PROBUDI SE I BUDI

dr Jelena Vukašinović

Ljiljana:

Ako on ode, koga ću ja voleti? Da li će neko drugi shvatiti moje poglede, kao što ih je on shvatao.

Da li će se buditi noću da me pokrije. Ako on ode, koga ću ja čuvati? Kao sveću na vetru, paziti da

ne izgori. Ako on ode? Da li ću ja ikada više sanjati? I da li ću videti svetlost zore, ako ode, da li ću

to biti ja, ili će to biti neka druga Ljiljana, okupana beskrajnim plavim dodirima tuge. Ako on ode?

Ne ne može otići. Jer ako njega nema, kako ću ja znati da postojim?

Ako ode, da li će moja jutra imati smisao, ili će svaki dan biti novi dan bez nade. Ako ode, možeš li

mi reći kako da ostanem, a da budem. Kako da ostanem, a da ne zaspim zauvek dok se ponovo ne

vrati i sa sobom donese istine, starije od vremena. Ne želim da se probudim. Ne želim da vidim

bez njega, ne umem da gledam. Ko sam ja ako njega nema? Samo senka jednog prošlog vremena.

Ako on ode, kako ću znati šta je život? Ako ode, kako ću ja znati da sam ikada postojala, jer vreme

će prekriti tragove i ja ću zauvek ostati tu da ih čuvam. Jeste, čuvaću tragove u pesku. Jedno po

jedno zrno, pesak je to znam. Ali ne mari, ja imam vremena. Imam čitavu večnost pred sobom.

Anđeo:

Smešna si i tužna u isto vreme. Ti koja kažeš da voliš? Kako voliš Ljiljana? Ti želiš da on bude ono

što ti misliš da treba da bude? Sediš i čekaš da se pojavi. Sediš i čekaš da dođe. Koga čekaš

Ljiljana? Njega? Ne, ne čekaš ti njega. Ti čekaš sebe Ljiljana. Čekaš sebe, čekaš devojčicu koja je

krenula još pre mnogo godina na put koji se zove život i nikako da stigne. Kasni Ljiljana, kao što

kasni svaki naš korak, svaka misao koja je ostala u prošlosti i kao što žuri, svaki naš korak i svaka

misao koja hodi putevima onog sutra. Nema onog sutra Ljiljana, danas je sve što imamo. Put je

sve, cilj je uvek isti. Posle svakog kraja dolazi novi početak.

Posle vas putem će ovim krenuti neko novi i neće znati da svaki korak je korak beskraja. Čekaće i

oni da se pojavi duga da bi voleli proleće. Ti drugi bićete vi nekog budućeg sutra, a ne znate da

samo danas je vaše zauvek. Jer put je večnosti, kraj je samo korak na tom putu.

A gde je ta devojčica Ljiljana muziku? Gledao sam te dok si bila još dete i mislio sam, možda će

uspeti da zadrži život u svojim prstima. Plesala si toliko lepo. Zbog čega ne slikaš Ljiljana, znam

da si nekada volela koju čekaš? Ko ju je, kad ju je i šta ju je zadržalo? Zbog čega ne plešeš Ljiljana,

znam da si nekada volela zalaske sunca? Gde je ta Ljiljana, šta ju je zadržalo, pa još nije stigla do

svog života?

Gledao sam kako ti je majka umrla, bio sam prisutan i bio sam tu. Kad god si rekla, molim te

pomozi, ja sam pomogao. Slao sam ti anđele, koje vi ljudi zovete prijatelji, da ti pomognu. Nisi ih

videla Ljiljana. Nisi mogla da ih prepoznaš, jer sama nisi bila prijatelj. Otišla je majka, a ti nisi

shvatila da je život tren i da je verovatnoća za život i smrt ista. Da sutra ne postoji. Ništa nisi

shvatila. Tvoje telo je nastavilo da hoda, a srce Ljiljana. Šta si uradila sa njim? Nisi shvatila da se

gasi.

