УВОД

Један од основних видова Христовог учења јесте било учење у

параболама или причама. Чини се да је то био начин на који су

поучавали и други равини Христовог доба. Еванђеља нам преносе велики

број Христових парабола, од којих неке представљају права ремек-дела

било да се посматрају из богословске или литерарне перспективе.

Знаменита прича о милостивом Самарјанину представља једну од таквих

парабола. Она ће бити главна тема овог рада.

Да би се параболе боље разумеле, укључујући и ову параболу,

потребно је формирати извесну базу њиховог тумачења. То је циљ првог

поглавља овог рада. У њему ћемо представити кратак увод у Лукино

еванђеље, једино које преноси ову Христову параболу, како би смо

увидели на који начин се она уклапа и шири контекст списа и доприноси

истицању његових основних порука. Поред тога, у овом делу рада

указаћемо и на основне карактеристике Христових парабола, њихове

подврсте и основне принципе њиховог тумачења.

Друго поглавље рада ће бити окренуто самој причи о милостивом

Самарјанину и њеном тумачењу. У циљу потпунијег сагледавања приче и

јаснијег тумачења исте и ово поглавље ће бити подељено у две целине.

Прва од њих ће имати за циљ да представи културолошки контекст у којем

је прича настала, пре свега да објасни карактеристике група чији се

представници јављају у нарацији: фарисеја, законика, свештеника,

левита Самарјана. На темељу овако стеченог предзнања, у другом делу

поглавља ћемо се упустити у тумасчење саме Христове приче.

ГЛАВА ПРВА

Кратак увод у Лукино еванђеље са уводом у Христове приче

Разумевање библијског текста захтева упознавање са намером

његовог писца. Ово пре свега важи за ебанђелисте који су вршили

избор из обимног материјала који им је био на распологању и који

су изабрани материјал сложили у јединствену целину, свакако

руковођени потребама својих читаоца и специфичним нагласцима

поруке коју су желели да пренесу. Стога разумевање конструкције и

особености појединих еванђеља може да буде од велике користи за

разумевање делова унутар њих. То је разлог због којег ћемо се, у

овом раду, најпре представити кратак увод у Лукино еванђеље.

Кратак увод у Лукино еванђеље

Једна од особености текста Лукиног јеванђеља и која га

издваја од осталих јеванђеља, а особито из групе синоптичких

јеванђеља, јесте његова блискост са текстом Дела апостолских1

Блискост се уочава у језику, стилу и мислима које се износе, тако

да се сматра да су плод истог аутора и да формирају двотомно

1

Jonathan Knight, Luke’s Gospel, Routledge, London 1998. стр 8

дело. 2 Оба дела су у уводу посвећена извесном Теофилу (Лк 1.1;

Дап 1.1). У уводу Дела апостолских се каже „Прву сам ти књигу

написао, Теофиле, о свему што је Исус отпочео да чини и учи...“

(Дап 1.1) и те речи јасно указују на постојање претходног дела

које је за своју тематику имало Христов живот, али на основу овог

стиха не можемо са сигурношћу тврдити да ли је реч о Лукином

јеванђељу или можда о неком изгубљеном тексту јеванђеља. 3

Предање је усвојило да је аутор Лукиног јеванђеља апостол

Лука, али се са сигурношћу не може рећи да ли је јеванђеље које

нам је сачувано под његовим именом заиста његово или му је

приписано. Ипак, чини се да је то веома вероватно и новија

истраживања нису уздрмала древно црквено предање о Лукином

ауторству које сеже од 2в.хр.ере. 4Новозаветни текст даје јако

мало података о апостолу Луки и помиње се по имену на неколико

места (Кол 4.14; Флм 24; 2. Тим 4.11). Једино што је извесно

јесте да је по занимању био лекар и да је био незнабожачког2

Исто, стр 9

3

Исто

4

Јован Каравидопулос, Увод у Нови завет, Истина, Београд-Шибеник, 2005, стр, 124-125.

порекла и један од ученика апостола Павла. Традиција је

приписивала да је био пореклом из Антиохије, али није могуће

утврдити тачност тог податка. 5

Садржина Лукиног еванђеља је делом присутна у друга два

синоптика (или једним од њих, пре свега Матејем), а делом је у

потпуности оригинална у смислу да се не садржи у другим

еванђељима. Овом оригиналном делу припада највећи део Христових

парабола које преноси овај еванђелиста, па и парабола о

милостивом Самарјанину. Ј. Каравидопулост предлаже поделу Лукиног

еванђеља у шест целине:

А. Пред историја и почеци Месијанства (1,5-4,3)Б. Исусова делатност у Галилеји и откривање Царства Божијегу параболама и чудима (4,14-9,50)В. Одлазак у Јерусалим (9,51-19,27)Г. Улазак у Јерусалим и разне поруке пре страдања (19,18-

21,38)Д. Страдање (22-23)Ђ. Јављање васкрслог Христа и Вазнесење (24)6

5

John A. Martin, Bible Knowledge Commentary – Introduction to Luke’s Gospel, PC Study Bible v5 2007. (Biblesoft електронска збирка текстова)

6

Јован Каравидопулос, op. cit. стр 126-127.

Исти аутор примећује да је језик овог еванђеља високи кини

дијалект и да спада у најлепше списе Новога завета, као и

историјски најверодостојније. Приметан је утицај Септуагинте.7

Није познато где је јеванђеље написано нити којој црквеној

заједници је било упућено, али постоји мишљење да је било

намењено римској цркви8, а као места писања се наводе Рим и

Кесарија.9 Једино што са сигурношћу можемо рећи јесте да је

написано ван Палестине и да није било намењено њеним

становницима, а то се види из чињенице да објашњава места и

јеврејске називе, а то не би било потребно да је било намењено

палестинским јеврејима (4.31; 8.26; 31.37; 23.51; 24.13). Упућено

је незнабошцима што потврђује и Христова генеалогија коју наводи

све до Адама (3.23-38), за разлику од Матејевог упућеног

Јеврејима где се наводи само до Авраама, јер је желео да покаже

Христову повезаност, не само са Јеврејима, већ са читавим

човечанством преко Адама, затим догађаје датује према годинама

7

Јован Каравидопулос, op. cit. стр 124.130-131.

8

Jonathan Knight, op. cit. стр 11

9

John A. Martin, op. cit.

владавине римских царева и намесника и користи термине који би

били разумљивији грчком него јеврејском читаоцу (нпр употребљава

за учитеља грчки термин дидаскалос уместо јеврејског раби).10

Лука истиче универзалну поруку Христовог јеванђеља више од

осталих јеванђелиста. Он пише о грешницима, сиромашнима и

одбаченима у јеврејском друштву, а много пута говори и о

незнабошцима као о онима који деле благослов Месије. Лука

приказује Самарјане као оне који прихватају веру у Месију, а

често истиче и веру обичних жена и деце. На више места истиче

опраштање (3.3; 5.18-26; 6.37; 7.36-50; 11.4; 12.10; 17.3-4;

23.34; 24.47), молитву (3.21; 5.16; 6.12; 9.18; 9.29; 22.32;

32.40-41) и радост која је пратилац вере и спасења (1.14; 8.13;

10.17; 13.17; 15.5, 9, 32; 19.6,37).

