljepote;

Božje carstvo nad nama; carstvo laži; prevare; carstvo

tvrdičluka sa Harpagonom; carstvo komedije; carstvo

licemjerja sa Tartifom; carstvo jada i bola sa Mirijam;

Gilgamešovo carstvo želja za besmrtnošću; carstvo tragedije sa

Romeom i Julijom; Antigonino carstvo hrabrosti i borbe. Ima

carstava u kojima vlada demokratija, ili tiranija. Sva carstva

propadaju.

C

Da! To je ono kad čujem: „Ja, ja, samo ja, niko drugi osim

mene.”

E Zašto su ljudi stvorili masku? Venecijanska maska, pozorišna

maska, karnevalska maska. Šta su htjeli prikriti? Moć, slabost,

bol, tugu... i svi su je nosili, a kroz istoriju maske su padale. M

Sara Stijović, IIj,

šk. 2013/14. g.

Danilo Kiš: „Rani jadi”

Viktor Igo: „Jadnici”

Antologija tužbalica: „Polje jadikovo”

Gete: „Jadi mladog Vertera”

Emir Kusturica: „Sto jada”

J

Da li ćemo mi ičim doprinijeti da se ova epoha dobro završi? E

R Religija je moć, vjerovanje, prosvjećenje... Iza religije se

možemo prikriti, iskoristiti je, zloupotrijebiti, pa je Tartif

oličenje religijske hipokrizije.

Malo, čisto, iskreno, osjetljivo, nevino, neukaljano, a uvijek

žrtvovano, jagnje.

J Nauka o moralu. Zadatak etike nije samo da ukaže na sva

različita gledanja ljudi, nego i da izvrši vrednosnu ocjenu i da

ukaže na prave i istinske vrijednosti. E

Mala izložba

„Znaka“:

Sara Jolić, IVl

БОЈЕ, МИРИСИ И ЗВУЦИ... ДЈЕТИЊСТВА

Излазим из куће са лоптом у руци. Нова је, има топли воњ старих патика са којим

дијели исту кесу. Излазим из стана пазећи да на свакој трећој степеници лупнем ногом

како бих бат стопала усагласио са меким брујањем мотора на улици.

На изласку из зграде запахну ме бјеличасти дах хљеба из пекаре. Трчим до

полигона за игру. Сунце нетремице жари моју свијетлу пут. Уморан, сједнем да одморим

на врелом плочнику поред игралишта.

Одједанпут ми више није до игре. Размишљам о производњи фудбалских лопти у

Пакистану. Па о дединој причи о чулном систему.

Широм отворам очи и ноздрве, ћулим уши и упијам сваки шум, бљесак, мирис…

попут халапљивог сунђера. Јесењи вјетар у свом јуришу немилосрдно кида бронзано

лишће које се размазује по мрким локвама и спаја са дјечјом циком. Од игре неће бити

ништа! Охола прашина, која се од јуче задржала испод борова, диже се испод мелодичног

звука стопала. Лепет крила јури ка мојим ушима.

Хармонична слика истовремено мирише на мекане борове иглице и испушта

опојни звук, који ме спречава да устанем и прикључим се дјеци.

И данас оживи када се приближим омиљеном полигону за игру.

Алекса Вујошевић, IIIx

***

Моја дуга размишљања се често заврше благим осмијехом чежње за повратком у

прошлост. Живот тече и времена се мијењају, али ум, срећом, увијек може да послужи

као времеплов.

Сјећам се свог дјетињства. Невиног доба, пуног весеља, игре и љубави. Што сам

старији, чини ми се све љепше од садашњице, безбрижно и топло.

Сјетим се празника и њихове величине. Мајчиних јела, направљених с пуно

љубави и посвећености. Ситних послова што ми је отац увијек задавао. Његовог, у мојим

очима, најелегантнијег и најбољег кошења траве. Бакиних кифлица с домаћим џемом и

њеног најснажнијег загрљаја у кухињи, гдје нас је увијек дочекивала.

А сад − ништа. Блиједи полако овај осјећај у позадини данашње агоније и обавеза.

Свијет врви од озбиљних људи и ја се полако, против своје воље, претварам у њих.

Ставим понекад своју стару вунену зимску капу са детаљима из цртаних филмова.

Људи ме гледају чудно, али некa их. То је моја повратна карта за дјетињство!

Душан Јањић, IIIx

РЕКВИЈЕМ ЗА САН

„Љубичаста ујутру, плава поподне, наранџаста увече. То су моја три оброка. А

зелена у току ноћи. Баш тако. Један, два, три, четири.“

То је распоред таблета за мршављење Саре Голдфарб. Овим ритмом, увући ће

своје млитаво тијело у црвену хаљину за тачно десет дана. Офарбаће своју косу у црвену

са наранџастим одсјајем и потамниће наборану кожу. Због чега? Па како не знате! Она је

звијезда телевизијског шоуа.

На примјеру Саре, једне од главних јунакиња америчке филмске драме „Реквијем

за сан“, редитељ Дарен Аронофски приказује зависност у својој разноврсности. Темом се

не бави површно, већ упливава дубоко у психу ликова, нераскидиво преплићући мотиве и

посљедице њихових поступака. Наводи нас на преиспитивање веза стварности и свијета

који стварамо мрсећи сопствено клупко мисли. Тјера нас да се запитамо које је боје наша

пилула.

*

Дођеш кући из школе. Имаш проблеме просјечног тинејџера: неважне, јер никоме,

осим теби, нису велики. Уморан си. Углавном и нервозан. Тражиш неку врсту одмора. Не

можеш да спаваш, ниси баш толико уморан. Желиш да забавиш мозак, скренеш мисли,

орасположиш се, развеселиш, опустиш. Сви ми имамо ублаживаче бола, били они у

никотинском диму или плавим очима. Нервозно трагаш за својом дневном дозом.

Укључујеш ТВ. Гледаш насумично одабрану емисију о заласцима Сунца на

Марсу. На екрану се смјењују слике планета праћене монотоним гласом који декламује

чињенице. Плави. Заласци Сунца на Марсу су плави. Махинално обликујеш ову

информацију. Желиш да она буде корисна. Желиш да дођеш у прилику да је употријебиш

и изазовеш сјај дивљења у очима онога над којим желиш да успоставиш супериорност.

Чезнеш да, простим информацијама, саговорника потчиниш себи.

На другом каналу је филм. У првих пар минута распознајеш елементе класичне

холивудске продукције. Америчко друштво, незадовољно проблемима који се протежу у

распону од сломљеног нокта до недостатка новца за нове ципеле. Она је вјероватно

стидљива и заљубљена у најљепшег момка у школи, који је не примјећује, заузет

напудерисаним плавушама. Он, кроз низ неочекиваних догађаја, доживљава

просвјетљење и схвата да је све оно за чиме је трагао било баш у тој дјевојци. Упознају

се, изађу, пољубе се и кроз пар година и вјенчају. У стварности, ако му је и потребно

мање од четири мјесеца да мало дуже посматра вољену, сви његови снови о љубави на

први поглед падају у воду простим криком „манијак!“ уплашене дјевојке.

Прескачеш пар програма и долазиш до жељеног: музичког. Из цијеле површине

телевизора бљешти кич. Гомила музичара који свирају украдену грчку мелодију кружи

око пјевачице чија хаљина не покрива ни половину тијела. Пјева о љубави. Можда не као

француски пјесници модерне, али, ко зна! И Буковски је био забрањен!

Уљуљкан у гласну музику и крештав глас, налазиш свој мир. Кроз јефтине стихове

бјежиш из стварности. Склупчан попут фетуса, затвореним очима уништаваш свијет чији

дио мораш бити.

Можда чак и волиш да читаш. Можда уживаш у проучавању драгуља седме

умјетности. Можда желиш да погледаш нову представу. Можда те занима изложба слика

у локалној галерији. Али, ти тражиш забаву, тражиш одмор за свој ум, не схватајући да га

тиме спутаваш.

А можда ниси заинтересован ни за шта, јер ништа ниси пробао. Не смијеш да

напустиш просјечност. Она те дефинише. Плашиш се да преиспиташ став, тачку

гледишта, ципеле којима шапућеш плочницима јер не желиш да обесмислиш све што си

радио прије могуће промјене. Бојиш се осјећаја промашености. Прогони те мисао да

универзална истина не постоји и да сам ствараш све што те окружује. Прогони те страх

од моћи тебе самога.

Ивана Даковић, IIIх

РОМАНТИЗАМ... НА НАШ НАЧИН

АЛЕКО – МОЈ ПРИЈАТЕЉ

Имао сам једног доброг пријатеља, Алеко се звао. Упознали смо се као младићи на

једној дворској забави. Изгледао је као нормалан човјек нашег времена, али је увијек

дјеловао узнемирен и узрујан на сличним забавама, иако се кретао у високом друштву.

Никад није подносио разговоре о политици, за разлику од нас осталих. Сви смо га

са чуђењем посматрали и, наравно, кад оде, оговарали га и коментарисали како није

достојан свог друштвеног статуса. А онда је Алеко све рјеђе посјећивао наше скупове,

све док није у потпуности престао. Био сам забринут, јер смо били добри другови, упркос

његовој затворености. Прошло је неколико мјесеци откад је Алеко последњи пут виђен на

путу ка степи, како су ми рекли локални сељаци. Питао сам се данима шта би он могао да

ради у степи. Знао сам за неке Цигане, који, с времена на вријеме, тамо бораве и дошао до

закључка да је Алеко можда отет, јер Цигани су такви. Све би урадили за неку сићу.

Ипак, од сељака сам чуо да је сам ишао ка степи, и да је изгледао опремљен за дуго

путовање. То је сасвим личило на Алека, јер би он радије био сам и изгубљен у степи

него са друштвом у топлој балској сали.

Нисам знао шта да мислим. Био сам свјестан Алековог слободарског духа, и тако

се присјетих једног ранијег догађаја. Наиме, ишли смо ког Великог руског кнеза на, што

би Алеко рекао, „бесмислено картање и наклапање о небитним стварима“. Не само што је

тако размишљао већ је неколико пута у јавности то и рекао − како су реакције биле

бурне! Усред партије, устао је − и отишао у шетњу по природи. А напољу је било минус

тридесет степени! И управо због тога сада нисам баш сигуран да су га Цигани отели, иако

немам бољу претпоставку.

Јер, три мјесеца је превише за разгледање, чак и за Алека...

Филип Вуковић, IIх,

шк. 2013/14. г.

ОЛГА − МОЈ ПРИЈАТЕЉ

Вир сјећања у мом уму. У сали сам препуној људи. Примјећујем дјевојку дуге плаве

косе и крупних очију. Изузетну, иако не знам да кажем због чега... Прилазим јој и

започињем разговор. Дошла је у Москву у посјету рођаку.

Ново сјећање. Провели смо толико времена заједно. А она одлази. Обећава да ћемо се

поново видјети. Пролазе мјесеци, од ње ни трага ни гласа. Стално размишљам о њеним

плавим очима.

Стиже и писмо... Од ње је. Зове ме на прославу имендана своје сестре. Узбуђење у

мени расте док нестрпљиво ишчекујем наш поновни сусрет. Након напорног путовања,

напокон стижем у провинцију. Испред куће ме чека она. Љепша је него раније. Води ме у

шетњу. Причамо. Узгред помиње да је вјерена, али да га не воли. Посматрам је у

невјерици. Чекам да каже да се шали, чекам њен смијех на моју лаковјерност. Али, њен

озбиљан израз лица руши све моје снове. Чујем себе како говорим да ћу све ријешити, а

не знам како.

Враћамо се на прославу. Зар је и Евгеније овдје? Мој стари пријатељ! Једном сам му

платио коцкарски дуг, па сам сада сигуран да ће ми помоћи. Он никоме не остаје дужан.

Шта ради овдје? Зашто је напустио град? Прича ми о свом стрицу, насљедству и животу

на селу. Зачуђен сам, али му вјерујем. Објашњавам му своју ситуацију. Тјеши ме,

говорећи да ће све бити ријешено до сјутра. Одлази и зове Олгу на плес. Схватам његов

план док му Ленски увријеђено прилази и изазива га на двобој. Евгеније пристаје. Зар ће

ризиковати сопствени живот за Олгу и мене?

Не спавам цијелу ноћ. Молим се за срећан крај. Остајем на Оњегиновом имању. Он

се појављује тек касно увече. Није морао ништа да ми каже, већ сам знао све. Ленски је

мртав.

Прошле су године... Оженио сам дјевојку плавих очију. Живимо у Москви. Њена

сестра се удала за генерала, а Евгенија нисам видио од кобне ноћи.

Кажу да је човјек само једном срећан. Мени је живот пружио још једну шансу, и нећу

је прокоцкати.

Никола Ковачевић, IIx,

шк. 2013/14. г.

„KO ĆE LUDI VJETAR ZAUZDATI

KO L' PUČINI ZABRANIT KIPJETI,

KO L' GRANICU ŽELJE NAZNAČITI”

Vjerujem. Samo ne gradim sebi

sklonište u zavjetrini. Bar još uvijek ne. Dok

traju ovi kratki dani kada se ničega ne bojim.

Postaviti beskonačno mnogo možda suvišnih

pitanja. Pustiti misli u nepreglednu gužvu na

karnevalu istina i laži pod gotovo istim

maskama.

Zalutali putnici u brujanju stotina prošlih vjekova. Pjevajući, oni se nadaju da će sresti u

liku nečeg sasvim poznatog ono veliko, neotkriveno čudo za kojim čeznu. Zbog kog su i pošli

na put. Zbog njega su razderali tabane i pocijepali košulje penjući se ka vrhovima podivljalih

brda, do oblaka, do Velike Tajne. I onda su stajali satima na vjetru, na snijegu, pod tupim

udarima vremena koje prolazi. Zbog čuda. Zbog svjetlosti. Zar je nisu time već zaslužili?

I ovdje, na našem kamenu koji je valjda jedino što osjećamo da nam pripada, blistala je

jedna misao snažno i čisto kao vječnost i Sunce. Jedna misao koju nikako da već jednom

pogledamo svi zajedno onako kako ona to zaslužuje. Zar ne znate da nam je to dužnost!

Luča je ono čega ste se predugo plašili. Mnogi još uvijek zatvaraju oči i spuštaju pokisla

krila. Ali za to je već kasno jer jedino prema svjetlosti još može da se ide. Nju smijemo, nju

moramo da želimo. I dok tražim, slušam zvuk i pitam se još uvijek...

Ima li toga dana već jednom? Treba li da se nada ili plaši „čovjek bačen na burnu

brežinu” sa idejom vječnosti i paničnim, ludim strahom od kraja tog trenutka koji naziva

životom, prema kome se mjere sva svitanja koja će doći i svi sutoni koji su već potonuli? Smrt

je svuda. Ali i toliko iskri koje se ne gase, već žive, sve od iste svjetlosti i vječne vatre koja ih je

rodila. Sve u pokretu i treptaju i promjeni...

Nevena Petrović, IVb,

šk. 2013/2014. g.

Mala izložba „Znaka“: Milica Rahović, IVf

У СВИЈЕТУ РЕАЛИЗМА...

ЧИТАЈУЋИ РЕАЛИСТЕ...

Пловидба океаном књижевности се наставља. У протекле двије године начињен је

брод довољно велики за капетана, професорицу матерњег језика, и посаду, одјељење IIIх.

Повремено смо пристајали у теоријске луке, увећавали бродске залихе, губили чланове

посаде, да бисмо коначно упловили у море реализма.

У реализму, стилском правцу тридесетих година деветнаестог вијека, стварност се

настоји приказати онаквом каква јесте, без страсти, емоција, објективно. Списак

изванредних дјела која су настала у периоду владавине реализма је прилично дуг, а на

самом врху је ,,зацементиран” Толстојев роман ,,Ана Карењина”, у чијој луци смо веома

дуго били усидрени.

Ана Карењина, најотмјенија жена књижевности, закорачила је преко граница

дозвољеног. Тај корак претворио је њену мирну свакодневицу у праву драму. Прсти

гријеха, дирајући струне савјести, одсвирали су мелодију Аниног живота, мелодију која

путује кроз вријеме подсјећајући на неуспјелу борбу храбре и одлучне жене да пронађе

своју срећу. А излет у забрањено изазвао је један поглед, којим је јунак њеног свијета

ступио на позорницу њене душе, и заувијек измијенио улоге. Закорачивши стазом са које

није било повратка, планирали су да је испуне љубављу и срећом. Баш када су очекивали

да ће на крилима емоција узлетјети у висине, гдје им нико не би могао прекинути лет,

стаза је за њих припремила јаму, која их је одвела у поноре трагедије.

