ПАТРИОТА ГЛАСНИК

Број 6 Година II Јун 2016.

Гласило Савеза организација резервних војних старешина Србије

1

ПАТРИОТА

Издавач: Општинска организација

резервних војних старешина Чукарице –

Београд, Градска организација РВС Београд и СОРВС Србије

Редакција:

Божо Новак, Драган Јеличић, Бошко

Антић, Мирослав Лазовић, Милојко Николић, Др. Драги Лакићевић, Милена

Парлић, Гордана Ађанчић, Радисав

Главичић, Драгослав Ивановић, Љубиша Илић, Жељко Васиљевић, Богољуб

Чукић, Будимир Дамљановић, Анђелко

Максимовић, Бошко Цветковић, Зоран Јовановић, Гордана Милић и Душан

Јеличић

Главни и одговорни уредник:

Драган Јеличић

Уредник и припрема за штампу:

Мр. Бошко Цветковић

Лектура: Ивана Ивановић,

професор књижевности

Коректура: Мастер Мимоза Јеличић

Илустратори: Др. Драги Лакићевић,

Драгослав Ивановић, Зоран Јовановић,

Гордана Бјелица, Будимир Дамљановић

Излази 4 пута годишње – тромесечно

Цена по примерку 250,00 динара

Штампа: РИЖА, Краљево

Тираж: 200 примерака

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије,

Београд 82+94 (497.11)

ПАТРИОТА :

гласник за историју и књижевност / главни и одговорни уредник

Драган Јеличић. - 2015, бр. 1 (феб.)-

– Београд : Савез резервних војних старешина Чукарице, 2015-

(Краљево : Рижа). - 30 cm

Тромесечно.

ISSN 2406-2073 = Патриота (Београд)

COBISS.SR-ID 213189388

ПАТРИОТА

Гласник за историју и књижевност Општинска организација резервних

војних старешина Чукарице – Београд

Београд, Пожешка 76-78

И СОРВС Србије, Београд,

Браће Југовића 19

065/67-23-255, bosko.b.cvetkovic@gmail.com

Београд 2016.

Извод из садржаја овог издања - изабрали смо за Вас:

Писмо српског Патријарха Иринеја и Синода

Српске Православне цркве Генералном

Директору УНЕСКО, Госпођи Ирини Боковој,

од септембра месеца 2015.

Видовдански видици

Видовдански свенародни традиционални сусрети

Видовдански свенародни сабор Срба

Бела куга у Србији - Србија мора да рађа

Зашто су Турци изгубили битку?

Косовски бој – права истина

Зашто Турска истину о Косовском боју чува као

највећу тајну?

Југославија и грађански рат у Грчкој

I део

Сан претворен у јаву

Војник чизмом земљу упознаје

Косово и Метохија 1995.

Дан сећања на жртве НАТО бомбардовања:

24.03.1999-24.03.2016.

Хумани терор – операција“(не)Милосрдни анђео

Отворено писмо Команди НАТО –

-генералу Кларку лично

Дан сећања на жртве у логорима НДХ у другом

светском рату: Премијер Вучић у Доњој Градини

Ми смо опстали, остали, живимо – Живи Србија, живи

Српска!

„Ура“ за Бесмртни пук у маршу кроз Београд

Дан победе у Београду, 9. мај 2016.

Марко Ђурић, Шеф канцеларије за Косово и

Метохију отворио „Видовданске свечаности“ у

Ропотову на КиМ

2

УВОДНА РЕЧ

Поштовани читаоци, пред Вама је шести број гласника за историју и књижевност ПАТРИОТА,

покренут на иницијативу Општинског одбора резервних војних старешина Чукарице, и подржан је и

од Градског одбора СРВС Београда као и СОРВС СРБИЈЕ. Такође смо добили финансијску подршку

од Министарства за рад, запошљавање и социјалну политику Републике Србије за урађене издавачке

пројекте као и од градске општине Чукарице.

Ово издање нашег и Вашег гласника „Патриота“ претежно се бави Косовским бојем који се

водио на Видовдан 1389. године, где наши аутори сагледавају ту величанствену битку из више углова,

пре свега са становишта чињенице да је та битка добијена, а не изгубљена. Како је то изгледало? Овде

у Уводу дајемо кратак преглед, а у наставку текста дајемо много нових детаља.

Срби су донели одлуку, да снагама центра изведу напад на центар турских снага, као и са

снагама крила да спрече Турцима убацивање снага на лево крило које је било угрожено због лошијег

терена-земљишта.

Остварењем ове стратегијске замисли, захваљујући примени новог маневра- пробојног клина

Срби су однели убедљиву победу која се још чува као највећа тајна коју треба што пре обелоданити.

Турској војсци коју је захватила паника од брзог пробоја Срба, убиства султана и продора

српског левог крила преко Лаба, Турцима није преостало ништа друго, без обзира на покушај Бајазита

да спаси ситуацију, већ да пожуре и избегну окружење, и отпочну повлачење ка Приштини, а затим

даље ка Једрену.

На бојишту битка је добијена, земља Србија је спашена, слобода народа је одбрањена, Турци

су напустили Србију. али је српска неопрезност, небудност и неодговорност у војничком погледу, још

једном скупо плаћена.

Одлазак кнеза Лазара са властелом у цркву Самодрежу без јаког обезбеђења било је погубно за

Србе без обзира на сјајну победу и велику битку која је добијена. Бајазит је то искористио, веома лако

окружио цркву и убио Лазара и сву властелу и витезове који су били са њиме на молитви.

Није то било први пут а на жалост ни последњи пут, да су јуначки српски владаоци, све губили

после битке - за зеленм столом. Борба за власт одвела је Србију у вазални положај. али Турци су

морали да заузимају Србију још пуних 70 година.

Ако су Турци победили како је онда кнез Лазар сахрањен у Приштини? Нису му Турци

организовали свечану сахрану уз највеће државне и војне почасти.

Дакле да би се оправдао вазални однос са Турцима и касније њихово поробљавање Србије,

нашла су се оправдања у тобожњем поразу Србије и изгубљеној битци, а губитак битке правда се

издајством Вука Бранковића и са тиме српски народ живи вековима, а што је најгоре то је лаж и чиста

неистина која се лансира вековима, што уопште није тачно а нема ни аргумената.

Уместо даљег неговања лажи о овој битци и даљег држања садашних и будућих генерација у

заблуди, наша историографија би требала, а да буде покренута од САНУ, да истражи ову тематику у

свим архивима које поседују ову тематику и тако да се дође до праве истине веома значајне за нашу и

светску историју.

Велика је истина да су Срби победници и да је та победа трајала после Косовског боја 70

година, до поновног поробљавања које је трајало око 500 година, све до 1912. Године и Првог

балканског рата.

Највећа истина је да „само слога Србина спашава“ али Срби никако да се сложе! Ако се

сложимо и покажемо овом неправедном свету и глобалној доминацији НАТО, да нисмо лишће које

иде тамо овамо како они то желе, већ одлучни борци за своју слободу и земљу, за коју смо дали

превелике жртве које поштујемо, и знамо ко нам је био отац, деда, прадеда - поносан, стамен, снажан

и велики јунак, он је бранио народ и земљу Србију у свим ратовима.

Тако ће српски народ обезбедити углед и достојно место међу другима народима и наша

историја, народ и земља много више биће поштовани и цењени и заузимајући бољи положај у свету.

Позивамо и Вас, читаоце, да што више допринесете креирању сваког новог издања тако што

ћете нам слати Ваше песме, приповетке, чланке, есеје, афоризме које ћемо ми са великим

задовољством објављивати. Овде ће бити места и за већ објављене литерарне радове како Вас

читалаца, тако и познатих аутора по Вашем и нашем избору.

REDAKCIJA

3

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Број 1047/14, септембар 2015. године у Београду

Генералном Директору УНЕСКО, Госпођи Ирини Боковој, Париз

Поштована Госпођо,

Поводом захтева владе самопроглашене државе Косова за чланство

у УНЕСКУ, изражавамо дубоку забринутост Српске Православне

Цркве. Евентуално усвајање тога захтева имало би, уверени смо,

далекосежне последице како за сâмо хришћанско културно наслеђе,

тако и за перспективу заједничког живота Срба, Албанаца и других на Косову и Метохији у

будућности.

Познато је да четири објекта светске културне баштине под заштитом УНЕСКА на Косову и

Метохији (уписана као „средњовековни споменици на Косову“) јесу светиње Српске Православне

Цркве. Поред њих, то се с правом може казати и за скоро свеукупно хришћанско културно наслеђе на

овом тлу, од четвртог, а особито од средњег века па до данас. Наше ћутање по овом питању могло би

се погрешно протумачити као прећутно одобравање овог захтева косовских власти. У складу са тим

усредсредићемо се на аргументе који су од животног значаја за будућност наших хришћанских

светиња на Косову и Метохији и, посебно, за очување нашег културног и верског идентитета и

заштиту наших људских права и грађанских слобода.

Као што је познато, после завршетка грађанског рата на Косову и Метохији у јуну 1999. и

распоређивања међународних НАТО-мировних снага, са цивилном мисијом и полицијом Уједињених

нација, укупно сто седам српских православних објеката на Косову и Метохији је или потпуно

уништено или оштећено1. Уништење нашег наслеђа догодило се, дакле, не у време рата већ у време

мира, и то мира који је гарантован Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација бр. 1244. Ово

разарање српског православног хришћанског наслеђа у послератном периоду без преседана је у

новијој историји Европе. Оно је имало систематски карактер јер су десетине наших цркава уништене

сличним методом, најчешће минирањем, и на начин који снажно указује на постојање предумишљаја

и стратегије. На многим уништеним објектима још се могу видети пароле такозване Ослободилачке

војске Косова. Заједно са осталим послератним злочинима у којима су стотине цивилâ српске

народности и других народности пострадали или били отети, уништавање нашег хришћанског и

културног наслеђа никада није подробно истражено, нити је ико до сада изведен пред лице правде за

ове и друге ратне и послератне злочине, што дубоко подрива наше поверење у косовске институције.

После првог послератног таласа уништавања нашег наслеђа у масовним нередима косовских

Албанаца у марту 2004. године, уништена су додатна тридесет и четири српска православна објекта.

Један од озбиљно оштећених објеката била је и саборна црква Богородице Љевишке у Призрену

(споменик светске баштине из 14. века, под заштитом УНЕСКА). Захваљујући процесу обнове

објеката оштећених 2004. године, који је предводио Савет Европе, нешто је поправљено, али,

нажалост, ништа није урађено ни на једном објекту који је уништен између јуна 1999. и 2004. године.

Такође је важно напоменути да је још један објекат на Косову и Метохији, који се такође налази под

заштитом УНЕСКА, манастир Високи Дечани из 14. века, претрпео четири оружана напада од

завршетка рата 1999. године (два минобацачка напада 2000. године, још један минобацачки напад у

нередима 2004. и коначно напад зољом 2007. године), тако да овај манастир представља и најчешће

нападани хришћански објекат на Косову и Метохији. Од свих напада само је овај последњи истражен

и један косовски Албанац је осуђен на две и по године затвора. Само захваљујући напорима КФОР-а

манастир Дечане, оближњу Пећку Патријаршију и манастир Грачаницу (сва три споменици светске

4

баштине под заштитом УНЕСКА) нису тада уништили албански терористи. Још су нам пред очима

видео-снимци уништења цркве Светог Андреја у Подујеву са младим косовским Албанцима који се

пењу уз зидове цркве, ломе крстове, бацају их међу разуларену масу која скандира „Ослободилачкој

војсци Косова” и коначно пале храм, што неодољиво подсећа на садашње насиље над верским

објектима у Ираку и Сирији, посебно на уништење Балшамина храма који се налази у оквиру древног

сиријског града Палмире.

Ови учестали напади, иза којих видимо јасну намеру да се са лица земље избрише српско

православно хришћанско наслеђе на Косову и Метохији, а преко њега и свеукупно хришћанско

наслеђе од 4. века до данас, били су међу најјачим разлозима са којих су наши споменици на Косову и

Метохији под заштитом УНЕСКА укључени и на листу светске баштине у опасности. Истовремено,

појавиле су се и међународне иницијативе да се хришћанско наслеђе на Косову и Метохији

институционално заштити од уништења, што је коначно резултирало Анексом V Ахтисаријевог плана

из 2008. године.

Веома је жалосно и разочаравајуће то што је чак и после нередâ 2004. године врло мало починилаца

идентификовано и изведено пред лице правде2. Иако су све водеће међународне политичке личности

јавно осудиле ово насиље и назвале га „организованим“, ниједан косовски политички или локални

лидер никада није био под истрагом. На наше велико чуђење, албански политички лидери тога

времена са контроверзном ратном прошлошћу још увек су међу водећим политичким личностима на

Косову данас. Процес обнове дêла нашег наслеђа који је водио Савет Европе и у коме су учествовале и

привремене косовске институције никада се не би догодио без снажног међународног инсистирања да

се штета мора поправити. Жалосно је да се у своме лобирању за чланство у УНЕСКУ косовске власти

већином фокусирају на ратну штету над исламском баштином, минимизујући или чак потпуно

игноришући штету која је причињена хришћанском православном наслеђу у току рата и после рата.

Изјаве косовских лидера о овом питању често су двосмислене и политички обојене, што су

екстремисти лако могли да протумаче као зелено светло за нападе на српске цркве у атмосфери

набеђене српске колективне кривице, која се и данас шири преко косовских медија. У многим

публикацијама о културној баштини по правилу се увек на првом месту помињу исламски објекти

иако су сва четири споменика под заштитом УНЕСКА објекти Српске Православне Цркве. Већ

годинама се боримо да у Дечанима, Пећи и Призрену обезбедимо адекватне ознаке за споменике под

заштитом УНЕСКА које туристи често и не успевају да пронађу. Врло често морамо да прекоревамо

албанске туристичке водиче што наше цркве представљају посетиоцима као албанске цркве које су

окупирали Срби. Садашњи косовски закони не регулишу презентацију наших светиња и остављају

простор за злонамерне политичке спекулације.

Било би неправедно не поменути систематско послератно уништавање најмање 392 српска

православна гробља на Косову и Метохији (колико их је документовао ОЕБС) и жалосно стање у коме

се они још налазе3. Прогон и искорењивање живих у историји је увек праћено скрнављењем гробова

мртвих и тиме убијањем памћења на оне који су ту вековима живели и стварали своја дела и своју

културу. Да ствар буде још трагичнија, све је то својеврсни продужетак петовековног отоманског

ропства (до 1912) и фашистичких прогона и насиља из времена Другог светског рата. Дубоко верујемо

да је систематско уништавање нашег наслеђа и гробаља на просторима са којих је само у наше време

избегло више стотина хиљада српских цивила показатељ организованог напора локалних екстремиста,

криминалних група и других радикалних елемената међу косовским Албанцима да спрече долазак

српских повратника и да трајно измене демографски и културни карактер већег дела Косова и

5

Метохије, и иначе измењен, у највећој мери, услед вишевековног робовања и живљења под насиљем.

Дужни смо да Вам скренемо пажњу да оно што се догађа на Блиском Истоку, особито на територијама

под контролом такозване Исламске Државе – масовни прогони становништва и уништавање културне

баштине – представља, по много чему, наставак онога што се догађало на Косову и Метохији, посебно

од 1981. до данас. Чињеница да су најзначајнији српски православни објекти још увек под оружаном

заштитом полиције, а манастир Дечани под јаком заштитом војникâ КФОР-а, нарочито после

прошлогодишњих исламистичких графита, јасно указује на то да је српско православно наслеђе на

Косову и Метохији и даље у озбиљној опасности, и то искључиво од албанских екстремиста који

инспирацију налазе у „идеалима“ такозване Ослободилачке војске Косова, а данас, нажалост, све

чешће у фанатизму радикалног ислама.

Пошто је Ахтисаријев план био политички условљен српским признавањем самопроглашене

независности Косова, гаранције за заштиту српског православног наслеђа су, после неуспеха у његовој

примени, у међувремену већим делом биле изгубљене или су само делимично пренесене у косовске

законе. Најновији покушај Скупштине Косова да прихвати крајње проблематичан нацрт закона о

културној баштини, који додатно укида оно што је преостало од Ахтисаријевих гаранција, оставља

нам још мање простора за поверење у косовске институције. Поменути закон тражи увођење државне

контроле над објектима Српске Православне Цркве, а нашу баштину проглашава имовином

„Републике Косова“. Само захваљујући одлучном ангажовању Европске уније и Сједињених

Америчких Држава нацрт закона је повучен иако је само питање времена када га влада Косова поново

може послати на расправу у Скупштину. Неки косовски министри, укључујући и министра културе,

још оклевају да Српску Православну Цркву назову њеним званичним именом, док неке водеће

културне институције, као Академија наука и уметности Косова, објављују књиге у којима се богати

српски хришћански допринос историји Косова највећим делом игнорише. Млади косовски Албанци

редовно уче у школама да су средњовековни српски православни манастири заправо албански – или

чак илирски – и да су их Срби насилно заузели. Таква ситуација у културном животу Косова не

показује ни зрелост, ни одговорност за заштиту коју би косовска влада морала номинално да гарантује

приликом пријема у УНЕСКО. На донаторској конференцији у Паризу 2005. године тадашњи

косовски министар културе делио је памфлет који је српске православне манастире називао aлбанским

споменицима. Памфлет је одмах повучен на интервенцију специјалног представника генералног

секретара УН.

Истовремено, дубоко смо разочарани чињеницом да косовски правни систем не пружа адекватну

имовинску заштиту нашој Цркви. Уместо доношења закона о реституцији црквене и друге приватне

имовине на Косову и Метохији, одузете у време комунистичке власти, данас се отуђује и угрожава и

преостала имовина Цркве и, нарочито, имовина прогнаних у етничком чишћењу Срба са Косова и

Метохије. Најскорији пример јесте случај имовине манастира Дечани (који се односи на 50 одсто

манастирске земље) која је већ петнаест година предмет судских расправа, и то осам последњих

година на Врховном суду Косова. После одлуке Суда 2012. године којом је потврђено власничко

право манастира и после процеса жалби у коме се нису појавили никакви суштински нови аргументи,

наша Црква је очекивала да ће ово питање судски бити решено једном заувек и да ће манастирска

права бити потпуно заштићена. Међутим, Апелационо веће Врховног суда Косова, на опште

запрепашћење, прогласило се ненадлежним да закључи ово питање, иако је претходно веће истог суда

под председавањем међународног судије неколико пута потврђивало своју надлежност и чак донело

коначну одлуку. Будући да је најновија одлука донесена прегласавањем, уз снажан отпор двоје судија

6

(по свему судећи међународних) од пет чланова судског већа, ову одлуку наша Црква, као и

релевантни међународни фактори на Косову, доживљава као једнострану, неисправну и супротну

европским правним нормама. За нашу Цркву ово није само питање неуспелог правосуђа већ

представља обесхрабрујућу слику односа косовских институција према виталним интересима наше

Цркве и народа, поготову у ситуацији када се одлуке доносе без међународног надзора. У случају да

ова неправда превлада, наш најзначајнији манастир и споменик под заштитом УНЕСКА остаће без 50

одсто своје имовине и без економске одрживости. Овакве неправде могли смо да видимо још само у

време комунистичког режима у бившој Југославији, када је црквама и верским заједницама одузимана

имовина без икакве правде и надокнаде.

Ове чињенице се лако могу проверити и добро су познате међународним представницима на

Косову и Метохији, који и сами деле нашу забринутост. Оне нас доводе до закључка да би пријем

Косова у УНЕСКО, посебно у условима под којима институционална заштита српског хришћанског

наслеђа на Косову није адекватно обезбеђена, не само био неразложна и исхитрена одлука већ би

могла отворити пут културној репресији и дугорочном уништењу хришћанског духовног и културног

идентитета. Имајући у виду све ове чињенице, требало би разрешити следећа важна питања:

Институционална заштита српског православног наслеђа на Косову и Метохији са нашом

имовином, именом и историјском традицијом мора бити ефикасно дефинисана и обезбеђена од

покушајâ преправљања историје и лишавања наше Цркве и народа одрживе будућности. Потребне су

снажне писмене међународне гаранције, уз рехабилитацију садржаја Ахтисаријевог Анекса V, као

заштита од могућег мењања локалног законодавства у будућности и доношења нових

дискриминаторних закона. У том смислу сматрамо да је посебно важно име под којим су наши

споменици уписани на листу светске културне баштине јер оно у садашњем облику не указује јасно на

њихов историјски и верски идентитет, те оставља простор за политичке и информативне

манипулације. Одлучно сматрамо да би питање српског православног наслеђа на Косову и Метохији

морало да буде укључено у бриселски дијалог између Београда и Приштине због његове крајње

осетљивости за међуетничке односе и мултиетничку будућност Косова и Метохије.

Наша Црква се вековима стара о заштити своје имовине и хришћанског наслеђа на Косову и

Метохији и за нас је сасвим непојмљиво да косовске институције једнострано предузимају било какве

интервенције, укључујући радове на обнови и конзервацији. Радови на нашој имовини без наше пуне

сагласности и надзора, што је било предвиђено Ахтисаријевим Анексом V, били би сасвим

неприхватљиви. Наши манастири и цркве нису само имовина Српске Православне Цркве већ

представљају и најзначајније споменике европског културног наслеђа, што захтева јасно дефинисан

начин презентације, експертизе и техничких мера заштите, што није на задовољавајући начин

дефинисано у косовским законима.

Недавно се појавила подршка косовских „верских заједница“ Тачијевом захтеву за пријем Косова у

УНЕСКО. У ствари, та подршка се своди на албанску исламску верску заједницу. Потписник у име

Католичке Цркве није њено овлашћено лице; малобројна јеврејска заједница, колико знамо, нема на

Косову свог културног наслеђа.

Дубоко смо убеђени у следеће: у садашњим околностима и постојећим законским провизијама

пријем Косова у УНЕСКО, а посебно и свака помисао да се брига о нашим најзначајнијим верским

споменицима препусти бризи косовских институција, била би изузетно опасан елемент нестабилности

који би озбиљно угрозио будућност Косова и Метохије, његово свеукупно хришћанско наслеђе, као и

елементарна верска и људска права. Ако је статус заштите од стране УНЕСКА већ дат нашим

објектима не само као акт признања њиховој културној и цивилизацијској вредности за човечанство

већ и као додатни механизам заштите у садашњој безбедносној ситуацији, статус светске културне

баштине сâм по себи може, у случају да Косово постане члан УНЕСКА, постати пре проблем него

елемент дугорочне заштите и гаранције те будућности.

У нади да ћете посветити дужно поштовање нашој забринутости, остајемо унапред искрено

благодарни.

Председник Светог Архијерејског Синода,

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки

и Патријарх српски Иринеј с.р

7

ВИДОВДАНСКИ ВИДИЦИ

ВИДОВДАНСКИ СВЕНАРОДНИ ТРАДИЦИОНАЛНИ СУСРЕТИ

Захваљујући помоћи Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије која нам је обезбедила

средства за пут и одлазак на Видовдан по пројекту „Дођи, види, посети и помози свом народу на

Косову и Метохији - нашој мајци Старој Србији“ стигосмо на Косово за Видовдан и ове године.

Благоверни народ стиже са свих страна и држава у окружењу. Ходочасника је било из Србије,

Републике Српске, Црне Горе и Македоније, а има и странаца који су дошли да забележе да се не би

заборавило, да се види да је Косово и Метохија срце и душа Србије.

Више година за редом из Београда, Бања Луке, Подгорице и Скопља, као и из мог родног Бруса

стижу комби возила пуна људи а мене обасја сунце и само кежем: браво наши прави потомци, ка

Грачаници и Газиместану, српским светињама. По благослову патријарха Иринеја, уочи празника

Видовдана, организује се ходочашће верника, који пешаче по неколико стотина километара да се

поклоне српским светињама на Косову и Метохији и српској Светој земљи.

Поред тога, неколико десетина комбија и аутобуса, као и више стотина аутомобила долазе пуни

верника из свих делова и градова Републике Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније и по

неки странац да се помоле у светињама на КиМ, посебно одлазећи на Газиместан да се поклоне свим

жртвама на КиМ, који су дали своје животе за ову свету земљу, и за срце и душу Србије. Са

Газиместана се шаље најбоља порука.

Из године у годину број учесника литије расте, али ове године у нешто мањем броју,

највероватније због светске економске кризе и због невремена које је најављивано (а није га било). Као

и у прошлости и овог пута смо имали јако лепо време: Као и увек, Бог чува Србију и српски народ.

Делегација СРВС Београда је наставила своју велику мисију ходочашћа по целом Косову и

Метохији. Литургију у Грачаници у помен косовским јунацима на Газиместану је предводио

Патријарх српски Иринеј са многобројним свештенством, као носиоци божанске светлости.

Достојанствено и величанствено су обавили овај помен. Косовски јунаци заслужују највеће и

најдубље поштовање у славној историји српског народа, што цени и поштује цео свет па чак и наши

противници-непријатељи.

Аутобус су возили возачи Миле Вечевић и Душан Поповић. Они су нам све време, са великим

стрпљењем објашњавали свако место, сваки предео кроз који смо пролазили и разгледали дуж пута.

Зато смо им посебно захвални и срећни што смо имали добре возаче и водиче кроз КиМ. То су заиста

дивни људи.

Не сме да се заборави никад, баш никад, овај највећи празник српског народа који је имао

судбоносну улогу у време ропства под Турцима у коначном ослобађању српске државе и народа

Србије. Посебно потомци, због славних предака. Видовдан није само верски празник него и нешто

више, па га треба прогласити и за државни празник. Не само то, него и цели месец јуни треба да

поприми традиционалне Видовданске свечаности, сусрете, трибине, изложбе, културно-уметничке

активности на свим нивоима и спортска такмичења у Републици Србији.

Зато ми из мале организације СРВС Београда редовно долазимо на Косово и Метохију и

предлажемо да се значајне државне институције сагласе и организују сваке године на државном нивоу

„Видовданске манифестације за срце и душу српског народа“ не само на КиМ већ за целу Србију,

Републику Српску и шире. То би значило много за све нас појединачно и за српски народ на Косову и

Метохији, за те велике душе. Зато то треба учинити – да траје не само један дан него цео месец у

години и дуже, јер је Видовдан сам по себи нешто више од празника, више од сећања и поноса. То је

велика љубав бесмртних витезова која рађа веће видике који стварају велика дела, нове идеје и

мотивише на рад за свеопшти напредак земље и за бољи живот српског народа без обзира где се он

налази, да ли у Србији или у Аустралији, у целој дијаспори и да траје док сунце греје.

