1

ANTOLOGIJA HISPANOAMERIČKE PRIČE XX i XXI VEKA

VEČITA SMRT OD LJUBAVI JAČA

Vol. II

Tanesi, Beograd, 2012, 381 p.

ISBN 978-86-81567-56-2

Bojana Kovačević Petrović

HISPANOAMERIČKA PRIČA OD MAKONDA DO McONDA

Antologija hispanoameričke priče Večita smrt od ljubavi jača obuhvatila je, u dva

toma, pedeset pisaca španskog govornog područja Latinske Amerike, sa težnjom da

napravi presek tema, stilova i karakteristika tog bogatog književnog podneblja. U tom

smislu ona predstavlja najsveobuhvatniji presek literarnog stvaralaštva

hispanoameričkih pripovedača XX i donekle XXI veka. Uprkos tome, bezmalo bi bilo

potrebno sačiniti još dva toma da bismo uspeli da posvetimo pažnju svim piscima

kojima je mesto među tamošnjim velikanima pisane reči, naročito ukoliko uzmemo u

obzir brojne književnike mlađe generacije čija dela sve više privlače pažnju i priznanja

širom sveta.

Trećina priča ove dvotomne zbirke preuzeta je iz postojećih antologija,

objavljenih između 1980. i 2000. godine, a većina je prevedena namenski. Priče su

birane prema značaju i kvalitetu, ali i na osnovu uvida i procene priređivača.

Nakon značajnih antologija Sejmura Mentona (Seymour Menton) iz 1964.

godine, Fernanda Burgosa iz 1991, Hosea Migela Ovijeda (José Miguel Oviedo) iz

1992. i drugih, pojavile su se jednako značajne antologije pisaca XXI veka. Peruanski

hispanista i profesor na univerzitetu Braun u Sjedinjenim Američkim Državama, Hulio

2

Ortega (Julio Ortega), svojoj "antologiji budućnosti" dao je podnaslov Las horas y las

hordas (Sati i horde, 1997) i njome obuhvatio priče šezdesetak (!) hispanoameričkih

pisaca mlađe generacije. Španska izdavačka kuća sa sedištem u Madridu, "Páginas de

Espuma", napravila je najveći antologijski poduhvat do sada time što je publikovala

petotomni pregled savremenog pripovedačkog stvaralaštva na španskom jeziku, pod

nazivom Pequeñas resistencias (Mali otpori), geografski raspoređen (Španija, dva

toma: do 2000. i 2001-2010, Srednja Amerika, Južna Amerika i Severna Amerika/

Karibi) i uslovljen time da su pisci rođeni posle 1960. godine i da imaju objavljenu barem

jednu zbirku priča.

Drugi tom antologije Večita smrt od ljubavi jača, naslovljene po priči Gabrijela

Garsije Markesa "Muerte constante más allá del amor", otvara prva priča koju je Hose

Donoso (José Donoso) napisao na španskom jeziku (1954), "China" (Kina). Tu priču je

Enrike Lafurkad (Enrique Lafourcade) odmah uvrstio u svoju izvanrednu Antologiju nove

čileanske priče, koja je promovisala takozvanu "Genraciju 1950-ih", grupu pisaca

srednje i više srednje klase koji su promenili pravac čileanske fikcije tako što su se od

nativizma okrenuli ka kosmopolitizmu i obnovili interesovanje za narativnu formu.

Premda su kratke priče Hosea Donosa, napisane u ranoj fazi njegove karijere, mnogo

realističnije i konvencionalnije strukture od njegovih remek-dela, one ispod prividnog

naturalizma izražavaju suptilnu psihološku složenost i nagoveštavaju brojne teme

kojima će se ovaj pisac baviti u svojim kasnijim delima: moral pripadnika čilenaskog

visokog društva, duhovno i emotivno rastrojstvo pojedinca, red i haos.

Kritički odnos prema društvu i humor kojim obiluju dela Horhea Ibarguengoitije

(Jorge Ibargüengoitia) čine njegova priče uzbudljivim i dinamičnim. Oštar posmatrač

meksičke stvarnosti, Ibarguengoitija ne preže da ismeje i prozove likove – ličnosti – iz

političke i ekonomske strukture svoje zemlje. Njegove teme su uvek aktuelne jer, kako

kaže antropolog i istoričarka Ana Pi i Murugo (Anna Pi i Murugó), dovoljno je da

promenimo poneko ime i prezime pa da prepoznamo junake i teme Ibarguengoitijevih

priča, koje se svakodnevno ponavljaju u dnevnim novinama koje čitamo, premda

nemaju specifičnu ironiju i lični pečat ovog velikog pisca. Priča "La mujer que no" (Žena

koju nisam) jedna je od jedanaest koje čine njegovu jedinu celovitu zbirku, La ley de

Herodes (Herodov zakon), zasnovanu na anegdotama iz piščevog života, sa poukom

3

na kraju. Ibarguengoitija u ovim pripovestima, kao uostalom i u celokupnom svom

narativnom opusu, zahteva od čitaoca predano saučeništvo.