Једна од водећих идеја Лукиног јеванђеља јесте одбацивање

Јевреја и прихватање незнабожаца у народ Божији. Код њега је

приметна идеја да сваки народ тј етнос има специфичан етос који

може наћи своје место у народу Божијем.11 Код Луке паганска

побожност није за одбацивање, посматра се са оптимизмом, јер је и

10

John A. Martin, op. cit. уп. Јован Каравидопулос, op. cit. стр 131.

11

S.G.Wilson, Luke and The Law, Cambridge University Press, London 2005, стр 103

она припрема за долазак Спаситеља, као што је и јеврејска.12 Иако

је јеврејски Писац жели да донесе Јеванђеље, благу вест хуманости

и Спаситеља који је спаситељ свих људи од Адама. 13 У Лукином

јеванђељу одјекује глас ослобођења за све групе које су у то

време биле угњетене, као што су сиромашни, потчињени народи,

жене. 14

Овај етнички универзализам15 који је карактеристичан за Лукино

еванђеље је веома значајан за разумевање његове приче о

Милостивом Самарјанину. За њено правилније упознавање свакако је

12

Исто

13

M. F. Sadler, Bible Illustrator – The Writer of The Third Gospel,PC Study Bible v5 2007. (Biblesoft електронска збирка текстова)

14

Sharon H. Ringe, Luke, Westminster John Knox Press, Louisville, Kentucky, 1995.,стр 3

15

ПОред етничког универзализма, за Луку је карактеристичан и етичкиуниверзализам што се јасно може препознати у низу Христових параболакоје налазимо у његовом еванђељу (нпр. Параболе о изгубљеној овци,драхми и сину или фарисеју и царинику).

од великог значаја појам и смисао самих прича. То је тема којом

ћемо се бавити у наставку овог поглавља.

Општи увод у Христове параболе

Многи научници сматрају да је у еванђељима много детаља додала

рана Црква.16 Лукино јеванђеље доноси причу о ученицима које среће

Христос на путу ка Емаусу и да га они препознају тек после „ломљења

хлеба“ тј Евхаристије и ова парабола јесте додатак који изражава

схватање ране Цркве о причешћу.17 Ипак, највећи број у параболама

препознаје аутентично и поуздано учење Христа. О томе сведочи њихова

јасноћа и есхатолошки набој, утемељеност на древном животу Палестине.18

Поред тога, пре Христа овај метод поучавања није био нарочито

заступљен, а ни каснији учитељи Цркве нису то често радили. Ипак,

највероватније да су еванђелисти изворне Христове параболе прилагодили

наглашавајући одређене аспекте који би могли да буду значајни онима

којима су они првенствено писали своја еванђеља.19

16

Joachim Jeremias, Parables of Jesus, Charles Scribner's Sons, New York 1963., стр 10

17

Sharon H. Ringe, Luke, Westminster John Knox Press, Louisville, Kentucky, 1995.,стр 3

18

Joachim Jeremias, op. cit. , стр 10

19

Исто, стр 11

Око једне трећине Христовог учења дато је у параболама. Сам појам

се, у Новом завету, појављује 50 пута, од тога 48 пута у еванђељима,

пре свега код синоптика. Неки текстови Јовановог евванђеља, такође,

могу се схватити као парабола (говор о добром пастиру у Јн 10 и о

правом чокоту и лози у Јн 15).

Код синоптика, параболе су тематски сакупљене: Марко бележи само

четири параболе, и све четри су параболе о Царству. Код Матеја и Луке

постоје и друге параболе о царству, али и оне које се не могу тако

означити. Њихови текстови су паралелни, али се разликују у неким

детаљима, или контексту у који су смештени. Могуће је, и вероватно, да

је Христос неке параболе причао више пута, и то је један од разлога

ових разлика. Код Матеја и Луке постоје и параболе које једино они

бележе.

Реч парабола20 је оригинална реч која се у српском језику често

преводи са прича, мада тај превод не исцрпљује изворно значење.

Парабола је заправо прича која углавном има два нивоа. Један је онај

опште познат. Он треба узводи ка поруци која стоји иза њега и коју

наратор жели да искаже. У Христовом случају, параболе које је он

изговорио често су била својеврсна уметничка дела. Најчешће су

коришћена да представе природу Царства Божијег. Некима је, са друге

20

Занимљиво би било направити поређење параболе и мита. Осим што суактери у митовима богови, велике разлике између параболе и мита нема, бар када је реч о поимању људи хеленистичке епохе. Изворно значење термина мит јесте „прича“. Хеленизам је митове прихватао као приче, својеврсне алегорије, које треба тумачити и које садрже сакривено знање и упутства за живот.

стране, одговорао на практична питања својих слушаоца или је исказива

различите аспекте еванђелских учења.

У грчком језику наведени израз има доста шире значење

него у савременим језицима. Могао се односити на пословице (Лк

4:23), загонетке (Мк 3.23), поређења (Мт 13:33), контрасте (Лк

18:1-8), једноставне (Лк 13:6-9) и сложене приповести (Мт 22:1-

4). LXX Неки од старозаветних израза (пре свега пророчких) се

означавају овим термином.

Чини се да се може издвојити четири значајне врсте парабола:

Поређење

Поређење се често користи у еванђељима. У основи ове врсте

параболе су типични или периодични догађаји из реалног живота, као што

је у случају параболе о квасцу (Мт 13:31-32). Карактеришу их изрази

као што или слично итд.

Пример-прича

Ова врста представља подсећање на позитиван или негативан пример

да би се подстакло подражавање или или изгебавање таквог збивања. То

су поучне приче које се могу завршити налогом: "Иди и ти чини

тако" (упр. Лк 10:37). Само четири параболе се могу непосредно

сместити у ову групу. Све четири се могу наћи само у Лукином еванђељу

(Милостиви Самарјанин, богати безумник, богаташ и убоги Лазар и

фарисеј и цариник).

Прича са пренесеним значењем

LXX 

Може се назвати и метафором (јер се подразумева и извесно

поређење). Добар пример за ову врсту параболе је прича о гозби (Лк

14:15-24).

Алегорија

Серија повезаних метафора. Добар пример је прича о сејачу.

Иако је оваква подела уобичајена, она није сасвим прецизна.

Примећено је да су, у мањем или већем степену све параболе алегорије.

Можда је најбоље рећи да су параболе приче са два нивоа значења.

Први ниво је слика базе или основе. То може бити стварна,

преузета или измишљена илустрација повезана са свакодневним животом,

тако да је она позната Христовим слушаоцима. Од тога што је познато,

Христос узводи своје слушаоце ка новом т.ј. оном што жели да им поручи

о Богу, себи, или њима самима, као и о односима који требају да

владају на овим релацијама између Бога и људи, људи и Бога, и људи

међусобно.

Параболе теже да буду кратке и складне. Оне обично имају кратку

структуру са два или три збивања. Узете из свакодневног живота, али

нису увек реалне (понекада их карактеришу хиперболе, нпр. у параболи о

дужнику, Mт 18:23–35). Многе од њих почињу питањем, односно захтевају

размишљање и доношење суда (Самарјанин, неправедни судија...). Иако

имају понекад и христолошко значење углавном су теоцентричне, т.ј.