Судбина Ане Карењине намеће многа питања на која су и реалисти након Толстоја

покушавали да дају одговоре. Да ли је могуће пронаћи апсолутну срећу? Да ли је могуће

пронаћи праву љубав? Да ли је човјекова жеља за савршенством неостварива? Права

суштина постојања човјека не може се открити на површини.

Капетан подиже сидро док се посада укрцава. Узбуђеност, због осталих лука које

тек треба посјетити, и оптимизам покрећу овај брод. С намјером да избјегне судбину

Рембоовог ,,Пијаног брода”, капетан повремено успорава кретање, али не губи вјеру у

своју вјерну посаду.

Урош Бошковић, III x

***

Иако је прошло скоро двије стотине година од њеног настанка, теме реалистичке

књижевности блиске су данашњим читаоцима.

Толстојева „Ана Карењина“ и Балзаков „Чича Горио“ доносе слику друштва 19.

вијека. Људи су себични, и урадили би све да задовоље своје потребе. Учиниће све да

пронађу своју срећу, па чак и ако су због тога принуђени да униште животе својих

најрођенијих.

Ана Карењина је жртвовала срећу своје дјеце. Прекршила је друштвена правила да

би била са Вронским, а знала је какве су посљедице. На крају је завршила трагично. Није

пронашла срећу јер је смисао живота тражила у погрешним стварима. Да би човјек био

срећан, људи око њега морају бити срећни, а Ана то људима који је окружују није

допустила.

Балзаков „Чича Горио“ показује да новац влада свима. Иако сам то знао, нисам ни

претпоставио да људи због новца могу учинити чак и оне ствари које нас више не чине

људима. Трагичан расплет у оба романа доказује да живот није амерички филм у којем се

све завршава срећно. Живот је суров, и увијек је био. Задаје најтеже ударце.

Поврђује то и син Благоја казанџије из приповијетке „Све ће то народ позлатити“.

Она је у мени изазвала најснажније емоције јер је у њој приказано страдање мог народа,

које је трајало вјековима, и које и даље траје. Казанџијин син је, бранећи отаџбину,

изгубио ногу и руку а са тим и обичан живот. Постао је богаљ који зависи од добре воље

људи. А људи заборављају, чак и оно што не би смјели.

Живот је суров и тежак и, колико год да смо јаки, он ће нас потући до кољена. Али

битно је да устанемо сваки пут кад паднемо, и да никад не губимо вјеру. Смисао

живота је да чинимо добро другима, јер само тако можемо бити срећни. Морамо

остати људи, какве год да су посљедице. Јер чак и када изгледа да смо приморани да

учинимо нешто лоше другима, избор постоји!

Никола Ковачевић, III х

***

Питање човјековог права на срећу налазимо у свим књижевним епохама, од

антике до данас. Један од најзначајнијих реалиста, Лав Николајевич Толстој, кроз лик

Ане Карењине трага за срећом окованом нормама руског друштва 19. вијека.

Црна чипкана хаљина, цвијет дан и ноћ и самовољни прамен косе, већ на први

поглед одвајају јунакињу романа од остатка аристократског друштва. Жена без кринке

постаје предмет дивљења мушкараца, док код младих дјевојака изазива презир. Другачија

од средине, постаје жртва затворених умова и успостављених правила. Љубав је нагони

да жртвује сопствену породицу, положај у друштву и предодреди судбину своје дјеце.

Има ли права да у потрази за сопственом срећом угрози срећу других? Серјожа и Ана су

жртве своје мајке. Каква је будућност друштва изграђеног од личности у које израстају

Анина дјеца?

Са друге стране, у француском друштву 19.

вијека, гдје новац управља свим, Чича Горио

жртвује своју срећу зарад среће својих кћери.

Некадашњи фабрикант прихвата и биједни

живот у Пансиону „Вокер” ако ће му то

омогућити тајну и привидну љубав Анастасије

и Делфине. Али оне му је не узвраћају. Кад

изгуби сав новац, његових кћери нема! Чича

Горио сахрањују студенти и слуге. Да ли су

његове кћери биле вриједне жртве?

Сукоб човјека и оног што средина одређује

као правилно вјечан је. У борби против себе,

нема побједника! Ако човјек дозволи да га

друштво барем мало исквари, излаз су

лицемјерје и лаж. У супротном, једини спас

нуде шине воза.

Нина Благојевић, IIIx

Мала изложба

„Знака“: Филип

Мишуровић, IVј

МОДЕРНА КЊИЖЕВНОСТ КАО ИЗАЗОВ... И ИНСПИРАЦИЈА

А ОНДА, ЧЕХОВ!

Живот је само долина патње и бола, речено је у Библији. „Ах, уберите дан! Живите

сваки као да вам је посљедњи“, побунише се људи у 15. и 16. вијеку. Али шта ако

пропустите „бербу“ и проживите свој вијек узалудно? Без бриге, одморићете се, поручје

вам руски модерниста Чехов. Као Рембо друштво, Чехов је одбацио устаљене норме у

писању драме и створио драму атмосфере – „Ујка Вању“. Заборавите срећни крај и

побједу љубави над свим! Не очекујте трагичну смрт неког јунака и не помишљајте да

ћете читати о великим јуначким подвизима! Али се спремите за суочавање са људском

промашеношћу, дешифровање осјећања и жеља кроз сценске реквизите и паузе!

Гануће вас Ујка Вањина готово дјечја заљубљеност у Јелену. А са својих четрдесет и

седам година, Ујка Вања нема жену, схвата да је узалудно потрошио вријеме радећи за

Серебрјакова и толико је промашен да је и његов хитац из пиштоља осуђен да не погоди

мету. Пожељећете да загрлите младу Соњу, кажете јој да није толико ружна као што сви

мисле и да заборави већ једном доктора Астрова, који је не примјећује. Али само ћете

читати о њеној патњи и болу, гдје, на крају, јадница, увјерава себе да ипак постоји нада, и

да ће се некад напокон одморити. А шта рећи о Јелени? Млада жена, удата за чангризавог

старца, свјесна своје љепоте као и тога да изазива само пуку страст, али не и љубав.

Троши свој вијек бивајући увијек само епизодно лице. Чак је и човјек који унутрашњу

љепоту сматра најбитнијом, морао примијетити Јелену. Он пошумљава голети,

неизмјерно је талентован, али околина га спутава те он, Астров, утапа своју промашеност

у алкохолу. Баналност њихових живота истаћи ће вам истовремено лупање чувара и

мелодија гитаре, а жељу за узбуђењем и топлином стара карта Африке у кабинету.

Овим завршавам само један у низу задатака из матерњег језика које ћете прегледати,

али не брините, професорице, одморићемо се!

Анђела Перовић, IIIх

ПСИХОЛОШКИ ПЛАН У ЧЕХОВЉЕВОЈ ДРАМИ „УЈКА ВАЊА“

Лирску драму „Ујка Вања“ одликује одсуство спољашњих сукоба. Наизглед

идилична слика породице крије осјећање промашености унутар сваког лика.

Избјегавајући традиционални сиже и расплет, Чехов хвата књижевност за гриву и јаше

неутабаном стазом. Не савија и не тањи нити живота. Реалистички приказује друштво,

његову биједу и заосталост кроз исказе ликова.

Серебрјаковљев долазак на имање разбија монотоност живота на селу. Војницки

већ на самом почетку изражава нетрпељивост према зету, који својим неуспјехом

одузима смисао Ујка Вањином животу. Двадесет пет година проживљених узалуд!

Промашеност обузима чак и Јелену, чијој се љепоти сви диве. Признаје Соњи да је

свјесна своје епизодности и чињеницу да је њен брак несрећан. Соња је тјеши, иако

љубоморна на пажњу коју Астров Јелени посвећује. Бесмисао њеног живота произлази из

несрећне заљубљености у доктора, који је не примјећује. Заокупљен сопственим

незадовољством, он бјежи из стварности уз помоћ алкохола, а мисао о мртвом пацијенту

потискује опсесијом о шумарству.

Ликови се бране ћутањем, означеним паузама. Ове празнине у њиховим репликама

прекидају занесеност и означавају урањање у баналну свакодневицу. Сви желе промјену,

а ипак нико ништа не чини. Чак и када опали пиштољ, све остаје исто! То је само још

један од промашаја у Ујка Вањином животу. Серебрјаковљевим одласком, поново се

успоставља ред и привидно се све враћа на старо. Посљедња Соњина реплика праћена је

тихим звуком гитаре. Чини се да нада заиста постоји, да након напорног рада наступа

одмор. Илузију прекида лупа ноћног чувара!

„Одморићемо се.“ Па зар се у овој изјави крије смисао наших живота?

Преживљавање, чекање одмора и гушење тихе стрепње да га неће бити. Зар није боље

окренути тужне очи ка свјетлости, и испунити смрт свим жарким сунцима овога свијета!

Нина Благојевић, IIIx

Мала изложба „Знака“:

Алекса Вујошевић, IVл

ИЗМЕЂУ ЈЕЗИЧКЕ ЗАОКРУЖЕНОСТИ И САДРЖАЈНЕ ЛАБАВОСТИ

МОДЕРНЕ ЕВРОПСКЕ ПОЕЗИЈЕ

Језик је настао као средство комуникације. Његова основна функција је

споразумијевања. Постоји много језика, па је немогуће познавати сваки од њих. А шта

ако не схватимо необичан спој ријечи сопственог језика?

Европски пјесници модернизма теже нејасноћи и скривеним значењима. Директно

нам дају до знања да је предуслов схватања њихове поезије отвореност ума. Читалац не

смије да се пита која се срвха пјесме која одзвања његовим мислима. У модернизму,

умјетност постоји себе ради. Пијани брод не лута плаветнилом океана да би нама открио

неки виши циљ. Албатрос и лабуд жуде за слободом јер је она дио њихове природе. А низ

боја, мириса и звука у Бодлеровим „Сагласјима“ постоји да бисмо га осјетили. Естетска

функција језика узима превласт над комуникацијском. Стихови „Стрвине“ не

објашњавају анатомију човјека, они нас шчепају за руку и воде кроз испарења једног

леша, дозвољавајући црвима да миле нашим рукама. Оно што чујемо читајући пјесму, не

анализирамо, већ осјећамо. У друштву „Мјесечине“ чујемо лаки ход кринки по

пространствима душе, док замишљамо спој воде и свјетлости Мјесеца.

Карактеристично другачија од остатка поезије, модерна се посвећује читаоцима.

Дјела имају улогу огледала, приказујући читаоцу скривене дјелове његовог бића. Можда

је баш то главни разлог што су понекад забрањивана.

Ивана Даковић, IIIx

Мала изложба „Знака“:

Јана Марјановић, IVф

,,КАО СМРТ СУ ВЕРНЕ ЉУБАВИ БЕЗ НАДЕ’' (Ј. ДУЧИЋ)

Читала сам о себи прегршт пута, тема сам свакојаким дјелима од како је свијета и

вијека. Ја стојим у кутку и све посматрам. Вријеме пролази, али ја сам вјечна.

Наслућујете ли ко сам? Да, зовем се Љубав. Али, то је само ријеч којом ме називају, често

је злоупотребљавајући... Желим да се мом имену врати суштина!

Док је живио господин Дучић... Пардон, извините ме, хоћу рећи док је био међу

смртницима (јер, јел' те, он још увијек живи), он ме је препознао и написао предивних

пјесама о мени. На примјер, у ,,Песми жени” диви се жени која није стварна, која је

продукт његовог ума. Он је искрено воли и пјева о својој љубави. Да, добро сте чули, та

жена не постоји! Е, то је права љубав! И као што сунцокрети у Сунцу виде свој идеал

којем теже, он види идеал у тој жени. И као што сунцокрети никада неће досегнути свој

идеал, ни лирски субјекат никада неће пронаћи своју жену у материјализованом свијету...

Сад сам се сјетила! Бијаше једном онај заљубљени пар, Ромео и Јулија. Није било

наде да се остварим између њих двоје док су били још на Земљи. Знала сам ја то од

почетка... Зато сам их послала оној познаници што се Смрт зове, и сада уживају у чарима

вјечности.

Бијаше онда живјела у Русији и она жена, Карењина. Ех, да је само знала да ће

бити најсрећнија ако никада не пође са Вронским, ако он остане само њена слатка

илузија. Него, касно је то схватила, под точковима воза... И њен познаник Љевин...

Највећу је срећу и усхићење осјећао прије него што је стао пред олтар са Кити... Ех...

Ох, кад бисте само знали, ви обични људи, да ми је најбоља другарица Илузија и

да ћу се појавити једино онда када ваше биће призове њу... Јер ја бјежим од окова које

ми ставља стварни свијет... Постојим и чиста сам само у вашим главама, само онда кад

нема услова за моје остварење!

Ксенија Зечевић, IIIj

ЈОВАН ДУЧИЋ: „СЕЛО”

Тишина, опојан мирис траве и свијетла игра мјесечине струје ваздухом. Сан

дозива природу у своје одаје док облаци путују по бескрајном плавом кругу. У оваквој

ноћи, обичан човјек налази спокој.

Томе и служе лирске пјесме испреплетане дескриптивним и мисаоним

елементима, зар не? Показују да, чак и у савршеној ноћи, постоји врх јада са којих полако

силази сан. Романтичан призвук сонета, давно усађен поезијом обмотаном локнама

непознате дјевојке, нестао би када не би постојао туђи врт. Чији? Као и код већине дјела

модерне поезије, одговор на питање даје машта читаоца. Атмосфера се ствара низањем

мотива из природе. Небо, градацијом обојено у плаво, а затим у љубичасто, да би на

њему коначно бљеснуло сунце, сугерише пролазност. Не само ове ноћи већ сваке.

Стихови у александринцу својим уједначеним и спорим ритмом уљуљкују читаоца,

ређајући слике умирене природе. Контраст прве три и посљедње строфе чини сунце које

израња из мора, нарушавајући мир. Понављањем мотива грања и његове игре са мјесецом

и сунцем, заокружује се пјесничка слика. У зору, јади излазе „као црне змије на своје

сунчање“. Да ли птице својим бијелим крилима парају плаветнило? Можда се, баш у том

трену, буде успаване руже из врта који припада оној која је ткана само од привиђења. Да

ли зором из лирског субјекта излазе емоције, страхови, јади и жеље које је, кроз ноћ,

успављивао?

У сопственој коначности,

сами смо. Остављени на милост и

немилост трња ружа из врта бића

коме се обраћамо пјесмом.

Боримо се са својом сјенком, која

нас прати и у најтамнијим

ноћима, чекајући зору.

Ивана Даковић, IIIх

,,СВЕ ШТО НЕ ГЛЕДА У ВИСИНЕ,

И НИЈЕ ЈЕДНОМ ЗАСИЈАЛО...”

Људски живот је пролазан као и све остало,

али већина није тога свјесна, јер да јесте, не би га

траћила на неважне ствари.

Људи још од свог постанка траже одговор

на најважније питање, а то је питање смисла

живота. Сви имамо своје идеале и стремимо неком

циљу. Многи од нас маштају о добро плаћеном

послу, пространој кући и складној породици. Али,

као и увијек у животу, настају проблеми. Мањи

или већи, лако нас могу пореметити.

Уз то, медији пропагирају се лоше

вриједности и диктирају стил живота широким

народном масама, јер већина људи не размишља

својом главом и не укључује свој мозак често.

Њима је најважније задовољење основних

физиолошких нагона, материјална обезбијеђеност

и јефтина забава.

Истинска, страствена и узвишена љубав је

углавном предмет исмијавања, док се права

умјетност сматра превазиђеном. Већина данашњих

„умјетника” су естрадне звијезде, чија музика

тешко да може имати везе са умјетношћу.

Ипак, управо у искреној љубави и

умјетности можемо наћи одговор на своје

најважније питање. Љубав постоји одувијек, и

људи су бића створена да воле. Она не познаје

границе, и мијења људе. Треба вољети, иако љубав

може донијети велике боли и патње, јер она једина Мала изложба „Знака“:

Марија Радовић, IVл

остаје након нас. А умјетност је та која љубав чини вјечном.

