Ratnik slobode prikaz

Р А Т Н И К С Л О Б О Д ЕМилан Благојевић „Шпанац“ Игор Петровић

Игор Петровић

РАТНИК СЛОБОДЕМилан Благојевић „Шпанац“

Крагујевац2011.


НАПОМЕНА:

У електронском облику приказан део књиге


Реч аутора

У књизи је примењен хронолошки принцип, уз настојање да се у оквиру појединих одељака истакну важнији догађаји, који су од значаја за осветљавање личности Милана Благојевића. При томе је било неопходно дати нешто шири оквир значајним догађајима у којима је он посредно или непосредно учествовао и дао свој допринос. Фотографије и документи имају за циљ да помогну потпунијем осветљавању важнијих епизода из његове динамичне делатности.

Како је Милан Благојевић стекао теоретско војно образовање у Црвеној армији и Шпанској републиканској армији, а практично у рововима, постао је ратник, а пошто није био професионални војник, није се борио за новац, већ за право народа да буде слободан. Отуда га и називамо ратником Слободе. Да је заиста ратник Слободе, доказује и у отаџбини у војној борби против окупатора. Оба пута се борио против истог непријатеља – фашиста, који су ускраћивали право народима на слободу. Данас, враћајући се ратнику Слободе и вредностима за које се он борио, не жалећи своју крв и живот дати, знамо да су то узвишене вредности на којима морамо васпитавати своје потомке, не би ли они изградили бољу, моћнију и слободну Шумадију и Србију.

Ова књига о Милану Благојевићу објављује се поводом седамдесетогодишњице устанка у коме је он био командант Првог шумадијског партизанског одреда, као и поводом седамдесет и пет година од формирања Интернационалне бригаде у Шпанији.

Велику захвалност дугујем иницијаторима за објављивање ове књиге: Општинском одбору СУБНОР-а Тополе, председнику Миодрагу Лазићу Лази, председнику окружног одбора СУБНОР-а, генералу п. пук у пензији - Живомиру Смиљковићу и председнику СУБНОР-а Крагујевац, пуковнику у пензији, проф. Жељку Зиројевићу, као рецензентима ове књиге и лектору проф. Зорки Станојевић.


Читалац мора имати у виду да је од идеје за писање ове књиге до њеног објављивања протекло три месеца, што је заиста кратак период. Колико сам успео да као аутор у сарадњи са рецензентима достојно опишемо животни пут ратника Слободе, остављамо на суд читаоцима.

Ову књигу посвећујем мојим најдражима - Маши и Маји, које са пуно разумевања омогућише мој даноноћни рад.

Топола, 13.07.2011 године


Ратник Слободе у земљи Октобра

„Онај ко воли да учи, имаће ускоро врлину мудрости. Онај ко чини напоре, имаће ускоро врлину човечности. Онај ко зна поцрвенети, имаће ускоро врлину силе. Знати те три ствари (тј. учити са жаром, чинити напоре и поцрвенети због онога што је зло) јесте знати начин усавршавати самог себе.“

Конфучије

У то време земља Октобра је једина социјалистичка земља која свим комунистима света служи као пример. Она је била нада, узданица и уточиште од прогона домаћег режима. О њој се доста говорило и писало, па је жеља сваког комунисте била да види земљу својих снова. Реткима је то и успевало. Југословенски комунисти верују да је земља Октобра најмоћнија на свету и да је у њој остварено благостање, као и најхуманији и најправеднији односи међу људима. Вођа земље Октобра је Стаљин. Комунисти закључују дедукцијом: ако је у тој земљи победио социјализам, као најхуманији и најправеднији систем – онда и Стаљинова личност мора да садржи најхуманије, најправедније и најузвишеније вредности које је људски род икада имао. Његово се политичко учење изучавало и прихватало као непогрешиво. Он је и неприкосновени вођа међународног радничког и комунистичког покрета.


Коминтерна 29 је била оличење комунистичке начелности, будности, мудрости и далековидости, чије су одлуке комунисти примали без поговора, као војници. На семинаре које организује у Москви, Коминтерна позива само проверене партијске функционере, а после ригорозне селекције партијског кадра, најпоузданије школује у Међународној лењинској школи. 30

_____________________29 Коминтерна (Трећа комунистичка Интернационала) је основана у марту 1919. у Москви као међународно удружење радника које је у оснивачком документу прокламовало повезаност и континуитет са Првом Интернационалом. Са Коминтерном је настао нови тип међународне организације јер су све комунистичке партије света биле њене чланице, а она јединствена светска комунистичка партија. Коминтерна представља изузетно сложену историјску појаву која се по својој вишезначности, као и по крупним друштвено – политичким последицама њеног утицаја издваја од сличних организација и институција у модерној историји. Број њених чланова је временом растао да би 1937. достигао 76 комунистичких партија. Одржано је седам конгреса Коминтерне све док није распуштена 1943. Према: Комунистичка интернационала – стенограми и документи конгреса, Институт за међународни раднички покрет, књига I, Горњи Милановац, 1981, стр. XL – LII; 30 Међународну лењинску школу је основала Коминтерна 1926. године ради школовања вишег партијског кадра из њених секција, осим руске. Укинута је 1937. У том периоду кроз школу је прошло неколико хиљада кадрова из комунистичких партија целога света, међу којима и десетине Југословена. Први директор је био Николај Бухарин кога је заменила Клаудија Кирсанова. Организовано је неколико курсева у трајању од једне или две године на којима је изучавана политичка економија, дијалектички и историјски материјализам, лењинизам, историја Коминтерне итд. Обавезна је била и пракса у некој фабрици у трајању од месец дана. Школа је располагала богатом библиотеком, интернатом, мензом, учионицама, простором за културне и уметничке програме као и спортским теренима. Предавачи су били познати теоретичари међународног комунистичког покрета. Школа је имала и своја два одмаралишта, где су слушаоци редовно одлазили током летњег распуста. Према: Родољуб Чолаковић, Казивање о једном поколењу, књига друга, Сарајево, 1980, стр. 140-379; Станко Младеновић, Спасенија Цана Бабовић, Крагујевац, 1980, стр. 50-58.


У јесен 1935. године, Централни комитет КПЈ доноси одлуку којом млађи кадар из реда вишег партијског руководства упућује школске 1936/1937. на Лењинску школу у Москви. За одабране то је била почаст, нарочито поверење и награда за дотадашњи политички рад и значило је да руководство Партије у њих полаже извесне наде, односно, да на њих рачуна у будућности. Одлуку да је у групи одабраних, Милану Благојевићу су саопштили у Покрајинском комитету за Србију. Он је био пресрећан због указаног поверења, али и забринут како ће се то одразити на његову породицу. Одлучио је да обави разговор са супругом, па ако га она подржи, он ће отићи. Ђорђа Пилчевић у књизи „Командант устаничке Шумадије“ детаље њиховог разговора по казивању Персе Благојевић, овако описује: - Иди Милане, иди... Твој одлазак у Совјетски Савез је за добро Партије и радничке класе, за добро свих нас. Није то дуго, а ја ћу се некако снаћи... - Знам, биће ти веома тешко; остајеш сама, болесна, с болесним дететом... - Нека, нека; ми Личанке умемо да се боримо са тешкоћама... - Нашао сам ти место да радиш у једној штампарији... Добијаћеш и помоћ од Партије – рекао јој је, обрадован што је показала тако широко разумевање за његов одлазак. За Совјетски Савез је кренуо 1. октобра 1935. године. Пред растанак све троје су се фотографисали, а затим га је Перса испратила на железничку станицу. Док је чекао постављање воза за Загреб, ракао је Перси: - Полиција ће, сигурно, долазити да ме тражи, па измисли неки разлог за мој „нестанак“. Кажи им, рецимо, да смо се посвађали, да сам те напустио и не знаш где се налазим... Из Загреба се јавио дописницом, писаном 3. октобра. Добро је, вели, путовао и моли супругу да се за њега не брине, већ да чува дете и пази на своје здравље. У Совјетски Савез је отпутовао на лажни пасош, возом, преко Аустрије и Чехословачке... 31

_____________________31 Ђ. Пилчевић, н.д., стр. 14.


Заједничка фотографија породице Благојевић пре Милановог одласка за Москву

Петнаест дана после Милановог одласка, Перса је позвана код злогласног агента Светозара Вујковића.32

_____________________32 Светозар Тоза Вујковић (1899-1949) - рођен је у Смедеревској Паланци у сиромашној породици. После завршене основне школе одлази на рад у фабрику метала у Смедереву и прикључује се КПЈ. Због финансијске проневере бива искључен из Партије. Потом се запослио у полицији као иследник. Радио у Специјалној полицији Управе града Београда и „Главњачи“. Од 1941. до 1944. обавља дужност управника логора на Бањици. Поред немилосрдности према комунистима био је непомирљиви противник четничке организације Драже Михајловића. Године 1944. одлази у Аустрију, а касније стиже у Истру, па у Трст, одакле се повлачи са избеглицама. Заробљен је од италијанских партизана и предат Енглезима који га испоручују ОЗНИ. Служба га враћа у Београд. Осуђен је судском одлуком на смрт. Све до 1949. се налазио у затвору, када је и умро. Према: Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941 - 1944, Београд, 2003, стр. 312; др Милан Шијачки, Наш пут (историјска разматрања о Равногорском покрету и његовим непријатељима са 130 слика), Чикаго, 1969, стр. 64; Светозар Вујковић, Википедија, интернет страница http://sr.wikipedia.org/wiki/Светозар_Вујковић


Чим је ушла у његову канцеларију, запљуснула су је питања: - Где ти је супруг Милан? Куда је отишао? Сигурно је отишао Стаљину у походе... - Не знам... - Како не знаш?! - продера се Вујковић и не сачекавши да му Перса објасни Миланов „нестанак“. - У последње време је био неподношљив у кући. Данима смо се свађали. Пре неколико дана изненада је покупио своје ствари и напустио мене и болесну кћеркицу. На знам где се налази; нити нам се јавља, нити ме брига за њега... - Добро, добро, - процеди Вујковић. - Слободна си. Али упамти: не био ја Вујковић ако не сазнам где се он налази. Не могу нам комунисти тек тако лако да измакну из руку, да вршљају до Русије... Убрзо по Милановом одласку, Персино здравствено стање се још више погоршало, тако да је дуже време провела у болници. За то време њени и Миланови другови су се свесрдно бринули за њихову болесну кћеркицу.33

Из књиге Родољуба Роћка Чолаковића „Казивања о једном поколењу“, иначе студента Лењинске школе,а касније и наставника у истој, сазнајемо какве су опште услове за учење имали слушаоци школе. Он о томе записује: Школа је имала две зграде и пространо двориште у лепом крају Москве у улици Воровскога 25. У једној двоспратној згради су биле канцалерије директора, његових заменика, партијског комитета, економа и слично, затим, неколико учионица, велика сала за састанке и коференције, бифе и клупске просторије за наставнике и слушаоце. Поред ове зграде је била троспратница са великом и добро снабдевеном библиотеком, учионицама, интернатом, кухињом и трпезаријама. Школа је имала интернат на Гогољевом булевару 14, и недалеко одатле, на Волхонски, велико старинско здање у коме су смештене учионице и трпезарије, дворана за приредбе, амбуланта и стационар.