Нема нам више ни минута времена да чекамо на свеопшту народну слогу, да Видовдан буде тај

дан када морамо да се сви окупимо и сложимо, да сви осетимо ту нашу духовну снагу која шири

видике, да видимо и шире и даље и боље сво наше духовно и материјално, културно богатство које

имамо, без којег је немогућ живот. Јер ако то изгубимо онда нема ни нас, остаће само споменици које

ћемо посећивати, као што раде наша удружења у Србији, сваке године у Грчкој и Албанији. Време је

важан фактор и зато га не губимо. Да би остварили и успоставили традицију, морамо нешто више

учинити одмах, баш одмах.

Ове године смо кренули мало другојачијим путем него до сада: Окупљање чланова СРВС

Београда било је рано ујутру 27. јуна 2015. године испред Дома Војске Србије. Јутро је било свеже,

8

пријатно, сунце нас обасјава, тек почиње да зрачи своју топлоту, тако да људи око мене још више

зраче љубављу, жељом, срећом што за који сат могу да осете ту топлину, богатство и лепоту која ће

нас обузети, учинити срећним што смо на Косову и Метохији, у Старој Србији. Ми смо сви били

срећни, радосни и задовољни, осећајући неку снагу и жеље које буде осећања да што пре стигнемо у

нашу постојбину, Мајку Стару Србију.

Овако је текло наше путовање:

Топлина која нас обузима улива се у наше душе и срца и буди жељу да видимо све те најлепше

наше пределе, природне лепоте, наше манастире и споменике духовне лепоте, и највеће богатство-

наше људе. Највише се радују моја супруга Македонка, права Македонка и др. Драги Лакићевић,

Србин из Црне Горе, али и остали Срби који су срећни као деца. Настављамо пут Рашка-Лепосавић,

ништа се не примећује, као да смо у Шумадији, али идемо према Косовској Митровици...Ту се слика

већ мења, али мењају се и наша осећања, видимо неке људе, неку полицију који нам дају на знање да

нема довољно слободе кретања и да треба да се повећа будност и безбедност, јер осећамо неку стегу и

зебњу око нас као да нисмо у својој светој земљи, и да су они ту дошли да нам отму оно што је наше

вековима, најбогатије, најлепше и најстарије, Стару Србију. Одмах сам се сетио оне песме Боре

Станковића:

„Старо, старо ми дајте,

То што мирише на сув мирис босиљка,

Што греје срце и даје снагу и наду,

Рађа нову љубав, уморне душе.“

Ти наши људи се грчевито боре за живот и опстанак Старе Србије. Из Косовске Митровице

крећемо новим аутобусом са косовским регистарским таблицама да не би имали проблема на путу

према нашој највећој духовној лепоти, Пећкој Патријаршији, српској души Старе Србије: Дивимо се

указаним пејзажима, посебно док пролазимо кроз Метохију, чије су природне лепоте божанствене и

јединствене на целом свету и зато предлажемо да их УНЕСКО заштити...целу Метохију, јер је то било

црквено земљиште од постанка.

Приближавамо се Пећкој Патријаршији и одмах осећамо неку топлину која рађа у нама нова

осећања и даје неку нову снагу. Међутим, пресекла нас је полиција. Тражили су списак путника јер не

можемо да уђемо без списка...Када сам им дао списак, они га проверавају и најављују нас

Патријаршији...Добијамо дозволу да можемо да уђемо и ми улазимо у Пећку Патријаршију као у своју

кућу, уручујемо поклоне и поздраве...Дочекује нас млада монахиња у име Игуманије мати. Топло и

гостопримљиво и срдачно нас поздравља, а у нама се рађа нека нова, чудна љубав и жеље да што више

видимо и чујемо о Патријаршији, посебно о иконама, о историји манастира...Купујемо неке ситнице, и

палимо свеће за здравље и мртве душе.

Од Косовског боја, па све до последњег рата...помињемо мртве и палимо свеће, али подсећамо

се и на легендарно повлачење Српске војске у Првом светском рату кроз беспућа високих планина

које се уздижу уз Руговску клисуру, ка Црној Гори .Оне нам говоре како је било тешко нашим

прецима да се ту где се пробијају и повлаче кроз кланце и кањоне у колонама, по снегу...Гладни и

жедни, голи и боси...Па се питамо да ли је то могуће да нису презали ни од чега само да обезбеде спас

Србије, а неки њихови потомци се плаше да дођу, да им овде упале свеће. Ми смо ту, не плашимо се,

желимо да све видимо и све да чујемо, о историји, фрескама...а на крају нам домаћице љубазно нуде

да пробамо домаћу ракију за срећан пут, за храброст. Знају оне ту велику храброст да цене и поштују,

зато нам кажу „Волимо ми такве госте и дођите нам опет!“ Ту се фотографишемо за успомену и

сећање и онда без одмора настављамо пут према Високим Дечанима, манастиру који желимо да

видимо са истим жаром. Стижемо у Високе Дечане, какав грандиозан призор! Опет нас нека страна

војска италијанска зауставља и контролише...Ја дајем личну карту и кажем да немамо више спискова и

да су нам све спискове узели. Они је узимају и дају нам пропусницу за читаву групу да уђемо (а

прошле године нису дали да уђемо без списка). Ми улазимо...опет невероватан топли дочек домаћина,

опет нас обузима нека невиђена снага и жеља да све сазнамо и видимо и чујемо, опет уручујемо

поклоне и поздраве које носимо за све...и жеље да истрају до победе, до слободе, јер су практично

окупирани. Слушамо пажљиво оца монаха који нас упознаје детаљно о манастиру и на крају нас моли

да останемо још један сат дуже да би присуствовали вечерњој служби, а до тада ћемо бити послужени

на тераси. Ми смо се сви одмах сагласили да то учинимо на обострано задовољство и жељу, остајемо,

излазимо на терасу и одмах су нас послужили муњевитом брзином кафом, ракијом, вином и наравно

хлебом....

9

Долази време за вечерњу службу. Домаћини нас љубазно моле да сиђемо доле, у манастир да

присуствујемо вечерњој служби.. Ми одмах сви одлазимо у манастир. Почиње вечерња

служба....невероватно...на врхунском нивоу је организовано и веома задивљујуће по томе са којом

брзином и љубављу монаси то раде, да смо сви ми били одушевљени и пресрећни што смо остали

иако ћемо каснити за Ораховац и Велику Хочу. Помислио сам у себи...ово треба да види наша Влада

како се савршено ради.

Крећемо за Велику Хочу, где треба да преноћимо. Са закашњењем стижемо у сумрак, домаћини

су мало изненађени и забринути због чега каснимо. Ми им објашњавамо и на брзину улазимо у цркву

Светог Стефана, уручујемо поклоне и правимо распоред за спавање по кућама, са попадијом и још

једном женом. Мени са супругом припаде част да спавамо код породице Ђуричић, Трајка и Вере.

После тога љубазни домаћини су нас позвали на заједничку вечеру коју је приредио председник

општине Ораховац Голуб Кујунџић са свештенством из Велике Хоче и Зочишта, на којој смо се јако

пријатно осећали и разменили мишљења и утиске са досадашњег путовања. Вечеру смо започели са

њиховом добром ракијом а завршили са њиховим још бољим вином. Онда смо после вечере са

председником општине отишли у уметничку галерију која нас је одушевила са богатством слика које

су прелепе и распоређене на два спрата, због чега им може позавидети свако, на том богатству, у тако

сиромашном селу. Успут смо видели и цркву Светог Луке која је мала, али врло лепа. Село је мало

сиромашно али су људи сложни и једи-нствени...имају велику душу која је топла, драга и мила за све

људе. Село укупно има 14 цркава из Средњег века. То је право богатство које је у добром стању (неке

су мало оронуле...) Велика Хоча је село са највише цркава у Републици Србији и доста људи говори да

је то наш други Хиландар, само што је минијатуран и смештен у селу које има највише те духовне

лепоте...због тога је остало нетакнуто од стране Шиптара. Затим смо отишли на спавање код својих

веома љубазних и гостопримљивих домаћина који су нас топло дочекали и сместили нас у веома лепе

и уредне собе, спремне за госте, на чему им може позавидети сваки хотел у Србији...све до Грчке.

Устајање је било у 5,00 часова због пута до манастира Грачанице, а и због тога што смо

одлучили да посетимо манастир Зочиште, још једну светињу која се налази на 3 километра од Велике

Хоче. Сви су презадовољни што поред великог броја цркава и манастира које смо видели у Великој

Хочи треба да видимо и манастир Зочиште, као највећи симбол отпора Православља на том простору.

Љубазни домаћини устају раније од нас, кувају нам кафу, служе нас слатким, кафом и ракијом и још

са доручком ко је желео. Међутим доста нас није хтело да доручкује због журбе да стигнемо на време

на главну литургију у Грачаници, а пре тога смо обавезно хтели да видимо и Зочиште, тај јединствени

српски симбол на овом простору. Аутобус је кренуо тачно у 6,00 часова и ми смо срећни што нас

испраћају домаћини са позивом и жељом да поново дођемо следеће године. Аутобус се зауставља код

спомен-чесме Светог Јована где има око 100 имена погинулих, киднапованих, несталих и мучки

закланих Срба из Ораховца, Велике Хоче и Зочишта, да не верујете – цело село уништено и спаљено,

цела породица побијена, породица Костић... почев од детета од 3 године па до старца од преко 80

година. Невероватно! Да се не заборави, на том путу видимо трагове и слушамо жалосне, јако

трагичне судбине, па се питамо да ли има ко да фотографише и пише о томе, питамо се где су све те

патриоте и ти наши новинари..да на то страдање стално указују. Једини прави сведок је та спомен-

чесма и црква Светог Јована која бди на врху тог брда као вечити стражар...њихов анђео, који их чува

у вечном животу на небу, а они сијају као звезде и сијаће докле и сунце сија и месец над њиховом

Великом Хочом, Ораховцем и Косовом и Метохијом. Сви се питамо са сузама у очима има ли правде

на овом свету и да ли је могуће да нико није одговарао нити је кажњен за све почињене злочине, а

сваки је Србин одговарао за почињена недела над Албанцима... Шта је то? Тешка неправда...шта да

кажемо осим да нит’ је било, нити ће скоро бити правде, јер овде у дугом временском периоду влада

неправда и сила јачих.

Стижемо у предиван манастир Зочиште. Дочекује нац отац монах који се много обрадовао,

поздравља нас и почиње тужна прича како је овај манастир три пута рушен и три пута обнављан, уз

напомену да је српско село које је било ту разорено и никад није обновљено, а о томе се мало пише и

мало зна, како код нас тако и у свету, а постоје докази о томе ко је то учинио, али нема суда. Радује

нас прича што у овом манастиру постоји извор воде која је лековита посебно за очи и разне повреде,

па зато људи мало чешће долазе и ту се лече и помажу монаштву како у поклонима, тако и радом,

пошто они имају своју малу економију за свој живот и опстанак. Ту се задржавамо око сат времена уз

фотографисање и приче о овом манастиру и крају, а затим продужавамо пут ка манастиру Грачаници

где стижемо око 8.00 часова... Разгледамо манастир, предајемо поклоне и фотографишемо се за

успомену и сећање. Такође, желимо да сазнамо и видимо све те велике и скоро нестварне лепоте које

зраче неку божанствену топлину. Тачно у 9.00 часова почиње Света Литургија на челу са патријархом

10

Иринејем и многобројним свештенством, међу њима је и Митрополит Амфилохије Радовић.

Атмосфера је свечана, величанствена...много је народа, али не као прошле године. Литургија траје око

два ипо сата...све негде до 11.30 часова, а на крају патријарх Иринеј држи говор. Затим следи

послужење ручком из народне кухиње, а ми не чекамо то послужење него одлазимо на Газиместан, јер

смо позвани од заступнице Игуманије Саре да се вратимо на прави монашки ручак у њиховим

просторијама-сали, што смо и прихватили, јер смо редовни гости, драги пријатељи манастиру.

Стижемо на Газиместан међу првима. Тамо су пре нас стигле неке групе и многобројни

новинари. Ми се ту фотографишемо и одлучили смо да баш ту одржимо предавање о Косовском боју.

Стајемо поред огромног споменика који надвисује све на том простору и у широј околини. Влада

велико интересовање и др. Лакићевић почиње предавање држећи се моје књиге „СРБИЈА ПАМТИ“.

Сви пажљиво слушају и били смо једини који држе предавање о Косовском боју, баш на Газиместану,

где се и одиграо тај велики бој у историји Србије. Нико то не ради осим нас, то је најбољи час на лицу

места наше славне историје српског народа. Изгледа да смо привукли пажњу новинара и при крају

предавања прилази нам један новинар са камерманом говорећи на енглеском језику. Радознало гледа у

нас и пита ко зна енглески, и да ли можемо да дамо изјаву за ту телевизију. Јавља се Буда, Будимир

Дамљановић. Ми прихватамо и прво он даје изјаву. Затим изјаву дајем ја, па онда Зоран Јовановић,

затим Стојан Ђорић и Станиша Бакић. Никад се није десило да смо дали толико изјава за телевизију.

Обично буде по једна изјава, али оно што је било битно, преовладало је питање „Због чега вас је мање

сваке године за Видовдан?“, Ми смо сви одговарали да је то због светске економске кризе која и нас

погађа. Друго питање је било „Ко је победио у Косовском боју?“...Ми смо и опет сви одговарали да су

победили Срби, и то убедљиво, и да је сведочанство да је то тако било и овај споменик на

Газиместану. Рекли смо да се државно и војно руководство, на челу са Бајазитом, сином цара Мурата,

као наследником повукло у Једрене, да објасне народу лош исход боја, да не би изгубили власт, а та

тајна како су Срби победили још се најстроже крије и данас као њихова највећа тајна о лошем исходу

на Косову пољу. У историји Отоманске империје то је био тежак тренутак кад се царство заљуљало.

Касније, после пораза у Балканским ратовима Турци су се потпуно повукли у приближне границе које

и данас држе, а ми смо остали на тим просторима и остаћемо заувек, ако Бог да и ако буде божије

правде, љубави, воље и патриотизма у младим нараштајима-потомцима који морају бити захвални

својим прецима.

После Литургије на Газиместану уследио је говор Митрополита Амфилохија Радовића, кратак,

снажан али и историјски по много чему. Он је рекао истину и само истину о српском народу, да ли се

то некоме свиђало или не. Да је Србија прави власник те територије Косова и Метохије где је српски

народ прави наследник и нико више, да то треба да зна цео свет, да је то наше било и остаће, победник

остаје победник за сва времена и одолева свакој сили. После завршетка прославе на Газиместану,

задржала се једна већа група младих људи из покрета „Завет“ да певају родољубиве песме које су биле

као мелем за све ране које смо задобили кроз целу историју што се не може никада заборавити, а дају

нову снагу, нову наду да се могу зацелити све ране задобијене у последњим ратовима.

Због свега што је речено треба се ангажовати да се покрену све државне институције да се преко

целе године организују посете Косову и Метохији, по пројекту „Иди види, посети и помози свом

народу на Косову и Метохији“. А посебно месец јуни треба да буде месец за видовданске свечаности,

сусрете и такмичења у култури, спорту и традиционалним обичајима од народне ношње па све до

куваних јела и пића са туристичким аранжманима и историјским садржајима. Путујемо по белом

свету, а не познајемо нашу колевку, наше корене, наше огњиште, нашу душу и срце СТАРУ СРБИЈУ.

Са овим морамо почети одмах ако желимо опстанак и повратак српског народа у недра своје мајке

Србије на све просторе наших дедова и прадедова. Оно што су стварали наши преци, кроз векове

историје српског народа, а што се види на сваком кораку: наши споменици иако су порушени, наше

светиње где се виде само темељи цркава. Цркве и манастири који су обновљени треба да се сачувају и

да тако бдију над целом Старом Србијом и зраче неком невидљивом топлином и светлошћу што сија и

обасјава те просторе и небо с Православљем и вечитом љубављу и даје снагу српству и Србији да ће

све док сунце греје и сија живети и Србија.

Због те велике љубави треба одмах израдити прави програм Видовданских свечаности и

сачинити такав пројекат, програм и план који ће прерасти у традиционални, што неће моћи ниједна

власт, ни једна генерација људи да заобиђе и да га не спроведе, јер ће осећати божији грех према свом

потомству, према Србији и српству. Овај програм јер он треба да буде јачи од Закона и изнад Устава,

јер се, пре свега, заснива на православној вери и култури, која је браник за све душмане Православља

и српства, јер се заснива на чврстој и снажној вери, љубави и нади. Ако се промене Устав и систем, не

11

могу да се промене традиције – тако је у целом свету, само ми на моменте заборављамо на

слободарске традиције наше славне историје и државе.

Са Газиместана продужавамо наше путовање. Враћамо се у манастир Грачаницу,

фотографишемо се поред споменика Милошу Обилићу, одлазимо на договорени ручак у Грачаницу,

где смо одмах брзо послужени. Ручак је био одличан, прави посни, јер је петровдански пост. Сви смо

презадовољни, уручујемо новчану помоћ коју смо прикупили од путника, а пре тога смо уручили

поклоне при доласку у манастир Грачаницу, по договору. Љубазни домаћини нас испраћају, захваљују

нам се и позивају нас да поново дођемо следеће године. Затим крећемо путем Грачаница-Лепосавић и

даље Рашка, Краљево, Београд....Срећни смо као никад сви и помало и тужни као деца кад се растају с

мајком...Путем фотографишемо и покушавамо да забележимо лепе пределе, али нас обузима туга што

напуштамо наше Косово и Метохију, нашу Стару Србију, као да се одвајамо од мајке рођене, са

великом жељом и надом да ћемо поново доћи, што пре, а највероватније следеће године за

Видовданске дане, најлепше дане у целој години.

Сви се слажу и сви ми кажу „Драгане, немој да ме заборавиш следеће године, идемо поново, ако

треба и више дана.“ Ја им одговарам да ћемо се договорити. Морамо да би се памтило и да се не би

заборавило наше злато. Направићемо заједно пројекат и план за Видовданске дане, где верујем да ће

учествовати и Влада Србије и Канцеларија за КиМ. Такође верујемо да ће Влада Србије урадити

пројекат, програм и план рада за цео месец јуни као ПРОЈЕКАТ – СВЕНАРОДНИ

ТРАДИЦИОНАЛНИ ВИДОВДАНСКИ СУСРЕТИ – ГОДИШЊЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ са тежиштем на

месецу јуну, са конкретним циљевима и задацима – манифестацијама са одређеним терминима а и

циљевима које морамо да негујемо као нешто највредније и најзначајније у историји Србије.

СВЕНАРОДНИ ВИДОВДАНСКИ СУСРЕТИ :

1. Братимљење градова и села из Србије са насељима на Косову и Метохији,

2. Сусрети градова и села,

3. Сусрети удружења грађана, по одређеним плановима,

4. Позоришне представе – драмске и монодрамске,

5. Културно-забавне представе и квиз такмичења,

6. Етно-културне манифестације, музичке представе и концерти,

7. Кулинарске манифестације по секцијама,

8. Традиционални обичаји, културно-уметничка друштва,

9. Традиционалне народне ношње и занати,

10. Традиционална спортска такмичења, старе игре,

11. Такмичења у свим екипним спортовима које имају одређени градови и насеља,

од фудбала до одбојке,

12. Трибине и предавања свих врста,

13. Свечане академије са културно-уметничким програмом

14. Слободна активности – од шаха до домина, и до мимике/пантомиме,

15. Загонетке, досетке итд.

Треба по сваку цену сачувати понос на нашу традицију, обичаје и културу, тако ћемо сачувати

све велике вредности српског народа на свим просторима где живе Срби, како на Косову и Метохији,

тако и у Републици Српској, Црној Гори, Хрватској и Македонији, а и шире у дијаспори где су Срби

многобројни.

То се може постићи свестраним и непрекидним програмима и плановима на организовању

добрих пројеката, планирањем, осмишљавањем новаторства, у традиционалним сусретима,

такмичењима и културно-забавним активностима, градова, општина и села па чак и месних

канцеларија, које имају потенцијала и услова за један добар традиционални сусрет, са одређеним

местима на Косову и Метохији где има српског живља. Без обзира где се то налазило, у ком делу

света, а посебно на КиМ, у Старој Србији, наша култура треба треба да буде наша највећа вредност.

Још једном молимо нашу Владу Србије да са Канцеларијом за КиМ размотри наш предлог и да

по могућности одмах уради смернице за СТРАТЕГИЈУ овог великог пројекта, у шта ми дубоко

верујемо и надамо се да ће наш позив и предлог за овај СТРАТЕГИЈСКИ ПРОЈЕКАТ Влада разумети

и прихватити, као и Канцеларија за КиМ, да би следеће Видовданске дане дочекали са богатим

програмима и са много више људи који негују наше традиције, обичаје и културу. Имамо добру

намеру да учинимо нешто више за наш народ на Косову и Метохији.

12

Ми, захвални потомци, за част предака, великих витезова, нудимо нашу скромну помоћ како у

израдама пројеката, програма и планова, тако и за њихову реализацију на свим просторима, у датим

терминима, са одређеним бројем учесника у реализацији свих активности за Видовданске

традиционалне сусрете по пројекту „Иди види, посети и помози свом народу на Косову и Метохији, у

Старој Србији“.

Још једном се неизмерно захваљујемо свима, који су нам омогућили ово незаборавно путовање,

које ће остати у нама неизбрисиво, као најлепше, најплеменитије, и са највећим осећањима љубави,

вере и наде. Верујемо да ћемо та путовања још више обогатити у наредним годинама, са што више

садржаја културно-спортских активности, и са што више људи како са КиМ тако и из Републике

Србије, Републике Српске, Црне Горе, Македоније, из свих држава света где је наш народ у

расејању....

ВИДОВДАНСКИ СВЕНАРОДНИ САБОР СРБА

Ја предлажем нешто ново, а све што је ново оно се тешко прихвата и ако има далекосежан значај

за читаву нацију и државу.

Прво, треба основати једно јединствено тело, то је наша суштинска потреба, од компетентних и

стручних људи да истраже све злочине над Србима у 20. Веку, ко је то учинио, да ли је то геноцид или

погубљење, са посебним освртом на Косово и Метохију и да се утврди број жртава, начин погубљења,

све до трговине људским органима, што није забележено у историји човечанства од постанка света и

првог почетка рата, на такав монструозан, злочиначки начин, и тражити поновно покретање поступка

против починилаца, а не да ти исти нама измишљају лаж и пишу неке декларације! Исто то тело треба

да уради пројекат за меморијални комплекс свих погинулих и несталих, детаљан и свеобухватни, са

именима и презименима и годинама рођења и погибије, много боље од комплекса на Сремском

фронту, само да не буде нешто попут споменика на Савском тргу, што је подигла бивша демократске

власт, а што представља понижење жртава и тешку увреду породицама палих бораца у овом рату, који

највише тугују за својим најмилијима. То ће да значи много за породице погинулих и несталих у овом

рату од 1990. до 1999. године па нешто пре и нешто касније, јер је и тада било убистава и злочина над

Србима на Косову и Метохији.

Не дозволимо да терористичке банде на Косову и Метохији подижу споменике њиховим

терористима, тако велике споменике појединцима и групама, а ми као да немамо снаге да саградимо и

да се часно одужимо нашим борцима, јунацима који су по Уставу бранили своју отаџбину, одлучно и

храбро, патриотски, а терористси су вршили злочине противуставно. То ће да буде брана да не могу

непријатељи стално да нам приписују оно што нисмо, и што никад нисмо били, него увек смо бранили

своју земљу по уставу, и кад је било најтеже ми смо се повлачили на Крф, и са Крфа, поново

ослобађали своју земљу, без злочина, чак и према заробљеницима смо се односили хумано, што су

забележили наши и страни историчари. Сад се људи питају где су сад ти наши историчари, велике

патриоте, проговорите жешће и јаче и дајте само аргументе и доказе...ништа више не тражимо од вас.

Друго, да будемо јединствени као народ и као нација макар у неговању традиција и обичаја

нашег славног слободарског народа. Не ради јединства и због четири слова С,С,С,С....Само слога

Србина спасава, него наших стварних потреба и реланог спасења и напретка у савременом свету.

Треће, свенародни сусрети и свенародна такмичења, традиције које трају...оне доприносе

великом духовном богатству читавог народа и државе, а знатно доприносе и материјалном богатству и

напретку човечанства у целини, само то неко мора да прихвати и схвати. Ако будемо реаговали и то

што пре и урадили добар програм, биће боље за све који живе на овим просторима, и у региону, биће

већи напредак и развој.

Четврто, све промене које предлажемо и које гарантују бољу будућност не само на Косову и

Метохији него и у целој Републици Србији, на којима нам нико не може замерити јер се односе на

кулутуру, спорт, образовање и привреду. Те промене треба да буду у културним активностима,

спортским манифестацијама, у неговању традиција и обичаја, као и у привредним и економским

организовањима, у постизању већих резултата на свим пољима рада и стваралаштва нашег друштва у

целини. Тако би ударили нове темеље за бољу будућност српског народа на Косову и Метохији и

српском народу у целини, а исто тако ћемо да обезбедимо бољу будућност нашим младим

генерацијама и свим наредним нараштајима на којима лежи будућност наше земље за дужи временски

период. Зато тај чвор морамо да разрешимо и решимо што пре, јер ако то не урадимо, он рађа нове

чворове, који су још тежи и већи, а те проблеме мора неко да реши, али само у тежим условима, као

што се десило овог пута 1999. године , зато треба почети одмах, а не опет чекати неког другог да

13

реши. А и сам Господ Бог је рекао да оно што можеш да урадиш данас, не остављај за сутра. Посебно

морамо да решимо проблем манастира и цркава, чија је имовина угрожена, узу-рпирана више него

икад у историји Србије и читавог човечанства. То није запамћено у историји света, да је и један

окупатор тако бездушно рушио манастире и цркве другом народу и нацији, и пљачкао иконе и отимао

земљу.

Зато треба што пре решити и разрешити све чворове и проблеме јер је немогуће и

неприхватљиво да је толика имовина узурпирана на најбруталнији начин, што се тиче цркви и

манастира. Господ Бог је рекао што је божије остаје Богу за сва времена, само се покољења мењају,

зато оно што је црквено и манастирско мора остати њихово, јер отето остаје проклето за сва времена, а

божија клетва остаје довека. Зато тај чвор треба одмах раздрешити и решити, јер нема напретка ни на

једној страни. То треба одмах урадити, јер он рађа нове чворове и ствара нове проблеме који су још

тежи и још већи, где постоји на свету да манастире и цркве чува окупаторска војска, која је пре тога

палила и рушила исте те светиње. Изборимо се да наши људи чувају наше светиње, наше благо и злато

које имамо више од 1000 година кроз историју човечанства.

