Download pdf - Prof. dr Marko Pavlovic: Stefan Nemanja i Sava Nemanjic - ocevi srpske drzave i nacije

Проф. др М. Павловић: Стефан Немања и Сава Немањић - очеви српске државе и нацијеMonday, 07 June 2010

Проф. др Марко Павловић

СТЕФАН НЕМАЊА И САВА НЕМАЊИЋ

ОЧЕВИ СРПСКЕ ДРЖАВЕ И НАЦИЈЕ

Прва половина XII века, за Србе, пролази у утврђивању државотворног центра у пределу брдскеСрбије око Раса. Господари ове источне српске области носили су наслов „великога жупана“, који указује навиши ранг од ранга локалних управника - жупана, односно на то да се рашки жупан наметнуо другим жупанимаи постао „велики“.

Појава рашког државотворног цента јавља се у време уздизања Угарске до балканске силе конкурентнеВизантији. Угарска се 1102. прво наметнула Хрватској, затим приморским градовима, а у четвртој деценијиXII века и Босни. Однос снага између Угарске и Византије највећма је утицао на судбину српских земаља.Тежећи самосталности и размицању граница на византијски рачун, велики жупани ступају у савезничке односеса Угарима. Док се између Византинаца и Угара бију битке око Београда и Браничева, Срби теже да продруна Косово и да се прошире према путу Београд - Ниш - Сердика (Софија) - главној вези средње Европе саЦариградом. На почетку XII века Срби продиру према линији Рас - Звечан - Пећ. Са неколико мањих победа инеколико тежих пораза, они су средину века дочекали у вазалном положају према Византији.

У време Манојла Комнина (1143 - 1180), опстанак на великожупанском положају зависио је од лојалности томмоћном византијском владару. У кратком времену, с почетка друге половине XII века (1155-1163), на велико-жупанском положају измењала су се по византијској вољи три брата. Последњи и најмлађи, Деса, поред тогашто се обавезао на покорност византијском цару, био је обећао „да ће се пред Ромејима сасвим уклонити изДендре“ (области у суседству Ниша). Ипак, Деса је одбио да напусти Дендру, и почео да води самосталнуполитику, појачавајући своје везе с Угрима и Немцима. Убрзо је цар Манојло реаговао, и Деса се нашао уцариградском затвору, а на положају великог жупана Тихомир - најстарији брат Стефана Немање, будућегоснивача династије. Тихомирова браћа били су удеони кнезови.

Стефан Немања, као удеони кнез, држао је земље на граници са Визан-тијом: Топлицу, Ибар, Расину и Реке.Приликом једног сусрета са Манојлом Комнином, Немања је био одликован неком византијском дворскомтитулом - „царским саном“, и обдарен Дубочицом (жупом код Лесковца), уз право ексклузивног уживања зањега и његово потомство. Уздигнут над браћом руком византијском цара, он је без споразума са њима почеода гради цркве. Тиме је показивао своју побожност и подизао свој углед у црквеним круговима. Рођен уРибници (код Подгорице) и крштен од латинских свештеника, Немања је по доласку у Рас био крштен поправославном обреду. Као обласни господар - ктитор, он је манифествовао своје православно политичкоопредељење. Градећи две цркве у Топлици, он је испољавао самосталност не само у ктиторској делатности.На замерке од стране браће, одговарао је да свако у својој области може чинити што му је воља. Том својомизјавом, Немања се изјаснио против система удеоних кнежевина у коме су његови носиоци морали да сесаветују и договарају о најважнијим питањима.1

У настојању да своју власт прошири на све српске земље, Немања је ушао у борбу за положај великогжупана. Претпоставља се да је постао велики жупан већ 1166. Византија, пак, није одобрила ову промену.Изгнани Тихомир је, уз њену помоћ, покушао да поврати изгубљени престо, али је његова најамничка војскабила потучена. Дотад провизантијски оријентисан, Немања тражи подршку код Угара и Млетака. Неколикогодина доцније, он наставља дугогодишњу борбу својих претходника за самосталност. Рачунајући са акцијаманових савезника, Немања 1172. шаље чете у Приморје, на Котор, и у област дуж пута Београд - Ниш.Међутим, убрзо остаје сам, и још суочен с походом који је против њега предводио сам Манојло Комнин.Потиснут у планине, он је потражио „дипломатски“ излаз. Покајнички је изашао пред Цара гологлав и босоног,с конопцем око врата и с мачем у левој руци. Пошто је предао мач, положио је главу крај Царевих ногу. Царму се смиловао, али га је ипак повео у Цариград да му украси тријумф. „Одметник варварин, високих раменаи наочит човек“ био је пропраћен грдњом и подсмехом од масе Цариграђана. Тако је, по речима једногвизантијског беседника, био „јако понижен овај велики народ и онај славни поглавица“. Немања се у Расвратио као послушан вазал византијског цара, обавезан да шаље српске трупе у византијску војску.

После смрти моћног цара Манојла, 1180, обезглављена, привредно и војно исцрпљена Византија запада уунутрашње тешкоће. Свесни њених слабости, непријатељи Византије крећу у акцију. Први напада угарскикраљ. Њему се (1183) прикључује Немања пустошећи и освајајући у правцу Ниша и Софије. На југозападу,Немањина војска је продрла у Зету (Диоклитију, или Дукљу) и савладала отпор утврђених градова у којима сусе углавном налазиле присталице Византије. „Поврати Диоклитију и Далмацију - забележиће СтефанНемањић - отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове уњој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област.“ Међу освојеним градовима били су

BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ - Проф. др М. Павловић: Ст... http://borbazaveru.info/index2.php?option=com_content&task=view&i...

1 of 12 07-Jun-10 21:09

Скадар, Улцињ и Котор. Немања „истреби грчко име“, односно византијске присталице, а „народ свој у њиманеповређен остави да служи држави његовој“. У Котору, који је био поштеђен од разарања, Немања јесместио једну од својих резиденција. Зету и Травунију предао је на управу свом најстаријем сину Вукану.Стара зетска династија била је потиснута. Премда је Стефан Немањић помињао само Грке, Немањинихпротивника било је и међу католицима у Приморју. Њих није било мало, судећи по томе да је познатиНемањин противник био барски надбискуп.

Изван Немањине власти у Приморју остао је Дубровник. После неколико напада и опсада, под командомНемањине браће Мирослава и Страцимира, и самог Немање, односи са Дубровником, који се ставио подзаштиту јужноиталијанских Нормана, уређени су 1186. уговором. На тај начин Дубровник је био уклопљен упривредни живот српских земаља: у њима ће се главна трговина обављати „са Дубровником и прекоДубровника“.2

НЕМАЊИНЕ ТЕКОВИНЕ. Немања није могао да задржи све освојене области на истоку. За Византију био јенеподношљив губитак области уз међународни пут Београд - Ниш, а она је још имала снаге да их поврати. Убици на Морави 1190, Немањина војска била је поражена од византијске, коју је водио сам цар Исак II Анђео.Међутим, свестан Србијине снаге, Цар је са Немањом закључио частан мир. Немањи је дозвољено да задрживећи део освојених византијских области, а уместо дотадашње вазалне зависности, призната му јесамосталност. У склопу мировног споразума било је предвиђено да се Немањин син, Стефан ожени Царевомсиновицом. Не могавши да потчини Србију, византијски двор је употребио последње средство везивања засебе - тазбинску везу. Предвиђени брак био је свакако праћен Немањиним обећањем да ће га на престолунаследити Стефан, као византијски зет, а не прворођени Вукан.

Прво византијско-српско орођавање значило је велико признање за Србију. Као царски зет, Стефан је добиоједну од највиших титула - титулу севастократора, која је за собом повлачила повластицу обраћања са„царско величанство“. На овај начин, Стефан је био уведен у царску породицу, а Србија укључена увизантијску заједницу народа.

Немањине територијалне тековине сумиране су у једном његовом ау-тобиографском тексту (у уводуХиландарске повеље) од 1198/99. „И вздвигох - каже Немања у том тексту - погибшују своју дедину иприобретох од Морске земље Зету и с градови, а од Грчке земље Лаб с Липљанем, Дубочицу, Реке,Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу ...“ Прво што пада у очи јесте да се области, којима је Немања заокружиотериторију своје државе, деле на обновљене („и вздвигох“) и освојене („и приобретох“). Зета је, као што ћето рећи и Стефан Немањић, стечена освајањем, али за разлику од Стефановог записа, у Немањиној повељиона се не помиње као „отачаство и рођење његово, истинита његова дедовина“. Немањина дедовина билису вероватно Требиње и Захумље, у које је још на почетку овога подухвата, пошто је преузео велико-жупански престо и измирио се с браћом, послао брата Мирослава.

