СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ЖИВОТОПИС

 ЗАВЕШТАЊА СТАРЦА

 Али молим све и преклињем:

непрестано се за мене молите...

 Читајући житије и духовно-моралне поуке подвижника благочешћа Свете Апостолске Цркве, отац Сава је нашао у њима благочестиви савет да лица у поодмаклим годинама, као и слаби и болесни треба за случај смрти да оставе завештања. Пошто је био у дубокој старости (80 година) и осећао је телесну слабост, схиигуман Сава је за случај своје смрти оставио овакво завештање:

 

Завештање свима:

 "Драга моја вољена духовна децо! Мој пут се ускоро завршава. Ускоро ће ме смрт раставити од вас. Остављам вам у наследство своје завештање, не заборавите моје речи.

Памтите увек главни циљ живота задобијање Светога Духа. Имајте страх Божји, чувајте чистоту душевну и телесну, са трепетом и смирењем поштујте величанство Божје. Бежите од нечасности и стремите благочешћу.

Будите увек у труду, посту, бдењу, непрестаној молитви. Бојте се испразности, трудите се да извршавате све заповести Божје

Ваше благочешће ће радовати мој дух. За мене нема веће радости од тога да знам да се моја духовна деца држе истине и благочешћа (побожности).

Спасавајте се, чеда моја љубљена! Будите добри и милосрдни, не чините никоме оно што сами себи не желите. Памтите: спасење своје задобијамо само онда када не нарушавамо срећу других. Најдрагоценије у човеку је душа, и мора се у човеку поштовати душа (слика Божја). Славити Бога значи не осућивати ближњег. Ако тражиш од Господа помоћ, онда сам помози ближњем; ако молиш за опроштај грехова сам опрости ближњем.

Имајте мир и љубав мећу собом да би се Христос уселио у срца ваша, али љубав мора да буде истинита, да тражи спасење ближњих, а не да буде лажна. У духу кротости и љубави помажите један другоме да се ослободите грехова, али чувајте се осуђивања и грубог разобличавања. Не будите сами груби и ласкави, него од других строгост, грубост и увреде подносите са радошћу, а ласкавост и човекоугађање одбацујте. Трпите безгранично, праштајте безброј пута. Носите трпељиво свако свој крст и слабости других, не падајте духом и не ропћите, и за све се захваљујте Богу. Добродушно подношење мука и болести и нежна брига према болеснима су изнад поста и молитве, и за све ово се добија награда од Господа.

Немојте да желите празну част и славу, заволите смирење и кротост. Смирење и љубав из душе и тела искорењују све греховне страсти и привлаче благодат Божју. У томе и јесте спасење.

Највише се бојте и сећајте се смртног часа и Другог Христовог доласка!

Када се нађете у муци или искушењима, читајте Слатком Исусу Христу канон с акатистом и молебни канон Богородици " Многими содержим напастми". Да бисте просветлили душу, да би вам се отвориле духовне очи са пажњом читајте 17. катизму.

Немојте да вам и један дан прође без испуњења Богородичиног правила - 150 молитви "Богородице Дјево, радуј се". Не заборављајте да целивате свој крстић ујутру и увече да бисте осветили своје душе зрацима благодати.

Волите Јеванђеље, чешће га читајте, све што је написано у њему је слатко за срце и спасоносно за душу. Нарочито често читајте Беседу на гори Спаситеља (Матеј. 5,112), 15. главу Јеванђеља по Јовану о љубави и Посланицу апостола Павла Римљанима (гл. 13), где је показано како треба да живи хришћанин. Колико можете читајте молитве које сам вам делио. Изучавајте књиге које сам због вас написао. Оне ће разрешити све ваше недоумице.

Заволите једноставност, немојте да мудрујете лукаво. Унутрашња радост долази кроз простоту, а високоумље доводи до маловерја и неверја и одводи нас са пута спасења. Не будите лукави... Ако вас буду питали: "Да ли верујете?", директно кажите: "Да, верујем!" Немојте да одбијате Господа, не скрећите у лукавство.

Још једном вас подсећам, драги моји: нема спасења за онога ко се није покајао у овом животу, а истинско покајање је у очишћењу срца од страсти и порока, у исправљању порочног

2

живота. Механичко набрајање грехова на исповести не спасава душу, то је гадост пред Богом и хула на тајну Свете Православне Цркве. Чешће се причешћујте Светим Христовим Тајнама.

Памтите да ће ваша брига да задобијете Духа Светога, ваша љубав према Спаситељу, Богородици и светим небеским житељима, као и према ближњима и непријатељима, ваше смирење и покорност вољи Божјој да узвесели дух мој неизрецивом радошћу.

Последња реч коју вам упућујем је молба за молитву. Сећајте ме се и молите се да Господ упокоји моју душу у Својим обитељима, али молитва мора да одише надом, а без наде је молитва грешна.

Молим вас и преклињем, драги моји, не пропуштајте свој час за Псалтир који се непрестано чита и марљивије се молите једни за друге, за сроднике, за све које познајете и за сав свет, за све умрле који вапе за нашим молитвама, јер је то велика помоћ за њихове душе.

Дајте милостињу. Молите се за покој душе приснопамјатног протојереја Јована Сергијева, блажене Ксеније, мојих упокојених духовних отаца: епископа Венијамина, схиархимандрита Илариона, схиигумана Алексија, јереја Јована (који ме је крстио), мојих родитеља Михаила и Катарине и сродника: Вере, Јевдокије, Јулијаније, Лукије, Татјане, Григорија, војника Василија, војног капетана Петра с његовим војницима, Михаила, Ане, Јосифа, Агафије, Јована, Ане, девојке Параскеве, детета Родиона, детета Варваре, детета Теодоре, детета Наталије.

Памтите "Свакодневна правила хришћанског живота" и "За шта се треба захваљивати Богу". Нека се све ово чува у срцима вашим, јер је све то храна и живот душе.

Живите мирно, трпите са радошћу муке и болести које вас снаћу и чувајте све оно што сте чули од мене. Поверавам вас, драга моја децо духовна, Оној Којој је одувек назначено да постане Мајка Жељеног Избавитеља људи из адског заробљеништва - Пресветој Владичици Дјеви Богородици. Она ће бити ваша Игуманија и Заштитница од свих стрела непријатељских, непријатеља видивих и невидивих".

 

Духовно завештање братији:

 "У име Оца и Сина и Светога Духа.

Дубока старост и болести ми наговештавају блиску смрт, моје пресељење из привременог живота у живот вечни. Не знам да ли сам предодређен за спасење или сам осуђен на вечне муке... Али не очајавам... Живео сам верујући у Бога, очекујући свеопште Васкрсење и Страшни Суд. Прелазим у други свет са надом у помиловање због заузимања Пресвете Богородице и свих светих. За највише служење за себе сам сматрао да будем роб свих православних хришћана. Разгоревајући се Христовом љубављу, желео бих да пригрлим сав род људски и да умрем у болестима и мукама за спасење свих.

Драги моји оци и браћо у Христу, заиста није било и нема у мом срцу љутње ни на кога од вас; ако је зла сила гонила некада некога од вас да учини, каже или помисли нешто лоше, онда са љубављу опраштам свима све; опростите и ви мени недостојном који вас искрено волим, али не умем да вам докажем своју љубав. Молим вас, учините ми љубав, не лишавајте ме последњег доброчинства - ваших светих молитви за мене Господу.

Ако задобијем код Господа смелост, онда се и ја надам да ћу се заузети за све вас пред Њим, а нарочито за оне који ме буду помињали у својим молитвама.

Непрестано читање у обитељи Псалтира које је уведено по благослову високопреосвећеног Јована, митрополита Псковског и Порховског, надам се да ће како за време мог живота, тако и после смрти бити настављено без промена. Господ ће наградити за ово благочестиво делање све усрдне, а покараће лење и немарне.

Молим вас да тело моје сахраните у Богосазданој пећини ма када и ма где да Господ благослови да одем из овог живота. Крстове, књиге, личну одећу и остало све завештам обитељи.

Молим вас да испуните моје завештање, и нека вам помогне у томе Господ, а Богородица и наши светитељи, преподобни Марк, Јона, мати Васа и преподобномученик Корнилије да измоле благослов Божји за све који живе у обитељи, и обитељ наша неће осиромашити.

 

3

Свјато-Успенски Псково-Печерски манастир.

Многогрешни схиигуман Сава који моли за ваше свете молитве".

ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА И СМРТ

 ...праведник ћe се спомињати увијек...

 Псалам. 112, 6

 Телесне снаге старца су пред крај живота све више и више слабиле, уз то му је од Бога било откривено да ће његова смрт наступити изненада, те је он стога ишчекивао смртни час стално. У једној песми он овако описује своја осећања:

 Мој пут ка вечности је тако близак!

А о смрти тако мало знам:

Неизвесно је када ћe доћи,

Али Бог је хтео да буде изненада!

 

Не бих хтео да као старац бесплодни

Пред трон Господа Славе изађем,

Него да са собом спасене душе

Пред Христа изведем.

 

Искупитељу мој, Исусе!

Hoћ смрти ми с Тобом страшна није,

Но да празан пред Тебе се јавим,

Ето шта мс, Боже, већма страши.

 

И замислих се ја над собом...

Па вас молим, моји драги:

Сахраните ме у гробу пећине

Под Распећем Крсним.

 

Буди увек, Свети Крсте, над гробом,

Где прах мој почивао буде,

Моју душу, Исусе Најслађи, помилуј!

И са свепшма је упокој.

 Ову песму је старац написао за време одмора у Грузији. Са смирењем и скрушеношћу због своје недостојности на крају стиха је дописао: "Много година сам на свету проживео, али добрих дела нисам накупио". Упркос крајњој физичкој слабости, он се трудио да то не показује, нарочито не пред својим чадима да их не би растуживао, и превазилазећи слабост телесну настављао је да све теши. Уобичајена веселост његове природе му није дозвољавала ни да помисли да ће убрзо отићи у вечни покој.

Са задивљујућим спокојством духа чекао је ближење своје смрти. Његова дечји чиста душа, сијајући светлошћу благодати, одавно је већ спремна за прелазак у вечност, и у суштини својој га смрт није плашила. Говорио је о њој као о радосном догађају, сву своју наду полажући у милосрђе Божје, а не у своја дела. Само га је љубав према духовној деци, будућим сирочићима,

4

приморавала да се држи за живот и да се труди да залечи свој организам. Међутим, понеке од своје духовне деце старац је постепено почео да припрема за предстојећи растанак. Блиској духовној деци баћушка је испричао да му је Господ открио када ће умрети:

- Речено ми је да ћу живети још 5 година, а ако се духовна деца буду појачано молила и исправљала се, можда и више...

Године су пролазиле у мучном ишчекивању, а баћушка је, напрежући своје снаге на исходу, настављао да теши оне који су му долазили као да му није ништа. После Литургије би седао у ходнику на дрвени креветић крај своје келије, и људи су му по реду прилазили са својим потребама, духовним питањима. На обична животна питања баћушка није одговарао. Говорио је:

- Ја сам схимник, моја сврха је да се молим и спасавам душе. Ако се будем бавио свакодневним животним питањима, постаћу малограђанин. Избави ме, Господе, од тога!

Говорљиве хришћане је овако уразумљивао:

- Разговор је добар, а молитва је боља! Често су се од њега могле чути следеће речи:

- Баците коцку, упитајте Богородицу...

Сакупивши сва своја завештања у једну књигу заједно са својим песмама и честиткама за празнике, баћушка их је делио својој деци. Много суза су духовна деца пролила читајући ову књигу. Вест о блиском растанку са својим вољеним пастиром се брзо раширила међу њима. Старац је већ отворено свима говорио о свом блиском одласку. Једном је, после завршетка Литургије, када су сви већ пришли крсту да га целивају, он изашао из олтара и рекао:

- Јуче само што нисам умро, али ви сте се помолили, и ја сам оживео. Хвала на молитвама. Можда ћу да доживим до Успења.

Упркос прекомерној слабости, баћушка није престајао да прима посетиоце, али је време посета било ограничено на један сат. Десило се да се време нагло променило, да су дунули снажни ветрови, и у ходнику конака у коме је примао отац Сава је настала промаја. Ноћу је баћушка осетио јаку грозницу, појавила му се и висока температура. Добио је запаљење плућа. Због високе температуре старац је горео као у ватри, гушио га је непрекидни кашаљ...

Отац Сава је замолио намесника да га помажу јелејем. Манастирски духовник архимандрит Теофан је свакодневно причешћивао баћушку Светим Даровима.

Али болест се отегла и трајала је све од јула до празника Успења Богородице. Био је чак и један период када је баћушка осећао раздвајање душе од тела. Он је заиста умирао... Тело му је било хладно и непомично, али свест је била јасна...

Сећао се својих сирочића - духовне деце - која у највећем броју случајева још нису била очврсла духовно, нису била искусна у духовној борби. Видео је својим унутрашњим погледом њихову беспомоћност и збуњеност...

- Нисам спреман!.. Нисам спреман! - прошло му је кроз главу. Баћушка је почео усрдно да се моли да му се продужи живот и осетио је да га је овај пут смртни час мимоишао.

Света обитељ се појачано молила за оздрављење старца. Нарочито су усрдна у својим молитвама била духовна деца. У многим градовима су давали да се на Литургијама помиње њихов драги баћушка за здравље, сами су предузимали појачане молитвене подвиге, давали су Господу обећања да ће се исправити. И заиста, многе од њих ниси могао да препознаш: мање причају, усредсређени су, оријентисани ка унутра, многи су почели да говоре Исусову молитву. Све мање је долазило до међусобних сукоба и неразумевања.

Ради баћушкиног спокојства свако се трудио да узме на себе последице искушења, па се у духовној породици старца утврдио стабилан мир. Баћушка се радовао и захваљивао се Господу и Његовој Пречистој Мајци за њихову очигледну милост према његовој духовној деци.

После празника Успења Богородице баћушка је могао да иде у храм само недељом и празницима, али после се његово здравље почело помало поправљати, и он би понекад говорио:

Сада ћу поживети још једно пет година, можда и више... Како се будете молили! - и заиста, после те болести је он још дуго живео у некој врсти полузатворништва.

Смртни час баћушке је наступио 14. (27.) јула 1980. године. Догодило се то у недељу, у 9 сати и 45 минута. О овом жалосном догађају су обавестили удари манастирског звона. Срца оних који су волели старца су интуитивно осетила о чему се ради. Гомиле људи су се окупиле крај манастирске трпезарије, онде где се налазила баћушкина келија. Поуздано сазнавши за баћушкину смрт, многи су пожурили да о томе обавесте блиске и рођаке, другу духовну децу. Тако се вест о смрти схиигумана Саве брзо пронела по многим градовима и селима. Током тих дана

5

превоз је био препун путника који су журили у обитељ да одају последњу почаст упокојеном баћушки.

А из удаљених места огромне земље су у манастир стизали телеграми са молбом да се одложи погребење да би сви стигли да се опросте са својим духовним оцем. По благослову владике Јована, митрополита Псковског и Порховског, погребење старца је одређено за 30. јули, то јест четвртог дана после његове смрти. Из тесне капелице сандук с телом старца је био пренесен у Успенски храм где су се непрекидно, смењујући се читањем Јеванђеља, служила опела. Четвртог дана је тело упокојеног старца пренето у већи, Сретенски храм у коме је намесник манастира, архимандрит Гаврило, са јеромонасима обитељи и другим свештенослужитељима, духовном децом старца одслужио опело. Уз присуство бројног народа сандук са телом баћушке је пронет око Успенског трга и однесен у Богосаздане пећине.

У пећинама су сандук са новопрестављеним старцем ставили у раније припремљену нишу, са десне стране од храма Васкрсења. Нема довољно речи да се опише сав бол, плач и ридање осиротеле духовне деце баћушке. Међутим, многи су истовремено са болом осећали и необичну утеху и радост: осећало се да је старац жив и да никада неће оставити децу у својим молитвама.

Прекинуо се земаљски живот ревносног подвижника, служитеља Божјег. Утихле су његове пламене речи, затвориле се очи које су пријатељски гледале све, али дух његов, реч његова и учење ће вечно живети у срцима људи који су га волели и познавали.

Каже се:" Конац дело краси". Да, према плодовима се одређује вредност дрвета, према делима човека се одређује какав му је био живот. За живота старац је увек имао на уму да је странац и дошљак на земљи, и иштући Небеску Отаџбину, непрестано је молио Господа и Царицу Небеску да упокоје његову душу у насеобинама праведних и да како знају спасу његову духовну децу и све који га воле и мрзе. Он се пламено молио увек и за све, за цео свет за живе и умрле.

У свим деловима Русије (чак и на Светом Атону и у Јерусалиму) се његово име изговара са нарочитим поштовањем и љубављу. А таква чиста, света љубав је мила Господу, јер је Он Сам Љубав. Према речима апостола, он је духом пламеним радио за Господа и за све који су га окруживали је постојао пламтећи и светлећи. Била је то једна од оних личности којих има само у Царству Христовом и који "без великог мудровања, поседујући смирење" успевају да учине за добро ближњих више од силника овога света.

Старчева душа која се ослободила од окова тела је задобила нови пут који Света Црква, која разумева путеве Божје, назива блаженим: "Блажен пут којим идеш данас, душо, јер ти се припреми место упокојења". И сада он очекује од нас не сузе и уздахе, већ помињање и молитву да би Господ Који га је позвао из видивог света у "земљу живих" удостојио његову душу да чује најслађе речи Спаситеља:" Дођите благословени Оца Мојега: наследите Царство које вам је припремљено од постања света".

Смрт је добро за оне који умиру благочестиво. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, аде, победа?" Ми смело верујемо да ће Господ милостиво да прими упокојеног раба Свог, јер милостиве, какав је био старац за живота, очекује велика милост Божја на Последњем Суду: "Блажени милостиви, јер ће помиловани бити".

ПОУКЕ СХИ-ИГУМАНА САВЕ

 ПОУКЕ НА ПРОПОВЕДИМА, ИСПОВЕСТИМА, МОЛЕБАНИМА И ПАРАСТОСИМА

  * * * * *

 Добро никада не пропада и не остаје без награде. Један дечак је од другог дечака затражио новац за хлеб и овај му је дао. Потом је добри дечак постао свештеник.

Једном тога свештеника нападну двојица разбојника. Први разбојник вели другоме: "Удри га! То је поп, они увек имају новца". Други међутим окрену оружје на првог и уби га. Свештеник тада у другом разбојнику препозна онога коме је помогао у детињству. И разбојник истога часа постане дубоко верујући човек, силно се покајавши.

 * * * * *

 У Москви на Немачком гробљу постоји гроб доктора Гаса са натписом: "Пожурите са чињењем добра!" Тај доктор је многима био познат по самилости и спремности да помогне болеснима. Ево шта се с њим догодило. Било је тешко време и стални напади разбојника представљали су уобичајену појаву. Једном су напали и доктора Гаса. Доктор замоли разбојнике да му оставе панталоне како би могао да помогне болеснику који је становао у близини. Разбојници тада у њему препознају уваженог доктора: "Па то је доктор Гас!"

6

А доктор, видевши да су разумни, стаде да их саветује да оставе тај пocao и да почну да чине људима само добро.

И они дадоше реч да се више неће бавити пљачком.

 * * * * *

 Трговачки син се сећао како га је мајка саветовала: Не заборављај да читаш "Богородице Дјево, радуј се!"

И заиста се трудио да увек чита ту молитву. Било је тешко време. Догоди се тако да тројица непознатих почну да га прате и он чу њихов разговор (јер су једнога послали напред да извиди ситуацију и он се вратио да их извести):

Гледајте како спокојно иде, мора да има оружје.

Зато нису смели да му приђу, него пођоше да траже другу жртву. После тога случаја он постаде дубоко верујући човек.

 * * * * *

 Бекство у Египат. Када су Свету Породицу на путу пресрели разбојници, њихов воћа није био заведен необичном лепотом Богомајке, јер је на чистоту Богомајке чак и разбојниково срце одговорило чистотом. А када је погледао на Богомладенца, толико је био задивљен Његовом лепотом да је својим друговима заповедио да их не дирају. И Мајка Божија му захвална рече:

Твоја душа свакако неће погинути!

То је био управо онај благоразумни разбојник који се спасао висећи на крсту поред Христа.

 * * * * *

 Када су убијали првомученика архиђакона Стефана, ту је био и Савле, будући апостол Павле. Он је чувао одећу џелата. А Мајка Божија се молила: "Дај трпљење Стефану, Сине Мој!" Кад погледа Савла, би јој га жао па замоли Свога Сина: "Сине Мој, спаси тога младића!" И одмах потом на путу за Дамаск Господ га заустави Својим позивом: "Савле, Савле, зашто ме гониш?" Тако он постаде најревноснији апостол. Његова душа била је спасена по молитвама Мајке Божије. И он је био присутан на Њеном погребењу.

 * * * * *

 Ђаво обитава у човеку само до крштења, а после се у њега враћа само када овај пада у грехе. Какав пакао бива у срцу када се ђаво усели у душу! Гнев, злоба, вређање и униније тако муче душу, да човек не може да се смири: не једе, не пије, губи сан. У његово срце усељава се телесна похота. Данас је та страст као велики талас запљуснула људске животе. Неки не угасе страсти све до старости. А за свештеника најтежи грех је - управо телесни. Грижа савести га страшно мучи ако служи у нечистоти. У таквим случајевима Бог га удаљује од свештенослужења и уместо њега служе Анђели. А када благодат дотакне душу, никаква похотна осећања више јој не могу наудити. Страсни људи не налазе себи мира, и ако теже спасењу хоће да оду у пустињу, у манастир. Али људско срце је само, и муке су скривене управо у њему. Куда год човек да оде, његово ће се срце свеједно раздраживати и неће имати мира. Да би тај пакао душе био уништен, треба се пре свега молити и постати свестан сопствене кривице. Кроз молитву ће се отворити наша душевна адска тамница. Зато све треба открити духовнику - све помисли које нас муче. Кроз причешће Светим Тајнама Господ ће осветити наш душевни пакао и претворити га у светли рај.

Осим тога, треба се молити за оне који нас вређају. Ако тако будемо чинили, Господ ће разорити душевни и домаћи пакао, и васкрснуће нас за нову вечну радост, па ће се наше срце обрадовати и нико нам више неће одузети ту радост.

 * * * * *

 Сатана има мноштво потчињених духова које шаље да нас искушавају и који нас стално уходе. Нарочито нас искушавају за време молитве, јер им ништа није тако мрско као она. Демони спуштају прст на човекове очи и њега хвата сан; они проничу у душу његову и испуњавају је разним помислима, због чега човек губи спокојно расположење духа. Ако за време службе или кућне молитве злом духу не пође за руком да искуша душу, он то чини после. На пример, желите са неким да поделите своју тугу, и онда неприметно у разговору осудите неког трећег. Или се појави раздражљивост, злоба, незадовољство, и човек почиње свима да приговара, пошто му се чини да ништа није учињено како треба. Сатана се свети за добро које је човек стекао. Он иде око нас и риче, у правом смислу те речи.

7

То његово рикање не једном су чули Свети Оци: преподобни Антоније Велики, Макарије Велики, Сергије Радоњешки, Серафим Саровски и други светитељи. Тако и апостол Петар пише у посланици: Ђаво као лав ричући ходи и тражи кога да пождере (1. Пет. 5,8).

Зато смо дужни да стално стражаримо и да после благодатног душевног мира увек очекујемо искушење и патњу, да очекујемо замке. Господ допушта ђаволу да нас искуша како би нас научио да се боримо против зла. Огањ очишћује злато, док искушење очишћује праведног и показује меру духовне снаге човекове. Немојмо очајавати када паднемо у искушење, него смирено и још усрдније молимо Господа да нам подари снагу у борби против грехова... Он наша Снага и Сила - посетиће нас и ојачати, и уз Божију помоћ из борбе ћемо изаћи као победници.

СТАРЧЕВИ САВЕТИ И ПОУКЕ САБРАНИ НА ОСНОВУ УСПОМЕНА ЊЕГОВЕ ДУХОВНЕ ДЕЦЕ

 Заповест нову дајем вам:

да љубите једни друге,

као што ја вас љубих...

 (Јн. 13,34)

 У овој глави покушаћемо да наведемо оне поуке којима је старац духовно хранио како своју духовну децу, које је имао на хиљаде, тако и сав остали страдални народ, жедан спасења. Његове поуке биле су прожете благодатном мудрошћу, снажном вером и молитвеношћу.

У својим саветима и поукама старац се пре свега руководио поукама Светих Отаца православне Цркве, а нарочито подвижника последњег времена: епископа Теофана Затворника, преподобног Серафима Саровског, приснопамјатног протојереја Јована Сергејева, старца јеромонаха Варнаве и његовог ученика схиархимандрита Захарије, јеросхимонаха Партенија Кијевског, старца јеросхимонаха Амвросија Оптинског и старца Силуана Атонског, јер су њихове поуке, једноставне и дубоке, кратке и важне, без ичег сувишног или високопарног, биле веома блиске његовом срцу. Нико од њих не ставља хришћанима претешко бреме, него саветују да се почне од малог и да се буде задовољан тиме. Када пак човек довољно ојача у борби са злом које га искушава, онда приступа коренитој промени своје греховне природе, али тако да прође неповређено.

Толико је љубави, кротости и смирења у тим једноставним и искреним књигама Светих Отаца, толико мудрости и духовне опитности! У њима се говори о савршеној хришћанској љубави, о свепраштању, о томе колико смо далеко од распетог Христа.

"Не жудите за земљом - понавља старац речи епископа Теофана - јер све је на земљи пропадљиво, само је загробна срећа вечна, непромењива и истинска. А та срећа зависи од тога како ћемо проживети наш живот".

Старац, који је и сам увек молитвено тражио милост Божију и помоћ свише, свима је саветовао да се моле и да посећују храм Божији то небо на земљи јер без свете Цркве нема спасења.

- Ако је неко био на гробу митрополита Трифона (у Москви на Немачком гробљу), видео је следеће речи које су тамо исписане: "Децо моја, љубите храм Божији. Храм Божији, то је небо на земљи". Он се упокојио недавно, 1. (14.) јуна 1934. године. Био је наш савременик, смели молитвеник и близак пријатељ старца Захарије. Он је заједно са уплаканим народом на црквеном молебану умолио Господа да одгоди смрт старца Захарије, који је управо почео да се сели у вечност. И старац Захарија је после тог молебана поживео још 2. године, надживевши и самог митрополита Трифона.

Ето колика је снага црквене молитве! Зато и ја вама, чеда моја љубљена, дајем такву заповест: Љубите храм Божији! Не пропуштајте црквене службе. Јер сам Христос је уредио Свету Цркву. Он по Своме неизрецивом милосрђу и дуготрпљењу неће смрт грешника. Он никада не допушта да човек пропадне, а да претходно не покуша да га уразуми. Као чедољубиви отац, Господ се својски труди око нашег спасења, усмерава нас ка том циљу, исправља наше грехове и удостојава нас вечних добара. Кроз Свете Тајне Господ прашта грешнику и освећује га даровима Духа Светога...

Отац Сава је говорио још и ово:

- Чувајте велики дар Божији - савест. Она нас сједињује са небом и покорава нашу слабу и грешну вољу светој и свесилној вољи Божијој. Савест - то је глас Божији у људском срцу, глас Анђела чувара. Брижно се старајмо да сачувамо своју савест од утицаја свега лошег, што би могло

8

да је ослаби, упропасти и уништи, па да више не буде глас Божији. Када људи не слушају глас Божији у своме срцу и када њихова савест ћути, онда им више није страшно да греше. За таквог човека се каже да нема савести, да ју је изгубио.

Ништа се не може урадити против савести. Неки људи се потпуно заваравају, и код куће и на послу. Будимо праведни и искрени - будимо хришћани не само по имену, него и на делу. Неки пак имају лажни стид, лажни страх - сами измишљају да их прате и боје се да се прекрсте. Као што се каже у Псалтиру: Тамо се устрашише страха, где страха не беше (Пс. 52,6). Не треба се стидети тога што си хришћанин, треба се молити. И само се правилно осењујте крсним знамењем - тим оружјем против мрачне силе: Господе, Крст Твој си нам да као оружје против ђавола!" пева света Црква. Немојмо умножавати своје грехове неправилним изображавањем крсног знамења. Непажљиво махање руком је - исмевање крста.

Старац препричава поуке преподобног Серафима Саровског о крсном знамењу и моли све да по могућству прочитају ове поуке преподобног.

"Крсно знамење - то је обраћање Светој Тројици. Такође, три прста састављамо у име Свете Тројице; сложили смо их у једно - у част јединства Божијег; Господ је један у три лица: у име Оца и Сина и Светога Духа. Приносећи прсте челу освећујемо свој ум, узносећи се молитвом ка Првом Лицу Свете Тројице - Богу Оцу, Творцу свега видивог и невидивог. Додирујући истим тим прстима доњи део груди, молитвом се узносимо ка Богу Сину, рођеном од Оца, преживљавамо све Његове муке, које је преживео ради нашег спасења, и освећујемо своје срце и своја осећања. Затим подижемо прсте на рамена и говоримо "и Светога Духа", молећи Треће Лице Свете Тројице да не остави нашу вољу и да сва наша дела усмери ка добродетељи (врлинама), како бисмо задобили Духа Светога у срцима нашим.

Потом смирено и побожно, са страхом Божијим, надом и дубоком љубављу завршавамо говорећи:"Амин", тј. заиста,нека буде тако, и клањамо се. Како је болно гледати немарно махање једом руком! Превременим поклоном ми ломимо крст. Потрудимо се да се избавимо од греховне навике. Треба се покајати због тога на исповести, како би свештеник разрешио тај грех, и трудити се да га више не понављамо!"

Старац је ревносно позивао на духовно узрастање:

- Неопходно нам је да узрастамо у благодатном животу и да се учимо да побеђујемо своје страсти. А ми живимо по стихијама света и заборављамо на Христа. Избави нас Господе од духовног слепила, од зле кратковидости! Духовно слепило је теже и опасније од физичког. Нека нас Господ избави од живота без духовног узрастања, и од неправилног, нездравог узрастања!

У сваком човеку постоји искра Божија. Не гушимо ту искру својим земаљским страстима: жељом за "веселим" животом, умишљеном срећом," проводом"," задовољствима". Као што богиње изједају лепоту лица, тако утроба изједа сву лепоту душе. И човекова душа остаје празна, све више и више тоне у дубину порока. Претварајући свој живот у јурњаву за зарадом, човек оставља пут служења добру и правди Божијој и полази путем безбожности и безакоња.

Отац Сава је учио да треба пролазити поред те "усахле траве" - испразне људске среће:

- Избави нас Господе од те несрећне тежње - говорио је он јер треба да тежимо побожности! Променимо свој плотски живот у духовни, истерајмо страсти из нашег срца!

Старац је учио да почетак ревносне борбе са страстима треба да буде страх Божији, јер је он почетак премудрости. А премудар је онај ко је задобио Духа Светога, трудећи се да изврши све заповести Христове и бојећи се да гресима не увреди Спаситеља. Ако је човек премудар онда је и смирен; и што је духовнији, то јасније види колико је велик Господ и колико је он као човек ништаван и беспомоћан.

"У погледу страха који хришћанин нужно мора да има - говорио је епископ Венјамин (Милов) тај страх заузима прво место међу добродетељима, на њиховом почетку, и сведочи о томе да је човек духовно жив за Бога, те да благодат Духа Светога сија у мраку грешне душе".

Страх Господњи је као и свака добродетељ дар Божији хришћанину. Он се дарује онима који се покоравају Његовој заповести. Господ нас позива на ту велику добродетељ: Ходите чеда, послушајте мене, страху Господњем научићу вас (Пс. 33,11).

Страх Божији подсећа на Други долазак и Страшни Суд, где ће се одлучивати о човековом месту у вечности. А плодови страха Божијег су велики, јер Свето Писмо каже: Бог ћe испунити вољу оних који га се боје, и молбу њихову услишиће, и спашће их (Пс. 144,19). Како велика утеха и обећање!

Као носилац страха Божијег, старац је својим личним примером и својим поукама и све друге учио овој великој добродетељи.

9

Бојећи се Бога више од свега, он се није плашио никаквих људских претњи, него је смело извршавао вољу Божију. Старац је са страхом служио Господу у лицу својих ближњих, а онда се радовао Њему са трепетом.

"Како је славна добродетељ, која презире сву превртљивост овог живота! - кличе свети Јован Златоуст - Она своје подвижнике чини јачима, вишима, непобедивима. Они немају потребе ни за имањем, ни за новцем - потребна им је чврста воља и постојан дух, па ће тада њихова добродетељ победити сва људска лукавства". И старац је, баш како каже свети Јован Златоуст, увек излазио као победник. Говорио је:

"Свуда треба имати страх Божији. Током богослужења на то нас подсећа Велика јектенија: "За овај храм и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега Господу се помолимо". Видите? Ко може да стоји у храму? Само онај ко има страх Божији. И када се приступа Чаши: "са страхом Божијим и вером приступите". Видите ли колико је неопходан страх? Без њега се не може служити Господу! А да бисте душу научили на страх Божији приликом молитве, треба сабрати ум, треба дати најпре души и мислима да се умире, одложити земаљске бриге. Блажен је човек који се боји Господа (Пс. 111,1). "Где је страх Господњи,тамо се извршавају све заповести" кажу Свети Оци. Људи се међутим прилепе за земљу, брину о пропадљивом и не могу мислима да се одвоје од земље, а требало би да на земљи живимо онако како се окреће точак - он се дотиче земље само једном својом тачком. Старац Партеније је говорио: "Ко је стекао страх Божији, за њега на земљи нема ни туге, ни брига само радости".

Старац је много поучавао народ о вери у Бога и у Промисао Божији. Говорио је: "У основи спасења лежи вера. Вера је за дело нашег спасења исто што н темељ за зграду. Ако је темељ поткопан зграда се неизбежно руши. Где нема вере тамо су необуздане страсти које човека одвлаче у понор зала. Вера је - највеће благо у земаљском животу; она човека сједињује са Богом.

Ако има чврсту веру човек може да учини све. Како каже протојереј Јован Сергејев: "Нападају те силни, невидљиви, неуморни непријатељи? Победићеш! Нападају спољашњи, невидљиви непријатељи? Победићеш! Нападају те страсти? Одолећеш им! Притискају те невоље? Одбићеш их! Клонуо си духом? Добићеш храброст! Све се са вером може победити, па и само Царство Небеско може се задобити! Верујте у Бога, молите му се, чините добра дела! Та три крила подићи ће нас до престола Божијег!"

Молитви је старац придавао нарочит значај. Он је говорио овако:

Нема на земљи важнијег посла од молитве. Молитва рађа и све остале добродетељи. Код Светих Отаца је био закон - терати себе на молитву: код куће, у цркви, приликом обављања различитих послова, у шетњама, или у било које друго време.

Са Господом треба говорити што једноставније, као син са Оцем. Не мудруј на молитви! Плаши се тога да најсветије Име Његово произносиш без учешћа ума и срца. Ко расејано стоји на молитви пред Богом, а тим пре ко стоји немарно, тај само вређа Господа и неће добити благодат него осуду.

У Светом Писму се каже: Проклет да је свако ко немарно обавља дело Божије. И обрнуто, ко се Богу макар и мало помоли са искром истинске вере, тај ће добити неизрециву радост.

Молитва је - радост душе! Ако немаш времена да се помолиш, падни на колена и кратко реци: "Господе, прими моју потребу да Те хвалим и да Ти благодарим, и услиши ме недостојног!" Али учини то са осећањем пламене преданости Господу, са осећањем човека који можда и жури, али је спреман да се на један миг у потпуности и без остатка преда Господу. Јер није уопште важно то колико траје молитва, него колико је пламена, а распламтелост (душе) не може да траје дуго, чак ни код савршених богољубаца. На молитву станеш као осуђени грешник, а одеш помилован и оправдан. Молитва узводи човека са земље на небо!

Када се молимо Господу, Мајка Божија се радује и благодари Своме Сину што је наша срца надахнуо на молитву и што нам увек помаже ако Му се обратимо за помоћ. Не заборављајте на молитву нашој Помоћници и Заступници!

Отац Сава није оптерећивао народ дугачким молитвеним правилима, него је учио као преподобни Серафим Саровски:

- Боље је извршити мало, али са топлотом и побожношћу, јер Богу није потребна форма, него суштина. Њему је потребно наше срце.

Преподобни Серафим је по заповести Саме Царице Небеске дао ново, лакше правило својим духовним чедима - дивјејевским сестрама, знајући како је тешко хришћанима последњих времена да се спасавају. А обичним људима преподобни Серафим Саровски је заповедао овакво молитвено правило:

10

"Када се устане од сна, стати пред иконе и прочитати молитву Господњу "Оче наш" (три пута) у част Пресвете Тројице, потом песму Богородици: "Богородице Дјево радуј се" (три пута) и једном Символ вере: "Вјерују". Ове молитве како је објашњавао преподобни Серафим - представљају темељ хришћанства. Прва је - као молитва коју је дао Сам Бог - образац свих осталих молитава. Другу је Арханђел Михаило донео са неба Дјеви Марији. Мајци Господњој. Символ вере пак садржи укратко све спасоносне догмате хришћанске вере.

У келији нека свако тихо чита молитву Исусову, а ако га окружују људи - "Господе помилуј", и тако до ручка. Непосредно пре ручка опет кратко правило. После ручка: "Пресвета Богородице, спаси ме грешног". Кад си сам: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице помилуј ме грешног". Пре спавања - опет кратко правило, осенити се крсним знамењем и на починак. Уз држање овог простог правила може се достићи мера хришћанског савршенства".

Тако је учио преподобни Серафим, Саровски чудотворац. Старац схиигуман Сава је такође учио да се не треба исцрпљивати прекомерним молитвеним подвизима.

- Ујутро, када сс пробудиш из сна - говорио је - одмах целивај свој крстић, уз молитву: "Пролиј Господе кап Најсветије Крви Твоје у срце моје које је исушено од страсти и грехова, и нечистота душевних и телесних. Амин". Потом, када се умијеш и оденеш. стани пред иконе и са топлом вером срца читај: "Царју Небесни", једанпут, "Оче наш" - три пута, "Богородице Дјево, радуј се" - три пута, и "Вјерују" - једанпут. Ово правило назива се правилом преподобног Серафима Саровског. Затим читај јутарње молитве према молитвенику. После читај Псалтир, колико можеш, макар једну катизму или чак једну славу!

Старац је некима давао благослов да читају само неколико редова, али је свима саветовао да свакодневно и без попуштања читају Псалтир, апостолске Посланице и Јеванђеље - једну главу или макар једно зачало. Ревносним молитвеницима отац Сава је давао благослов да читају и додатне молитве које им је делио, а које је позајмио од отаца подвижника последњег времена. При крају старчевог живота све његове молитве, затим писане и усмене поуке, а такође и духовни стихови обједињени су у одговарајућим књигама: "Духовно-моралне поуке" и другим.

Ономе ко је био веома заузет својом дужношћу старац је дозвољавао да скрати молитвено правило, али уз следећи услов: да та скраћена молитва буде усрдна. Онда се она рачунала као цело правило. Говорио је:

Избегавајте празно ишчитавање правила. Испуњавајте се молитвеним духом да би душа окусила радост, благодарење за милост Божију, тугу због грехова, и да би молитва постала храна, живот душе! Немојмо празним ишчитавањем правила хранити унутрашњег фарисеја, него га испуњавајмо уз сву усрдност и без попуштања, па макар га понекад и скратили. О, како блажено стање бива код оних који са љубављу и без попуштања обављају молитвено правило! Они већ овде, на земљи, спознају како је благ Господ!

Старац је тражио да се молитва Исусова свагда носи у срцу, где год да се налазимо; многима је давао бројанице, чак и онима који нису били монаси.

То је најважнија и због своје краткоће најпогоднија молитва! говорио је. То је најсигурнији пут ка спасењу! Душу онога ко са пажњом срца твори Исусову молитву не могу да повреде ђавоља искушења. Сам Господ се усељава у срце онога ко је чита. Заволите усамљеност! Учите своје срце непрестаној молитви! Какву ћете само радост добити од тога! Услед унутарњег пребивања Господа у вама постаћете трпељиви, пуни љубави, смирени. Онима који су стекли Исусову молитву Бог дарује небеску љубав према свима, чак и према непријатељима. Потрудите се да стекнете ту свету небеску радост како бисте се заједно са Анђелима радовали своме покајању и покајању сваког заблуделог човека. Но, колико је Исусова молитва једноставна и кратка толико је и тешка. Да бисте је привили уз срце треба пре свега да се потрудите око његовог очишћења. Реци својој души: "Доста смо се трудили око сујетних и пропадљивих ствари, доста смо служили греху, сада се сетимо оног најважнијег стицања благодати, и без лењости послужимо Богу", баш као што се каже у јутарњој молитви: "Раније сам служио лажљивом сатани, а сада ћу пре свих да служим Теби, Господу и Богу моме Исусу Христу, у све дане живота мога". И треба да замолимо Господа да нас очисти и освети! А само то тражење Господа - радост је за срце. Нека се радује срце оних који траже Господа (Пс. 104,3). И оно што се тражи свакако ће бити нађено, јер Оно само одавно и жељно тражи нас. "Тражите и наћи ћете...", "Свако ко моли, добиће". Немојте да мислите да Господ не чује молитве. Он се први стара о исправљању грешника. А људи сами неће да се мало боре против себе, да се мало притегну, него су малодушни и просто не допуштају Господу да их спасе и да им помогне. Веома добро чине они који Исусову молитву сједињују са дисањем. То значи дисати именом Исусовим! Таква молитва зближава срце са Богом, освећује га, и Господ као да ставља печат на њега, те зли духови више не могу да му науде. Када молитва постане дисање, сатана више није страшан, јер човека чува Божанска благодат. Такви људи осећају да је Господ увек са њима: да их спасава, покрива н избавља од непријатеља. Благодат тако преображава срце да човек стаје изнад земље и страсти. Таква душа не гледа ништа на земљи, него је у потпуности

11

предана Богу, јер благодат доноси такву сладост и такву радост, да душа заборавља на све земаљско. И ми треба да подстичемо себе на задобијање непрестане молитве. Овако треба сједињавати молитву са дисањем:

Пре ручка: удах "Господе Исусе Христе, Сине Божији", издах "помилуј ме грешног". После ручка: удах "Господе Исусе Христе, Сине Божији", издах " молитвама Богородице помилуј ме грешног". У било које време, на било ком месту, уз било који посао, увек у своме срцу треба да дозивамо Њега, па макар и кратко: "Господе помилуј!", "Господе, помози!". Ако успемо да објаснимо себи шта значи непрестана молитва, онда ће нам бити лако да разумемо да је она неопходна за пажњу према самом себи, како бисмо дошли к себи, јер често бивамо изван себе. Ми бивамо свуда, само не у себи, не у своме срцу, у своме унутарњем човеку. Стално треба да присиљавамо себе на задобијање постојане молитве, а преко ње и свих других добродетељи.

После причешћивања Светим Тајнама Христовим обавезно треба творити молитву Исусову, како би била сачувана благодат, јер је та молитва важнија од читања књига или разговора са људима који доводе само до осуђивања.

Када су старца упитали: "Шта је боље радити у слободно време? Читати духовне књиге или молити се?", он је одговорио:

Боље је наизменично молити се и читати јер неискуснима молитва може да досади, и они ћe је тада обављати без изгарања духа. А ко се сродио са молитвом, тај већ молитву цени више него читање, а тим пре више него испразно провођење времена или разговор са људима. Таквом човеку је са људима досадно, он жуди за усамљеношћу, тражи разговор са Богом. Боље је не читати књиге него имати само молитву; боље је бити сиромашан духом и наследити Царство Божије, како каже Господ: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Сиромашни духом - то су они који су осиромашили умом ради спасења, ради непрестаног сећања на Бога. А онога ко се непрестано моли Господ ће наградити читавим богатством Своје благодати. Епископ Теофан је једном монаху причао: "Док сам био студент Духовне Академије, нас тројица пошли смо у Кијево Печерску Лавру код јеросхимонаха Партенија, од кога смо желели да добијемо поуке. Он нам је рекао: - Ви учени монаси знате много правила и закона, а не знате једно правило, које нам је нарочито неопходно: ум и срце увек треба узносити ка Богу. Ја сам од детињства тако чинио, и сада осећам душевни мир".

Тако и ми треба да чинимо, дајући све за молитву. Потреба за усамљеношћу указује на добро духовно стање. А ако некога узнемирују свакојаке помисли, треба их одбијати; ако опет одвлаче пажњу, опет их одбијати, и никако им не повлађивати и не поводити се за њима. То и јесте подвиг трезвености.

Бдите и молите се, да не паднете у напаст - каже Господ. Бдети - значи пратити сваки корак своје душе и не пристајати на наговоре лукавих духова. Старац је строго разобличавао оне који се нису трудили око молитве: " Ако нема молитве, неће бити ни благодати Божије. Не треба бити лењ, него присилити себе и молити помоћ од Господа. О, како ћете само зажалити на самрти због тога што нисте извршавали своје молитвено правило, али тада ће већ бити касно!"

Старац је био веома строг према онима који су разговарали у храму, нарочито према женама. "Жена да не поучава у храму!" - строго је понављао речи апостола.

- Ако не чујете оно што се чита у храму - говорио је - онда је боље да у себи изговарате молитву Исусову. Потрудите се да нарочито пажљиво слушате читање Апостола и Јеванђеља.

А да би подстакао усрдност и пажњу често је питао:

- Шта је данас читано из Јеванђеља? Ко ће да каже?

На исповести је увек објашњавао различите делове службе. На пример:

- Када свештеник и ђакони излазе из северних двери и са Јеванђељем улазе на Царске двери, тај тренутак се зове "Мали вход" и символички означава излазак Исуса Христа на проповед. Ко буде живео хришћански, ко буде живео према учењу Јеванђеља, тај ће ући у Царство Небеско.

Када свештенослужитељи за време певања Херувимске песме изађу на северне двери и пођу према Царским дверима, тај тренутак носи назив "Велики вход". Символички он означава одлазак Исуса Христа на добровољна страдања ради нас грешних. Ко се буде кајао и причешћивао, ући ће у Царство Небеско. За време "Тебе појем,Тебе благословим..." читава Црква, сви присутни у храму, дужни су да се моле заједно са свештенослужитељима да Отац Небески ниспошаље Духа Свога Светог на нас и на предложене Дарове, и три пута у себи треба да читају молитву: "Господе, Који си Пресветог Духа Свог у трећи час ниспослао апостолима Својим, Њега, Благи, не одузми ни од нас, него обнови нас који ти се молимо!"

12

У том тренутку ни једна душа не треба да остане хладна сви треба да се разгоре љубављу према Богу. Наше душе ће тада горети као кандила, као миомирисне кадионице, као тамјан који се узноси ка небу, јер у том часу се савршава страшна и животворна Тајна - претварање Духом Божијим хлеба и вина у Пречисто Тело и Крв Христову - и на престолу се појављује Бог у телу.

Веома је корисно молити се у три сата ноћу. Многи се обично тргну у то време јер их буди глас Анђела Чувара, али је мало оних који се моле... једноставно се окрену на другу страну и наставе да спавају. А Господу ће се давати одговор због немарног односа према времену за молитву.

Чим се пробудиш потруди се око молитве; прочитај макар и лежећи "Господе, Који си Пресветог Духа Свог..." или "Милосрђа двери",или "Изабраној Војвоткињи", или "Богородице Дјево, радуј се". То је добри час Царице Небеске и Она ће наградити све који су јој верни. Неки у то време читају Богородично правило.

Старац је гајио нарочиту, може се рећи нежну и предану љубав према Мајци Божијој и није налазио речи да би изразио и Њену љубав према људима, и своју љубав према Њој.

Један од оних који живе на земљи имао је дивно виђење прекрасних рајских насеља, где се по лепоти нарочито издвајао један двор. Он упита:

- Ко тамо живи?

- Мајка Божија - одговорише му.

- А где је она сада, зашто је нема?

- На земљи... помаже људима.

Отац Сава је на молитви нарочито често прибегавао Мајци Божијој и називао Ју је "Громом за демоне", јер за њих нема ничег страшнијег од јављања Мајке Божије. Они не могу да погубе човека осим уколико сам човек не одступи од Пресвете Богородице.

Читав старчев живот протицао је под покровом Владичице, нарочито након што му је сам светитељ Николај саопштио да Њој треба да се обраћа за помоћ. Волео је да прославља Мајку Божију. И као да је увек молитвено стајао пред Њом:

- Радуј се, Ти која си измирила Бога и човека!

- Радуј се, јер се спасавају сви који Ти са вером приступају! Старац је чак понекад у олтару, у слободним тренуцима, на глас са Њом разговарао, заборављајући да је окружен људима.

Отац Сава је причао како се схиигуман Алексије молио Мајци Божијој. Он је често разговарао са Њом као да је види! Схиархимандрит Захарија такође је разговарао са Мајком Божијом као да је види и својој духовној деци је заповедао: "Молите се Мајци Божијој, Игуманији и Заступници вашој, и ништа не чините док од ње не узмете благослов; верујте да ће вам Она помоћи да задобијете постојану молитву и ону љубав према свима, која ће обрадовати ваше срце".

И ја вас молим, мила моја децо - говорио је старац Сава да се усрдно молите Пресветој Владичици, да увек и за свако дело од Ње узимате благослов, а када се то дело оконча да Јој заблагодарите за помоћ коју вам је послала. И нарочито вас све молим да испуњавате Богородично правило150 молитава "Богородице Дјево, радуј се" и да читате Псалтир. Богонадахнуту свету књигу Псалтир написао је пророк Давид подстакнут од Духа Светога. Мајка Божија је читавог свог живота читала Псалтир. Читање Псалтира човеку доноси велику корист. Један благочестиви хришћанин је имао усрдну жељу да чита Псалтир, а потом је због свога немара охладнео. У сну му се јавила Мајка Божија и умилним гласом рекла: "А ти чедо треба да читаш Псалтир. То је твој живот!"

Ми треба да одлазимо у Цркву, да се достојно причешћујемо Светим Тајнама и да макар један сат дневно читамо Псалтир ради нашег вечног радосног живота.

Једном је отац Сава у животопису јеросхимонаха Партенија наишао на место где се говорило о томе да је он допустио сумњу да је Пресвета Дјева била прва монахиња на земљи. Задремао је и видео како од светих врата Кијево Печерске Лавре долази Величанствена Монахиња у мантији и са жезлом у рукама. Приближивши му се, рекла је: "Партеније, ја сам - монахиња!" Он се пробудио и од тог тренутка је Пресвету Дјеву називао Игуманијом Кијево Печерске Лавре.

У књизи приснопамјатног протојереја Јована Сергејева Кронштатског "Мој живот у Христу" пише: "Умиљавај се, човече Божији, Творцу и Мајци Божијој, као истински син или кћер. Умиљавај се, обраћајући им се од срца својим пламеним молитвама, па нећеш бити посрамљен, него ћеш убрзо и сам у срцу осетити умилење од Духа Светога".

13

Отац Сава је хтео да му ово место буде појашњено, те се зато неколико дана усрдно молио. И онда му се отац Јован јавио да би га поучио. Након тог виђења баћушка је својој духовној деци почео да саветује да општем молитвеном правилу додају скраћено правило преподобног Серафима Саровског, молитве савремених подвижника побожности и да читају акатист Владичици Богородици - Свечасној Игуманији. А оно главно што је саветовао, јесте да треба бити миран према свима, мирно подносити гнев ближњега, и не плашити се претњи, јер претње ни најмање не могу да утичу на нашу будућност, пошто he се догодити само оно што је Божија воља.

Код епископа Теофана баћушка је такође пронашао поуку - када он саветује да се понекад треба молити сопственим кратким молитвама, које ће да излазе из пламеног молитвеног срца. И ми смо од баћушке добили доста таквих молитава за различите прилике у животу.

У књизи о блаженом монаху Корнилију Псковском речено је да се он, познајући људску слабост, кајао за друге, и да је њихове грехе исповедао као сопствене. И отац Сава је хтео тако да чини, али је његов старац то сазнао и није му благословио, него га је овако посаветовао: "Плачи са оним ко плаче и састрадавај са оним ко тугује. Тако ћеш туђим недостацима исправити сопствени, јер ко је пролио топле сузе због грехова ближњег, тај је и себе самог исцелио од онога због чега је оплакивао брата." Уз Божију помоћ, баћушка је често са сузама исповедао богомолитеље н жалио због људских слабости.

"Код неодложних дужности на послу или код куће треба скратити подвиге поста и молитве. Кротко служење ближњима стоји изнад ишчитавања молитвеног правила и посећивања храма које надилази твоје силе. Господ то не тражи".

Папирић са таквим садржајем добила је једна жена која је била његово духовно чедо и која се налазила у недоумици око тога шта да чини: да ли да иде у храм или да обавља послушање?

А отац Сава ју је претекао одговоривши на њено питање пре него што га је поставила.

Отац Сава је овако говорио о молитви:

Када читаш молитве буди свестан тога да их читаш Самом Господу Богу, Пречистој Владичици Богородици или угодницима Божијим - светима који невидљиво стоје пред тобом. Неки ће рећи да су недостојни да би стајали пред Господом и да би Му се смело обраћали. Али уместо да се колебамо, треба да верујемо да нас Господ не лишава благодати не зато што смо ми то заслужили, него по Својој нарочитој милости и крајњем снисхоћењу. На крају крајева, неће нас дела спасити, него милост Божија. Прибегавајте милосрдном Господу Исусу Христу и чврсто се уздајте у Њега. Ова нада неће посрамити оне који служе Господу са страхом. Потрудимо се да испунпмо најважнији услов да би Господ услишио наше молитве које су Њему упућене: да живимо побожно и да се држимо свих заповести Божијих.

На питање "Шта да се ради када је молитва хладна и немарна?", старац је одговорио:

- Када је срце хладно, када нема жеље да се моли, онда се сети како си грешан, а умом понављај: "Господе, помилуј!", "Господе, помилуј!", и повезуј те молитве са дисањем, на удах и издах. Када Господ озари слепило душе ужасни се свога немара и почни да благодариш: "Слава Моћи Твојој, Господе!", без журбе, са топлим осећањем, са тврдом вером да Господ све види и све чује.

И не заборави да дозиваш у помоћ Мајку Божију, јер је Она - наша Прва Помоћница!

Ако сте веома уморни и не можете да се молите, онда реците Господу: "Господе, уморна сам, идем на починак. Бесконачно сам сагрешила пред Тобом, пред Мајком Божијом, светим Анђелом Чуваром и свима светима. Господе! Даруј ми опраштај свих грехова, телу сан, души мир". Поклоните се и идите на починак. Али тако се може радити само када сте заиста уморни, без размажености и самосажаљења.

Никада не журите на молитви. Немирна, журна молитва није угодна Господу. Свака света реч представља велику стваралачку силу. Свака реч молитве приближава нас Богу.

Стекните навику да се молите, нарочито непрестаном молитвом. Неки траже молитву за оца, ћерку, брата, сестру, а сами се око молитве уопште не труде - све пребацују на свештеника. Треба човек и сам да се моли. Знате ли како тешко бива свештенику? Јер он део грехова онога за кога се моли узима на себе.

Отац Сава је причао како је једна духовна ћерка старца Захарије тражила од њега да се помоли за њену другарицу која је имала веома тежак порођај. Старац је упита: "Зар ти није жао мене?" Она одговори: "Ви сте баћушка духовно јаки". Старац је прихватио њену молбу, али после се на њене очи ваљао по поду у страшним мукама.

- А како само упокојени жуде за нашим молитвама! - наставља старац. - Они често у сну траже наше молитве. Био је овакав случај: нека жена је умрла и пре но што је била сахрањена три

14

ноћи се јављала у сну својим суседима, мужу и жени, како тобоже стоји иза затворених врата и моли да је пусте. Родбина је хтела да је сахрани само са земаљским почастима, без опела, али су суседи били довитљиви па су је пренели у храм где ју је свештеник одмах опојао.

Када улазите у свој или у било чији дом где се налазе свете иконе, помолите се и поклоните пред иконама, па тек онда поздравите домаћине. Исто чините и када одлазите. Увек се сећајте Господа и предност дајте Њему.

Сваки посао започињите молитвом. У молитвенику постоји нарочита молитва пред почетак посла. У век је прочитајте, па ћете добити Божији благослов и посао ћете успешно обавити. А онда не заборавите да заблагодарите Господу. Без помоћи Божије узалуд ћемо се трудити и мучити. Један монах је поделио са мном своју тугу: "Баћушка, зашто је то тако? Трудим се да све радим што боље могу, а сви су незадовољни са мном". "А читаш ли ти молитву пре почетка сваког посла из молитвеника?" - питам га. "Не, не читам". "Е од сада читај, па ћеш видети разлику" - кажем му.

Тај монах ми је после захваљивао због овог савета; био је изненађен колико му је поменута молитва помогла. Чувајте сасуд свог срца да буде чист. Оградите га непрестаном молнтвом. Да не буде као башта лењог домаћина, где свако живинче може да упадне и уништи засаде... Због тврде вере и непрестане молитве душа прима Духа Светога и постаје сасуд Божанске благодати, те тако чиста и непорочна без тешкоћа извршава сваку заповест Божију. Јер реч Господња каже: Останите у Мени, и Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја Сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,4- 5).

Подстичимо себе да бисмо се сјединили са Господом, јер без напора нико никада неће добити Царство Божије. То је важан услов за добијање вечног блаженства, а ако њега нема, онда душа није за Царство Небеско, она није способна за живот са Богом у вечности; она неће бити способна да уће у то блаженство светих ако овде на земљи не навикне да буде у јединству са Богом!

Сви ми хоћемо да уђемо у Царство Небеско! А то зависи од нас самих! Тако ћемо се по својој моћи подвизавати, да бисмо се овде толико зближили са Господом, да би нас тамо, у вечности,

Он препознао као своје пријатеље. Побојмо се немара и лакомислености и служимо Господу са страхом и радујмо се са трепетом, да би нам Господ показао Своја обећања и рекао: Ходитe благословени Оца Мојега; Примите Царство које вам је Припремљено (Мт. 25,34), Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11,28).

После једног молебана, поводом подсмеха присутне омладине, старац је приметио:

- Ево ми смо се сада помолили, али не сви једнако. Молитва то је побожно осећање, молитва то је дар Божији, и није свима дат. Зато онај ко тај дар нема, не може да се моли.

Музичар узме своју виолину и са осећајем производи звуке. Сви слушају и диве се: "Какав дар!" Или сликар наслика дивну слику и такође се сви диве његовом дару. А молитва - беседа са Богом - превазилази осећај певача, музичара, уметника! И смејати се над осећањима верног човека недолично је и страшно!

У небеским обитељима такође ће се певати молитве, али не покајне него похвалне, које ће прослављати Бога: "С нама је Бог!" и "Тебе Бога хвалим!". Неће се певати: "Господе, помилуј" и "Подај Господе", него: "Теби, Господе!", јер сада за све молимо Бога да нам помогне, док ће на небу бити само љубави и појања! Тамо је Црква која слави Господа, док се овде на земљи она бори. Хришћани су - војпици Христови. Они се боре против својих страсти, против духова зла, зато наше молитве Богу више представљају мољење. Молимо да нам Господ помогне да савладамо мрачну силу која ратује против нас и да као победници уђемо у вечну и прослављену Цркву.

Старац се увек трудио да нас подсети на велику добродетељ (врлину) духовну разборитост.

- Пројавите у добродетељи разборитост - учи нас првоврховни апостол Петар (2. Пет. 1,5). У Светом Писму Сам Бог од нас захтева духовну мудрост, непорочност и опрез: Будите мудри као змије и безазлени као голубови. У сваком свом делу руководите се следећим хришћанским размишљањем: да није дело које сам планирао противно Богу, да није штетно за мог ближњег? Ако и после оваквог строгог испитивања ваша савест буде мирна, онда спроведите своју намеру у дело - говорио је старац. Увек будите предани вољи Божијој, не противите јој се, ослушкујте је и осматрајте. Увек се држите средине. Крајност никада и ни у чему није за похвалу. Само не оклевајте у делу спасења и не одлажите дан свога покајања. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење, и захвалност за служење. Трудите се да останете без земаљских награда како бисте добили небеске.

15

Расуђивање је драгоцени дар, и Свети Оци га поштују више од свих добродетељи, јер се кроз расуђивање душа противи страстима. Једно исто дело можемо да учинимо тако да се у једном случају претвара у добро, а у другом - у зло, ако не будемо имали благочестиве разборитости. Тако и рад може да буде продуктиван и непродуктиван. Као са дугметом: ако га пришијемо дебелим концем биће чврсто и рад he бити продуктиван, а ако пришијемо танким концем наш рад ће бити непродуктиван, тј. дугме ће се брзо откинути па ћемо морати поново да га пришивамо. Тако је и са молитвом и са сваким другим послом који треба да започнемо изображавањем крсног знамења: ако га изобразимо правилно, са страхом Божијим и молитвом, онда ће то наше дело да буде спасоносно и доћи ће до Бога. А ако немарно и брзо машемо руком, без унутарње молитве, онда тиме само вређамо Бога, и никакве користи нећемо имати. Такво дело само умножава грех.

Када се клањате пред светим иконама, пазите да некога не одгурнете, да то не би узнемирило његову душу и одвукло га од молитве. Када идете да молите милост од Бога, пазите да не увредите ближњег. А када идете да се причестите Светим Тајнама Христовим, онда нарочито пажљиво читајте Исусову молитву, ни са ким не разговарајте, не скрећите нигде свој поглед и своје мисли, идите да се причестити спокојне душе, тугујући само због грехова.

Човек треба да размишља о ономе што говори - шта да каже и како да каже - да не би речју убио човека. Никаква рђава реч да не излази из уста ваших - учи апостол Павле (Еф. 4,29). А ако вас други вређају, гледајте на то не као на увреду, него као на лек који вам је Господ припремио и на прилику да добијете венац због трпљења, кроз које се очишћује свака нечистота срца.

Старац је умешно користио сваку погрешку својих духовних чеда како би из ње извукао лекцију за наук другима и за исправљање онога ко је погрешио. Једном је за време молебана пред чудотворном иконом Успења Мајке Божије нека жена која се молила почела да се клања икони. Баћушка ју је кротко зауставио и замолио да то више никада не чини. Обраћајући се њој, он је свима објаснио зашто се не треба клањати иконама за време богослужења. Рекао је:

- Мислите да ћете се поклонити и добити благодат, а заправо ћете само да погрешите. Зашто? Зато што ми сви стојимо и молимо се, беседимо са Мајком Божијом, и Она нас са пажњом слуша, а ви је у том тренутку заклањате од народа, вређајући на тај начин и Мајку Божију и оне који се моле. У свакој прилици треба бити увиђаван. Ево, на пример, сада ћете добити свету водицу... Сачувај нас Боже да добијену благодат не изгубимо због неразумне журбе! Вода се просипа, ствара се бука. Треба да се потрудимо да нам се благодат привије уз срце, да би се задржала у њему и да би нас духовно хранила, да би нас руководила, да би душа постала чиста, светла и мирисна.

Дакле са побожношћу и страхом Божијим да примамо свету водицу, само прво да се поклонимо икони Мајке Божије и крсту. Када задобијемо благодат треба брижљиво да је чувамо и да се не одвајамо од ње. Видиш, на пример, јако и здраво дрво, али се грана одвалила од њега и осушила. Тако и ми када се одвојимо од благодати, наша душа се осуши. И Господ нам кроз Јеванђеље каже: Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити (Јн. 15,6).

Храбрећи за борбу са искушењима, старац је упозоравао:

- После добијене духовне радости и топлоте срца, треба бити спреман на свакојака ђавоља искушења.

Господ шаље те слатке тренутке када се срце предаје Њему, да би таквом утехом и сладошћу богоопштења задржао човекову душу уз Себе. У тренутку искушења треба да прикупимо сву снагу и да молимо Бога за помоћ, како бисмо победили грех, како бисмо га се одрекли н показали да заиста љубимо Господа, не само на речима него и на делу. Господ шаље такве милости ради победе над грехом! Борба против греха сматра се за мучеништво. Ако хоћеш да служиш Господу, припреми се за искушења, јер ће мрачна сила хтети да уништи твој добар почетак. Не попуштај јој - па ће ти благодат Божија помоћи да све победиш. Преподобног Серафима Саровског су на смрт претукли разбојници. Господ је допустио такво искушење преподобном да би се људи помоћу тога спасли. Када су зликовце ухватили и хтели да им суде, преподобни је замолио да их не кажњавају: "Ако их казните, ја ћу отићи одавде!" - рекао је. И због преподобног зликовцима су опростили. Потом су се они покајали и постали су истински хришћани.

Преподобни Серафим је наследио особине Христове: желео је да се сви спасу, а то значи - да задобију Духа Светога. Ето поуке и за све нас: да урежемо у своме срцу његове духовне подвиге, начин на који је живео, и да се угледамо на њега. Ко искрено жели преображај свога срца, неуморно ће молити Бога за то, па ће му Он Сам показати излаз из тешкоћа. Довољно је само да стреми ка Господу, и Господ ће му отворити двери спасења, двери истинског покајања.

16

Праведне у Царство Божије води апостол Петар, а грешне - Сама Царица Небеска. Али кључеви ада су код Самог Христа! Свемилостиви Господ никоме не жели пропаст, никога неће да преда мучењу, не жели смрт грешника, него да се обрати и да буде жив.

Онај код кога се снажно развила страст празнословља, коме је тешко без сабеседника, ко се боји усамљености, боји да остане сам са собом, он треба са сузама да моли Господа да му помогне да се избави од расејаности и непажње према себи, да га научи да се моли и да прониче у своје срце, да следи сваки свој поступак и да све своје мисли и дела усмерава ка Богу. Стално треба да вапије: "Господе, помози ми да се избавим од празнословља и од испразних размишљања, и научи ме богомислију!"

Време је кратко и треба га чувати. Сваки дан и сваки минут треба да посветимо вечности. Губитак времена се не може надокнадити! "Губитак времена је тежи од било ког другог губитка" кажу Свети Оци. Значи, ако човек изгуби велику количину новца, то није тако страшно и драгоцено, јер, као прво, може да се надокнади, и што је главно - без новца се може живети неко време, али ако човек изгуби драгоцено време које је могао да употреби за своје спасење и за спасење својих ближњих, онда губи више од милиона, јер никаквим материјалним драгоценостима неће моћи да откупи своју душу из ада, пошто ће душа ад избећи ако је њен живот испуњен добродетељима, тј. када човек све сате и минуте свога живота употребљава за молитву, за добра дела, за умножавање вере, наде, љубави и на задобијање свих добродетељи.

Старац се усрдно борио против тврдичлука и похлепе, против недостатка саосећања према ближњима и бесплодног прикупљања богатства. Говорио је да су такви људи - који живе само за сопствено задовољство, а о сиромашној браћи неће ни да размишљају налик јеванђелском богаташу. Старац је позивао имућне људе да помажу сиротињи.

На примеру природе он показује међусобну повезаност створења Божијих:

Стихије природе надопуњују једна другу, и природа разумном бићу (човеку) даје своја блага: светлост, топлоту, влагу и на тај начин одржава у животу и њега и сав органски свет. А ми, разумна бића (људи), често се претварамо у тврдице које су глуве за вапаје своје браће. Треба да делимо мећу собом, да се потрудимо око доброг нестицања, да дајемо без шкртости и охолости, него дарежљиво, кротко и са смирењем. Тврдичлук и похлепа убијају душу, а и у земаљском животу доводе до тешких последица.

Постоји следећа прича: " Ишла три човека путем, па пронађу благо и реше да га узму. Пренесу благо на друго место, и одреде измећу себе једнога да оде у град и купи вина, како би се провеселили. Када он оде, друга двојица се договоре да га убију и да онда богатство поделе само на два дела. Онај пак купи у граду вина, па оде у апотеку и набави отров да би га сипао у вино и отровао своје другове, те да благо остане само њему. На крају свако своју заверу спроведе у дело... Онај дође из града, а ови га убију, па се напију вина и тако се отрују. На крају су све три душе погинуле".

Тврдичлук и похлепа представљају најпогубније страсти. То је Јудин грех! Зато будимо милосрдни.

Милосрђе је велика добродетељ! Патријарх Јован Милостиви је сматрао да му је пропао дан ако није учинио милост ближњем. Добри људи сами траже прилику да помогну. Мајка Божија се нарочито радује када људи чине милостињу ближњима, и веома се жалости због људске окрутности и немилосрдности.

У једној породици дошло је до несреће. Страдалници затраже од оца Саве да се помоли за њих, а и сами стану да се моле Господу да олакша њихова страдања, но несрећа не пролази. И онда старац на молебану каже:

- Догађа се да Господ пошаље људима несреће због њихове немилосрдности. Страдалници се моле Господу да их избави. А Господ као да не чује њихову молитву, не олакшава њихову патњу. Заправо. Он све чује, али оклева, јер ишчекује наше милосрђе. Међутим, милосрђа од нас нема - зато нема ни милости од Господа. Људи се затворе у круг своје породице и не примећују да око њих има сиротиње, да има оних којима је потребна помоћ. Јесте ли видели некад како деца улове голубове па им вежу крила да не могу да полете? Тако је и са човеком који је везан за новац, за ствари - њему су, баш као и оном голубу, везана крила душе, и она не може да се вине у небеске обитељи; Господ не прима молитве таквог човека.

Неко је на том месту упитао старца:

- А ако новца и ствари нема, за шта онда човек може да буде везан?

Старац одговори:

17

- Ко нема средстава за милостињу, а завиди онима који их имају, тај је такође среброљубац - воли богатство. Сачувај нас Господе од такве страсти! Будимо задовољни оним што нам је најнеопходније за одржавање тела: да се оденемо да нам не буде хладно, да се окрепимо храном да нам тело не изнемогне, како би могло да прати душу у служењу Господу. А све што је сувишно пропаст је за душу! Нарочито треба да се бојите раскоши и праћења моде. Не скупљајте новац, а све што вам је сувишно поделите сиромашнима. А неки остављају новац за "црне дане". То је страшна ствар: "црни дан", "црни фонд" - и само име каже да су то ђавоља посла. Довољно нам је да се бринемо о данашњем дану! У молитви Господњој ми Господа молимо: "Хлеб наш насушни дај нам данас". Немојмо бити налик јеванђелском богаташу. Не тражите ништа на овој грешној земљи, ту немамо сталног дома - ми смо на земљи странци и дошљаци.

Постоје и страсни љубитељи књига. То је такође облик стицања. Такви људи имају на пример књиге са акатистима које им бескорисно леже, јер нити их сами читају, нити дају другима. А духовно благо не треба држати сакривено. Оно што сам не стижеш да прочиташ понуди другима. Ту се ради о духовном милосрђу које је угодно Богу.

Немојмо избегавати прилику да учинимо доброчинство, да примимо госта. Господ нас на страшном Суду неће питати: "Колико сте молитава прочитали?", него: "Наг бејах, јесте ли ме оденули? Гладан бејах, јесте ли ме нахранили? У тамници бејах, јесте ли ме посетили?" За такве милости као што је утешити убогог, помоћи некоме у старости, примити под свој кров онога ко нема никога и ко је беспомоћан, добићемо велику милост од Господа! Ето шта Господ од нас очекује: милосрђе и праштање увреда. Велика је добродетељ - молити се за оне који те вређају! Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23,34). Праштајтe ако шта имате против кога;да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрешења ваша (Мк. 11,25).

Велико ћемо дело Божије да учинимо ако утешимо тужнога, јер туга доноси духовну смрт. Добро је читати свете књиге, ићи у храм, али није мање добро утешити ближњег ако за тим постоји потреба. Онај ко нема саосећајности и милосрђа према људима, нека се уплаши речи Светога Писма: Јер ћe ономе бити суд без милости који не чини милости (Јак. 2,13). А милостиве очекује велика милост на последњем Суду. Блажени милостиви, јер ћe бити помиловани.

Милостиња је уведена не због оних који примају него због оних који дају, јер ови последњи од тога добијају велику корист. Доброчинства доносе корист не толико онима који их примају, колико онима који их дају, јер та добродетељ даје им смелост пред Богом. Боље је дати, него тражити!

Старац је волео да даје сиромашнима и своја чеда је молио да чине исто. Ипак, молио је да се све чини са расуђивањем и подсећао нас да није сиромах само онај ко стоји са испруженом руком. Много је оних који не просе, али немају кришку хлеба за данас. Филарет Милостиви је једном срео скромно одевеног и заиста сиромашног чиновника. Ушао је у његову кућу и, ужаснувши се сиромаштва које је тамо затекао, платио све његове дугове.

Некима је старац чак овако говорио:

- Идеш на посао, имаш новца само за један оброк, и сретне те сиромашни брат. Дај му све што имаш, а себи кажи: "Па добро, издржаћу због њега до увече, док се не вратим кући". И ради те мале милости много грехова ће ти се опростити. Тако и у свему другом поступајте са љубављу и расуђивањем!

Као одговор на такву старчеву поуку многа његова духовна чада су заиста постала задовољна само оним најпотребнијим, а све сувишно - као што је пређашњи раскош у уређењу дома и у одевању отишло је на доброчинства. И сва средства из "црних фондова" корисно су употребљена.

Старац уопште није ценио новац. Говорио је:

- За све ће нам узвратити Господ, за сваку чашу хладне воде коју смо дали у име Његово. Јер ко вас напоји чашом воде у име Моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју (Мк. 9,41). Господ неће оставити човека без награде ни за најмање добро дело. На пример, човек посипа песком стазу да се неко не би оклизнуо и пао, и Господ га већ овде награђује за то добро земаљском наградом, а очекује га и небеска награда.

Старац је високо ценио духовно милосрђе, тј. бригу о спасењу душе ближњег, жељу да се човек одвоји од греха. Он сам се стално молио за помиловање и обраћење грешника овим речима:

- Господе! Не мене ради, него ради благодати свештенства и велике схиме, не погуби дело руку Твојих! Нека престану да служе сатани и нека се обрате Теби, да се и у њима прослави свето име Твоје! Господе, Теби је све могуће! Ти си рекао: Ако ко од вас залута са пута истине, па Га неко врати, нека зна да ће онај који обрати грешника са пута заблуде његове, спасти душу од

18

смрти и покрити мноштво грехова (Јак. 5,19 20), и: молите се Богу једни за друге (Јак. 5,16). Научи и њих да се моле, и спаси све!

Обраћајући се народу, старац је говорио:

- Милосрђе Божије је бесконачно! Ми вређамо Господа, а Он нам опет пружа руку помоћи и изводи нас из ада. Ми га разгневљујемо, а Он шаље Анђеле Своје да нас изведу из подземља. Молите се: "Господе! Дај нам снагу да разапнемо своје тело са страстима и похотама, да више не бисмо вређали Твоје величанство!"

Ни у ком случају, ни у каквим околностима не падајте у униније, не очајавајте. Униније убија енергију која је неопходна да бисте у срце добили Духа Светога. Онај ко падне у униније губи молитву и умире за духовне подвиге. Знајте да вас у тренутку унинија и очајања Господ не оставља, него ви остављате Господа. Чак и када вам је веома тешко, призовите духовно Господа Исуса Христа, Који живи у вашем срцу. Он очекује ваш позив.

Немојте да се разочарате и да вам живот пада тешко. Он постаје несносан само за зле људе, а онај ко верује у Исуса Христа и узда се у Њега, тај треба да се радује животу и да воли живот. Наш земаљски живот је неопходан као припрема за вечни: да бисмо овде славили Бога, чинили добро ближњима и уским путем на који је указано у Јеванђељу задобијали Вечно Царство. Живот нам није дат ради земаљског весеља: Блажени су који плачу, а не они који се смеју.

Униније, лењост и немар - то су три чудовишта која су поробила људски род. Зато свакога дана треба да се молимо Царици Небеској: "Одагнај од мене, убогог и грешног слуге Твога, униније, заборавност, неразумност, лењост...". Не треба се везивати ни за шта земаљско, него само за Господа. На земљи смо странuци и дошљаци, зато треба да се трудимо да увек будемо спремни за прелазак у вечност, јер не знамо дан ни час своје смрти, а речено је: У чему вас затекнем, за (по ћу вам и судити. Да не бисмо очајавали, треба увек да будемо спремни на патње. Господу није угодно роптање. Треба да учимо да се радујемо у невољама. Невоље су двери Царства Небеског! Као што се смењују дан и ноћ, тако се у нашем животу смењују туге и радости. Јер и туге и радости пролазе. Одмори у радости, док нема туге. А после радости се не плаши, очекуј тугу и мирно је подноси. Што је више патњи, то је ближе спасење! Често ми патње и сами тражимо, али боље је препустити се у простоти срца вољи Божијој, јер изнуђени крст се тешко носи. Најчешће нам Господ шаље патње због наших грехова, и одмах потом милује душу која се покаје. Туга се јавља и код праведника: многе су њихове патње, и од свих ће их избавити Господ. Кроз патње Господ васпитава човека за вечни живот. Кроз напоре и патње стиче се милост, благонаклоност и благодат Божија. Благодат не може да се укорени тамо где су смех, раскош, осуђивање, празнословље, лењост, непријатељство, завист, оговарање и друге наше уобичајене слабости.

Старац, који је сам стално живео у невољама и патњама, трудио се да утеши пре свега оне који су у невољама и болесне. Без обзира на то што су његова духовна чеда живела у различитим градовима и селима, он им је преко других чеда слао утеху: реч поздрава или поуке, или какав поклон, или просфору, или листиће са молитвама или духовним стиховима. Једном је у онима које је послао рекао:

- Тамо посебно утешите Анастасију...

А у то време једно од његових духовних чеда, поменута Анастасија, много је туговала и патила. Никако јој није полазило за руком да по некоме пошаље писамце у коме би старцу открила своју тугу. То ју је већ доводило до очајања. И од једном преко непознатог човека добија од старца дарове и следећу песму:

 Не бој се, друже мој,

неугодности и одрицања,

не бој се тих страшних таласа,

не бој се када буре свакодневних сумњи

разбијају твој мали брод!

 Неколико пута са сузама радосницама она је ишчитавала ове стихове. У њеном срцу појавио се мир, почела је другачије да размишља, туга је ишчезла и крст живота учинио јој се сасвим лак.

Старац је много говорио о крсту домаћег живота - како задобити спасење у кући, у обичном породичном окружењу:

- Нас, верне, ђаво нарочито снажно напада нарушавањем мира. Они који ревнују за побожност често од својих укућана доживљавају нетрпељивост, па чак и непријатељство, иако они

19

који их нападају не показују отворено да је то због благочешћа. Е, ту покажи трпљење. Не узнемиравај се, не очајавај, него се сети Спаситељевих речи: непријатељи човеку постаће домаћи његови (Мт. 10,36). А своје недостатке исправљајте, и обратите пажњу на оно за шта вас ближњи оптужују, на страсти које они виде у вашем срцу, јер у свакодневном домаћем животу све страсти се слободно манифестују и члановима породице су добро познате. То није исто као изван куће, када се кријемо мећу онима који нас слабо познају. Посматрајте себе непристрасно, испитујте се. Можда је наш карактер заиста тежак, можда се грубо и сурово односимо према ближњима, можда бивамо неправедни према њима и слично. Отворите своје срце за дружељубивост и благочестиву снисходљивост, раширите своје срце љубављу и чврсто се држите побожности! Трудите се да будете кротки, да не будете раздражљиви, не приговарајте, понешто прећутите. Када осетите да ваша покуда може да изазове пожар, прогледајте ближњем кроз прсте и интензивно се за њега молите, јер се љубав свему нада и све трпи (1. Кор. 13,7).

Може се рећи да свака породица за сваког њеног члана представља манастир, понекад чак и са тежим и строжим режимом живота него у правом манастиру. Трагајте за миром у души и за тиме да мирно живите једно са другим, а ако је мир нарушен, трудите се да што пре једно другом опростите. Ја ћу све то да осетим! Сатана нарочито силно војује против оних који су предани и служе Богу. Зато ћемо се трудити да будемо благодарни Господу што нам кроз слање патњи јасно показује да му нисмо страни: Ја оне које љубим карам и поправљам (Отк. 3,19). Никада немојте да завидите грешницима, који живе безбедно, без болести и патњи. Страшно је то стање - када Господ не кажњава за грехе. На такве непокајане грешнике односе се речи Божије: Ревност је Моја одступила од тебе. А утеха се даје као награда за мирно подношење патњи. Ако будете свима праштали, ако све будете искрено, истински и без лицемерја љубили, онда ћете и сами увек и свуда бити утешени. Живите у миру и слози. Како је само тешко мени, као вашем духовном оцу, ако мећу вама нема мира!

У једној породици све време су били присутни сукоби. Жалосна душа била је већ измучена од сталних напада. Дошла је старцу, али јој није пошло за руком да са њим поразговара. Он јој је дао да прочита један кратак текст на тему: "Свети Оци о увредама". Када је прочитала тај текст, све јој је било јасно. Увређеност и туга ишчезоше. Старац је врло често показивао вредност патњи:

Не бојте се патњи! Не трудите се да се што пре избавите од њих, него их искористите да се учите трпљењу и смирењу. Јер се кроз патње савршава наше спасење. Кроз патњу сазнајемо колико нам је Господ близу: Господ је близу скрушенима у срцу - чујемо у Псалмима Давидовим. Кроз патње схватамо да без Бога ништа не можемо да учинимо. И та свест о сопственој немоћи и слабости одгаја у нама смирење, па се појављује смирена молитва која доноси душевни мир. Тада у душу улази сила Божија која лечи немоћи и надопуњује недостатке. Кроз патње се стиче духовно расуђивање, опит. Понекад за грехе није довољно само покајање, него је потребна и очишћујућа казна, страдање. Признајмо да смо грешници и немојмо роптати и туговати због патњи које доноси живот, него се трудимо да будемо благодарни Богу за искупљујућа страдања, јер је Сам Господ претрпео крсна страдања за грехе света.

Понекад се страдања шаљу невином човеку како би му се због трпљења умножили венци, а и да би човек, по узору на Господа, страдао за друге. Имати савршену љубав, значи - страдати за ближње. Како велику награду добија онај ко патње подноси без роптања! Отац Небески Сам позива оне који пате: Познајте Мене, и излићу вам благонаклоност Моју у изобиљу.

Од Господа тражите помоћ у подношењу патњи, како вели апостол Петар: Све своје бриге положите на Њега (1. Пет. 5,7). Треба једноставно да Га замолимо: "Господе, ево какву бригу имам и због чега тугујем, сву своју наду полажем на Тебе, помози ми!" У сваком делу и за сваку ситницу молите помоћ и благослов од Бога, па ће благодат Божија да озари вашу душу и да је прекрије.

Када вам буде нарочито тешко, када понестане снаге за молитву, предахните: изађите на улицу или мало прилегните, а потом опет станите на молитву. У време невоље чешће се треба причешћивати Светим Христовим Тајнама. Јер срце услед честог достојног причешћивања постаје меко и добро. Оно је спремно свима да опрости и све да воли. Зло лице постаје радосно, душа све више стреми ка горњем свету и прелести света је више не привлаче: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13.14). И светитељ Василије каже: "Причешћивање оживљава душу".

Једном после Литургије старац је у духовном усхићењу изговорио беседу којом је изразио своја узвишена размишљања о Литургији и о причешћивању. Присетио се како је приснопамјатни протојереј Јован Сергејев Кронштатски волео да служи Божанску Литургију и да причешћује народ.