_____________________33 Ђ. Пилчевић, н.д., стр. 14, 15.


Општи услови у школи су били веома повољни: сваки слушалац је добијао стипендију од 80 до 110 рубаља од којих је плаћао интернат и храну, а остајао је скроман, студентски џепарац. Исхрана је била добра, а смештај пристојан – најчешће по два слушаоца у једној соби, ређе по три. Свуда је владала узорна чистоћа. У град су слушаоци излазили по вољи, али су се морали враћати до 22 часа. Често су организоване представе или концерти. У школи је био развијен спортски живот – јутарња гимнастика са тренерима, одбојка, клизање или смучање. Школа је имала своја два одмаралишта (једно у селима Калињина на Криму, а друго близу Јалте) у која су слушаоци редовно одлазили на одмор током летњег распуста.34

У новембру 1935. стигла је нова генерација слушалаца за ту школску годину из свих крајева света. Од Југословена, поред Милана Благојевића, били су и Иван Гошњак, Миленко Марковић, Јованка Хорватин и још неколико њих. Милан Благојевић је после дочека на главној железничкој станици прошао тада редовну процедуру, коју су пролазили сви слушаоци школе. Наиме, њега су дочекивали службеници Коминтерне и одводили у њихово кадровско одељење (унутрашња безбедносна служба Коминтерне, која је тесно сарађивала са другим совјетским тајним службама- НКВД и РУ РККА, прим. аутора). Прва обавеза је била да га Коминтерна „крсти“, па је тако Милан Благојевић постао - Петар Крижанић. Добио је совјетски пасош на то име и попунио своју биографију за архиву. Скренута му је пажња на конспирацију – да не сме никоме рећи своје право име, нити да студира на Лењинској школи. Разлог је био тај што је школа законспирисана и за њене слушаоце, а нарочито су се интересовали обавештајци из разних амбасада. После тих формалности он одлази у школу. Чолаковић записује и то да су по доласку Милана Благојевића и његове групе у школу, добили на читање материјале са недавно завршеног VII конгреса Коминтерне.35

_____________________34 Родољуб Чолаковић, Казивање о једном поколењу, књига друга, Сарајево, 1980, стр. 140-143.35 Исто, стр. 367.


Када је школска година почела, Милан је имао доста обавеза. Слушао је предавања, учио, проводио време на пракси у неком од производних колектива, путовао по унутрашњости упознавајући се са социјалистичком изградњом, боравио је у одмаралишту школе итд. Убрзо је савладао руски језик, па је највећи део слободног времена проводио у библиотеци школе, а понекад је одлазио и на спортска и културна дешавања. Сећајући се времена које је у Москви провео са Миланом, Иван Гошњак36 у писму упућеном Ђорђу Пилчевићу, између осталог пише: Милана Благојевића упознао сам новембра 1935. у Међународној лењинској школи, где смо се заједно налазили. Упознао сам га не као Благојевића, већ као – Крижанића. Наша национална група у Лењинској школи бројала је око двадесет другова. У тако малом колективу било је неминовно да смо се, кроз дуги период заједничког живота, сви добро познавали. Милан Благојевић је био врло добар и искрен друг. Поседовао је племените особине једног револуционара и комунисте, ради чега је био вољен и поштован у колективу. Био је врло енергичан, понекад можда и сувише брз у доношењу мишљења и одлука, али увек добронамеран и објективан. _____________________36 Иван Гошњак (1909 – 1980) - рођен је у Огулину, Хрватска. Завршио је столарски занат. Постао је члан КПЈ 1939. године. Завршио је Међународну лењинску школу у Москви и официрски курс Црвене армије. Учесник је Шпанског грађанског рата од 1937. као заменик команданта интернационалне бригаде. Шпанију је напустио у чину капетана. Био је једном рањен. Учесник Другог светског рата. Године 1943. постављен за команданта Главног штаба НОВЈ и партизанских одреда Хрватске. Из рата излази у чину генерал – потпуковника. После рата обавља високе партијске и државне функције. Уместо Тита од 1953. обавља функцију секретара за послове народне одбране. Када је 1955. предлаган за чин генерала ЈНА, одбијен је. Активна војна служба му је престала 1974. Био је члан Централног комитета КПЈ, а председништва ЦК СКЈ од 1966. Биран је за посланика Скупштине СФРЈ. За народног хероја је проглашен 1953. и носилац је бројних домаћих и страних одликовања (СССР-а, Француске, Шпанске Републике, Пољске, Грчке, Египта). Према: Слободан Петровић (ур.), Зборник народних хероја Југославије, Београд, 1957, стр. 235.


Запазио сам да је био доста нервозан. Такође, запазио сам да је понекад био веома забринут за своју породицу у земљи. Школовање у Лењинској школи требало је за нас да траје нешто дуже него обично и то из разлога што је у програме накнадно убачено доста војних предмета, а такође су уврштена и предавања о троцкизму. Као што је познато, у Шпанији је 1936. године започео грађански рат и ради тога је било решено да се партијским кадровима у школи дода више војног знања него што је то било раније. То је био период најезде фашизма, против које су се комунистичке партије морале, поред осталог, и војнички припремити... 37

Милан Благојевић, односно, Петар Крижанић, тада тридесетогодишњак, формирана личност са великим партијским искуством стеченим у илегалном раду, скроман, радан и са огромном жељом за учењем, користи боравак у Лењинској школи и богати фонд њене библиотеке како би се упознао са ситуацијом у свету. Боравећи у Москви и путујући кроз земљу Октобра, одлазећи на практичан рад у фабрике, Милан слуша предавања истакнутих светских комунистичких теоретичара, међу којима и Јосипа Броза Тита кога је тада упознао, затим разговарајући са људима из многих крајева света и Русије, читајући дневну штампу, непосредно упознаје земљу својих снова. Приметио је да се људи у Москви некако склањају једни од других и тешко се одлучују да говоре. Знао је да се плаше хапшења јер су појединци нестајали преко ноћи, а онда су хапшени и они који су хапшења вршили, да нико није смео упитати куда су ти несрећници одведени и због које кривице. Сведок је тешког положаја радника од којих су тражена додатна одрицања, недостатака основних животних намирница и уопште робе за широку потрошњу. Знао је за стамбену кризу...

У лето 1936. године спроведено је масовно хапшење највиших руских партијских функционера, које је Партија одавно политички

_____________________37 Ђ. Пилчевић, н.д., стр. 15,16.


победила. Новине су о томе извештавале. После судских процеса су стрељани: Зиновјев, Камењев, Бухарин, Радек, Риков. Све велика имена Октобарске револуције, први до Лењина, стара бољшевичка гарда. Сведок је радијуса тог земљотреса који је захватио сваку комунистичку партију света. У КПЈ су присутне сумње, обрачуни, чистке... У земљи Октобра је у том периоду и касније, од осам генералних секретара шест страдало. За све је крив Стаљин, крива је стаљинистичка политика сумње, политика терора и убистава.38

Како је Милан непосредно упознавао земљу Октобра, његова сазнања нису била базирана на пропагандној литератури или романима, па према тој земљи није гајио илузије и излишну романтику. Да је такав став имао, потврду налазимо у мемоарској књизи Миодрага Зечевића, који преноси разговор Душана Петровића Шанета и Милана Благојевића, вођен 1941. у Шумадији. Зечевићу је Шане разговор описао речима: Једне летње ноћи у покрету, Благојевићу сам са заносом говорио да бих највише у животу желео да доживим да се у нашој земљи уведе социјализам какав је у СССР-у и да је то мој сан. Совјети у Југославији и њихов најправеднији друштвени систем. На зборовима сам то и говорио, величајући благодети совјетског друштва. Благојевић је био затворен човек и није много говорио. Највише је говорио о Шпанији и учешћу у Шпанском грађанском рату. Слушајући мој занос, он је у једном моменту рекао да би волео да код нас не дође такво друштво и да код нас не буде онако како је тамо, јер је живео у СССР-у. Био сам запањен. Мислио сам да ме провоцира и да ли да овај разговор пријавим партији или не. Више никада нисмо разговарали о томе, а ја сам одлучио да га ипак не пријавим.39

Академик Гојко Николиш је узимајући неколико чињеница у обзир, опчињеност предратних југословенских комуниста земљом Октобра и Стаљином објаснио на следећи начин:_____________________38 Иван Очак, Стаљинистички обрачун с југословенским партијским руководством у СССР-у, Радови Vol. 21, Филозофски факултет Загреб, 1988, стр. 86. и 99.39 Миодраг Мића Зечевић, Тако је било, Београд, 2010, стр. 85.