Немањино „приобретеније“ (освајање) почело је са Зетом, вероватно због тога што је она била највећипротивник уједињења које би долазило из неког другог центра. Немања је, пак, узимајући на себе улогусакупитеља српских земаља („изгубљених крајева отечаства његова“), био свестан да, „као периферискапокрајина, Зета није била подесна да остане трајно средиште српских области“. Због тога је и примио„крштење од руке светитеља и архијереја посред српске земље“. Ипак, Новаковићевом речју, Немања јесматрао „да Србија не вреди ништа, ако би била ограничена искључиво на загорске крајеве и ако би осталабез мора и приморја“. Зато, у Хиландарској повељи, Немања каже: „и приобретох од морске земље ...“Другим речима, Немања је изгледа на Зету првенствено гледао као на неопходно парче „морске земље“ зазаокружење државне територије.

Дајући превагу православним областима, и учвршћујући државно сре-диште „посред српске земље“, Немањаје повео широку акцију за верско ујед-начавање приморских земаља са Рашком. Многи попови у Приморјутада су се, прешавши у православље, поженили и пустили „браду и косу дугачку“. Ојачавши свој положај идржаву у Приморју, Немања је своју тежњу за заокружењем територије, „раширењем и увеличањем“,усмерио ка истоку. Тако, тек са Немањом, Косово поље постало је трајна тековина.

Априла 1195. на византијски престо дошао је Алексије III Анђео, таст Стефана Немањића. Ова промена навизантијском престолу условила је промену и на српском. Вероватно од раније решен да се под старостзакалуђери, а суочен са жељом византијског цара да његова ћерка постане српска владарка, Немања се,марта 1196, одрекао престола у корист средњег сина Стефана. Промена на српском престолу није, дакле,извршена по начелу примогенитуре, него путем десигнације (владаревог именовања наследника). Томприликом Немања је дао завет синовима о њиховим међусобним односима: „да љубите брат брата, немајућиникакве злобе међу собом. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на мој престо, ти се покоравај и будиму послушан. А ти који ћеш владати не вређај брата својега него га поштуј. ’Јер ко не љуби брата својега,Бога не љуби. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, нека и брата својега љуби’.“ После повлачења са престола,Немања се замонашио, добивши име Симеон. Неко време провео је у манастиру Студеници, одакле се наСавин позив упутио у Свету Гору - интернационални центар православног монаштва.

Посећујући и обдарујући светогорске манастире, Симеон и Сава су дошли на мисао, или су прихватили савет„некога старца богобојажљива“, да оснују српски манастир - манастир „за примање људи од српског народашто се одају монашком животу“. Уместо грађења новог манастира, Сименон и Сава су решили да о свомтрошку обнове манастир Хиландар, који је био запустео после једног гусарског пустошења. За тај свој наум


2 of 12 07-Jun-10 21:09

добили су одобрење цара Алексеја III Анђела. Док су радови на обнови Хиландара били у току, решен јењегов правни статус. Посебним актом (хрисовуљом), византијски цар је прописао да српски манастир не буде„ником подложан“, него да је „самосталан, својевластан и самоуправан“. Са савременог становишта,Хиландар је био први српски универзитет, али - као својеврсно дипломатско представништво у Византији - ипрва српска амбасада. Стефан Немања, односно монах Симеон, доживео је да види обновљен Хиландар. Тује и умро, 13. фебруара 1199. После неког времена, из његовог гроба почело је да тече „мирисно уље“, штоје представљало знак посебне Божије милости и посвећења покојника.

Вуканов преврат. У Србији, политичка ситуација је бивала све гора. Братска равнотежа узајамногуважавања између великог жупана и зетског краља, који су владали земљама различите традиције идруштвене структуре, у промењеним околностима после Немањине абдикације није се могла дуго одржати.Јануара 1198, за папу је изабран „за владара рођени“ Иноћентије III, настављач идеје Гргура VII о светскојпапској власти. Полазећи од тога да је „мањи од Бога, а већи од људи“, он је почео да делује на све стране,па и на Балканском полуострву. Са доласком Емерика на мађарски престо, и његовог брата Андрије занамесника Хрватске и Далмације, Угарска је повела агресивну политику. Њу више није са Србијом везиваозаједнички интерес борбе против Византије. У априлу 1198, Андрија је освојио Хум и загрозио Вукановој Зети.

Пред офанзивним папством и агресивном Угарском, Вукан се, ношен мишљу да обнови Бодинову државу,вратио прозападњачкој политици. Вероватно је мислио да ће за формално признање врховне угарске властидобити помоћ да под власт свог зетског центра стави не само Рашку, него и Босну. Овај подухват требало једа изведе уз садејство Иноћентија III, коме је послао писмо са изјавом оданости и спремности да сепокорава наредбама римске цркве. Као одговор, у пролеће 1199, у Зету су стигли папски легати са писмом укоме је Вукан титулисан као „Краљ Далмације и Диоклитије“. Уз потврду старе краљевске титуле, папскиизасланици су донели признање барске надбискупије у њеном старом облику. Старе дубровачке претензијена бискупије у Зети, овим су за једно време биле пресечене.3

Папски легати, који су донели писмо Вукану, донели су писмо и великом жупану Стефану. Стефан их је лепопримио и поручио да ће папи, као „своме духовном оцу“, послати изасланике. Стефаново изасланство је(1202) затражило за њега краљевску круну. Међутим, Иноћентијев пристанак покварио је угарски краљ којисе, услед Вукановог подбадања, успротивио крунисању средњег Немањића.

Парирајући Вукановој проримској политици, сам Стефан се упустио у воде те политике. Свестан византијскенемоћи, отерао је жену Византинку. Гледајући, пак, како и његов брат ставља ногу у римску ципелу, Вукан је,у лето 1202, загазио у грађански рат. Пошто је признао врховну власт угарског краља, Вукан је уз његовупомоћ отерао брата с великожупанског престола и завладао „српском земљом и зетском страном иприморским градовима и нишевским пределима“. Вуканов преврат уз угарску помоћ изазвао је нападбосанског бана Кулина, који се привремено одметнуо од угарског краља. О ефектима тог напада ништа се незна поуздано. Ипак, изгледа да је Вуканов положај уздрман, са истока угарско-бугарским ратом. Док сеУгарска окретала сукобу на другој страни, обновитељ бугарског царства, Калојан, стигао је до Скопља,Призрена и Охрида. При том је посмењивао грчке епископе и поставио бугарске. После дужих преговора саПапом, у јесен 1204, Калојан је из Рима добио краљевску круну.

Стефан Немањић је вероватно постепено успоставио власт на територији коју је раније држао. У току 1205,он и Вукан поново су се нашли у односима на које их је отац заветовао. Вуканов покушај преуређења српскихземаља под зетским центром и римокатоличким знаком оставио је једну дуготрајну последицу: краљ Емерикунео је „Србију“ у угарски краљевски наслов, где ће остати вековима, све до 1918.4

КУЛТ ВЛАДАРА - СВЕТИТЕЉА. Да би се њихово ровито братско по-мирење утврдило, Стефан и Вуканмолили су Саву да Симеонове мошти пренесе у Србију. Сава се позиву браће одазвао већ 1206. У манастируСтуденици, где су Симеонове мошти положене у раније припремљени гроб, поновило се чудо: као и уХиландару, из њих је потекло миомирисно уље. То је значило да су Срби добили свог светитеља, мироточца.За чудима везаним за Симеонове мошти, уследила су житија Светог Симеона која су написали Сава иСтефан. Тиме је у потпуности био изграђен култ Светог Симеона као култ владара - светитеља.Установљавајући култ српског владара - светитеља, Сава и Стефан су следили руски пример култа СветогВладимира, угарски - Светог Стефана, чешки - Светог Вацлава. Уз то, они су се ослањали на одржаниплеменски етос обожавања мртвих предака.