Литургија и свето Причешће - наставио је отац Сава - израз су дивног милосрђа Божијег и незамењиво средство за спасење човека умртвљеног грехом. Грешник који са вером и покајањем приступи светом Причешћу, по човекољубљу Божијем постаје убељен, чист и светао. У Светим Тајнама Сам Господ долази да помогне души, обогаћујући је благодаћу и учећи је свим

20

добродетељима, те је на тај начин доводи до високог савршенства. Потрудимо да будемо достојни таквог човекољубља Божијег, како се не бисмо причешћивали на суд и на осуду, приступајући Чаши без страха Божијег, без вере, без покајања, без свести о својој грешности и кривици пред Богом.

Преподобна Марија Египћанка као велика грешница није могла да прекорачи праг јерусалимског храма. Али чим је чврсто одлучила да стане на пут истинског покајања и да се не враћа на пређашње грехе, истога дана удостојила се не само да уђе у храм, него и да се причести Светим Тајнама Христовим.

И та велика грешница постала је потом праведница и света.

Старац се од других свештенослужитеља разликовао, па се чак и разилазио са њима, по својој пламеној жељи, одлучности и ревности да свакога причести.

- Не лишавајте благодати оне који хоће достојно да се причесте и сједине са Христом, не просуђујте о њиховој недостојности и неприпремљености, јер им је Судија Сам Христос! - говорио им је.

Али неки духовници из манастира су се због своје строгости ипак оштро супротстављали старцу у овом спасоносном делу.

- Не јурите према Чаши, није то некаква супа! - чуло се чак и од проповедника са амвона на рачун оних богомолитеља који су се често причешћивали.

А старац је поклоницима говорио:

- Док обилазите света места, свуда се причешћујте, у свим храмовима, у свим манастирима. Чак и ако услед сплета околности не будете у прилици да прочитате правило пред свето Причешће. На путу се сва молитвена правила замењују Исусовом молитвом. Само да у вама буде присутна скрушеност срца и жеља да се сједините са Христом.

Уосталом, и велики старац преподобни Серафим Саровски је својим Дивјејевским сестрама заповедао да се што чешће причешћују Светим и Животворним Христовим Тајнама: "Што чешће, то боље - говорио је - јер благодат која се дарује кроз причешће тако је велика, да човек, ма колико да је недостојан и грешан, само ако са смирењем и свешћу о својој свегрешности приступи Господу Који нас све искупљује, чак и ако је од главе до пете био прекривен ранама од грехова, очистиће се благодаћу Христовом, и постајаће све светлији и светлији, док се сасвим не просветли и не спасе". И светитељ Јован Златоуст је говорио: "Одлагање исповести је страшно и представља несрећу, а ако се исповест не одлаже - спасење је извесно и поуздано". Други мудри архипастири, као на пример Димитрије Ростовски, такође су учили да покајање не треба да се одлаже, него чим сагрешиш треба да пожуриш на исповест и да се причестиш Светим Тајнама Христовим.

Можемо ли себе да лишимо таквог благодатног сједињења са Христом, поготово у ово тешко време? - питао је отац Сава.

Причешћујмо се ради опроштаја грехова, ради добијања вечне радости и, што је најважније - да бисмо прихватили Господа, да бисмо живели са Њим, да бисмо Га волели више од свега на свету, да бисмо Му служили, да бисмо свагда били са Христом! Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6,56) - говори Сам Господ, позивајући нас на сједињење са Собом. Након причешћивања нарочито треба да чувамо Господа у своме срцу, а не да Га љутимо новим греховима. После смрти ћемо бити страшно кажњени ако не будемо чували благодат Духа Светога. А ако нам се данас и догоди да се на некога наљутимо или да некога осудимо, треба да се потрудимо да ту мрљу на души опет чистимо покајањем. Најбоље је да тај дан проведемо у ћутању и молитви, или да више читамо Свето Писмо и поуке Светих Отаца, јер душа је тада посебно отворена према добру и дивне јеванђелске речи продреће дубоко у срце.

За човека је важно да сачува спокојство духа, и да не подлегне раздражености и гневу. А ако се већ раздражи, веома је важно да у том тренутку обузда језик или да оде, да се повуче. Своју раздражљивост и гнев убијајте Исусовом молитвом и молитвом "Богородице Дјево, радуј се". Прочитајте у томтренутку нешто из Јеванђеља, ако је могуће. Чак и ако због раздражености ништа не можете да разумете, ипак читајте, јер ће зраци благодати кроз читање да уђу у душу. Видећете како брзо ћете после да се смирите. А ако се поново раздражите, неуспех и немир срца не треба да вас узнемире, Потрудите се да постепено искорените своју напраситост и да молите Господа за помоћ.

Једној слушкињи Божијој, коју је на исповести чуо како се жали на своју напраситост, старац је рекао:

Веома си много узела на себе. Чини према својим силама, па се нећеш раздраживати и узнемиравати. Тада неће бити сујете! Неће те узнемиравати то што људи не цене твоје напоре.

21

Све чини ради Господа, према својим силама, а од људи не очекуј похвале и захвалност. Награду увек очекуј од Господа, а не од људи! Је ли јасно? Тако ћеш се избавити од немира, а и ја ћу се за то помолити.

- Треба да се плашите похвала од људи - наставља старац обраћајући се свима - нарочито када вас хвале незаслужено. Ћутите и ништа не одговарајте у том тренутку, само у себи будите свесни да вас хвале више него што заслужујете. А ако почнете да противречите, родиће се лицемерје. Јер свима нама је ипак својствено да осећамо извесно задовољство због похвале. Сви смо ми у прелести, тј. високо ценимо себе, гордимо се, сујетни смо, и зато сваки дан треба да молимо Господа: Господе, пошаљи ми милост Твоју, избави ме од прелести, од умишљености, просвети ме светлошћу благодати Твоје". То је велика несрећа када човек изгуби смирење и себе готово да сматра за светог. Страшно је то када је човек уображен - то је демонска гордост! Неке људе Господ из таквог стања спасава тешком казном: шаље им се душевна болест, или бивају уразумљени тако што падну у најсрамнији грех, па их онда тежина тога греха некако опомене, поврате се, постану свесни тога колико су слаби, покају се и поправе. Али много таквих несрећника погине, нарочито ако није било никога да их опомене. Сачувај нас све Господе од такве демонске прелести! Никада се не треба гордити због својих способности, дарова и других природних особина. Јер Господ их одузима кажњавајући гордост.

Старац је могао да уочи то страшно стање код људи, па је таквима саветовао да скрате молитвене подвиге:

- А ти Нина, мање да се молиш! - говорио је једном свом духовном чеду.

- Што је човек виши у духовном погледу, то боље види колико је Господ велик и колико је он сам слаб и беспомоћан, и тим пре ће се у смиреној молитви поклонити пред величанством Божијим, те ће у свему за себе тражити помоћ Свесилног. Старац Захарија је говорио: "Мудрост без благодати је безумље, а савршено смирење је просто".

Једном је отац Сава на исповести рекао:

Чиме истребити гордост и задобити смирење? Преподобни Серафим учи: "Ћутањем. Ћутањем се побеђују велики греси". Бог се супротставља гордима, а смиренима даје благодат.

Пошто је сам представљао узор смирења, старац се свим својим силама и даровима трудио да ту драгоцену особину усади сваком човеку. Говорио је:

- Смирењу се диви и Сам Бог: Али на кога ћу погледати? каже Господ - ако не на невољнога и на онога ко је кротак и смирен, и ко дрхти од речи Моје (Ис. 66,2). Но, у чему се састоји смирење? Смирени човек у своме срцу себе сматра грешнијим од свих других, никога не понижава, никога не осуђује, не тражи богатство, не тражи славу и част, храбро трпи понижења, прекоре и нападе, јер мисли да је то и заслужио; према свима се љубазно опходи, свакоме је спреман да помогне, не види своја добра дела и не говори о њима без потребе. Смирење се појавило са Подвигоположником Господом Исусом Христом и Његовом Пречистом Мајком. Оно представља венац и украс свих добродетељи. Оно што је за усахлу земљу киша, то је за људску душу смирење! Носите у својим срцима Спаситељеве речи: Научите се од Мене, јер Ја Сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29).

На Велики Четвртак (1967. године) старац је током Литургије изговорио проповед следећег садржаја:

- Данас је велики дан када се сећамо Тајне Вечере. Данас је зачета нарочита Света Тајна - Тајна причешћа. У јеванђелском догађају који описује прање ногу ученицима од стране њиховог Учитеља, открива се велика добродетељ - смирење. Таквим Својим чином Господ и нас подстиче да служимо својим ближњима. Који год положај да заузимамо, не треба да губимо смирење. Служимо и најмањој својој браћи онако како је Учитељ служио Својим ученицима!

Господ је и на земљу дошао кроз Сасуд смирења. Он дуго није долазио: прошло је много векова, но и даље је оклевао, пошто на земљи није било Сасуда смирења. Чак ни мећу Његовим ученицима није било таквог смирења: ученици који су Му били најближи хтели су да у Царству Небеском седну један са једне а други са друге стране Господу, због чега су остали негодовали против њих. Само се Мајка Божија показала као достојан Сасуд, те се зато и слави због смирења: Јер погледа на смирење слушкиње Своје...

Други моменат данашњег јеванђелског догађаја учи нас послушању и покорности. Петар је плануо ревношћу па је приговорио Учитељу: Господе, зар Ти моје ноге да опереш? Никад Ти нећеш опрати моје ноге. На то му је Исус рекао: Ако те не оперем, немаш удела са мном. Тад Петар рече Господу: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу (опери) (Јн. 13,6,9). Ето како је важна покорност! Добро послушање је изнад поста и молитве!

22

Светитељ Јоасаф Белгородски је још у детињству усвојио ту добродетељ послушања и покорности. Када је имао осам година, његов отац је у сну видео како Мајка Божија покрива његовог сина епископском мантијом. Изненадио се и помислио: "Зашто? Па ми у породици немамо чак ни свештеника!" Али ујутро је заборавио на сан и ма колико да се трудио, није могао да га се сети. Сетио се тога сна тек када је Јоасаф постао епископ. Помози нам Господе да се сви научимо смирењу, трпљењу, послушности и покорности вољи Божијој! У свакој души гори искра Божије љубави, у свакој се души може наћи добро, али ми смо навикли да у другима видимо само пороке. То је зато што не пазимо на себе. Ако будемо пазили на себе, на свој духовни живот, онда нећемо имати времена да разматрамо туђе грехове; подозрење не може бити својствено хришћанину, зато га не прихватајте. Осуђивање у основи потиче од гордости. Више пазите на себе, читајте свете књиге и примењујте оно што прочитате; исправљајте првенствено себе. Онај ко осуђује друге никада неће бити смирен, таквоме се човеку неће дати Исусова молитва. Молитва је - дар Божији, и даје се због живота испуњеног добродетељима. Ми видимо само оне који греше, а не видимо оне који се кају. Господ им је због покајања још давно опростио грехе, али људи их још увек осуђују. Никада не седајте на престо Судије и не вређајте Господа. Себе сматрајте горим од свих.

Старац је користио све методе утицаја како би људе очистио од страсти и грехова. Једном нам је послао песму под насловом "Језик". Ми смо је са интересовањем прочитали и одушевљено смо закључили да она тачно одсликава истину. Ускоро потом, међу нама је букнула свађа. Заборавивши песму, пустили смо на вољу својим језицима и тек када смо оцрнили душу гресима, схватили смо да нас је старац песмом заправо упозорио на предстојеће искушење и да је хтео да уста оградимо ћутањем. Ми смо били неразумни и то смо тек касније схватили, тако да смо на делу могли да научимо колико зла долази преко језика.

Старац је често говорио:

- Не треба да се чудите и жалостите ако на земљи видите неправду. Како каже апостол: нова пак небеса и нову земљу очекујемо, где правда обитава. Дакле, овде код нас, на нашој земљи, нема правде. Зато се према неправди на земљи треба односити мудро и никада се ни због чега не треба узнемиравати.

Старац је стално учио да срце треба чувати од лењости, зависти, сујете и телесне страсти. Говорио је:

Треба волети рад и ценити га. Земаљска добра одговарају небеским. У зависности од расположења срца према неком делу Господ ће оцењивати наш труд. Треба се бојати немара у било ком послу. Свако дело треба извршавати часно и са љубављу, и све треба чинити у славу Божију, а не због похвале. Свако дело треба започињати молитвом, тражећи од Господа благослов за труд, а када се заврши - захвалити за помоћ. Само да ни у чему не буде сујете! Сујета је страшнија од гордости. То је тако деликатна, мрачна и погубна страст! Због сујете човека напушта благодат.

Старац Партеније каже: "Душа која тражи спасење и свесна је своје немоћи треба да мрзи почасти које долазе од људи"

Старац је многима давао листић на коме је био одштампан следећи поучни одломак: "Много је добрих осећаја, али главни је осећај да си лош", а затим и молитва протојереја Јована Сергејева: "Господе! Не дај да о себи помислим као о добром човеку, него као о најгорем од свих, и да никога не осуђујем, а да о себи судим строго. Амин".

- Чувајте се зависти! - говорио је старац јер завидљив човек никада неће добити благодат Духа Светога. Ако некоме завидите, значи да осуђујете Самог Господа зато што вама није дао она добра којима је наградио неке од ваших ближњих.

Као истински чувар чистоте и целомудрености, старац је био вешт лекар за све који болују од телесне страсти. Он није одмах покушавао да такве преваспита него је ћутао и својом тајном молитвом деловао на њихово срце, очекујући прави тренутак.

- Лук не треба нагло затегнути, јер може да пукне. Време је - велики исцелитељ! Време ће проћи и страст ће да утихне говорио је у таквим случајевима.

Али то време давао је ради упорне духовне борбе против страсти. Саветовао је да се не попушта својој похоти и да се избегава свака прилика за сусрет и разговор са особом према којој се oceћa страст, те да све мисли о тој особи треба одбацивати од себе као смртоносни отров.

То је најгора страст; Господ се гнуша те страсти. Блудници и прељубочинци неће наследити Царство Небеско! Сатана се грохотом смеје над онима који су се оскврнули грехом сладострашћа. Треба да се учимо да на лепог човека гледамо као на створење Божије, и да одагнавамо од себе све похотне страсти, па ће све да нестане. Телесни грехови се очишћују пре свега смирењем. Гашење телесних страсти и њихово потпуно ишчезавање и јесте циљ подвижништва. На лепе

23

људе тада ћете гледати као на букет цвећа, и нећете више осећати никакву похоту, никакву страст. Видећете само хармонију лепоте и пропорцију у свему - дивно дело Творчево!

Једном је старац Сава водио групу богомолитеља, у којој су биле само жене и девојке, по пећинским испосницама. Старац је почео да их поучава о томе како треба да се владају у мушком манастиру, да не би представљале саблазан.

Довољан је један неопрезан и нецеломудрен поглед, па да букне пожар. А то је страшна несрећа за монаха! Као што слама букне од огња, тако срце колебљивог монаха бива рањено када види такву жену или девојку. Жена је - огањ, а монах слама. Не дај Боже да се нека од вас покаже као такав зао огањ. Тешко човеку кроз кога долази саблазан! Осим тога, жене данас шију нескромну одећу, иду непокривене главе, усуђују се да са незнабожачким фризурама приступају Светој Чаши. Не идите за модом! Због ње људи губе стидљивост. Апостол Павле каже да жена треба да се украшава смирењем, кротошћу и стидљивошћу, а не плетењем косе и одећом. Зато мајке треба да се труде да њихове ћерке и за кућу облаче скромну одећу, а поготово за цркву и манастир, како никога не би саблазниле и како не би увредиле Господа.

Колико је само било таквих грешница које су боловале од телесне страсти, да би потом под мудрим руководством старца постале целомудрене и заволеле чистоту!

Старац је био лекар и исцелитељ не само душевних рана, него и телесних болести, при чему је понекад користио само молитву и светиње, а понекад је саветовао и примену лекова.

Приликом главобоље саветовао је да се чита тропар светом Јовану Претечи на Усековање главе и да се у кући држи икона Усековања.

Једна од његових духовних чеда никада се старцу није пожалила на бол у стомаку који ју је мучио; трудила се да не обраћа пажњу на тај бол, па тако ни код лекара није одлазила. Но, старац јој је дао флашицу маслиновог уља и маслине, и благословио јој да то увек употребљава као лек за желудац. Бол је нестао. Другој жени је за бол у стомаку благословио да пије балзам Шестаковског. Болест је била излечена. "Шипков сок је боље средство од разних других" - говорио је једном приликом својим духовним чедима, гледајући при томе једну од њих. Она је схватила да то отац њој прописује некакав рецепт, па је послушно испунила његов благослов и тако се избавила од онога од чега је боловала. Старац је свима саветовао да као опште средство за јачање организма користе кљукву, мед и грожђе, као и сок од шаргарепе. Код унутрашњег рака саветовао је да се 2 пута дневно пије по супена кашика воћног ликера од орахових љуски које одстоје у алкохолу, и то најмање 20 дана. Пре употребе ликер треба помешати са млеком: 3 кашике млека на једну кашику ликера.

Код спољашњега рака саветовао је да се на рану или отеклину ставља пропасирани лук заједно са сапуном у следећој пропорцији: 500 грама лука и један комад наренданог жутог домаћег сапуна. То се помеша и стави у стаклену посуду. Код камена у бубрегу, болова јетре и мокраћног мехура саветовао је да се пије чај од ланених влакана.

Много сличних савета могло се чути од старца, али за душевно и телесно здравље саветовао је пре свега - топлу молитву Богу, чешће достојно причешћивање Христовим Тајнама и уздржавање од сваког претеривања. Пошто телесне болести често потичу од душевних обољења која настају услед грешног живота, и пошто је медицина у лечењу таквих болесника немоћна, отац Сава је од Светих Отаца узимао нарочита молитвена правила која је давао болеснима, те је тако, лечећи благодаћу Христовом душе, исцељивао и телесне болести.

Старац је свима саветовао да буду строжи према себи и да не повлађују својим прохтевима.

За своје претеране прохтеве човек добија казну кроз болести говорио је.

- Најбоља средства су просфора, света водица и свето масло! Њима се треба лечити у почетку, а ако је вера слаба онда се могу применити и друга средства.

- Ето, та вода из многих светих извора: пиј је са вером и болест ће проћи! - говорио је често.

Ипак, старац је признавао неопходност обраћања и светским лекарима. Говорио је:

- Бог и светским лекарима даје разум и дар лечења, само што онда болесник треба да моли Господа за своје исцелење кроз светске лекаре и светске лекове.

Многим својим духовним чедима старац није давао благослов да се лече обичним лековима, тј. хемијским препаратима. Он је лечио молитвом и светињом. Знајући за огромну корист коју душа има од страдања и болести, понекад би болесне само залечио, како би их избавио од унинија, али не и излечио до краја, да не би били лишени награде у животу после смрти.

24

Старац Варнава је говорио своме ученику (старцу Зосими): "Захвали Богу за болест, и помоћ тражи само од Господа. Ја ти гарантујем пред Богом да ћеш живети 100 година. А ако се будеш обраћао докторима - нећеш толико поживети, умрећеш раније".

Старац Амвросије, који је испитао корист од болести, такође није саветовао монаху да се лечи, него само да се залечи, како не би пао у постељу и био на терет другима.

- Старац Амвросије је сматрао - говорио је отац Сава - да је телесна болест, која се поднесе са радошћу и благодарењем Господу, виша и јача од поста, напора и телесних подвига. Бог од болесног не тражи телесне подвиге, него само трпљење са смирењем и благодарење Њему. А трпљење са смирењем и благодарношћу - велики је подвиг! Атонски старац Силуан био је веома болестан, имао је рак. Обратио се лекару, и лекар му је отворено рекао да су му остала још три дана живота. "Не, мени Дух Свети каже да ћу живети још три месеца" - каже старац. Доктор није поверовао Силуановим речима.

А старац је заиста поживео још три месеца, након чега је зачуђени доктор поверовао. И сада међу вама има оних који знају да имају рак, па не очајавају, него иду и моле се. Ево и овде стоје међу нама. И шта да раде? Да очајавају? Не! Само да моле опроштај од Господа! Или као што се молио схимонах Силуан: "Господе, пошаљи ми Духа Твога Светога, да Те познам Духом Твојим Светим". И молите се Мајци Божијој, као што се молио старац Захарија: "Исцели, Чиста немоћ моје душе и Твојим молитвама подај ми здравље!" Ипак, покорност вољи Божијој је изнад свега! У молитви Господу можемо да откријемо све своје жеље и да молимо од Њега све што је корисно за душу, али на крају просби и молитава треба увек показати своју синовску покорност и рећи: "Не како ја хоћу, него како Ти хоћеш, Господе!"

Благосиљајући је за пут, старац је једној жени која је била његово духовно чедо дао просфору, свећу, тамјан и комадић угља:

- Тај угаљ може да се једе, да се издроби или чак сажваће зубима. Он добро помаже код болести желуца.

Она је учинила онако како је старац рекао, и болестје прошла.

Знајући колико су данас људи слаби, отац Сава, по узору на новије Свете Оце, никоме није одређивао претерани пост. Он је био присталица духовног поста: не љутити се, не осуђивати, не гордити се!

- Ако видиш да су твоје снаге ослабиле, окрепи се храном и сном, да не би страдала молитва - говорио је - али никога немој да осуђујеш, не љути се, присиљавај себе на ћутање и молитву.

Своја духовна чеда старац је ограђивао од сујете.

- Лако за себе умислиш: "Ја сам испосница, ја сам подвижница" - говорио је - но телесни пост ништа не значи без духовног поста. Светитељ Јован Златоуст каже: " Ко пост ограничава само на уздржавање од хране, тај га веома понижава. Не треба само уста да посте, треба да посте и око, и слух, и руке, и ноге, и читаво наше тело".

Али здравим људима старац није давао благослов да у време поста једу мрсну храну, по примеру преподобног Серафима Саровског који је говорио: "Хлеб и вода - никоме не шкоде".

Једна реч о монаштву

 Међу старчевим духовним чедима било је много јавно или тајно пострижених монаха. Он као да је био игуман путујућег женског манастира. И сан му је очигледно говорио о томе: "настанио се у женском манастиру", где је осећао да је у својој средини. Старац је много волео монаштво и са побожношћу је говорио о њему.

- Монаштво је - украс и цвет хришћанства. Оно својом светошћу привлачи пажњу ревнитеља побожности, и многи од њих.надахњујући се монаштвом и пламтећи љубављу према њему, пожеле да постану учесници тог анђеоског чина на земљи. Али манастира који би могли да приме све оне који то желе, нарочито женских манастира, готово да нема. И шта онда да се ради? Они тада примају на себе подвиг тајног монаштва. Таква одлучност ревнитеља побожности је јасна: њима је монашки живот по својој духовној лепоти толико привлачан, да су се одлучили да такав подвиг, какав је монаштво у свету. Оснажени благодаћу која делује у њима, они све даље и даље усходе из силе у силу, идући ка своме циљу.

Старац је овако говорио уском кругу својих духовних чеда; многима од њих дао је благослов за пут тајног монаштва. Јер и он сам је до отварања манастира хтео да буде тајни монах. При томе, онима који су желе да приме тајни постриг говорио је:

25

- Ко у себи не осећа моћну силу за испуњавање монашких завета током читавог живота, тај ни не треба да даје монашке завете, да не би после био одлучен од Христа због немара.

А некима, мада су желели постриг, старац није давао благослов. Другима пак, који то нису ни очекивали, јер су били свесни своје недостојности, старац је сам предлагао монаштво и смело их благосиљао за монашки пут. При томе је наводио речи светитеља Василија Великог: "Код вас, монаха, треба да се сачува онај остатак побожности који ће Господ, када дође, наћи на земљи".

- А монашки завети - наставио је - то су непрестана молитва, смирење, послушање, девственост, уздржање, нестицање. Без тога, монах је - обичан лењивац, свесни лажов, кривоклетник. "Црна риза - каже светитељ Тихон Вороњешки - (сама по себи) не спасава; и онај ко је у белој, тј. у светском оделу, а има послушање и смирење и чистоту, тај је (и без монашких завета) непострижени монах". Сваки човек треба да тежи истинском монаштву (непорочности), а онај ко живи сам треба нарочито силно да љуби Господа. Старац је причао да је св. Јовану Сергејеву Кронштатском дошао млади богослов да тражи благослов за одлазак у манастир. И отац Јован му је рекао: "Ја не знам ништа боље за младића, него да себе у потпуности преда на служење Цркви, са свим својим великим и још нетакнутим силама. При томе се треба старати само о једном - да се живот проведе благочестиво. Ако ви осећате то, онда нека вас благослови Бог". Ето како је отац Јован гледао на монаштво - говорио је старац. - Он је са радошћу давао благослов за тај блажени пут, а и сам је био истински монах у свету. Но, немојте да помислите да ћете када одете у манастир или у тајно монаштво безбедно да поживите у том блаженом животу. Када би људи у свету знали како је тешко живети у манастиру, они не би одлазили у манастир ни да их штапом бију. А када би знали каква је награда монасима на небу, одбацили би све и пошли би у манастир.

Монаштво је установио Бог за добро Цркве и друштва, како би човек достигао више савршенство. Он Сам је показао силу и дух монаштва, а показали су их и Мајка Божија, и Претеча Господњи, и други светитељи. Суштина и дух монаштва је непрестано пребивање у Богу, умом и срцем, уз одстрањивање свега светског. А монашку одећу и употребу бројаница није одредио Спаситељ; то су као нека помоћна средства. Сама одећа не спасава монаха. Треба тежити ка томе да се у себи задобије Дух Свети, љубав према ближњима и молитва за њих. Дуг монаха је да се моли за читав свет. Свети Оци о монаштву пишу следеће:

"Монашки живот је похвала Цркве" - каже свети Исак Сирин (Беседа 63). "Светлост монасима су анђели, а светлост људима у свету су монаси" - каже свети Јован Лествичник (Слово 26). Блажени Јероним каже: "Монаштво је лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Цркве". Свети Димитрије Ростовски тврди да "молитвама монаха Господ држи овај свет". Свети Јован Златоуст каже: "Иди и учи од монаха. Они су светила која сијају по свој земљи. Они су зидови којима су ограђени и утврђени градови...".

Као благодатна светила, они су свуда по Русији запалили благодатни огањ вере и побожности; својом молитвом и личним примером привукли су људска срца Богу. Ако је јака наша православна Русија, ако стоји као стена усред таласа и бура, све то она дугује пре свега управо онима који су оставили свет великим у смирењу носиоцима Духа Христовог.

Ми се дивимо њиховим чудесним подвизима, а наша срца бивају тајно привучена на подражавање њихових спасоносних правила живота и да иду њиховим путем. Да, заиста: сви они којих свет није био достојан потуцали су се по пустињама и горама, по пештерама и јамама земаљским.

Све док на земљи има светих манастира, на њој неће нестати вере и побожности. У манастирима ће се сачувати остатак побожности до краја света! Монах (монос) значи - сам, без породице. Монашки живот је живот духа. Главно монашко правило је непрестана молитва умом и срцем и одлучно пребивање у Богу. А због таквог унутрашњег делања монах бива овенчан великом благодаћу Божијом. Молитва таквом монаху постаје као дисање - неопходна за живот. Али будите спремни за борбу, јер сатана не трпи молитву и због тога љутито напада. Уз то, и људи ће устати са свакојаким притисцима и прогонима, у уму ће се појавити немир, у телу ће прокључати страсти, али треба наставити своје дело у простоти и смирењу. Бојте се лењости и нерада, а поготово - високог мишљења о себи. Горда помисао може да убије душу. Зато у срцу увек треба бити свестан своје слабости, плакати због грехова и очекивати утеху Христову. И још треба знати, да истинску монашку мантију представља разборито подношење клевета и лажних оптужби.

Старац је своја чеда у монаштву подсећао на учење преподобног Серафима Саровског:

Учи се да молитву обављаш кроз дисање са затвореним устима. То искуство је бич против тела и телесних похота... Монаси који не сједињују спољашњу и унутрашњу молитву нису монаси, него тиквани.

26

Без сталног молитвеног јединства са Господом, без непрестане молитве Исусове, монах није у стању да поднесе монашки живот. Такав монах је прељубочинац и неминовно одлази "у земљу далеку".

Монашки завет обуздава нашу непокорну природу и тера нас да се одричемо своје воље. А без одрицања од сопствене воље човек не може ни темељ спасењу да положи, а камо ли да се спасе. Молите за себе од Господа самоодрицање, јер је оно неопходно за спасење. Одсецање сопствене воље и послушање Свети Оци пореде са мучеништвом: "Послушање је непокорност демону, то је крајеугаони камен на коме се зида спасење монаха".

Изаћи из послушања, то значи охрабрити мрачну силу, а Господа огорчити." Ко испуњава своју вољу, тај је син ђавола" (Јефрем Сирин). Непослушност је велики грех против монаштва. Дакле, монаштво представља непрестани крст, распињање себе и одсецање сопствене воље. Од првога дана душу треба припремити за борбу.

Кроз послушање се изграђује смирење и покорност вољи Божијој. Покорност је велика добродетељ, изнад послушања! Трпљење - то је чињење добра са принудом. А покорност је добровољно чињење онога што је воља Божија, са искреном жељом и хтењем да се угоди Богу и ближњем. Услед непокорности и неиспуњавања заповести Божијих појавио се првородни грех старог Адама који је уништио све. А свет је био спасен кроз новог Адама - Богочовека - Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа, јер Он је био послушан до смрти, и то смрти на крсту (Фил. 2,8). Бог је тако премудро одредио, да је првог човека у рају због греха који је починио, због непокорности и непокајаности - изгнао на земљу да би се поправио, да се смрад не би ширио по рају и да не би био вечан. Живети хришћански - значи остваривати узвишену вољу Божију.

Монахе је старац нарочито подстицао на мирно подношење прекора и неправедних оптужби.

Монах у свету треба да буде као мртвац; он не треба да обраћа пажњу на то да ли га хвале или осуђују, да ли га поштују као светога, или презиру као готована. Монах никада не треба да клоне духом, него увек треба да буде испуњен животном радошћу. Чамотиња, униније и незаинтересованост не треба да буду својствени монаху. Нека људи клевећу, нека праве сплетке, а ви увек будите свесни вредности патњи, тј. користи која долази од њих!

Монах треба да се боји беспосличења, код њега стално треба да се смењују молитва и рад. Не будите млаки - то је за монахе грех. Уз млакост никада нећете постати истинске монахиње. Због немара и незаинтересованости, због равнодушности према подвизима спасења, монаси ћe бити мучени мразом, страшном хладноћом. Грешници из света на муке ће поћи у огањ, а монах не, јер он и у вечности има свој посебан пут.

Устајати треба као у манастиру - у 5 сати, јер дуг сан раслабљује душу. Није обавезно да се сваки дан одлази у храм Божији, јер је речено: "Шест дана ради, а седми посвети Господу Богу твоме". Тако и ви. Али када идете у храм, идите са пажњом и гледајте да тамо никога не растужите.

Старац је све до краја живота свакодневно читао житија светих, као и поуке Светих Отаца и подвижника побожности последњег времена, а и другима је саветовао да што више читају светоотачке књиге. Такође, сам је људима давао многе поучне књижице.

- Читајте макар и страницу дневно - молио је. - Јер монаштво је наука над наукама. Па ако ни једна наука не може да се савлада без учења, онда тим пре не може тајна духовна наука. А монах треба најозбиљније да изучи ту науку и да се на делу труди да испуњава оно што је научио.

Ништа не скривајте, ништа не тајите, не остављајте никакав пролаз греху. Без откривања помисли веома је тешко ићи монашким путем. Треба знати да ћемо одговарати не само за дело, него и за реч, и за помисао; за нечисте мисли и ружна маштања следе вечне муке. Али ако се супротстављате нечистим и сујетним помислима које вас нападају, ако их терате од себе, ако тугујете у срцу, за то вам се од Господа припрема велика награда, због непоколебиве љубави према Њему. "Али, ако се монаси буду наслађивали нечистим помислима, или, што је још горе, ако буду имали страсне склоности, Господ ће их осудити теже од свих блудница које живе на земљи" - каже Јефрем Сиријски. Ни за кога се не треба претерано емотивно везивати, чак ни за децу. Све треба волети, али без сувишних страсних склоности.

Старац је као поборник целомудрености давао следеће поуке, чувајући од пада оне који су били искушавани. Говорио је:

- Није срце толико криво као поглед, уобразиља, мисао - то су оне степенице којима се грех спушта у срце и лишава људе мира и спокојства. Треба бежати од таквих људи, избегавати сусрет са њима, а при случајном сусрету скренути поглед и удаљити мисао о њима из ума, па се онда ни срце неће узнемиравати. Знај да сатана припрема напад, зато пази и не зевај! Сети се својих

27

завета, сети се ко си. Приликом сусрета са тим човеком читај молитву: "Узалуд се трудиш око мене, пали архистратигу, јер ја сам слушкиња Господа Исуса Христа. Ти понижаваш себе, највиша гордости, када тако силно нападаш мене јадну". Ако си тако спремна да дочекаш напад, можда га неће ни бити. То је као у рату: ако противник зна да је одбрана добро припремљена, он неће ни кренути у напад. Најважније је - немати ништа нечисто у себи, чувати слух, чувати поглед, удаљити се од свега чега се гнуша Дух Свети, удаљити се од тога онако како пчела бежи од дима. Треба да тежимо ка томе да на земљи достигнемо целомудреност, правду и побожност, како бисмо се тамо, на небу, придружили збору анђела и заједно са њима славили Господа! А како ће нас само бити стид пред Богом и пред анђелима због наших тајних грехова.

Постоје монаси који нису достојни свога звања, као што и у сваком другом звању има недостојних. Али истинских монаха има и данас! Монаштво, које је Божанска установа, неће као такво нестати све до краја света, без обзира на злоупотребе појединих лица. Та лица су у монаштво ступила из грешног земаљског света, често не по призиву, са тешким пороцима и страстима, са болестима душе. Они, наравно, нису могли тако брзо да се избаве од својих греховних навика, од болести душе. Старац такве никада није осуђивао, него их је жалио, а особама које су му биле духовно блиске говорио је:

- Немојмо их осуђивати, сажалимо се на њих и молимо за њихово исцелење.

Уосталом, они су понекад и сами оплакивали своје падове, трудећи се да их изгладе покајањем и добродетељима. И често су од великих грешника постајали велики праведници.

- Манастир је место покајања, они су ту и дошли ради покајања. Не треба одбити покајање оних који траже и желе спасење, чак и када не могу да владају собом, попут бесомучника. Помозимо им својим молитвама и немојмо их осуђивати. Можда ће од њих испасти велики светитељи - говорио је старац Сава у заштиту "лоших" монаха.

У савременом монаштву постоје изабрани Божији сасуди, обасјани благодаћу Духа Светога. Они су и пре ступања у монаштво били девственици, нису узимали учешћа у светским забавама и навикли су на благочестив живот. Строга побожност у свету васпитала је од њих строге и по духу силне монахе. Стога, је ли оправдано вређати и осуђивати целокупно монаштво због неких његових искварених чланова? Не заслужује ли монаштво благодарност и похвале због тога што многи монаси проводе живот као анђели и моле се за грешни свет?!

Велику ће награду имати тајни истински монаси који се спасавају у свету! - при томе старац је причао о монахињи која је била професор доктор и која је успешно повезала своје унутарње духовно напредовање са радом у свету, у области вирусних болести. Она је уживала велико поштовање и имала велик ауторитет на послу, међу својим сарадницима и болесницима. Веома су се изненадили када су сазнали да је монахиња:

- Како можете и једно и друго? - питали су је.

- Бог ми помаже! - одговорила је љубопитљивима. Отац Сава је ово испричао о три нараштаја монаха:

Велики старац преподобни Антоније молио се за судбину монаха. Тада му се јави Господ и каже: "Твоје духовно потомство неће нестати до краја света, али монаси ће се разликовати по својим подвизима. Ево, види!" И старац погледа... Стоје три монаха: монах древног доба, монах средњег века и монах последњег времена, а покрај њих тече огњена река. Монах из старине који има силна, моћна (благодатна) крила, замахнуо је њима, подигао се на велику висину, слободно прелетео огњену реку и спустио се на другу обалу. Монах средњег века, са орловским крилима, удаљио се неколико корака да би ухватио залет и са напором је полетео знатно ниже од првог, но пламена река га ипак није дохватила. Монах последњег времена, који је имао кокошија крила, летео је са великом муком, ниско, ниско, тако да је његову мантију захватао огањ. Он је напрегнуо све своје снаге, једва некако успео да прелети реку и пао од изнемоглости. Даље Господ објашњава старцу Антонију Великом: "Првом монаху дата је велика благодат; уз њену помоћ он је слободно прелетео огњену реку, па ће добити награду као за послушање. Други монах је прелетео реку са великим трудом, он ће такође добити награду за послушање. Трећи монах, монах последњег времена, добиће награду као за подвиг и покајање, због веома тешког живота и трпљења без роптања".

Тада је великом старцу преподобном Антонију све постало јасно. Многи монаси последњег времена живеће у свету, али ће бити већи од монаха из старине! Они благодаре Богу, спасавају се кроз патњу и равни су великим светитељима. И сам живот за њих је подвиг!

 

СВЕДОЧАНСТВА МОЛИТВЕНЕ ПОМОЋИ ЉУДИМА

28

 Познавала сам оца Саву док је још био Николај Михајлович, доста пре његовог ступања у манастир. Одлазио је у многе храмове, али највише у храм села Леонова, где је био чтец и појац.

Једна слушкиња Божија се врло тешко разболела. Пошла је лекару, али сује познаници одвели у храм. Тамо је после Литургије служен молебан на коме је певао Николај Михајлович. Он јој је дао чашу свете водице, али она није узела да пије. Тада јој је Николај Михајлович рекао:

- Што се бојиш, пиј и болест ће проћи.

Сам је отпио гутљај воде и опет понудио њој. Попила је. После тога код куће је дуго спавала и устала потпуно здрава. Касније је постала његово духовно чедо.

Када је Николај Михајлович ступио у манастир Тројице-Сергијеве лавре, почели смо често тамо да путујемо. У лаври сам молила преподобног Сергија да ми Господ пошаље духовног оца.

Када је Николај Михајлович већ постао јеромонах Сава, ја се нисам усуђивала да га питам да постанем његово духовно чедо, плашећи се да ће ме одбити. Једном приликом, он је прочитао молитву пред исповест, а затим је рекао:

- Разрешну молитву прочитаће други свештеник, ја ћу да отпустим само духовна чеда која су ми дата.

Стајала сам позади, када ме је одједном позвао на разрешну молитву, и то прву. Од тог тренутка сматрала сам га за свог духовног оца.

Не знам одакле да почнем и како да опишем сва његова чудеса, исцелења и предсказања дата не само мени, него и мојој деци, читавој мојој породици и пријатељима.

Тешко сам се разболела. Послала сам своју духовну сестру код оца Саве, да тражим његове свете молитве. Када је дошла код њега он сам ју је дочекао и запитао:

- Шта, је ли болесна? Одмах ћу ти дати да јој понесеш нафору, а ја ћу отићи у келију да прочитам акатист. Не брините, све ће бити у реду.

У то време непокретна сам лежала у постељи, но одједном сам осетила олакшање. Подигла сам се са постеље, помолила, захвалила се Богу и духовном оцу, и пошла у кухињу да припремим обед.

Баш тада је Н. стигла од оца и видела моју постељу празну. Уплашила се, није знала шта да помисли, кад ето мене, улазим из кухиње у собу. Није могла да поверује сопственим очима; уосталом, ни ја сама нисам веровала да сам жива. Заједно смо заблагодариле Господу и духовном оцу.

Другом приликом сам се разболела тако тешко, да сам лежала без даха, затворених очију, на самрти. Видим да лежим на постељи и да ми прилази жена сва у црном. У том тренутку отац пружи руку прсма њој и каже: "Стани!". Жена је одмах ишчезла, а мени се повратио дах, подигла сам руку, прекрстила се и рекла:

- Слава Богу, отац ме је спасао, оживела сам.

Моја ћерка је повредила ножни палац; пошли смо доктору, и он је предложио ампутацију. Ја јој кажем:

Немој да пристанеш, пиши оцу и све ће да буде у реду. Она је написала писмо, а ја сам га послала. Отац је рекао даће се помолити. Следећег дана бол је нестао.

Моја ћерка се удала и остала у другом стању. Отац ми је дао две иконице Спаситеља - Младенца; одмах сам схватила да то нису просто две једнаке иконице. Дам их ћерки и кажем: - Вероватно ћеш родити двојке.

И заиста, родила је двојицу потпуно истих дечака, који се ни сада, када имају већ по тридесет година, не могу разликовати.

Моја млађа ћерка се 10 година састајала са једним човеком и припремала се за удају, али он је стално одуговлачио. Отац Сава јој је рекао: - Бићеш Христова невеста.

Ћерка се узнемирила и расплакала, а потом је свом младићу рекла: - Хајде да се узмемо, или да се разиђемо.

Он је тада био присиљен да призна да не може да је ожени. Ћерка је то јако тешко примила, јер је скоро сву своју младост провела са њим, али по очевим молитвама, све је прошло како треба. Затим је упознала другога, који ју је запросио. Одредили су дан грађанске регистрације, али он није дошао. То је тако погодило њено самољубље, да није чак ни покушала да сазна шта га је спречило. Тек после годину дана рекла је своме брату да га позове. Одговорили су да је нестао

29

пре годину дана и да је по свему судећи био убијен. Ето, тако се обистинило оно што је отац прорекао.

Н. се тешко разболела - одузела јој се нога, лекари нису могли да помогну па је ходала на штакама. Онда је пошла код оца, који јој је дао свето масло и рекао да помазује ногу. Н. се вратила без штака, потпуно здрава.

Код оца Саве у Тројице-Сергијеву лавру први пут ме је довела монахиња Кијево-Покровског женског манастира - мати Софија. Ја тада још нисам имала духовног оца, и када сам читала јутарње правило, на месту где стоји молитва за духовног оца, молила сам се овако: Господе. пошаљи ми духовног оца! Спаси, Господе, све свештенике!" Тако сам се молила седам година, али нисам гледала какав је ко свештеник и нисам бирала, јер су за мене сви били једнаки. Мати Софија ме је повела код оца и обратила му се молбом:

- Маријица нема духовног оца. Оче Саво, узмите је међу своја духовна чеда.

- Добро! А ти се молиш Казанској Мајци Божијој? - пита ме отац.

- Молим се, онако како умем.

- Ево ти и иконица Почајевске Мајке Божије.

То је био први очев благослов - и то не случајан. Ускоро сам морала да отпутујем у Почајев и да дуго тамо останем. Тамо је било и других његових чеда. Отац нам је долазио сваке године. Приликом прве посете дао нас је на духовно руковођење двојици стараца који су му били сродни по духу: јеросхимонаху Николају и старом монаху - боготражитељу Конону, кога су други монаси терали због његове јуродивости, па је и лети и зими живео ван келије. Сваки дан били смо у послушању код оца Конона, који је са нама радио у храму, а за благослов и на исповест одлазили смо у скит оцу Николају. Радили смо и у лаври и у скиту. Често смо били у прилици да преноћимо у пољу или у шуми, где је било хладно, и нико се није разболео, нити смо икада остали гладни, по молитвама нашег оца:

- Неки свештеници на дају кључеве својих келија и моле нас да их поспремимо. Можемо ли то да радимо?

- Реците им: наш духовни отац је категорички забранио да то чинимо. Ви ћете поспремити, а монах ће, када дође у келију, уместо да се бави Исусовом молитвом, размишљати о томе ко је спремио његову келију.

У Почајеву смо живеле три године, а потом је отац Николај послао две од нас нашем духовном оцу, како би нам он дао благослов за одлазак у манастир. Путем смо се договориле да нећемо рећи оцу за манастир. Бојале смо се да нећемо поднети манастирски живот, јер тамо мора да се има трпљење, послушање и уздржање!

Стигле смо код оца (који је тада већ био у Печерском манастиру). Он нас је радосно дочекао и одмах упитао: - Шта вам је отац Николај рекао да ми пренесете?

- Заповедио нам је да се клањамо - одговориле смо.

- И шта још?

- Ништа више.

Ускоро су оцу благословили да отпутује у Москву због манастирских послова, па нам је рекао: - Морам да идем, а ви ме сачекајте овде.

Увече му је послушник Василије донео 200 рубаља и замолио га да узме тај новац и да га нама.

- Ја их одавно знам, из Почајева. Раније су мени и свој братији помагале. Оне су боготражитељке, потребан им је новац, а мени не треба, ја имам све што ми треба. Од мене оне неће узети, зато им дајте Ви, Бога ради.

Ујутро нам отац каже: - Божији Промисао! Треба да вас поведем са собом. Дали су вам новац за пут - и тада нам исприча све о новцу.

Путовали смо тако возом, када нас је отац у једном тренутку опет запитао:

- Овде је преседање за Овручски манастир. А да вам није отац Николај ипак рекао да ми нешто саопштите?

Ми смо се погурале лактовима и опет ништа нисмо признале.

С Божијом помоћу допутовале смо преподобном Сергију. Код његових моштију отац је и трећи пут покушао да нас наведе на признање. Држи дивне свилене беле бројанице и каже: Ево!

30

Да и ваше душе буду тако беле и лепе - и дао нам је те бројанице за благослов.

Увече у Павловом Посаду, где се сабрало тридесет његових духовних чеда у стану једне од њих, старац нас је тешио духовном беседом целу ноћ. А потом нам је ипак дао благослов да идемо у манастир. Пале смо пред његове ноге и са сузама молиле за опроштај: три пута нисмо признале да нас је отац Николај управо због тога послао код њега...

.. .На лето, током Петровог поста, обавештени смо о очевој болести. Без размишљања и без благослова за путовање, пошла сам истог часа и цео пут плакала.

Отац је лежао у болници, где нисам смела да уђем. Дани су пролазили у мукотрпном ишчекивању. А после изласка из болнице он је строго рекао:

Зашто си дошла? Нама је потребна молитва, а не сусрет! И припреми схиму. Чим ваш манастир буде отворен, поћи ћеш тамо. Ако будеш у опасности, читај "Возбраној Војеводје" и позови ме. Али немој више да долазиш.

Са горким сузама враћала сам се у Почајев. Тамо ми је било веома тешко. Нису ме пустили да преноћим. Само пред велике празнике допуштали су да се ноћ проведе у храму. Али увек сам се сећала речи оца Саве: "Ја ћу да се молим, а теби која мисао дође - испуни је". С Божијом помоћу тако сам и учинила, и по његовим светим молитвама чудом сам избегавала опасности. Увек сам осећала његову благодатну помоћ и његово духовно присуство.

Све о чему је отац говорио, директно или индиректно, касније се испуњавало. "Зашто ми је говорио о схими? - размишљала сам Јер ја сам још млада, ко би то сада могао да ми предложи; а он каже: припреми схиму". Но, убрзо су његове речи почеле да се остварују. Једном сам нешто радила и један свештеник ме је три пута назвао схимницом. Одговорила сам да нисам достојна тога, а онје опетоштро рекао: "Бићеш схимница!"

У Почајевској лаври су ме за вечно помињање уписали као "схимонахиња", а ја сам почела да их молим да то исправе и да напишу монахиња. Монах који је записивао ћути и не исправља. Тада сам замолила схиигумана Аврамија:

Срамота ме је пред монахињама што ме помињу као схимницу, каква сам ја схимонахиња?

А он одговори: - То није твоја ствар, Господ их је подстакао да тако напишу.

Једном је свим монахињама за благослов дао бројанице.

- А теби - каже - ево ове - схимничке!

Спознала сам вољу Божију и уверила се у исправност очевог предсказања: у трећи дан Крштења Господњег (1964. године) по Божијем Промислу обукли су ме у схиму са новим именом. Отац је благословио да дођем код њега; уместо великог монашког правила, дао ми је друго. Потом ме је благословио на послушање једном старцу схимнику на Нови Атон.

Муж једне од духовних чеда оца Саве је много пио. Отац је рекао: - Разведи се од њега.

Она се запрепасти и упита: - А ако буде молио за опроштај, шта онда? Уосталом, са њим сам провела много година.

Отац понови: - Треба да се разведеш, а ја ћу да се молим.

Она допутује кући и учини онако како је благословио отац. Само што је рекла мужу да жели развод и почела да припрема све што је потребно, њега је то тако поразило да је од шока доспео у болницу, престао да пије и потом почео да се понаша као да никад није био пијанац, па за разводом није ни било потребе.

Једна монахиња ми је рекла да сила молитве зауставља воз. Нисам јој веровала. Прошле су три године од тог разговора, а она ме је посаветовала да пођем код оца Саве и замолим га да ме узме за духовно чедо. Добила сам и сапутника - старешину наше црквене општине који је боловао од астме и врло тешко дисао. Матушка је и њему препоручила да пође код оца Саве и убедила га да ће отац Сава да га исцели. Он јој је поверовао и пошли смо.

Отац је тада служио у парохијској цркви села Палице у Псковској области, па смо од воза морали да идемо километар и по или два пешке. Мада смо ишли обичним темпом, мој сапутник је рекао:

- Ја не могу тако брзо као ви.

Опростите, нисам знала какво је ваше здравствено стање. Успорићу ход - одговорила сам.

Даље смо ишли полако. Када смо стигли, отац нас је узео за духовна чеда. После празника Рождества Христовог благословио нам је да пођемо натраг у манастир. На дан поласка, после вечерње службе, требало је да пожуримо на воз, али баћушка је дуго говорио беседу "О Три

31

Радости". па смо мислили да нећемо ни поћи тога дана, јер смо каснили на воз. Приђемо му, узмемо благослов, а он са осмехом весело каже:

- Касните на воз, али дајем вам благослов да пођете. Када смо изашли био је већ мрак. Мој сапутник вели: Ја се мало бојим: мрак је, а треба да идемо кроз шуму.

- Бог је са нама и идемо по благослову.

Одједном, прилази нам очева духовна кћи и каже: - Ја такође путујем са вама.

Тако смо све троје пошли на воз. Изашли смо на раван, прав пут, где су се у даљини видели фарови воза.

То је наш воз, али нећемо стићи - каже наша сапутница.

Чим је она то рекла, мој сапутник без речи одједном поче да трчи, и ја за њим. Тако смо трчали све до станице, и то у зимској одећи и са коферима.

Спроводница нам је пружила руку те смо се попели у вагон. Воз је пошао истога часа. Када сам мало дошла к себи рекла сам своме сапутнику: - Раскомотите се, уморни сте.

Не, нисам уморан. Изгледа ми као да уопште нисам трчао - одговорио је.

Ја у себи мислим: " Боже мој, умреће, јер није био у стању да иде ни обичним кораком". Али он је и даље мирно седео и нормално дисао.

Када бисте рекли мојој жени да сам трчао, она вам никада не би поверовала. Ни ја сам себи не верујем! Матушка Г. је рекла истину, да ће отац Сава да ме исцели. Кад дођем кући све ћу да преуредим, променићу свој живот, јер ми уопште не живимо онако како би хришћани требало да живе - закључио је мој сапутник.

Ето како нас је отац оживео, исцелио и препородио!

Догодило се да је отац дошао у нашу стару кућу одмах након њене реконструкције. Извадили смо доње дрвене греде које су биле труле и заменили их каменом, циглом и цементом. Чинило се да је добро урађено и да ће бити трајно. Отац је обишао кућу, осмотрио оно што смо урадили и рекао:

- Потрајаће две године.

Били смо изненађени: зар смо тако лоше обавили посао? Зар ће кућа издржати само две године?

Но, после две године, према новом урбанистичком плану града, наша стара кућа је уклоњена.

Једном је за време исповести отац замолио све да клекну, а и сам се бацио на колена пред олтаром. Подигао је руке и три пута гласно, смело и дирљиво завапио:

- Господе Боже, Оче Сведржитељу, освети Духом Твојим Светим овај народ који се каје!

И ја сам јасно видела како се Дух Свети спустио на оца и починуо на њему у виду голуба, сав златан, и златни зраци, тако дуги и густи, који су покривали сав покајани народ и продирали у зидове храма. Голуб је био тако ниско над очевом главом да сам ја грешна могла да разазнам и његов кљун и раширена крила и ножице - све је било тако лепо и дуго је трајало, да се та лепота и радост не могу речима описати!

Прошло је неколико дана, отац је стао на амвон и беседио својим духовним чедима, док сам ја стајала скроз позади. Погледао ме је, осмехнуо сс и весело рекао:

- П. је видела Духа Светога како силази на њу.

А то да је Дух Свети сишао на њега и на сав присутни народ, прећутао је.

Када сам била примљена за духовно чедо оца Саве, била сам веома сумњичава у вези са његовим духовним руковођењем: "Немамо могућности за контакт - он не пише писма, а ја не могу често да путујем код њега". И Господ ме је уразумио у сну. Видела сам духовног оца, и он ми каже: "За општење међу вернима удаљеност не представља препреку, велика је сила молитве". Све сам схватила и смирила сам се. Једном смо стајали у Успенском храму, неколико људи и отац. Приђе му схимница, каже да су послали црни материјал и пита коме да га да. А отац показа на једну од нас и каже:

- Дај њој. Молио сам се за њу, њен је пут исти као твој, само што она сада још ништа не схвата.

Заиста, прошло је неколико година и она је постала монахиња.

32

Отац Сава је све унапред видео. Тата је отишао у пензију и написао је оцу да би желео да се пресели у Загорск. То је било 1970 године. Отац Сава је рекао: до 1972. године останите ту. Године 1972. неочекивано се догодило да се наша велика породица, која је живела 40 година на истом месту, преселила у то свето место. Кућица је била врло удобна, одмах поред парохијског храма, а ни манастир (Тројице-Сергијева лавра) није био далеко. Дакле, нашем драгом оцу Сави све је било већ откривено, јер му је Дух Свети помагао да види унапред.

Пролеће сам провела у Печерима. Али дошао је дан мога одласка, јер сам морала да се вратим на посао. Отац ми је, на испраћају, рекао: - Доћи ћеш за Петровски пост.

Ја одлазим и размишљам:"Како ћу доћи кад треба да се вратим на посао?" Када сам допутовала, пођем у фабрику, а тамо ми техничар каже:

Нема слободног места, али у твојој бригади ради једна млада девојка, ставићемо те на њено место, јер тебе знају, пошто си радила са нама.

Код куће, када сам размислила, одлучила сам да не пристанем на то. Девојка ради, ако ја дођем - избациће је.

Пролази време. Долази Петровски пост. Шта да се ради? Пала је одлука да идем код оца. Ујутро дођем у цркву, а матушка Е. ми каже:

- Хтела бих да одем у манастир код оца Саве, па сам молила Царицу Небеску да ме ти тамо поведеш.

- Спремнте се - одговорила сам - ја већ некако имам благослов за пут.

И пошли смо. Написала сам оцу да долазимо. А он на исповести каже:

Не градите своју срећу на несрећи ближњег. После је причао о мом поступку.

Када сам се вратила кући све се средило. Тако су се оствариле очеве речи: "Доћи ћеш за Петровски пост".

Када је отац био у Сухуми, владика Илија (потоњи Грузијски патријарх) предложио му је да посети света места Грузије. Одредили су и дан када ће да пођу колима. Са владиком је требало да иде матушка из цркве, која је добро познавала сва та места, а владика је оцу Сави оставио да одреди некога за четврто место у колима. Отац је благословио управо мени, грешној и недостојној, да пођем са њима на пут. Но, два дана пред полазак разболела се матушка која је требало да иде са нама - добила је температуру 40, па ми је отац благословио да останем и да је чувам, а они су пошли сами. Ипак, ја из неког разлога нисам веровала да ће очев благослов пропасти. Прошло је 15 или 20 година пре но што се благослов на диван начин испунио. То се догодило овако. Из манастира је у Москву стигло троје гостију које сам сачекала на станици. Сви су били духовна чеда оца Саве и путовали су у Грузију.

- Како ми је жао што се растајем од драгих гостију. Мислила сам да ћете остати код мене, баш сте ме растужили.

А они одговарају: - Не бисмо желели да празник проведемо на путу, зато морамо одмах по карте.

Дошли смо на Курску станицу, на благајну, али карата за данас нема. Одједном, гости ме упитају: - И. Е., а зашто не бисте пошли са нама?

Срце ми је заиграло, али никакве могућности и наде нисам имала, јер сам морала да обилазим болесну сестру, а ни новца нисам имала. Гости су ми говорили:

- Ако буде воља Божија, онда ће нам, по очевим молитвама, Господ у свему помоћи.

Почели смо да се молимо из свег срца, не примећујући да се људи гурају око нас и да нас притискају. Решили смо да идемо заједно у Грузију. Још једном смо дошли на благајну, и - о чуда! дали су нам карте за сутра, и то посебан купе.

Ујутро сам пошла у храм по благослов Господњи, а тек онда - све остало. Сретнем тамо сестру у Христу и питам је: - Где бих могла да позајмим новац?

Она упита: - Колико? Ја могу да ти дам 50 рубаља, вратићеш кад будеш могла.

Одем и код брата, он ми је такође помогао. Слава Теби, Господе! Моје роћене сестре су рекле да ће да обилазе болесницу.

Познаница је стала да ми предлаже да прећем да живим код ње. Пристала сам, али када сам дошла код оца Саве у Псково-Печерски манастир, решила сам да ипак од њега тражим благослов. Отац ми је одговорио:

33

Дајем ти благослов, само ако она то буде хтела. Оћутала сам и помислила у себи: "Па она ме је сама и по

звала". Онда се вратим кући, а пријатељица више ништа не помиње.

Допутовала сам на неколико дана у Печере. Донела сам писмо једног благочестивог човека и његове жене у коме моле оца Саву да их прими за духовна чеда. Отац излази из келије, износи бројанице и просфору и каже:

Примио сам Јована и Татјану за духовна чеда. Устезала сам се да затражим још једне бројанице. Питала сам се зашто ми је дао само једне н коме да их дам? Када сам дошла кући рекли су ми да је Јован умро 25. новембра, баш у време када сам била у Печерима. Тада ми је постало јасно зашто је отац дао само једну бројаницу и само једну просфору.

Пред полазак код оца једна духовна сестра и ја смо постиле и помолиле се, па смо пошле на пут надајући се да ћемо од њега добити похвалу. Али посваћале смо се мећу собом, не сматрајући то за грех. Када смо допутовале, пришле смо оцу ради благослова. Прво је пришла Е., али он се окренуо и отишао од ње; потом сам пришла ја - и догодило се исто. После неког времена отац нам је пришао, благословио нас, дао нам по просфору и рекао:

Нисте се молиле, нити сте постиле, него сте се посваћале...

Једном сам допутовала у Печере, и пришла оцу, пришла његовој келији, а он шета напред назад, гледа ме са осмехом и каже: - Шта се све неће досетити чеда, доносе ми пелене и цуцле.

Помислила сам: "Заиста, шта ће оцу пелене и цуцле?" А када се догодило оно што нисам очекивала, сетила сам се његових пророчких речи. Затребале су ми пелене и цуцле: родила ми се унука.

Док је отац лежао у болници, пришла сам му и помислила: "Сада би било добро убрати свеже боровнице за баћушку". Али напољу је већ била зима. Отац је прочитао моје мисли и каже:Да одете сутра у шуму по боровнице?

Поред њега лежао је неки потпуковник који се од срца насмејао: - На улици мраз, а он хоће свеже боровнице!

Отац се насмешио и рекао му: - Донеће можда чашу или две, а можда и канту од три литре.

А онда се обратио мени: - Иди сутра, поведи и куварицу и Е.

Дођем код куварице и кажем: - Сутра идемо у шуму по боровнице, отац је благословио.

Она се прво насмејала, мислила је да је реч о шали. Али када сам рекла да ћу поћи сама, она је рекла: - Добро, онда ћу поћи и ја.

Дошли смо код Е.: - Сутра идемо по боровнице. А она ће изненађено: - Шта је вама? Снег, мраз, а оне - хоће по боровнице.

Ми јој кажемо: - Како хоћеш, поћи ћемо саме.

- А где?

- У Песјане. Чиме?

- Аутобусом.

Она се обрати сину: - Жења, одвези нас колима.

Ту ни муж није издржао: - Поћи ћу и ја са вама.

Јутро је било необично: јарко сунце, мраз. Стигли до шуме; хтела сам да пођем тамо где иначе лети берем боровнице, али они су се зауставили нешто ближе. Пошли смо у шуму, нас петоро. На том месту набрали смо врло мало боровница. Ја им кажем: - Отац је благословио да боровницама напунимо канту од три литре, благослов треба да се изврши.

Пошли смо на оно моје место и - набрали смо пуну канту од три литре!

Отац је тражио да и куварица и Е. испеку питу од боровнице па да видимо чија је боља. Куварица је направила одличну питу, али Е. гшта није добро успела. Отац ју је тешио: - Нема везе, појешћу ја и твоју питу!

Отац је јео и свеже боровнице, нудио је и потпуковника, и нас, и медицинску сестру, и болесну децу која су страдала у пожару. Није било наде да ће та деца прогледати. Али отац се напрегнуто молио, тешио родитеље и предсказао им да ће дечак видети на оба ока, а девојчица на једно.

Тако је било.

34

Неколико људи из нашег града било је у Печерима, и ево шта су испричали. Отац је служио молебан. Одједном, замисли се и каже:

- Ох, шта се тамо у граду догађа! Али сви ће преживети. А у нашем граду збио се пожар, нас осморо је пострадало, али сви смо остали живи. Највише сам пострадала ја: 53 процента коже било је захваћено опекотинама. Према лекарској дијагнози није требало да преживим, али по очевим молитвама остала сам и жива и способна за рад.

У болници сам провела шест месеци. Након тога посетила сам оца. Када смо дошли до његове келије, баћушка је изашао и рекао: - Причали су да си изгорела, а ти жива и све је у реду.

Док сам лежала у болници, све време сам се у мислима обраћала оцу тражећи његове свете молитве, а Господ ми је давао трпљење. У болници су се сви чудили како успевам да издржим тако ужасне болове.

Када сам стала на ноге, изненађено су говорили: - Устала је наша болесница, а није било никакве наде да ће преживети.

Ово чудо Господ је учинио по светим молитвама оца Саве.

У јесен 1975. године била сам са сестром код духовног оца. После Литургије дошли смо код њега да нам да благослов за пут. Он нам је свима дао по парче просфоре. Многи су тражили, али он је рекао:

- Прво ћу дати онима који полазе на пут.

Када сам отишла до мати О., она ми каже: - Не иди, биће свеноћно бденије, помажи главу јелејем.

Тако сам и учинила - остала сам. Стојим у Михајловској цркви, видим оца како иде и пођем му у сусрет. А он ми вели: Зашто сте ви овде, где су ваше сестре?

- Отпутовале су.

- А ви, шта радите? Дао сам вам благослов за пут. Одмор је прошао, шта ће да вам кажу на послу.

- Баш ме брига, и тако сам заслужила пензију.

А он повика на мене: - Баш вас брига? За кога? За државу која вам даје плату? Овога тренутка купите своје ствари и идите на железничку станицу.

Ја се дам у плач: - Оче, глава ме боли, остала бих још мало.

Не, не - на воз!

- Моје ствари су код мати О. То је три километра од манастира, а у селу се разболе пастир па су њу замолили да чува краве.

- Добро онда, али сутра да отпутујеш. Тако сам и учинила. Када сам дошла на посао, директор ме угледа и рече: - Хвала Богу, М. је дошла на посао.

Испоставило се да нису имали ко да им ради.

Једном сам после службе дошла до очеве келије. Отац износи дрвени крст, даје ми га и каже:

- Пољуби овај крст пет пута ујутро и пет пута увече, читај "Возбраној Војеводје" и молитву за спасење. Моли се за свога сина А.: "Спаси Господе сина мога А.".

Када сам се вратила кући радила сам све онако како ми је отац благословио. Ускоро је син пошао на туристичко путовање. Ходао је на скијама и изгубио се. Ево како ми је о томе причао:

- Идем тако и одједном ми се све заврти. Свуда око мене шума и очи као пламене искре. Никаквог насеља нема у околини, а ја већ изнемогао. Почео сам да се смрзавам. Спавало ми се. Онда сам видео стог сена, пришао сам и пожелео да се увучем и да заспим. Али размишљам: "Не, нећу остати овде. Ако заспим смрзнућу се". Поред стога видим траг саоница, дакле, неко живи у близини. Пратећи траг угледам ниску бараку, обрадујем се и пођем ка њој. Тамо ме је дочекала љубазна домаћица и објаснила ми како да дођем до одмаралишта.

Ето како је отац све знао! Господ и Мајка Божија су по његовим светим молитвама спасили мога сина.

Мени и мом сину је духовни отац схиигуман Сава. Када је требало да син пође у војску, отпутовала сам са њим код оца да би добио благослов и затражио његове свете молитве. Отац је рекао:

35

- Служба ће бити тешка и одговорна, али ништа зато, молићемо се, а тебе ће да спасава птица.

Добили смо благослов и пошли кући. Уз пут син ми каже: Мама, жао ми је што нисам питао оца шта то значи - спасаваће ме птица?

Сина су послали на опасно место, на границу. Касније је причао: - У близини се налазила огромна провалија. Догађало се да стражари падну у њу и да им ни тела не пронађу.

Кад је први пут био на стражи, зачуо се снажан хук сове, и он се одмах сетио очевих речи: "Молићемо се, а тебе ће да спасава птица".

Даље је причао: - Одмах сам окренуо оружје у том правцу. И не једном сова ме је обавештавала одакле долази опасност. Тако се дежурство увек добро завршавало.

Раније цела караула није спавала, а сада су почели да говоре: - Данас је на стражи Е. - можемо да одспавамо.

По очевим светим молитвама, син је мирно одслужио војску и вратио се кући.

Отац је служио опело у Печерима. Плакала сам зато што мене неће имати ко да се сети када умрем јер никог немам. Отац се окренуо према мени и рече:

Оне који немају никога помиње Црква. Ево, и ја се молим за све.

Ово нам је причала наша духовна сестра Јулијанија. Она је после рата остала удовица, а имала је двоје деце. Уз ту невољу, још јој је и кућа изгорела. У то време отац је био у Тројице-Сергијевој Лаври. Она је са сузама дошла код њега и испричала му за своју несрећу.

Отац ју је пажљиво саслушао, а онда је рекао: - Помоћи ћу ти.

Извадио је изторбе три рубље и дао јој: Ево ти за подизање куће.

Узела je новац, али је у себи помислила: "Па то је једва за хлеб, а не за подизање куће". Тако пође својој дечици.

Уз пут је сретну пријатељи: - Јулијанија, чули смо да ти је кућа изгорела, ево ти мало новца да је подигнеш - и тако, дају мало - помало и кажу: - Нека ти Господ помогне!

Тада је схватила да очев благослов није био дат узалуд.

Изненада сам осетила неодољиву жељу да пођем код оца, мада за то нисам имала никакав конкретан разлог. Али вођена невидивом силом, не знајући ни сама зашто идем, допутовала сам у Лавру. Отац ме је чекао: једна монахиња му је послала писмо, молећи га да одговори на врло озбиљно питање. Отац није имао благослов да пише писма, а нико осим мене није могао да јој одговори, јер је она само мене познавала. Отац ми је дао упутства шта да јој напишем и ја сам отпутовала.

Ево шта се догодило једној нашој духовној сестри. Три месеца јој није престајао бол у десном лакту. Било јој је тешко да се осени крсним знамењем и због тога се ретко крстила. Дошла је код оца да се пожали.

Боли те рука? - весело ју је упитао. - Онда иди упали свећу пред иконом Мајке Божије "Тројеручица" и помоли се: "Ти си Владичице исцелила одсечену руку преподобном Јовану Дамаскину, исцели и моју руку!"

Тако је и урадила, али је у мислима затражила од старца да управо он умоли Мајку Божију за исцелење њене болесне руке, пошто се она и раније обраћала Владичици са молитвом, али јој од тога није бивало лакше. И гле чуда! Није ни приметила када је бол нестао - истога дана или сутрадан.

Једном је у Великим Лукама отац после службе свима делио дарове: неком просфору, неком јабуку, неком колаче, неком бомбоне, а мени је дао дечији пешкир и свето масло. Била сам у недоумици: шта ли то значи?

Дошла сам кући и убрзо потом се разболела: страшна главобоља и чиреви по глави и на лицу. Отекла сам, очи се нису виделе, висока температура и знојење. Одмах сам схватила чиме треба да се лечим: баћушка ми је зато и дао пешкир и свето масло. Помазала сам главу, обмотала тим пешкиром и одозго повезала топлим шалом.

Прва ноћ је прошла у мукама, очи су ми сасвим отекле, тако да су их трепавице болно убадале. У зору бол се мало стишао. Поново сам маслом помазала главу, увила је пешкиром и повезала топлим шалом.

36

Ујутро је дошао лекар - инфектолог, иначе моја рођена сестра. Покрила сам се прекривачем, јер нисам хтела да ме види. Замолила сам је:

Немој да се љутиш, али не желим да ме видиш. Само ћути и не говори ни речи. Лечићу се својим средствима.

Добро, али ипак треба да те прегледам - инсистирала је она.

Тада сам скинула прекривач и показала јој лице и главу: она је уздржала своје запрепашћење и објаснила ми: болест је инфективна, зове се " велики лишај" и траје најмање четири месеца, а праћена је несносним главобољама. Предложила ми је озбиљно лечење.

Следећег дана опет је дошла. Морала сам да јој објасним чиме се лечим и да ми од тога бива лакше.

После пет дана главобоље су престале. Моја сестра није могла да поверује да се тако брзо опорављам. Као лекар, она је знала да се та болест не може излечити чак ни за месец дана. Дакле, догодило се чудо!

После месец дана сасвим сам се опоравила, мада су се на мом лицу још дуго могле приметити тамно плаве пеге, и било ми је хладно на глави, па сам читаво лето ишла са топлим шалом. Тако сам се по милости Божијој, молитвама и исцељујућим средствима драгог оца, избавила од дуготрајне и тешке болести.

Стижем код оца у Печере и размишљам: "Да ли да му кажем за своје око (на унутрашњој страни очног капка појавила се нека израслина) и то да лекар инсистира на операцији?" А баћушка ме сам пита:

Шта ти је са оком?

Све сам му објаснила и замолила га за освештано масло, само да не идем на операцију. Отац ми је донео масло и рекао је: - Ево ти - на исцелење!

Код куће сам почела да крстообразно помазујем око, да би после пет дана израслина постало готово сасвим неприметна. Помазала сам се још неколико пута, и све је прошло.

Ану су у тешком стању однели у болницу. Лекари су дали дијагнозу рак плућа. Њена ћерка је отпутовала у Лавру да жалосну вест саопшти оцу Сави и да затражи његове свете молитве.

Отац је служио молебан код моштију преподобног Сергија. Потом је утешио ћерку те болеснице речима:

Не узнемируј се, све ће бити у реду! Ево, однеси јој ту просфору, и реци да поједе читаву.

Следећег дана, након што је пробала просфору, болесница се више није могла препознати: била је спокојна и радосна. Добила је апетит. Лекари су били у недоумици. Почели су да сумњају у дијагнозу, па су болесницу пренели у научно истраживачки институт, где је као резултат пажљивог испитивања била дата следећа дијагноза: "Рак није пронађен". Ану су пустили кући.

Чим је ојачала, Ана је пошла у Лавру да би заблагодарила Господу, преподобном Сергију и свом драгом баћушки. Приликом сусрета отац Сава јој је са осмехом рекао: - Ево и Ане! А где је твој рак нестао?

У Псково-Печерски манастир код старца допутовала су његова московска духовна деца, доносећи му тужну вест о болести њихове духовне сестре Параскеве, која се одликовала нарочитом добротом и милосрђем. Лекари су код ње пронашли тумор црева. По њиховом мишљењу, болесници су дани били избројани.

Отац је за њу одслужио молебан. Уочи молебана, свима се обратио са следећом молбом:

- Помолимо се сада искрено за болесну Параскеву. Лекари су установили да има рак, али ми му нећемо дати да се развија у њој, него ћемо се помолити, и њој ће бити лакше... Још је рано да умре, потребна нам је овде!

Отац је благословио да јој се са тог молебана однесе света водица и просфора.

Када је болесница примила ту светињу, одмах је осетила како бол пролази. А убрзо потом отпустили су је из болнице.

У Псково-Печерски манастир старчева духовна чеда су довела тешко болесног шездесетогодишњег Тимотеја. На Литургији у Успенском храму баћушка се нарочито молио за болесног Тимотеја и неколико пута је помињао његово име. Болесник је прво био без свести, а онда је почео да повраћа, тако да су морали да га изведу на улицу. На крају Литургије опет је ушао у храм, али му је убрзо поново позлило, па су га положили у угао покрај пећи. После Литургије отац

37

је у одежди, са крстом у руци, сам пошао према болеснику, нагнуо се ка њему и дао му велику јабуку:

- Ево ти ово за исцелење!

Још два дана се мучио Тимотеј, није могао да стоји на служби јер га је мрачна сила обарала са могу. Потом је отац одслужио молебан и од свих присутних затражио да се помоле за болесника. Болеснику је било лакше. Није прошла ни недеља, а он се сасвим исцелио од болести.

Обрадовани Тимотеј је са усхићењем говорио о оцу:

- Први пут у животу срећем таквог чудотворца! Кад ми је давао да пијем свете воде, говорио је:" Ова водица ће да те извуче са дна ада". И заиста, та вода ме је изнутра потпуно очистила, наступило је велико олакшање, и ускоро сам осетио да сам сасвим здрав.

Сва у жалости допутовала је код оца А. из Дњепропетровска. Лекари су утврдили да има рак. Отац јој је дао просфору и рекао:

- Помолимо се.

Одмах потом отпутовала је кући.

Идуће године дошла је да захвали оцу за молитве. Лекари више нису могли да пронађу рак, па су рекли да су погрешили у дијагнози.

Девојка В. спремала се за удају, али се изненада разболела. Лекари су констатовали да има рак и предложили су јој операцију - одстрањење дојке. Она се одмах обратила свом духовном оцу, игуману Сави, за благослов: како да поступи? Отац јој је весело рекао:

- Једна жена је такође имала рак, али јој је по милости Божијој нестао; тако ће бити и са тобом. Помолимо се: оно што је људима немогуће, Богу је могуће. Али на операцију иди, а ја ћу се помолити.

Када је стигла кући, отишла је у болницу. Поново су је прегледали, али тумор је ишчезао. Лекар су се зачудили п нису могли да схвате загонетку: " Имала је рак - и више га нема?" Операцију су отказали али су и даље били опрезни. После годину дана позвали су је на контролу и предложили јој операцију како се тумор не би обновио. Но, она је то одбила, и данас је жива и здрава.

Заболео ме је предњи зуб, читаво лице ми је отекло, уста су ми се искривила, нити једем, нити пијем - само лежим. Описао сам оцу своје стање. Дао ми је једну марамицу и рекао:

- Стави ову марамицу на уста. Ако не помогне, иди у болницу. Са радошћу сам прислонила марамицу на уста и кратко је тамо задржала. Било ми је лакше, а увече је било све на своме месту. Оток је спао и бол је нестао.

У манастиру се на одмору налазио болесни свештеник К., коме су лекари одредили да стално треба да мирује у постељи. Болесник се обратио о. Сави:

- Помолите се за мене.

Отац му је рекао: - Читај Псалтир.

Овај је одговорио: - Не могу.

Отац Сава му вели: - Нема везе, ипак читај.

- Па не могу. Читај.

После неколико дана болесник је рекао да је успео да присили себе на читање Псалтира. Оздравио је и после тога живео још 10 година.

Московски свештеник Георгије добио је ћерку Марију. До пете године она није проходала нити проговорила. Читава породица је допутовала код свог духовног оца по помоћ. Он је узео девојчицу у своју келију, помолио се и благословио им да иду кући. Када су стигли на железничку станицу, Марија је одједном сишла са родитељских руку, почела да хода по перону и да прича. Срећни, они су пошли кући, благодарећи оцу за исцелење кћери.

После очеве смрти, често сам га сасвим јасно виђала у сну. Хтела сам да знам које му је место одређено после четрдесет дана. По старчевим молитвама Господ ме је тога и удостојио.

Видим тако, сви хитају у цркву на службу коју служи отац. И ја сам међу њима. Црква је округлог облика, висока, испод ње нема ничег. Треба се попети спиралном лествицом. Пожурила сам да се попнем. За мном су ишле још две сестре, док су остали гледали горе, али се нису могли попети. Упитала сам неког: "На ком ће спрату да буде служба коју ће да служи наш отац?" Одговорили су ми: "На трећем". Попела сам се и видела светло место, и гроб поред зида, а на

38

гробу - велика очева фотографија. Поред стоји монах, строг, као стражар. Громко сам узвикнула: "Оче!" - и бацила се пред гроб. Понестало ми је даха. Пробудила сам се, али и даље нисам могла да дођем до даха.

После сам размишљала: откуд такав сан? И схватила сам: отац има схиму, то је највиши ангелски чин, а највиши ангелски чин налази се на трећим небесима. И умирила сам се.

Послали су ми писмо да се из старчевог гроба шири миомирис, те сам одлучила да пођем тамо, мада се нисам добро осећала. Размишљајући о томе заспала сам. И тек што сам склопила очи - видим оца како стоји поред постеље и каже:"Ја сам и овде са тобом".

Читав мој живот протицао је у невољама и патњама. Муж ми је био алкохоличар и често ме је тукао. Код куће смо имали икону Мајке Божије, али ја се нисам молила пред њом. Тако сам доживела 33 године, а неколико пута била сам на ивици смрти. Обраћала сам се лекарима, но они нису могли да ми помогну. У то време имала сам троје мале деце.

Али милост Божија није ме оставила. Упознала сам добре људе и отишла у цркву, где сам заказала молебан са акатистом Мајци Божијој. Одједном ми је постало некако лако. Потом сам упознала П. и почела да је посећујем. Причала сам јој о својој патњи, а она ме је тешила и давала ми на читање духовне књиге.

Једном је код П. у посету допутовала мати Г. из Печера и причала јој о схиигуману Сави. Слушајући о њему, плакала сам у души. Туговала сам јер други људи слободно одлазе у храм и обилазе света места, а ја ако само до цркве одем, муж почиње да виче и да ме бије.

Једном сам оцу написала: "Драги оче, чула сам да је Почајев по светости - други Јерусалим. Помолите се да одем тамо. Јер мени је пут затворен: муж прави скандале и када одем до овдашње цркве, а камоли када бих отишла до Почајева?"

После неког времена била сам сама код куће, када зачух некога како ми говори: "Мужа ће одвести у затвор на петнаест дана, а ти ћеш отићи у Почајев". И заиста, муж је (по својој навици) подигао такву дреку, да су деца позвала милицију, и тако су га осудили на петнаест дана затвора. Могла сам да одем у Почајев. Такође, по очевим молитвама, била сам у Загорску (Тројице-Сергијева лавра).

Било је случајева да сам за празник хтела у цркву, и за то сам онда у мислима тражила молитве оца Саве. И гле чуда: пођем у цркву и наиђем на мужа, а он прође поред мене и не препозна ме.

Онда је једном дошла Г. и донела од оца две бомбоне. Рекла је да ја узмем светлу, а тамну да дам мужу. Тако сам и учинила. Ускоро потом развела сам се од мужа и отпутовала у Печере. Да нисам отпутовала он би ме убио, како је увек и претио.

А онда су ме деца обавестила да се спремао да пође за мном, да се при томе страшно напио и да је умро.

Затим се у Печере вратио отац Сава и испричао причу:

Видео сам јуче мачка како се дочепао голубице, па сам стао да му је отимам; али он ју је стегао својим канџама и не пушта. Зграбио сам мачка... Заправо не ја - Бог ми је помогао.

Слушала сам и нисам схватала, мислила сам да је заиста неки мачак шчепао голубицу, али потом ми се открило да он то прича за мога мужа и за мене. По очевим молитвама Господ ме је сачувао од смрти.

И након очевог упокојења долазим у Печере и причам му о својим мукама и патњама, а оне нестају. У души ми се појави олакшање и радост...

Моја рођена сестра се разболела, добила је рак. Лекари су покушавали да је излече, али срце јој је отказивало. Пала је у безнадежно очајање. Али када се обратила оцу за помоћ и када је затражила његове свете молитве, немогуће је постало могуће. Лечење је постало успешно. За време терапије болесница не само да је осећала очево присуство, него га је и видела.

Још један сличан случај збио се са мојом рођаком, очевим духовним чедом. Отац јој је за време трудноће рекао да ће добити дечака. Родила је дечака са одузетим ногама. Лекари су предлагали операцију, али, по очевим молитвама, дечак је добио исцелење.

Потом се разболео мој рођени брат - добио је излив крви у мозак. Његово стање било је безнадежно. Осећала сам да ће се завршити лоше, а ни сам професор који га је лечио ништа добро није могао да обећа.

Потпуно очајна пошла сам код оца и све му испричала, на шта је он рекао: - Не очајавај. Молићемо се. Господ је милостив!

39

Отпутовала сам огрејана надом у милост Божију и старчеве молитве.

Вратила сам се од оца онога дана за који је била заказана операција и одмах сам пошла на Институт. Када сам ушла у братовљеву собу видела сам неког човека како седи на кревету. Осетила сам да ми је лоше; јер брат ни главу није могао да подигне, а ако је сада неко други у његовом кревету, онда то значи да он више није међу живима. Окренула сам се према излазу, но брат ме је позвао:

- То сам ја, дођи - и насмејао се.

Стање се поправило и операција није била потребна. То је било велико чудо које је запрепастило целокупно медицинско особље.

Због породичних обавеза нисам могла да дођем на сахрану мог духовног оца. Али осећала сам велику жељу да се поклоним његовом гробу. Са нестрпљењем сам очекивала одмор. Међутим, на дан мога поласка муж је доживео срчани напад, а свекрва је већ седам година лежала у постељи болесна и уз то слепа. Шта да радим? Душа се кида, а некаква сила ме вуче у Печере. Сетила сам се јеванђелских речи: "Не окрећите се за собом", и заиста сам отишла од куће не окрећући се, мада веома узнемирена.

Када сам допутовала у Печере мало сам се умирила. Но, увече сам сањала да је код куће веома лоша ситуација, па сам скочила из постеље и почела да се спремам за повратак, иако манастир заправо још нисам ни стигла да обиђем. У сну сам видела да код куће имам два покојника. Питала сам: - Како најбрже могу да одем?

Рекли су ми да воз полази увече, а да ни авиона до тада неће бити. И шта сад? Пошла сам у манастир, одстојала Литургију и замолила да одслуже молебан Мајци Божијој. Сузе су ми текле у потоцима.

После службе пошла сам ка пећинама. И гле шта видим! Отац излази из пећине, зауставља се недалеко од мене, благосиља ме и пита најпре за свекрву (која је такође његово духовно чедо). Затим је рекао:

- Причешћујте је чешће, она ће ускоро да дође код мене, па ћемо заједно да се молимо за вас. Са мужем живи мирно, он је добар, не пије вина, не пуши, а када је потребно - претрпи, оћути.

Код куће су ме дочекали са радошћу, ништа се није догодило, сви су били живи, све је било у реду. А свекрва је заиста ускоро мирно отишла Господу.

