ЕКОНОМСКА ФУНКЦИЈА ЦАРИНА(Матурски рад)

Ученик Ивана Јовановић

САДРЖАЈ

1. Уводне напомене......................................................................................................................3

2. Теорија економске функције царина.....................................................................................4

2.1. Царинска основица....................................................................................................................5

2.2. Царинска тарифа........................................................................................................................5

2.3. Царинско оптерећење................................................................................................................5

2.4. Царинско подручје и царинска унија.......................................................................................5

3. Аргументи за заштиту домаћег тржишта..............................................................................6

3.1. Заштита домаће производње.....................................................................................................6

3.2. Аргумент попуне државног буџета – фискус..........................................................................8

3.3. Борба против дампинга.............................................................................................................9

3.4. Реципрочна мера освете............................................................................................................9

3.5. Избегавање забрана у спољној трговини и компензација страних........................................9

4. Ванцаринска заштита и неопротекционизам.........................................................................10

4.1. Мере које директно утичу на количине.................................................................................10

4.2. Остале мере..............................................................................................................................11

5. Основни закључци.................................................................................................................15

6. Литература..............................................................................................................................16

2

1. Уводне напомене

При одабиру теме за матурски рад руководила сам се чињеницом да, као неко ко често има прилику да путује у иностранство, често долазим у контакт са царинском службеницима, задуженим за контролу робе која улази у државу или из ње излази. Такође, често се у медијима може чути или прочитати о покушајима увоза робе у земљу без царињења и томе колику штету то доноси државном буџету, домаћој привреди, па тиме и нама, грађанима ове земље. Поред других мера које једна држава доноси како би заштитила домаће тржиште, домаће произвођаче и потрошаче, сматрам да је царина најважнија, јер, сведоци смо све чешћег увоза мање квалитетне робе из иностранства које својом ниском ценом угрожавају домаћу производњу, па царина, као мера заштите од свега тога, само још више добија на важности. Због свега тога ми је ова тема била интересантна за детаљнију обраду и проучавање, као нешто што у одређеној мери утиче и на мој животни стандард.

3

2. Теорија економске функције царина

Царина представља обавезу увозника, евентуално извозника да у моменту кад роба прелази националну границу плати прописану суму новца у корист државе. Царина на тај начин представља врсту посредног пореза који се наплаћује кад роба прелази царинску линију, односно територију једне земље. Најчешће је реч о увозним, мада се у пракси појединих земаља примењују и извозне, па и транзитне царине.

Постоје и други критеријуми за поделу царина.Аутономне и уговорне царине. – Ако одређена држава самостално утврђује

царине, онда је реч о аутономним царинама. Али ако то ради у спопазуму са другим државама, или у оквиру GATT-а, односно Светске трговинске организације (WTO), онда су у питању уговорне царине.

Максималне и минималне царине. – Обично се царинска тарифа састоји од две колоне. У једној колони налазе се максималне (више), а у другој минималне (ниже) царине. Минималне царине примењују се према земљама са којима се одржавају редовни трговински односи на бази клаузуле највећег повлашћења.

Царине по вредности, специфичне и комбиноване царине. – Као критеријум за ову поделу користи се техника царињења. Наиме, када се као основ царињења узима фактурна цена робе, онда је реч о царинама по вредности. Оне се најчешће примењују у пракси. Кад се као основ царињења примењују количине (1 комад, 1 метар, 1 kg), у питању су специфичне царине. Комбиноване царине, међутим, примењују се на вредност и количину – комбиновано. На пример, 20%, али не мање од 1 динар по комаду. Оне се ретко примењују у пракси.

Заштитне и фискалне царине. – Циљ заштитних царина јесте заштита домаће привреде, а фискалних – попуна државног буџета.

Антидампиншке и компензаторне царине. – Ако се нека страна роба извози на одређено увозно тржиште по ценама осетно нижим од нормалних тржишних цена, па то угрожава пословање и опстанак домаћих произвођача, онда се, према прописима Светске трговинске организације, на такву робу може увести висока царина. Њен је циљ да увозну цену стране робе доведе на ниво цена домаћих произвођача. Антидампиншке царине, дакле, неутралишу ефекат дампинга.