усмерене су ка Богу и његовом Царству.21

21

Наведене врсте Христових парабола и њихово објашње је сачињено наоснову: Arland J. Hultgren, The Parables of Jesus: A Commentary(Michigan- Cambrige: William B. Eerdmans Publishing Company, GrandRapids, 2000), 20-40. Исти извор је употребљен за одељак који говори оосновним принципима тумачења Христових парабола.

Христова употреба парабола

Христос није био први који је у својим поукама користио параболе,

али не постоји ниједан податак да је и у семитском и у грчком свету

ико, пре њега, користио параболе на тако оригиналан и стваралачки

начин. У самом Старом завету било је примера употребе парабола (нпр.

Натанова прича Давиду, 2Сам 12:1-10 упр.2Сам 14:5–20; 1Цар 20:35-40;

Ис 5:1-7; Јез 17:2-10; 19:2-14). Ниједан од апокрифа, нити текстова из

Кумрана не садржи параболе. Не постоје арамејски текстови у којима се

Библија тумачи путем парабола. Неки чак сматрају да је Христос

користио сасвим нове параболе мада није сасвим тако. Понекад се

ослањао на познате слике Старог завета или равинских учења, али је

исте битно модификовао и надоградио.22

Библијски истраживачи као што је Dodd, сматрају да параболе треба

посматрати кроз два нивоа: Христово проповедање и проповедање ране

Цркве. Рана Црква је неке Христове параболе модификовала да би јој

послужиле у мисионарској делатности.23

Кључни принципи тумачења Христових прабола

22

Joachim Jeremias, op. cit. , стр 11

23

Kenneth E Bailey, Poet and Peasant ant Through Peasant Eyes, A Literary-Cultural Approach to the Parables of Luke, Grand Rapids, Michigan 1994, стр 17

Иако тумачење Христових парабола није научно истраживање, ипак,

постоје неки темљени принципи њиховог тумачења који нам омогућавају

боље  разумевање и знатно смањују могућност да их погрешно разумемо.

1) Анализа структуре, редоследа и начина излагања параболе, укључујући поређење са

параленим местима у другим еванђељима.

Фабула параболе се често открива уочавањем структуре и књижевних

форми које сусрећемо у параболама. Овде је значајно уочити и реторичке

форме. Врло често је од великог значаја уочавање непосредног контекста

у којем је парабола изговорена.

2) Уочавање културног и историјског оквира параболе и личности које се у њима

појавлјују

На пример у параболи о царинику и фарисеју требамо да знамо ко су

они били, у тадашњем историјском контексту када је парабола настала.

Неки моменти које ми данас разумемо као природне, тадашњим слушаоцима

су парале уши, и ми данас њихову снагу можемо да доживимо уколико се

ставимо у њихову позицију.

3) Обратити пажњу на детаље параболе које су нагласили аутори еванђеља приликом

њеног бележења

Ови детаљи нам откривају намеру еванђелиста и потребу њихових

читаоца. У овоме може да нам помогне и сагледавање група парабола,

нпр. параболе о молитви, покајању, материјалном богаству...

4) Одредити какву функцију има парабола у целокупном представљању Христовог

учења

Зашто је неки еванђелиста изабрао да баш ту параболу пренесе, а

не неку другу коју преноси други еванђелиста.

5) Одредити богословско значење приче

Уочити шта нам парабола говори о Богу и његовом царству, и како

се то може уклопити у мозаик Христовог учења. При томе, треба

избегавати пренаглашавање детаља које се јављају у сликама које се у

параболи користе.24

24

Сматра се да су у деценијама после Христове смрти његове параболедоживеле „алегоризацију“. У сусрету са хеленистичким светом и његовомтрадицијом тумачења митова, Христове параболе су све више прихватанекао алегорије и тежило се ка откривању „дубљег“ смисла чак и изаобичних Христових речи. Тумач би требало особито да обрати пажњу да лисам текст захтева и допушта алегорезу, а да то није извештачено инеприродно. Богословска тумачења често одступају јер, из жеље даистакну одређену богословску мисао, често занемарују изворно значење и„прекрајају“ текст Светог Писма.

ГЛАВА ДРУГА

Културолошко-историјски контекст Христове параболе о милостивом Самарјанину

Да бисмо у пуној мери разумели јеванђелску причу о

Милостивом Самарјанину потребно је да посветимо посебну пажњу

особености јеврејског друштва Христовог времена. У оквиру овог

одељка бавићемо се питањем Самарјана, свештенства и верско –

политичких странака код Јевреја, јер без темељнијег познавања

ових особености није могуће разумети колику је снагу ова парабола

имала међу његовим савременицима, особито када имамо у виду

јеврејско – самарјански антагонизам. Без упознавања са овим

чињеницама парабола постаје обична поучна прича, док је она за

Христове савременике представљала новину како у етничком, тако и

у верско - политичком доживљају стварности.

Самарјани

У Христово време Западна Палестина је била подељена на три

области: Јудеју, Самарију и Галилеју. 25 Иако Самарија заузима

25

средишњи положај и налазила се између Галилеје и Јудеје, Јевреји

је нису сматрали делом Свете Земље. 26

Област Самарије је добила назив по истоименом граду,

некадашњој престоници Северног Израиљског Царства. Град Самарију

саградио је израиљски цар Амрије око 900. године п.н.е. на брду

које је купио од неког Семера за два таланта сребра и који је

постао епоним града Самарије (1. Цар 16.24). Дотадашња престоница

Израиљског Царства била је Терса, али Самарија остаје престони

град све до пада у Асирско ропство 724. п.н.е. За разлику од

Јужног Израиљског Царства које је сачувало политичку независност

све до пада у Вавилонско ропство 586. п.н.е. али и своју етничку

уједначеност чак и под ропством, такав случај није био са

Јеврејима Северног Царства: Асирци су један део Јевреја

преселили, а на њихово место довели припаднике других народа

којима су владали и на тлу некадашње Израиљске државе створена је

мешавина јеврејског и нејеврејског становништва који су названи

Самарјанима. 27

Easton M.G., Easton's Bible Dictionary, Christian Classics Ethereal Library, Grand Rapids Michigan 1897. , стр 636

26

Исто

27

S. Vaihle, Samaria, The Catholic Encyclopedia, Volume XIII, Robert Appleton Company, Ohaio 1912.

После повратка Јевреја из Вавилонског ропства започела је и

верска обнова са зидањем новог Јерусалимског храма. У овоме су

желели да узму учешћа и Самарјани, али су им Јевреји забранили

партиципирање у званичном култу, јер их више нису признавали ни

етнички нити верски истоветним себи. 28 Самарјани су сазидали

храм на гори Геризиму као пандан јерусалимском храму и од тада

траје непријатељство између Јевреја и Самарјана. 29 Они су

изградили нови храм у Сихему који је од тада њихово средиште.30 У

Етничком смислу Самарјани су још више ослабили када је Александар

Македонски као одмазду за убиство свог намесника наредио да се

један део становништва пресели и оснује грчко – сиријска

колонија.31 Гушење устанка у Самарији који је после убиства

28

Easton's Bible Dictionary, op.cit. стр 637.

