Фонология русского языка

2. семестар

☺

1

Фонологија руског језика

Фонологија је наука о језичким јединицама које дају значење речима; проучава

значењску функционалну страну гласова у оквиру речи и морфема. Најмања језичка

јединица која има неко значење и која се даље не може делити је фонема, која има

значењско дистинктивно обележје међу речима. Гласови који имају то дистинктивно

обележје су они гласови који међу речима које упоређујемо дају различито значење

речи.

Пример 1: речи род и рад. Свака од ових речи има по три слова (када их напишемо),

тј. по три гласа (када их изговоримо), а то показује фонетска транскрипција:

род [рот] рад [рат].

С фонетске тачке гледишта, изговор на крају ових речи даје безвучни сугласник [т]

због десоноризације на апсолутном крају речи. Фонологија не види то тако. Наиме, од

три гласа у свакој од ових речи, у фонологији гласови р и д немају дистинктивно

обележје јер не праве разлику у значењу између датих речи. Разлику праве фонеме <о> и

<а>. Оне показују да је прва реч именица мушког рода 1. деклинације, тврде промене у

номинативу једнине, док је друга реч описни предев кратке форме и у мушком роду.

Пример 2: молод [мόлът] молот [мόлът]

Ове речи имају исти изговор па је и њихова фонетска транскрипција иста, из које се

не уочавају разлике у значењу између ових речи. У фонетици, фонеме Д и Т се исто

изговарају, нема разлике између њих, док у фонологији те исте фонеме имају

дистинктивно обележје.

Фонологија и фонематска транскрипција приказују основно значење сваког гласа

које је регистровано у азбуци датог језика. Сви гласови једне азбуке представљају

основне значењске језичке јединице - фонеме.

Фонологију не интересује физиолошко-акустичка страна гласа, већ само његова

функционална значењска страна. Отуда фонологија путем фонематске транскрипције

записује основна значења сваког гласа, па би речи наведене у примерима биле

транскрибоване на следећи начин:

род <род>; рад <рад>; молод <молод>; молот <молот>.

Фонеме не праве разлику само у значењу речи, већ и разлику у граматичким

категоријама.

Пример 3: дело <ло>; деле <л'е>.

У првом случају, реч је о именици средњег рода у номинативу једнине, а у другом је

реч о истој именици, али у локативу једнине.☺

2

1. Разлике и сличности између руског и српског језика у

фонематском погледу

Постоје разлике између руског и српског фонолошког система. Неке од њих су:

1) неподударност у броју фонема - огледа се у томе што неки гласови у једном

језику представљају основне гласове фонема, док су у другом језику ти исти гласови

позиционе варијанте (алофони) одређених фонема. У руском језику, на пример, уснени

сугласници б', п', м', в', ф' су основни гласови датих фонема. Дакле, руска азбука

региструје ове гласове као фонеме, не приказује их као основне алофоне. Они су сами по

себи меки, што показују графеме које стоје у речи иза њих: меки полугласник и

двогласници. У српском језику, ови исти сугласници се другачије изговарају испред [и] а

другачије испред [а, о, у].

У руском језику <б, п, м, в, ф> су основни алофони, а у српском су скоро исти као

руски испред [и], али су позиционе варијанте фонема [б, п, м, в, ф].

2) разлике типолошког карактера - тичу се области консонантизма, акцентованог и

неакцентованог вокализма, природе акцента, гласовне структуре слога и речи.

Руски језик има сложенији самогласнички и сугласнички систем од српског. При

грађењу речи и њихових облика, руски сугласници имају вишеструко више могућности

од руских самогласника. Управо због тог високог степена консонантности у структури

речи, руски језик је консонантског типа.

Руски сугласници имају водећу улогу у структури слога и утичу на мењање

квалитета самогласника. Отуда велика варијантност руских самогласника, те они могу

бити мање или више отворени, затворени и редуковани.

Наглашене самогласнике руског језика у односу на српски карактерише јака

напрегнутост и јасноћа, док ненаглашене карактерише ослабљена напрегнутост,

смањена јасноћа и тонска неизједначеност.

Без обзира на већи број сугласника (25) које има српска азбука и за које је

карактеристичан висок степен вокализације у структури речи, језик је вокалског типа јер

су и слогови такви (отворени). Српски вокали су у свим позицијама јасни, постојани и

тонски чисти, док са руским то није случај. У руском језику, слогови су углавном

затворени и постоји више сугласничких група. Све ово доводи до интерференције: Руси

акцентоване вокале у српским речима изговарају на руском и обрнуто.☺

3

2. Предмет фонологије и појам фонеме

Фонологија се другачије зове функционална фонетика и као лингвистичка

дисциплина проучава хијерархијски однос најнижег нивоа језичког система на плану

израза, а то су нивои нижи од нивоа знака.