Са подизањем Хиландара и култом Светог Симеона, Срби су започели изградњу своје традиције у оквируопште, хиљадудвестогодишње традиције хришћанства. Са установљењем култа Светог Симеона, Срби судобили свог небеског патрона, свог заступника код Бога. Следствено, учвршћен је леги-тимитет и ауторитетдинастије Немањића и ојачано јединство земље. Симеоновим култом потиснуто је у заборав или други плансве оно што се догодило пре Немање.

Темељ црквене самосталности. Пренос Симеонових моштију у Студе-ницу представљало је само деоСавиног плана за оснивање самосталне Српске цркве. Прожет идејама српске самосталности, Сава је првоСтуденицу учинио самосталном у односу на рашког епископа који је био Грк и у чијој се дијецези овај манастир налазио. Сходно древној пракси тражења заштите од „најблагочестивијих“ хришћанских владара,Сава је, Студеничким типиком - који ће понети домаће име Образник светога Саве српскога, одредиосрпског владара за заштитника самоуправе манастира. „Овај свети манастир - стоји у Типику - са игуманомповеравам ономе који влада овом земљом, великом краљу који буде у датом времену; тога да има заосветитеља ономе који би хтео да прекрши било које манастирско право.“


3 of 12 07-Jun-10 21:09

Самоуправа манастира Студенице нарочито се огледала у избору игумана. Поред владара - „самодржавноггосподина све српске земље“ и епископа, у избору студеничког игумана учествовало је и шест игумана(манастира Светог Ђорђа у Расу, Свете Богородице Градачке, Светог Николе у Топлици, Светог Николе уКазновићима /Кончул/, Светог Николе и Светог Ђорђа у Дабру). „И кад уђе владар у цркву и сви они са њим -каже се у Типику - да се посаветују и да изаберу преподобног човека који ће бити архимандрит међу свимаигуманима и пастир овоме стаду.“ С обзиром да је манастир Студеница имао да буде „у почасти“, његовигуман добио је ранг „вишег од свих угумана и да се назива првим“.

Архимандритско достојанство за игумана Студенице, Сава је по свој прилици прописао према себи. Он је чинархимандрита добио 1204. од солунског митрополита Костадија Месопотамита, „који га је у том моментуучинио стварним поглаварем Српске цркве“. Као архимандрит и „први“ игуман Студенице - „виши“од осталихигумана, Сава је могао да се креће по епископијама Охридске цркве у Србији, и да „на делу спроводи идеју оустановљењу народне цркве, независне од Охридске архиепископије“. Уз то, убрзо по Савином доласку уСтуденицу отпочела је градња Жиче, главног храма, седишта будуће српске архиепископије. Доментијан ћерећи: „Јер ваистину Богом би наречена архимандрија /Студеница/, од које овај богољубац и основа великуархиепископију, док Спасов, звану Жичу.“5

СТИЦАЊЕ ДРЖАВНЕ И ЦРКВЕНЕ САМОСТАЛНОСТИ. С полагањем основа црквене самосталности,ојачана је државност Србије, отворен пут ка независности и њеном међународном признању. У овом смислуваља тумачити чињеницу да се у Студеничком типику српски владар назива „самодржавни господин свесрпске земље“. Тим називом наглашавала се његова самосталност и самосталност државе.

Круна из Рима. Статус „самодржавног господина све српске земље“ могао је бити признат у Цариграду илиу Риму, пошто су само та два светска центра имала право крунисања. Међутим, услед крсташког освајања,априла 1204, нестало је цариградског центра. Цариград је постао центар новооснованог Латинског царства;из редова крсташа изабран је цар, а за латинског патријарха изабран је Млечанин. За латинског цара, каосизерена, што директним, што индиректним везама, био је лабаво везан читав низ држава и државица. Наистоку и западу нестале Византије, византијски избегли великаши, ослањајући се на локално грчкостановништво, основали су „нове државе, у којима је Византија наставила да живи“.

У Малој Азији, Теодор Ласкарис (1204-1222), зет Алексија III, створио је Никејско царство. Пошто јеучврстио власт у западној Малој Азији и обновио патријаршију, био је 1208. по византијском обреду, крунисанза цара. Тако, насупрот Латинском царству у Цариграду, Ласкарисово Никејско царство појавило се каолегитимни наследник Византије: Ласкарис је, наступао као „цар и самодржац Ромеја“, а никејски патријархнаскоро је понео епитет „васељенски“. На западу нестале Византије, са језгром у Епиру, Михаило Анђеообразовао је Епирску деспотовину. Ова друга грчка држава такође је као свој циљ истицала ослобођењеЦариграда и васпостављање старог Царства. Највећу корист од четвртог крсташког рата имао је усмеривачкрсташа, Млетачака република. Млечани су постали велика колонијална сила на Истоку, господари,Јадранског, Егејског мора и прилаза Цариграду. Млетачки дужд је с поносом истицао да је „господарчетвртине и још половине четвртине Царства Ромеја“.

Вођен променом у односима снага после распада Византије, Стефан Немањић се окренуо Западу, Млецима иРиму. Вероватно већ 1207/8, он се нашао у другом политичком браку, овога пута са унуком моћног млетачкогдужда. О Савином ставу према овом браку нема историјских података. Судећи баш по ћутању извора, Савасе другом братовљевом политичком браку није противио. У прозападној оријентацији, Стефан је, вероватно,видео средство обезбеђења од латинско-угарског савеза, противтежу утицају Епирске деспотовине и сигурносредство за добијање краљевске круне.

Петнаестак година после првог покушаја, Стефан Немањић је поново послао своје изасланике папи сазахтевом да му се додели краљевска круна. У образложењу захтева наведено је да се Дукља (Диоклитија),у којој се родио Стефан Немања, називала „велико Краљевство од почетка“. С обзиром на то да је Дукљапредстављала само један део државе Немањића, требало је да краљевску круну понесе онај који је биовладар целе државе. Вероватно јачи аргумент, од овога изнетог у образложењу захтева, била је Стефановамлетачка веза. По свој прилици, на млетачко заузимање, 1217, папа Хонорије III доделио је СтефануНемањићу краљевску круну. Крунисао га је посебан папски изасланик.6

У 1217. години - години добијања краљевске круне из Рима, Сава се вратио на Свету Гору. Историчари ћеСавин повратак објашњавати неслагањем са братовљевом државном и верском политиком.7 Сматрало се даје Стефан, по женином наговору, за добијање краљевске круне прихватио римокатоличку веру. Ово схватањеслагало се са општеприхваћеним податком да су од Папе „само католички и покатоличени владари моглидобити круну“. Дарујући „покатоличеном Стефану краљевство и круну“, папа Хонорије је, речју Д.Анастасијевића, „ишао на то, да, путем покатоличења српског владара и двора, откине и Србе од грчкеправославне цркве, и да их привуче у католичко коло западних народа. Хонорије је на тај начин самопонављао и код Срба онај исти покушај који је његов претходник Иноћентије III извршио 1204. године кодправославних Бугара, дарујући краљевску круну за покатоличење њиховом тадашњем владару Калојану.Папска је политика, дакле, и сад, као и пре тежила покатоличењу целог Балкана. Наде папства у томпогледу, биле су сад веће него икад. Јер, Латини су још од 1204. освојили и саму главну жижу православља,византијско царство, па су на његовим рушевинама подигли своје католичке државе и државице.“


4 of 12 07-Jun-10 21:09

У Србији, по Савином одласку, његове присталице су ступиле у опозицију против Стефана, а сходно духувремена „опозиција режиму добила је свога израза у томе што је из Немањиног гроба у Студеници престалотећи миро“. Основ за овакво тврђење пронађен је код Доментијана, који на једном месту каже: „... и поречију(или можда пореченију), бившу между љубовном браћом“. То се разумевало као распра, споречкање измеђуСтефана и Саве, које је довело до Савиног одласка. Свето миро, опет по Доментијану, поново је потекло теккада је, на Стефаново преклињање, интервенисао Сава.