Već nakon prve knjige koju je objavio, naslova preuzetog iz prehispanske

civilizacijske baštine: Los días enmascarados (Prerušeni dani, 1954), bilo je jasno da je

Karlos Fuentes (Carlos Fuentes) jedan od velikih majstora umetnosti pisanja priča. I

kao što mu je od početka književne karijere područje fantastične pripovetke prirodno

kao vazduh koji udiše, Fuentes nam svojim delima neprestano stavlja do znanja veliku

istinu: "Ne znamo šta je telo. Ne znamo šta je duša. I ništa nas ne identifikuje više od

neznanja o tome šta smo." Po mišljenu Ričarda Riva (Richard Reeve), u Fuentesovim

pripovetkama postoji raspon od maštovitog do neorealističkog pristupa materiji. Los

días enmascarados uneli su novinu u meksičku pripovetku, budući da kao osnovnu

temu obrađuju neuništivo prisustvo prehispanske prošlosti u životu modernih

Meksikanaca. U priči "Un alma pura" (Čista duša), Fuentes dotiče krajnosti, pokazuje

svoju sposobnost da uhvati dragoceni trenutak u kome red postaje haos, a ljubav smrt.

U ovoj veličanstvenoj priči autor prikazuje savršen zločin, u kome ne postoji oružje; to

nije drama jedne epohe, generacije ili društvenog sloja, već okoreli problem Meksika,

koji pisac tumači vrlo lično: problem ličnog i nacionalnog identiteta, koji se (ovde) ogleda

u incestu.

Hulio Ramon Ribejro (Julio Ramón Ribeyro) stekao je veliki književni ugled

ponajviše zahvaljujući svojim brojnim pričama. Iako je napisao najznačajnija dela u

vreme ekspanzije "buma", moglo bi se reći da je predstavljao njegovu negaciju, s

obzirom na činjenicu da je bio skroman, vredan, uzoran, gotovo marginalan, a da se

pedesetih godina smatralo da veliki pisci moraju imati slavu i popularnost; osim toga,

odbijao je da primeni tehničke novine koje su u to doba nametale evropske i američke

književnosti. Peruanski pisac i profesor Migel Gutjeres (Miguel Gutiérrez ) u svom tekstu

"Generacija pedesetih" napisao je da Ribejro nije samo jedan od najvećih majstora

priče i kratke proze u Peruu, već i jedan od najznačajnijih književnika XX veka koji

stvaraju na španskom jeziku, i da njegovo ime s punim pravom treba da stoji pored

imena Borhesa, Rulfa, Kortasara, Onetija i Garsije Markesa. Smeštajući svoje likove u

situacije koje, iza scenografije i okolnosti svakodnevnog života, gotovo neopaženo

4

zalaze u domet fantastike, u neočekivanu teritoriju obavijenu nemirom, on provocira i

čitaoca da se poigrava piruetama njegove sopstvene mašte.

Strastveni ljubitelj književnosti i filma, Giljermo Kabrera Infante (Guillermo

Cabrera Infante) na početku karijere, kao žrtva Batistinog režima, bio je primoran da

piše pod pseudonimom G. Kain (G. Caín). Potom je, prvih godina, podržavao Fidela

Kastra i kubansku revoluciju, ali je ubrzo zauvek otišao sa Kube i (p)ostao neumoljivi

kritičar Kastrove diktature. Tek nedavno, 2009. godine, pojavili su se prvi znaci

pomirenja Kube sa ovim velikim piscem, nakon što su novinari Elizabet (Elisabeth)

Mirabal i Karlos Velasko (Carlos Velazco) dobili nagradu Nacionalnog udruženja pisaca

i umetnika za esej, odnosno obiman tekst o životu i radu Kabrere Infantea od njegovog

detinjstva do konačnog odlaska sa ostrva 1965. Stil pisanja Giljerma Kabrere Infantea

karakterističan je po kalamburima, paronomazijama, pronicljivim dosetkama, upotrebi

hiperbatona i idiomatskim izrazima, kojima oponaša sinkopan ritam džeza. On takođe

koristi kubanske kolokvijalizme, veoma kulturno i sa izvanrednim smislom za humor;

upravo zbog tih atributa kritičar Enriko Mario Santi (Enrico Mario Santí) izjavio je da

Kabrera Infante, kao nijedan drugi pisac, otelovljava književni stil kubanske nacije,

ukorenjen u literaturi i životu tog ostrva.

Premda se već u ranoj mladosti posvetio diplomatskoj karijeri, Horhe Edvards

(Jorge Edwards) nikada nije prestajao da piše. Postao je poznat kao književnik već

nakon prve zbirke priča El Patio (Dvoršite), objavljene 1952 godine. Tada je upoznao

Pabla Nerudu, pročitao mu jednu od svojih pesama i zamolio ga za mišljenje. Duhoviti

Neruda je izjavio da mu se, na osnovu te pesme, čini da je Edvards odličan prozni

pisac. Mnoge Edvardsove priče nastale su upravo zahvaljujući Nerudi, koji mu je bio

veliki podsticaj i motivacija. Tokom egzila, u Barseloni, napisao je seriju knjiga o

političkoj situaciji u Latinskoj Americi. Pričama se vratio posle pauze od 25 godina,

zbirkom Fantasmas de carne y hueso (Utvare od krvi i mesa), u kojima je stvarnost u

njegovoj fikciji prisutnija neko ikada, budući da se prepustio sećanjima, odnosno

osobama i događajima koje su mu poslužile kao inspiracija za osam priča. Među njima

je i "El pie de Irene" (Irenino stopalo), erotizovana povest o dečaku iz viših čileanskih

slojeva čiju seksualnost budi dadilja domorotkinja.