Није све у пропаганди. Нисмо ми били жртве неког другог осим сами себе. Били смо слабашни и осамљени, а Октобарска револуција и социјалистички идеали бејаху у нашим очима големи. Нама је требало да градимо у себи вјеру у Совјетски Савез, као домовину свих пролетера свијета, нама је требало да „култивишемо“ личност Стаљина до размера какве ниједан човјек у историји није досегао. Мислим да је наше понашање, све довдје, било с етичког становишта барем прихватљиво. Ко дубоко вјерује, макар вјеровао и у апсурде, може му се праштати. Зло почиње од оног тренутка када човјек има реалне могућности да их се ослободи, кад има могућности да у свој сазнајни инвентар уврсти и неке другачије истине, а неће да их прихвати. Ту лежи почетак етичког и интелектуалног срозавања у стаљинизам. Он је аутентични феномен слабог и отуђеног људског бића, баш колико и свака друга религиозност.40

Миланова спонтана љубав према земљи Октобра и Стаљину се претворила у принуду онога тренутка када се од њега почела тражити оданост и љубав. Он се није етички и интелектуално срозао у стаљинизам, већ је остао марксист, борац за слободу, правду и једнакост сваког човека на кугли земаљској. У наредном периоду, Благојевић више није имао времена за размишљање о теоретским поставкама, већ га живот гурао у буру, односно, у рат у коме ће доказати своја убеђења. Милан се није поколебао, изазов је прихватио и од тог тренутка он постаје ратник Слободе. Милана позивају на разговор у кадровску службу Коминтерне крајем 1936. године (служба безбедности, прим. аутора). Том приликом, после неколико општих питања, упитан је да ли би у пракси био спреман доказати своја уверења. Он је одговорио потврдно. На питање да ли жели отићи у Шпанију и борити се за Републику, опет даје потврдан одговор. Тиме је разговор био завршен и он се враћа у школу, док службеници (оперативци) проверавају његову биографију из отаџбине, а затим и картон о понашању током школовања како би утврдили његову способност, као и то да ли је подобан за одлазак у Шпанију. Затим је Милан позван на детаљни здравствени преглед ради испитивања физичке_____________________40 Гојко Николиш, Коријен, стабло, паветина, Загреб, 1980, стр. 126.


способности. Да ли ће отићи или не, убрзо ће сазнати. У јануару 1937. године, после 14 месеци проведених у школи, Милан је са друговима из класе, који су, као и он, успешно прошли тестове, пребачен у Рјазан (на око 200 километара од Москве) у војни камп. Смештен је у касарну, добио је униформу Црвене армије и речено му је да се налази на војном курсу пред одлазак у Шпанију. Конспирација је била велика. Из касарне се није могло појединачно излазити. Имена добијена у Коминтерни више нису важила, сада је уместо имена и презимена „крштен“ бројем. Он, сада број, „одазивао“ се приликом свакодневне прозивке у строју. Курс је трајао нешто више од два месеца и био је доста напоран јер је садржао убрзану војну обуку. Оспособљен је за командира чете. По завршеном курсу добио је диплому у којој је писало да је специјалиста за тешко пешадијско наоружање, нарочито митраљезе. По завршеном курсу предат му је фалсификовани пасош који је гласио на туђе име и презиме. Преко скандинавских земаља стиже у Париз, где су постојали формирани прихватни центри и везе, који су даље упућивали добровољце у Шпанију. Одлазак Милана Благојевића из СССР – а у Шпанију значио је двоструку срећу. Прво, наставио је пут доследног борца, комунисте и револуционара, а друго, избегао је најстрашнију несрећу, коју није ни у сну могао слутити - да буде у „стаљинистичким чисткама“ лажно оптужен, оцрњен и отеран у најстрашнију смрт. Из земље Октобра је тим каналом у Шпанију отпутовало од 78 до 84 добровољаца.41 Иако нико није откривен, организатор тог пребацивања касније је живот окончао у Стаљиновим чистка. Један од тих добровољаца је Иван Гошњак, који путује са Миланом до Шпаније. Он о томе каже: У Шпанији су нам се путеви разишли. Ја сам ступио у интернационалне бригаде, а Милан Благојевић је распоређен у једну шпанску бригаду за инструктора._________________41 Иван Очак тврди да је отишло 78 добровољаца, док Август Лешњак бележи број од 84. Према: Иван Очак, Стаљинистички обрачун с југословенским партијским руководством у СССР-у, Радови Vol. 21, Филозофски факултет Загреб, 1988, стр. 99; др Август Лешњак, Крв и живот за слободу - југословенски интербригадисти у Шпанији (1936-1939), Војноисторијски гласник, бр.1-2/200, стр. 34.


У Шпанији нисмо били заједно, али сам чуо да се истакао у борбама које је његова бригада водила и да је имао велики углед међу Шпанцима у бригади. Милан Благојевић је један од оних кадрова наше Партије, који је себе потпуно предао Партији и револуцији, који није имао свог личног живота, већ је живео и радио за револуцију, за ослобођење радничке класе и радног народа од експлоатације и поробљавања, те коначно и свој живот дао за те идеале...42

Општа теоретска едукација високог кадра из свих партија, па тако и из југословенске, описана је у успоменама и мемоарима многих полазника школа које је организовала Коминтерна, међутим, „партизанска“ припрема (коришћени су називи „антиратна“, „војноконспиративна“, „војнополитичка“ итд. - прим. аутора) обично је била тајна уз сагласност како Коминтерне, тако и тих страних комуниста. Како је Коминтерна заступала став „мирне коегзистенције“, припрема „војно – партизанских кадрова“ била је у супротности са том политиком. Страни комунисти, па тако и наши, избегавали су да о томе говоре јер би то добро дошло актуелној власти у отаџбини да оправда већ налепљену „етикету“ комунистима као „страним плаћеницима обучаваним у иностранству за субверзивни рад“. Многи комунисти нису поклањали пажњу војној обуци у Коминтерни и представљали су је као „небитан тренутак“ своје биографије. Ако је неко о томе и говорио, као на пример, Иван Гошњак, ту војну обуку описује као припрему за Шпански грађански рат и ништа више. О чему се ради? Коминтерна је организовала МЛШ (Међународна лењинска школа), КУНМЗ (Комунистички универзитет националних мањина запада), МОПР (Међународна организација за помоћ револуционарима), „техничку интернационалну школу“ (обавештајну и контраобавештајну) итд. НКВД је организовао, на пример, „школу НКВД-а на Арбатском тргу“, а Црвена армија, „школу Црвене армије“. Било је и других школа и курсева, а ово су само неке од најзначајнијих. Многи југословенски комунисти (Јосип Броз Тито, Мустафа Голубовић, Јосип Копинич, Благоје Паровић, _____________________42 Ђ. Пилчевић, н.д., стр. 16, 17.


Родољуб Роћко Чолаковић, Владимир Чопић, Влајко Беговић, Божидар Масларић и други) завршили су или још увек похађали неку од тих школа за време Благојевићевог боравка у Москви. У књизи Руси у Другом светском рату у Југославији, аутор Алексеј Ј. Тимофејев, каже: У школама Коминтерне у СССР-у су се школовали (значи да су се између осталог едуковали и у вештини партизанског ратовања) бројни југословенски комунисти. Поменућемо само истакнутије организаторе партизанске борбе. Родољуб Чолаковић, … будући партизански лидер и учесник Шпанског грађанског рата. МЛШ је завршио и Иван Гошњак. … У СССР-у се 1935 – 1936. школовао и Милан Благојевић коме је било суђено да постане први командант Првог шумадијског партизанског одреда. У СССР-у се 1935-1936. школовао и Едвард Кардељ, будући организатор партизанских одреда у Словенији. У КУНМЗ-у се школовао и Иван Лапчевић – Лучић, кога су априла 1941. поставили за руководиоца војне комисије Покрајинског комитета Хрватске. Школски боравак у СССР-у је имао и Алеш Беблер – начелник штаба и заменик команданта штаба словеначких партизанских одреда почетком устанка, аутор низа упутстава за партизански и диверзантски рат. У КУНМЗ-у се од 1930. до 1933. школово и Светислав Стефановић Ћећа, који је 1941. радио као инструктор Покрајинског комитета за Србију на организовању партизанских одреда у Шумадији. Понешто о „техничкој школи Коминтерне“ поменуо је и Божидар Масларић...43

_____________________43 Алексеј Ј. Тимофејев, Руси у Другом светском рату у Југославији, Београд, 2010, стр. 194-204.


Ратник Слободе – официр Шпанске републиканске армије

„Ја сам овде, јер сам добровољац и даћу ако буде потребно и последњу кап своје крви за слободу Шпаније и слободу целог света“ Заклетва добровољца

Шпански грађански рат (17. јул 1936 – 1. април 1939) је трајао 986 дана и у њему је погинуло око милион људи. Да би се схватио узрок рата, који је поларизовао свет и који је био увод у Други светски рат, потребно је имати у виду основна друштвено – економска и политичка груписања у Шпанији, као и однос тадашњих великих сила према њему. 44

_____________________44 Коришћена литература: Мило Петровић,„Шпанија у срцу“, Време, Београд, 14.септембар 2006, бр. 819, интернет издање www.vreme.com; О. Бихаљи-Мерин, Шпанија, између смрти и рађања, Београд, 1946; Ч. Капор (ур.), Шпанија 1936-1939, Зборник сећања југословенских добровољаца у шпанском грађанском рату, том I-V, Београд, 1971; Алеш Беблер (ур.), Наши Шпанци, Зборник фотографија и докумената о учешћу југословенских добровољаца у Шпанском рату 1936-1939, Љубљана, 1961; Гојко Николиш, Шпанска праскозорја, Београд, 1986; Др Август Лешњак, „Крв и живот за слободу“ - југословенски интербригадисти у Шпанији (1936-1939), Војноисторијски гласник, бр.1-2/200;W.G. Krivitsky, La mano de Stalin sobre España, The Saturday Post, Philadelphia, 1946; Anthony Beevor, La Battala por España: La Guerra Civil España (1936-1939), Veidenfeld, 2006; Juan Ignacio Ramos, Revolucion Socialista y Guerra Civil (1936-1939), Volumen I, Madrid, 2008; Hugh Thomas, The Spanish Civil War, New York, 1961; Arnaud Jose Antonio, Falange Español y el Nacional – Sindicalismo, Platforma, Madrid, 2003; Leon Trocky, Escritos sobre Español, Tomo I y II, 2008; “Stalinism and the Spanish Civil War”, Moscow, December 9, 2009, website www.russianspain.com; Paul Preston, Eein kleine geschiedenis van de Spaanse Burgeroorlog, Atlas/Houtekiet, 2006.