Фонологија изучава ниво дистинктивних обавеза, ниво фонема и ниво слога, а у

специјалним случајевима и ниво речи и реченица. Основна јединица њене анализе је

фонем (фонема).

Фонем је најмања јединица плана језичког израза која се линеарно више не може

анализирати на неке мање делове. На плану садржаја ништа не одговара фонеми, али и

измене фонема изазивају промене у садржају језичког знака. Фонема има дистинктивну

тј. разликовну функцију. Простије речено, фонем је глас у језику, дакле апстрактни

појам. У говорном језику све наше гласовне продукције се међусобно физички разликују

у комуникацији и на основу језичког система којим владамо, препознајемо гласове као

реализације само ограниченог броја међу собом дистинктивних фонема.

Унутар фонолошког система неке фонеме поседују заједничка обележја по којима

стоје у опозицији (звучност – безвучност; тврдоћа – мекоћа).

У многим старијим граматикама није прављена разлика између фонетике и

фонологије, а неки фонетичари ни данас ту разлику не уочавају. Зашто?

Зато што у језику сваки глас није фонема јер сваки глас не прави разлику међу

речима већ само фонеме и, најзад, зато што је глас, фонетски глас, звуковна тј. звучна

реализација неког тона, а фонема апстрактни појам који представља збир различитих

реализација, збир различитих варијанти и различитих алофона и она прави низ

различитих чујно изговорених гласова чије се значење реализује у апстрактном појму

који зовемо фонема.

Пример 1: фонема <З> коза <З> [З]

воз <С>

казнить <З'>

везти <С'>

За фонему <З> ово су алофони – различите реализације исте фонеме, представљају

фонемни низ.

4

На основу Десосирове теорије између језика и говора израста и разликовање између

фонетике и фонологије. Обе научне дисциплине се баве јединицама најмањих језичких

нивоа који су мањи од језичког знака, али док фонологија проучава апстрактне јединице

са аспекта језика, фонетика проучава њихову материјализацију са аспекта говора. Сваки

глас у некој речи носи одређену информацију, одређено обавештење, а уколико се

променама једног гласа та информативност мења, у њима се налазе гласови који имају

семантичко-диференцијалну функцију.

Пример 2: топ => поп – добили смо сасвим друго значење. Овакве језичке јединице

које служе за разликовање речи и облика по смислу називају се фонеме (најмање

разликовне језичке јединице које служе за истицање разлика у значењу речи и њихових

облика.

Основне напомене:

Фонолошки, речи се могу потпуно разликовати или делимично подударати.

Делимично подударање се испољава:

1) у присуству или одсуству неке фонеме, тј. у броју фонема: бром – ром, тот –

то, кот – скот, сорт – сор...

2) у рзличитом распореду фонема у речима и у делимичној разлици њихових

квалитета: сон – нос, мат – там, рис – сир...

Глас постаје фонема тек кад прави разлику у значењу речи. Идентификација гласова

речи одвија се на синтагматској оси, тј. у границама говорног низа, у току говора, а тако

на синтагматској оси идентификују се такве гласовне јединице у форму речи.

Пример 3: Тара – сат => у оба случаја <Т> представља један те исти глас који има

одређена физиолошко-акустична својства: шумни је (по звучности), преградни је (по

начину творбе), предњејезички (по месту творбе) и безвучни (по звучности).

Идентификација гласова језика одвија се на парадигматској оси у оквиру неке

парадигме (свеукупност облика једне те исте речи). Гласовне јединице које представљају

један те исти глас на парадигматској оси могу да се односе на различите фонеме (глас [т]

припада фонеми <д>).☺

5

3. Слаба и јака позиција фонеме

Свака фонема има своју акустичку реализацију и свака њена реализација није ништа

друго до реализација фонема. У тим акустичким реализацијама, које се зову још и

варијантама једне исте фонеме, открива се и слаба и јака позиција те фонеме.

Основна варијанта фонеме дата у азбуци је јака позиција фонеме. Јака позиција

фонеме је ако је она у акценатском слогу тј. под акцентом и то ако је на почетку речи.

Узмимо сугласничке фонеме које се ретко срећу самостално или се не срећу уопште.

Оне су такође у јакој позицији, али само изоловано. Мало је сугласничких фонема које

су изоловане, које стоје самостално. Такве су сугласничке фонеме <с> и <в> које играју

улогу предлога. Иако стоје самостално у писму, у говору се предлози изговарају заједно

са речима иза себе и као фонеме попримају слабу позицију јер на њих не пада акценат.

Све остале позиције фонема представљају њихове слабе позиције тј. положаје.