Компензаторне царине имају за циљ да компензују разлику између ниже увозне и бише домаће цене ако је угрожена нека домаћа производња. Отуда и потиче њихов назив. Најчешће се уводе, па се могу и правдати, када је неки домаћи производ сувише оптерећен домаћим порезима и таксама или, пак, страни производ ужива значајне извозне субвенције у својој земљи. Компензаторне царине треба да покрију ову разлику између нижих увозних и виших домаћих цена.

Прохибитивне и реторзивне царине. – Прохибитивне царине су тако високо одмерене царине да се увоз уопште економски не исплати, па се оне, у суштини, своде на забрану увоза. Уводе се у случају потребе да се потпуно заштити нека производња, а

4

да се, при том, избегне забрана увоза. Светска трговинска организација не одобрава примену ове врсте царина, мада су се оне често примењивале у историји спољне трговине појединих земаља.

Реторзивне царине (називају се још и осветним царинама) представљају мере из арсенала царинског рата између две земље. Оне су веома високо одмерене, а уводе се ради освете земљи која је пре тога увела високе царине на призводе из њихове земље. Светска трговинска организација не признаје царинске ратове као категорију, већ се спорови земаља чланица решавају мирним путем – на основу правила и у оквиру њених институција.

2.1. Царинска основица

Царинска основица представља вредност увезене робе на коју се примењује царинска стопа да би се добио износ царине. Реч је о цени страног испоручиоца, увећаној за трошкове осигурања, манипулације и транспорта, до места царињења (копнени гранични прелаз, лука, аеродром). Уколико царинска служба посумња у пријављену царинску основицу, покреће се поступак утврђивања реалне царинске вредности.

2.2. Царинска тарифа

Царинска тарифа представља списак робе сврстане по уобичајеној међународној номенклатури и са одговарајућим царинским стопама. Југословенска царинска тарифа има 10 268 тарифних (царинских) бројева, а урађена је на бази универзалне царинске номенклатуре (тзв. Бриселска номенклатура), коју примењују све земље чланице Светске трговинске организације.

2.3. Царинско оптерећење

Царинско оптерећење је проценат царине коју домаћи увозник плаћа у националној валути. Може се израчунати према следећој формули:

Укупна вредностплаћенецаринеУкупна вредностизвоза

×100.

Ако је, на пример, на увоз једног аутомобила плаћена царина 10 000 динара, а његова увозна цена износи 30 000, онда је царинско оптерећење 33%. Оно се може третирати и као апсолутни износ плаћене царине, у нашем случају 10 000 динара.

5

2.4. Царинско подручје и царинска унија

Царинско подручје представља територију на којој се примењује национална царинска тарифа. Оно се најчешће поклапа са државном територијом одређене земље. Међутим, и више земаља може чинити јединствено царинско подручје, ако оне примењују јединствену царинску тарифу према трећим земљама. Такав је случај царинских унија, на пример, Европске уније, код које јединствено царинско подручје чини 27 земаља, а првих шест још од 1968. године – Италија, Француска, СР Немачка, Белгија, Холандија и Луксембург.

3. Аргументи за заштиту домаћег тржишта

3.1. Заштита домаће производње

Све земље пролазе кроз одређене фазе развоја. На ниском степену развоја, а због жеље да се развој убрза и структурно уједначи, потребно је предузимати разне мере, укључујући и заштиту од претераног увоза. Овај аргумент заштите, тј. увођење царина, коришћен је од почетка XIX века, када су се развијале САД и Немачка, па до данашњих дана. Основна крилатица је била – заштитити младу индустрију. Наиме, „млада“ индустрија није у стању да издржи ривалство старије индустрије, па је треба штитити од стране конкуренције док не достигне одређени степен развоја. Млада индустрија била би буквално уништена без царинске, па и друге потребне заштите.