Стицање аутокефалности. После скоро две године „планирања у тишини Свете Горе“ Сава је, 1219,отишао у Никеју са јасном намером да издејствује самосталност српске цркве. Изашавши пред цараТеодора Ласкариса, Сава је образложио потребу организовања српске цркве, која би била брана насртајимаРимокатоличке цркве, која би сузбила разорно дејство јереси, и која би помогла да се Бугарска ослободи одпапске власти. Сава је, по Доментијану, рекао: „Болно ми је и жалосно, царе, моја земља нема свогаархиепископа. Уз то и многе се земље налазе око отаxбине моје у области државе наше, али до њих ниједостигло божанско правило.“ Затим, Сава је затражио да се један од „братије“, са којом је дошао у Никеју,изабере за архиепископа. Цар је одмах прихватио Савину молбу, а за њим и патријарх Манојло СарантенХаритопул.

У посвећивању архиепископа за Србију, и Цар и Патријарх нашли су свој интерес. Цар је добијао реткогсавезника на Балкану и потврђивао легитимитет византијског цара; Патријарху - чије се име имало спомињатипо црквама у Србији - подизао се углед на рачун Охридског архиепископа с којим је већ био у спору. И Цареви Патријархов избор по природи ствари, пали су на Саву. Ипак, оба његова биографа истицала су да се онустезао да прими архиепископски чин препоручујући некога од братије. Смисао овог Савиног одрицања је уистицању каноничности избора - у томе да Сава није био једини кандидат. На „благонарочити празникбожаствени“, Сава је био посвећен за архиепископа „свих српских и поморских земаља“ - како кажеДоментијан, односно „све српске земље“ - како каже Теодосије.

Наскоро по посвећењу за архиепископа, Сава је, позвавши се на држав-ну самосталност Србије, од Цара иПатријарха затражио пуну аутокефалност српске цркве: да други српски архиепископ не иде „у васељену(Цариград) на освећење“, него „да буде самоосвећен у отачаству његову, као што је (ово) и Божјом помоћусамодржавно“.8 Убудуће је архиепископа имао да бира и хиротонише сабор српских епископа. Чувши овајзахтев, Цар „измени лице своје због крупне молбе, јер се ни патријарху никако ни свима благороднима неучини угодна. Јер су хтели посвећењем и влашћу црквеном да ове имају покорне себи, послушне идароносне“. Ипак, руковођен политичким обзирима, Теодор Ласкарис је изашао у сусрет и Савиној „крупнојмолби“. Захваљујући његовом заузимању, Патријарх „написа благослов да више не долазе из српске земљеу Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својихепископа, или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа“. Уз овај „благослов“,Патријарх је Сави издао и документ о постављењу: „... у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву заархиепископа све српске земље, и дадох му од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе ипопове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина иСветога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани!“

На повратку у Србију, Сава се задржао у Светој Гори и Солуну. Хиландар је напустио „узевши са собом онеза које је знао да су подобни да их постави за епископе“. У Солуну „преписа многе законске књиге и оисправљењу вере, које требоваше његова саборна црква“. Потом, „оде у земљу народа свога“.9

Другим крунисањем - Првовенчани. Убрзо по доласку у Србију, Сава је модел српске архиепископијеприменио на државу. Као што је архиепископски престо био постављен на домаће ноге, тако је и краљевскакруна имала да се прима из домаћих руку. Домаће хиротонисање Сава је уподобио домаћем крунисању.Тако, на Спасовдан 1220. у Жичи, тек устоличен први архиепископ српски Сава „узе к себи у свети олтар“брата Стефана и „часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавнакраља српског“. „А благородни и цео народ - додавао је Теодосије - поклонише се и молише му дуг век одБога, говорећи: - Нека буде! Нека буде!“ Теодосијево укључивање „благородних и целог народа“ опомињалоје на чин крунисања византијских царева. У ствари, Теодосије је на овај начин указивао да је, домаћимкрунисањем, српска држава стекла апсолутну самосталност - државну независност какву је имала и самаВизантија. До крунисања у Жичи, српска краљевска круна налазила се у сенци будућих папских потврђења;од жичког крунисања она више није зависила ниоткога са стране.

У нашој историографији и дан данас постоји спор око тога да ли је уопште било другог Стефановогкрунисања. Пошто је крунисање од стране папског легата непобитно, жичко крунисање је стављано подсумњу.10 Међутим, по логици ствари, без жичког крунисања српска држава не би била независна, а СтефанНемањић не би могао да понесе епитет Првовенчани. Према Михаилу Војислављевићу, првовенчаном одпапске руке, Стефан Немањић могао је да буде само „друговенчани“. Он је постао Првовенчани текпримивши круну из руку архиепископа Саве. Због тога је у својој оснивачкој повељи манастира Жиче,сачуваној на зиду манастира, Стефан прописао да се будућа крунисања обављају у том манастриру: „Си жесвети и преосвештени храм Спаса нашего Исуса Христа аз милостију Божијеју венчани краљ Стефан ... в семже храм Спаса нашего зде да постављајут се вси кралије хотешти бити државе сеј ...“11

Доментијан је, изгледа зарад прећуткивања Стефановог „давања вере за круну“, римско и жичко крунисање


5 of 12 07-Jun-10 21:09

спојио у један чин. Доментијан вели да Сава изабра „од својих ученика богоразумна мужа, свеосвећеногаепископа Методија, и посла га у Рим /.../ ка великоме сапрестолнику светих, папи велике римске државе .... Инаписавши посланицу ка великом сапрестолнику светих и славних апостола, папи, исповедавши му неутајенублагодат којом сам би венчан од Бога, и молио је да му пошље благослов од светих апостола и од тогасамога благословену круну, да крунише свога брата на краљевство по првом отачаству краљевства њихова,у коме се и отац њихов роди по божанственом самотрењу у месту званом Диоклитија, које се зове великокраљевство од почетка.“ Дакле, Сава је с једне стране, обавестио папу о „благодати којом би венчан одБога“ тј. о стицању архиепископског звања. С друге стране, Сава је тражио папско одобрење да он сам, каопоглавар новоосноване самосталне православне цркве, крунише брата истом, „зетском, круном којом га јекрунисао и папа“. Уз Савину поруку, његов изасланик, епископ Методије, је однео (марта 1220) и Стефановописмо, у коме се овај представљао као „верни син римске цркве и Хонорија“.

Папа је одговорио позитивно: он је свом „римокатолику“ Стефану и „шизматичком“ српском архиепископуСави „учинио љубав“ коју изгледа „папски Рим није никад ником учинио“. Папа Хонорије изгледа није могао дапређе преко чињенице установљења домаће цркве, праћене уверавањем о Стефановој римокатоличкојлојалности. Жичким крунисањем је, пак, српској краљевини за убудуће обезбеђен православни карактер.Речју Д. Анастасијевића „тиме је и нереална папска политика покатоличавања Балкана путем покатоличењабалканских владара за награду краљевске круне, осујећена у Србији. А исто ће се десити и у Бугарској, којаће добијањем патријаршије из Никеје 1235 г., и сама коначно окренути леђа Риму. Папство је од балканскихполитичара, ученика Византије, преведено жедно преко воде. Владаоци Балкана узели су круне, а добили су исвоје самосталне народне православне цркве. Стекли су не само пуну самодржавност, него и пуну црквенунезависност.“12

Са стицањем државне и црквене самосталности, политички круг грађења државе био је затворен. Цеоподухват изгледа изведен по изванредном плану и са ретким дипломатским умећем. Тако, Стефановодобијање круне из Рима, Сава је употребио као кључни аргумент за добијање признања самосталне цркве уНикеји. Затим је чињеница самосталне цркве употребљена у Риму, као аргумент за уста-новљење домаћегкрунисања, односно за остварење потпуне државне самостално-сти. По свој прилици, Савино руководноначело било је да иностране тековине треба остварити тамо где се то може и када се може, а утврђивати ихкод куће.