То је само један мали видик, једног малог човека, путника добронамерника, који организује

студијска путовања да покуша да да много веће погледе и допринос надлежним институцијама и

политичарима Републике Србије, који требају да много даље и много боље виде од свих нас осталих, и

да своје видике само претворе у велике Видовданске видике, да са пуно пијетета учествују у

свенародном такмичењу, великом традиционалном такмичењу српског народа у: култури, спорту,

економији, туризму, традицијама и обичајима итд.

Тако бисмо смањили бол и тугу која извире из очију тог нашег напаћеног народа на Косову и

Метохији, и да те њихове погледе и видике учинимо радоснијим, са више оптимизма, ведрине, вере и

наде, да ће доћи светлија, лепша, боља и сигурнија будућност за све њих, а не само неизвесност и

страх за пуки опстанак. То морамо изградити и урадити одмах и тако улити веру, наду и љубав, које

уливају велику жељу, вољу и снагу у њихове тешке животе што им се види у очима, страх, туга и

патња. А кад виде госте осете неизмерну радост, макар за тренутак, без обзира где се они налазили и

живели, на Косову и метохији, ако искрено желимо, то можемо.

Зато неизмерно молим све добре, племените и хумане људе на земљиној кугли – планети да

помогну нашем напаћеном народу на Косову и Метохији и да има дамо трачак наде за бољи, лепши и

сигурнији живот, живот достојан само слободног човека, и ништа више од тога. То треба помоћи

сваком нашем човеку без обзира где он живео, ако желимо добро свима и нама и нашим покољењима.

„На муци се познају јунаци,

У добру је лако добар бити!“

Његош

Они желе само да су срећни, и зато нам кажу: „Дајте нам мало да би добили много!“ тако

поручује тај баш наш народ на Косову и Метохији да би да буде срећан, и да може бескрајно и

искрено да воли, ради, ствара и да живи у миру. А како наш народ да буде срећан кад се недовољно

боримо за њих, кад их чешће не обилазимо и скупљамо се макар за велике празнике: Божић, Ускрс,

Видовдан, и све велике празнике по црквеном календару, што значи много за њих, а мало за нас.

Кад будемо решили прво проблеме човека и љубав његову која треба да га окружује, то је

његова основна и суштинска потреба, да је срећан и да може неизмерно да воли, ради и живи. Сваки

слободан грађанин на свету жели ићи слободно у цркве и манастире и на гробља својих предака, а они

то не могу, јер живе у страху и свако може доћи безобзирно и одузети им све што имају, па и живот.

Тада ћемо много лакше решити економске, здравствене, демографске, образовне, и

инвестиционе, спољно-политичке па и све остале проблеме што прате наше друштво и државу.

То треба да нам буде прави циљ, а не да решавамо нека мање важна питања и замењујемо тезе, а

занемарујемо човека као највеће богатство и највећу вредност. Најбољи пример нам је Швајцарска као

земља.

Драган Јеличић

14

Вапај за истином

Не можете ми забранити да поносно усправно стојим,

И да вам у лице безброј најтежих злочина набројим.

Хоћу да над хумкама својих најмилијих вечито бдим,

Нећете ми забранити да говорим о свима и да сним.

Не можете ми забранити и да ви злончинци говорите уместо нас,

И да наше потомке трујете, бесрамно и лажан ваш глас.

Не можете ми забранити, да не кажемо да смо отерани са огњишта, без стида.

За спас у колони пуној стида, погаженог достојанства и без вида.

Не можете ми забранити да говорим о нестајању нашег народа, и о свима,

О злочинима, касапљењима, извађеним органима, продавајући псима.

Зар да ћутимо и затварамо уста, и нашој невиној деци,

Како ви суци, наводне демократе, лопови белосветски.

Не би нам замерили, што им недостаје отац, мајка, брат, сестра,

Да ћутимо, што сте злочинце изједначили са борцима.

Зар да подржавамо безакоње, док ви газите све жртве,

Што не поштујете наше огњиште, колевке и наше мртве.

Да не можемо да причамо, да смо поред наше земље опљачкани,

Остадосмо сиромашни и бедни, беземљаши преплашени.

Зар да ћутимо и дозволимо да нас поред оптужбе ваше,

За сопствену несрећу, саосећате ви, непријатељи наши.

Нећемо да ћутимо и причаћемо и викаћемо из сва гласа,

Нећемо дозволити да преварама заштитите наш вапај спаса.

Чућете нас таман да је цела блокирана наша планета,

Јер је она саткана од хуманих и племениттих људи света.

Драган Јеличић

Не заборавимо

Не заборавимо, памтимо да би било запамћено,

Не заборавимо, јер смо ми били највеће жртве злочина.

Не заборавимо, јер смо ми најтеже сурово убијани,

Не заборавимо, јер смо ми касапљени и наши органи продавани.

Не опраштајмо, због више хиљада невино страдалих,

Не опраштајмо, због више стотина хиљада отетих хектара земље,

Не опраштајмо, због више десетина срушених цркви и манастира,

Не опраштајмо, због независности плаћене људским органима.

То се не може и не сме заборавити, због историје учитељице живота.

Још нисмо заборавили, балканске, Велики рат и 2.светски,

Много више , блага, знања и богаства оставили би деци,

Због тога нећемо и не смемо, опраштати и заборављати,

То мора да остане и да буде наша апсолутна кота,

Обезбеђује нам вечито Православље.

Драган Јеличић

15

Хероји за људска права

Докле да трпимо, и јарам срама на врату да носимо,

Докле ћемо на ногама да носимо ланце тешке тираније.

Докле ће голобраду децу, српску да прекрива зелена трава,

Докле ће због лудих глава да тече мутна и крвава река Сава.

Шта згрешисмо, шта скривисмо, да нас прогањају и да нас бију,

Шта згрешисмо, да тако мрзе Православље, српско и Србију.

Самарџије вековима да нам самаре неке велике праве,

Да би могли што више злочина да нам на леђа натоваре.

Тешко нама , тешко нам до Бога, што нас свакодневно убијају,

Газе нас душмански и изворе воде нам загађују и крију,

А све то због хуманости и велом тајне доброчинства увијају.

Успели сте борци за људска права, загађујући животну средину.

Успели сте да презентујете и измишљате неистине већ су откривене,

Пропагирате искривљену слику о једном народу славном,

И све то тражите да се нашој души, напаћеној и измученој на леђа натоваре,

Успели сте да ваши поклисари, поруке говоре и у тајне да се претворе.

Драган Јеличић

Очувајмо Православље

Чувајмо и очувајмо Православље, најбољу веру света,

Она је наша снага, наша моћ и душа православног века.

Да живи на светој српској земљи, која вековима јеца,

На којој ће са вером у Бога наставити да се рађају наша деца.

Чувајмо и очувајмо Светосавље вечност Православља,

Које ће да живи и живеће док је наше славе и славља.

Она нас је очувала, сачувала и одржала кад је било најтеже,

Зато морамо је чувати и неговати као највеће наслеђе.

То је наше богаство и наша вера која нам улива снагу и вољу,

Која нам даје идеје и визије да градимо дела за будућност бољу.

Да градимо и изградимо све што нам душмани порушише боље,

Али дух, вољу и визије за будућност бољу никако не могоше.

Драган Јеличић

Опростите ми

Опростите ми, моји најдражи,

Сад кад покушавам да нађем себе,

И да нешто велико да урадим за тебе,

Моја душа нешто најлепше тражи.

Видици су отворени Отаџбино према теби,

Јер моја душа бољу будућност жели,

Отварам ти све хоризонте као овај снег бели,

Који жели да све лоше прекрије и да срећу подели.

16

Сад немој да се љутиш кад желим нешто да променим,

Макар кроз идеје и визије за лепшу срећу као снег бели,

Отаџбино моја, само тражим кључ за сва најбоља решења,

Твоју стабилност, љубав и срећу коју свима да поделим.

Видовдански видици, су најбоља решења за свет цели,

Само ако људи схвате, поштовање и љубав треба да поделe,

Зато смо важни другима, онолико колико сами себе цене,

Народ који чини добра дела, још бољу будућност деле.

Драган Јеличић

БЕЛА КУГА У СРБИЈИ: - СРБИЈА МОРА ДА РАЂА

Представити професора доктора Марка Младеновића на простору који нам стоји на

располагању, готово је немогуће. Јер, реч је о човеку највиших научних домета у својој (правној)

струци, аутору више капиталних радова из области Породичног права, Социологије породице и

Социјалне политике. Веома је дуг списак, уз то, и његовог књижевног опуса који обухвата више

десетина романа, путописних дневника, сонета, песама и публицистичких штива. Још је дужи списак

чланака, приказа, есеја, студија, полемика….који премашују цифру од преко 300 наслова.

Многе генерације са Правног факултета у Београду памте га као непоновљивог предавача, а

читаоци наших водећих листова („политика“, НИН, „Борба“ итд.) и данас се сећају његове улоге коју

је, стављајући увек у први план интересе српског народа, одиграо током националних и политичких

превирања у Југославији и, посебно, у родној му Србији.

Професор доктор Марко Младеновић је име цењено и далеко ван граница наше земље. Његови

радови које је презентирао на бројним међународним скуповима пред еминентним светским

научницима у САД; Јапану и другим земљама, уврстили су га у ред научника светског гласа и угледа.

О том сведочи велики број домаћих и међународних признања, која потврђују да се ради о изузетном

научнику, књижевнику, борцу за људска права, и изнад свега човеку који је целокупну научну и

списатељску делатност посветио, а то чини и данас, свим људима добре воље, уз наглашене напоре да

допринесе добробити Србије и српског народа.

И данас , када је зашао у осму деценију живота, духом се, како наглашава, осећа као у

најбољим младеначким годинама. То речито потврђује податак да је 2003. године изабран за

председника удружења грађана „Опстанак“ – за борбу против беле куге и за опстанак српског народа.

У извесно сериозном тексту који следи доктор Марко Младеновић пише, упозорава и позива надлежне

људе, институције и Србе у земљи и дијаспори да се бескомпромисно ухвате у коштац са „белом

кугом“ која је, попут најтеже пошасти, дубоко продрла у ткиво српског народа.

Уводне напомене

У попису становништва 2002. године налази се необориви доказ да српски народ убрзано

биолошки умире. У савременом свету једна од најзначајнијих функција државе јесте брига о

биолошком обнављању становништва, тачније, брига о тзв. хуманој репродукцији. То је најважнији

задатак и Србије, важнији од економских, од политичких, и од свих других питања. Наравно,

популациона политика је тесно повезана са свим другим областима, али је изнад свих њих по значају

за будућност народа.

Срби су на историјској размеђи. Ово покољење има велику одговорност. Сада је тренутак да се

покаже државничка мудрост. Ово је последњи час да се спаси српска Нојева барка која тоне. Уместо

27 (према процени неких демографа) у Србији има данас једва 6,2 милиона Срба и питање гласи: да ли

ова држава предузима све мере да спречи биолошку смрт већинског српског народа? Одговор је одмах

негативан. Све што се данас чини могло би само за који проценат да ублажи катастрофу. Или да само

за коју годину продужи агонију и ништа више. Влада Србије и њени надлежни органи дају некакве

наговештаје да се нешто чини. Нажалост, све је то само парада пред болесником осуђеним на смрт.

Уместо серума живота, њему се даје aqua destilata.

17

Наше друштво, у 20. веку, а нарочито после Другог светског рата, није успело да се прилагоди

захтевима савременог света, за бољу будућност.

Друга половина 20. века била је кобна за српски народ. Ни у првој нисмо сјајно прошли: у

Првом светском рату настрадала је једна трећина Срба. Изгинуло је 58% мушког становништва.

Огромне су жртве и у Другом светском рату, Јасеновац и друга српска стратишта, немачке казнене

експедиције, обрачун наших ослободиоца, комуниста са угледним и имућним грађанима,

колективизација села, аграрна реформа, сељачке радне задруге, масовне унутрашње миграције из села

у градове, касније и према свету, силовита урбанизација и индустријализација друштва, комунистичка

и сексуална револуција сасвим су обезглавили традиционалну патријархалну, сељачку, занатску

породицу, па и породицу радника и интелектуалаца. Цео стари вредносни систем на коме су почивале

норме породичног права, срушен је. Све је то било исувише авангардно и преурањено за једно

патријархално сеоско и провинцијско друштво. Чак и насиље над стварношћу.

Тиме је, сликовито речено, доведено на свет недоношче, коме је потребно много времена да

надомести свој хендикеп. Па ипак, протеком времена од пола века ми смо проширили корито нашег

потока да би се бујице разливене воде вратиле и успоставиле неки ред и поредак ствари. Зато је данас

копија приличо верна оригиналу али не сасвим. Поново су се јавиле старе ране, а дошло је и до нових

потреса. Поред свих других, у први план избило је питање наталитета.

Очигледно је да ово друштво, овакво какво је, нема довољно снаге за радикалне захвате. Без

њих нема нам спаса. Готово је неприхватљиво колико мало слуха за ову тему имају све странке, и леве

и десне, и оне на власти и оне у опозицији. Сама држава, у датим условима, покушава нешто да уради,

али то није ни гашење пожара, а још мање представља сађење дрвета живота.

Поред државе, затајиле су и најважније иституције српског народа, на пример, Српска

академија наука и уметности, Београдски универзитет и други универзитети у Србији, Народни

универзитети и друге јавне трибине, Српска Православна Црква, Коларчева задужбина, социјалне

установе и Центри за социјални рад, Удружење књижевника Србије, итд. Затајили су и готово сви

интелектуалци. Затајили су географи, демографи, социолози, филозофи, и лекари-гинеколози.

Затајили су и песници и хуманисти. Тако је судбина српског народа препуштена чиновницима.

Чиновници нису спасиоци. То нису ни научници, чак и веома цењени. То могу бити сви

интелектуалци заједно, све странке заједно и цео један удружени народ заједно, уз огромна одрицања

и са колективном свешћу да су последња генерација која може спасити српски народ од биолошке

смрти. Јер ако пропустимо овај тренутак, до средине, најкасније до краја 21. века, Срба више неће

бити са оваквом политиком.

Има приговора и на рачун Српске Православне Цркве. Наводно, она је једно време изгубила

примат духовног вођства над српским народом. Тек са трагичним грађанским ратом и поразом на

Косову, она постепено преузима духовно вођство над једним делом српског народа. Зато ће њена

улога у овој области бити убудуће од изузетног значаја, да народу објашњава важну улогу породице.

Затајиле су све важније медијске институције српског народа. Шта је све могла да учини моћна

телевизија!

1. Морају се мобилисати све снаге нашег друштва, све оно што може, макар и симболично да

помогне, већем наталитету.

2. Мора се убрзано мењати свест, равнодушност, поспаност, себичност, ускогрудост, незнање, о

значају породице.

3. Мора се постепено вршити значајна прерасподела националног дохотка у корист рађања и

подизања деце, која мора да се максимално стимулише.

Ово нису апели за неки нови комунизам, већ за нови хуманизам друштва. Многи сматрају да је

већ све касно. Али, још није касно. Треба свима обновити СОС позив.

У новом социјалном језгру треба да започну темељне измене у приступу целом питању, у

начуину размишљања, у одређивању будуће стратегије усмеравања „биолошке револуције“. Да би се

одсуство бриге државе и друштва за своје потомство на неки начин ублажило, јавиле су се у последње

време приватне организације које најчешће носе назив „Треће дете“. Наиме, тек је троје деце потребно

да би се остварила проста биолошка репродукција. И ове приватне установе, иако са прометејским

амбицијама, само су декор који не може да поправи постојеће очајно стање. Али и оне могу бити

веома корисне у будућој акцији целог друштва.

Нови концепт одступа од традиционалних приступа овом питању. У средушту пажње треба да

буде „четврто дете“, а не „треће дете“. Наравно да је борба друштва за рађање и првог, и другог, и

18

трећег детета и даље врло значајан задатак. Али стање је такво да само четврто дете може да обнови, и

да битно побољша стање посустале популације. Зато су потребне радикалне мере друштва и државе.

Мора се јасно предочити овом народу да ће ускоро, и без рата, изчезнути са историјске

позорнице ако не схвати да је рађање деце и разумно и несебично планирање породице један од

његових најважнијих задатака. Програм који предлажемо је стратегија подмлађивања Србије и за

обнављање становништва, има амбиције не само да учини предлоге за побољшање садашњег стања,

већ да убедљивим аргументима објасни главне разлоге за примену једне нове популационе политике у

Србији.

Покрет „Четврто дете“ који предлажемо има изузетно велику одговорност пред историјом. Као

што постоје „Пензионерска странка“ неопходно је да постоји, макар само симболично, и „Дечија

странка“. Она би окупила све родитеље, све установе, све стручњаке, све просветне и хуманитарне

раднике и организације и све занесењаке. Деца су једина људска створења која немају своје

представнике у органима власти, од општине па све до Скупштине Србије. Крајњи домет би био

оснивање свенародног надстраначког покрета за опстанак.

Питање биолошког умирања српског народа не може се свести само на „белу кугу“ У ужем

значењу (принцип: једно дете) оно има своје планетарне, своје антрополошке, социолошке, историјске

и савремене социјалне узроке.

У даљем тексту биће изложено глобално виђење биолошког препорода српског народа.

Планетрани приступ

Земаљској кугли прети планетарни метаболизам. Године 1950. било је 2,5 милијарди људи,

1994. – 5,7 милијарди, а 2014. године има 10 милијарди људи на Земљи. У античко доба било је

потребно 4.000 година да би се човечанство удвостручило, а сада мање од 40 година, можда чак само

20 година.

Питање је колико планета може да прими „Земљана“ а да не угрози опстанак људске врсте?

Сматра се да је то око 7 милијарди. Уједињене нације превиђају да се број људи на земљи у 2050.

години „умири“ на око 10 милијарди.

Црна Африка, јужно од Сахаре потпуно је без контроле. То буре генетског барута може да

експлодира. Тамо постоји 2.000 етничких група, а природна селекција вршена је до сада њиховим

међусобним ратовима. А кад они престану?

У Латинској Америци је такође огроман наталитет доскора претио бедом и демографском

експлозијом. Али наталитет се ипак смањује: у 1980. години било је 5,9 деце у просеку на један

брачни пар, а 1994. „само“ 3,6. У Бразилу се врше царски резови за више од троје деце.

У Кини је законски принцип – „Једно дете“. Ко роди више, следе санкције: избацивање с

посла, губљење стана и др. И поред тога рачуна се да се годишње рађа 800 милиона „тајне деце“.

Званични просек сад је 2,3 деце по једном брачном пару.

У Индији се врши стерилизација као метод планирања породице, али без резултата. У просеку

се сада рађа четворо деце. До краја 20. века Индуси су премашили једну милијарду.

Дакле Африка, Јужна Америка и Азија представљају демографску бомбу, која може да

потпуно наруши демографску равнотежу на планети, јер Европа, биолошки постепено умире. Умире и

бела раса. Почетком 20. века она представља 60%, почетком 21. века само 30% становника планете

што се мора спречити одмах.

За 100 година биће 100 милиона мање становника беле расе у Западној Европи. Вероватно још

толико мање у Источној Европи. Продиру мали обојени и исламски народи, високо репродуктивни.

Они полако преплављују не само Европу већ и Северну Америку. То је изгледа нови цивилизацијски

циклус, јер је бела раса у зениту еволуције, много је неодговорна за своју будућност.

Врхунац сваког цивилизацијског циклуса у историји обележен је двема чињеницама:

а) Високи степен еманципације жене,

б) Ниски степен наталитета, управо, као последица еманципације жене. Због нерађања деце, многи

народи су доживели велики историјски пад. То се данас догађа са високоиндустријализованим

земљама у свету. (У САД данас је више од 50% становништва ван брака)

Србија и Русија су на челу држава у свету са најмањим наталитетом и са највећим бројем

легалних абортуса, што се мора спречити само стимулансом за рађање деце и са бољим

запошљавањем жена на лакшим пословима, а да се оне више посвете породици као најбитнијој цвојој

друштвеној улози.

19

Антроплошки приступ

Питање наталитета и популационе политике задире у генетски код, у саму суштину бића

једног народа. Ово све више излази из демографских оквира и прераста у најважнију одредницу

његовог националног бића.

Према Павлу Шафарику („Словенски народопис“), из 1844, тадашњих „Југословена“ било је

укупно 7.248.000 од тога Срба 5.294.000, Хрвата 801.000, Словенаца (Винда) 1.530.000. Сви Хрвати и

Словенци су католици, а Срби су подељени: Православних је 2.880.000, муслимана 550.000 и католика

1.640.000.

Са антроплошког становишта „ спрско национално питање“ морало би се разложити на неколико

одредница. Неке тврдње спадају у митоманију, неке у митологију, а неке у историјски проверене

чињенице.

1. Прва је „Срби – народ најстарији“ (Олга Пјановић-Луковић) Срби су пранарод. Срби су старији

од египатских пирамида, од Грка, Римљана, Германа, Руса. Зато они не могу никад нестати.

2. Друга опција излази из оквира митологије: „Геноцид над Србима судбина је српског народа“

(Радован Самарџић)

3. Трећа одредница је аутогеноцид: „Срби на Србе“. Гаврило Принцип није пуцао у

престолонаследника Фердинанда, већ у Србију – говори Никола Пашић. „Боље рат него пакт, боље

гроб него роб“, сви смо у заносу урлали против Тројног пакта док су паметнији народи повијали

кичму пред лудаком какав је био Хитлер. На концу, Титове српске пролетерске бригаде очистиле

су Србију од „четника“, антикомуниста и капиталиста. Недавни грађански рат и протеривање Срба

представља обрачун бивших и садашњих Срба. Отишла је и Црна Гора релативно мирним путем, а

да би се утопила у море нових народа, нових етничких група, излеглих из српског губера.

4. Четврта одредница су сеобе, пре и после Арсенија Чарнојевића, пре и после „Сеоба“ Милоша

Црњанског. Правац сеоба: цели свет – Западна Европа, Русија, Америка, Канада, Аустралија.

5. Пета одредница: деобе, неслоге. Још у пракси није остварено српско „начертаније“ о томе шта све

Срби хоће, а шта неће. „Само слога Србина спасава“. Српске деобе су једна од највећих српских

несрећа.

6. Шеста одредница је да су они врло „мек“ народ лако подложни асимилацији. У расејању, већ у

другој генерацији не знају језик својих предака, мењају припадност нацији, мењају име, лако се

мешају с већинским народом и топе се као коцка шећера у мало воде. Готово да су нестали у

Мађарској, Румунији, Украјини, Русији, Немачкој (Лужички Срби), сада нестају и из својих старих

постојбина на Балкану, са простора бивше Југославије.

7. Седма одредница је „национални мазохизам“ (вечни „дежурни кривац“) Истрајан је у понижењу,

блаћењу, трпљењу.

8. Осма одредница је хазарски синдром (Милорад Павић) култ Косова, култ пораза, култ смрти.

Српски народ се одрекао царства земаљског и прикључио се Небеском царству. Он не слави своје

победнике (Душана Силног) него своје мученике (Цара Лазара)

9. Девета одредница је оно што све скупа представља генетски код овог народа, а то су огромни

потенцијали којима је он утицао на светску историју и на светску културу и на светску

књижевност, науку и спорт. Заправо је његово сложено атавистичко биће извор његове велике

енергије, стваралаштва и талента. Тај духовни потенцијал почео је нагло да слаби, морамо га

одбранити по сваку цену и на делу, а не причом.

Социолошки приступ

Са социјалног становишта, треба поменути само неколико чињеница које су тесно повезане са

његовим антрополошким обележјима.

1. Бројчана премоћ Срба на Балкану . Српски народ морао је да се правда да није империјалистички,

морао је да се сагне, да се погрби да би био равноправан са осталим балканским народима. А ипак

је, од Коминтерне па све до данас, увек изабран за „дежурног кривца“

2. Географски положај игра врло значајну улогу: Србија је била трансферзала за све освајаче са

истока и запада.

3. Етничка, верска, национална, општа збрка, која је непрекидно стварала сукобе, нетрпељивост и

ратове.

20

4. Сукобљени интереси великих сила и светских лобија на Балкану и у свету.

5. Осветнички набој губитника у два балканска и два светска рата.

6. Несхаватње Срба да у међународним односима увек доминирају интереси а не љубав, или раније

пријатељство и раније савезништво.

7. Расутост Срба по целој Југославији, где су некад били доминантни, а сада смањени на безначајне

остатке некад већинског народа

8. Емотивни однос према Југославији: Срби су једини сматрали и прву и другу Југославију својом

једином отаџбином. Сви други су се осећали као подстанари или привремени станари. Они су увек

имали карту за други воз, за резервну отаџбину, за резервну варијанту, која је гора, али већ су

схватили да је Југославија била боља.

Историјски приступ

Својим доласком на Балкан Срби су изабрали најнесрећније подручје за своју историју. Осим

Јевреја, ниједан народ није имао тако трагичну судбину. Да није било вековног геноцида над Србима,

они би данас били бројчана велесила.

Српски народ је био народ матица за стварање нових етничких и верских група на подручју

Балкана. Сигмунд Фројд је то објаснио у познатој студији „Тотем и Табу“, по којој синови убијају оца

да би дошли на његово место. Касније наступа покајање, али тада оца више неће бити. До сличног

закључка дошао је недавно и Столтенберг изјављујући да је садашњи грађански рат „обрачун Срба

против Срба“.

Физичко уништавање у ратовима, масовно убијање, повлачење са географских простора,

потискивање, протеривање, насилно превођење у друге вере и народе, насилна етничка асимилација –

то је историјска лична карта српског народа.

Случај целе Далмације, Дубровника (који је био чист српски град) Мостара (67% Срба

Православаца, сада су сви протерани), Херцеговине, Босне, Барање, Чапљине, Ливна, Дувна, Зенице,

Травника, Коњица, јасно говори о апсолутној бројчаној премоћи Срба на просторима бивше Босне и

Херцеговине. Свуда су Срби раније били већинско становништво. Чак су се и већина католика и сви

муслимани изјашњавали као Срби католичке или муслиманске вере. И сам Алија Изетбеговић се

раније у два наврата изјашњавао као Србин.

Посебна је прича о Далмацији. У њој су огромну већину представљали Срби. Најпре су сви

они били православне вере, а потом је средином 19. века дошло до масовног насилног

покатоличавања. У то време Дубровчани нису знали шта је то „Хрват“. То им је било сасвим страно и

далеко. Треба се упознати са обимном студијом Никодима Милаша: „Православна Далмација“.

Према тврђењима историчара и генетичара, босански и српски муслимани су етнички

најчистији Словени. Има више турске крви код Срба, као што код Хрвата, а посебно Словенаца, има

много германске крви. Зато је овај грађански рат био потпуно бесмислен.

Српски народ је непрекидно потискиван са својих историјских подручја. Почетком 20. века,

Срба је било девет милиона, а Хрвата два милиона и двеста хиљада. У Хрватској – Срба је било 43%.