Gledao sam kako si izgubila dete. Bio sam tu. Toliko bola, čemu. Toliko suza, čemu? Pa sve si

sama uradila, svaki tvoj korak je mogao biti drugačiji da si samo htela da se probudiš i otvoriš

oči. Znam da nisi želela da živiš, video sam kako si se opirala da se vratiš u telo. Zbog čega si se

toliko borila? Zar je život toliko težak?

Ljiljana:

Da li si nekada čitao Čehova? Ne. Nisam ni ja, a mnogo lepo zvuči kada pitaš nekoga, da li si

nekada čitao Čehova. He he, he. Niko nije, a svi će reći, Čehova, naravno da sam čitao istina davno

je to bilo i ne sećam se naziva knjige, ali čitao sam sigurno. Mora da sam čitao, svi su čitali

Čehova.

Anđeo:

Ne razumem kakve veze Čehov ima sa ovim?

Ljiljana:

Nema nikakve, ali sam negde čitala da je to dobar način da sa nekim započneš razgovor, kada

treba da ostaviš utisak i kada te neko pita zbog čega ne živiš sopstveni život. Zbog čega si

odustao negde uz put. Kada te neko pita, zbog čega si dozvolio da nestaneš i pre nego što si

postao? Kada te neko pita da li postojiš, a ti se plašiš i da pogledaš ispod pokrivača svojih godina

jer znaš, tamo nećeš nikoga naći. Samo skup koncepcija, samo ono što su te naučili da je život. A

ko nas je tome naučio. Oni, vi, ovi, oni, svi, neki, neko...svi su nas po malo učili, dok nismo

„naučili“ da tako mora. Dok nismo odustali od nas samih, verujući u iluziju da drugi put ne

postoji.

Probudi se Ljiljana, govorila je majka iz sveta večnosti, probudi se i budi svoj život. Ali kako?

Kako da budem svoj život, kada ja ne znam šta je život uopšte. Kako da budem svoj život kada

nikada nisam videla nikoga ko živi. Svi samo spavaju. Da li je moguće živeti u svetu snova i čemu

buđenje ako niko drugi ne vidi istine.

Anđeo:

Nema istina Ljiljana, zar to do sada nisi shvatila. Sve ono što vidiš oko sebe, to si ti, to nije istina.

Ne možeš istinom nazvati svoje sopstvene misli, jer one su tako promenjive. Promeni misli i

promenićeš istine. Iskustvo nije ono što nam se desi Ljiljana, već kakav smisao tome damo.

Ljiljana, ja sam došao da ti pokažem istine, ako si spremna da učiš. Istine koje će te osloboditi

iluzije istinitog života. Da li drugi vide, vidi neko, a ako otvoriš oči i ti ćeš postati taj neko i

srešćete se.

Nikada nećeš biti sama Ljiljana, uvek ćeš sa sobom nositi samo svoj svet. Gde god da odeš, nećeš

videti ništa sem sebe. Tvoje beznačajne misli stvaraju beznačajan svet koji vidiš ili topli dom u

kojem se tvoja duša raduje. Nema ničega izvan tvog srca.

Ljiljana:

Nema, možda. Ali ničega nema ni u mom srcu, sve je nestalo.

Anđeo:

Najveće prokletstvo vas ljudi jeste to što ne znate kako da volite, što ne prepoznajete dobrotu,

svetlost i milost. Gledajući televiziju zaboravili ste da vidite život. Slike koje dobijate na taj način

postale su vaš život. Zar ne shvatate, sve o čemu mislite to ste vi. Vaš um više ne stvara, vaš um je

uspavan. Novine, televizija, muzika, politika, sve to je uspavalo vaš um. O kojim ti istinama

Ljiljana pričaš, kada vi danas ne bi prepoznali ono što su ljudi znali pre hiljadu godina ni da vam

neko dokaže da postoji Bog.