На пример, у речи молоко у јакој позицији је фонема <о> која је под акцентом. То

изгледа овако: молок<о>. Прво и друго о представљају варијанту фонеме <о> али у

слабој позицији. Са акустичке стране гледишта, у овој речи имамо три различите

реализације исте фонеме. То се најбоље види из фонетске транскрипције:

молоко [мъл٨кό]→ сва три гласа заједно представљају фонемни низ тј. ред

апстрактног појма фонеме <о>.

Ако се код једне фонеме смисао не мења, онда говоримо да је то ипак једна фонема

са двојаком реализацијом. Пример је глас <г>:

Бога <г>→ код Руса се реализује и као [г] и као [γ] (допунска реализација исте

фонеме).

Фон је позадина исказа или речи тј. које информације та реч пружа, тј. на шта нас та

реч асоцира.

<к> <к'>; <г> <г'>; <х> <х'>→ ова три задњонепчана сугласника по лењинградској

школи представљају 6 различитих фонема, а по московској школи меке варијанте се не

убрајају у фонеме. Отуда у фонологији срећемо податке да се број сугласничких фонема

у руском језику креће од 34 (Московска филолошка школа) до 37 (Лењинградска

филолошка школа). Што се укупног броја фонема тиче, и он варира од 42 до 43. И код

наших граматичара је различит приступ броју фонема. Српски граматичари кажу да

српски језик има 30 фонема, док русиста Бранко Тошовић из Сарајева каже да има 31 јер

6

убраја и самогласничко <р>. За овакву тврдњу нема лингвистичког оправдања јер све

сугласничке фонеме, поготову безвучне шумне, могу имати дужину скоро као

самогласничке фонеме.

Дакле, остаје да су к, г, х у руском језику тврде сугласничке фонеме, јер је група

гласила у староруском *кы, гы, хы, али изменом правописа ы је замењен са и, а

сугласници су остали тврди. Доказ томе је и да у руском језику иза к, г, х не стоје я, ю, ь,

ё, који су показатељи мекоће сугласника.

Руски језик има 12 парова тврдих и меких сугласничких фонема. Увек тврди су ц, ж,

ш и к, г, х који немају меке парњаке; увек меки су ч, й.

Друга диференцијална функција фонема је дужина тј. краткоћа самогласника у

српском и руском језику. Ова карактеристика самогласника је везана за акценат јер у

српском дужина и краткоћа акцента праве разлике у саставу речи истог фонематског

састава: пас(куче) и пас(појас). У руском језику место акцента утиче на значење речи:

мукá( брашно) - мýка(тегоба).

Трећа карактеристика је звучност тј. безвучност фонеме. Руски језик има 12 парова, а

српски 8.

Код сугласника разликујемо још диференцијална обележја као што су место и начин

творбе, назалност, лабијалност, нелабијалност, а код самогласника такође

(не)лабијалност и висину.

Фонеме се могу разликовати у већини обележја или се разликују у најмање једном

дистинктивном обележју. Кад се фонеме разликују у само једном дистинктивном

обележју, онда оне образују опозитивне или бинарне низове.☺

7

4.Елементи интонације

Док фонетика акценат и интонације проучава с тачке гледишта књижевног интереса,

фонологија их проучава с њихове функционалне тачке гледишта разликовања речи и

облика речи.

Под интонацијом се подразумева сложено јединство говорне мелодије, фразног

исказног акцента, временске карактеристике ритма и квалитета гласа. Ритам се одређује

као периодно понављање мерљивих говорних јединица, а основни елементи интонације

су ритам, дужина трајања изговора слога, тембр тј. боја говора, паузе, темпо, мелодија и

интензитет.

Ритам је равномерно умерено кретање у музици и поезији. То је правилно

наизменично дизање и спуштање гласа. По многим истраживачима најмања јединица

ритма је ритмичка група – акценатски слог с пријањајућим неакцентованим слоговима.

У синтагми или фрази почетни неакцентовани слогови природно су проклитике а крајњи

енклитике.

Дужина (квантитет) трајања изговора слога зависи од дужине гласова који чине

слог. Основни носилац дужине слога је самогласник. По својој природи самогласници су

дуги гласови , а по потреби њихово трајање се може продужавати или скраћивати. Врсте

говора такође утичу на дужину слогова. Слог у монологу, дијалогу, стиху или прози

биће различите дужине. Када од неколико синтагми направимо фразу, исказ, реченицу,

добијамо такозвани фразни акценат. Када од речи правимо синтагму добијамо

синтагматски акценат.

Тембр је средство интонације којим се изражава став говорника према предмету

говорења, његова осећања и воља. Тембром се изражавају различите емоционално-

експресивне нијансе говора. Интензитет, мелодија и тембр учествују у смисаоном и

емоционалном издвајању речи у исказу, формирају акценат истицања (логички акценат).