После геноцида над њима у Првом, а нарочито у Другом светском рату, доскора их је било само 12%.

Сада се догодила највећа трагедија: протерани су сви Срби из Српске Крајине, из Западне и из

Источне Славоније.

После ове „сеобе“ 250.000 Срба само из Книнске Крајине, и после ранијих бекстава из

Хрватске у време овог грађанског рата, у новој хрватској држави неће остати више од 3% Срба (и само

три посланика у парламенту). И то је крај Срба у Хрватској.

Сада се догађа изгон Срба са Косова и Метохије. Већ их је око 250.000 изгнано или је побегло

од страха од освете. Остало је само између 50.000 и 100.000, али се и они спремају за бекство.

Срби су по величини били четврти словенски народ (иза Руса, Украјинаца, и Пољака). Срби су

сада бројчано седми словенски народ, према тврђењу историчара.

Од почетка 20. века до почетка овог грађанског рата Срби су се знатно бројчано смањили док

су се сви други балкански и европски народи бројчано знатно увећали. За последњих 15 година

догодило се ново драстично смањење. Према демографима, Албанци су се за само два века увећали

седам пута, Турци 4 пута, окренимо се себи. У Титовој Југославији побијено је много Срба

интелектуалаца и „капиталиста“. Тај режим није имао благонаклон став према Србима. Само у првом

налету комунисти су побили 300.000. Преко 300.000 Срба и у време мира, између два светска рата

прогонили су Албанци са Косова, а о томе се није смело говорити. То је све доскоро била табу-тема. И

21

сами Срби су трговали са својим „патриотизмом“ и за скупе паре продавали своје куће и целокупно

имање и напуштали родно огњиште на Косову.

Српски народ мора престати „да буде дежурни кривац“ био је наслов мог чланка у „Политици“

још из 1988. године. Ту грбу кривца Срби и данас носе и носиће још врло дуго због постојања два

аршина светске правде. Од суровог убиства последњег Обреновића, па преко Коминтерне, Хитлера,

Стаљина, Срби су сматрани за империјалистички народ, иако то никад нису били.

Ипак ничим се не могу оправдати Вуковар и Сребреница и други злочини Срба у време

грађанског рата.

Садашње стање

Постали смо један од најстаријих народа на планети (у првих десет). Према попису

становништва из 2002. године, од 161 општине (без Косова), у 131 општини становништво се налази у

дубокој (просек преко 41. године) и у најдубљој демографској старости (просек преко 51. годину).

Албанци са Косова у просеку су млађи од 30 година.

Има спрских села где више нема никога, или само са једним или два становника. Од 1950.

године до данас, насеља у Србији до 500 становника смањила су се за 90%, до 1.000 становника за

80%, а до 5.000 становника – за 36%. То показује да су наша села готово нестала. Према демографској

статистици стање наталитета и морталитета је катастрофално. Само у два округа рађа се више него

што умире. То су Пчињски (Албанци) и Рашки (Бошњаци) округ. У осталим је катастрофа. Знатно је

више умрлих него рођених. Према подацима које дају поједини свештеници, у околини Крагујевца на

16 умрлих долази само 2 рођена, на Руднику на 26 умрлих – само два рођена. Према демографу Мр.

Горану Пеневу, у 181 насељу у Србији и Војводини нема ниједног лица млађег од 20 година. То су

углавном мања насеља, али су и она некада била велика, пуна деце и живота.

Упоређивање старосних група у 1950. и 2000. години у Централној Србији, Војводини и

Косову показује такође драстично старење у прва два региона и велику разлику у односу на Косово.

Тако, од 0-16 година, 1950. године било је у Централној Србији 28,1 %, у Војводини 26,0 %, на

Космету 41,8%. У 2000. години, удео лица од 0-16 година изгледао је овако: Централна Србија 16,6%,

Војводина 16,9% а Космет 34,2 %.

Старијих од 65 до 80 година било је 1950. године у Централној Србији – 5,5%, у Војводини

6,7%, на Косову 5,0%. У 2000. години старијих од 65 година било је: Централна Србија 16,1%,

Војводина 20,4%, Космет 5,3%.

Од 25 округа у Србији њих пет је на „самрти“, док у околини Ниша, Куршумлије и Врања

постоје села где пописивачи „нису забалежили појаву становништва“ (Вукојевац, Плачковица,

Коритњак, Репушница, Јаворје). Таквих села има још доста широм Србије. У селу Доброселица,

општина Рековац, у последњих 50 година није рођена ниједна беба.

У варошици Багрдан, близу Јагодине, у 2005. години није било ни једног ђака. Нема више ђака

ни у многим другим селима. Многе школе су затворене. Тужна је прича о једном једином ђаку у селу

Доњи Вранетићи, надомак Сувобора и Рајца. Средином прошлог века ту је било око 75 ђака. Када је

подигнута 1953. године, школа је имала 63 ђака. На Руднику – на 4 села 2 ђака. А само у једном од

њих је било 1958. године око 400 ђака. У селу Кобиљу, општина Брус на брдовитом делу нема ни

једног детета, а у три засеока нема ниједног човека, све су куће напуштене.

Иако се Западна Војводина мало опоравила због избеглица, у источним општинама је стање

исто, или горе, него у Централној Србији. Све скупа, у 26 војвођанских општина забелжен је пад

становништва, у другим општинама спречена је демографска катастрофа искључиво миграцијом,

кретањима из Хрватске, Босне и Херцеговинее па и са Косова.

Много горе стање је у Источној Србији. То је далеко најстарије подручје. „Бела куга“ овде је

традиција. Побачаји су медицинска пракса. Чак и убиство рођеног детета, ако је случајно дошло као

вишак, као непожељно. Богати домаћини овде имају само једно дете. Али, имају огромне куће које су

подигли новцем који су зарадили као гастарбајтери.

У неким насељима Источне Србије становништво је старије од 60 година, а у свим окрузима у

Србији радно активни пољопривредници имају у просеку 54 године.

Сваке године у Централној Србији (без Косова) умире један град од 30.000 становника, у

Војводини град величине Сремских Карловаца, а на Косову се рађа град од 35.000 становника.

Пољопривредно становништво 1948. године чинило је 72% од укупног становништва, а 1991.

само 17%, а сад је сасвим маргинална група. Најстарије становништво живи у насељима „високог

22

степена руралности“. То су Пиротски, Зајечарски, Београдски, Нишки, Средњобанатски, Јужни и

Севернобачки, Шумадисјки и Моравички округ, где просечна старост износи 54 године, село изумире.

Дакле, убрзано старимо. Осам омладинских и студентских организација сачинило је обимну

студију о положају младих у том остарелом друштву. Они су утврдили да се природни прираштај у

периоду од 1900. до 2000. смањио за 87% и да је у том периоду дошло до 4 пута бржег пада наталитета

од морталитета. Млади између 15 и 27 година чине 18% укупног становништва.

Током 90-тих година прошлог века, као последица пада наталитета, у први разред основне

школе уписивано је годишње мање 20.000 првака. Тај број се сваке године повећавао. У 2005. години

било је за једну трећину мање ђака него 1999. године.

По завршетку основне школе, 98,3% ђака уписује средњу школу, а матурску диплому добије

84,9 % средњошколаца. Стање у високом образовању је другачије: само 3 од 10 студената заврши

студије, а само један од 10 стиче диплому на време. Просек студирања на универзитетима у Србији је

8,6 година.

Процењује се да је око 500.000 младих и образованих у последњој деценији 20. века заувек

напустило земљу. Међу њима има више од 40.000 високо образованих, старости између 30 и 36

година. На пример, само из два научноистраживачка института „Винча“ и „Михајло Пупин“

емигрирало је више до 900 истраживача. Узимајући у обзир трошкове њиховог школовања, држава је

за све њих изгубила 24 милијарде долара. Тај одлив „труста мозгова“ није се ни данас, дакле, после 5.

октобра 2000. године зауставио, чак се и повећао.

Србија пролази кроз најтеже тренутке у својој историји. Није реч само о томе да се српски

народ убрзано топи као „свећа која догорева“, већ је реч о огромним тешкоћама оних који су још у

животу. У Србији има 800.000 инвалида, укупно 1.200.000 лица са сметњама, најмање 400.000

стерилних.

Сви они траже помоћ. А колико је само на ивици лудила, неки са „вијетнамским синдромом“,

неки са распуклом душом. Ускоро ће многи несрећници стајати у реду за болницу „Др. Лаза

Лазаревић“?

Попис из 2002. године најављује „последњи одлазак српског народа“ из историје? У „Србији

све мање Срба“ наслови су мојих интервјуа за листове. Врло су реалне претпоставке аналитичара да ће

у наредних четврт века из Србије сваке године одлазити врло много младих интелектуалаца. Према

неким истраживањима, чак до 75% жели да оде, међу њима 95% младих талената. Држава ништа не

чини да их задржи.

Може се догодити да ову земљу спасавају малолетнице. Све је више малолетница које рађају

децу. Тако, у шабачком крају у само последња 3 месеца 2003. године породило се 36 жена млађих од

18 година, а од њих је 15 испод 16 година. Једна је млађа од 14.

Резултати показују да је Србија током 90-тих година прошлог века веома остарила. Тако је

становништво Централне Србије, у периоду између 2 пописа (1991 – 2002) у просеку старије 2,5

године. Године 1991. просечно стара особа имала је 37,6 година, а априла 2002. године 40,3. Слично је

и у Војводини: 37,6 % - 39,7%. За тако кратак временски период то је погубан податак, за Србију и

српство.

Значајне разлике огледају се и у заступљености деце предшколског узраста. На попису 1991.

године било их је око 8,5%, а 2002. само око 6,6%. И младих до 20 година било је 1991. године 26%, а

2002. око 22% што је недопустиво.

У овом времену број старијих од 60 година знатно се повећао: од 18% у 1991. на 25% у

Централној Србији и 22% у Војводини. Очито је да ужа Србија у последњим годинама брже стари од

Војводине. Држава ништа не предузима озбиљно и дугорочно, јер нема стратегију како организовати

народ у националном бићу и интересу.

Општа популациона криза одражава се и на бракове. На пример, у 1953. години на 1.000

становника било је 10 бракова, а према попису из 2002. само 5,6 бракова. Много мање људи се

опредељује за брак. То се види из података да међу мушкарцима од 20 до 39 година старости, више од

половине њих није ступило ни у први брак.

Кад се упоређује град и село, у селима, у просеку више је ожењених него у градовима (63

према 58%) као и мање неожењених (21 према 26%) и мање разведених (2,5 према 5%). Због веће

покретљивости и већих слобода у браку има много више алтернативних бракова, неформалних,

привремених веза. У граду због потребе стицања образовања, знатно се касније ступа у брак. Брак

више није тако популаран као некада, не само што је то европски тренд, већ и због сиромаштва и

економске несигурности.

23

У знатном су слабљењу и емотивне везе унутар брака и породице. Све мање је присности од

рођења па до зрелости детета. Запослена мајка нема много времена за дете. То се огледа и у начину

исхране новорођенчади. Дојење је „еликсир живота“. Наше жене нису прихватиле тренд у западним

земњама да се треба вратити најздравијем начину исхране беба, дојењу детета до прве године.

Дакле, много је разлога који могу довести до „последњег одласка српског народа из историје“.

Тај свечани одлазак обележиће „посмртна демографска звона“ јер су Срби изгледа изабрали

демографску смрт као начин одбране од оптужби свих лобија за све грехе овога света и за оне које су

починили, и за оне које нису починили. Потомци Срба биће расути по Европи, Канади, САД,

Аустралији, на Новом Зеланду, итд. За 25 година Срби ће постати национална мањина, а за 50 година

само енклаве, као данас на Косову, ако се не заустави овај демографски суноврат. И тада ће опет неки

нови Ахтисари, ситан чиновник будуће велике светске силе, прогласити Београд за престоницу

Велике Албаније !

Томе смо и сами допринели. Посебно у 20. веку промашили смо готово све историјске капије.

Зато је биланс стравичан: 4 милиона погинулих у ратовима, 4 милиона одсељених из Отаџбине, а

најмање 3 Србије убијене у акушерским клиникама.

У Закону „слободног падања“ сваке године се повећава брзина падања коју демографи не

узимају у обзир, али визионари морају. Догодиће се да ће кроз 25 до 50 година дијаспора постати

матица, а остаци Србије – дијаспора. Чикаго ће постати духовна престоница последњих остатака Срба

на планети.

Можда ће спас доћи од биогенетске револуције, од нових технологија у стварању живота, ако

успемо да створимо, поред других и клониране Србе.

Предлози најважнијих мера

Све мере могу се поделити у стратегисјке и законодавне. Основни захтев је да се званично

промени општа филозофија о рађању, о деци, жени, мајци, о улози мушкарца, као полног партнера и

оца. Изнад свега, мора се формулисати нова улога друштва у популационој политици.

Невероватно је колико наши лидери не схватају да убрзано нестајемо као народ. Кад умре

матица, умреће и дијаспора. Сви ћемо се скупљати у „Сабирном центру“ Небеске Србије. Ми нисмо

као Јевреји да се вратимо после 2.000 година. Наш пут је пут без повратка. Ако одмах не предузмемо

неопходне мере.

Објективно, многи лидери у Србији раде против интереса свог народа. То је тај самоубилачки

синдром, да се цела Европа и цео свет цепају од смеха, ми се цепамо уздуж и попреко. Пошто су

„изборили“ независност, Црногорци ће се много брже од Срба утопити у мору других народа. Да смо

били сложнији, сачували би и Југославију, спасили би Косово. А шта ће бити са Јужном Србијом, са

Рашком, са Војводином ?

Имамо могућности да у борби за опстанак окупимо све истинске демократе и патриоте. Ако

пропустимо овај последњи воз, то ће бити пут без повратка. Ми смо и онако задњи вагон у возу (М.

Младеновић: Откачени задњи вагон, Београд, 2002, стр. 380). Откачиће нас са европске и светске

композиције и ућићемо у тунел чији је излаз зазидан. Ако не будемо паметни и мудри политички.

Никакви политички подухвати нас неће спасити. Ни половичне мере које стварају лажну слику

о нама. Ситним крпљењем Нојеве барке ништа се не може постићи. Без хитних радикалних мера, нема

наде за успех. Све друго је пружање помоћи самртнику молитвама о излечењу. Ако одмах не

извршимо притисак на све институције друштва и на све грађане, на матицу и дијаспору, бићемо

отписани као народ, зато морамо одмах прећи са речи на дела.

Не треба да нас заваравају неупућени и злонамерни људи да су ово претеривања, да се деца

ипак рађају, да се рађају и тројке. Поновиће нам се Косово ! Слично се данас догађа са Југом Србије.

Утврђено је да се 45.000 Срба одселило из Јужне Србије од 1999. до 2006. године. Срби одлазе тихо,

али заувек ! Албанци са Косова и из Јужне Србије незадрживо продиру у пусту српску земљу. За пола

века доћиће до Београда, ако не дефинишемо много боље националну стратегију породице и државе.

Ми смо Европљани и грађани света, али имамо право да лечимо народ који је озбиљно оболео.

Други, поготово на Балкану такозвани „победници“ из 4 рата стекли су диплому да се пред светском

заједницом бисају у прса својим локалним патриотизмом. Само су Срби принуђени да га се стиде и у

својој земљи. Морамо се лечити од митоманије о Сорабима као пранароду, од ината, од неслоге, од

деоба и сеоба, од мазохизма, од хазарског синдрома, од самоубилачког порива и култа Небеске

Србије. Све смо чинили да сами себи дођемо главе. Други су то користили, па су нас скраћивали за

главу, а ми се мирили са тиме а заборављамо на прошлост и будућност.

24

Срби морају да се „сложе, множе и обоже“. Потребан нам је култ духовне величине (као код

Јевреја). Треба нам снаге да би опстали. Постали смо равнодушни, разочарани, сумњичави, свеједно

нам је да ли ће овде живети Кинези или Енглези, Албанци или Бошњаци, да ли ћемо ићи радикално

десно или радикално лево.

На глобалном плану неопходно је одредити утицај теорије о глобалном друштву на нестајање

српског народа, тачније, однос беле куге, глобализма и патриотизма. Да ли је глобализам сличан

бољшевизму као средство да се прегазе мали народи у интересу доминације једне супер-силе на

планети, да ли су глобализам и патриотизам међусобно супротстављени? Шта значи да је наша

планета „велико село“? Да ли ће осим многомилионских народа ту бити места и за мале народе?

Глобализам је најгоре зло човечанства.

Зато се мора свестрано осмислити патриотски, уместо искључивог и екстремног

антипатриотског глобализма: хуманизам уместо екстремног левог или десног радикализма,

наталитетска, насупрот садашње антинаталитетске политике, биолошка уместо сексуалне и

феминистичке револуције, „дечије питање“ испред „женског питања“, рађање уместо умирања,

младост испред старости. Феминисткиње могу и даље да се доказују својом слободом и неплодношћу,

али све жене нису тако успешне и нису феминисткиње. Многе желе децу, многе траже лечење

стерилитета, а то држава углавном не плаћа, а плаћа абортусе, најмање 3 абортуса на један порођај,

што представља, катастрофу, трагедију.

Друго основно питање је: да ли је између мушкарца и жене примарна биолошка или друштвена

подела улога? Амерички социолози ову дилему формулишу:

Да ли је боље бити мајка или секретарица? Према Хамфри институту (САД) од свих радних

сати у свету, жене раде две трећине, од свих прихода примају једну десетину, а поседују свега 1%

светског богатства. Злобници ће приметити да је феминистичка „револиција“ „појела“ своју децу, те

да су припаднице лепше половине човечанства упале у замку сопствених очекивања и узалудних

покушаја да се прилагоде фабрикованом идеалу „супер-жене“ од које се очекује да савршено

функционише „на оба бојна поља“ породичном и професионалном.

Управо, 21. век треба да изврши демитологизацију „супер-жене“ где ће је ставити пред

дилему: или породица, или запослење. Потпуна друштвена еманципација жене убија мајку, убија децу,

то је крах постиндустријског друштва. Цена еманципације жене је: „успешна сам, а сама“. То је крај

овог цивилизованог циркуса. Жена не може да буде успешна и да рађа. Осим тога, систем вредности

више нема у фокусу децу као услов друштвене промоције. Кад нестану деца, као у многим развијеним

земљама, тај празан простор попуњавају обојени и други народи са много деце. Одлазе стари и

заморени народи, долазе млађи. То је разрешење дилеме о томе да ли је примарна биолошка, или

друштвена подела улога између мушкарца и жене. Увек побеђују природни над друштвеним законима.

Најбоље решење ове дилеме било би да се жена уздигне изнад конвенција друштва и да буде

слављена и обожавана и као мајка, да се она стави на исти трон који има врхунска интелектуалка без

деце, чак и на много виши. Само на тај начин постиндистријско друштво може се и даље развијати у

више облика друштвености.

У историји су све цивилизације нестајале кад је уместо биолошке поделе улога између

мушкарца и жене у пракси спроведена друштвена подела улога. Друштвена еманципација жене је

врхунац и крај сваког историјског циклуса. Постиндустријско друштво још није свесно ове чињенице

и није спремно да нађе неко средство да се те крајности помире.

Најважније стратегијске мере су:

а) У епохалне задатке спада израда потпуно новог система бриге о обнављању становништва. Он би

био основа за предузимање дугорочних мера. У средишту пажње треба да буде „четврто“, а не „треће

дете“ о чему је већ било речи раније.

б) Треба прогласити ванредно стање све док се не обнови младо становништво у Србији. Ако може за

поплаве и клизишта, тада мора за полувековну демографску сушу, која се укоренила као бела куга.

в) Треба у 21. веку извршити биолошку револуцију уместо класне, сексуалне и феминистичке, које су

доминантне у 20. веку.

г) Треба убрзано мењати систем вредности: уместо теорија о екстремном индивидуализму треба

стварати систем друштвене солидарности, за опште благо Србије.

д) Друштво мора извршити ревалоризацију материнства да мајка са више деце буде слављена,

плаћена, награђена и новчано и почастима од државе.

25

ђ) Најважнији задатак ове друштвене филозофије је стављање дечијег испред женског питања и

оживљавања култа детета да оно постане далеко најважније биће у Србији. На сваком месту и у

сваком времену.

е) Зато треба да се изврши прерасподела националног дохотка у корист рађања, знатним повећавањем

дечијег додатка, укидање пореза на дечије артикле, замену антинаталитетске политике са

пронаталитетском, највеће погодности за рађање и подизање детета, већи стимуланс за више деце.

ж) Скупштина Србије треба да стави на дневни ред Нацрт закона о обнављању становништва и о

заштити мајке и детета (Закон о дечијем динару) који је удружење грађана доставило Скупштини

Србије и свим посланицима још 2004. године, а од тада ништа озбиљније није урађено.

з) Постепени масовни повратак Срба у матицу, са сигурном егзистенцијом.

и) Обезбеђење сигурности и стварање много бољих услова у матици за спречавање исељавања,

младих генерација свих слојева.

ј) Веома је важно: враћање селу, јер ту леже неисцрпне биолошке резерве које могу спасити Србију од

депопулације. Треба израдити пројекат о деметрополизацији градова и враћању сувишног градског

становништва на село уз врло повољне кредите, за отварање фирми како се сада дају само

привилегованим.

к) Стамбену политику треба прилагодти породицама са више деце, социјални станови.

л) Цео васпитни и образовни систем прилагодити новим захтевима друштва за едукацију о браку и

породици. Увести предмете за средње школе и универзитете о васпитању за брак и породицу. На

факултетима друштвених наука и на неким медицинским, увести, тј. вратити предмет Социологија

породице и Дечија психологија.

љ) Прихватити предлог за да се оснује Факултет за демографију и популациону политику, о ширењу

породице и подизању деце.

м) Све телевизијске станице и све новине, дневници и недељници, треба да направе програм едукације

на планирању породице, и то одмах на државном нивоу.

н) Потребно је враћање традиције, свим и оним вредностима из српске и из европске прошлости које

имају универзални значај, обавезно све школе.

њ) Борба против друштвене патологије мора бити саставни део ових мера.

о) Улога Српске Православне Цркве мора постати много већа у духовном и моралном препороду

народа, али и у прикупљању добровољних прилога по пројекту фондације „Српска породица – Бели

анђео“, ако Бог да да одмах започне.

п) Предлог да удружење „Опстанак треба да прерасте у „Покрет за опстанак“. У Трећи српски устанак

за опстанак нације, заправо у нестраначки невладин покрет. Између позиције и опозиције са жељом да

се пружи нада овом народу да ово није његов последњи одлазак из историје. Основати обавезно

Министарство за породицу.

Потребне су и многе друге мере у корист жене, мајке, деце, породице. Важно је да то знамо, да

то хоћемо, да то можемо и да то морамо. Што пре, биће боље.

Сви ратови морају престати. Ако се убрзано бројчано увећамо, имаћемо шансу да се ускоро

вратимо у оне српске земље које су нам насилно отете, а пре свега на Косово. Овакви какви смо, са

проређеним становништвом, постајемо порозна земља у коју ће се уливати други народи, а немамо

законе да је одбранимо.

Најважније законодавне мере биле би :

а) Оснивање фонда, који би се звао „Дечији динар“. Он би био уврштен у најважније државне

институције. Створиле би се две врсте извора: законски (обавезни) и добровољни.

Законски извор: од сваког правног посла „динар“ за децу. Дакле, за све врсте пословних

промета, без обзира на природу и значај био би уграђен мали проценат, тзв. „дечији динар“. Он би

оптерећивао све грађане. Из њега би се исплаћивали много већи дечији додаци, прогресивно, почев од

првог детета и сва друга давања у корист деце, мајке и породице, које Нацрт закона о „дечијем

динару“ предвиђа.

Добровољни извор је : у матици сви имућни и други грађани могу да се упишу у дародавце

фонда „Дечији динар“ или фондације: „Српска породица – Бели анђео“. Исто тако, у дијаспори сваки

Србин би (наравно, добровољно) годишње издвајао неку суму у специјалне касе, у Црквени фонд за

обнављање становништва у матици. Ни горња, ни доња граница нису лимитиране, али је могуће да то

буде 100 долара или евра годишње, према могућностима.

26

Сличне добровољне фондације могу оснивати и све друге етничке групе за своје припаднике и

вернике.

б) Неопходно је да под одређеним условима, материнство постане позив. То се може остварити ако се

оно призна као радни однос за мајке са више деце. Ако жена одлучи да буде мајка, она после трећег

детета може добити плату као да је запослена, било да напушта радни однос, било да као домаћица

није запослена, било да је пољопривредник (тиме би вратили жене на село). Ако то жена не жели, она

и даље ужива све друге погодности намењене мајци и детету. Комисија би ценила оправданост

захтева. Исплата би се вршила из средстава дародаваца у матици и дијаспори. То исто вреди и за друге

сличне групе.

Да не би дошло до неравноправности националних мањина са српским народом, предвиђа се

тзв. позитивна дискриминација тј. селективни приступ. Наиме, тамо где би држава излазила из

уставних оквира, улога допунске демографске стимулације, морају да преузму Српска Православна

Црква и неке невладине организације, удружења грађана и спортске организације.

Право да штите своје припаднике имају и све друге националне, верске и хуманитарне

институције свих националних мањина.

в) Увећање трајања породиљског одсуства и износа накнаде. За свако дете смањује се радни стаж за

три године.

г) Почасти и одликовања за мајке са више од петоро деце. Кумство Председника Србије за девето

дете. Право на одговарајући стан, на бесплатно школовање деце, одликовања за мајку и оца итд.

д) Сви артикли намењени деци морају бити ослобођени пореза. И иначе потребна је детаљна ревизија

пореске политике да би она уместо антинаталитетске постала пронаталитетска.

ђ) Свим допуштеним средствима треба се борити против масовних легалних абортуса. О томе треба

донети нови закон. И са моралног становишта абортус је убиство. Зачетак је живо биће. На ултразвуку

се види како се оно током абортуса грчевито бори против медецинских игала и маказа. Масовни

абортус је инстински геноцид према потомству. Готово све постиндустријске земље данас мењају став

према овом питању, а то мора и Србија.

У новом Уставу треба да стоји одредба: „Свако зачето дете по правилу има право да буде

рођено, осим изузетака, које одређује закон“. За законски абортус потребна је сагласност и оца детета,

тј. мушкарца, жениног полног партнера.

е) Треба уврстити тзв. „бећарски порез“. Порез на нежење и на брачне другове без деце у зависности

од њиховог имовинскког стања. Имућни људи треба да плате. То не би била казна већ израз

друштвене солидарности. Овај порез данас постоји у целом свету. Негде је он врло велики, код нас

нека буде мањи, према могућности.