29

Исто

30

Easton's Bible Dictionary, op.cit. стр 637.

31

Исто

намесника настао Александар је једним делом поверио Јеврејима, а

касније им препустио и управу над овим областима због лојалности

коју су му показали. 32Јован Хиркан је разрушио самарјански храм

на Геризиму 110. п.н.е.33 што је још више продубило мржњу између

Јевреја и Самарјана. Јеврејску управу и над Самаријом прекинуло

је Помпејево освајање Јудеје 63. п.н.е. 34 Убрзо је Ирод Велики

обновио управу у Самарији и чак им изградио храм, као што је то

учинио за Јевреје, али из тог периода потичу бројни извештаји о

отвореном непријатељству Јевреја и Самарјана које је трајало и у

Христово време.35

32

Encyclopedia judaica, Second Edition , Fred Skolnik, editor-in-chief ; Michael Berenbaum, executive editor, Thomson Gale and Keter Publishing House, London 2007

33

The Catholic Encyclopedia, Volume XIII, op.cit.

34

Encyclopedia judaica, op.cit.

35

Поменућемо један догађај који доноси Јосиф Флавије и који осликава сталну национални и верски антагонизам Јевреја и Самарјана. Увреме римског прокуратора Капонија (6 – 9 н.е.) у току ноћи празника Пасхе, пошто је по обичају јерусалимски храм био широм отворен, неки Самарјани су тајно ушли и разбацали људске кости по храму, не би ли обесветили место (Ant. 18:29f.)

Религија Самарјана

У религијском погледу Самарјани су себе сматрали легитимним

наследницима како Аврамовске, тако и Мојсијевске религије. 36

Гора Гаризим се налазила поред Сихема који је био посетио Авраам

и чак саградио ту први жртвеник Богу у Обећаној Земљи (Пост.

12.6-7) Исус Навин приноси жртву на гори Евалу која је поред

Гаризима и на Гаризиму благосиља народ као што је Мојсије наредио

и преписује Закон. ( ИсНав 8.30-33) Такође, Самарија је била

место делатности већине старих пророка пророка, док је мали број

живео у Јудеји.

Према Самарјанској традицији, само мали број Јевреја је

одведен у Асирско ропство, тако да званични култ остаје исти.

Према другој Самарјанској традицији, они воде порекло још из

преегзилног периода, а сукоб између њих и Јевреја настаје када је

насилно ковчег завета пренет са Горе Гаризим у Силом и тако

успостављен јудејски култ који Самарјани сматрају јеретичким, а

свој легитимним. 37

36

Encyclopedia judaica, op.cit. стр 719

37

Исто

Несамарјанске традиције из истог периода говоре да је

Самарјани настали мешањем са Асирско-вавилонским народима, па је

тако и њихов култ постао синкретистички јер су домороци натерали

придошлице да поштују Јахвеа као бога те земље, али су они

задржали и своје идоле са чим се слаже и Библија (2. Цар 17.24-

41) 38

Самарјани су од књига признавали једино Петокњижје и једино

Мојсија као пророка. Њихова религијска доктрина није уопште

примила много утицаја са стране: код њих је био присутан строги

библијски монотеизам, веровали су у долазак Месије, тачније неке

врсте обнављача Мојсијевог закона, а вера у васкрсење мртвих је

код њих присутна и пре од 4. века п.н.е. 39 За разлику од Јевреја

који су прихватили учење о Шеолу, тј да душе и праведних и злих

одлазе на исто место, Самарјани су веровали у суд и награду за

праведност. 40

38

Исто

39

Исто стр 727

40

Исто

У погледу култа, Самарјани су задржали празнике које је

Мојсије установио, тако да су празновали суботу, Пасху,

Педесетницу, али су имали и неке своје празнике. 41 Специфичност

је, рецимо што су се током молитве окретали према Гори Гаризим,

што и сам Христос каже у разговору са Самарјанком. Обрезање у

осми дан строго је вршено и поштовани су прописи сакралне чистоте

и нечистоте. 42

Свештеници

Када је у питању разматрање свештенства јасно је да требају

да се упознамо са одликама одређених типова предања која су своје

место нашла у коначној редакцији Светог Писма. Једно од њих јасно

показује да су јачањем монархије свештеници постали владарски

чиновници чиме су изгубили део своје раније самосталности.43

41

Исто, 729

42

Исто 730

43

„За вријеме монархије свећеници нису више уживали ону самосталност коју сууживали раније. Сада је краљ постао њихов господар (1 сам 22:11-19). Он их поставља услужбу и шаље их у одређена светилишта (Јерузалем, Дан, Бетел, Ноб). Они постајукраљевски чиновници (2 сам 8:15; 1 Кр 4:1с; 2 Кр 16:10; Јер 21:1; 37:3). Дапаче, насвоју руку именује за свећенике и оне који нису из Левијева рода. То се догодило усјеверном краљевству (1 Кр 12:31; 2 Кр 17:32 и другје).“А. Rebić (Zagreb: Kršćanskasadašnjost, 2008), 193.194.

Ипак, њихова фунција култног карактера постаје јаснија и

незамењива потискујући породичне поглаваре.44 После верских

реформи царева Језекије и Јосије култ све више бива централизован

на јерусалимски храм. То доводи до извесних потешкоћа које су

морале бити организовано отклоњене (иако су значајнија

свештилишта била посредник у овом процесу централизацији).

Због дога долази до усложњавања храмских служби45 и јаснијег

јерархијског уређења. Није сасвим јасна функција првосвештеника у

то доба,46 али се зна за постојање шефа храмске полиције који је

44

„Свећеници постају незамењиви посредници у обреду жртве. Док се раније појединцисами жртвовали, сада је све морало ићи посредством свећеника и уз знање краља.Организација богоштовања у храмовима у рукама је свећеника. Обитељски поглавари вишенису смјели сами жртвовати, него су све оне свећеничке чине које су прије вршилиморали предати свећеницима. Зато су све чешће настајали пријепори између обитељскихпоглавица (лаика) и свећеничке касте.“ Исто, 194.

45

Исто,

46

„Са увођењем великог броја свећеника у храмску службу показала се практичнапотреба извјесне хијерархијске организације. Старозавјетни текстови, нажалост, нисуодвише јасни по том питању. Постоје четири текста из времена прије сужањства о великомсвећенику (2 Кр 12.11; 22:4.8; 23:4) али је могуће да су ти текстови каснији уметак.Свеједно је морао постојати свећеник са извјесним врховним ауторитетом, макар се онједноставно звао свећеник (1 Кр 4:2; 2 Кр 11:9 сл; 12:8; 16:10 сл; 22:12.14; Из 8:2).Израз главнји свећеник постоји једном у предсужањском контексту, а касније често укњигама Љетописа.“ Grupa autora, Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (Zagreb: Kršćanskasadašnjost, 1980), 68. 69.