И зато човјек окренут љубави, попут сунцокрета окренутог сунцу, има разлог да

живи, и да на свом крају умре − спокојно.

Немања Кнежевић, IIIх

***

Ново јутро, нови дан, али, у глави, као и обично, мисли о њој играју коло.

Погледам у небо, и на једном облаку у облику срца, видим себе у њеном загрљају,

насмијаног. Узвраћам лажним осмијехом. Да ми је да могу скупити храбрости да јој

откријем своја осјећања!

Након уобичајених јутарњих егзибиција, крећем у школу. На капији ме чека она,

сапутница са облака, у новој црној хаљини, црној као постеља у којој спава моја

храброст. Да ли је дошао тренутак да јој опишем своје снове, мисли, осјећања, у којима

не постоји нико осим ње? Посматрам је из даљине. Иако је окружена многим дјевојкама,

она се истиче у гужви као тек процвјетала ружа у гомили увелих. Прилазим јој. Срце ми

лупа у ритму њене косе, која се таласа на вјетру. Слиједи загрљај, али ни сличан нашем

загрљају на облаку, већ сасвим пријатељски.

Можда је баш сад тренутак да засијам, да улоге са облака замијеним стварним!

Дозивам своју храброст, али узалуд. Да ли су то глава и срце у сукобу? Срце жели да

искуша срећу, не размишљајући о посљедицама, док глава само гледа у висине, али не

узлијеће. Боји се да ће се откривањем осјећања распасти све, чак и облак на којем смо

срећни заједно. Ипак, не труне мала нит наде у кругу чекања. Доносим одлуку да сачекам

прави тренутак. Али да ли ће он икад доћи? Потиснувши ове мисли из главе, са њом крај

себе, долазим на час. Добијамо задатак да напишемо састав на тему Све што не гледа у

висине и није једном засијало, што схватам као знак са неба да је вријеме да засијам, да

своја осјећања пренесем на папир.

Док испуњавам ове редове, чујем њене уздахе из позадине. Можда и она пише о

мени! Можда ћемо ипак досегнути висине о којима сам маштао!

Урош Бошковић, IIIх

Модерна књижевност као инспирација: Вељко Вулановић, IIIл, шк. 2013/14. г.

,,САМ КРАЈ МИРНЕ ВОДЕ, У НОЋИ, ЈА СТОЈИМ“

Ноћ, нијема ноћ, безазлена вода и ја, слободна ја... Да ли сам слободна? Ноге ме

стабилно држе на тлу, али звијезде ме вуку горе. Жао ми је, мјесечино, ја немам крила...

Жао ми је, ја сам заробљеник земље.

Заробљеник – без окова, без ланаца, без стражара, свој заробљеник – још један

непотпун човјек. Кад бих барем имала један папир и оловку, или само једну цигарету да

попуни ову безимену празнину која се тврдоглаво завлачи у моје мисли! Нешто

недостаје, нешто фали, а нечега је превише. Ох! Чекајте! Превише је тишине, превише

мисли. А недостају људи, недостају ријечи, недостајем ја.

Увијек сам била једна од оних којој су говорили да су сигурни са њом. То је зато

што сам научила да живим у самоћи, са собом, свим својим лошим и свим добрим

странама, увијек довољна самој себи. Сад више нисам сигурна, сад нисам довољна, нисам

потпуна. Али како то може? Била сам убијеђена да бих могла сама, па и да ме смјесте у

неку пустињу или прашуму, или чак град крцат непознатим људима. Они су ме убиједили

– да, они који нису пронашли прави начин да избришу моје разочарање у свијет. Они који

су од мене направили идеал, који су ми наметнули мисао да сам идеал. Да сам превише

паметна, да сам превише зрела, да сам превише безосјећајна, да сам превише лијепа... Па

гдје су сад сви ти моји ,,доброчинитељи”? Гдје су сад да ме виде? Да виде колико глупо

се осјећам, колико ружно и незрело, да виде како се плашим.

Ја се плашим мрака, ове непомичне воде, звијезда које ми се ругају, јабланова који

ми шапућу превише болних, саосјећајних ријечи. Плашим се – себе... Да ли су сва моја

убјеђења била лажна? Да ли је сва моја вјера била тако површна? Да ли сам ја била ја? Ко

сам уопште ја?! Мрзим ову неизвјесност, незнање, празни, парајући мир. Не желим мир,

склоните ме одавде, не желим – превише је истине за једну овако обичну ноћ, не могу

толико да издржим. Ја сам само биједни човјек, најобичнији човјек – ето, признајем.

Нисам идеал, нисам савршенство, нисам ни посебна... Само сам једноставно, осјећајно

женско биће које упознаје страх. Не плашим се оцјене из матерњег, не плашим се

родитеља, ни разочарања или патње, не плашим се чак ни себе толико колико се плашим

истине... Ето – још једно неочекивано откровење. Ја, која сам позната као неко ко је

увијек у потпуности искрен и директан – ја се плашим истине.

И шта сад? Треба ли да изађем из ове учионице као да се ништа није промијенило?

Да изађем као да нисам управо схватила своју бесмисленост? Да изађем са мргом на челу

и разочарањем у себе јер нисам тако посебна? О, не, то нисам ја... И не бих ни била ја кад

не бих додала овом писменом један осмијех, кад не бих допринијела часу математике

једном безазленом, можда и глупом шалом, само да би се суморна лица у учионици бар

на тренутак извила у блажено задовољство... Али кад се часови заврше, чека ме пут до

куће, мрак и ријека, самоћа... Шта онда?

Анђела Маровић, IIIл

Мала изложба „Знака“:

Невена Шарановић, IV

***

Поред шума јабланова, не треба ми музика да ме смири, да обузда моје мисли, јер

ни не може. Кажу да треба уживати у тишини; не могу, нити знам како. Њен је врисак

гласнији него било који други.

Како сам се затекла баш поред ове мутне воде – не сјећам се. Посљедње право

сјећање које имам везано је за мој дом, собу.

Била је новембарска ноћ, мада сам ја, уредно, као и било ког другог мјесеца,

сједјела на прозору. Све је притисла магла, и као и сада, уши су ме бољеле од тишине.

Слушала сам, зато, како гори цигарета док су се ројиле мисли.

Има ли уопште смисла рвати се са животом, ако ће увијек постојати сумња, чак и у

људе које волим? Сумња да је оно што радим исправно? Али ко сам ја да одустајем сада,

кад су моји преци морали да се боре за... све? Посебно зато што нам је историја бурна.

„Срећни ли су народи чија је историја досадна”, како рече Монтескје.

Не могавши да се суздржим, узимам свеску. Цртам. Стари фењер, који попут

кавеза у себи држи птицу која крилима пробија стакла и бори се да изађе. Догоријева ми

цигарета и, како се гаси, схватам шта заправо значи моја птица, врана.

Пар ноћи касније доспијевам на обалу гдје сам сада. Не смијем погледати у воду,

мада је мутна, па можда и нема одраза. Али не, прилично сам сигурна да из ње у мене

гледа „оно”. И то не само гледа већ се и подругљиво смијеши. На шта бих све била

спремна, шта бих све себи дозволила ако би се „оно” ишчупало и изашло на површину?

Да ли је добро, или лоше? Да је добро не би се крило. Чак више не видим ни смисао у

страху од мрака, јер тада се бојимо онога што из мрака долази, а ја сам сама, нема других

људи.

Па и да је заиста тако, да сам посљедња – опет, и нисам – само што, рецимо, не

могу играти карте са својом сјеном, али она је ту, прати ме у стопу. Не оставља ми ни то

мало мира, па макар он био и проклет.

Кад саберем све догађаје у којима ме изненадила сопствена реакција – страх се

само повећа. Сада умјесто цигарете шуме јабланови. Вјероватно би било најбоље да не

размишљам о смислу, него само живим. Али они шуме. Небо удара прве акорде; почиње

киша. Ни вода што је покрај мојих ногу, није више мирна. Не могу заборавити ни питање

– шта ћу ако „оно” избије на површину и „изгубим” себе? Тим новим бићем не умијем да

владам.

Гледам своју сјенку. Чобјек би требало

да буде биће више интелигенције,

предодређено да чини добро. Међутим,

у сјенци видим само оквир за доброту, а

она, њена „унутрашњост”, црна је. Један

обичан, стари фењер, који би требало да

даје свјетло, али у њему нема ни зраке:

тамо је врана. Шта да радим?

Тамара Никезић, IIIл

„NEČISTA KRV” − SOCIJALNI ROMAN

Interesantno je to kako pratimo stope predaka, a da toga nismo ni svjesni. Još

interesantnije postaje, kada stope predaka počnu da prate nas. Kažem stope… A uglavnom

mislim na greške i nečistote koje se krvlju prenose. Ovo izgleda pomalo kao nesrećni slučaj ili,

kako narod kaže: na koga se zalomi. Zalomilo se na Sofki. Glavnoj junakinji romana Bore

Stankovića „Nečista krv“.

Slika psihološkog, duh socijalnog romana. I opet se sloj socijalnog provlači kroz nečiju

priču, kroz nečiji život. Kako i ne bi, kad se socijalni točak sreće vrti po svim sudbinskim

Мала изложба „Знака“:

Сара Анастасијевић, IVe

putevima. Nečiju zna i da pregazi. Te šanse utoliko postaju veće, ako se živi u poslijeratno

doba, gdje promjene bukte u loncu jedne varoši. Društvo se cijepa na čorbadžije i seljake. Jedni

odumiru, drugi se uzdižu… usmjeravajući život mlade Sofke ka propasti. Dva veoma zanimljiva

društvena sloja prepliću se i mimoilaze, daleko u svojim različitostima.

Čorbadžije – „aristokratija“ varoši. Ugledni, bogati, građani sa manirima. Seljaci −

prosti i siromašni. Uzdižu se i veličaju svoj primitivni način života. I jedni i drugi, najbolje

prikazani u dvije kuće, spremne za svadbu. Spremne za ujedinjenje dva života sabahatom i

zadimljenom budućnošću. Zašto – nije bitno. Sve zarad višeg cilja. Društvo je to. Jedni će se

spasiti bankrota, drugima će narasti ugled, a pojedinac će − pretrpjeti. Sofka će se žrtvovati.

Krv joj tako nalaže.

Prošlost čini čovjeka. I ako se nađe koja kapljica nečiste krvi u bitiju čovjekovom,

„nešto će ga stići“, kad-tad. I – roman može da počne.

Ana Knežević, IIIb,

šk. 2013/2014. g.

ПОЕЗИЈА МОДЕРНЕ ПРЕОБРАЖАВА СТВАРНОСТ

Корачаш... Слушаш, чујеш... Миришеш, осјећаш... А да ли разумијеш? Налазиш се у

новом свијету. Остави сва она знања и научи да читаш душом. Научи да сунце може да

значи исто што и мрак, научи да гледаш у мрак а видиш сунце; научи да гледаш у сунце

а видиш мрак.

Откривам је, људи , откривам је, читајући! Збиљa каква јесте, каквом се чини и

каква није. Огавно је, грубо представљена? Можда. Рећи ћеш да је то до порока, казаћеш

да је пјесник с правом уклет. Како може вољети смрт, како може пјевати злу?! А смрт је

коначна... Смрт је једина, потпуна непознаница, сотона је њен чувар. Не љути се на

пјесника што и оно ,,лијепо” начини ,,ружним” . То је у књижевности поступак а у

животу величанствена истина. Говор душа. Гласна тишина. Чежња. Глад. Бол. Блуд.

Живот. Смрт. Кроз алхемију ријечи пјесник кроји савршени израз а неопипљиву и тешко

објашњиву стварност. Гусјеница постаје ,,лептир”. Стих ,,полети”. Гмижеш овом земљом

убијеђен да је све што видиш истина, да су и ране лажне, да су ране зарасле и скривене

иза великог камена... Вјеруј пјеснику! Његово дјело је његова истина, твој доживљај дјела

је твоја стварност. Поприма неки нови облик, поприма све боје јесени и лагано нестаје.

Губи се, ишчезава. Пјесма се завршава, ти остајеш. Мисао остаје. Пјесма те збуњује?

Залуд кунете пјеснике! Он је ваздухом обојио вашу збиљу. Ваздух и јесте ваша збиља.

Нема потребе да вријеђате, добри људи. Зли људи. Можда и ово ,,абнормално” једног

дана постане ,,нормално”. Живот је више од егзистенције, човјек је непресушни извор,

симбол са највише значења. Откријте своју стварност.

Ја нијесам овдје. Бијела торба на катедри и златни одсјај сандала. Чини ми се то је

једина стварност, то је јава. Онаква каква јесте. Али послушај шум папира, осјети мирис

земље послије кише. Доживи душом. Пронађи смисао. Обликуј ријечју. Стварност?

Вјеруј пјеснику...

Љубица Симоновић, IIIд

САН

Гушим се. Помоћ, помоћ! Ах! Пробудих се. Али гдjе сам? Да ли сањам, или је ово

реалност? Да ли спавам али сам будна, или сам будна али спавам? Како jе могуће да

ништа око мене ниjе реално кад jа осjећам, размишљам, дишем, осjећам своjе срце, своj

пулс. Шта чини ствари мање реалним, иако можда спавам? А зар jе битно да ли jе ово

стварност или не кад оваj утисак оставља траг − дубоки траг у души као стигма коjа

остаjе са мном заувиjек? Осjећам лептириће у стомаку, мирис цимета с примjесом ваниле

... не, не... карамфилића − предбожићне припреме ... Гушим се, поново! Краj.

Александра Станкулова, IIIд

КРИНКА

Лаким кораком слама мјесечину. Њен ход прате бљештаве крхотине једине споне

тврде земље и тамом испуњених звијезда. Кроз тиху ноћ разлива се јаук гавранова. Власи

траве дрхте под топлином босих стопала.

Трчи.

Тих глас воде је смирује. Успорава, не мари за гране јаблана које цијепају рукав

хаљине и мрсе тамну пунђу. Зарива ледени поглед у мутну ријеку. Скоро уплашено,

прстима брише одраз у води док полако пада на земљу. Сваким дијелом себе

концентрисана је на једну мисао, једину заповијест сопственом тијелу: Не затварати очи.

Ако склопи капке, угледаће себе.

Не смије затворити очи.

Мала изложба „Знака“

Ако затвори, дочекаће је тама. Тама у облику старице са ружичастим шеширом и

шољом топлог чаја. Дозиваће је. Повјероваће јој. Одбије ли, биће већ касно.

Оно што тада мора урадити јесте отворити очи.

У супротном, свијест о стварности ће се распрснути. Само једним трептајем.

Затвара очи.

Она има седам година и корпу пуну јагода. Њена коса мирише на липе. Њена соба

је пуна цртежа.

Једном, насликала је мачку која лети.

Било је то сасвим случајно. Тај цртеж је сакривен. Или спаљен. Мачке не лете.

Мачке не смију да лете. Мачке припадају земљи, земља припада мачкама. Ништа иза

сунца није њихово.

Не смије затворити очи!

Када затвори очи, мачке ће полетјети. Све мачке свијета замијениће меке шапе

снажним крилима. А не смију. Знају и оне да не смију. Па ипак лете.

Тргнута из бунила, нагло се усправља. Обећала је да ће се брзо вратити, а ње нема

већ дуго. Вјероватно брину. Можда је и траже. Можда није требало ни одлазити.

На трен дужи од вјечности, њено биће жуди за повратком. Сасвим дивљачки се

отима из ње. Оно жели да трчи, врати се у сопствену монотоност и живи срећно до краја

живота.

Мирис нане је умирује. Жеља за опстанком надјачава сваку другу.

Саздан од жудње за пространством, њен опстанак није ништа осим апсолутне

слободе. Оно за чиме чезне су сирове емоције. Дрхтаји које не признајеш никоме.

Осјећања која те, ако имаш много среће, обузму тек двапут. Забрањене емоције и

бесциљна потрага. Тражење зеленог зрака у заласку сунца, додир крокодилске крљушти,

мирис ружичасте воде, разговор сунца и пустињског пијеска. Мирис мртвог. Све.