Spavate i mislite da će jednom doći kraj agoniji života. Ali Ljiljana, he he he, to je samo još jedna

od iluzija. Nikada neće proći. Jer večnost je ta u koju idete putujući životom, a ne znate da je

večnost jako duga ako se stalno vraćate na početak.

Ljiljana:

Sada si spomenuo istine. O kakvim istinama ti pričaš, malo pre si rekao da one ne postoje.

Anđeo:

Ne postoje tvoje istine, ali postoje večne istine. A to i nisu istine, to je samo postojanje. Ne može

postojanje biti istina, to bi značilo da postoji i nepostojanje, a to ne može biti. Sve je jedno i jedno

je sve. Ništa nije ni dobro ni loše, sve je to put kojim vaša duša prolazi koračajući stazom

večnosti, što pre to shvatite, pre ćete početi da živite. A znaš li Ljiljana šta je život? Da li si nekada

mislila o tome? Šta je zaista život?

Ljiljana:

Život? Majka mi je rekla, dok sam bila u bolnici, na granici između života i smrti, da nema razlike

između mene i života. Da je život sve što ja jesam, a da sam ja sam svoj život. Mada nije mi to bilo

najjasnije.

Anđeo:

Majka ti je mudra žena, ali to je zbog toga što je ona izgubila život. A veoma često, tek kada nešto

izgubimo, tek kada spoznamo suprotnost nečega, možemo da shvatimo i sve ono što smo imali.

Da nema tuge, kako bi znali šta je ljubav. Da nema besa, kako bi znali šta je radost. Da nema suza,

kako bi znali šta je pesma.

Život Ljiljana, to je put kroz prašumu naših želja, strahova, nada, misli. Put bez povratka i put bez

jasnih putokaza. Iza svakog stabla se nalazi nova prepreka, ali samo zbog toga da bi se mogli

radovati izvoru koji nas čeka malo dalje. Iza svake krivine se nalazi novi most svesnosti koji

moramo preći i nova lekcija koju moramo savladati.

Ni prepreke, ni izvori, ni mostovi, ni leptiri nisu ni dobri ni loši, oni su jednostavno tu. Ko to

shvati, shvatio je život. Ko to shvati, otvorio je oči i od jednom, počeo je da vidi.

A kada se čovek probudi, on u svakom koraku vidi novu šansu da prepozna lepotu puta. On u

svakom času živi u svom životu, on je sa svakim novim uzdahom, iskusio dah života.

Ljiljana:

Bože, šta su nam uradili? Generacije ljudi u Srbiji, bez identiteta, bez snova, bez hrabrosti.

Generacije žena koje će napraviti nove generacije sinova i kćeri koji će opet verovati da ne

zaslužuju život, jer život - šta je to? Odlazak na posao koji nije plaćen, jer mora da se radi. Trka

pacova jer - teško je vreme. Španske serije jer - to je jedina zabava. Pogled kroz prozor u kuću

Velikog brata jer - ima i gorih od nas. Želja nemamo, nade nemamo, snova nemamo. Godine

čekanja da ONI nešto urade, godine tuge zbog toga što život prolazi, a mi stojimo u mestu, jer su

nas naučili da ne može drugačije. I čekamo! A ne znamo da je trenutak života sve što imamo, a taj

trenutak stvara večnost koja dolazi iza zavesa sveta koji vidimo očima.

Anđeo:

Shvatićeš i videćeš, ako samo kreneš. Put promena nije lak, ali je nagrada neprocenjiva. Nagrada

je život u smislu, ljubavi, blagostanju i sreći. Nagrada je sloboda. Oslobađanje žena od „žena“ i

muškaraca od „muškaraca“. Žena, od strahova za sopstvene živote u domovima u kojima su

rađale, živele, hranile. Strahova od muškaraca koje su negovale, prale, ljubile. Kako je to moglo

doneti sigurnost da postoji vrednost nečega u tome što osećaju, što sanjaju, što vole. I

muškaraca, od nesigurnosti da će preživeti, od Božje kazne zbog ubijanja, silovanja, lomljenja.