5

Malobrojni su pisci koji su se odvažili da unesu novine u pripovetku, a jedan od

njih je bez daljeg Salvador Elisondo (Elizondo). Ovaj književnik, prevodilac i književni

kritičar oduvek je izbegavao formule, ponekad vrlo izričito, a nekada da bi izbegao stari

poredak stvari ili izmenio strukturu prirodnog vremena naracije. U zbirci El retrato de

Zoe y otras mentiras (Soin portret i druge laži) svaki tekst ima drugačiju strukturu, ali je

očigledno da se autor tokom cele knjige promišljeno udaljava od stvarnog sveta i zadire

u izmišljeni, u svakoj priči sve koherentniji. Soe, na primer, postoji samo u glavi

naratora, daleko od vremena i prostora. Posredstvom zaborava – polaganog ali

progresivnog – Soe živi kao apstrakcija i priča predstavlja pokušaj da se ta apstrakcija

definiše. Elisondo je bio jedan od najznačajnijih i najuticajnijih meksičkih pisaca, ne

samo zbog kvaliteta i originalnosti svog dela, već i stoga što je predstavljao književni

model za nove generacije pisaca u svojoj zemlji.

Princeza Elena Ponijatovska (Poniatowska) gotovo celog života je sarađivala u

listu "Novedades", a njeni intervjui sa meksičkim i inostranim umetnicima koji su tamo

objavljeni doživljavali su decenijama veliki uspeh; od njih su nastale i dve knjige:

Palabras cruzadas (Ukrštene reči, 1961) i Todo México (Čitav Meksiko, 1990). U svom

celokupnom delu, pa tako i u pričama, bavi se prisustvom žene i ženskom vizijom sveta,

gradom Meksikom, njegovim lepotama i problemima, borbom u društvu,

svakodnevicom, književnošću, nepravdom i društvenom kritikom. Uprkos svom

aristokratskom poreklu, Ponijatovska je oduvek bila na strani političke levice i veliki

borac za ljudska prava. Njena zbirka priča Tlapalería (Prodavnica slikarske opreme,

2003), među kojima je i "Srce artičoke", sadrži autorkina razmišljanja o strahovima,

nemirima, strastima; u njima je opipljivo ljudsko prisustvo, miris Meksika, ljubav,

usamljenost i… artičoke. U svojoj knjizi, El poeta en su tierra (Pesnik u svojoj zemlji),

Oktavio Pas (Octavio Paz) kaže: "Recimo, zamislite čoveka u parku gde se ljudi šetaju,

deca igraju, momci i devojke ljube; radnici hodaju, policajci nadgledaju, prodavci nude

ovo i ono; tu ima zaljubljenih parova, dadilja, mama i starijih gospođa koje pletu, ljudi

koji se opuštaju uz novine ili knjigu, i ima – ptica… E, pa, Elena je baš to, ptica

meksičke književnosti."

Kontroverzni pisac iz Salvadora Alvaro Menendes Leal (Álvaro Menéndez

Leal), poigrao se sopstvenim imenom tako što se najčešće potpisivao kao Alvaro

6

Menen Desleal i za sebe govorio da je, ako ne najbolji, onda svakako jedan od najboljih

pisaca Srednje Amerike. Ovaj briljantan književnik i skandal-majstor za većinu knjiga je

optužen da je plagijator. Pri tome, kada je 1963. godine dobio drugu nagradu za priču

na Nacionalnom konkursu za kulturu, sam je sebi izmislio protivnike i lično objavio

optužbe za plagijat u dnevnim novinama, učinivši sve što treba da ga na kraju

Univerzitetski javni sud optuži. Zahvaljujući tom događaju, knjiga Cuentos breves y

maravillosos (Kratke i divne priče) doživela je najveći tiraž u istoriji zemlje. Kao

pripadnik angažovane generacije, Menen Desleal je umnogome doprineo pronalaženju

novih puteva nacionalne književnosti i prevazilaženju zastarelih kanona. Njegova priča

"Revolución en el País que edificó un Castillo de Hadas" (Revolucija u zemlji zamka iz

bajke), iz istoimene nagrađene zbirke, predstavlja oštru i ironičnu kritiku politike i vlasti u

Centralnoj Americi i tipičan je primer Deslealovog književnog postupka.