Тембр као гласовна, звучна и звуковна боја која даје емоционално-експресивне нијансе,

може бити „весео”, „играјући”, „мрачни”, „суморни”, „љутити”...

Паузе су прекиди или преломи у звучању мелодије темпа. Оне заједно са мелодијом

рашчлањују реченицу на мање смисаоно-интонационе сегменте синтагме. Служе за

повезивање синтагми у реченице, исказе, и на тај начин говорни низ чине

8

комуникативно доступним. Према акустичном изражавању паузе могу бити стварне и

привидне.

Пауза, дакле, представља привремени прекид говора изазван физиолошким узроцима

(за време говора, говорник не може издржати без удисања ваздуха па зато прави паузу

како би удахнуо ваздух и продужио говор). Пауза настаје из психолошког разлога

(узбуђеност говорника), али она представља и прекид у логичком развоју мисли што се

све изговара синтаксичком зависношћу међу деловима реченице. Дакле, делови

реченица се одвајају у посебне краће мисаоне целине. Пауза може бити и превентивна,

унапред објашњава ток говорног излагања или пак појашњава оно што је речено. Такву

паузу у транскрипцији обележавамо са [∕].

Деона раставна запета је дуга пауза у односу на претходну јер нам означава крај

реченице, транскрибује се [∕∕].

Синтаксичка пауза изражава синтаксички однос обично с другим елементима

интонације као што су супротстављање или компарирање.

Нулта копула замењује енклитичке облике глагола јесам (сам, си, је, смо, сте, су).

Руси немају те облике и уместо њих стоји цртица у предикатској синтагми.

Бал – вещь хорошая.

Саставна пауза се слаже са везником по функцији код истородних делова реченице,

код набрајања, код реченица без везника.

Темпо говора је трајање изговора појединих смисаоно-интонационих целина. То је,

заправо, релативна брзина исказа или његових делова у шта спада и дужина пауза

између појединих његових сегмената. Темпо зависи од стила изговора, од смисла

садржаја, од емоционалног стања говорника, његовог односа према садржају саопштења.

Ни један исказ се од почетка до краја не изговара истим темпом. Почетак и крај се

изговарају спорије од средине.

Темпо је основни параметар при одређивању ортојепских стилова. Хиперкоректни

стил изговора одликује се општим успоравањем и разговетнијим изговором свих

слогова, акцентованих и неакцентованих. За разговорни стил типично је опште

убрзавање говора.

Сва наведена интонациона средства делују истовремено и неодвојива су једна од

других. Главна интонациона средства која врше основне функције у структуирању

исказа су интонациони акценти и мелодија. Темпо се најјаснније уочава ако упоредимо

брзалицу и обичан свакодневни говор.

9

Мелодија говора се остварује подизањем или снижавањем гласа у исказу. Повезана

је са тоном. Ако упоредимо две реченице истог састава, најбоље можемо успоставити

мелодију (изјавна и упитна).

Твоя мать дома.

Твоя мать дома?

Мелодијом се организује исказ, говорни акт. Под мелодијом подразумевамо кретање

основног тона који се производи на гласним жицама од почетка до краја исказа. Тај

мелодијски тон се може кретати различитом брзином и правити силазни/узлазни покрет.

Тон служи као својеврсан параметар са којим се пореде други нивои. Нижи ниво је

обично нижи за две, три ноте што важи и за виши ниво.

Интензитет је динамичка компонента под којом се подразумева снага изговора

исказа и његових делова. Он делује у вези са напрегнутошћу говорних органа и

амплитудом вибрирања гласних жица, а она зависи од те напрегнутости. Што је

амплитуда вибрирања већа, већи је интензитет. Изразитост акцента у исказу у тесној је

вези са интензитетом, тј. гласношћу изговора - речи које се изговарају већом снагом

имају изразитији акценат. Најизразитији акценат имају речи на којима се врши промена

висине мелодичног тона. Такви акценти се називају интонационим акцентима. Они су

мелодијски, учествују у колективној организацији исказа. Основне мелодијске промене

које одређују интонациону структуру исказа врше се на слоговима речи на којима ти

акценти стоје. У склопу синтагме, реченице или исказа интонациони акценти издвајају

комуникативно значење речи. Неретко ти акценти имају емоционални карактер: управо

је акцентована реч главно средиште изражавања емоција.☺

10

5. Другостепени акценат

Велики број руских речи има два, па чак и три акцента. Два акцента се чувају

посебно у говору. Они се чувају ако су један од другог доста удаљени, а ако то није

случај, тај другостепени акценат се у брзом говору изоставља. У изговору се могу

истицати поједини делови речи. Дисциплина која се бави проучавањем акцента зове се

акцентологија. Са своје стране, акценат може имати више аспеката: фонетски,

морфонолошки, лексички, синтагматски и ортојепски.