Једном је код мене дошао муж са којим нисам живела већ неколико година. Рекао је да путује за Талин, али да воз из неког разлога није пошао. Прихватила сам ту његову причу без икаквог подозрења. У четири сата ујутро чула сам како је устао. Мислила сам да иде на воз, али он ми се тихо приближио. На сваки начин је покушавао да ме убије, али тако да не буде никаквих рана. Изгубила сам сваку наду да ћу преживети. Иако сам се усиљено молила, он није одустајао. Последњом снагом сам повикала:

- Оче Саво, спаси ме!

Истога тренутка муж ме је оставио на миру, сав слаб и обузет страхом, а да би се оправдао рекао је: - Нисам хтео да ти урадим ништа лоше.

Три пута ме је замолио за опроштај, а онда је отишао.

Ујутро сам била потпуно исцрпљена, али сам ипак пошла оцу. Када сам стигла он ме је већ чекао у ходнику. Рекла сам му: - Напао ме је бивши муж.

Отац ми је ставио руку на раме које ме је болело, а затим ми је дао поклоне и рекао: - Поједи то код куће, а ја ћу се помолити.

Први корак направила сам са страхом да не паднем, али на моје изненађење нисам осетила никакав бол нити тегобу. Пошла сам кући као на крилима.

После очеве смрти лекари су констатовали да имам тумор. Уплашила сам се и клонула сам духом; ишла сам оборене главе: оца више нема, немам коме да се обратим, видим да ми се смрт приближава.

Уочи дана када је требало да одем код лекара, у сну сам видела оца како стоји код налоња са крстом у руци и исповеда. Много људи је чекало у реду за његов благослов. Када сам му пришла оборене главе он каже: Главу држи горе и читај Оче наш". Испружила сам руке према њему како бих примила благослов, а он је рекао: "Неправилно си сложила руке, треба да их сложиш крстообразно". Сам је три пута поправљао положај мојих руку, да би потом рекао: " Добро, благосиљам те. Читај Оче наш". Стојећи пред њим гласно и разговетно сам прочитала молитву и пробудила се од силине сопственог гласа.

40

У Пскову су ми направили рендгенски снимак и рекли: "Рак се повукао, операција није неопходна". Одмах сам подигла главу горе, прочитала Оче наш и радосна пошла кући.

Духовна сестра Т. из Овруча испричала је следеће.

В. је отпутовала у Печере оцу, а ја и сестра смо пошле у шуму. Коњ који нас је вукао звао се Вурчик и то је био једини коњ у целом манастиру. Радиле смо, па смо селе да једемо. Коњ је пасао око нас, а онда је одједном нестао. Сви су се дали у тражење, али без резултата. Препала сам се и стала да вичем: Оче, коња смо изгубили.

Одмах потом смо га нашли.

А у том тренутку у Печерима В. је ушла у Успенски храм. Дошао је отац. Она је пришла да узме благослов и обратила му се са неким питањима, на шта јој он вели: - Пожурите, тамо вичу да је коњ нестао...

Када се В. вратила кући, Т. јој је испричала шта се све догодило. Одједном, В. се сетила очевих речи: - Пожурите, тамо вичу да је коњ нестао...

Нас троје смо се у поноћ посвађали, а ујутро смо пошли у манастир на исповест. Исповедао је отац. Обратио нам се следећим речима:

- Ако камен баците у дубоку реку, вода се неће узмутити, а ако га баците у бару - хоће. Дакле, не треба да будете као бара, него као дубока река.

Отац се трудио да сједини оне који су се разликовали по карактеру, зато је говорио: - На мору каменчићи ударају један у други и тако постају глатки.

Није нам давао велика правила, није нам налагао строге постове, заустављао нас је пред великим подвизима, али се на сваки начин трудио да нас ишчупа из страсти, да нас смири на сваком кораку, да одсече нашу самовољу.

Из Тбилисија је допутовала Д. Била је сва раслабљена, а нарочито су је болеле ноге. Питала је оца где да се смести са тако болесним ногама, мислећи да ће то бити негде близу. А он јој благослови да иде у село удаљено седам километара и да одатле сваки дан долази у манастир. Пошла је ради послушања и по старчевим светим молитвама добила исцелење.

Господ је удостојио мене грешну да спремам обед за духовног оца у време његове болести. Једном када сам му носила обед, појавила ми се мисао: "Ево, одлазим оцу, трудим се, припремам му обед, а када ће он рећи да ли кувам добро или лоше? Јер овако не знам да ли му се допада то што скувам".

Прочитала сам молитву, добила благослов и ставила обед на прозор. Отац ме је питао шта сам спремила. Набројала сам му. А он онда каже:

- Куваш, доносиш, а ја ти не захвалим, нити те похвалим. Али захвалност ћеш добити тамо (тј. на небесима).

Једна од духовних чеда из Сочија причала је следеће.

Она воли да посећује болесне и да им при томе однесе понешто са даће. Једном приликом требало је да посети две болесне жене. Али и сама се осећала лоше. Некако је издржала да стоји на Литургији, али је донела одлуку да ће обићи само једну болесницу. Пришла је сточићу на коме је стајала храна за даћу и гледала је шта би могла да узме а да јој не буде тешко за ношење. Одједном пред њу стане старац и каже:

- Не, не тако мало; ево, узми и ово па понеси обема болесницама.

- Оче благословите - рекла је она, заборавивши да је старац умро пре четири године. Сагнула је главу за благослов, а када се усправила, њега више није било. Осетила је велику снагу и радост, па је узела све што јој је отац благословио и отишла да обиће обе болеснице.

По окончању школе одређује се ко ће где ићи на службу. Свако на своју страну, а ја - у Удмуртију. Молила сам да ме оставе ближе родитељима (баба и деда су стари, мами је тешко), али сам одбијена. Мама је пошла код старца. Стоји тако и чека га, кад он излази из Михајловског храма, потпуно исцрпљен, и силази низ степенице.

- Баћушка, ћерку хоће да ми пошаљу у Удмуртију. Шта ће она тамо сама, а и ми - шта ћемо без ње?

- Сад ћу ја да се помолим, а ти иди на парастос, помоли се за упокојене - и окрене се натраг у храм.

- А девојка нека не жури - додао је.

41

Мама долази и каже да је отац саветовао да не журим.

- И тако је већ све решено. Стигао ми је позив, време је. Ипак сам отишла поново тамо где су ме претходно већ одбили.

- Па добро - рекли су ми - остани са својима.

Слава Богу. Благодарим оцу за бригу о мени и за његове свете молитве за мене грешну.

Отац је тражио неку ствар која му је била потребна и ја сам обећала да ћу је донети. Али срела сам његову келејницу и она ми је рекла да су му ту ствар већ донели из другог града. Добро - размишљам - шта да се ради, нећу му однети. Кад сам стигла у Печере, отац поручује:

- Ако је донела оно што је обећала, нека уђе. Погрешила сам, опет сам крива. Где је верност и чврстина, где су дела, а не сујетно празнословље?

И онда сретнем оца у Успенском храму: - Је ли, што ти ниси донела оно?

Ја ни за опроштај нисам замолила, него - одмах у сузе. Плачем и на престајем, а једна од духовних чеда каже: - Баћушка, можемо ли и ми тако да погрешимо?

- Па зар ја то само њој говорим?

Како ми је само било тешко. А тога дана требало је да одем. И онда на самом излазу, он се окрене и каже: - Не греши само онај ко ништа не ради.

Неколико дана пре очевог упокојења погледала сам његову фотографију и осетила такву жалост и блискост, да се то не може речима описати. Можда се он баш тада у мислима опраштао од мене...

Када је отац допутовао у Москву на операцију, Е. И. и ја смо га редовно обилазиле. Отац је једном рекао:

- Ускоро ће у Москву доћи много спортиста. Они овамо, а ја тамо.

И руком је показао ка небу.

Његове речи су се оствариле: упокојио се баш у време када је у Москви у јеку била Олимпијада.

Схимонахиња М. која је била код мене, на смрт се разболела: имала је температуру 41 и губила свест. Обузео ме је страх, почела сам да се молим Богу за помоћ.

Одједном, чула сам је како говори у сну. Обратила сам јој се, а она је отворила очи и рекла: - Дошао је отац Сава и питао ме како живим; одговорила сам му: "Вашим светим молитвама!"

Затим се матушка сама, без моје помоћи, окренула ка зиду и опет заспала, а ујутро је по обичају сама устала из постеље, као да болести није ни било.

Слушкиња Божија Е. П. је прочитала нека дела оца Саве, па се у њој пробудила жеља да их препише. Потом је узела његову фотографију, отишла у фото - студио и затражила да је увећају. Тако увеличане фотографије оца Саве поделила је његовим духовним чедима. Она сама се често молила за њега. И отац јој се јавио у сну са речима:

- Ја се молим за све оне који се моле за мене.

Са мајком сам допутовала у Печере и тамо смо провели већ читаву недељу. А онда сам изгубила новчаник у коме је био новац за повратак кући. Мајка ме је грдила:

- Како сад да се вратимо?

Увече смо дошли код оца, било је много народа. Он преко свих тих људи диже 20 рубаља и пита: - Ко то тамо нема новца за пут?

Било ми је тешко у Печерима и здравље ми се погоршало. Отац је благословио да пођем кући и да се спремим за посао, али који - није рекао. Моје срце је горело само у храму. И у сну видим себе како радим у храму, како све припремам за предстојећи молебан. Затим из олтара излази наш епископ, а прати га отац - схиигуман Сава. Заједно су певали песму Богородици. Ја сам стајала иза свих и било ми је драго што ме нико не види, па могу мирно да се молим.

Пробудила сам се у сузама, благодарећи својој Заступници, Мајци Божијој, и драгом оцу који ми је указао на даљи пут живота. Срце ми је било радосно због тога што сам оца видела овде, у нашем храму.

Без обзира на сву старчеву строгост према мени у то време, никада нисам ни помишљала на то да потражим другог духовног оца. Помози нам Господе, по молитвама Богородице и нашег драгог молитвеника и чудотворца схиигумана Саве, да остатак живота проведемо у покајним

42

осећањима, и да макар на крају живота усвојимо ту науку над наукама - да постанемо свесни свога неваљалства, али да не очајавамо, уздајући се у милост Божију. Хвала ти на свему мој добри пастиру!

На парастосу су певали "Вјечнаја памјат", а ја сам стојећи у народу крај самих двери помислила: "Чудно: зар можемо човека да памтимо вечно? Како то вјечнаја памјат?"

Отац је одмах стао да објашњава: - Ево, неки од вас се питају шта је то - вјечна памјат? Може ли човек некога вечно да се сећа? Свакако не, љубљени! Јер он ни сам није вечан. Него ми ту од Бога тражимо да се вечно сећа. Он је - вечан!

Баћушка је допутовао код мене у Загорск. Време је било лепо, а онда је почела да пада киша и све је било блатњаво. Отац је замолио да му дам каљаче.

- Ја тако велике каљаче немам.

- Имала си мужа, дај његове.

- Али немам их!

- Како, у каучу ти леже нове каљаче.

Погледала сам - и заиста, тамо су лежала нове каљаче на које сам сасвим заборавила.

Нисам познавао оца Саву и никада га нисам видео за његовог живота. Али упознао сам његова духовна чеда - једну сложну духовну породицу, и са радошћу сам постао њен део. Оно што ме је задивило и утврдило у вери јесу необични снови који су ми најављивали будуће догађаје и откривали вољу Божију. У сновима сам видео смисао догађаја којима ме је Бог усмеравао на пут спасења. Ту сам не једном видео оца Саву, онаквог каквог га знам са фотографија. Хтео бих да вам испричам о једноме таквом сну, који се збио уочи мога рукополагања за ђакона.

Планина - висока, стеновита, са оштрим врхом, а ја стојим на њеном врху и једва се некако држим. Окренем се и погледам назад, видим - провалија. Размишљам: "Ако се не будем чврсто држао, пашћу и разбићу се".

Са великим напором се још мало подигнем и са друге стране видим провалију још већу од оне позади. Одједном, лево видим тамног човека са мрачним лицем који ме дозива: - Придружи ми се!

А стрмина на левој страни подизала се високо. Размишљам у себи: "Зашто бих пошао тамо?" Потом некако невољно погледам десно и видим стрмину како се спушта све до подножја планине.

Обузела ме је велика радост. Полако сам почео да се спуштам све ниже и ниже. Коначно сам се безбедно спустио у подножје планине. Ту се преда мном појавило невелико поље, покривено зеленом травом. Видео сам једног познатог свештеника, оца Н., који је био духовно чедо оца Саве, у подраснику, са крстом.

Упитао сам га: - Зашто сте овде? - али он ми није одговорио.

У том тренутку прилази нам неки младић и каже: - Отац Сава је благословио да кажем да је отац Н. свештеник, а да си ти ђакон.

- Какав ђакон, ја треба хором да руководим. Ко ће да ме замени?

Потом је младић неприметно ишчезао, а ја сам остао да стојим, запрепашћен оним што сам видео. Отац Н. и ја смо се ћутке гледали. Потом сам пошао десно и почео да се спуштам све ниже и ниже, док отац Н. није нестао из мог видокруга.

Три месеца након тог сна рукоположили су ме за ђакона.

Често сам од ближњих слушала да у животу треба бити мудар. Указивали су ми на моје недостатке, на неискуство, лаковерност и простоту. Трудила сам се да се поправим, покушавала сам да пронађем мудрост у духовним књигама. И једном у Печерима, у храму, отац пролази поред мене и каже:

- Где је простота ту је стотина анђела, а где је мудровање нема ни једнога.

Одједном ми је све постало јасно и једноставно.

На исповести отац је почео да набраја моје грехе са таквом тачношћу да сам узвикнула: - Јао, па то су моји греси!

Имала сам проблема са срцем, сметње су трајале данима, много пута је мој живот висио о концу.

43

Једном је у храму Отац јавно рекао да сам срчани болесник. Нека жена из цркве дошла нам је у посету, у стан у коме сам становала са децом, и рекла да ћу сигурно ускоро да умрем, ако је отац тако нешто рекао. Моја ћерка поче да плаче:

- Ја више нећу да идем у цркву; тамо су рекли да ће моја мама ускоро да умре.

Ујутро смо сви пошли у манастир. Деца су трчала испред и сусрела оца који је ишао у храм.

- Шта, синоћ је код вас настала паника око тога да ће мајка умрети? - питао је баћушка - А мени је Господ открио да ће ваша мајка дуго да живи.

Заиста, прошло је неко време и ја сам се осећала добро. Али после мајчине смрти поново су се појавиле срчане тегобе. Отишла сам код оца и предала му своју исповест у којој сам написала да ми је опет врло лоше. После Литургије Отац је изашао из олтара, зауставио се поред мене, погледао ме право у очи, погладио ме по лицу и рекао: - Твоје срце више неће бити болесно.

Осетила сам некакве ударце у срцу. После тога болест је нестала и више ми никакви лекови нису били потребни.

Док сам била болесна љутила сам се на децу што ми не помажу. Дођем код оца и питам шта да радим.

- Кад устанеш прекрсти се и реци: "Радим Христа ради", и Христос ће ти помоћи.

Почела сам тако да поступам. Моја увређеност је нестала, исто као и умор. Чим осетим да се љутим, обратим се оцу: "Оче, помозите, опет се љутим". Дођем код њега, а он каже:

Стално ми пишеш: "Љутим се, помозите". Ево ти иконица Мајке Божије Неопалима Купина. Она ће ти помоћи не само код пожара у кући, него и код пожара у души. Њој се моли.

Почела сам да се молим Мајци Божијој пред том иконом. Било ми је лакше, престала сам да се љутим.

Отац је на исповести рекао да се не треба плашити душевно болесних. Затим је погледом прешао преко свих присутних:

- Овде су сви до једног болесни, само у различитој мери и у различитом облику: неко има једног демона, неко два, неко седам, а неко - две хиљаде демона. Ако смо раздражљиви, значи да смо болесни.

Ја сам у себи помислила: он хоће да очисти једну у којој је две хиљаде демона, а било би боље да уместо ње једне очисти све нас, па да сви будемо чисти. Отац се у том тренутку окрене према мени и каже:

- Била једном једна болесница која је често долазила код старца и молила га да је очисти. А када ју је старац очистио, престала је да верује. Онда је она опет дошла код њега и замолила га: "Врати ми моју болест и са њом моју веру". А старац јој одговори: "Много сам се трудио да те очистим, али још више треба да се потрудим да бих ти вратио половину твоје болести и половину твоје вере".

Учинило ми се да ми је још горе од кад сам допутовала у посету оцу, и да сам узалуд долазила... А он остави исповест, приђе ми и каже:

- Када дете има три године, мати га узима у наручје и тепа му. Али кад му је дванаест година, онда је то нешто друго, и више га не узима у наручје. Тако и духовни отац: три године носи чедо на рукама, а сада већ треба да одговарате. Јер у духовном животу је правило да иза утехе следи патња. И што срце више боли, то је корист већа и спасење је ближе. Другог пута нема. Сви светитељи су ишли тим путем. На њих ми треба да се угледамо!

Приметила сам да схимнице и монахиње не једу пре поднева и после шест увече, а мене су терале да једем "из послушања". У души сам одлучила да ћу и ја тако да радим када дођем кући, али да ћу ту своју одлуку задржати у тајности, да никоме за то нећу рећи , чак ни оцу.

Али после Литургије отац каже свима:

- Ево погледајте Г. Она је одлучила да када дође кући неће јести пре дванаест ни после шест. А муж ће је због тога истерати из куће. Имаш благослов да отпутујеш у Украјину после Петровдана, и да пијеш млеко и једеш јаја како би изгледала нормално. И без режима исхране на сат!

Била сам запрепашћена: од старца се ништа не може сакрити!

По очевом благослову пошли смо кући. У вагону сестра се смеши.

- Зашто се смејеш? - питам ја.

44

Отац је рекао: "Путоваћете под стражом". Гледај, око нас су војници.

Још је отац рекао Л. да ће ићи на сахрану на којој ће бити свештеник и лекар. Допутовала је кући. После недељу дана стиже телеграм: брату њеног мужа умрла је жена. Пошла је са мужем на сахрану. Време је било веома лоше, сви путеви завејани снегом. На сахрану је дошло врло мало људи. Допутовала су само браћа - један свештеник, а други лекар.

Одузимало ми се десно раме, па ми је било врло тешко да се прекрстим. Лежала сам у болници, али побољшања није било. Отпутовала сам код оца. На исповести он је почео да говори о болестима и при томе ми се приближио, ставио руке на моје десно раме п снажно га стегнуо. Одједном више нисам осећала бол. И ево до данас десно раме ме више не мучи.

Почеле су да ме боле очи. Вид ми је драстично слабио. Лекари су предложили операцију. Отишла сам оцу ради благослова.

- За операцију сада благослов не дајем. Ево ти уље којим ћеш да се мажеш, и закажи акатист Казанској Мајци Божијој рекао ми је отац.

Учинила сам све како ми је рекао. Очи су престале да ме боле, а вид се даље није погоршавао.

Млада девојка Л. дошла је код оца. Он јој каже:

- Иако желиш да останеш код нас за празник Успења Мајке Божије, не дам ти благослов. Иди кући, а духом ћеш бити овде. Ако пак останеш, као што би хтела, бићеш изложена нападу демона.

Она је ипак остала у Печерима. Отац је знао да га она неће послушати - за пут нам је спремио само пет просфора и пет крстића, мада нас је допутовало шесторо. А Л. се у Печерима душевно разболела.

У Печерима сам пала и сломила руку на три места. Отац је благословио да ме одведу кући и дао ми свето масло да мажем руку.

Код куће сам пошла у болницу тек трећег дана. Тамо су направили снимак. Лекар гледа и каже: - Не знам којим чудом, али вама је све срасло!

Следећи пут када сам била у Печерима веома сам се разболела и добила високу температуру, али сам ипак, готово пузећи, отишла у храм. Стајала сам поред чудотворне иконе Успења Мајке Божије и ту угледала оца. Клањајући се пред иконом он је тако замахнуо мантијом, да ми се чинило да сам сва њоме прекривена. Затим је отишао у олтар, а ја сам осетила радост и лакоћу: бол је ишчезао и вратила ми се снага. Отац ме је тако чудесно исцелио у једном тренутку.

Понудили су ми дивну памучну блузу. Одлучила сам да питам оца да ли да узмем или не. Он је одговорио: - Узми ако ћеш је носити.

Помислила сам: "Па зашто је не бих носила, тако је лепа". Али када сам је опрала, смањила се. Тако нисам ни дошла у прилику да је носим.

Једна од жена које су певале у цркви изгубила је глас. Шта све није предузимала да се опорави, али ништа није могло да јој помогне на дужи рок. Дошло је време одмора и она је пошла оцу. Пожалила му се на свој проблем.

- Ништа то није, проћи ће! - са сигурношћу је рекао баћушка.

Буквално следећег дана током Литургије у Покровском храму она је певала читаву службу. Потом јој је отац дао свету водицу и уље за лечење, и глас јој се у потпуности повратио.

У нашем граду живела је девојка по имену Л. Лекари су констатовали да има цисту на плућима и да јој је потребна операција. Девојка је то испричала оцу, али он није дао благослов за операцију. Прошла је година, лекари су опет предлагали операцију. Отац ни тада није благословио. Тако је прошло пет година. А онда је сам рекао:

- Сада можеш на операцију.

Испоставило се да је код Л. циста била сједињена са плућима некаквом опном. Та опна се осушила и цисту су лако уклонили, а да при томе плућа нису повредили. Да је операција изведена раније дошло би до повреде плућа, а овако је циста отпала сама од себе.

Услед неких животних околности, нисам била пријављена у своме граду. Једном сам видела у сну: стојим пред портретом оца Саве који ме благосиља. Одједном, преда мном се појављује слика: стојим пред Успенским храмом у Печерском манастиру. Отац излази из храма и ја му кажем:

- Брине ме што нисам пријављена.

45

- Пријавићеш се. Кад почнеш да радиш у циглани, пријавићеш се.

Али у граду у коме сам живела није било циглане. Тада нисам могла ни да претпоставим да ћу се негде преселити. Али отац је по својој прозорљивости то предсказао. И после неколико година из породичних разлога била сам принуђена да напустим родитељски дом и преселим се у Печере. Запослила сам се у циглани. Заиста, управник ми је рекао: - Можеш да радиш и да се пријавиш.

Отац ми је дао дивне папуче, налик на дечије ципелице, и рекао:

- Раније су у оваквим папучама стајали певачи у певници Михајловског храма.

Помислила сам: "Шта ће мени такве папуче, где бих у њима могла да идем?"

Прошло је од тада много година, старца више није било међу живима, кад одједном, предложе ми да певам управо у тој певници. Нисам знала шта да одговорим. Стојим у храму током Светле Пасхалне седмице и молим оца да разреши то питање. Онда се сетим папуча и све ми буде јасно. Зар то није био благослов? Размишљам - да. И после смрти отац остаје утешитељ у свакој нашој невољи, болести или патњи. Ето због чега ми се стално иде у Печере, на његов гроб. Слава Богу за све!

Било је свеноћно бденије уочи празника преподобног Серафима Саровског и управо су певали "Честњејшују" када је Александра одједном села. Упитала сам је: - Шта ти је?

А она ће: - Ноге су ми се одузеле - и почне да плаче.

Отишла сам код оца и рекла му: - Александри су се одузеле ноге, а хтела би сутра да се исповеди.

Он је рекао само: - Помолимо се.

Пошто није могла да иде до куће, одвезли смо је на санкама. Ујутро смо је такође довезли на санкама и целу службу је седела.

Отац је исповедао, а на крају исповести селе смо близу њега. Пружио јој је просфорицу на тањирићу и рекао: - Код твоје болести лекари не помажу, добићеш масло да мажеш ноге.

Помогли смо јој да оде да се причести, али је на целивање крста већ дошла сама. Када смо пошли кући рекла је: - Санке ми више нису потребне.

Нисмо имали воде па смо решили да ископамо бунар. Ископали смо два, али воде нема. Радници су почели да одлазе. Ја сам се помолила: Тосподе! Помози нам молитвама оца Саве! Вода ми је неопходна - мама је болесна, а дете је мало, стално нешто треба да се пере". Наговорила сам раднике да се врате, натерала их да се прекрсте, пала сам на колена, помолила се и попрскала земљу освећеном водом... Радници су мало копали и чудо! Налетели су на воду. Направили су бунар и сада имамо чисту и укусну воду.

Каснила сам на међуградски аутобус. Трчим и у себи преклињем:" Оче задржи аутобус, иначе ћу до сутра овде да седим". Аутобус се дуго загревао али није полазио. Села сам на своје место, прекрстила се и одахнула, па смо, по милости Божијој, пошли; а жена на седишту поред мене каже:

- Као да смо вас чекали.

Али њој не могу да кажем да ми је старац помогао.

Отац је мени и Е. дао послушање и благословио да завршимо до празника, чак и у храм ретко да идемо, јер је послушање изнад поста и молитве. А ја сам тако желела да га видим! Помислила сам: "Отрчаћу само да га видим, па се враћам".

Дошла сам баш када је излазио из Михајловске цркве. Сви су га окружили, а ја сам се нашла право пред њим. Он као да ме не види и смеши се. Једна девојка дала му је кесицу са бомбонама. Он је пружио ту кесу духовној сестри која је стајала иза мене и каже:

- Маргарита, Н. и Е. тамо раде, однеси Н. бомбоне, утеши је и кажи јој да је добро радила.

- Па ево, Н. стоји пред вама.

А он се смеши и понавља: - Кажи јој да је добро радила.

Ја сам ћутећи узела кесу и пошла натраг. Како је само отац мудро разобличавао! Боље сам схватила своју грешку него да ме је изгрдио.

Сазнала сам за старца игумана Саву и обратила му се писмом, са молбом да ме прими за своје духовно чедо.

46

- Примио те је, треба што пре да одеш - пренели су ми његове речи.

Одмор је био још далеко, а мени се тако ишло код старца. Онда ме је на послу претпостављени неочекивано упитао: - Хоћеш ли на пут, да нешто обавиш?

Тако сам непланирано отпутовала авионом и након обављеног посла искористила прилику да дођем у Печере. На крају Литургије чујем:

Отац Сава ће служити парастос у Сретењском храму. Ту се сабрао многобројни народ. Гледајући старчеву фотографију, замишљала сам да личи на оца Јована Кронштатског, да је висок и наочит. И зачујем:

- Види, ту је Н. К. Дај да те видим у природној величини! Прочитао сам твоју исповест. Ти као да си писац. Све си тако лепо и књижевно изложила. А ти си мислила да сам ја висок и наочит, као Јован Кронштатски?

Ево како је отац одсецао нашу сујету. Путујем са неколико људи у Печере, на празник Успења Мајке Божије. Читав пут размишљам о томе како не бих волела да ме отац смести код А. Такође, плашим се да ме не разобличи у присуству других људи. Тако бих желела да читав одмор проведем у Печерима.

Долазим до старчеве келије, а он излази и даје ми благослов да идем на стан код А... После службе стојим крај бунара и чекам га да изађе из Успенског храма. Он долази и пред многобројним народом каже:

- Ево Н.! Она прави некакве групе. Уместо да сви буду једнаки...

То је било давно, па се не сећам баш свега шта је отац рекао, али се сећам да сам хтела кроз земљу да пропаднем. Ћутке сам гледала крст на очевим грудима и из њега црпила снагу.

Моје сестре Т. и А. први пут су дошле код оца у Печере. Благословио је да закажемо парастос нашој мајци која је умрла 1949. године и уз то је додао:

Она је умрла немирне душе.

Заиста, мамина природа, иначе кротка и смирена, због болести се потпуно изменила. На питање: "Мама, како да живимо?" она је равнодушно одговорила: - Живите како хоћете.

Ни нашег тату старац није заборавио. Године 1966. била сам са сестром у Печерима. Благосиљајући нас пред пут отац нам је дао своју одежду за нашег болесног тату са речима: - Обуците оца у моју одежду и онда му је одмах скините, а када умре сахраните га у њој.

Тата је имао гангрену. По старчевим светим молитвама, отишао је у вечност са молитвом на уснама.

Била сам на службеном путу у Москви. Дали су ми веома сложен задатак и рок од недељу дана да га извршим. Прође један дан, прође други, трећи, а крај посла се никако не назире. У среду увече дођем кући, заправо код духовне сестре Е. М. код које сам била у гостима и испричам јој о својим проблемима. Она ме је посаветовала да пишем оцу.

Старцу сам се обратила кратко, као у телеграму, молећи га за помоћ. У четвртак ујутро долазим на посао, отварам приручник и проналазим табелу која ме доводи до решења проблема. До краја дана све сам завршила. Сви су се чудили како ми је пошло за руком да у тако кратком року обавим веома сложен задатак. Нису знали да сам по очевим молитвама све завршила за само шест сати. Оно што је човеку немогуће, Богује могуће! Толико је делотворна и силна била старчева молитва.

Године 1980. пошли смо у Печере за Петровски пост. Отац Сава због слабог здравственог стања готово уопште није примао. Последњу Литургију служио је 22. јуна у Сретењском храму. Због слабости његовог здравља и мноштва народа није му се могло прићи. Са сузама сам му се у мислима обратила: " Драги оче! Кажите ми нешто за растанак. Сутра одлазимо и више вас нећемо видети". Отац ме је из далека погледао некаквим чудним, може се рећи благосиљајућим погледом и рекао:

Као што су апостоли на погреб Мајке Божије стигли на облацима,тако ћете и ви...

У ноћи измећу суботе и недеље 26. јула никако нисам могла да нађем мир... Да бих се умирила узела сам Псалтир и читала, читала... Обузела ме је туга, плакала сам али олакшања није било. Ујутро 28. јула стигао је телеграм из Печера, а убрзо потом обрели смо се на аеродрому. На благајнама су биле велике гужве и нису нам дали да идемо преко реда. Стизали смо један по један, а када смо ушли у авион установили смо да нас је дванаесторо.

Иако нам је било тешко да гледамо оца у сандуку, он нас је истовремено привлачио - хтели смо да будемо поред њега, није нам се одлазило. Неки од нас осетили су фини мирис који излази

47

из старчевог сандука. Парастоси су служени један за другим, сандук је био окружен духовним чедима и богомолитељима. Сви су стајали са упаљеним свећама... Очево невидиво руководство и помоћ постали су тако очигледни да се ни корак није могло крочити без његовог благослова.

Године 1985. тешко сам се разболела. Ни један покрет није пролазио без оштрог бола. Лежала сам непокретна. А онда ми у посету дође духовна сестра и каже:

- Уз молитву ћу да те измасирам уљем које ти је дао отац.

Дивна су дела Твоја Господе!

После прве масаже могла сам да се померам, мада још увек уз бол, а после месец дана већ и да ходам уз помоћ штапа. Сада сам, благодарећи очевим молитвама, здрава као и пре...

Слава Богу за све! И за то што смо баћушку лично познавали, што смо били на Божанским службама које је он служио, што смо добијали његов благослов и што нас је духовно руководио. Али блаженији су од нас они, који оца никада нису видели, па ипак верују у молитвену помоћ тог великог подвижника.

Сећам се срећних година, када је отац још био са нама, на земљи.

У нашем граду је било уобичајено да код оца одједном путује по десет и више људи, нарочито деце, свакако у пратњи одраслих. То је био празник: једни се радују што путују, а други их весело прате. Воз одлази са перона... Онима који су у возу је лакнуло: "Коначно полазимо! Идемо код оца!" А они који су остали бришу сузе због доброг разлога, завидећи онима који су отпутовали. Изненађујуће је било то што су се чак и мала деца, од пет до седам година, са лакоћом растајала од родитеља на цело лето, а када би после Успења Мајке Божије дошло време за повратак кући и растанак са манастиром и са оцем, плакали би горким сузама. Толико су те чисте дечије душе биле привезане за старца...

Е. прилази оцу и захваљује му на његовим светим молитвама и на исцелењу. Неколико година провела је у болници на онколошком одељењу, а излечила се светом водицом и освештаним маслом, по благослову оца Саве. Онда се, међутим, догодила нова несрећа:

- Оче помолите се за мог млађег сина: предстоји му операција киле; мени су и муж и ћерка умрли, па се бојим да не изгубим и сина.

Отац јој је дао светиње и рекао: "Нека маже болесно место и неће умрети".

После неког времена од киле није било ни трага.

После упокојења њеног мужа, Е. је сваки одмор проводила у Печерима. Њена рођена сестра М. обратила се оцу са молбом да се помоли за здравље и спасење болесне Е. Отац ју је утешио речима:

- Сестри Е. је умро муж, али он се није молио. а она се моли. Ми ћемо још да поживимо. Ја ћу да живим и она ће да живи. а када умрем, она ће убрзо за мном. После тог разговора Е. је живела још девет година. Умрла је годину и осам месеци након очевогупокојења.

Наш отац, који је "осетљивом душом видео на далеко", по својој чудесној прозорљивости знао је за сваку невољу и потребу не само оних који су долазили код њега, него и оних који су били далеко и који су се давили у таласима мора живота.

Једног лета, док је он још био жив, пошли смо у Саров. У Дивјејеву смо се зауставили да преноћимо код матушке Магдалнне. Ту је живела и матушка Варвара.

Присећајући се прошлости, мати Магдалина је причала о следећим догађајима.

- Било нам је тешко и не знам како би се све завршило да није било оца Саве. Једва смо некако подигле келију уз помоћ добрих људи, кад су се сестре окренуле против мене и мати Варваре. По ђавољем наговору забраниле су нам да долазимо на заједничку молитву. Нисмо имале ни топлу одећу, ни постељу, ни храну. Болесну старицу Варвару сам неговала готово на голом поду. Добри људи су нам дали велику просфору, па сам њоме недељу дана помало хранила само матушку. По пензију се морало ићи чак у Москву.

Једне вечери, када смо већ потпуно пале у очајање услед безизлазности ситуације, зачуло сс куцање на вратима.

Упитала сам "Ко је?". Пријатни женски глас је одговорио: "Отвори па ћеш видети".

Отворила сам врата и угледала девојку, сву натоварену торбама, са ранцем на леђима. Ушла је у келију, рекла да се зове Марија ii објаснила: "Послао ме је мој духовни отац из Печера, игуман Сава. Благословио је да вам предам ове ствари и храну, и дао послушање да живим у Дивјејеву док не помирим све сестре".

48

Марија је у Дивјејеву провела око месец дана. Све је успела да помири и уједини, и тек тада је отишла. После њеног одласка више нисмо знали за проблеме, и то све по молитвама оца Саве" - завршила је своју причу матушка Магдалина.

Породица је на празник Успења Мајке Божије допутовала у Печере. Мати и ћерка су не једном биле код о. Саве, али муж, И. Е., ишао је први пут. У Москви им је пошло за руком да купе ретке ананасе, па су их дале И. Н-у да их он преда оцу. Право са железничке станице дошли су до очеве келије. Отац је узео торбу са ананасима и рекао келејнику, оцу Зосими:

- Однеси то у келију.

- Вози, вози, носи, носи, а отац то да неком другом - рече И. Е. Потом је, изненађен, упитао жену: - Откуд он зна све о ме

ни? Назвао ме је по имену и презимену.

Отац им је дао неке дарове а онда их је послао да се сместе.

Са И. С. треба да се опходите пажљиво, Не терајте га у храм. Нека иде када се њему иде. Ако човек има температуру 40, а терају га да ради, он неће моћи. Тако и И. Е.: доћи ћс време када ће и сам почети да долази у храм.

Прошло је пет година од упокојења драгог и незаборавног оца Саве. На његов имендан, као што је уобичајено у нашем граду, служена је Литургија у покровској капели саборне цркве. Међу старчевим духовним чедима био је и И. Е.

М. је замолила да опишемо један случај задивљујуће старчеве прозорљивости, коју је она доживела на себи. Живела је у приватној кући. Из непознатог разлог у дворишту јој се намножио огроман број жаба. Било их је тако много да су прекриле читаво двориште. Тада је М. узела ДДТ и све их уништила. Осам канти жаба је изнела.

Касније, када је дошла код оца он јој је рекао: - Догађа се да неко убије једну или две жабе. А ево овде их на канте износе.

М. је јаукнула и пала пред старчеве ноге: - Опростите, баћушка!

- Хајде да се сви за њу помолимо - рекао је.

Имала сам веома јаке главобоље, али сам се трудила да их поднесем и да никоме ништа не говорим. Стојим тако у Успенском храму, а одмах поред мене сада већ покојна матушка Митрофанија. Отац пролази поред нас и обрати јој се показујући на мене:

- Препиши тропар за Усековање главе св. Јована Крститеља и дај јој.

А мени каже: - Читај тај тропар па ће глава престати да те боли.

И заиста, чим сам почела да читам тропар главобоље су престале.

Били смо у Печерима и стајали у храму, а мећу нама једна врло висока девојка. Када је отац изашао из олтара девојка је помислила: "Како је мали!". А баћушка погледа према њој и рече:

- А Н. што је висока - као телеграфски стуб.

Девојка се увредила, па се после својој домаћици пожалила на оца. Домаћица јој је одговорила: - Отац тако нешто никада не би рекао. Да ниси ти имала неку помисао о њему? Тада се она сетила како је помислила да је отац баш мали. Затражила је од њега опроштај, а сама је престала да се љути.

Моја познаница Ана М., духовна кћи оца Саве, увек је за време одмора путовала по светим местима. Некако пред Васкрс добила је слободне дане, али њен син је требало да пође у армију.

Не могу у манастир. Треба сина да спремам за војску. Ја сам је наговарала да пође, а она се колебала.

- Не, нећу због сина.

Син јој такође каже да иде.

На крају је ипак одлучила да путује.

Док је била у Печерима све време је понављала: - Сина нећу затећи код куће. Ја бих га благословила и дала му иконицу.

Пред полазак изашли смо из цркве, а тамо стоји отац Сава, као и увек окружен народом. Дошли смо по благослов. Старац је благосиља и каже: - Не заборави да сину даш иконицу. Требаће му тамо.

49

Она се обрадовала када је сазнала да је син још код куће. Очеве речи биле су тачне: син је још неколико дана провео са мајком.

Једном отац изаће из олтара и каже нам:

Ево, неки траже да им дам епитимију за грехе. Али Господ је на свакога од вас већ ставио Своју епитимију, и само треба мирно да је носите.

Ја стојим у углу храма и плачем, сама са својом тугом. Рођени брат је устао на мене (он је много пио). Нема ми живота, тера ме из куће. Због бриге сам се разболела, уста су ми се искривила и вучем ногу. Болесна и одузета, допутовала сам код оца. Написала сам исповест и ту изнела околности у којима живим, тражећи благослов да напустим родну кућу и одем у мали стан. Благосиљајући ме пред повратак кући отац ми је дао просфору и само рекао: - Молићу се.

Следећег дана, када сам стигла кући, брат ми прилази и каже: - Сестро, ево шта сам смислио, да поделимо кућу и да теби направимо посебан улаз. Онда не бисмо морали да је мењамо.

Уздржавајући се да не покажем радост, рекла сам му: - Радите како мислите да је најбоље.

Ускоро ми је у посету дошла сестра, а код нас стање сасвим другачије. Тако смо се радовале: ни ми не сметамо брату, ни брат не смета нама. Чак сам се и од узетости брзо опоравила. Ето какво је чудо Господ учинио по светим молитвама нашег драгог баћушке!

Али брат је наставио да пије, мада ме више није нападао. Једном је чак рекао: - Моја сестра је ипак - добра жена.

Отац ми је после дао молитву против пијанства која треба да се чита четрдесет дана.

Код брата су се појавили проблеми са венама на ногама. Дуго су га лечили у болници и био је потпуно исцрпљен инјекцијама. Хирург га је отпустио кући да се одмори. Брат ме моли: Помози ми.

Само Господ може да ти помогне. А како?

Треба да се покајеш. За све своје грехе. Онда ће те баћушка причестити и поправићеш се.

- Хајде ми напиши моје грехе - моли ме он.

Читаву ноћ сам писала. Када их је прочитао, осмехнуо се и рекао:

- Ти као да си ме у стопу пратила...

Болесника смо припремили, чак је престао да пуши. И ту се догодило искушење: касно увече лукави је послао његовог друга за опијање. Дошао је да посети болесника, али овај га је одмах испратио: - Касно је за причу, дођи сутра.

Ујутро је дошао свештеник, прочитао братовљеву исповест, причестио га и окрепио беседом. После тога он је почео да се поправља. У болницу више није ишао, а нога је престала да га боли.

Године 1967. написала сам своју исповест, узела старију ћерку која је ишла у први разред, па смо пошле у Печере код оца Саве да нас прими за духовна чеда. Из нашег града многи људи су ишли у Печере. На вечерњој служби неко ми је рекао: - Ево иде отац, предај му исповест.

Када се отац поклонио моштима преподобномученика Корнилија и пошао ка олтару, ја сам му у руку гурнула исповест. Он је узео мој папир а да ме није ни погледао.

Одмах сам помислила: "Како ће знати чији су то греси?" У очајању отишла сам до иконе Успења мајке Божије, пала на колена и почела да плачем. Одједном, осетим да ме је неко дотакао по рамену. Окренем се и угледам оца Саву. Од изненађења сузе су ми још више потекле, па сам једва некако прозборила: Узимите ме за духовно чедо.

Тешећи ме, он је рекао: Ти си моје чедо, ево ти једна фотографија и молитве.

Каква је то радост била!

Са ћерком сам се преселила у Печере. Изнајмиле смо собу. Једном дођем код оца по благослов, а он каже: Треба вам соба.

Схватила сам то као благослов да променимо адресу, па сам почела да тражим нову собу. Обишла сам много кућа, али нико није хтео да нас прими. Прошло је тако неколико месеци, а онда ми је моја претпостављена на послу рекла: - Доделили су ти собу.

Изненадила сам се и помислила: "Да ли се то неко шали са мном? Па ја уопште нисам поднела молбу, нисам ни тражила собу". Следећег дана она ме опет пита:

50

Јеси ли ишла да видиш собу? Мораш да је преузмеш.

Отишла сам код оца да тражим благослов. Дођем у келију, а његова келејница, мати Митрофанија излази и каже: - Пожурите да заузмете собу, отац је благословио.

Још се нисмо ни преселили, а он нам је већ послао неколико икона као поклон за усељење.

Живела сам у изнајмљеној соби. Једном сам отишла у шуму да берем печурке п изгубила кључ од стана. То је био једини кључ који смо користиле и ја и газдарица. Шта да радим? Да одем код оца и затражим да се помоли? Али онда нећу стићи пре мрака натраг у шуму како бих потражила кључ.

"Позвонила" сам оцу путем "духовног телефона", тј. завапила сам из свог напаћеног срца: " Оче, помолите се за мене грешну, да би Господ ради ваших светих молитава учинио чудо, па да нађем тај кључ". Пожурила сам да се вратим у шуму. И - о чуда! Нашла сам га!

Ево шта је изненађујуће: довољно је просто написати писмо оцу и све тешкоће се разрешавају. Све постане светло, јасно, схватљиво и испуњено радошћу. Не, то се речима не може изразити...

Пало ми је нешто на памет, па сам написала оцу: "Зар не би било добро да у породици имамо неког свештеника, пошто је много нас који грешимо, а нема ко да се моли пред престолом?" И одмах су кренула чудеса. Сина су узели за ипођакона код владике, а потом сс уписао и на богословију. За мене грешну то је било тако изненађујуће.

Или напишеш о некој слабости код деце, замолиш за помоћ, и одмах долази до промене на боље. Каква је то радост и cpeћa за мајку!

Једном сам се молила у Михајловској цркви, служба тек што се завршила, кад зачујем у себи глас: "Изађи". Размишљам: "Због чега бих изашла?" Али поново зачујем глас: "Изиђи". Онда изађем п видим оца како стоји пред степеницама и у рукама држи иконицу "Достојно јест". Дао ми ју је за утеху.

Допутовала сам у манастир да се помолим. Једна старица ме је замолила да напишем оцу писмо и питам га да ли она може да пређе у Печере. Написала сам писмо и држала га у руци. Отац се спремао да служи парастос у Сретењском храму. А ја све размишљам како да му предам то писмо. Одједном, он се окрене према народу и каже:

- Ево, ту неко хоће да ме пита да ли може да пређе у Печере. Одговарам свима: ко год има прилику да пређе ближе манастиру, нека то и учини, па ће му живот бити другачији.

Допутовала сам у Псков, отац Сава је тада служио у цркви преподобног Варлаама Хутинског. Владика је био у Немачкој и одатле је донео сат који је требало окачити на зид. Отац се попео на столичицу и почео да закуцава ексер. Поред њега су стајала двојица мушкараца. Мислила сам са у себи: "Они уопште немају савести када мирно стоје и гледају како отац ради". Баћушка сиђе са столичице и каже ми:

- Они не виде где ексер може да прође. Зид је од цигала, а ја сам га усмерио између две цигле. Закуцао се као у дрво.

Хтела сам једном да се причестим. Увече сам се помолила, покајала и легла да спавам. Гледам очеву фотографију и размишљам: "Оче, оче, када би ми ти у сну саопштио да су ми греси опроштени и благословио ме за примање Светих Тајни". Неприметно сам уснула и видим: отац ми радостан прилази, полаже руку на моју главу и каже: "Праштам и разрешавам".

Од тих речи сам се пробудила, али су ми оне и даље одзвањале у ушима. А у души - неописива радост! Таква лакоћа, као да су са мене скинули огроман терет. Господе, слава Теби!

Слепи Иван је помислио: "Моје чарапе су потпуно поцепане; ех, када би ми отац дао друге". Сутрадан у манастир на посао стиже Игнат. Отац му даје чарапе и каже: - Однеси ово Ивану.

Али Игнат их тога дана није предао. Следећег дана дође на посао, а отац га пита: - Зашто ниси однео чарапе?

- Опростите баћушка, вечерас ћу однети.

Увече долази Игнат и смеје се. Ја га упитам: - Што се смејеш?

А он ми исприча како га је отац изгрдио што није предао чарапе.

И мени се догађало да у мислима замолим оца за нешто, на пример, "Баћушка, требају ми панталоне, моје су већ изношене", а он ми то по неком пошаље.

51

Драгог баћушку, оца Саву, први пут сам видела 1974. године. Отац ме је примио за духовно чедо и одмах ми благословио Богородично молитвено правило. Дао ми је велике монашке бројанице. Његова духовна кћи са којом сам допутовала каже ми: Дакле, бићеш монахиња.

Она је већ знала да отац ништа не даје тек тако, али ја још ништа нисам схватала. Заправо, први пут сам и видела монаха.

Ускоро смо прешли да живимо у Печере. Почела сам да радим у болници, посао ми се веома допао. Али у мени се родила жеља да одем у манастир. Отац је у то време био болестан, па сам његов благослов за одлазак у манастир затражила преко келејнице. Одговорио је да молитвом дођем до решења. Тако сам и учинила. Помолила сам се и извукла папирић на коме је писало "болница".

Била сам веома разочарана због тога, али отац ми је рекао:

Болница, то је - други манастир. Моли се Мајци Божијој Игуманији, и Она ће све да уреди.

Потрудила сам се да извршим овај благослов. После неког времена отац ми је дао акатист Васкрслом Исусу, где је у икосу припев: "Христос Васкрсе из мртвих..."

После очеве смрти отпутовала сам у Ригу. Тамо сам срела сестре, његова духовна чеда, којима је благословио да пођу за Јерусалим. Оне ме наговарају: - Пошаљи и ти молбу.

Колебала сам се, али сам након молитве ипак донела одлуку: "Ако буде Божија воља отићи ћу". Одмах сам написала молбу и послала је, а затим сам на недељу дана отишла у један манастир, на послушање, па онда кући, у Печере. Дошла сам ујутро, а у четири сата поподне стиже телеграм - позив у Патријаршију, поводом одласка у Јерусалим. Већ после годину дана, по милости Божијој и по очевим молитвама, доспела сам у Јерусалим (други су чекали на позив и по две-три године). Сада ми је јасно зашто ми је отац дао акатист Васкрслом Исусу: јер њему је све било унапред откривено. Управо овде, на Гробу Господњем, свакодневно и без престанка пева се: "Христос Васкрсе...".

Са пријатељицом сам отпутовала у Печере код оца Саве. Пријатељица је већ била код њега, али тада је имала седам година. Он јој је том приликом дао мале бројанице, а њена мајка и кума су то протумачиле као да јој старац предсказује монаштво. Она међутим то није хтела. Ја такође нисам желела да ми он да бројанице. Но, када смо допутовале, отац је развејао сва наша нагађања. Мојој пријатељици је рекао да те приликом монашког пострига питају да ли добровољно желиш монаштво. Ако не желиш, нико те неће замонашити.

Прошло је неко време. Радила сам, п у слободно време певала у хору. Била сам толико уморна, да нисам могла да испуњавам молитвено правило. Ту сам почела да се ругам себи због тога што сам се плашила да примим бројанице од оца Саве. Сада су ми биле тако потребне.

И одједном. буквално после дан или два, једној познанпци дошли су гости из Печера и донели су ми бројанице: - Ево, шаље ти отац Сава!

Пријавила сам се на курс за диригенте на Петроградској Духовној семинарији. Пријемни испит био је врло тежак, мало ко је прошао, а многе девојке су из сале у којој је била комисија излазиле са сузама.

Дошао је ред на мене. У мислима сам почела да молим оца да мећу питањима не добијем тропаре дванаест празника. Све сам их знала, али због узбуђења могла сам да се збуним. Духовно сам молила баћушку да добијем три питања: 50-ти псалам, значење неког стиха из њега, и 90. псалам.

Одједном, паде ми на памет стих из 50. псалма: "Грех је мој стално пред мном". Ја сам и раније размишљала о значењу тих речи, а сад ми се само оне врте по глави, мада бих хтела још нешто да поновим. У том тренутку чујем како прозивају моје презиме. Какво сам се само изненадила када ми је владика задао управо она питања која сам желела, чак и истим редоследом. А као допунско питање замолио ме је да објасним значење стиха "Грех је мој стално преда мном". Објаснила сам најбоље како сам могла. Толико ме је обрадовало све што се догађа, да нисам могла да задржим осмех. Насмејана сам и изашла са испита...

Брат и ја само имали много несугласица по питању вере. Током одмора, ја сам као и обично отпутовала у Печере код оца. Уз пут сам се присећала разговора са братом и размишл3ала: "Када би му отац да неку поуку, неку књижицу, да се уразуми". Увече када сам стигла служба је била у Успенском храму. Оца није било. Изненада, прилази ми његова келејница и каже:

- Јеси ли ти молила оца за нешто?

Прво сам се збунила, а онда се сетих своје жеље. И у том тренутку келејница ми пружа једну књижицу: - Ево, ово отац шаље за твог брата.

52

Прочитала сам наслов: "Глас Цркве, који позива на покајање".

Била је годишњица очевог упокојења па смо одлучили да закажемо Литургију у његовом родном крају, у Новоминску. Једну сестру сам послала да све уговори, а очева духовна чеда почела сам да обавештавам о томе где ће се одржати служба. И сама молим за очеве свете молитве, како би све протекло у реду.

Дошло је време за пут, кад стиже вест да служба није договорена. Шта да се ради? Људи су обавештени, и немогуће је да се свима јави за отказивање службе. Растојање је четири или пет сати пута, а свештеник не живи тамо где служи. У нади на чудо и на очеве свете молитве одлучујемо да ипак пођемо.

Сели смо у аутобус, кад се испоставило да са нама путује свештеник управо из оне цркве у којој смо хтели да закажемо Литургију. Али он путује у Ејск. Стали смо да га молимо и да му објашњавамо како се све одиграло, али он никако не пристаје. У души вапим оцу: "Помози оче, уразуми баћушку да би служио". Стигли смо до Тимашевска, свештеник је изашао да пије воде, а потом улази у аутобус и каже:

- Добро, хајде, одложићу свој посао, идем да служим. Само треба да обавестимо диригента и жену која прави просфору. Стигли смо и почела је вечерња служба. Људи је било мало, али имали смо осећај као да је пуна црква. Прошла је половина службе када су стигли наши.

После службе почели смо да се договарамо око преноћишта - ко ће где. В. је пошао на спавање код свештеника. Ујутро долази и каже: - Службе неће бити: свештеник целе ноћи није спавао, није му било добро.

Ускоро је дошао и свештеник: - Не могу да служим, болестан сам, целе ноћи нисам спавао.

Ја му кажем: - Замолите старца, оца Саву, он ће вам помоћи.

Свештеник је ушао у олтар и ускоро се зачуо возглас: служба је почела. Одслужио је и Литургију, и молебан, и парастос, а после свега рекао је: - Слободно дођите опет, никада вас нећу одбити.

Ето како је наш драги отац показао бригу о заказаној Литургији и о нама: све је сам уредио, све је утешио, а неке је и излечио.

За време исповести коју је обављао отац, стајао сам и у мислима се осењивао крсним знамењем, али нисам био сигуран да ли је то исправно. Желео сам да ми отац каже ако грешим. Он се тада окрену према мени и рече:

Неки овде стоје и крсте се у мислима. То је допуштено.

Моја рођена сестра селила се у наш град. Њене ствари су сместили код мене. Један од радника носача почео је сувише присно да се односи према сестри. Када су радници пошли у кухињу да једу, отишла сам у своју собу и замолила оца: " Оче драги, ти видиш да овај човек не треба да буде у моме дому. Види се да није дошао са добром намером. Удаљи га ако је то воља Божија". И тек што сам се вратила у кухињу, кад он сав црвен у лицу поскочи и рече: - Морам да пођем.

Сестра му рече да још није попио вино, али он понови: Морам да идем.

Трком се спустио низ степенице и одјурио низ улицу. Сестра ме је у недоумици запитала: - Шта си му рекла?

Кажем јој да ништа нисам рекла, само сам замолила оца да га одведе.

Моја ћерка се удавала, а ја нисам имала новца да бих обележила тај догађај. Обратила сам се оцу са молбом да ми помогне, а онда сам се упитала зашто не бих позајмила новац од рођене сестре? Послала сам телеграм и већ после неколико сати донели су ми тражену суму. Од изненађења нисам обратила пажњу на то од кога је стигао новац. Када сам погледала, испоставило се да је син зарадио новац у армији и послао ми.

У једној благочестивој породици ћерка је решила да се уда. Њена мајка и бака биле су против тог брака, јер је младожења био неверујући и некрштен човек. Бака је пошла код свог духовног оца, схиигумана Саве, који јој је рекао:

Нека се унука уда за њега. Он ће после да се крсти и биће добар хришћанин.

Тако су се они венчали и живели су у браку, но он није ни помишљао на крштење.

И ево шта се догодило. Разболео се и лекари су констатовали да има рак. Медицина није могла да ублажи његове патње, па га је неко посаветовао да оде код једне бабе која је лечила свакојаке болести. Када су јој се обратили, она је рекла да ту од помоћи може бити једино

53

крштење. И онда је он стао да моли да га крсте. А када се то догодило и када га је дотакла благодат Свете Тајне, читавим својим срцем он је осетио да постоји и другачији живот. Нису могли да га излече, али је умро као прави хришћанин.

Отац ми је у Почајев послао два духовна чеда и благословио да им сашијем монашку одежду. Веома сам се забринула јер нисам имала ни новца, ни материјала, ни кројачицу, а све је требало да буде сашивено за недељу дана.

Испричала сам о свом проблему једном ђакону, а он каже: Мени су донели материјал, могу да ти дам.

И дао ми је 30 метара тканине. Господ је послао и две кројачице које су све сашиле.

Радосна, пошла сам кући са два велика пакета. Али зла сила такође не спава.

Уз пут ме пресретну два мушкарца, наоко пристојно обучена, ухвате ме испод руке и поведу са собом. Помислила сам да ме воде у милицију како би проверили шта имам у пакетима. Али скренули су у споредну улицу и увели ме у кућу у којој су били и други мушкарци. Обузео ме је ужас. У себи сам из све снаге завапила оцу за помоћ. Оставили су ме да седим поред сточића на коме је стајао телефон. " Оче - помислила сам - учините да позвони телефон и да кажу да долази милиција!" Нисам успела ни да довршим последње речи када се заиста зачу звоно: "Бежите, долази милиција!" Ухватили су ме и гурнули према вратима, а сами су појурили ка стражњем излазу. Таква је сила молитве нашег драгог оца.

Једном приликом допутовала сам у манастир, боравила тамо пет дана и више ми се није остајало. Али оцу ништа не говорим. Он ми приђе са осмехом и каже:

- Ако сипаш воду у ведро, а вода почне да се прелива преко ивице, онда од тога немаш никакве користи. Тако и ти: добила си благодат иди са Богом.

Читала сам књиге о пустињацима и маштала о пустињи, а када сам дошла код оца на исповест (био је још у Сергијевом Посаду), он ме гледа и каже:

- Ево, неки размишљају о пустињи, а онај ко живи у заједници и ради у фабрици, биће изнад пустињака.

Први пут сам у манастир дошла 1957. године. Много сам туговала и плакала, јер ми се јако ишло у манастир. И чим сам чула да у Печерима постоји један, одмах сам пошла тамо.

У Печерима сам добила смештај у стану у коме су била духовна чеда оца Саве. Пошла сам на службу. Испред Успенске цркве они су сви стали да узму благослов од једног јеромонаха. То је био отац Сава. Гледам их, али сама не прилазим по благослов. Док им је давао благослов упита ме: - А одакле си ти дошла?

Затим ми је сам пришао, благословио ме и рекао: Ти такође хоћеш у манастир.

Изненадила сам се што му је позната моја тајна, па га упитах: - А откуд ви то знате?

Он каже: - Осећам духом.

Ја тада нисам схватала како се то духом може осећати, па сам га упитала: - А зашто ја не осећам? Он се на то само насмејао.

Једном сам са пријатељицом путовала за Печере. Кажем јој:

- Ја оцу грехе нећу да исповедам, него ћу се помолити Мајци Божијој и Она ће ме умирити.

Испричала сам своје грехе сапутници и она мени своје; рекла је да их ни она неће испричати оцу.

Дошли смо у Успенски храм на службу. Отац је изашао на амвон. Сви су пошли према њему, само смо нас две остале по страни. А он каже:

- Њих две су дошле, једна каже: ја своје грехе нећу исповедити оцу, него ћу се помолити Мајци Божијој Која ће ме умирити.

Потом је набројао све моје грехе, од речи до речи, онако како сам говорила својој сапутници.

Отац ми даје кесицу пиринча и каже:

- Иди иза Михајловске цркве, тамо су 33 голуба, нахрани их. Пошла сам, гледам, голубови стоје, избројала сам их 29. Си

пала сам им пиринач, па су долетела још 4. Тако их је укупно било 33.

54

Сањала сам оца после његовог упокојења. Први пут је био врло високо, морала сам да подигнем руке изнад главе како бих узела благослов. Био је у плавој одежди. Други пут је био у схими. Поклонила сам му се и рекла: - Оче, много патим.

Он ми је одговорио: - Од тога ће твоји греси да изгоре.

Била сам утешена, и дуго, дуго сам се радовала.

Моја комшиница се разболела па ме је замолила да је обилазим. У питању је било добро дело и зато сам одлучила да прихватим, али потом ми је дошла помисао: " Да је отац жив, да ли бих се прихватила тако одговорног посла без његовог благослова?" Написала сам оцу писмо као да је жив, и одлучила да кроз жреб сазнам вољу Божију. Усрдно сам се помолила, онако како је отац препоручивао у таквим ситуацијама, и на моје изненађење извукла сам " не". Како то - размишљала сам - добро дело, а није по вољи Божијој? Али нисам смела да не послушам. После годину дана комшиница је умрла. Дошли су њени рођаци, и пошто у стану нису пронашли неке ствари, тужили су жену која ју је обилазила. И колико је само мука поднела јадна жена, а све је то заправо чекало мене, да се на време нисам обратила оцу.

У ресторану сам упознала једног човека и почела да се виђам са њим. После неког времена запросио ме је. Пошла сам код оца ради благослова. Док је отац разговарао са мном, осећала сам његову свету, неземаљску љубав и бригу за мене грешну. Упитао ме је:

- Где си га упознала - у ресторану? Изненадила сам се што све зна.

Дете, он је врло добар човек, али има жену и дете. И мада не живи са женом, ипак, она вам неће дати мира.

Заиста, после сам много пропатила од те жене. Али по светим очевим молитвама постала сам потпуно равнодушна према том човеку и мирно смо се разишли.

Затим сам се удала без венца и благослова. Између мужа и мене постојало је нешто несхватљиво: седам пута смо се састајали и растајали. Нисмо могли да живимо нормално, а нисмо могли ни сасвим да се растанемо.

Пошла сам код оца и све му рекла: - Молићу се - каже он.

Ускоро је мој муж сазнао да је некрштен. Тада се крстио, венчали смо се, и наш живот је постао сасвим другачији. Мој син је сада ипођакон и иде у богословију. Ни мој муж не заостаје - моли се, иде у цркву, пева и чита у певници.

Хвала Богу што нам је даровао таквог духовног оца, који нам помаже да се извучемо из свих тешких животних околности и да кренемо путем спасења.

Имала сам стари капут, а добила сам на поклон нови, диван, који ми се много допадао. Рекла сам оцу за то. А он ми каже:

Ако обучеш нови капут, одмах ћеш се разболети, а имаћеш и друге непријатности.

Ја сам ипак хтела да обучем нови, била сам млада и нисам хтела да идем у старом. Наставила сам да досађујем оцу: - Благословите ми да обучем нови капут.

А отац ће: - Ја сам ти рекао, а ти сад ради како хоћеш.

Ипак сам обукла нови капут и - одмах сам се разболела. Температура 40, а имала сам и друге неугодности. Ето шта значи не послушати духовног оца и поступити по својој вољи.

Ишла сам у школу и истовремено на курс кројења и шивења, како бих се запослила у модном салону.

Са мамом сам дошла код оца по благослов. Чекамо. Он изађе из келије и ми по реду почнемо да му прилазимо. Испред мене је стајала једна девојка. Отац ју је питао чиме се бави. Одговорила је: - Фармацеут.

А знаш ли да ће Л. да буде лекар?

У себи сам помислила: шта то отац говори, какав лекар, па ја ћу да радим у модном салону, бићу модни креатор.

Мама каже: - Оче, благословите Л. да ради у модном салону.

Отац ме погледа и рече: - Добро, Људмила ће да шије капуте и кошуље.

Остали смо у недоумици. Када смо се вратили кући, обишли смо све модне салоне у граду, али нигде нису хтели да ме приме да радим, осим на једном месту, где се шију капути и кошуље.

55

Потом сам се са мајком преселила у Печере. Две године сам марљиво учила на Московском институту примењених уметности за модног креатора. Али док сам радила и болници, са другарицом Е. сам одлучила да пођем у медицинску школу у Пскову. Дошли смо код оца ради благослова. Мени је отац благословио, а Е. је упитао: - Хоћеш ли имати довољно упорности?

Она мене после пита: - О каквој то упорности отац говори?

Дошле смо у Псков, уписале се у медицинску школу, али нам је било веома тешко: материјално смо лоше стајале, а нарочито су нам лоши били услови за становање. И тада се Е. сетила очевих речи: "Хоћеш ли имати довољно упорности?"

Оче, заиста немам довољно упорности - рекла је. Напустила је школу и вратила се у Печере.

Ја сам завршила медицинску школу и сада радим као лекарски помоћник, али не губим наду да ће се очеве речи остварити и да ћу постати лекар.

Спремале смо се да за годишњи одмор отпутујемо у Почајев утроје. Двема сестрама су дали одмор и оне су купиле карте, али мене су одбили. Шта да радим? Одлучила сам да одем код оца. Он је још био у Загорску. Дошла сам и све му испричала, а он је рекао:

Молићу се.

Вратила сам се кући и кренула на посао у трећу смену, али тек што сам стигла зову ме у канцеларију и кажу: - Одобрен вам је одмор.

Одмах сам пошла кући. Сестре су већ отишле на железничку станицу, а када сам ја тамо стигла, никаквих карата више није било. Размишљала сам: Шта да радим? Али нисам се удаљавала од благајне. Дошао је и неки војник, рекли су му да нема никаквих карата. А ја, ни сама не знам зашто, мада сам сумњала, тражим карту до Почајева. И дају ми је. Не могу да верујем сопственим очима да држим карту у рукама. Каква милост Божија по молитвама драгог оца!

Једном сам са духовном сестром путовала код оца у Печере. Узеле смо карте за спаваћа кола, ушле у вагон и легле. Касно ноћу два мушкарца уђу у наш купе и нареде нам да устанемо:

Устајте, нема спавања овде!

Чим смо их погледале знале смо да су зли. Ја сам у торби имала туђи новац за манастир. Видела сам да ствари стоје лоше.

Претварајући се да хоћу у тоалет, склонила сам се у страну и свом душом завапила оцу: "Помозите, спасите!" Онда сам се вратила на своје место, и чујем како један од оне двојице каже другоме:

Хајдемо одавде. Овде немамо шта да тражимо. И обојица су отишли.

По доласку у Печере, пошле смо у цркву. Отац излази из олтара, иде право према нама и каже: - Слава Богу! Господ вас је спасао?

Током Пасхалне недеље стојим у храму и, да ми у главу не би дошле лоше мисли, понављам у себи молитву "Царју небесни". Отац иде, погледа ме и каже:

У пасхалне дане се не чита "Царју небесни".

Било ме је срамота што то нисам знала.

Отац је рано ујутро служио Литургију у Успенском храму, а ја сам по окончању Литургије хтела да отпутујем код сина, јер се приближавао дан празновања светитељке чије смо име решили да на крштењу дамо мојој унуци. Пут је био дуг, па сам са сузама молила Господа да успем да узмем благослов од оца пре него што пођем. Читаву Литургију сам проплакала, марамица ми је била потпуно мокра, н то марамица коју ми је дао отац.

После Литургије отац је изашао из олтара, али су га тако окружили са свих страна, да није било могућности да му се приђе ради благослова. Решила сам да пођем у трпезарију. Кад уз пут сретнем оца и замолим га за благослов да одем да крстим унуку.

Отац извади из своје торбе нову, миришљаву марамицу, насмеши ми се и каже: - Ево ти чиста марамица.

А потом упита: - Које сте име мислили да дате унуци?

Ирина. Њен имендан (дан Анђела) биће 1. септембра.

Отац на то одговори: - Анђео до три недеље остаје на снази.

56

Када сам допутовала, снаја је била болесна и околности су се тако сложиле, да смо унуку крстили не 1, него 14. септембра. Тек тада сам схватила зашто ми је отац рекао да Анђео остаје на снази до три недеље.

Н. је од оца стао да тражи благослов да пређе у други град. Отац му је рекао:

Зашто? Од свога крста нигде нећеш побећи.

Сада се сећам да је исте речи отац говорио и мени. И ево, кад ми је тешко и кад пожелим да нешто променим у свом животу, сетим се тих речи: "Од свога крста нигде нећеш побећи". Па се помирим са околностима.

Када је требало да мој син пође у први разред, имала сам велику жељу да добије благослов од оца Саве. Пред почетак школске године уз много муке добила сам годишњи одмор од неколико дана: за пут тамо и назад и један дан да видим оца.

Допутовали смо. Литургија је служена у Михајловској цркви. Људи је било много, а око олтара мноштво деце. Мој син се изгубио у том мноштву. После Литургије био је празнични молебан. Отац је стајао на једној страни, а ми на другој, насупрот њему, и није било никакве могућности да му се приближимо. У мислима сам се обратила оцу: "Оче, благословите мога сина макар и погледом". И - о чуда! - после молебана, када су сви свештеници пошли у олтар, отац је прешао на нашу страну, пришао мом сину (мада га никада није видео) и дао му за благослов велику просфору. Мени су од радости потекле сузе, а дечак је обема рукама сложеним у крст стезао просфору на својим грудима и од радости није могао да прозбори ни речи.

Када су свештеници пошли за трпезу, пролазили су између народа који је стајао уз зид са обе стране. Отац је ишао са стране на којој сам стајала са сином. Када је дошао до нас, положио је дечаку руку на главу.

Истога дана пошли смо кући. У Москви је требало да оверимо карте. На станици је било много људи, а испред благајне огроман ред. Многа деца су негде путовала уочи почетка школске године.

Са благајне су објавили: Никаквих карата више нема!

Настала је пометња: неки су пошли да траже дежурног, неки управника. Ја у мислима дозивам: "Оче, помагај!" У тој гужви пробила сам се до пред саму касу. Сина су притисли, дете плаче, а ја му кажем: - Сине, не плачи, стој овде уз мене - ја се од благајне не одвајам.

Одједном, благајна се отвори и купим две карте. Иза мене човек виче: - Ја сам био први. Имам троје деце.

Благајница му је мирно одговорила: - Имали смо само две карте - и затворила је прозорчић.

Ето каква чудеса Господ чини по светим молитвама нашег драгог оца.

Спремила сам се да пођем код оца и размишљам: "Нећу да носим скупе колаче. Јер отац их и онако све подели другима". Донесем му тако јефтине колаче, а он вели:

- Сама, сама их поједи, мени не требају.

Моја савест је проговорила, прекорила сам себе. Следећи пут узела сам најбоље, брижљиво сам их запаковала, и отац је све примио.

Када сам ступила у манастир, благословили су ми да певам у певници. Имала сам висок глас сопран, али сам приметила да када поједем нешто кисело (на пример јабуку или вишње) глас ми падне. Зато сам решила да не једем воће. То нико осим мене није знао.

Дошла сам код оца, а он каже:

- Господ ми је открио да треба да престанеш да једеш све слатко, јер се над тобом надвија болест: шећер уопште да не једеш, мед ни да помиришеш, и уопште, да једеш више воћа у било ком облику. Можеш само понекад сируп.

Кад сам дошла кући, после обеда, узела сам кашику слатког и промешала је у води: то је сируп, то ми је дозвољено.

Увече истог дана, стојим крај зида у Успенском храму, улази отац и пролазећи поред мене запрети прстом: " Слатко такође не!"

Због болести дуго нисам излазила из куће у Печерима, па сам остала потпуно без новца, а отац је лежао у болници због болести очију. Ушла сам у кухињу, пришла иконама и обратила се Мајци Божијој: "Мати Божија, пошаљи неку пару, макар за хлеб". После извесног времена долази очева келејница и пита:

57

- Шта, немате хлеба? Отац ме је послао да вам купим - и оставила нам је новац.

Ћутке сам заблагодарила Царици Небеској и баћушки на брзој помоћи.

Једном сам стајала у Успенском храму, завршила се Литургија. Отац излази из олтара и иде према излазу. Људи му као и обично препречују пут и траже благослов.

Био је 6. новембар, празник иконе Мајке Божије "Радост свих који тугују". Мени је био рођендан. Стајала сам у углу поред врата и у себи говорила: " Оче, дајте ми нешто за благослов, данас ми је рођендан". Кад је дошао до мене отац каже:

- Рођендан славе незнабошци, а ми хришћани имамо имендан! - и изашао је.

Нас троје смо допутовали код оца. Он нас је веома лепо примио и благословио. Са нама је била и једна девојка. Отац јој пружи неку бочицу и каже:

- Хајде, прочитај шта је то.

- Шампон - прочита она.

Претходно је хтела да га купи, али нигде није могла да га нађе.

Ставила сам у торбу десет рубаља, дошла код оца и питам:

- Баћушка, коме да тражим да се одслужи молебан пре него што одем?

А он каже: - Па немаш новца.

Ја ћутим и мислим: "Шта он то прича? Имам новац у торби". Сутрадан сам пошла да закажем молебан, али када сам отворила торбу - била је празна, новац сам изгубила. Тада сам се сетила очевих речи.

Живела сам са мужем, али у кући нисмо имали мира. Ја нисам хтела да попустим, а он је стално доказивао да је у праву, и то је тако трајало веома дуго.

Коначно, мени је све то досадило, па сам одлучила да се поставим другачије. Муж ме нечим увреди, ја осетим да почињем да се раздражујем, па узмем Псалтир и почнем да читам. Муж мало виче, а онда утихне.

Тако мало-помало у нашој кући су завладали мир и тишина.

Дошла сам у храм, отац пролази поред мене, зауставља се и каже: - Сад је све прошлост.

Син моје сестре био је на селу. Играо се у пољу са друговима и заглавио у стогу сена. Попео се на врх стога и пропао. Вриштао је и вриштао - али нико га не чује и не долази му у помоћ. Дуго је викао и покушавао да се избави, да би на крају сасвим изнемогао. Тада завапи:

- Оче Саво, помози ми!

Кроз сламу је угледао светлост, почео је да се пробија и успео да се извуче. Када је стигао кући, испричао је како му је отац Сава помогао да се спасе.

Руке су почеле да ме боле, не могу да радим: треба да додајем цигле другом човеку, а оне ми испадају из руке.

Одлучила сам да променим посао и испричала то духовној сестри. Она ме упита: - А јеси ли писала о томе духовном оцу?

- Не, нисам писала - одговорих. Она ми каже: - Обавезно пиши.

Написала сам му увече, а ујутро сам пошла на посао и радила сасвим нормално, као и сви други. Руке ме више нису болеле.

Ево шта ми се догодило пре три године. Бавио сам се падобранством и ишао на такмичења. Скочим тако и летим ка земљи. Када је дошло време да отворим падобран, он се не отвара. Потегао сам помоћни, али резултат је био исти. Видим земљу, смрт је преда мном, повиках:

- Оче Саво, помози, погибох!

Истог трена падобран се отворио и ја сам се безбедно спустио на земљу.

Жив је отац наш Сава, мада почива у Печерима. Духом је он увек био са нама, и јесте, и биће! Слава Богу што нам је дао таквог духовног оца, који брзо чује и у трену помаже.

Допутовала сам оцу у Печере како бих принела покајање, али сам неписмена и не могу да напишем исповест. Веома сам се узнемирила и сама за себе понавл,ам:

- Зашто ли сам дошла? Само сам новац потрошила, а никакву утеху нисам добила.

58

Тако сам роптала у својој соби. А када сам дошла у цркву, отац пролази поред мене и понавља моје речи од мало пре, а затим додаје:

- Али ево доћи ће неко из Москве, па ће да ми напише покајање.

Ја се мислим: "Ко ће да дође?" И заиста, из Москве је допутовала 3. којој сам издиктирала своје покајање. На крају сам уместо роптања добила радосну утеху.

Очево духовно чедо постала сам после његове смрти. Била сам веома тужна што га нисам видела живог. Али једном у сну видела сам га сасвим јасно, чак сам осетила његов продорни поглед. Пала сам на колена, поклонила му сс и замолила га да благослови моју децу. У то време имала сам их четворо, али он их је благослови петоро. И ево, прошло је шест година, а мени се родило пето дете.

Из могродног краја допутовалаје познаница В. са двојицом синова. Она је такође била духовно чедо оца Саве. Отац је примао народ. Пришла сам му да узмем благослов, а после мене пришла му је В. и почела да говори како жели да научи да чита Псалтир, те да и децу томе да научи. Баћушка ми каже:

Дај јој свој Псалтир.

Ја сам увек радо извршавала благослове, али овога пута није ми било право.

В. испитује оца у вези са својим породичним проблемима, а ја стојим и савладава ме бура помисли: "Како то - да јој дам Псалтир? Па ја га и сама читам". У повратку рекла сам В. да Псалтир не могу да јој дам.

Следећег дана стигао ми је пакет од оца. Отворила сам горе лежи Псалтир.

Написала сам оцу о томе и замолила за опроштај. Дала сам В. свој Псалтир, а ја сам задржала онај који ми је отац послао за благослов.

Пет година после очеве смрти, добила сам исцелење од додира његове фотографије. То се догодило након једне операције коју сам имала. Радило се о упали слепог црева, али се нисам на време обратила лекарима. Моје стање било је крајње тешко, живот ми је, како се каже, висио о концу.

Операција је трајала три и по сата, под локалном анестезијом, тако да је бол био неподношљив. Да не бих гледала покрила сам очи рукама, и тада сам јасно видела оца, са великим престоним крстом у рукама.

По милости Божијој, због светих молитава очевих, операција је прошла како треба. Вратила сам се кући. Прошло је месец дана, била сам сама код куће. Напољу је био мраз. Радила сам по кући, кад одједном осетих страшан бол. Схватила сам да то не може да прође без лекара. Пошла сам у болницу.

Лекар ми је дао инјекције за ублажавање бола. Али од њих ми није било лакше. Шта да радим? Да умрем у болници или код куће?

Опростила сам се са дежурном медицинском сестром и рекла да идем кући. Но, ко ће ми код куће помоћи, ако ми нису помогли у болници? Једина нада био ми је - отац! Узела сам његову фотографију и све му испричала, као да је жив. Молим га: " Оче, умоли Господа да олакша моја страдања, а од тебе молим опроштај и благослов". Приљубила сам очеву фотографију уз себе и без обзира на неиздржив бол, успела да заспим. Пробудим се и помислим: наједном је све тако мирно. Лежим и не смем да се померим. Али онда се покренем и видим да нема никаквог бола. Слава Богу! Као да ми никада и није било онако тешко. Осећала сам се потпуно здравом. Слава Богу!

Познавала сам нека духовна чеда оца Саве и од њих сам много слушала о њему. Иако га никада нисам видела, свим срцем сам му веровала и чврсто сам одлучила да ћу само њега изабрати за духовног оца.

Тако сам узела годишњи одмор и допутовала у Почајев. Касније је тамо стигао и отац. Чим је ушао у Успенски храм, одмах су га окружили људи, тако да му се није могло прићи. Склонила сам се у страну и помолила се Мајци Божијој:

- Мајко Божија, никако не могу да приђем оцу, а и не знам шта бих му рекла, шта бих га питала.

Погледам, а баћушка већ стоји преда мном и каже: - Ево, отац Сава је дошао.

Ја опет не знам шта да му кажем, само сам промуцала: Спаси, Господе.

59

Отац ми даје иконицу светитеља Николаја Чудотворца и каже: - Он је твој покровитељ и помоћник, моли се њему.

Затим ми даје иконицу Мајке Божије са птичицама: - Бићеш као птичица.

И на крају трећу иконицу - Мајку Божију Игуманију: - То је Мајка Божија - Покровитељица свих монаха.

И још је додао: - Потом ћеш бити чувар.

Тако је и било. Живела сам идући од манастира до манастира, као птичица. Потом сам живела у манастиру. А онда су манастире почели да затварају, и да шаљу свакога где је хтео. Дошао је ред на мене. Питали су ме: - Где би ти?

Ја нисам знала вољу Божију па сам им на украјинском одговорила (јер тај манастир је био у Украјини): - Како Бог да.

- А одакле си? - питају ме.

- Из Сибира, живела сам у Москви, овде сам дошла из Почајева.

А сада, куда ћеш? Како Бог да.

- Па за где да те упишемо?

Ја сам им трећи пут одговорила: - Како Бог да. Тад начелник полиције рече: - Остани овде. Бићеш чувар у циглани.

Тако су се обистиниле и те очеве речи.

Пре много година отац ми је дао иконицу преподобног Никандра Пустињака и рекао: - Ево ти, живећеш пустињачким животом.

Ја ништа нисам разумела - схватила сам то као шалу. Када сам отишла у пензију, почела сам да долазим у Печере и да се ту задржавам на дуже време, вршећи послушања која ми је отац давао. Али ту није било услова да нађемо стан.

Тако смо ми, неколицина људи, решили да за малу плату одемо у једно естонско село. Настанили смо се у кућици која је била прилично удаљена од села, около је била шума, прозори су гледали у поље, нигде у близини није било већег пута, свуд около владала је тишина, па смо то место прозвали пустиња, а нас саме пустињацима. И показало се да очеве речи нису представљале шалу, него духовну далековидост.

Свој одмор сам проводио у Печерима. Отац ми је рекао када да пођем кући. Али ја сам помислио: "Треба да пођем раније, да завршим неке домаће послове". Нисам послушао оца, него сам из манастира отишао недељу дана раније од онога што је он благословио. И шта се догодило? Провео сам на аеродрому тачно онолико дана, колико је отац хтео да ме задржи. Временске прилике нису допуштале авиону да полети за наш крај. Седео сам тамо и горко жалио што нисам послушао оца.

Пећ ми се потпуно развалила. Бринем: шта да радим, где да нађем цигле, глину, песак, гвоздене обруче; ни једног мајстора за пећи не познајем. Молим оца: "Само ти ми можеш помоћи својим светим молитвама".

И ево чуда! Два човека пролазе поред нашег дворишта и питају има ли посла. Сестра изађе напоље, а они је питају: - Јел' треба нешто да вам се бетонира?

Ништа, једино пећ треба да се презида.

Они кажу: - Добро, доћи ћемо сутра.

Сами су донели све што је било потребно и за три дана су завршили посао.

Отац је исповедао, а мене су узнемиравале разне помисли. Он ме погледа и каже:

Када је самовар хладан, муве лете над њим, а када кључа, ни једна се неће приближити. Треба да се молите пламеном молитвом.

Упокојила се схимонахиња Сергија. Стојимо око оца у Успенском храму, а он каже:

Ево, сада се испитује душа блажене старице схимонахиње Сергије, и то на следећи начин: пред њом је ледена гора. Она се пење уз њу, па склизне доле; опет се пење и опет склизне; дође до половине н склизне; дође скоро до врха и склизне... Та препрека налази се пред њом због греха роптања. То је страшан грех. Она га је допустила у тренутку када су је обилазили пред смрт. Али ништа зато! - ведро ће отац - ми ћемо се сада помолити за њу и та ће препрека нестати, па ће

60

њена душа слободно поћи даље. А у четрдесети дан Господ ће примити њену душу у вечни покој, у вечну радост.

Једном тако идем на посао, кад ме сретне матушка Е., као што јој је отац и рекао:

- Сада ћеш срести В., нека дође код мене.

Дошла сам, а отац каже: - Време је да мењаш одећу.

Погледала сам се и помислила: треба скромније да се облачим. Али те речи односиле су се на моју будућност и обистиниле су се још за очевог живота. Сада имам другу одећу, по милости Божијој, Царица Небеске и светим молитвама драгог оца - монашку.

Мајци је духовни отац схиигуман Сава. Од оца је добила благослов да приређује обеде у његов спомен, тј. за његово упокојење. А ћерка има другог духовног оца. И каже ћерка мајци:

- Мама, води рачуна о свом здрављу, докле ћеш да приређујеш те обеде?

Али мајка је добро знала да старчев благослов мора да се извршава. Баћушка јој је говорио:

- Ево ти хлеб, да нахраниш оне који дођу. Преподобни Серафим Саровски је давао по сухарку (осушено парче хлеба), а теби ево цео хлеб.

И том приликом када је мајка припремала обед, замолила је ћерку да јој помогне. Она је усрдно помагала, а када су је замолили да прочита завештање духовним чедима схиигумана Саве написано у стиховима, предано је читала. Прочитавши последње речи "Заборавивши гробни сан, доћи ћу и сести међу вас" она се изненада потресла и почела да плаче. На питање: "Шта ти је?" одговорила је:

- Физички сам осетила како је отац пришао столу и зауставио се поред мене.

Испржила сам оцу кајгану, али мало ми је загорела. Он каже:

- Загорела је, сад је поједи сама.

Ја помислим у себи: "Јао што је отац хировит", а он одмах одговара: - То није мој хир, него не могу тако да једем.

По милости Божијој мој духовни отац је схиигуман Сава. Мој муж је свештеник. Деце нисмо имали.

Једном нас је посетио отац Сава и замолио ме да дам сагласност да ми он измоли сина који ће наследити оца Б. (мог мужа) и тако наставити традицију да моја породица даје свештенике, јер су ми и отац и деда и прадеда били свештеници. А ја сам била неразумна и упорно сам му говорила да нећу децу јер не бих могла да поднесем њихову смрт. Драги отац! Три пута ми је рекао да може да измоли дете за мене.