И трчати, само трчати. Дозволити тијелу природан покрет. Слушати сопствено

срце како посљедњим снагама откуцава. Трчати. Трчати, док год постоји ваздуха. Трчати,

док се плућа не распадну и срце не препукне.

Трчати, док не замиришу јагоде.

Ивана Даковић, IIIх

NA KORAK DO KNJIŽEVNOSTI U POKRETU...

SREDIŠTE STVARI

U epskoj književnosti ključ razumijevanja centra je često na njegovoj periferiji,

odnosno, na početku i na kraju.

Još su stari Grci, počinjući svoja velika djela invokacijom, jasno iskazivali svoju

malenkost, a grandioznim trijumfima na kraju spjeva veličali junaštvo, hrabrost, arête svojih

junaka. Kroz, maltene, sve epohe koristi se ovakav ustaljeni šablon, doduše, sa izmjenama – na

primjeru srednjovjekovnih djela, renesanse, prosvjetiteljstva. Romantičari će, pak, nekom

idiličnom ili fantastičnom slikom prirode pokušati da nagalase neku misao. I tako ovaj osveštani

šablon, matrica , održaće se i do danas; doduše, ima izuzetaka, jer je to stvar stila, sam siže.

„De gustibus non est disputantum”.

Nova doba donose i novosti. Tako će, bar u književnosti, umjetnici odbaciti stege

prošlosti i sami stvarati, nezavisno od svih; da bi iskazali svoj genij. Ali u zlo doba su sadili

tikve. Ni sve industrijske revolucije, ni naučni napreci i dostignuća neće oprati mrlju, ni dvije

tačkice zla. Te tačkice su proširene i kao debele i duboke bore ruže čelo mlade nam

civilizovanosti.

Kao i Galileju, Gogolju, Kafki – njihov genije priznat je posthumno; njihova djela,

prošavši čemer: bitisanja, cenzure i ognja, ostaju budućim naraštajima kao dragocjeno nasljeđe.

Autor eseja se izvinjava čitaocu zbog opširnog uvoda, ali smatra da čitalac treba da bude

upoznat sa barem dijelom ili pak naznakama objektivne stvarnosti kao takve (ukoliko ona

stvarno jeste „kao takva”).

Kakav bi bio horizont očekivanja čitaoca djela koje počinje ovako:

I proklinjao je tu crnu noć kao – kočijaš, ljut na bahatog bogataša.Tu crnu noću vijenu

velom prašine iz utrobe razjarenog vulkana. – Ta, kako i ne bi?!

Tog jutra probudio se kasno, sasvim slučajno. Čula mu je bunila papazjanija. Otvorivši oči

ugledao je nebo – na kom su gusti oblaci kao Patroklov štit apsorbovali životodavnu energiju

Sunca; ali ga nije prepoznao – izgubio se. (Pogađajte!) Probudio se u kontejneru za otpad, na

apsolutno neznanom mjestu… U mislima mu je bila neka španska mušica…

I došavši kući osjetio je strah i samoću, jer se i soba užasavala i gadila od njegove

pojave – u toj mjeri da su tapete, već požutjele od starosti, počele da otpadaju sa zidova; a u

uglovima soba – kao buđ na hljeb, kupila se vlaga…

Utrčavši u kupatilo, obnaži svoje gipko tijelo kao u prosjaka, poče spirati glib. A znao je

da nikada više ništa neće biti isto. Pomislio je: šta bi bilo da je u takvom stanju primijećen od

strane poznanika, susjeda, šefa…;1 smetnuo je te misli s uma jer nije mogao sebi dozvoliti

luksuz da mu se lice nađe na staroj hartiji na stubu srama. I onda, kao oštrica mača, presiječe ga

pomisao: kako će živjeti sa tim; kako pogledati sebe u oči poslije svega? I podsvijest mu

došapnu: Od mene pobjeći nećeš, ja sam – ti.

I baš tada, kao Zevsova munja, u glavi puče misao: − Obuzdaće me crni okviri.2 Svoj

sram ću skriti i zatvoriti tu – kao u sefu.

(Ovo su bili odlomci hermetičnog i nepostojećeg djela pod naslovom „Sef”.)

Upravo je faktor iznenađenja ono što čitaocu održava pažnju.

Šta nalazimo u djelima Kafke – „Proces” , „Preobražaj”? – Razum narežeš debelo,

posoliš nadrealnim slikama, umočiš u sumnju – i udri! Metoda „in medias res” u antičkoj

1Autor je u želji da izbjegne ilustrovanje hijerarhijske ljestvice zavino nepromjenljivih članova društva, prekinuo

nabrajanje 2umrlica

Mala izložba „Znaka“:

Ivana Erak, IVj

književnosti imala je praktičnu primjenu – da se ne ponavlja uvod; ali avangardni pisac daje

postupku i šire značenje, jer iza središta stvari postoji „brdo”, neodređenosti. I sve to čime

prednjače gore pomenute nadrealne slike, služi kao ulaznica u egzistencijalni bunar zvani jasno

uređena socijalna sredina. Ali ne ulaznica voljno izabrana – već kao bar-kod, bolje reći, žig

silom utisnut na čelo. I junak je spreman da počne avanturu koz džunglu života. Usuđujem se

reći i da je Kafkin junak i antijunak, pacijens. On nema jasnu viziju života, jer je i sam činovnik.

Pažnja, čitaoče, ja neću više koristiti digresije da bih govorio o činovničkom pozivu jer su

velikani, kao Gogolj i Čehov, već potrošili puno hartije vjerno slikajući život ograničenih ljudi.

Gore izrečeni pojam antijunak ne odnosi se na zlikovca kalibra: moderno, globalno,

izrabljivačko društvo, već na lik bez lica – čovjeka kom raste sjeme sumnje i nesigurnosti u

duši, kao akcioni plan u kom su mjesto smjernica ka uspjehu zapisana nebrojena retorička

pitanja vlastitog uma.

Tako okarakterisan junak počinje putešestvije spoznaje svoje egzistencije. Ali junak-

mekušac postoji kao loptica za fliper, i nepoznati igrači upravljaju… Da, fliper kao mašina za

igru može biti apsolutna metafora za život, jer ta dječja mašina u obliku kovčega i teška kao

sidro, sadrži svjetlosne efekte, bandere, ograde i razne prepreke loptici – igraču i konačno

slijedi: saldo sakupljenih poena poslije gubitka- propadnja loptice u mračnu rupu.

Kritika socijalnog stanja društva, doba u kom je stvarao, data je u neobičnim slikama u

oba ranije pomenuta Kafkina djela. Kafka, koristeći elemente basne, parabole, alegorije

postavlja zadatak pred čitaoca. Zanimljive su tvorevine intelekta naspram represivnih akcija

ugnjetavača (u vidu inkvizicije, monarha, vladalaca, cenzora, čak i namjenskih kritičara, i

slobodnog pojedinca i slobodnog društva). Novitet u sižejnom obrascu je i problem kriza

komunikacije. To je jedan od pokazatelja dokle stavarlaštvo treba da dođe da bi probudilo

zaspale. Komunikacija kao neophodni temelj mora da bude konstruktivna, u vidu opštenja

likova kako međusobno, tako i sa svim postojećim oko likova. To se kod Jozefa K. dovodi u

pitanje.

I na kraju, preskočivši dobar dio simbolike raznovrsnosti koja se provlači u djelima, a

pogotovo u toku procesa, dolazi nezvani gost književnih likova – smrt. Motiv smrti kao okrutne

zvjeri, kosača u crnom ogrtaču, i u drugim fantastičnim oblicima, postoji od početka opštenja

pisanom riječju. Ali sve su smrti nekako grandiozne, teatralne, nerijetko veličanstvene. Smrt

Jozefa K. i Gregora Samse3 prilično je okrutna, a u svojoj okrutnosti predstavlja jedan, možda

čak i jedini izlaz iz tamnice pune terora svake vrste. Ona se nameće kao nužnost, kao Arijadnin

konopac Tezeju za izlaz iz lavirinta, kao krila Sizifu. Naime, u takvoj smrti riječ je o surovoj

realnosti kao što je gaženje bube đonom.

Jovo Zlatičan, IVb

KAMI: „STRANAC”

Na prelazu realizma i

modernizma počinju da se smjenjuju

različiti doživljaji stvarnosti. Ugao

posmatranja se pomjera i svijet

poprima nov kolirit i formu. Oba

pravca u osnovi imaju antički

mimezis, podražavanje stvarnosti,

anuliranje romantičarskih nagona i

nabujalih emocija. Realisti u okvir

svog umjetničkog djela stavljaju

cjelokupno društvo, preispituju

društvene odnose, dovode u pitanje

tipove i predstavnike jedne

zajednice. Modernisti će napraviti

preokret i shodno filozofiji

egzistencijalizma, svu pažnju

usmjeriti na pojedinca i prihvatanje

sopstvenog bivstvovanja.

Alber Kami i kao filozof i

kao pisac nudi jedan poseban tok

3Likovi iz romana „Proces“ i pripovijetke „Preobražaj“

Mala izložba „Znaka“:

Nevena Kankaraš, IVf

strujanja misli, novu ideju kako zatvoriti usta brbljivim filozofima koji vječito tragaju za istim

odgovorima. Postojati i biti tu, suština je njegovog svjetski značajnog romana, i poruka koja

nudi rješenje zagonetke. Drugog odgovora nema i neće ga biti. Mi smo stvoreni da postojimo, a

ne da maštamo o mogućnostima postojanja. Biti na ovom svijetu slučajno, isto tako egzistirati

na svoj način, i ostati stranac među strancima.To je bit, tačka početka i kraja.

Kami je uspio da nađe začkoljicu i odgonetne univerzalno pitanje šta je čovjek, a mora

biti čovjek. U nama i izvan nas, sve je stranstvovanje. Nedokučivi smo sebi, nepoznati

drugima.To je prost i sažet odgovor na krupno i delikatno pitanje. Ali život sam raspliće klupko

i prstom nam pokazuje da je to zaista tako, da se sve vrti u krug. Neuspjeli pokušaji da se ogoli

ljudska duša su dokaz da je Kami u pravu. Prečnik tog kruga se povećava i odgovori na

svakidašnja pitanja nikada neće izaći na vidjelo. Jedina istina je da je sve strano u stranom.

Merso je ja, Merso ste vi, on je svi mi. Predstavnik modernističkog društva u kome se svi

cjepkamo na djelove, pokušavajući da otkrijemo zašto smo tu. Tek kad se oko čovjeka podignu

apsurdni zidovi, on spoznaje da je život zbir trenutaka.

Merso nas upoznaje sa novim životnim stilom, drugačijim pravcem posmatranja i

životnim metodom. U psihologiji bi bio okarakterisan kao − ludak. Postoje znakovite razlike

između Mersoa i savremenog čovjeka. Ovaj stranac ne promišlja svijet, ne traži uzroke, ne

tumači postupke i ne uzbuđuje se zbog ishoda igre. Smireno posmatra situaciju i prihvata sva

pravila kockanja pod imenom život. Odbacuje sve vrste obmane, religiju, nadu, strah, iluziju,

ostavlja samo puke činjenice od kojih je sastavljen prolazan ljudski vijek. Bio probisvjet, ili

naivni moreplovac, životna poenta ostaje ista: neizostavna smrt. Okončamo svi isto, bez obzira

na način na koji trajemo, bez obzira na materijalni sastav puta kojim koračamo. Stilski precizno

i jednostavno oblikovane rečenice nadovezane su tako da se prilagode atmosferi romana.

Sudaraju se jedna sa drugom jer nisu kauzalno povezane, a opet se sasvim slučajno dodiruju i

slivaju jedna u drugu gradeći smislenu cjelinu. Upravo takav je i život jedne prosječne ljudske

jedinke.To je i naš junak iz Alžira o kome Kami želi da ispriča priču. Pisac izbjegava metafore i

uopšte stilske figure, i minimalnim brojem riječi uspijeva da dočara najveći intenzitet doživljaja.

Stvara napetost atmosfere koristeći efekte iz prirode: svjetlost, so, sunce, more. Ubacuje ih u

kontekst tako da predoče scenu, upravo onakvu kakva bi bila da je ekranizovana.

Roman je pisan u prvom licu, što doprinosi tome da čitalac doživi katarzu u

poistovjećivanju sa likom. Koristi najnužnija sredstva prilikom izražavanja jer i sam čovjek

postoji po tom principu.

Obnavlja svakodnevne

poslove, djela po potrebi

i uzastopno ponavlja

dane. Ali i pored tih

nesnosnih ponavljanja,

kada se osvrnemo, ništa

više nije isto. Te blage

promjene su činioci koji

se množe i pletu

proizvod koji je svakome

svojstven.

Kami osmišljavanje izjednačava sa zavaravanjem, analizu sa paralizom. Suprotstavlja se

dekoru iza koga se svako od nas skriva, razliva talog koji skupljamo da bismo kreirali sebe po

mjerama drugih. Čovjek je ovdje sam, on treba da hoda, a ne da razmišlja o hodu.

Tretiranje ubistva kao nečeg potpuno prirodnog, ukazuje na piščev stav o pogrešnoj

podjeli ljudi na dobre i loše.On negira kategoriju pakla i raja, budućnosti i prošlosti. Sve što je

stvarno je sada i danas. Istinu treba prihvatiti, jer biti izvučen iz šešira je privilegija. Upravo

zato je roman lišen emocionalnog tonusa, ne čita se između redova, jer se ni život tako ne živi.

On se prima onakav kakav je dat. Merso nema kopču sa sobom, stalno je prisutan osjećaj

alijenacije, društvo konstantno opipava njegovu pripadnost, ali čovjek samo sebi pripada i nosi

svoj žig gdje god bio. Svedenost i kolokvijalnost izraza služe da oponašaju društvo koje ne

razumije posebnosti svakog od nas. Oni su masa, i ponašaju se u skladu sa tim. Deskripcije

nema jer je i ona jedan vid već pomenutog dekora. Sve je čisto i onakvo kakvo zaista jeste.

„Stranac” je specifičan zbog lakoće čitanja i istovremenog zapažanja ove bitne životne lekcije.

Lišen je detalja, intertekstualnosti nema jer ne trpi uticaj drugih proznih tekstova. Naš otuđeni

jeste zapis o čovjeku, različitim pristupima životu, jer samo treba stati i oslušnuti, okolnosti

govore.

Anđela Bulajić, IVj,

šk. 2013/2014. g.

Mala izložba „Znaka“

MEŠA SELIMOVIĆ: „DERVIŠ I SMRT“

Naslov romana sugeriše perspektivu iz koje nastaje iskaz: derviš, muhamedanski

kaluđer susreće se sa smrću, jekinom, sigurnim saznanjem. U toj situaciji donosi odluku da na

papir stavi sve što mu je na duši, da sabere sve dobro i zlo u svom životu i da dobije konačnu

računicu.

Na tematskom planu se ističu pitanja sukoba pojedinca i okoline, smisla života, pobune

u dogmatskom načinu tumačenja stvarnosti i borba sa prolaznošću. Radnja je smještena u

osamnaesti vijek u kasabu Sarajevo. Pripovijedanje je u prvom licu, hronološkom tehnikom.

Retrospektivnu tehniku nepouzdani pripovjedač, koji je i glavni lik, koristi samo onda kada mu

je stvarnost suviše teška da bi je mogao podnijeti i bježi u bezbrižno djetinjstvo, ili kada želi da

objasni svoju povezanost sa nekim likom, npr. Mula Jusufom, i vraća se u vrijeme koje je

proveo u ratu. Sve u ovom romanu je prikazano iz jedne pripovjedačke svijesti, svijesti Ahmeda

Nurudina, koji proživljava svojevrsnu moralno-psihološku dramu. Zbog toga sve što on

pripovijeda, detalji na koje posebno obraća pažnju i utisci koje naglašava otkrivaju njegov

psihološki profil. S tim u vezi je i žanrovsko određenje ovog djela kao psihološkog romana ili

romana lika u razvoju. Još se može odrediti kao dvostruki filosofski roman. Zbog

egzstencijalističkih ideja, pitanja smisla života i borbe sa smrću je i egzistencijalni, a rušenje

transcendencije i razlika u opšteprihvaćenom načinu shvatanja svijeta ga čini metafizičkim

romanom. Poredak u svijetu je različito shvatan u zavisnosti od subjekta koji ga shvata i objekta

u odnosu na kojeg to čini. Dalje se roman može odrediti kao lirski, ukoliko se posmatra jezik i

stil, neobični spojevi riječi koji počivaju na paradoksu i izraz koji je od epskog okrenut ka

lirskom. Refleksivni je zbog prikazanog unutrašnjeg svijeta glavnog lika, sukoba njegove

svijesti i podsvijesti i haotičnog psihičkog stanja. Određenje koje obuhvata sve pomenute

karakteristike ovog djela je modernistički roman.