Još jedan meksički borac za ljudska prava, Serhio Pitol (Sergio Pitol), svoje

književno stvaralaštvo započeo je kao autor priča, koje je neprekidno pisao petnaest

godina. Na njima je, kako sam kaže, sticao umeće i zanat, ali je trebalo da prođe mnogo

vremena dok se nije osetio sigurnim na tom polju. "Moje biće objedinjuje književnost; u

njoj je sadržano sve što sam proživeo, promislio, za čim sam čeznuo. Književnost je za

mene pre radiografija nego ogledalo: to je san o stvarnosti" – naveo je ovaj intelektualac

na svom profilu na društvenoj mreži. "Viktorio Feri priča priču" prva je Pitolova priča;

napisao ju je sa dvadeset četiri godine, i u nekoliko intervjua je istakao da mu je to

omiljena, najvažnija priča, jer predstavlja njegovo otisnuće u novi svet. Objavljena je u

časopisu "Cuadernos del Unicornio" zahvaljujući tadašnjem uredniku, piscu, Huanu

Hoseu Areoli. Već u toj priči Pitol primenjuje jedan od postupaka koji će mu postati

svojstveni: nudi otvoren kraj, ostavljajući pisca i čitaoca u raskoraku.

Premda je već sa šesnaest godina napisao svoj prvi dramski tekst, prvo što je

Mario Vargas Ljosa (Llosa) objavio bila je zbirka pripovedaka Los jefes (Šefovi, 1959).

Koristeći sopstvena iskustva iz vremena školovanja u Piuri i Limi, Vargas Ljosa u svojoj

prvoj knjizi postavlja osnovu budućeg proznog dela. Tematika prvih pripovedaka

nagoveštava teme koje će obrađivati u kasnijim romanima: sazrevanje mladića u malom

i velikom gradu, značaj kolektivne psihologije za oblikovanje ličnosti pojedinca,

muževnost kao najvažnija odlika muškarca i preduslov za osećanje sigurnosti i sticanje

7

društvenog ugleda… Priča "Nedelja" iz prvenca Vargasa Ljose budi (o)sećanja iz

najnežnijih godina našeg detinjstva, kada smo bili spremni sve da učinimo zbog ljubavi i

navodi čitaoca da se poistoveti sa glavnim junakom. Za svoju početničku zbirku Vargas

Ljosa je 1959. dobio špansku nagradu "Leopoldo Alas", treću u svojoj karijeri, a jednu

od preko stotinu priznanja koje će uslediti, od kojih je najznačajnija Nobelova nagrada

za književnost 2010.

Severo Sarduj (Sarduy) pesnik i Severo Sarduj pripovedač razlikuju se

međusobno kao da je reč o dvojici pisaca, naročito u ranom književnom periodu; kritičari

se slažu da je razlog tome počivao u društveno-političkim okolnostima odnosno

Kubanskoj revoluciji, ubrzo nakon koje je Sarduj zauvek napustio domovinu.

Stvaralaštvo Severa Sarduja razlaže se u četiri gotovo jednaka pravca: poezija, priča,

književna i likovna kritika. Njegovo književno delo oslikava odbacivanje stvarnosti i

prikazivanje njenog privida, baroknu strukturu, jezik često oslobođen leksičkih zakona,

preplitanje civilizacija zapada i istoka, pesimizam, parodiju, nadrealistički narativni

postupak. S obzirom na to da je smatran jednim od najznačajnijih modernih stvaralaca u

Hispanskoj Americi, njegova porodica i poštovaoci njegovog dela osnovali su 2002.

godine Kulturnu fondaciju "Severo Sarduj" kako bi čuvali uspomenu na delo velikog

umetnika i omogućili lakši pristup svim informacijama o njegovoj književnoj i likovnoj

baštini.

"Pišem protiv onih koji misle da imaju sve odgovore. Nadam se da će svaka od

mojih knjiga biti rasadnik pitanja koji stvara nova pitanja i srećom skoro nijedan

odgovor" – napisala je u svom eseju O pisanju (1991) Luisa Valensuela (Valenzuela).

Jedna od najuticajnijih latinoameričkih književnica, dobitnica brojnih priznanja, objedinila

je svoje priče 2007. godine u knjizi Cuentos completos y uno más (Sabrane priče i još

jedna), potom je je 2008. objavila godine zbirku svojih izabranih pripovedaka Tres por

cinco (Tri puta pet), koja sadrži petnaest priča napisanih tokom više decenija, "u

trenucima bistrine uma, između romana, putovanja, eseja, konferencija i života uopšte".

Bliže mitu nego anegdoti, svojom besprekornom narativnom tehnikom, priče Luise

Valensuele zrače lepotom i kompleksnošću, ostavljajući čitaoca bez daha. Među

brojnim piscima koji su o njoj izrekli lepe i velike reči, Karlos Fuentes je izjavio da je

8

Luisa Valensuela nasledinica latinoameričke fikcije, a Hulio Kortasar je napisao da su

njene knjige naša sadašnjost, ali da umnogome sadrže i našu budućnost.