Два напада. На жичко крунисање жестоко је реаговао угарски краљ Андрија II. Он је био погођен не самотиме што је поремећен онај поредак у коме су Угри имали краљеве а Срби велике жупане, него је и побијенооно Servie rex у његовој титули. Теодосије вели да се на Немањиће подиже „завист краља угарскога збогкраљевства, пошто пре међу њима није било краља, а сада се поставише и слични њему прогласише.Многим претњама у својој гордости, хвалећи се Угрин, посла своје великаше благочастивоме Стефанукраљу, одбацујући мир и љубав, а објављујући мржњу и рат.“ Напад са севера отклонио је, пак, Савадипломатском вештином.13

Док су са севера стизале претње због установљења државне независности Србије, са југа су, стигле претњезбог установљења аутокефалности српске цркве и Савиног стајања на њено чело. Охридски архиепископ,учени Димитрије Хоматијан, обратио се Сави маја 1220. протестним писмом са оптужбама због његовогнаводног напуштања духовних ствари и препуштања световним, овоземаљским стварима. Саву је, наводно,„поробила љубав према отаџбини ... те подвижника претворила у управитеља и старатеља за световнествари, и учинила послаником околних владара, и тако је повученост коју је стекао код монаха уступиосветовном општењу. И потпуно се претворио у бриге и славољубље у свету, приређујући гозбе и јашући накоњима најплеменитије расе, лепог изгледа, заставом окићене; води и многу послугу, размећући се уповоркама, окружен чуварима, и раскошно и разноврсно.“

Одступивши од монашког завета и тонући у световне ствари, односно у политику, Сава је, по Хоматијану,пожелео и „достојанство јерарха и, наравно, отишав - не знамо куда - и наједанпут добивши то достојанство,вратио се у отаxбину велегласно проглашавајући се архијерејем Србије, где је већ и многе тобоже архијерејехиротонисао.“ Хоматијан је питао Саву „како и за коју цркву“ је рукоположен за архијереја, како је постаоархиепископ када није био епископ, и којом царском одлуком је то утврђено пошто „нико није сачуваонеокрњено царско достојанство“.

Хоматијанове оптужбе сводиле су се на то да се Сава „насупрот канонима, заоденуо архијерејскимдостојанством“ и да је затечен „као отмичар туђе области“. У ствари, охридски архиепископ био је погођенгубитком јурисдикције у Србији, а са њом и прихода, „који нису били незнатни, јер су вероватно убирани,сагласно 27. новели Алексија I Комнина из 1086. године, у новцу и натури“.14

Најзад, Хоматијанове жестоке оптужбе, за наводну неканоничност српске аутокефалије, поткрепљенетумачењима неких канона, начелно су стајале на климавим ногама. Јер, како је то напоменуо ДимитријеБогдановић, „услови аутокефалије нису довољно јасно и начелно прописани канонима православне цркве“, аканони настали поводом одређених случајева у давној прошлости „примењују се или тумаче премаоколностима. То није канонско, већ првенствено политичко питање: канони се интерпретирају са циљем којисе жели постићи или који је већ постигнут.“15

Из Хоматијанових оптужби није се изродио ни спор ни раскол између охридске и новоосноване српске цркве.


6 of 12 07-Jun-10 21:09

Хоматијан, изгледа, и није имао озбиљну намеру да угрожава српску аутокефалност. Он је хтео, с једнестране, да извуче неку сатисфакцију за материјални губитак, а с друге стране, да, приказујући Савинохиротонисање од никејског патријарха као пример нарушавања „древних обичаја у Цариграду, себи припремитерен за крунисање епирског деспота за цара“.16

Радослав и Владислав. Извесна претња аутокефалности српске цркве јавила се после изненадне смртиПрвовенчаног (1228), када је на престо ступио Радослав - син Гркиње, супруг Гркиње, зет епирског владара,који се „више дичио мајчиним него очевим пореклом“, и потписивао грчки „Стефан Дука, а не Немањић“. Заодговоре на нека литургијска питања, он се обраћао не своме стрицу, поглавару Српске цркве, негоХоматијану. Овако Радослављево држање тумачено је његовом спремношћу да, под утицајем моћног тастаи жене, потчини српску цркву Охридској архиепископији. Сам Сава углавном је Радослављево прогрчкопонашање неутралисао на спољном плану. Он је 1229/30. путовао у Јерусалим и на истоку учврстио угледсрпске цркве. На повратку посетио је епирског цара Теодора и бугарског цара Асена и том приликом сеуверио да нема опасности за српску црквену самосталност. Два моћна владара, са претензијама нацариградску круну били су у то време само опасност један за другога.

О Радославу Теодосије је забележио да „најпре богопохвалан и изванредан, постаде покоран жени, од које иби повређен умом“. Великаши су негодовали „због неурачунљивости ума његова и одступили од њега иприступили млађем брату његову Владиславу, те међу браћом настаде мржња и гоњење због горке славекраљевства“. Сава је неко време, посматрајући даљи развитак ситуације, стишавао трвења око престола.Онда, пошто је на Балкану надвладао утицај бугарског цара, пустио је да, услед пропасти епирскогзаштитника, пропадне и Радослав. На престолу се нашао Владислав (1234-1243), као бугарски зет иштићеник.

Убрзо потом, Сава је напустио архиепископски престо одредивши за свог наследника „богоразумна чрнца“,рођењем од сремске земље - Арсенија, „кога беше научио из својих уста свакој доброј навици“. Потом, Савасе поново упутио на Исток, у посету источним патријарсима (јерусалимском, александријском, антиохијском).Посећене цркве он је богато даривао уписујући у њихове именике „себе и своје родитеље и љубазнога братасвога кир-Стефана, који је био краљ“, и свуда „благословен од свију изиђе“. У Србију се враћао прекобугарске престонице, Трнова, где га је 14. јануара 1236. задесила смрт.

Владислава је стајало труда да од свога таста измоли Савине мошти. По Теодосију, пренос моштију „у својеотачаство, Земљу српску“, иницирао је архиепископ Арсеније: „Није лепо - говорио је Савин наследникВладиславу - ни прилично ни пред Богом нити пред људима да оставимо оца нешега, рав-ноапостолнога одХриста нам дарована учитеља, који је многе подвиге и без-бројне напоре поднео за српску земљу, украсио јецрквама и краљевством, архиепископом и епископима и свима уставима и законима православља - да изванњегова отачаства и престола његове цркве, у туђој земљи, леже свете мошти његове.“ У ствари,преношењем мошти свога оца из Хиландара у Србију, Сава је код Срба зачео веровање, које ће се одржатидо XX века, да добро српске државе и народа зависи од поседовања моштију својих првих светитеља.

Сам Сава је сматран светитељем још за живота, а исцелитељска чуда десила су се још на гробу „СавеСрбина“ у Трнову. После преношења и сахрањивања моштију у Владислављевој задужбини, манастируМилешеви, наставила су се чуда: „дарова слепима прогледање и хромима ход и глухима слух и болнимаисцељење“. Култ Светога Саве, који је већ постојао, посмртно је само био потврђен и формализован. Заједноса Светим Симеоном, Свети Сава ће остати вечити српски небески заштитиник. У том смислу, Теодосије језаписао: „О, двојице богоизбрана, свети и дивни, богоносни и свеблажени оци Симеоне и Саво, који садазаједно стојите пред Светом Тројицом, облиставани светло њеном светлошћу, и гледате од ње на насодозго, не заборавите добро се бринући за нас, народ свој.“

НАЦИОНАЛНЕ ТЕКОВИНЕ СВЕТОГ САВЕ

Основно схватање народа (нације) Саве Немањића испољено је у Хи-ландарској повељи, коју је он 1198. или1199. саставио за свога оца. У уводном делу повеље стоји: „Искони створи Бог небо и земљу и чловеки нанеи, и благослови је, и даст им власт на всеј твари својеј, и постави ови царе, другије кнезе, ини владики, икомужде даст пасти стадо своје и сабљудати је от всакога зла находештаго на ње. Тем же, братије, Богпремилостиви утврди Грке царми, а Угре краљми, и когожде језика разделив, и закон дав, и нрави устави, ивладики над њими по нраву и по закону раставле својеју премудростју.“17 Дакле, по Сави Немањићу, Бог јестворио поједине народе тако што је сваком од њих дао посебан језик, посебне законе и обичаје.