Strukturu čini šesnaest glava kao zasebnih cjelina i Hasanova bilješka, komentar o tome

koliko je šejh Ahmed bio nesrećan. Svaka glava počinje citatom ili kvazicitatom iz Kurana,

svete knjige vjernika islamske vjeroispovijesti, koja predstavlja skup preciznih uputstava o

vrijednostima koje u životu treba poštovati i na koji način ih realizovati u stvarnosti. Nimalo

slučajno je glavni lik baš derviš, ličnost koju je Kuran izgradio. Paradoks nastaje kada derviš

shvata da ni put pravde nije pravi životni put. Tragedija čovjeka je tome što u životu postoji više

puteva koji se predstavljaju kao pravi, i što ne postoji vjera, ni sveta knjiga koja će čovjeku

pomoći da prepozna pravi. Kuran je, kao i svaki vjerski spis, po svom osnovnom opredjeljenju

optimističan jer propovijeda spasenje koje očekuje iskrene vjernike i sigurnost oličenu u

vjerskim istinama. Osnovna poruka ovog romana je pesimistična: svako je uvijek na gubitku. Iz

ovog kontrasta izvodi se zaključak da vjerske istine nijesu primjenjive u teškim i prelomnim

životnim momentima kakvi su za Ahmeda hapšenje i smrt njegovog brata.

Sve do trenutka bratovljevog hapšenja islam predstavlja čvrstu tačku oslonca Ahmedove

ličnosti. Od tada mu vjerske istine postaju nedovoljne. Prvi put to osjeća kada odlazi u posjetu

samrtniku, prisjeća se stihova iz Kurana kojima je ranije tješio neizlječive bolesnike i shvata da

ih više ne misli iskreno. U razgovoru sa Ajni efendijom, u kojem mu ovaj na sva pitanja

odgovara citatom iz svete knjige, ne želeći da se pozabavi njegovim slučajem, sumnja u

Ahmedu se produbljuje. Ajni efendija svodi sve pod vječna mjerila u odnosu na koje je

pojedinac beznačajan. Tada to shvata i nesrećni šejh.Tako motiv Kurana dobija dimenziju

relativnosti pravednosti i morala.

Kada je derviš u tamnici, ponovo se javlja ovaj motiv.Tamničar Džemal traži da mu

recituje svete stihove o sreći i blagostanju koje čeka vjernike i kazni koja prijeti nevjernicima.

Kad mu šejh jednom ispuni želju, tamničar želi da ponovo čuje te stihove, ali samo njihov prvi

dio, koji govori o uživanju, jer ga drugi plaši. Dakle, sveta knjiga i vjera vladaju strahom koji je

daleko od pojedinčnih ljudskih težnji.

Pravednost i moralnost su životne kategorije koje su neizbježno povezane sa

nehumanošću i ne vrijede ništa kada se ne mogu realizovati.To je teret sa kojim se nosi Ahmed i

razlog zbog kojeg će ga naročito uznemiriti Đurđevska noć. Posebna noć za zaljubljene, nad

kasabom vlada posebna atmosfera, sve miriše na grijeh, za koji je najbolja noć, mladići opijeni

pjevaju, a djevojke se gole kupaju. Sve to posmatra derviš, koji se cijeli život trudio da spriječi

grijehe, da ih okaje i da uklopi i poklopi granice morala i života, a zna da radi uzaludan posao,

jer moralnu zamisao ne može primijeniti na žive ljude,koje i voli, a da ih ne povrijedi ili ošteti

život.

Glavni lik je u potpunosti naivan jer ne shvata međuljudske odnose. Posljednjih

dvadeset godina svog života je proveo zarobljen u dogmama. Bratovim hapšenjem je izbačen na

pozornicu života i ne zna kako da postupa, pa bježi u prošlost, djetinjstvo, u kojem je cio

njegov svijet bio određen iznutra. Naivnost gubi u trenutku kada donosi odluku da se osveti

zbog smrti svog brata. Preko Mula Jusufa pomaže hapšenje Hadži- Sinanudina, da bi mu se

kasnije usprotivio i naveo njegovog sina da se osveti i ukloni postojeću vlast.

Motiv naivnosti je usko vezan sa motivom zlatne ptice, koji nije važan samo za glavni

lik, nego i za Mula Jusufa, Hasana i ostale. Ahmed je cijelo svoje djetinjstvo tražio zlatnu pticu

o kojoj mu je baba pričala priču.Tu istu pticu je kao dječak spoznao Mula Jusuf, a ona se nalazi

i na koricama Abul Faradžove knjige koju Ahmedu poklanja jedini prijatelj, Hasan.Četiri zlatne

ptice su izvezene na marami koja je jedino što ostaje Ahmedu od majke. Ptica je simbol

slobode, a samo istina je sloboda.

Prisustvo nepoznatog bjegunca, Ishaka, u bašti tekije ima značenje teškog moralnog

izazova i rizika za šejha koji nije naučen da misli a da to bude povezano sa opasnošću. Mišljenje

je Ahmedu dobro poznat proces ponavljanja procedure koja nema praktičan odnos prema

svijetu, u kojoj važe mjerila i pravila koja mu ne mogu pomoći u novonastaloj situaciji. Derviš

je u ulozi sudije.Volio bi da se bjegunac spase, jer bi to bilo u skladu sa ulogom plemenitog

kadije. Istovremeno priželjkuje da Arnauti uhvate bjegunca, i da sva odgovornost sklizne sa

njegovih pleća. Neodlučan, povlači se u tišinu svoje sobe, pravi se da se ništa ne dešava, ali ga

razapinje misao da li je bjegunac kriv.

A šta znači biti kriv za Ahmeda Nurudina? On je pripadnik mevlevijskog reda,

predstavnik vlasti i dužnost mu je da izruči bjegunca koji je pred vlastima kriv. S druge strane,

hapšenje njegovog brata mu daje povod da na bjegunca gleda ako ne blagonaklono, onda bar sa

sumnjom i njegovu krivicu.,To je sasvim dovoljno da promijeni stav u pogledu konačne odluke.

Ahmed naziva bjegunca Ishakom, po svom voljenom ujaku, i veže ga za bezbrižne predjele

djetinjstva. Motiv Ishaka se razvija u svojevrstan motiv savremene književnosti. Kako se radnja

romana razvija, on postaje projekcija Ahmedove podsvijesti, suštinska suprotnost onome što je

derviš svjesno pred sobom i svijetom. On je u stanju da se bori i izbori za ono što hoće. Sa njim

Ahmed razgovara kada je sam, u tamnici, kad god mu je teško. Njihovi dijalozi su realistično

prikazani do te mjere da čitalac na kraju nije siguran da li je Ishak stvarno bio sa njim, ili nije.

Pobuna protiv metafizičkog, transcendentalnog tumačenja svijeta izazvana je životom i

doživljava se kao neposredan životni čin.Vezana je za derviša, Ishaka i Hasana. Potonjem

omogućava slobodu. On ne prihvata opšte načine života i poslovanja, ustaljene oblike ljubavi i

društvenih odnosa. Pobuna se, dakle, shvata u smislu suprotstavljanja davno prihvaćenom

zakonu teologičkog mišljenja, diktiranog okolnostima. U momentu kada se šejhu prvi put javi,

ona je još uvijek akt čuđenja, nedefinisan odnos prema okrutnom svijetu.

U romanu postoji nekoliko vremenskih slojeva. Postoji vrijeme u kojem se piše, čije

trajanje nije precizno određeno, znamo samo završnu granicu, tj. smrt pripovjedača; vrijeme o

kojem se piše je preciznije određeno: od trenutka kada derviš odlazi na prvi razgovor u vezi sa

Harunovim hapšenjem do njegove smrti prolazi nešto više od dva mjeseca. Kao poseban

vremenski sloj se u drugom dijelu romana ističe priča o Hasanovom životu. Subjektivno

vrijeme nije ekvivalentno fizičkom, narator mnogo više vremena posvećuje svojim

razmišljanjima i preživljavanjima nego fabularnim elementima.

Na planu predmetnosti se ističe odnos prema ženama. Četiri su žene koje se na različite

načine javljaju u romanu. Hasanova sestra se pojavljuje na početku. Predstavljena je kao

gramziva ljepotica koja želi da razbaštini svog brata, a slika njenih ruku u sumrak ostaće

zauvijek urezana u Ahmedovo sjećanje. Razgovor s njom će ga ispuniti osjećanjem

nezadovoljstva. Slutiće da je negdje pogriješio, ali gdje i kako, u čemu – neće znati. Zatim se

javlja Dalmatinka, dio bračnog para Hasanovih prijatelja, koja sa Hasanom gradi platonsku i

nemoguću ljubav. Ahmedova majka je žena koja se javlja u okviru motiva zlatne ptice, a

shvaćena je kao simbol života i smrti. Majka daje život, čuva svoje čedo i pušta ga da opiše

kružnicu svog života, a zatim se javlja kao boginja smrti i uzima ga natrag.Tako sve u prirodi i u

životu prolazi kroz kružni tok. Na samom kraju romana se javlja oteta, nesuđena dervišova

ljubav.

Na idejom planu značajno mjesto zauzima autentična vizija čovjekove usamljenosti čija

se nit provlači i kroz druge romane koje je Meša Selimović pisao od početka šezdesetih do

sedamdesetih godina prošloga vijeka: ,,Tišine“ i ,,Tvrđava“.

U sva tri romana se glavni likovi vraćaju iz rata i pokušavaju da nađu svoje mjesto u

svijetu koji je opustošen i neprijateljski nastrojen. Tako se opozicija glavnog junaka i svijeta

predstavlja kao osnovni motiv. U ,,Tvrđavi“ junak ne može da prihvati nasilje društva i vlasti

prema pojedincu i zato se stalno vraća svojoj ženi i ljubavi kao jedinom utočištu. U romanu

,,Tišine“ junak je usamljeni pobjednik koji po povratku iz rata zatiče svijet opšteg razaranja i

shvata da mu je rat uzeo porodicu, njega samog.

Ahmed Nurudin je jedini glavni lik koji je doveden na obje strane životnih opozicija, na

stranu pravde i stranu nepravde, zločina i žrtve, vlasti i potlačenog. Dvadeset godina on

posjeduje neki prividan mir koji nalazi u vjeri, ali ga gubi kad se nesreća okomi i na njegovu

porodicu.U igri vlasti i vladanja nesrećni se derviš u potpunosti gubi, ne umije da igra, ali

rizikuje do granice kad život svog prijatelja dovede u pitanje.

U sva tri pomenuta romana je specifičan odnos junaka prema tekstu i pisanju. Ratni

pobjednik ima posao da napiše priču o svom ratnom iskustvu, i on se prema tekstu odnosi

službeno, iako mu budi bolne uspomene. Nasuprot njemu, derviš piše u ime istine i

vjerodostojnosti, piše potvrdu svog postojanja. U djelu ,,Tvrđava“ pjesme Ahmeta Šabe nastaju

stihijski. On ne pjeva ni da bi pomogao sebi, promijenio društveni status, ni da bi sastavio priču

svog života, već po nagonu, kao slavuj. Znak jednakosti se stavlja između smisla pisanja i

stvaranja i smisla života. U vezi sa tim je i efektan uvod romana ,,Derviš i smrt“, u kojem se

otkriva i cilj pisanja: ,,Tako ću moći da vidim sebe kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a

čini mi se da je čudo što uvijek nisam bio ovo što sam sad.“

Dakle, tekst mu je ogledalo. O tome kako i zašto piše, narator govori na ključnim

mjestima u kompoziciji svakog književnog djela, u prološkoj i epiloškoj situaciji. Zadatak tih

okvira je da osvijetle sve između njih jednom pripovjedačkom sviješću.

Važnost teksta se vidi i po tome što je fabularni tog ovog djela vezan za prepisivanje

jednog teksta. Harun, dervišev brat, nalazi saslušanje krivca koje je napisano prije nego što je

krivac saslušan, doveden u kasabu i zatvoren. Harun je pisar, neko ko prepisuje tuđe riječi i ne

snosi nikakvu odgovornost za njih. Pred tuđim tekstom ne može da ostane neutralan, u situaciji

je kad treba da izabere da li će biti saučesnik ili žrtva, a biće žrtva.Odgovornost za njegovu smrt

snosi Mula Jusuf, kaligraf. Stavljajući njih dvojicu u međusobno zavisan odnos, narator daje

dva odnosa prema tekstu, simbolično – dva odnosa prema životu. Mula Jusuf se izdajnički

odnosi prema životu, a u Harunovom odnosu ima mnogo brige za čovjeka koji nije ono što

misli, već ono što čini.

Tragičku dimenziju ovom djelu daje tajna koja se skriva do pred sam kraj romana.To je

derviševa nesrećna ljubav, žena koja se po njegovom odlasku u rat udala za drugog i time

najviše od svega motivisala njegovu odluku da se posveti vjeri i pobjegne iz svijeta:

,,Zbog te žene, jedine koju sam volio u životu, nisam se oženio. Zbog nje izgubljene,

zbog nje otete, postao sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome: osjećao sam se poharan i nisam

davao ni drugima što nisam mogao dati njoj. Možda sam se svetio sebi, možda drugima, i ne

znajući. Boljela me odsutna.“

U raspletu romana se pojavljuje mladić u kojem Ahmed prepoznaje figuru svog sina.

Skrivena dinamika ovog djela počiva na likovima predstavljenim u mladićkom dobu. Nurudin

postaje derviš kao mladić, Harun strada kao mladić, Mula Jusuf postaje i izdajica i spasitelj u

mladićkom dobu, Ishak je mladić, Hasan je čovjek koji ostaje vječiti mladić i, na kraju, javlja

se mladić – slika nesuđenog, izgubljenog Ahmedovog sina.

Ukoliko bi se ovo djelo tumačilo metodom biografizma, onda bi ova dinamika činila

centralno mjesto tumačenja. Polazište bi bilo u ličnoj i porodičnoj drami autora Meše

Selimovića. Naime, njegov brat je optužen i kažnjen zbog krađe. Prije smrti je poručio bratu

Meši da učini sve što može da ga spase. Meša to nije uspio, i ostao je u političkom krugu koji je

okrutno i ideološki, bez imalo humanosti, odlučivao o tuđoj sudbini.

Jovana Mujović,

Marijana Adžić,

Anja Jovanović,

Anja Radonjić,

Predrag Kovačević,

IVh, šk. 2011/2012. g.

ALTER-EGO JUNAKA ROMANA XX VIJEKA

XX vijeku likovi romana se nalaze u nekom izvrnutom svijetu. Čovjek je otuđen, ne

pripada tu gdje jeste, ne odgovara mu i ne slaže se. Oni lutaju maglovitim prostorom,

negostoljubivim, sukobljavaju se sa ostatkom svijeta koji kao da je ogluvio, samo glas odjekuje

prostranstvom ničega.

U samoći on stvara drugo „ja”. Ahmed Nurudin bjegunca koji se oslobodio ovog svijeta u

kome vlada pohlepa, licemjerje, špijuni, bezakonje, privid slobode. Lado Tajović đavola koji

nadvladava tamu, izgubljenost, strah, glad. Oni su im pokretači. Krenuti dalje, osloboditi se,

izboriti se, čuti se.

Viknuti jako, glasno kao i sam đavo, i razoriti sve prepreke, vidjeti pravi put. Uspjeti

pobjeći, stići, i osloboditi ostale: istinu, pravdu, glas, čovjeka.

Iva Vukčević, IVh,

šk. 2013/2014. g.

Mala izložba „Znaka“

POVODOM STOTE GODIŠNJICE ROĐENJA MIHAILA LALIĆA

LALIĆ: „LELEJSKA GORA”

Što je ljudskost u čovjeku veća, to je više prati blještava samoća i nemilosrdni nagon

za samouništenjem i klizanjem po sopstvenoj litici. Lado Tajović je nesalomivo drvo koje

čvrsto opstaje u gori, čije grane su svi njegovi putevi i lutanja do sebe. Stablo je čvrsto, ali grane

su lomljive.