Када је баћушка одлазио од нас, већ је сео у кола, ја сам потрчала за њим и рекла:

- Зар не схватате да не желим дете?

Он се насмејао и рекао: - Добро, твоја воља - п отишао је.

Сада се свега тога присећам уз дубоко покајање. Како бисмо данас били срећни када бисмо имали сина или кћер. Болесни смо и стари. Јутрос за време савршавања Божанствене Литургије мом мужу је било лоше, имао је срчане сметње док смо певали "Милост мира". Опет сам се сетила речи драгог оца схиигумана Саве.

У почетку мог духовног живота направила сам многе грешке, а главна је била - непослушност духовном оцу. По његовим светим молитвама постала сам свесна тога и дошла сам да се исповедим. Дао ми је веома лаку епитимију: пет појасних поклона дневно и да читам књижицу: "Покајање радовање", што сам ја ревносно испуњавала за његовог живота. А када се баћушка упокојио, потпуно сам престала да то испуњавам.

И онда сањам сан: огромна златна сала, а у њој отац и много његових духовних чеда. Пришла сам му и питам га: "Да ли ви мене сматрате за своју духовну кћи?" Он је одговорио: "Не,јер не испуњаваш моју епитимију. Када је будеш испуњавала, бићеш опет моје духовно чедо".

Сада опет усрдно испуњавам његову епитимију и осећам се врло срећно.

Схиигуман Сава је духовни отац мојих деде, баке и куме. Али мама и ја имамо другог духовног оца.

Још као мала била сам крштена у Печерима и одлазила сам код оца Саве, који ми је говорио да се моли за мене. Једном приликом кума је покушала да га пита за моју будућност, али он ништа

61

није одговорио, само ме је пажљиво посматрао и некако нарочито љубазно се осмехнуо. Тај његов осмех памтим читав живот.

Пролазиле су године, завршила сам институт, запослила се, и појавило се једно озбиљно лично питање које нисам могла да решим а да не знам вољу Божију. Међутим, нисам била у контакту са својим духовним оцем.

И одједном видим у сну оца Саву. Обрадовала сам се и помислила: "Е баш добро, њега ћу да питам шта да радим - да ли да се удам или да останем сама?" Он ми је одговорио овако: "Живот ће ти сам показати".

Његов одговор ме је разочарао. Размишљам: "како то живот ће сам показати? Хоћу тачно да знам - да ли да се удам или не?" Тако сам се пробудила у недоумици.

Ускоро сам упознала једног младог човека. Симпатичан, високо образован, и, што је најважније, каже да је верујући, а и неколико пута су га видели у храму.

После неког времена тај млади човек ме је запросио. Но, ја нисам журила да пристанем на брак, него сам пажљиво посматрала његове склоности и интересовања, да видим шта нам је заједничко. Приближила се недеља, а он ме је упитао: - Како ћемо провести тај дан?

- Ја са мамом идем у цркву - одговорила сам.

- Добро, онда ћу сам да пођем на скијање - каже он. Прогутала сам прву горку пилулу.

Приближава се следећа недеља. Он изјављује: - Моје колеге са посла иду на екскурзију. Не бих желео да се одвајам од њих. Поћи ћу и ја.

Друга пилула...

А онда долази и Нова година. Опет питање: - Како ћемо дочекати Нову годину?

- Као и увек, хришћански - одговарам ја - јер још је у току Божићни пост. Имам магнетофон и врло добре снимке, имам пријатеље у хору, можемо да певамо духовне песме.

Он ме је саслушао и некако невољно рекао: - Добро, ја ћу онда поћи у посету код тате.

Сетила сам се речи оца Саве: "сам живот ће показати". И показао је. Чврсто сам уверена да ме је Господ спасао од тог брака само светим молитвама оца Саве. Слава Богу за све!

Нас неколико пошли смо у Печере за празник Успења Мајке Божије. Али добили смо карте за различите вагоне. Мене је то веома растужило. Ушла сам у вагон и у мислима се обратила оцу: " Како је лоше то што смо у разним вагонима, желела бих да сам са осталима". А онда се догодило чудо: прилази ми човек и каже:

- Будите љубазни, уступите ми ваше, место а ви пређите у тринаести вагон, како мој син не би путовао сам.

Ради светих молитава нашег драгог оца Господ нам је свима послао радост.

Дечак Василије је са својом мајком допутовао из Минска у Печере. Страшно га је болео зуб, образ му је отекао.

Стоје они тако у храму, прилази отац Сава, и дечакова мајка га упита да ли би могао да се помоли за њеног сина. Отац Сава се помолио минут-два, помиловао дечака по образу и бол је одмах престао, а оток се повукао.

Једна духовна кћи оца Саве се удала. Испоставило се да њен муж има врло преку нарав и ћудљив карактер, тако да му се ничим не може угодити. Њен живот постао је право мучење.

Када јој је муж сломио руку, она је дошла на само један дан код оца у Печере, по његове свете молитве и духовну утеху. Али отац није био у манастиру, негде је отишао.

Погнуте главе жена је пошла на аутобуску станицу да би се вратила кући. У том тренутку баћушка се колима враћао у манастир. Видео ју је, зауставио је кола и за свега неколико минута, како је она потом причала, тако ју је утешио и охрабрио, да је заборавила на све своје муке, и радосна, као да је добила крила, пошла је натраг кући.

Ја сам духовно чедо схиигумана Саве. Већ сам стара и живим сама. Седим тако и бринем: долази зима, а ја немам ни мало дрва.

Гледам очеву фотографију и обраћам му се као да је жив: "Баћушка, помози, помоли се да ми Господ пошаље дрва". И гле чуда!

Преко пута моје куће налазио се стари дрвени мост кога су одлучили да сруше и да подигну нови. Видим да мост растављају. Приђем и упитам: да ли би хтели да ми продате стара брвна као

62

дрва за ложење? Не само да су ми продали, него су их сами нацепали и довезли их у моје двориште.

Једна девојка је причала:

Нисам лично познавала оца Саву, никада га нисам видела, али сам непосредно после његовог упокојења много слушала о њему п његовој молитвеној помоћи.

Недавно сам упознала једног младића који ме је запросио. Била сам спремна да прихватим понуду, али моја мама је била против, зато што он није био верујући човек. Удати се против мамине воље било би страшно, али са друге стране, нисам имала снаге да угушим своја осећања према њему. Тако сам одлучила да се обратим оцу Сави и затражим његове свете молитве. И шта се догодило? Сама сам осетила некакву промену: разум је почео да се бори против осећања. Замислила сам живот са човеком са којим немам ништа заједничко. Да, то је ужасно - мама је у праву. И баш као када после жеге дуне прохладни поветарац, тако сам и ја у срцу осетила лакоћу и мир, и потпуно сам се охладила према том човеку.

Отац је исповедао и за време исповести је рекао:

- Лице сваког човека је огледало његове душе.

Ја стојим и размишљам: " Лица се разликују: код младог човека лице је лепо и глатко, а код старог наборано". И онда чујем оца како каже:

- Лица се свакако разликују - постоје стара и млада - док је душа свима иста, мада може бити у различитом стању. Услед грехова душа тамни, бива покривена мраком и смрадом, а код онога ко се каје и живи благочестиво душа је светла и мирисна, и све се то одражава на његовом лицу.

Отац је на исповести једног човека разобличио да не целива свој крстић. Овај је рекао: - Стално га целивам.

- Мене можеш обманути, али не и Господа.

Потом му је отац рекао колико дуго није целивао свој крстић. Човек се замислио, па је одговорио: - Да, у праву сте.

У души су ми остале похрањене следеће очеве речи: "О, како Мајка Божија воли оне који јој се обраћају! Како је лепо када деца прилазе Мајци Божијој. Она ту децу љуби и ставља их под Своју заштиту". И још је говорио отац: "Шта је то благослов? То је - одсећи сопствену вољу и творити вољу Божију".

Срела сам једну познаницу, старицу, која је деловала врло тужно. Почела је да ми прича:

- Преко пута нас, продали су кућу и ту се уселила једна млада жена. Мој муж је најпре кроз прозор почео да гледа ту жену, а онда и да одлази код ње у посете. И сад каже: "Хајде да се разведемо, ти си стара,ја ћу да одем код те жене". Говорила сам му: "Опамети се, ми имамо не само децу, него и одрасле унуке, како те није срамота од људи!" А он тера по своме: " Дај ми развод!" Није ми толико стало до њега самог, колико до његове душе. Јер сам венчана с њим.

Мени је било жао старице, па сам јој дала савет да се обрати нашем оцу и да затражи његове свете молитве. Она је са радошћу пристала и пошла у Печере. А када се вратила, жена од преко пута је продала кућу и одселила се. Деда се сасвим променио: почео је да се пажљиво односи према жени и да јој у свему помаже.

Једном сам била код оца у време свог годишњег одмора. Одмор се завршио и требало је да се вратим на посао, али отац каже: - Треба да останеш још мало.

Веома сам се уплашила - у то време казне за неоправдани изостанак са посла биле су врло строге. Ипак, нисам смела да одбијем послушање.

Када сам допутовала кући, нису ми дали да се вратим на посао: напиши објашњење зашто си закаснила. Написала сам и директор ме је позвао. Дођем код њега, а он каже: - Закаснила си, зар то по хришћански није грех?

- Крива сам - одговорила сам му.

- Па шта да радимо са тобом?

- Молим вас да ми опростите - кажем ја.

Директор је поцепао моје објашњење и рекао ми да се вратим на посао.

Моја духовна сестра А. била је у Печерима. Кући се враћала преко Москве. После неког времена добила сам од ње писмо: "У јавној гардероби ми је нестао кофер у коме су биле духовне

63

књиге, Јеванђеље и друге вредне ствари. Пријавила сам и сачекала неколико дана у Москви, али није било никаквог резултата, па сам отишла празних руку". Испричала сам то оцу, а он каже:

- Ништа није изгубљено, само је помешала ормарић, послаће јој то.

И заиста, касније су јој све вратили.

Стојим у храму увече за време богослужења и осетим велику глад. Кажем својој рођеној сестри:

Идем кући - умрећу од глади! Прилази ми отац и даје поморанџу:

- Ево ти, окрепи се, да не умреш од глади.

Отац је служио водоосвећење и стао све да кропи светом водицом. На мене је пала само једна кап, и то на капут. Отац каже:

Када се кропи светом водицом, чак се и ваздух освећује, а ако на лице падне макар и једна кап, освећује се читаво тело.

Ја стојим и мислим: " А мени је само једна кап пала на капут".

Отац ме погледа и рече: - Чак и ако је та једна кап пала на капут, човек се читав освећује, само треба веровати.

Имала сам велику жељу да пођем у Печере на очев имендан, али нису ме пуштали са посла. Писала сам оцу и тражила његове свете молитве. Када сам после тога дошла на посао кажу ми: - Добила си отказ.

Најпре сам се веома узнемирила: толико година радим, никада никаква примедба, и онда наједном - отказ. Али после се сетим: писала сам оцу, молила његову помоћ, и то се свакако догодило по његовим светим молитвама. Обрадовала сам се и пошла на пут. А када сам се вратила кући кажу ми: - Дођите на посао, чека вас ваше место.

Видећи људе како страдају од греха гнева и раздражљивости,Отац је говорио:

Неки су тако гневни, тако раздражљиви, подижу се као морски таласи, ударају и хуче. Ако се окоме на нас то није страшно, само ако и ми не поступимо тако, ако и сами не почнемо да се гневимо. Замислите како је тешко гневном човеку, јер у његовој души је пакао. Њега треба жалити, треба се молити за њега.

Отац је сматрао да није добро да се говори о светским стварима, изузев онога што је неопходно, и од свих је тражио да стално пребивају у молитви:

- Ми у сваком случају треба да дишемо, па је онда добро да на удах кажемо: "Господе", а на издах: "помилуј". Удисати Господа, а издисати из себе све нечисто и греховно.

Отац је говорио:

- Имам разна духовна чеда: постоје они који су тврди као зрно грашка и које можеш да удариш - неће се разбити; постоје и они који су као вазе, са којима човек треба да се опходи опрезно, а има и оних који су као кристалне чашице, па те је страх и да их додирнеш, да се не разбију! Свако од њих захтева различит приступ.

Једна од његових духовних чеда била је налик на кристалну чашу: није могла да претрпи ни најмању примедбу, љутила се и инатила. По карактеру била је весела, а у друштву се увек трудила да се истакне, захтевајући пажњу. Волела је лепу одећу. А косу на глави уређивала је на некакав нарочит начин, у облику круне. И ево шта је учинио наш мудри отац. Послао ју је код сада покојног оца Симеона.

Дође она код тог старца, а овај је дочека љубазно, уз осмехе, и само сипа комплименте, а са посебном пажњом гледа њену срризуру и примећује: изузетно лепа срризура! На крају, она почне у мислима да га осуђује: "Дакле, отац ме је послао код старца који је прави каваљер!" А онда је нешто осени и она схвати како ју је старац прочитао. "Заиста је мудар наш баћушка!"

Једном, већ после очеве смрти, дошле су ми у посету мајка и ћерка из Мајкопа, духовна чеда оца Саве, па смо за столом разговарале о њему, а ја сам у себи све мислила: како су оне срећне, виделе су оца за његовог живота, а ја га нисам видела, нити ћу икада то моћи.

Тек што су отишле, мени се исте ноћи у сну јавио отац, у снежно белој одежди и сав блистав; из њега је истицала таква љубав и благодат, да се читава моја душа испунила неизрецивом духовном радошћу. Горко сам жалила када сам се пробудила - толико сам хтела да блаженство потраје још који тренутак.

64

Тада сам помислила: ако таква благодат долази од светих, што ће бити са човековом душом када види Мајку Божију или Самог Господа? Да! То ће заиста бити крајње блаженство!

Једна жена из Сочија, мајка деветоро деце, написала је схиигуману Сави писмо са молбом да је прими за духовно чедо. У исповести се потрудила да наброји све своје грехе.

После неког времена сањала је оца како исповеда у храму, и како му она прилази, а он у руци држи лист папира на коме је њена исповест па јој каже:

- Ти овде ниси написала све, и за те грехе се ниси покајала. Онда јој је рекао за шта још треба да се покаје.

Тешко сам се разболела, бол је био неиздржљив, мислила сам да ме боли срце. Неколико пута сам се обраћала лекарима, али они су говорили да је то природна појава својствена мом старосном добу и нису хтели да ми укажу помоћ.

Дошла сам код оца, а он ме гледа н каже:

- Шта је, болесна си?

- Да - одговорим - јако ме боли срце.

- Уопште те не боли срце, него поджелудачна жлезда. Дао ми је освештано масло и бол се изгубио.

Имала сам великих проблема са плућима. Шест месеци сам лежала у болници, затим исто толико у опоравилишту, али побољшања није било. Лекари нису знали шта да раде са мном.

Моја тетка је пошла у Печере. Написала је оцу о мом стању. Он се помолио за мене. Послао ми је велику просфору и друге дарове. По његовим светим молитвама добила сам потпуно исцелење и вратила сам се на посао.

Године 1974. нас две смо први пут допутовале из Мајкопа у Печере. Пред једним вратима у манастиру виделе смо велику групу људи. Рекли су нам да су сви они дошли код оца Саве. И ми смо хтеле да видимо старца. Стале смо да молимо Мајку Божију да нас удостоји да га видимо. А потом смо са сузама почеле да молимо и оца Саву: "Драги баћушка, допутовали смо из Мајкопа први пут, помозите нам да вас видимо". Одједном, врата се отворе, изађе старица и каже:

- Ко је из Мајкопа, нека дође код оца Саве.

Пропустили су нас и дошле смо у његову келију. Отац нам је изашао у сусрет. Рекао нам је да прочитамо три пута "Оче наш" и три пута "Богородице Дјево, радуј се!", а он се вратио у другу просторију. Тек што смо прочитале поново је изашао и благословио нам да будемо његова духовна чеда. Рекао је да напишемо све своје грехе од узраста од седам година. У манастиру смо провеле седам дана. Благословио нам је да станујемо код М. Ми њу нисмо познавале, али када смо изашле она нам је сама пришла.

После седам дана отац је благословио да пођемо кући. Отишле смо из манастира као да смо поново рођене.

Сећам се како је отац учио послушању. У Успенском храму после службе сви чекамо оца, много народа. Он излази из олтара и износи чашу пуну воде. Даје ми и каже: - Л. попиј један гутљај.

Обрадовала сам се, напунила уста водом, прогутала, али у устима ми је остало још воде. Прогутам још један гутљај, а отац ме гледа са горчином и сажаљењем:

- Па зар нисам рекао - један гутљај? Где је твоје послушање?

Била сам изван себе: срамота ме је и само што не заплачем зато што сам узнемирила оца. У души себи обећавам да ћу га увек слушати. Никада нећу заборавити његов поглед: толико је у њему било бола због моје непослушности.

Ускоро сам прешла у Печере. Отац ми је дао адресу на којој ћу да живим и благословио да радим у болници. Ништа ми се тамо није допало: посао грозан, однос медицинских сестара лош, заправо понижавајући. Не смем гласно да негодујем јер је отац тако благословио, али унутра у мени све се противи.

Стојим тако у Успенском храму и чекам, кад поред мене пролази отац. Зауставио се и каже: - Види како нам је Л. радосна!

Ту више нисам издржала потекла мије бујица суза. А отац каже:

- То она од радости плаче. Допада јој се рад у болници. Болесници је зову "мама".

А ја му још ништа нисам писала. Затим озбиљно каже:

65

- Шта је, не допада ти се посао? Издржи до Божића (а била је јесен), па ћеш онда можда отићи у фабрику, само не у кројачки салон. Издржи, а ја ћу се помолити.

Дао ми је чоколаду да почастим медицинску сестру са којом сам радила у смени.

И догодило се чудо: све се изменило. Медицинске сестре ме више нису вређале, а нека деца су ме звала "мама" и ја сам им са радошћу помагала.

Баш када сам се спремала да пођем за Печере код оца, замолили су ме да поведем са собом једну младу девојку. Испрва нисам пристајала, али сам је после ипак узела. Дошли смо у Печере, а она уместо да пође у храм, иде час у једну радњу, час у другу, час у трпезарију. Плашила сам се да је пустим саму, па сам је пратила и уморила се.

Када смо нас две коначно ушле у храм, стала сам поред зида. Прилази отац. Народ је одмах почео да га окружује, а он иде право према мени и каже: - Шта је, намучила те је?

Благословио ме је, а затим је позвао ту девојку:

- Јеси ли обишла сваки кутак Печера? - и набројао је сва места на којима смо били. Мада у благој форми, потрудио се да је уразуми. А ја му ништа о томе нисам говорила.

Очева духовна чеда имала су сина који је био у пубертету. У присуству родитеља он се молио и читао је Јеванђеље, мада се заправо само претварао, тако да су они сматрали да имају благочестивог сина. А када родитеља није било у близини, дечак се понашао веома ружно.

Једном су дошли у манастир код оца. Било им је веома стало да покажу како им је син благочестив. И баш кад су хтели да га похвале, отац каже дечаку:

Теби су потребне батине. Зашто се тако понашаш и обмањујеш своје родитеље, а радиш то што радиш?

И принудио је дечака да све призна родитељима.

Пошла сам са сестрама у шуму да беремо печурке. Нисам ни приметила када смо се раздвојиле, а сама нисам могла да пронађем пут до куће. Било ми је страшно у шуми, већ је почео да пада мрак.

Почела сам да се молим: "Господе, молитвама мог духовног оца, схиигумана Саве, спаси ме. Оче, помози!"

И одједном сам усред тишине чула гласан цвркут птице. Затим гледам: птица долети до мене, залепрша у ваздуху и полети у страну; затим се врати до мене и опет полети на исту страну.

То је понављала неколико пута, баш као да ми показује на коју страну да пођем. Ускоро ме је заиста извела на пут.

Једна девојка је живела у Сибиру. Ишла је шумским путем, кад пред њу изађе вук. Уплашена, гласно је повикала: - Оче!

Вук ју је само погледао и вратио се у шуму.

Прошло је неко и време и она је заборавила на тај случај. А после годину дана, када је дошла код оца, он ју је благословио, насмешио се и каже:

- Дакле, бојиш се вукова.

Живела сам са породицом, а хтела сам да постим понедељком. Постила сам тако што мање једем.

Када сам дошла у Печере испричала сам оцу за то. Он је одговорио:

- Сада живиш са породицом, у свету, и треба да једеш све, а када будеш монахиња, постићеш и понедељком.

Отишла сам у недоумици: јер до тада нисам ни помишљала о монаштву. Али прошло је неколико година и очеве речи су се оствариле: Господ ме је удостојио да примим монаштво.

Нисам веровала у Бога. Окруживали су ме људи слични мени. У Печере сам допутовала са сином. Први пут сам видела манастир, монахе и старца игумана Саву. Старац ми је посветио пажњу и примио ме је за духовно чедо. По његовим светим молитвама, не само да сам поверовала, него сам до те мере осетила Бога, свим својим бићем, да се то не може изразити речима.

У Башкирију, где син и ја живимо, вратила сам се као потпуно другачија особа. Друштво људи међу које сам се вратила уопште ми више није било интересантно, па сам прекинула сваки контакт са њима. Али то није прошло тако лако. Сазнали су где сам била са сином, па су решили

66

да покушају да ми одузму старање над њим. Сам Бог зна како сам се осећала када сам сазнала за њихову намеру: само што нисам полудела. Када су ми рекли да треба да одем на већање на коме ће се одлучивати о старању над сином, знала сам да ћу се одузети и да нећу моћи да проговорим ни једну реч у своју одбрану. Нисам могла чак ни да се молим. Као што болесно, слабо дете изговара реч "мама", тако сам ја понављала: "оче!".

Легла сам у постељу и заспала. У сну видим: отац стоји у свештеничкој одежди, благосиља ме и осењује крстом. А када сам се пробудила осетила сам велику благодатну силу. Била сам потпуно спокојна, у срцу ми је лакнуло, осећала сам радост, и никакав страх.

У таквом стању дошла сам на већање. Истините су речи Спаситељеве: А када вас Предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него ће дух Оца вашега говорити из вас (Мт. 10, 19 20). Заиста је било тако. Сви присутни на том већању пажљиво су ме слушали и нико није нашао ништа због чега би ми приговорио, тако да сам на крају изашла као победница.

А. је допутовао у манастир са својом неверујућом женом. Дошао је код оца. Отац му каже:

- Гледај да и тебе твоја жена не изведе из раја, као Ева Адама. Тек што се А. вратио од старца, жена му каже: - Хајде да се данас вратимо кући, не могу овде да останем.

Он је одговара, а она тера по своме: - Данас одлазим одавде.

Шта ће друго, А. опет пође код оца и каже: - Ми данас идемо кући.

- Јесте, отићи ћете, али пешке - рекао је он.

И заиста, морали су да иду пешке, пошто аутобус тога дана није ишао.

Наштрикала сам оцу црне вунене рукавице и он их је носио. После неког времена опет сам дошла у Печере. Стајали смо иза Михајловске цркве, било је хладно, па сам помислила: "Отац је оне рукавице сигурно неком дао". А он извади рукавице из торбе и навуче их на руке. Како је само читао наше мисли.

Добро се сећам како је отац говорио о смрти:

Доћи ће у вашем животу час, када ће се душа растати од тела. Окружиће је мрачне силе. Од страха ће сва да задрхти и зачуће: "Ево наше душе". Али ви се супротставите и реците: "Није ваша, него Божија!" Они ће повикати: "Наша, зато што је грешна!" А ви опет: "Грешна, али ипак Божија, јер ја сам се молила на земљи". Мрачне силе ће заурлати: "Неправилно си се молила!" А ти кажи: "Правилно сам се молила, читала сам Вјерују. И одмах почни: Верујем у Једног Бога...".

Тама ће се у трену развејати и постаће светло, најсветлије. Појавиће се свети анђели, узеће вас и повести Богу на поклоњење.

Отац ми је слао многе утехе, а ја сам била неразумна и жалила сам новац. Једном сам дошла у храм како бих тражила да одслуже Литургију за мог болесног оца. Мислила сам да дам три рубље. Погледам у торбу, а тамо нема три рубље, него све по пет. Дам тако пет рубаља, а у себи мислим: " Било би доста и три".

Пошла сам да се помолим. Одједном видим оца како ми прилази. У рукама држи две рубље и каже: - Ево ти кусур.

Била сам у манастиру са својом петогодишњом унуком, која се, као и сва деца, везала за оца Саву. Баш некако пред наш одлазак он је дошао у храм. Људи су га одмах окружили, а нас су потиснули у страну. Ја сам висока и могла сам да видим оца, али је унука заплакала и тихо рекла:

- Бако, не видим оца, а тако бих хтела да га видим.

И одједном, баћушка се обрео поред нас. Обрисао јој је сузе, утешио ју је, дао јој је колач. Каква је то радост била! Ја оцу ништа нисам рекла, само сам га у мислима замолила да се помоли да и мој син једном дође у Печере. Мени самој, то је деловало као немогућ сан.

Када сам исте године поново дошла у Печере, стигло ми је писмо од сина: "Идемо на море на одмор". Као и увек, требало је да се смирим. У мислима сам се са тугом обратила оцу: "Син опет иде на море, а кад ће у Печере?"

Но, какво је само било моје изненађење када је без икакве најаве син са својом женом стао испред мене. Нисам веровала сопственим очима:

- Отказано нам је путовање на море, па смо дошли овамо. Нисам била у стању да искажем своју радост. На празник

67

Рођења Христовог они су били на величанственој служби у манастиру, причестили су се, обишли су Печере. Све им се овде допало и отишли су задовољни. И све то - по светим молитвама драгог оца.

Сви у нашој породици су духовна чеда схиигумана Саве. Брат се разболео и лекари су рекли да неће поживети дуго, а и он сам је осећао свој скори крај. У нашем граду су забранили сахране на старом гробљу, док су на новом гробљу тек ископани гробови били пуни воде. Брат ме је молио:

Иди молим те, замоли да ме сахране на старом гробљу, да не будем сахрањен у воду.

Спремала сам се да одем, али никако да то учиним.

И онда у сну видим да смо дошли у Печере код оца. Он излази из своје келије у схими и ја му кажем: "Баћушка, брат је на самрти". "Знам" - одговори он. Тада сам стала да му објашњава каква је ситуација са нашим гробљем. "Не брините, сахраниће га на старом гробљу".

Пробудила сам се обрадована и нигде нисам отишла. Кроз три дана брат је умро и без препрека сахранили су га на старом гробљу, баш као што ми је старац и рекао у сну.

Отац је благословио да са П. пођем у Пјухтице. Добила сам благослов да се окупам на извору (била је зима), док П. за то није добила благослов. Чим смо допутовале дошла сам на извор. П. је била са мном. Рекла је:

И ја ћу се окупати на овом лековитом извору.

Окупале смо се. Ја сам била болесна и моје стање се поправило, а П. је била здрава, па се разболела тако да је једва отишла кући. Схватила је да је погрешила што није послушала оца и написала му је покајно писмо. Он се помолио и оздравила је.

У почетку живот у Печерима падао ми је врло тешко. Мада нас је било само двоје у стану, нисмо имали мира; уз то, духовна сестра је била душевно болесна, па ми је због своје болести причињавала непријатности. У то време ја сам била самовољна и често непослушна свом духовном оцу, због чега сам страдала.

Тако сам пожелела да одем из Печера у град из кога сам дошла. Мада је то био велики град, тамо сам се осећала спокојно и нисам доживљавала непријатности као овде. Дуго сам живела са таквим мислима, али оцу ништа нисам говорила.

Он ме је једном срео и каже: - Н., ти ипак још ниси отишла?

После тога, прошла ме је жеља да одем.

Мој Отац је био дубоко верујући човек, а када је умроЈа чак ни крст на себи нисам носио.

Једном ме сретне нека познаница монахиња и каже: - Мени се у сну јавио твој отац и каже: моли се за мог сина, иначе ће пропасти.

Од тада сам почео да идем у цркву.

Затим се моја жена тешко разболела. Имала је велике проблеме са срцем. Дуго је лежала у болници у Москви, ишла је на прегледе код неколико професора, али њено стање било је безнадежно.

Онда смо она и ја почели да обилазимо света места. По доласку у Печере, отац Сава нас је примио за духовна чеда. Благодарећи његовим светим молитвама, моја жена је кући пошла здрава. После тога, увек када би јој било лоше одлазила је код оца у Печере. Одлучио сам да питам оца за благослов да се преселимо у Печере за стално и да ту подигнемо кућу.

Ево овакву кућицу да подигнеш својој жени у Печерима и показао је рукама размере те куће.

Ја тада нисам схватио зашто говори о кући само за моју жену.

После очевог упокојења моја жена је често одлазила у Печере и стално посећивала његов гроб у пећини. Једном када се вратила оданде, обишла је сву родбину, опростила се са свима и замолила их да не тугују и не плачу за њом. А мени је пред полазак за Печере рекла: - П., можда нећеш бити код куће када стигне телеграм.

Тако је и било: нисам био код куће када је стигао телеграм са вешћу о жениној смрти, па сам то сазнао тек сутрадан. Моја жена се упокојила у манастиру за време Литургије. Сахранили су је у Богом сазданим пештерама, у којима почива и наш драги и незаборавни отац. Тек тада сам схватио о каквој је кућици за моју жену говорио отац. Упокој их Господе са свима светима у Царству Твоме!

68

У октобру 1992. године отпутовала сам у Печере. Дали су ми адресу на којој ћу становати и пошиљку за домаћицу. Била сам на Литургији, а после сам пошла да се сместим у своју собу, али заборавила сам назив улице. Ходала сам тако и тражила, па ми је на крају пало на памет да се вратим у манастир, да одем у пештере и затражим од оца благослов да потражим другу собу. Дођем у пећину, упалим свећу и помолим се оцу да ми помогне да пронађем сестру како бих јој предала пошиљку. Окренем се, а иза мене стоји управо она сестра коју тражим. Ето како нас је отац повезао.

Када сам први пут путовала у Печере у вагону је било врло загушљиво, тако да сам осећала извесне срчане сметње. Молила сам се и у мислима дозивала оца да ми помогне. Тек што сам склопила очи, преда мном као да стоји велики очев портрет у боји, а он, као да је жив, осмехује се и благосиља ме, и од тога одмах почнем лакше да дишем.

Замолила сам баћушку да се помоли за моју неверујућу мајку. Рекао је да ће се помолити и упитао ме је за њено име. Када сам допутовала кући и дала мајци молитвено правило Серафима Саровског које јој је послао отац, она га је, на моје велико изненађење, радо прихватила. Од тог тренутка па до смрти молила се Богу сваког јутра и вечери.

По очевим молитвама удостојила се да умре на дан када се причестила Светим Тајнама Христовим.

Са сином сам била у Печерима код оца. Благосиљајући нас пред полазак кући, баћушка је рекао да ћемо имати препреку на путу, али да ће се он молити за нас. Када смо допутовали у Псков и узели возне карте, на радију су јавили да ће наш воз каснити четири сата. У Виљнус смо стигли у једанаест пре подне, а наш воз за Минск требало је да пође у седам ујутро. И какво је само било наше изненађење када смо сазнали да нам воз још није отишао. Оверили смо карте, сели у вагон и воз је пошао.

Мој син је боловао девет година. Лекари су га прегледали дватри пута годишње, али никако нису могли да поставе тачну дијагнозу. Имао је нападе пет или шест пута дневно: лице би му потамнело и укочило се, не би могао да говори, изгубио би свест.

Једном када сам му отишла у посету, седели смо и разговарали, а он изненада каже: - Тако су ми досадили напади, узео бих нож и забио га у срце, само да се више не мучим.

Потпуно сам премрла од тих речи, нисам била у стању да му одговорим.

- Сине драги, гледај сунце како сија, зар те то не радује? Људи немају руке, немају ноге - па ипак живе, јер им се живи; а ти имаш двоје деце.

Тешим га колико могу, а моја душа плаче и виче оца. Плашим се да га оставим самог. Чим сам стигла кући написала сам оцу писмо. И те ноћи видим у сну: баћушка седи на крају стола на даћи и као да ме очекује. Ја му са сузама прилазим и кажем: Шта да радим? Мој син помишља на самоубиство.

А он одговара: - Чујем, чујем... Умреће.

- Каквом смрћу? - упитала сам.

На ово питање није ми одговорио.

То сам сањала у фебруару, а у мају је син умро природном смрћу. И колико год да сам жалила своје дете, у срцу сам се радовала што отац све о нама види и зна. И помаже, и охрабрује, и моли се за нас.

Живели смо у Удмуртији. Страшно су ме болеле ноге, али ипак сам пошла у цркву у село Стари Мултан - седам километара од нашег села. Пут води кроз брезову шуму - бивши Јекатеринбуршки друм. Идем са два штапа и испод сваке брезе се зауставим да предахнем, да се помолим и замолим оца да ми помогне да дођем до цркве. Уз Божију помоћ и старчеве свете молитве стигла сам. Пало ми је на памет да напишем оцу писмо и замолим га да макар још једном, о петровском посту, дођем у цркву, исповедим се и причестим Светим Тајнама. И шта је било? Дошао је Петровски пост, ја сам добила силну жељу да пођем у цркву, но како? Плашила сам се, али сам уз помоћ два штапа ипак пошла. Идем, а да ни сама не верујем како лако и весело. Не осећам ни болове ни умор у ногама! Идем без предаха, као на крилима. Тако сам по молитвама оца Саве, и поред болесних ногу, лако и без неприлика стигла у храм Божији.

Затребале су ми бројанице. Али где да их нађем? Кажу, даће отац Сава. Написала сам му и ускоро стиже духовна сестра: Дошла сам да те научим да плетеш бројанице.

Мојој жени Т. П. су у тридесет трећој години, 1992. године, оперисали лобању због тумора костију. Отпуштајући је из болнице лекар неурохирург ми је рекао:

- Буди храбар, момче, нема наде, биће чудо ако је доведеш за годину дана.

69

Пре операције оца Саву нисмо познавали. Али када сам упознао његова духовна чеда и донео кући његову фотографију, жена ми је одједном рекла: - Ево! То је он!

Нисам разумео па сам је упитао: - Ко то?

И тада ми је испричала да је пре операције у сну виђала старца у црној монашкој одежди, са главом прекривеном капуљачом, како јој прилази са свећом у рукама у кропије водом. Када би се пробудила угледала би на себи капљице воде. Он је долазио не једном, како пре тако и за време операције. А уочи нашег венчања долазио је у светлој одежди са двема упаљеним свећама. Жена није могла да се присети свих детаља, али је била сигурна да је долазио управо отац Сава, и то не једном.

Од дана операције прошле су четири године. Моја жена је по милости Божијој жива. Молим се Господу да јој продужи живот макар док деца не постану пунолетна.

Ако се неко саблазни због овога што сам написао, искрено саветујем да у тешком часу помене старца и затражи његове свете молитве и помоћ.

Ово се догодило 1962. године, када сам имала само 10 година. Сањала сам како стојим пред манастирским вратима, а поред мене жена у црној одежди. Видим голубове како иду у паровима, а за њима отац у монашкој одежди. Упитала сам жену: "Ко је то?" Она је одговорила: "То је отац Сава твој духовни отац". Тај сан сам убрзо заборавила. После тога још неколико пута сам видела баћушку у сну, али тим сновима нисам придавала никакав значај.

Године 1976. допутовала сам у Печере. Гледам манастир и кажем: " Господе, ја овде никад нисам била, како је могуће да ми је чак и боја грађевина позната, као да сам све ово већ више пута видела? Ушла сам у Успенски храм - и ту ми је све било познато. Али снова се не сећам.

Стојим и размишљам: "А где и како да нађем оца Саву?" Чула сам да прима за духовна чеда, зато сам са сином и допутовала у Печере. Са овим питањем обратила сам се једном монаху који је туда пролазио. Он ме је упутио на црквењака, а овај је рекао да ће код оца Саве да пуштају у четири поподне. Пошла сам са сином, али сам се одмах вратила да упитам црквењака да ли треба да заузмемо ред. Он нас је отпратио до келије и покуцао на врата. Отац је изашао и чим сам га угледала сетила сам се својих снова. Рекао је да напишем своје грехе и да онда то донесем у четири. Потом је изнео чоколаду и понудио мене и сина, након чега смо отишли. Учинила сам.све како је отац рекао. Он ми је дао вунене бројанице, Богородичино молитвено правило и неколико књижица. Била сам тако радосна, као да сам добила крила.

Кад год бих клонула духом ишла сам у Печере код оца, и одатле се враћала охрабрена и оснажена. Но, једном сам осетила да ме нешто нарочито снажно привлачи у Печере - моја душа као да је осећала да је старац позива. Почела сам чак да говорим: "Оче,само мало сачекај, доћи ћу за празник Успења Мајке Божије". Тако су прошле целе две недеље, а онда се све прекинуло. Долази духовна сестра и каже:

- Стигао је телеграм из Печера, отац се упокојио.

Као да сам се скаменила, све је у мени стало. Не могу да проговорим ни реч, не могу да се померим са места, не могу чак ни да заплачем. Моје срце се испунило неописивом тугом услед сазнања да ме је отац уочи свога упокојења тако дуго позивао, а сада је све готово - више га никада нећу видети овде, на земљи, нећу му прићи ради благослова, нећу му целивати руку. Нисам знала шта ћу са собом, у души сам осећала само празнину. Моји сродници, који су се иначе противили мојим одласцима у Печере, сада су и сами стали да ме наговарају да пођем. И пошла сам. Са сузама сам стигла у Печере и замолила оца за опроштај, а он ме је, као и пре, опет утешио и умирио.

Ово је причао баћушка који служи у нашем граду.

- Док сам био још млад ђакон допутовао сам у Тројице-Сергијеву лавру на исповест. Прилази ми млади јеромонах (био је то отац Сава) и пита: "Дошли сте на исповест? Дођите код мене".

Ја нисам знао одакле да почнем. А он ме упита: "Верујеш ли у Бога?" У себи сам помислио: "Па како бих могао да не верујем? Ја сам ђакон!" " Добро - рече отац - онда изговори Символ вере". На моје велико изненађење, нисам био у стању да изговорим "Вјерују".

Отац Сава ме је онда замолио да прочитам Символ вере из књиге, а ја опет нисам био у стању то да учиним како треба: заплићем се, прескачем, црвеним, знојим се, не знам куда да се денем. Ето како ме је смирио отац Сава.

Године 1977. допутовали смо у Печере. Пошли смо у Михајловску цркву. Видим да је отац Сава изашао да исповеда. Руком је дао знак да му приђу они који желе да се исповеде. Пришла сам и ја. Одједном, он ме кажипрстом удари по челу и каже:

70

- А ти, немој да идеш у башту да поливаш краставце и парадајз док се не помолиш; прочитај макар правило светог Серафима!

И заиста, ја сам ујутро излазила да поливам краставце и парадајз без молитве...

Оцу је много пре смрти био познат дан његовог упокојења. То сам схватио тек касније.

Дошао сам у његову келију, помолили смо се, затражио сам благослов. Отац ме је благословио и пита: - Где мислиш да проведеш свој имендан?

- Можда у Виљнусу, тамо се 27. јула славе свети мученици.

- Виљнус, то је у реду; али мислим да ће ти бити боље овде. Затим је позвао матушку у келију и пита је: - А где се ви

спремате да проведете имендан свог баћушке?

Није нам благословио да било где идемо, него нам је рекао овако:

Одслужите молебан светим мученицима. Светом Духу, акатист светом равноапостолном Владимиру и три дана за редом се причешћујте. Ти служи три дана за редом п причешћуј се. А ти, ако те питају што се причешћујеш сваки дан, кажи: "Причестите ме молим вас, болесна сам".

25. јула долазим у Печере како бих ту провео имендан. Пођем код оца али ми кажу: - Отац никог не прима, веома је болестан.

Одем до келије, ту стоји једна од духовних чеда из Печера. Она је ушла прва. Замолио сам је да каже оцу да сам ту. Седим, чекам, појављује се лукава помисао: пошто сам стигао са пута, боље да пођем да се помолим, а сутра ћу да одслужим Литургију, да се причестим и тек онда да дођем код оца. Отишао сам.

За то време, баћушки су рекли да је дошао свештеник. Почео да ставља око врата крст и епитрахиљ, а они су изашли по мене, али ја сам у међувремену већ отишао.

Сутрадан после службе пошао сам код оца. Он је већ био сасвим слаб, ни главу није могао да помери, само је тихо рекао: - Слаб сам, молим се.

Ове последње речи биле су одговор на лукаву помисао коју сам имао пред улазак у келију - да старац у таквом стању не може да се моли.

Служио сам п 27. јула. Ми који служимо се причешћујемо, а јеромонах отац Нифонт узима честицу и одлазин да причести оца Саву. Причешћујемо мирјане и завршавамо Литургију у Успенском храму. Мени су благословили да дам отпуст, кад одједном страшан плач: умро је отац Сава. Када сам дао отпуст неко од монаха ми је рекао:

- Баћушка, поклоните се дванаест пута пред престолом за оца - и ја сам се поклонио уз молитву за упокојење.

Пресвукао сам се и пошао код оца. Сви стоје у сузама, народа је много, туга раздире душу. Улазим у келију, а отац лежи као да одмара, на боку, мало повијених ногу, као да жив спава. Прекрстио сам се и поклонио пред њим. Монаси су ми рекли да изађем. Одлазим од оца, а у срцу осећам радост - нема туге, као даје жив. Гледам оне који плачу, а не осећам никакву тугу. Ето шта је отац учинио са мном.

Био ми је имендан и јако сам желела да добијем од оца нешто за утеху. По окончању Литургије он је изашао из олтара. Сва чеда су пошла ка њему, а ја наравно у првим редовима.

Отац је почео да дели просфору, иконице, крстиће - свакоме по нешто. А мене као да не примећује, иако сам се трудила да му будем пред очима. Када је све поделио каже ми: - Сачекај ме на излазу.

То је било у Михајловском храму. Обрадовала сам се и пожурила ка излазу. Размишљам: "Отац није хтео да ми да пред свима, да ми не би завидели".

Баћушка излази из храма и каже ми: - Доћи до моје келије, тамо ћу ти дати.

Још више сам се обрадовала. Када смо стигли, он уђе у келију и изнесе оданде велики пакет и каже: - Ево, однеси ово у Пјухтице.

Отац није могао да не примети да се моја радост претворила у огорчење. Онда је рекао:

- Данас ти је имендан и знај: ко тога дана добија награду овде, на земљи, тај губи награду на Небу. Не очекуј радости, јер оне не доносе спасење. Туга и патње отварају врата у Царство Небеско.

71

Људска природа је таква да нам је потребно када смо ожалошћени или увређени да пронађемо истомишљеника и поделимо са њим своја осећања. Али нико не може да се присети неког случаја да је отац показао своје незадовољство или тугу, да се пожалио на некога ко га је увредио, или да је тражио сажаљење од својих духовних чеда. Ми, који смо знали за неке тешке ситуације у његовом животу, изражавали смо саосећање и покушавали да као људи саучествујемо у његовој, најблаже речено, невољи. Али он нас је учио:

Све је то пролазно. А пострадати ради Христа - није туга, него радост, и то највећа могућа.

Када смо долазили к њему са својим невољама, он нас је са тугом гледао и говорио нам: - Зашто тугујеш, издржи. Све је то пролазно. Читав живот је пред тобом.

М. се обратила оцу са својим жељама, мећу којима је било и то да њена деца буду срећна у животу. А он јој каже: - Аља и Саша ће бити монаси!

Ово је растужило М. пошто је жарко желела да добије унуке од ћерке и сина.

И шта се догодило? Ускоро јој сина позову у војску и пошаљу у иностранство, где су у то време трајали оружани сукоби и где су многи младићи гинули. Сестра из љубави према брату оде код оца и затражи благослов да узме завет девствености, како би се брат вратио жив из рата. Отац је одобрио њену намеру.

Прошле су године. Отишла сам у родни крај (они су моји земљаци), улазим у Тројицки храм, а тамо Саша - отац Александар, ђакон, произноси возглас: "Нећу умрети, него ћу бити жив, и казиваћу дела Господња". Нисам могла да зауставим сузе када сам се сетила очевих речи: "Аља и Саша ће бити монаси!"

Обоје су лепи и наочити. Сестра је високо образована. Десет година ју је просио њен колега са факултета, а и за Сашу су биле заинтересоване добре девојке, али обоје су изабрали девственички живот. Отац Александар је већ у манастиру. Отац је ово предсказао пре 25 година.

Једном кад сам се усрдно молила у моју собу ушао је монах у потпуној одежди, обишао круг око мене, покрио ме својом мантијом и изашао, а ја сам остала да клечим на коленима. Виђење је свакако било необично, али нисам се уплашила - напротив, било ми је пријатно и осећала сам радост.

Ускоро сам дошла у Печере и упознала тог монаха - био је то схиигуман Сава. Узео ме је за духовно чедо.

Догодило се тако да сам пошла код старије духовне сестре у нашем граду како бих од ње затражила разјашњење једног нејасног духовног питања, но она уопште није хтела да разговара са мном. Отишла сам од ње размишљајући: " Оче, каква су та твоја чеда, неће чак ни да причају са мном". И одлучила сам да је више нећу посећивати. Уз пут сам срела другу духовну сестру која ми је рекла:

Доћи код мене, даћу ти једну књижицу да прочиташ. Узела сам од ње књигу и на месту где се сама отворила прочитала следеће: "Ако није одговорио на твоје питање, тај човек ће одговарати, а теби ће Господ послати другог човека"...

Прошао је месец и ја сам ипак поново отишла код старије духовне сестре. Овога пута примила ме је са великом радошћу и уз извињења. Испоставило се да је од оца добила писмо у коме ју је опоменуо због понашања.

У Јерусалиму су биле убијене мајка и ћерка, мати Варвара и мати Вероника из Горњенског манастира, духовна чеда нашег оца.

Доносимо извод из писма које је добила наша духовна сестра С.

"Ево, имамо и наше прве горњенске мученике. Уз то, они су очева духовна чеда. Отац наш је знао за ово, само им никада није директно саопштио. Али увек им је слао одломке текстова који су говорили о патњама. Нашли смо баћушкина писма. У једном пише (написано је по њиховом повратку у Свету земљу, након трогодишњег лечења у отаџбини) да ће оне бити " као жртва за цео манастир", али то тада нико није могао да схвати. Убијене су 19. маја измећу осам и девет сати увече (овде у осам пада мрак). Убица је непознат. Мајка има две ране - једну код срца, а другу на леђима. А Вероника има пет рана и пререзану аорту на врату. На десној руци четири ране јер је четири пута хватала нож - док је пета рана смртоносна. Да, страшно је ово што смо доживели... 10. јун 1983. године, свети град Јерусалим".

Године 1994. из Сухуме је допутовала монахиња Сергија са другим чедима нашег оца. Све оне су иначе певале у певници. Дошле су на очев гроб да заблагодаре за помоћ и заштиту у време рата.

72

Причале су како је њихов град разрушен, да је много људи погинуло и колико су ужаса виделе и преживеле.

Када бисмо се молили - то би био крик из душе! Стално смо оца молили за помоћ и заштиту, а Господ и Мајка Божија су нас на чудесан начин избављали и чували, ради старчевих светих молитава. Сви смо остали читави и неповређени, чак ни наше куће нису срушене. Само су Ангелини (диригент хора у храму) одузели иконе.

Када су полазили Р. није имала новца за воз. али су је у вагон ипак примили и без карте, за шта је молила баћушку.

Монахиња Сергија је причала још и ово:

- Служили смо свеноћно бденије, а мене као да неко наговара: "додај још канона"! Ја додајем за једног светог, за другог, и на тај начин продужавам службу. Тек што је свештеник дао возглас: "Слава Теби Који си нам показао светлост!" почео је напад на град, почело је бомбардовање. Ми смо певале Велико славословље, ни сама не знам како, а одузеле смо се од страха. Када смо после изашли из храма видели смо да је бомба пала и на наш црквени дом, али оштећења нису била велика. По граду је било пожара. мртви су лежали на улицама, мећу њима и неки који су пре краја службе изашли из цркве. Нисам ли очевим молитвама била уразумљена да продужим бденије? Дан и ноћ смо дозивали оца, тражећи заштиту и његово молитвено заступништво за нас грешне.

Рођене сестре Ана и Софија из Татарске постале су духовна чеда старца схиигумана Саве. Оне су у Печере повеле и једну тешко болесну познаницу, која је много година патила од напада епилепсије и то у најтежем облику. По неколико пута дневно падала је и губила свест, тако да без пратиоца и није могла да путује. Лекари никако нису могли да јој помогну. За њих је та болест неизлечива.

И тако, пуна наде да ће добити помоћ, а можда и исцелење, она је дошла код оца Саве. Старац је није чак ни саслушао до краја, него је замахнуо и ударио јој шамар! Гушећи се у сузама због тако "срдачног" дочека, и не схватајући шта се заправо дешава, она је почела да бежи, у страху да ће је он стићи и наставити да је бије. Тако је бежала све до села у коме су живеле духовне сестре, два километра од Печере. И даље је плакала. Три дана је К. тако неутешно плакала, а онда је избезумљена схватила:

- Па ја већ три дана немам нападе!

Тада су сузе због увреде и љутње биле замењене сузама радосницама. К. је отишла кући препорођена и срећна, оставивши заувек своју тешку болест у Печерима.

Оцу су дошла чеда и предала писма. Дао ми је једно од писама и каже: - Читај наглас.

Отворила сам и тамо нашла два листа папира, исписана ситним словима. Почела сам да читам, али нисам могла. Кажем оцу: - Оче, не видим.

Гле сад, "не видим"! Треба да носиш наочари.

Узео је писмо из мојих руку и почео да чита наглас. А ја гледам оца са великим изненађењем: први пут сам видела такво чудо. Тачно знам да је он готово слеп: на једно око уопште не види, а на друго једва разазнаје контуре предмета. На пример, на његовом кревету, поред самог зида, стоје поређане многе ствари "за утеху" духовној деци. Отац их не узима као други људи који нормално виде, него их претходно напипава...

Тада ми је постало јасно како је отац читао стотине писама од духовне деце: он је могао да их прочита, а да и не отвори коверат. Наставио је да чита а ја нисам престајала да се чудим. Погледао ме је и збунио се, као дете, па је почео да тражи наочаре. Нашао је, али нису то те... Почео је да тражи друге - хтео је да сакрије свој велики дар од Господа... Али Господ ми је по Својој милости показао шта је старчество. Много година сам познавала оца, но нисам могла ни да претпоставим каква се велика духовна сила крије у њему испод спољашње једноставности.

Много година сам наговарао жену да постане хришћанка, али узалуд. Завршило се тако што је изјавила: - Ја не верујем у Бога.

После тога, 1977. године, одлучио сам да напустим породицу. Пошао сам у Псково-Печерски манастир да од схиигумана Саве затражим благослов за развод брака. Пошто ме је саслушао, старац је рекао:

Поживи са женом још годину или две, и свакодневно читај четрдесет треће зачало Јеванђеља по Матеју.

По доласку кући отворио сам Јеванђеље по Матеју, где је написано: Ходите к мени ... После тога ми је постало јасно да о разводу не може бити ни речи.

73

Данас је 16. април 1995. године, Цвети. Ја и моја жена, са којом сам се у цркви венчао 1990. године, као и моја ћерка и унука усрдно смо се молили и причестили Телом и Крвљу Спаситеља. Шта би био са њима и са мном да сам их оставио? Слава Богу за све.

Моја породица се до маја 1992. године није могла назвати црквеном, али нас Господ није оставио са Својом милошћу и није нам допустио да пропаднемо у греховном животу.

Мој муж Н. В. (49 година) је 1991. године преживео излив крви у мозак. Дијагноза је била таква да су лекари прогнозирали смртни исход, али по милости Божијој он је жив, и мада је инвалид, није интелектуално оштећен нити парализован.

Овај случај хоћу да опишем зато што је два дана пре несреће моја ћерка В. у сну имала виђење, и то тако јасно, као на јави. Као, дошла је на сахрану свог оца. Н. В. је лежао у мртвачком сандуку, у великој мрачној просторији. Изгледао је неуредно распојасана кошуља, једна нога боса, на другој обућа окренута петом напред, панталоне мокре, сако изгужван на леђима. Очев изглед ју је запрепастио, а осим тога, видела је како са обе стране сандука стоје нечисте силе, у облику двојице косматих мушкараца са канџама на рукама, и траже његову душу.

Ћерка је из све снаге повикала: "Тата, немој да умреш! Око тебе стоје нечисти!" Отац је безвољно подигао руке. Хтео је да устане, али није могао. У том тренутку демони су га ухватили испод руку и трком понели на улицу. Ћерка потрча за њима, хтела би да их стигне и ослободи оца, али они се крећу тако брзо, да јој одмичу све даље. Н. В. безвољно виси у њиховим рукама. Ћерка је на граници издржљивости почела да виче: "Помозите, носе ми оца!"... На улици је било много народа, али нико јој није помогао. И онда угледа једног старчића пријатног изгледа, одевеног у бело, како седи на клупи. Он је упита: "Зашто вичеш кћери?" Она понови молбу: "Помозите, носе ми оца!"

Старац устаде, погледа тамо где је девојка показала и крсним знамењем осени фигуре које су се удаљавале. Демони одлетеше на различите стране и испустише оца на земљу. Старац му приђе, још једном га осени крстом и нестаде.

Када се ћерка ужаснута пробудила и испричала ми за тај сан, схватили смо да се спрема нешто лоше. Два дана касније муж је отишао на посао и није се вратио. Касно увече његове колеге су нам јавиле даје у болници. Одмах смо пошли тамо (ја, моја мајка, ћерка и мој брат). Моја мама је била побожна жена. Понели смо свету водицу, Јеванђеље и Псалтир. Мама је покропила Н. В. водицом, брат је читао Псалтир, ја сам се молила, а ћерка је разговарала са дежурним лекаром. Лекар је рекао да

Н. В. неће дочекати јутро, па нам је допустио да преко ноћи останемо у болници. Мама и ћерка су отишле кући, а ја и брат смо се молили читаве ноћи.

Свануло је јутро. Н. В. се освестио и препознао нас. Преместили су га на одељење за тешко болесне. После неколико дана пристао је да се исповеди и причести, па смо се око тога договорили са свештеником.

Мужевљево стање је било тешко, говорио је неразумљиво, тешко је владао оловком. Замолила сам га да на папиру напише све своје грехе, заборавивши да се оловком једва служи.

Ујутро сам дошла да га обиђем, а он ми пружа лист хартије са исписаним гресима и каже:

У три ујутро продрмао ме је по рамену неки старац и пробудио. "Пиши" каже. Придигао сам се на јастук, узео оловку и написао.

Од тог часа мој муж је по милости Божијој почео да се опоравља и после 45 дана одвели смо га кући.

Три месеца касније дошла сам у посету својој старој познаници 3. Она је дубоко верујућа жена и духовно чедо старца Саве. Од ње сам чула за старца и добила његову фотографију. Када је видела ту фотографију, моја ћерка је одушевљено повикала:

Мама, па то је онај старчић који је спасао тату од демона. Мој муж је на слици такође препознао старца који га је пробудио оне ноћи.

Сада сви благодаримо Господу што нас није оставио да пропаднемо у нашим гресима и у незнању, него нам је послао таквог дивног старца, који не само да је ослободио Н. В. из руку демона, него нас је све подстакао да се пренемо и да оживим за духовни живот.

Моја мама А. примила је монашки постриг. Недуго затим, њене духовне сестре спремале су се да пођу у Печере код оца. Мама је много жалила што не може и она да пође заједно са њима, да се поклони очевом гробу и прими Свето Причешће.

И онда у сну види да стоји у храму Псково-Печерског манастира. Духовне сестре су пошле да се причесте, а она стоји по страни. Тада јој прилази отац Сава и причешћује је.

74

Пробудила се са укусом Светих Тајни у устима и са осећањем необичне благодати.

М. је имала два сина. Старији А. је радио као геолог. Приликом преласка реке на сплаву утопио се, али мајка о томе осам месеци никакве вести није добила. Не знајући разлог синовљевог ћутања, мати је обилазила многе старце, али нико није могао да јој каже ништа о сину; један од њих ју је посаветовао да оде у Псково Печерски манастир, код схиигумана Саве.

Када је дошла у манастир отац Сава јој је сам пришао и упитао је:

- Кога тражите, сина? Треба да му одржимо опело, онда ће га пронаћи. А тебе ћу узети за духовно чедо.

И додао је: - Ти ћеш се молити за мене, а ја за тебе.

Када се вратила кући, чекао ју је телеграм са обавештењем о томе да је пронађено тело њеног утопљеног сина.

Прошло је пола године. Гром је убио њеног другог сина. Потресена патњом она одлази у Печере код оца. Као и први пут, сам јој је пришао. Рекла му је да би било боље да је сама умрла. На то је отац одговорио:

Ти ћеш да примиш монаштво и молићеш се за њих. А да си ти умрла, они се не би молили ни за себе, ни за тебе.

Када је постала монахиња, у сну су јој се јавили синови. Захваливши јој се, рекли су: "Мама, ми смо на добром месту".

На имендан нашег духовног оца, блаженопочившег старца схиигумана Саве, у Печере је из Овруча стигла његова духовна кћи М. Т.

И ево шта је испричала:

Отприлике десет дана пре трагедије у Чернобиљу, у сну јој се јавио наш духовни отац и рекао:

- Марија, ускоро ће код вас све бити затровано, ти све закрсти - ево овако: "У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин". Закрсти. "Господе Исусе Христе, Сине Божији, благослови". Закрсти. "Мајко Божија благослови; и сви свети благословите". Закрсти. "Молитвама нашег духовног оца, схиигумана Саве, Господе Исусе Христе, Сине Божији, благослови". Закрсти.

Све сам то испричала својој сестри која ради у кухињи. И када се очево предсказање остварило, у кухињу су им донели месо за које се после провере испоставило да је потпуно неупотребљиво за исхрану. Тада се она сетила онога што сам јој испричала. Узела је то месо, однела га кући и учинила све онако како је заповедио отац. Онда га је вратила натраг у кухињу и, ништа не говорећи, дала га на испитивање. Проверили су месо и упитали је: - Где си нашла овако добро месо?

И данас живимо у Овручу (то је близу Чернобиља). Држимо се очевог савета, не само ја и сестра, него и све духовне сестре, и по милости Божијој сви смо живи и здрави.

Са преласком оца Саве у вечни живот ништа се није изменило ни у нашој души, ни у нашој свести, ни у нашем животу. Само што више не можемо да га видимо телесним очима, али душом се често срећемо и општимо са духовним оцем. Жив је наш отац! Он нас чује, ту је, сви то осећамо...

Дванаест година се о мени духовно старао схиигуман Сава. Током тих година видела сам много чудеса која је Господ савршавао по старчевим молитвама, и све до данас осећам натприродну силу његових светих молитава.

Неколико пута је духовни отац спасавао мене и моје сроднике од смрти. Моја сестра Олга је дуго и тешко била болесна. Послала ми је писмо:

Умрећу код тебе. Молим те да ме одвезу код тебе.

Рекла сам оцу. Он је благословио да одем код Олге. Рекао је шта треба да радим, дао ми је свето уље и одредио дан поласка. Пред полазак сам опет пошла оцу. Он излази из келије и весело ми каже: - Молио сам се и Господ ми је открио да ће Олга још да поживи!

Рекао ми је да не треба да путујем: - Њено стање ће се поправити.

После недељу дана сестра ми пише да се на неки непознат и чудесан начин болест повукла и да се сада осећа добро. Објаснила сам јој да је до чуда дошло по молитвама духовног оца.

Лекари су ми пронашли глауком. Вид ми је брзо слабио. Носио сам наочаре +7 за рад, и +5 за даљину. Без наочара ништа нисам видео, ни близу, ни на даљину. Као да је свуда само густа

75

магла. А наочаре нисам могао дуго да носим, јер сам од њих добијао јаку главобољу. Од лекова су ме пак јако болеле очи. Отац је благословио да не стављам капи, а уочи своје операције (он је такође имао глауком), дао ми је џепне књижице - Апостол и Јеванђеље, штампане врло ситним словима. То ме је изненадило и обрадовало. Схватила сам да се спрема да ме исцели. И ево постепено, дан за даном, током три године, мој вид постаје све бољи и бољи. Сада уз Божију помоћ и старчеве свете молитве готово да и без наочара добро видим на даљину, док, такође без наочара, могу да читам крупни слог. Верујем да није далеко дан када ћу без наочара читати Апостол и Јеванђеље које ми је дао отац.

Непријатељ људског рода је позавидео мирној жени Александри и њеној ћерки Марији и љуто их је напао како би их погубио.

Раније је Александра из свег срца волела ћерку и звала је "мој Анђео". Године су пролазиле тихо и мирно. После посла Марија је наглас читала житија светих, акатисте и каноне, а на празнике су заједно ишле у цркву. Осећале су близину Господа и било им је добро.

Онда су се преселиле у други град. Александру су сви почели да хвале називајући је "светом" женом. Ћерка је објашњавала мајци како је то опасно. Молила ју је да избегава похвале, да се смирава и буде скрушена због својих грехова. Желећи да помогне мајци, Марија је почела да је разобличава, откривајући њене грехе другима. Александра се због тога наљутила на ћерку. Чинило јој се да је рођена ћерка једина особа која је не схвата и не жели јој добро. У таквом огорчењу изненада се упокојила.

Марија је то јако тешко доживела. Замолила је оца, схиигумана Саву, да се помоли за њену мајку. Снови су јој откривали жалосну судбину покојне Александре. Једном је сањала како путује у посету родбини (тамо су сви били покојни). Стала је да тражи опроштај од мајке, али она је није чак ни погледала. Ћерка је на коленима ридала и молила:

Мајко!... Па ти си ми мајка!... Опрости, опрости!...

- Не опраштам! Никада ти нећу опростити! - гневно је казала мајка.

Марија је страшно патила због мајке и очајавала због свог спасења. Чинило јој се да је мајчино проклетство свуда прати. Патње и болести постале су њени стални сапутници. Поново се обратила духовном оцу, тражећи од њега да се помоли за мајку.

И онда је у сну видела мајку како јој се са осмехом клања и радосно јој говори:

- Ћеркице, отац (схиигуман Сава) је рекао да ти опростим...

Тако је старац силом своје молитве помирио душе које живе у различитим световима.

Једном је баћушка од мене затражио да напишем писмо благодарности неком духовном лицу. Подсетила сам га да имам ружан рукопис. Не рекавши ни речи, пошао је у келију и вратио се са налив пером у рукама. Обрадовала сам се и помислила: "Сада ћу имати леп рукопис!"

Отац ме је значајно погледао и почео да диктира. И гле изненађења! По старчевој молитви писмо сам написала тако лепо, да ни сама нисам могла да препознам свој рукопис. Како ми је жао што је то било сам једном у животу! После ми је рукопис опет постао онакав какав је увек и био: неравномеран и ружан очигледно, ради мога смирења.

ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА

 ОСНОВА СПАСЕЊА

 Упути ме, Господе, путем Твојим и поћи ћу у истини Твојој

(Пс. 85,11)

 У православном хришћанском вероучењу посебно место припада учењу о спасењу.

Шта је спасење? Од кога долази? Зашто је неопходно?

На сва та питања православни хришћани треба да знају тачне и јасне одговоре.

Спасење је пре свега избављење од греха, очишћење од сваке нечистоте, избављење од власти обичаја овога света, противних заповестима Христа, од насиља ђавола, од робовања трулежности, од долазећег гнева Божијег и осуде, и коначно, од вечне смрти и муке са ђаволом.

Спасење човека припремио је Бог од вечности. Њему је извор љубав Божија, милосрђе и дуготрпљење Божије према човечијем роду.

76

Бог је благоизволео да спаси човека Јединородним Својим Сином, Кога ми називамо својим Спаситељем. Он је Бог нашег спасења, Који је дошао у свет да спасе изгубљеног човека. Дакле, спасење је дело Божије. Оно нам је засијало низашта, то јест на дар.

А каква је улога додељена човеку у делу спасења? Узима ли човек учешћа у своме спасењу или не?

Без обзира на то што је спасење чист дар Божије љубави и што оно не зависи од дела човекових, ипак Господ спасава човека у случају ако човек има веру у Христа Спаситеља Који је дошао у свет, ако радосно прима благовест, то јест Јеванђеље, иште помирење с Богом у својој савести и није у непријатељству са Богом, и моли се Богу за своје спасење.

Ево неопходних услова нашега спасења: вера, нада, љубав, молитва, чистота савести, наравствен (моралан) живот, покајање.

Хоћу да вам, вазљубљени, укажем на нека правила која ће вам помоћи да стекнете молитвени дух и да имате непорочност пред Богом.

Господ не тражи много од нас, не захтева подвиге који превазилазе наше телесне снаге. Сву своју пажњу дужни смо да обраћамо на унутрашње стање срца, да би смо уз Божију помоћ изгнали из њега све страсти и постали живи храм Духа Светога.

Далек је од духовне мудрости ко упражњава телесне подвиге, а не брине о заповестима Господњим. Као и у свему, тако је, нарочито у духовном животу човека, важна суштина дела а не форма. Господ је рекао: "Сине дај ми срце своје".

Да би смо учинили своје срце благопријатном жртвом Богу и припремили душу своју за вечно блаженство, треба да живимо по заповестима Божијим, држећи основна правила:

1. Ујутру и пред ноћ свој крстић целивај са молитвом Распетом Христу.

2. Моли се: дан не започињи без молитве и пред ноћ не лежи без молитве. Ако нема времена за испуњавање молитвеног правила, онда прочитај кратко правило преподобног Серафима Саровског: Царе Небесни - једанпут. Оче наш - трипут. Богородице Дево - трипут. Верујем - једанпут.

3. Не гради своје благостање на несрећи другог.

4. Имај три основне врлине:

- никога не осуђуј,

- не гаји ни према коме мржњу,

- свима од срца све опраштај.

Оци Свете Православне Цркве у својим побожним размишљањима овако расуђују о темељу спасења:

1. Треба да целиваш свој крстић ујутру кад се пробудиш, и пред ноћ када лежеш у постељу са молитвом Распетом Христу.

На Крсту је Господ Исус Христос оставио Светлост и Љубав и од њега невидиво зраче благодатни зраци Светлости и Љубави. И када га ми целивамо, онда ти благодатни зраци продиру у нашу душу, срце, карактер, савест. И човек постаје освећен, благочестив, а зла сила не може да му нашкоди.

Крстић треба носити на грудима, јер у чему нас Господ затекне, у томе ће нам и судити.

Целивајући пред ноћ свој крстић, не заборави да се сасвим искрено и скрушена срца покајеш за оне грехе у које си запао протеклог дана.

Неколико тренутака топлог покајања и бићеш очишћен Духом Светим од сваке нечистоте, бељи од снега и са Њим сједињен, као са Оцем и Сином.

2. Имај тврду веру у Бога и Промисао Божији. Што год да се догоди с нама у животу, све прихватајмо као од руке Божије нама на корист: добре воље подноси жалости, болести, лажне оптужбе (клевете), оговарање, прекоре, уза све то не буди озлојеђен, већ се радуј и благодари Богу за спасоносни Промисао Његов, што нас Господ љуби и шаље нам искупљујући крст за грехе наше: "Кога љубим онога и корим" - говори Господ.

3. Отворено исповедати Христа јесте велика врлина. Колико јетаквих хришћана који говоре: "верујем у Бога", али на делу не верују. Колика уста постају нема када треба у неком друштву бранити славу Божију и Његових светих! Враг се само о томе и стара да угаси веру у срцу и да све

77

истинске хришћане доведе до богозаборава. Зато видимо л,уде који су тек само по пуком имену хришћани, а по делима чисти незнабошци.

Не стиди се да правилно стављаш на себе крсни знак, јер истинитим крстом побеђујеш злу силу: "Крстом ограђени, врагу се супротстављамо, не бојећи се његовог лукавства и замки..." Клањај се не само икони (лику) Христа Бога, но и обличју (изображењу) Крста Његовог, зато што је он знамење победе Христове над ђаволом и над свом војском противничких сила, због чега они дрхте и беже кад га виде изображеног.

Многе незналице, које машу руком испред свога лица, правећи се као да се крсте, узалуд се труде, јер не изображавају на себи правилан, истински крст. Таквом се махању радују злодуси, а када Анђели виде како озбиљно изображавају крст они који се крсте достојанствено (правилно), одмерено састављајући три прста своје десне руке и стављајући своју руку на чело, и на стомак (груди), и на десно раме, а затим и на лево, тада се они веселе. А тада се и Анђео чувар радује и помаже нам.

Дакле, одбацимо лажни стид, лажни страх и отворено и мудро, са расуђивањем исповедајмо Христа и идимо за Христом. Хришћани се и разликују од незнабожаца, секташа, маловерних тиме што отворено, али мудро исповедају Христа. Јер "ко се постиди мене и мојих речи у роду овоме прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима" (Мк. 8,38).

4. Држите постове телесне и духовне по црквеном уставу: Велики, Петровски, Успенски, Божићни, а такође држите пост и у дане: среду и петак. Болеснима и остарелима телесни пост се олакшава (ублажава).

5. Чините са љубављу добра дела ближњима и клоните се злих дела.

Сматрајте пропалим онај дан у коме нисте учинили ни једно дело ближњем или сте причинили зло ближњем. Нипошто не градите своју добробит на несрећи другог. Добрим платити за зло. За све се молити и свима желети спасење.

6. Молити се. А молити се треба нерасејано да би се са молитвеном речју и молитвеном мишљу спојило и молитвено осећање. Понекад у дуготрајној молитви тек само један тренутак буде заиста угодан Богу и представља праву молитву и истинско служење Богу. Главно у молитви је присност срца Богу, осведочена сладошћу Божијег присуства у души.

Дан не почињи без молитве и не иди на спавање без молитве, моли се и пре дневног одмора. У току дана прпнуди себе на непрестану молитву: држи у срцу и имај на уму молитву Исусову или "Богородице Дево радуј се...", а постојано и свуда размишљај о Богу, то такође спада у молитву. Ако не изгубимо молитву и размишљање о Богу, онда нам неће бити страшни никакви непријатељи, ни врачи, ни чаробњаци јер су с нама Господ и Божија Мајка: "Ако и у ад сиђем, неће се уплашити срце моје, јер си Ти, Господе, са мном".

Старајте се да свакодневно, ако можете, читате Псалтир, Апостол, Јеванђеље.

Ко има времена за молитву, похвално је да испуњава потпуно правило са канонима, поклонима, акатистима. Веома је корисно свакодневно читати Богородично правило - дневно 150 молитава "Богородице Дево, радуј се..." ово правило се може читати и без поклона, чак и за време кретања (успут), а у болести седећи и лежећи. Многи су опитно познали велику корист од испуњавања Богородичног правила.

Ми се молимо Свеблагој и Пренепорочној Мајци Божијој, а Она се моли за нас. Ми прослављамо Њу - Узвишенију од сваке славе, а Она нама самима припрема вечну славу. Ми Њој често говоримо: "Радуј се!", а Она Сина Свога и Бога моли: "Сине Мој љубљени! Дај им вечну радост јер су Ме поздравили радошћу!" (протојереј Јован Кронштатски).

Ако нас је савладала велика сусталост, онда пре спавања прочитајмо макар и кратку молитву, али не повлађујмо лењости.

Ако нема времена за испуњење целог јутарњег или вечерњег правила, онда прочитајте макар четири основне молитве (правило преподобног Серафима Саровског).

7. Имајте три основне врлине:

 - Никога не осуђивати.

- Никога не мрзети.

- Свима од срца опраштати.

78

А то значи усвојити заповест Христову о љубави: "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и љуби ближњега свога као самога себе" (Мт. 22,37-39).

8. Често исповедајте грехе своје и достојно се причешћујте Светим н Животворним Христовим Тајнама.

Због испуњења тог невеликог правила Господ нас неће лишити Царства Небесног.

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ОСНОВНЕ МОЛИТВЕ

 Царе Небесни - Духа Светога призвати.

 Оче наш - молитва Господња. Сам Исус Христос тако је учио апостола.

 Богородице Дево, радуј се... - песма с неба, донета од Арханђела Гаврила Деви Марији. Ко слави Божију Мајку томе Она у свему помаже.

 Верујем... - Символ вepe, у коме су изложени сви догмати наше Православне вере, да би смо се утврдили у вери, правило је исповедали и одбијали од себе злу силу.

 ЦАРЕ НЕБЕСНИ, Утешитељу, Душе Истине, који cu свудa присутан u cвe испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи, душе наше.

Онога ко пажљиво чита ову молитву нехотично обузима страх и трепет због увиђања своје недостојности да прими Духа Светога у оскрнављену душу своју.

 "ЦАРЕ НЕБЕСНИ, УТЕШИТЕЉУ, ДУШЕ ИСТИНЕ". Ове речи као да бодре душу, говоре да Бог у Тројици Нераздељиви, Цар Небесни, Цар царствујућих - Бог Дух Свети - гледа на све житеље земље који призивају име Његово свето и готов је да помогне свакој души човечијој и да пружи утеху и укрепљење.

Царе Небесни! Ти видиш како ми је тешко. Душа моја робује страстима и пороцима, немам снаге да се са њима борим. Изнемогао сам под бременом грехова! Ко може да ме спаси и утеши у мом очајном стању, ако не Ти, Утешитељу, Душе Истине?!

"КОЈИ СИ СВУДА ПРИСУТАН И СВЕ ИСПУЊАВАШ". При овим речима у души се утврђује нада, умножава радост вере да је Дух Свети свуда, на сваком месту, са свих страна нас обухвата од споља н у унутрашњи дом наш, душу, улази. У свако време призивај Духа Светога, и Он ће без оклевања добро доћи у помоћ, све ће дати, све испунити.

Царе Небесни! Ти си моја сила, ти си моја крепост! Тобом све оживљава, Ти свуда и све испуњаваш. Испуни радошћу и весељем душу моју, надом на Твоју Божанску помоћ!

"РИЗНИЦЕ ДОБАРА И ДАВАОЧЕ ЖИВОТА". Све добро и ваљано у животу чини се уз помоћ Духа Светога. У душу човека који са вером, надом, љубављу свим срцем и свом душом уздише ка Богу, пребива непрестано у молитви, усељава се Дух Свети јер је Он Ризница добара, и даје свима живот вечни.

Царе Небесни! Ти си - светлост! Ти си Живот! Даваоче добара! Даруј ми све што је неопходно за вечно спасење: тврду веру, наду, љубав, истинско покајање, смирење, послушност, трпљење. Научи ме свему добром, светом. Научи ме да се молим, и Сам у мени моли се!

"ДОЂИ И УСЕЛИ СЕ У НАС, И ОЧИСТИ НАС ОД СВАКЕ НЕЧИСТОТЕ". Душа свесна своје ништавности пред Богом, са дубоком тугом у сузној молитви проси: " Душе Свети, не уклањај се од мене, не удаљуј се од мене, не гнушај се мога нечистог, смрадног срца, него доћи и усели се у мене, и очисти ме од сваке нечистоте, изведи из ропства страсти".

Царе Небесни! Ништа није скривено од Твојих Божанских очију. Ти видиш све најскривеније кутове моје душе и све њене нечистоте. Ти видиш и моју немоћ у борби са грехом. Ти Сам, Душе Свети, свемоћном Својом благодаћу очисти ме од сваке нечистоте тела и духа.

"И СПАСИ, БЛАГИ ДУШЕ НАШЕ". При овим речима зрак наде светлуца у клонулој души и она смелошћу вере, у нади на милосрђе и благост Божију, дозива: "Спаси, благи Душе Свети, не одбаци ме, изгубљену овцу стада Христовог, спаси оца мог духовног са свима његовим духовним чедима, и све православне хришћане. Дај ми, Господе, да свагда љубим свакога ближњега свога, као себе, и да се ни због чега не љутим на њих и да не служим ђаволу.

Дај ми, Душе Благи, да распнем своје самољубље и гордост, жељу за стицањем (лакомост), маловерје н остале страсти. Нека нам име буде - Узајамна Љубав!"

 + + + + +

79

 ОЧЕ НАШ, који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као и на небу, хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше као што и ми оПраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.

 "ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА". Ове речи напомињу души да је Господ Бог наш и Створитељ - Бог Отац - Творац света, Цар неба и земље који седи на Небесном Престолу и управља свом васељеном - Прво Лице Свете Тројице.

" ДА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ, ДА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ". Нека се прославља Твоје свето име и на небесима и на земљи, и нека освешта нас који призивамо име Твоје. Да буде нама, грешнима, царство Твоје - блаженство у вечном животу, а царство Твоје у срцима нашим, слобода од сваког греха и пунота сваке врлине.

"ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА И НА ЗЕМЉИ КАО ШТО ЈЕ НА НЕБУ". Све се у нашем животу одвија по промислу Божијем и по вољи Божијој. Са дубоким смирењем у молитвеној усхићењу душа вапије ка Небеском Оцу:

"Са страхом Божијим и молитвено стишан стојим пред Твојом светом вољом и мени недокучивим Судовима Твојим. Нема у мени жеље, осим жеље да испуним вољу Твоју свету. Научи ме да будем покоран и послушан духовном оцу до саме смрти, јер верујем да његовим посредством Ти откриваш мени вољу Своју.

Не допусти ни за један тренутак да се испуњава воља моја, која је грех разнолики: самољубље, злоба, мржња, завист, гордост. Господе, даруј ми благодат да свагда испуњавам вољу Твоју, која је љубав према свима (и према непријатељима) и светост наша".

"ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС". Отац Небесни штедро нам раздаје милости своје сваки дан. Шаље све што је неопходно за наш земаљски живот. Он не заповеда да бринемо о будућем, о сутрашњем дану, већ само о оном најнеопходнијем - насушном хлебу за дан (овај). Заповеда пак да се највише бринемо о Хлебу Небесном који храни и уводи душу у живот вечни, то јест да водимо бригу о честом причешћивању Светим Животворним Христовим Тајнама - Пречистим Телом и Часном Крвљу Христа Спаситеља.

Са неизрецивом радошћу и благодарношћу Оцу Небесном душа вапије у умилењу: "Подај нам сваки дан Хлеб Овај! И Пиће Ово! Да, засићени (испуњени) Тобом, узмогнемо без спотицања прећи жалосни пут живота нашег и да освештани, просвећени, обожени Тобом, уђемо у Одају (Ложницу) Славе Твоје ради вечног славословља пресветог имена Твога.

"И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ". Љубављу обилни (љубвеобилни) Отац Небесни опрашта нам све наше исповедане грехе, погрешке животне, безакоња под условом да се и ми с љубављу односимо према свим људима, да и ми искрено опростимо свима и све, да не осећамо ни према коме не само злобу, увређеност, него ни огорченост.

Изговарајући ове речи молитве Господње душа се испуњава побожном благодарношћу Богу за Његово свеопраштање и љубав према нама, грешнима, и за то што нам Својом благодаћу помаже да и ми опраштамо све нашим увредиоцима, да опраштамо свима дужницима својим и да их волимо.

"И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ, НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА (НЕЧАСТИВОГА)". Са детињом простотом и поверењем душа се приљубљује уз Бога у нади на Очинску бригу и заштиту у искушењима која наилазе на нас од нечастивог (лукавог), злог духа. Жесток и подмукао је лукави кад иште као жртву себи човечије душе које су немарне за своје спасење, које не пазе на себе, не воде бригу о свом срцу и поступцима. Такви олако упадају у препредену клопку, у мрежу злог духа и овај их, гута и осуђује на вечну муку.

Увиђајући своју немоћ и слабост (беспомоћност) против зле силе, душа изговара ове речи молитве са нарочито дубоким чувством у којем се сједињује и бескрајна вера и нада на помоћ Оца Небеснога, и смирено осећање своје ништавности, недостојности, немоћи, и пламена љубав према своме Саздатељу, Спаситељу, Покровитељу, Добротвору - Богу.

 + + + + +

 БОГОРОДИЦЕ ДЕВО, РАДУЈ СЕ, Благодатна Mapujo, Господ је с Тобом, благословена cu Tu међу женама u благословен је плод утробе Tвoje, јер cu родила Спаса душа наших.

 О Нелажно Ласкање, Радовање Анђела! О Дивно Чудо! Љубави Неизрецива, море милосрђа и милостивости према роду човечијем! Заједно са Арханђелом Гаврилом величају те сви нараштаји земаљски и ми, недостојни, нечистим устима својим усуђујемо се да са страхом и побожно опевамо Твоју Величину!

80

"БОГОРОДИЦЕ ДЕВО, РАДУЈ СЕ, БЛАГОДАТНА МАРИЈО, ГОСПОД ЈЕ С ТОБОМ". Душа јасно осећа смисао ових молитвених речи: Дева неизрециво Најчистија Голубица ради спасења рода човечијег зачела и примила у утробу Несместивог Бога. С Тобом је благодат Божија, с Тобом је - Сам Господ, у Теби је сва Сила и Слава, и како да ми, земнородни, не величамо Тебе, опевану од Анђела и свих светих.

Очи душе моје виде и радост Саме Прослављене Деве Богородице, када је Она светој и праведној Јелисавети Своју песму запојала: "Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему".

Посредовањем Божије Мајке Господ и нама грешнима шаље радост, нарочито осетну после покајних суза, за време усрдне неометане молитве, после победе над собом, над својим страстима као да шаље души награду - радост и умилење.

"БЛАГОСЛОВЕНА СИ ТИ МЕЂУ ЖЕНАМА, И БЛАГОСЛОВЕН ЈЕ ПЛОД УТРОБЕ ТВОЈЕ". Мајка Божија је сред сабора жена од постања света изнад свих благословена међу свим женама и свима нама је Мајка. Она је примила у Своју утробу Благословени Плод - Несместивог Бога наитијем Светога Духа по благовести Њој о овој тајни посредством Арханђела Гаврила.

"ЈЕР СИ РОДИЛА СПАСА ДУША НАШИХ". Пресвета Богородица родила је Сина Божијег - Исуса Христа. При рођењу Спаситеља света - Сина Свога и Бога, сачувала је девственост и за свагда остала Дева. О дивног чуда! И зато је она названа Богородица и Дева.

Преко Ње Бог је открио тајну ваплоћења Сина Свога - Спаситеља света, Који је Крсним страдањима спасао род човечији од греха, проклетства и смрти. Својом послушношћу Исус Христос је задовољио Правосуђе Божије, скинуо проклетство са човечијег рода, настало због Адамове непослушности. Преко Мајке Божије дошло је спасење света. Она је прва наша Заступница и Посредница пред Сином Својим и Богом, све види, све чује и видљиво нам у свему помаже.

 + + + + +

 СИМВОЛ ВЕРЕ: Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Tвopцa неба и земље и свега видивог и невидивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, рођеног од Оца пре сви.х векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је cвe постало;

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се одДу.ха Светога и Марије Дјеве и постао човек;

И Koju је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдao и погребен.

И Koju је васкрсао трећи дан као што је писано;

И Koju се узнео на небеса u ceдu с десне стране Oцa;

И Koju ће опет доћи са славом да суди живима u мртвима, и Његовом Царству неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Koju од Oцa исходи, Koju се заједно са Оцем u Сином поштује u слави, Који је Говорио кроз пророке.

У једну, свету, саборну, и апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за отпуштење Грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућега века. Амин.

