Фон Макензен је почетак Првог светског рата дочекао на челу XVII армијског корпуса, дела Осме армије која је била прво под командом генерала Максимилијана фон Притвица, а затим под командом генерала Паула фон Хинденбурга. Командовао је у борбама код Гумбинена и Таненберга.

2. новембра 1914, фон Макензен је преузео команду над Деветом армијом од генерала фон Хинденбурга, који је именован за врховног команданта истока.

Рођен је 6. децембра 1849. године у Бургхорну, а

умро је 8. новембра 1945. године. Био је немачки

фелдмаршал који је током Првог светског рата

командовао немачким армијама на источном и

српском фронту.

27. новембра 1914, фон Макензену је додељен орден Орден за заслуге (Плави Макс), највиши пруски војни орден, за акције око Лођа и Варшаве. Командовао је Деветом армијом до априла 1915, када је преузео команду над Једанаестом армијом и Армијском групом Кијев, која је учествовала у борбама у Галицији, и помогла у освајању Пшемисла и Лемберга.

3. јуна 1915. му је додељено храстово лишће за Орден за заслуге, а у фелдмаршала је унапређен 22. јуна. Након овог похода му је додељен Орден црног орла, Пруски највиши витешки орден. У овом периоду је примио и бројна друга признања од осталих немачких држава и земаља савезница Немачке.

Крајем 1915. године командовао је групом армија Макензен (немачка 11, аустроугарска 3. и бугарска 1. армија) које су 6. новембра 1915. године започеле офанзиву на Србију. Одмах по освајању Београда наредио је да се сви српски браниоци сахране. У њихову част, подигао је споменик над гробницом на Топчидер пропративши тај свој витешки гест речима: „Ми смо се борили против такве армије о каквој смо слушали само у бајкама. На споменику пише: „Овде почивају српски јунаци“, на немачком и српском језику.

Споменик

бранитељима

Београда подигнут на

Топчидеру по

Макензеновом

наређењу. Натпис на

немачком и српском

гласи: „Овде почивају

српски јунаци“.

1916. је уследио успешан поход на Краљевину

Румунију (под врховном командом генерала

Ериха фон Фалкенхајна). Фон Макензен је

командовао вишенационалном армијом

сачињеном од Бугара, Отоманских Турака и

Немаца. Упркос овоме, његове офанзиве су биле

врло успешне, и поразио је све армије које су му

се супротставиле. 9. јануара 1917, фон Макензену

је додељен Велики крст Гвозденог крста, чиме је

постао један од само пет прималаца овог ордена

током Првог светског рата.

Од 1917, Фон Макензен је био војни гувернер

делова Румуније (углавном Влашке) коју су

контролисале Централне силе. Његов последњи

поход је представљао покушај да уништи

румунску војску која је била реорганизована

након офанзиве Керенског, и да окупира остатак

Румуније. Овај покушај је пропао у бици за

Марашешти, у којој су обе стране претрпеле

велике губитке. На крају рата су га заробиле

српске јединице савезничке армије под командом

генерала Франшеа д' Епереа, и до новембра 1919.

је био ратни заробљеник у Футогу.