ЉУБИТЕЉ УМЕТНОСТИ

НИКОЛА ЉУБИНКОВИЋ (1890-1952)

МЕЦЕНА И ГАЛЕРИСТА

Време између два светска рата је доба растићих противуречности, опоравка од

првог и гомилања злих слутњи још већег светског рата, као и долазећих трагичних

расплета. Као престоница државе створене на развалинама средњеевропске империје,

Београд по први пут у његовој дугој историји више није гранична тврђава нити ивична

престоница. Победничка престоница нове државе пркосно стреми ка Европи и Западу

нудећи им спајање са југом и истоком, Балкана са Мителеуропом, освежавајућу

жестину барбарогенија са меродавном академском боемијом. Засићеном грађанском

конформизму та престоница нуди одјеке руске авангарде и словенског сензибилитета,

медитеранског колорита и неовизантијских примеса. У њој се сусрећу и преплићу елите

разнородних провенијенција, конвергентних и заједничких, макар и неспојених

именитеља. Аутентичнији и далекосежнији од политичкe малограђанштине и

чаршијског конформизма, језик уметности допушта могућности синнергија и

еклектизма у смеру открића заједничких вредности и синтеза.

На исконима задужбинарских традиција које су од средњевековних утемељивача

преносиле грађанске елите и њихове цинцарске балканске трансмисије, престоница

нове државе негује удружења невладиних организација као што је друштво љубитељки

уметности Цвијета Зузорић. То удружење грађанскох дама које негује меценат и

заштиту уметности са елеганцијом узима име угледне дубровачке љубитељке

уметности Цвијете Зузорић које добија и веома успело остварење архитекте

Несторовића, названо Павиљон Цвијете Зузорић, подигнут 1926 на Малом

Калемегдану, на домаку главне капије Београдске тврђаве, од које је некад полазио

славни Цариградски друм.

Рођен 1890 у Земуну, од оца Саве Љубинковића, столара кога су мађарски

шуцкори убили међу првим таоцима у Великом рату 1914, Никола Љубинковић је у

Земуну био грађевински столар и предузимач. Као најстарији од седморице браће и две

сестре, успео је да изведе на пут млађу браћу после очеве смрти. Школовао се у

Берлину где је научио одлично немачки и одакле се вратио после насилне очеве смрти.

Био је мобилисан као улан (коњица) али је успео да буде демобилисан после

саморањавања из ватреног оружја. Смо захваљујући Чеху војном лекару кога је касније

узео за кума, успео је да избегне преки суд због овог за војне власти субверзивног

поступка.

После банкрота грађевинског предузећа чији је био оснивач и власник, прелази из

Земуна у Београд прихватајући понуду удружења Цвијета Зузорић да преузме управу

над тек саграђеним Уметничким павиљоном. До те понуде је дошло тако што је његово

предузеће учествовало у изградњи нове зграде на Малом Калемегдану у изради

стокарије која и данас одражава архитектуру овог остварења предвиђеног за уметничке

изложбе и одржавање музичких концерата. У сутурену отвара уметничку столарску

радионицу за потребе Удружења и његовог Уметничког павиљона.

Као управник галерије водио је рачуна о згради (одржавање, грејање,

снабдевање), о организацији и поставкама изложби. Уз помоћ ложача и вратара,

Мађара Пиште, и неколицине шегрта и калфи у радионици, могао је да обавља већину

својих обавеза. Са супругом Станом и двоје деце је становао на спрату изнад и у

просторијама испод мале сале Уметничког павиљона. Непосредно пред преузимање

дужности у Београду, Николи и Стани се родила кђер Вера 1927 у Земуну, син

Бранислав рођен је 1930 у Београду. Име му је дао кум Бранислав, Чехословак, бивши

војни лекар.

Бројне фотографије сведоче такође о животу Љубинковића на Малом

Калемегдану током 30-тих година. Фотографије, цртежи, карикатуре (око 150) и

педесетак преосталих слика и скулптура сведоче о љубави према уметности и о

уметничкој колекцији галеристе и мецене Николе Љубинковића. У његовом дому

окупљали су се уметници и њихови заједнички пријатељи као књижевници Бранислав

Нушић, Вељко Петровић, ликовни ствараоци Мика Петров, Светолик Лукић, Мило

Милуновић, Милан Коњовић, Нада и Зора Петровић, Бета Вукоановић, Цуца Сокић,

Стева Боднаров, Милан Вушковић, Стојан Аралица, Фрањо Радочај, Сабахудин Хоџић,

Пјер Крижанић, Ристо Стијовић, Марко Челебоновић, Бијелић, Влајнић, Хутер и многи

други припадници уметничког и боемског Београда. Седело се у галерији и испред ње

на Малом Калемегдану, играо шах, бистриле уметничке и политичке теме и гостило.

Бројни цртежи, карикатуре и њихови коментари сведоче о тим дружењима у галерији

УЛУС-а и у дому Љубинковића.