Грађани Шпаније се на изборима од 12. априла 1931. великом већином опредељују за Републику, тако да је после седам година збачена диктатура генерала Мигела Прима де Ривере. Краљ Алфонсо XIII од Шпаније се одрекао престола да би 14. априла 1931. била проглашена Друга Република, која у наредном периоду не остварује ниједан од својих задатака, што изазива огромно незадовољство у свим слојевима друштва. Наиме, републиканска влада није решила основни проблем у вези са реорганизацијом власништва над средствима за производњу, није спровела опште економске реформе, те остаје нетакнута конзервативна банкарска концентрација економске моћи. Влада је 9. децембра 1931. донела Устав, који није умирио поделе у земљи јер је био писан као устав за једну половину грађана против друге. На изборима 1934. незадовољни и преварени грађани на власт доводе десничарске партије, које су за разлику од левичарских, јединствено наступиле. Десничари остају на власти све до 1936. У овом временском периоду ситуација у Шпанији се радикализовала и избијају генерални штрајкови у Валенсији и Сарагоси, улични сукоби у Мадриду и Барселони, рударски устанак у Астурији који је крваво угушен од стране војске. После серија криза, на изборима од 16. фебруара 1936. десничарска влада губи поверење и већину у парламенту. Кортес осваја Народни фронт (од 480 посланика освојено је 268, прим. аутора), који чине републиканске партије, социјалисти, регионалне странке, комунисти – стаљинисти и троцкисти, подржани од анархиста. Ни тада није дошло до стабилизације политичке сцене. Тензије расту, убиства и рањавања у политички мотивисаном насиљу су свакодневна, многобројни су генерални штрајкови широм земље, а уништавају се и многи верски објекти. Ултрадесничари и фалангисти (после Хитлеровог преузимања власти у Немачкој, фаланге се уједињују, прим. аутора) предњаче у сукобу, а дужни им нису остали ни припадници радикалних левичарских група. Вишедеценијска комплексна политичка, економска и културна подела на „две Шпаније“, односно, подела на традиционалну и републиканско – револуционарну, улази у завршни, радикални


процес који ће те супротности разрешити. Сукоб је кулминирао убиством поручника Јуришне гарде Републике, што изазива осветугарде, која убија вођу монархистичке деснице. Овај догађај је окидач за подизање побуне против Републике, односно, владе Народног фронта. Побуну названу „Национални устанак“, 17. јула 1936, отпочеле су јединице стациониране у шпанском протекторату Мароку и оне су већ следећег дана ставиле под контролу читаву територију протектората. Њима су се придружили гарнизони у Шпанији, па је тако од скоро 260 хиљада војника, полицајаца и територијалне одбране, колико је читава Република имала, на страну побуњеника стало око 140 хиљада, што је неких 55 одсто од укупних снага. Вођа побуне је био генерал Хозе Сунхурхо који у тренутку када је требало да преузме команду страда у авионској несрећи. Други вођа, генерал Годед, ухапшен је у Барселони и погубљен, а генерали Мола, Љано, Кабанељас, Саликвет, Оргаз, Аранда, Јоге и други су се покорили генералу Франциску Франку.45 У Бургосу је организована војна хунта, чији је члан генерал Франко. Касније, 25. октобра 1936, Италија и Немачка су признале војну хунту, односно владу Франка._____________________45 Франциско Франко (1892-1975) -рођен је у месту Ферол у шпанској Галицији. Како је његов отац био морнарички официр, Франко је одабрао исти позив, али је тада Поморска академија била затворена, па је он уписао Пешадијску академију у Толеду. Дипломирао је као други у класи и био послат у Мароко, где убрзо стиче репутацију доброг официра. Са 23 године живота добио је капетански чин, а убрзо и чин мајора, па тако постаје најмлађи официр армије. Доласком у Шпанију именован је за заменика команданта новоосноване Шпанске легије странаца и враћа се у Африку у којој после неколико година преузима команду над легијом. Оженио се, а на венчању му је кум био краљ Алфонсо XIII од Шпаније. Унапређен је у пуковника, а већ следеће године у генерала, па постаје директор Војне академије у Сарагоси. Када је избила побуна (1936), постаје вођа побуњеника. У освојеним територијама проглашен је за шефа једног дела државе, а од 1939. читаве Шпаније. Његов службени назив је био: Лидер Шпаније по милости Бога (Caudillo de España por la gracia de Dios). На том положају је све до смрти (1975. године). Према: Fernandez Carlos, El general Franco, Editorial Argos Vergara, Barcelona, 1983; Биографија Франциска Франка на официјалном сајту Fundacion Nacional Francisco Franco, интернет адреса www.fnff.es


Од тада се у Шпанији чује: Један народ, једна држава, један вођа: Франко! Састав Франкове војске ( фалангиста), поред већ горе поменутих припадника оружаних снага Републике, чине још и бивши официри драгонског пука царске Русије, којима је био заштитник краљ Алфонсо XIII, затим кабилски пукови из Африке (Маври: дивљи, добро обучени и одважни војници), 15 хиљада „добровољаца“ из Португалије, које је мобилисао режим Салазара , као и католици из Ирске и још неколицина из других земаља. Франку помоћ стиже из Берлина и Рима, односно, од Хитлера и Мусолинија, који му већ на почетку побуне упућују на хиљаде авиона, тенкова, топова, минобацача, пушака, разарача, подморница итд. Ове модерне убилачке машине, тек конструисане за предстојећи велики светски рат, у Шпанији су само на позајмици, јер ће врло брзо бити враћене у постојбину са таблицама гађања, провереним у пракси и новим искуством у погледу предности и мана. Поред војне опреме, Хитлер и Мусолини шаљу и стручњаке за то наоружање, као и 120 хиљада италијанских професионалних војника и 50 хиљада немачких. Сам Хитлер, 28. септембра 1936. године, изјављује да „... без војне помоћи Немачке и Италије, Франко данас не би ни постојао“. Поред војне помоћи, побуњенике финансијски помаже Ватикан, као и Хуан Марч, најбогатији Шпанац тог времена, који је капитал стекао кроз шпекулантске послове продајом ратног материјала и нафте Немачкој током Првог светског рата. Поред њега, материјалну помоћ Франку пружају и многобројни власници крупног капитала. Заиста, доминација буржоазије, односно, одржавање власништва над средствима за производњу је незамисливо без помоћи оружаних снага. Како је Франко имао неограничену материјалну помоћ, врло брзо је створио професионалну војску, добро обучену и плаћену. У првим данима по избијању побуне, фалангисти помогнути фашистима су незадрживо напредовали освајајући град за градом као и читаве области, међутим, нису успели да у том муњевитом нападу освоје престоницу Мадрид, као ни Барселону, Валенсију итд. Франко, заустављен пред Мадридом, напад је усмерио на други фронт, односно, напао је најслабије брањену територију Републике–


север Шпаније. Убрзо је и тај део освојио, па је тако ставио под своју контролу област богату рудницима гвожђа и угља, што му је било веома неопходно за ратну индустрију, као и за извоз у земље савезника. Резултат је продужетак крвавог грађанског рата. Са друге стране, Република и њена влада Народног фронта била је несигурна, нејединствена, па од преузимања власти није била у стању да ситуацију у земљи среди. Када је побуна против ње избила, влада Републике је грађане тешила лажима о гушењу побуне и умањивала обим предстојеће катастрофе. Да ступе у одлучујућу борбу и угуше побуну, нису могли, јер им је за то недостајао најважнији алат- војска. Када су фалангисти стигли надомак Мадрида, влада се напокон ујединила у једној тежњи - да брани Шпанију од фашизма. Наду за борбу је подстакла акција радника, следбеника марксистичког учења, као и први добровољци из многих крајева света, који су формирали Народну милицију, наоружану узетим оружјем из војних складишта. Они нападају, заједно са војницима оданим Републици, војна утврђења и касарне у престоници и другим већим градовима , па на тај начин сламају побуњеничку „пету колону“ 46 како ју је први назвао генерал Мола. Народна милиција, војници, добровољци и грађани спремно дочекују фалангисте које заустављају у напредовању. На иницијативу Француске и Велике Британије у августу 1936. године је основан Комитет за немешање кога потписују Немачка, Италија, Португал и земља Октобра. Када је овај Комитет почео са радом у септембру исте године, основан је Поткомитет кога чине Белгија, Чехословачка и Шведска. Политику немешања подржава и Краљевина Југославија, као и САД и још многе друге земље света.

_____________________46 „пета колона“ је група људи која делује тајно и субверзивно против веће групе. При томе се претпоставља да би требало тој већој групи бити лојална. Другим речима, припадници „пете колоне“ су издајници. Овај термин је настао током Шпанског грађанског рата када га је први пут употребио генерал Мола, који је Мадрид нападао са четири колоне, али је рекао да се његова „пета колона“ налази у самом граду и да ће она помоћи бржем паду Мадрида. Према: Fifth column,Encyclopedia Britannica Online, www.britannica.com


Парадокс је то што неке чланице Комитета за немешање отворено подржавају Франка (Немачка, Италија, Португал, Јапан), а друге Републику (земља Октобра и Мексико који у полутајности у Шпанију пребацују војнике и добровољце, као и ратну опрему, тешко и лако наоружање). Али, шта је са политиком тада једине социјалистичке земље света? Када је започео грађански рат, земља Октобра није имала дипломатске односе са Републиком, иако је ова постојала већ пет година. Стаљин, за разлику од Хитлера и Мусолинија, не жели да се отворено ангажује, већ следи политику немешања. Он се води слоганом: „Остати ван домашаја артиљеријске ватре“, иако је знао да би стављањем Републике под своју контролу, захваљујући њеном повољном географском положају, обезбедио доминацију над Гибралтарским мореузом, што би омогућило ближе односе са Лондоном и Паризом, а са друге стране, ојачао би своју позицију за споразум са Берлином и Римом. Како је Република своје златне резерве, које се највећим делом налазе у Мадриду, осим једног заробљеног у Паризу у вредности од 700 милиона долара у злату (по златним резервама, Шпанија је тада била четврта земља на свету, прим. аутора), спремила да инвестира у ратни материјал, Стаљин поверава својој тајној служби организовање испоруке тог материјала у апсолутној тајности. Како је споро реаговао, због комплексне политичке ситуације у којој се нашао, његово отвореније ангажовање и војна помоћ Републици је била закаснела. Стаљин је поверио Коминтерни да преко својих чланица покрене пропаганду за одбрану Мадрида и читаве Шпаније, као и да ова прикупи средства и добровољце. У Шпанију је до краја рата стигло око 40 хиљада добровољаца слободе из 53 земље, од којих су многи дошли ван канала Коминтерне, јер нису били чланови ни симпатизери комунистичке партије код своје куће. Сви добровољци слободе су били у саставу Народне милиције, која је касније постала део Шпанске републиканске армије. Ову армију је влада Народног фронта формирала 10. октобра 1936, а комплетно реорганизовала 1937. године. Шпански грађански рат су Трећи рајх и земља Октобра користили да испробају своје тек произведене тенкове и авионе.