био значајна личност.47 Чини се да су остале службе приказане у

Светом Писму представљане по узору на устројење из периода после

вавилонског ропства када је свештенству порастао углед.48 Чини се

да су они место у клиру добијали само на основу рођења, и без

нарочитог обреда увођења у њ.49 Поједини аутори сматрају да је,

ипак, постојао-у Светом Писму недовољно јасно описан-обред

посвећења.50 Могуће је пронаћи етимолошке и обредне паралеле у

другим сродним језицима.51 Постоји, опет и предпоставка да је

обред увођења у свештенички чин каснијег датума.52

47

Исто, 69.

48

„Послије повратка из бабилонског сужањства клеру је снажно порастао углед иважност у народу. Сада више није било краља, па је велики свећеник преузео функцију иуглед израелског краља. Настају велике разлике између свећеника и несвећеника, чак иизмеђу свећеника и левита.“ А. Rebić, 194.

49

Исто, 195

50

Grupa autora, Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta , 62.63.

51

Исто, 63.

52

Иако није могуће поуздано утврдити постојање обреда овог

типа, као ни његов значај и обавезност, јасно је да је човек

постајући свештеник био издвојен од осталих-свет у етимолошком

смислу. То је подразумевало извесне привилегије, али и нарочите

обавезе култне чистоте. Поред тога, имао је низ обавеза везаних

за сам култ о чему ће доцније бити речи. Да би неко био свештеник

морао је да припада ароновој лози, али да испуњава и друге

физичке услове.53 Важност аронитског порекла нарочити значај је

добила значај у време повратка из вавилонског роства.54 Нарочита

пажња је посвећена садокитима, мада су прихваћене и друге

породице аронитског порекла.55

А. Rebić, 195.

53

Исто.

54

Grupa autora, Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta , 70.

55

Исто, 71.

Свештеничко одело је било нарочито прописано. Било је слично

лаичком, али од финијих материјала.56 Ипак, ношење свештеничког

одела било је ограничено само на светиште.57

Левити

Унутар Левијевог племена, које је било одређено за сакралну

службу у израилско народу нарочиту улогу је имао Арон, први

(прво)свештеник. Његови потомци су стога имали ту предност да

унутар Левијевог племена заузму виши, свештенички положај. Остали

припадници овог племена били су једноставно левити.

Није увек сасвим јасно дали Свето Писмо прави поменуту

разлику. Чини се да је само издвајање Арона припремало пут

56

А. Rebić, 196.

57

Исто.

извесном јерархијском раслојавању, али не тако јасно израженом

како је то било касније. Тај процес раслојавања свавако је био

еволутиван, као и сам процес ограничења свештеничке службе само

на Левијево племе.58 Чини се да је у почетку цело Левијево племе

сматрано издвојеним за свештеничку службу.59 Чини се да је овом

процесу подстрек дала и култна централизација спровођења са

уздизањем значајнијих светилишта,60 а затим Јерусалима.61 Чини се

да су чланови свештеничких породица у Јерусалиму поменуте промене

и злоупотребљавали.62

У свештеничком предању је поменута разлика свесно

наглашавана, што је вероватно једна од карактеристика раног

58

Grupa autora, Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta , 64

59

Исто, 64.65.

60

Исто, 65.

61

Исто.

62

А. Rebić, 193.

постегзилног периода која је допринала знатно већем повратку

свештенства (у односу на левите).63 Чини се да је и приказ о

левитзским градовима више доцнија ретроспектива у којој се

свештеници и левити јасно разликују,64 него одраз историојске

реалности.65 Историјски ток их неумитно водио у положај подређен

свештеницима.66 То се види и у томе што су свештеници били они

који су левите, обредом иницијације, уводили у службу.67

Са друге стране књиге Дневника је вероватно писао неко ко је

припадао левитском реду, и стога је желео да му посвети више

пажње и да већи значај.68Чини се чак да су међу левитима били и

63

Grupa autora, Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta , 66.

64

Исто, 66.

65

Исто, 66.

66

А. Rebić, 193

67

Види: Grupa autora, Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta , 63.

68

они који су били робског и нејеврејског порекла, те да су они

обављали нарочито тешке послове везане за Храм. Можда је то

надахнуло пророка, носиоца свештеничког предања Језекиља, у којој

и сам прави оштру разлику између свештеника-левита, и свештеника-

садокита, мада је значајно то што и једне и друге назива

свештеницима.69

Чини се да није постојао пропис којим би се одређивала

нарочита одежда за левите, али да су они у каснијем периоду ипак,

тежили да своју припадност Левијевом племену изразе и на тај

начин. Чини се да су попут свештеника носили ефод.70 Са порастом

улоге синагоге и одређени друштвени кругови су добили на значају.

То су нарочито били књижевници, законици и фарисеји.

Фарисеји

А. Rebić, 192

69

Grupa autora, Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta, 65.66. За детаљније информације о свештенички редовима израилског народа види: J.G. McConville, Journal for the Study of the Old Testament Supplement Series 33: Law and Theology in Deuteronomy (Sheffield:Published by JSOT Press Department of Biblical StudiesThe University of Sheffield, 1986); Deborah W. Rooke, Zadok's Heirs:The Role and Development ofthe High Priesthood in Ancient Israel (Oxford: Oxford)University Press, 2000).

70

А. Rebić, 194.

Фарисеј би дословно значио сепаратиста (на јеврејском

persahin, од parash „одвојити се)71 Јосиф Флавије каже да су они

били секта или странка код Јевреја поред садукеја и есена. Њихов

настанак је био у 3. веку п.н.е. После повратка из Вавилонског

ропства, Јевреји нису имали државу, али су зато створили неку

врсту теократског уређења у коме су учитељи закона тј фарисеји

играли значајну улогу. 72 Због отпора који су пружали Хеленизму,

истицања супериорности Јевреја над паганима и строгом држању

Закона и настављања Јездрине верске политичке линије они су

стекли велики утицај у народу. 73 Током Антиохових прогона трпели

су мучеништво због чега је њихов ауторитет порастао и био раван

свештеничком у Христово време. 74

71

Easton's Bible Dictionary, op.cit., стр 577

72

The Catholic Encyclopedia, Volume XI, op.cit.

73

Исто

74

Исто

За разлику од садукеја који су представљали свештеничку

аристократију и нису одбацивали утицаје Хеленизма, него су га чак

користили за ширење Јудаизма, фарисеји су били више демократски

настројени и потпуно окренути очувању националних вредности уз

одбацивање било каквог спољашњег утицаја. 75

Ова група је у пракси спроводила, до крајњости доследно,

фарисејско учење које је у основи имало за циљ проповед

најстрожијег држања Мојсијевог Закона. Под Мојсијевим Законом

нису признавали само Тору, па чак не не само и друге списе

доцнијег јеврејског канона, него иусмену традицију коју су

приписивали самом Мојсију. Временом се њихово учење претворило у

обичан формализам, што је Христос често осуђивао. Прихватали су

веру у васкрсење мртвих, за разлику од садукеја, тако да им

Христово учење није било страно, али због свог националног

ригоризма нису били у стању да прихвате идеју наднационалне Цркве

у коју би ушли сви народи.76 Парабола о милостивом Самарјанину

зато представља критику националног елитизма коју су здушно

подржавали фарисеји.

