Vladavina poslednjeg Obrenovića (1889 – 1903)

Posle abdikacije kralja Milana 1889. na srpski presto stupa njegov maloletni sin Aleksanar. Znajući da će radikali zauzeti sve važnije položaje u državi, kralj Milan je za namesnike odredio svog bivšeg namesnika Jovana Ristića, liberala, generala Jovana Belog-Markovića I njegovog ličnog prijatelja generala Kostu Protića. Smatrao je da su baš oni verni I odani dinastiji.

Kralj Aleksandar nije bio izgrađena i dobro formirana ličnost. Svađe njegovih roditelja, kralja Milana i kraljice Natalije mnogo su doprinele da do toga dođe. Takođe, na njega su negativno uticali i udi iz okruženja koji nisu na pravi način umeli da kod mladog prestolonaslednika izgrade sposobnog vladara i oćnog državnika. Često je bio pod uticajem drugih ljudi, nesiguran i uplašen.

Za vreme namesništva (1889 – 1893) smenile su se četiri radikalske vlade. Poslanici ove stranke trudili su se makslimalno da sve odredbe aktuelnog ustava iz 1888. godine sprovedu u život, što se kralju Aleksandru nije svidelo. Od početka pa do kraja njegove samostalne vladavine, izmenjeno je dvanaest vlada a izvršeno 3 državna udara (1893, 1894 i 1901). Prvim državnim udarom kralj se proglasio punoletnim pre vremena I primorao namesnike da daju ostavku. Već sledeće godine, novim državnim udarom, iskazao je mržnju prema radikalima vrativši Ustav iz 1869. godine umesto Ustava iz 1888. godine. Vlada koja je imala najduži mandat u vreme vladavine poslednjeg Obrenovića bila je neutralna vlada doktora Vladana Đorđevića

(1897-1900). Radilo se na reformi finansija i izgradnji železnica,fabrika I puteva. Uz kontrolu države I strana ulaganja, srpska privreda se ubrzano razvijala.

I dok je privreda napredovala, nizovi loših poteza I kikseva ubrzano rastu. Kralj Aleksandar se 1897. odlučio da za vrhovnog komandanta vojske postavi svog oca. Nezadovoljstvo u zemlji zbog toga se povećavalo, da bi na njega bilo pucano na ulasku u Knez Mihajlovu ulicu na Ivanjdan 1899. godine. Kao I njegov otac, ni kralj Aleksandar nije voleo radikale, pa je smatrao da su radikali za ovo odgovorni. Neredi posle ovog događaja su se nizali jedan za drugim I nastavili da prezentuju zemlju u lošem svetlu u Evropi.

Nestabilnost u zemlji I neizvesna sudbina dinastije Obrenovića, čiji je jedini član bio kralj Aleksandar ohrabrile su pretendente na presto , Karađorđeviće I Petrović-Njegoše I njihove pristalice u zemlji. Za mladog kralja najvažnije je bilo da se oženi I dobije potomke. Njegova izabranica bila je deset godina starija od njega I nije mogla da rodi dete. Kralj se zaljubio u Dragu Mašin, dvorsku damu svoje majke I 1900. goine se njome oženio. Zbog opšteg nezadovoljstva, kralj Milan je otišao iz zemlje, Đorđevićeva vlada je dala ostavku, a bivša kraljica oštro osuđivala ovaj potez svoga sina. Ipak, što se intenzitet nezadovoljstva sve više povećavao, to je kralj Aleksandar sve više želeo da dokaže da je doneo pravu odluku. To je bilo kobno I za njega I za dinastiju. Lažne kraljičine trudnoće povećale su nepopularnost kraljevskog para. Da bi popravio utisak, kralj Aleksandar je izvršio državni udar I doneo novi Ustav. To nije moglo da popravi stanje u zemlji. Oficiri su od njihovog venčanja kovali zaveru

protiv kralja I kraljice. Predvodnik je bio Dragutin Dimitrijević Apis. Pokušali su da u zaveru upletu I pretendenta iz suparničke dinastije Karađorđević, kneza Petra što im nije pošlo za rukom. U noći između 11. I 12. juna 1903. godine (po novom kalendaru) zaverenici su upali u dvor i zatekli kraljevski par na spavanju, ubili ih I bacili kroz prozor. Na taj način nestala je dinastija Obrenovića. Ovaj događaj je poznat I kao Majski prevrat.

Berlinski kongres označio je preokret srpske spoljne politike. Dok su sve svetske sile organizovale imperijalističke pohode ka Africi I Aziji, Austro-Ugarska se okrenula ka Balkanu pod izgovorom da vrši “civilizatorksu” misiju. Na njenom udaru prva se našla Srbija. Od 1878. Milan Obrenović je vodio politiku prilagođavanju novonastaloj situaciji. Posle Berlinskog kongresa, Srbija je jedino mogla da se širi ka jugu, ka prostorima Stare Srbije I Makedonije. Nakon potpisivanja Tajne konvencije 1881, sa Austro-Ugarskom, Srbija se sve više približavala nemačkom bloku. Kralj Milan je sve do abdikacije vodio austrofilsku politiku što je nastavio I njegov sin Aleksandar sa povremenim zaokretima ka Rusiji, koja je posle Berlinskog kongresa bila potisnuta sa Balkanskog poluostrva I sve više se okretala ka Dalekom istoku. Ona nije vodila aktivnu politiku na Balkanu sve do početka Prvog svetskog rata.