Савин језички национализам. Вероватно је право да сваки народ обавља божју службу на свом језику,које су признавали Византинци, пресудно утицало на Саву да се још у младости определи за православље.За кратко време управљања Захумљем, он је морао уочити кључне разлике између римске и источне цркве.Биће речено да је Сава одабрао за свој народ православну цркву „јер је увидео да под њеним крилом изаштитом свештенство и народ самосталније кретати и развијати се може, него би под врховном управомцркве римске, која у оно доба мртвом централизацијом, мешајући се свуда и свагде насилно и у строгосветске послове, те убијајући народни језик у цркви, школи и управи, стављаше запреку сваком народномнапретку, особито мањих и слабијих народа и држава.“

О првом испољавању Савиног језичког национализма, „на дан успомене преподобна својега оца“ у Хиландару,


7 of 12 07-Jun-10 21:09

пре него што ће потећи свето миро, сведочи Теодосије. Сава се светогорском проти обратио овим речима:„Ја ћу дакле, оче, са својом братијом узићи да на пиргу на своме језику свршим јутарња славословља ...“Одмах по Савином доласку у Студеницу 1206, ако не и нешто раније али под Савиним утицајем, у Студеницисе први пут јављају српскословенски натписи. Сав ранији живопис био је са грчким натписима, што је биоједан од показатеља не само грчког, него греицизирајућег карактера Охридске архиепископије. Насупротовоме, уз божје службе и натписе на српскословенском језику, ишао је Студенички типик - први устав Српскецркве и Савина организациона и проповедна делатност. То је све водило „учвршћивању народне свести освојој - српској црквености и државности“.

Савин језички национализам, пре свега, огледа се у стварању српске књижевности, у њеномрелативном одвајању од старословенске. Књижевних радова било је код Срба и пре Саве, али „тек са деломСветог Саве и развојем аутокефалне српске цркве, српска књижевност добија ону своју садржину која ће јеучинити равноправним и активним учесником у књижевном животу православнога словенског света“. ОдСветог Саве, па до краја XIII века, „српска књижевност настоји да ухвати корак, да досегне висинувизантијско-словенске литературе, да се прикључи њеној заједници. Мотив те делатности, њен главнипокретач, налази се у стварању сопствених српских православних култова, култова светородне династије иаутокефалне цркве“. У циљу заснивања српске самосталности и показивања духовне зрелости, Свети Савапише типике - правилнике о животу монаха у манастирима, Карејски, Хиландарски, Студенички; заснивакњижевни жанр Житија, који се може назвати „владарском историографијом“; „службом Светом Симеону“поставља основ литургијским текстовима, односно српском песништву; саставља Законоправило(Номоканон) - основни правни зборник српске цркве, „на коме се, бар теоријски, имало заснивати све другоправо у српској држави“.

Прво питање, везано за Савин Номоканон, који је сачуван у једанаест преписа, али не и у оригиналу, јепитање језика. На самом почетку зборника (књиге), преведен је термин номоканон: „Са Богом се почињу овекњиге зване грчким језиком Номоканон, а нашим језиком се кажу Законоправило.“ У поговору, који се налази унеколико преписа, каже се „изађоше на светло словенског језика ове богонадахнуте књиге што се зовуНомоканон. Јер помрачење беху пре овога облаком мудрости јелинског језика, а сада заблисташе, то јестпреведене бише, и благодаћу Божјом јасно сијају, незнање таму одгонећи и све просветљујући светлошћузнања и од грехова избављајући. /.../ Изађе пак на светло нашег језика овај божаствени спис старањем иљубављу великом и жељом, од младости освећенога богочастивог и преосвећеног и првог архиепископа свесрпске земље кир Саве, сина преподобног оца Симеона, првога наставника све српске земље.“18

Као што видимо на почетку Законоправила, име језика је остало не-одређено: „а нашим језиком се кажу“. Упоговору неколико преписивача, од половине XIII века па даље, под „нашим језиком“ подразумевао сесловенски језик.19 О томе да ли је тог схватања био и Сава Немањић, може се само посредно закључивати.Ваља поћи од тога да је, у стварању стандарда српско-словенског језика, Сава готово сигурно учествовао.Тако значајна реформа није се могла извршити без његовог знања и одобрења. Савин језички национализамогледао се и у писању неких повеља (Хиландарске, Жичке) и типика у којима преовлађују народни изрази, иЗаконоправила у које су, уз старословенске речи и преведене грчке кованице, унесене и изворне српске речи.Због тога ће страни историчари и канонолози долазити до закључка да је преводилац Номоканона, са којимсу се сретали у црквама православних Словена, „вероватно био Србин, а могуће је да је то био сам Св.Сава“. Судећи по његовом целокупном родоначелничком раду на пољу књижевности и права, Сава је језик накоме је писао и повеље, и типике, и Законоправило, називао српски. Иако је кованицу „законоправило“преузео из старословенског (методијевског Номоканона), он је под „нашим језиком“ вероватно подразумеваосрпски.20

Савине епископије. По повратку из Никеје, као први српски архиепископ, Сава је, поред постојеће Рашке,Липљанске и Призренске, основао осам нових епископија: Зетску са седиштем у манастиру Св. АрханђелаМихаила на Превлаци у Боки Которској, Хумску са седиштем у манастиру Св. Богородице у Стону,Будимљанску са седиштем у манастиру Св. Ђорђа (у Будимљу) код Берана, Дабарску са седиштем уманастиру Св. Николе код Прибоја, Моравичку са седиштем у манастиру Св. Ахилија у Ариљу, Хвостанскуса седиштем у манастиру Св. Богородице код Пећи, Топличку са седиштем у манастиру Св. Николе кодКуршумлије. Осма, односно прва, била је Жичка епископија која је називана архиепископијом и „великомцрквом“.

Сава је нове епископије образовао по једном добро промишљеном плану иза кога су стајали како верски,тако и национални разлози. Епархије, са седиштима истуреним на границе тадашње српске државе, имале суда служе не само као одбрамбене духовне базе, него и као мисионарска упоришта. Зетска и Хумскаепископија имале су да сузбијају римокатоличку надмоћ у Приморју, која се нарочито одражавала деловањемкоторске и дубровачке бискупије. До Савине акције, у претежно католичком Приморју и православниманастири били су под надзором барског надбискупа. Од времена оснивања српских православнихепископија, тај однос се мења, и Савини следбеници оснивају манастире на све стране. Вероватно зарадсузбијања мађарског католичког утицаја на северу, и ширења православног, Жича је била одређена заархиепископско седиште. Дабарска епископија имала је да јача православни елеменат у Босни и сузбијаримокатолички и јеретички утицај. Топличка и Призренска епархија представљале су брану према Охридскојархиепископији, чији је поглавар у своју титулу био унео „целу Бугарску“.

Епископи Срби. У новооснованим епископијама, али и трима старим, Сава је за епископе поставио Србе.


8 of 12 07-Jun-10 21:09

Он, према Доментијановим речима, изабра „од својих ученика богоразумне и богобојажљиве и часне мужевекоји могу управљати људе по божанском закону ... И осветивши их сатвори их епископима, и предавшикрајеве отачаства својега, и посла свакога од њих у своју енорију по достојанству како кога знађаше,научивши их богоподобно и предавши им свакоме законске књиге“, тј. примерак Законоправила.

Ако не већ на повратку из Никеје, а оно у време постављања нових епископа, Сава је у Призрену смениоепископа Грка Нићифора и на његово место поставио Србина. Због ове смене протествовао је Хоматијан: „Анарочито ако је истина и оно да си, нашав канонски постављеног епископа, то јест призренског, тирански гаизбацио из епископије, нагнавши јадника на оставку да би се, тобоже под видом оставке, зло сматрало безодговорности, а уместо њега поставио си тамо онога који је теби по вољи, и тако си умножио над собом гневканона ... “

Сава и слава. Довршавајући процес христијанизације, и то православне христијанизације, Сава је ствараоцркву отворену према своме народу, цркву која ће бити у најтешњем додиру са својим народом. Он нијестварао неку националну религију, него је омогућио српски доживљај православља - православље „усрпском духу, у српској редакцији“.

У отвореном сусрету и међусобном утицају између српске цркве и народа, христијанизована су и некапаганска божанства и обичаји. Један такав обичај, обичај славе, постаће временом српска националнакарактеристика, па ће се говорити: Где је слава ту је Србин. Слава је светковина посвећена породичномзаштитнику, митском претку који је христијанизован или је први примио хришћанство - први крштен, добившииме по неком од хришћанских светитеља, откуда за славу потиче и назив крсно име.