Законици

75

Исто

76

Исто

Законици међу Јеврејима су били они чија је ужа специјалност

била познавање и тумачење Мојсијевог Закона. 77 Они су своје

знање преносили даље или у школама или у синагогама. Иако се у

Новом Завету помињу и књижевници, улога њих и законика је била

идентична. 78 Често су водили расправе о питањима закона или у

синагогама или где год су имали слушаоце. Ученици су имали право

да отворено постављају питања својим учитељима које су

ословљавали са „раби“ тј учитељу. Углавном су припадали секти

фарисеја, па за њихово звање није било потребно било какво

постављење,као и за звање фарисеја. 79 Њихове школе су

успостављене после пада Јерусалима у Вавилону и у тим школама се

стицало знање које је проверавано и тако се стицао наслов

законика тј књижевника. 80

77

M. G. Easton, Easton’s Bible Dictionary, AGES Software • Albany, OR USA, Version 2.0 © 1996, 1997 (одредница lawyer)

78

Исто (одредница doctor)

79

Исто

80

Исто

ГЛАВА ТРЕЋА

ТУМАЧЕЊЕ ХРИСТОВЕ ПРИЧЕ О МИЛОСТИВОМ САМАРЈАНИНУ

У тумачењуХристове приче о Милостивом Самарјанину потребно

је применити сазнања до којих смо дошли у претходним поглављима

овог рада. Пре свега, треба рећи да се највероватније ради о тзв.

пример причи. Поред тога потребно је уочити карактеристике актера

приче у светлости културолошко-историјског оквира о којем смо

говорили. Није сасвим јасно да ли се ради о историјском догађају

или је пример фиктиван. У сваком случају, прича одише добрим

познавање културологије и географије.

Пролог25И гле, законик неки устаде и кушајући га рече: Учитељу, шта ми треба

чинити да наслиједим живот вјечни?

Лука приказује да законик тј фарисеј долази Христу са намером да

га искуша, увлачећи га у вековну расправу која се третирала у

равинским круговима: која је заповест највећа у закону, односно:

шта требам да радим да наследим живот вечни (10:25). 81

81

IVP Bible Background Commentary: New Testament by Craig S. Keener, PC Study Bible v5 2007. (Biblesoft електронска збирка текстова)

Живот вечни је био есхатолошки појам чест у јеврејским

списима, пре свега у апокалиптици. Вероватно се по први пут

јавља у Даниловом пророштву (12:2). Он се ретко јавља код

синоптика, а карактеристичан је за четврто еванђеље. Код Луке се

јавља четири пута, укључујући и Дела Апостола, дакле други спис

који је приписује овом аутору. На сва четири места (Лк 10:25;

18:18; Дап 13:46.48) овај израз има значење постизања спасења у

Царству Божијем (упр. 18:18 сa 18:24). Овде нам се даје један од

одговора на ово питање, које се јавља и на другим местима, која

такође пружају адекватне одговоре стварајући комплексни мозаик

хришћанског учења о спасењу (сотириологија).

Постављено питање можда показује да је законик био

узнемирен, или бар покренут, Христовим проповедима. Законици су

били цењена група људи. Она је своје порекло везивала за Јездру,

великог верског реформатора из периода обнове јеврејске

државности под патронатом персијских владара. На другим местима

у еванђељу, углавном су означавани као књижевници т.ј. људи

вични Књизи односно Тори - Закону Божијем.

Занимљиво је да су и фарисеји своје порекло везивали за

исту личност. У еванђељима фарисеји и законици су, готово увек,

повезани. Стиче се утисак да је у питању иста групацији.

Историјска сведочанства указују да су они заиста били веома

блиски. Штавише, може се закључити да су законици представљали

интелекуално-равински слој фарисејске странке (која је, иначе,

окупљала широку популацију углавном верски необразованих, али

ревних следбеника из широких народних маса). Они су се обучавали

у тумачењу закона и били су добри познаваци бројних усмених

предања.

По много чему, фарисеји су у Христу могли да препознају

учитеља који је близак њиховим схватњима. Па ипак, понекад им се

чинио потпуно стран. Иако је био гост на гозбама угледних

фарисеја, Он је био спреман да се дружи, једе и пије са најгорим

грешницима. Његови поступци нису могли бити схваћени ни у

светлости најблажих фарисејских схватња закона. Ко је онда он?

Какво учење износи? Могуће да је и овај законик покушао то да

испита, зато је устао кушајући Исуса, желео је да чује шта

Христос има да каже.82 У том циљу му је поставио једно од

најчешће и најдуже третираних питања унутар равинских расправа.

То је било је питање највеће заповести Старог Завета. Да ли је

реч о заповести о обрезању, која се сматрала изузетно важном у

Јевреја? Или, можда је у питању заповест о светковању суботе

која је, такође, имала истакнуто место у јеврејској религијској

свести?

Ориген је сматрао да се закониково питање односило на

васкрсење мртвих. Пошто је законик био фарисеј и веровао у

васкрсење, одговором на питање о вечном животу Христос је

требало да покаже да ли је наклоњен фарисејима или садукејима.83

82

Wiersbe's Expository Outlines on the New Testament, PC StudyBible v5 2007. (Biblesoft електронска збирка текстова)

83

26А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш?

Христос не даје директан одговор. Он на искушавајуће питање

одговара упућивањем на Закон (Тору). Питање „како читаш“ било је

уобичајено у рабинским дискусијама, тако да је Христос прихватио

закоников начин расправљања. 84

27А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом

душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога

као самога себе.

Занимљиво је да овај законик, заобилази бројне законске

одредбе, па чак и оне које су сматране најважнијим, и у одговору

се позива на најпознатију јеврејску молитву коју доноси предање

Петокњижја: „Шема Исраил.“ Речи које су овде наведене пред човека

стављају изазов потпуног предања у љубави према Богу:

„Љуби Господа Бога својега свим срцем својим

и свом душом својом и свом мишљу својом“ (Пнз 6.5)

Овој заповести која је одређивала однос по вертикали,

законик је додао другу која одређује однос на нивоу хоризонтале:

...и ближњега свога као самога себе“ (Лев 19.18)28А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш.

Origen, Homilies on Luke Fragments on Luke, Translated by Joseph T. Lienhard, The Catholic University of America Press, Washington D.C. 1996, стр 137

84

IVP Bible Background Commentary op. cit

У другим ситуацијама сам Христос је ове старозаветне

заповести узимао као норматив, као основ целукпног Старог завета

(т.ј. „Закона и пророка, што је за људе Христовог времена био

технички термин за Стари Завет). Он је ове две заповести Старога

Завета означио као „највеће у Закону“ (Мт 22.35-40) Према

Христовим речима, оне представљају ослонац (утемељење)

целокупног Старог Завета. У овом случају, оне су наведене од

законика. То показује да је он правилно разумео суштинску поруку

Старог завета. Схватио је његову централну мисао и њу је изразио

заобилазећи многе друге одредбе.

Није сасвим јасно дали су овде две заповести, иначе одвојене у

Старом завету, узимане заједно пре него је то Христос учинио.