За време нацистичке окупације Никола Љубинковић подржава покрете отпора и

крије у поткровљу Уметничког павиљона Цвијете Зузорић његовог пријатеља Ивана

Рибара са сином Јурицом. Иван Рибар је био председник оснивачке Скупштине

Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, али и председник оснивачке Скупштине

комунистичке Југославије. Његов старији син Иван био је председник СКОЈ-а КП

Југославије док није погинуо под недовољно разјашњеним околностима у партизанима.

Стари Иван Рибар имао је обичај после рата да обилази синовљев гроб, шета

Калемегданом и седи у хладу на клупи подно великог бедема код споменика народним

херојима.

Као и многи други Београђани, један део окупације Љубинковићи су морали да

проведу у збегу, у поморавском селу Селевцу. Никола је помагао партизански одред

Кике и Драже Марковића коме је његова 14-додишња ђерка носила санитетски

материјал.

Поред управе над галеријом Уметничког павиљона Цвијета Зузорић, као љубитељ

и добар познавалац ликовне уметности, Никола Љубинковић је имао и две приватне

галерије, у Кнез Михајловој улици и на Теразијама. На тај начин је помагао готово увек

сиромашним уметницима да нађу купце за своја остварења. Љубинковићев дом је увек

био отворен за бројне уметнике тако да је био прозван ”сликарска мајка”. То се

потврдило и током тешких година окупације када је и поред свих тешкоћа у

снабдевању сопствене породице успевао да помаже уметницима и члановима покрета

отпора, Ивану и Јурици Рибару, Бори Баруху и многим другима.

После окупације, Љубинковић је поклонио своју радионицу уметничке столарије

УЛУС-у. Она и данас постоји у саставу Задруге УЛУС-а на Косанчићевом венцу.

Плацеве које је поседовао на данашњем Новом Београду, код Палате федерације, није

хтео да отуђи и није прихватио накнаду, него су они били национализовани. Као

рођени Земунац, предосећао је спајање два града и није марио за чуђење и шале

пријатеља што жели да сачува тада мочварно и запуштено земљиште које је познавао

од свог земунског детињства.

Доживео је трагедију губитка сина јединца, талентованог студента архитектуре

Бранислава, који је изненада умро у 20-тој години живота. После две године Никола

Љубинковић умире у 63 години живота од срчаног удара, 1952 године. Сахрањен је на

Новом гробљу у Београду.

Његова удовица Стана наставља да живи у стану у Уметничком павиљону све до

реконструкције зграде почетком 70-тих година. Државни секретаријат Заједнице

уметности нуди јој трособан стан у Сарајевској која је за Љубинковићеву удовицу

навикнуту на Калемегдан предалеко, те Заједница културе врши замену за далеко мањи

стана на Студентском тргу. У малом једнособном стану није могло бити места за

збирку уметничких слика и скулптура иако је она у послератним годинама била

увелико смањена. Љубинковићева ћерка Вера, удата за новинара Илију Бојовића,

морала је да прода неке од најлепших дела, у првом реду музејима главних градова

федералних република. Крајем 50-тих година отишла је у Париз на постдипломске

студије, преудала се и остала да живи у том граду све до пензије. Њена мајка је пренела

већи и вреднији део збирке Николе Љубинковића код ћерке у Париз где се она до данас

налази. Иако сведена на 50-так слика и скулптура и неких 150 цртежа, акварела и

карикатура, та збирка представља јединствено сведочанство уметничког стваралаштва

Београда и Југославије између два светска рата средине 20 века.

Приликом вишемесечне рестаурације великог платна Зоре Петровић, портрета

девојчице Вере Љубинковић, у познатом Париском атељеу на Монпарнасу француски

уметници су се чудили како нису раније чули за ту уметницу чије дело ”пробија зид”,

како је један приметио. Зналци и највећи познаваоци тог периода уметничког наслеђа,

као покојни Академик Лазар Трифуновић, Коља Милуновић и други, имали су прилике

да виде тај део наше културне баштине који се чува у дијаспори, али су ова дела остала

далеко од домаће културне јавности. Коља Милуновић је предлагао изложбу дела ове

збирке у Београду, идеја која ће током времена можда наћи неког новог несебичног

мецену.

Овај сажети прилог представља први покушај упознавања шире јавности са

уметничком збирком Николе Љубинковића. Истраживањем у музејима бивше

заједничке државе могле би се реконструисати њене некадашње размере. У садашњем

обиму ова збирка повремено је изазивала пажњу музејских стручњака, као оних који су

из Скопског музеја долазили у Париз да виде и покушају да откупе дела Личеновског и

Мартиноског.

Савремени електронски медији допуштају увид у делове ове збирке. Пројекат

који би осмислио електронски увид могао би бити добродошао за њено упознавање од

стране уметничке и културне јавности.

Париз, октобра 2013

Проф. Др Бошко И. Бојовић