Lišće davno opalo ne može se više sakupiti, a čovjek koga oboji samoća, i kome je data

mogućnost da zaviri u sebe, neće izaći odatle isto odjeven. To ostavlja žig, marku, trag

usamljenosti koja nas je posjetila. Ta etiketa dalje kroji našu stvarnost.

Koliki je faktor samoća u čovjekovom sazrijevanju? S koje tačke čovjek polazi kada se

vrti u krugu? I gdje uopšte dospijeva? Ladov lik sa konceptom lavirinta odgovara na ova

pitanja, i raspreda jednu dugu mrežu čovjekovih stanja i promjena, prati preobražaj godišnjih

doba u ljudskom umu, ističe jednu važnu ii istinitu poentu: da pred čovjeka nikada nije stavljen

zadatak, a da mu istovremeno nije data mogućnost rješenja.

Sve je progres, rast, dugačak put do oslobođenja, a samoća je krševita prepreka koja se

ne da preskočiti, u nju se mora duboko zaviriti da bi se kamenjari savladali.

Đavo, ili vuk, svejedno, ono jedino što ostaje uz samoću, bomba koja čeka tren da

eksplodira, odavno stavljena na odbrojavanje, obuzima roman, stranice.

Lalić preko dinamičkih motiva pokazuje da istinska i apsolutna samoća ne postoji.

Smiješno će zvučati, ali Lado nije bio sam. Imao je sebe, imao je svog đavola saputnika, brata,

neprijatelja i učitelja, bez koga formulu za rješenje svog zadatka ne bi dokučio.

Tek kada ostanemo sami, shvatimo u koliko nas primjeraka ima. Kako se neobuzdano

otkrivamo i vičemo iza ćoska: tu sam, postojim, evo i mene, zar nisi znao da me imaš?!

Samoća je sloboda, samoća je zatvor. Samoća je ključ, a čovjek ima devet brava.

Ona se nekad razliva po stranicama prosuta kao kafa, crna i tečna. Tako lako klizi – i potapa. A

nekad je čvrsta kao talog, umiri se, čeka svoj trenutak − da se spere.

Lalić pokušava da objasni da je svaki čovjek testiran, pa je i Lado samo eksperiment

života. Njegov prozni opus je sakupljanje zagonetki i traženje odgonetki o odnosima među

ljudima. On zna koliko moramo biti mali da bismo mogli odrasti. Samoća nije praznina, ona je

kratkotrajna šupljina koja nakon nekog vremena zakrpi sve naše pocijepane djelove.

„Čovjek je najjeftinija zverka, on može izdržati gdje ni drvo ni kamen ne opstaju.”

Anđela Bulajić, IVj,

šk. 2013/2014. g.

Mala izložba „Znaka“

LIK LADA TAJOVIĆA

U njemu živi samo priča o onome što je nekada bilo, nejasna i daleka. Prostor i vrijeme

oblikuju čovjeka. Zato je ostao samo u dnu ličnosti kao sjećanje na minule dane onaj

revolucionar i borac sa čvrstom vjerom u ljude i promjenu kakav je bio Lado Tajović prije

samoće i lutanja. Prije Lelejske gore.

Ovaj je roman pisan monološki, iz perspektive glavnog lika, pa je pred čitaocem mnogo

raznolikih misli i stavova, kriza, survavanja i uvijek ponovnih ustajanja, jer se mora tako. I što

slojevitiji čovjek, to teža borba, spoljašnja i unutrašnja.

Surovi, životinjski nagoni izbiju najlakše na površinu kada je čovjek bačen u krajnost.

Preplavljen prevelikim materijalnim dobrima, sebičnošću i gordošću. Ili kao Lado, gladan i

sam.„Gladan čovjek je pogana zvijerka. Prvo izgubi stid, a poslije pamet i strah…”

Od svih zvijeri, vuk je ona koja se najčešće nađe u metaforama o čovjeku, njegovom

opstanku i odnosu prema drugima. Oni žive u čoporima, to je njihovo prirodno stanje. No neki

se odvoje ili budu ostavljeni. „Samoća je sam protiv svega”. Onda će, kažu, zavijati na Mjesec.

Upasti noću među ovce. A onda, krvavih čeljusti u dalja lutanja. Bilo da spava u čovjeku ili

rukovodi njegovim postupcima, vuk je uvijek tu. Oblikovan iz jedne jedine klice u nama.

Sačinjen od kamenja i magli divljih planina, u talasanju vremena i teškoj tišini samoće.

„Pakao − to su drugi”, smatrao je Žan Pol Sartr. A za Lalića je pakao suprotno, kad tih

drugih nema, a čovjek čezne za njima, da tako osjeti da je korisno što živi, da savlada

mostovima nabujale rijeke i da se uspostavi bar prividna ravnoteža. Ovako, sve je zavjera protiv

čovjeka.

Nevena Petrović, IVb,

šk. 2013/2014. g.

ALTER-EGO JUNAKA ROMANA XX VIJEKA

Gluma. Bijeg, karta za novi svijet. Ali sve zavisi od konteksta. Interesantna je ta

psihologija. Nedorečena. Kao čovjek. Izgubljen u samome sebi. Slojevit. Kao cvijet sa mnogo

latica. Od težine, klone. Maska pada, jedna po jedna. Kreč od straha, natapa nam lice, kao leptiri

noći. I novi lik sazdan je u skladu sa okolinom. Uramljen u kontekst. Drugo „ja”... Ali šta se

desi kad čovjek iznemogne? Kad se

nađe u skoro bezizlaznoj situaciji?

Među šumama koje grane šire ka

tebi. U vjetru koji ti ledi kosti. Krici

duše postanu nepodnošljivi! Na pola

puta do ničega.

Zemljotres u podsvijesti. Rascjep.

Budi se ona. Mašta, zvijer koja

pomaže da preživiš u svijetu

nepoznanica. I sve se preslika u nešto

što je tebi poznato i skriveno.

U mračnim mjestima izaći će sve ono

najstrašnije. Jer dugo je čamilo u

pećini. Ti − gladan, umoran,

prestrašen. Ono živi od tvojih

strahova. Sjenke igraju kolo oko tebe.

Halucinacije su nepodnošljive. U

krug, u krug. To se mozak poigrava sa nama! Interesantna je ta psihologija. Podsvijest.

Nadrealno u realnom. Šta ako je naša esencija u nečemu mračnom? Možda se mnoge tajne o

nama kriju, hiljadama svjetlosnih godina… daleko. To nećemo saznati, ni Vi, ni ja! Jedino nam

preostaje da se pitamo...

Đavo je samo odraz strahova. Izvajan od umora, ogorčenja, samoće. Samoća. To je to!

Čovjek van društva prestaje biti ljudsko biće. Okovi pucaju. Ali tu je vjera! Možda je ona

protivteža divljoj masti? Unese svjetlost u nju. Smekša je. Kaže joj: „Nisi sama”. Mada je to

jedno sadržano u drugom. Kao neka Himera ili Heruvim. Više glava, više lica. Svako ima svoj

momenat. I pored svog tog ludila, Lado je našao izlaz. To je ono što je važno! Jer, sam je to

stvorio, sam i uništio. Sve je u nama! Ne može biti strašnije od načina na koji mi to doživimo.

Percepcija. Svako raspoloženje nosi svoje lice. Više „ja”. Na kraju, svi pustimo astralnu kap da

igra u nekoj drugoj dimenziji.

Mirko Vukoslavović, IVb,

šk. 2013/2014. g.

Mala izložba „Znaka“:

Jovana Rajović, IIh

ПОВОД ЗА РАЗМИШЉАЊЕ...

ЛЕКТИРА МОЈЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Понекад читајући потонем у свијет маште и одлутам километрима далеко,

створим свијет подстакнут ријечима доброг писца. Са правом идејом и правим пером,

писац је у стању да створи чуда пред нашим очима. Колико ми се само пута догодило да

проводим дане с Робинсоном, побјегнем од куће са Том Сојером, одем у авантуре са Дон

Кихотом...

Ријетко нам се допадну књиге које смо приморани да читамо. Сви више уживамо

у слободном и личном избору, привучени насловом или аутором. Има много књига које

смо насумично и случајно прочитали, али су ипак оставиле дубок траг. Вјероватно смо и

многе добре пропустили избјегавајући их јер се зову лектира.

Књиге које читамо много говоре о нама самима. Волим да читам љубавне и

авантуристичке романе, у којима могу да се поистовјетим са ликовима и догађајима. Тако

је, најчешће, и с мојом генерацијом, која чита све мање. Пажњу нам одвлаче рачунари,

филмови... У моди је књига у електронском издању, што старије ужасава. Млади о томе и

не размишљају често.

Човјек сам одређује какав ће му бити живот. Испред њега је празна табла а у руци

креда. Од њега зависи да ли ће на табли бити исписане само лијепе ствари, или ће је тек

ишарати. А књиге могу бити путоказ − да запишемо само оно вриједно и лијепо.

Драгана Ђукић, IIб,

шк. 2013/14. г.

***

Свака генерација је прича за себе. Врло често под утицајем другачијих прилика,

различитих обичаја и моде, генерације се развијају у различитим правцима и неријетко

долазе у сукоб. Књижевност свакој генерацији даје култна дјела, и свако покољење у

рукама држи други наслов. Па, шта то читају господа вршњаци? Која је то лектира наше

генерације?

У прошла времена књижевност је била највећа ризница знања и мудрости.

Генерације младих су слободно вријеме проводиле или у игри напољу, или у читању.

Нажалост, значај књига је опао кроз вријеме. Без обавезне школске лектире, велики број

дјеце се вјероватно не би помакао са бајки и сликовница. Постоје изузеци, али књиге

већини изгледају као гомила досадног штива, у коме се испод тона досадних описа и

којечега скривају зрна заплета и главног тока приче до којег је тешко доћи. Велики број

дјела спада у ону групу која се чита у возу, на плажи, из досаде или пред спавање, и осим

имена главних ликова и главних тачака фабуле, из њих се све заборавља.

Некадашња књижевна дјела сада

настављају да постоје као више или

мање успјешне филмске адаптације, и

она су као таква постала доступнија, или

чак обавезна, већини мојих вршњака.

Већина младих која је гледала трилогију

„Господар прстенова“ није прочитала

истоимене Толкинове романе. Зашто? Да

ли зато што су покретне слике

примамљивије од статичних ријечи? Да

ли зато што је филм краћи и најчешће

лишен нарације, или можда лакши за

праћење и схватање? Највјероватније све

од горе наведеног. Шта још карактерише

моју генерацију? „Википедија“ и „гугл“

су замијенили већину библиотека, а

постови на „фејсбуку“ су постали дневна

доза добровољног уноса писаног текста.

Дискусија о томе шта је ко прочитао је

тема за недајбоже, а најчешће коришћене

књиге у кући постају именици и

рјечници.

Мала изложба „Знака“: Александра Гачевић, IVф

Вријеме ће једино показати да ли је ова појава добра или лоша. Старији грде

млађе, а млађи зазиру од прошлости. Можда ћемо једног дана дјела читати помоћу кабла,

једноставно их прикључити у себе и прекопирати у мозак све што је унутра. Шта год да

слиједи, сигурно је да на старо повратка нема, и књижевност никада неће бити оно што је

некад била.

Драгић Крстајић, IIб,

шк. 2013/14. г.

ЛЕКТИРУ ПУШКИНОВОГ ДОБА ЗАМИЈЕНИЛА ЈЕ ДАНАС ТЕЛЕВИЗИЈA

На том путу...

Од писма до СМС-поруке; од пергамента до и-мејла; од птичјег пера и мастила до

хемијске оловке; од књижевности и љубави до обавезе и писменог задатка; од

образовања и писмености до ЛУЧЕ; од књиге до таблета у рукама; од оригинала до

копије; од светог до досадног; од класичног до комерцијалног; од прошлости ка

будућности; од лектире до шпанске теленовеле.

Куда идемо? Који пут бирамо?

Као петогодишња дјевојчица, дуж тог пута, увијек родитељима постављах питање:

„Ко је ово?“ Oдговарали су ми да су то руски пјесник Пушкин и његова сапутница

Наталија Гончарева. Куда год бисмо шетали, компас мог маленог срца је показивао ка

њима. Сматрала сам их симболом љепоте, љубави, склада и нечег узвишеног. Како нисам

могла запамтити њихова права имена, они су у мом уму и у мојој души остали записани

као Пушо и Ружа.

Гледајући их данас, свјесна да гледам у симбол романтизма и свјетске

књижевности, осјећам тугу и нелагоду, јер само видим двије статуе од ледене бронзе, и

иако су ту сви детаљи, и иако је њена кринолина савршено приказана, и иако су

аутентично дочарани, и ружа на њеном крилу је једна од најљепших, ипак је без душе, и

хладна. Иако је на његовом лицу осмијех, он нам га не шаље, не обасипа нас радошћу,

већ неком несхватљивом тугом и жалошћу зато што је нешто свето и предивно

оскрнављено...

Зато што је од умјетности настао кич.

На том путу...

Нијесмо мисаони, не маштамо, не волимо, не љубимо, не чезнемо, не стварамо, не

критикујемо, не видимо и не чујемо... Шта ће нам то још донијети?

Сара Стијовић, IIj, шк. 2013/14. г.

***

Живот сви попуњавамо оним што нам олакшава свакодневицу. Двадесетих година

деветнаестог вијека један Оњегин и једна Татјана своје вријеме испуњавају читајући

Бајрона и Ричардсона, док данас просјечан човјек двадесет првог вијека троши сате свог

живота гледајући телевизију.

Шта се најчешће прати? Статистике кажу да се на челу листе најгледанијих канала

у Црној Гори прошле године налазио Пинк захваљујући енормном броју људи који не

пропуштају: ,,Тренутак истине“, ,,Мијењам жену“, ,,Гранд шоу“ и сличне емисије. Ова

поражавајућа чињеница представља слику цјелокупног нашег друштва. Ту слику

остављају перспективни и образовани људи двадесет и првог вијека. Интелектуалци.

Рекавши да, уколико желите да користите телевизију као средство путем којег ћете

некога нешто научити, прво ту особу морате научити како да користи телевизију,

Умберто Еко указао је на проблем да људи овим медијем не умију да се служе.

Радо бих у ову тему зашла степеницу дубље причом о каналима, серијама и

емисијама које ја пратим, међутим, изузев квиза ,,Слагалица“, који с времена на вријеме

одгледам са породицом, не пратим на телевизији апсолутно ништа. Како због тога што

немам времена, тако и јер нисам расположена да слушам разне неистине које нам ови

медији сервирају, а људи прихватају здраво за готово.

Ја сам она особа која стоји по страни када у друштву слуша шта се посљедње

збило на ,,Фарми“, која не зна ко су били учесници ријалити шоуа ,,Велики брат“ и која

са другарицама не може да коментарише смрт неког од ликова у серији ,,Сулејман

Величанствени“, јер ништа од тога не прати.

Рекла сам вам шта гледам, па ви сада сами закључите ко сам. Једна лијена и

крајње незаинтересована особа, особа која је требало да живи у двадесетим годинама

деветнаестог вијека и испуњава вријеме као Пушкинови јунаци или, пак, неко трећи.

Марија Савић, IIj,

шк. 2013/14. г.

Мала изложба „Знака“

Александра Гачевић,

***

Двадесет и први виjeк jе, и млади Александар сjеди заваљен у фотељи, држећи у

jедноj руци чипс, а у другоj кока-колу. Док су звуци аутомобила одзвањали улицом,

листао je канале, преврћући очима на сваку љубавну сериjу. Зауставио се на каналу гдjе

je очекивана емисиjа требало да почне и поjачао звук у нади да ће надjaчати добош

громова.