Са фонетског аспекта, акценат може бити музички или мелодички тј. динамички

или еспираторни. Музички изговор се карактерише мелодичношћу, ненаглашени

слогови се изговарају довољно јасно, а фонациона струја се равномерно распоређује на

све слогове. У динамичкој акцентуацији, наглашени слогови се изговарају јаче, па отуда

имамо редукције 1. и 2. степена у ненаглашеним слоговима.

По морфонолошком аспекту, акценат у појединим језицима може бити сталан и

покретан.

Лексички аспект је када на истој речи постоји акценат на два различита места тако да

те речи различито значе (мука – тегоба, брашно).

Ортојепски аспект је супротни од лексичког – када на речи стоји акценат на два

различита места али су речи истог значења, ништа се не мења у смисаоној стуктури

речи. У ортојепским речницима такви акценти се обележавају са оба акцента на једном

месту за разлику од лексичког и оба представљају језичку норму.

Другостепени акценат се различито обележава од основног акцента, он иде улево ۱.

Имају га сложене речи, сложенице које се пишу са цртицом између делова, изведене

речи које имају слабо акцентовани префикс (то су углавном прилози и предлози или

префикси из латинског или грчког језика), сложене скраћенице. Неке сложене речи и

сложене скраћенице које су изведене од трију основа могу имати један главни и два

другостепена акцента (àвтомòтоклýб). Речи које имају по два или три акцента

представљају ритмичко-акценатску целину где се ритмичност заснива у основи главног

и другостепеног акцента. При бржем темпу изговора другостепени акценат може се

изгубити и тада се ритмичност речи заснива на односу акцентованог и неакцентованог

слога.☺

11

6. Ослабљени акценат

У неким фонетикама се за другостепени акценат каже да је то ослабљени акценат,

али то није тачно, једино се у транскрипцији обележавају исто.

Ослабљени акценат имају речи које су синтаксички зависне и које се уз реч са којом

стоје изговарају без паузе и чине једну ритмичку акценатску целину која се зове

ритмичка група – то је веза две или три акцентоване речи које се изговарају без најмање

паузе и у таквој вези једна од речи мора имати главни акценат, а друга ослабљени.

Речи које чине смисаоне групе ритмички и синтаксички су тесно повезане. Полазећи

од степена повезаности као и од степена изразитости ослабљени акценти у фонетици

разликују три врсте ових група: полусложенице, обавезне ритмичке групе и

полуобавезне ритмичке групе.

Полусложенице су сложене речи у чију структуру улазе целовите речи са наставком,

пишу се увек са цртицом.

Обавезне ритмичке групе или ритмичке групе у ужем смислу чине нерашчлањиве

везе две, ређе три акцентоване речи. То су најчешће везе појмовних речи са помоћним

речима. Ту главни акценат обично пада на последњу акцентовану реч. Има поприличан

број обавезних ритмичких група. У савременим фонетикама издвајају се 14 група:

1) једносложни везници и, а, но, то...то са речју иза себе, без обзира на то што се

ови везници при бржем темпу говора могу изговарати без акцента;

2) двосложни и тросложни везници са речју иза њих - везник има ослабљени

акценат (потому что, поэтому);

3) једносложни слабоакцентовани предлози (сверх, сквозь) имају ослабљени

акценат;

4) предлози који се употребљавају као прилози имају ослабљени акценат (вовремя

войны, посреди плошади);

5) главни прости бројеви;

6) личне заменице са речју иза себе имају ослабљени акценат;

7) присвојне, показне, одређене и односне заменице са речима уз које непосредно

стоје имају ослабљени акценат;

8) присвојне и показне заменице употребљене инверзивно имају ослабљени

акценат;

12

9) помоћни глагол быть је тесно повезан са речју уз коју стоји и свеједно је да ли

стоји у препозитивној или постпозитивној употреби. Има слаб акценат, а при

бржем говору акценат се губи. Исто је и са глаголом стать;

10) речца было после облика прошлог времена са значењем прекида или

неизвршења радње са значењем исказане глаголским предикатом. И овде се при

бржем темпу говора ослабљени акценат губи и реч постаје енклитика и изговара

се изједна, као да нема никакве паузе.

11) речце ну и, даже, таки, просто, точно и многе друге имају такође ослабљени

акценат;

12) бывало – у значењу више пута понављање неке радње означене придевским

предикатом;

13) речца это после упитних заменица и прилога има ослабљени акценат;

14) постпозитивна речца себé тесно је повезана са речју иза које стоји. Она има

изразито ослабљен акценат који се при бржем темпу говора губи.

Полуобавезне ритмичке групе чине обично нерашчлањиве минималне синтагме у

којима веза међу акцентованим речима није тако тесна као код обавезних ритмичких

група. Полуобавезне ритмичке групе чине две или три појмовне акцентоване речи које

не морају бити увек организоване као једна ритмичко-акцентована целина.