 "ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА ОЦА, СВЕДРЖИТЕЉА, ТВОРЦА НЕБА И ЗЕМЉЕ СВЕГА ВИДЉИВОГ И НЕВИДЉИВОГ". Верујем у Прво Лице Свете Тројице у Једнога Бога Оца. Верујем да је Он Творац неба и земље, и свега видљивог света и невидљивих бестелесних Небесних Сила. Верујем да је Он Сведржитељ, Цар и Господ свега од постања света и до свршетка његовог.

"И У ЈЕДНОГА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, СИНА БОЖЈЕГ, ЈЕДИНОРОДНОГ, РОЂЕНОГ ОД ОЦА ПРЕ СВИХ ВЕКОВА". Верујем у Друго Лице Свете Тројице - Јединородног Сина Божијег - Господа Исуса Христа - Бога Слова (Речи, Логоса). Верујем да је Он рођен од Оца пре постања света, пре свих векова.

"СВЕТЛОСТ ОД СВЕТЛОСТИ, БОГА ИСТИНИТОГ ОД БОГА ИСТИНИТОГ, РОЂЕНОГ НЕ СТВОРЕНОГ, ЈЕДНОСУШТНОГОЦУ, КРОЗ КОГА ЈЕ СВЕ ПОСТАЛО". Верујем да је Христос Светлост свету, да се родио од Истинитог Бога Оца, да је Син Божији раван Богу Оцу.

81

Ове речи молитве дубоко прожимају душу, распламсавају љубав према Богу Оцу и Сину Божијем - Исусу Христу Светлости и Богу Истинитом.

Нечисти ум и грешна душа не могу да приме сву ту Величанственост Светлости Божије. Када се поје у цркви Символ вере душу обузима усхићење и умилење и рађа се покајање за грехе. Символ вере је темељ хришћанства, на њему, као на камену, заснива се домострој спасења рода човечијег.

" КОЈИ ЈЕ РАДИ НАС ЉУДИ И РАДИ НАШЕГ СПАСЕЊА СИШАО С НЕБЕСА И ОВАПЛОТИО СЕ ОД ДУХА СВЕТОГА И МАРИЈЕ ДЈЕВЕ И ПОСТАО ЧОВЕК". Господ је дошао на земљу да спасе род човечији од вечне пропасти. Син Божији, Исус Христос, примио је тело човечије, родио се од Пречисте Деве Марије наитијем Светога Духа. Недокучива је тајна ваплоћења Сина Божијег, као и свака тајна Божија! Но душа верује без испитивања Правде Божије да је Исус Христос Син Божији и Син Човечији, да је Он - Богочовек. Узвишени Бог смирио се до обличја слуге, обукао се у тело човечије, постао човек, приближио Себе палом човеку да га научи, да га искупи од проклетства и спаси од вечне погибије.

"И КОЈИ ЈЕ РАСПЕТ ЗА НАС У ВРЕМЕ ПОНТИЈА ПИЛАТА, И СТРАДАО И ПОГРЕБЕН". Син Божији је живео на земљи 33 године, научио је народе заповестима Новога Завета (заповести Блаженстава), дао људима нову, главну заповест о љубави: љубити Бога и љубити ближњега. И ради те љубави према изгубљеном роду човечијем Он је пострадао, претрпео муке и крсну смрт. Христа су распели на Крсту књижевници (законици) и фарисеји за време римског управљача Понтија Пилата. Безгрешни Бог био је као човек погребен у гробу од стране благочестивих мужева Јосифа и Никодима и жена - мироносица.

Душа осећа бол и страда при спомињању Крсних Страдања Христа, спопада ме страх кад увидим да изнова распињем Господа својим гресима. Тада се клањам Распетом Христу у сузној молитви: "Ти Господе, Који си примио (поднео, претрпео) пљување, ударање и ране, мене ради, осуђеног, не осуди ме по делима мојим, сажали се мојој бедној души и помилуј ме, и као разбојника благоразумног, помени и мене, Господе у царству Твоме!"

"И КОЈИ ЈЕ ВАСКРСАО У ТРЕЋИ ДАН КАО ШТО ЈЕ ПИСАНО". Према предсказањима у Писму, Господ Исус Христос васкрсао је из гроба Својим телом трећи дан и васкрснуо је сав род човечији из вечне погибељи (пропасти) - дакле, из смрти.

"И КОЈИ СЕ УЗНЕО (ВАЗНЕО) НА НЕБЕСА И СЕДИ СА ДЕСНЕ СТРАНЕ ОЦА". По Свом васкрсењу, Господ наш Исус Христос вазнео се Својим Божанским телом на небеса, показујући нам пут спасења, и сео је с десне стране Оца Небеснога, напомињући нам да је наше Отачаство на небесима, а да је земаљски живот наш привремено странствовање (туђиновање), припремање за вечни небески живот, и стога смо дужни да појачано иштемо благо на небесима, о горњем да мудрујемо а не о земаљском.

" И КОЈИ ЋЕ ОПЕТ ДОЋИ СА СЛАВОМ ДА СУДИ ЖИВИМА И МРТВИМА И ЊЕГОВОМ ЦАРСТВУ НЕЋЕ БИТИ КРАЈА". Душа дрхти од ових речи при спомињању последњег Страшног Суда Божијег, не само због дела, него и због мисли и жеља. О бедна душо моја, како ћеш одговорити за своје грехе Бесмртном Судији. Нико се неће сакрити од лица Божијег, сви ће примити по делима и помислима својим. Сви ће у трепетном страху очекивати своју последњу пресуду на вечно блаженство или на вечне муке, којима неће бити краја.

"И У ДУХА СВЕТОГА, ГОСПОДА, ЖИВОТВОРНОГА, КОЈИ ОД ОЦА ИСХОДИ, КОЈИ СЕ ЗАЈЕДНО СА ОЦЕМ И СИНОМ ПОШТУЈЕ И СЛАВИ, КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО КРОЗ ПРОРОКЕ". Верујем и у Треће Лице Свете Тројице - у Духа Светога Господа. Он животвори и испуњава све заповести Бога Оца. Поштујемо и славимо Духа Светога као и Оца и Сина. Духом Светим су благовестили пророци у Светом Писму, Духом Светим су проповедали апостоли разним народима реч Божију учење Христово. Духом Светим су се руководили пре, и сада се руководе, истински хришћани - слуге и пријатељи Божији.

"У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ". Црква је светионик усред бурног житејског мора, корабља (лаћа) нашег спасења. Света, Саборна, Апостолска Црква започиње у апостолским временима и исповеда њихово учење непроменљиво, зато се она и назива Апостолском. Апостоли су прејемници Христови. Црква се назива Саборном не само зато што су сви њени догмати утврђени од Светих Отаца на Васељенским Саборима, него зато што њу чине све Цркве у целом свету и хришћани на свим странама света. На тај начин она је сабрана, то јест састоји се од свих православних хришћана у целом свету.

Душа сваког благочестивог хришћанина веома се радује што је она унутар ограде праве, спасоносне Свете, Саборне и Апостолске Цркве, што усред греховних бура житејског мора постоји и тихо пристаниште (мирно уточиште) нашега спасења, где се душа обнавља, задобија укрепљење за борбу са духовима злобе, са видљивим и невидљивим непријатељима нашим. Изван Цркве нема спасења.

82

"ИСПОВЕДАМ ЈЕДНО КРШТЕЊЕ ЗА ОТПУШТЕЊЕ ГРЕХОВА". Ове речи подсећају на крштење у купељи (крстионици, бањи) - "рођење Духом". Приликом тајинства крштења умива се (пере се) првородни грех прародитељски и скида се проклетство, а такође и сви греси се опраштају, ако се ко не крштава у детињем узрасту. А затим се миропомазањем новокрштеном даје благодат Светога Духа. Приликом крштавања дају се обећања: одрицање од сатане и свих дела његових, и сједињавање са Христом и приправности на живот по заповестима БожиЈ'ИМ, по закону и по вољи Божијој.

"ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ. И ЖИВОТ БУДУЋЕГА ВЕКА. АМИН." Верујем да ће васкрснути умрли свих векова, и сви живи и мртви доћи на последњи праведни Суд.

Чекам васкрсење мртвих и будући вечни живот где све нас очекује или вечна радост, вечно блаженство, или вечна мука у аду (паклу) у најкрајњем, у геени огњеној, где се огањ не гаси и црв не умире.

Господе, не осуди ме по делима мојим, но по милости Твојој спаси ме!

ОБЈАШЊЕЊЕ СИМВОЛА ВЕРЕ ПО КАТИХИЗИСУ

 По појединим члановима:

 1. Верујем, да Један Бог Сведржитељ јесте Творац све видиве и невидиве творевине, Отац и Сведржитељ, и да је Он небо са свом лепотом и Анђелима, земљу са човеком и животињама, и све остало у своје време ни из чега створио свемоћном заповешћу и вољом, и да их одржава.

2. Верујем, да је Спаситељ наш Исус Христос, Син Божији, Јединородни, од Оца пре свих векова роћен на неизрецив начин, као Светлост од Светлости, суштаствено и бестрасно.

3. Верујем, да је Истинити Син Божији једносуштан и равночастан Оцу, да би спасао род човечији, Адамовим падом осуђен на ад, у подручје сатанино с небеса сиће, и прими тело човечије у утроби Деве Марије, од крви Њене девичанске, Духом Светим сачињено, словесно и одуховљено, а не без душе, нити привидно, него да је Савршени Бог и Савршени Човек од душе словесне и човечијег тела састављен, један (једини) Син Божији, Господ Исус Христос, а не два Сина, Једна Синовља Божија Ипостас која се налази у две природе: по Божанству од Бога Оца пре свих векова, а по човечанству од Деве Богородице у своје време рођен.

4. Верујем, да је Спаситељ наш Господ Исус Христос по својој Сопственој вољи (добровољно), страдање, мучење и распеће из неизрециве љубави према Своме створењу - човеку - истински претрпео, а не привидно, нити Божанством (као Бог), но само човечанством (као човек) био распет и погребен.

5. Верујем, да Спаситељ и Господ наш Исус Христос истим оним телом које прими у утроби Деве Богомајке и којим пострада и умре, свемогућом Силом Божанском васкрсе у трећи дан, као што пророчанства предсказиваху.

6. Верујем, да се Спаситељ наш Господ Исус Христос, силом Божанства Свога, по четрдесетодневном пребивању са Својим ученицима, вазнео на небеса (са) телом Својим, и седи с десне стране Оца, као Бог равночастан и једносуштан.

7. Верујем, да је Спаситељ наш Судија живима и мртвима, праведнима и грешнима и да ће са истим телом, које прими од Деве Богородице, и пострада, и би погребен и вазнесе се, доћи на земљу са свима Анђелима, са славом великом, да да свакоме по делима његовим, и да Његовом Царству, које ће праведници као награду примити, неће бити краја.

8. Верујем, даје Дух Свети Бог савршени, једносуштан Оцу и Сину, да од Оца Самог исходи, и да је Он са Оцем и Сином једнако поштован (обожаван) и слављен.

9. Верујем, да је само једна Света, Саборна и Апостолска Црква, која је Крвљу и учењем Христовим, апостолским и Светих Отаца и мученика утврђена, да њу ни врата пакла неће надвладати, да се у њој Православно источно исповедање (вере) држи као несумњиво спасоносно и непоколебиво следи оно што је установљено.

 10. Верујем, да, ако се ко не крсти, не може бити спасен. Дакле, тајна крштења је двер Божије благодати, јер ако се не крстимо, ни Крв Сина Божијег ништа не користи, а ако се крстимо, имамо остављање (опраштање) грехова и спасење вечно и бивамо саучесници заслуга Христа Сина Божијег, и дужни смо да поштујемо све хришћанске законе, а нарочито да се са страхом Божијим причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, под видом хлеба и вина.

11. Верујем, да ћемо истим овим телом, које примисмо, и којим бејасмо створени од Бога, и у свету поживесмо, на глас

83

Сина Божијег у последњи дан сви васкрснути, и добити по делима нашим или живот вечни или муку вечну.

12. Верујем, да су како Царство Небеско тако и пакао - бесконачни, и да ћемо, по васкрсењу из мртвих и по дану Судњем, имати живот вечни: или у блаженству са Богом или у проклетству са ђаволом.

КО СУ СВЕТА ТРОЈИЦА

 Отац, Син и Свети Дух: Отац нерођен, Син од Оца пре векова (превечно) рођен. Дух Свети од Оца пре векова (превечно) исходећи, Света, Једносуштна и Нераздељива Тројица.

Не три Бога, но Један Бог, у трима Ипостасима поштован (обожаван). (Ипостас је реч грчка, на руском се каже лице, али не лице телесно, него духовно у Богу, као код светлости сијање).

Творац је Отац, Син и Дух Свети, не три, но један, јер Један је Бог, у Тројици поштован (обожаван) и исповедан.

Један је лик (образ, икона): јер какав је Отац такав је и Син, а такав је и Дух Свети,тј. Отац је Светлост или сијање, и Син је таква иста Светлост и Дух Свети иста таква Светлост или сијање. Једна је воља.

Један је по Божанству, као што је горе речено, а тројичан по Ипостасима.

 УПАМТИ ОНО ШТО ЈЕ ГЛАВНО ЗА ДУШУ

 Сваки дан сматрај последњим у свом животу, проводи га уздржано, са страхом Божијим, припремајући се за страшни одговор за сав живот и за све грехе. Свако дело освештавај молитвом, призивањем имена Божијег, ако иштеш успеха. Сети се реченога: "Без Мене не можете чинити ништа".

Вазљуби Бога и наћи ћеш у души рај, заволи (љуби) ближњега у име Божије, као чедо Божије, и ако се себе одрекнеш по заповести Божијој, сви ће ти бити пријатељи.

Ко себе љуби, тај не може љубити Бога и неће служити ближњем самопожртвовано.

Сви греси потичу од љубави према себи. Почетак је добра одрећи се себе, распети тело са страстима, трпети увреде, жалости, напасти. Греси се чисте покајањем сузама и трпљењем увреда у духу кротости. Зато не избегавај увреде, не лишавај себе венаца, немој бежати од исцелења душе! Ко се оправдава и настоји да докаже да је у праву (своју невиност), тај ће можда и истерати правду, али ће тиме само осујетити планове Божије за исцелење душе. Ко иште спокојства, у томе не може пребивати Дух Божији. Где је жалост (невоља), тамо је и Бог.

Главна жртва Богу је дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити.

Смирење се задобија тешким, озбиљним трудом, трпљењем недаћа, болести, увреда, сиромаштва (оскудице). Трпећи жалости споља, у души ћеш имати утеху од Духа Божијег.

Показати љубав према ближњем, служити му, више је од читања молитвеног правила и поклона. Пази на помисли: овде је зачетак греха.

Сваку службу (служење) врши као послушање од Бога, без роптања.

Заволи молитву, пост, милосрђе, то отвара небеса.

Никога не осуђуј и нећеш бити осуђен. Судећи ближњем бришеш себе из књиге живота и не увиђаш своје грехе, ђаво их заклања. Чешће се припремај за причешће, читај реч Божију и духовне књиге, у њима је источник живе вере. Имај руководитеља и љуби откровење, тада ћеш погодно наћи Царство Небеско.

СВАКОДНЕВНА ПРАВИЛА

 1. Бити према свима праведан и непристрасан до ситница (и у најмањем, и у оном безначајном).

2. Никада, чак ни у шали, никога не обмањивати.

3. Бити некористољубив чак и у ситницама.

4. Тражити прилику где год је могуће да коме будемо од користи.

5. У свим непријатностима осуђивати себе најстроже и бити снисходљив према другима.

84

6. Никада и никоме се не ругати и не подсмевати му се.

7. О себи никада ништа добро не говорити и заборављати самога себе ради других.

8. Боље је ћутати, него говорити, сваког саслушати до краја, и ако је могуће, избегавати спорове.

9. Свагда се старати да не будемо беспослени.

10. Не расрђивати се, а ако ли будеш осећао да је гнев тако овладао тобом да ти је тешко да савладаш себе, онда одмах ућути и ако је могуће, отиди.

ЗА ШТА ПРИЛИЧИ БЛАГОДАРИТИ БОГУ

 1. Што нас је из непостојања привео у постојање.

2. Што нам је указао почаст човечијом, а не бесловесном душом.

3. Што нас је искупио Својом Часном Крвљу.

4. Што нам је подарио право да будемо наследници Царства Небесног.

5. Што је много пута био гневан и срдит на нас али се није до краја разгневио на нас.

6. Што нас није погубио при самом чињењу греха, него нас је сачувао живе, не обазирући се на тешка сагрешења наша.

7. Што нас чува неповређеним и не допушта ђаволу да нас прогута, када грешимо.

8. Што до сада (и сада) очекује покајање наше и ми смо још живи, а не мртви, што још увек црви не једу тела наша у гробу и што душе наше још увек нису у паклу.

9. Што још има времена за наше покајање.

О, како смо дужни да благодаримо Богу за све ово!

 КАКО СЕ ТРЕБА ОДНОСИТИ СПРАМ ДУХОВНОГ ОЦА

 1. Пре свега срдачно се молити Богу, уз строги пост, да дарује духовног оца.

2. Имати потпуно поверење према духовном оцу.

3. Дати потпуну исповест са шест година.

4. Молити да се установе правила: за молитву црквену и домаћу, за сан, за рад.

5. Пре доласка код духовног оца са било каквим питањем, усрдно се помолити да нам Господ открије Своју вољу.

6. Ићи духовном оцу потпуно уверен да ће нам Господ преко њега открити Своју вољу.

7. Безусловно и тачно испуњавати све што је духовни отац рекао, бити му потпуно послушан.

8. Не скривати од духовног оца ништа, никакву узнемиреност,грех и друго.

9. Ако се према духовном оцу појавила било каква узнемиреност, неповерење, подозрење, одмах му рећи о томе потпуно отворено, јер у противном враг (непријатељ) може да вас погуби.

10. Постојано се молити за свог духовног оца и тражити свагда његов благослов и молитве.

11. У тешким околностима призивати Господа: Господе, молитвама оца мога духовног (име) спаси ме, или ми помози (у томе и томе)".

Ако се јави жеља да се измени понешто од правила која је дао духовни отац, или у погледу продужавања (молитава, поста и осталог), или, обрнуто, њиховог смањивања (ублажавања), онда то чинити само са благословом духовног оца. Амин.

ДУХОВНА ЛЕСТВИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА

 Говорећи да су хришћанима дарована велика обећања Божија, кроз која они могу да постану причасници божанске природе, апостол Петар у другој својој посланици (1,47), даје нам поуку, како доћи до тих дарова.

85

Ради тога, говори он, треба избећи похотну страст која влада у свету и свом ревношћу задобијати веру. А затим у вери пројавити врлину, то јест добра дела, а у врлини знање, то јест разум духовни, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав.

Дакле, вера, добра дела, знање, уздржање, трпљење, побожност, братољубље, љубав, јесу степени духовне лествице светог апостола Петра.

Све ово има мећу собом тесну унутрашњу везу, сваки (степен) производи онај следећи, а следећи узвисује, усавршава и укрепљује претходни.

1. Пројавите у вери вашој врлину. Наравствено - духовни живот почиње вером. Вера је први степен на лествици нашег спасења. Вера треба да буде срдачна, искрена, нелицемерна, несумњива, жива и делатна. Ако тако верујеш, ако си усадио у себи такву веру, онда ћеш је неминовно показивати делима - стараћеш се да испуњаваш вољу Божију, да стремиш ка свему што је добро: у мислима, речима и делима. Такво расположење за добро, стремљење ка испуњењу воље Божије и држање заповести Господњих, развија и васпитава у теби наравствену делатну снагу духа - ВРЛИНУ, коју рађа вера.

Дакле, истинска, срдачна, жива вера раћа врлину, твори добра дела. Са своје стране, врлина узвишава и укрепљује веру, даје јој више наравствених вредности, јер сама вера без добрих дела, без делатног стремљења ка добру, сасвим је недовољна за спасење душе.

"Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти?" Осим тога, таква је вера нечиста, сујетна, недејствена, па чак и мртва: "Вера, ако нема дела, мртва је сама по себи" (Јак. 2,14, 17).

А у врлини је ЗНАЊЕ (расудљивост, разумност).

Стремећи ка добру у свему: у мислима, речима, делима и настојећи да испуни вољу Божију, хришћанин се опитно учи да истинито суди о стварима, да разликује Божије од човечијег, истинско добро од лажног, стварно зло од привидног, правду од неправде, то јест да развија у себи практично хришћанско искуство - свету благоразумност у свим делима. То јесте наравствено расућивање, знање духовно, хришћанско благоразумље.

Дакле, врлина ствара духовно знање, али и сама од њега задобија савршенство, јер каква је врлина корисна, ако је не прати знање (разум)? "Ревност не по разуму" (Римљ. 10,2).

А у знању је УЗДРЖАЊЕ.

Духовно знање (разум) открива хришћанину где је добро и зло, где истина и лаж, - у њему самом, у његовом поквареном срцу, открива мноштво рђавих мисли, порочних склоности, злих похота и страсти, и хришћанин јасно види како су пуста и лажна њихова завођења и како су оне опасне за развој и усавршавање духовног живота. Увиђајући то, он почиње мало-помало да се одупире порочним склоностима, труди се да се уздржава од задовољавања злих похота, искорењује страсти и на тај начин стиче ново наравствено савршенство - уздржање од злих похота и страсти, чинећи своје срце чистим. А чистота срца узвисује и развија његово духовно знање, јер чистим срцем, по речи Божијој способни су да душевним оком виде Бога и ствари Божанске: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети".

А у уздржању је ТРПЉЕЊЕ.

Када се хришћанин мужаствено бори са унутрашњим непријатељима свога спасења, у то време нападају на њега непријатељи спољашњи: разнородна искушења и саблазни - лаж, клевета, оговарање, прекори, подсмевања, прате га на свим путевима наравствене делатности. Превртљивост и невоље у служби, домаћи раздори и несугласице, оскудица у издржавању и снабдевању (материјалном обезбеђењу) себе и својих домаћих, губитак имовине, нарушавање здравља, све ово он често трпи на себи самом! Искушења на сваком кораку! А колико се овде захтева од хришћанина трпљења. трпљења мужаственог, често дуготрајног! Такво трпљење развија у себи хришћанин, који је стекао духовно уздржање, научивши се да одолева чулним жељама, и побеђујући страсти.

Трпљење је ново, више наравствено савршенство, јавља се иза уздржања. Са своје стране, п трпљење даје велику снагу и крепост. Нестрпљење (нетрпљење) сред искушења, униније у невољама слабост је духа, а дух споља ослабљен природно постаје неспособан да побеђује унутрашње своје непријатеље.

А у трпљењу је ПОБОЖНОСТ.

Стекавши уздржање. научивши се добродушном подношењу невоља, трпљењу сред искушења, хришћанин усходи на нови степен наравствено-духовне лествице - развија и одгаја у себи побожност (благочешће).

86

Побожност је наравствено-побожно настројење хришћанина, његових мисли, осећања и делања, једно (јединствено) прослављење пресветог имена Божијег у души и срцу, искрена жеља да се благоугоди Господу, појачано старање да се испуни Његова света воља.

Ово је делокруг многих врлина и наравствених савршенстава: овде је и страх Божији и живо уздање у Бога, и свецела преданост Богу, и смирење, и искреност мисли и осећања, речи и дела, и чистота намера и побуда. "Побожност је корисна у свему пошто она има обећање живота садашњега и будућега" (1. Тим.4,8).

Она преноси достојанствену вредност претходним подвизима - трпљењу и уздржању. Хришћанин који поседује истинску побожност, још брижљивије чисти своје срце од страсти и похоте, знајући да је Господу мрска чак и нечиста помисао, да само чисти срцем виде Бога, а да се у искушењима и напастима још више укрепљује духом, будући уверен да Господ неће пустити "да се искушате (хришћани) већма него што можете, него ће учинити са искушењима и крај, да можете поднети" (1. Кор. 10, 13), знајући још да "страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити" (Римљ. 8,18).

А у побожности је БРАТОЉУБЉЕ.

Побожност одуховљује и освештава мисли, осећања и дела хришћанина, побуђује нарочити покрет у његовом срцу, и у њему се из љубави према Богу развија љубав према ближњима, испрва не према свима, већ само према истоверној браћи развија братољубље.

Хришћанин почиње да љуби искрено у Господу све који исповедају с њим исту веру. Сада за њега нема ни роба ни слободњака, не постоје разлике у звању (сталежу) и имању (положају), полу и узрасту, за њега су сви хришћани деца једнога Оца Небеснога, сви су искупљени Најдрагоценијом Крвљу Сина Божијег, крштени у једној истој купељи Крштења - у име Оца и Сина и Светога Духа - сви подједнако призвани на спасење, свима, коначно Он дарује од Божанске силе све "што је потребно за живот и побожност" (2. Петр. 1, 3). Хришћанин свима срдачно жели спасење и делатно доприноси спасењу свих - молитвама, речју саосећања, утехе, поуке и својим примером.

Са своје стране и братољубље даје силу побожности п предаје јој савршенство: " Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је" (1. Јов. 4,20).

А у братољубљу је ЉУБАВ.

Најзад, хришћанин усходи на највиши степен наравственог савршенства - љубав.

Љубав према Богу, побуђујући љубав хришћанина према једноверној браћи, све више је распрострањује. Љубеће срце хришћанина се, такорећи, шири, и оно сада својом љубављу обухвата све људе, не разликујући њихово звање, положај, веру, - он љуби чак II непријатеље своје. Таква љубав је врхунац савршенства - највиши, последњи степен духовне лествице.

И преподобни Исаак Сиријски говори: "Ко љуби све подједнако, милосрдно и недељиво,тај је достигао савршенство".

А апостол Павле учи: " А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства" (Кол. 3, 14).

ПОРЕДАК ПОБЕЂИВАЊА СТРАСТИ

 1. Постом и уздржањем обуздај свој стомак и тада ћеш трудом, бдењем, молитвом и смирењем победити блудну похоту.

2. Победивши блудну похоту ишчупаћеш и користољубље.

3. Истерај њега, угасићеш завист и гнев.

4. Угуши гнев и завист - прогнаћеш жалост.

5. Одбаци жалост, и бићеш ослобођен од унинија.

6. Подноси увреде и понижења, и, по благодати Божијој, достићи ћеш смирење и победити празнославље (празну славољубивост, таштину).

7. Без празне славољубивости нећеш имати ни гордост. Јер њен почетак је самомњење (високоумље) и самопреузношење, што и чини страст празног славољубља.

 

ШТА ЈЕ ТО СВЕТОСТ

 Слобода од сваког греха и пунота сваке врлине.

87

Ову слободу од греха и врлинско живљење достижу само малобројни усрдни, и то не одједном, већ постепено и уз многе и дуготрајне невоље, болести и напоре, бдење и молитве, и то не својом силом, већ благодаћу Христовом.

СТРАДАЊА СПАСИТЕЉА ИСУСА ХРИСТА

 Прво тешко страдање и суд били су пред првосвештеницима Аном и Кајафом. Њихов слуга Малх ударио је Господа железном рукавицом по устима, а друге слуге су Га понижавале, ругајући Му се три часа, ударали су Га говорећи: "Прореци нам, ко те удари?"

Други суд био је пред Пилатом. По његовој наредби Господа су бичевали скорпионима, бичевима на чијим крајевима су биле железне бодље, и сво пречисто тело Господа било је једна рана (потпуно изранављено), све до стопала ногу. После таквог ужасног злостављања војници, исмевајући се, представили су Га као цара, да би Га исмејали. Ради тога обукоше му стари похабани пурпурни огртач. На главу Његову метнуше венац од бодљикавог трња и дадоше Му палицу (штап) од дебеле трске у десницу, и започе неизрециво страдање - сваки војник падао је на колена пред Њим говорећи: "Здраво, царе јудејски!" А затим узеше трску и бише Господа по глави, услед чега се оштре бодље дубоко забадаху у главу, а очи свете беху обливене крвљу.

Трећи суд био је пред Иродом царем, пред тим ужасним деспотом, који није страховао да одсече главу светог Јована Крститеља. Ирод се тако жестоко наругао Господу, чак Га је и мађионичарем назвао, и предао Га на мучење својим дворјанима. Сваки од њих се трудио да један другог превазиђе у злостављању. Затим је Ирод заповедио да се Господу обуче одећа поруге изношени пурпурни огртач - и послао Га одевеном њиме натраг Пилату, а овај Га предаде да се разапне...

КРСТ ХРИСТОВ, ПОБЕДА НАД ЂАВОЛОМ

 Крст Господа нашег Исуса Христа је непобедиво оружје против ђавола.

У чему је изражена победа Крста над ђаволом? Шта је основна суштина те победе?

Ђаво, проклет од Бога, хтео је да постигне то да Бог такође изложи проклетству и човека. Ради постизања тог циља он изазива непријатељство створења Божијег - човека, против свога Творца - Бога.

У људе, подвргнуте страстима: зависти, гордости, среброљубљу итд., ђаво улива још и своју, нечовечну злобу, и они, поремећена ума, вичу: "Распни Га, распни!" и "Крв Његова на нас и на децу нашу!"

Превазишавши сваку зверску јарост, несвојствену човеку, јудејски учитељи и њихови сарадници злостављају свога Спаситеља од главе до пете, пропраћајући то злобним (заједљивим, пакосним) змијским подсмевањем и, најзад, распињу Га на Крсту.

Ђаво тријумфује! Циљ је близу... Наступа врхунац трпљења Страдалника... Већ се отварају уста... Ево - дуго очекиваног проклетства!.. Авај, ево шта он (ђаво) чује: "Оче опрости им, јер не знају шта чине..." (Лк. 23,34).

У Безграничног нема граница ни трпљењу, ни Љубави! Ето чиме је био поражен ђаво! Ето зашто је њему страшан Крст Христов и он бежи од њега!

 МАЈКА БОЖИЈА - "НОВА РАДОСТ" ЗА ХРИШЋАНЕ

 Последњи дани земаљског живота Божије Мајке. Њено успење - Пресељење са земље на Небо. О поштовању Пресвете Деве Богородице. Њено застуПништво у Небесном Савету.

 

Пред само време Свога преславног успења Пресвета Дева Марија опет се вратила у Јерусалим са свог путовања на Атон и на острво Кипар васкрслом Лазару.

Њена слава као Богомајке већ се распространила по земљи и изазвала против Ње непријатељство многих завидљивих и гордих Јудеја, који су јој радили о глави. Но Бог Ју је чувао од непријатеља.

Живећи код светог Јована Богослова у Јерусалиму, Пресвета Дева Марија пребивала је у непрестаној молитви, имала постојано Божанствену жељу да сазерцава Сина Свога, Који седи с десне стране Бога Оца. Често је посећивала места која је Син Њен и Бог освештао стопалима пречистих ногу Својих. Горећи непрестаном љубављу према Богу, Пресвета Дева често је

88

уздисала и молила се за Своје пресељење у блажене обитељи Сина Свога и Бога нашега. И како Јој је било предсказано ваплоћење Сина Божијег од Ње, тако је Господ Њој открио и о Њеном блаженом успењу.

Прилике које су претходиле успењу Божије Мајке и које су га пратиле, познате су у Православној Цркви од времена апостолских.

УI веку о успењу Богомајке писао је Дионисије Ареопагит. УII веку приповест (предање) о телесном пресељењу Пресвете Деве Марије на небо налази се у делима Мелитона епископа Сардског. У IV веку на предање о успењу Богомајке указује свети Епифаније Кипарски. У V веку Јувеналије, патријарх Јерусалимски, о успењу Богородице говори грчкој царици Пулхерији: "Иако у Светом Писму нема приказивања околности Њене кончине, ипак ми знамо о њима по најдревнијем и највернијем предању". То предање је подробно сабрано и изложено у Црквеној историји Никифора Калиста у XVI веку.

Из те историје о преславном успењу Божије Мајке познато је следеће:

Последњих дана земаљског живота Божија Мајка је непрестано горела од жеље да остави земаљску долину н да се пресели у небеске обитељи, да би што пре видела Сина Свога. Она се често молила на гори Јелеонској (Маслинској), оној истој са које се вазнео на небеса Господ и Син Њен.

Три дана пре наступања преславног Њеног успења, Господ је к Њој послао Арханђела Гаврила који Јој је служио од самог детињства, благовестио Јој о рођењу од Ње Христа, Спаситеља света и био неодступни чувар у све дане Њеног живота.

Једном је Пресвета Дева Марија, по обичају Своме, узносила Своје пламене молитве Господу на гори Јелеонској. Уједанпут стао је пред Њу небесни посланик, Архангел Гаврило, са радосном вешћу за Њу: "Син Твој, и Бог наш очекује Тебе са свима Анђелима и Арханђелима, са Херувимима и Серафимима, са свима небесним духовима и душама праведних у Своме Горњем Царству, да би Ти, Мајка Његова, живела и царствовала с Њим у веке бесконачне". А у знак истинитости својих речи и Њене победе над смрћу телесном он Јој је уручио рајску гранчицу од палминог дрвета која је сијала светлошћу небеске благодати. Уручујући ту гранчицу, Благовесник је додао да ће она бити ношена испред самртног одра за време погребења пречистог Њеног тела.

Каквом се великом и неизрецивом радошћу испунила Преблагословена Дева Марија чувши да је наступило време да вечно гледа Божанску Славу Свога Љубљеног Сина!

Испуњена побожним страхом, Она је пала на земљу, заблагодарила Богу и са осећањем Свога смирења, које је свагда украшавало Богомајку, овако је молила Господа: "Ја не бих могла бити достојна да примим Тебе, Владику Мога, у утробу Своју, да ниси Ти Сам помиловао Мене, слушкињу Своју! Сачувала сам поверено Ми Благо, и молим Те, Царе Славе, огради Ме од силе пакленог подручја! Небеса н Анћели пред Тобом свагда дрхте, утолико ће пре пролазни (смртни) човек, од земље саздан, који нема у себи ничег доброг осим оног што прима од Тебе по неизрецивој Твојој благости".

Затим је Владичица молила Господа да приликом Свог успења Она види свете апостоле, који су се разишли по васељени (свему свету), проповедајући Јеванђеље.

Окончавши молитву, Пресвета Дева Марија вратила се дому Своме. Лице Њено је у то време сијало небеском Славом светлије него лице Мојсија, који је беседио са Богом на Синајској гори. Дом у који је Она ступила, ускомешао се од невидиве Божанске Силе и Славе којом је Она била преиспуњена.

Пречиста је почела да се припрема за Свој преславни исход (одлазак) из земаљске долине. Пре свега обавестила је о томе Свога љубљеног и усвојеног сина, светог Јована Богослова. у чијем дому је живела и коме је сада дошла, а исто тако и свима осталима домаћима који су у то време били присутни. Затим је Она затражила да се приправе светиљке, окади тамјаном и учини све што је потребно за погреб. А рајску гранчицу коју је донео Арханђел, уручила је светом Јовану Богослову, заповедивши да је носи испред ковчега. А Јован Богослов је одмах јавио о скором престављењу Божије Мајке светом апостолу Јакову, брату Господњем и првом епископу у Јерусалиму, а исто тако и свим сродницима и ближњима, при чему је назначио и дан преставл5ења. Апостол Јаков, са своје стране, раширио је вест о томе међу својом паством не само у Јерусалиму, него и по свој његовој околини. Услед тога стекло се мноштво верних у дому у коме се налазила Божија Мајка, и почели су горко да плачу због скорог растанка са Оном Коју су тако богобојажљиво поштовали. Пресвета Дева убрзо је утешила све сабране око Себе тиме да их Она неће оставити напуштене и да ће бити брза Помоћница и Заступница онима који буду Њој прибегавали. Успокојивши оне који су је окруживали Она је објавила предсмртно завештање. Две одежде, које су Јој остале, заповедила је да се предају двема сиромашним удовицама које су Јој служиле за време Њеног живота. Она је заповедила да се Њено тело сахрани близу Јерусалима у

89

Гетсиманији, која се налази крај горе Јелеонске, где су почивали Њени праведни родитељи Јоаким и Ана, а такође и свети Јосиф, Њен бивши обручник.

У време када је Она била тешила окупљене и саопштавала им Своју последњу вољу, уједанпут настаде шум силни и мноштво облака окружи дом у коме беше присутна Божија Мајка. На тим облацима Анђели су по заповести Божијој донели апостоле са разних крајева васељене. Они су се радосно сусрели пред дверима дома и, не могући да схвате шта се с њима десило, питали су један другог: "Зашто нас је сабрао Господ?"

Али ево радосно их поздравља свети Јован Богослов, који им је изашао у сусрет и саопштава им разлог правог чуда које се догодило са њима. Апостоли, ушавши у дом и угледавши Пресвету Богородицу како лежи на постељи, овако су је поздравили:" Благословена си Ти од Господа, Који је створио небо и земљу." Она им је рекла: "Мир вама, браћо, коју изабра Господ". И питала их је на који начин су дошли к Њој. Апостоли су јој испричали како је сваки из оног краја у коме је проповедао, Духом Божанске Силе био узет и донесен овамо на облаку. Прославивши Бога за то што је Он испунио молбу и жељу Њеног срца да види апостоле пред своју кончину, Пречиста им је рекла: "Господ вас је довео к Мени да утеши душу Моју којој настаде време да се разлучи од тела, по дугу смртне природе". Чувши од Ње о Њеном престављењу, почели су да тугују, говорећи: "На Тебе смо гледали као на Самог Владику нашег и Учитеља док си Ти пребивала у свету. Ти си била утеха наша, па како да поднесемо тугу срца наших сада када се Тебе лишавамо? Ми се радујемо томе што се Ти пресељаваш у вечност и по извољењу вољи Христа Спаситеља и што се завет Божији на Теби испуњава, али уједно и тугујемо што остајемо убоги и што овде више нећемо видети Тебе, нашу Мајку и Утешитељку". Но Божија Мајка за час је пружила утеху, исто тако као што је дала и оним вернима, који су Јој дошли пре апостола и такође јадиковали. Рекла им је: "Не плачите, пријатељи и ученици Христови! Не помућујте својом жалошћу Моју радост, већ се са Мном заједно радујте што одлазим Своме Сину и Господу! А ви, предавши тело Моје да се погребе у Гетсиманији, вратите се сваки на своју страну на проповед Јеванђеља. А по одласку Мојем, ако буде благоугодно Господу, са Мном ћете се свагда виђати (сретати)".

За време ове беседе Божије Мајке са апостолима појавио се пред Њом и радосно је поздравио апостол Павле: "Радуј се, Мајко живота, Ти коју благовестим! Мада се ја и нисам наслађивао гледајући својим очима Господа мога Исуса Христа до Његовог вазнесења на небо, сада ипак, угледавши Тебе, као да видим Њега". Са светим Павлом појавили су се и његови блажени ученици: Дионисије Ареопагит, Јеротеј, Тимотеј и други од седамдесеторице апостола.

Називајући их све по имену, Пресвета Богородица их је позивала к Себи и тешила, величајући њихову веру и труд уложен у благовест Христову.

Најзад, наступи петнаести август, трећи и последњи дан после арханђелске благовести. Ближио се трећи час дана када је требало да се догоди престављење Божије Мајке. Пречиста Дева Марија лежала је на велелепном украшеном одру, очекујући долазак Сина и Господа Свога. У дому је горело мноштво светиљки, а апостоли су започели славословље Богу. За време молитве уједанпут се отвори кров дома, и Божанска Слава обасја све присутне. Сви они задрхташе. Пред њиховим очима појавио се Сам Цар Славе Христос, са небројеним мноштвом Арханђела, Анђела и свих Небеских Сила, а такође и са праведним душама светих праотаца и пророка.

Угледавши Господа како се приближава, Мајка Божија радосно је ускликнула (запојала) Своју уобичајену песму: "Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, што погледа на смерност слушкиње своје", и придигавши се са одра, поклонила се Своме Господу. Приближивши Јој се и гледајући Је очима испуњеним љубављу, Господ је рекао: "Приђи сада, најдража Мати Моја, и уђи у дом вечног живота". Пресвета Богородица опет је поновила пред Господом Своју молитву да Њу Он сачува од сваке сатанске власти, и, успокојена од Њега, одговорила Му Је речима псалма Давидовог: "Готово је срце Моје, Боже, готово је срце Моје", и при том поновила пређашње своје речи: "Нека Ми буде по речи Твојој!" После тога поново је легла на одар и, не осећајући никакву немоћ од које страда смртни човек пред своју кончину, предала пречисту душу Своју у руке Сина Свога, Господа и Бога. И тога часа разлегло се радосно анђелско појање у коме се често понављао анђелски поздрав: "Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си ти међу женама!"

Тако је свечано од самог Господа била преношена у Горње обитељи пречиста душа Богомајке уз пратњу свих Небеских чинова. Апостоли, удостојивши се да виде такав чудесан призор, испраћали су Је умилним очима, и, као да су заборавили све око себе, дуго су стајали ужаснути, гледајући на небо. Дошавши себи и поклонивши се Господу, Који је вазнео на небеса душу Мајке Своје, Преблагословене Деве Марије, окренули су се самртном одру Њеном и видели да Њено лице сија као сунце, необичном Небесном Светлошћу, и осетили су чудесан миомирис који превазилази све земаљске мирисе. Сви су са страхом и побожношћу целивали Њено пречисто тело. Сви који су страдали од болести добијали су исцелење од њега, само додирнувши одар.

90

После тога почело је преношење пречистог тела Богородице на место погребења које је Она одредила. Свети апостоли Петар, Павле, Јаков, брат Божији и други, највиши од њих, понели су на својим раменима одар са пречистим телом. Јован Богослов узео је рајску палмину гранчицу и понео је испред погребне поворке. Свечана поворка уз многобројни сабрани народ, упутила се од Сиона, из дома Јована Богослова, кроз цео град Јерусалим у Гетсиманију. Успут је започело уобичајено погребно пјеније (опело) Давидовим псалмом: "На излазак (исход) Израиља из Египта",са припевом "алилуја" на сваки стих. Појали су такође и друге свечане и благодарствене псалме. За време ове свечане поворке (литије) над пречистим телом Богородице и над онима који су га окруживали, надносио се, као облак обасјан необичном Светлошћу, велики круг, налик на венац, а у исто време у ваздуху се чуло дивно анђелско појање. За време такве свечане литије (поворке), која се не може описати ни на каквом језику човечијем, догодило се нешто невероватно. Многи од житеља Јерусалима, неверни Јевреји, зачувши погребно пјеније и угледавши свечану поворку, дојавили су о томе првосвештеницима и књижевницима јудејским. Свагда ван себе од гнева и мржње према Исусу Христу и Његовим следбеницима, они су се и сада, дочувши са каквим почастима су испраћали ревносни следбеници Христови тело Пресвете Богородице, испунили гневом и завишћу. А старешине јудејске сместа су послале своје слуге и војнике и подстакле многе у народу да са оружјем и тољагама нападну хришћане, издавши при том следећу наредбу: све који окружују одар са пречистим телом Богородице, разјурити, ученицима нанети ране, а тело Богомајке спалити огњем. Но, свемоћ Божија није им допустила такав злочин. Чим је разјарена гомила неверних почела да се приближава свештеном сабрању следбеника Христових, онај светли круг облака који се до сада надносио над самим одром Богомајке и над оним који су га окруживали, спустио се на земљу и одвојио неверне од верних, који су тако постали безбедни. Осим тога, Анђели Божији невидиво пратећи свештени сабор верних, за казну једнима и ради одвраћања других од сваке зле замисли, погодише слепилом све дрске, тако да су неки од њих већ ту, стешњени код градских зидина, разбили своје главе, а други незнајући куда да иду, тражили пратиоце.

После тога свештена поворка наишла је на путу на једног јудејског свештеника по имену Атоније, који је дрско стао да сипа (бљује) разна богохуљења пред одром Богородице, срамотећи Њу и Пречистог Сина Њеног, Господа нашега Исуса Христа. Незадовољан тиме, он се љутито устремио на одар, са намером да обори на земљу тело Пресвете Владичице наше. Но само што су његове дрске руке додирнуле одар, зачас су их одсекли Анђели невештаственим мачем Божије одмазде, и остале су да висе на одру, као да су прилепљене, а сам он оборен на земљу, са страшним криком је завапио: "Тешко мени!" Ужасна казна уразумила је безумника и он се, увидевши свој грех кајао и позивао апостоле: "Помилујте ме слуге Христове!" Апостол Петар заповедивши носитељима да зауставе одар, рекао му је: "Добио си што је заслужено. Дакле, сада знај да је Господ Бог осветник, и Он неће закаснити. А твоје ране не можемо исцелити ми, него Сам Онај Кога ви неправедно распесте. Господ наш ће те исцелити. Но, Он те неће исцелити све док не поверујеш у Њега свим срцем својим и не исповедиш устима да је Исус истинити Месија, Син Божији". Атоније је завапио: "Верујем да је Он Спас света Христос, од пророка предсказан!" Чувши то свети апостоли и сви верујући обрадовали су се спасењу изгубљене душе, а апостол Петар му је заповедио да припоји своје руке одсеченим деловима, који су висили на одру, и да са вером призива име Пречисте Деве Богородице. Када је Атоније то учинио, зачас су одсечене руке срасле и постале сасвим здраве, носећи знак одсецања - црвену црту, као неку нит око лакта. Тада се Атоније, павши пред одар, поклонио Христу Богу Рођеном од Пречисте Деве и, остајући на коленима величао Ону Која Га је родила многим похвалама. Уставши, он се придружио апостолима и пошао са њима за пречистим телом Богомајке у Гетсиманију. Тако су и многи други погођени слепилом, познавши свој грех и с вером дотакнувши часни одар Владичице Богородице, брзо задобили исцелење, јер Најмилосрднија од свих мајки, као што је Рођењем Својим радост причинила свој васељени, тако и Успењем Својим није хтела никога да остави жалосним.

Стигавши у Гетсиманију, апостоли, при свеопштем плачу народа, давши Пречистој последњи целив, савршили су погребење часнога тела Њеног, положивши га у пештеру и заградивши улаз у њу великим каменом. Окончавши погреб, апостоли нису журили да се удаље, већ су провели у Гетсиманском селу три дана, појући псалме крај гроба Богомајке даноноћно. За све то време у ваздуху се разлегало појање невидљивог хора Небесних Сила, који је славио Бога и величао пренепорочну Мајку Божију.

По Божијем смотрењу (провиђењу) догодило се да једино апостол Тома није био на погребу пречистог тела Богомајке, већ је стигао у Гетсиманију тек трећег дана. Силно се жалостио и туговао апостол Тома, што се није удостојио да види преславно престављење Божије Мајке и да прими од Ње последњи благослов и целив (поздрав). Жалили су због њега и сви свети апостоли и одлучили су на савету своме да одвале камен од гроба да би Тома барем видео тело Пресвете Богородице и целивавши га, добио малу утеху и радост у жалости својој. Али када су одвалили камен видели су да је гроб празан, и ужаснули су се што не виде тело Богомајке, већ само погребне повоје. Стајали су у недоумици, размишљајући шта би то значило. Затим, побожно

91

целивавши у гробу остављену плаштаницу, од које је истицао дивни миомирис, они су се помолили заједно Господу да им Он открије шта се десило са пречистим телом Божије Мајке.

Дакле, без сумње по нарочитом Божијем смотрењу, догодило се да је свети Тома закаснио на погреб пречистог тела Божије Мајке. То закашњење послужило је за то да свети апостоли ради утешења Томе пронађу Њен гроб, и преко тога сва Црква уверила се у васкрсавање Пресвете Богородице, исто као што је и раније неверје Томино послужило утврђивању вере у васкрсење Христово.

Увече су апостоли сели за трпезу да храном поткрепе своје изнурено тело. Тада су имали овакав обичај: прво место су остављали незаузетим и на њему постављали узглавље, и на узглављу комад хлеба, у част и у спомен Господа Христа. По окончању обеда, уставши и заблагодаривши Богу, узели су тај комад, и узносећи га, славили велико име Пресвете Тројице, завршавајући молитвом: "Господе, Исусе Христе, помози нам", а затим су појели тај комад као благослов Господњи. Тако су апостоли чинили не само онда када су бивали заједно, него и када се догађало да неко од њих буде сам. Тако је било устројено међу њима у Гетсиманији и сада за заједничком вечерњом трпезом. Седећи за трпезом, они су само о једном размишљали и беседили - шта се десило са пречистим телом Божије Мајке, које нису нашли у гробу. А када су, завршивши обед, устали од стола и по обичају, узносећи комад хлеба, одвојен у част Господа, почели да славе Пресвету Тројицу, тада су уједанпут зачули горе анђелско појање. Погледавши нагоре, ка небу, угледали су у ваздуху Пречисту Деву, Мајку Бога нашега. Живу, окружену мноштвом Анђела и обасјану неизрецивом Славом, и чули су од ње утешни поздрав: "Радујте се! Ја сам с вама у све дане!" Обрадовани апостоли, уместо уобичајеног призивања: "Господе, Исусе Христе...", ускликнули су: "Пресвета Богородице, помози нам!" Тиме су се свети апостоли уверили, и сву Цркву уверили, да је Пречисту Мајку Божију Син Њен и Бог у трећи дан васкрсао и са телом узвео на небо. Господ је преселио Пренепорочну Мајку Своју у небесне обитељи. Како је сам Он васкрсао у трећи дан и у четрдесети се вазнео на небеса са пречистим Својим телом, тако је и Мајка Његова у трећи дан по Својој смрти чудесним смотрењем Божијим са телом била узведена на небеса, по предсказању пророка Давида: "Устани Господе, у починак Твој, Ти и ковчег светиње Твоје" (Пс. 131,8).

А свети апостоли, по окончању свих тих чудеса и тајни Божијих опет су били подигнути и пренесени на облацима сваки у онај крај где је проповедао реч Божију.

Престављење Божије Мајке назива се "Успење" зато што Она "као да је накратко смрћу уснула, ускоро се из ње, као из сна пренула, и мртвило гробно као снени од очију дремеж отрвши, спазила бесмртни у светлости лица Господња живот и славу".

Кончина Оне Чији је сав живот био непрекидни низ чудеса од самог Њеног зачећа, кончина Мајке Божије превасходно је била блажено "Успење" и "Престављење" од земље на небо и била је праћена, као што говори горе наведено предање, многим чудесима, беспримерним и својственим само Јединственој Мајци Божијој. Знаменити црквени песмопојци - свети Косма Мајумски и Јован Дамаскин у својим песмопојима (песмама духовним), познатим у богослужбеним књигама под именом канона, са чувством искрене духовне радости прослављали су празник Успења Божије Мајке.

Из осећања побожног поштовања према Пресветој Богородици православни хришћани су од првих времена изражавали поштовање Божије Мајке. У томе су они видели свештени дуг, сталну обавезу сваког следбеника Христовог. Први хришћани призивали су Је постојано у својим молитвама, знајући Њено високо достојанство и силу Њеног заузимања пред Богом.

Из Литургије, приписиване апостолу Јакову, а која несумњиво припада Цркви Јерусалимској, види се да је Црква онога времена славила Приснодеву Марију, као Свету, Пречисту, Преблагословену и Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодеву Марију.

Побожно поштовање Богомајке, каквим је Црква свагда била преиспуњена, нарочито јасно се показује у похвалним словима у Њену част, изговореним од Светих Отаца и учитеља Цркве III и IV века. Они сведоче у својим делима да су древни хришћани у својим молитвама прибегавали к Деви Марији као Заступници и Помоћници. Тако се Њој молила света мученица Јустина за време својих страдања и преподобна Марија Египћанка у тренуцима свога кајања за грехе, молећи Њено заступање (помен 1. априла).

Побожно поштовање древних хришћана према Божијој Мајци било је тако велико да су нам они предали све о Њеном животу па чак и о Њеном спољашњем изгледу. По казивању светог Амвросија Медиоланског заснованом на речима Дионисија Ареопагита и Игњатија Богоносца, "Пресвета Богородица, живећи на земљи, била је Дева не само телом, него и духом, у срцу смирена, у речима богомудра, у разговорима стрпљива, у читању Писма неуморна, у напорима бодра, у беседи целомудрена, као да је одувек беседила с Богом. Она никога није увредила, свима је желела само добро, никога се није гнушала, није презирала чак ни најубогијег човека, никога

92

није исмејавала. Из Њених уста излазиле су само речи благодати, а у делима су се огледали скромност и девственост. Њен спољашњи изглед показивао је Њено унутрашње савршенство, изражавајући незлобивост и милосрђе. Све дане Своје Она је претворила у пост. Сну се предавала само кад је захтевала потреба, али и тада, док се тело Њено одмарало, духом је Она бдила, у сну понављала прочитано или размишљала о испуњењу предвиђених намера или је предодређивала нове. Из дома је излазила само у цркву и то у присуству рођака. Ипак, ако се Она и појављивала ван дома Свога у пратњи других, онда је најбољи чувар Себи била Она Сама. Други су штитили само Њено тело, а нарав (обичаје, навике, начин живота) Своју Она је чувала Сама."

Свети Епифаније Кипарски и за њим Никифор Ксантопул, који су живели - први у IV веку, а други у XIV веку, на основу предања до њих доспелих, спомињу ово о спољашњем изгледу Приснодеве Марије:

"Била је средњег раста. Боја лица као боја пшеничног зрна, светлосмеђа коса, донекле боје злата, очи сјајне, поглед продоран, зенице као плод маслине, обрве мало повијене и тамне, нос благо издужен, уста слична цвету руже, и слаткоречива (милорека), лице не сасвим обло али не и зашиљено већ нешто издужено, такође и прсти издужени. У Њој није било никакве гордости, већ једноставности без најмање притворности, није било никакве размажености (разнежености), него у свему савршено смирење. Њена одећа била је проста, а као доказ служи Њена риза, која се и сада чува. Једном речју, у свим Њеним делима Божанствено је сијала преизобилна благодат".

Побожни хришћани, девственици и девственице, у подвизима свога благочешћа крепили су се не само молитвама Пресветој Деви, него и примером Њеног анђеоског живота.

У време јереси и иконоборства као примерни поштоваоци славе Богомајке служили су побожни цареви Константин, Јустинијан и други. Атанасије Велики против аријанаца говори: " Ако Рођени од Деве јесте Цар, Господ и Бог, - онда и Ону која Га је родила треба назвати у правом и првенственом смислу: "Царицом, Госпођом и Богородицом". "Радуј се, Маријо, Мајко Божија! исповедао је Њу Ефески Васељенски Сабор низложивши (надвладавши) Несторија. - Ти си - Покров свега света, Ти си Неугасива свећа,Ти си венац девствености, Скиптар Православља, Сместилиште (Прималиште) Несместивог, Мати и Дева!"

Православна Црква, непрестано штићена покровом своје Заступнице Небесне, не само да је сачувала древне свештене дане поштовања (чествовања) Божије Мајке, него их је још и умножила.

Од дана успења Божије Мајке или боље рећи, од часа Њеног пресељења са земље на небо, за сваког хришћанина је настала "нова радост". Хришћанин, гоњен свим бурама земаљске судбине, стекао је верну Заступницу на небесима. Међу легионима Анђела и Небесних Сила од тога времена он (хришћанин) има ЈЕДНУ, која више него било ко од житеља неба, разуме и уздах и сузу, и горки и често непромишљени вапај срца, растрзаног унутрашњом борбом или разорним налетима спољашњих бура. Она све разуме: "Њој су познате све немоћи човечије".

Сада у Небеском Савету сваки хришћанин има своју Представницу: подражавајући Сина Свога, посредника између Бога и човека, Она за сваког посредује, Она се за сваког моли. Зато на целој земљиној кугли, у пространом хришћанском свету, нема царства, нема народа, који не би побожно поштовао свету Деву.

Но ни једна хришћанска земља, ни један хришћански народ није тако преиспуњен чудесним знамењима Њене милости, као наше Отачаство, руски народ или, боље рећи, православна Русија.

Немогуће је набројати сва безбројна избављења од невоља, сва исцелења и утехе, дароване руком Богомајке, скривена од света и позната само Богу и онима који су их задобили. Но, обратимо пажњу на оне светле тачке у историји нашег Отачаства које су обасјане нарочито јарким и обилатим зрацима доброчинстава Царице Небесне.

Својим посредовањем и заступањем пред Богом Мајка Божија је засадила, неговала и распространила православну веру у нашем Отачаству и много пута га је спасавала од пропасти у данима страшних несрећа. Познато је из историје да су Руси били некада незнабошци и да су се клањали идолима. Па ко је засадио хришћанску веру у нашем Отачаству? Мајка Божија. Ево како о томе приповеда историја.

Када су кнежеви руски, Асколд и Дир, са моћном војском на лађама допловили до самог Константинопоља и почели да опседају град, тада су се његови житељи, застрашени многобројношћу непријатеља, обратили Богу и Богородици са молитвом за помоћ и заступање, и, изневши из Влахернског храма тамо чувану ризу Богомајке, уз молитву је погрузили у море. Тога часа подигла се силна бура, од које је већина лађа са људима потонула. А људи који су се спасли од потапања, видевши такво чудо, поверовали су у Христа, и, вративши се у своје Отачаство, причама о чудесном догађају убедили многе земљаке да приме веру хришћанску. Тако је Богомајка била посејала прва семена вере хришћанске у нашем Отачаству. И ускоро после тога

93

велики кнез Владимир, убеђен примерима хришћана, а нарочито примером велике кнегиње Олге, примивши свето крштење у Цариграду и доневши са собом у Кијев икону Богомајке, саградио је овде први храм у Њену част. Затим је убедио Русе да одбаце идолослужење и прихвате веру хришћанску. Тако је уведена и утврђена посредовањем Мајке Божије хришћанска вера у нашем Отачаству.

Увођењем и утврђивањем хришћанске вере јачала је и утврђивала се моћ Русије такође посредовањем и заступањем Мајке Божије пред Богом. Шта све није претрпело Отачаство наше од непријатеља вере хришћанске. Због међусобних сукоба обласних кнежева Русија се обагрила потоцима крви. Чинило се да је погибељ била неминовна. Но, Мајка Божија, по молитвама верујућих, пројављивала је Своје заступање и покров над Русијом. Тако је, чудесним знамењем Своје моћи и заступања, Она спасла од разарања и пропасти Новгород и тамо дала нову силу и крепост моћи Руса.

Изгледало је као да су страшне навале татарских хорди, које су читава два столећа поробљавале Русију, претиле да угрозе не само њену моћ, но и само постојање. Но народ руски који је и усред саме покорености умео да сачува веру у Исуса Христа, преклонивши колена са вером и смирењем пред Њим и Његовом Пречистом Мајком, преклињао Ју је за милост, и она није оклевала да му покаже Свој покров и заузимање.

Тако, са Донском иконом Богомајке, ношеном у табору војника, велики кнез Димитрије Донски на Куликовом пољу извојевао је славну победу над многобројним хордама Мамаја, татарског кана.

Тако, по молитвама становника Москве пред Владимирском иконом Богородице у XIX столећу, не само Москва, него и сва Русија била је избављена од најезде и разарања од Тамерлана, татарског кана, заступањем и покровом Мајке Божије.

У XVI веку, молећи се пред том истом чудотворном иконом Богородице, Московљани су се избавили од најезде страшног завојевача Махмет-Хиреја, који је већ стајао са силном војском близу Москве.

Године 1612, током несрећних дана међуцарства, Москва и Отачаство наше избавили су се од покоравања Пољацима, молећи се пред Казанском иконом Богомајке.

А 1812. године чиме је спасено од поробљавања Отачаство наше од Наполеона, императора француског? Зар није заступањем Богомајке, чија је Смоленска икона била проношена у руским пуковима за време, спомена достојне, Бородинске битке?

Ко може да наброји сва доброчинства од покрова и заступања Божије Мајке која су се излила на наше Отачаство и на свет православни? Она су безбројна. више их је од песка морскога, чему је живо сведочанство мноштво Њених чудотворних икона које истачу безбројна чудеса свету православном.

Мајка Божија је једина несумњива Нада и Посредница грешних. Она спасава и милује све који притичу под Њен Матерински покров. Она је - милости неоскудни Источник, Бедем необориви, Посредница пред Творцем непроменљива, Уздање и Представница свих верних, који се уздају у Њу.

"Кроз Њу - говори блажени Августин - Бог је сишао на земљу, да би се преко Ње људи удостојили да усходе к Њему".

"Она - као што говори светитељ Димитрије Ростовски ставши између Бога и грехова наших, као Посредница, не допушта гресима нашим да прилазе близу пред Бога и гласом Својих молитава одбија глас грехова наших смртних, који вапију на пас".

Њој јединој је изјавио Господ и Син Њен да ће се свака Њена молба испунити, и да ће се Њеним Матерњим мољењем одвратити од грешних праведни гнев Божији, који се на њих подиже.

Дева Марија је Владичица - најмилосрднија од свих синова и кћери човечијих, као Кћер Бога Оца, Који је Љубав, Мајка Бога Слова (Речи) - Љубави наше - и Изабрана Невеста Духа Свесветога, Који је Љубав Једносуштна Оцу и Слову (Речи)!

Како не прибегавати таквој Владичици и не очекивати од Ње сва блага духовна!?

Сви се обраћајте за помоћ Божијој Мајци. Она, Владичица, рана је бесовима (злим дусима) и прва наша Помоћница!

О, колико похвала и благодарења узноси душа хришћанска Прссветој Владичици. Али није довољно љубити Пресвету Деву, неопходно је и подражавати и Њен најсветији живот, Њену чистоту, Њену непорочност, Њену кротост, милосрђе, смирење, савршену преданост вољи

94

Божијој. Само тада можемо да се дрзнемо да Је назовемо Мајком својом и само тада наше молбе Њој су благопријатне и нама спасоносне.

Атонски оци, као насељеници Њеног земаљског наслеђа удела - поседа, старајући се за Њено поштовање, поставили су као правило да сви, који хоће да имају у Пресветој Деви брзу Услишитељку њихових мољења,умножавају поздраве Њој: "Богородице Дево, радуј се, Благодатна Маријо, Господ је с тобом, Благословена си Ти мећу женама и благословен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших". Ову молитву читали су ујутру и увече по три пута са земним поклонима и полагано, то јест срдачно, стално са мишљу да сваки тренутак нашег живота може бити последњи и да треба да будемо спремни, ако нас изненада позове Господ на суд, јер у чему кога затекне Господ, у томе ће му и судити.

Пресвета Дева, је велика Помоћница роду хришћанском, а нарочито подвижницима у духовном животу и онима који су пожелели да се отрезне од греховног живота.

Стога ми не треба да Јој чинимо нажао, јер Она нас љуби. Ако хоћемо да кажемо нешто ружно, ако злоба кипи у нама, треба се сетити: "Божија Мајка ме љуби и плакаће због тога, нећу то рећи". Ако хоћемо да учинимо нешто рђаво, онда треба рећи себи: "Нећу то учинити, јер ће то увредити Божију Мајку". Ако помислимо на нешто зло и опако, одмах рецимо: "То ће Њу ожалостити,нећу да смишљам зло". Растужује Њу и наша нечистота, и зато избегавајмо нечистоту, будимо бољи. И најзад, огорчава Њу одсуство љубави код нас. А љубав треба свагда да је мећу нама јер је Господ то заповедио, говорећи: " Ово вам заповедам: да љубите једни друге". И ми треба да љубимо, треба да у свему поступамо из љубави, јер Богомајка љуби оне који испуњавају закон Њеног Вољеног Сина. И ако будемо поступали тако, прибегавајући Њој у свему, старајући се да Је не огорчимо, онда ће нам Она послати не само Своје божанствене дарове, него ће нас покривати Својим светлим омофором и сада и у векове векова. Амин.

ЖИВОТ У СВЕТУ

 Када увидиш да многи жудно траже своју срећу у чулним добрима и чулним задовољствима, у благостању (уживању), у раскоши и сматрају то за мудрост, када схватиш да многи ради своје земаљске среће користе сваку лаж и сваку обману, да заступају мржњу, осветољубивост и друге страсти, а одрицање од уживања у чулним задовољствима сматрају за глупост, тада треба да добро урежеш у срце своје и говориш, као што су учили апостоли: "Ми хришћани треба да живимо по закону Христовом (Гал. 6,2), а закон Христов захтева да распнемо своје тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24), одбацимо лаж и говоримо истину (Еф. 4,25), да сваку освету препустимо Господу Богу који је рекао: "Моја је освета,ја ћу вратити" (Рим. 12,19).

Уопште, упркос свим представљеним лошим примерима, ти се одмах угледај на Исуса Христа, Који има пуно право да тражи од нас да следимо Његов пример, а затим се угледај на милионе људи који су подражавали Његов живот, постали свети и достојни сваког нашег подражавања. Не подражавај пример незнабожачког живота, који је тако често видљив у нашем свету, него пример благе нарави, скромности, стидљивости, уздржљивости, реда, ревности у Богоугађању, чиме су се одликовали свети или истинити хришћани, који су се непрестано старали да живе и живели су не по правилима света, него по учењу Исуса Христа.

КАКО ДА СЕ ПОНАШАМО ПРИ ОБАВЉАЊУ ОВОЗЕМАЉСКИХ

(СВЕТСКИХ, СВАКОДНЕВНИХ) ПОСЛОВА

 Овоземаљских је послова веома много и разликују се у зависности од стања и звања у којима живимо.

Све животне послове који се не противе наравственом закону, које смо дужни да обављамо сходно нашем звању и имању (стању), треба сматрати делима Божијим, делима повереним нам од Самога Господа, јер Бог, као Цар све земље (Пс. 46, 8), установио је разна законита звања и положаје (стања и имања), и Он, а не ми сами, допустио нам је и допушта нам да уђемо у ова овосветска звања и стања у каквима се сви ми налазимо.

Без Божије воље или без Божијег допуштења ништа на свету не бива. Дакле, какве год послове обављао, сва та дела чини као Самоме Богу, и награду за то добићеш од Бога. А ко се не труди ради Бога, његов труд је сасвим жалостан, јер му награда није од Бога, него од себе или од људи. А од себе и од људи каква је награда? Земаљска, привремена, ништавна.

Чини сва своја дела ради Самога Господа Бога, обавезно их чини тако како је дужно чинити дела Божија, то јест чини сва своја дела од срца, сасвим радо и са потпуним задовољством,

95

марљиво, не допуштајући у њима никакво одуговлачење и немар, по чистој савести, јер је речено: "Проклет био ко немарно ради дело Господње" (Јерем. 48, 10).

Ако ти твоји послови иду успешно, онда се не горди тиме, а нарочито не приписуј успех у пословима својим сопственим снагама и умешности, јер сам Господ је рекао ученицима Својим: "Без мене не можете чинити ништа" (Јн. 15, 5).

Ако је посао којим ти требаш да се бавиш тежак, непријатан, понижавајући, мало уважен, не иде од руке, одуговлачи се, захтева изузетно стрпљење или води унинију, онда не буди малодушан, не буди лењ, не љути се, не предај се гневу, нестрпљењу, роптању и слично, него оживљавај и укрепљуј себе мишљу да те тегобе, које те тако притискају и тако су непријатне и несносне теби, неће трајати вечно. Са земаљским животом све оне ће престати, а тамо ће Господ "дати свакоме по делима његовим" (Римљ. 2,6). При томе потпомажи себе у тегобама својим било каквим поучним (назидатељним) појањем, тајном молитвом, размишљањем о хришћанским истинама, расуђивањем о делима којима се бавиш, уопште узношењем срца ка Господу Богу кратким молитвеним уздасима Њему. На пример, веома су корисна следећа молитвена призивања:

- Како нас безгранично љуби Господ!

- Шта Он није учинио и не чини за нас? Шта нам Он не даје?!

- Боже, како треба да будемо благодарни Теби!

- Господе, благослови ме! Очисти ме! Освештај ме!

- Само нас Ти, Господе, тако много љубиш!

- Ах, кад бих Те вазљубио, Господе, свим срцем својим!

Господе, Ти си моје прибежиште, Ти си моја утеха, Ти си моја нада, Ти си моје спокојство. Ти си моја светлост. Ти си моја слава. Ти си моја радост. Ти си моје блаженство!

Таква и слична мољења, ако се претворе у навику, за време тегобе су бесцена. Непрекидно одржавај душу у јединству са Богом, оно непрестано њу оживљава, одгони од ње сваког зло, укрепљује је у добру п врло благотворно јача саме телесне снаге.

Ко тако ради на извршавању својих текућих, овоземаљских послова, тај се труди као што се и треба залагати у славу Божију.

Само се по себи разуме да треба пре свега чинити најважнија дела, која не трпе одлагање, претходно промисливши како их боље извршити, као и да никада не треба чинити дела, несагласна закону Божијем.

Приступајући сваком послу, ваља се пре свега усрдно помолити Богу да ниспошаље Божији благослов за наш рад. Треба прочитати молитву "Пред почетак сваког (доброг) посла", затим добро промислити како најбоље обавити предузети посао, и тек тада приступити раду.

После уобичајених напора следи обед и одмор. Хришћанин треба да зна и то како се владати за време обеда и за време одмора после јела.

Пре ручка и вечере свагда узноси Господу Богу усрдну молитву. Моли се такође и после ручка и после вечере. Јер нико други не даје нама храну и пиће, до сам Господ. Он је Тај који даје нашој храни хранљиву моћ за наше тело, а нашем телу омогућава да користи хранљиву моћ јела за наше здравље. Само онај који или не схвата ово или је пак тешки егоиста може да се не моли пре ручка и вечере и после њих. Исхрана наша свагда треба да буде умерена. Храна је за тело неопходна. Не треба лишавати тело неопходне хране, већ је ради држања умерености најбоље престати са употребном хране у оно време када потреба за храном још није сасвим нестала. "Једи толико да утолиш глад" - говори свети Јован Златоусти. "Уздржано пиј, мало једи, бићеш здрав" говори други светитељ Божији, Митрофан. Искуство такође сведочи да само уздржљиви живе здраво, дуговечно и добро.

Веома неразумно поступају они који дозвољавају себи да се презасите храном сувише хранљивом, јаком, тешко сваривом, укусном, слатком, јер је презасићеност веома штетна и за наше тело и за нашу душу. Лоше варење, кварење крви, разне болести, превремена смрт, јесу последице преситости. Неуздржљиви није способан ни за каква духовна упражњавања (занимања, бављења), он не може ни да се моли, ни да размишља о Божанском. Преситом је бог - његов стомак и цео бездан нечистих мисли и жеља.

За време ручка и вечере никада не говори било шта греховно. То је увредљиво за Бога, чије дарове кушаш, а саблажњиво за твоје ближње. Напротив, за време обеда треба свагда казивати или слушати штогод за назидање (поучно), или у дубоком ћутању, побожно узимати храну. Истински хришћани првенствено за време узимања хране, настојали су да се јасније сећају своје

96

смрти и страшног суда. Празно брбљање одлика је људи неразумних и шупљих (јалових, празних), а свагдашња поучност (способност поучавања, назидања духовног) - удео је људи мудрих.

Ко тако користи свој ручак и вечеру то јест умерено и са благодарношћу Богу, тај поступа како захтева дужност, праведно и богоугодно.

После обеда без сумње потребан је одмор. Али одмор свагда треба користити као лек ради обнављања снага душевних и телесних, и зато одмор не треба да траје дуго. За време предаха свако треба да размишља: "Какав одмор у овдашњем животу, предахнућемо за гробом"!

"Лењост је научила многом рђавом" (Сир. 33,28). "Мрско је Господу телесно спокојство" - говори свети Варсонуфије Велики. Тако треба да мисле сви који су устали од стола да заблагодаре Господу, и, мало предахнувши, изнова се прихватају посла.

Време одмора нипошто не користи како поступају многи неразумни, на било каква задовољства, или на какве порочне забаве, некорисне игре. Игра и хришћанин две су ствари непомирљиве. Да за време потребног одмора не би ушле у главу какве богопротивне мисли, а у срце богопротивне жеље, хришћанин, с обзиром на стање своје душе, настоји да гаји у себи разна духовна размишљања, а нарочито срдачно призивање Господа Бога:

"Господе, како је велика Твоја Премудрост и Благост! Сваки дан храниш Ти небројено мноштво живих створења на земљи: људе, птице, стоку, звери, кукце, и сви су они сити, нико не умире од глади".

Таква размишљања и молитвена призивања знатно брже васпостављају (обнављају) наше телесне снаге, него сви други начини успостављања. А поред тога, таква размишљања и призивања нарочито утврђују душу у добру.

 КАКО СЕ ПОНАШАТИ УВЕЧЕ

 Увече, по окончању свих дневних послова, благодари Богу за сва доброчинства која су ти дарована у току дана, и то: зато што си остао жив, за здравље, за храну, пиће, за све душеспасоносне мисли, за све свете жеље, за земаљску и небеску светлост, за помоћ и заштиту, за свако доброчинство.

Затим испуни своје срце следећим духовним мислима: "Ево за цео један дан приближио сам се смрти. Шта ако Господу буде угодно да ме наступајуће ноћи стави пред Свој Праведни Суд? Хоћу ли се одржати (осванути)? Ујутру намеравах да проведем сав дан свето, а како га проведох? Јесам ли разгневио чиме Господа Бога?"

После таквих питања:

а) моли се у свом срцу Свесветом Духу да Он просветли умтвој и верно те, до најистинитијих подробности подсети: како си провео сав протекли дан, како си устао ујутру, како си се средио(спремио), како си савршио јутарњу молитву, како си се понашао за време јутарњег бављења својим занимањем, како за време обеда и предаха, како у опхођењу према домаћима, према суседима, непознатима, посебно у случајевима за тебе опасним,да ли си подлегао греху, да ли си попустио у намери да се клониш греха, како си се понашао кад су били груби према теби,кад те нису слушали, кад су те исмејавали и томе слично;

б) моли се да те Свети Дух верно подсети: шта си овога дана мислио, шта говорио, шта чинио, како си се трудио или се ниси трудио да оствариш ујутру насталу свету намеру да се клониш греха, шта те је нарочито наводило на грех, какав си предузе оначин супротстављања греху или тешкоћама за испуњење воље Божије, и зашто се тај начин показао недовољним;

в) моли се да те Свети Дух подсети: чиме и зашто си сагрешио, шта и зашто ниси испунио, ниси ли сагрешио гајењем у себи рђавих мисли и жеља, ниси ли сагрешио пропуштањем да учиниш штогод добро или оно што си био дужан, ниси ли сагрешио против заповести прве, друге, треће и тако даље. Ниси ли узимао учешће у каквим туђим гресима и томе слично. Најзад,

г) нарочито се моли да ти Дух Свети приведе у сећање (да те подсети) какве си свете намере створио јутрос, шта је допринело да их испуниш, ако си их испунио, у противном случају, шта те је спречавало да их испуниш, јеси ли предузео ишта против препрека које су се теби појавиле, зашто се баш оно што си ти предузео показало немоћним.

Ово делање изузетно је важно. Никада га не занемаруј. Управо од таквог примерног испитивања себе зависи наше наравствено (морално) духовно самоусавршавање. Без таквог тачног испитивања себе никада не можемо очекивати наравствено усавршавање.

Подсећајући се како си се понашао протеклих дана, пронаћи ћеш у себи и добро и зло. Све добро приписуј Богу, а зло себи. И поново одлучно намери да се одупреш греху, нарочито своме

97

омиљеном греху. Изналази све могуће мере и начине да се избавиш од њега. Али у исто време моли и проси Господа Бога да ти Он Сам открије најпоузданије начине да се утврдиш у својој доброј намери тако чврсто да би радије био спреман да умреш него да поново чиниш пређашње грехе своје и поново вређаш Господа Бога.

Одлазећи на спавање, саврши вечерњу молитву по припремљеним црквеним молитвама и својим речима, само пази да твоје молитве неизоставно буду свете и разборите:

а) пре свега благодари Богу за сва доброчинства која је Он учинио теби и свим људима: за искупљење, за свету веру, за Света Тајинства и за све свете савете о спасењу;

б) моли се да ти Господ Бог опрости све твоје грехе и да недопусти да умреш у гресима;

в) моли се да те Он избави од демонских искушења у сну и ноћу, и да ти пошаље Свога Анђела Чувара да овај сачува душу и тело твоје од сваког зла;

г) моли се да Господ благослови све блиске твоме срцу: родитеље, браћу, сестре, сроднике, познанике, добротворе, началнике. Помоли се и за непријатеље твоје;

д) моли се да Он помогне беднима, ожалошћенима, путницима, болесницима, увређенима, да утеши несрећне, смести сироте, да укрепи надом оне умируће, да благослови сву децу, управи на добро све младе, утврди у светом животу одрасле и да све старце учини узором светог живота, да све грешнике доведе до покајања, одагна таму у којој живе незнабожци, неверујући, јеретици и расколници, да их просветли Својом Светлошћу, све их доведе по познања Своје Истине, све управи на истинити пут спасења и да их спасе.

Најзад, предај себе Господу Богу потпуно. Ознаменуј себе крсним знаком, легни у постељу и заспи, сећајући се смрти и Суда Божијег. Настој да заспиш са добрим мислима. Ваља да прочиташ какву поучну књигу или житије светог који се празнује сутра. Старај се да заспиш предан Господу Богу. Тада, шта год да се деси с тобом за време сна, немаш чега да се бојиш, тада ти спаваш као на рукама Божијим, тада Господ Сам пази на тебе и чува те. Тада, каква год несрећа снашла твоје тело, твоја душа је безбедна, она је код Господа Бога.

У случају несанице, када дуго не можеш да заспиш, опет размишљај и опет се моли, размишљај о судовима Правде Божије и о неправди човечијој и извлачи из тога корисне поуке за свој живот. Моли се унутрашњом срдачном молитвом: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешнога". Ако избију у глави и срцу рђаве мисли, устани и чини поклоне уз молитву: "Помилуј ме, Боже..." (Пс. 50), док се не умориш. Ако се усрдно помолиш, убрзо ћеш заспати, али ако не заспиш, душевну ћеш корист задобити.

Ето како добри људи проводе живот свој богоугодно, свето. Овде ти је показан начин како да проводиш свето само један дан. Тако проведи други и трећи, све дане свога живота. Свагда имај овај показатељ пред очима и по њему располажи данима свога живота. Ако будеш тако поступао, тада ћеш на крају крајева постати савршени, истинити хришћанин и задобићеш венац заслужене славе. Изначала (испочетка) ће се овај подухват показати, можда, мукотрпним, но ти предузми све мере да победиш то искушење, да би то за тебе славно и неопходно делање постало лако.

Сети се да је лењост мати свих порока, те, стога, п погибељи, а да труд, бодрост и будност јесу неопходни услови за врлину и, стога, за спасење. И у свету се човек без правила (начела) сматра неваљалим човеком, утолико пре хришћанин не сме да живи без правила (начела), како било. А ова правила несумњиво и сигурно ће те довести до циља твога назначења привременог и вечног.

ШТА ЗНАЧИ "ГОСПОДЕ, ПОМИЛУЈ"

 Милост Божија јесте благодат Светога Духа, коју непрестано треба да молимо од Бога, призивајући: Господе помилуј! Дај ми духа силе, духа светлости, духа страха, духа мира, духа чистоте, духа кротости, духа смирења, духа љубави." И ко осећајно дозива "Господе помилуј", сједињујући ове речи са дисањем, то јест при удисању ваздуха у себе произноси "Господе", а при издисању "помилуј", у њему се од таквог изговарања освештава и очишћује карактер, савест, душа и срце, и тај задобија тражено од Бога.

А ко буде само по навици изговарао ове речи, тај неће моћи да стекне милост од Бога, јер је већ добио много милости:

 

1) када је саздан био и постао човек;

2) када је пресаздан био у крштењу и постао хришћанин;

98

3) када се избавио од беда душевних и телесних, које је искусио у животу;

4) када се удостојавао причешћа Пречистим Тајнама;

5) када је огорчио Бога гресима својим, и није био кажњен, а није био свестан тога.

 Како такав хришћанин да добије још милости од Бога, када не зна и не осећа да је добио толико милости од Њега, и да изговара ове речи само из пуког обичаја.

 ДА БУДЕ У СВЕМУ ВОЉА БОЖИЈА

 Ко је данас спокојан, ко није узнемирен (усталасан), ко није растрзана срца?

Ретко ћеш срести добродушно лице. Чак су и понека деца слична одраслима, изгубила су очаравајућу драж која тако привлачи к деци. Млади живе као у грозници, код одраслих су раздражени (узрујани) "нерви", старци су лишени њима својственог спокојства, мира душевног. Живот је ставио на све свој печат. Свуда ври.

Ако сте боравили на обалама велике многоводне реке, онда знате да када се река разбесни и сени таласи почну да бацају чамац, готови да га потопе у водене дубине, они који плове не треба да губе присуство духа. Они треба, напротив, појачано да раде да би савладали страшну стихију и спасили свој живот. Да бисмо испунили своју дужност, дужност хришћанина и руског грађанина у садашње време, потребан нам је мир душевни, спокојство духа, а њега ће бити када срце наше изгара у дубоком убеђењу да Свеприсутни Господ наш Отац, који царствује у свему свету и управља све ка добру, неће оставити нас, слабе и немоћне, да Он руководи животом свакога од нас, Његових створења, и да ниједна длака с главе наше, по речима Христа Спаситеља, неће пасти без воље Његове.

"Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо" - нека се овај возглас, који често чујемо током богослужења, разлеже не само у ушима нашим, него да допре до срца, до самог дна наше душе, и тамо нађе себи искрен и потврдан одзив.

"Да буде воља Твоја" - нека ове речи Господње молитве, као умилни топли зраци сунца загреју наше биће, разливајући у њему благи мир и спокојни однос према свим незгодама и радостима живота, и крепећи нас за делатност која је наложена свакоме према његовом занимању и положају.

Предати себе вођењу Божијем, сместити се под Његов топли, благи кров, у томе је главни услов срећног живота.

Сматрамо да је право време да, ради назидања (поучења), наведемо причу о једном монаху, који је свецело подчинио своју вољу вољи Божијој и наслађивао се великим миром душе, задобивши од Бога чак и дар исцелења. Многи болесници оздрављали су само од једног дотицања његове одежде. Свуда су га дочекивали са великим уважавањем. Међутим, братија манастира много се чудила ономе што се догађа са њиховим сабратом, јер код њега нису примећивала ни знатније аскетске подвиге, нити строги пост, ни појачане напоре, нити ишта друго. Он је живео, као и сви други, само једнога се строго држао све што се дешавало са њим примао је драге воље и благодарио је Богу за то. Једно га је одликовало - свецело је био предан вољи Божијој.

Једном када је монах лечио болесне без икаквих средстава за лечење, благодатном силом која је излазила из њега, настојатељ обитељи га је упитао на који начин људи који долазе к њему бивају исцељени?

- И сам се чудим томе што могу да им повратим здравље, одговорио је монах - стидим се што моја одежда има моћ исцелења, јер ја ни постом, ни другим подвизима монашким нисам заслужио такав дар од Бога.

- То је баш тако, - рече настојатељ - ми видимо да си ти обичан човек и да у теби нема онога што би те издвајало од других.