Strahova životinje pred klanje, gde su tako često vođeni. Strahova za gole živote i živote svih koji

su od njih zavisili. Sa razvojem savremenih tehnologija vi ste ostali isti, promenila se samo

scenografija u kojima vodite svoje borbe.

Ljiljana:

Video si i sam. Slomio me je gubitak duše koja je izabrala da dotakne moje biće i da ode zato da

bi me podsetila da sam izgubila sebe u traganju za onim šta će neko reći, šta će uraditi drugi, šta

treba da uradiš da se ne bi naljutio niko, šta nisi smeo, šta nisi želeo, šta je trebalo, šta je moralo,

gde je bilo, zašto si čekao!

U vezi koja je bila sazdana od želje da sve bude kako to treba u svetu odraslih, ozbiljnih,

nesrećnih ljudi, u vezi dva davljenika na površini beznađa koji pokušavaju da se uklope u modele

svojih nesrećnih roditelja koji su u svojim dušama prizivali kraj, da ne bi svakog jutra gledali

novi početak.

I kada se to desilo, znala sam da je kraj. Ništa više od mene nije ostalo sem nesvesne spremnosti

da prestanem da živim na način na koji sam živela. Pa ako je to bila smrt, radovala sam joj se.

Anđeo:

Ljijlana, zbog toga sam ja tu. Došao sam da ti pomognem da otvoriš oči, jer si donela odluku da želiš da se promeniš. Donela si odluku da želiš da vidiš. Donela si odluku da želiš da pronađeš sebe. A promena šta je to? To je put od sebe, ka sebi. To je put na kojem shvataš da ti nisi skup koncepcija, da nisi niko, niko nije niko. Svi su sve kada su ljubav, a svi su ništa kada su besmisao. To Si TI! To je Bog! To nam je dao! Budi sve što želiš samo BUDI! PROBUDI! BUDI! PROBUDI! BUDI U SEBI! PROBUDI! BUDI ODLUČI! PROBUDI! BUDI! PROBUDI u sebi svoje misli, svoje slike, svoj osećaj svoj život! BUDI svoj život! Jer to je uvek tako. Život ne postoji sam po sebi, život nije ništa što nisi ti, a sve što zoveš životom ti si to. Život je iluzija, sve što postoji to si TI. Sada to znaš, sada donesi odluku da probudiš svoj život u sebi. Da shvatiš da ste život i ti jedno! Nema razlike. Da shvatiš da ste ti i Bog jedno! Nema razlike! Da su Bog i život jedno! Nema razlike.

Shvatićeš na tom putu promena da je jedan dan vredniji od dve hiljade sledećih godina. Jer je svaki tren tvog života vredniji je u trenutku dok dišeš u njemu, od svakog budućeg sutra, i da je svako novo sutra, jednog novog sadašnjeg trenutka vrednije od svakog narednog koji to nije. Shvatićeš da na tvom putu ljubavi, ti nisi putnik, ti si put. Ti nisi svetlo koje obasjava put, ti jesi svetlost. Ti nisi telo u životu, ti si život sam. Ti nisi neko ko oseća ljubav, ti jesi ljubav. Jer je život put ljubavi. Ljubav je svetlo života. Put kroz život je ljubav. Put sa ljubavlju je život. Sve je jedno i bićeš jedno sa svima, sa sobom i sa Univerzumom, jer ti si Univerzum sam. Razdvojili smo se od Boga koji je ljubav, razdvojili smo se od Zemlje koja je život, razdvojili smo se od nas samih u potrazi za iluzijama koje su nam predstavili kao život. PROBUDI SE SADA I BUDI! PROBUDI SE! PROBUDI SE! PROBUDI SE!