Претварање српског прехришћанског обичаја прославе породичног претка заштитника у црквено-народниобичај, везује се за Саву барем из два разлога. С једне стране, Савин став је био да прехришћанске народнеобичаје, кад год је то могуће, не треба силом искорењивати, него им треба дати хришћанско обележје. Сдруге стране, подручје простирања славе приближно се поклапало с подручјем аутокефалне српске цркве, пањени корени вероватно леже у преображају црквеног живота извршеном у време првог српског архиепископа.21

Обједињавање православљем. Немањина државна творевина, настала обједињавањем већег деласрпских земаља око рашког центра, није сама по себи била стабилна. Подухвата окупљања српских земаљабило је и пре Немање, али они нису били дугог века. Духовно необједињена изнутра, и без свог места удуховности ондашњег света - хришћанству, Немањина државна творевина била је склона паду као и оне прењега. Зато се пред Немањом, речју Новаковића, „поставила велика задаћа да састави у једно земље српске,онда до краја раздробљене, и да их споји у једно не само политиком него и религијом. Знао је добро коликоје онда значило уједињење религијом.“22

Подухват верско-културног обједињавања српских земаља изнео је на својим плећима Сава Немањић.„Српску државну мисао створио је физички Немања, а интелектуално Сава.“ Везивањем српског народа заправославну веру, и српске православне цркве за државу, отклањала се могућност верског сукоба и распададржаве на православни и католички део. По Савиној замисли, православље је имало да буде везивно ткивосрпске државе.23

Српски Мојсије. Као монах надалеко чувен и цењен, који је међународно афирмисао српски народ идржаву, као оснивач српске православне цркве, преко које је утемељио православно хришћанство код Срба,Свети Сава је постао централна личност српске историје. Осећајући сву величину и далекосежност његовогподухвата, Доментијан је с разлогом, „упоредио светога Саву и његов значај за Србе са Пророком Мојсијем ињеговим значајем за израиљски народ“. Као што је Бог одредио Мојсија да Јевреје изведе из Египта, тако јеи Саву одредио да Србе уведе у свет хришћанства: „Онај велики боговидац (Мојсије) бројем тисуће изведеиз ропства народ израиљски; а овај преосвећени (Сава) својим богоразумним учењем сатворио безбројправоверних људи, и избавивши од идолске преваре приведе господу.“

Слично Мојсију, који је пренео свом народу законе добијене од Бога, Сава је свом народу донео„богонадахнуте књиге“ - Законоправило. „Онај велики боговидац - каже Доментијан - доби таблице законаБогом написана писмена на каменим плочама; а овај преосвећени не прими ништа на каменим плочама нимастилом написано, но новом апостолском благодаћу прими светим Духом назнаменане таблице духовнихпоука, којима испуни закон и просвети своје отачаство.“ Као Мојсију, Бог је и Сави дао моћ чудотворства:„Онај велики боговидац измени дажд у град, и реке у крв; а овај преосвећени молитвом пробивши небеса, иод Господа испроси град чинећи чудо ... Савиним чудотворствима, равним Мојсијевом, Срби су стављани уисти ранг са старим народима.24

Сава и Срби католици. Иако је повео акцију за јачање православља у Приморју, Сава није користиодржавну силу у ту сврху, нити је ударао на ка-толичку организацију. Ниједна римокатоличка дијецеза нијеукинута, и нигде где је било бискупско седиште није био постављен православни епископ. И поред све своједубоке оданости православљу, Сава није сметао с ума реалне односе у земљи, која је за собом имала једанверски рат. Као мудар државник, он није „заоштравао односе између православних и римокатолика, који субили део једног истог народа и поданици једне исте државе“. Увек одмеравајући изгледе на успех саризицима, Сава се није упуштао у авантуре.25 Ипак, Сава није одступао од пројекта српске православне


9 of 12 07-Jun-10 21:09

нације, пројекта српског верског јединства до кога је имало да дође прелажењем Срба католика управославне: да буду верни са нама. Теодосије каже: „А крштене у латинској јереси, такође са претходнимпроклетством њихове зле јереси, пошто су исповедали образац вере, и пошто је прочитана молитва надсветим миром, тим светим миром заповеди помазати их по свима чулима и да буду верни са нама.“ Дакле, ибескомпромисни православац Теодосије, не помиње неке мере присиле, него добровољност оних који„долазе“ да буду „верни са нама“. Теодосије је посебно истицао Савин метод убеђивања: „А благородне којису били у јересима које налажаше много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви ...“26

Визију српског православног јединства, које се временом имало остварити, Сава је могао да заснива нанеколико чињеница. Прво, пред њим је лебдео очев пример, који је, иако крштен као католик, постаоревносни православац. Затим, могао је да рачуна с тим да ће римокатоличко гушење народног језика иобичаја окренути Србе католике православљу. Најзад, убеђен у надмоћ православља надримокатоличанством, Сава је посебно могао да рачуна на два извора снаге „српског православља“: једанизвор снаге била је добро организована самостална црква, а други светачка дела Симеона, и њега самог. Утом смислу ваља разумети Теодосијев навод о чудотворним моћима Св. Симеона и „богоносног Саве“: „И тоне само њим самим него и именом његовим, тако да и прости људи по кућама и они што по горама чувајустада када помузу млеко не требаху сиришта већ је било довољно само да кажу: ’Савина те молитваускисла!’ ... И уколико се множаху чудеса, све се више у вери православља сви утврђиваху.“27

Из књиге Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 17-34.

___________

1 К. Јиречек, Историја Срба, И, 71,74,124; Д. Оболенски, 264; Т. Тарановски, I, 117; Историја српског народа, I,198; М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, 57-59.

2К. Јиричек, И, 150,151; Т. Тарановски, Историја српског права I, 110,111.

3Сходно плану да под своју круну доведе и Босну, Вукан је радио на томе да од Сплитске надбискупије отргнеБосну и прикључи је Барској. Једна његова денунцијација може се тумачити у овом смислу. Наиме, септембра 1199, онје, уз наводно сазнање да су у сродству, написао Иноћентију како „не може затајити, да је у земљи угарског краља уБосни, јерес тако отела маха, да су и Бан Кулин и његова жена и његова сестра, удовица Мирослава хумског, „и многиКулинови рођаци и преко десет хиљада хришћана, прихватили јеретичку веру. Угарски краљ натерао је неке од њих даоду Иноћентију да их он испита. Они су се вратили са једним фалсификованим Иноћентијевим писмом, те причајусада, како је Иноћентије дозволио њихову веру.“ Вукан моли папу да „сугерише“ угарском краљу да протера Кулина ињегову породицу. Између редова ове денунцијације могло се прочитати како би се Вукан далеко енергичније одУгарског краља обрачунао са јеретицима. Вероватно је тиме изокола препоручивао стављање Босне под његовунепосредну власт. Али, денунцијацијом, Вукан је изазвао само интервенцију угарског краља и папских легата у Босни.

4Списи Светога Саве, 116,117,183,184; Историја српског народа, I, 258-260,264,265,270; Н. Радојчић, Српскидржавни сабори, 68-71,216; P. Stephenson, 301; Д. Оболенски, 266; А. Соловјев, Одабрани споменици, 12; Р. Радић,Хиландар, 14-16; Р. Новаковић, 142,143; С. Новаковић, Неколика тежа питања (1913), 19,20,30; Народнаенциклопедија, I, 814; С. Хафнер, 383; Т. Тарановски, Историја српског права, 129.

5Теодосије, 81,82,94,97; Историја српског народа, I, 270-272; Д. Оболенски, 369-373. М. Петровић, Студеничкитипик, 11,22,23,26,31-36,155,156; Ђ. Слијепчевић, Историја српске православне цркве, I, 73; В. Мошин, 118.

6Г. Острогорски, Историја Византије, 385,396-407; С. Станојевић, Борба за самосталност, 91; С. Станојевић,Свети Сава, 15; М. Благојевић, Србија у доба Немањића, 68; К. Јиречек, I, 168,1699; Историја српског народа, I, 300.

7„После Стефанова примања круне из Рима - тврдиће В. Ћоровић - Сава је, незадовољан, напустио Србију, иотишао је у Свету Гору. Он је по свом васпитању био строг православац и латинофоб, а и као државник је хтео, да сенастави Немањина традиција оријентације у православском правцу.“ С. Станојевић је налазио да је Сава „љут отишаоиз Србије“, и то пре него што је дошао папски легат „и венчао Стефана за краља (у јесен 1217)“.