Настојатељ је решио да по сваку цену открије прави узрок постојећег дара исцелења. Дуго је разговарао са монахом, настојећи да сазна све његове добре особине, и да разоткрије тајну његовога срца. На распитивање настојатеља благодатни инок је рекао:

- Сетих се милости коју ми Бог даде: ја постојано у свему саглашавам своју вољу са вољом Божијом. Никада не мислим о нечем што би било противно вољи Божијој, никада се не плашим догађаја који би могли да поколебају мој ум и раслабе срце. Никада се ни на шта нисам жалио другима и нисам откривао (поверавао) своје јаде, исто као што ми ни срећни случајеви који ми падају у део не причињавају задовољство до те мере да бих се ради њих веселио већма него у остале дане живота мога. Све што пошаље рука Божија примам једнако, како оно повољно тако и непријатно за мене, и не молим Бога да се све збива по мојој жељи, него хоћу да у свему буде

99

Његова света воља. Тако, ништа ми не причињава нарочито задовољство, ништа ме не жалости и не смућује, ништа ме не чини срећним, осим саме воље Божије. Зато у свим својим молитвама само једно молим Бога да се воља Божија у мени и у свим створењима Његовим свагда свецело испуњава.

Настојатељ обитељи веома се зачуди речима инока и упита га:

- Драги брате, реци ми шта си осећао јуче за време пожара који је избио код нас у обитељи? Зар се ниси и ти заједно са свима жалостио када је зли човек запалио наше манастирске зграде у којима је изгорело много пшенице?

- Не кријем, оче, - одговор инок - сав тај манастирски губитак није изазвао ни најмању жалост код мене, јер ја имам обичај да за све, и за жалосно и за пријатно, благодарим Богу и да спокојно примам и једно и друго, и уверен сам да оно што се догађа с нама бива по вољи Божијој, Који све управља на душевну корист. И зато ја не бринем и не мислим о томе да ли ми имамо мало или много хлеба и осталог за нашу исхрану, јер тврдо верујем да Бог може сваког од нас да насити једним комадом исто као и целим хлебом. И тако, ја мирне душе, непомућеног духа, проводим свој живот.

Зачуђен речима инока настојатељ је још дуго расправљао са њим, настојећи да нагна брата да јасније изрази свој начин мишљења, своје погледе, да открије своје душевно настројење.

У једном од многих одговора настојатељу смирени инок је, између осталог, рекао:

- Целодневним приношењем самога себе вољи Божијој ја сам тако напредовао у покоравању њој, да ако бих унапред и знао да је Бог мени предодредио да неизбежно будем послат (бачен) у преисподњу (пакао), ја не бих стао да предузимам ништа против тога. Да кажем још и да, ако би било могуће да променим ово Божије одређење само изговарањем Господње молитве "Оче наш", заиста вам кажем да не бих смео то да учиним него бих се још јаче молио Богу да Он поступи са мном по Својој најсветијој вољи и да дарује Своју благодат, која може да ме утврди на веке вечне, да не мислим ни о чему што се противи Његовој светој вољи.

После подужег ћутања игуман је, најзад, рекао иноку:

- Иди, љубљени, иди, оче, и приљежно испуњавај своје обећање Богу, које си ми споменуо. Ти си нашао небо изван неба и упамти да се таква благодат не дарује од Бога многима и да се неће наћи много таквих које нико не би могао узнемирити или увредити. Онај ко се свагда и свему са чим се суочава у свом животу, слаже са вољом Божијом, то јест прима све као да му је послано од Бога, тај је ограђен у свом животу чврстим и неприступачним бедемом!

Да буде у свему воља Божија!

О ДУГОВЕЧНОСТИ

 Ево правила, заснованог на речи Божијој, за очување телесног здравља и достизања дуговечности:

Да би се очувало телесно здравље и живело дуговечно, потребно је држати се следећег правила, толико истинитог колико су истините речи Божије:

1. Свим снагама треба избегавати гнев, нарочито велики, јер гнев разлива жуч по телу и, изазивајући бол у глави, шкоди здрављу и неприметно скраћује живот човека. Жустрина и јарост, по сведочанству речи Божије, скраћују дане. Стога ко се уздржава од гнева, тај не нарушава своје здравље и не одузима дане своме животу.

2. Здрав сан, вели се у речи Божијој, и умерен стомак продужавају животни век. Када је сан добар, тада је и здравље поуздано. Стога, умереност у коришћењу хране и пића може да очува и продужи живот човеку. Напротив, презасићеност храном и пићем ствара шкодљиве сокове, смета варењу хране, изазива болести које могу да скрате живот. Колера и трбобоља, уверава реч Божија, прате човека незаситог. Зато они који се пресићују или не знају мере у храни и пићу ретко дуго живе. " Јер од пресићености - уверава Писмо - многи умреше".

Дакле, ко хоће да продужи свој живот, тај је дужан да љуби уздржање у храни и пићу.

3. Корисно је уздржавати се од претераног узимања хране, а још је корисније уздржавати се прекомерне употребе вина, јер оно смањује крепост, погодује појави епилептичних напада, једном речју, скраћује дане живота ономе ко не одолева вину (бива савладан вином). Речено је у Светом Писму: "Умножава пијанство помамност безумног на спотицање, умањује снагу и рањава је. Јер претеривање у вину многе погуби."

100

Стога, ко се уздржава од вина, које скраћује живот тихом ватром, тај може да сачува угодно своје здравље и да продужи дане свога живота.

4. Ради достизања дубоке старости свакако треба избегавати недопустиве везе једног пола са другим, јер они који се предају овом пороку и сличним нечистотама противним седмој заповести, подлежу, поред опште раслабљености тела, разним болестима које скраћују живот. "Прељубочинац, из скудоумља, уверава Свето Писмо, - погибељ души својој спрема, а болести и развратност ће претрпети."

5. Неће нарушити јачину својих снага и неће осушити кости своје онај ко се стара, уздајући се на Бога, да нема у срцу жалости, јер жалост разједа срце и потпуно разара снагу човека. "Жалост доноси смрт" - тврди реч Божија.

6. Сам Господ обећава дуговечност свој деци која поштују и прослављају родитеље своје, нарочито духовне оце, која испуњавају све њихове свете жеље са детињом љубављу. Ево Његове речи: "Поштуј оца твога и матер твоју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи".

Завршавам ово правило овим речима: имај страха Господњег, моли се Божијој Мајци, и Она ће ти помоћи да овладаш овим врлинама.

ДВАНАЕСТ ЗАПОВЕСТИ СПАСЕЊА

У дубокој простоти вере у беспоговорној покорности Божијим саветима молио се један благочестиви човек и види: улази Муж (Човек), који је својим изгледом уливао поштовање, у одећи пастирској. На њему је био бели огртач, торба упртњача је висила преко његових рамена, а штап је био у његовој руци. Био је то Анћео покајања.

Ја сам послан теби да бих провео уз тебе све остало време твога живота. Не бој се, ја сам послан да ти покажем све чиме можеш спасти душу своју. Саслушај пажљиво и запиши све ради памћења, да би, поново то читајући с времена на време, освежавао мисли своје и утврћивао колебљиву веру своју. Ако од чиста срца будеш сачувао све што ти је откривено, онда ћеш добити од Господа сва блага која је припремио Он вернима Својим. Али, ако се ти, саслушавши моје поуке, не само не исправиш, већ, напротив, станеш да прилажеш грех на грех, онда ће беду за бедом да пошаље на тебе Господ, док не скрха срце твоје.

Рекавши то, Анћеопастир предложио му је 12 заповести по следећем редоследу:

1. Веруј у Једнога Бога, у Тројици Поштованог (Обожаваног), Творца неба и земље, и свега видивог и невидивог Који је ни из чега привео у биће сва створења и даровао им толико савршенстава колико свако од њих може да прими.

2. Живи у простоти и непорочности, не наноси штету ближњем чак ни речју, већ, напротив, помажи свима који су у невољи, не испитујући ко проси и коме дајеш.

3. Рћава реч да не излази из уста твојих: љуби истину и избегавај лаж.

4. Као зеницу ока чувај супружанску верност, јер она је непроменљиви закон Творца: бити чист и непорочан пред лицем Његовим, или у девствености или у чисто чуваном браку. Ако си жењен не тражи разрешење да идеш другој жени. Ако си одлучио да будеш у девствености, не трагај за женом. Такође, када умре муж или жена, надживели други супружник не греши aко ступа у други брак, али се удостојава веће части од Бога, када се решава да чува удоваштво у чистоти и непорочности.

- Шта да чини онај који је сагрешио?

- Да се каје, - одговорио је Анђео.

- Чуо сам да осим крштења нема другог покајања, да ми, погружујући се у воду поновног рођења, добијамо отпуштење својих грехова и да никако не треба после тога да грешимо приметио је богобојажљиви муж.

- Крштење се не назива покајањем. Бог је установио покајање за оне који, будући кроз крштење призвани мећу верујуће, падају затим у грехе због смицалица ђавола. Бог милостиви прима покајање таквих. Али ваља знати да често падање у грех, чак и исправљано честим покајањем, чини сумњивим и само покајање. Могуће је најзад, пасти тако да после тог пада не буде могуће поново устати и почети живети ради Бога. Овога нека се боји свако ко лакомислено гледа на грехе.

5. Идући путем заповести, не можеш избећи препреке и напоре. Буди храбар и нека устраје срце твоје: трпи у чињењу добрих дела и у подношењу свих непријатности на овом путу.

101

6. Упамти да су уз сваког човека два анђела - Добри и зли: један га привлачи ка добрим делима, а други ка гресима и пороцима. А ти пази на себе и к првоме се приклањај, а другога одбијај. По унутрашњим помислима срца наслућуј који од њих даје теби тада савет и хоће да господари тобом.

7. Јединог (Једнога) Бога Творца и Промислитеља и Спаситеља твога бој се, и залудном страшљивошћу од тамних сила не понижавај своју детињу преданост Њему и своје крепко уздање у Њега.

8. Побрини се да се покажеш као ревносни испунитељ свих Божијих заповести без изузетка и брижљиви творитељ свих дела на која Анђео побуђује срце твоје или на њих указује повезаност околности твога живота - и бићеш син у Дому Божијем, а не слуга.

9. Моли се, истрајавај у молитви. непрестано се моли, да сваки пут кад треба, свише сиђе на тебе сила да твориш добро, и помоћ да се уклањаш од зла. Молитва чини земнородног житељем неба и одева га небеском чистотом и светошћу.

10. Избегавај лажне пророке, гатаре и врачаре преко којих враг погубљује слуге Божије. Слаби у вери обраћају се тим обмањивачима, а ови, одговарајући им по жељи срца њиховог, неостваривим надама обмањују их и изнова их заводе у незнабоштво. А ту се трунки истине домеће море лажи. Ко искрено верује и предаје себе Богу, тај неће поћи к њима. Такви не ишту неба, већ обично гатају само о земаљском.

11. Учитељица, јединствена учитељица да ти буде Црква Бога Живога - стуб и тврђава Истине.

У њој је Светлост непроменљиво-истинитог знања. Ван ње су мрак и тама. Тамо је кнез овога света поставио учитељску катедру своју и ослепљује разум оних који га пажљиво слушају и који неће да слушају глас Цркве због тога што су од овога света.

Ево ти проба (провера): оно што се не слаже са учењем Цркве то је глас оца лажи! Пази и чувај себе чистим од овога пада. Ево још и знака: реч истине уводи дубоки мир, спокојство и милину у верујуће срце, а реч лажљивих подиже машту и сумњу, и, као слана вода распаљује жеђ за знањем, затвара (забрављује) ум као сужња у непојмљиву, мрачну пустињу.

12. Без непосредних руководитеља не може се проживети свето на земљи. Наћи ћеш их у Цркви, где их Дух Свети поставља да напасају стадо Христово. Умоли Господа да ти дарује оно што је благопотребно. У потребно време, и без твог тражења, старац ће ти изговорити реч утехе. Дух Божији ће га научити шта приличи да каже теби, а ти ћеш чути од њега шта хоће од тебе Бог. Али ипак, чувај се, и овде има духова преваре. Смирење и тихост красе истинског руководитеља. А где је помпа (сјај, раскош) у речи и животу, тамо је превара. Пази на ово и бићеш спасен.

Ето свих дванаест заповести, прими их срцем просто, без премишљања (двоумљења) и нећеш при њиховом испуњавању наићи ни на какве потешкоће, но ако станеш да разлажеш (размишљаш) у уму свом: да ли је могуће и како се може испунити једно или друго и можеш ли се некако ослободити од овог јарма, прикрада се враг, уноси раслабљеност у срце твоје и чини те неспособним за било какво добро.

- Зар си заборавио - наставио је Анђео пастир - на свемоћ Божију? Да ли је могуће да ти Онај Ко је све покорио под ноге твоје, не би дао снаге да испуниш Његове заповести? Но знај да ће онај ко има свагда Бога у срцу своме лако извршити ове заповести. А ко Њега има само на врху језика свога, тај ће пасти под теретом њиховим, сматрајући их неиспуњивим.

- Ко не моли од Бога снаге да испуни свете заповести Његове?! Но враг је моћан: он искушава слуге Божије и држи их у својој власти - напоменуо је благочестиви.

- Не, - одговорио је на то Анђео - враг нема никакве власти над слугама Божијим. Оне који верују у Бога свим срцем својим ђаво може да искушава, али не и да господари њима. Супротстави му се мужаственошћу (одважношћу) и он ће побећи од тебе.

ДУХ СВЕТИ И ЊЕГОВИ ДАРОВИ

 Дух Свети, као Бог - Треће Лице Свете Тројице, Свемогућ је, исто као и Отац и Син.

Он животвори, надахњује и даје силу створењима. Он даје животињама живот, човеку ум, а хришћанима - живот духовни, највиши, то јест Дух Свети уразумљује човека и помаже му да иде у Царство Небеско.

Дух Свети, се даје не по заслугама, него на дар и по милосрђу Божијем се шаље ради спасења људи. А Дух Свети овако помаже:

102

1. Дух Свети усељавајући се у човека, дарује му веру и светост. Без Њега нико не може имати истиниту веру. Без просветљења Духом Светим и сам мудрац, и учен човек у стварима Божијим и Његовом домостроју, јесте потпуни слепац. И, напротив, Дух Свети и сасвим неуком и простом човеку може да открије скривено унутрашње и да непосредно, без околишења, покаже дела Божија, може да му да да осети сладост небесног Царства. Човек, који има у себи Духа Светога осећа у души својој необичну светлост, дотле њему сасвим непознату.

2. Дух Свети, усељавајући се у човека, изазива у срцу његовом истинску љубав.

Истинска љубав у срцу је као чиста жеравица или топлота, која га загрева, она је корен из кога израстају у њему сва добра дела. За човека, надахнутог истинском љубављу, нема ничег тешког, страшног, немогућег, за њега никакви закони и заповести нису тешки и све је лако оствариво. Вера и љубав, даровани човеку од Духа Светога, јесу таква највећа и најмоћнија средства, да онај који их има може лако, угодно, с радошћу и утехом да иде путем којим је прошао Исус Христос.

3. Поврх тога, Дух Свети даје човеку снагу да се супротставља прелести (заблуди) овога света, тако што он, мада се и користи земаљским добрима, то чини као привремени посетилац, и не везује се за њих својим срцем.

Али човек који нема у себи Духа Светога, и поред све учености и благоразумности своје, више или мање, свагда је слуга и поклоник овога света.

4. Дух Свети дарује човеку премудрост. То можемо видети нарочито код апостола, који су пре задобијања Духа Светога били најпростији људи, и неуки. Но, ко је потом могао да се супротстави њиховој премудрости и сили њихових речи? Дух Свети дарује премудрост и у делима и у поступцима. Тако, на пример, човек који има у себи Духа Светога, свагда налази средства и времена за спасење своје, и усред светске буке и поред свих послова својих, он уме да уђе у самога себе, док се обичном човеку чини да је то немогуће чак и у самом храму Божијем.

5. Дух Свети дарује истинску радост, весеље срца и непоколебиви мир. Човек који у себи нема Духа Светога, никада не може да се радује и весели чистом радошћу, и не може да има душевни утешни мир.

Додуше, он се понекад радује и весели, но каква је то радост? - Тренутна и нечиста, а весеље његово свагда је празно, оскудно, несретно, и после њега чамотиња (досада, снужденост) га још јаче обузима. Истина, такав човек бива понекад спокојан, али то спокојство није духовни мир, него сан или дремеж душе. И тешко оном ко је немаран и неће да се тргне (прене) из таквог сна!

6. Дух Свети даје истинско смирење. И најразумнији човек, ако нема у себи Духа Светога, не може ваљано да познаје самога себе, јер, како је горе речено, он без помоћи Божије не може да види своје унутрашње стање душе.

Ако он чини добро другима и поступа часно, онда он мисли о себи да је човек праведан па чак и савршен у поређењу са другима, и зато мисли да он нема потребе за било чиме.

Ах, како се често људи кваре због лажне уверености у своју честитост и праведност, односно пропадају јер, уздајући се у своју праведност, уопште не мисле о духу хришћанства и о помоћи Духа Светога, онда када им је крајње неопходна Његова помоћ. И пошто се Дух Свети даје само ономе ко моли и иште, а онакви људи не само да не моле и не ишту од Њега, него чак и не сматрају то потребним, те им се Он и не даје, и, зато, они остају у заблуди и пропадају.

Но, Дух Свети, настанивши се у срцу човека, показује му сву његову унутрашњу беду: и слабост, и поквареност (развратност) душе и срца његовог, и удаљеност од Бога. Поред свих његових врлина и праведности показује му све грехове његове: лењост и немарност за спасење и за добро људи, његову себичност (користољубље) у његовим, по свему судећи најнесебичнијим врлинама, његово грубо и дрско самољубље тамо где га он није ни наслућивао.

Укратко речено, Дух Свети показује све у правом светлу. И тада човек почиње да се смирава истинским смирењем, почиње да губи поуздање у сопствене снаге и врлине и сматра себе најгорим од људи. А смиравајући се пред Исусом Христом, Који је Једин Свет у славу Бога Оца, почиње да се искрено каје, решава се да од тада више не греши и да живи пажљивије, а ако заиста има икакве врлине и доброчинства, он јасно види да их је учинио и чини сигурно уз помоћ Божију, и зато почиње да се узда једино у Самога Бога.

7. Дух Свети учи истинској молитви. Док не задобије Духа Светога, нико не може да се моли таквом молитвом која је уистину пријатна Богу, јер ако онај ко нема у себи Духа Светога почне да се моли, онда се душа његова расејава на разне стране, од једне до друге ствари, и он никако не може да задржи своје мисли на једноме. Поред тога он не познаје како доликује ни самога себе, ни своје потребе, нити како молити и шта молити од Бога, па и не зна ко је Бог.

103

Али човек у коме обитава Дух Свети познаје Бога и види у Њему свога Оца, и зна како да Му приступи, и како да моли и шта да моли од Њега. Током молитве мисли су његове сређене, чисте и усмерене на један предмет - Бога, и молитвом својом он може да учини све, чак и да премести гору с једног места на друго.

Ево кратког предања о томе шта дарује Дух Свети ономе који има Њега у себи.

И ви увиђате да је без помоћи и садејства Духа Светога немогуће не само ући у Царство Небесно, него чак и учинити корак на путу ка њему. И зато је неопходно искати и просити Духа Светога и имати Га у себи и молити Духа Светога да се не удаљава од нас.

Како се може примити или задобити Дух Свети, погледајмо даље:

Исус Христос је рекао да " Дух Свети дише где хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш од куда долази и куда иде".

Речи ове значе да се присуство Светога Духа у срцу и дотицање од Њега срца нашега може чути, осећати и доживети, али се не могу одредити време и случајеви када нас Он може посетити.

Такође, видимо да су свети апостоли добијали Светога Духа од Исуса Христа, и примали Га више пута и у време које им Он није предсказао, које они сами нису одредили нити назначили, него у време које је било угодно Исусу Христу. Само им је величанствени Силазак Светога Духа био предсказан и дошао је у назначено време и у одређеном месту. Али и у овом случају они Њега нису добили због некаквих својих нарочитих заслуга, већ на дар, кроз веру и наду.

Једнодушна молитва у којој су пребивали после Вазнесења Господњег до Силаска Светога Духа, била је не толико начин стицања Светога Духа, колико припремање за то. Стога, нико не може тачно рећи да ће задобити Светога Духа баш тада и тада и овако или онако.

Дух Свети је дар Божији, а дарови се раздају неочекивано и онда када је то угодно раздаватељу дарова, и Он их додељује коме Он хоће. И зато веома греше они који мисле да стекну Духа Светога баш овако или онако и у ово или оно време. А они који сами смишљају своје начине за то, не само да не стичу Светога Духа, него и страшни грех примају на себе.

Но, пре него што будемо говорили о томе како се може задобити Свети Дух, треба рећи да Духа Светога може задобити само истииски верујући, односно онај који исповеда свету Православну веру, који исповеда право, без икаквог додавања или одузимања или измене, него онако како су нам предали апостоли и изложили и утврдили Свети Оци на Васељенским Саборима. Свака сумња и мудровање о вери јесте непокорност, а непокорни не може да буде храм или дом Духа Светога.

А познати истински начини стицања Духа Светога, по учењу Светог Писма и по опиту великих светитеља, јесу следећи: чистота срца и целомудреност, смирење, послушност гласу Божијем, молитва, свакодневно самоодрицање, читање и слушање Светог Писма, Тајинства Цркве и нарочито Свето Причешће.

КАКО НАМ ИСУС ХРИСТОС ПОМАЖЕ ДА ИДЕМО ПУТЕМ КОЈИ ВОДИ У ЦАРСТВО НЕБЕСКО И КАКО СЕ МОЖЕ ЗАДОБИТИ ОВА ПОМОЋ

 Свака верна хришћанска душа испуниће се Духом Светим ако је очишћена од грехова и није пренатрпана (закрчена) и није затворена самољубљем и гордошћу. Јер Дух Свети свагда нас окружује и жели да нас испуни, али зла дела наша, која нас окружују, слична су чврстој каменој огради и, као зла стража, не пуштају Га до нас и удаљују Га од нас. Сваки грех може да удаљи од нас Духа Светога, али нарочито су Му одвратни телесна нечистота и духовна гордост. Дух Свети, као најсавршенија чистота, никако не може да буде у човеку оскврнављеном гресима. Па и како Он може да буде у срцу нашем, када је оно испуњено и претрпано (закрчено) разним бригама, жељама и страстима?

И стога:

 1. Ако хоћемо да се Дух Свети не удаљава од нас, онда смо дужни да чувамо чистим срца наша и тела наша од блуда, јер срце и тело наше треба да буду храм Духа Светога.

Но ако си ти, на несрећу, оскрнавио и обешчастио своје срце и тело, онда се потруди да очистиш себе покајањем, то јест престани да грешиш и скрушена срца кај се због тога што си до сада вређао Бога, Љубвеобилног (Љубављу Преобилног) Оца свога, кај се и почни да живиш са већом брижљивошћу, и тада ћеш и ти моћи да задобијеш Духа Светога.

2. Један од поузданих начина стицања Духа Светога јесте смирење. Макар ти био и човек частан, добар, праведан и милостив, речју, макар ти испуњавао све заповести Божије, ипак, при свему томе, свагда буди свестан своје ништавности, убогости, схвати да, ако и има у теби ишта

104

добро, онда Сам Бог то твори преко тебе, а да си ти само оруђе Божије. И при том, ако пажљиво размотримо наша добра дела, па чак и највеће врлине, да ли ће се тада наћи много таквих које ће бити достојне да се назову хришћанским врлинама? На пример, како често дајемо милостињу ако не из таштине или самољубља, као фарисеј, оно из користољубља, као зеленаши (лихвари), то јест у намери да за копејку, дану сиромаху, добијемо од Бога стотине и тисуће! Разуме се, добро дело свагда остаје добро дело и стога настави да чиниш и умножаваш своје добро дело. Свако добро дело може се назвати златом, а злато, чак и неочишћено има своју цену: њега ваља само предати у руке мајстора и оно ће добити своју истинску цену. Баш тако ће и твоја добра дела добити своју цену, ако их ти с пуним поверењем предаш на вољу и у руке Великог Уметника. Стога, буди и даље частан, добар, праведан и милостив и веран испунитељ закона Божијег.

Но ако хоћеш да твоје врлине имају своју праву вредност, не хвали се и не сматрај их чистим златом, које вреди као благо на небу.

Ти ниси мајстор, ти не умеш да га цениш. Истинску вредност злату даје вештина, а истинску вредност врлини даје љубав, али љубав хришћанска, чиста, несебична, љубав коју дарује само Дух Свети. Све што није учињено из хришћанске љубави, то јест Духом Светим, није истинска врлина. И зато човек који нема у себи Духа Светога, и поред свих својих врлина, сиромашан је и убог.

Смирење је још и нешто друго, то јест - све невоље, жалости и несреће подноси стрпљиво и без роптања, и сматрај их поучном казном за твоје грехе, И не говори: " Ах, како сам несрећан!" Него говори: "То је још и мало за грехе моје!" И моли Бога не толико да те Он избави из невоља, него више да ти Он да снаге да их поднесеш.

3. Дух Свети се може задобити пажљивим слушањем гласа Божијег. Глас Божији, који говори јасно, разговетно, разумљиво, може се чути свуда и у свему, само за то треба имати уши да се чује. Бог, као чедољубиви Отац твој, од самог рођења твога све до сада свакодневно говори теби, призива те к Себи, опомињете, наставља (упућује) на добро, поучава и уразумљује. Тако на пример, ако си несрећан, ако те је неко увредио, ако је умро неко од твојих рођака, или си ти сам болестан или тужан, или потиштен без икаквог видивог разлога, што се често дешава свакоме, у свему томе можеш чути глас Божији који ти говори да би код тебе изазвао осећај покајања, и да се, уместо што се уздаш У људе и од њих тражиш помоћ и утеху, покајно обратиш Богу и У Њему једином тражиш утеху и помоћ. Јер, претпоставимо, да ти живиш угодно, то јест у изобиљу и благостању, да су сви твоји послови и прилике у најбољем стању, да не познајеш жалости и горчине, него, шта више, често доживљаваш радост, а понекад још и радост духовну. Све је то глас Божији, који ти говори да свим срцем љубиш Бога, који ти толика добра чини, и да благодариш Богу колико можеш, а да, служећи се добрима овога света, не заборавиш да обрадујеш и најмању браћу Исуса Христа, то јест ниште (сиромахе), и да не заборавиш истинско благо и радост небеску и Онога Који је Источник сваког добра и радости. Ко од нас није чуо или не чује глас Божији, који нам говори кроз разне догађаје у нашем животу?

Да, сви ми чујемо, и чујемо јасно и разговетно, али мало нас схвата и дела по гласу Божијем. Ми, обично, у жалостима и невољама нашим, уместо да се удубљујемо у себе, тражимо разоноду у пролазним занимањима и забавама, и уместо да такве Божије посете примамо као велико лечење и њима лечимо душу своју, ми настојимо да их избегнемо, па чак понекад и ропћемо и бивамо ван себе. Или, у најмању руку, уместо да иштемо утеху у Источнику сваке утехе, ми је тражимо у свету и његовим наслаДама.

А будући у срећном животу и благостању, уместо да све више и више љубимо Бога, као Благочинитеља (Добротвора) нашег, ми Га заборављамо и уместо да се добрима која нам Господ дарује служимо на заједничку корист и ради помоћи нашој браћи која живе у оскудици, користимо их за своје прохтеве и на задовољење својих сасвим некорисних жеља.

Ако је законопреступно и страшно бити непажљив и не слушати глас цара земаљског, колико је онда грешније и страшније не обраћати пажњу на глас Цара Небеског и не слушати га!

Услед такве небрижљивости и непажње може доћи дотле да Бог, после многобројних и непрестаних оглашавања и призивања Својих, најзад одбаци нас од Себе, као упорну децу, и допусти нам да чинимо све што замислимо, а због тога се може догодити да се наш ум мало-помало помрачује дотле док нам се и најужаснији и најмрскији греси учине као неизбежне слабости човекове природе. И стога, колико је корисно и спасоносно да пазимо на глас Божији, колико је погибељно и ужасно да Га не слушамо и да се одвраћамо од Њега.

4. Дух Свети може се задобити молитвом. Ово средство је најпростије и поуздано, и њега свако и свагда може користити. Познато је да постоји спољашња и унутрашња молитва, односно ко се моли и клања телом, код куће или у цркви, тај се моли спољашње, а ко се душом и срцем својим обраћа Богу и стара се да Њега свагда има у уму своме, тај се моли унутрашње. Која је од ових молитава боља, дејственија и пријатнија Богу, свако од нас зна.

105

Ви такође знате и да се Богу може молити увек и свуда, на сваком месту, па чак и кад нас грех побеђује. Може се молити и на послу и не радећи, на празнике и у радне дане, и стојећи, и седећи, и лежећи, ви то знате. Но овде ваља peћи управо то да је унутрашња молитва најјаче средство за стицање благодати Божије, али не треба остављати ни спољашњу молитву, а нарочито молитву заједничку. Многи говоре: "Што да идем у цркву? Могу да се молим и код куће, тамо се више нагрешиш (починиш много више грехова), него што се помолиш".

Али зар мислите да праведност или благоразумност нагоне људе да тако говоре? Нипошто! Него их лењост и гордост терају да тако говоре! Разуме се, на несрећу, понекад се догађа управо то да, боравећи у цркви, сагрешиш, али то уопште није због тога што си дошао у цркву, него зато што си дошао без молитвеног духа, и стојиш у цркви не зато да се молиш, већ да чиниш нешто сасвим друго. Па и погледајте на оне који не иду у цркву из наведених разлога. Шта? Моле ли се они код куће? Никако. А ако се неки и моле, онда се многи од њих моле фарисејски, јер се све њихове молитве могу изразити истим оним речима које је и фарисеј изговорио, то јест: "Боже, хвала ти што нисам као остали грешници и неправедници..." Дакле, одлази на заједничке молитве и моли се код куће пред светим иконама, и не обазири се ни на каква умовања мудраца. Напред је речено да човек који нема у себи Духа Светога не може да се моли истинском молитвом. То је савршена истина.

Треба уложити много труда и старања да бисмо умели да се молимо светом молитвом. Не можемо одједном и брзо да се оспособимо да узносимо мисли и срце своје ка Богу, јер се догађа, не само нама, обичним људима, него и многима од оних који су сав свој живот посветили молитви, да хоћемо да обратимо своје мисли ка Богу, али се оне расејавају на разне стране и на разна дела. Хоћеш да имаш Бога у мислима својим, а теби долази сасвим друго, понекад чак и ужасно.

Истинска молитва носи у себи сладосну утеху срца, тако да су многи свети оци по цео дан и ноћ стајали на молитви и у сладосном усхићењу своме нису опажали време трајања својих молитава. И за њих молитва није била напор, него наслађивање. Но није лако достићи такво стање, нарочито ономе ко је од детињства давао сасвим на вољу својим страстима и потискивао своју савест. Уосталом, како је у овом свету, до које то науке и уметности или утехе долазимо лако, брзо и без труда? И зато, моли се без обзира на то што у молитви, осим напора, не видиш никакву утеху или уживање. Моли се и моли приљежно и што усрдније навикавај себе на молитву и беседу с Богом. По могућности, труди се да сабираш и задржаваш своје расејане мисли и мало-помало ћеш осетити да ти постаје лакше, а понекад ћеш осећати сладосне утехе. И ако се будеш о томе искрено бринуо, онда ће Дух Свети, видевши твоје старање и искреност твоје жеље, брзо теби помоћи. А затим, настанивши се у теби, поучићете да се молиш истинском молитвом.

Најлакше је да се молимо када нам се догоде несреће и невоље, и зато не пропуштајмо такве прилике и користимо их, изливајмо жалост своју пред Богом у молитви.

Исус Христос заповеда нам да се молимо непрестано. Многи говоре: "Како се можемо молити непрестано, живећи у свету? Ако заокупимо себе само молитвом, кад ћемо онда вршити своју дужност и бавити се својим пословима"?

Наравно, ми не можемо да имамо непрестану молитву споља, то јест да свагда стојимо на молитви, јер смо заокупљени бригом и пословима. Али ко осећа своју унутрашњу беду, тај не престаје да се моли и усред својих занимања. Ко усрдно жели да уђе у Царство Небеско тај ће наћи прилике и времена да се моли и унутрашње и спољашње, он ће и при најтежем и непрекидном раду, наћи времена да каже коју реч Богу и поклони Му се. Не налази времена да се моли само онај ко неће да се моли.

И још је речено да грешнике Бог не слуша, тојест, грешници неће добити од Бога оно што моле. И то је истина, али какве грешнике не слуша Бог? Оне који моле Бога, али не мисле о свом обраћењу или моле Бога да им опрости грехе а сами неће ништа и нипошто да опросте другима. Разуме се, такве грешнике Бог не слуша и неће испунити њихове молбе. И стога ти, када се молиш Богу да ти опрости дугове твоје, и сам опраштај дугове другима и намери, одлучи да одустанеш од својих грехова. Када молиш Бога да буде милостив према теби, буди у исто време и сам милостив према другима, и тада ће те Бог услишити.

Неки мисле да се могу молити само по књигама. Свакако да је добро ако умеш да се молиш и славиш Бога у псалмима и песмама духовним, но ако си неписмен, онда је за тебе довољно да знаш најважније молитве, нарочито молитву Господњу "Оче наш", јер су у тој молитви,коју нам је предао Сам ИсусХристос, изложене све наше потребе.

Али када ти околности не дозвољавају да се молиш дуже, тада изговарај уобичајене молитве:

"Господе, помилуј", "Боже, помози ми!" - "Господе, очисти грехе моје!" - "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешнога".

106

5. Неко од Светих Отаца је рекао: "Ако хоћеш да твоја молитва допре до Бога, дај јој два крила, односно пост и милостињу".

Пре него што будемо говорили о томе шта је пост, погледајмо зашто је установљен пост.

Циљ и намена поста је да умири и олакша (растерети) тело и тиме га учини послушнијим души, јер сито и гојазно тело захтева неговање и мировање, погодује лењости, и омета размишљање о Богу. Оно као да спутава и стеже душу, и у том случају оно као да је самовољна, размажена и ћудљива жена, која господари над својим мужем. Дакле, шта је пост? Пост може бити различит за човека одгојеног у раскоши и за човека одгојеног у грубом и простом друштвеном слоју (сталежу). За једнога ништа не значи да користи најједноставнију храну и да буде здрав или да остане без хране неколико дана, а за другога велика промена у храни може бити врло осетна па чак и шкодљива. И зато је пост за сваког уздржавање и строга умереност у коришћењу хране. Нарочито се старај да обуздаваш жеље тела и немој уопште да испуњаваш његове прохтеве који нису потребни за очување здравља и продужење живота. и тада ће твој пост бити истински.

Али, постећи телесно треба у исто време постити и духовно, односно чувати свој језик од зла и не говорити ружно и сувишно, обуздавати своје жеље и искорењивати страсти. На пример: данас не чини оно непристојно или некорисно што ти је пало на памет; сутра. ако те околности побуђују да се расрдиш на некога, укроти себе и не дај на вољу своме срцу и језику; прекосутра, ако те обузме жеља да идеш на весеље (да се разонодиш), а нарочито на такво где можеш да видиш или чујеш штогод рђаво, не иди тамо итд. Тако настави да обуздаваш себе. После тога почни да задржаваш и сређујеш своје мисли, да оне уопште не лутају тамо где не треба, јер од мисли многа зла потичу. И треба peћи истину да нема ничег тежег него обуздавати своје мисли и доводити их у ред, али ваља знати да је немогуће одједном средити н очистити своје мисли. и као што је немогуће одједном укротити и зауздати и припитомити оне коње који су били напољу, у слободном простору, и нису знали за узде, тако је немогуће и да одједном среди своје мисли онај ко је целог свог живота њима давао на вољу. А уз то, када живиш као обичан човек. занимајући се само својим световним обавезама и мало мислећи на своје хришћанске обавезе, тада ти се чини да су твоје мисли дотеране (сређене), па чак и чисте. али само што започнеш да мислиш н бринеш о свом спасењу, оне тога часа почну да се муте, као устајала мочварна вода која обично, док је не дотичемо, изгледа чак бистра и чиста, али како станемо да чистимо мочвару од блата, тако се замути вода.

Управо тако је и са мислима. Најзад, и сам ђаво ће их подбуњивати. Али, без обзира на све то, бори се са мислима својим, крепи се и буди храбар и никада не очајавај и не помишљај да се твоје мисли никако не могу зауставити и очистити, већ колико буде снаге у теби подвизавај се и моли помоћ од Бога. И Дух Свети, видећи твоју искрену жељу настаниће се у теби и помоћи ће ти.

Шта је милостиња?

Милостињом ми обично називамо прилоге сиромасима, но под именом милостиње треба разумети сва дела милости и милосрђа а то су: нахранити гладног, напојити жедног, оденути нагог, посетити болесног и затвореног у тамници и помоћи им, а такође примити бескућника, пружити уточиште сирочету и друго. Но, да би милостиња твоја била истинска, све то треба да чиниш без разметања и без жеље за похвалом од људи за твоја доброчинства или за благодарношћу од бедних, него поступај онако како говори Сам Исус Христос, то јест да не зна левица твоја шта чини десница твоја, и тада ће Отац небески Који види тајно, узвратити теби јавно.

6. Могуће је задобити Духа Светога читањем или слушањем Светог Писма, као истините речи Божије.

Свето Писмо је такво благо за човека из кога он може да црпи и светлост и живот: светлост, која може да просветли и умудри сваког човека, и живот, који може да оживи, утеши и обрадује сваког човека.

Свето Писмо је једно од најважнијих доброчинстава Божијих човеку п то доброчинство којим се може послужити свако, само ако хоће. Ипак, треба рећи да је Свето Писмо Божанска Премудрост, да је Свето Писмо таква чудесна Премудрост да Њу може разумевати н схватати и најпростији и неуки човек, и зато су многи прости људи, читајући или слушајући Свето Писмо, постали побожни н задобили Светога Духа. Али било је и таквих, чак и учених, који су, читајући Свето Писмо, заблудели (залутали) и изгубили се. А то је због тога што су га једни читали проста срца и без мудровања и умовања и нису тражили у њему ученост, већ благодат, силу и дух, а други су, напротив, сматрајући себе мудрим и свезнајућим, тражили у њему не силу и Дух речи Божије, него мудрост овога света, и уместо да покорно прихвате што је Провиђењу било угодно да нам открије, они су покушавали да проникну у скривено и сазнају га, и зато су пали у неверје или у расколе.

Не! Пре се може све море улити у малу чашу, него да човек схвати сву Премудрост Божију!

107

И стога, кад читаш или слушаш Свето Писмо, остави свако своје мудровање, покори се речи и вољи Онога Ко ти говори кроз Свето Писмо, и моли Исуса Христа да те Он сам уразуми, освешта ум твој и да ти подстакне жељу за читањем Светога Писма и испуњењем онога што је у њему речено.

На свету је много књига које проглашавају корисним и спасоносним за душу, али су овога назвања достојне само оне мећу њима које су засноване на Светом Писму и које су сагласне са учењем наше Православне Цркве. Зато и можемо и треба да читамо такве књиге, али при њиховом одабирању ваља бити опрезан, да не би понекад, под видом душеспасоносне књиге, запала (нашла се у рукама, поткрала) таква која може да погуби твоју душу.

7. Исус Христос је рекао: "Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и Ја у њему; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан".

Ко се достојно причешћује Светим Тајнама, тај се тајинствено сједињује са Исусом Христом, то јест ко са истинским покајањем, са чистом душом и страхом Божијим и вером прима Тело и Крв Христову, тај у исто време прима Светога Духа, Који, улазећи у човека, припрема у њему место за примање Самога Исуса Христа и Бога Оца, и стога, постаје храм и обиталиште Живога Бога.

Но, ко се причешћује Христовим Телом и Крвљу недостојно, то јест са нечистом душом, са срцем испуњеним злобом, осветом и мржњом, тај не само да не стиче Светога Духа, него постаје сличан Јуди издајнику и као да по други пут распиње Господа Исуса Христа.

Хришћани првих векова, осећајући важност и душевну корист Светих Тајни, причешћивали су се сваке недеље и на сваки празник, и баш због тога у њима је било, како се говори у Делима апостолским, једно срце и једна душа.

Дакле, Бога ради, имајте жељу да се причешћујете Светим Тајнама, макар и неколико пута годишње, али свако од вас дужан је то да испуни неизоставно. Тело и Крв Христа достојнима је истински лек за све немоћи и болести. А ко од нас је сасвим здрав и ко не би пожелео да задобије исцелење и смирење?

Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа је храна на путу у Царство Небесно. А може ли се на далек и напоран пут ићи без хране?

Тело и Крв Исуса Христа је видива Светиња, нама предана и остављена од Исуса Христа ради освештања нашег. И ко да не пожели да буде причасник такве Светиње и да се не освешта?

Дакле, не будите лењи за приступање Чаши Живота, Бесмртности, Љубави и Светиње. Приступајте јој са страхом Божијим и вером.

Дакле, ово су средства помоћу којих можемо да задобијемо Светога Духа, то јест: чистота срца и непорочност живота, смирење, пажљиво слушање гласа Божијег, молитва, самоодрицање, читање и слушање речи Божије и причешће Телом и Крвљу Христовом.

Најбоље је и најпоузданије користити сва ова средства заједно. Тада несумњиво можемо стећи Духа Светога и бити свети.

Али, ако се ко удостоји да задобије Духа Светога и затим некако падне и сагреши, и тиме удаљи од себе Духа Светога, нека такав тада не очајава и не мисли да се лишио свега, већ нека брже и усрдније припада Богу са покајањем и молитвом, и Дух Свети повратиће се опет њему.

У закључку треба рећи да ће човек који усрдно иде пут Царства Небесног, за сваки труд, за сваку жалост, за сваку победу над собом, и за свако самоуздржање, за свако дело па чак и за сваку добру намеру и жељу, седамдесетседам пута онолико бити награђен још у овом животу, а шта га очекује у другом, то се не може ни рећи ни замислити.

Према томе, не страхујте и не бојте се идења за Исусом Христом. Он је Силни Помоћник, идите за Њим, похитајте и не оклевајте, идите док још нису за вас затворене двери Царства Небеског, и Отац ваш Небески, док је још подалеко од вас на овом путу, угледаће вас, и потрчавши, загрлити и пољубити, обућиће вас у најлепшу хаљину, украсити вас прстеном и увести у своју одају (ложницу), где пребива Сам Он и свети пророци, апостоли, светитељи и мученици и сви праведни и где ћете се веселити радошћу вечном и истинском.

Но, ако двери Царства Небеског буду затворене за вас, односно ако умрете без покајања и добрих дела, тад, ма колико ви хтели и ма колико се трудили да онуда ућете, вас неће пустити.

Ви ћете стати да куцате на врата и молићете: "Господе, отвори нам! Ми Те познајемо, крштени смо у Твоје име, названи смо по Твом имену, чак смо и чуда творили њиме." Но Исус Христос ће вам рећи: "Не познајем вас, ви нисте Моји, идите од мене у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим, тамо ће бити плач и шкргут зуба". Бојмо се свега тога!

108

И тако, искрена жеља за спасењем је први, са наше стране неопходан услов узрастања у духовном усавршавању, јер што се не жели, то се и не тражи и не добија. Мада нас је Бог створио без нас, спасити нас без нас не може. Бог у нама само буди мисао о спасењу, жељу за њим изазива заједно са нама, а сама добра дела твори посредством нас.

Стално приморавајмо себе на подвиг побожности, јер Царство Божије с напором се осваја и подвижници га задобијају.

Бојмо се немарности и равнодушности због којих се спушта претња Господа: "Тако, пошто си млак, и ннси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг" (Откр. 3,1617).

Пошто је пут спасења тегобан и опасно је сам га прећи, то је сваком хришћанину неопходан руководитељ у духовном животу.

ПОУКА О СМИРЕНОУМЉУ

 Један од стараца је рекао: "Пре свега треба нам смиреноумље да бисмо били спремни да на сваку реч коју чујемо, кажемо: "опрости", јер о смиреноумље ломе се све стреле врага и ненавидника.

Испитајмо какво значење има реч старца: зашто он говори да нам пре свега треба смиреноумље, а није рекао да је најпре потребно уздржање? Јер апостол говори: " А сваки који се бори од свега се уздржава" (1 Кор. 9,25). Или зашто старац није рекао да нам је пре свега потребан страх Божији? Јер је у Писму речено: "Почетак мудрости је страх Господњи" (Пс. 110,10), и опет: "Страхом Господњим нек се уклони свак од зла". Зашто не говори да нам пре свега треба милостиња или вера? Јер, речено је: "Милостињом и вером очишћује се грех", а апостол говори: " А без вере пије могуће угодити Богу" (Јевр. 11,6).Према томе, ако без вере није могуће угодити Богу, а милостињом и вером очишћују се греси, и ако се страхом Господњим уклања свак од зла, а почетак мудрости је страх Господњи, и сваки који се бори треба да се уздржава од свега, како онда старац говори да нам пре свега треба смиреноумље. "Ето зашто - говори он нам је пре свега потребно смиреноумље, да бисмо могли на сваку реч коју чујемо,рећи: "Опрости", јер се о смиреноумље ломе све стреле врага и противника". Ето видите, браћо, како је велика сила смиреноумља, видите какво дејство има реч: "опрости".

А зашто се ђаво не назива само непријатељем (врагом), него и противником? Врагом се назива зато што је он човекомрзац, мрзитељ добра и клеветник. Противником се пак назива зато што настоји да омета и спречава добро дело: ако ко хоће да се помоли. он му се противи злим успоменама, поробљавањем ума и унинијем. Ако ко хоће да да милостињу, он то спречава среброљубљем и тврдичењем. Намерава ли ко да бди, он се испречава лењошћу и немарношћу, и тако се то он супротставља нама у сваком делу, када хоћемо да учинимо добро. С тога се он и не назива само непријатељем, него и противником.

А смиреноумљем се сатиру сва оружја врага и противника. Јер заиста је велико смиреноумље, и његовим путем сваки светитељ је ишао, а трудом је скраћивао пут свој, као што говори Псалмопојац: "Види смирење моје и труд мој и опрости све грехе моје" (Пс. 24,18) и "Понизих се, и спасе ме" (Пс. 114,6). Уосталом, смирење и само смирење нас може увести у Царство, али само полако, као што је рекао старац авва Јован. И тако, смиримо се и ми мало, и бићемо спасени. Ако ми, као немоћни, не можемо да се трудимо, онда настојмо да се смиримо, са вером да ћемо за то мало што учинисмо са смирењем, милошћу Божијом бити II ми у местима светих, који су се много потрудили служећи Богу.

Иако смо немоћни и не можемо да се трудимо, зар не можемо да се смиримо. Блажен је онај који има смирење, јер је оно велико!

Овако је један од светих такође добро представио оног који има истинско смирење: "Смирени се ни на кога не гневи и никога не разгневљује, и сматра то (гнев) потпуно страним себи." Велико је, како рекосмо, смирење, јер се оно само супротставља празној слави (таштини) и чува човека од њега. А зар се не гневе такође због имања или због хране? Па како онда старац говори да се смирење ни на кога не гневи и никога не разгневљује?

Смирење је велико, као што рекосмо, и силно привлачи на душу благодат Божију. А благодат Божија, дошавши, чува душу од две тешке, горе поменуте, страсти. Јер, шта може бити теже него гневити се и разгневити ближњега? Као што је неко и рекао: "Монасима уопште није својствено да се гневе, као и да разгневљују друге". Јер, заиста, ако се такав (то јест онај ко се гневи и разгневљује друге) убрзо не покрије смиреноумљем, онда ће он мало-помало западати у стање бесовско (злих духова), смућујући друге а и сам се смућујући. То зато што се смирење не

109

гневи и не разгневљује друге. Али шта ја говорим, као да смирење чува само од ове две страсти, оно чува душу и од сваке страсти, и од сваког искушења.

Када је свети Антоније видео распрострте све мреже ђавола и, уздахнувши упитао Бога: "Па ко ће их избећи?" - тада му је Бог одговорио: "Смирење ће их избећи" и, што је још чудније, придодао: "Оне га чак ни дотаћи неће". Видиш ли благодат ове врлине?

Заиста, нема ничег јачег од смиреноумља и оно свему одолева. Ако се смиреноме догоди штогод невољно, он се истог часа обраћа себи, одмах осуђује себе да је достојан тога, и неће почети да прекорева било кога, неће окривљавати другога. И, тако, подноси оно што се догађа несмућен, без жалости, са потпуним спокојством, и зато се и не гневи и никога не разгневљује. И тако, добро је рекао свети да нам пре свега треба смиреноумље.

Два су смирења, исто као што су две гордости.

Прва гордост је када неко прекорева брата, када га осуђује и срамоти, као да овај ништа не вреди, а себе сматра вишим од њега. Ако се такав не уразуми ускоро и не потруди да се исправи, онда мало-помало запада у другу гордост, тако што се погорђује и против самога Бога и подвиге и врлине своје приписује себи, а не Богу, као да их је сам од себе савршио, својим разумом и трудом, а не уз помоћ Божију.

Заиста, браћо моја, знам једнога који је некада дошао у ово јадно стање. Испрва, кад му је ко од браће говорио нешто, он би га понижавао и узвраћао: "Шта вреди такав и такав? Нема никог достојног осим Зосиме и сличног њему". Затим је почео и ове да сматра рђавим и да говори:"Нема никог достојног до Макарија". Није прошло много а почео је да говори: "Ко је Макарије? Нема никог достојног осим Василија и Григорија". Но, ускоро је почео и њих да оцрњује, говорећи: "Ко је тај Василије и ко је тај Григорије? Нема никог достојног до Петра и Павла". Ја му говорим: "Заиста, брате, ускоро ћеш и њих стати да унижаваш". И верујте ми, после извесног времена, он је почео да говори:" Ко је Петар? И ко је Павле? Нико ништа не вреди осим Свете Тројице". И најзад погордио се он и на Самог Бога, и, тако, сишао с ума. Баш зато смо и дужни браћо моја, да се подвизавамо (устајемо) свом својом снагом против прве гордости да не бисмо мало-помало запали у другу, односно у потпуну гордост.

Гордост бива овосветска (световна) и монашка.

Световна гордост је кад се неко узноси пред братом истичући да је богатији и лепши од њега, или да носи бољу одећу него он, или да је благороднији од њега. Дакле, када увидимо да се размећемо овим преимућствима или тиме што је наш манастир већи или богатији од других, или да је у њему много братије, онда треба да знамо да се још налазимо у овосветској (световној) гордости.

Догађа се такође да се поносе некаквим природним даровима (обдареностима): један се, на пример, хвалише својим лепим гласом, и зато што лепо пева, или да је скроман, да марљиво ради и да је пресавестан у служби. Ова су преимућства боља од оних првих, али и то је светска гордост.

А монашка гордост је када неко празно слави што упражњава бдење, пост, што је богобојажљив, ваљано живи и што је марљив. Дешава се такође и да се понеки смирава ради славе. Све ово спада у монашку гордост.

Можемо се уопште и не гордити. Али ако неко не може гордост да избегне сасвим, кад би се бар поносио преимућством монашких дела, а не било чиме световним.

Ето, рекли смо шта је прва гордост а шта је друга. Рекли смо такође шта је световна гордост а шта монашка.

Размотримо сада у чему се састоје и две врсте смирења.

Прво смирење јесте у томе да сматрамо брата свога разумнијим од себе и у свему ненадмашним, и једном речју, како рекоше Свети Оци, да "сматрамо себе нижим од свих".

Друго се пак смирење састоји у томе да се Богу приписују своји подвизи. Ово је савршено смирење светих. Оно се природно рађа у души услед испуњења заповести. Јер дрвећу, када је на њему много плодова, сами плодови сагибају гране надоле и савијају их, док грана на којој нема плодова стреми увис и расте право. А има и дрвећа које не даје плода док његове гране расту увис, а ако неко узме камен, окачи га на грану п савије је надоле, тада она даје плода. Тако и душа, када се смирава, доноси плод, и што више плода доноси, тим више се смирава. Тако и свети, што се више приближавају Богу тим више увиђају да су грешни.

Сећам се да смо једном имали разговор о смирењу, и један од угледних грађана града Газе, чувши наше речи да што се више неко приближава Богу, тим више види себе грешним, зачудио се и рекао: "Како то може бити?" И, не схватајући, хтео је да сазна шта значе те речи? Рекао сам му: "Уважени господине, кажи ми за кога ти сматраш себе у овом граду?" Одговорио је: "Ја сматрам

110

себе великим и првим у граду". Ја му кажем: " А ако ти отпутујеш у Кесарију, за кога ћеш тамо сматрати себе?" Одговорио је: "За последњег од тамошњих велможа". " А ако сс опет ћу ја њему - упутиш у Антиохију, за кога ћеш тамо ссбе држати?" "Тамо ћу", одговори он "сматрати себе заједнога од простих људи (из нижег сталежа)". "А ако - кажем ја - отпутујеш у Константинопољ и приближиш се цару, за кога ћеш тамо сматрати себе?" А он је одговорио: "Готово за нишчега (сиромаха, просјака)." Тад му рекох: "Ето тако и свети, што се више приближавају Богу, све више увиђају да су грешни." Јер Авраам, када је угледао Господа, назвао је себе земљом и пепелом (Пост. 18, 27). А Исаија је рекао: "Јао мени, пропадох јер сам човек, и нечиста уста имам" (Ис. 6, 5). Тако је и Данило када је био у рову са лавовима, Авакуму, који му је донео хлеб и рекао: "Узми јело које ти Бог посла", одговорио: "Сетио си ме се, Боже" (Дан. 14, 36-37). Какво је смирење имало срце његово! Он се налазио у рову међу лавовима и остао неповређен од њих, и при том не једном, него двапут, и после свега он се задивио и рекао: "Сетио си ме се, Боже".

Видите ли смирење светих и каква су њихова срца. Чак и послани од Бога на помоћ људима, они су то одбијали из смирења, избегавајући славу. Као што се онај ко је обучен у свилену одећу, ако пребаце преко њега нечисту просту хаљину, удаљава да не би упрљао своју драгоцену одећу, тако и свети, будући обучени у врлине, избегавају човечију славу, да је (одећу) не би оскврнавили. А онај ко тражи славу сличан је нагоме који жели да нађе макар мало прња и било шта друго да би сакрио свој стид. Тако и не одевени у врлине тражи славе човечије. И тако су свети, будући послани од Бога да помажу људима из смирења то одбијали. Мојсеј је говорио: "Молим ти се, пошљи онога кога треба, јер ја сам нисам речит и спора сам језика" (Види: Излазак 4, 10,13). А Јеремија је говорио: "Ја сам још дете" (Јер. 1, 6). И једном речју, сваки светитељ задобио је ово смирење, као што смо рекли, кроз испуњење заповести.

Али шта је ово смирење, и како се оно рађа у души, нико не може изразити речима, ако се човек овоме не научи из искуства. А само из речи не може се овоме научити.

Једном је авва Зосима говорио о смирењу, а некакав софиста, нашавши се ту и чувши шта је говорио, пожелевши да то схвати тачно, упитао га је: " Реци ми, како ти себе сматраш грешним, зар не знаш да си ти свет? Зар не знаш да имаш врлине? Та видиш ли како испуњаваш заповести. Како можеш, тако поступајући, да сматраш себе грешним?" Али старац није налазио одговор, већ је само рекао: " Не знам шта да ти кажем, али сматрам себе грешним". Софиста је остајао при своме, желећи да сазна како то може бити. Тада је старац, не налазећи начин како да му то објасни, почео да му говори из своје свете простоте: "Не смућуј ме, јер заиста сматрам себе таквим". Видећи да је старац у недоумици како да одговори софисти рекао сам му: "Зар не бива исто и у софистичкој и у лекарској вештини? Када се они добро обуче у вештини и њоме се баве, тада, по мери увежбаности у њој, лекар или софиста стиче извесну навику/а не може да каже и не уме да објасни како је постао искусан на делу. Душа је стекла навику, као што већ рекох, постепено и неопажено, кроз вежбање у вештини. Тако је и у смирењу: од испуњења заповести настаје извесна навика на смирење и не може се то изразити речју". Када је авва рекао: "Ти си разумео ствар, тачно тако бива како си рекао". И софиста, чувши ове речи остао је задовољан и сложио се с њим.

А старци су нам испричали нешто што нам помаже да разумемо смирење. Али само стање у које душа долази смирењем нико није могао да објасни. Тако, када се авва Агатон примакао кончини и братија му рекла: "Зар се и ти бојиш, оче?", он је одговорио: "Колико сам могао приморавао сам себе да држим заповести, али и ја сам човек, и како могу да знам да ли је дело моје угодно Богу? Јер један је Суд Божији, а други човечији".

Ето, он нам је отворио очи да разумемо смирење, и показао пут како да га достигнемо, а како оно бива у души, као што сам већ више пута казао, нико не може рећи нити разумети само преко речи, јер само кроз дела душа донекле може да се научи овоме, а о томе шта нас води смирењу говорили су оци. Јер у Отачнику је написано:

Један је брат упитао старца: "Шта је смирење?" Старац је одговорио: "Смирење је дело велико и Божанско". На путу ка смирењу служе телесни напори, учињени разумно. Такође, пут ка смирењу је и да сматрамо себе нижим од свих и да се постојано молимо Богу. А само смирење је Божанско и непојмљиво".

Али зашто старац говори да телесни напори доводе душу до смирења? Како телесни напори постају душевне врлине? То што сматрамо себе ништавнијим од свих, као што смо већ рекли, супротставља се демонима и првој гордости. Јер како може да сматра себе већим од брата свога, или да се узноси пред било ким, или да прекорева, или да понижава било кога, онај ко сматра себе нижих од свих? Такође и молити се непрестано значи - отворено се противити другој гордости, јер је очевидно да смирени и побожни, знајући да није могуће савршити никакво добро дело без помоћи и покрова Божијег, не престаје да моли Бога да Он учини њему милост јер се непрестано моли Богу. Ако се и удостоји да учини било шта, зна зашто је то савршио, и не може да се погорди, и не приписује то својој снази, него све своје успехе приписује Богу, свагда Му благодари и свагда

111

Га призива, дршћући, да не би био лишен такве помоћи, и да се не би показала његова немоћ и слабост. И тако, он се смирено моли и молитвом се смирава, и што више напредује у врлини, тим више се смирава, а по мери просветљења, задобија помоћ и напредује у смиреноумљу. Али зашто старац говори да телесни напори воде смирењу? Какве везе имају телесни напори са расположењем душе? Објаснићу вам то. Пошто се душа, по преступању заповести, предала, како говори свети Григорије, прелести сластољубља и безакоња, и заволела телесно, и на неки начин, постала као једно с телом, и сва се претворила у тело, као што је речено: "Неће пребивати Дух мој у овим људима до века, јер су тело" (Пост. 6,3) и јадна душа као да страда са телом (састрадава, саосећа) и саучествује у свему што се збива са телом. Баш зато је старац и рекао да телесни рад доводи душу до смирења. Јер једно је расположење душе код човека здравог, а друго код болесног, једно у гладног, а друго у ситог. Такође, једно је опет расположење душе човека који путује на коњу, друго код оног који седи на престолу, а другачије је код оног ко седи на земљи, једно код оног који носи лепу одећу, а друго код оног који носи подерану. Дакле, рад смирава тело, а када се тело смирава онда се заједно с њим смирава и душа. Стога, добро је рекао старац, да телесни рад води смирењу. Зато, када је Евагрије ступио у борбу против хулних помисли, он је, знајући као муж разумни, да хула потиче од гордости и да се заједно са телом смирава и душа, провео 40 дана под отвореним небом, тако да је тело његово, како говори његов животописац, стало да производи црве, исто као што се догађа код дивљих животиња, а такву тегобу он је поднео не због хуле, него ради смирења. Према томе, добро је рекао старац, да и телесни напори воде смирењу.

Нека Благи Бог пода и нама смирење, јер оно избавља човека од многих зала и чува га од великих искушења. Богу слава и моћ у векове. Амин.

О МОЛИТВИ

 Молитва се због своје благотворности назива царицом и хоровођом у сабору врлина. Ни о једној врлини није речено тако много као о молитви. Она је узношење ума и срца Богу. Њоме човек ступа у сабор Анђела и постаје саучесник њиховог блаженства и озарује се мудрошћу. Молитва је тамјан најблагопријатнији Богу, мост за пролажење искушења, необориви бедем верујућих, безбедно уточиште, Божанствена одежда која душу облачи у велику лепоту и достојанство. Молитва је дисање душе, њена храна и пиће.

Молитва је мати свих врлина, чуварка целомудрености, печат девствености, поуздана одбрана од свих смицалица исконског непријатеља нашег, ђавола.

Разбијај противнике именом Христовим, то јест молитвом, јер јачег од овог оружја нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђивање мира, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште неузбуркано таласима, просветљење ума, секира за очајање, потирање жалости, рађање наде, стишавање гнева, заступница осуђених, спасење изгубљених. Она је и кита учинила домом Јониним, Језекиља је пред вратима смрти вратила у живот, младићима вавилонским пламен претворила у росу. Молитвом је свети Илија затворио небо: "и не удари дажд на земљи за три године и шест месеци" (Јак. 5,17). Када чак ни сами свети апостоли нису могли да изгнају нечисте духове, Господ им је рекао: " А овај се род не изгони осим молитвом и постом" (Мт. 17,21).

У животу човека нема ничег драгоценијег од молитве, она и немогуће чини могућим, тешко лаким, неудобно удобним. Молитва је толико неопходна за човечију душу, колико и ваздух за дисање, или вода за биљке. Молитва је светлост за душу.

Ко се не моли, тај се лишава општења (заједничења) са Богом и уподобљава се сувом бесплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мт. 7,19). Ко се не моли, тај не добија благослове Божије за дела своја, по реченоме: " Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају" (Пс. 126,1).

Да би се провео сав дан савршено, свето, мирно и безгрешно, јединствено средство за то је најискренија, пламена молитва ујутру, по буђењу из сна. Она ће увести у срце Христа са Оцем и Духом Светим и тако ће дати моћ и снагу души против удара зла.

Несрећа је за слепца што не види светлост, али далеко већа несрећа је за хришћанина да изгуби расположење за молитву, да лиши своју душу Божанске Светлости. У таквој души настаје тама, а по исходу (изласку) из тела њен удео биће вечна тама.

Говоре да ако нема жеље, онда се и немој молити, али то је лукаво телесно мудровање. Само ти немој стати на молитву, тако ћеш и сасвим одустати од молитве, а тело то и хоће. Царство Божије с напором се осваја. Без самоприморавања на добро нећеш се спасити.

Ето зашто треба да се молимо не само када смо расположени за молитву, него и када нећемо да се молимо, када нас тромост, сан, бриге, таштина и друго, удаљавају од молитве, и ако

112

се, без обзира на све то молимо, подвизавамо, приморавамо себе, боримо се са собом, онда таква молитва допире до небеса и излази пред Престо Господа.

За време молитве свезлобни враг са нарочитом силом устаје на оне који се моле, подвргава их многим искушељима и напастима.

Безбројна су искушења вражија за време молитве. Он у тим тренуцима подсећа на таква дела чије испуњење представља као неопходно и неодложно. Не слушај га, благодат Божија у свему ће ти помоћи после молитве.

За време молитве треба обавезно да одложиш сваку овоземаљску бригу, да не обраћаш пажњу ни на какве помисли, које сс за време молитве подижу са нарочитом снагом, већ да, као војник, одбијеш све.

Молитва није механичко делање, већ стајање пред Богом, беседа с Њим.

Молите се смирено, са страхом Божијим, бојећи се да код вас уместо молитве не испадне изругивање над молитвом. Чувајте ум од сваке љубопитљивости.

После недостојног Причешћивања, као и после недостојне молитве, бива подједнако тегобно у души. То значи да Господ не улази у наше срце, и да увређен нашим неверјем и хладноћом срца допушта да се у нашем срцу угњезде духови злобе.

Почетак је молитве одагнање помисли при самом њиховом појављивању. Средина је када помисли не поткрадају ум, а савршенство јесте усхићење Богом (отимање ка Богу) свег нашег бића.

За време молитве треба да имамо смирење (смерност) и скрушеност због својих грехова, јер ко у свом срцу не увиђа да је грешник, тога Бог неће услишити, како видимо из молитава фарисеја и цариника.

Молитва, растворена сузама смирења и покајања, свакако ће бити услишена, а излнвана из душе она отвара небеса.

Не остављај молитву све дотле док не опазиш да њен огањ и бања (купељ) суза сами од себе одлазе, јер можда друго такво време за опроштај грехова својих нећеш добити током целог свог живота.

Ако су ти се неке речи молитава усладиле, настави са њима, јер се твој Анђео чувар моли тада заједно са тобом.

Добро је молити се када Господ дарује сузе умилења, у таквим тренуцима најбоље је подражавати женегрешнице и мислено падати пред стопе Распетога.

Нема вишег добра него прибијати се уз Господа и пребивати непрестано сједињен с Њим.

Беси (злодуси) усиљено настоје да приграбе час молитве, да те одвуку да би се ти забавио било каквим послом. Немој их слушати, да не би од њих био поруган.

Молећи Бога за опроштај својих грехова, сам од свег срца опраштај све увреде ближњима. И најмање огорчење на ближњега лишава нас права да се молимо, јер молитва са огорчењем на ближњега у срцу, Богу је мрска. Како се ти сам односиш према ближњем, тако ће се и Бог односити према теби.

Ако не желиш да се молиш за човека кога презиреш и мрзиш онда се баш зато и моли што не желиш, баш зато и прибегавај Лекару, што си и сам болестан духовно. Моли да те Господ научи незлобивости и трпљењу, да те Он научи и оснажи да љубиш непријатеље, а не само оне који ти желе добро, да те Он научи да се искрено молиш за оне који ти не желе добро исто као и за оне који ти добро желе.

Ако се будеш молио за непријатеље, мир ће настати у теби.

Зашто наша искрена молитва једних за друге има велику снагу? Зато што се за време молитве ја прибијам уз Бога, постајем једнога духа са Њим, а оне за које се молим, вером и љубављу сједињујем са собом, зато што Дух Божији који дејствује у мени, у исто време дејствује и у њима, јер све испуњава.

Ако сматраш да си у праву у завади која се заподенула с неким, и тада први тражи помирење.

Када су у невољи и жалости многи траже помоћ у свему осим у Богу, и када је не налазе ни у чему, обраћају се Богу, али због слабе вере такви не добијају увек оно што траже.

Ако хоћеш да молитвом испросиш себи какво добро од Бога, онда пре молитве припреми себе поузданом и јаком вером и благовремено узми средство против сумње и неверја.

113

Није добро ако за време саме молитве твоје срце посустане у вери и не одржи се у њој. Тада и не помишљај да добијеш оно што си молио од Бога сумњајући.

Сумња је хула на Бога, дрска лаж срца.

Потребно је да предмет молитве буде изречен одређено и да жеља буде исказана проживљено.

Неопходна и главна правила за молитву су: потпуна преданост вољи Божијој, искрена жеља за исправљањем свог грешног живота, а изнад свега - бити незлобив. У молитви ваља бити стрпљив и тврдо веровати да ћемо добити све корисно што тражимо.

Ма колико били велики греси твоји, моли се, не очајавај. Плачимо због грехова наших, те мале сузе угасиће геену огњену.

Молитва се, као највиши дар Божији не даје увек брзо, ваља се потрудити. Што се задобија с напором, више се цени и чува.

У молитви пре свега треба благодарити Господу за све, а нарочито за невоље. Благодарење за жалости сто пута је пријатније Богу од благодарења за доброчинства. Моли за опроштај грехова. Можемо се молити и за избављење од невоља, али испуњење мољења треба свецело предати Промислу Божијем, по примеру Искупитеља: "Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како Ти!" (Мт. 26,39).

У случају посебних потреба, исто по примеру Спаситеља треба се молити до три пута, као што се Он молио у Гетсиманском врту пред Своја страдања.

Ма колико страдао, ни ти не ишти утехе човечије, већ прибегавај само Утешитељу душа наших.

Молите се Мајци Божијој када се бура мржње и злобе подигне у дому вашем. Она, Свеблага и Свемоћна, подесно и најугодније може да умири срца човечија. Мир и љубав потичу од Једнога Бога, као од свога Источника, а Владичица је Једна са Богом, и, као Мајка Христа, ревнује и моли се за мир свега света, па и више - свих хришћана.

Приступајући молитви Царици Богородици, пред молитву буди тврдо уверен да нећеш отићи од Ње, а да не добијеш милост. Достојно је и праведно тако мислити и тако се поуздати у Њу. Она је Свемилостива Мајка Свемилостивог Бога Речи, и о Њеним милостима, неисцрпним и безбројним, возглашавају у све веке Црква хришћанска. Она је заиста "Бездан доброте и милосрђа", како се говори о Њој у канону "Одигитрији".

За време молитве ограђуј се правилним крсним знамењем, јер ђаво дрхти пред Христом, не могући да поднесе гледање Његове силе, која га пали као огањ.

Древни хришћани, следећи апостолско предање, при сваком делању ограђивали су себе крсним знаком: при одевању, обувању, умивању, паљењу ватре, седању, легању, речју, при сваком послу, при уласку и изласку из пребивалишта итд.

У сваком послу, а у молитви утолико пре, неопходно је имати духовног руководитеља, да због човекове склоности према преузношењу, уместо благодати не бисмо примили прелест духа злобе, који се преображава у Анђела светлости.

Боље је не читати духовне књиге, али имати молитву. Боље је бити ништи духом, али наследити Царство Божије, јер и Господ говори: "Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско". Ништи (сиромашни) духом, односно они који су осиромашеног ума ради спасења, ради непрестаног сећања на Бога. А ко се непрестано моли, тога Господ награђује свим богатством Своје благодати.

"Када сам био студент духовне академије - приповедао је епископ Теофан - нас тројица смо се упутили у Кијево-Печерску Лавру, ка јеросхимонаху Партенију, од кога смо желели да добијемо поуку. Ево шта је он рекао: "Ви, учени монаси, знате много правила и закона, а не знате једно правило, које нам је нарочито потребно - да ум и срце свагда вазносимо Богу. Ја сам од детињства чинио тако и сада осећам душевно спокојство". Тако и ми треба да поступамо, дајући све за молитву, јер боље је молити се, него било шта читати или бити беспослен.

Не пропуштај прилику да се молиш за сваког човека по његовој молби или по молби за њега његових рођака, пријатеља или познаника. Господ благонаклоно гледа на молитву љубави наше и на смелост пред Њим.

Моли се за умрле, да би се и они, када буду у блаженом животу молили за тебе.

Човек који је умро јесте живо биће. Бог није Бог мртвих, него живих, јер су Њему сви живи. Душа умрлог човека невидиво обилази тела и места у којима је волела да пребива. Ако је она

114

отишла сва у гресима, не може себи помоћи да би се избавила од његових уза и веома су јој потребне молитве живих људи, нарочито Цркве - Најсветије Невесте Христове. Према томе молимо се искрено за умрле, то је велико доброчинство за њих, веће него доброчинство живима.

Чак ни један дан, док је у теби даха (до последњег издисаја), не остављај молитву под изговором да си болестан и посустао.

Ако си у недоумици, онда учини три поклона и реци: "Господе, Ти видиш, Милостиви, да се душа моја двоуми, и бојим се да не погрешим. Уразуми ме, Господе!" И прво што ти сине у души после молитве, прихвати као указивање свише.

После јутарње и вечерње молитве навикавајте да са усрдном пажњом одстојите у безмолвију (тиховању) макар неколико тренутака, очекујући срцем својим одговор, уразумљење. Тих неколико тренутака могу вас многоме научити. То ће појачати вашу постојану молитву и одрицање од своје воље, и изазваће у срцу жудњу за стицањем Духа Светога.

Немојмо да беседимо с Богом само туђим речима, не будимо стално деца у вери и нади, него ваља да покажемо и свој ум... А како је Господу угодно то наше сопствено тепање (муцање) које извире право (непосредно, искрено) из срца које верује, љуби и благодари, то се не може испричати.

У житејским (свакодневним, овоземаљским) разговорима треба у срцу одржавати молитву и имати на уму да Он, Отац наш Небески, налазећи се овде види све. Никада не треба заборављати на свеприсутност Божију.

Без молитве човек не живи него умире, мада то и не увиђа.

Не журите у молитви. Свака је реч света, то је велика стваралачка сила, свака реч молитве приближава нас Богу. Ми смо опустошили наше речи, отргнувши их од Господа.

Током молитве држи се правила да је боље рећи пет речи из срца, неголи хиљаду речи језиком. Када приметиш да је твоје срце хладно и да се нерадо моли, престани, загреј своје срце неком живом представом, на пример: свог јада, своје духовне беде, ништавности и слепила, или представљањем великих, непрестаних доброчинстава Божијих и теби и роду човечијим.

" Ево стојим на вратима и куцам", то значи да је Господ стално на вратима нашег срца, затвореног и закључаног за Њега нашим гресима и разним пристрашћима. Ви се молите, а Он пред самим срцем вашим стоји и пази на сваки покрет и осећање вашег срца.

КРАТКО О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 Старајте се да задобијете непрекидну молитву, дозивајући Господа: ГосПоде, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешнога, и код куће, и у храму, и на путу, и радећи, и за трпезом и седећи, лежећи, упражњавати је са побожном пажњом, покајничким чувством, са великом простотом, не настојећи да цедиш (истискујеш) из свога срца никаква изузетна осећања. Исусова молитва погодна је због своје краткоће.

Исусова молитва је најзначајнија и најважнија молитва.

Треба свагда имати сећање на Бога, мислити о Њему у свако време, на сваком месту, при сваком послу свагда у срцу своме призивати Њега, макар и кратко: "Господе, помилуј! Господе, помози!"

Пре обеда читајте Исусову молитву, а после обеда уз додатак: "Молитвама Богородице, помилуј нас."

Неки читају Исусову молитву, спајајући је са дисањем:

 1. Господе, Исусе Христе, Сине Божији,

(удах, издах, удах, издах, удах)

помилуј ме, грешнога (издах, удах, издах)

или:

 2. Господе, Исусе Христе, Сине Божији, удах

помилуј ме, грешнога - издах.

 То је врло добро! То значи дисати именом Исусовим. Таква кратка молитва научиће вас сећању на Бога, сабраће ум од расејаности и сродиће срце са Богом и као да ће се ставити печат на њега, да више не могу доспети зли дуси у њега.

115

Будите трезвоумни и бдијте, а нарочито за време умносрдачне молитве. Нико тако не угађа Богу као онај ко се правилно бави умносрдачном молитвом.

Молитва Исусова назива се словесном, када се произноси речима; умном, када се са њом нераздвојно сједињује пажња ума; срдачном или умносрдачном, када почиње да се твори у срцу.

Треба почети са словесном молитвом, која при постојаном, полаганом изговарању са скрушеним срцем, сама од себе прелази у умну, а умна у срдачну. Постепено молитва овладава душом и уноси стање мира, спокојства, чистоте, тишине, реда, и радости и непрекидног унутарњег стајања пред Богом.

Главним плодом молитвеног делања не сматра се топлина и сладост, него страх Божији и жалосна скрушеност због грехова.

Делатника Исусове молитве покајање и плач спасавају од сваке погрешке, обмане и прелести. Плач - то је дух скрушен. Срце скрушено и смирено (смерно) Бог неће одбацити, то јест неће предати демонима на поругу, као што Он предаје срце гордо, испуњено самомњењем (високоумљем), самопоуздањем, таштином.

Да бисте стекли дух молитвени за то молите упорно Неуморну молитвеницу за нас, Мајку Божију.

Да би се у срце увела постојана молитва потребно је да молилац не говори ништа сувишно, залудно, као и да се не узнемирава непромишљено ни због чега, да не чини ништа што му се прохте, већ да се стара да у свему твори вољу Божију.

Сваки хришћанин, што се више држи молитве Исусове, тим више озлојеђује ђавола, који не подноси име Исусово.

Враг устаје на вас, а ви на њега, и не попуштајте. Чим почнете да му се противите, он ће побећи, само треба строго. Трудите се усрдно, али не помишљајте да у било чему сами постигнете успех без помоћи Божије. За њу се треба чешће молитвено обраћати и призивати је.

Ономе ко је навикао да се моли, молитва је постала његово дисање, њему сатана више није страшан, јер га чува Божанска благодат. Такви људи осећају да је Господ свагда с њима, да спасава и заклања, и избавља од врага.

Пружајмо се и ми ка Господу и тада ћемо разумети речи црквене песме: "Помоћник и Покровитељ би ми на спасење".

У молитви човек стиче добру нарав, учи се врлини. Старајмо се да уз помоћ благодати Божије уђемо у себе, да приморамо себе на непрестану молитву Исусову. Христос је рекао да се Царство Божије с напором осваја, и ми треба да приморавамо себе на задобијање молитвеног и скрушеног стања по молитви Јефрема Сиријског: " Дух здравоумља, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме". Ето баш то ми немамо.

Зато приморавајмо себе на стицање тих врлина, чешће се причешћујући Светим Христовим Тајнама.

После Причешћа нарочито је потребно да се прихватимо Исусове молитве да бисмо заштитили себе од губљења благодати, дајући предност молитви срца над читањем разних, макар и поучних књига, утолико пре над ма каквим разговорима са људима, који доводе само до осуде.

Они који воде духован живот виде очима срца како ђаво поставља замке, како руководе Анђели, како моћно Господ допушта искушења и како теши.

О СМИРЕЊУ И КРОТОСТИ

 Сваком је хришћанину најпотребније блажено смирење којим одражава Христа, а ко га нема, тај никада неће видети Бога.

Смирење је темељ свих врлина. Учитељ смирења је Сам Господ: "Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим" (Мт. 11, 29), и Мајка Божија, узвеличана због смирења.

Да бисмо задобили смирење, треба стално да укоравамо, поричемо и окривљујемо себе у свему, да сматрамо себе не само грешнијим од свих, него чак и горим од сваког бесловесног створења. Када те прекоревају због нечега, тада треба ћутати или кротко изнети истину. Одсецати своју вољу, трпети срамоћења, увреде и понижења, свагда се сећати исхода душе из тела - ето пута ка смирењу.

116

Какве год врлине неко имао, треба свагда себе да сматра најгрешнијим на свету, по реченоме: "тако и ви када извршите све што вам је заповећено, говорите: Ми смо непотребне (то јест залудне, некорисне) слуге" (Лк. 17,10).

Несумњиви знак смирења је неповерење у своје помисли, жеља за исправљањем, беспоговорна послушност.

Давид није рекао да је постио, бдео, на земљи лежао, него "смирих се, и спасе ме Господ".

Покајање подиже палога, плач због грехова на врата небеска куца, а смирење их отвара.

Без смирења све је пролазно и узалудно, једино је смирење недоступно прелести бесовској.

Ко себе сматра смиреним. у томе нема истинског смирења. Треба да будемо свагда спремни да на сваку реч одговоримо: опрости, грешан сам.

Смирење се не стиди да призна своје недостатке, својствене човековој немоћи, јер се самим тим они и искорењују.

Смирење рађа страх Божији, обуздава многоговорљивост, оно нас учи да будемо свесни своје убогости, чини одвратним похвале човечије, побуђује човека да у свему окривљује и прекорева себе, да не верује своме расуђивању и својим чулима, поробљеним грехом. Смирење учи да се презире сујетни свет и да се тражи оно једно што је потребно (Лк. 10, 42). Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Смирење се достиже појачаном молитвом, укоравањем себе у свему и подношењем увреда. Смирење чини човека праведним. Грешници који се смиравају и без добрих дела се оправдавају, а праведници због гордости упропашћују свој велики труд.

Боље је бити смирени грешник, него горди праведник. Са смиреним Сам Христос пребива. Због смирења опраштају се греси, смирење обуздава пороке, чисти срце.

Смирење је пут ка савршенству. На сваку ћеш се висину успети смирењем. Смирење је у томе да чинимо добро онима који нам чине зло, да опростиш брату који ти је сагрешио, пре него што он замоли да му опростиш. Ако неко, смиравајући се, каже: "Опрости ми", тај разјарује демоне - кушаче.

- Шта да радим, не подносим срамоту (увреду)? - говори ученик.

- Брате, Исус је постао Човек и претрпео поругу, а зар си ти већи од Исуса? Ко не поднесе срамоту, тај не може достићи смирење - говори старац.

- Шта је смирење?

- Смирење је у томе да сматрамо себе земљом и пепелом стварно, а не само на речима, и да говоримо: "Ко сам ја? И ко мене сматра за било шта?"

Унизи себе и угледаћеш славу Божију. "Кад нема светлости, све је мрачно". Тако и без смирења ничега нема у човеку, осим саме таме.

Када нема смиреноумл3а, сав труд по Богу је узалудан и бесплодан. Смиравај се у свему и сматрај себе горим од свих и знај: Господ ће све неваљале, али смирене, узети к Себи. Завапи к Њему и постојано се надај. Узалудан је труд онога ко без смирења пости много и носи тешке подвиге.

Лукави (зли), не једе, не пије, не спава, па ипак у бездану живи, зато што нема смирења.

Ни једна врлина није тако пријатна Богу као смирење, и знај да се сатана ни због чега тако не жалости и ничим се тако не може истерати и обезоружати као када човек љуби смирење и срамоћење. Смирење осујећује сва лукавства вражија.

Обучи језик свој да говори: "Опрости ми", и уселиће се у тебе смирење.

Смирен и кротак, срдачан, предусретљив, милосрдан, тих, послушан, није лењ. Он не показује знатижељу за ствари несхватљиве, он не налази ни једну реч мржње, он се никако не препире, воља му је покорна, осим у питањима која се тичу вере.

Бити смирен значи да сматрамо себе због грехова достојним сваког понижења, увреде, гоњења, удараца. А бити кротак значи да незлобива срца подносимо неправде према себи, поруге и друго, и да се молимо за непријатеље своје, а себе да свагда осуђујемо, прекоревамо, да бисмо окајали нехотичне грехе своје.

Негневљивост је неосетљивост на вређања.

Кротост је непомично устројство душе, када она у срамоћењима и похвалама остаје иста.

117

Кротост је чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу утврђује и све око себе. Кротост је истрајна својом начелном попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу, и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње. "На кога ћу погледати, осим на кроткога" јавља Господ.

Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме неукрадиво богатство смиреноумља.

О ПРОСТОТИ

 Љубите простоту!

Где је једноставно,

тамо као да је стотину Анђела,

а где је заплетено,

тамо нема ни једнога.

 старац Амвросије Оптински

 Мудрост без благодати је безумље, а савршено смирење је просто.

Старајте се да достигнете детињу простоту у опхођењу са људима и у молитви Богу. Простота је највеће добро и вредност човека. Бог је савршено једноставан, зато што је савршено добар. Нека се ни твоја душа не раздваја (раздељује) на добро и зло. У безазленим срцима почива Дух Божији. Унутрашња простота треба да се изражава и у свој спољашњости нашој, да једноставност буде у свему: у речима, у спољашњем изгледу.

Не буди притворно побожан, иначе ће благодат одступити од тебе макар и са добром намером подешавао свој спољашњи изглед. Незлобивост и простота више од свих врлина низводе на нас благодат и милост Божију.

Немој мудровати у делу спасења, не изискуј изузетне путеве, не оптерећуј себе нарочитим подвизима, већ колико мораш и колико Господ пошаље снаге, толико приморавај себе на све што је добро.

А у молитви једноставно говорите Господу, та Он је тако близак нама. Њему треба говорити све што нам је на души. Ако се осећање покајања појави, тад говори онако како осећаш: "Господе, ја сам грешник пред Тобом, ништа немам, помилуј ме по великој Твојој милости... Судовима које Ти знаш, спаси". И као што деца моле своју мајку, просто, приступајући јој и желећи да добију тражено: "Мама, дај ми (ово или оно), дај!", тако и ми треба да молимо Господа и сву душу да улажемо у речи молитве.