У полуобавезне ритмичке групе спадају:

1) глагол+глагол → први глагол је носилац ослабљеног акцента (умèть рисовáть);

2) глагол+именица → глагол има ослабљени акценат (пùли молокó);

3) прилог+глагол → прилог има ослабљени акценат (хорошò рабóтать), али ако

прилог стоји иза глагола, онда ће глагол имати ослабљени акценат;

4) прилог+придев → прилог носи ослабљени акценат (почтù сухóй);

5) прилог+прилог → први прилог је носилац ослабљеног акцента, али то није

опште правило (совсèм тúхо);

6) именица+именица у генитиву (генитивске синтагме) → прва именица је

носилац ослабљеног акцента (свèт лáмпы);

7) именица+прилог → именица је носилац ослабљеног акцента (разговòр по-

рýсски);

8) глагол+именица у зависном падежу (с предлогом или без) → глагол је носилац

ослабљеног акцента ( писàть брáту).☺

13

7. Варијантни (двојаки) акценти

Неке речи у руском језику имају двојаке акценте, али то нема утицаја на њихово

значење, јер су они књижевно исправни. У ортојепским речницима се обавезно

обележавају као норма. Ти двојаки акценти не морају бити у основном облику, срећу се

и у осталим облицима.

Један од варијантних акцената је уобичајен и препоручљивији, а други мање

препоручљив. Мање препоручљив акценат може припадати неком одређеном стилу

књижевног језика те може бити застарео, архаичан, може припадати разговорном

стилу... У речницима све речи с варијантним акцентима се пишу двапут, при чему уз реч

са мање препоручљивим акцентом или пак непрепоручљивим стоји ознака у виду

скраћенице којом се указује на употребу:

доп. (допустимо – дозвољено), разг. (разговорное – разговорни стил), устар.

(устаревающее – застарева), простореч. (просторечное – народски), не рек. (не

рекомендуется – не препоручује се), недоп. (недопустимо – није дозвољено), неправ.

(неправильно – неправилно).

У књижевном језику варијантни акценти су обично резултат језичког развоја.☺

8. Актуализација исказа интонационим средствима.

Логички акценат

Фонетским средствима се може истаћи значење или стилска вредност било које речи

или групе речи у реченици, исказу или синтагми и у том смислу истакнута реч

представља смисаони или интонациони центар. Реченични (логички) акценат служи као

средство издвајања појединих делова или речи у исказу, представља потенцирање у

изговору једне од речи реченице ради појачавања њене смисаоне целине:

Онá мóжет отвéтить на любóй вопрóс. Она може одговорити на било које питање.

У овом примеру значење речи любóй је истакнуто тако да ова реч представља

интонациони центар.

14

Логички акценат се користи при актуализацији реченице тако што истиче оно што је

ново у саопштењу – рему. Под актуализацијом се подразумева прецизирање смисаоних

односа унутар реченице, исказа. Актуализација у упитним и изјавним реченицама се

постиже померањем и истицањем интонационог центра.

Татьяна уехала вчера. Татьяна уехала вчера. Татьяна уехала вчера.

Татьяна уехала вчера? Татьяна уехала вчера? Татьяна уехала вчера?

У свакој од ових реченица истичу се различити моменти – вршилац радње, радња или

време радње. Акцентом истицања у реченици се актуализовати било која компонента,

чак и она која по правилу нема лексичког акцента. У случају потребе, логичким

акцентом може бити истакнут и предлог који у свом саставу нема вокала.

Машина стояла не за домом, а в гараже.

Пример показује да се предлог в истиче као посебан слог, а види се да је то

изоловани сугласник који на тај начин постаје слоготворан.

Поред наведених, интонационо је значајна још једна посебна врста акцента истицања

– емфатички акценат који се увек истовремено јавља и као емоционално-експресивно

истицање. Емфатички акценат је увек емоционалан, служи за изражавање осећања.

Може имати разноврстан емоционални садржај и разноврсно акустичко изражавање.

Емоционално-логички акценат је логички акценат који се односи на изражавање

субјективног односа говорника према исказу. Постоји ван овога, сама по себи, такозвана

емоционална лексика, а то је лексика обојена емоционалним тоновима и нијансама:

бабуся (бабетина), доченька, сыночек, миленький;

мерзавец (нитков), подлец (подлац), негодяй (баксуз), чёрт побери (нек га ђаво

носи*), тут ему и крышка (готов је)...☺

15

9. Морфонема

У оквиру морфема и морфова егзистирају фонеме које се из морфолошких разлога

мењају или понекад губе, па се као такве, као саставни део морфема иако су фонеме,