Neumorni borac protiv diktature i ugnjetavanja, "nevaljali dečak" peruanske

književnosti, Alfredo Brajs Ećenike (Bryce Echenique) jedan je od brojnih pisaca

Hispanske Amerike čiju je književnu karijeru pratila stalna saradnja sa novinama i

časopisima. Njegov pripovedački stil, s primesama mahnitog, nostalgičnog i grotesknog,

usmeren je na simpatične likove koji su pomalo izgubljeni u svetu punom lavirinata i

prožeti finim humorom i blagom ironijom. Njegovo celokupno delo obiluje likovima

odnosno ličnostima koje je poznavao. Međutim, 2006. godine pisca je počeo da bije loš

glas: optužen je, a tri godine kasnije i osuđen za plagiranje 16 novinskih članaka 15

autora. Septembra 2012. Brajs Ećenike dobio je nagradu vrednu 150.000 eura

Međunarodnog sajma knjiga u Guadalahari, najznačajnije svetkovine knjige na svetu

kada je reč o španskom jeziku. Priznanje mu je, po rečima žirija, dodeljeno jer "ovaj

veliki hroničar života i književnog i političkog traganja Latinoamerikanaca svoje

generacije istražuje teme koje obuhvataju bolest, sreću, ljubav i tugu, i jednako uspešno

to čini u svojim pričama i romanima".

Vrstan poznavalac španske književnosti, klasičnog književnog nasleđa i moderne

evropske literature, Hose Emilio Paćeko (José Emilio Pacheco) u svojim delima

ostvaruje sintezu nacionalnog, hispanskog i internacionalnog. Premda prvenstveno

pesnik, Paćeko je oduvek negovao pripovetku i kratku priču, objavljujući ih ređe u formi

knjige, a češće u časopisima i sveskama, sve dok nije došao na ideju da taj "rasejani"

materijal objedini. Tako je nastala njegova zbirka La sangre de Medusa y otros cuentos

marginales (Meduzina krv i druge marginalne priče, 1956–1984). Po rečima uglednog

peruanskog književnog kritičara i profesora Hosea Migela Ovijeda (José Miguel

Oviedo), ta knjiga ne samo što je integrisala značajan deo Paćekovog opusa već je

potvrdila to što je pisac nagovestio svojim prethodnim zbirkama priča: da je reč o

jednom od najboljih pripovedača u Meksiku i jednom od najkompletnijih u celoj

Hispanskoj Americi. Premda stvarane u raznim životnim i stvaralačkim periodima pisca,

Paćekove priče sadrže iste preokupacije i prizore kojima autor pokušava da odgonetne

svet u kome živi.

9

Borac za ljudska i socijalna prava, Eduardo Galeano je tokom čitave karijere

učestvovao u brojnim proglasima i akcijama protiv diktatura, za nezavisnost i društvenu

pravdu. Venecuelanski predsednik Ugo Ćaves (Hugo Chávez) uručio je na 5. Samitu

Amerika predsedniku SAD Baraku Obami Galeanovu knjigu Otvorene vene Latinske

Amerike (1971), u kojoj pisac analizira eksploataciju južnoameričkog kontinenta od

vremena Kolumba do šezdesetih godina XX veka i koja je za trideset godina doživela

isto toliko izdanja. Njegova zbirka priča Vagamundo y otros relatos (Vagamundo i druge

priče, 1973) utemeljuje narativni stil urugvajskog pisca i slojevitost njegove proze.

Govoreći o svojim pripovetkama, Galeano kaže da mu je od ključne važnosti bila lekcija

majstora od pera Huana Karlosa Onetija (Juan Carlos Onetti), koji ga je savetovao da

uvek ima u vidu kinesku izreku (premda ubeđen da to nisu rekli Kinezi već da je to

njegov slavni sunarodnik izmislio da bi dao svojim rečima na značaju); jedine reči čije

postojanje ima smisla jesu reči koje su bolje od tišine; "stoga, kada pišem, zapitam se

da li su moje reči bolje od tišine, da li njihovo postojanje zaista ima smisla."

Serhio Ramires (Sergio Ramírez) svoje književno stvaralaštvo započeo je

pričom "El estudiante" (Student) objavljenom 1960. u časopisu "Ventana". Tri godine

kasnije objavio je svoju prvu knjigu, zbirku pripovedaka, a tokom karijere duže od pola

veka nije prestajao da piše priče, uvek jezički precizne i prožete suptilnom ironijom.

Baveći se snovima i srušenim mitovima, Ramires odaje snažan osećaj za vizuelno i

često se, sa besprekornom merom, poigrava perspektivom kako bi postigao jači efekat.

U predgovoru njegovih sabranih priča Mario Benedeti je napisao da nam Serhio

Ramires, svojim nepatvorenim talentom, donosi jasnu, poučnu i veoma zabavnu viziju

latinoameričkog društva. Predstavljajući svoju zbirku priča Catalina y Catalina, Ramires

je izjavio da bi svaki književnik prvo trebalo da nauči da piše priče, jer je to, po

njegovom mišljenju, najtradicionalnija i najteža književna vrsta.

Osvaldo Soriano je za života prodao više od milion primeraka svojih knjiga.

Pisao je obično cele noći, do osam ujutro, a spavao do četiri popodne. Bio je fasciniran

internetom i svetom informatike i obožavao je mačke. Osim knjige Cuentos de los años

felices (Priče iz srećnih vremena, 1993), sve njegove zbirke priča imale su

karakteristične nazive koji su se sastojali iz tri imenice: Artistas, locos y criminales

(Umetnici, ludaci i kriminalci, 1984), Rebeldes, soñadores y fugitivos (Buntovnici, sanjari

10

i begunci, 1988), Piratas, fantasmas y dinosaurios (Gusari, duhovi i dinosauri, 1996). Na

bezmalo svakoj postojećoj fotografiji Sorijano u ruci drži svog ubicu: cigaretu. Autentični

argentinski pisac preživeo je diktaturu i egzil, ali ne i duvan. Jedan od najvećih literata

zaljubljenika u fudbal objedinio je sve svoje priče, beleške i hronike vezane za taj sport

u zbirku pod nazivom Arqueros, ilusionistas y goleadores (Golmani, opsenari i golgeteri,

1998).