Уколико нису, значи да је овај законик добро схватао смисао

Закона, а можда и да је био упознат са Христовим учењем.

Неки текстови закона су укључивали обећање живота за оне који

закон испуњавају, али ту се пре свега мислило на дуг земаљски

живот. 85 Каснији тумачи су ово обећање живота преносили на вечн

живот тј да испуњавањење Закона може човеку да обезбеди вечни

85

Исто

живот, па је и Христос тако тумачио.86 Са овим се слаже и Ориген

и упућује на то како нас сам Закон учи да волимо Бога. 87

29А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој?

Примењено на конкретан дијалог, ово питање је значило: кога

требам да љубим, као самога себе? Питање је постављено, према

Лукином запажању, зато што је законик хтео да се оправда. Он је

заправо, покушао да Христа уведе у богословску расправу.

Међутим, Христос га је суочимо са потребом практичног живота

усклађеног са богословским принципима које је он сам навео.

Речено језиком параболе из прошлог излагања, Христос је свог

саговорника позвао да буде и извршитељ Закона, а не само онај

који га слуша. Христос очекује од законика да буде филантроп и

на делу, а не само на речи. 88

Међутим, такво непосредно суочавање са потребом практичног

живота усклађеног са оним што у теорији добро знамо, готово увек

86

Исто

87

Origen, op. cit. стр 137

88

The Biblical Illustrator, PC Study Bible v5 2007. (Biblesoftелектронска збирка текстова)

ствара изесну нелагоду. Нелагоду која настаје као последица

огољивања, као последица непосредног суочавања са чињеницом да

проблем нашег религијског живота није, макар не углавном,

информисаност о ономе што требамо да чинимо, већ неспремност да

заиста чинимо оно што већ знамо. Суочен са самим собом, односно

са својом неспремношћу да дела у сагласности са оним што је

препознавао као вољу Божију, законик: „жели да се оправда“

Овај приказ који нам даје св.ап. Лука је парадигматичан. Он

нам открива методу, начин деловања, човека који није спреман да

призна себи и другима да, у својим односима према Богу

калкулише, који није спреман да призна да зна више него што је

спреман да спроведе.89 Такав човек покушава да у ономе што зна

открије неку „нејасноћу“. Он „ствара“ богословски проблем и

фокус пребацује са практичног на теоретски ниво. Можемо да

кажемо да је законик дао добар одговор, али није био спреман да

делује у складу са њим. Зато он поставља ново питање:

„ко је мој ближњи.“

У равинсkим расправама се ово питање дуго третирано и у

главном се постављало питање: где су границе круга који означава

ближње и на основу којих критеријума оне треба да буду одређене.

Да ли се границе требају постављати на основу породичне

припадности, или евентуално у концентричним круговима са

89

Исто

породице ширити на братсво, племе, народ?90 Да ли је, можда,

правилније ближње препознавати у припадницима исте религијско-

политичке групације (есени, фарисеји, садукеји) или морални

критеријум треба да буде пресудни т.ј. да се у круг ближњих

укључују они који одговарају одређеним етичким и моралним

стандардима. Зна се да су фарисеји унутар своје групације били

веома повезани и блиски, али да оне који нису њој припадали нису

гледали као своје ближње. За Јевреје су ближњима углавном

сматрани њихови сународници. 91 Све ово је довело до изговарања

једне од најлепших Хрисових парабола.

Парабола и њено тумачење30А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и

западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а

њега полумртва оставише.

Христос говори о неком човеку, без ближег одређења. Њега на

путу између два значајна израилска града, Јерихона и Јерусалима,

напали разбојници. Друм, Јерусали-Јерихон се заиста спуштао

пошто се Јерусалим налази 2.300, а Јерихон на 1.300 стопа изнад

морског нивоа. Потоњи град је био веома значајан. Налазио се

мало јужније од савременог Јерихона и у њему је цар Ирод Велики90

Sharon H. Ringe op. cit. стр 157

91

IVP Bible Background Commentary op. cit.

подигао велелепну палату која му је служила као зимска

резиденција. Град је био лоциран у богатој земљорадничкој регији

и понекад се називао град хиљаду палми. Пут који је повезивао

ова два значајна града био је пословично познат по бројним

опасностима које су вребале у току проласка тих 17 миља т.ј. око

27км.92 Био је то узан, стрм и стеновит пут.Овим путем су се сами

кретали само немарни и лудо храбри, нарочито уколико су са собом

носили драгоцености. 93

31Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође.

32А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и

прође.

Припадник свештеничког слоја је прошао необративши икакву

пажњу на унесрећеног, левит је застао и сагледао ситуацију

(обратио је некаву, макар и минималну, пажњу на потребитог), али

се ипак удаљио не указавши му конкретну помоћ. Неки тумачи су

сматрали да су свештеник и левит желели да сачувају обредну

чистоту , па зато нису приступили рањенику да му помогну,

међутим, јасно се каже да су „силазили“ путем, што значи да су

ишли из правца Јерусалима, тако да нису ишли на вршење свештених

92

The Biblical Illustrator op. cit.

93

Исто

радњи.94 Једно од објашњења јесте да су разбојници користили

рањеника као „мамац“ за пљачкање нових жртава, тако да су

свештеник и левит пожурили даље не би ли то избегли. 95 Чак може

да се узме у обзир да је свештеник био негативан узор левиту тј

показује се колико верски ауторитети могу лоше да делују на

морал сопственим примером, мада је овакво тумачење натегнуто

када се узме у обзир сам текст, иако може да буде поучно. 96 33А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се;

Долазак Самарјана био неочекиван наставак приче. Ово није

био терен на којем су се често могли наћи Самарјани. Ипак, на

сцену ступа Самарјанин, припадник једног презреног и, од стране

Јевреја, одбаченог народа и он је тај који указује помоћ

унесрећеном човеку и чак се труди да му обезбеди сигуран

опоравак. Јевреји и Самарјани су се традиционално мрзели и због

верских и политичких разлога, тако да је овакав наставак Христове

приче могао да побуни духове слушалаца зато што је могао да се

94

Sharon H. Ringe op. cit. стр 159

95

The Biblical Illustrator op. cit.

96

Исто

схвати као вређање њиховог патриотизма који је имао и религијско

упориште97 Међутим, припадник једног таквог презреног народа је

онај који указује помоћ унесрећеном човеку не питајући се: ко је

он? Можда и зато што је ту могао наићи управо на Јевреје,

припаднике народа који су га сматрали нижом врстом. Он се не пита

ни да ли би тај човек њему пружио помоћ да су улоге замењене. Он

једноставно делује, чини оно што је хумано, оно што је у складу

заповестима Божијим. Ово још појачавају Христове речи „сажали се“

које указују на мотиве његовог деловања, а то је чисто

човекољубље. 98

34И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје

кљусе доведе га у гостионицу, и постара се око њега.

„сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и

вином.“

Чини се да је овде дат опис прве помоћи у класичном облику

реторичке градације. Вино и уље су у Палестини коришћени за

спирање рана. Сматра се да је уље кориштено да би ублажило бол,

док је вино кориштено као средство за дезиинфекцију.99 Међутим,

97

IVP Bible Background Commentary op. cit.