ж) Треба обезбедити, да држава плаћа лечење стерилитета, осим ако је то узалудно и некорисно, и то

по закону, сви који могу а не који то хоће.

з) Треба увести и додатни порез на луксуз, за скупе стамбене просторије, скупе аутомобиле, виле,

јахте и др. Те паре – у „дечији фонд“

и) Треба да се уведу посебне поштанске марке и део од продаје њих опет треба да иде за децу. Код

игара на срећу требало би повећати проценат за децу максимално.

ј) Треба испитати могућност реформе наследног права ограничавањем законског наслеђивања на мањи

круг сродника, јер се распала велика породица. Ова имовина сливала би се у фонд за обнављање

становништва.

к) Осим ових општих, предлажемо и три посебне мере:

- Оснивање савета за обнављање становништва, на чијем челу би био Председник Србије а у који би

ушли најумнији грађани, из Академије наука.

- Одржавање Свесрпског сабора („Велике скупштине“) сваке године матице и дијаспоре о

будућности српског народа. То би били „Мајски сабори“ у Сремским Карловцима према пројекту

фондације „Српска породица – Бели анђео“. Пре тога би се почетком маја одржавали регионални

сабори Срба у расејању, на којима би се отвориле касе за децу и утврђивала политика према

наталитету у матици.

Све ове идеје разрађене су у Нацрту закона о обнављању становништва и о заштити деце, који је

предложило удружење „Опстанак“. Овај нацрт поднет је Скупштини Србије.

Дакле, ово је пресудан историјски и библијски тренутак. Одмах! Сутра ће већ бити касно! Већа

одговорност свих даје неке наде да се не понови историјска грешка свих досадашњих циклуса.

Опрезан компромис је једино могуће решење, компромис између феминизма и материнства.

27

Нисам расиста, али указујем да бела раса нестаје: на почетку 20. века белаца је било 60%, крајем

20. века 30%, а крајем 21. века биће их само 5-10%. Због превеликих слобода људи су заборавили да

рађају потомство.

Поред свих мана и историјских грешака, већ сам навео и неке посебне вредности српског народа.

То су огромни духовни потенцијал, којима је он утицао и на светску историју и на светску културу, на

науку, на књижевност, на уметност, на спорт, а који су уграђени у светску и планетарну баштину.

Довољно је имати једног Николу Теслу, Пупина, творце индустријске цивилизације. Такав народ

морамо спасавати од колективног самоубиства. Ми смо озбиљни ствараоци и духовне културе на

планети.

Узалудно чекајући Годоа 78 година, и Србија и ја много смо остарили. Мени нема лека, а земаљска

Србија мора на подмлађивање, у реинкарнацију, мора да крене у потрагу за родама и за колевкама. Без

тога, отићи ће на депонију историје, И претвориће се у мит о новој Атлантиди. Без деце, нема

будућности! На насловној страни нашег месечника „Опстанак“ стоје две трајне поруке: „Србијо,

заљуби се! Србијо рађај!“ „Србијо гради своју будућност!“ Као песник могао бих на крају рећи:

Ја имам наду за овај народ, ја имам велику наду!

Србијо, Мајко !

Србијо цветај,

Србијо рађај,

За нашу заједничку будућност,

Не заборави !

Проф. Др. Марко Младеновић

ЗАШТО СУ ТУРЦИ ИЗГУБИЛИ БИТКУ

Извршити једну детаљнију анализу тока извођења саме битке, посматрано из данашњих

времена, је врло сложено а и немогуће. Сложено и немогуће јер нам савременици и учесници битке

нису оставили никакве податке. Све оно што је писано у времену већ подалеко од времена битке,

више је сегментарно, појединачно или без чврсте основе да је било тако или овако. Али без обзира на

то, ипак, на основу оних података који су нам познати, може се извршити анализа главних догађаја

ове битке. Резултат битке нам је познат. Срби су битку добили а Турци су је изгубили.

Кнежева вечера – кнез Лазар са великашима и витезовима

28

Данас се пише о томе на који начин су Срби победили, али се поставља питање - зашто су

Турци битку изгубили? Јер за сваку победу или пораз морали су постојати одређени услови и

узроци, било позитивни или негативни. Зато да покушамо наћи узроке турског пораза. Те узроке

морамо тражити у оквиру:

1. самог састава и организације турске војске;

2. наоружању и опремљености војске;

3. дугом времену прикупљања војске;

4. дугом времену маршевања до бојишне просторије;

5. непознавању састава и распореда српске војске;

6. кратког времена за припрему битке;

7. постројавање борбеног поретка за битку;

8. моралне, здравствене и психичке спремности.

Сада да покушамо анализирати ове узроке и да видимо у каквој и коликој су мери они могли утицати

на губитак битке.

1. Састав турске војске — Слободно се може рећи да се турска војска састојала од

пешадије и коњице. То што су они војнике и саставе јединица називали: јањичари, стрелци, сипах,

силихдар, акинџије итд., све се то своди на пешадију и коњицу. Пешадија, ма каква и ма чиме била

наоружана, она је опет само пешадија и бори се пешке до граница физичке моћи човека. За разлику

од пешадије коњица је била далеко ефикаснији род војске. Са коњицом се обезбеђивала силина и

брзина удара, постизала изненађења на изабраним местима и брза промена тежишта дејстава. У

конкретном случају Турци су имали однос коњице и пешадије 2:5 у корист пешадије. То значи да су

Турци у целој војсци на Косову имали 20.000 коњаника и 80.000 пешадије. За ондашње време то је

био задовољавајући однос. Али та коњица је била лака, само коњ и борац на њему са одређеним

оружјем - Турци нису имали оклопну коњицу. То је исто као да су армије у Другом светском рату или

после њега биле без оклопних јединица. Или то је однос, како сам већ напред рекао — тенка и

оклопног транспортера.

2. Наоружање турске војске - За оно време било је на нивоу техничких достигнућа, ни

боље, ни горе од других армија Европе, па и српске. Опремљеност војске са разним материјалним

средствима, значајним за борбу, била је у границама захтева тадашњег времена и потреба људи и

коња у целини. Али током времена прикупљања и током дугог марша, те потребе, сигурно, су биле

мањкаве у многим питањима, јер су се резерве стално смањивале а дотур нових је био или немогућ

или врло слаб.

3. Време ирикупљања турских снага - Трајало је веома дуго, са веома широких

простора Мале Азије и европског дела. То прикупљање је трајало око три месеца до коначног

завршетка у Пловдиву. То нам говори да је то људство само у време прикупљања и доласка до

Пловдива провело много времена у лошим условима живота, изложени ћудима временских непогода.

За све то време ни исхрана људства и коња није могла бити за нормалан живот и сигурно је била и

једнолична и временски нередовна. Довољно је да замислимо себе на коњу или као пешака у

тромесечном животу, крећући се на коњу или пешке на даљину од стотине километара и у данашњим

условима.

4. Време маршевања до Косова - Маршевање је трајало читав месец дана и то је било

изузетно дуго и напорно, без обзира на то што су се одмарали 13. дана. Они су били непрекидно

изложени атмосферским условима живота, под ведрим или кишовитим небом, са, такође, нередовном

исхраном, спавањем и недостатком и многих основних потреба за живот људи. Дуго време

маршовања исцрпљивало је људство и физички, психички и здравствено и доводило до великог

замора и апатије. Поред тога целокупно људство је живело у повишеном стању страха од могућих

изненадних напада Срба, што је додатно условљавало замор људи. У таквом већ замореном стању,

турска војска је стигла на бојишну просторију и након само једне ноћи, углавном непроспаване, ушла

у љути бој. Та ноћ није им могла обезбедити одмор и опоравак, поготово што су били на опрезу од

могућег напада Срба током ноћи.

5. Непознавање састава и борбеног распореда српске војске — По стизању на

бојишну просторију, турско командовање није имало времена да прикупи потребне податке о српској

војсци: саставу, наоружању, распореду лаке коњице, распореду оклопне коњице, пешадије,

29

груписању пешадије и коњице, командном кадру и многим другим питањима од значаја за борбу.

Једноставно речено, ишли су на непријатеља којег и не знају ни какав је, ни колико је јак, ни шта он

намерава, итд. Посебно је важно што нису имали податке о груписању оклопне коњице као ударне

снаге Срба, на основу чега су могли закључити о тактици извођења битке, тежишним правцима и

ударима Срба.

Из познавања распореда снага противника и његовог груписања на местима, у доброј мери се

откривају намере противника. Посебно је било битно открити груписање главних снага. Да су Турци

открили групацију оклопне коњице на десном крилу Срба и спознали изнете садржаје о Србима,

сигурно је да би свој борбени поредак постројили друтачије а не као класичну фалангу.

Све је то Турцима остало непознато, а сваки сукоб са непознавањем противника, сигурно

води у пораз. Свему томе треба додати и то, да Турци нису познавали ни конфигурацију (изглед)

земљишта на десној обали Лаба. Дакле, овде су Турци остали без два основна фактора за вођење

борбе: без познавања непријатеља и земљишта. То је био сигуран пут у непознато, као у магли, и пут

ка поразу.

6. Време за припрему битке - Припрема за битку, посебно тако велике војске у једној

таквој одлучујућој битки, каква је била Косовска, била је више него недовољна, како временски тако и

по садржају радњи које је требало предузети, било да су се Турци одлучили за одбрану или за напад.

Ако су турске предње колоне стигле на бојиште око поднева, онда се сигурно може

закључити, да је пристизање задњих колона - јединица, трајало све до пада мрака, јер је немогуће са

толиким бројем упасти одједном на просторију. Целокупно командовање било је заузето са

распоређивањем јединица на одређеним местима у оквиру борбеног поретка и њихово унутрашње

распоређивање на тачно одређена места.

Изостало је оперативно и тактичко извиђање српских снага на свим нивоима командовања од

корпусних органа до четних. Од свега тога само је султан Мурат, како то пипгу турски извори, изашао

са Бајазитом на једно узвишење, одакле је, наводно, видео српску војску и земљиште и да је том

приликом уочио и велику масу оклопне коњице. Ово је доста дискутабилно, јер са тог узвишења

простор српских снага се видео само као једна целина, али снаге на том простору, групације снага и

састави, нису се могли уочити. Посебно се није могла уочити баш главна групација оклопне коњице

(српски пробојни клин) коју је заклањало растиње и била је иза српског десног крила и центра.

Нижи нивои командовања су требали извршити своја извиђања и до детаља сагледати

противника на правцима својих напада, места за прелаз преко Лаба, посебно на турском десном

крилу. Цео састав турске војске морао је знати шта их очекује на првим линијама противника а шта у

дубини, да ли је то само пешадија, само лака коњица или комбинација и једних и других или је то

оклопна коњица, итд.

7. Постројавање борбеног поретка — Постројавање поретка је извршено онако како је

приказано шематски и описано текстом. Да су Турци извршили потребне припреме пре битке,

посебно оне из броја 5. и 6, сигурно је да би свој борбени поредак постројили сасвим другачије.

Основни промашај турског командовања лежи у чињеници, да су они своју бројчану надмоћност

исувише уважавали а далеко слаби- јег противника исувише потценили што се у многим ратним

сукобима враћало као бумеранг. Они су били убеђени да им Срби неће моћи одолети, било да се

бране или да нападају. То је био основни разлог да су одмах ујутру кренули у напад без икаквих

ваљаних припрема о којима је било говора, сигурни у своју надмоћ и победу.

Ако је Мурат уочио групацију оклопне коњице, онда је морао добро размислити, како ће да

напада на ту коњицу или евентуално, како ће да се брани ако Срби крену први у напад па и у

контранапад. То је требало бити главно питање којим је требало решавати постројавање свога

поретка. Само та чињеница је захтевала да се борбени поредак турске војске постави са таквим

саставом и на таквим местима са којим би се могли супротставити Србима у одбрани или када су се

већ одлучили за напад онда су морали применити такве маневре који би знатније умањили ефекат ове

коњице, а све се то могло под условом да су имали времена за припреме битке. Јер, како сам већ

истакао, однос лаке и оклопне коњице је као тенка и транспортера. '

Исто тако, истина је, да су Турци робовали у постројавању борбеног поретка својој

традицији, па су много времена пре а и после ове битке, постројавали свој поредак као на Косову, па

чак све до масовније појаве ватреног оружја. Они нису поштовали историјска искуства многих битака

старог и средњег века у којима су знатно слабије снаге, односиле велике победе над далеко

надмоћнијим противником, само за то што су те снаге примењивале непредвиђене тактичке или

оперативне маневре изненадно и на неочекиваним местима. Тако су урадили Срби у овој битки и зато

су и победили. Из историје су имали много примера почев од Перикла, Александра Великог, Цезара,

30

Епаминонде, Ханибала, Сципиона, итд.

Дакле, иако су Турци били три пута надмоћнији, изгубили су битку само зато што су

војнички робовали својој надмоћности, јер је Турска у то време била тако велика сила, а освајања је

вршила на просторима околних мањих држава или регије, где су увек имали апсолутну надмоћ. Али

само један добро промишљен и изабран тактички маневар, као што је био српски „пробојни клин“

срушио је њихову бројну надмоћ на датом месту у датом времену.

По овим и другим питањима могло би се још много тога рећи било да су Турци одлучили да нападају

или да се бране, али да не улазимо у ту ширину, а могли су применити низ поступака којима су могли

неутралисати или бар умањити ефикасност оклопне коњице, али је за то требало имати времена а

Турци га нису имали. Да су они робовали својој бројчаној надмоћи најбоље то доказује да су увек

постројавали поредак на исти начин. Они нису имали изражено тежиште, као Срби, којим су требали

тражити решење битке. Они нису изразили то тежиште груписањем главних снага и најефикаснијих

састава јединица на изабраном тежишту. Њихово груписање по традицији: десно и лево крило и

центар, било је уједначено по јачини и саставу снага са којима се није могло изражавати тежиште

борбе и постизање циља. Такво постројавање је могло да одговара само према противнику са којим се

воде фронталне борбе, чело у чело и где бројност снага одлучује о исходу битке.

Додуше, њихов центар је био квалитетнијег борачког састава. Њега су сачињавали стрелци,

јањичари и већином коњица. Центар се делио на 3-4 групе како би могао лакше маневрисати ка

угроженим местима. Али силовит и нагли пробој њиховог левог крила довео је центар у тешку

ситуацију и делови центра нису могли интервенисати јер су били нападнути са левог бока од Срба.

8. Морална спремност људства - Морална спремност је дискутабилна. Тачно је то да су

Турци много и успешно примењивали бројне стимулативне поступке путем награђивања и разних

бенефиција оних који су се истицали у борби. То су они добро пратили. Али је тачно и то да је у

турској војсци било много оних који нису живели ни од рата, ни од плена, ни од награда као што је то

било са јањичарима или са редовном коњицом. Пре свега у турској војсци је било много оних из

покорених регија Мале Азије и Европе, који су морали присилно ићи у рат. Исто тако у војсци је било

много припадника азијских па и европских народа који су ишли у рат као плаћеници, а њихова главна

брига је била преживети а не истицати се и погинути.

На слабљење морала турске војске, веома много је утицао непрекидни замор људи у трајању

од неколико месеци, током прикупљања и током марширања до Пловдива а онда од Пловдива до

Косова. То је било посебно изражено код азијских трупа које су биле постављене на лево крило и то

на правцу оне велике масе оклопне коњице, „коју је Мурат, наводно уочио“.

Неусловни начин живота током неколико месеци под

ведрим небом, изложени променљивим временским условима,

нередовном исхраном, бројним здравственим проблемима и

психолошком изнуривању, знатније је утицало на слабљење

морала људства, па и оних најупорнијих и најиздржљивијих. Сви

ти проблеми када су се напши на једном месту на бојишној

просторији, у једном кратком времену, имали су великог утицаја,

да је морал људи морао пасти на низак ниво и да се и такав

одржавао само страхом од репресивних мера.

И да закључимо: Турци су изгубили битку због: великог

замора и исцрпљености људства, због ниског морала и спремности

за борбу, недовољних припрема за битку и кратког времена за

припрему, великих пропуста турског командовања да процени

ситуацију, сагледа све предности и мане своје и противника и да

донесе одговарајућу одлуку о груписању снага и постројавању

борбеног поретка, из чега је тре бало да резултира тактика

употребе сиага током битке. Насупрот Турцима, Срби су веома

промишљено проценили турски начин борбе, а због њихове

надмоћности изабрали су веома подесно земљиште, груписали

снаге према саставу турских снага, одредили тежиште дејстава,

обезбедили надмоћност на свом десном крилу, применили до тада

непознат тактички маневар, пробили турску одбрану и за кратко

време однели победу и завршили битку.

Вељко Антуновић

Бошко Југовић

У битци на Косову пољу

31

КОСОВСКИ БОЈ

Косовска битка 1389. године, која је успела привремено да заустави османско ширење у

Европи, постала је централни мотив српске народне епске поезије и српског националног идентитета

Нема сумње да је Косовски бој, који се одиграо на Видовдан, заувек урезао овај датум у српску

историју. Иако је прошло 624 године од ове битке, и дан-данас не постоји јединствено мишљење да ли

смо доживели пораз или победили на Косову.

Први извори саме битке говоре о српској победи, а погибија оба владара (кнеза Лазара и

султана Мурата) и то што се Бајазит није задржао у Србији још више је појачало овај утисак.

Међутим, све и да је истина да је српска војска добила битку, последице по српски народ су биле

далекосежне.

Уследило је вишевековно ропство под Турцима, међутим, сећање на Косовски бој је наставило

да живи и многима представља надахнуће. И данас се често цитирају речи кнеза Лазара у епским

песмама: “Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека”!

У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а српски витез Милош Обилић је

успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и

крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега

се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.

Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о

нерешеном исходу и српском поразу (средином XV века). Због тога се сматра да је сама битка

завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним

последицама представља отоманску победу.

Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389) и њихових контаката са

Вуком Бранковићем склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову

врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене

пределе у западној Србији.

Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави

османско ширење у Европи. Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне

епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.

Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно да се ради о великој и

одлучној борби. То се видело већ и по томе што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез

Лазар и султан Мурат са два сина, Бајазитом и Јакубом.

У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански

одреди под заповедништвом победника код Билеће војводе Влатка Вуковића.

С одредима из Босне, дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски “крсташи”,

под вођством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове Јовановце.

Српски властелини с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за Лазара, делом из страха

од огромне турске снаге, делом због недостатка свести о потреби националне солидарности, а делом и

из себичних интереса, не увиђајући да ће Лазарев слом само отежати и њихов положај.

32

Константин Драгаш је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на

Косово и дао јој је и своје помоћне чете. У Турској војсци било је и Срба и Грка који су дошли из

покорених области, што је показао пример Константина Драгаша.

ПРЕДАЊА О МИЛОШУ ОБИЛИЋУ

Најважнији извор битке, Константин Филозоф, казује да су једног српског племића неки

завидници тужили кнезу Лазару да ће му учинити неверу. Да покаже своју верност господару, тај

племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима

претварајући се да хоће да се преда. Кад је дошао до султана, Милош је зарио мач у Мурата. Турци су

га, разјарени, сасекли на месту.

Други извор, Јефимијина Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку 15. века, саопштава

да је Мурат погинуо после борбе. Трећи извор, “Герасимов летопис” (Герасим је брат Вука

Бранковића), каже да је Милош пробо копљем Мурата. Народно предање је развило верзију да је

Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других извора сазнаје се да Милош свој подвиг није

извршио сам, него да је имао и друштва. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест

племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића,

два иначе историјски сасвим непозната лица.

Ни о самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или

Кобилић, које се од 18. века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге

половине 15. века. Међутим, турски извори тврде да је Мурат погинуо или после битке или мало пре

њеног свршетка на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је

посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.

ТОК БИТКЕ

О самом току борбе зна се сигурно да су Срби из почетка напредовали и да су потисли

одељење султановог сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха да је свом

краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи. Има сазнања да је Влатко Вуковић уз помоћ

једног хрватског одреда однео победу на левом крилу где је потукао Капичи – Пашу, а Вук Бранковић

је на десном крилу поразио Јакуба, млађег сина султана Мурата.

Главна борба водила се око Мазгита и Газиместана. Ту је Кнез Лазар у почетку борбе потукао

Сариџа – Пашу, међутим, након Муратове смрти Бајазит преузима команду и појачан резервом турске

војске и јањичарима улази у срце Лазаревих снага слама њихов отпор а рањеног Лазара је заробио и

посекао као одмазду за Муратову главу. За то време Влатко Вуковић се након своје победе повлачи са

Косова и враћа у Босну, а Вук Бранковић након победе на десном крилу пристиже у помоћ

обезглављеном центру српске војске и одолева Бајазитовим нападима.to: Wikipedia/Stevo Todoroic

33

Foto: Wikipedia / CrniBombarder!!!

Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба наводно за казну због пораза, а у ствари да га

уклони као такмаца за престо, али и да сачува војску, јер је на Косову до тада већ изгубио и више

војске него што се надао.

За походе на Цариград и Солун и борбе за превласт у муслиманском свету против Тимурлена,

Бајазиту је требало што више расположиве војне силе, па је услед недовршене битке и још отпорне

српске војске одлучио да оде кући да би осигурао свој престо.

Није сигурно да ли Муратово турбе на Косову показује баш место његове погибије, али је врло

вероватно да је на простору око њега развијана главна снага коњице. Исход ове битке се може

окарактерисати или без победника или као Српска Пирова победа.

Такође, није јасно зашто је народни певач оптужио Вука Бранковића као издајицу. Он је, зна

се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је

што тражио ни добио.

ПОСЛЕДИЦЕ БИТКЕ

Погибија оба владара, дотле нечувена у историји Балкана, и чињеница што Бајазит чак није

остао у Србији, изазвала је утисак да је српска победа потпуна.

Босански краљ чак је и неколико недеља касније јављао пријатељима о победи хришћана и примао

честитке. Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави обрачун борбе.

Међутим, по Србију последице су одмах биле видљиве. Без Лазара и без војске, земља је

остала обезглављена са женом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом.

На српски престо, након пунолетства, дошао је Лазарев син Стефан Лазаревић који је, свестан своје

немоћи, водио мудру политику у почетку као турски вазал, што је доласком на престо 1392. наследио,

а што је последица не Косовске битке, већ надирања Угара са севера.

Милица која је тада управљала Србијом 1390. понудила је Бајазиту вазалство и ћерку Оливеру,

а Бајазит је заузврат бранио Србију од Угара јер је Стефан 1390. имао тек 14 година.

Бајазит И, као нови султан, узео је за жену Лазареву кћерку Оливеру. Срби су били приморани да

плаћају данак Турцима и обавезали су се да ратују у корист Турске. Лазарев син Стефан се борио на

страни Турака 1402. у бици код Ангоре између Бајазита и Тамерланових Монгола.

Монголи су нанели тежак пораз Турцима и заробили Бајазита. Након Бајазитове смрти Србија

више није била турски вазал, а деспот Стефан се чврсто везује за угарског краља Жигмунда. Много

касније, након две мање битке, Турци су 1459. коначно заузели остатке Србије.

Лазарева погибија се већ крајем 14. века схватила као свесна жртва да се очува народна и државна

слобода и да послужи као пример за каснија поколења. Ниједан српски владар није добио толико

похвалних слова као Лазар.

Прва жена списатељ у српској књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше,

извезла је Лазару на свиленом покрову за његово тело молитву и признање за учињену жртву.

Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Косовска битка се често славила у

српској историји и предмет је српске народне епске поезије.

Драгослав Ивановић

КОСОВСКИ БОЈ – ПРАВА ИСТИНА

Неколико месеци пре косовског боја султан Мурат шаље писмо великом кнезу Лазару да се

преда, положи оружје и буде покоран Мурату. Кнез Лазар није одговорио писмом већ је послао

Милана Топлицу да да одговор Мурату. Топлица код Кратова сусреће турску војску и даје кратак

одговор Мурату од Лазара речима:„Само рат“!Мурат је провео Топлицу кроз многобројну турску

војску желивши да уплаши Топлицу Милана који му одговара да је србска војска мање бројна али

боља и вратио се Лазару.Кнез Лазар се први улогорио на Косову Пољу а дан касније и Мурат. Постоји

неколико верзија о броју ратника. Највероватнији број је био 180.000 Турака и 60.000 Срба. Једно је

сигурно, број је био 1:3 у користТурака. Турску војску је у првом реду чинла пешадија и лака коњица

а у другом реду јањичари, резерву је чинила черкешка коњица. Испред Мурата су биле камиле. Србску

војску је чинила тешка оклопљена коњица и тешка пешадија. Обе војске су имале резерву.Пре боја

србска војска се причестила у цркви Самодрежи.У центру србске војске је био Кнез Лазар, лево крило

34

је водио Влатко Вуковић а десно Вук Бранковић. Турску војску је у центру предводио Мурат, лево

крило је водио Јакуб, а десно Бајазит.

Битка је почела око 8 сати ујутро,на Видовдан, 15. јуна. 1389. године Срби изводе брз и жесток

напад да би избегли стреле одапете од стране турских стрелаца. Србска тешка коњица коју је на десној

страни водио Вук Бранковић разбија турско лево крило, меље га и наставља даље према

Мурату.Бајазит видевши пропаст турског левог крила врши противудар на србско лево крило које је

водио Влатко Вуковић. Противудар не успева.Милош Обилић видевши пролаз ка султану са 12 својих

ратника формира клин и пробија се до султана те га убија копљем.Да ли је копље бацио или држао у

руци не зна се.Милош је довршио убиство Мурата мачем.Ратници око Мурата убијају Милоша

Обилића. Везири око Мурата покушавају да сакрију да је Мурат убијен, те по гласнику јављају

Бајазиту да иде по резеврну војску из разлога да га извуку из битке и остане жив, јер је смрт Јакубова

била неминовна, те је требало сачувати наследника престола да не дође до грађанског рата око власти.

Српска војска долази до турске коморе и долази до расула у турској војсци која почиње

махнито да бежи. Видевши то Бајазит се склања у шуму са одабраним ратницима да би након битке

покупио тела оца и брата. Путници трговци који су ишли ка Дубровнику су посматрали битку и

касније се прикључили Влатку Вуковићу који се враћао након боја у Босну.Ти трговци су били

гласници о великој хришћанској победи којој су у част звонила звона на цркви Нотр Дам у

Паризу.Битка се завршила око поднева, након битке Лазар са малим бројем велможа одмара и одлази

у цркву Самодрежу на литургију у част србске победе Бајазит долази на место битке око 6 сати по

подне и видевши људе у Самодрежи прилази цркви, опколи је и убија кнеза Лазара. Након тога

Бајазит се повлачи у Турску да учврсти своју власт.

РЕЗИМЕ БИТКЕ

Ако су Турци победили зашто су звонила звона цркве Нотр Дам у част хришћанске победе?