Sabrane priče Hosea Agustina (José Agustín) sadrže 42 pripovesti nagrađivane

širom sveta i Izbor velikih rok ploča, knjigu u kojoj je pisac objedinio tekstove inspirisane

njegovim omiljenim izvođačima: Rolingstonsi, Bob Dilan i Prokol Harum. Priče koje se

nalaze u toj knjizi ističu se, kao uostalom i kompletno delo Hosea Agustina,

originalnošću, spajanjem tradicije i pobune, humorom, nepristojnostima i dubokim i

istančanim erotizmom. Među najznačajnije Agustinove priče spada jedna od onih koje

su otvorile nove puteve meksičke proze: "Cual es la onda" (Koji je fazon). Tumačeći

novi talas, odnosno "fazon" Agustinovih protagonista i čitave generacije šezdesetih i

sedamdesetih godina XX veka, kritičari smatraju da se on odnosi na hipi pokret, žargon,

komunikaciju, modu… u doba značajnih društvenih promena u Meksiku. Pored

književnosti, Agustin je gajio veliku ljubav i prema filmu. Kada su mu ponudili posao

filmskog scenariste, shvatio je da je pisanje usamljenički čin, a da, za razliku od njega,

film neminovno podrazumeva saradnju sa masom ljudi: producentima, režiserima,

glumcima, snimateljima, tehničarima… "s kojima nije baš lako komunicirati".

Dela argentinskog pisca Mempa Đardinelija (Giardinelli) od početka podjednako

dobro prihvata čitalačka publika i kritika u različitim kulturama. Objavio je osam zbirki

priča, ako izuzmemo njegove lične antologije, a teme kojima se bavi su osveta, egzil,

seksualna privlačnost, apsurdne životne situacije. Priča je, kako sam kaže, književna

vrsta koju najviše voli i u kojoj se oseća najkomotnije. Svoju prvu zbirku, Vidas

ejemplares (Uzroni životi), sastavljenu u Meksiku 1981, završio je epilogom: "Godinama

sam pisao ovu knjigu, ne znajući kakva će biti. Sanjao sam svaku priču, iznova i iznova,

i puštao da same sebe dosmisle. Dopuštao sam sebi da ih zaboravim, znajući da će se

priče, na neki način, vratiti ukoliko budu želele da ih napišem. A u svakom trenutku mi je

u glavi bilo pitanje koje se pojavljuje u poslednjim scenama Dekamerona Pjera Paola

Pazolinija: Zašto sačiniti neko delo, ako je tako lepo sanjati ga? Šesnaest godina

11

kasnije, sumnja je i dalje tu…" Zbirku u kojoj se nalazi i priča odabrana za ovu antologiju

"Viernes batata podrida" (Truli petak), karakteriše jednostavnost stila, naklonost pisca

prema junacima pripovesti, spontanost izraza, suverena naracija s dozom humora i(li)

ironije, a sve to zajedno čitaocu pruža neminovni užitak.

Roberto Bolanjo (Bolaño) pre svoje prerane smrti imao je potpisane ugovore za

objavljivanje knjiga u 37 zemalja sveta; taj spisak je danas znatno duži, a čak dva

njegova romana svrstana su među 100 najboljih knjiga na španskom jeziku u poslednjih

25 godina. Osim toga, ovog pisca su jednako veličali i njegove kolege i književni

kritičari, upoređujući ga sa velikanima kao što su Borhes ili Kortasar. Bolanjo je u

Meksiku sa svojim prijateljima pesnicima osnovao pokret zvani infrarealizam, čiji je cilj

bilo radikalno suprotstavljanje literarnom establišmentu na čelu sa Oktaviom Pasom

(Octavio Paz). Bolanjo je često kritikovao i druge pisce svoje i starije generacije

(naročito Isabel Aljende), a govorio je i pisao u slavu drugih (kao što su Nikanor Para,

Horhe Edvards, Bjoj Kasares, Silvina Okampo, Huan Rulfo i drugi). Priče Roberta

Bolanja putuju po celom svetu, prolaze kroz gradove, pampe, pustinje; njegovi likovi se

gube, skrivaju, pronalaze, beže, a pritom su u neprestanom traganju. Poslednji intervju

s Bolanjom napravila je novinarka časopisa "Plejboj" u Meksiku 2003, a nosi naziv

Bolanjovog kratkog romana iz 1996. Estrella distante (Daleka zvezda).