Неко jе покуцао на врата, и

Александар, једва се одлиjeпивши

од фотеље, лиjено се догегао, и

отворио непозваном госту. Испред

њега jе стаjaо Фjодор, приjaтељ из

вртића, кojeм ниje само

расположење покисло. ,,Здраво”,

рече Фjодор, чиjе je лице освануло,

,,зар ниje баш кишан дан?“

Александар се насмиja и одмахну

главом: ,,Нисам примиjeтио.“ ,,Па

како ниси“, настави Фjодор. ,,Баш

сам био у пролазу, па помислих да

свратим.“ „Управо почиње сериjа, и

заиста не могу дочекати да сазнам

како ће Евгениjе реаговати на

Татjaнино писмо. Улази, ускоро

почиње“, узбуђено ће Александар.

Фjодорово расположење спласнуло

je jeднаком брзином коjoм jе и

порасло. ,,Зар баш морамо“, рече. Ушетали су у дневну

собу, и док je Александар на брзину чистио неред,

Фjодор je посматрао просториjу. Била je пространа, са жутим зидовима, гарнитуром боjе

дрвета, и полицама коjе су биле испуњене ЦД дисковима. Био je изненађен што не види

Мала изложба „Знака“:

Зорана Тошић, IVф

ни јeдну књигу, иако jе знао да Пушкин, с времена на вриjeме, прочита коjу. Рекламе су

се завршиле и Александар je сjeо натраг у своjе гниjeздо, и раширио очи од узбуђења,

зачувши уводну шпицу сериjе Евгениje Оњегин. Фjодор jе пригушио смијех и

промрмљао: „Боље би било да погледамо Коцкара, нпр.“

Пушкин и Фjoдор су били зависници ТВ сериjа и филмова, и сами су планирали да

их ствараjу. Понекад они би прочитали књиге, попут Фарме и Гранда, из знатижеље, jер

су биле препоручене од стране критичара, као и jaко популарне. Њихови писци били су

образовани, а ликови у тим дjелима на савршен, иако немаштовит начин, приказивали

данашњег човjeка. Циjели свиjet je читао књиге, људи као да су имали књижевну болест,

чак их jе и сам мирис папира привлачио. Читане су у возу, на послу, код куће и никада

нису заборављене на путовањима и у хотелским собама.

Док jе књижевност била популарна, телевизиjа jе запостављена и људи су риjeтко

пратили емисиjе. Александар и Фjoдор имали су план да унаприједе телевизиjу коjа jе

jош била величине тостера са црно-биjeлом сликом. Жељели су да покажу да се љепота

може наћи свугдје, као и да се може стварати на разне начине.

Марина Вукићевић, IIj,

шк. 2013/14.г.

ЛУД, ЗБУЊЕН, НОРМАЛАН

Наслов ове хумористичке серије осликава наше друштво. ,,Кашаљ, сиромаштво и

љубав се не могу сакрити.“

Сиромаштво данашњице је очигледно. У Пушкиново вријеме глад за знањем је

била огромна, учило се и напредовало. Постојале су класе, и класне разлике су биле

веома изражене. Ми то нећемо да истичемо, као да се стидимо. Негдје смо у средини.

Никад завршене реформе, стално напријед − назад...

Не могу да кажем шта су дјеца некад вољела. И да ли би пожељела да се замијене

с нама. Можда би и они гледали филмове умјесто да прочитају: ,,Ревизора“, ,,Евгенија

Оњегина“, ,,Рат и мир“. Ко ће говорити о прочитаном дјелу? То је досадно и није кул.

Понестало је инспирације за писање. Романтику су замијениле маркиране ствари, а

шињели су давно заборављени...

Знам сигурно шта не бих мијењао с ранијим генерацијама, и кад би то било

могуће: гледање фудбалских утакмица, тениских мечева, Олимпијских игара и, наравно,

моје омиљене серије ,,Луд, збуњен, нормалан“.

Читамо! Не сви, понеко. Морамо, за лектиру. Имамо опасну професорицу...

Читамо и по препоруци, чак и због рекламе.

Ово вријеме и околности су наша стварност и наш живот. Лијеп живот! Зачињен

лудилом, збуњеношћу и нормалним стањем, понекад. Читајте, кад год можете!

Михаило Нововић, IIj,

шк. 2013/14. г.

Мала изложба „Знака“

REPORTAŽA „ZNAKA”

TOKIO – OKOM GIMNAZIJALKE

Kao član Reprezentacije Crne Gore, učestvovala sam na Svjetskom prvenstvu u stonom

tenisu koje je održano od 28. aprila do 5. maja 2014. godine u Japanu. Pred odlazak u

azijsku metropolu, moja očekivanja su bila izuzetna, ali nakon sedmice provedene u

veličanstvenom Tokiju, moram priznati da su prevaziđena. Iako je razlog moje posjete bio

učešće na prvenstvu, imala sam sreće i dovoljno slobodnog vremena da upoznam kulturu i

ljude koji se od nas po mnogo čemu razlikuju.

Bilo nam je rečeno da će nas na

aerodrom dočekati organizatori,

ali nisam mogla ni da zamislim da

će oni svoja zaduženja obavljati

sa zadovoljstvom i osmijehom na

licu. U našoj zemlji je

nezamislivo da posao volontera

obavljaju stariji ljudi, već su za to

raspoloženi samo učenici i

studenti. Organizacija jednog ovakvog događaja, koji je okupio 120 država, veoma je

kompleksna, a Japanci su uspjeli da je sprovedu bez ijedne greške.

Osim volontera, koji su tu bili poslom, i obični ljudi su bili veoma ljubazni kada

nam je bila potrebna pomoć prilikom kupovine karata na japanskim automatima. Ako i nisu

znali engleski jezik, potražili bi nekoga ko zna, a ako nisu umjeli da nam objasne put,

odveli bi nas tamo gdje treba da idemo. U ovom gradu je nemoguće ne pronaći pravi put,

jer čim pogledate u mapu ili pogledom potražite putokaz, prići će mještani koji će vam, uz

naklon i osmijeh, uvijek pomoći.

Možda zvuči nezamislivo da je jedan veliki, mnogoljudni grad

kao što je Tokio zapravo veoma čist i da ne možete vidjeti čak ni

opušak od cigarete, a kamoli ugažene žvake, koje su, nažalost,

neminovnost u Podgorici. Još čudnije može zvučati da nema ni

kante za otpatke, pa sam se već tokom prve šetnje pitala gdje ovi

ljudi bace praznu kesicu čipsa ili opušak od cigarete. Na ovo

drugo pitanje sam ubrzo dobila odgovor − kad sam prilikom

šetnje naišla na ''smoking area''. Veoma mi se dopalo što ljudi

poštuju nepušače i sve prolaznike pa se suzdržavaju dok ne dođu

do jednog ovakvog kutka.

Kad sam već pomenula prolaznike, svakako treba istaći i jedan njihov običaj – a to je

nošenje hirurške maske iz više razloga, među kojima su najvažniji zaštita od izduvnih gasova i

sprečavanje širenja bakterija, ukoliko su prehlađeni.

Još jedan dokaz da ovi ljudi brinu ne samo o svojem već i o tuđem vremenu je nepisano

pravilo da se na pokretnim stepenicama stoji sa lijeve strane kako bi oni koji žure mogli

protrčati sa desne. Iako sam znala da čitaju i pišu odozgo nadolje, nisam znala da knjige čitaju

zdesna nalijevo i da voze lijevom stranom ulice.

Ako ste se, šetajući Tokijom, umorili, postoji

mogućnost da iznajmite kočiju koju ne vuče konj, već

čovjek. I to je jedna od turističkih atrakcija.

Ne bih ja bila ovo što jesam, da mi se i u dalekom

Tokiju nije dogodilo da u toaletu kafića zaboravim

ranac, što sam primijetila tek kad je trebalo da

„provučem” kartu za metro. Vratila sam se u kafe, i

našla ranac tamo gdje sam ga i ostavila. Organizatori

su nam rekli da je krađa rijetkost u ovom gradu a to je

potvrdilo i moje iskustvo. Međutim, da Japanci žele da u to budu sasvim sigurni, potvrđuje i

fotografija: ispred svake prodavnice i hotela nalazi se „boks” za zaključavanjе kišobrana.

Ne mogu, naravno, da ne pomenem i meni

omiljene teme: način odijevanja i hranu.

Tokom svog sedmodnevnog boravka u

Tokiju skoro da nisam vidjela Japanku koja

nije brinula o svom izgledu. Frizura i

šminka samo su dio pažljivo kreiranog

stajlinga, pa je svaka žena, činilo mi se,

imala posebnu ljepotu kojom je zračila.

Neke su, ipak, spajale nespojivo, ali u ovom

gradu su izgledale sasvim normalno.

Mnogi me znaju kao osobu avanturističkog duha, što znači da sam bila jedna od rijetkih

koja je poželjela da proba sve japanske specijalitete. I, moram priznati, uživala sam u njima.

Hobotnica, suši, miso supa i još mnogo toga iz japanske kuhinje mnogo je ukusnije nego što

izgleda. Jedna od rijetkih stvari koja

mi se nije svidjela bio je puding od

zelenog čaja, koji je jedan od

najvažnijih sastojaka njihovih

slatkiša.

Ipak, posjeta Japanu ne bi bila

potpuna bez obilaska budističkog

hrama. Već prvog dana našeg

boravka u Tokiju posjetili smo

Sensoji hram. Mještani su nam objasnili da je potrebno da bacimo par novčića sa vrha stepenica

u za to pripremljenu kutiju, kako bi nam se ostvarila želja koju smo zamislili. Ispred hrama

nalazio se, kako nam se činilo, bunar. U njemu, međutim, nije bila voda, već – pepeo, čiju je

toplotu trebalo da privučemo sebi, kako bi nas služilo zdravlje, da je usmjerimo na glavu, za

zdravu i kvalitetnu kosu, ili put naših torbi, kako bismo uvijek imali novca.

Popodne provedeno u okolini Sensoji hrama

ću uvijek pamtiti kao moj prvi kontakt sa

japanskom tradicijom i kulturom. Na stranu

uređeni vrtovi i parkovi stare imperijalne sile,

ogromni neboderi i moderna arhitektura,

upravo ovo za mene je predstavljalo „pravi”

Japan.

Nije lako oblikovati tekst kojim ćete

čitaocima dovoljno snažno prenijeti svoje

utiske i iskustva, naročito ne iz ovog prelijepog grada, ali iskreno vjerujem u to da će dio

atmosfere prenijeti fotografije. One govore više od riječi.

Simona Perović, IIh, šk. 2013/14. g.

ПУТОПИС: СЛОВЕНИЈА – Марибор

Словенија је мала балканска земља. Из родитељске приче за њу сам чуо као за

једну од шест бивших југословенских република. О Словенцима могу се чути само

ријечи хвале, ти радни људи дизали су у многоме просјек заједничкој држави. О

географском положају ове мале земље, препуне природних љепота, може се говорити као

о идеалном. Налази се на прагу Балкана с једне, на вратима Запада, са друге, надомак

Истока, са треће, и, на крају, веома близу прелијепе италијанске обале и Апенинског

полуострва.

Животни вјетрови нанијели су ме у град на крајњем сјевероистоку земље. Други

по величини, универзитетски центар, Марибор је дика земље. Своје садашње име град

дугује аустријској германизацији (и данас пише ,,Марбург” на путоказу који се налази у

Аустрији, а у правцу је Словеније). Марибор има све што се може тражити од једног

града. Испресијецан је бројним мостовима који као шкољка крију свој бисер, ријеку

Дунав. Наравно, шетати поред ријеке по сунчаном дану, гледати патке како брину о

својим пачићима, угођај је који је доступан посјетиоцу. Марибор је окружен брдашцима

и узвишењима, од којих су Словенци направили бренд зимског туризма. Љубитељи

широких авенија и пространих тргова неће (на општу жалост) пронаћи уточиште у овој

ушушканој средини.

Марибор, са својих стотинак хиљада становника, не живи двадесет и четири часа,

нити нуди садржаје које нуде европске метрополе. Ипак, међу мариборском младежи,

раритет је упознати неког ко није био у Берлину, Милану, Прагу, Будимпешти или

Братислави. Како граница ЕУ скоро и нема, у популарни Дунај (словеначки назив за Беч)

стиже се за око два сата.

Словенци представљају угодну мјешавину балканске топлине и западњачке

љубазности и хладноће. О томе како не одбацују прошлост ваљда довољно говори и то да

се једна од главних мариборских улица зове ,,Титова цеста”. Сви старији, а поједини и

млађи Словенци без много оклијевања разговараће на нашем језику, трудећи се

максимално да словеначки не користе. У знак узвратног поштовања, учим словеначки и

трудим се да упамтим њихову карактеристичну двојину и падежне облике, које сам у

свом језику толико олако прихватао и знао… Ипак, са много ријечи ученик се упозна

веома брзо, а ухо једноставно треба привикнути на ,,уврнути” акценат који гаје, па се и

тако довијати на путу ка потпуном разумијевању и савладавању језика.

Јован Јованчевић, IV ф,

шк. 2013/ 14. г.

ТАМО НЕКАД, ОВДЈЕ САД

Мјесто дешавања: Софија, Бугарска

14. 2. 2013. године

Будим се с осмијехом на лицу. Рано јутро је а ја већ осјећам енергију овог посебног дана,

вибрације заљубљених срца. Излазим и тонем у мирис љубави, скривених жеља, цвијећа.

Гледам око себе − мушкарци трче с рукама пуним букета, поклона, слаткиша или

једноставно са срцем пуним љубави тражећи своју драгу. Дан заљубљених је, златно доба

цвјећара. Улазим у школу и одједном ме запљусну талас емоција. Сви су много њежнији,

испуњени љубављу и бригом, сви су узбуђени од еуфорије која се ствара око нас у овом

обичном али посебном дану. На све стране се могу видјети руже, чоколаде и други

поклони. Дух овог дана не дозвољава ни професорима да буду такви какви су сваког дана

− строги и захтјевни. Чак је и њихов поглед некако сањив, далек, као да су у неком

другом свијету. На крају дана растајемо се испуњени романтиком.

Годину касније...

Мјесто дешавања: Подгорица, Црна Гора

14. 2. 2014. године

Будим се с осмијехом на лицу. Рано јутро је а ја већ осјећам енергију овог посебног дана,

вибрације заљубљених срца. Излазим и тонем у мирисе... Моменат, сачекајте! Постоји

неки проблем. Не осјећам мирис цвијећа, нити видим заљубљена лица. И уопште не

изгледа као да је златно доба цвјећара. Не видим мушкарце који једва чекају да виде

вољена бића. Хмм...чудно. Улазим у школу у нади да ће тамо бити другачије. Отварам

врата а сви појуре к мени с питањем :,,Зар си и ти заљубљена? У кога?“ Ја заљубљена?

Шта се дешава? Кажу ми: ,,Носиш црвено, то значи да си заљубљена“. Погледам у свој

кишобран, обични црвени кишобран који носим са собом сваког обичног дана. Нажалост,

одговарам да сам заљубљена једино у – живот. Сви ме гледају мало чудно и са

разочарењем у очима. Хмм... чудан дан. Нема цвијећа, поклона... А професори не

изгледају нимало узбуђени због овог дана. Читав дан проводимо у потрази за

заљубљеним срцима или боље речено за људима који су ненамјерно обукли црвено. На

крају дана растајемо се неиспуњени романтиком, али весели.

Александра Станкулова, IIIд

Мала

изложба

„Знака“: Сара

Анастасијевић,

IVe

ГИМНАЗИЈАЛЦИ СТВАРАОЦИ...