Међутим, морају бити јасни критеријуми заштите да би се заштитио домаћи потрошач, а да се, при том, домаћи произвођачи боре за продуктивност, те смањење трошкова и цена. То значи да треба штитити само оне производе који имају развојне шансе, а без заштите би их уништила страна конкуренција (на пример, електронику, аутомобиле, хемију, машиноградњу или одређене стратешке производе, као што су челик и пољопривредни производи). Истовремено, треба их штитити оптималном стопом, како њихови произвођачи не би постали демотивисани у борби за продуктивност и економичност, односно штитити их само толико времена колико је објективно потребно да постану конкурентни страним произвођачима (страној конкуренцији). Заштита мора бити ефикасна и благовремена. Али, пре или касније, заштићена производња мора се суочити са немилосрдним светским тржиштем. Што се дуже одлаже то суочавање, мање су шансе за успех.

Заштитни ефекат царина, као најзначајнији и наприхватљивији аргумент за заштиту домаћег тржишта (односно произвођача), графички се може представити помоћу кривих понуда и тражње (графикон 1).

6

Из графикона се може видети да уз цену (C), тј. линију (ÓP), земља производи и троши количину (OC’) одређене робе. Са успостављањем размене цена пада на (OP’), а потрошња се у земљи повећава на (P’Q), с тим што се део (P’L) производи у земљи, а део (LQ) увози из иностранства. Увођење царина у износу (OP’’-OP’) доводи до повећања цена на (OP’’) и до смањења потрошње на (P’’B) (мањак је NQ). Домаћа производња се повећава од (P’L) на (P’’A), а увоз се смањује од (LQ) на (AB). Површина правоугаоника (ABNM) представља фискални приход од царина, а површина четвороугаоника (P’P’’AM) представља износ који велики број потрошача плаћа заштићеним домаћим индустијама по основу више цене робе која се производи у земљи (домаћа роба), него ако би се она увозила из иностранства.

Царине које се уводе на основу аргумента заштите домаће младе индустрије (енгл. infant industry argument) називају се заштитним царинама. Ове царине Светска трговинска организација не само да подржава већ се залаже да се сви други инструменти заштите укину, а да остану само заштитне царине, јер их је лакше контролисати. Светска трговинска организација дала је, чак, могућност земљи која је консолидовала ову врсту царина да их привремено може повећати, ако то домаћа привреда налаже, али је обавезна то компензовати земљама које су овом мером погођене.

________________________________________________________________

АМЕРИКА И СПОЉНА КОНКУРЕНТНОСТ ПОСЛЕ РЕГАНАКод заштитне политике увек постоје различити интереси домаћих произвођача који су заштићени и домаћих потрошача који ту заштиту плаћају. Следећа табела показује колико амерички потрошачи плаћају због увођења царине и других инструмената заштите националног тржишта.

7

ТРОШКОВИ ЗАШТИТЕ ЗА ПОТРОШАЧЕ У САД У 1984. ГОДИНИ

Поједине робе Трошкови потрошача (у $)

Аутомобили (за сваку увезену јединицу) 2 500

Млечни производи (годишње) 1,5 – 4,9 млрд.

Месо (годишње) 1,2 млрд.

Мотоцикли (за сваку увезену јединицу) 400 – 600

Грашак (годишње) 200 мил.

Радио и ТВ (годишње) 221 мил.

Обућа 114 000

Челик (квота и самоограничења) 7,2 млрд.

Шећер (годишње) 3,0 млрд.

Текстил и одећа (за 1980) 19 млрд.

Извор: Weidenbaum, M., Rendezvous with Reality, The American Economy After Reagan, Basic Books, Inc. New York, 1988.

Други аргумент заштите јесте заштита запослености домаћег становништва и висине домаћих надница. Он се примењује када јефтина радна снага из иностранства конкурише домаћој, па смањује могућност запошљавања и наднице запослених. Ово схватање је, по правилу, везано за привредну кризу 1929 – 1933. године, али, такође, и за касније кризе. Наиме, кризе производње остављају велики број радника без посла. Царине и други облици заштите у том случају могу, помишљењу бранилаца ове тезе, да спрече незапосленост или да је ублаже. Сагласно овом мишљењу, пре неколико година угледни професор са Кембриџа (Енглеска) Калдор у једном свом интервјуу је изјавио: „Ефикасна царинска заштита индустрији је потребна у два случаја: када је млада и када остари.“ Аргумент запослености може једним делом да буде оправдан. Чак и највећи либералисти у спољној трговини (Олин и Хаберлер) оправдавају привремену царинску заштиту у периодима високе незапослености. Савремена теорија на Западу оспорава овај аргумент, сматрајући да ће се, применом слободне трговине, више становника запослити у извозниим и новим индустријама (нова радна места), него што би био губитак радне снаге у заштићеним индустријама, а то ће позитивно утицати и на однос понуде и тражње рада и на висину надница.