Samim tim što je rođen šezdesetih godina XX veka, Horhe Franko Ramos

(Jorge Franco) pripada novoj generaciji kolumbijskih pisaca, koja otvoreno stavlja do

znanja da se distancira od svojih velikih prethodnika, Gabrijela Garsije Markesa i Alvara

Mutisa. Čim se pojavio na književnoj sceni, Franko je izrazio svoje uverenje da je

nemoguće i dalje pisati romane po pređašnjoj koncepciji odnosno da je neophodno

otvoriti nove stvaralačke puteve u nacionalnoj književnosti. Na sebe je skrenu pažnju

upravo pričom koju smo odabrali za ovu antologiju, "Besplatno putovanje". Po rečima

Olge Valjeho (Vallejo), šefa departmana za književnost Instituta u Bogoti, "dosadašnji

kratak opus ovog pisca predstavlja široko otvoren prozor ka neprestanom promišljanju i

preispitivanju. To su istovremeno dva oka koja gledaju kroz čitavo društvo sa izrazom

čuđenja, i mnogo očiju koje se ne sklapaju jer opšte propadanje ne daje vremena

nizašta drugo osim za postavljanje pitanja. Franko ne preuzima na sebe književnu

12

odgovornost u vidu odgovora na pitanja; on sa čitaocem deli nepoznanice i to je

njegova reč na polju kolumbijske književnosti."

Knjige Rodriga Fresana karakteriše ubedljiv stil i lični univerzum u kome

obitavaju pop muzika, filmovi iz šezdesetih i sedamdesetih godina i crno-bele TV serije.

Rođen u porodici intelektulaca, od ranog detinjstva je znao da će se baviti književnošću.

Na konstataciju da ga kritičari neretko porede s Borhesom, Fresan je u intervjuima

izjavljivao: "Čitao sam ga između 11. i 13. godine sa uživanjem, sa istim, gotovo

detinjim oduševljenjem s kojim sam čitao Čestertona i Stivensona. Nisam ispuštao

njegove knjige iz ruku." Fresanove priče uvek vodi tanka nit lika-ideje, forme koja nas

odvaja od stvarnosti i uvodi u fikciju mahnitim putevima, protiveći se gluposti i

jednoličnosti linije manjeg otpora. Njegova tačka gledišta izvrgava ruglu taj paralelni,

obeščovečeni svet kojem smo svi podvrgnuti u svakom trenutku. Fresanovu zbirku

Argentinska priča, njegov ostvrt na loš život u Argentini s tačke gledišta generacije koja

je umorna od jadikovanja, nostalgije i praznih obećanja, kritika je proglasila za otkriće

1991. godine, a brojne pripovetke iz te knjige objavljene su u antologijama širom sveta.

Edmundo Pas Soldan (Paz Soldán) pripada novoj struju latinoameričke proze

koja u svojim delima oslikava uticaj mas medija i novih tehnologija u urbanom pejzažu

južnoameričkog kontinenta. Pas Soldan je bio jedan od ključnih činilaca antologije

McOndo (1996) koja je, zajedno sa meksičkom grupom Crack, pružila objašnjenje

estetike nove generacije pripovedača. Njegova proza, počevši od prvih priča pa do

poslednjih romana, doživela je metamorfozu svojstvenu svakom piscu predanom svom

pozivu, sve dok nije dostigla sopstvenu zrelost pripovedača koji vlada svojim glasom.

"Kada smo se mi pisci generacije devedesetih pojavili na sceni, odavali smo pomalo

lakomislen utisak jer smo veoma jasno znali kako ne želimo da pišemo, ali nismo jasno

znali kakav je naš sopstveni narativni projekat. Mislim da je vremenom stvar

iskristalisana: mi pojedinci želimo da pišemo dela sa političkim i društvenim sadržajem,

ali takođe želimo da odemo korak dalje od tipičnog političko-socijalnog romana.

Na početku karijere, Santjaga Ronkaljola (Santiago Roncagliolo) odbijale su

izdavačke kuće kojima je nudio svoje knjige. Vremenom, publika i kritika paralelno su

počele da ga prihvataju i hvale, a zatim su usledile ponude da piše za najtiražnije

13

novine i časopise i prestižna nagrada "Alfaguara" za roman u iznosu od 130.000 eura,

koju je dobio kao najmlađi pisac od kako se dodeljuje (1998). Njegov roman Uspomene

jedne dame (Memorias de una dama, 2009), koji govori o mladom peruanskom piscu

bez dinara u džepu koji upoznaje milionerku u godinama i stupa s njom u vezu –

istovremeno melodrama i političko-istorijsko štivo o Truhiljovoj diktaturi u Dominikanskoj

Republici i latinoameričkoj mafiji – podigao je mnogo prašine jer zapravo sadrži obilje

činjenica. Kada je knjiga prešla Atlantik (objavljena je u Španiji), "dama" je

bespogovorno prepoznata kao ćerka italijanskog biznismena, čija deca nisu želela da ti

memoari ugledaju svetlost dana. Roman je zabranjen u Dominikani, a Ronkaljolo je

postao najtraženiji pisac na crnom tržištu. S obzirom na to da piše i novinske članke,

filmska i TV scenarija, priče za decu i odrasle, pozorišne komade i ima svoj blog,

kritičari i novinari ga smatraju najznačajnijim mladim hispanskim multimedijalnim

književnikom.