Градови су били немилосрдно бомбардовани од стране немачке легије „Кондор“, поготово град Герника, чије је страдање верно представио Пабло Пикасо. Ово је предсказало догађаје из Другог светског рата, када је Луфтвафе немилосрдно бомбардовао градове широм Европе. Активни учесници грађанског рата су покрили ,поред војне, и целу скалу политичких позиција и идеологија тог времена. Побуњеничка страна је подржана од уједињене фашистичке фаланге, карлиста и легитимних монархиста, шпанских националиста и већине конзервативаца. Ова групација је подржана од стране земљопоседника, пословних људи и католичког свештенства. Побуњеници су видели овај рат као битку између „црвених хорди“ и „хришћанске цивилзације“. На територији коју је Франко контролисао забрањен је рад свим политичким партијама, а он је лично основао, 19. априла 1937, партију ФЕТ и де лас Ј.А.Н.С (Фалагу шпанских традиционалиста и одбора народне синдикалистичке офанзиве – Falanga Espanol Tradicionalista y de las Juntas de Ofansive Nacional Sindicalista), спајањем фашистичке фаланге и карлистичке партије као идеолошко крило тзв. Националног покрета са мешавином идеологије и реторике фашиста, ултранационалиста, милитариста, конзервативаца, католика, монархиста итд. Ова партија је после рата, све до 1975, представљала политичку подршку Франковом режиму.47

На страни Републике политички се борилила већина либерала, баскијски и каталонски националисти, социјалисти, анархисти разних идеологија, као и стаљинистички и троцкистички комунисти. У овој групацији су у већини били радници, сељаци и велики део образоване средње класе. Присталице Републике су овај рат прогласиле борбом између „тираније и демократије“ или „фашизма и слободе“. Важно је не изгубити из вида да су ове две супротстављене политичке идеологије поједностављене у приказу, јер су обе стране имале различите и често конфликтне идеологије у_____________________47 Према: Мiguel Argaya, Historia de los falangistas en el franquismo, Madrid, 2003; Jose Luis Rodrigez Jimenez, Historia de Falange Espanola de las JONS, Madrid, 2000.


својим редовима, па је тако, на пример, међу припадницима левице током грађанског рата вођен и „подграђански рат“ (subquerra civil), како је Антонио Рамос Оливеира назвао међусобни сукоб до истребљења социјалиста, републиканаца, анархиста, анархосиндикалиста, а нарочито троцкиста и стаљиниста. Од почетка рата у Шпанији у одбрану Републике стало је доста добровољаца слободе из Југославије, који су у Шпанију стигли преко неколико пунктова у Европи. Највећи пункт је био у Паризу, где је и формиран Међународни комитет за помоћ Шпанији, а убрзо и Југословенски комитет. У том комитету су радили Милан Горкић, Јосип Броз Тито, Родољуб Чолаковић, Сретен Жујевић и други. Они су организовали прихватање и пребацивање добровољаца слободе из Југославије и других земаља. У тој првој години рата у Шпанију стиже њих 460, а већ следеће године тај број је достигао 650. Они не стижу само из Југославије, већ и из емиграције (23 земље света, прим. аутора). После завршене Лењинске школе у Москви и војног курса Црвене армије у Рјазању, Милан Благојевић, Благоје Паровић, Иван Гошњак, Светислав Ђорђевић, Димитрије Георгијевић и још неки, одвојеним каналима стижу из Москве у Париз, одакле заједно крећу за Шпанију. По речима Георгијевића, ова група је илегално прешла француско - шпанску границу на Пиринејима и на шпанској караули је била срдачно примљена.48 Када је свануло спустили су се у подножје Пиринеја и на друму их је сачекао камион који их пребацује до Фигераса. Тамо су затекли већи број пристиглих добровољаца и сви су затим упућени даље у Албасете, градић који у новију историју улази као војнополитички центар јединствене војске XX века – интернационалних бригада. 49

_____________________48 Ч. Капор (ур.), Шпанија 1936-1939, Зборник сећања југословенских добровољаца у Шпанском грађанском рату, том III, Београд, 1971, стр.182,183.49 Влада народног фронта је 22. октобра 1936. донела одлуку о формирању Међународне бригаде добровољаца слободе (интернационалне бригаде) у саставу Шпанске републиканске армије. Према: Ч. Капор (ур.), Шпанија 1936-1939, Зборник сећања југословенских добровољаца у Шпанском грађанском рату, том IV, Београд, 1971,стр.493.


Албасете су основали Арапи и смештен је између Мадрида и Валенсије. У ту, тада очајно сиву паланку, прашњавих улица и кућа неугледне архитектуре, сливају се припадници многих народа, па се чује на десетине језика. Тада овај град избија на чело списка географских имена која су се у то време најчешће помињала у Шпанији и свету. Миланову групу, као и све групе добровољаца слободе, поздравним говором је дочекивао главни организатор интернационалних бригада – Андре Марти.50 Затим су распоређени у кадровско одељење (обавештајна служба) Коминтерне у Шпанији, на чијем се челу налазио Винклер, Пољак, који је како тврди Георгијевић, почетком 1938. опозван у Москву и стрељан.51 Милан и другови су потом смештени у централну касарну, где су уследиле провере, исписивања биографија, добијање војне одеће и наоружања. Југословенска партијска организација, са Паровићем на челу, одлучује да организује војни курс сличан оном у Рјазању. Благојевић тада проводи дане у вишечасовном вежбању руковања оружјем. Једино су у вечерњим часовима били слободни погледати или учествовати у културно – уметничким програмима.

_____________________50 Андре Марти (1886-1956) - водећа личност Комунистичке партије Француске скоро 30 година. Био је члан Народне скупштине Француске, са прекидима од 1924. до 1955, секретар Коминтерне у периоду од 1935. до 1943, а главни организатор интернационалних бригада у Шпанији од 1936. до 1938. у којој је завео строгу дисциплину. Како је Марти свуда видео „пету колону“ са којом се немилосрдно обрачунавао, добио је титулу „Касапин Албасете“. Касније, „Марти ... је признао да је наредио убиства 500 интербигадиста, што је једна десетина укупно настрадалих у рату“. Када се рат завршио, Марти одлази у Москву и ради у Коминтерни да би 1943. био премештен у Алжир, где сарађује са Де Головим покретом „Слободна Француска“. Када је Париз, 1944, ослобођен, Марти се враћа у Француску. После рата био посланик у француском парламенту све до 1955. Недуго затим, умире у једном селу код Тулуза. Према: Anthony Beevor, La Battala por España: La Guerra Civil España (1936-1939), Veidenfeld, 2006, 116, 161, 162.51 Ч. Капор (ур.), Шпанија 1936-1939, Зборник сећања југословенских добровољаца у Шпанском грађанском рату, том III, Београд, 1971,стр. 182.


Југословени су били расути по разним јединицама, како на фронту, тако и у позадини. У погледу интернационализма та пракса је имала добре резултате, па и оправдање, али знатан број људи, оних који нису владали неким страним језиком, осећали су се изгубљено, па је тако код њих постојала тежња да буду међу „својима“, уверени да ће тако више дати, како својој јединици, тако и Републици. У то време, у амбуланти централне касарне у Албасете, распоређен је доктор Благоје Нешковић.52 Иако је тек учио шпански језик, сматрао је да своје пацијенте не може добро разумети, нити морално „подизати“, али ни себе политички изградити, па је захтевао да буде премештен у јединицу где су били Југословени. Нешковић поводом тога записује: Овде у касарни први пут сам видео Марка Ковачевића, Бранка Крсмановића и Милана Благојевића, који су врло добро разумели моје жеље и подупирали моје захтеве. Али није било резултата, јер они нису били у могућности да ми помогну у задовољењу мојих оправданих жеља.53

Недуго затим, Благојевић је упућен у Посорубио у официрску школу, која је била смештена у боровој шуми на 15 километара од Албасете. У тој школи је настава трајала два месеца и била је врло напорна јер се изводила по убрзаном темпу уз строгу дисциплину. У школи је изучавана тактика Црвене армије. Михајло Вранеш, стари загребачки револуционар, бележи у зборнику о Шпанији, _____________________52 др Благоје Нешковић (1907 - 1986) - лекар, доктор медицинских наука. Члан СКОЈ-а од 1926. године, а КПЈ од 1935. Учествовао у Шпанском грађанском рату, а потом био у концетрационим логорима у Француској. Током Другог светског рата налазио се на дужности секретара КПЈ за Србију. По ослобођењу изабран за председника владе Србије, да би после неслагања са Титом поводом откупа петогодишњег плана, прво склоњен из Србије, тако што је постављен за потпредседника Савезне владе, а 1952. искључен из партијских и других руководстава. Од тада је радио на Онколошком институту Медицинског факултета у Београду и објављивао научне радове из молекуларне биологије. Према: Душан Чкребић, Записи на песку, Београд, 1995, стр. 263-271; Моша Пијаде, Изабрани списи, том I, књига 5, Београд, 1966, стр. 1165.53 Ч. Капор (ур.), Шпанија 1936-1939, Зборник сећања југословенских добровољаца у Шпанском грађанском рату, том III, Београд, 1971,стр. 9.