3.2. Аргумент попуне државног буџета – фискус

Дуго времена основни аргумент потребе увођења царина био је попуна државног буџета, пре свега ради прикупљања прихода за јачање националне одбране и

8

безбедности. Томе су посебно служиле царине на робу која се не производи у темљи, затим транзитне царине, извозне царине, као и разноврсне увозне таксе и акцизе.

Све врсте царина, укључујући и заштитне, мање или бише помажу попуњавању државног буџета, па њихов фискални аргумент никада ниије био безначајан, чак и онда када га је заштитни надвладао, што је случај са савременим царинама.

3.3. Борба против дампинга

Већина земаља примењује антидампиншке царине, што је дозвољено и правилима GATT-а, односно Светске трговинске организације. Под дампингом се подразумева свака продаја робе у иностранству по ценама које су ниже од нормалне производне тржишне цене те робе. Са становишта стабилизације светског тржишта и међународне трговине, дампинг је штетан јер неоправдано фаворизује стране произвођаче на штету домаћих. Због тога је Светска трговинска организација омогућила земљама да уводе адекватно умерене антидампиншке царине, као начин заштите домаћег тржишта од неоправданог и нелојалног дампинга.

3.4. Реципрочна мера освете

Неке земље уводе веома високе царине на робу из појединих земаља јер су оне пре тога нефер поступале према земљама које тако високе царине уводе. Те царине називају се реторзивне, ратне или осветне царине. Аргумент за њихово увођење јесте освета према одређеној земљи која је на свом тржишту нефер поступа према роби из земље која је приморана да уведе осветне царине, примењујући високе царине на производе из те земље.

3.5. Избегавање забрана у спољној трговини и компензација страних субвенција

Забране представљају непопуларну меру у спољној трговини. Раније, док нису била уведена прецизна правила GATT-а, земље су често уместо забрана уводиле тако високе царине да су се оне у суштини сводиле на забране (а у очима света земља је увек популарније ако примењује царине, а не забране). Овакве царине називају се прохибитивне царине. С времена на време, поједине земље примењују и тзв. компензаторне царине, а аргумент за њихово увођење била је компензација ниже увозне у односу на домаћу, настала увођењем разних субвенција у земљи извозници. Ове царине прихвата и оправдава и Светска трговинска организација (СТО), која је прописала услове и процедуре њихове примене.

9

4. Ванцаринска заштита и неопротекционизам

4.1. Мере које директно утичу на количине

Ове мере спадају у домен ванцаринске заштите, а најзначајније међу њима су: контингенти, квоте, дозволе и забране.

Контингенти представљају количине, односно вредности робе, коју је могуће увести у току одређеног периода. На пример, у СР Југославији се у току 1998. године може увести 3 милиона тона нафте, или 30 000 тона бетонског гвожђа (количински контингенти), или разноврсних лекова у износу од 30 милиона долара (вредносни контингент). Земљу порекла одређује увозник, мада је и ту могуће мешање државе кад је у питању испуњење одређених мултилатепалних или билатералних трговинских споразума са одређеним земљама.

Обим, односно вредност контингената у већини земаља утврђује влада одређене земље, а деле их надлежна министарства за спољну трговину, или, пак, привредне коморе. Највећи проблем представља начин поделе контингената, јер тада може доћи до разних неправди, а некада и до корупције.

У пракси су уобичајени следећи начини поделе контингената: принцип приоритета, на основу рока поднете молбе и прилога уговора са

страним партнером, принцип пропорционалног учешћа, на бази извоза , односно увоза у

претходној години (или другом временском периоду), расписивање аукција на принципу најповољнијих услова за поделу

контингената, препуштање увозницима да се у својим привредним коморама сами

договоре о начину расподеле контингената.Сваки од ових критеријума за расподелу контингената има много недостатак.