U Hispanskoj Americi deluje i delovao je veliki broj pisaca čiji opus se izdvaja po

kvalitetu i čije priče zavređuju da se nađu u svakoj antologiji. Među njima su izuzetan

argentinski pisac, novinar i prevodilac, Borhesov prijatelj Hose Bjanko (José Bianco,

1908–1986); veliki čileanski pesnik, kreator "antipoezije", matematičar i fizičar, dobitnik

nagrade "Servantes" 2011. godine, Nikanor Para (Nicanor Parra, 1914); čileanski

poeta, dramski pisac, autor nekoliko izvanrednih romana, Enrike Lin (Enrique Lihn,

1929–1988); kolumbijski književnik i sineasta Fernando Valjeho (Vallejo, 1942), čija

dva romana su uvrštena među najboljih stotinu knjiga na španskom jeziku u poslednjih

25 godina; čuvena argentinska autorka knjiga za decu i odrasle Ana Maria Šua (Shua,

1951); najpoznatiji gvatemalski pisac, dobitnik brojnih nagrada, Rodrigo Rej Rosa (Rey

Rosa, 1958); izuzetno talentovani Kolumbijac, dobitnik nagrade "Huan Rulfo" za priču

"El encuentro" (Susret) 1986. Huan Karlos Botero (Juan Carlos Botero, 1960); jedna

od najperspektivnijih književnica argentinske mlađe–srednje generacije Ester Kros

(Esther Cross, 1961); književnik poreklom iz Hondurasa, koji živi i radi u Njujorku

Roberto Kesada (Quesada, 1962); univerzitetski profesor i doktor matematike

Giljermo Martines (Guillermo Martínez, 1962) i mnogi drugi.

14

Govoreći o srednjoj i mlađoj generaciji pisaca koja deluje na tlu Hispanske i

Severne Amerike, treba pomenuti književnu struju McOndo (Mekondo, odnosno

Makondo, aluzija na mitsko mesto Garsije Markesa) nastalu devedesetih godina XX

veka, kao rekacija na književnu školu magičnog realizma koji je dominirao evropskom

recepcijom latinoameričke književnosti od 1960. Pripadnici nove struje rođeni su

uglavnom između 1959. i 1962, a većina njih ima kosmpolitsko obrazovanje. Čileanski

izdavač Serhio Gomes (Sergio Gómez) i pisac Alberto Fuget (Fuguet) objavili su

1996. antologiju pod nazivom McOndo, kako bi predstavili nove pisce, zvanično odbacili

siromašan i egzotičan Makondo kao lažnu sliku Latinske Amerike koja se prodaje svetu,

i umesto nje plasirali postmoderni McOndo, pun luksuznih građevina, tržnih centara,

Mekdonalds restorana i Mekintoš kompjutera. Čuvena antologija bila je pokušaj da se

predstavi nova latinoamerička proza: urbana, hiperrealna, suprotna magičnom realizmu,

bliža severnoameričkoj popularnoj kulturi, sa novim tehnologijama koje sve više prodiru

na južnoamerički kontinent. Edmundo Pas Soldan, jedan od "Mekondista", izjavio je da

je mana nove struje to što je pokušala da se bori sa stereotipom: Latinska Amerika kao

kontinent magičnog realizma, gde su neobične pojave svakodnevica, i Latinska Amerika

kao veliki urbani univerzum preplavljen kompjuterima i mobilnim telefonima. S druge

strane, ona je dragocena jer je predstavila novu generaciju pisaca koja je pokušala da

preuzme sve najbolje od svoje književne tradicije i istovremeno da tu tradiciju prekine.

Profesorka i književnica Dijana Palaversić (Diana Palaversich) objavila je 2005.

godine knjigu De Macondo a McOndo: senderos de la postmodernidad latinoamericana

(Od Makonda do MekOnda: putevi latinoameričke postmodernosti) u kojoj se bavi

postmodernizmom i postkolonijalizmom u Latinskoj Americi, virtualnim i magičnim

realizmom, planetom SAD, seksualnošću i homoseksualnošću hispanoameričkog

književnog kontinenta i piscima i delima presudnim za razumevanje krize literarnog

identiteta. Reč je o jednoj od knjiga koje su ključne za razumevanje novih tokova,

pravaca, stilova i pisaca Hispanske Amerike.

15

Drugi tom Antologije hispanoameričke priče Večita smrt od ljubavi jača zaokružio

je poduhvat izdavačke kuće "Tanesi", čiji je cilj bio da ovdašnjoj čitalačkoj publici

prikaže najsveobuhvatniji skup vrhunskih priča i pripovedača španskog govornog

područja Južne i Srednje Amerike. Među pedeset pisaca i isto toliko priča nisu

obuhvaćeni svi kojima bi ovde bilo mesto, ali je svakako napravljen izdavačko-

priređivački podvig koji je zahtevao dve godine ozbiljnog rada i angažovanje profesora,

prevodilaca i saradnika, stručnjaka za španski jezik i hispanske književnosti. Osim ideje

da sastavimo dragoceno litererarno i profesionalno štivo, želja nam je bila da čitaocu

pružimo sveobuhvatan uvid u hispanoameričku pripovedačku prozu i užitak u bogatstvu

i lepoti tog neiscrpnog književnog podneblja.

Priređivač