да је по доласку у официрску школу сусрео овећу групу Југословена, међу којима су били Милан Благојевић, Ћиро Брезовац, Фрањо Огулинец Сељо, Матија Видаковић, Иво Рукавина, Љуба Илић, Едо Јардаш и још неки. Вранеш даље каже да су обуком руководили Нијемац Макс, совјетски официр Рабле и Југословен Јован Малишић Малишев.54 Вранеш у писму упућеном Ђорђу Пилчевићу тврди да се тада нарочито зближио са Миланом Благојевићем. Он даље, каже: Благојевић је био осредњег раста, црномањаст, темпераментан, брз, како у раду тако и у разговору, дискусији... Када би био увјерен у исправност свог гледишта – става, бранио би га до изнемоглости, често на врло духовит начин. Обуку у школи је врло брзо схватио и другима врло радо помагао. Он је већ у Совјетском Савезу имао извјесне војне припреме. Због својих одлика, а посебно пажње према друговима, Милан Благојевић је био врло омиљен у нашој групи. Увијек је био окружен друговима, које би својим досјеткама забављао. Био је шаљивчина и шерет. Волио је да задиркује – боцка, особито онога коме би „пронашао“ неку слабу страну. То се нарочито догађало код устајања, јутарње гимнастике и обавезног и напорног трчања кроз шуму. Обично би „на нишану“ били они који су у тој гужви били неспретнији и стизали последњи. А он се увек свим силама трудио да буде, ако не први, онда међу првима. И ми смо му, са своје стране, да бисмо му се „одужили“ дали надимак Циго, пошто је био изразито црн. Њему, као да се тај надимак свидео, па се на њега и одазивао... Што се више наше школовање приближавало крају, Благојевић је био све озбиљнији, замишљен. Само је причао о одласку на фронт и да би желео знати на који ће га фронт распоредити, а то се држало у тајности. Горио је од жеље, како је говорио, да што прије пуца по фашистима. Тешким митраљезом „максимом“ изврсно је владао, па је често позивао на такмичење: тко ће га прије демонтирати и монтирати.55

_____________________54 Ч. Капор (ур.), Шпанија 1936-1939, Зборник сећања југословенских добровољаца у Шпанском грађанском рату, том II, Београд, 1971,стр. 344, 345.55 Ђ. Пилчевић, н.д., стр. 17, 18.


Милан Благојевић – официр Шпанске републиканске армије

Милан Благојевић је у Посоруби положио официрски испит, те је добио чин поручника Шпанске републиканске армије, као и звање инструктора, односно, командира. Како је планиран за чисто шпанску јединицу,56 током боравка у официрској школи, он је упућен на курс шпанског језика, који је врло брзо савладао. Тако је Благојевић током школовања у Москви научио руски језик, а у Посоруби, шпански. По тада важећем правилу, интербригадисти су примани у Партију, па је тако Милан добио партијску књижицу Комунистичке партије Шпаније. Међутим, интербригадисти су деловали и као националне групације, па су у Шпанији имали представнике својих партија који су били при бази интернационалних бригада или у штабовима дивизија. Представник Југословена је био прво Благоје Паровић, а затим Божидар Масларић._____________________56 По подацима иностраног одељења Кадровске управе централног комитета Комунистичке партије Шпаније, у 22 чисто шпанске бригаде је било распоређено 26 Југословена. Један од њих је и Милан Благојевић. (Прим. аутора)


После периода школовања, Благојевићу је напокон остварена жеља да пуца по Франковим фалангистима, Хитлеровим и Мусолинијевим фашистима, као и по осталим плаћеницима из Африке, Португалије, Ирске... Њему је саопштено да је распоређен за командира (инструктор, прим. аутора) у 107. батаљон 33. бригаде из састава 13. дивизије која још са 9, 15. и 16. чини Трећи корпус, основан наредбом Генералштаба Шпанске републиканске армије од марта 1937. Био је радостан што, напокон, оставља једну страну живота - ратну позадину и одлази да упозна ону другу, тј. фронт. На фронту се једино може положити испит морала. Код ратника су тада присутне две стране. Једна страна ратника тежи да се уклопи и стопи са масама, а друга, супротна, да се истакне, да предњачи, да повуче са собом колону, када ова западне у кризу. Милан је био такав ратник. Он се брзо стопио у маси, без обзира што се нашао у чисто шпанској јединици. Заволео је Шпанију која га је потпуно освојила, као и Шпанце, не само као другове, већ и као људе. То није чудно, Балканци, по сведочењу наших добровољаца, осећали су се у Шпанији као „код своје куће“, па тако и ужасе рата подносили као нешто „своје“. Благојевић се толико сродио са Шпанцима, да су га они сматрали за свога, а он је њих волео као своје Шумадинце. Другу страну ратника, Благојевић је показао у својим првим борбама по доласку у јединицу, која се тада налазила у одбрани Мадрида, на југу, у Харами (Јарама, прим. аутора).

No pasaran - Неће проћи ,на једној улици Мадрида 1937


Ото Бихаљи – Мерин у књизи о Шпанском грађанском рату забележио је: Пред Мадридом борио се Милан Благојевић, металски радник, који је дошао из Шумадије на ратиште против фашизма. Био је инструктор шпанске бригаде, борац на многим фронтовима.57

Из биографије добровољца коју је Благојевић попунио 1938. у Барселони, записано да је пред Мадридом био рањен и то у борби. После кратког лечења, враћа се у своју јединицу, на фронт.58

Биографија Милана Благојевића

Милан је својим саборцима из Првог шумадијског партизанског одреда 1941. године причао о једном догађају, који говори о осећају одговорности код официра и борца, као и о потреби схватања интереса заједнице изнад својих сопствених. Причу команданта Благојевића је непосредно чуо Миливоје Станковић, тада борац у одреду, а касније генерал ЈНА. Станковић је Благојевићево казивање овако забележио: ____________________57 О.Бихаљи-Мерин, Шпанија, између смрти и рађања, Београд, 1946, стр.263.58 Biografia de militantes, Partido comunista de España, Barcelona, 23.agosto 1939.


Било је то негде у Кастиљи, југоисточно од Мадрида. Интернационална бригада је усиљено маршовала да ојача део фронта који се повијао под ударцима надмоћних фалангиста. Командант бригаде упутио је младог потпоручника – Француза Морена, са мањим одредом, испред бригаде да сруши мост на једној притоци Гвадијане и да задржи положаје на овој реци до доласка бригаде. Морен је кренуо на задатак. Био је храбар, леп и весео момак. Често је после вечере, када је владало затишје, певао уз гитару. Цела бригада је волела Морена. Али, ево шта се десило тога дана када је Морен пошао на задатак. У једном малом месту његова јединица је застала да се одмори и вечера, па да продужи марш. Морен је срео црну, витку Кастиљку. Заједно су вечерали, а затим певали и пили вино. Онда се негде изгубио са њом у ноћи. Вратио се тек у зору. У то време је у то место стигла и бригада, а са југа се приближавала топовска паљба. Тенкови фалангиста били су заузели мост и прешли реку. Бригада је морала да јуриша на тенкове да би одбацила фалангисте преко реке. Многи прекаљени борци – комунисти пали су у тој борби. Сутрадан је потпоручник Огист Морен стрељан пред бригадом. Стрељао га је вод његових земљака. Свима је било жао Морена. Мирно је поднео казну. Ни оком није трепнуо.59

После опоравка од рањавања, Милан је са јединицом премештен на нови фронт и то Теруелски (15. децембар 1937 - 22. фебруара 1938), који је био огроман војни сукоб од историјске важности за судбину Шпаније. Како тврди Мануел Туњон де Лара, у овој је бици по први пут до тада непобедивој Франковој војсци нанет војнички пораз, јер је Републиканска армија освојила град Теруел. Он даље каже да је Франко град повратио 22. децембра 1938. и на тај начин отворио пут за Арагон, Каталонију и Сосједад. У борби за Теруел, по де Лари, било је огромних жртава са обе стране, а највише на страни цивила јер је град опустошен.60

_____________________59 Миливоје Станковић, Први шумадијски партизански одред, Београд, 1983, стр. 157. 60 Према: Manuel Tunon de Lara, La Batalla de Turuel, Instituto de Estudios Turulenses, Turuel, 1997.


На том фронту, тачније, у сектору Миланове бригаде, непријатељске линије су биле удаљене свега 60 до 70 метара. Он је организовао снајперске курсеве за уништавање непријатеља и размештај митраљеза тако да непријатељ није могао очи да отвори. У том сектору је била организована станица за пропаганду међу непријатељским редовима. Преко звучника је уношено стално колебање код непријатеља. Да је све то он организовао, забележено је у књизи Хероји два ослободилачка рата.61

О Благојевићевој храбрости, сналажљивости и племенитости често се причало у јединици, бележи Ђорђе Пилчевић, који каже и да је Милан постао популаран не само у својој бригади, већ и у дивизији. О једном од Миланових подвига, који су одушевљавали Шпанце, нарочито се дуго причало и препричавало. Пилчевић тај подвиг овако описује: Реч је била о томе да је у јеку борбе на овом фронту, у којој је учествовала и авијација републиканског ваздухопловства, пилот једног авиона, рањен од Франкових фашиста, био принуђен да се спусти на брисани простор између две линије фронта. Било је то на сектору који је држала шпанска бригада у којој је Милан био инструктор. За републиканце је авион био велики губитак, поготово што су се у њему налазили лекови који су им били неопходни. Иако је авион био „отписан“, Благојевић је дошао на идеју да га спасе. Међутим, у успех те његове акције, када је идеју саопштио друговима, нико није веровао. Непријатељ је на том делу сектора био немилосрдан и свакодневно их је засипао убитачном ватром из тешких митраљеза. Чим је ноћ притисла ратиште и зараћене стране, изузев увек будних стражара, увела у сан, Благојевић је пробудио неколико својих најхрабријих бораца и повео их у акцију. Успели су, пузећи, да се привуку авиону, али их је непријатељ осетио. Митраљези су заштектали. Међутим, киша куршума која их је засипала није могла да их спречи да не обаве планирани задатак.