Због тога се у већини земаља контингенти, па и сва квантитативна органичења, укидају чим то прилике и материјалне могућности дозволе. За укидање квантитативних ограничења залаже се и Светска трговинска организација.

Квоте су сличне контингентима. Као и код контингената, одређује се вредност, односно количина могућег увоза неке робе, и то најчешће према увозу (извозу) у ранијем периоду. Квоте одређује надлежно министарство за спољну трговину на бази глобалног обима (вредности) увоза који прописује влада. Одерђују се за годину дана или за краћи временски период (тромесечје, полугође, ређе месечно). Контролу

10

искоришћења квота врши управа царина. Када се оне испуне, обично је и даље могућ увоз, али се царине повећавају два до три пута, чиме се штити домаћа производња, а што је основна функција увођења квота.

Дозволе представљају уобичајени режим увоза и извоза, ау пракси се примењују у мањем обиму и за ужи круг производа, на пример за опојне дроге, уметничке предмете (слике као национално културно благо), производе наоружања и војне опреме. Увоз, односно извоз производа које је влада ставила на овај режим могу се обавити само ако се добије дозвола (писмена лиценца) надлежног министарства за спољну трговину, односно другог надлежног министарства.

Забране се ретко примењују у спољној трговини. Оне не представљају редовну меру заштите, већ су оправдане само када су крајње нужде. Примењују се из следећих разлога:

санитарних, када им је циљ заштита народног здравља (на пример, забрана увоза млека из Украјине за време катастрофе нуклеарне електране у Чернобиљу, или увоза меса од тзв. лудих крава из Енглеске);

политичких, када земљи прети опасност агресије од друге земље, па се забрањује размена са том земљом, посебно ратног материјала и опреме, који би могли јачати одбрамбене снаге потенцијалног агресора;

економских (на пример, земљи прети глад па због тога забрањује извоз есенцијалних прехрамбених призвода, односно увоз луксузних производа).

Забране уводе владе, а њихово спровођење контролишу управе царина.

4.2. Остале мере

У остале мере, које се, у принципу, не примењују систематски и трајно, а могу имати јако заштитно дејство на домаћу привреду, спадају:

монополи, државна трговина, дампинг, прелевмани, увозне таксе, рестриктивни увозни поступак, технички, санитарни и еколошки стандарди, самоограничење извоза и мере из области финансијске политике.

Монополи. – Својим дејством или картелним споразумима, монополи могу постати значајна брана за увоз робе из иностранства. Због тога се Светска трговинска организација залаже да све земље имају транспарентне законе за борбу против монопола. Такође се залаже и за формирање јединственог међународног тела за

11

надгледање монопола како би се успоставила здрава, лојална и фер конкуренција у међународној трговини.

Државна трговина. – У многим земљама велики проценат привреде налази се у државним рукама (рудници, енергија, путеви, железница, ПТТ и телекомуникације, комуналне услуге и слично). То значи да је држава та која набавља знатне количине робе из иностранства. Светска трговинска организација залаже се да се и државна трговина стави под међународну контролу и да се за веће набавке обавезно расписују међународни тендери како би све стране земље – потенцијани испоручиоци биле у једнаком положају.

Дампинг (dumping). – Ова мера подразумева продају одређене робе на страном тржишту по ценама нижим од призводних, односно нормалних тржишних цена, да би се победила конкуренција на страном тржишту. Терет сносе домаћи произвођачи те робе, јер ниже увозне цене смањују њихову конкурентност и могућност продаје њихове робе на домаћем тржишту. Светска трговинска организација дозвољава борбу против дампинга, и то:

увођењем посебних, тзв. антидампиншких царина, могућом забраном увоза дампиншке робе, враћањем извознику већ увезене робе.

Прелевмани. – Као и царине, прелевмани представљају посебну таксу која се убира приликом увоза пољопривредних производа. Али за разлику од царина, прелевмани нису изражени у фиксном износу, већ се утврђују у складу са променама домаћих и увозних цена. Могло би се рећи да су они, у ствари, нека врста „клизне царине“.