Зашто је „победник“ Бајазит побегао у Турску, од када то победник бежи? Зашто је на споменику

косовским јунацима Кнез Стефан Лазаревић написао да подиже споменик погинулом оцу и србској

господи који су погинули (цитат): „негде око 6 или 7 сати, не знам тачно које време“.

Што се тиче вазалства Србије ка Бајазиту, Милица је то урадила из разлога да спречи краља

Твртка да загосподари Србијом. Хтела је сину Стефану да стави круну Немањића. Прича о издаји

Вука Бранковића је настала због каснијег скривања истине. Од 12 пратилаца Милоша Обилића њих

неколико је преживело, касније се помињу као дародавци манастира Хиландар.

Зашто турски хроничари Леши, Заједедин и Шукурлах до детаља описују начин погибије

Мурата и у записима признају пораз Турака?

КОСОВСКИ БОЈ

Косовски бој је вођен на Видовдан (15/28. јуна) 1389. године недалеко од Приштине, између

српских и турских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар и међу њима су биле и снаге његових

сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат И са синовима Јакубом и

Бајазитом.

У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника,а један од српских витезова

(Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да

консолидује своје редове и крене у против напад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом

наређењу погубљен, после чега се отоманска војска повукла са бојишта и напустила Србију.

Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о

нерешеном исходу и српском поразу (средином XВ века). Због тога се сматра да је сама битка

завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним

последицама представља отоманску победу.

Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389)и њихових контаката са

Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову

врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене

пределе у западној Србији.

Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави

отоманско ширење у Европи. Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне

епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.

35

ПОЗАДИНА

После победе у бици на Марици, Турци нису одмах почели са правим освајањима на Балкану,

него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље

напредовање. Турци нису хтели да упорном борбом изазову против себе један хришћански савез пре

него постану сасвим сигурни, него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански владари признају

њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја финансијска

средства. Зато они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој влада као краљ,

Вукашинов син и наследник Марко. Марко је владао јужном српском Македонијом са седиштем у

утврђеном граду Прилепу, који је имао и природни положај врло погодан за одбрану и од старина

изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У северном делу Вукашинове краљевине власт је имао

млађи Марков брат Андријаш.Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним

српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе.

Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак

и предмет епске песме. Као Марко, турску власт су признали и браћа Дејановићи, Драгаш и

Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до

Струмице. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као

турски штићеник.

Од осамдесетих година 14. века Турци су постали активнији и агресивнији. Они упадају чак и

у области изнад Шаре, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу приморја, и то не

само у Албанији него и у Хуму. Ти упади вршени су исправа са малим одељењима и нису могли имати

освајачки карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх. Али

временом та залетања имају извиднички карактер и служе као уводне акције за веће покрете. Српски

летописи, који настају у овом време, бележе све чешће датуме тих упада и сукоба, осећајући им из

дана у дан све већи значај.

Први од сукоба на границама северне Србије био је 1380, када је Цреп Вукославић сузбио

Турке на Дубравници. У то време, због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа Топлице у

Мораву град Копријан (после назван Курвин град), да брани нишавску долину од њихова насртања. У

исто доба Турци су продирали и према Албанији, пошто су у јужној Македонији и у Епиру утврдили

своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку својим борбама око

појединих крајева или за власт. У тим борбама нарочито су били активни чланови Анжујске династије

из јужне Италије и други великаши пореклом из Италије, који су, помагани делом од својих земљака,

одржавали своје раније владарске поседе на источној обали Јадранског мора и у Грчкој, или тежили да

их прошире, или да добију нове.

Од српских династа у Албанији је био активан једино Балша II Балшић који је успео да

женидбом постане господар Валоне и Берата, и који је водио дуге борбе да би добио и Драч. Тај врло

борбени и недовољно разборити човек, са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више

страна. Анжујци су хтели да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се отимао и

Карло Топија, најмоћнији албански великаш. Балша је имао извесних тренутних успеха, али се

исцрпео у честим подвизима, који нису одговарали његовој стварној снази. Турци су, видећи та

трвења, окренули своје чете и на ту страну. У борби с њима, у Мусакији, Балша је погинуо 18.

септембра. Његова удовица затражила је потом млетачку заштиту и с том помоћи одржала се у

области Валоне, коју је после оставила свом зету Мркши Жарковићу, сестрићу Драгаша Дејановића.

ПРИПРЕМЕ ЗА БИТКУ

Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно да се ради о великој и

одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез

Лазар и емир Мурат са два сина,Бајазитом и Јакубом. У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук

Бранковић, а друго су сачињавали босански одреди под заповедништвом победника код Билеће,

војводе Влатка Вуковића. Са одредима из Босне, дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и

хрватски "крсташи", под вођством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе

витезове Јовановце. Српски властелини с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за

Лазара, делом из страха од огромне турске снаге, делом због недостатка свести о потреби националне

солидарности, а делом и из себичних интереса, не увиђајући да ће Лазарев слом само отежати и њихов

положај. Константин Дејановић је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на

36

Косово и дао јој је и своје помоћне чете. У Турској војсци било је и Срба и Грка који су дошли из

покорених области, што је показао пример Константина Дејановића.

Одлучна борба на Косову збила се на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. по старом, а 28. јуна

1389. по новом календару. Непознато је кад је погинуо султан Мурат. Ни сами српски извори не слажу

се међусобно. Најважнији извор, Константин Филозоф, казује да су једног српског племића неки

завидници тужили кнезу Лазару да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по

доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да

хоће да се преда. Кад је дошао до султана, Милош је зарио мач у Мурата. Турци су га, разјарени,

сасекли на месту. Други извор, Јефимијина Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку 15. века,

саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Трећи извор, "Герасимов летопис" (Герасим је брат Вука

Бранковића), каже да је Милош пробо копљем Мурата.

Народно предање је развило верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из

других извора добија се да Милош свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва. Једно

писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева

побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски сасвим непозната лица. Ни о

самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које

се од 18. века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине 15. века.

Међутим, турски извори тврде да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка на

превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је посматрао исход борбе,

која је већ била одлучена у турску корист.

О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли

одељење султанова сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом

краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи. Добро се држало и крило Вука Бранковића. Има

сазнања да је Влатко Вуковић уз помоћ једног Хрватског одреда однео победу на левом крилу где је

потукао Капичи - Пашу, а Вук Бранковић је надесном крилу поразио Јакуба, млађег сина Султана

Мурата.Главна борба водила се око Мазгита и Газиместан.Ту је Кнез Лазар у почетку борбе потукао

Сариџа - Пашу, међутим након Муратове смрти Бајазит преузима команду и појачан резервом Турске

војске и јањичарима улази у срце Лазаревих снага слама њихов отпор а рањеног Лазара је заробио и

посекао као одмазду за Муратову главу.

За то време Влатко Вуковић се након своје победе повлечи са Косова и враћа у Босну, а Вук

Бранковић након победе на десном крилу пристиже у помоћ обезглављеном центру Српске војске и

одолева Бајазитовим нападима. Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба наводно за казну због

пораза, а уствари да га уклони као такмаца за престо, али и да сачува војску, јер је на Косову до тада

већ изгубио и више војске него што се надао, за походе на Цариград и Солун и борбе за превласт у

муслиманском свету против Тимурлена, па је услед недовршене битке и још отпорне Српске војске

одлучио да оде кући да би осигурао свој престо. Није сигурно да ли Муратово турбе на Косову

показује баш место његове погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна

снага коњице. Исход ове битке се може окарактерисати или без победника или као Српска Пирова

победа.Такође није јасно зашто је народни певач оптужио Вука Бранковића као издајицу. Он је, зна се,

и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је

што тражио ни добио. Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са

Лазаревим наследником Стефаном и једну каснију заједничку битку Турака, Султана Сулејмана И

сина Бајазита, и Ђурађа Бранковића, сина Вука Бранковића, на Косову код Грачанице, против

Лазаревих синова Стефана и Вука Лазаревића 1402, у којој су Лазаревићи потукли Ђурађа и

Сулејмана I, а вероватно му се није хтело опростити што и он на Косову није нашао смрт уз Лазара и

остале српске витезове.

БЕЛЕШКЕ АУСТРИЈСКОГ ПОСЛАНИКА

Записи Бенедикта Курипечича настали су 250 година након Косовске битке. Бенедикт

Курипечич је био члан аустријског посланства у Цариграду. На путу за Цариград су се зауставили и у

Приштини. У свом путопису написао је неке интересантне ствари о тој легендарни бици. Како каже

Курипечич у својој књижици, током путовања зауставили су се код "чудног гроба", лепо украшеног и

покривеног куполом. На том месту султана је ножем распорио неки стари српски витез по имену

Милош Обилић. То је био један од првих описа места погибије султана Мурата. Даље пише о бици и

кнежевој свечаној вечери пред битку, при чему му је Милош обећао, да ће направити нешто што

млађи не могу и да ће сам завршити његов рат упркос томе да ће изгубити главу. Сутрадан, уочи битке

37

Милош одлази у султанов шатор, где му је султан пружио ногу да је Милош пољуби. На шта му

Милош рече: "Није достојно, да ти као хришћанин пољубим ногу, зато ћеш сада примити своју

награду." Милош је при томе извукао нож и распорио Мурату трбух. Бенедикт Курипечич завршава

књижицу речима да су Турци при том изгубили главу и побегли и тако су се кнез и његова војска

лишили непријатеља.

Курипечич у својој белешци заузима гледиште, да су Турци изгубили бој на Косову.Такви су

били и први утисци у свету. Познато је, да је краљ Твртко слао у свет вест о великој хришћанској

победи над Турцима. 1. августа 1389. шаље у Трогир писмо о великој победи. Почетком октобра 1389.

шаље слично писмо у Фиренцу и 20. октобра добија из Фиренце одговор у коме му честитају на

победи и мало га грде јер није пре слао вести и да о тој победи већ знају. И код Млечана је владао

утисак, да су Турци на Косову лоше прошли. Крајем јула Млетачки сенат шаље на Порту посланицу

новом турском султану. Пошто нису тачно знали ко је заузео престо, млетачки је изасланик носио са

собом два писма. Једно је било насловљено на Бајазита, а друго на Јакуба, при чему би посланик прво

морао утврдити ко је нови владар. При предаји је посланик имао налог да изјави :

"Пре поласка наших галија из Млетачке републике смо чули, али не баш јасно, о рату, који је

избио међу свемогућим господаром Муратом, вашим оцем и кнезом Лазаром, о коме се причају разне

ствари, којима наравно не можемо веровати. Упркос томе смо обавештени о смрти поменутог

господара Мурата, што веома жалимо."

Млетачка влада се при томе држала само на речима изражавања саучешћа, што доказује, да су

у Млетачкој републици шест седмица након битке кружиле приче о неповољном исходу за Турке.

Сачувана је и једна белешка, која говори, да су вест о турском поразу добили и у Паризу.

Бошко Цветковић

ЗАШТО ТУРСКА ИСТИНУ О КОСОВСКОМ БОЈУ ЧУВА КАО НАЈВЕЋУ ТАЈНУ?

ШТА СЕ ТО ДЕСИЛО КАД ЈЕ ТОЛИКО ДУГО КРИЈУ?

Уводна напомена: Како је централни догађај Косовске битке страдање султана Мурата и

витешко дело Милоша Обилића на неки начин завијено вековним велом тајне, то се овом догађају

ваља вратити аналитички кроз ондашње, средњовековне вредности и дух части. Тако ће се потпуније

спознати суштина и истинитост тог, по нас и данас одсудног аспекта те битке.Из тог средишта

засијаће и значај и обавеза Обилића духа у Српству.

О Милошу Обилићу

Најмаркантнија личност из наше књижевности, а посебно епске прозе и поезије је Милош

Обилић (Димитрије М. Калезић, Етика Горског вијенца, Сремски Карловци 1969, стр. 12). Славећи

његово изузетно дело и витешке врлине, народна епска песма је кроз Косовски мит и Култ Обилића

уздигла овог јунака у национални узор витешке славе и части. Сваки народ признаје и указује част

оним јунацима који се самопрегорно прихватају великих дела зарад општих, заједничких интереса.

„Његош ценећи слободу, цени и поштује оне који су готови да падну за част, име и слободу, и тако

доводи у везу са слободом част и лично име, и част и име национално“ (Ђорђе Бакић, Његошева

филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1938, стр. 81). У ствари, наш народни дух,

свест и осећање, прихватили су и овековечили изузетне вредности Милоша Обилића, издвајајући га

као светињу, која је у нашем народу била, и која би увек морала бити, поштована и уважавана као

таква

Ако народна свест наглашено издваја Обилића по врлинама карактера, части и витештва, она

га уједно поставља за звезду водиљу свих славних витезова, јунака, хероја, и осталих знаних и

незнаних ратника наше повести. Сви они заједно чине једно велико национално сазвежђе

прослављених јунака чија је дела оплемењивао, подстицао и опијао Милошев дух. То сазвежђе јунака

и ратника могли бисмо, стога, назвати „сазвежђем Обилића“.Но, тежња да се Косовском боју дају

хришћански садржаји, са хришћанском етиком и духом, једним делом се негативно одразила на

утврђивање истинитости догађања око саме битке, а нарочито око циља и начина убиства султана

Мурата. Ова тежња је донекле ишла наруку поједностављеној верзији тумачења тока и коначног

резултата Косовске битке. Највећа непознаница ове битке везана је наиме за њен централни догађај –

Муратову погибију. С војничког гледишта, то је био њен кључни елемент за који су везани и

Милошево дело и име.

38

Зашто Турци ћуте о Косовском боју

Јер, иако су Турци знали како је њихов цар заиста страдао, учинили су све да се та истина

сакрије и успостави нека њима прихватљивија и другачија. Нарочито су раширена турска тумачења

догађаја у којима се Муратова погибија објашњава подмуклим убиством, односно, убиством на

превару. (На плочи у Муратовом турбету пише да „чувени великан из Лазареве војске неверник

Милош Кобилић, налазећи се као рањеник међу изгинулим борцима, у тренутку када је љубио руку

султанову извуче из рукава прикривен отровни ханџар те распори султана и учини га шехидом…“

/Јаша Томић, Косово, стр. 120/) Та верзија била је наметана захтевима и претњама по прихватању

вазалног односа, а потом и ропским положајем Срба под турском влашћу.

У вези с тим поставља се неколико битних питања:

1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?

2. Шта се то тако и толико важно десило да га Турци упорно, вековима крију?

3. Да ли су Турци иједан други догађај из своје богате ратне праксе оволико чували од јавности и

историјске оцене? (У контексту Косовске битке, познати историчар Марво Орбин о Турцима каже

следеће: „Овај народ је веома постојан у ћутању и чувању тајни које су за њих неповољне, те им је

немогуће ни застрашивањем ни обећањима извући из уста реч којом би наговестили оно што њихови

господари желе да остане у тајности.“ /Хришћанска мисао – Живорад Јанковић, Прилог српском

цртослову, 6. година 5/5 – 8/97, стр. 41/.)

Одговори на ова питања наговештавају један особит мотив, који би највероватније гласио:

На Косову пољу десило се за њих нешто поражавајуће, што се није поновило ни у једној другој

битци, из мноштва које су водили по Европи, Азији и Африци.

Шта се заправо десило Турцима на Косову пољу?

Уколико за претпоставку узмемо тај разлог, онда следи да је истина о страдању султана

Мурата са војничке и националне стране за Турке било не само поражавајућа већ и срамотна. Имајући

у виду склоп околности и вероватних могућности у вези са овим централним догађајем битке,

прелиминаран закључак би могао бити следећи:

Српски витезови су успели да се пробију у центар бројније турске војске. Успели су да заробе

Мурата усред његовог бојног распореда. Пат позицијом створеном његовим заробљавањем, они су га

присилили да се самоубиством – властитим ханџаром – као насилник жртвује богу Виду, уместо

јагњета које су Срби по предачким обредима жртвовали овом божанству. Сваки даљи ток битке за

Турке постао је тада нецелисходан и опасан. Одустали су и од планираног годишњег ратног похода.

Уместо свечано и победнички, с мртвим Муратом вратили су се морално посрамљени и војнички

поражени у Турску.

Српска војска, и поред погибије кнеза Лазара и дела властеле, остала је као победница на

бојишту – на пољу части остваривши и постављени тактички циљ битке.

Ако је, стога, постојала оваква или слична могућност догађања, која би с гледишта чувања

части и образа обе стране захтевала прикривање, онда би то, макар по захтевима реалполитике, било и

учињено, будући да овакав радни закључак одговара духу части. (Сетимо се сличног „дипломатског“

прећуткивања губитака НАТО-а при нападима на Србе у Републици Српској Крајини, Републици

Српској и на Космету 1999; прим. уредништва Српског листа.)

Одређена резервисаност српске и турске стране према истини о догађањима у централном делу

битке указује, наиме, на могућност нагодбе о накнадном тумачењу овога боја (коме се не само у

турској већ и западњачкој историографији придаје значај далеко испод његових последица, не само по

балканску историју; прим. СЛ). „Славећи цара Мурата турско предање је нужно морало начинити од

српског јунака мучког убицу, те је тиме непосредно унизило и остале српске витезове“. (Миодраг

Поповић, Видовдан и Часни крст, Библиотека XX век, Београд 1976, стр. 28) Но, турска верзија

мучког убиства Мурата никако се не уклапа у српски витешки кодекс. (Мирјана Поповић-Радовић,

Српски витешки кодекс, Народна књига, Београд 1989, стр. 182-193)

Такав јунак наметнут је нашој епској поезији. Народно уздизање Милоша Обилића у највиши

етички план, међутим, надвладало је турске намере омаловажавања и потцењивања њега, и свих

осталих српских витезова. Тако је и византијски историчар Дука величао његово јуначко дело,

39

описујући га као младог и храброг витеза који се заветовао чашћу и животом да убије тиранина.

Штавише, овај историчар диже нашег јунака изнад хеленских. Такво тумачење и признање величине

Милошевог дела није случајно и има основа.

Наиме, Муратова смрт – уколико је посматрамо кроз призму витешке части – заслужује

додатно објашњење. Смисленим следом могућих начина његове погибије, долазимо до занимљивих и

прихватљивих закључака. Мурат је, тако, на дан битке могао или преминути, или насилно изгубити

живот. Постоје међутим поуздани докази да није умро, већ страдао. Ако је тако, могао је бити само

убијен, или извршити самоубиство.

Узмемо ли у обзир могућност да је убијен, онда је могао или погинути у битци или бити

заробљен па погубљен од Срба. Да је убијен у боју, то су у јеку борбе могли учинити Срби, или Турци

као крајњу меру, да не би Србима пао жив у руке. Ово друго је мало вероватно, тако да се може

занемарити. Могућност, међутим, да су га Срби убили, наводи нас на три познате верзије:

Прву, већ поменуту, да су му Срби дошли главе у јеку борбе;

Другу, да је Милош као пребег отишао у турску војску, и да га је, у погодном тренутку, на превару

убио; и

Трећу, да га је убио неки „каурин“, притајен међу мртвима док је он обилазио бојиште.

Временом, прва верзија – да се управо Милош са својих дванаест витезова пробио до Мурата и

извршио наведено дело, и друга, да је као пребеглица на турску страну изненадио све и убио га –

прихваћене су код Срба, и као такве биле опеване, ушле у предања, слике, уџбенике и слично, док су

Турци изабрали трећу варијанту.

Како је погинуо Мурат?

Њом су они чак истицали Муратову човечност и бригу за рањенике, која је неверницима дала

прилику да га подмукло смакну.

Настављајући, међутим, сагледавање горе наведених верзија Муратове смрти, долазимо до

следећих закључака: уколико пратимо могућност да је извршио самоубиство, могао је то учинити пре

или после заробљавања. Могућност да се убио пре падања у руке Србима мање је вероватна, пошто су

постојале шансе да се спасе откупом, разменом, наредбом да повуче војску и слично. Овакав избор

прилика да не изврши самоубиство Мурату се морао учинити реалним, те је утолико већа могућност

да су га Срби заробили – али и да је потом страдао на начин који није могао предвидети.

Ради појашњавања ове варијанте, ваља посматрати циљ и сврху његовог заробљавања. У

видовданском духу, циљ заробљавања је жртвовање богу Виду, а у хришћанском кажњавање

насилника и поробљивача. У војничком духу, пак, циљ је обезглављивање турске војске да би се она

потукла и, коначно – у витешком – потврда националне витешке части као највише етичке вредности.

Видовданска традиција захтевала је жртвовање Мурата богу Виду. У складу са старим

култним обичајем Срба „…Милош Обилић принеће жртву херојском богу свога народа на начин

својих паганских предака: уместо јагњета на дан врховног Бога заклаће турског цара Мурата…“

(Миодраг Поповић, н.д, стр. 100)

40

Но, војнички, битне су све погубне последице по Турке које су могле бити, или су биле

изазване заробљавањем Мурата. Дошло би, наиме, до моралног и борбеног слабљења турске војске

услед шока који би тешко поднела, уз сталну опасност да у њој дође до потпуног расула. То су Срби

веома добро знали. Јер, обезглављивање непријатељске војске одувек је сматрано изузетно важним, а

често и пресудним предусловом за њен пораз и расуло. (Добар пример тога је српска победа на

Велбужду 1330, када је Млади краљ Душан директно напао центар бугарске војске, не би ли заробио

или убио бугарског цара Михајла Шишмана, што му је и успело.)

Замисао, стога, да се – по разбијању левог турског крила – делом одабране тешке коњице

разбије центар турске војске и убије Мурат, имала је пуно основа. За такав задатак ваљало је одабрати

добровољце и најбоље витезове који би то могли и да обаве. Витез који је тај одред одабрао, и њиме у

боју командовао, јесте Милош Обилић. Могуће су и друге верзије, али оне не би у потпуности

одговарале духу витешке части, кључном при провери уверљивости оваквог објашњења Муратове

погибије.

Уживљавање у ситуацију да су српски витезови које је водио Милош Обилић заробили

Мурата, да су их подстакле дате заклетве и витешки идеали части, те да је његовим заробљавањем

успостављена својеврсна пат позиција, пред нама отвара следеће могућности за тумачење даљег тока

догађаја:

Мурату је, изгледа, предочено да мора бити погубљен – било да му се одруби глава, или да се

убије. Самоубиство му се, наиме, нуди из поштовања спрам његовог султанског (царског)

достојанства и у духу части српских витезова. (Слично је дозвољавано заробљеним самурајима, да би

сепукуом /„харакиријем“/ спасли своју част; прим. Р.Р.) Одсецање главе би за Мурата и турску војску

било превелика срамота и понижење.

Самоубиство, међутим – забијањем ханџара у стомак – сматрано је достојним њега као

ратника и цара. Иако је све наведено претпоставка у складу с витешким поимањем части, ваља

напоменути да се те могућности веома подударају и са познатим чињеницама из самога боја.

Ток Косовске битке

Уз то, неоспорно је и да се оваквим – или сличним – следом догађаја који су довели до

Муратове смрти, и утицали на ток саме Косовске битке, може понајбоље објаснити зашто су Турци

тежили да се све то прикрије велом тајне.

Истину је требало избрисати из прича и препричавања. Заробљене српске витезове са кнезом

Лазаром ваљало је побити, а самим Турцима запретити најсуровијим казнама ако би било шта о томе

казали, записали или на било који други начин одали. Водити даље битку са осталим делом српске

војске није било потребно нити је имало смисла, пошто је постојала опасност од потпуног расула

турске војске. (Поред Мурата, убијен је и његов син Јакуб, по налогу свога брата Бајазита. У боју је

усто погинуо Велики везир и доста других бегова и старешина.) Ретке су наиме војске које би по

губитку војсковође остајале војнички хомогене и извојевале победу. Ни Турци ту нису били изузетак,

посебно на туђој територији где страх од заробљавања може бити пресудан.

Имајући све то у виду, Бајазит је одустао од планирног годишњег ратног похода и повукао војску с

Косова ка Једрену.

Косовском битком, а нарочито улогом Милоша Обилића у централним догађањима око

Муратове смрти, исказало се српско витештво у његовом најузвишенијем виду. („Милошев одлазак на

Косово поље да убије турског цара Мурата и да разбије и победи турску силу те тако да сачува част,

образ и достојанство своје нације, (…) идеалан (је) и јединствен пример у историји човечанства.“

/Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1936, стр. 79/.)

Милошев подвиг се огледа у следећем:

Прво, замисао да треба убити Мурата вероватно је његова, као и да се за тај најтежи и најважнији

задатак у целој битци морају одабрати најбољи витезови који желе – и могу, без обзира на цену – да га

изврше. Уједно, он је био њихов војвода и све се одвијало под његовом командом;

Друго, Милош се пред Лазаром заклео да ће убити Мурата, знајући да га чека сурова смрт. Он се

унапред жртвовао, иако то није морао. Свесно, зарад општег, вишег циља од којег је зависио исход

битке, пошао је у сигурну смрт – али и у вечну славу.

Треће, он својом личношћу уједињује ратнике старе српске вере са витезовима нове, хришћанске,

оба се светоназора у њему спајајући и на свој начин настављајући да трају кроз видовдански култ и

хришћански војнички дух. Јуначким чином заробљавања Мурата Милош је учинио подвиг, увеличан

витешком понудом султану да сам одузме себи живот.

41

Четврто, понудом Мурату да изврши самоубиство навео га је да се сам жртвује богу Виду као

насилник, освајач, тиранин и непријатељ. Тако Милошев мач остаје чист – као мач Божије правде,

изнад Муратове главе као претња сваком злу, али и симбол части, истине, вере и правде.

Пето, сам чин оваквог жртвовања Мурата – кога су Турци макар делимично морали били свесни –

за све њих био је поражавајући, а за целу војску тешка срамота, тим пре што се све то догађало усред

њихове војске а они били немоћни ишта да учине. Јер, Турци са Бајазитом на челу су томе

присуствовали као пуки посматрачи, пуни стида што су дозволили да им цар буде заробљен, и да се

тако самосатре.

Шесто, што после Муратовог самоубиства више није могло бити говора о било каквој предаји или

нагодби, већ је свима остало једино да се боре до смрти; и

Седмо, ваља знати да је такво витешко дело – по садржајности, етичности, јунаштву и

пожртвовању – јединствено у светској историји, да му нема равна ни у антици, како је нагласио

ромејски историчар Дука.

Но, иако су Срби прихватили наметање османске верзије Милошевог дела, као да су сви

осећали да она није истинита. Наш народ као да је знао да турска тајновитост и перфидија прикривају

нешто кудикамо важније, часније и витешки достојанственије од ма колико значајног атентата. Отуда

општенародно уздизање Милоша Обилића на виши етички план, мада само његово постојање није

историографски доказано, као што му се не зна ни право име. Незабележен је као властелин, иако је

могао припадати српском племству витешког звања.