98

The Bible Exposition Commentary, PC Study Bible v5 2007. (Biblesoft електронска збирка текстова)

99

то није крај. Овај опис прве помоћи представља само први ниво

реторичке градације које се даље наставља у описивању неговања

рањеника:

„и поставивши га на своју товарну животињу

доведе га у гостионицу и постара се око њега.“

Ориген је у овај део умешао и Промисао Божији поставивши

питање одакле Самарјанину уље, вино и завоји, ако није од

Промисла послат да помогне ономе коме је помоћ била неопходна. 100

35И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му:

Побрини се за њега,а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се

вратим.

Два динара, односно сребрена новчића, нису била велика

средства. Она су могла да обезбеде основну храну и смештај за

недељу иоли две. Они су били отприлике две радничке дневнице. Ова

сума новца коју Самарјанин оставља можда указује да ни он сам

није био нарочито имућан човек. „Платићу ти“ је била уобичајена

формула за усмено обавезивање дужника. 101

IVP Bible Background Commentary op. cit.

100

Origen, op. cit. стр 140

101

IVP Bible Background Commentary op. cit.

36Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше

запао међу разбојнике? 37А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му

рече: Иди, па и ти чини тако“

Законик је вероватно мрзео Самарјане, али му је Христос наметнуо

да сам да одговор на сопствено питање. Наиме, упитани је

одговорио, очигледно неспреман и да изговори реч Самарјанин рече

„онај који му је учинио милосрђе (10:37). 102

Епилог

Христови слушаоци су вероватно били изненађени радикланошћу

Христове приче (која се иначе веома добро уклапа у поменути

доследни универзализам хришћанске благовести који је присутан

код еванђелисте Луке). Значајно је приметити да, према

оригиналном тексту, Христос не поставља питање, као да тражи

мишљење од свог саговорника (шта мислиш, ко је...). Уместо тога,

оригинал овог стиха почиње Христовим речима у форми императива,

он не тражи мишљење, он свом саговорнику упућује захтев:

„Размисли, ко је био ближњи оном коме је потребна помоћ.“Чини се да као да Христос позива свог саговорника да се

тргне. У контексту овог се долази до модификовања почетног питања

законика које је и довело до ове приче. Наиме, Христос као да је

индирекно показао да је почетно питање: ко је мој ближњи, погрешно

постављено, и да би требало да гласи: коме сам ја ближњи? Одговор

је имплицинтно садржан како у самој причи, тако и у одговору

102

Исто

фарисеја. Њиме је указано на једно од основних етичких начела

хришћанског учења.

Императив који је Христос упутио свом саговрнику јесте

императив који упућује сваком свом следбенику и сваком причаснику

свога Тела. То значи да требамо да себе ставимо у положај онога

коме је потребна помоћ. Да смо у позицији неког ко је повређен и

опљачкан, некога коме је живот угрожен, од кога би тражили помоћ?

Чију би помоћ прихватили? Да ли би пристали да нам помогну само

чланови наше породице, фамилије, народа, или можда само они које

ми сматрамо добрима? Да ли би прихватили да нам помоћ пружи и

неко кога не познајемо, или чак са којим смо се због нечег

посвађали, неко кога презиремо из националних, верских или личних

разлога.

Вероватно да у таквој ситуацији би радо прихватили помоћ

сваког ко нам помоћ понуди. То значи да би тај човек био наш

ближњи, без обзира из које породице потиче, ком народу, племену

или раси припада, без обзира да ли смо у добрим или лошим

односима. Међутим, то значи да тај човек јесте и наш ближњи у

свакој другој ситуацији, т.ј. да требамо да га „љубимо као самога

себе.

Tребамо да будемо ближњи свима онима са којима долазимо у

контакт, а нашу пажњу треба нарочито да привлаче потребити.

Породичне, племенске, националне или било које друге поделе не би

требале у томе да нас ограничавају. Истовремено, указано је и на

то да је права љубав заправо конкретно, самопожртвовано и активно

деловање у корист тих којима смо ближњи.103

103

Јован Благојевић, Логос 2007/08: Милостиви Самарјанин (Београд: Православни богословски факултет УБ).

ЛИТЕРАТУРА

Аdalbert Rebić, Biblijske starine, Kršćanska sadašnjost, Zagreb2008.

Јован Благојевић, Логос 2007/08: Милостиви Самарјанин:Православни богословски факултет УБ, Београд 2008.

Encyclopedia judaica, Second Edition , Fred Skolnik, editor-in-chief ; Michael Berenbaum, executive editor, Thomson Gale andKeter Publishing House, London 2007

John A. Martin, Bible Knowledge Commentary – Introduction toLuke’s Gospel, PC Study Bible v5 2007. (Biblesoft електронсказбирка текстова)

M. F. Sadler, Bible Illustrator – The Writer of The Third Gospel,PC Study Bible v5 2007. (Biblesoft електронска збирка текстова)

The Biblical Illustrator, PC Study Bible v5 2007. (Biblesoftелектронска збирка текстова)

The Bible Exposition Commentary, PC Study Bible v5 2007.(Biblesoft електронска збирка текстова)

IVP Bible Background Commentary: New Testament by Craig S.Keener, PC Study Bible v5 2007. (Biblesoft електронска збиркатекстова)

Wiersbe's Expository Outlines on the New Testament, PC StudyBible v5 2007. (Biblesoft електронска збирка текстова)

Јован Каравидопулос, Увод у Нови завет, Истина, Београд-Шибеник,2005.

S.G.Wilson, Luke and The Law, Cambridge University Press, London2005.

Arland J. Hultgren, The Parables of Jesus: A Commentary WilliamB. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, Michigan - Cambrige2000.

Deborah W. Rooke, Zadok's Heirs:The Role and Development of the High Priesthoodin Ancient Israel (Oxford: Oxford)University Press, 2000).

Jonathan Knight, Luke’s Gospel, Routledge, London 1998.

M. G. Easton, Easton’s Bible Dictionary, AGES Software • Albany,OR USA, Version 2.0 © 1996, 1997.

Origen, Homilies on Luke Fragments on Luke, Translated by Joseph T.Lienhard, The Catholic University of America Press, WashingtonD.C. 1996.

Sharon H. Ringe, Luke, Westminster John Knox Press, Louisville,Kentucky, 1995.

Kenneth E Bailey, Poet and Peasant ant Through Peasant Eyes, ALiterary-Cultural Approach to the Parables of Luke, GrandRapids, Michigan 1994.

J.G. McConville, Journal for the Study of the Old Testament Supplement Series 33:

Law and Theology in Deuteronomy, Published by JSOT Press Department of

Biblical StudiesThe University of Sheffield, Sheffield 1986.

Grupa autora, Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta Kršćanska

sadašnjost, Zagreb 1980.

Joachim Jeremias, Parables of Jesus, Charles Scribner's Sons, NewYork 1963.

S. Vaihle, Samaria, The Catholic Encyclopedia, Volume XIII,Robert Appleton Company, Ohaio 1912.

Easton M.G., Easton's Bible Dictionary, Christian ClassicsEthereal Library, Grand Rapids Michigan 1897.