_____________________61 Хероји из два ослободилачка рата 1936-1939, 1941-1945, Иницијативни комитет за сазив I Конгреса Југословенских бораца, Београд, 1946.


Те и наредне ноћи, уз непрестану митраљеску ватру непријатеља, Благојевић и његови борци Шпанци успели су да спасу пилота и лекове. Што је и најважније – успели су да размонтирају авион и да га, у деловима, превуку на своју територију. О овом Благојевићевом подвигу, према сећању неких наших „Шпанаца“, писала је тада републиканска штампа у Шпанији и напредна штампа наше економске емиграције у Канади. 62 (реч је о часопису „Слободна мисао“ 63, прим. аутора). У књизи „Хероји два ослободилачка рата“, у одељку где се налази Благојевићева биографија, стоји и да је он био рањен на фронту парчадима од бацача, али да није хтео да иде у болницу и напусти фронт. Тек када је тешко оболео од чира у стомаку, отишао је у болницу. Дани у болници за Благојевића, иако су га повремено обилазили другови из бригаде и Југословени који би се нашли у Барселони и дознали да је на лечењу – били су веома тешки. Он се иначе никада није мирио са ленствовањем и мировањем, а поготово у болничком кревету. Зато је, чим је мало оздравио, захтевао од лекара да га отпусте из болнице – да иде на фронт. По изласку из болнице, у првој половини септембра, Милан Благојевић се поново нашао у својој јединици, у првим борбеним редовима. Овога пута, краће време, учествовао је у борбама против фашиста на реци Ебро. У ствари, битка на Ебру (25. јул – 15. новембар 1938) позната је каонајвећа битка Шпанског грађанског рата. Готово четири месеца

_____________________62 Ђорђа Пилчевић, н.д., стр. 20, 21.63 „Слободна мисао“ је часопис Југословенске економске емиграције у Канади која је бројала 25 хиљада људи. Они су своје просветне клубове повезали и маја 1932. основали лист „Борба“, који је излазио у тиражу од осам хиљада примерака. Овај лист мења име августа 1936. непосредно пре Шпанског грађанског рата у „Слободну мисао“. Са успехом излази све до 15. септембра 1940. године. Према: „Слободна мисао“, сајт колекције листова емиграције у Канади. Интернет адреса www.collectionscanada.gc.ca; Ч. Капор (ур.), Шпанија 1936-1939, Зборник сећања југословенских добровољаца у шпанском грађанском рату, том V, Београд, 1971, стр. 375.


се са тринаест Франкових дивизија успешно носила републиканска армија „Ебро“ ојачана групом интернационалних бригада. После десетак дана, колико је учествовао у непрекидним борбама на Ебру, Благојевић се, поново и озбиљније, разболео па је одмах морао напустити јединицу. У ствари, тих септембарских дана 1938. године Благојевић се заувек опростио од својих сабораца и своје друге домовине – Шпаније. Првих дана месеца октобра пребачен је на лечење у Париз.64

Одласком на лечење у Париз, Благојевић је поново имао среће, као и када је напустио земљу Октобра. Наиме, ранијим одласком из Шпаније, он је избегао концентрационе логоре у Француској у којима су смештени добровољци слободе, избегли цивили и војници, који су бежали од освете генерала Франка. Шта се то од септембра 1938. године, када је Благојевић напустио Ебарску битку, дешавало у Шпанији? Републиканска армија је на том фронту имала огромне жртве, иако се храбро борила и наносила фалангистима велике губитке у људству и техници. Те 1938. године већ је било јасно ко побеђује у рату, за разлику од претходне године, када нико са сигурношћу није видео победника. Председник владе Републике, Негрин, доноси одлуку да из армије повуче добровољце слободе, надајући се да ће то исто и Франко учинити. Међутим, овај повлачи само један мали део својих добровољаца, што га не омета да настави започету офанзиву. Резултат тога је био да фалангисти 26. јануара 1939. освајају Барселону и читаву Каталонију. Пола милиона цивилног становништва, добровољаца слободе и војника, прешло је Пиринеје и ушло у Француску, где их је власт затворила у концентрационе логоре. Мадрид пада 10. марта и већ 1. априла Франко објављује победу и крај Шпанског грађанског рата. Његову владу, већ наредног дана, признаје САД, а претходно су га признале Француска и Велика Британија. Треба напоменути да је признање Франковој влади прво дошло од Ватикана, на самом почетку побуне, односно устанка, да би касније, у октобру 1936. исто учиниле и Италија и Немачка.. Шпански грађански рат је завршен._____________________64 Ђ. Пилчевић, н.д., стр. 21, 22.


У националистичкој Шпанији обновљена је монархија. Уведена је диктатура генерала Франциска Франка, која ће трајати све до његове смрти 1975. године. Терор, прогони и убиства неистомишљеника су главна одлика ове диктатуре, која је и у економском погледу Шпанију осиромашила. Иза Југословенских бораца је била Шпанија, а испред њих Југославија, у коју нису могли да се врате, јер је власт забранила повратак свим добровољцима слободе. Пеко Дапчевић, тада борац – поручник у интербригадама, а касније генерал ЈНА и ослободилац Београда, о осећањима бораца у тренутку пада Републике, каже: Мијешала су се осјећања поноса да смо припадали јединственој у историји армији интербригадиста са тугом пораза и свим оним што ће доћи послије тога, јер смо знали колика ће то бити велика цијена за Шпанију, а и за читав свијет. Шпанија је била дубоко у нама, и таква остала до краја, јер смо се у огњу револуционарног рата крвљу поистовјетили са њом.65

Број југословенских добровољаца слободе који су се борили у Шпанији није још увек тачно утврђен и креће се од 1664 до 1912. Губици, такође, нису прецизни, па се претпоставља да их је настрадало око 30 процената. Многи Југословени су се вратили у земље из којих су и дошли у Шпанију. Око 520 бораца се налазило у концетрационим логорима у Француској. Када је почео Други светски рат у Југославију се вратило око 250 добровољаца слободе. Њихов допринос борби био је непроцењив. Народ их је прозвао „Шпанцима“ још током њиховог боравка на Пиринејском полуострву. О њима и држању у борби су препричаване легенде, а током Другог светског рата у Југославији, због показане храбрости стекли су углед и поштовање, па су тако постали најпопуларнији војни и партијски руководиоци. Пеко Дапчевић описује свој разговор са Андре Мартијем о југословенским добровољцима слободе, који је вођен током повлачења из Шпаније негде на Пиринијима, следећим речима: - Ви Југословени сте били изврсни у Шпанији! Па не пустивши ме да одговорим, додаде: _____________________65 Пеко Дапчевић, Од Пиринеја до Цетиња, Београд, 1981, стр. 7, 8.


- Да, били сте најбољи! - Не, друже Марти, од нас су били бољи Пољаци. Истина, било их је два пута више, па су се могли исказати. - Да, као борци, али ви сте им и у томе били равни, али сте у другом – у организацији, компактности и дисциплини донијели из Југославије оно што сте научили као илегални борци. У Шпанији сам се увјерио колико је прије тога гријешено према вама када су избациване пароле: „Два Југословена, три фракције“. А доказ је и у томе што са вама никад нијесмо имали ни најмањих проблема; напротив, ви сте били пример. Ваш Паровић, Чопић, Бауман, Масларић, па ваши хероји из Каса дел Кампо, са Хараме, Арагона, Ебра, Каталоније, сви ви – сви сте били оличење интербригадиста. И како сте брзо схватили Шпанце, који су вас пригрлили као своје, што није увијек и тако брзо успијевало свима. - Има ту нешто и у карактеру, друже Марти, - Медитеранци смо... - Да, да, само ипак су сви извештаји, све оно што сам чуо о вама увијек били најбољи. Понесите то са собом у земљу, јер ће вам тамо и те како требати пошто живимо у тешким, сложеним, - најсложенијим временима од како ја памтим. Живимо у времену када ће фашизам поћи у општу и одлучну офанзиву и обрачун са сваким ко му се испријечи на путу, а то Европа, оваква каква је, не може зауставит.66

Период који је Милан Благојевић провео у Паризу, Ђорђе Пилчевић, описује следећим речима: Са групом рањеника је смештен у старом париском хотелу „Модерн“, у Улици Пиринеји. Живели су веома оскудно, па су, дајући разне приредбе и концерте, успевали да дођу до нешто средстава и тако побољшају дозлабога лошу исхрану и набаве штогод од одеће. Морали су тако чинити јер шпански добровољци више нису били пожељни у Француској... Благојевић је, опседнут мислима о повратку у домовину, све мање водио рачуна о својој болести и лечењу. А када је француска полиција почела и физички да прогони „Шпанце“, он се, с једним_____________________66 Пеко Дапчевић, Од Пиринеја до Цетиња, Београд, 1981, стр. 7, 8.