Витез Милош Обилић ипак највероватније јесте био, јер неко из другог сталежа то никако не

би могао урадити. Али, витез је могао постати сваки јунак који се истакао у борбама, честих не само с

Турцима, и то неколико веома значајних и пре Косовске битке. Тако је витезом могао постати неко из

народа, што не умањује значај нити важност порекла. Та двојност Милошевог порекла увек је служила

као подстицај народним вођама, његовој аристократији – али и сваком другом обичном човеку, који је

могао да се искаже и потврди јунаштвом и пожртвовањем у свакој битци или боју. Милош је тако

постао узор и богатијем слоју и обичном народу.

Милош Обилић јунак или…?

Његово име и презиме се временом мењало, да би се у народу коначно усталило као Милош

Обилић. (У Хиландару је 1803. насликан његов лик са ореолом и натписом „Свети Милош Обилић“,

потом и у неким другим црквама. /Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Народни

музеј у Смедереву, посебно издање, књига 1, Смедерево 1965, стр. 191-194/.) Турске верзије његовог

презимена као „Кобила“, „Кобиловић“ или „Копиловић“ требало је, ваљда, да му се наругају, да

потцене и обезвреде и њега и све остале јунаке и витезове са Косова.

Но, уколико су Турци хтели да му презиме вежу за „кобилу“, Срби су га изостављањем „к“

етимолошки спојили с појмом обиља – што је једно од три посвећености или моћи бога Вида

(божанства обиља, светлости и јунаштва – то јест рата). Тако је народ Милошем Обилићем повезао

култно и јуначко с Видом и Видовданом, па и са телесним и духовним видом као начином спознаје

Истине. Тиме је народна свест уобличила идеалну целину спојем старе српске вере видовданског,

ратничког култа, хришћанске вере у духу светих ратника, нашег светосавља, и српског витешког

кодекса.

Пошто се народ држао искључиво презимена Обилић, турска подругљивост ту више није

имала значаја. Милош је пак народно име: „човек од миља“ – односно хришћанске, родовске,

свенародне и општечовечанске љубави. Но, пошто је и беспрекорни представник витешке, мушке,

војничке и националне части, „Милош“ се може сматрати и нашим најмоћнијим и најлепшим именом,

са значењем „част душе Српског народа“.

Његош Милоша узима као идеал човека и витеза. „Овај витез је за нашег песника једна врста

божанства“ наводи Димитрије Калезић. Владика Раде као да свима, а посебно војсци поручује:

„Куда ћете с клетвом прађедовском?

Су чим ћете изаћ’ пред Милоша,

И пред друге Српске витезове,

Који живе докле Сунце грије? “

Кроз народне песме о Милошу Обилићу временом је створен узор мушкарца, витеза и

националног јунака. Он оличава отменост, достојанство, озбиљност, карактерност и честитост

аристократског духа, његову високу част, снажну вољу и јунаштво. Милош је икона јаког човека

42

мужевне лепоте, пуног родољубља, отачествољубља, и националног поноса. Његова храброст се

испољава увек у правом тренутку и на прави начин, оплемењена моралном узвишеношћу.

Међутим, Милошево поклоњење части својим основним етичким вредностима као да

универзално важи за сва времена и према сваком непријатељу и завојевачу на нашим исконским,

предачким земљама. Дух Обилића се јасно испољио у Првом и Другом српском устанку, током дуге,

витешке борбе Црногораца и Крајишника противу Турака, у Балканским ратовима, а нарочито у

Првом светском рату. (Када су, тако, 1915. артиљерци по наређењу ископали велике јаме недалеко од

Пећке патријаршије и у њих слагали делове топова, тужно се растајући са њима и љубећи им и

милујући цеви, један од војника је рекао: „Зар да ти ја својом руком ископам раку – Милошу мој!“

Толико је тада јуначки и витешки култ Обилића био усађен у народу и војсци да је пренет и на оружје,

на све топове којима су се Срби прославили преходних четири године. /Опширније: Б. Нушић,

Деветсто петнаеста, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, 1958, стр. 317-318.)

Такође, на Цетињу је столећима постојала Обилића пољана. На њој су се окупљали ратници,

војводе, кнезови и сердари, и заветовали се на витешка дела не би ли имали „су чим изаћ пред

Милоша и остале српске витезове“. После бојева је на тој пољани додељивана Обилића медаља – али

на јединствен начин. Тада би наиме – окружен народом и главарима, војводама и ратницима – књаз

Никола окачио Медаљу на једну грану, уз напомену да изађе и узме је онај који мисли да је заслужио,

и да је ње достојан. И увек би излазио само један ратник, онај који се највише истакао јунаштвом у

боју, и за кога су и остали прећутно сматрали да му припада тај највиши орден за врлину и храброст.

Ваља при том имати у виду и да је Његош установио Обилића медаљу и због тога што је, по

њему, Милош Обилић собом и својим подвигом за навек потврдио непобедив дух Српске нације.

Мало је, уз то, познато и да у Београду постоји Обилића капија, посвећена овом поносу Српства и

нашим оружаним формацијама.

Нарочито данас ваља памтити и да су официри српске војске васпитавани на високим

вредностима витештва. Над улазном, Обилића капијом касарне 7. пешадијског-гардијског пука,

окренутој средини раскрснице Немањине и Ресавске улице, гардисти су имали прилику да пролазе

испод Милошевог лика који их „стално посматра и прати, храбри и подстиче“.

Та капија и сва остала витешка знамења на тој згради постоје и данас, подсећајући нас на

ратничке врлине и обавезе српске војничке, официрске и витешке части.

Богољуб Чукић

СРПСКИ ГРОФ САВА ВЛАДИСЛАВИЋ РАГУЗИНСКИ

РУСКИ ПРЕДСЕДНИК ПУТИН ЈЕ ИСТРАЖИВАО РУСКУ ИСТОРИЈУ И

ШОКИРАО СЕ КАД ЈЕ ВИДЕО ИМЕ ОВОГ СРБИНА

Биографију овог Србина читао је Владимир Путин када је истраживао границе између Русије и

Кине. Оно што је сазнао је да је гроф Сава Владиславић Рагузински, поред тога што је поставио

границу између Русије и Кине (која је и даље на снази), био оснивач прве руске обавештајне службе,

саветник цара Петра Великог, шпијун, трговац уметнинама, али и патриота који је подстицао буне у

Србији које је помагала Русија.

Сава Владиславић Рагузински

43

Сава Владиславић је рођен у Јасенику 1668. године, али се под притиском Турака преселио у

Дубровник (на италијанском Рагуза) одакле је кренуо на студије у Француску и Шпанију. Након

завршетка студија почиње да се бави трговином уметнинама у Цариграду, где долази у контакт са

руским дипломатама.

Садржаје важних међународних уговора Турске са најмоћнијим земљама тог времена Русима

је открио 1702. године, након чега их ови користе за склапање преко потребног мира са Турском. За

овај допринос цар Петар Велики награђује Владиславића дворцем у Москви и правом на монополску

трговину широм Русије, што му је донело велико богатство.

Рагузински 1709. ступа на царски двор и оснива „Тајни кабинет“, прву обавештајну службу у

Русији, која игра важну улогу у бици код Полтаве, где су Руси победили Швеђане, али се као

најзначајнији сматра његов допринос у успостављању граница између Русије и Кине.

Као изасланик Катарине Прве, која га је 1725. именовала за грофа, Рагузински путује у Кину,

где доноси детаљне карте са границама између две земље и преговара о различитим облицима

трговинске сарадње са веома резервисаним Кинезима. Поред претњи смрћу и покушајима

подмићивања уговор се закључује захваљујући упорности и дипломатским вештинама Рагузинског.

Русија добија велике плодне територије у Сибиру на којима се налази и више од 40 река већих од

Саве, како је гроф навео у извештају царици, а Владиславић добија град Троицкосавск (данас Кјахта),

у којем подиже цркву посвећену Светом Сави.

Ту се његов патриотизам не зауставља. Редовно је у Сремске Карловце слао књиге и учитеље,

тако да се сматра за утемељивача прве српске школе, а био је одговоран и за подизање неколико буна

против Турака у Црној Гори и Србији које је помагала Русија.

Овом славном Србину су 2009. руске власти подигле четири споменика на различитим

локацијама, у Јасенику где је рођен, Санкт Петербургу где је сахрањен, у Сремским Карловцима и

Кјахти.

Сава Владиславић Рагузински

Похвалио бих уопште писање о Грофу Сави Владиславићу, нашем прослављеном човеку,

неправедно недовољно помињаном у нашем образовању и народу уопште. Додао бих само да су му

подигнути споменици (бисте) још и у Херцег Новом, на Топли, поред Цркве коју је такође помагао,

као и у Гацком у Републици Српској, на централном тргу, који такође носи баш његово име. Споменуо

бих само и да је Сава заслужан за уређење односа Ватикана и Русије, као и за постојање Пушкина,

чијег је прадеду довео у Русију

Бошко Цветковић

44

ЈУГОСЛАВИЈА И ГРАЂАНСКИ РАТ У ГРЧКОЈ

I УВОД

Грађански рат у Грчкој започео је још током Другог светског рата, али је кулминирао тек

после рата. Други светски рат на Балкану започео је падом Албаније у руке Италије 1939. године да би

у октобру 1940. године Италија са својом војском, која се налазила у Албанији, напала Грчку.

Тадашњи председник грчке владе Јоанис Метаксас је одлучно одбио ултиматум Италије и грчка војска

је за неколико месеци успела да протера из земље много боље опремљену италијанску војску. „За

време свог херојског отпора, Грчка је осим Велике Британије била једина европска земља која се

активно одупрла нападима сила Осовине.“

После неуспеха Италије, намечка војска у априлу 1941. године напада Југославију као одмазда

за мартовске демонстрације против приступања југословенске владе Тројном пакту. Током немачке

окупације Југославија бива раскмадана, а власт над окупираном територијом преузимају Немачка,

Италија и Бугарска. Истовремено се формира и Независна држава Хрватска (НДХ) са Анте Павелићем

на челу хрватске владе. Србија је била под управом немачког генерала који је на место председника

владе поставио српског генерала Милана Недића. Косово је припојено Албанији коју су окупирали

Италијани. Црна Гора је припала Италијанима, а Словенија је подељена између Италије и

Немачке.

У Србији је одмах након окупације почео отпор немачком окупатору под руководством

краљевог генерала Драже Михајловића. Тек када је 22. Јуна 1941. године Немачка напала Совјетски

Савез и комунистичке партије Грчке и Југославије организују свој покрет отпора да би се током

Другог светског рата између две главне снаге отпора, комунистичке и снаге одане краљу, водиле

борбе „истом жестином као и против окупатора и њихових савезника“.

Две главне снаге покрета отпора у Грчкој биле су ЕЛАС, са једне стране и ЕДЕС, са друге

стране. ЕЛАС – Народно-ослободилачка војска Грчке је формирана у јануару 1942. године као армија

комунистичког покрета отпора која је требала да тај отпор учини што масовнијим. Вођа ЕЛАС-а је

био Арис Велухиотис. Политичко тело ЕЛАС-а је био ЕАМ – Народно ослободилачки фронт. Највећи

утицај у ЕАМ/ЕЛАС имала је Комунистичка партија Грчке (КПГ). „ Комунисти су дужни да

организују партизански покрет и да га учине што масовнијим“, садржај је Резолуције VIII Пленума

КПГ из јануара 1942. године.

Друга значајна снага отпора у Гршкој био је ЕДЕС – Национални републикански савез Грчке

који је по свом опредељењу републикански, али је „њихов вођа генерал Наполеон Зервас, сматрајући

комунисте за свог главног непријатеља, успоставио везе са монархистичким и антикомунистичким

организацијама и групама.“

У Југославији су истовремено постојале две јаке снаге отпора. Са једне стране је био

партизански покрет формиран под утицајем Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а са друге

стране четнички покрет који је предводио Дража Михајловић. Југословенска краљевска влада је

отворено подржавала Дражу Михајловића и његов покрет и представљала га као експонента своје

политике у земљи трудећи се да код савезника придобије подршку за њих. Међутим, ситуација у самој

земљи и однос снага је био сасвим другачији. Народно-ослободилачки покрет (НОП) је постизао све

веће резултате у борби против окупатора, па је самим тим и његов утицај у земљи растао. До краја

1942. године имао је и подршку Совјетског Савеза, који је после одбијања југословенске владе да

обнови Уговор о пријатељству из априла 1941. године, почео и „јавно да напада Дражу Михајловића

због сарадње са владом Милана Недића и окупатором и то преко радио-станице „Слободна

Југославија“, а затим и шведских комунистичких новина Ну Даг.“

У новембру 1942. године у Бихаћу се одржало прво заседање Антифашистичког већа народног

ослобођења Југославије (АВНОЈ), а следеће године у новембру и друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу, где

је АВНОЈ проглашен законодавним телом које заступа све делове Југославије. Одлучено је да ће

Југославија после рата бити федерација, а да краљу неће бити дозвољен повратак у земљу. Период

који следи у Југославији представља период паралелизма влада – паралелног постојања две

југословенске владе.

У Грчкој је ЕЛАС све више добијао на значају. Арис Велухиотис је успео да организује и

уједини партизанске одреде. ЕЛАС је окупио и огромну већину грчког народа, док су буржоаске

партије биле изоловане од народних маса.

Највећи интерес према овим двема земљама, од савезника, имала је Велика Британија, а за њом

и Совјетски Савез. Треба имати у виду да је „непосредно пред Други светски рат Балкан представљао

45

„сиву зону“ између британске доминације Средоземљем и немачке и италијанске експанзије у

Подунављу и Средоземљу.“

Великом успеху комунистичког отпора у обе ове две земље допринео је у многоме и званичан

став британске владе упућен покретима отпора у Европи. Покрети нису били значајни због свог

непосредног деловања, колико због припреме националних устанака који би временски били

подешени са доласком савезничких снага. „Четници су били жртве стратегије коју су савезници

препоручивали...да муницију чувају за устанак који треба подићи када се савезничке снаге приближе

државним границама.“ Зато су четници водили спорадичне акције и субверзије, а партизани су за то

време водили оружану борбу и њихов утицај је све више растао, како у земљи, тако и на

међународном плану. Слична ситуација је била и у самој Грчкој, осим што се Велика Британија

другачије односила према грчким покретима. Наиме, Велика Британија је у Југославији подржавала

четнике и сваки покушај да повеже партизане и четнике био је неуспешан. У Грчкој је Великој

Британији то пошло за руком и успела је да повеже левичарски и десничарски отпор зарад

остваривања заједничког циља.

Велика дилема британске политике била је:

1. Да ли да подстакне што јачи отпор у Европи и самим тим призна и помогне покрете отпора које су

предводили комунисти – или

2. Да осигура британске интересе после рата, помагањем краљева и влада у избеглиштву и

антикомунистичких покрета.

Однос снага у Југославији је био другачији него у Грчкој. У Југославији је према британским

обавештењима било 65.000 партизана и 20.000 четника, док је у Грчкој укупно било нешто више од

20.000 бораца. Зато је Велика Британија Титовим снагама обезбедила да „у савезничкој стратегији

буду много важнији „војни“ чинилац него ЕЛАС у Грчкој. Истовремено, Британија је имала много

већи утицај у ЕЛАС-у него код Тита.

О томе сведочи и Сцетозар Вукмановић Темпо, који је према директиви Јосипа Броза Тита,

имао задатак да у Грчкој подстакне Народно-ослободилачку борбу и „да врши војну координацију

ослободилачких покрета Југославије, Грчке и Албаније са циљем да се обезбеди револуционарна

перспектива.“

Став грчких комуниста погодовао је политици Велике Британије која је, да би обезбедила свој

војни интерес и онемогућила силе Осовине да пошаљу појачање у Северну Африку крајем 1942.

године, обезбедила заједничко деловање „дванаес британских специјалиста за диверзије, око 150

партизана ЕЛАС-а предвпђених Велухиотисом и 60 партизана ЕДЕС-а под командом Зерваса.“ Они су

заједничким снагама срушили мост на реци Горгопотамос, на прузи Солун – Атина, који је држала

италијанска војска.

Иако је Зервасов ЕДЕС закаснио да испуни свој задатак, а ЕЛАС преузео и савладао

непријатеља, лондонска радио-станица ББЦ је објавила то као велики успех енглеских диверзаната уз

помоћ одреда пуковника Зерваса.

Како су први контакти југословенских и грчких партизана започели лета 1943. године и како

С.В. Темпо није био задовољан њиховим односом са Великом Британијом као и потиснутом борбом за

власт, он је инсистирао да се на сваки начин мора првенствено обезбедити успех револуције, јер после

рата може бити касно. Требало је да С.В. Темпо да југословенски пример борбе за народни

демократију.

Блиски контакти Југославије и Грчке, Велика Британија је покушала да омета. У томе је

нарочито настојала након 20. јуна 1943. године када је у Албанији усвојен закључак о сарадњи

комунистичких партија Југославије, Грчке и Албаније. Тада је усвојен и закључак о оснивању

„Балканског штаба“ у циљу обезбеђивања борбе за победу народне демократије код балканских

земаља. Идеја је била, да се након ослобођења од окупатора, формира Балканска федерација.

Винстон Черчил је још на Вашингтонској конференцији 1942. године подстицао идеју

Балканске конфедерације. Њој је требало да претходи уговор југословенске и грчке владе којој би се

касније прикључиле Албанија, Румунија и Бугарска. Међутим, од средине 1943. године британски

став се мења. Велика Британија поставља „кинески зид“ који је затворио приступ информацијама

између британске војне мисије у Грчкој и британске мисије при Врховном штабу НОВЈ-а. Обе

британске мисије су имале различите директиве. Мисија при Врховном штабу НОВЈ потхрањивала је

веровања да Лондон после рата неће имати ништа против да се створи независна Македонија под

контролом Београда. Истовремено је британска мисија у Грчкој давала супротне информације и

наглашавала експанзионистичке тежње Југославије на штету грчке територије.

46

Велика Британија је чинила све напоре да грчке комунисте удаљи од југословенских, али и да

умањи њихов значај у самој Грчкој. Како је ЕДЕС све више почео да сарађује са окупатором од друге

половине 1943. године, Велика Британија је морала да спроведе нову тактику према ЕЛАС-у. У

октобру 1943. године у Атину долази Доналд Скот, новозеландски капетан из Штаба британске

команде за Блиски Исток, а уједно и официр за везу при ЕЛАС-у. Он је водио тајне преговоре са

немачким представником, пуковником Лосом, о ликвидацији Народно ослободилачког покрета Грчке.

О томе сведочи и чеш британске мисије Кристофер Вудхаус: „У шест месеци. Од марта до октобра

1943. године британска влада је учинила два готово узастопна и дијаметрално супротна преокрета у

својој политици према грчком покрету отпора....У марту је британска политика била наклоњена

ЕДЕС-у, а непријатељски оријентисана према ЕЛАС-у. Пред крај јуна нашла се у равнотежи, па је

била подједнако наклоњена Зервасу и ЕЛАС-у...у октобру...опет је постала наклоњена Зервасу, а

непријатељска према ЕЛАС-у“.

У истом раздобљу је британска политика била промењена и према Југославији. Првобитно је

била наклоњена Михајловићу, а против Тита, али се од средине 1943. године окренула у обратном

смеру у корист Тита. То показује да је у Југославији реч била о простој рачуници војне ефикасности:

„Тито се бори против Немаца, а Михајловић не.“

С обзиром да је 1943. година била преломна година Другог светског рата, није необична

стална промена тактике Велике Британије. У јануару 1943. године на конференцији у Казабланци,

Винстон Черчил и Френклин Рузвелт су се договорили да започну поморско-десантне операције у

Средоземљу против Италије. Ове операције је требало повезати са операцијама у Грчкој, а

југословенско ратиште је добило на значају. Договор је био „да треба појачати активност на подршци

патриотским снагама у Грчкој и Југославији.“

После капитулације Италије у септембру 1943. године, Винстон Черчил пише Френклину

Рузвелту: „Биће веома важно бродовима преко Јадранског мора пребацити у Грчку, југославију и

Албанију агенте, командосе и материјал.“ На конференцији у Техерану 28. новембра 1943. године

Рузвелт Черчил и Стаљин су признали југословенске партизане за савезнике. Черчил је на

конференцији инсистирао да се отвори фронт на Балкану, али британски војни стратези, заједно са

Рузвелтом и Стаљином су били против. Зато је Черчил добио од Стаљина джентлменску изјаву да

неће својим трупама прећи Дунав.

После признавања југословенских партизана за војне савезнике, Черчил је ступио у војну

преписку са Титом покушавајући да одбрани интересе југословенске монархије, али и интересе

Велике Британије. Велика Британија је током 1944. године спровела идентичне стратегије и у

Југославији и у Грчкој, Циљ је био помирити комунисте и снаге одане краљу кроз заједничку владу,

иако је Велика Британија већ после Техерана, који је био паралелно одржан са другим заседањем

АВНОЈ-а, знала да монархија тешко може бити обједињавајући фактор у Југославији. Већ тада је

Велика Британија знала, како наводи Е. Баркер, да ће Јосип Броз Тито својом борбом и уз помоћ

Велике Британије на крају завладати, али је требало учинити све да се у Грчкој спречи утицај

Совјетског Савеза. Зато је Черчил извршио притисак на грчког краља одмах пошто је ЕАМ у марту

1944. године основао властиту владу – Политички комитет националног ослобођења (ПЕЕА). Грчки

краљ је у априлу 1944. године објавио да ће народ у Грчкој после рата моћи слободно да се изјасни

гласањем какав облик владавине жели.

Велика Британија је тада на место премијера владе у избеглиштву довела бившег венизеловца

Јоргоса Папандреуа. У мају 1944. године у Либану на конференцији под британским окриљем, долази

до формирања владе Националног јединства коју су чинили „представници комунистичке партије

Грчке и грчких буржоаских партија“. Међутим, када су се представници КПГ вратили у земљу,

комунисти су одбацили договор из Либана, па је након даљих преговора влада Националног јединства

састављена тек у септембру.

„У септембру су генерал Сарафис – заповедник ЕЛАС-а и Зервас закључили споразум са

врховним заповедником за Средоземље, генералом Вилсоном, по којем су све снаге у Грчкој стављене

под заповедништво нове владе Националногјединства.“ Томе су допринели и споразуми националних

скупина из јула 1943. Године, као и споразум из Плаке од 19. фебруара 1944. године, којим су ЕЛАС и

ЕДЕС разграничили подручја деловања.

Велика Британија је сада требало да помири левицу и десницу у Југославији, јер је било

извесно да ће Тито доћи на власт, али требало је од њега издејствовати дозволу да се краљ врати. Како

је југословенска избегличка влада Божидара Пурића у каиру предузимала све могуће мере да оспори

одлуке Другог заседања АВНОЈ-а, а истовремено велике силе су у Техерану признале југословенске

партизане за своје савезнике, Велика Британија је почела да врши притисак на југословенског краља

47

да распусти владу и формира нову. Краљ Петар II је то и учинио у марту 1944. године. На

инсистирање Велике Британије за новог премијера владе изабран је Др. Иван Шубашић. Договор је

био да Дража Михајловић буде уклоњен са места министра, као и да нова југословенска влада јавно

осуди сваку сарадњу са окупатором. На тај начин Черчил је испоштовао Титове захтеве. Уследио је

пад владе Божидара Пурића, као и коначан престанак подршке четничком покрету од стране

савезника.

Уследили су споразуми Тито – Шубашић од 16. јула 1944. године и од 1. новембра исте

године, којима је договорено да се краљ неће враћати у земљу пре него што буде одржан референдум

о будућем уређењу државе. До тада функцију шефа државе обављаће трочлано намесништво. У

јануару 1945. године краљ је пренео власт на Намеснике, а они су поверили мандат за састав владе

Јосипу Брозу Титу. Он је 7. Марта 1945. године образовао Привремену владу ДФ Југославије. У

новембру 1945. године су одржани избори на којима је победила листа народног фронта, после чега је

уследило проглашење Републике Југославије 29. новембра 1945. године.

У Грчкој је ситуација била нешто другачија. Избором заједничке владе није се решио проблем

који ће наредних година довести до озбиљно затегнутих односа у Грчкој и грађанског рата. Иако су се

у септембру 1944. године у Москви, Черчил и Стаљин договорили о подели „интересних сфера“ на

Балкану, при чему је Велика Британија добила првенство утицаја у Грчкој, комунисти у Грчкој ће и

после рата наставити да се боре за успостављање комунистичке власти. Највећу помоћ у годинама

грађанског рата пружиће им југословенска влада.

СССР Велика Британија

Бугарска 75% 25%

Румунија 90% 10%

Грчка 10% 90%

Југославија 50% 50%

Мађарска 50% 50%

*Табела 1 – Подела интересних сфера на Балкану

(Наставак у идућем броју гласника „Патриота“)

Радисав Главичић

48

САН ПРЕТВОРЕН У ЈАВУ

Шеснаести март 1995. године. Стојим на Газиместану, код Споменика косовским јунацима.

Док ангажовани професор из Приштине објашњава догађаје на Косову на Видовдан 1389. године,

поглед ми лута по пољу Косову и тражи разцветале божуре, по легенди црвене од крви изгинулих

бранилаца српског народа. Наравно, божура нема јер тек почиње пролеће.

Мој дугогодишњи сан се остварио. Посетио сам Косово, легендарно поље на коме се одиграла

битка која надахњује наш народ већ више од шест векова.

Тешко је описати сан Србина ван Србије, сан о Србији, Косову... Покушавао сам то неколико

пута да напишем или објасним овом народу који и не схвата да један део њега живи у још

недосањаном сну. Чини ми се да је то најбоље учинио Добрица Ћосић у свом роману ”Време смрти”

кроз уста Митра Славонца - српског добровољца и рањеника приликом повлачења српске војске преко

Косова 1915. године на путу ка Голготи кроз Албанију:

”... Подигни ме, сестро, да видим Косове поље и Ситницу.

Ти се зато дерњаш два сата? Забога Митре?

Па ја сам Србин што знам за Косово. Откад памтим, слушам о њему и сад да га не видим. А

оно око мене.

Ништа се не види, Митре. Пусто је, Око нас је поплављено.

Не може бити пусто. мора се још зелене божури. Божур је јака биљка и тек под снегом

сатруне...

... Откуд ти, човече, да смо ми сада у некаквом божурњаку?

Како откуд? Па мој је ћаћа са неколицином Вуковарћана, ризикујући главу, тајно прешао у

Србију 1913. године и ишао на Косово на прву прославу Видовдана. И после пред целим селом

Причао да се Косово поље, докле год очима видиш, црвенело од расветалог божура. Усред тог божура

- црква Грачаница.