СВАРОГОВ САН

Мучно је знати

да твоји безбројни снови

постоје захваљујући само теби

И да они вјерују чврсто у своје постојање

а заправо их нема

Када сам први пут уснио

био сам ташт над таштима

поносно срећан и одушевљен својом бескрајном

маштом

и њеном творачком снагом

да у себе сабије вјекове и вјекове

да у себе сабије милијарде микрокосмоса

биљака, животиња, људи

религија, филозофских праваца

безброј живота

свјесних себе

Својој машти нисам могао наћи пандан

а сада

гледам је како се растаче

убија је умор од снивања

и жалим то што сам створио

јер га више неће бити

када се пробудим

и можда су људи најнесрећнији

јер сам их створио по своме облику

свјесне себе

сујетне

довољно да искрено повјерују да истински постоје

Неки су и мене преварили

Док сам их сањао заиста сам вјеровао да су стварни

толико су лијепо живјели

и плакао сам када би они плакали

плакао сам

када би умирали

плачем свемоћног бога

који је полако постајао свјестан своје танкоћутности

Крхак

наставио сам да сањам

Крхак

постајао свјестан да можда и мене неко сања

нека птица, лептир или бог већи од мене

као у бесконачном огледалу

снови се осликавају у сновима

А мучим се

несагледиво

да наставим да спавам

вјерујући да ће кошмаре

од крви, дима, смрти

замијенити слике природе

која се бори да се одржи

нечији смијех

И плашим се свога ума

и онога што сам створио

Можда је ружно и крваво упливало споља у моје мисли

Можда то није дио мене

Најискреније се надам

Од свих надања над надањима

молим се чак и ја се молим

у сопственом глувом сну

да ја заиста јесам

да ме има

Јер ако људи заиста вјерују да постоје

а мој су сан

као што и ја вјерујем да постојим

можда ме нема

можда сам измишљен

тај ми исконски страх не дозвољава да отворим очи

Да уништим оно што сам, можда, ја створио

а што је можда створило мене

И сањаћу још миленијума

док ме умор не обузме у потпуности

ушушкан у надањима да сам ја људима утјеха

да сам својим сновима утјеха

као што и они тјеше мене

у овој тишини бесконачности

која слуша моје нијеме вапаје

упија их у себе и милује ме...

ЕТОНОВА КАЗНА

Мала изложба „Знака“: Мајда Лукачевић, IVф

Ја, који сам кљуцао утробу

Јапетовог сина

Ја, који сам се напајао нектаром његове крви

мрзим себе и гнушам се свога чина

Он је обасјао таму наших ноћи

својом ватром

Он је земљу учинио живом

створивши људе

микрокосмичке

И ја, савладан примамљивошћу

Зевсове снаге и тиранства

бездушно

сам сркао сок из његове џигерице

Данас сам препун крви

И нека ме нико не осуђује

Ја, Етон, судим себи

због издајства

горде расе орлова

И себи прописујем казну

која гласи:

распорићу сопствену утробу својим кљуном

како би

коначно

Прометејева крв

напустила моје тијело

ТОТ

Као бог маште и писмености

узео сам блиједоплаво перо у руку

и написао причу о свијету

који је настао из ружичастог лотоса

слаткастог

њежног мириса

лотосу сам подарио име цвијет

и биљка

Богу Ра сам по обећању

створио свод по коме може

да плови барком

у јутарњем, дањем и вечерњем руху

док раздрагани павијани најављују његов долазак

измислио сам звијезде

које падају лицем на земљу

друге богове

и религије

пространства

прву ријеч и мисао

Створио сам створења која назвах људима

и подарио им слободу

мисли

и дјелања

Пустио сам их да битишу назависно

од моје воље

не бих ли пронашао такмаца у маштању

довољно вјештог да ме надмаши

И појавили су се

малобројни

али сунчани

који су ми били равни

Посматрао сам их са поносом

и жељом

да видим њихово одушевљење

када схвате

да дјело често

по таленту

умијећу

превазиђе

свога ствараоца

Сада чекам онога ко ће

бити маштовитији од мене

онога који ће ме надмашити

Онога који ће заслужити назив творца

свега постојећег

и кога ће сопствено дјело

једнога дана превазићи

својим недокучивим расцвјетавањем

њежно мирисним

КАМЕН

Мала

изложба

„Знака“: Сара

Анастасијевић,

IVe

Безброј душа чувам у себи

и не дам им несмиреним

да се отргну

и ишчупају из мога бића

Чувам хиљаду покојника

спакованих

и огрнутих

у тврду тишину непостојања

Највећи сам звјездоведац

способан да прочитам

густа ткања

звјездометежног фирмамента

Топло

окупан

вјеровањима

болесне дјеце и нероткиња

у оздрављење

Дубински повезан

са својом браћом стијенама и камењем

Огрнут маховином

невидљив

чувам у себи изгубљене душе

заборављених предака

Моју су браћу назвали стећцима

мене несрећног

заборавили

Огрнутог травом што ме убија

Огрнутог кишним капима што ме

напајају

и полако разједају смрћу

Мене, највећег звјездознанца

прогоне духови

и заборав

И сјећање на снагу руку

које су клесале и обликовале

моје тијело

својим знојем

и крвљу

Стојим на ливади

Троши ме вријеме

и надам се да ће ме се некад неко сјетити

Јер ја сам окрајак

предачке вјере

У мени трепери златна нит

свевременог постојања

над постојањима

Ја сам вријеме у умирању

које почиње заборавом

Мала изложба „Знака“

ТРИГЛАВ

У прадавна времена

ставио сам златни повез преко очију

како не бих видио

тежину људских гријеха

и скаменио сам се

несрећан

над тежином њихових злодјела

постао пуст и тих

горостас

одрекао се своје негдашње славе

постао срећан

у тишини

у неокрњеном миру

у благом ваздуху

у плаветном небу

Нико то не може да ми одузме

Нико да ме заборави

У том сам спознању

миран

и препуштен сам себи

ОПРАВДАЊЕ ЗМИЈЕ

Некада сам била симбол живота и спознања

повезана с култом предака

чувар суштине постојања

Први људски пар

уништио је истину о мени

по свијету разасуо лажи

о мом удјелу

у васпостављању гријеха

као да једна змија

са земљом сједињена

може навести на зло

Клањали су ми се фараони

и сви владари свијета

а сада сви бјеже од мене

несвјесни да се ја плашим више од било кога

и да је мој отров мој страх

И нико ми више не вјерује

тако да ни ја сама не знам

да ли вјерујем себи самој

Сјећам се једног дрвета

звало се Дрво Спознања

и једне јабуке

забрањене

и њене руке која ми нуди

да је пробам

и њиховог осмијеха

Знам да им је било досадно

и да су ме мучили

гладну и жедну

У врту препуном испуњења свих жеља постојећих

Обећала сам да ћу их разонодити

али да ме морају пустити

пристали су

Казала сам им да

измаштају пријатеља

јачег и снажнијег од њих

Учинили су то

Пустили су ме

Дали су му једноставно

лако памтљиво име

сви га знају

Можда је то мој гријех

Та лаж

коју сам подарила људима

Можда због тога више немам ноге

и крила као некада

Од тада стално лажем

и људе одводим од љепоте

и духовности

и мира

како би и они изгубили крила

унутрашња

која ја више немам

Милана Гајовић, IVб,

шк. 2011/12. г.

Мала изложба „Знака“: Душко Даниловић

ОН

Он. Кратко и јасно. Језгровита мисао и личност. Величанственост сажета у једно

биће, надљудско. Он је кулминација свега што други чак и не посједују. Да ли је свјестан

тога? Ох, да, да и те како је свјестан. На неки уображен, а опет скроман начин. Како му то

успијева? Како му успијева да буде то што јесте?

Он. Он је Посејдонов трозубац и Аполонова лира. Он је Зевс лично и Хад

персонално. Он је лист хартије који сам исписује, просипа се мастило по бјелини. Он је

то што ствара, а ствара много и ствара лијепо. Смртни пјесник вјечног стваралаштва. Има

очи прољећа, осмијех љета, јесење тканине и зимске инспирације. Зар не видите? Он је

саткан од свега што га окружује, од нити које доживљава.

Он је узвичник у дозивању, зарез у времену и тачка у љубави и спокоју. Он је

корица недовршене књиге. Он је најобликованије слово, језгровита ријеч, реченица за

себе, пасус за цитирање, страница за цијепање и чување дубоко у срцу. Он је штиво које

читамо изнова.

Он је љепота ћутања и најрјечитија тишина, он је глас буђења и говор који отвара

очи. Он је забрана заборављања иако на торту додаје још по једну свјећицу. Он пркоси и

руга се старењу. С младошћу под руком иде на плесни подијум. Ех, како су се фино

уиграли њих двоје!

Он, сањар широм отворених очију. Маестро маштарења. Прекривен ожиљцима

зла које као свој продукт никада неће спознати. Кључ који отвара сва врата, брава иза

које су најдивније одаје и катанац који их чува Eто, то је Он.

Он. Он је музика коју толико воли. Клавир најљепшег звука у пратњи свих

осталих инструмената. Дирке су сваки дио њега. Додир је у свему што ти нуди. Музичка

кутија коју нећете пожељети да затворите. Пандорина кутија, најљепше унутрашњости,

коју морате отворити.

Он. Споменик чији је пиједестал читава земља, чија висина пара облаке. Дрво о

којем пузавице сањају. Киша коју кишобран вријеђа. Додир са вјечним трагом и поглед

највеће дубине. Скромни продавац, наивни купац и лукави трговац. Њежно море и суров

талас. Он је храбра планина изграђена од страхова величине каменчића.

Он је пјесма, строфа и стих. Он је зелени лист, жути лист и његов пад. Он је сјеме,

раст и издигнуће биљке. Он је пораз и пад, усамљеност и зид, сломљено стакло и

прозорско окно, залупљена врата. Али он је и успјех и нема дна, он је лијепа самоћа која

се уздиже више него ма који зид; он је отворени прозор за слободу и врата која воде до

величанствености. Он је свјетлост која нас у небесима чека.

Он је трагач и чезне за њему сличном душом. Жели да подијели свијет и себе и

баш кад се најмање нада (јер тако у животу увијек бива, зар не?) у његов живот ушета и

заувијек га присвоји Она. Њему и сувише слична. Ту није крај, то је почетак са

нераскидивим наставком. Његов и њихов, до бескраја.

Мала изложба „Знака“

ОНА

Она се рађа. Отвара очи. Плаче. Гледа и види, додирне и осјети. Смије се. Чује.

Упознаје. Учи и покушава. Не успијева, али не одустаје. Љути се. Бори се. Бори, зар већ?

Успијева. Иде даље.

И она расте и игра се. И поново учи и спознаје и осјећа. Пружа и добија. И пада и

устаје. И мисли да зна, а у ствари не зна. Иде даље.

Сад је свјеснија, зрелија, паметнија. Она је млада, искрена, вјерна, тврдоглава,

лукава, радознала, брижна. Ту је и нема је, трага и бива пронађена, губи и добија, устаје и

пада, лети и плива, одустаје и бори се, овдје и тамо, сама и са свима, некад и негдје,

увијек и никад. Поносна и моли, болна и радосна.

Она стоји и креће се, живи и путује, спава и сања, грли и љуби, љути се и пркоси,

сјећа се и заборавља, она се нада и жели, прашта и свети, воли и мрзи. Иде даље.

Опет добија и опет губи. Она долази и нестаје: тако је близу, тако је далеко. Она

говори и ћути, вришти и плаче, а још гласније се смије. Почиње и завршава, раскида и

ствара. Иде даље.

Размишља, одлучује, бира, цијепа, пише, говори, сврстава, дијели. Она жели све,

не жели ништа, она одбија и прихвата, она хоће мир, хоће рат; она умире, али се и рађа.

Она упознаје и заволи. Она је жена и мајка. Иде даље.

И живи, и живи, и живи. Присјећа се и каје се. Присјећа се и постиди се. Присјећа

се и поноси се. И промијенила би и оставила исто. И живи и стари, и живи и...

Вријеме је. Зна. Осјећа. Поздравља се. У реду је, срећна је. Иде. Затвара очи.

Предаје се. Она одлази. Нема је. Отишла је. Заувијек. Нема даље.

Милена Радевић, IIл

ПАХУЉЕ МИСЛИ

У тренуцима када заборавимо на неко раније ,,немогуће“, оно се обистини сасвим изненада и

можда чак и боље него што смо некада негдје давно жељели свим својим срцем. Али тај

тренутак може доћи касно. Једна је сeкунда довољна да за све, што је некада било важно,

постане касно и само једна да оно што је једном било мало, ситно, безначајно − постане

,,све“. Сваки трен може да буде пресудан. То најбоље знају они који су пропустили свој

тренутак, негдје на граници између срца и ума...

Била је ноћ. Једна од оних хладних али, на неки необичан начин, топлих децембарских ноћи.

Мјесец и звијезде су једним дијелом били сакривени иза облака, који као да су сваког

тренутка жељели да се ослободе тешких ледених капљица кише. Терет за облаке, али радост

за дјецу, представљале су све сузе облака које ће постати величанствене крхке пахуљице.

Звијезде, које су још биле видљиве, изгледале су као да се боре за свој опстанак против мора

надолазећих облака. Свака је мало помало нестајала из њеног видокруга. Универзум је крио

многе тајне које је тек требало открити и схватити. Као и она. Прва пахуља је пала на старо

прозорско окно кроз које су та два плава ока гледала у небеске даљине знајући да их никад

неће спознати. А онда је пала и друга пахуља...

Можда је ,,њена маленкост“ нада још од давнина измишљена, али ми смо ти који у њу и даље

вјерујемо. Између осталог, човјек ће вјеровати само у оно у шта жели да вјерује и видјеће

само оно што жели да види. Треба вјеровати... али шта када се човјек умори од вјеровања и

надања? Како онда знати да ли постоји ,,свијетло на крају тунела“? Да ли ћемо потонути још

дубље у јаму црнила, туге и бола ако се на надамо? Или ће бити исто како је и било док смо се

,,надали“?

Жељелa је да остави нешто по чему би била запамћена. Жељела је да инспирише људе да

буду бољи данас од оног што су били дан прије и да буду бољи сјутра од особе која су данас.

Али више није имала снаге ни за саму себе... Због неког разлога, била је тужна. Данима,

мјесецима, можда чак и годинама. Нико није примјећивао. Осмијех скрива све, а само ријетки

умију читати говор очију. Колико јој је људи само рекло да има дивне очи, очи анђела, толико

њих никада није открило шта те очи заправо крију. Није ни мислила да ће их ико икада знати

у потпуности.

Остала је само прашина и много неизговорених мисли. Душе су причале, причале највеће

љубавне ријечи и најтеже туге очима, али понос ријечи није употребљавао. Те очи знале су

сваку неизговорену мисао. Те очи су осјећале. Кажу да онај који то жели, увијек нађе пут да

се врати тамо гдје је некад стао. Ако се не врати, није волио. Али шта ако постоји страх, страх

који говори да никад ништа неће бити онако како је некада било? Страх од промјена. Страх

од ризиковања. Страх је оно што нас спречава да кренемо путем среће. Страх и понос.

Највећи непријатељи љубави. Али ако су то непријатељи, ко су пријатељи?

Можда једино што сваком човјеку у одређеном дијелу живота треба је да научи да опрости а

самим тим и да заборави. Да заборави оне који никада нијесу ни били ту... када је требало да

буду. А и када су били присутни, то и није било од неког великог заначаја. Космос је огроман

а самим тим и могућност за упознавање неког ко ће остати крај нас, чак и у најтежим

тренуцима. Од толико проналазака у свијету, до сада је неко већ требало да открије начин

помоћу којег би заборавили ,,епизодне ликове“ у нашим животима. Епизоде се ријетко када

понављају а на нама остаје да ли ћемо запамтити не само епизоду, већ и читаву серију.

Вријеме. Веома је интересантно то што заправо нико никад није открио праву дефиницију

времена. Оно пролази. Како и зашто... ми не знамо. Исто тако не знамо зашто су нам снови

потребни. Али једно је сигурно: потребни су нам из неког, нама непознатог, разлога. Толико

тога још треба да се открије. Али можда је заправо чар у томе што не знамо све. А човјек, као

мисаоно биће, жели да открива појаве око себе. Тајне су свуда око нас али и у нама. Мале

или велике. То треба прихватити. Као што људи имају тајне и између себе их чувају, тако и

Универзум крије многе тајне међу својим огромним и бескрајним галаксијама.

Одувијек је била причљива. Кад је ћутала, то је био знак да нешто сигурно није у реду. Знала

је у ком тренутку треба нешто да изговори и у томе је можда и била љепота њене приче.

Могла је да пронађе тему за разговор са било ким. Осим са њим. Нешто у његовом гласу

тјерало ју је да га само слуша, и да ћути. Уживала је у његовој причи. У његовом погледу

могла је да препозна себе. Ваљда је он био особа с којом је лијепо ћутати. А такве особе су

ријетке. С њим је и тишина пријатна. А он је био њена тишина. Оно о чему се не говори.

Никада. Никоме.

С. Б.

СА ЧАСОВА МЕДИЈСКЕ ПИСМЕНОСТИ...

Ауторка: Мара Јовановић