Словенцем, сакрио код Југословенке Данице Даце Јованчевић из Београда, тада студенкиње у Паризу и његове старе познанице. Она је, наиме, једног дана чула од својих другова Француза да ће полиција похапсити све борце интернационалних бригада, па је одмах отишла у хотел „Модерн“, пронашла Благојевића и рекла му шта је чула. Он је одмах обавестио своје другове, али му појединци нису поверовали, називајући га чак и паничарем. С неколико другова напустио је хотел у који је, десетак минута касније, упала полиција, похапсила све шпанске добровољце и отерала их у логор. Благојевић се, пак, склонио код Данице Јованчевић и онде био још више опседнут повратком у земљу, правећи свакодневно разне комбинације. Једног дана, почетком лета 1939, отишао је у Марсељ и покушао да, као „слепи путник“, уђе на брод. Међутим, чим је брод кренуо из луке – открили су га и одмах вратили на обалу. - Данас нисам успео, - рекао је Даници, - али ћу други пут, сигурно, имати више среће. - Зашто не покушаш да се пребациш у Совјетски Савез? - упитала га је Даница. - Ако сви одемо за Совјетски Савез – одговорио је Милан – ко ће онда радити у нашој земљи! Комунисти морају бити у својој земљи, међу својим народом, у средишту битке. Хитлерови освајачки апетити су незајажљиви. Неће он заобићи Југославију. Комунистичка партија ће једина и бити кадра да дигне народ на устанак против фашизма... После неколико дана поново се нашао у марсејској луци. Овога пута, стварно, имао је среће: као „слепи путник“ се неопажено увукао на брод и илегално вратио у Југославију. Био је пресретан када се нашао на нашој јадранској обали. Одатле се доста лако пребацио у унутрашњост земље.67

__________________67 Ђ. Пилчевић, н.д., стр. 21, 22.


Полицијски извештај о „Шпанцима“, међу којима је и Благојевић под редним бројем два


ЛИТЕРАТУРА:

- О. Бихаљи-Мерин, Шпанија, између смрти и рађања, Београд, 1946.- В. Дедијер, Дневник, друго издање, Београд, 1951.- др Никола Вучо, Распадање еснафа у Србији, књ. I, Београд, 1954. - Моша Пијаде, Изабрани списи, том I, књига 5, Београд, 1966.- Родољуб Чолаковић, Записи из ослободилачког рата, књига I, Сарајево, 1966.- Љубиша Ристовић, Саво Кржавац, Робија, Београд, 1968.- др Милан Шијачки, Наш пут (историјска разматрања о Равногорском покрету и његовим непријатељима са 130 слика), Чикаго, 1969.- Милован Јовановић Стојимировић, Силуете старог Београда, Београд, 1971.- Мирко Милојковић, Буна, Београд, 1971.- Ђорђа Пилчевић, Командант устаничке Шумадије, Горњи Милановац, 1977.- Драгољуб М. Петровић, Први на родној груди, књига I, Крагујевац, 1978.- Гојко Николиш, Коријен, стабло, паветина, Загреб, 1980.- др Јаша Романо, Јевреји Југославије 1941 – 1945, Београд, 1980.- Родољуб Чолаковић, Казивање о једном поколењу, књига друга, Сарајево, 1980.- Родољуб Чолаковић, Казивање о једном поколењу, књига трећа, Сарајево, 1980.- Станко Младеновић, Спасенија Цана Бабовић, Крагујевац, 1980.- Група аутора, Преглед историје НОБ-а у Шумадији, књига I, Аранђеловац, 1981.- Живомир Спасић, Драгиња и Милутин Тодоровић, Крагујевац, 1981.- Пеко Дапчевић, Од Пиринеја до Цетиња, Београд, 1981. - Миливоје Станковић, Први шумадијски партизански одред, Београд, 1983.- Гојко Николиш, Шпанска праскозорја, Београд, 1986.- Јован Р. Радовановић, Пожега у НОР и револуцији, Пожега, 1986.


- Миливоје Станковић, Милић на челу шумадијских скојеваца, Топола, 1986.- др Урош Костић (ур.), Саветовање у Дулену 1941. године, Сећања учесника, саопштења и расправе на округлом столу у Крагујевцу, 15. септембра 1981. године, Крагујевац, 1988.- Иван Очак, Стаљинистички обрачун с југословенским партијским руководством у СССР-у, Радови Vol. 21, Филозофски факултет Загреб, 1988.- Александар Ненадовић, Разговори са Кочом, треће допуњено издање, Загреб, 1989.- Милован Ђилас, Разговори са Стаљином, Београд, 1990.- Душан Мандић (ур.), Пети шумадијски батаљон, Аранђеловац, 1991.- Душан Чкребић, Записи на песку, Београд, 1995.- Миле Недељковић, Записи о Шумадији, Крагујевац, 1996.- Томислав Карађорђевић, Мемоари, Топола – Опленац, 1999.- др Драгољуб Милановић, Општина Топола, Београд, 2000.- Проф. Др Миодраг Зечевић, Документа са суђења Равногорском покрету 10 јуни – 15 јули 1946. год., књига 1, Београд, 2001.- Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941 - 1944, Београд, 2003.- Радош Љушић, Српске владе: 1805 – 2005, Београд, 2005.- Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан, Београд, 2005.- Дејвид Мекензи, Милован Миловановић, српски дипломата и државник, Београд, 2007.- Живко Лазић, Војевање Заке Живојиновића, Крагујевац, 2008.- Стеван К. Павловић, Хитлеров нови антипоредак, Београд, 2009.- Алексеј Ј. Тимофејев, Руси у Другом светском рату у Југославији, Београд, 2010.- Миодраг Мића Зечевић, Тако је било, Београд, 2010.


ИНТЕРНЕТ ИЗВОРИ:

- Вера Шарац Момчиловић, „Стари занати у Србији“, преузетo са сајтa, www.starizanati.gov.rs- Велика масонска ложа Србије, „Слободно зидарство у Србији“, званични сајт на адреси www.vmls.rs- Светозар Вујковић, Википедија, интернет страница http://sr.wikipedia.org/wiki/Светозар_Вујковић- Биографија Франциска Франка на официјалном сајту Fundacion Nacional Francisco Franco, интернет адреса www.fnff.es- Fifth column,Encyclopedia Britannica Online, www.britannica.com- „Слободна мисао“, сајт колекције листова емиграције у Канади. Интернет адреса www.collectionscanada.gc.ca- Никола Живковић, „Срби у „ратном дневнику“ Вермахта (4)“, Глас јавности, Београд, 2003, интернет издање www.glas-javnosti.rs- Биографија Ђорђа Андрејевића Куна, Madl`Art, 2005, интернет издање www.madlart.com- Мило Петровић,„Шпанија у срцу“, Време, Београд, 14.септембар 2006, бр. 819, интернет издање www.vreme.com- Снежана Челић, „Петлићи из Јајинаца „пуцају“ на прву лигу“, Глас јавности, Београд , 23. 01. 2007, инт. издање www.glas-javnosti.rs - “Stalinism and the Spanish Civil War”, Moscow, December 9, 2009, website www.russianspain.com- Историја Другог светског рата, интернет адреса http://www.axistory.com- Драгоје Лукић, Усташки геноцид над дјецом у Независној Држави Хрватској(1941 -1945)“, Интернет издање http://www.jerusalim.org

http://www.starizanati.gov.rs/

http://www.axistory.com/

http://www.russianspain.com/

http://www.vreme.com/

http://www.madlart.com/

http://www.collectionscanada.gc.ca/

http://www.britannica.com/

http://www.fnff.es/

http://www.vmls.rs/


СТРАНИ ИЗВОРИ:

- Biografia de militantes, Partido comunista de España, Barcelona, 23.agosto 1939. - Hugh Thomas, The Spanish Civil War, New York, 1961.- Fernandez Carlos, El general Franco, Editorial Argos Vergara, Barcelona, 1983.- Manuel Tunon de Lara, La Batalla de Turuel, Instituto de Estudios Turulenses, Turuel, 1997. - Jose Luis Rodrigez Jimenez, Historia de Falange Espanola de las JONS, Madrid, 2000.- Arnaud Jose Antonio, Falange Español y el Nacional – Sindicalismo, Platforma, Madrid, 2003.- Мiguel Argaya, Historia de los falangistas en el franquismo, Madrid,2003.- Anthony Beevor, La Battala por España: La Guerra Civil España (1936-1939), Veidenfeld, 2006.- Paul Preston, Eein kleine geschiedenis van de Spaanse Burgeroorlog, Atlas/Houtekiet, 2006.- W.G. Krivitsky, La mano de Stalin sobre España, The Saturday Post, Philadelphia, 1946; Anthony Beevor, La Battala por España: La Guerra Civil España (1936-1939), Veidenfeld, 2006. - Juan Ignacio Ramos, Revolucion Socialista y Guerra Civil (1936-1939), Volumen I, Madrid, 2008.- Leon Trocky, Escritos sobre Español, Tomo I y II, 2008.


ЗБОРНИЦИ И АРХИВСКА ГРАЂА:

- Хероји из два ослободилачка рата 1936-1939, 1941-1945, Иницијативни комитет за сазив I Конгреса Југословенских бораца, Београд, 1946.- Слободан Петровић (ур.), Зборник народних хероја Југославије, Београд, 1957.- Изводи биографских казивања Ђорђа Андрејевића Куна, датих 1959. године Архиву града Београда, сарадници Милици Рајчевић.- Алеш Беблер (ур.), Наши Шпанци, Зборник фотографија и докумената о учешћу југословенских добровољаца у Шпанском рату 1936-1939, Љубљана, 1961.- Ч. Капор (ур.), Шпанија 1936-1939, Зборник сећања југословенских добровољаца у шпанском грађанском рату, том I-V, Београд, 1971.- Комунистичка интернационала – стенограми и документи конгреса, Институт за међународни раднички покрет, књига I, Горњи Милановац, 1981.- Група аутора, Ужичка Република, записи и сећања, књ 2, Титово Ужице,1983.- Зборник, Народни хероји Југославије, Београд, 1983.- др Август Лешњак, Крв и живот за слободу - југословенски интербригадисти у Шпанији (1936-1939), Војноисторијски гласник, бр.1-2/200- Стенографске белешке – Сећања Сретена Жујовића, I део, арх. бр. 13018, Архив Србије- Миладин Милошевић „Заоставштина кнеза Павла Карађорђевића“, Архив, часопис Архива Србије и Црне Горе, 1 -2, 2006.


С А Д Р Ж А Ј

Извод из рецензије......................................................................4

Реч аутора....................................................................................6

Младост ратника Слободе...........................................................8

Ратник Слободе у земљи Октобра.............................................25

Ратник Слободе – официр Шпанске републиканске армије.................................................................38

Повратак ратника Слободе у отаџбину.....................................60

Ратник Слободе – командант Првог шумадијског партизанског одреда............................................82

Смрт ратника Слободе...............................................................135

О ратнику Слободе у социјализму...........................................144

Данас о ратнику Слободе..........................................................147

Литература..................................................................................148

Интернет извори.........................................................................150

Страни извори....................................................................................151

Зборници и архивска грађа.......................................................152

Садржај.......................................................................................153


Штампање књиге помогли:

Скупштина Града Крагујевца

Општина Топола

Општина Аранђеловац

Милан Благојевић- Наменска, Лучани

Трнава промет, Крагујевац

ЈКП „Чистоћа“, Крагујевац

Ресторан „Језеро“, Топола

„Јасеница“ export – import, Београд

„Стара Варош“, Топола

Education

Ratnik slobode prikaz