Светитељ Тихон Задонски овако се молио Богу и обраћао му се: "Баћушка, Ти си мој Хранитељ!" Ето какву је блискост према Господу он осећао...

Господу није угодно да прима и усваја молитву онога ко није простосрдачан према људима, дајући му да осети да није искрен према људима, и да зато не може да буде потпуно искрен ни према Богу без душевног злострадања.

Колико је могуће буди кротак, смирен, једноставан у опхођењу са свима, нелицемерно сматрајући себе нижим од свих по душевном стању, односно грешнијим и немоћнијим од свих: "Од којих (грешника) сам први ја" говори.

Колико је могуће скривајте своја дела у духовном животу, и ни својим понашањем, ни у разговорима, ни у другим приликама не износите их на видело, него поступајте просто... само празно брбљање избегавајте.

Не треба да будемо неповерљиви, подозриви, већ ваља настојати да свима верујемо.

О ПОКАЈАЊУ

 Сва тела природе теже ка центру земље, а све душе човечије јестествено (природно) стреме ка свом духовном Центру или Првообразу - Богу. Али грех је изопачио тај природни правац.

118

У срцу човека дешава се час његово приближавање Богу, час удаљавање од Бога, и истовремено са тим - час спокојство и радост, час смућеност, страх, тескоба, час живот, час смрт духовна.

Приближавање Богу не бива без жалости. Задатак нашег живота је сједињење са Богом, али грех то сасвим спречава. Зато избегавај грех и приноси Богу чистосрдачно кајање за учињено зло - покајање.

По учењу Православне Цркве, покајање је повратак крштења, друга благодат, очишћење савести, обећање Богу новога живота, помирење са Богом посредством добрих дела, супротних грехопадима.

Али ко не зна како је грешнику тешко да се обрати од њему омиљеног пута греха на пут врлине, без нарочите благодати Божије. Како дубоко грех пушта своје корење у срце грешника, и у сво биће његово, како он даје грешнику свој вид којим ствари види сасвим друкчије. Зато ми видимо да грешници и не помишљају на своје обраћење, и не сматрају себе великим грешницима, јер им самољубље и гордост ослепљују очи, а ако и оцене да су велики грешници, онда се предају очајању.

При искреном покајању, безакоња како долазе тако и одлазе. Маштање и јесте маштање. Схвати да је оно маштање, бесмислица, безумље. Постави за циљ да се од сада владаш исправно, и Бог ће те очистити преко Свога служитеља Тајинстава.

Најближе од свих за Христом следе апостоли, девственици и жена - грешница, која је стала да умива ноге Његове сузама, као што о томе говори свети Златоусти: "Пре је жена била блудница, а сада је она девица, сестра Христова, невеста Слова (Речи)". Нека се радују свети, јер и грешници се убрајају у њих. Нека се радују покајани грешници, јер и њима се нађе место међу светима.

Грешник који се каје свагда може да се спаси неисказаним милосрђем Божијим. Приморавај себе на добро, и биће ти добро.

Није добро када грешиш, а не журиш да се исправиш. Не дај Боже да огрезнеш у гресима толико да више не можеш да скинеш са себе терет грехова. Не одлажи покајање и исправљање свога живота за сутра, јер томе сутра неће бити краја.

Страшна је истина: непокајани грешници после смрти губе сваку могућност да се промене на боље, што значи да остају стално и неопозиво изложени вечним мукама.

О онима који неће да прибегну спасоносном тајинству покајања, чујмо страшну изреку Божију: " Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути" (Лк. 13, 3). Али ни сви који прилазе тајинству не очишћују се, јер се не придржавају правила која су неопходна за истинско покајање.

Почетак покајања је увиђање грехова својих, скрушеност због њих: "Када, одвративши се од пута безакоња, уздахнеш, тада ћеш се спасти".

Неки, из незнања или не марећи за дело свога спасења, сматрају да је тајинство покајања једино у самој исповести. Они мисле да се усменим исповедањем грехова духовном оцу потпуно очишћују од њих. Али њихова нада је узалудна, јер такво покајање Господ не очекује од нас. Он хоће да ми, осетивши сву тежину својих грехова, због њих одболујемо (одстрадамо), умијемо их сузама срдачне скрушености и дамо у срцу своме чврсто обећање да ћемо исправити свој живот. Само тада је наше покајање право, делотворно и Богу угодно.

Као примери таквог покајања служе нам: блудни син, цариник, Марија Египћанка, апостол Павле, свештеномученик Кипријан и други. Са дубоким жаљењем треба рећи да већина садашњих хришћана не приноси потребно и одговарајуће покајање, а због тога се и не исправља живот њихов, грех господари њима, страсти су неукроћене у њима и они, неочишћени од тих унутрашњих рана, не остављају своје греховне навике, не доносе плодове достојне покајања.

Исповедање грехова треба да буде чистосрдачно, без и најмањег прећуткивања или оправдавања себе, а ко нешто прикрије па исповести, тај прима на своју душу изузетан двоструки грех.

Ако, имајући потребу за лекарем својих немоћи, прикриваш болест, онда се нећеш спасити од неизлечивог распадања.

Не треба да се стидимо да духовном оцу откривамо своје грехе, макар они били и веома велики. Ваља стално жалити због својих грехова, свагда их имати пред својим очима, no ономе што је Псалмопојац рекао: "Грех је мој стално преда мном" (Пс. 50,5).

119

Постоје две немоћи, или две врсте болести које су узроци непокајаности, и неостављања својих грехова. Прва болест је потпуно очајање за своје спасење, а друга је претерано уздање у милосрђе Божије.

Очајање је у томе што се човек, свестан мноштва својих грехова, више не нада да добије за њих опроштај од Бога, већ још дубље тоне у бездан грехова. А зли дуси то користе и доводе грешника до потпуне пропасти. Пре нашега пада демони нам представљају Бога човекољубивим, а после пада, неумољивим. Не веруј лажцу, не губи наду на милосрђе Божије, имај на уму пророчку реч: "Немој ми се радовати, непријатељице моја, ако падох, устаћу, ако седим у мраку, Господ ће ми бити видело" (Мих.7,8).

Нема неопростивог греха, осим непокајаног греха. Јуди издајнику било би опроштено да се покајао.

Ништа није равно Божијем милосрђу, ништа га не превазилази. Стога, ко очајава, тај је самоубица.

Бог не допушта да сасвим падне онај ко искрено Њему приступа, него видећи његову немоћ, садејствује и помаже видиво и скривено, пружајући му свише руку помоћи.

Али немојмо користити на зло, ради повлађивања својим гресима, бескрајно милосрђе Божије према грешнику. Бог је толико милосрдан, колико је и правосудан, и зато је свима и свакоме неопходно истинско покајање. Онима који се не кају Он не опрашта. Треба се кајати одмах по сагрешењу, јер се рана лако исцељује док је још свежа. Запуштене са великом се муком лече.

Ако желимо да добијемо опроштај, онда и сами треба да опраштамо: "ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески" (Мт. 6,14).

Греси који нису очишћени покајањем тамне су мрље на души и умивају се само сузама срдачног покајања. Знак остављања пређашњих грехова не само да је њихово избегавање на самом делу него и непрекидно супротстављање жељи за њима, повезано са страхом да се опет не падне под власт греха и сатане потпуна мржња према гресима. Ми треба непрестано да имамо на уму своје грехе, да бисмо се самим тим устручавали да их поновимо, али не треба се подсећати на њихове појединости, јер то није корисно, већ треба памтити само то - да смо ми велики грешници пред Богом. Да бисмо добили опроштај грехова треба да се молимо не два или три дана, треба да изазовемо промену целокупног живота, и, оставивши порок, да постојано чинимо добра дела.

Покајање је рат са грехом. Да би сачувао себе од грехова после покајања, старај се, нарочито у прво време, док још ниси ојачао наравствено (морално), да избегаваш сусрет са грехом, да се удаљаваш од оних лица и таквих места, која ти могу дати згодну прилику да сагрешиш.

Како можемо да се надамо да ће нам Бог опростити грехе, ако ми не окајемо зло које је произашло из наших грехова? Зашто да нама Бог опрости наше неправде, ако ћемо се ми и даље користити оним што смо стекли неправдом? Зашто да Бог заборави увреде које смо учинили ближњима, ако они које смо увредили и даље буду трпели од нас? Зашто да Бог буде милостив нама, ако од наше окрутности и даље буду страдали други?

Боље је добити од свештеника епитимију за тешки грех, него очекивати Божију поучну казну.

Телесни греси најбоље се очишћују постом и смирењем.

Немој се чудити што свакодневно грешиш. Тек што си се покајао, а одмах си опет сагрешио. Устај на молитву и говори: "Господе, пао сам, помози ми. Ако Ти не помогнеш, коначно ћу пропасти. Каквим год знаш судовима спаси ме, изгубљен сам!"

Ако сваки дан падаш у грех и сместа се кајеш, ако настојиш да савладаш греховне страсти, онда ће ти Господ, због твог срдачног произвољења (добре воље) помоћи и бићеш победник над ђаволом. Ако си данас украо један новчић, затим два новчића, потом три новчића, и дођеш до сребреника, ни тада не клони духом. Започни увек изнова дело покајања како би савладао грех, и сигурно ћеш се наћи као победник.

Не клоните духом, макар и безброј пута сагрешили, одмах се смирено кајте пред Господом и стремите ка Господу, са срцем скрушеним због грехова и плачите, и ридајте, умољавајте Господа како бисте одолели греховним страстима. И Господ ће, због вашег смирења, добре воље и ревности, победити греховне страсти и спасти вас.

Умивши сузама покајања душу своју, убеливши од Бога нам дану брачну одежду, са страхом Божијим, дубоким смирењем и љубављу приступимо Источнику Живота, Трпези Бесмртности да причасници Вечнога Живота будемо, нека нам не буде на суд или на осуду Причешћивање Светим Христовим Тајнама, већ на отпуштење грехова и на живот вечни.

120

Покајање, постигавши отпуштење свих грехова, низводи на душу човека Пресвети Дух Божији и у Њему даје верујућем залог вечног спасења у Христу Исусу.

ПОКАЈНИ ПЛАЧ

 Блажени који плачу, јер ће се утешити

 Мт. 5, 4

 Сећање на смрт рађа плач због грехопада, због страшног удела који очекује грешника загробно. То није случајна, повремена жалост срца, која се излива у сузама, већ непрестано покајно мучење душе, које доводи до самозаборава, то је судбина палог човека, неизбежна и неминовна, ако не у овом животу, оно за гробом - на целу вечност. Ко овде не оплакује себе, тај ће вечно плакати тамо.

Код новопочетних има много различитих начина настанка суза и то: бивају сузе од природе, од Бога, од жалости, оне за осуду и оне за похвалу, из таштине, од блуда, из љубави, од сећања на смрт, од много тога другог.

Веома је утешно што се све сузе, посредством страха Божијег могу обратити у сузе чисто духовне и спасоносне.

Истинско умилење је дар Божији, али Господ даје Своје дарове само онима који ишту, и отвара само онима који куцају и само подвижници који с напором траже, задобијају Царство Божије (Мт. 7,7; 11,12).

Да би се заслужио и задобио високи дар суза неопходно је уложити знатан напор и сва могућа средства за то, а то су: сећање на смрт и вечне муке, изучавање Писма, стрпљење, самоодрицање, одсецање своје воље, не обраћање пажње на туђе грехе, чување језика, уздржљивост у спавању, храни и телесном спокојству.

Али често бива да никаква размишљања, никакве жалосне прилике не могу да изазову спасоносне сузе из сломљеног и окамењеног срца. И такви упорно и узалудно тражећи сузе, сматрају себе несрећним, и тугују, и бивају клонули духом.

Мада признају да им нимало није корисно, све ово сигурно надокнађују управо сузама. Јер лакомислене људе сузе често доводе до преузношења, и зато им се и не дају.

Имајући дар плача чувај га свом својом снагом, јер се крајње лако одузима због телесних брига, због раскоши, а нарочито због многоговорљивости и смехотворства.

Знаци одсуства страха Божијег и истинске скрушености у срцу хришћанина јесу: негодовање због вређања, жаљење због украдених ствари, узнемиреност због лажног окривљавања, радо слушање похвала о себи, жеља да твоје речи превагну у разговору са другима, огорченост када на твоје речи не обраћају пажњу.

Треба отворити очи ума да бисмо познали сами себе и схватили да је непријатељ Бога онај ко следи своју вољу. Познавши величину Божију и сопствену немоћ, човек је дужан да се покори вољи Божијој и треба да буде свагда неспокојан и у страху и трепету за свој загробни удео, и да се не преузноси док се налази у телу.

Блажен је онај ко је познао немоћ своју и никада се не узда у дела своја, који оплакује грехе своје, не осуђује друге, него препушта суд Богу - Судији.

Кроз ма како велике подвиге ми пролазили, ако немамо болећиво (болно-страдајуће) срце, они су лажни и ничему не служе.

Богу се ничим тако добро не угађа, као злострадањима, или телесним лишавањима Њега ради, и ничим се тако не привлачи Његово човекољубље као сузама.

Као што огањ тражи пруће за потпалу, тако и чисте сузе сваку нечистоту мислену и видиву.

Врло је добро устајати ноћу и молити се са скрушењем и плачем. Ето када су плач и сузе прикладни, а у цркви сузама не дај да навиру и само дух скрушен чувај. Не треба их показивати, то су цветови духовни, али показивањем постају тамне и губе свој сјај и вредност своју.

Када за време молитве своје изливаш бујицу суза, нипошто се не узноси тиме сам у себи, као да си изнад многих. То је твоја молитва примила помоћ свише, да би ти усрдно исповедивши своје грехе, сузама умилостивио Владику.

Бездан плача видеће утеху, а чистота срца примиће озарење. На земљи нема радости слаће од оне која бива од умилења.

121

И тако, ко хоће да иште свету радост и блаженство на земљи, тај нека их иште у молитвеним сузама.

О ИСКУШЕЊИМА

 У хришћанском животу неопходна су искушења - пробе за проверавање нашег душевног стања. Искушења већином бивају:

 1. ради испитивања вере и оданости;

2. понекад ради исправљања;

3. и ради васпитно-поучног кажњавања због грехова.

 

1. Примери испитивања су: праведни Лот, Авраам, Јов и многи свети.

2. ради исправљања - када Господ, смиравајући Своје праведнике због неких малих и лаких грехова, или због преузношења својом праведношћу, њих предаје разним искушењима, да би их већ овде, у овом животу, очистио од сваке нечистоте помисли и спалио сваку нечистоту коју види, и да не би дозволио да у њима остане ништа нечисто. У том смислу је и речено: "Многе су невоље праведних" (Пс. 33,19) или: "Сине, не пренебрегавај васпитну науку Господњу, нити ослабљуј када те Он кори. Јер кога љуби Господ (онога и) кори, бије, свакога сина којега прима. Блажен је човек који нађе мудрост, и смртник који позна разборитост" (Приче 3,11-12).

3. Шаљу се удари искушења због грехова наших.

Често ми не знамо своје снаге, искушење показује њихову меру.

Душа наша, слично стварима које се налазе у дому, покрива се прашином и сваком нечистотом, па је неопходно и чистити је. Како огањ чисти злато, тако искушење чисти праведног. Ради испитивања душе човека потребни су људи који би својим поступцима очигледно показивали да ми нисмо покорни Божијим заповестима.

Господ нас и посећује жалостима, невољама и тескобама, понижењем и посрамљењем да би очистио срце наше, омекшао, истанчао га, смирио га и сачинио га достојним храмом Својим.

Докле год смо на земљи, не можемо бити без узнемирености и искушења. Али колико год да су искушења мучна и немила, често она бивају веома корисна човеку, јер га смиравају, очишћују и уче.

Не падај духом за време јаких искушења, невоља или болести, све је то обличење и праведно поучно кажњавање од Господа Који испитује срца и бубреге ради очишћења, буђења и исправљања твога, ради спаљивања трња телесних страсти, и, зато немој се жалити ако ти понекад буде веома болно. Не обазири се на бол, већ на добре последице те поучне казне и на здравље душе... Треба све трпети.

Не бој се борбе и не избегавај је, где нема борбе, тамо нема ни врлине. Где нема искушавања верности и љубави тамо је неизвесно да ли има верности и љубави према Богу. А ти се радије моли призивајући:

"Господе, дај ми да добродушно подносим искушења и невоље. Они су потребни моме многострасном телу, моме староме човеку".

Често откривај искушења своме оцу духовном или своме богобојажљивом пријатељу, а сам не буди строг према искушаванима, већ се старај да их утешиш, као што би желео и себи утехе.

Неискушано и обично железо изгледа као челик, и лим као сребро, и бронза - као злато, али искушавање показује њихову праву вредност. Тако и са људима бива.

Наизглед многи се чине кротки и смирени, милостиви, добри, прости, целомудрени (здравоумни) верујући и томе слично, а испитивање (искушавање) често показује да су они и зли, и горди, и окорела срца, и нечисти, тврдице, лакоми, завидљиви, злопамтила, лењивци итд. итд.

Искушења бивају кроз лишавања и губитке, невоље, болести, срамоћење, а онај који издржи искушења, поуздан је и сигуран за Царство Божије, а ко не издржи искушење није поуздан зато што у њему остаје велика примеса зла.

Буди поуздан у невољи и Господ ће ти засигурно послати и олакшање (утеху), радост и према твојим страдањима, даће ти благодат мира, снаге и радости. Јер "милосрдан је и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив, неће се до краја гневити, нити ће се довека срдити, није нам по безакоњима нашим учинио, нити је по гресима нашим узвратио" (Пс. 102, 810).

122

И баш због тога не треба да очајавамо када паднемо у искушење, него да што приљежније молимо Бога да нам помогне у свим напастима.

Неки људи потпадају под најјача искушења у почетку свог обраћења Богу, други пред крај. Неки их пак трпе целог живота.

Да бисмо тачно разумели речи молитве Господње: " Не уведи нас у искушење", ваља се сетити да је та молитва апостолима, који су тражили да их Он научи да се моле, дата пре силаска Светога Духа на њих, када их је заискао сатана од Господа "да их вије као пшеницу". Тада су апостоли били још слаби и лако су могли пасти услед искушења (као Петар), те им зато Спаситељ и ставља у уста оно "не уведи нас у искушење", а без искушавања наше вере, наде и љубави не може се живети. Испитивање скривених тајни срца неопходно је самом човеку, да би он сам могао да види какав је, и да се исправи.

Да, искушења су потребна! " Да се открију помисли многих срца" (Лк. 2, 35), да се открије утврђеност или слабост наша у вери, знање или незнање, порочност или чистота нашег срца, његово надање на Бога или на земаљско, љубав према себи и према пролазном или изнад свега према Богу.

Када наиђе искушење не тражи зашто и ради чега је наишло, него се побрини о томе да га благодарно и незлопамтиво поднесеш.

Макар и све врлине дотерао, али био лишен искушења, човек нема још никакав добитак, јер искушење је предводник врлина.

Ако ниједан човека не може без искушења да благоугоди Богу, значи треба благодарити Богу за сваку невољу која нас задеси.

Блажен је онај који има стрпљење у подношењу невоља, онај кога не побеђују саблазни којима га саблажњавају, и онај који побеђује злога који уводи у искушење ближњега. Али онај ко уводи у искушење (саблажњава), тај се уподобљава кушачу.

Не ишти спокојства на земљи, и у човечијим утехама. У ономе ко тражи спокојство не може да пребива дух Божији, а коме се приближава Господ томе се умножавају искушења. Пут Божији је свакодневни крст, и нико не усходи на небо живећи равнодушно (млако).

Не збуњуј се када враг одапиње своје стреле на тебе и када тобом овладава злоба, раздраженост, клонулост духа (униније), неосетљивост, пристрашће према земаљском. Тако нешто не сматрај за своје, не саглашавај се са грешним помислима и не сматрај их грехом, већ поступај добро, тиме ћеш победити непријатеља и задобити венац мученика.

Сваки духовни напор, свако добровољно, па чак и недобровољно лишавање, одрицање, жртва, страдање, одмах се размењују за духовна богатства у нама. Што више губиш, тим више задобијаш. Мужаствена душа инстинктивно иште жртву, прилику да пострада и да духовно јача у искушењима. Треба да молимо Бога да нам да искушења и да се готово жалостимо када живимо у благостању.

Све док водимо телесни живот и не приступамо срдачно Богу, дотле се зли дуси таје у нама, скривајући се под разним страстима: лакомошћу према храни и пићу, блудном распаљеношћу, гордошћу и надменим слободоумљем о вери и о Цркви, злобом, завишћу, и тада живимо по њиховој вољи. Али када искрено приступимо служењу Богу и тиме погодимо у срце (дирнемо у живац) демоне, који се гнезде и врзмају у нама, наше страсти, баш тада они се подижу против нас наоружани свом својом адском злобом, силним, жестоким пристрашћима према земаљским добрима, док их не одагнамо из себе усрдном молитвом и причешћем Светим Тајнама. Тако и бесомучни (ђавоимани, опседнути) бивају мирни дотле док их не доведу до Светиње.

Многобројни и разноврсни су путеви којима ђаво улази у нашу душу и удаљава је од Бога, наваљује на њу свим бићем својим, мрачним и пуним мржње, убиственим. За њега је ма који покрет страсти пут и он не пропушта ни најмању прилику да уђе у њу.

Он у свакога излива своје отрове и лукавствима својим спотиче свакога.

Један је држао постове, али сад се предаје власти надметања и зависти. Други се опет уздржао од срамне жеље, али свезан је таштином. Трећи је успевао у бдењу, но заплео се у мрежу осуђивања. Један се клони осуђивања, али ником се не потчињава и склон је препирању. Други се уздржава од хране али запада у гордост и надменост. Неко је неуморан у молитвама, али допушта да њиме овлада раздражљивост и гнев. А понеки успе у понечем незнатном и већ се преузноси над онима који су немарнији од њега.

Када је ђаво у нашем срцу тада осећамо необичну, убиствену тежину и огањ у грудима и у срцу. Душа бива веома стешњена и помрачује се. Све је раздражује, осећа одвратност према сваком добром делу, речи и поступке других према себи криво тумачи и види у њима

123

злонамерност према себи и својој части, и зато осећа према њима дубоку, убиствену мржњу, гневи се и устаје на освету.

Ако нас Анђели чувари не би штитили од сплетки злих демона, о, како би тада често ми падали из греха у грех, како би нас тада мучили зли дуси, који уживају да муче људе, што и бива када Господ привремено допушта да од нас одступа Анђео чувар и да нам зли дуси плету замке.

О ЧИТАЊУ СВЕТОГ ПИСМА, ПОБОЖНИХ И СВЕТОВНИХ КЊИГА

 Марљиво прилежи на читање Светог Писма, то ћете извући из порочног живота, јер се Јеванђељем и учењем Православне Цркве савест истанчава (изоштрава) слично оштром ножу. Она почиње да запажа и најмање погрешке у нама. Где је Света Библија, отуда се изгони свака ђаволска сила.

Незнање Светог Писма велика је стрмина и дубока провалија. Незнање Божанских закона велика је издаја свога спасења. Читање Писма велика је одбрана од греха, то је духовна храна за душу. Читање Јеванђеља даје човеку спасоносно виђење својих грехова и путева спасења.

Свети Тихон Задонски знао је напамет Јеванђеље и Псалтир.

Свето Јеванђеље је неисцрпно и свагда ново за назидање, зато што њега није написала рука човечија, него Дух Свети, Који је водио ту руку и управљао њоме.

Пошто Овај Дух зна све, испитује саме "дубине Божије", то је она, без обзира на крајњу једноставност и неизвештаченост речи Јеванђеља, устројена тако премудро да никада не губи силу и сладост, већ напротив постаје све поучнија, што се више наше срце срођује с њом.

Читање Псалтира укроћује страсти, а читање Јеванђеља спаљује трње наших грехова, јер је реч Божија "огањ који спаљује".

Свето Писмо је област Ума, Слова и Духа - Бога Тројице. У њему Он се пројављује отворено: "речи које вам говорих Дух су и живот" - рекао је Господ.

Списи Светих Отаца - ево опет израза Ума, Слова и Духа Ипостасних, већ са већим учешћем самог човечијег духа.

У речи Божијој видимо лицем у лице Бога и себе, какви јесмо. Познајте у њој себе, људи! Али не усуђујте се да сами тумачите Јеванђеље и књиге Светог Писма него се обраћајте Светим Оцима Цркве који су га протумачили.

Велика је сила Божанског Писма и велико је богатство мисли скривених у његовим речима... Јер својство је Писма такво да се у мало речи може наћи велико мноштво поука.

Божанско Писмо показује нам како су праведници често падали а грешници се исправљали, да бисмо од једног и другог ми добијали богато уразумљење, да се они који се држе добра не би препуштали безбрижности, видећи да су и праведници падали, а да они који живе у гресима не би очајавали, знајући како су се многи грешници покајали и успели да достигну највиши степен врлине.

Никада није могуће исцрпети смисао Писма. То је источник који није омеђен.

Велика корист бива од читања Божанског Писма: душа добија крила (полет), постаје узвишена, ослобађа се од нечистих порочних помисли и наслађује се великим миром и спокојством.

Заволите слушање и читање речи Божије, житија и поуке светих, у њима ћете наћи правила и примере светог, Богу угодног, живота.

Не читајте одједном много, само да бисте прочитали, већ да бисте освежили и нахранили душу, а она се храни оним што преко пажње продре у срце и заокупи га.

Ако вас за време читања или размишљања некаква мисао доведе пред лице Господње, затворите књигу и останите са том мишљу дан и више. Благодатна мисао је један од чувара душе.

Читајте дотле док у вашем срцу не дође до умилења.

Оно што читате у духовним књигама треба да се тиче вас, тада имајте себе у првом плану, а не судите о другима и о њиховим гресима.

124

Где пронаћи свештене (свете, духовне) књиге којих нема у продаји? Свештене књиге ваља преписивати, као што су то чинили сви истински хришћани.

Али није корисно скупљати много књига. Књигоманија је такође некорисна страст. Читање свештених (духовних) књига веома је корисно, јер просветљује наш ум и сабира га у њему самом. Но тражите спасење више у творењу добрих дела, него у читању књига.

Немарност или недостатак воље за читањем божанских књига јесте глад за душу. Стомак без апетита знак је озбиљне болести. Ако имате одбојност према речи Божијој, онда је ваша душа подложна тешкој болести.

Љубав према Богу рађа се из беседе са Њим.

Које трње првенствено гуши добро семе речи Божије? Житејске бриге, задовољство овога света, привезаност за богатство.

Људи који су искварили свој укус читањем рђавих, душепогубних књига, читају Јеванђеље против своје воље и из досаде. И читање Јеванђеља у том случају може се чак показати као веома непријатан лек. Али када, не обазирући се на то, наставе да читају, тада непријатност постепено ишчезава.

Зашто вам је често неподношљиво и не желите да слушате речи о спасењу душе, већ радије брбљате о таштини житејској? То значи да нас не само присуство Божије, него и мисао о Богу, мучи и тишти, као што је мучило Гадаринце присуство Исуса Христа. Зашто нам је мучно сазнање или подсећање да хришћанину треба да буде стран расејан, бучан живот, да он треба да води живот скроман, богобојажљив, честит, да треба да буде тако милосрдан да ради добра душе заборави све? Зашто већина хришћана само једном годишње приступа примању Светих Тајни (Причешћивању)? Зато што нам је тешко у присуству Господа. Он као да нам смета. Испуњена је жеља Гадаринаца, које је мучило Његово присуство. Шта им је остало? Отићи ће и од нас Христос, ако нас Његово присуство буде мучило. Тада ће нас сасвим покрити тама греховна, најкрајња.

Писање обичних световних (светских) људи је најчешће пројављивање палог човечијег духа, са његовим греховним склоностима, навикама и страстима.

Читаш световне новине: пријатно и лако се чита, лакомислено се свему верује. Међутим, ако узмеш духовну књигу, постаје тешко на срцу, рађа се сумња, многи то признају. Због чега то бива? Не бива то од својстава књиге, већ од одлика читалаца, од вредности њиховог срца, а највише - од ђавола, непријатеља човековог, непријатеља свега светог и побожног.

Када читамо световна дела, ми га (ђавола) не дирамо и он нас оставља на миру. Чим се прихватимо свештене књиге, почнемо да мислимо о свом исправљењу и спасењу, већ идемо против њега, раздражујемо га, мучимо његову злобу, и ево, он нас напада и мучи нас за узврат. Шта да се ради? Не остављати добро дело већ треба трпети и трпљењем спашавати душу своју. "Трпљењем својим спасавајте душе своје" - говори Господ.

Када седаш да читаш или слушаш оно што се чита, најпре се помоли Богу, просећи:

"Господе Исусе Христе, отвори уши и очи срца мога, да бих чуо или прочитао Речи Твоје и испунио вољу Твоју. Отвори очи моје, и схватићу чудеса Твоја из закона Твога (Пс. 118,18). Надам се, Боже мој, да ћеш Ти просветлити срце моје".

Тако свагда моли Бога да просветли ум твој и открије ти силу речи Својих.

ПОУКЕ МОНАСИМА

 У монаха сачуваће се остатак побожности до свршетка света.

По великом милосрђу Божијем достигли сте ви, чеда духовна, висину и дубину монашког звања. Висину, зато што је монашки чин - анђелски чин, а може ли на земљи бити шта више од овога? Дубину, јер је основа монаштва: самопонижење, сматрање себе ни за шта, постојано мислено лежање на дну и покајање до последњег даха.

"Аја сам црв, а не човек; подсмех људима и поруга народу" (Пс. 21, 7), - ево какво мишљење о себи је дужан да усвоји онај који је примио монаштво; ево какве речи је дужан да запечати у свом уму, да унедри у срце своје, да оваплоти у свем бићу свом.

Нисте дошли од невоље него сте добровољно ступили на овај подвиг, на служење анђеоско. Добровољно, са великим усрћем ступили сте у редове војујућих под знамењем Христовог Крста, заветовали се Богу да Му останете верни до краја, да све претрпите из љубави према Њему: сваку злобу, свако огорчење, сваку поругу, оговарање и клевету. И одржите реч своју, испуните обећања,

125

не клоните духом од искушења и жалости које вас задесе и којима се душа очишћује као злато у огњу.

Ако се пометеност прикрала срцу, а туга и униније овладали душом, знајте да се у претходном понашању вашем догодио некакав знатан пропуст, некаква унутрашња неисправност који су приправили место садашњој обузетости, јер, по мишљењу Светих Отаца, "сваком паду претходи гордост" или каква друга страст.

Често, по примању великог пострига, уместо потирања свог сопственог "Ја", појављују се помисли самоумишљености и гордости. Уместо опомене да смо, бацивши се на земљу и распињући се, обећали да смиравамо себе све до смрти, да ћемо сматрати себе за најниже и најгоре створење, недостојно да погледа на висину небеску, ми се подајемо помислима преузношења и смирену анђеоску одежду показујемо као хаљину величања и гордости.

Примивши постриг овако треба размишљати: "Господ мој ме је, недостојног, помиловао ни за шта, бадава је даровао мени, лишеном добрих дела, Своју одежду оправдања и њоме покрио сву наготу душе моје: чиме да Му узвратим за то? Уз помоћ Божију, сетићу се своје ништавности и све непотребности своје и, не смејући да подигнем очи не само на небо него ни на људе, све више и више ћу се смиравати и показивати благодарност и смирење своје сваким могућим поводом који се за то појави".

А повода ће бити доста: свакоме треба попустити, свакоме се покорити, пред сваким оћутати, за свако послушање бити приправан, - све ово треба чинити са љубављу у срцу. Шта год вам говорила помисао ради самооправдавања и самоодбране, треба је одагнати подсећањем на своје добровољно распињање и на ону ништавност из које вас је то распињање уздигло. На сваки прекор узвраћајте у срцу своме: "Ваистину достојан сам овога по гресима мојим".

На тај начин уз помоћ Божију ви ћете одбити нападе најважнијег искушења новопострижених: помисли празне славе и разметања својим постригом, и лажног мишљења да тај постриг не служи као степеница усавршавања себе и обучавања у најдубљем смирењу, већ као повод за самољубље и самохвалисање.

После првобитног ревносног горења духа и усрђа за испуњавање новог молитвеног правила, наложеног по примању великог пострига, и неодступног одлажења на све црквене службе, понекад се јавља некакво охлаћење и разлењивање. Помисао почиње да побуђује да се себи дају неке олакшице: одахнути, видети се са људима, попричати са њима, другим речима поразонодити се (разонодити се мало).

Бојте се тога чеда љубљена, јер то ретко пролази тек тако да не остави за собом трага - горки талог у уму и срцу од свега што се видело и чуло. Држите се своје келије у коју монах никада не уђе онакав какав је из ње изашао. Бојте се да себи попуштате (повлађујете) изостављањем или скраћивањем молитвеног правила, придржавајте га се као за котву, која је једина у стању да сачува буром захваћену душу од коначног раслабљења. Држите се ње чврсто, молите се, макар и са муком и против воље, како можете, и Господ, свагда готов да притекне у помоћ онима у бури, ускоро ће указати и вама Своју свесилну помоћ. Нека ваша молитва и буде против ваше воље, хладна па чак и расејана, ви не престајте да неуморно унапређујете своје молитвено правило, које, међутим, не треба да превршује меру, јер мало правило, постојано испуњавано, боље је од великог или дуготрајног, али прекиданог. У храм Божији и даље идите неизоставно (осим у случају стварне болести или испуњавања наложеног послушања), и увидећете како ће се показати да вам одмор није потребан, да се изнова окриљује дух ваш и разгорева жар ревности за молитву. А ако се добро не припазите, - по повратку у келију, она ће вам се учинити као затвор, а у души ћете осетити тако много тегобе, у сећању и у образиљи тако много сувишног, а понекад и нечистог да ће за очишћење, обновљење и довођење у ред своје унутрашњости бити потребно знатно више времена и труда, неголи за испуњење уобичајеног правила.

Молите се нелењо, чеда моја, вапећи из дубине душе Најслађем Господу Исусу да одагна Он од вас "мрзовољу, заборавност и окамењену безосећајност" и да утврди стопе ваше на путу спасења.

Као што је у почетку први грех палог анђела била гордост, за којом је непосредно следило охлађење или одвраћање од Бога и нехтење да се испуњава Његова воља, а одмах затим и озлобљеност на све живо и завист према онима који су остали верни

Творцу и Богу своме и нису лишени Његовог благовољења и вечног блаженства, - тако и после примања иночког анђелског чина, после прве две поменуте страсти (гордост, лењост) најчешће почиње да се бори против душе трећа и најмучнија од страсти - завист.

Срцу оног који је примио постриг прикрада се непријатељско осећање према онима из окружења који нису дали предност њему него другима, душу његову почиње да мори неприродна, несхватљива, али тим не мање, тешко савладива завист према другима. У помислима почиње

126

поређење себе са другима, изједначавање својих заслуга и дела са заслугама и делима више цењених, јавља се сажаљење према себи самом и разлежу се испрва тихе, а потом, да сви чују, гласне жалопојке на неправедност и пристрасност околине - јадања која се кришом увлаче чак и у молитвене вапаје Богу.

Шта ту чинити? Чиме спречити развој страшне и душегубне болести?

Пре свега неопходно је приморати себе на молитву за оне који побуђују осећање зависти и начинити три поклона са молитвом:

"Господе, помилуј и спаси слугу Твога (име) и мене, грешнога, због светих молитава његових!" Потом припасти усрдно Богу са усрдном молитвом за избављење од мучног злонамерног чувства и за усађивање на место њега чувства љубави и благонаклоности. И учинити ово не једном или два пута, већ наставити тако чинити, док се не умилосрди Господ, свагда готов да утиша сваку буру, и док се чувство не промени.

Треба помоћи свом излечењу размишљањем о томе колико је неразумно осећање зависти према бићу себи сличном, себи сродном, сједињеном с тобом и светим Тајнама, и заветима и саслужењем Једином Владики, и са којим сте заједно искупљени Животворном Крвљу, вољно закланог за нас Безгрешног и Пречистог Јагањца - Христа.

При том расудите: има ли основа завидети било коме другом, прво, зато што благостање другог не може ништа умањити или одузети од судбине коју је Бог определио човеку јер је у Њега бездан милости, као море, а колико год црпео из мора ништа се не смањује, а друго, ко може знати шта је заиста за човека боље и шта ће се окренути њему на корист и на радост, а шта на штету или жалост?

Главно пак средство против зависти, после искрене молитве, јесте смирено о себи мудровање, самоунижење и избегавање "упоређивања" себе са другима, које правовремено треба да буде прекинуто питањем постављеним самом себи: "Ко сам ја, најништавнији од свега створеног и најнедостојнији да се дрзнем поредити с било ким? Једино Срцезналац Господ мој познаје мене, и колико вредим, а зна и сву греховност моју, а ја пак због ослепелости своје не могу да је сагледам сву! Од тајних мојих грехова очисти ме и од туђих поштеди слугу Твога".

По добијању мантије обично следи назначење вишег и одговорнијег послушања.

Примајте га са покорношћу и благодарењем, али без нарочите радости, већ, напротив, са извесним сажаљењем и страховањем. Што је вишље дрво тим се више подвргава насиљу ветра и непогоде. Што више потчињених имао начелник, тим мање ће имати спокојства и слободе, што више власти, тим више напора, саблазни и горчина.

Ту се пре свега старајте о томе да заборавите себе и своје сопствено "Ја", то јест бригу за своје спокојство и благостање. У првом плану треба да вам буде оно дело које вам је поверено.

Ваља заборавити себе толико да се не само лично не искористи ништа од вама повереног, него ни оно што је код вас ваше сопствено,то јест Богом даном: здравље, моћи, способности, или материјалну имовину - не штедети ради заједничке користи и општег добра. На потчињене утичите више примером него речима. Покривајте њихове немоћи љубављу, но слабостима не повлађујте из човекоугађања, а кад треба, са благоразумношћу употребите и понеку строгост. Водите рачуна о исправљању оних који су поверени вашој бризи, разобличујте, забрањујте, умољавајте са сваким дуготрпљењем и подучавањем, посебно слабих, и свим мерама старајте се да их задржите у обитељи, не допуштајући удаљавање из ње или њено напуштање. Делите с њима њихове бриге, радости и жалости, саслушајте до краја њихове жалопојке о себи и о својим личним недаћама (јадањима), али не допуштајте жаљења на друге и распитивање о поступцима или речима остале браће и сестара.

Боље је да вас потчињени воле него да вас се боје, јер се од бојазни рађа лаж и лицемерје, а од љубави - истина и усрђе.

Материјално имање манастирско сами чувајте и не допуштајте ни другима небрижљив или несавестан однос према њему: због свега и за све, до најмањег, мораћемо дати одговор Богу, а Он је - близу.

Не стидите се да затражите савет код најопитнијих, кад сами нешто не знате или не умете, и без лажног стида саслушајте до краја мишљење других. Тиме нећете понизити себе.

Сећајте се смртног часа! Верујте, он је тако близу: ево ви лежите као леш, јадан беживотан, охлађен, страшан за све! Укочене руке на непомичним грудима... затворене очи! На свима ужасни печат тајанства смрти! Забрините се где ће тада бити душа ваша? Нећете ли зажалити због узалуд изгубљеног времена, због снаге протраћене на празно и некорисно, због немарности и лењости у подвигу задобијања неосуђеног стајања пред страшним Престолом Господа Славе?

127

Ономе што је речено о молитвеном правилу додајем само напомену из заповести премудрога сина Сирахова: "Сине, дај Богу срце своје", и молитва ваша вршиће се сама од себе. Изговарајући у молитви страшно и преслатко име Господа нашега Исуса Христа, гледајте мисленим оком на вољно Распетог за вас на Крсту и на грехе своје и бојте се да изговарате Најсветије име Његово без учешћа ума и срца, а призивајући Пресвету Пренепорочну Матер Господњу, гледајте на Њу као на Једину своју непостидну наду и уздање и мислено пружајте к Њој руке ради помоћи крмањења и заступања, а призивајући у помоћ свете угоднике, сећајте се њихових подвига, искушења и страдања и њиховим примером надахњујте себе за њихово подражавање и за стрпљење у молитви. Према томе, свако своје славословље, свако мољење, сваку реч коју изговарате у молитви одушевљујте, оживљујте, одухотворујте најдубљом искреношћу, старајући се не само да схватите умом него и да осетите срцем оно што говорите Богу или Његовим угодницима. Иначе, како ће вас услишати Бог, ако ви сами не осећате оно што Му говорите?

Ништа се не збива одједном а поготову савршена молитва. Трудите се, стрпљиво се молите, можда ћете морати да се трудите доста дуго времена, али Подвигоположник наш Христос гледаће на труд ваш и неће га оставити узалудним (без награде), и у своје време, "онај који даје молитву молиоцу", даће и вама праву, Њему угодну, благодатну молитву изливањем Пресветога Свога Духа, Који ће вас научити и миром испунити ваше, Њему посвећено,срце.

СУШТИНА МОНАШТВА

 Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Oтац ваш небески.

 (Мт. 5, 48)

 Девственост, нестицање, пост, труд и делатна љубав - то су оруђа, средства, али не и само савршенство.

Хришћанско савршенство није затворено у тварној природи човека и зато не може бити достигнуто простим развијањем могућности природе у самој себи, у својој ограничености.

Савршенство наше само је у Богу јединоме и дар је Светога Духа. Страдања човечија расту, тоје последица греха. Сви неизбежно страдају. Један у одречном смислу, укључујући се у општу бујицу страсти овога света; други у потврдном,то јест због љубави своје према човечанству. Смисао нашег постојања није у страдањима, него у одолевању њима.

Православни хришћанин је само онај који прихвата Христа као апсолутну Истину и Правду, који следи Његово учење и иде по Његовим стопама. "Нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити" (Мт. 11,27),или: "Нико не долази Оцу осим кроз мене" (Јн. 14, 6) или: "Јер ако не поверујете да Ја, јесам, помрећете у гресима својим" (Јн. 8,24) - и друго.

Заповести Христа јесу одраз Вечног Божанског Живота у нашем свету - пут ка њему.

Прва је заповест - "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим..." Друга је као и ова - "Љуби ближњега свога као самога себе"... (Мт. 22, 3739).

Мужаственост, дуготрпљење и смирење, састрадање и милостиња - као израз љубави према Богу и ближњем, вера, такође као подвиг љубави - све то треба да буде разуман, слободан подвиг човека, али док не дође свеутврђујуће дејство Божанске благодати, све то остаје само човечије деловање и према томе пролазно.

Због тога све се у нашем подвигу своди на искање сливања наше воље и нашег живота са вољом и животом Самога Бога.

Изражава се то и достиже, углавном, у молитви, и зато је молитва врхунац свих делања, она је центар из кога свака друга делатност црпи своју снагу и потврду.

Кроз истинску молитву врши се наше улажење у Божанско постојање силом Духа Светога.

Молитва је веома разнолика како по форми, тако и по достојанству. Најсавршенија јесте такозвана чиста молитва.

Ради достизања ове чисте молитве хришћанин подвижпик оставља све остало иза себе. Одриче се света.

Одрицање од света - то је монаштво.

Монаштво није другачија вера него у осталих хришћана. Монаштво је само један други начин живљења који проистиче из оних истих заповести Христа чије држање јесте подвиг. Нема хришћанина ако нема подвижника.

128

Одрицање од света многи, а нарочито савремени људи, схватају као нешто негативно - као одрицање од делатног живота, нешто жалосно, тегобно, мрачно. Нису тако гледали и не гледају они који су изабрали тај пут. Монахујући сматрају одрицање од света одрицањем од страсти, и обичаја противних заповестима Христа.

"Свет сав у злу лежи" - говори Писмо (1 Јн. 5,19). Ствар је у томе што је човек постао роб греха.

Услед пада човека у нама дејствује "закон греховни". Ослобоћење је препород човека за вечни Божански Живот. Преображење његовог бића - обожење - настаје сједињењем Божанског и човечанског. Управо то спајање јесте монашки живот.

Теодор Студит, будући усхићен тим начином живота, назвао га је "трећом благодаћу". Прва благодат - то је закон Мојсеја. Друга је "благодат на благодат", коју ми сви примисмо од пуноте Христове, по речи Јована Богослова (Јн. 1,16). И, најзад, трећа је - монашки начин живота, као свођење анђелског чина на земљу.

Епископ Игњатије Брјанчанинов овако је говорио о монаштву: савршенство хришћанско јесте у чистоти срдачној. Онај који достигне ово савршенство је светиљка која не телесним служењем, него служењем Духа испуњава заповест љубави према ближњем. руководи оне који се спасавају, подиже пале, исцељује њихове духовне ране.

Монашки збор дао је Цркви Христовој пастире који нису речима човечије мудрости, но речима Духа, потпомажући учење чудесима, напасали и утврђивали Цркву. Ко су били Јован Златоусти, Василије Велики, Епифаније, митрополити Алексије и Филип, једном речју, сви свети пастири. Али не само у чину архијерејском, већ и у простом монаштву има много светилника од Антонија Великог, Јована Дамаскина до Сергија Радоњешког и Георгија Затворника, који су веру утврђивали, јереси разобличили и погазили. Без монаха нестало би хришћанство код мирјана.

Ето колико је у Цркви Христовој неопходно савршенство без кога се и спасење на основу саме, пуке вере, лако може изгубити, јер је потребно чувство, обучаван дуго времена, за разликовање добра и зла.

Три су начина призвања монаштву: прво призвање је непосредно од Бога; друго је преко људи, и, коначно, треће је по нужди.

За прво призвање карактеристично је неко надахнуће које испуњава срце човека чак и у сну, незадрживо га привлачи љубави Божијој, заповестима Христовим. Друго призвање, преко људи, је када се у неком распламсава Божанствена чежња помоћу речи човечије или утицаја светих људи. Треће, по нужди, је због беда које су нас снашле, несрећа, губитка блиских рођака, што подстиче човека да се обрати Богу.

Неки људи који су васпитавани у Цркви и као да су храњени од Божанствене Трпезе, без наглих ломова, као да је то природно, ступају у монаштво.

Савршено је другачије са онима који су губили Бога, одлазили далеко од Њега па чак се и борили против Њега. Њихово обраћење обично добија форму оштре унутрашње кризе. Духовно обраћење таквих људи настаје под дејством благодати.

Благодат уводи човека у свет Божанске Светлости. При свој својој привлачној сили, благодат не лишава слободе воље и не ослобађа потпуно даље борбе, па и колебања. И они који су упознали благодат подвргавају се искушењима.

Понекад изливање благодати бива толико обилно да душа дубоким осећањем јасно доживљава своје васкрсење.

Тада унутрашње сведочење Духа о Истини бива толико очевидно, да у души не остаје места за сумњу или колебање. Љубав према Богу испуњава сво биће и привлачи Њему, преовлађујући над свим осталим. У таквим случајевима душа бива утврђена за сав наредни живот и задобија слободу од сумњи - нема у њој мучних тражења истине.

Свети Оци никада нису потцењивали ни један начин призвања. Историја Цркве познаје доста случајева када су, призвани по нужди достизали веће савршенство него призвани непосредно од Бога.

Дакле, Свети Оци нису гледали на почетак пута већ на крај и завршетак његов.

Трима начинима призвања унеколико одговарају и три одрицања - три степена монашког посвећења.

По светом Пафнутију, та три одрицања одвијају се овим редом:

129

прво, када физички остављамо имовину од овога света, друго, када одбацујемо пређашње навике и страсти, телесне и душевне;

треће, када одвајамо ум од свега видљивог и привременог и погружавамо се духом у сазерцање невидивог и вечног.

Авва Пафнутије говори: "Свако одрицање је прихватање крста".

По речима Теофана Затворника, први вид крста јесу невоље и жалости које сналазе човека у земаљском животу. Други крст јесте унутрашња борба са страстима и похотама. И трећи: предавање себе вољи Божијој.

Последњи крст је последица благодатних духовних дарова и својствен је само савршенима.

Први постриг савршава се без изговарања завета. У том чину новопочетном монаху даје се право да носи расу, отуда и назив "расофор", то јест расоношење (ношење расе). Пре извршења тог пострига даје се поука о смислу монаштва и о неопходности одрицања од света и сродника. Онај који приступа не изговара завете, и, према томе, тај степен је, у суштини, још период испитивања у подвижништву.

Други постриг је "мала схима" или "мантија". При постригу у мантију већ се изговарају завети. При постригу у највиши степен монаштва, у "велику схиму", обично звани просто "схима", исти завети се понављају у нешто измењеној форми.

Три завета повезана су троједним циљем, као и три одрицања, а то су: послушност, целомудреност и нестицање.

Од Христа имамо заповест да се уподобимо Богу и такав живот Свети Оци називају "наука над наукама" и "уметност над уметностима". А он се не познаје другачије него опитом.

Тешко је одредити по називу сву суштину садржаја.

Тако, на пример, многи схватају кротост као природну "тиху нарав". Другачије њу опредељује Јован Лествичник. Он казује: "кротост је такво стање ума при коме он непоколебив пребива и у части и у бешчашћу, кротост је непокретна стена, која се уздиже над морем раздражености... утврђење стрпљења, двери па чак и мајка љубави, смелост у молитви, сместилиште Светога Духа, узда махнитости, доноситељка радости, подражавање Христа..."; то је мужаственост, која узима на себе бремена и немоћи других. То је постојана спремност да се трпе поруге, да се не поколебамо у души кад нас славе. Кротост је спокојна решеност на сваку невољу па и на смрт. У њој је велика моћ и победа над светом.

Христос говори: "Блажени кротки, јер ће наследити земљу", то јест победити и завладати светом у вишем смислу те речи.

У души човека рађају се свакакве буре и свако ко нема себи одговарајуће руковођење које проистиче из хиљадугодишњег опита Цркве, може не само да буде у недоумици него и да се изгуби.

Свети Јован, игуман Синајски, у свом делу "Лествица" говори: "Потребно је да се море ово (живот душе наше) ускомеша, узбурка и разбесни да би помоћу те буре извргло на земљу... све оно гњило што су реке страсти унеле у њега. Пажљиво сагледајмо и запазићемо да после буре на мору бива дубока тишина."

Тешко је наћи речи које би објасниле неопходност довођења унутрашњег стања до степена крајње могућности да би се тиме разоткриле дубине душе. Како ћемо речима показати потребу да се у нашој души сложе истовремено пребивање и у аду и у Богу? Како објаснити да се само под тим условом достиже пунота човековог живота и уједно она постојаност истински здравог духа која уклања унутрашња колебања? Ко од нас не познаје болност смењивања духовних "успона" и "падова"? И ево, када човек силази у ад унутрашње борбе, носећи у себи Бога, тада он избегава колебања и буре.

Сливање сва три завета у једну целину ствара услове погодне за достизање главног циља подвижника - бестрашћа и чисте молитве.

ПОСЛУШНОСТ - ОСНОВА МОНАШТВА

 Послушност је тајна која се открива само Духом Светим.

Послушност, као одрицање од своје воље и разума, губљење своје личности, може на први поглед да се покаже као некакво ропство, као самоуништење противно замисли Божијој о човеку који је обдарен слободном вољом. Али онима, који су са вером следили учење Православне Цркве

130

и извршили такво одрицање у духу тога учења, послушност се открила као неизрециво велики дар одозго.

Послушник је орао који се на својим крилима подиже у висину. Он је свестан своје безбедности, господства које је другима недоступно и страшно. Са поверењем, са готовошћу, са љубављу, с радошћу предајући своју вољу и сваки суд над собом духовном оцу, самим тим збацујеш тежак терет земаљске бриге и окушаш оно чему је немогуће одредити цену - чистоту ума у Богу.

Монаштво је чистота ума, која се не достиже без послушности. Без послушности нема монаштва. Изван монаштва могуће је достићи велике дарове Божије све до мученичког савршенства, но чистота ума је особени дар монаштву, непознат на другим путевима, а монах окуша то стање не другачије него кроз подвиг послушности.

Удаљавањем од света и одбацивањем своје воље, послушник као златним крилима успиње се на небо бестрашћа.

Односи измећу старца и послушника имају свештени карактер.

Послушник се поучава да твори вољу Божију и тиме се причешћује Божанским животом. Старац молитвом и подвигом свог живота доводи послушника до познања тог пута, одгаја у њему истинску слободу, без које је немогуће спасење.

Истинска слобода је тамо где је Дух Господњи. Циљ послушности, као и хришћанског живота уопште, јесте стицање Духа Светога.

Старац не поробљава вољу послушника својом "човечанском" вољом и зато се старајте да не приморавате старца да заповеда.

Подвиг старца тежи је од подвига послушника због његове велике одговорности пред Богом. Међутим, одговорност пред Богом понеће старац само у том случају када ученик врши послушање старцу. Када пак нема послушности то сву тежину одговорности за своје поступке сноси сам послушник, губећи све што се постиже послушношћу. Циљ старца, међутим, није у томе да ослободи ученика одговорности него у томе да научи послушника правом хришћанском животу и истинској хришћанској слободи.

Послушност ослобађа од страсти пожуде и властољубља.

Једна од главних препрека за достизање тог стања, на које нас позивају заповести Христове јесте наша самост, егоизам.

Послушност је пут ка победи над том последицом првородног греха у нама.

Одсецајући своју вољу пред Богом, предајући се вољи Божијој, постајемо способни да сместимо и носимо у себи дејство Божанске воље.

Усавршавајући се у послушности и Богу и ближњем, ми се усавршавамо у љубави.

Савремени културни човек, са својим критичким прилазом свету, кудикамо је мање способан за подвиг монашке послушности него прост човек који није искушаван радозналошћу ума.

Образовани човек, који се приволео свом критичком уму, и који је навикао да гледа на њега као на своје главно достојанство, пре него што постане послушник, треба да се одрекне тог свог "богатства".

"Како се одрећи? Пред ким одсећи вољу, пред оним који је чак нижи од мене? - почиње да расуђује такав монах. - Ма шта је тај старац - прорицатељ? Откуд па - он зна вољу Божију? Нама је дан од Бога разум, ми треба сами да расуђујемо. Ево, на пример, то што ми је сад рекао старац, сасвим је неразумно", - и слично. Он суди по спољашности, како је својствено "разумном" човеку да суди, и зато не налази пут живе вере.

Ко је добровољно поверио своју вољу и расуђивање духовном оцу, тај опитно окушава несавршеност свога ума - разума и радосно се уверава да је дошао до извора воде, која тече у животвечни.

Послушник који се продаје у добровољно ропство, добија у замену истинску слободу.

Добар послушник осећа присуство Духа Божијег, Који предаје души не само дубоки мир, него и несумњиво чувство "преласка из смрти у живот".

ДЕВСТВЕНОСТ И ЦЕЛОМУДРЕНОСТ

 Други основни завет монаштва је девственост и целомудреност.

131

Схватање девствености као живота по образу Исуса Христа, "јер сам вам дао пример" (Јн. 13,15), савремени свет, чак и хришћански, је толико мало прихватио, да не престају искривљена тумачења монашке целомудрености, па чак и противљења њој као појави, тобоже патолошки противприродној.

То искривљено тумачење потпуно је неосновано, јер је хиљадугодишњи опит Цркве, са неоспорном веродостојношћу показао да очување девствености не само да не повлачи за собом штету, него да правилно пролажење кроз тај подвиг појачава физичку издржљивост и дуговременост живота, и психичко здравље и духовни развој.

Свети Варсонуфије Велики говори да послушност "узводи на небо, а оне који га задобију чини сличним Сину Божијем". Исто се може рећи и о девствености и о целомудрености.

Утроба свете девствености носила је Господа нашег Исуса Христа, а тело у које се обукао, Господ наш је примио од Свете Деве.

Познајте у томе величину и славу девствености.

Пророк и Крститељ Господњи Јован и други Јован, љубљени ученик Господа, који се наслони на прса Његова - били су свети девственици. Затим иду Павле, Варнава, Тимотеј и други, чија су имена записана у Књизи Живота.

Девственост је радост Мајке - Цркве.

Ако је брак света Тајна, то је и девственост такође тајинство Цркве.

Девственост и целомудреност блиски су по суштини, али то није једно те исто.

При постригу, лица која се примају у монаштво после брака или незаконите везе, дају завет целомудрености, то јест даљег потпуног уздржавања, а девственици - завет девствености.

Целомудреност, како показује сама реч схвата се као целовитост или пунота мудрости. Целомудреност није само обуздавање плотског нагона, то је и чистота ума и срца.

Истинску девственост Свети Оци одређују као стање натприродно.

У својој савршеној форми оно се поима као непрекидно пребивање у Божанској љубави, као остварење заповести Христа"љубите Бога свим срцем, свим умом, свом душом, свом снагом".

Свако одступање ума и срца од љубави Божије сматра се као духовно "прељубочинство", то јест преступ против љубави.

Девственост није наивно незнање, што се види из живота Приснодеве Марије, која је на благовест Анђела о рођењу Њеног Сина одговорила питањем: "Како ће то бити кад ја не знам за мужа?" И тиме је показала Своје здравоумље (целомудреност) (Лк. 1,34).

Наравственост по плоти још није девственост. Један од највећих светитеља наше Православне Цркве Василије Велики, са горчином је говорио о себи: "И ако жене не познах, ја нисам девственик", то јест у савршенијем смислу те речи.

По Црквеном схватању три су степена духовног стања човека: надприродно, природно и најзад, ниже, или противприродно.

Код Светих Отаца је речено: "Не посежи за натприродним да не би запао у противприродно".

Отуда правило: никога не треба уводити у монаштво без претходног испитивања.

Монах који не чува целомудреност, у делу спасења стоји много ниже од благочестивог брака који се у Православној Цркви поштује као спасоносни пут.

Онај који је примио завет монаштва лишава се права на освештани црквени брак, а свако нарушавање целомудрености од стране монаха сматра се као пад, и то пад у подприродно.

Нормалан неизопачени брак очувава човека и физички и морално, док, међутим, свака изопаченост, па чак и маштање о греху, доводи до растројства свег човека, делујућн и на психу и на телесно здравље.

То рушилачко дејство нарочито се појачава када саблазни подлеже монах, самим тим нарушавајући пред Богом дани завет, што повлачи за собом губитак благодати, а мучна грижа савести може га довести и до сумрачног очајања.

Подвиг девствености је као нека уметност и сила Божанског живота која поучава оне који живе у плоти да се уподобе бесплотном јеставству (природи).

132

Најбитнији моменату том "умећу" јесте "чување ума". Најважније правило у овом подвигу је не издати ум. Без тога никакви телесни подвизп не постижу циљ. Аскетски васпитан ум може да сачува не само своју чистоту и слободу, него и спокојство тела, чак и у таквим условима при којима би се другима то дело учинило немогућим. "Не могу сви примити ту реч" (Мт. 19,11).

Свети Пимен Велики рекао је: "Ми нисмо телоубице него страстоубице (убице страсти), јер од Бога нас не удаљава тело, позвано да буде сасуд или храм Духа Светог који живи у нама, већ сладострашће, то јест страсти са њиховим сластима.

Велики Јован Лествичник говори: "Ко је, бивајући у плоти, стекао и овде победничку почаст, тај је умро и васкрсао и већ овде познао почетак будуће нераспадљивости".

Ради достизања савршене чистоте не привезуј се, чак ни духовно, ни за човека, ни за ствар, љуби сваког љубављу савршеном, као самога себе, но без пристрашћа, то јест не пожели присуство вољеног човека или представу о њему и не наслађуј се мишљу о њему.

Чисто супружништво је похвално, али изнад супружништва је непоквареност (неоскрнављеност). Супружништво је уступак немоћи, а чистота је светлост живота!

Колико је девственост пожељнија од супружништва, толико непорочни брак ваља претпоставити сумњивој девствености.

Стога и ти, ревнитељу савршенства, или сасвим заволи чисту девственост, ако за то имаш и снаге и расположења, или изабери супружништво.

НЕСТИЦАЊЕ

 Нестицање,трећи од основних завета монаштва, јесте природна допуна прва два и ствара нераскидиво јединство с њима у циљу достизања чисте молитве и највећег уподобљења Богу, путем уподобљења Исусу Христу Који није тражио благо на земљи, тако да није имао где главу заклонити (Мт. 8,20).

Искуство је показало да је за чисту молитву неопходно ослободити ум од слика предмета који га оптерећују.

У монашком завету нестицања наглашена је борба са страшћу "лакомства" или "среброљубља" и "вештаствољубља" (" предметољубља").

При том монах обећава не толико да живи у сиротовању колико да ослободи свој дух од жеље "да има", а знак је тога достизање силне тежње "да се нема" до таквог степена, да истинити подвижник нестицања престаје да штеди и само тело своје. Једино под тим условом је и могућ заиста царствени живот духа.

У почетку ће се учинити несхватљивим како је могуће ослободити се сасвим од ствари, оне су неопходне. Разуме се, не ради се о томе да се одбаци апсолутно сваки предмет (ствар), него да се ограничимо у стварима и да имамо само неопходне, без којих би живот већ постао немогућ. При томе је мера те могућности различита код свакога. Савремени свет није могао да устроји свој живот тако да има довољно слободног времена за молитву и за духовно сазерцање Божанског битија.

Томе је узрок похлепна страст "имати". Ову страст лакомства апостол Павле је назвао идолопоклонство (Кол. 3,5), а Јован Лествичник "ћерком неверја", "хулом на Еванђеље, одступништвом од Бога" (Слово 16).

Право хришћанско нестицање непознато је и несхватљиво овом свету, а оно је истинско и неупоредиво богатство, које доноси велико спокојство.

Љубав према стицању одгони љубав према Богу и човеку.

Среброљубље, то јест лакомство, јесте и назива се "корен свију зала" (1 Тим. 6,10),и заиста оно је такво јер порађа отимања, завист, раздвајања, непријатељства, жестокост, мржњу, убиства,ратове.

Дакле, истргнути се из ропства приземних брига, очистити свој ум и дати духу да се наслађује богоподобном слободом, окусити највиша блага, лако презрети земаљско... не бити пристрашћен, све што се има сматрати ни за шта, а не жалостити се кад се нема, него живети исто као и да се има, молити се чистом молитвом - коначни је циљ нестицања.

О ГОРДОСТИ

133

 Гордост је одступање од Бога, демонски изум који је погубио проналазача, одгоњење Божје помоћи, извор гнева, врата лицемерја, чуварка грехова, корен хуле, тврдоглавост у својим размишљањима.

Ко се преузноси и горди тиме што је причасник благодати, макар и да мртве васкрсава, ако не каже за душу своју да је нечасна и ништавна, а себе не сматра за нишчег по духу и гадног, он и сам не знајући за то бива поткрадан злобом.

Гордости се противи скрушеност срца, а највише самопрекоревање. Крајња је безумност - кочоперити се Божјим даровима, такви их се као недостојни лишавају.

Горд човек је налик на јабуку која споља сија лепотом, а изнутра је иструлела.

Ђаво нема потребе да искушава гордог, јер је он сам себе учинио непријатељем и противником.

Заслепљени гордошћу, неки себе сматрају за свете и тек на смртном часу, несрећници, постају свесни своје погибељи.

Блуднике исправљају људи, лукаве - Анђели, а горде једино Бог.

Онај који тражи земаљску славу - тај се неће наслађивати небеском.

Ко је испуњен гордошћу, у томе се настањује лукави.

Не пуштај у себе болест гордости да ти непријатељ не би изненада одузео разум. Смиреномудријем очисти ум свој од овог смртоносног отрова.

Почетак и крај злога је охолост.

Гордост је губитак љубави према Богу и ближњима, богоодступништво, помрачење ума, лажна, такозвана философија, смрт душе.

Ако прихваташ Сина Божјег као Спаситеља, Искупитеља, Наставника и Учитеља свог, онда прихвати и Његово учење: "Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем" (Матеј. 11,29).

Није ли срамота тебе, слугу, да се гордиш када се Господ твој смирава? Како ћеш се назвати Његовим рабом, ако Му се не повинујеш? Како ћеш се назвати Његовим учеником, када не слушаш Његово учење? Неће признати ни Он тебе за Својег када буде видео на челу твом печат демонске гордости, неће те примити за Свог слугу, ако не буде видео у теби смирење и послушање.

Нема ничег тежег него се избавити од гордости, потребна је посебна помоћ Божја и велики подвизи ради победе над њом, јер унутар себе носимо ово зло.

Да ли живимо у благостању? Она нам досађује са самовеличањем и надимањем, презиром и понижавањем ближњих. Да ли нас несрећа походи? Кроз негодовање, роптање и хуљење се показује ова змија. Желимо ли да се научимо трпљењу, кротости и осталим врлинама - кочоперењем фарисејским она устаје на нас. Нигде и никако се од ње не можемо избавити; увек с нама иде, увек хоће да господари и влада над нама.

Господ нам је ради победе над гордошћу дао смиреномудрије које се састоји у томе да шта год да радимо сматрамо себе непотребним слугама. "Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се" (Лука. 18,14).

Гордост онемогућава човеку да сагледа своје мане. Ђаво се труди да у самим врлинама нашим посеје коров гордости, искушавајући како и чиме год може, дајући свима самоуверене помисли. Он не смета у чињењу "добрих" дела ономе ко их чини с гордошћу.

Самољубље и гордост наша се испољавају неприметно, нарочито у огорчености када нам и најмању непријатност причине други, намерно или ненамерно, као и у нетрпљењу и раздражљивости због најневажнијих разлога.

Самољубље и гордост наша би све хтели да присвоје, да окруже себе свим почастима, удобностима привременог живота.

Од гордости настаје надменост, хладно, без икакве искрености обраћање према онима који су испод нас и од којих не очекујемо никакву корист.

Не узноси се мишљу у поривима својим летећи изнад облака. Често су се пали подизали са земље увис, а они који се узвисују су падали на земљу.

Бог има овакав закон: благонаклон је према онима који плачу и сасеца крила надменима.

Гордост је страшна када је не примећујемо; а ако је примећујемо и кајемо се и прекоревамо, онда нам Господ то неће узети за грех.

134

Гордост треба побеђивати говорећи себи: "Ко сам ја..."

Приликом читања познатих истина немој рећи: "Ово није ново", "Ово ја знам", "Ово сам ја исто рекао". Све је то гордост ђаволска. Избави нас од тога, Господе!

Ако хоћеш код некога да исправиш његове мане, немој мислити да је то могуће само твојим средствима; ми сами више кваримо ствар својим сопственим страстима: гордошћу и раздражљивошћу која из ње происходи, већ предај своју жалост Господу и помоли се Њему, Који испитује наша срца и утробу, од свег срца да би Он сам просветио ум и срце човека. Ако Он види да молитва твоја одише љубављу и исходи из свег срца, онда ће неизоставно да испуни жељу твог срца, и ти ћеш ускоро рећи, видевши промену у ономе за кога се молиш: ово је промена од деснице Вишњег.

О СРЕБРОЉУБЉУ И ВЕЗАНОСТИ ЗА ОВОЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ

 "Јер је коријен свију зала среброљубље" (1 Тим. 6,10). Оно се крије не само у везаности за новац, него и за свако земаљско поседовање.

Није среброљубац само онај који много има и не дели с онима који немају, него и онај који иако нема сувишка, незасито га свагда жели и о њему стално размишља.

Среброљубље је смртни грех. " Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?" (Матеј. 16,26). Роб новца не може да буде истински раб Христов. Среброљубље је Јудин грех.

Ко угађа Господу, томе Господ помаже у случају потребе чак и преко неверног, а ко се узда у своја богатства, тај заједно с њима гине.

Среброљубац је само по имену хришћанин, а у суштини је идолослужитељ. Ако хоћеш да будеш богат, имај за пријатеља Бога.

Нека те Бог сачува тога да пожалиш материјално своје благо ради жртве Господу или Пречистој Његовој Матери или другим светитељима Божјим и да на тај начин претпоставиш материју духу; пази да ти имање твоје не буде на погибељ. Са радошћу троши посед свој у жртву Господу и Његовим светитељима.

Када срце твоје погоди шкртост, реци себи: "Живот мој је Христос, Љубав свију - моје непотрошиво богатство, непотрошива храна, непотрошиво пиће". Буди чврсто убеђен да ни новац ни храна нису живот, већ љубав према ближњем, ради љубави према Богу. Памти да је Бог - Љубав!

Доста је било самољубља, егоизма, живљења само ради себе!

Ако имаш богатство, троши га на корист душе, а ако немаш, не сабирај. Господ нам је као Познавалац срца, знајући нашу шкртост и ситну себичну прорачунатост у случају када нам предстоји гостопримљивост и милост према људима од којих не очекујемо да ћемо добити истом мером, обећао вратити у дан Суда не само за оно што смо нахранили гладног, напојили жедног, обукли нагог, посетили болесног и заточеног у тамници, већ је обећао награду чак и за чашу хладне воде пружену хришћанину или у Његово име неверном.

О доброта Христова! Како да се после тога не постидиш своје суровости срца и шкртости срамотне!

Мољац све једе; и за сандук не остављај своје имање. Најбоља погребна почаст јесте добро име!

Мамон је заузео за човека место Бога. Треба да се ради, али немој себе да мучиш бригом злом. Ишчекуј успех сваки од Бога и у Његове руке предај своју судбину.

Не треба хришћанин да жели лепу одећу и обућу; ко се занима удешавањем, тај запада у гордост, охолост и самољубље.

Бог гледа на срце, а не на одело.

Милосрђе је изнад поста и девства! Милостиња не постоји ради оних који примају, већ ради оних који дају, јер они добијају од тога велику корист.

Милостиња заражена охолошћу није више дело милосрђа, већ хвалисање и тврдокорност срца. Треба давати добровољно и радо, искрено, радосно, без лажне љубави према сиромашнима, без неког негодовања, непријатности, презира.

135

О ЛЕЊОСТИ

 Лењост је мајка свих порока, она раслабљује човека и чини га неподношљивим чак и за самог себе. Сви прљави греси и страсти се рађају из лењости и нерада. Ко живи у нераду, тај непрестано греши.

Не штеди себе од молитве, чак иако си цео дан провео у раду. Изнад Бога своју плот не стављај, већ претпостави ради Њега и телесни мир.

Веруј речи: " Ако пожуриш на молитви ради мира телесног да би се што пре одморио, изгубићеш и телесни мир и душевни".

Душу треба поделити на дела и молитву, то јест да она стално буде или у послу, или на молитви, онда неће бити нерада и ђаво неће лако моћи да пронађе улаз у нас.

Треба да рањавамо срце своје жалцем Писма да бисмо у скрушености добили ревност за спасење и пресекли гадни нерад.

Бој се немара у сваком послу. Све треба вршити часно и са љубављу.

Немој много да спаваш да не би преспавао свог Женика, јер не знаш када ће нам Он доћи. Многоспавање некад долази од презасићења, некад од поста, када се онај који пости узноси, некад од унинија, а некад и по природи.

Где је ревност за спасење и страх Божји, тамо нема лењости: за њу тамо нема места.

Реците: ко види да је у кући пожар, зар ће да лежи заваливши се на пећи? Тиме се и прогони лењост!

О ГНЕВУ, РАЗДРАЖЉИВОСТИ, ЗЛОПАМЋЕЊУ

 Не дај да те зло побиједи, него побиједи зло добрим.

 Римљ. 12, 21

 Пре се сложи да идеш на мач, него да се предаш гневу. Почетак гнева је самољубље. Гнев се претвара у злобу и злопамћење када се дуго задржава у срцу.

На све могуће начине гуши пориве самољубља, злобе и раздражљивости.

Знај да ако из тебе изађе огањ и опече друге, онда ће Бог од твоје руке да затражи душе оних које је спалио твој огањ. Ако ти ниси онај који баца у огањ, али се слажеш с онима који то чине и наслађујеш се тиме, онда ћеш на Суду да будеш убројан мећу саучеснике. Ко скрива у свом срцу злопамћење, тај је налик на онога који гаји змију у грудима својим. Злоба чини људе безумнима. Онај који у срцу носи злобу, тај се лишава права да чита молитву "Оче наш".

Многи од злобних људи држе постове, али су спремни да некога живог прогутају. Тешко умиру они који имају у себи осећај злобе: душа таквога неће видети Бога.

Шта може да буде страшније од злобе? Јер се ђаво назива духом злобе. Злобан носи на себи адски печат. Злобни људи постају све мрачнији и суше се.

У Светом Јеванђељу је речено да онај који брата свога назове будалом, биће крив паклу огњеноме (Матеј. 5, 22), а шта рећи за оне који гаје злобу према својим ближњим? Срце испуњено гневом је налик на котао који ври; очи као искре постају црвене и светле се, жиле се напрежу, подижу се обрве и коса, зуби шкргућу; у гневу се сав човек мења, цео његов изглед постаје налик на демонски.

Тешко свету од злобе, али још је теже ономе који има злобу, јер "сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица" (1 Јован. 3,15). А они који поседују узајамну љубав су названи вољеним ученицима Христовим.

Гнев је опасан као саветник: шта је предузето у гневу или злоби, то никада није благоразумно.

Ако осећаш у срцу убиствено зло према ближњем, муче те зле мисли о увредама које ти је он причинио - ево ти средства да се избавиш од унутрашње тескобе: замисли мноштво твојих грехова неизбројивих и како их код тебе трпи Владика живота твог, како ти Он свакодневно и безброј пута опрашта, ако Га ти молиш за то. А ти нећеш да опростиш ближњем неколико напада страсти.

Немој се смућивати и љутити када ти неко говори у лице неправду, или изражава неправедне претензије, или говори увредљиве речи, или смело изобличава неку твоју слабост, неправичност коју ти из самољубља не примећујеш код себе. Одстрани самољубље и гордост,

136

размисли хладнокрвно о томе и брзо тражи опроштај због своје кривице и убудуће се труди да се исправиш. Чак скромно покажи осмех на лицу и промени злобу у мир. Огањ се не гаси огњем, већ љубављу, добродушношћу можеш да угушиш злобу раздраженог. Ако се тако не уразуми, онда покушај да употребиш друге мере да га излечиш, да не би њиме дефинитивно завладала злоба и гнев и да не би свака наша жртва постала небогоугодна.

Главно је да се срце учини чистим. Нечисто је оно од самољубља у коме живе и делују све страсти.

Сву пажњу и труд усмерите на гашење плаховитости, учите се да је сузбијате, да је гушите чим се појави. Чини се да је плаховитост ништа, али ту се ради о егоизму, о грешном човеку.

Немој се смућивати због неуспеха и непокорности срца које је сад тихо, а у следећем тренутку већ ври. Ломите себе и Господа молите да вас сломи... Молите се и сами сабирајте мисли које би послужиле као вода против овог огња.

Имајте сећање на Бога и сећање на смрт. Ове две помисли су основа свега доброг и прогнање свега лошег.

Дакле, бежите од гнева, раздражљивости и злопамћења као од смртоносног отрова који убија наша срца!

О НЕЗЛОБИВОСТИ

 Врлина супротна гневу и злопамћењу јесте незлобивост.

Ништа не чини човека толико духовно блиским Христу као незлобивост. Онај који воли непријатеља свог јесте чудотворац који просвећује слепога.

Карактеристична црта незлобивога јесте простота, благородност, природност.

Високо цени и чувај увек хришћанску кротост и незлобивост, мир и узајамну љубав!

О ЛАЖИ

 Мрске су Господу лажљиве усне.

 Приче. 12, 22

 Погубићеш све који говоре лаж,

човека крвника и лукавог гнуша се Господ.

 Псалам. 5, 7

 Несрећан је и јадан онај који пребива у лажи,

јер је ђаво лажа и отац лажи (Јован. 8, 44).

 Лажљив човек хоће језиком својим да обори и оне који чврсто стоје у добру; говори са клетвом, трудећи се да убеди многоглагољивошћу. Лажљивац је довитљив и сналажљив. Ако с тобом разговара лажљивац, а ти га слушаш пажљиво, смртоносни отров из уста његових прелази на тебе, као што је смрт прешла са змије која је говорила с Евом.

Лажљивим људима не верују када говоре и истину, зато треба увек да говориш истину.

Зато никада не лажи - то је тежак грех. Лаж је од сатане он је отац лажи. Говорећи лаж и ти постајеш његов сарадник.

О РОПТАЊУ

 Као што рђа једе метал, тако и роптање уништава све добро што имамо. Ко се жали на некога, ако је и он сам у питању, тај је малодушан.

Господу није угодно роптање. Треба увек пребивати у осећању спремности за несреће и носити крст жалости без роптања, када жезал жалости пробија у само срце. Треба памтити да роптање не избавља од несреће, већ је још више појачава. Моли се и Господ ће ти послати крепост духа, тако да ће ти се чинити да нема шта ни да се трпи.

О ОСУЂИВАЊУ И СПЛЕТКАРЕЊУ

137

 Господе! Даруј ми да видим сагрешења моја

и да не осуђујем брата мога.

 Преп. Јефрем Сиријски

 Почетак спасења јесте самоукоревање! Сматрај себе горим од свих, немоћнијим у духовном погледу, и себе презири, мрзи због грехова - то је благочестиво и праведно, а другима снисходи, друге поштуј и воли, иако носе ране од прегрешења, ради тога што су према лику Божјем створени и удови су тела Исуса Христа.

Сваког човека поштуј и не вређај. Не осуђуј онога који ти противречи.

Немој никога осуђивати, и Бог те неће осудити.

Бог је показао апостолу Павлу да ниједног човека не треба сматрати прљавим и нечистим.

Суд припада Једином Господу, Судији живих и мртвих. Ко осуђује друге нека зна да га је Бог већ осудио. Осуђујући некога узимамо на себе његов грех. Ко је у греху, тај и одговара.

"Не судите да вам се не суди" - каже Господ (Матеј. 7,1).

Не треба да се љутимо на оне који нас угрожавају и клевећу на нас, већ морамо да их стрпљиво подносимо, знајући да нас Господ неће презрети према Својим речима: "Моја је освета, ја ћу вратити" (Римљ. 12,19)." Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите" (Гал. 5,15).

Нека макар и за познату ствар некога оцрњујеш, и за то нећеш избегнути казну, јер ти неће по делима његовим, већ по речима твојим судити Бог. Јер Он говори: "Речи твоје судиће ти".

"Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити" (Матеј.7,2).

Сам себе чувај, а паду другога се не смеј.

Ко ближњега осуђује, тај његове грехе на себе узима и даће одговор на дан Страшног Суда Божјег, а највише они који осуђују свештенички чин.

Ко осуђује ближњег куди га, понижава у срцу, изобличава гневно, говори о њему лоше пред другима, тај одстрањује од себе милост и уништава све своје добре плодове. Таквоме Бог одузима истинско покајање.

Ко воли да клевета, тај служи ђаволу. Немој се наслађивати подсмесима и не саучествуј са клеветницима, јер ће их оставити Господ.

Не суди пре времена, док не дође Господ, Који ће осветлити сакривено у мраку и открити намере срца, и тада ће свако имати похвалу од Бога. Сам себе суди и немој да дајеш повода за осуђивање ближњих.

Осуђивање долази више због гордости. Онај који осуђује неће бити смирен никада, и таквом човеку се не даје Исусова молитва. Молитва је дар Божји и даје се за врлински живот.

Сплеткарење је смрт душе. Молитва сплеткароша, његови пост и милостиња су мрски Богу.

Сплеткароше (опадаче) је апостол предао истој осуди као и убице (1 Кор. 6, 9-10).

НЕ СУДИ БЛИЖЊЕМ, НАРОЧИТО СВЕШТЕНИКУ

 Молим вас, браћо, да не осуђујете не само свештеника, већ било ког човека, да бисте се удостојили опроштаја грехова, јер када видиш некога како греши, не знаш како ће завршити свој живот.

Онај разбојник кога су са Христом разапели био је човекоубица, а Јуда је био Христов ученик и апостол, и за кратко време се с њима догодила промена: разбојник је ушао у Царство Небеско, а ученик у погибао.

Зато не треба осуђивати човека, нека је и грешник, јер је он брат твој, а и откуд ти знаш његова добра и зла дела.

Многи су често грешили јавно, а онда су тајно принели право покајање; ми смо видели њихове грехе, а покајање и обраћање њихово не. Ми их осуђујемо као грешнике, а Бог им дарује оправдање.

Дакле, молим вас да не осећате злобу ни према коме, да не осуђујете никога, док не дође Праведни Судија Који ће на светлост да изведе сакривени мрак и да објави помисли срца.

138

Нарочито немој да осуђујеш свештеника Божјег због тајних и јавних грехова његових за које чујеш. Не говори о њему: " Он је грешан и приступа Тајнама, и зато му не долази дар Духа

Светога". Ништа слично не помишљај, већ препусти суд Срцезналцу Богу. Он је Судија, Испиталац тајни!

Имај у виду да је свештеник изнад тебе. Ако је свештеник и сагрешио, онда је сагрешио против Божанских заповести, а ти ниси постављен за судију и испитивача других. Знај за своје место и меру.

Дакле, не осуђуј никога, а нарочито светитеља Божјег, већ с вером, великим страхом, истинским покајањем и чистом савешћу приступај Божанским Тајнама, јер ако би Анђео Божји приносио Свету Бескрвну Жртву, а ти се причестио недостојно, ни Анђео те не би могао очистити од греха.

Јуда је примио Хлеб Божји од Самог Владике Христа, и "пошто се недостојно причестио Овим, уђе у њега сатана". Чега нека нас избави Господ Бог Коме је слава у вјеки вјекова. Амин.

"Не будите немилосрдне судије људима који служе Богу и падају у животу у противречност са самима собом, то јест са својим благочешћем; у противречје их поставља са собом сам ђаво, њихов зли противник; он се снажно хвата зубима својим за њихово срце и приморава их да чине противно". (Свети Јован Кронштатски)

О СУЈЕТИ

 Бој се сујете, сујета је страшнија од гордости.

Бој се похвале; ћути и не одговарај у том тренутку, само знај сам у себи да те хвале више него што вредиш. А ако почнеш да противречиш родиће се лицемерје. Сујета је веома суптилно осећање: задовољство због похвале ипак постоји код свакога.

Шта то значи: "Њему је похвала не од људи, него од Бога!"

Коме похвала? Ономе који изнутра, у срцу ради за Бога, ко по савести сва своја дела чини и не брине се за мишљење људи и славу људску.

А ми тражимо похвалу од људи, а не од Бога који је Бог Славе. Ми тражимо земаљске награде и ордење.

Када дође у главу неразумна мисао - да избројиш некаква своја добра дела, одмах се исправи у овој грешци и брзо изброј своје грехе, своје непрекидне безбројне увреде Свеблагог и Праведног Владике, и схватићеш да их имаш као морског песка, а врлина као да и немаш у порећењу са греховима.

Пази да те не превари сујетна слава - то је замка за људе плитке памети.

Страшна је несрећа када се човек диви сам себи, поноси својим способностима, даровима и природним квалитетима. Господ их одузима у казну за гордост.

Сујета се припаја уз све врлине. То је ђаволски посао. Сујета је његово чадо. И због ње се одузима благодат.

Чак II сузе покајања могу бити сујетне; такве демонске сузе воле да се покажу, али не могу дуго да потрају, оне су тренутне, као што је и демон непостојан. Сујету одгоните и на њено место доведите смирена и скрушена осећања.

Хришћанин не сме да се душом везује за људску славу и да се навикава на незаслужену част, већ је дужан да исправља оне који му указују такву част или мисле о њему боље него што треба (Лука. 11,43).

О ЛУКАВСТВУ

 Јер ће се истријебити који чине зло.

