Церска битка

Церска битка је била војни сукоб вођен између Аустроугарске и Србије августа

1914. око планине Цер и неколико села у њеној непосредној околини, као и

Шапца, током ране фазе Српске кампање у Првом светском рату.

Битка је била део прве аустроугарске офанзиве на Србију и избила је у ноћи 15. августа када су делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама

Церске планине. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини

планине, као и за контролу Шапца. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде

војника су се повукли у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24.

августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила.

У току десетодневне битке српски губици су износили 3.000 мртвих и 15.000 рањених.

Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500

заробљених. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем је означила прву

победу Савезника у Првом светском рату.

У Сарајеву је 28. јуна 1914. године извршен атентат на надвојводу Франца Фердинанда. Атентатор је био српски студент Гаврило Принцип. Атентат је

довео до Јулске кризе, у току које је Аустроугарска издала ултиматум Србији 23. јула, под оптужбом да

је атентат организован у Београду. Аустроугарска влада је саставила неприхватљив ултиматум Србији,

тако да је он на крају одбачен. Рат Србији је објављен 28. јула, а Београд је бомбардован

следећег дана. Овим догађајима је започео Први светски рат.

У периоду од 29. јула до 11. августа, аустроугарска армија је започела артиљерске нападе у северној и северозападној Србији и успела је да створи систем понтонских мостова преко Саве и Дунава. Срби су знали да је немогуће бранити целу аустроугарску границу, у дужини од 550 km. Због тога је вовода

Путник наредио да се српска војска повуче на традиционалним одбрамбеним линијама у

Шумадији, где су могли брзо да дејствују на западу и северу. Јаки одреди су постављени у Ваљеву и

Ужицу, а извиднице су постављене на сваку важну тачку дуж границе. У овој фази српска команда је могла само да сачека, док се план Аустроугара не

материјализује.

Београд, Смедерево и Велико Градиште су јако бомбардовани и бројни покушаји аустроугарске војске да

пређу Дунав су пропали, уз велике губитке. Српска врховна команда је знала да је велики део аустроугарских снага стациониран у Босни и није претерано реаговала на ове

лажне нападе. Аустроугари су такође покушавали да пређу Дрину код Љубовије и Саву код Шапца, а српска команда је на ове нападе гледала озбиљније. Аустроугарски војници су

12. августа ушли у Лозницу. Ту и у селу Лешница, 13. аустроугарски армијски корпус је прешао Дрину, а истог дана 4. аустроугарски армијски корпус је прешао Саву северно од Шапца. До 13. августа, на фронту дугом 160 km, Аустроугари су прешли реке и окупирале Шабац. Друга и пета армија су кренуле ка Београду, где су наишле на Прву, Другу и Трећу армију.[18] Војвода Радомир Путник је 15. августа наредио

контранапад.

БиткаКомандант Друге српске армије, генерал Степановић је образовао

Церску ударну групу од Моравске дивизије I позива и Комбиноване дивизије са циљем напада у долини Јадра. Степановић је схватио

важност планице Цер и самоиницијативно је одлучио да заузме њене доминантне коте Тројан и Косанин град. Око 3.00 ујутро 15. августа

1914. године, кренула је Комбинована дивизија првог позива из села Бањана код Уба.Усиљени марш је био:Бањани-Вукона-Свилеува-

Велики Бошњак ( сада Драгиње )-Каона-Михаилов гроб ( кота 255 )- Криваја- Цер. Око 23:00, 15. августа, делови српске Комбиноване

дивизије првог позива су наишле на извидницу аустроугарске војске на падинама Цера, код села Текериша и тако је започела битка.

Аустроугарске позиције су биле слабо брањене и њени бранитељи су одбијени са планине. До поноћи, оштри судари и борбе између леве

аустроугарске колоне 21. аустроугарске дивизије и Срба су се водили у мраку. До јутра 16. августа Срби су заузели венац Дивача и отерали

Аустроугаре из Бориног села.

ПоследицеДо 23. августа, на слободној српској територији

није остао ниједан аустроугарски војник. Генерал 2. српске армије, Степа Степановић је добио чин војводе, после његовог успешног

командовања у бици. Битка је доста утицала на војнике аустроугарске војске на Балкану и њихове снаге у Црној гори су морали да

напусте град Пљевља, којег су заузели 19. августа.