називају морфонемама. Морфонема или алтернација гласова који могу припадати

разним фонемама могу створити пар или низ фонема. Смењивање ових гласова је

резултат гласовних промена. Ово смењивање гласова тј. фонема представља историјску

алтернацију. Неке од тих промена важе и данас:

- може се десити да једном гласу одговара група гласова;

- на месту неког гласа у једном облику нема никаквог гласа у другом облику. Он је

наравно ту некада у том облику постојао, али је ишчезнуо у некој ранијој или каснијој

фази. То празно место се назива нулта фонема. За означавање низа променљивих

фонема и њихових варијанти у саставу једне те исте морфеме, у фонологији се

употребљава морфонема. Наиме, морфонема није само једна те иста фонема у њеним

варијантама већ и низ разних фонема и њихових варијанти. Ова алтернација служи као

средство за разликовање појединих граматичких облика па се називају морфолошке

алтернације. Да су то једна од морфолошких средстава савременог руског језика

потврђују неологизми и позајмице из других језика. И код њих срећемо исте

алтернације.

Уколико у оквиру морфа или морфеме фонема има алтернације из

морфолошких језичких разлога, онда је то морфонема!

Морфонемски низови:

чудак – чудачка – чудацкий → [к – ч' – ц];

цвести – цветёт – цветут → [с – т' – т];

устроить – устраевать → [о – а];

лоб – лба → [о - ⁄ ] (нулта фонема).

Речи појединачно имају најширу могућу функцију номинације, именовања. Синтагма

мора имати најмање две речи у споју и она такође врши улогу именовања, конкретизује

појмове, своди све на једно значење. Последица тога је да речи унутар синтагме не

задржавају своја самостална значења, већ скупа граде ново посебно значење.☺

16

10. Варијантна употреба ИК у унутрашњим синтагмама

простих и сложених реченица

Рашчлањавање реченице на фонетске синтагме зависи од њене синтаксичке

структуре, смисла, садржаја и субјективног односа говорника према исказу. Помоћу

интонације и ИК се истиче да ли је исказ завршен или не, да ли се ради о питању или

одговору, у каквом је емоционалном стању говорник, да ли нешто говори са тугом или

радошћу...

У руском језику постоје седам интонационих конструкција које се деле у три основне

врсте интонација: завршна (ИК1), упитна (ИК2,3,4) и усклична (ИК5,6,7) интонација.

Завршном интонацијом се изговарају изјавне реченице:

Он знает где я живу. - први део ИК се изговара средњим тоном, на центру опада и

нижи је од средњег, а задњи део се изговара сниженим тоном.

ИК2 се употребљава у упитним реченицама са упитним речима кто, что, когда, где,

какой итд:

Где ты учишься? - први део се изговара средњим тоном а други део сниженим.

Оваквом интонацијом се може изразити захтев:

Закройте дверь! Назад!

ИК3 се употребљава у упитним реченицама без упитних речи. Формално се ове

реченице разликују само у писаном виду по томе што на крају стоји упитник.

Ты не знаешь, кто это. (ИК1)

Ты не знаешь, кто это? (ИК3) - први део се изговара средњим тоном, у центру ИК

долази до наглог подизања тона да би се на крају слога спустио. Други део се изговара

сниженим тоном.

ИК4 се употребљава у непотпуној упитној реченици са поредбеним везником а.

А где ваши родители? - први део се изговара средњим тоном, пред центром се тон

спушта и пред крај централног слога тон се враћа на средњи ниво.

ИК5 се употребљава у ускличним реченицама за изражавање високог степена радње

или стања:

Сколько он работает! - први део се изговара средњим тоном који затим расте па је

интонација првог центра виша од средњег тона; на другом центру интонација опада па се

17

изговара ниже од првог. Ово је једина ИК која има два центра па је стога могућа само у

реченицама које имају најмање две речи.

ИК6 се употребљава у ускличним реченицам са заменичким речима типа кто, что,

какой, сколько, а такође и без њих.

Какие яблоки вкусные! - први део се изговара средњим тоном, у центру се ИК

повећава и остаје таква и у другом делу.

ИК7 се такође употребљава у ускличним реченицама којима се исказује експресивна

негација. Први део се изговара средњим тоном, у центру се тон повећава као код ИК3 док

се други део изговара сниженим тоном.

Проста изјавна реченица (Сегодня вечером мы пойдём в кино.) која представља

неутрално саопштење обично се рашчлањује са ИК1. Овакве реченице се могу

актуализовати акцентом истицања или рашчлањавањем на фонетске синтагме.

Рашчлањавање је као и акценат истицања средство актуализације. Рашчлањавањем се

мења карактер синтагматских веза међу речима у реченици. Подвлачи се, актуализује

значење синтагме односно неке речи после које следи пауза. Актуализовани део

реченице интонационо уобличава неки тип ИК.