Прелевмани, дакле, представљају разлику између више домаће и ниже увозне цене коју мора да плати увозник кад увози робу. На пример, ако је цена увозног шећера 3 динара, а домаћег 4, одређује се прелевман у износу од најмање 1 динар. Пошто он покрива целу разлику између ниже увозне и више домаће цене, као у датом примеру, онда се практично своди на забрану увоза, па представља много ригиднији облик заштите него што су царине.

Прелевман се примењује на пољопривредне производне, а први пут је коришћен у пракси Европске економске заједнице (данас Европске уније).

Слично прелевманима, у Западној Европи се на увоз пољопривредних производа примењују и минималне увозне цене ради потпуне заштите домаћег произвођача. На пример, ако је домаћа цена типског вина 5 долара, минимална увозна цена прописује се изнад тог износа (нпр. 5,5 долара).

Увозне таксе. – У пракси се примењују разне увозне таксе, порези и акцизе. У Југославији, на пример, на увоз кафе донедавно су постојале три увозне заксе, затим увозни порез и акцизе, у укупном износу од око 100% од увозне цене. У свету је, међутим, уобичајена такса од 1% на тзв. царинске услуге при извозу и увозу. Светска трговинска организација прихвата, такође, порез на промет (додатну вредност), односно акцизе. Све друге таксе морају да се укину и сведу на јединствену царинску

12

заштиту. Дозвољена је такса на царинско евидентирање до 1%, која покрива трошкове царињења робе.

Рестриктивни увозни поступак (тзв. шиканозни поступак). – То је сложена административна процедура приликом царињења и плаћања увозне робе када се тражи низ уверења и потврда (уверење о пореклу робе, уверење о крајњој намени, односно о крајњем кориснику робе, ветеринаска, санитарна и еколошка уверења, конзуларне овере и сл.). циљ тих мера може бити психолошко малтретирање увозника како би он сам одустао од увоза стране робе (уколико му она није неопходна).

Технички, санитарни и еколошки стандарди. – Оправдано је да се од низа увозних производа захтевају стандарди квалитета (технолошки, санитани и еколошки). На пример, у земљу која има електричну мрежу од 220 волти не могу се увозити електрични апарати од 200 или 250 волти. Нико не може бити против стандарда. Они се чак и унифицирају на светском нивоу увођењем стандарда ISO 9000 (Стандарди квалитета Међународне организације за стандарде). Међутим, често се национални прописују на тај начин да их може испунити само домаћа индустрија, па се тако посредно доприноси смањењу увоза стране робе, односно заштити домаћих произвођача.

Самоограничење извоза. – То је специфична мера спољнотрговинске политике када рестрикцију увоза не предузима увозник, већ то, према споразуму са увозном земљом, ради непосредно извозник, односно извозна земља. Између увозне и извозне земље воде се билатерални преговори о квотама увоза, а затим сама извозна земља прописује квоте и стриктно их се придржава. Најбољи пример ове мере јесте ограничење извоза јапанских аутомобила на америчко тржиште на износ од 2 милиона аутомобила или 10% укупног увоза, као и извоз јапанских аутомобила на тржиште Европске уније. Квоте се обично уговарају сваке године, мада није редак случај уговарања и потогодишњих квота (на пример, код извоза текстила).

Самоограничење извоза не може се сматрати редовним инструментом спољнотрговинске политике, па га је Светска трговинска организација укључила у мере тзв. сиве зоне, које што пре треба да ишчезну из међународне трговине.

Мере из области финансијске политике примењују се ради смањења увоза, односно повећања извоза, а најчешће су следеће мере.

Авансни депозит код увоза. – Неке земље постављају својим увозницима као услов да приликом добијања увозне дозволе положе код своје банке одређену суму новца (на пример, 20-30% вредности увоза) као гаранцију да ће обавити увозни посао. Новац се враћа тек по увозу робе. То је дестимулативно за увозника, јер се пре времена ангажује његов обртни капитал, а он не наплаћује ни камату. Циљ је да се смањи увоз односно одлив девиза.