8Савина употреба Стефанове краљевске круне наводи на помисао о једном комплексном братском договору.„Могла су се наиме - вели Д. Анастасијевић - браћа тајно споразумети, да се Сава, као носилац православља у Србији,тобоже љутито склони из земље, док Стефан, помоћу своје женидбе Латинком и свог покатоличења, не добије одпапства краљевску круну и док њоме не буде од папског кардинала венчан за краља; а после, да православац Саваоде са Свете Горе у православну Никеју, и да отуд донесе у Србију самосталност српске цркве. Но ја не верујем утакву игру. Јер, и ако је Сава још од оснивања Хиландара и преноса очевих моштију у Србију, живо делао и за свој


10 of 12 07-Jun-10 21:09

народ и своју државу, а не само за православље, ипак се мени чини, да у њему није политички човек толико претезаонад верским човеком, да би он одобрио Стефану чак и покатоличење у интересу српске државе“ (Је ли Сава крунисаоПрвовенчаног?, 253).

9Доментијан, 113-116,121; Теодосије, 122-131; Епископ Николај, 61,62,66,67; Т. Острогорски, ИсторијаВизантије, 404; С. Станојевић, Свети Сава, 17,18; Ђ. Слијепчевић, Историја, I, 80.

10Изневши различита гледишта, Б. Ферјанчић је закључио да се „данас свакако мора усвојити старо алиисправно мишљење које је изнео још И. Руварац ... да је Стефан Немањић само једанпут крунисан, и то круном изРима“ (Историја српског народа, I, 300).

11„Откуда би - упитао се Д. Анастасијевић - Стефан могао тако нешто узаконити, да он сам, као родоначелникобновљеног српског краљевства није дао први пример за такво православно крунисање и миропомазање српскихкраљева“ (Д. Анастасијевић, 271,272; А. Соловјев, Одабрани споменици, 20; Т. Тарановски, I, 119).

12Доментијан, 136,137; Д. Анастасијевић, 230,310.

13Доментијан и Теодосије су Савин успех објашњавали чудом добијања леда услед страшне летње жеге.Запрепашћен чудом, „које сатвори Бог кроз преосвећенога кир Саву“, угарски краљ прихвати Саву за „духовног оца“ ипредаде се његовом учењу. На крају, „одрече се јереси и вере латинске коју држаше ... а обећа да ће држати веруправославља као што га свети научи“. Савина дипломатија одвраћања угарског краља, вероватно је укључивала ипапу; с тим у вези је и оно Савино тражење „благослова од светих апостола“.

14М. Петровић, Студенички типик, 65,158,159. Хоматијан је прво одао признање Сави на духовној слави коју јестекао монашким подвижништвом. „Одавно смо чули о твојој часности - писао је Хоматијан - јер, дакле, напустившисвоју земљу и родбину и читаво очинско наслеђе, и просто рећи, свет и што је у свету, из ране младости си нашао Атонкрај мора, Свету Гору која и јесте и зове се Свега Гора због синова подвижника у њој ... Чувен међу монасима, већ си иизван граница постао цењен.“

15Историја српског народа, I, 321.

16Хоматијан је 1225, у Солуну, крунисао Теодора И Ан|ела за цара. Тиме је задао највећи ударац никејскомцару и патријарху. Овај свој поступак окарактерисао је као „детињаст“ према никејском посвећењу Саве (М. Петровић,Студенички типик, 62-65).

17А. Соловјев, Одабрани споменици, 11,12. - У преводу Л. Мирковића, овај навод гласи: „Искони (у почетку)створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над свим својим створењем. И једне постави(као) цареве, друге (као) кнезове, друге (као) владике (владаре), и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га одсвакога зла, које наилази на њ. Зато, браћо, премилостиви Бог утврди Грке, царевима, а Угре краљевима, и свакинарод раздели, и закон даде и нарави уста(но)ви, и владике (владаре) над њима (постави) по обичају и по закону,раставивши својом премудрошћу“ (Списи Светога Саве и Стефана Првовенчанога, 15,25). Језичка разлика, каонародносна differentia specifica, садржана је у преводу Л. Мирковића и Д. Богдановића. Они су „и когожде језикаразделив“ превели; „и сваки народ раздели“.

18Д. Оболенски, 183; Ђ. Слијепчевић, Историја, I, 79,102; Теодосије, 71; М. Петровић, Студенички типик, 25,111; Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, 141,142,144,149-153; Народна енциклопедија, IV, 374; М.Петровић, О законоправилу, 28; Шест писаца XIV века, запис Григорија Рашког, 12,13,63.

19У погледу питања о језику, као претходно, ваља узети у обзир диглосију - „стање у којем се једно друштвослужи двама језичким типовима, функционално диференцираним тако да се један од њих осећа као ’виши’,оплемењен, отменији и ученији, а други као ’нижи’, народски и једноставнији“. Језиком вишег реда исказивале су сествари вишег реда; њима се обезбеђивала „сакралност и недоступност духовне тајне“. Као што је у католичкој сферијезик вишег реда био латински, у византијским областима новозаветски грчки, тако је код православних Словенафункцију језика вишег реда добио ћирилометодијевски старословенски, односно, с обзиром на основну намену,црквенословенски. Старословенски није српски народни језик, него вештачки, „идеални језик заједничких корена садругим словенским народима, у који је преточена реч свете књиге и свете књижевности“. Српским изговоромстарословенских речи, нарочито њиховим ослобађањем од назалности, и увлачењем изворних српских народних речи


11 of 12 07-Jun-10 21:09

обликована је српска редакција старословенског језика - српскословенски језик. Истовремено, у првој половини XIIIвека, српскословенски правопис се преуређује тако да се приближава „оптималном писменом одсликавањуизговорене речи“. Упоредо са српскословенским развијао се и правопис народног српског језика, па се може говоритио мање-више јединственом правопису.

20И код „високопарног и стога недовољно јасног“ Доментијана, а нарочито код „много живљег и читкијег“Теодосија, приметна је Савина љубав и старање за српску земљу. Ни код првог ни код другог не примећује се некапосебна везаност, иначе национално широкогрудог, Саве за словенски свет, а словенски језик се и не помиње. РечјуН. Велимировића, „овако би се могао дефинисати србски светосавски национализам: уређивати своју кућу и сувишкомсвоје снаге и свога блага помагати сваком народу да уреди своју кућу“ (Православље и политика, 16,17,42,43).

21Д. Богдановић, Историја, 96; Ђ. Слијепћевић, Историја, И, 135, 136; Народна енциклопедија, IV, 169,170; Р.Грујић, Православна српска црква, 12; Н. Велимировић, Православље и политика, 14; Историја српског народа, I, 155,н. 36; Ш. Кулишић, Српски митолошки речник, 175.

22С. Новаковић, Неколика тежа питања IV, 19.

23Народна енциклопедија, IV, 5; В. Ћоровић, Велика Србија, 5.

24Ф. Конт, Словени, II, 497. „Сви велики Срби - примећује Конт - кроз векове, како у време слободе у средњемвеку, тако и у време ропства и ослобо|ења у новијим временима, везивали су себе и свој рад за име и дело светогаСаве.“ - По Ћоровићу, Сава је „најпопуларнији народни светитељ, с јасном националном бојом још од XIII века ...“(Историја Срба, I, 152); Доментијан, 193, 194; О. Мандић, Лексикон, 320-322; Друга књига Мојсијева, Свето писмо,50,51; Н. Радојчић, Теодосијеви погледи, 37.

25Д. Богдановић, Преображај српске цркве, Историја српског народа, I, 320; Ђ. Слијепчевић, Историја, I, 77, 101;С. Станојевић, Свети Сава, 19.

26„... обећавајући им - вели даље Теодосије - почасти и дарове велике, и који би га послушао био је приман одњега с љубављу великом, и примао би од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се, не повињујући се,утвр|иваше у богомрским јересима, овога проклевши са великим бешчашћем из целе своје земље изгањаху,расудивши да није достојно да буду купине заједно са виновом лозом“ (146). Из овога би, на први поглед,произлазило, да је Сава са Стефаном против јеретика, па и „латинских“, употребљавао силу. Ипак, ово тумачење нестоји, кад се има у виду да и Теодосије наглашава разлику између „латинских“ и других јеретика, а казна прогонства сеодносила само на „богомрске јеретике“, али не и на римокатолике.

27Теодосије, 112

Последњи пут ажурирано ( Monday, 07 June 2010 )

Затвори прозор


12 of 12 07-Jun-10 21:09