 Псалам. 37, 9

 Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По Плодовима њиховим познаћете их.

 Матеј. 7, 16

139

 Нема горег искушења него кад наиђете на ласкавог човека; ласкавац је страшнији од ма које звери: звер се показује онаква каква је, а ласкавац често испод смирења и врлине сакрива свој отров. Тако да је веома тешко препознати и сакрити се од његовог лукавства.

Лукав човек је вук у овчијој кожи: гајећи злобу и непријатељство он се приказује као пријатељ; ласкајући хвали оно што је лоше; увек пребивајући у миру приказује се као да је свет; гордост лажним смирењем, а завист поштењем покрива. Тешко лукавима, они су мрски пред очима Правде Божје.

Изговарамо свакодневно у молитви Господњој: "избави нас од лукавог", зато треба бежати од лукавих, јер су исти као и демони.

Ласкавци су велики непријатељи наши; они нам заслепљују очи, не дају нам да видимо своје мане и зато нам преграђују пут ка савршенству, нарочито ако смо самољубиви и кратковиди. Стога увек треба заустављати ласкавце који нам говоре ласкаве речи или их се клонити.

Тешко ономе ко је окружен ласкавцима; благо ономе ко је окружен простим људима који не крију истину, макар и непријатну, који разобличују наше слабости, погрешке, пропусте, страсти.

Боља је горка истина од заслађене лажи. Труди се да увек будеш простосрдачан и искрен и немој да држиш једно у срцу, а друго у устима: зато што је то лукавство.

О СТОМАКОУГАЂАЊУ И СУЗДРЖАЊУ

 Потреба за храном и пићем је урођена нашој телесној природи, и умерено задовољавање ове потребе јесте законито и неопходно. Прелазећи границе умерености, стомакоугађање постаје страшан и понижавајући порок који има следеће видове (према св. Јовану Лествичнику):

Прождрљивост која се ничим не може наситити.

Ћудљива сластољубива потреба за разноликошћу укуса.

Незадржива и зависна похлепа у погледу омиљене хране.

Неукротиво, све разузданије преједање.

Почетак свега лошег јесте засићење стомака као и раслабљивање тела у сну, јер распаљују блудну похоту.

Ево списка порока који проистичу из ове страсти: блуд, бездушност, сањивост, море помисли, бујице скверни, бездан непознатих нечистота, лењост, многословије, претерана слобода у говору, претерано смејање, шаљивост, немилосрдност, тврдоглавост, неосетљивост, очаравање, надменост, дрскост, кицошко разметање, а за њима следи нечиста молитва, необуздане помисли.

Што се лакша храна и пиће употребљава и у мањим количинама, то финији и лакши постаје и дух. Преједање и сластољубивост нас везују за земљу и одсецају души њена крила.

Од стомакоугађања настаје страшна борба телесне похоте; од постова - целомудреност, од ситости - распусност, и од пресићености - нечистота.

Од хлеба и воде нема штете!

Пост је био прва заповест нашим прародитељима, и кршење поста је био узрок њиховог пада; од онога што је било узрок пада, од тога подвижници почињу жници да се труде у страху Божјем. Од тога је и Спаситељ почео, јер је пост оружје против ђавола, њиме је Он поразио ђавола у пустињи.

Наоружани постом се стално разгорева ревношћу. Ко пребива у посту има ум непоколебив и спреман је да се супротстави и победи све страшне страсти. Ко одриче пост, тај заборавља зашто се догодио грехопад првих људи (због неуздржања), и на које је оружје против греха и кушача указао Спаситељ када је боравио у пустињи, постећи 40 дана и ноћи; тај не зна или не жели да зна да човек отпада од Бога најчешће због неуздржања, као што је било и са становницима Содома и Гоморе и Нојевим савременицима, јер због неуздржања настаје сваки грех људски.

Ко одриче постове, тај одузима и себи и другима оружје против многострасне плоти своје и против ђавола. Није Христов војник онај који баца оружје и предаје се добровољно у заробљеништво свог сластољубивог и грехољубивог тела, он је и слеп и не види односе између узрока и последица ствари.

Пост као умртвљење тела, умртвљење старога човека у себи има заслуге бескрвног мучеништва.

У чему се управо састоји пост и на који начин се научити постити?

140

Пост је присила за природу и одсецање онога што прија устима. Прави постје када једемо мало, користимо једноставну храну и чувамо се стомакоугађања.

Прво треба да се лишавамо хране која гоји, а онда оне која распаљује, и на крају и оне која прија по укусу.

За ручак једи колико можеш, а за вечеру се суздржи. Храна треба да се узима пристојно, са страхом Божјим и ништа не треба да се једе из похлепе, већ кад имаш потребу природну, и то тако да после хране и пића не осећаш жељу за јелом. Та задовољеност без претераности и јесте начело светог поста.

Посне дане - среду и петак - држите без изузетка.

Уздржање за свакога треба да буде одређено према његовој телесној снази. Треба избегавати прекомерни пост који раслабљује - чак и у време телесних искушења.

У случају ненамерног претеривања и неопрезног неуздржања не туговати због кршења поста, већ се потрудити и надокнадити га.

У случају раслабљења тела од подвига, или од болести, треба доста умањити пост. Тело које је намучено подвизима или болестима треба крепити умереним сном, храном и пићем, не водећи рачуна о времену. Исус Христос је после васкрсења Јаирове кћери одмах заповедио "да јој даду да једе" (Лука. 8, 55).

Истински пост оставља свој печат на све спољашње и унутрашње понашање подвижника. Мера уздржања се не ограничава само храном и пићем, већ се проширује и на разговоре, спавање, одећу, и на сва чула - у свему овоме треба да постоји мера уздржања.

Исправном посту је потпуно туђа сујета и раслабљеност. У посту се треба храбро и благоразумно чувати сваког човекоугађања, избегавати осуђивање оних који не посте, као што и они који не посте не треба да коре оне који посте.

Телесни пост бива олакшан постепеним навикавањем на уздржавање, али он нема никакву заслугу без унутрашњег поста духовног. Пост духовни је период духовних напора: појачати молитву, повећати милосрђе, укротити страсти, помирити се са непријатељима. Пост је духовна храна за душу, то је као оаза у пустињи за уморног путника који је остао без резерве воде.

Дочекујте пост са радошћу: " Сада је време повољно, сада је дан спасења".

О ПРАЗНОСЛОВЉУ, БОГОХУЉЕЊУ, СМЕХУ И БЛАЖЕНОМ ЋУТАЊУ

 Башта без ограде ће бити изгажена и опустеће; ко не чува своја уста, тај ће уништити плодове. Многословље помрачује ум; а помрачени ум води бестидности; а бестидност је мати сладострашћа. Ко воли да ћути, тај и сам остаје непомућен и не ражалошћује ближњег.

Воли ћутање да би у теби пребивало страхопоштовање, чувај страхопоштовање да би те оно штитило од сладострашћа.

Многоречити не само да су достојни прекора, него чак и изазивају одбојност код оних који желе с њима да проведу неко време и да се зближе с њима.

Уста из којих излази и добро и зло јесу као необуздани коњ, зато им је потребна узда, јер ће их њихово јурење одвести у пропаст, јер је њихов пут измећу провалија.

Бој се празнословлза, јер ћеш за сваку празну реч дати Богу одговор у Судњи Дан: не призивај имена Божјег узалуд да се не наруши заповест Господња; не куни се, не хули, да те не би погодио гнев Божји.

Непријатељ наш ђаво нам штети на све могуће начине, али нарочито уз помоћ језика и уста, јер ниједан други уд није толико погодан за завођење и погубљивање људи као несуздржани језик и незаграђена уста.

Када је потребно да се неко увери у истину, онда не треба говорити "Богами" и клети се, већ треба рећи: "да,да" или "не, не", и то је довољно.

Тежак је, веома тежак грех - клевета.

Празнословље рађа слободу у обраћању, смех, шале и богохуљење, ту смртоносну рану; срца таквих људи постају пристаниште нечистих духова. Као што пчеле не трпе дим, него одлећу, тако и Анђеле Чуваре одгоне од себе празнословци и богохулници.

Ћутљиви је близак Богу и Анђелима. Језик је мали уд, али велику штету наноси, исто као што је мољац мали инсект, али велике ствари оштећује и чак уништава. Од брбљивости је настало

141

мноштво зала: распадале су се породице, раскидале се пријатељске везе, дешавало се и много других несрећа. Зла реч је штетнија од било ког отрова. Немој себи да дозвољаваш ни да слушаш, ни да говориш ма о чему некорисном за твоју душу.

Ако будеш чувао слух, нећеш сагрешити ни језиком.

Заволи више ћутање од говорења: од ћутања се ум усредсређује у себи, од многословља он пада у расејаност.

Човек који је заузет сталним удубљивањем у своје грехе нема језик за празне и многе приче.

За ручком и у цркви ништа не говори, осим у случају велике потребе.

Ако се у сауни често отварају врата из ње несметано излази топлота. Тако и душа када много говори губи топлоту, јер ћутање сабира, а говорење расипа.

Једна врлина - суздржавање језика од сујетног и светског може да узведе човека на висок степен духовног савршенства.

Ономе који чува ћутање је позната свака врлина и честитје пред Богом. Такав без труда задобија Царство Божје.

Треба избегавати бескорисне разговоре и контакте са онима који немају страх Божји.

Најбоље је уопште не поучавати, већ поучавати добрим животом. Благодат се даје не ономе који добро говори, већ ономе који добро ради, добро живи. Дело извршено без гласа је боље од неиспуњене речи.

Мање речи је потребно ако чиниш оно што је потребно. Сликар боље учи својим сликама.

Непристојно је за хришћанина да се смеје. Исуса Христа и Мати Божју никад нису видели на земљи да се смеју.

Онај који се бави шалама ради за демоне.

Смех и дрскост су почетак развраћања душе, то су напади демона блуда.

Смех изгони сузе, Духа Светог, тело развраћа, прогони врлине.

Благоразумно ћутање је мајка молитве, повратак из ропства помисли, чувар Божанског огња, надзиратељ помисли, ухода непријатеља, тамница плача, пријатељ суза, делатељ сећања на смрт, сликар муке у будућем свету, добровољни сведок будућег суда, помоћник спасоносне туге, непријатељ дрскости, противник лажног учења, неприметно узрастање, тајно усхођење.

О ПОМИСЛИМА

 Господ нам неће судити само за оне грехе које смо стварно починили, већ и за грешне помисли које човек пожели да изврши, као што је речено у Светом Јеванђељу: "Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме" (Матеј. 5,28). Исто као што ако се неко љути на некога, макар и да није своју љутњу показао на делу, биће осуђен за злу своју намеру, и не само за сваку злу мисао, већ чак и за сваку празну реч ће човек дати одговор на дан Суда Божјег (Матеј. 12, 36).

Као што ће за зле мисли човек да буде осуђен, тако ће и за добре да буде награћен. Ако се неко видећи човека у несрећи или сиромаха сажалио, али пошто ни сам нема, није могао да му помогне, Господ ће му урачунати и добру жељу као добро дело, или ако би неко хтео да иде у храм Божји на службу, али због болести или из неких других разлога није могао, ту његову жељу ће Господ прихватити као само дело.

Тако треба знати да зле, грешне помисли доноси човеку његов непријатељ ђаво, и ако их човек не прима, за то га Бог награђује.

Помисао којој не претходи тишина и смирење није од Бога. Не мисли зло ни о коме, јер ћеш у противном и сам постати зао.

Потребан је подвиг и потпуна будност да би се за време псалмопојања ум наш поклопио са срцем и устима, да се у молитви нашој тамјану не би придруживао смрад. Јер је Господу мрско срце са нечистим помислима.

Ако се не слажемо са злим помислима које нам ђаво убацује, добро поступамо. Нечисти дух има јак утицај само на страсне, а оне који су се очистили од страсти напада само са стране или споља.

142

Људи који се труде да воде духовни живот имају истанчану и најтежу борбу са помислима. Сваки тренутак у животу је духовни рат, у сваком тренутку треба примећивати помисли које улазе у душу и одбијати их. Овакви људи треба да увек имају срце које увек гори вером и смирењем, у противном случају ће у њему лако одјекнути лукавство ђаволско, а за њим маловерје, а онда и свако зло од кога се не можеш лако опрати сузама.

Моли се и јачај, срце своје укрепљуј.

Не дозволите да језик чита молитву, а да мисли лутају, увек их одгоните и молите се. Треба се трудити и Господа молити да нам помогне да изађемо на крај са помислима.

За време молитви, кућних и црквених, против лукавства ђаволског и расејаности мисли подсећај се на једноставност истине и кажи себи просто: ја верујем у све оно што молим у простоти срца и молим све просто, а твоје, непријатељу, и лукавство, твоје хуле, мрзовољу и маштање - одбацујем.

Памти две помисли и њих се плаши. Једна каже - ти си свет, а друга - нећеш се спасити. Обе помисли су од ђавола и у њима нема истине.

Без помисли нећеш проживети, исто као што без ђубрета не можеш жито да узгајиш. Оне мудроме плету венац.

Као што се јаја која се греју под крилом испиле, тако се и помисли које се не открију (духовном оцу) претварају у дела.

Немој много да копаш по себи и својим гресима, јер ћеш онда заборавити и на дела Божја, и непријатељ ће те слудети помислима. Речено је: одбацуј себе и не бави се собом као кокошка с јајетом, заборављајући на ближње.

Све помисли одгони Исусовом молитвом, а када ти оне много буду досађивале, ти онда да други не примете чак и пљуни на њих. Па када се хришћанин на крштењу сједињује са Христом он дуне на ђавола и на његова дела и пљуне улево - тако и ти чини. Одгони помисли од себе, буди оштар с њима.

Ђаво као дух, као просто биће, може да спотакне и рани душу једним моменталним покретом, помишљу лукавства, сумње, хуле, нетрпљења, раздражености, пакости, моменталним покретом страсти срца према нечем земаљском, погледом, помишљу прељубном и осталим страстима - може да варницу греха распири, са лукавством и злобом које су само њему својствене, у пламен који дивља са пакленом снагом унутар човека.

Треба сс држати и свом снагом се крепити у истини Божјој, одбацујући лаж, и маштање, и пакост у самој клици. Овде човек мора да се претвори сав у опрез - цео да буде око, чврст и несаломив као дијамант.

О слава, слава победи Твојој, Господе!

О БОГОХУЛНИМ И ОСТАЛИМ ЗЛИМ ПОМИСЛИМА

 Многи трпе од злих помисли које изазивају непријатељска деловања. Постоје три врсте помисли: о блудној нечистоти, о неверовању у Бога, а посебно о хули на Бога, Пресвету Богородицу и угоднике Божје, на свете иконе, свете Тајне и све друге светиње.

У овим помислима нема греха ако их човек не жели, ако их мрзи и одбацује их; али ако их ко радо прима, тај смртно греши. Греши и онај исто који из незнања и малодушности сматра да те помисли од њега потичу: јер су оне демонски пород, и треба их њему приписивати, а не себи. Када човек одбацује хулне помисли, онда не само да није због њих крив, већ се и удостојава умножења небеске плате.

Дешава се и да човек, као у некаквом забораву, на неко време прими помисли, али кад се прибере, онда их одгони. У том случају треба из дубине срца уздахнути ка Господу и покајати се - и Господ ће опростити. Обавезно треба исповедати духовницима ове помисли, али не и детаљно објашњавати хулне речи, јер ово није могуће. Кога смућују ове помисли, томе их непријатељ још више појачава, а ко их ниподаштава, од тога непријатељ одлази посрамљен. За време напада ових помисли не треба ни у какву расправу и сваћу с њима улазити, већ непрестано творити Исусову молитву. Овај род се изгони ничим другим до молитвом и постом.

Хулне помисли се појачавају за време молитве и осталих добрих дела, а на оне који живе у небризи за спасење непријатељ ни не напада са хулним помислима.

143

Светитељ Нифонт се неколико година борио храбро са помислима неверја за шта је био награђен венцем од Самог Господа. Никада не треба очајавати због напада хулних помисли, већ се обраћати за помоћ духовном оцу.

Када ти понестане снаге у борби са злим помислима и жељама које те побеђују, види да ниси ти сам крив за то. Да ниси сам томе допринео својом раслабљеношћу. Да ниси ослабио у ревности у молитви и Богомислију - овим најделатнијим средством се труди да победиш грех и повратиш страх Божји и сладост Богоугађања.

Што се тиче смућивања због помисли, постоји само једно средство: трпљење са смирењем.

Када ти срце дотакне блудна помисао, прљава, лукава или хулна помисао пакости, зависти, шкртости, жеље за поседовањем, стомакоугађања и помрачи ти ум, реци себи са чврстим уверењем срца да је то ђавоља машта, и одједном ће помисао или помисли да ишчезну.

О ТЕЛЕСНОЈ СТРАСТИ

 Немарност у молитви, уздржању и добром ћутању изазива распаљивање плоти.

Блудна страст се јавља у човеку и од преједања, од многоглагољивости, превеликог спавања, од гордости и самовеличања, када неко мисли за себе да је бољи од других, да побожно служи Богу, да проводи целомудрен живот, када осућује друге и сматра их за грешне.

Сладострасних жеља према било коме се треба плашити као огња пакленог. Треба бежати од оних према којима осећаш страст и не разговарати с њима, и такође се бојати нечијих, али п својих сопствених страсних наслада. Сваку мисао о овоме треба терати од себе у самом корену као ђаволски пород, као смртоносни змијски отров који, ширећи се по целом телу човека, умртвљује и тело и душу. Ко се не чува од овог греха, спрема себи пропаст.

Блудна страст највише убија у човеку страх Божји и чини га безбожником.

Они који су склони греху сладострашћа бивају често саосећајни, нежни и лаки на сузу, али све је то демонско дејство да би се преваром чула још дубље потопили несрећници. Непријатељ им такође сугерише претерано уздање у милост Божју. Господ је заиста милостив, али је и праведан.

Нечастан и страстан човек има и ствари заражене страстима; немој их додиривати, не користи их.

Онај који нехотице бива увучен у грех сладострашћа мора да зна о себи то да га поседује други грех који претходи овоме и коме он добровољно служи и преко њега запада и у друге грехове у које не би хтео да западне.

Треба се удаљавати од предмета саблазни, јер што не види око, то не долази у мисли, а чега нема у мисли, то не дотиче машту и не изазива страсти.

Телесна љубав, пијанство, љубомора и бес су једнаки мећу собом. Кога су посетили, томе је уништен и ум и срце.

Треба се помучити око умртвљења нечисте плоти, јер она има свој темељ у природи човековој, зато је и веома издржљива.

Јачи пост, аскетска слаба одећа, ноћно бдење, ужасна жеђ, а нарочито смирење срца и духовни отац - брзи помоћник коме треба откривати своја дела и помисли, јер сматрам за чудо да неко може сам, без туђе помоћи да спаси брод свој од ове пучине - ето шта је најважније у борби с овом страшћу!

Треба и чешће понављати речи ирмоса 8 гласа: "Зашто си ме одбацио од лица Твога, Светлости Незалазна, и покрила ме је грешнога туђа тама, него ме обрати ка светлости заповести Твојих, путеве моје исправи, молим Ти се".

Гушење страсних помисли и покрета све до потпуног њиховог нестанка и јесте сврха подвижништва.

Покрета и заноса телесних који су већ прошлост се сећајте уопштено, без појединости, само ради тога да бисте смирили своје помисли, у противном ће одмах да оживе.

На човека гледај као на Анђела. Прочитајте житије преподобне Марије Египћанке, преподобног Мартинијана, Јована Многострадалног, Мојсија Угрина, Мојсија Мурина, светог мученика Философа, свете мученице Томаиде која је за целомудреност пострадала, и призивајте их у помоћ у вашим молитвама. Колико су труда светитељи Божји уложили у то да победе ову

144

греховну склоност?! Али што је тежа борба,то је већи подвиг, то је ближа човеку свемогућа благодат Божја.

Ево шта прича о себи седамдесетогодишњи старац-подвижник, преподобни Пахомије за утеху брату кога је нападала похот блудна:

Видиш да сам ја већ стар и слаб, четрдесет година сам провео у овој истој келији, а ни у самој старости ме није још сасвим напустио демон; а када сам био у твојим годинама, мисли и страсти сличне онима које ти имаш су ме толико обузимале, толико ослабљивале да сам падао у очајање. Чак сам и мислио да ме је Бог потпуно оставио. Током десет година сам се тако мучио и дању и ноћу. Упркос свему томе пре сам хтео да умрем него да оскврним чистоту мог девства. Једном се догодило чак и да сам изјурио из келије и отрчао у најпустији део пустиње. Тамо сам наишао на пећину. Спустио сам се у њу у нади да ћу тамо наћи неке дивље звери које би ме раскомадале и тако прекратиле моје муке. Нисам се преварио. У пећини су живеле дивље звери. Бацио сам се на њих, изазивао их, љутио, трудећи се да их разбесним, али оне су се уместо да ме раскомадају превртале крај мојих ногу, играле су се као јагњад, лизале су моје руке и ноге и на крају су изашле из пећине. Зачудио сам се: "Па да, - помислио сам - Бог ме се сећа и чува ме!" Одмах ми је постало лакше: страсти су се стишале и ја сам се весео вратио у своју келију. Био сам миран, мисао ми је била непомућена, страсти су спавале, али демон није дремао.

Прошло је извесно време, па су ме демони упорније него раније поново почели да нападају у покретима мог сопственог тела. Прешао је на лукавства и видећи да се не предајем мислима да ме занесу, приказао ми се у виду девојке коју сам познавао и према којој сам гајио нека осећања у својој безбрижној младости, али без икакве недозвољене везе с њом.

То виђење ме је, признајем, очарало, прошли живот је васкрсао пред мојим очима; потпуно сам се изгубио, нисам знао за себе и био сам близу пада...

Једва сам на крају дошао себи; хтео сам да се ишчупам искушењу, али она се прилепила уз мене... У љутњи сам замахнуо руком и тако је ударио по образу да је она као дим нестала. Нећеш веровати: рука којом сам демону нанео шамар је толико гадно, одвратно мирисала да нисам две године могао да уништим тај мирис.

Али ни овим се нисам решио демона. Поново ме је довео дотле да сам као луд појурио у пустињу тражећи дивљу животињу која би ме у бесу растргла. Дуго сам лутао пустињом; сунце ме је неиздрживо палило. Случајно сам наишао на аспиду (змију), зграбио је, ставио на своје тело чекајући када ће да ме угризе, ишчекујући последње тренутке живота.

Али опет се догодило чудо благодати!

Аспида је цркла пре него што је стигла да ме повреди или рани. Ово ме је изузетно задивило, и ја сам с осећањем захвалности заплакао пред Богом Који ме је тако чудесно сачувао од отровних,опасних створова.

Тада сам чуо тајанствени глас одозго: "Мир ти, Пахомије! Држи се и истрај - Ја сам с тобом! Био си јак у подвизима, и да ти није дата борба с плотским страстима, ти би погубио своју душу гордошћу која Ми је мрска. Твоје смирење, твоје сузе и мученички подвиг су ти прибавили Моју благодат - Ја сам с тобом!"

Заиста, од тада сам миран и не осећам више у телу свом деловања пређашњих злих страсти, али демон ипак не спава у неким случајевима, уосталом, без тога ни не може истински подвижник да успе, без демонских искушења у овој или оној мери...

Ето како су се борили са својим телесним хтењима свети подвижници! Борили су се и уз помоћ благодати Христове су побеђивали! Код кога ћемо ако не код њих и ми да се учимо овој великој науци - да побеђујемо своје страсти?!

"Када те нападну блудне помисли - каже преподобни Нил Сорски - онда се највише брани страхом Божјим и подсећај се на то да се од Бога ништа не може сакрити, чак ни најскривеније помисли, да је Он Судија и Познавалац свих тајни срца. Памти да је истински целомудрен само онај ко је чист од прљавих помисли, - ето шта је пред Богом драгоцено и мило!

А ко се предаје нечистим помислима, тај чини прељубу у срцу свом, као што су говорили Свети Оци. Такав с помисли лако прелази на дело. А како је тежак грех блуда то се види већ из тога што се ниједан други грех код Светих Отаца не назива падом осим овог греха. И то зато што се онај који западне у овај грех лишава смелости пред Богом и снажно га привлачи очајање.

Прати главу змије - терај од себе оне прве блудне помисли и то их терај пре свега упорном молитвом срца. Корисно је у овом случају призивати у помоћ оне светитеље који су се подвизавали нарочито за целомудреност и чистоту.

Сећај се често онога што је говорио Лествичник у име нашег тела:

145

"Ако спознаш - каже оно - своју дубоку и моју немоћ, тиме ћеш ми свезати руке; ако уста намучиш постом и уздржањем, свезаћеш ми ноге; ако се одрекнеш своје воље ради спасења, ослободићеш ме се; а ако задобијеш смирење, одсећи ћеш ми главу".

О УНИНИЈУ

 Монаси и сви они који желе спасење тешко да могу да проживе свој живот, а да их никад не нападне досада и чамотиња, а понекад чак н благо очајање.

И светитељима Божјим је овладавало ђаволско очајање и чамотиња. А шта је тек с нама грешнима?

Треба се стално обраћати Господу и бити с Њим сваки час. Непријатељ је многе духом унинија отерао са тесног и спасоносног пута на широки и раван, али погибељни пут.

Онај кога обузме униније губи молитву и умире за подвиге. Униније је предворје ада, оно убија вољу, осећање, разум.

Униније је бич који убија енергију потребну за добијање Духа Светога у срцу.

Униније је демонска ствар. Униније је један од смртних грехова.

Стога никада, ни у којим околностима не треба падати у униније. Нема тог греха који би превазишао милост Божју, и нема те несреће, те болести која се не може уништити светом вером, чврстим уздањем у помоћ Свемогућег Бога. И немој да говориш тек тако: "Боље да умрем". Већ кажи: "Како да се припремим за смрт". Умрети је лако и не траје дуго, али да ли си спреман за смрт? Па после смрти долази суд свег твог живота. Ти ниси спреман за смрт, И ако би ти она дошла, задрхтао би целим телом.

Немој да очајаваш у борби са непријатељем бестелесним, већ и у муци и неприлици прослављај Господа Који те је удостојио да ради Њега трпиш борбу с лукавом змијом и да због Њега добијаш ране: јер да ниси почео да живиш благочестиво и да јаче желиш да се сјединиш с Богом, онда те непријатељ не би нападао и не би те мучио.

Пао си - устани, потруди се да се исправиш. Никако се не сме очајавати. Немој бити малодушан, не падај у униније када те мрзе људи због тога што разобличујеш њихов пут, већ се радуј имајући на уму Спаситељеве речи: блажени сте када вас људи замрзе.

И верујте у заступање Мајке Божје. Верујте!

О СНОВИЂЕЊИМА, ГАТАЊУ И ПРЕДРАСУДАМА

 Треба се бојати веровања у снове. Свети Јован Лествичник овако пише: "Постоји демон који чим ми легнемо долази и пушта на нас стреле лукавих и нечистих помисли да се ми не бисмо из лењости молитвено против њега наоружали, да бисмо с таквим прљавим помислима заспали и касније имали прљава сновиђења".

Какав живот водимо на јави,такве снове обично и сањамо - добре или лоше.

Постоји још један зао дух који се назива "претходник" и који оне који устану од сна одмах среће и прве наше мисли се труди да оскврни. Посвећуј Господу почетке својих дана, јер коме их најпре принесеш, тога ће тог дана и бити. Не треба веровати ни у каква предосећања, сусрете, тешке дане и разне знаке и предрасуде, све су то непријатељске мреже које увлаче човека у сујеверје. Неки се, како пише светитељ Златоуст, осмељују да при врачању призивају име Богородице и светих угодника и чине крсно знамење, али од њих треба бежати. Исто се треба бојати оних који јуродствују, ходају боси зими, носе тешке вериге, гвоздене капе и остало. Истински Христа ради јуродиви се данас веома ретко срећу (као што је свети старац Теодосије Кавкаски), углавном се пре ради о онима које непријатељ обмањује и који друге обмањују, разобличују тајне грехове дејством духа злобе (јер он зна прошлост и садашњост) и насумице погађају будућност. Не треба се трудити да сазнаш будућност, јер оно што заиста треба да знамо све је откривено у Светом Писму.

Не дозвољавај себи да дању размишљаш о ономе шта си видео у сну: јер демони имају намеру да сновиђењима оскврне и будног човека.

ПОУКЕ МИРЈАНИМА

146

 Свет се налази у стању дремежа, греховног сна, спава. Бог га буди ратовима, поморима, пожарима, бурама рушилачким, земљотресима, поплавама, неродним годинама... Авај! Не чује он глас Божји!

Људи почивају на одру лењости и заслепљености, а о спасењу су и заборавили да размишљају. Немају кад: треба се жалити, спавати, судити друге, а других има доста, па се нема времена за размишљање о својој души и вечности!

Људи у току свог земаљског живота све траже осим Христа Животодавца, отуд су и препуштени разним страстима: неверју, маловерју, себичности, зависти, мржњи, частољубивости, задовољствима у јелу и пићу и другим страстима.

Тек пред крај свог живота траже Христа у Причешћу, и то због вапијуће нужде, и то због обичаја који други прихватају.

Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој.

Везаност за пролазни живот, здравље, води многим одступањима од заповести Божјих, повлађивању телу, кршењу постова, унинију, нестрпљивости, раздражљивости.

Несрећан је онај који воли превише удобан живот. Обезбедивши се свим могућим комфором, он неће моћи да поднесе ма и најмању неудобност, размазиће се и неће се научити стрпљењу. А живот хришћанина је сва неудобност, узак пут и нераван, крст који захтева неудобност и велико трпљење.

Његово срце ће заволети удобности овога света, а не Христа Крстоносца. Трпи неудобности, навикавај се на неудобности. Јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам каже апостол.

Несрећан је онај који воли украшавање тела свог и тражи почасти: начиниће од себе срамни кумир.

Завидети почастима, богатству, одећи јесте безумност.

Богатство је најспретнији помоћник у злу, јер се уз помоћ моћи најлакше може починити зло.

Поклон чини да и мудри видећи не виде. Злато је таква замка за људе, као што је мрежа за птице.

Опседнут ум је мољац који наједа кости. Ум заслепљују три страсти: среброљубље, славољубље и сластољубље.

Немој да храниш своју плот страстима, немој је неговати, угађати јој и тако је окретати против духа. Јер ће дух да буде заточеник плоти.

Ништа тако брзо не гаси код нас дух вере као неуздржање, похлепа и преједање, расејан, распојасан живот.

Забрањуј себи чулна задовољства са надом да ћеш уместо њих добити задовољства виша, духовна, Божанска.

Свако везивање за земаљско је ђавоља жеља и жеља нашег самољубља.

Ти који држиш до благочешћа (побожности)! Сигурно ћеш чути, можда и често, од својих домаћих највише, да си тежак, неподношљив човек. Видећеш велико нерасположење према теби, непријатељство због твоје побожности, иако твоји непријатељи неће рећи да управо због твоје побожности ратују против тебе немој се због тога смућивати и падати у очајање, јер ђаво може заиста да увелича до огромних размера неке твоје слабости којих се ниси још ослободио као човек, али сети се Спаситељевих речи: "И непријатељи човјеку постаће домаћи његови" (Матеј. 10,36), и мане своје исправљај, а побожности се држи чврсто.

Гледај на себе беспристрасно. Заиста, да ниси тежак по карактеру, нарочито за своје домаће?

Можда си мрачан, груб, затворен, неразговорљив? Рашири своје срце за отвореност према људима и љубазност, али не и за повлађивање.

Буди кротак, нераздражљив. Буди стрпљив. Само мирна и кротка разобличења уразумљују људе. Сурова више љуте, него што доносе корист.

147

Дар опраштања је већи од дара исправљања кажњавањем. Немој због свега да стављаш примедбе - понешто и трпи, прећутавши, и гледај на то кроз прсте: "Љубав све покрива и све трпи".

Са свих страна смо окружени саблазнима, али може се живети међу грешним људима, а сам не грешити. Треба увек и свуда подржавати пламен душе, и онда ће бити лако издржати све увреде.

Када имамо Христа у срцу, онда смо свиме задовољни: и неудобност је за нас као најбољи комфор, и глад је као ситост, и жалост - као радост!

Душа људска је слободна сила, јер може да постане или добра или лоша у зависности од тога какво јој ти даш усмерење.

Зла сила нагони гордог човека да у другима види само лоше, и он се радује када говори о њима лоше, а ти другачије поступај: труди се на међусобној љубави и никога не осуђуј! Свако ће за себе дати одговор Богу, а ти гледај себе! Чувај се пакости! Нађи у лошем човеку нешто добро и радуј се том добру и са радошћу говори о његовим добрим особинама.

Нема човека у коме не би било некаквог добра. Зло које се налази у њему покривај љубављу и моли се за њега Богу.

Са свима живи у миру, слози, љубави, тишини, поштујући друге, буди благ према њиховим слабостима, не горди се, не завиди, не свађај се, плотске жеље обуздавај, буди целомудрен, уздржавај се од сваке претераности, дели оно што имаш с онима који немају, за све се моли као за себе, нарочито за оне који те муче, понижавају, љуте, вређају, клевећу. Они теби зло чине, а ти њима добро. Никоме не жели и не чини зла.

Непријатеље треба волети: па њих ђаво учи и подстиче да нападају да би тебе искушали да ли јеванђелски волиш ближњег. Обрати на себе пажњу онда када те људи вређају, грде, исмевају. Ако си тада миран, не обузима те дух непријатељства, мржње, нестрпљења, ако и даље волиш те људе исто као и пре, онда волиш ближњег јеванђељски, а ако се љутиш, онда не волиш. " Ако љубите пријатеље ваше само, какво добро чините?"

Ништа нас толико не уподобљује Богу као то када опраштамо злим људима који нас вређају.

Молитва за непријатеље је милост (милостиња) изнад сваке милостиње која се даје потребитима.

Ако те просјаци свакодневно прогоне, то значи да те милост Божја стално прати:

"Блажени милостиви јер ће бити помиловани" (Матеј. 5,7). Ко да бежи од милости Божје? Све жртве и милостиња просјацима не замењују љубав према ближњем ако је нема у срцу, зато се приликом давања милостиње увек треба бринути за то да се она даје с љубављу, искреног срца, радо, а не негодујући и љутећи се. Сама реч "милостиња" показује да треба да буде дело и жртва срца и да се даје с умилењем или сажаљењем због сиромашног стања просјака и са скрушеношћу због својих грехова ради очишћења којих се и даје милостиња, јер милостиња чисти сваки грех.

Ко даје милостињу нерадо и негодујући, шкрто, тај није спознао своје грехе, није спознао самога себе.

Милостиња је добро дело пре свега за онога који је даје. Милостиња изглађује грехе, умртвљује смрт, гаси вечни огањ мука.

Када дајеш милостињу, дај великодушно, с љубављу, дај више него што ти траже. Не труди се да одвојиш достојног од недостојног: нека ти сви људи буду једнаки за добро дело. Јер овако можеш и недостојне да привучеш ка добру, јер душа и посредством вештаственог може брзо да упозна страх Божји.

Нека те Бог чува од тога да пожалиш своје материјално благо да га даш у жртву Господу или Пречистој Његовој Мајци, или другим светитељима Божјим, и да тако претпоставиш материју духу. Пази да ти имање твоје не постане погибељно.

Мораш чврсто да верујеш да ће Господ или свети Његови уместо пропадљивих блага да ти дарују непропадива блага, а уместо привремених - вечна. А духовна блага су: светлост духовна, опраштање грехова, дар живе вере, наде чврсте и љубави нелицемерне, мира и радости у Духу Светом - и бескрајно су виша од материјалних дарова.

Са радошћу троши своју имовину у жртву Господу и Његовим светима.

Ако нешто шаљеш преко некога, веруј да ће то стићи коме треба, а ако људи утаје жртву Господњу, Сам Господ ће им то наплатити, и ни једна лепта неће пропасти тек тако, већ ће ти донети дар од Господа према твојој вери и расположењу срца твог.

148

Добровољно давање претпоставља постојање код дароватеља осећајне душе, нежног срца, отвореног за све добро, те стога и способног за примање благодатних дарова. Да ли је могуће не волети овакву душу и овакво срце?

Како је тешко у час смрти човеку који није давао милостињу и који је у овом животу имао за идола новац, или храну, или пиће, или земаљске почасти.

Посластице, новац, гори су од обичног праха, ђубрета, јер прљају душу, док обично ћубре прља само тело, одећу, стан.

Сада му све ово није потребно, а срце је снажно везано за све то. Истинско благо које даје живот вечни, то јест врлине непоседовања и милосрђа он нема. Може ли се он надати у милост Божју, ако сам није пружао милост ближњем? "Каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити" (Матеј. 7,2).

Дакле, да би лакши био сусрет са смрћу - а да умремо сви морамо - не треба се везивати ни за шта у свету, треба обуздавати страсти, имати уздржање у свему, показивати милосрђе према ближњима.

Када видиш пропадање тела у болести, немој роптати на Господа, већ кажи: "Господ даје, Господ узима. Нека буде име Господње благословено". Навикли сте да гледате на своје тело као на неотуђиво власништво, али и то је крајње неправедно, јер је тело ваше - Божје здање.

Много има човек штетних за тело и погубних за душу навика. Од ових грешних навика можда су најодвратније пијанство и пушење дувана.

Изглед човека који се напио до избезумљености изазива у нама нехотично гађење, и ако га ми не презиремо, тог несрећника, него га жалимо, онда то чинимо само зато што нам је Најљубвеобилнији Господ наш Исус Христос заповедио да волимо ближњег.

Пушење дувана је такође грешно и штетно за здравље као и пијанство, међутим, многи га називају невином забавом. Зар се може невином забавом назвати страст према дувану, када од њега страда не само онај који пуши, већ и онај ко је принуђен да удише смрадни ваздух, отрован дуванским димом? Најжалосније је то што онај који пуши дуван даје лош пример деци.

Још једна од лоших навика - псовање. Човеку се када псује уста пуне крвљу, вена се надима, и у виду ружне паре смрад излази из његових уста: овакав човек ако се не покаје, не сме да уђе у цркву Божју и да се дотиче светиње. Анђео чувар овога човека плаче, а ђаво се радује. С оваквог човека Богородица Свој молитвени покров скида и Сама одступа од њега. Овакав човек сам себе подвргава проклетству. С оваквим човеком не смемо да једемо и пијемо, док не престане да користи псовке.

За скаредне речи Бог попушта човеку несреће, болести и многе напасти. Стога одустанимо од обичаја нечасних људи и послушајмо апостола Павла који указује: "Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших" (Ефес. 4, 29), боље да Исусову молитву примимо у уста своја и у срце и тако се избавимо од вечне муке во вјеки вјекова. Амин.

Немој се загледати у лепоту лица људског. већ му гледај душу.

Намазано лице је безгласни тужилац унутрашњих порока.

Не гледај на женска лица (а жена на мушка), избегавај сећање на њих - одгони и одсецај одмах сваку нечисту помисао, чим се појави у души твојој. Избегавај непристојне шале, разговоре, не читај књиге у којима се описује нечиста љубав.

Непристојно је да жена испољава мушку нарав, свако друго правило осим стида је неприхватљиво за добру жену.

А ви који сте узели на себе бреме честитог брака, потрудите се да више плодова понесете на небо!

Човек је дом Божји, али ми својом похотом претварамо свој дом у пребивалиште страсти због чега и добијамо за казну мртве плодове на порођају жена.

Родитељи морају да чувају своју чистоту још пре зачећа детета у утроби мајчиној, треба да избегавају неумерено телесно општење, да одвојено спавају у ноћ пред празник и недељу, среду и петак и у сва четири поста која је установила Света Црква, а посебно у Великом Посту, и да обавезно после зачећа плода, за све време трудноће до самог рођења и чак до дојења детета мајчиним млеком живе у чистоти, не спајајући се.

За време трудноће мајка мора сву своју пажњу да усмери на то да сачува у својој утроби дете, памтећи да је оно будући храм Божји и пребивалиште Духа Светога.

149

Мајка-хришћанка не само да мора да чува свој физички живот и здравље, већ нарочито духовно-морални живот, имајући у виду да за време боравка у утроби дете прима духовно-моралне особине своје мајке. Хранећи се њеним физичким соковима, оно се храни и њеном духовном природом, живећи њен живот. Ето зашто хришћанка за време трудноће мора што чешће и усрдније да се моли Богу, да чешће и дуже размишља о премудрим својствима и делима Божјим, а такође је дужна да води умерен живот и строго суздржан, памтећи да од свега овога зависи карактер и морално-духовни лик њеног детета.

Родитељи морају да крсте своје дете по могућству 40 дана после рођења.

Света тајна крштења је основни дар човечанству нашег Искупитеља. Тајна крштења уништава првородни грех,то јест ону моралну грешку наше природе која прелази природним рађањем с предака на потомке и која онемогућава човека да се морално развија и усавршава у добру.

Некрштена деца треба да буду третирана исто као и мртворођена. Не треба им давати хришћанска имена, нити их помињати на црквеним богослужењима; њихова судбина је иста као и оних мртворођених, то јест они неће бити кажњени, јер још нису због младости могли да почине неки грех, али ни пуног блаженства неће бити удостојени, јер нису очишћени од првородног греха.

Велики је грех родитеља ако њиховом кривицом, нарочито због немара, деца умиру некрштена. Ако у близини нема свештеника, а новорођенче је слабо и може се очекивати смрт, онда нека неко од присутних православних хришћана изврши крштење - било мирјанин или монах.

Крштење се овако обавља: погружењем, а ако је дете болесно шкропљењем светом (богојављенском) водицом трикратно, изговарајући:

"Крштава се слуга (или слушкиња Божја даје се хришћанско име) у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин".

Ако после овога дете остане живо, онда га треба однети свештенику и обавестити га да је над њим тај н тај извршио свето крштење. Свештеник не понавља, већ само допуњава крштење и врши над дететом свету тајну миропомазања.

Због кршења чистоте супружанског живота родитељима се рађају деца не на утеху, већ на жалост и сузе и на штету својој отаџбини: бивају лоше нарави, способни да прихвате свако зло од младости своје, а такође се рађају мртва. Често на порођају заједно с њима и сама мајка умире у тешким патњама.

Овакви су плодови кршења супружанских правила, непоштовања постова и сваког неуздржања, јер је рађање детета дар Божји, а не људски изум.

Господ је дао жену мужу као помоћницу ради заједничког живљења, благословивши их речима: "Плодите се и множите се" према природном закону датом од Бога свим бићима, а не ради похотног сладострашћа које не зна ни за време, ни за меру. И бесловесне животиње до данас држе тај закон, јер се не спајају све од зачећа плода па до порођаја, па чак и до дојења млеком.

Човек бива понекад гори од стоке неразумне, заносећи се страсним жељама, заборављајући своје достојанство дато му од Бога Који га је створио по образу и подобију Своме. Злоупотребљујући природу ради вређања части своје, човек навлачи на сав род свој (до четвртог колена) праведни гнев Божји.

Како се страшним мукама излаже породица која је прекршила правило и чистоту супружништва! Оставља их Господ да чине из глупости своје разне неподопштине: долази до неверстава супружника, проблема и различитих несрећа. Децу погађају неисцељиве болести, затим превремена смрт мужа или жене, као и чеда њихових вољених.

Зато вас молим, покајте се из свег срца вашег, исповедајте грехове своје оцу духовном, исправите живот свој у свему и свето чувајте супружништво у свакој чистоти и правди Божјој, поступајући по заповестима Божјим, и тада ћете видети на себи и на деци вашој благослов одозго на целом вашем роду, према истинитом обећању Господа нашег Исуса Христа.

Из виђења Григорија, ученика светог Василија Новог, о Страшном Суду види се да деци која нису просвећена светим крштењем Господ даје у будућем животу спокојно место и удео у вечном животу у небеским насељима. Ова сведочанства пружају извесну утеху родитељима који се жалосте због загробне судбине умрле деце не просвећене светим крштењем.

Са друге стране, овакву смрт деце Бог допушта ни због чега другог, већ због грехова родитеља, и зато родитељи морају да принесу чистог срца покајање своје пред Богом због грехова, да исправе свој живот честим и усрдним молитвама у цркви и код куће, држањем постова, љубављу према ближњима, давањем милостиње.

150

МОЛИТВА МАЈКЕ ЗА МРТВОРОЂЕНО ДЕТЕ

 " Боже Милосрдни, помилуј моје дете које је умрло у утроби мојој

и због вере моје и суза не лиши га Светлости Твоје Божанске".

 Дете чија је мајка заједно с њим умрла за време трудноће на васкрсењу ће изаћи као савршени муж и препознаће мајку своју, а она своје чедо. Они који се овде нису видели, тамо ће се видети. По васкрсењу неће бити ни старих, ни младих. Они који су се родили пре времена ће бити исти као и они који су пунолетни.

Прељубница која је уништила плод који је зачет у њеној утроби да он не би видео овдашњи свет ни сама неће угледати будући век. Као што она њему није дозволила да ужива у животу и свету у овоме веку, тако ће и он њу лишити живота и светлости у оном веку. Пошто се одлучила да погуби свој плод у утроби пре времена да би га сакрила у мраку земље, и сама ће као мртви плод да буде бачена у таму најцрњу. Таква је казна за прељубнике који дижу руку на живот деце своје. Судија ће их казнити вечном смрћу и бацити у бездан мука, препун смрадне трулежи.

 

Родитељи и васпитачи!

 Са свом брижношћу чувајте своју децу од хирова, јер ће деца убрзо заборавити цену ваше љубави, заразиће срце своје злом, затомиће савест, рано ће изгубити свету, искрену, пламену љубав срца, а како дођу у зреле године страшно ће жалити због тога што су их у младости превише мазили и удовољавали хировима њиховог срца.

Хир је семе заразе срца, рђа срца, мољац љубави, клица зла, гадост пред Господом.

Родитељи ће не само за своје грехе да буду кажњени, већ и за своју децу што их нису васпитали у побожности.

Обраћајте посебну пажњу на чување чистоте савести ваше деце и васпитаника. Савест треба да буде за њих добар руководилац и судија током читавог живота. Пазите да не одрасту као несавесни и не постану рана друштва и узрок ваших суза.

Несавестан човек (који заглушује глас савести немаром и греховним заносима) јесте најлукавији и зато и најстрашнији за друге и најнесрећнији за себе.

Чудесна је сила у човеку - савест!

Од ње нигде не можеш да се денеш, нигде да се сакријеш, она је свуда с нама, све види, све: не само дела, већ и мисли и намере наше зна; за њу не постоји ништа тајно, за њу су и ноћ и дан као дан. Ето какву је чудесну стражу поставио Творац у човеку.

Савест је огледало пред којим се не може сакрити ни један порок; тужилац који не оставља на миру; сведок коме се не може противречити; судија коме се не можеш одупрети. Савест је, према речима Јована Златоустог, непрестани разобличитељ у нама кога не можеш ни да превариш, ни да завараш.

Човек који је починио грех и извршио незаконито дело може да се сакрије од свих људи, али од овога судије се не може сакрити, напротив, он увек у себи носи тог разобличитеља који га узнемирава, мучи и никад се не стишава. Као усрдни лекар она не престаје да нуди своје лекове, и ако је не послушају, она не одустаје, већ се и даље брине, стално подсећајући на грех, не дајући грешнику заборава, да би нас макар на тај начин одвратила од пређашњих грехова.

Човек чисте савести, чак и необразован, изнад је сваког образованог који је затомио своју савест.

Једноставност срца, кротост, незлобивост, ћутање, трпљење, необразованог човека су драгоценији пред Богом од свих наших сазнања, свег нашег сјаја, свих научених фраза, свих лажних учтивости, свих лукаво срочених реченица, чак су и сами његови греси, као греси незнања, опростиви. Стога уважавај једноставну необразованост и учи се од ње простоти, незлобивости, трпљењу и осталим врлинама.

Необразовани су деца у Христу којима Господ понекад открива Своје тајне.

Када је Спаситељ света пожелео да из бескрајне благости Своје испуни на крају векова Превечни Савет о спасењу рода људског који гине у гресима својим и да нађе изгубљену царску драхму, да позове изгубљену овцу Свог словесног стада, узевши на Себе људски лик и обукавши се у целог човека од Духа Светога и Марије Дјеве, Он је изабрао за помоћнике Себи, Свом великом делу, просте ученике и апостоле, рибаре по занимању, и преко њих је на делу показао да

151

дело нашег спасења не зависи од светске славе, учености или од земаљске мудрости, него да је оно једино ствар Божја, ствар Његове благости, премудрости, силе, милосрђа.

Залуд смо навикли да свете замишљамо никако друкчије већ као окружене разним знамењима и чудесима небеским, који ништа не једу, никада не спавају, ходају по води и т.д. Нису сви светитељи били чудотворци, као што нису ни сви који су се прославили у животу чињењем чуда били свети. Бог само то хоће и захтева од нас да будемо свети. Свет се може постати и без удаљавања од друштва и без напуштања света. Веруј из душе у све оно чему учи Света Црква, и живи онако како она захтева; или, другим речима - буди хришћанин и бићеш свет.

Ћутање је, наравно, добро, али онај ко је позван да служи у друштву не треба да одлази из њега без посебног знака од Провиђења Божјег.

О ПОМАЗИВАЊУ ЈЕЛЕЈЕМ

 Ко може да се помаже јелејем? Болесни и престарели мушкарци и жене.

Какву корист имају хришћани од помазања јелејем? Отпуштање грехова који су заборављени да се кажу на исповести, и исцелење или олакшање телесне болести.

О ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА

 Тајну Светог Причешћа је установио Сам Господ наш Исус Христос. Он назива Своје Тело Хлебом Живота. "Тело моје је заиста храна и Крв Моја је заиста пиће". И Господ нас упозорава: "Ако не будете јели Тело Сина Човјечијег и пили Његову Крв, нећете имати живота у себи".

Онај који се припрема за причешћивање Светим Христовим Тајнама мора да буде слободан од укора савести, непријатељстава, гнева, расејаности, смућености, лењости, п у дубокој скрушености духа и у потпуној спознаји своје недостојности, са страхом и вером мора да приступа Светој Чаши.

Светитељ Теофан Затворник говори о Пресветој Тајни Евхаристије као о најснажнијој и поразној за непријатеље: "Слушај ово и причешћуј се Светим Христовим Тајнама колико је могуће чешће, кад год имаш дозволу од свог духовног оца".

Свети Василије Велики (4. век): "Добро је и веома корисно причешћивати се Светим Телом и Крвљу Христовом... Уосталом, причешћујемо се четири пута сваке недеље: у дан Господњи (недељу), у среду, петак и у суботу, као и у друге дане празновања светитеља..."

Када су преподобног Серафима Саровског упитали: "Колико често треба приступати Пренебеској Тајни Причешћа?" он је одговорио: "Што чешће, то боље. Ко се причешћује Светим Тајнама, спашће се, а ко се не причешћује - не. Благодат која се дарује Причешћем је тако велика да колико год да је недостојан и грешан човек, ако са смирењем и свешћу о својој свегрешности приступи Господу који искупљује све нас, макар да је од главе до пете покривен ранама од грехова - биће очишћен благодаћу Христовом, све светлији и светлији ће бити, и на крају ће се просветлити и спасти".

Свети праведни Јован Кронштатски: "Чудесно се обнављам Божанским Тајнама Тела и Крви Христових сваки дан, чак и до данас, до 70-те године мог живота, и као да не старим, остајући деловањем благодати свеж и бодар у души и телу! Свакодневно са страхопоштовањем служим Литургију и причешћујем се Светим Тајнама: ево плодова причешћивања: очишћење, освећење, обновљење, победа над страстима, мир душевни...

Немој се љутити на оне који желе чешће да се причешћују Светим Тајнама Тела и Крви Христових, већ их воли и радуј се због њих пред Богом, јер Господ привлачи њихова срца која су осетила сладост од општења с Њим у овим Тајнама.

...Ђаво свим својим адским нападима се труди да одврати хришћане од Чаше Живота, наводећи их на маловерје, хладноћу и немар према овој највећој Тајни хришћанске вере да би држао људе у оковима греха и смрти".

Причешћивање Светим Животворним Христовим Тајнама доноси свој плод у случају припремања и чувања задобијеног: треба чувати мир са ближњима, пребивати у молитви, уздржавати се од преједања, чувати језик од празнословља, непрестано тежити чистоти живота кроз непрекидно покајање; не уздати се у себе, већ имати чврсту наду у Бога и Његову милост.

У противном случају причешће бива на суд или на осуду.

152

Не сме се примати Тело и Крв Христова са сумњом да је у Светој Чаши истинито Тело и истинита Крв Христова, у случају отвореног немара у припреми за причешће, кршења поста, узимања хране после поноћи, нечистоти женској, супружанском односу претходне ноћи.

Свети праведни Јован Кронштатски каже о роковима Светог Причешћа:

"Па Исус им је рекао: "Ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети. Него вам рекох: и видјели сте ме, и не вјерујете. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истјерати напоље". (Јован. 6,35-37).

Из наведених речи Спаситељевих очигледно је да Он заповеда верујућима и онима који су ревносни у хришћанском животу да се причешћују често Пречистим Телом и Крвљу Његовом - свакодневно, ако ко може због услова свог живота да буде спреман да приступи Чаши Живота. Ако свакодневно тежимо храни и пићу пропадљивом, земаљском, утолико више би требало да будемо гладни и жедни Хране непропадиве и Пића непропадивог који су Тело и Крв Начелника живота - Господа нашег Исуса Христа.

Међутим, има много незналица и међу образованима и међу неученима, па чак и међу ученим монасима и свештеницима који сматрају неумесним и чак грешним причешћивање благочестивих мирјана сваке недеље и сваки дан. То је против заповести изобилног у љубави Господа Који жели да се верни брину о што је могуће чешћем причешћивању Његовим Пречистим Телом и Крвљу. Амин".

Душа која је окусила сладост Љубави Божје се сва препорађа и постаје другачија и воли Господа свог и свом снагом Му тежи даноноћно.

"Тело Христово примите, источника Бесмертнаго вкусите!"

О СВЕМОЋИ БОЖЈОЈ

 Ради спасења душе треба стално имати на уму следеће:

1. Бог је све, а ја ништа.

2. Господ влада свиме, а ја сам убог.

3. Господ је Свемогућ, и ја без Његове помоћи не могу ништа да урадим.

 По речима апостола Павла, ми се можемо хвалити само немоћима и мукама. Ако и постоји у нама некакво добро, онда то није ништа друго до деловање благодати Божје. Сам Господ силом Своје благодати нас подстиче на добро.

Зато се, драги моји, немојмо узносити ако имамо неке врлине. Све добро треба да доводимо у везу са Господом говорећи: "Ти Сам добро чиниш, а ја сам само оруђе у Твојим рукама".

О ДУШИ ЉУДСКОЈ

 Ништа није за Бога толико драгоцено као људска душа. Она је невеста Христова, и Господ је воли. Душа је најдрагоценије благо, јер је искупљена најскупљом ценом - Крвљу Господа нашег Исуса Христа. А ми, драги моји, имајући овакво драгоцено благо, не умемо да га ценимо.

Ако свако од нас погледа у своју душу, наћи ће тамо прародитељску гордост, неверје и незахвалност. Па после тајне крштења душа људска постаје светла, лепа, испуњена љубављу, али је ми својим пороцима помрачујемо, покривамо је мраком и смрадом. И тада се душа налази у власти зле силе, и Анђео чувар одступа од такве душе. И Богородица се жалости када види нашу непокајаност. А непријатељ јој све више наноси разне пороке: гнев, осуђивање, блуд, гордост и друге.

Поштедимо, драги моји, своју душу! Не дајмо јој да погине у вечним мукама. Приморавајмо се на борбу са грехом, на борбу са мрачним силама, да би наша душа задобила вечну радост и блаженство.

О ПУТЕВИМА СПАСЕЊА

 Драги моји! Чудни су путеви Господњи. Има много путева спасења. Једни се спасавају тако што стално себе прекоревају, осуђују и плачу због својих грехова, тако што се лишавају овде видљиве радости, припремајући себи радост вечну у обитељима рајским.

Други иду спасоносним путем строгог поста и умртвљења своје плоти. Смиравају се постом и молитвом, надајући се да ће у изобиљу учествовати у истој вечној неисцрпној радости.

153

Неки иду путем радости и захвалности, непрестаног богомислија и славословља. Овакви погледају на лепи цвет и говоре: "Слава Теби Који си створио све предивно што нас радује!" Када виде лепо лице, понављају: " Ако је овако дивна творевина Твојих руку, колико си Ти Сам онда најдивнији, Творац свега!"

Неки иду спасоносним путем свесавршеног неосуђивања, путем милости и милосрђа.

Пођимо и ми свако својим спасоносним путем ка вечној радости и блаженству.

О ПОКАЈАЊУ

 "У бездану греховном ваљајући се, призивам неиспитљиви бездан милосрђа Твога" - молимо ми Господа, верујући и надајући се да милости Господње превазилазе све наше грехе.

За одступање од Божјих заповести и за неизвршавање ових гнев Божји се наставља и увећава над сваким од нас док не постанемо свесни дубине нашег пада, наше кривице пред Богом и док не принесемо достојно, истинско покајање за све наше преступе и нечасна дела, док не заплачемо и не завапимо Богу из дубине срца да нам опрости и помилује нас.

Шта се назива достојним, истинским покајањем? Истинско је оно покајање када се не кајемо само речима, већ и срцем жалимо због почињених погрешака и патимо због њих. Када имамо чврсту намеру да се исправимо, да престанемо да грешимо и да загладимо своје грехе добрим делима.

Драги моји! Ми као јеванђељски цариник морамо да двоструко вратимо свакоме кога смо увредили. Јер како да исправимо оно зло које се догодило због наших грехова? Зар ће нам опростити онај кога смо увредили ако не види наше искрено покајање и промену на боље? А ако суровост наша и даље изазива патње других, како се онда можемо надати да ће нам Господ бити милостив?

Наша душа је у ранама, и ту болест душе ћемо лечити тајном покајања. Тајна покајања је тајна која се не може разумети умом, већ само вером.

Има много препрека на путу спасења, ако не будемо приносили плодове покајања, то јест ако се не будемо исправљали. Немојмо одлагати покајање за будућност, јер што више одлажемо обраћање Господу, то све више наша душа постаје груба. Грех од понављања прелази у навику, затим у порок од кога се већ тешко избавити.

Многи из лакомислености своје сматрају да се покајање састоји само у набрајању грехова на исповести. Такво механичко набрајање грехова, без дубоке, болне жалости због њих, без плача срца, без намере да се више не греши и без даљњег исправљања није покајање, већ лицемерје и богохуљење.

Драги моји! Приступајмо тајни исповести скрушеног срца и са сузама покајања. Сузе скрушености омекшају нашу окамењеност, потресају душу, одстрањују од нас гордост и самољубље. "Плачите - кажу Свети Оци - јер је то један од многих путева у Царство Небеско".

Кајати се због грехова треба сваки дан, а не само на исповести. Приступајући молитви треба се сетити свег прошлог живота: колико је извршено прекршаја закона, колико увреда је нанесено ближњима и т.д. И ако будемо стално овако мислили, жалили због грехова и кајали се, Господ ће нам послати обилне сузе које ће бити мелем за болну душу. Христос ће доћи у наше срце које плаче према истинитом Свом обећању: "Блажени су они који плачу, јер ће се утешити".

Тајна покајања чисти срце. Изгладити грех значи узгајити у срцу супротне греху врлине. Будимо свесни своје убогости; кротко подносимо клевету, прекоре, оптужбе. Бојмо се фарисејског самовеличања, јер само смирење и свест о својој грешности привлаче благослов Божји.

Драги моји! Молићемо Господа да нам Он помогне да се покајемо, завапимо Му: "Расејани ум мој сабери, Господе, и слеђено срце моје очисти: као Петру дај ми покајање; као митару уздисање, и као блудници сузе". Принесимо Господу истинито покајање и научимо се да чинимо добро да бисмо наследили Царство Небеско! Амин.

О СТАЛНОМ ИСПОВЕДАЊУ ГРЕХОВА

 Драги моји! Сав земаљски живот човека је борба. А бојно поље је људско срце. Бори се добро са злом, бори се стално, сваки дан и сваки час. Стога не треба да очајавамо ако смо пали.

Сви свети који су достигли Царство Небеско су исто живели на овој грешној земљи и такође су грешили, али су принели Богу истинско покајање, и Господ их је помиловао. Сви свети се међусобно деле на помиловане и посвећене. Они су на различите начине дошли у Царство

154

Небеско. Помиловани су дошли путем покајања, а посвећени су пребивајући у непрестаном молитвеном општењу с Богом већ тада, на земљи били освештани благодаћу Светога Духа.

Тако ни ми грешници не треба да очајавамо. Човеку је својствено да греши и каје се. Дешава се да човек одмах после причешћа иде да се исповеда. У томе нема ничег за осуду. Господу није потребна форма исповести, већ њена суштина. Благодат Божја, свест о поновно почињеном греховном паду води овог човека на исповест. То је чак и похвално, јер колико год пута да си пао, толико пута мораш и да устанеш, не падајући духом и не очајавајући.

Усмеримо сву своју наду на Господа и Мајку Божју, усрдно их молимо за помоћ и они ће преобразити наша срца.

Господ ће нам опростити због нашег покајања. И можда ће међу нама, грешницима, много бити помилованих светих.

Да нам Бог да да се сви спасимо и да дођемо у познање истине! Амин.

О ПОСЛУШАЊУ

 "Покоравајте се учитељима вашим, призива нас Света Црква - јер они бдију над душама вашим".

Драги моји! Ако сте већ изабрали учитеља, духовног оца, онда му покажите савршено послушање у свему, послушање до потпуног самоодрицања и самопожртвованости. Ни речју, ни делом, чак ни помишљу противречном не вређајте његову осетљиву душу. Нека вам није сасвим јасно ни прихватљиво оно што вам је рекао отац ваш духовни, ипак будите беспоговорни, Господ ће вам дати разум и на крају ћете схватити да је духовник ипак у праву.

Одбаците самовољу, тежите само једноме - да радујете свог духовног оца дечјом поверљивошћу, једноставношћу срца и свесавршеним послушањем. И Господ вас молитвама оца вашег духовног неће лишити небеске радости у рајским насељима. Амин.

О ГНЕВУ И ГОРЉИВОСТИ

 Неки мешају гнев и горљивост. Гнев, раздраженост, пакост је једно. А постоји и горљивост. То је када се пламено служи Господу, пламено се труди за Њега да би се спасао човек. Понекад је потребно уразумљивати човека најстрожим речима. Не љутитим, већ управо строгим. У томе се и испољава горљивост, то јест ревност за спасење ближњег.

И ја као ваш пастир понекад морам да поступам с вама строго. Али боље је да се човек увреди, него изгубити благодат свештенства. Многи из незнања или немара свог прилазе духовном оцу опуштено, као пријатељу или познанику. А треба се помолити пре него што приступиш духовном оцу да би нам Господ преко њега открио Своју вољу. Приступати му треба с побожношћу и чврстом вером да ће нам Господ преко оца указати на једини поуздани и исправни пут.

Неки немајући расуђивање често падају у униније. Ропћу када им духовник каже неку примедбу. Спаси нас, Господе, од тога! Савест нам је прљава и душа нам је прљава. Стога треба добродушно прихватати све могуће примедбе које нам духовник каже: не треба се љутити, нити очајавати, већ супротно - радовати се и благодарити Бога.

У пастирском Богословљу је речено да се отац духовни не даје ради дружења, већ ради спасења.

Свети Јован Златоуст, светитељ Николај Чудотворац и чак и увек нежни преподобни Серафим Саровски су такође били строги и испољавали су горљивост. Нису могли да трпе неправду.

Подражавајући ова велика светила и ја се ватрено трудим да посејем врлине у ваша срца. У ствари, не препоручујем то ја, већ Црква, и Господ налаже да се тако чини: наговарај, разобличавај строго, строго кажњавај, али спасавај! За то се и даје свештенички чин.

Понекад је потребно испољавати и горљивост према својој духовној деци, јер их треба сакупити све, све своје овце, да се ни једна од њих не изгуби. А духовна деца треба да помажу свом духовном оцу, треба да оправдавају своју сврху, да бих изашавши пред Престо Судије у последњи дан могао да смело кажем: "Ево мене и мојих оваца!"

155

О МОЛИТВИ  

Молитва је храна за душу. Молитва чисти ум, освећује срце, нарав чини кротком. Ако дан почне без молитве, он обавезно прође у бескорисној сујети. Код човека који је отпочео свој дан молитвом, све се одвија на добро.

За оне који немају времена да испуне дате јутарње и вечерње молитве предлаже се правило Серафима Саровског:

Царе Небески - једном.

Оче наш - 3 пута.

Богородице Дјево - 3 пута.

Символ вере - једном.

 Међутим, ово правило уопште не искључује читање Јеванђеља, Псалтира, потпуних јутарњих и вечерњих молитви. Молити се треба непрестано, освећивати молитвом чак и дисање. Конкретно се молитва при уздисању и издисању може овако представити:

1. Господе (удисај) помилуј (издисај)

2. (Удисај) Господе (издисај) Исусе (удисај) Христе (издисај) Сине (удисај) Божји (издисај) помилуј (удисај) ме (издисај) грешног

3. (удисај) Пресвета (издисај) Богородице (удисај) спаси (издисај) нас.

Молити се треба нерасејано, јер кад се молимо расејано, тиме разгневљујемо Бога. Расејана молитва и дремеж у цркви бивају због маловерја и слабе љубави према Богу. У храму треба стајати са страхом Божјим и смирењем, осећајући благодатну силу која у њему пребива. Молитва наша не сме да буде само на речима. И ум и срце наше треба да учествују у тој беседи с Богом. Саберимо расејани свој ум, спустимо га у срце, нека свештенодејствује у њему као на престолу. Тако молитва постаје умносрдачна.

С оним ко пребива у сталној молитви и богомислију је увек Господ. И говорећи речима Светог Писма: Ако се и у ад спусти, неће се уплашити срце његово! Где год да је такав човек с њим је Господ, он не губи молитву, па му нису страшни ни врачари ни гатари. Господ чува оне који Га стално усрдно призивају.

О УЗАЈАМНОЈ МОЛИТВИ

 Чеда моја! Света Црква нас призива да се молимо једни за друге. Ја вас као пастир помињем кад служим у олтару. Молим Господа да вам дарује благодат која вас подржава и крепи, која ће вас повести од силе до силе, до благочестивости и која ће вас одбранити од нечеститости. У својим молитвама за вас призивам покров и заступништво Царице Небеске. Молим Је да вам помогне да живите у миру, с миром Божјим, да живите у радости Светога Духа, по правди Божјој и да славите Господа устима и срцем.

Издвајајући частице опет се молим за вас: "Не мене ради, већ ради благодати свештенства која је на мени и у мени, помени их! Духом Светим помози им да се сачувају у трпљењу и смирењу. Удаљи од њих сваку нечеститост; помири их; помози им да добродушно носе свој крст. Помози им у невољама и болестима, разреши сва њихова питања Духом Твојим Светим! Дај им све што желе, ако је то у складу са Твојом Светом вољом".

Децо моја! Пастирска љубав и молитве за вас су у мени непрестано. Сродивши ме с вама, остаће у мени до краја мог века и отићи ће са мном чак и иза граница овог живота.

Али и ја вас молим: помињите ме у вашим молитвама. Као духовног оца ме помињите, зато што вас је духовни отац родио за вечни, радосни, непролазни живот, јер он желећи вама спасење узима на себе ваше немоћи; јер ће у последњи страшни час он бити ваш заступник пред Господом.

Како су спасоносне молитве када су узајамне! Хајде да узајамно молитвено желимо један другоме вечну радост у насељима рајским, и Господ ће видећи наше расположење срца да нас чува на нашем крстоносном путу ка вечној радости. Амин.

О КРСТУ

 Господе, оружје за ђавола

Крст Твој дао си нам!

156

 Крст није само знак хришћанина, то је оружје које одгони злу силу. Господ је за време крсних страдања оставио на Крсту светлост и љубав, зато се из Крста излучују зраци благодатне светлости и Божанске љубави. Благодатна светлост која из Крста исходи пали злобну мрачну силу, а љубав све обухвата. Зато када носимо крст на грудима и целивамо га с љубављу, онда се освећујемо и споља и изнутра.

Када ми целивамо свој крстић, онда зраци благодатне светлости и Божанствене љубави продиру у наш карактер, нашу савест, нашу душу и срце. Крст нам је дат на крштењу, и ми никада не смемо да се растајемо од њега и да заборављамо на њега.

Децо моја! Целивајмо крстић по 5 пута у част пет рана Господа; целивајмо га, исповедајући пред њим грехе своје као Марија Египћанка у пустињи. Целивајмо крстић за рођаке и блиске; и себе освећујмо целивајући свој крстић с молитвом: "Пролиј, Господе, капљу Најсветије Твоје Крви у моје срце исушено од страсти и грехова и нечистота душевних и телесних. Амин".

О ХЕРУВИМСКОЈ ПЕСМИ

 За време појања "Херувимске" врши се велики вход. Символички то означава да је Господ Исус Христос пошао на добровољно страдање, на Распеће. Он иде за нас, јер ми својим гресима и сада распињемо Њега. Распињемо Га роптањем, маловерјем, осуђивањем ближњих, завишћу, гневом и многим другим безакоњима. Увек изнова понављамо Свом Спаситељу крваву Голготу.

Драга децо, слушајући појање "Херувимске" и осећајући се као учесници распињања, молимо са сузама Онога Који је ишао на страдање да нас поштеди и помилује. Обраћајмо Му се у простоти срца: " Господе, ја опет осуђујем, гневим се, раздражујем, завидим, опет Те распињем својим гресима, али ми Ти опрости као што си опростио онима који су Те распињали!"

"ТЕБЈЕ ПОЈЕМ..."

 Када се поје "Тебје појем. Тебе благословим. Тебе благодарим, Господи, и молим Ти сја, Боже наш", у то време се на престолу врши претварање Дарова: хлеб-просфора се Духом Светим претвара у Тело Христово, а вино - у Крв Христову. Ова тајна се може појмити само вером.

У то време се и ми, драги моји, треба да молимо за препород нас самих, својих рођака и блиских људи. Сви смо ми грешни, нечасни и лењи, зато треба да приступамо Господу с молитвом:

Господе, помози нам да се исправимо, обнови нас! Учини да престанемо да будемо нечасни и да постанемо честити: од немарних учини да постанемо усрдни у вршењу заповести Твојих!

О ЗАСТУПАЊУ ЦАРИЦЕ НЕБЕСКЕ

 "Коме да завапим, Владичице?.."

Овим речима се у име свих верујућих Света Црква обраћа Царици Небеској. И заиста, коме ако не Њој да се обратимо за помоћ? У сва времена православни људи су прибегавали покрову Царице Небеске, са сузама Је молећи да им буде Заступница и Заштитница пред Сином Својим.

Колико је чудесних исцелења преко икона Својих Она слала ради уразумљења, подршке и прослављења верних слугу Својих!

И у наше дане ми прибегавамо Њеном Милостивом заступању, зато што "немамо друге помоћи". И у наше дане се Она обраћа Господу: "Сине Мој, поштеди и помилуј створење Твоје! Поштеди га Мене ради, јер Ми је увек прибегавао и молио да му будем Заступница".

Заузимањем и заступањем Царице Небеске ми се осмељујемо да приступимо тајни Причешћа, иако смо недостојни.

Чиме ћемо да узвратимо нашој Заштитници за такву бригу препуну љубави за наше грешне душе? Потрудимо се, децо моја, да испуњавамо оно о чему је говорила Она Сама.

"На земљи Ја сам прошла 15 степеника земаљског живота. И ко их се буде сећао уз десет пута произнесено "Богородице Дјево...", томе ћу помоћи у свему".

Извршавајући овај завет Царице Небеске почнимо да читамо Богородичино правило, то јест 150 пута дневно молитву "Богородице Дјево, радуј се...". Какву велику силу и помоћ у борби са злом силом пружа ово правило!

И Царица Небеска ће нам увек помагати према истинитом обећању Своме.

157

О ВРЛИНИ ДЕВСТВА

Према својој вредности девство се изједначује с монаштвом. "Монах у свету" - тако кажу за девственике. Девство мора да буде беспрекорно и несумњиво, ако је неко изабрао тај пут.

Девственице благочестиве су призване да подражавају Богородици, Њеној кротости и крајњем смирењу. Чистота се као нежан цвет плаши ма и најмањег даха. Један поглед, једна реч је смућује. Девственица која схвата цену ове добродетељи избегава случајеве, чак и оне најудаљеније, најбезначајније, да чистоту своју не повреди.

А има и хришћанки које разговарају без опреза с људима који далеко од тога да су анђели. Девојка која нарочито воли похвале кратко остаје равнодушна према ономе ко је хвали...

Хтео бих да пожелим свим девојкама: будите опрезне да бисте избегле свакодневне случајеве падова које умножава непријатељ наш ђаво, и онда ће вам Господ послати снагу и у оним случајевима које ви нисте могле да предвидите.

О ВЕРИ И ВЕРУЈУЋИМА

 И где не беше страха, уплашише се...

 Децо драга! Многима који себе сматрају за вернике се могу упутити ове речи. Они се боје да покажу да су верујући, стиде се да иду у храм. То је страх и лажни стид. Ми се називамо хришћанима, то јест следбеницима Христовим. Христос је за нас пострадао чак пре смрти, и ми треба да идемо истим путем. Ако нас буду нешто и присиљавали, исмевали и угњетавали - свеједно не треба да се одричемо Христа. Треба да одбацимо лажни стид, лажни страх и да исповедимо хришћанску веру до смрти. Да носимо крст на својим грудима, зато што је то изнад свега исповедати Христа као Сина Божјег и носити крстић не плашећи се, не стидећи се.

Драги моји! Верујући људи треба да се понашају тако да се разликују од неверујућих и понашањем, и ходом, и тихом, кротком нарави, да би верујући заиста били со земљи и светионик свету.

Ми, верујући, треба да будемо пример за друге само са добре стране; да у свим случајевима у животу владамо собом разумно.

Нека нам Господ помогне да исповедамо православну веру, да је својим благочестивим животом сејемо међу невернима. Амин.

О ВЕРИ У ПРОМИСАО БОЖЈУ

 Драги моји! Сви ми верујемо у Бога, али у Промисао Божју не можемо чврсто да верујемо. Доказ томе је наше роптање, униније и очајање, када смо принуђени да преживимо жалости, болести, лажне оптужбе и клевете. А све ове видљиве несреће су чишћење душе.

Господ нам шаље жалости, болести и оптужбе љубећи настај крст је унутрашњи и ми морамо да га носимо добродушно, јер је Господ рекао: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде" (Матеј. 16, 24). И још: "И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан" (Матеј. 10,38).

Драга децо! Шта год да се догоди с нама жалосно, треба увек да понављамо: "Није ли то од Тебе било?" Морамо чврсто да верујемо да нам Господ Милосрдни неће послати муке које ће бити преко наших снага.

Десница Промисли Господње нас води спасоносним путем. То је узак пут, трновит и пун мука, али води ка вечној радости и блаженству. Стога не треба да се смућујемо и да се жалимо, ако Господу буде угодно да искуша нашу веру у Његову Свету Промисао. У тешким тренуцима увреда и жалости с надом Му се обратимо: "Верујем, Господе, помози моме неверју!" Амин.

О ДОБРИМ ДЕЛИМА

 "Вера је без дела мртва" - каже нам Света Црква.

Колико често ми мислимо да су добра дела давање милостиње болесним и потребитим - а то је само брига за спољашње, видљиво стање наших ближњих. Наша мисао се не простире дубље, ка оном нематеријалном добру које смо дужни да пружамо људима који нас окружују. А

158

добра дела су и опраштање разних увреда, и трпљење оптужби, и молитва за оне који нас оптерећују - то јест молитва за непријатеље.

"Благосиљајте оне који вас куну!" Да ли поштујемо ми ову наредбу? Па и Господу су причињавали страшне муке, распели су Га, а Он је са Крста говорио: "Оче, не узми им ово за грех, јер не знају шта чине".

Ако смо хришћани, онда треба да идемо истим путевима којима је ишао Христос. Имамо више злих, него добрих дела. Али не смемо да очајавамо. И уз давање милостиње видљиве, треба да будемо и милостиви духовно према људима. Немојмо да смо тврдога срца као Ирод. Да убијамо у ближњима добро својим суровим и гордим поступцима. Са сваким смиреноумљем,трпљењем и кротошћу треба да снисходимо једни другима с љубављу, да чинимо добро и непријатељима нашим, молитвено се обраћајући Господу: "Господе, омекшај срца злих људи! Којим год путевима знаш спаси душе оних који устају на мене!"

О СМИРЕЊУ

 Смирење не осуђује, не завиди, не љути се, већ све прима добродушно. Блажен је човек који је задобио овај чудесни дар смирење! Јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат.

Гордост у човеку почиње од зависти и огорчености. Гордост примећује пороке других и осуђује их. А смирење, напротив, види у ближњима само добре стране, не завиди, већ се искрено радује успесима ближњих.

Драги моји! Бежите од гордости! Уместо да завидите и осуђујете, трудите се колико је год могуће да служите ближњима. Радујте се срећи и даровима ближњих, у томе ће се испољити велика хришћанска врлина - смирење.

О ОСУЂИВАЊУ

 Света Црква нас моли и упозорава: "Не судите да вам се не суди!" Нарочито не треба ни у ком случају осуђивати свештенике. 21. правило 4. Васељенског Сабора гласи: "Од клирика или мирјана који достављају нешто о епископима или клирицима не треба прихватати доставе без провере, већ прво треба испитати јавно мњење о њима".

Због порока осуђивања човек може да постане пијаница, блудник или чак разбојник, зато што ће тај грех који ми примећујемо и осуђујемо код ближњих обавезно и нас у будућности да заведе.

Чеда! Избегавајте осуђивање. Осуђујући некога ми поново распињемо Господа и Духа Светога од себе одгонимо.

А и ко си ти који си се дрзнуо да осудиш свог ближњег? Ако Господ види безакоња грешника и не кажњава га, већ трпи, ко је нама онда дао право да судимо овога? Јер ако одузмемо Господу чин Судије, онда ми постајемо антихристи, то јест противници Божји.

Бојмо се осуђивања! Милостиво снисходимо немоћима људи око нас да би се на нама испуниле речи: "Блажени милостиви, јер ће помиловани бити".

Драга чеда! Суздржимо се од расправљања туђих поступака, умирујући се тиме да није у питању осуђивање, већ само расуђивање. А ако се догоди да дозволимо себи овакво "расуђивање", онда треба да говоримо о поступцима ближњих само кроз свој сопствени пад, то јест са потпуним сазнањем своје ништавности овако:

Ја не могу да осудим грешника за пијанство и разврат, зато што ја сам убијам људе злим поступцима и речима. А све заповести нам је дао Сам Законодавац. Онај Који је рекао: "Не напијајте се вином" такође је рекао: "Не убиј". Значи, и ја сам преступник закона, онда како могу да осудим палог?

Расуђујући на овај начин ублажаваћемо кривицу ближњега и видећемо своју сопствену кривицу.

Трудимо се, браћо, да непрестано одгонимо мисли осуђивања и да молимо Господа: " Дај ми да видим моја сагрешења и да не осуђујем брата мог!"

О САМОУНИЖАВАЊУ

 "Господе,Ти видиш моју болест. Ти знаш како сам грешан и немоћан; помози ми да трпим и да благодарим за Твоју благост".

159

Драги моји! Ову снажну молитву је написао велики подвижник старац Силуан. Благодарити за Његову благост значи благодарити Богу за све жалости, болести, оптужбе и клевете.

Треба увек слушати глас савести, а ако смо се оглушили о савест, онда напада туга, униније. Понекад Господ попушта на нас због нашег немара и роптања својеврсну болест "опседнутост", када зла сила продире у нашу савест. А некима ово попушта да би се укрепила у њима вера. Стога треба молити Господа да нам Он помогне да се избавимо од немара и небриге за спасење; у несрећама и искушењима треба побеђивати; не треба се љутити и жалити се на људе због лажних оптужби. Научимо се да волимо оне који нас вређају - своје добротворе; имајмо благу снисходљивост према људима.

Драги моји! Када будемо молили Бога за духовне дарове, на пример за мудрост, веру, наду, љубав, кротост и смирење, тада се сетимо да смо слика и прилика Божја, да је душа наша као некакав отисак Божанства и да се све богатство душе налази у Богу као у ризници из које можемо да црпимо најразличитије духовно благо.

Уздржавајмо се од падова да не бисмо оскврнили у себи лик Божји. Поверавајући се милостивој бризи Творца свега, са сваким смиреноумљем Му се обраћајмо с речима: "Мој ограничени дух је изашао од Твог безграничног, Свесавршеног Духа; ево ја сам убог, Владико мој, премудрошћу и разумом или вером, надом и љубављу, кротошћу и смирењем; погледај на жељу срца мог и даруј ми Твоју премудрост, веру непостидну, наду чврсту, љубав нелицемерну!" Амин.

О ЈЕДИНОМ ПОТРЕБНОМ

 "Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много..." - и у наше време још увек звуче ове речи Христа Спаситеља. Ко од нас није налик Марти која се брине само за земаљско? Чак и када посећујемо света места, наслађујемо се чудесним црквеним појањем и читањем, ми не престајемо да држимо у свом уму световно, привремено, свакодневно. Понекад ни не додирују наша охладнела срца речи које чујемо у цркви: "Всјакоје ниње отложим попеченије" и одлазимо из храма неисцељени.

Драги моји! Улазећи у храм оставимо на прагу све своје бриге и узнемирења о земаљском, узнесимо ум свој горе да би се благодат Божја дотакла наших срца, да бисмо отишли из храма обновљени.

Оставимо Мартину многобрижљивост и изаберимо добри део Маријин, то јест жељу за слушањем речи Божје и испуњавањем (чувањем).

О ПОБОЖНОСТИ (БЛАГОЧЕШЋУ)

 Драга децо! У свим случајевима живота будите благочестиви хришћани. Улазећи у дом уносите са собом побожност и благодат, поздрављајте укућане речима: "Мир дому овоме". Разговарајте скромно, поучавајте кротко, сами учите са смирењем. Нека ваш благочестив живот буде добар пример за неверне, да свим вашим животом прослављате Господа. Проповедајте и сејте побожност својим добрим делима.

ЗАПИСИ ИЗ ДНЕВНИКА

 Не знам да ли сам предодређен за спасење или сам осуђен на вечне муке... Али да ли да се плашим те неизвесности, да ли да очајавам због свог спасења?.. Нека ми опрости Судија мој и Бог ако се умирим вером да ће Он, ако Му ја у томе сам не засметам, можда и да промени Своје решење о мени, чувши за моје покајање са сузама и за моје молитве, и замени суд Свој милошћу према мени.

Наша љубав према Богу се мери нашом спремношћу да прихватимо патње и несреће које нас сналазе и да у њима видимо руку Божју. Подршка нам може бити и то сазнање да су патње мера љубави Божје према нама.

Не сме се живети истински и достојан живот овде без припреме за смрт, то јест без сталне мисли о смрти, о вечном животу.

Из сопственог искуства знам колико је страшно допустити заборав на смрт.

Господе, спаси ме! Не остави ме у смртни час! Услиши мене и сад када Ти из дубине душе вапијем.

160

161