Разне врсте девизних квота. – У условима када домаћа валута није конвертибилна, а постоји обавезна цесија (уступање) девиза држави, за увозника је нарочито важан начин на који ће доћи до потребних девиза за увоз. Ако се оне одобравају рестиктивно и селективно, то се своди на изузетно ефикасну заштиту домаћег тржишта и смањења увоза, а обрнуто – у случају либералног увоза.

13

Манипулација курсем националне валуте. – Ако је домаћа валута прецењена, то стимулише увоз, а дестимулише извоз. Међутим, ако је домаћа валута потцењена, то стимулише извоз, а дестимулише увоз. Промене курса значајне су за извоз и увоз чак и у условима конвертибилне, а да се и не говори о земљама са „меком“ валутом. Најбоље решење јесте реалан девизни курс кога је, иначе, тешко одмерити, јер он има неутрално дејство на увоз и извоз, односно на спољну трговину.

Већ је речено да је оправдана заштита „младе индустрије“ у земљама у развоју. Међутим, често заштиту домаћег тржишта примењују и саме развијене земље, и то у облику:

контингената и самоограничења извоза (текстила, челика, пољопривредних производа, аутомобила, полупроводника, телекомуникација и сл.);

технолошких, санитариних и еколошких стандарда, који су оправдани ако се штити квалитет, али ако су толико ситничави да спречавају увоз – нису оправдан инструмент заштите;

антидампиншких поступака; могућности увођења допунских царина, ако по високим стопама расте

увоз неког производа из одређене земље (тзв. заштитна клаузула); борбе против тзв. кривотворене индустријске робе и када то није

оправдано; тзв. рестриктивног увозног поступка, који је посебно карактеристичан за

Јапан.

Ове мере, којима се често и непотребно штите најразвијеније земље, називају се неопротекционизам. Оне су утицале на повећање процента увоза робе под заштитом у периоду 1990-1996. године, на пример у САД од 20-35%, а у Европској унији од 25% на 30% (подаци Светске трговинске организације).

14

5. Основни закључци

Царине, као облик јавних прихода, убирају се приликом прелаза робе преко државне, односно царинске границе.

Кроз историју, сврха увођења царина била је различита. У почетку је то био начин за убирање прихода и попуну државне касе и као такав, овај циљ постоји и данас у мање развијеним и земљама у развоју. У мањој мери, фискални циљ увођења царина постоји и у развијеним земљама.

У данашње време, у земљама које су на високом ступњу развоја, примарни циљ увођења царина је онај економски, односно заштита домаћег тржишта и очување конкурентности домаће индустрије, поготово младе, која тек треба да се развије, према страној индустрији.

Други, не мање важни, циљеви су заштита животног стандарда грађана једне земље путем заштите запослености становништва и висине надница (социјални), и спречавање увоза мање квалитетне, јефтине робе у земљу (антидампиншки).

Поред царина, за заштиту домаћег тржишта користе се и одређене ванцаринске мере, попут контингената, квота, дозвола и забрана, чијим се увођењем на различите начине штите домаћи произвођачи.

За увођење, спровођење и контролу царина и других мера заштите домаћег тржишта надлежна је Светска трговинска организација (GATT), као и Управа царина и надлежно министарство спољне трговине дате земље. Они су задужени да неке повољније облике царина и мера, као што су компензаторне и антидампиншке царине, стимулишу, с обзиром да оне, ако су умерене, доприносе развоју домаће индустрије и, с друге стране, да забране непожељне мере, попут дампинга и реторзивних и прохибитивних царина, које лоше утичу на економију једне државе, на њен међународни углед и уопште, на економски развој региона у ком се земља налази, па и шире.

15

6. Литература

1. Бјелић, Предраг: Економика међународних односа, Прометеј, Земун, 2003.

2. Драгишић, Драгољуб, Илић, Богдан, Медојевић, Бранко, Павловић, Милан: Политичка економија, Економски факултет, Београд, 1995.

3. Унковић, Милорад: Основи економије за IV разред економске школе, Завод за уџбенике, Београд, 2004.

16