Сегодня вечером (ИК3/ИК4) ⁄ мы пойдём в кино (ИК1). - подвлачи се значење

адвербијала времена чиме се мења карактер везе међу речима како смо имали и у првој

нерашчлањеној варијанти.

У унутрашњим синтагмама оваквих реченица могу се варијантно употребљавати

поједини типови ИК. Уколико је значење унутрашњих синтагми смисаоно незавршено

оне се могу изговарати ИК3, ИК4 и ИК6. Оне су у унутрашњим синтагмама синонимичне,

не изражавају семантичке разлике. Разлике које се могу запазити међу њима су стилске,

мада ни оне нису јако изражене.

ИК3 је најкарактеристичнија за разговорни језик и бржи темпо говора.

ИК4 је стилски неограничена, али је првенствено карактеристична за књишке

стилове.

ИК6 је карактеристична за званично свечани стил, за патетичан говор, за исказ и

делове исказа у којима се испољава лични став говорника; темпо говора је спорији.

Наведене стилске разлике се не могу сматрати апсолутним јер наведена везаност

ових конструкција за одређене стилове није опште правило. Све интонационе

18

конструкције најчешће варирају ради стварања мелодијске разноликости. Њихова

варијантна употреба говорни чин чини занимљивијим, изразитијим.

Ако значење унутрашњих синтагми може бити смисаоно и комуникативно завршно,

у варијантни однос се поред наведених које изражавају незавршеност, укључују и ИК1 и

ИК2 са значењем завршености.

Встретимся сегодня на вокзале. (ИК1)

Встретимся сегодня (ИК1/ИК2) / на вокзале. (ИК1)

Встретимся сегодня (ИК3/ИК4/ИК6) / на вокзале. (ИК1)

ИК1 и ИК2 карактерише успорен темпо говора; ИК1 је својствена неутралном

саопштењу а ИК2 указује на актуализацију одређене компоненте акцентом истицања.

Просте и сложене речениице често се у зависности од комуникативних потреба могу

рашчлањивати на више начина, притом се унутрашње синтагме могу на различите

начине интонационо уобличавати.

Справа стоит кровать (ИК3/ИК4),/ слева стоит кресло. (ИК1)

Справа стоит кровать (ИК3/ИК4/ИК6),/ слева (ИК3/ИК4) / стоит кресло. (ИК1)

Справа (ИК3/ИК4)/ стоит кровать (ИК1/ИК2),/ слева (ИК3/ИК4)/ стоит кресло. (ИК1)

И поред многих сличности и подударности, руска и српска интонација се у великој

мери разликују. Интонационе конструкције, као и интонациони акценти, ритмички

организују сваки смисаоно-интонациони сегмент, па су зато изразитије у руском језику

него у српском. Зато су интонационе конструкције у руском језику супротстављене,

јасније. Стиче се утисак да мелодија руске реченице има већу комуникативну

одговорност него што је то случај у српском језику.☺

19

11. Рашчлањавање говорног низа на смисаоно-интонационе

целине

Речи изговарамо самостално или повезано. Ако се повежу у спојеве синтагме и

реченице, њихов изговор ће се обликовати променом основног тона, променом његовог

интензитета, ритма и джине. Сваки такав исказ се фонетски уобличава у једну целину са

паузама.

Говорни исказ (высказывание) је најпростије речено јединица саопштавања која

поседује смисаону целовитост, целину. Исказ се може склапати са реченицом, али може

бити и саопштење које се не уклапа у структуру просте реченице. Ту се убрајају разне

реплике у дијалогу, номинације појмова и тзв. речи-реченица.

Интонација је ритмичко-мелодијска страна говора која служи као средство у

реченици за изражавање синтаксичких значења и емоционално-експресивних нијанси.

Интонација је битно својство реченице, једно од средстава изражавања њене граматичке

оформљености. Модалност је изражавање односа садржаја исказа према стварности

посредством глаголских начина и посредних модалних речи. Глаголски начини су:

индикатив ( изявительное наклонение) - у руском се изражава путем трију времена

(настоящее, прошедшее, будущее);

императив ( повелительное наклонение);

потенцијал (условное наклонение).

Основна модална значења су: стварност - реалност, жеља - хтење, могућност -

немогућност, нужност - потреба оног о чему се говори у датој реченици.

Говорни низ или говорни ланац је непрекидан ланац гласова које слушалац

рашчлањује, перципира и прима као организовану реч.

Говорни такт је део реченице, обично група речи, ређе једна реч, који се издваја

ритмичко-интонационим средствима. При рашчлањивању реченице на делове могу се

поклопити говорни такт, ритмичка група и синтагма, али су то све појаве различитог

реда - говорни такт је интонациони појам, ритмичка група је физиолошки појам, а

синтагма је семантичко-синтаксички појам.☺

20