Лепа ти је та шарена лажа, Митре. Косово је пусто и смркава се. Види се само неко голо

шибље на ветру.

Ма није сестро. Како може бити пусто! Подигни ме, молим те, сестро. Можда нећу да осванем.

Измотаваш се Митре, и само ме мучиш.

Не измотавам се, деце ми. Знаш ли ти да смо се ми Срби из западног Срема и Славоније пели

на Фрушку гору да би преко Саве гледали Србију. нашу свету земљу, наш Јерусалим.

Да ниси добровољац, не бих се с тобом гњавила, па кукај док не сване. аш ме брига за твој

Јерусалим.

Он јечи до бола, зури у вејавицу и искидано говори:

Косово... Види се божур. Како да се не види толики божур. Само се смрз’о на леденој киши. А

густ је к’о расад, из јуанчке крви расте. А оно је та река Ситница... Коју је Милош Обилић прегазио да

распори Мурата... Их, како смо ми на славама по сву ноћ гуслали... И сви смо носили ушивене

тробојке, а у кућама слика краља Петра...

Прокрвариће ти рана, Митре. Морам да те спустим.

Нека прокрвари. Држ’ме још мало, очију ти... Много ми лепом и слатко што гледам Косово

под црвеним божурима... Причао сам ти, кад нас Швабо мобилиса и наћера у рат на Србију, сви смо

ми Срби, у поставама копарана и на дну торби имали ушивене српске шајкаче. Да их ставимо на главе

чим се предамо...

Ова шајкача коју носим, то је моја, од куће сам је понео. Ако умрем, ја те заклињем да је

сачуваш мом сину.

Ко зна колико је оваквих заљубљеника у Косово умрло не дочекавши да види поље црвених

божура? Колико ли их је умрло на путу да оствари свој сан и види Косово? Митар је умро, али је са

шајкачом свом сину оставио и недосањан сан о Косову, о Србији...

Сан српски о Косову никада није престао и осамдесет година касније тако сања и девојчица

Горана Деспот пишући писмени рад на Конкурсу за часопис “Српска војска”(број 21. од 15. августа

1994. године) под насловом “Молитва Виду светом”:

“И кад нам мушке узмете животе

Гробови наши бориће се с вама...

Народ небески, непобедиви, војска силна, оклопници страха, легенда која корача са животом.

Нису ли ријечи мале да те опишу, народе, да војску твоју опјевају, истину изговоре.

Лутам мислима својим по Косову равном, газећи тепих од божура. Око ми гледа плаве таласе

мора и бацам цвијет у воду, да ти до душе дође уснуле, војниче мој, у плавој гробници.

49

Гдје је Косово равно, гдје је поље крви, гдје су зарђали окови турски, гдје су француске лађе и

брда Кајмакчалана, паде ли церов лист у колубарску воду, да ли тамо далеко још цвета крин?!

Гдје су путеви мира за војску славну, о Виде свети? Повео си нас давно из шума Карпата и

провео нас преко Дунава плавог, помози нам спаситељу.

Твоје смо име изговорили гинући. У бајку смо одлазили с тобом, царевине рушили на твој дан.

Дрину газили црвено од наше крви. Водиш ове јунаке у легенду, помози им да вид очињи отвори

путеве према себи, да разбраћену браћу препознају, да овај пут на своја врата не куцају. Буди уз њих

када крену напријед, кад свом огњишту дођу, спријечи оне који нашом крвљу перу своју издају. Виде

свети, дај им снаге да освете крвави снијег хладног Игмана и Плитвица, да опоју мртве своје, да

опјевају јунаке. Помози новим витезовима да имају срца Обилића, да им на небеском своду засија

душа Карађорђа, да им путеве покаже звијезда Принципова. Помози војсци да ослободи небо, и

ријеку, и њиву, да на пољима њиховим зажути пшеница, да рукама црним од вјетра и барута према

Сунцу подигну синове. Помози, светитељу, да једном за свагда далеко од војника оду небеске мрачне

силе, отјерај неправду, уклони сотону, врати плавом чуперку момачке снове.

Уз припаљену свијећу, уз кандило, док гори, молим се теби за спас дјечака са пушком на

рамену, за вид граничара, за свјетлост рањенику.

Молим се теби, светитељу, у побједу их одведи, младост моју испуни смијехом, да уберем

божур без крви. Молим се теби, док са иконе оца светитеља шапћу - са Видом напријед - побједа је

ваша.

Молим се, обасјај ми живот, врати ми плави чуперак, да имам храбрости прстима дјевојчице

замрсити косу и одрасти:.

И поглед на поље Косово, на Лаб и Ситницу, док погледом тражим цркву Грачаницу, и овакве

речи враћају ме у дечје снове, у време када сам слушајући тату како гусла поред прозора, док ватра

пуцкета у лименој пећи, и пева о Косову, витезовима кнеза Лазара и Косовци девојци, о Милошу

Обилићу и мајци Југовића. Замишљам Бошка Југовића, по ком сам и добио име, како последњи остаје

на Косову и разгони ”Турке на буљуке” док му се ”крсташ барјак по Косову вије”. Сетим се ноћи када

је моја баба Јелка долазила са Планинице да јој читам јуначке народне песме, а она је то све

доживљавала као стварност и са сузама пропраћала стихове о смрти кнеза Лазара, о мајци која држи

одсечену руку и кнегињи Милици која моли бар једног брата да остане поред ње, а они одлазе у битку

из које се неће вратити.

Одрастао сам и васпитан у породици и крају где се није рађало, женило, умирало и крсну славу

славило без гусала и песме о Косову, где се сањало о Србији. Све епске песме сам знао напамет, а

многе и данас знам и колико сам пута изненадио Горана и Дејана када сам им за њихову лектиру

одрецитовао стихове неких песама.

С таквим васпитањем и схватањем нације и српства, васпитан да волим и поштујем и све друге

људе и народе, отишао сам у Југословенску народну армију и свакако био изненађен да има људи који

у себи не носе љубав него мржњу.

Путовање на Косово и Метохију са Школом националне одбране је можда и реализовано из

жеље да видим тај део наше земље. И био сам у праву, слушаоци су задовољни и много шта сам

доживео за два дана боравка.

На аеродром у Приштини смо слетели авионима Ратног ваздухопловства. Од тада па све до

поновног узлетања за Београд доживели смо праву поплаву гостопримства припадника Приштинског

корпуса и Треће армије. Била су то два незаборавна дана и вредело је доћи само због ових људи који

се налазе на најтежем месту отаџбине. Све су то дивни људи, што ће косовско-метохијски Срби и

Црногорци видети да је њихова војска са њима и што ће се ставити до знања шиптарским

сепаратистима да Срби нису сами, иако их има мало.

Од Приштине до Ђаковице возилима смо путовали правецем Аеродром ”Приштина” -

Штимље - Сува Река - Призрен - Жур (Чеја - 422 м) - Призрен - Ђаковица. Успут све препознатљива

места из српске историје. Шофер, добар познавалац овог подручја, даје нам, посебно за мене, веома

драгоцене информације. Све сам то некако другачије замишљао, све сам мислио да је много веће, али

ипак све је упечатљиво. Видео сам реку Неродимку, која утиче у три слива (црноморски, егејски и

јадрански - чинећи тако јединствену бифуркацију у свету.

Град Призрен ме посебно интересовао. Некада је то била престоница Цара Душана, а данас на

улицама видим само Шиптаре, а како их можемо препознати објаснио нам је шофер - стално држе

отворена уста када се загледају у возила. Иначе, показују потпуну незаинтересованост за колону

возила која пролази кроз град, а тај дан је био пазарни дан. Склањају се са пута, возила стају са стране,

а, како нам објаснише пратиоци, све је то њихов менталитет, јер само сила и страх их може држати у

50

стању пристојног понашања. Свакако да међу њима има и коректних, а покажу се само када их

сусрећемо или престижемо саме, јер тада машу, што никада не чине када их има двојица заједно или

их неко гледа. На улицама нигде жена, само мушкарци и када иду су у гомили, збијени као овце -

малтене се додирују. И српске куће се лако могу препознати, нису ограђене, много су мање и око њих

је воћњак - Шиптари немају обичај да саде воће око кућа, а ако га и има то су остаци око српских кућа

које су купили.

На Каменој глави изнад села Догановићи код Урошевца

Изнад села Жур налази се кота 422 (Чеја), са које се види граница према Албанији. Висови

Паштрика и Коритника затварају поглед према овој најзаосталијој европској држави. Долина Белог

Дрима је испод нас. Да, то је тај део земље које су наши политичари препустили Албанцима да је

поплаве изграђујући брану код Кукса. На видику се у реци виде гранични стубови. Испред нас је

гранични прелаз Врбница, у даљини познати превоји Прушит и једини пут за Драгаш. У брду, изнад

десне обале Дрима, види се караула Горожуп.

На коти Чеја код села Жур код Призрена

На путу за Ђаковицу иста слика, само неми погледи пролазника, понеки поздрав усамљених

Шиптара и само ретко весело махање групе мештана, посебно деце, када пролазимо кроз српско село

51

или поред усамљених српских кућа. Свуда обезбеђење, чини ми се да се то ради мало ради

демонстрације спремности. Међутим, велика је то одговорност повести овакав састав у немирне

крајеве. Мораће Срби коначно учинити ове крајеве онаквим какви су били кроз историју - српски, уз

сва поштовања оних који поштују земљу Србију, а српски војник мора слободно ићи кроз своју земљу.

Са брда Чабрат, изнад Ђаковице, посматрамо Метохију. Ту су косовски руководиоци подигли

огроман маузолеј за себе (Фадиљ Хоџа и други), а споменик се требао видети из Албаније. Како је све

то било мегаломански и за сву срећу је спречено, а докле видећено - надам се заувек.

После ручка у Ђаковици идемо у Високе Дечане и Пећку патријаршију. То су толико

грандиозни споменици да је тешко било шта речи о њима. Са дужним поштовањем и узбуђеношћу

улазим у ове светиње српског народа, манастире у којима је сачувана српска култура, манастире који

представљају непроцењиву вредност.

У Високим Дечанима сачекују нас два монаха, једног од њих ословљвају са отац Сава и он је

игуман манастира. Оба су млада. Упознају нас са историјом манастира, али најкраће јер имамо мало

времена, а било би потребно дане провести и само делимично упознати овај споменик. Препознајем

многе фреске на зидовима. Ту је 10.000 насликаних фигура, 20 сцена из Старог и Новог завета, цео

црквени календар од 365 дана и догађаји из живота светаца. Десно од олтара је велика фреска са лозом

Немањића, а лево икона са ликом Стефана Дечанског на којој је илустрована битка код Велбужда. У

ризници се налази мноштво вредних уметничких дела. Ту је и камени ћивот Стефана Дечанског,

светог краља, оснивача манастира.

Високе Дечане је градио протомајстор Вита из Дубровника по налогу краља Срефана Уроша

Трећег. То је највеће дело које је оставило наше приморско градитељство у унутрашњости земље.

Никада овај манастир није оштећен, а монаси кажу да га штити свети краљ - његов ктитор, па тако

легенда каже да су Турци хтели да га претворе у џамију, али је на муфтију који је клањао на улазу пао

лав са зида и убио га. Турци су се разбежали и нису дирали овај храм. Не чине то ни Шиптари, опет из

страха од светог краља, али не остављају на миру монахе ван њега - кажу да се намерно купају голи у

Дечанској Бистрици, поред зидова манастира.

Као што је и обичај, монаси нас свраћају у конак и госте слатким и вином. У сумрак

напуштамо Високе Дечане, около је зимзелена шума, све је тајанствено и утисак је баш онакав какав

сам и очекивао када смо планирали да ту свратимо.

Пећка патријаршија је двадесеатак километара даље. Већ је мрак и тамо нас дочекују

монахиње. Не иде се овако у посете манастирима, али оне нас љубазно примају. једна од њих нам

показује цркве. И овде је све као и за време претходне посете. Почетак овог здања је црква Светог

апостола, коју је градио архиепископ Арсеније Сремски у 13. веку. То је наследник Светог Саве.

Касније су дограђене још две цркве - Светог Димитрија и Свете Богорице. Ту се крунишу (црква то не

каже тако) српски патријарси - до сада 44. Скроман је део за ту церемонију. Овде нема, као у

Дечанима, посебне столице за краља или цара.

Испраћа нас игуманија са жестоком манастирском ракијом. Нисам баш расположен за пиће,

али таква част се не одбија, а и доживљај је то. У већ мркли мрак напуштамо ово здање, у даљини је

Руговска клисура, из које још увек једно племе Руговаца штити Патријаршију, као што ју је некада

штитио Мехмед-паша Соколовић поставивши свог брата Макарија за српског архиепископа. Пећка

Бистрица шуми поред улаза у манастир, још увек се виде остаци недавно изгорелог конака. За нама се

затварају врата и Пећка патријаршија са својим монахињама урања поново у мрак и мир кога смо само

привремено нарушили, настојећи да се што додтојанственије односимо према овој српској светињи.

Као и у Дечанима, и у Патријаршији нам кажу да никада толико официра није ступило у

манастир. Сви су запалили свеће за своје мртве и живе, многи су купили понеки сувенир. Ми

наставници једногласно кажемо да ћемо идуће године доћи поново.

Ноћ у Ђаковици. Вечера у Клубу Војске Југослаије. Богата као и данашњи ручак. Присутни су

сви општински руководиоци, али и из осталих косовско-метохијских општина. Такво гостопримство

још до сада нисам доживео. На лицу сваког од домаћина је одсјај задовољства због нашег присуства.

Председник општине Микица Станојевић, млад човек, је домаћин какав може бити само човек који

живи у оваквим условима. Хотел ”Паштрик” , у коме спавамо, потпуно је обезбеђен. Ујутро када сам

устао пред вратима војни полицајац с пушком. Дивна беше претходна Југославија док је политичари

не разбише по оном народном ”великаши проклете им душе, на комаде разделише царство”. Некада

сам могао спавати на железничкој станици у било ком месту, а сада ме чува стража.

Планина Милановац, заједно са Жар-планином, Црнољевом и Гребничком планином, раздваја

Метохију од Косова. На њен врх Дела (1.042 м) стигли смо возилима преко Ораховца. Од

асфалтираног пута Ђаковица-Ораховац-Приштина одваја се планински пут који води на врх. Ретке су

52

куће. Сусрећемо Шиптаре и опет стара слика - појединачно машу, а групно не. Дуж пута процветао

жути шафран - што би моја Томка уживала у овоме? Покушавам да неки извадим, али не иде јер расту

између два камена који се додирују. Горе на брду дува хладан ветар, видљивост је добра и готово сва

Метохија је као на длану. Свуда около је војска, хладно је, напорно им је, али не видим ни једно

смркнуто лице, већ су сви весели и расположени и виде висок морал и да све раде са задовољством.

Када их неко нешто приупита одговарају слободно и отворено, оштро и војнички. Ред и дисциплина,

висок морал и задовољство, а услови о којима они који су у Београду и не сањају. Заиста, Приштински

корпус нема премца у Војсци Југославије - елитна јединица.

На планини Голеш нас је посетио начелник Генералштаба генерал-пуковник Момчило

Перишић. Он је мој школски друг из Друге класе Командно-штабне школе оператике. Били смо

стално заједно. Остао ми је у добром сећању по ведром духу. Зближили смо се из разлога што је он

био командант артиљеријског пука у Кисељаку.

Надомак Приштине је Газиместан. Ту је споменик косовским јунацима. То је центар Косовске

битке. Изграђен је 1853. године, а реконструисан 1989. године за 600-годишњицу Косовске битке, од

вишебојног камена у облику средњовековне куле. У његовој унутрашњости су бронзаним словима на

каменим плочама исписани стихови из народних песама посвећени Косовској битци. На врху

споменика, до којег воде степенице и одакле се пружа диван поглед на Косово поље, израђен је план

битке у бронзи. На челу споменика су познати стихови кнежеве клетве: ”Ко не дошо у бој на

Косово...”. Док ангажовани професор даје податке о околини, мисли ми и поглед лутају тражећи Лаб и

Ситницу, Самодрежу и Грачаницу (оне се одавде не виде), а видим Муратово турбе у Гази Местан

турбе. Једног дана морам поново доћи и сев ово детаљније разгледати. Мало је ово времена да би се

доживело све што треба доживети.

Поново нас је посетио генерал-пуковник Перишић. Веома коректно се обратио слушаоцима.

Пријатна атмосфера. Војска са својим командантом. Посматрам га и по његовом понашању нико не би

знао ни да ме познаје. Знам да он има много проблема, а и рат је учинио своје. После службеног дела,

када су се слушаоци упутили ка аутобусима, слика се сасвим мења и разговара самном и генерал-

мајором Ковачевићем као са другарима и баш тако ми се обраћа “другар”, уз похвале и задовољство са

оним што је видео и чуо о стању у школи које сам створио за ово кратко време.

Са Газиместана, кроз Подујево, стижемо на Преполац, превој преко кога се избија ка

Куршумлији. Опет препуна падина изниклог шафрана. То је и последња радна тачка нашег путовања.

Било је лепо. Одатле у Приштину на ручак, па на аеродром и правац Батајница и Београд.

То је био мој сан о Косову. Видео сам га уживо, али стално иза прозора аутобуса или пухова

(теренско возило) незнам његову душу, јер у народ нисам ишао, а народ је душа Косова.

Покушали су да ми разбију тај мој сан о Косову (о томе касније), али нико то не може и идем

сада да, по ко зна којих пут, гледам филм ”Бој на Косову”. Кад год хоћу да се опустим ја гледам тај

филм и због тог филма сам 1989. године, у време прославе 600 година Косовске битке, и купио

телевизор у боји.

(из рукописа „Војник чизмом земљу упознаје“)

Бошко Антић

53

ДАН СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА 24.03.1999-24.03.2016.

У Србији је комеморативним скуповима, полагањем венаца и цвећа на споменике обележило

17 година од почетка напада НАТО на СР Југославију 1999. године. Државна церемонија поводом

обележавања Дана сећања на жртве НАТО агресије коју је предводио премијер Србије Александар

Вучић одржана је код Споменика погинулим грађанима на Варваринском мосту. Вучић је поручио да

је прошло 17 година од још једног рата у коме је само смрт победила.

Председник Србије Томислав Николић изјавио је да су сва места страдања током НАТО

бомбардовања, а највише Клиничко-болнички центар "Драгиша Мишовић" у Београду, срамота једне

цивилизације на крају 20. века.

Председник Томислав Николић полаже венац и одаје пошту жртвама НАТО бомбардовања

Након што је положио венац на Споменик припадницима Војске Југославије и пацијентима те

здравствене установе погинулим у мају 1999. године, Николић је казао да агресор није бирао кога ће

убити - цивиле или војнике. "На данашњи датум сваке године покушавам да одем на неко друго место

страдања, без обзира да ли су погинули цивили или војници. Сва та места, а ово највише представљају

срамоту једне цивилизације на крају 20. века", рекао је Николић.

Градоначелник Београда Синиша Мали и председник Томислав Николић

Полажу венце и одају пошту жртвама НАТО бомбардовања

54

Венац је положио и градоначелник Београда Синиша Мали који је оценио да је обавеза државе

да чува успомену на страдале, али и да води одговорну политику која ће Србију чинити фактором

мира и стабилности.

У ракетном нападу НАТО-а 20. маја 1999. године погинуло је седам припадника Гардијске

бригаде Војске Југославије и три пацијента КБЦ "Драгиша Мишовић".

Девојчица на рушевинама и згаришту куће после НАТО бомбардовање

Министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић је у Улици Кнеза Милоша у

Београду положио венац на спомен плочу припадницима МУП-а који су погинули у НАТО

бомбардовању. Стефановић је у изјави новинарима рекао да је током 77 дана НАТО бомбардовања

погинуло 167 припадника МУП Србије и да се њихова жртва не сме заборавити.

Министар одбране Зоран Ђорђевић је у Прокупљу одао почаст и положио венце на споменик

погинулим Топличанима у ратовима од 1990. до 1999. године. У осврту на данашњи дан 1999. године,

Ђорђевић је подсетио да је први удар у НАТО агресији на том подручју изведен у 20:05 часова

бомбардовањем центра везе у прокупачкој касарни и да је те вечери пала прва жртва бомбардовања,

војник Бобан Недељковић.

"Почео је тада догађај без преседана у новијој светској историји - 78 дана константног бомбардовања.

Војска Југославије је током НАТО агресије изгубила 659 припадника, од којих је 628 погинуло, док се

31 води као нестао", рекао је он.

Ђорђевић је истакао да су војска и народ показали нераскидиву везу у борби за своју

домовину, а "на бранику отаџбине стајала је наша храброст и младост".

Полагањем венца на Спомен-обележје погинулим припадницима Ратног вазудхопловства (РВ)

и Противваздухопловне одбране (ПВО) испред Команде тог рода војске у Земуну одата је почаст

припадницима тог рода војске погинулим током НАТО бомбардовања. На платоу испред зграде

Команде РВ и ПВО венце су положиле породице и пријатељи палих бораца, представници РВ и ПВО,

градски менаџер Горан Весић, преседник општине Земун Дејан Матић, члан градског већа Стево

Таталовић, а викарни владика Српске православне цркве Арсеније одржао је помен.

На спомен-обележје Милици Ракић у Ташмајданском парку венац Је положио Горан Весић и

помоћник министра у Министарству рада запошљавања и социјалне политике Милан Поповић.

Годишњица бомбардовања обележена је и на брду Стражевица полагањем венаца на спомен-

обележје погинулим војницима. Тој манифестацији присуствовали су представници Генералштаба

Војске Србије, борачких организација, града Београда и породица погинулих војника.

Напади НАТО започети 24. марта, трајали су 11 недеља и у њима је, према проценама

различитих извора, погинуло од 1.200 до 2.500 људи. У бомбардовањима која су без прекида трајала

78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе,

медијске куће, споменици културе.

55

Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. нешто пре 20.00 часова на основу наређења

тадашњег генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане, а југословенска влада исте ноћи прогласила

је ратно стање. Акција НАТО-а, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом,

уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и

марта 1999. године.

БИЛО ЈЕ ПЛАНИРАНО ДА СЕ ЈУГОСЛАВИЈА БОМБАРДУЈЕ У ОКТОБРУ 1998. ГОДИНЕ

Срушена и запаљена зграда МУП републике Србије у Београду

У октобру ове године навршиће се 18 година од својеврсног датума – неиспуњеног плана

бомбардовања Југославије у октобру 1998. године. Такав је јубилеј споразума Холбрук-

Милошевић, важне припремне етапе НАТО агресије на Југославију. Сетимо се тог догађаја.

О томе да је НАТО планирао да бомбардује Југославију, Европа је нагађала. Према разним

изворима, између осталог мемоарима Била Клинтона, средином јуна 1998. године НАТО је започео

планирање низа војних операција на Балкану, а одлуку да бомбардује Југославију Клинтонова

администрација је донела 12. августа 1998. године.

Припрема операције је подразумевала неколико етапа: припрема јавног мњења, исценирање

повода и добијање дозволе од СБ УН. У планираном спектаклу све сцене су смишљене унапред:

Србима су извдојили улогу злочинаца, Албанцима невиних жртава, а САД је требало да казне зло. Са

поводом је све било једноставно: за 8 година балканске кризе Американци су имали већ резервне

сценарије за исценирање повода. За почетак Србији је био постављен ултиматум: или да прихвати

услове САД (да повуче све трупе са Косова), или ће је напасти. Унапред се знало да Београд неће

пристати на такве услове. до тада Снаге безбедности Југославије су разбиле значајни део теориста на

Косову и деблокирале најважније комуникације.

Дана 23. септембра 1998. године СБ УН је усвојио Резолуцију 1199, која обавезује Србе да

прекину ватру, повуку одреде снага безбедности који су се „користили за репресију против цивилног

становништва“, створе услови „за реализацију ефикасне и сталне међународне контроле на Косову“.

Ипак СБ није планирао да доноси одлуку о бомбардовању Југославије. Томе су се противиле Русија и

Кина.

Али делатност НАТО-а се развијала по споственом сценарију. Већ наредног дана после

усвајања резолуције генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана је изјавио да је Савет алијансе донео

одлуку да пређе на нову фазу припрема за могућа војна дејства НАТО-а на Косову. То је био сигнал о

56

спремности на деловање упркос резолуцији СБ. 1. октобра СБ УН није препоручио реализацију војне

акције НАТО-а у Југославији, на шта су представници НАТО-а изјавили да је алијанса у стању да

изведе напад без одобрења СБ. Земље чланице НАТО-а су почеле да припремају могућу акцију:

састављени су оперативни планови, формирани су тимови и припремани авиони.

Погођен путнички воз на мосту на улазу у Грделичку клисуру

Клинтон је почео да размишља како да изађе из двоструког ћорсокака у који су САД сатерали

Руси и Западна Европа. Како би дале НАТО-у пуномоћја за хитна дејства, САД су донеле одлуку да

раде у нелико праваца: са руским МИП, председником Јељцином, европским партнерима, Контакт-

групом, другим међународним организацијама.

Најлакше је било радити са руским МИП. Већ у октобру 1998. године, приликом састанка са

Строубом Телботом министар иностраних послова Русије Игор Иванов је ставио до знања да Русија

неће инсистирати да се ово питање износи на разматрање СБ. Са обрадом јавног мњења такође није

било тешкоћа. На страницама америчких и европских листова почеле су да се појављују фотографије

„масовних убистава цивила“ на Косову.

Дана 13. октобра Савет НАТО-а је наредио да се убрза припрема војне операције и поставио је

Београду ултиматум. Одбијање ултиматума од стране Београда је одрешило НАТО-у руке. На Балкан

је долетео Ричард Холбрук. Предстојао је тежак разговор са Милошевићем. Али Холбрук је имао

припремљен аргумент: подршка Контакт групе укључујући Русију. Холбрук је тражио пристанак

Предедника Југославије на следеће. доступ НАТО-а ваздушном простору изнад Косова ради извиђања

ситауције на земљи, увођење у регион међународног корпуса цивилних посматрача од две хиљаде

људи, мирни повратак избеглица, почетак политичког процеса.

Милошевић није испољио жељу да иде на било какве уступке у политичком процесу. Београд је био

уверен да је агресија НАТО-а неизбежна, да никакви уступци неће спасити земљу. Како пише

тадашњи премијер Југославије Момир Булатовић, САД су биле заинтересоване за природна богаства

Косова, за неометану изградњу војне базе у покрајини. На такве уступке руководство није могло да се

реши. Али Београду је било потребно време да заврши војну припрему за могућу агресију. Како би

добио то време, 13. октобра 1998. године после дугих размишљања и разматрања са експертима,

Слободан Милошевић се одлучио на потписивање споразума са специјалним предтавником САД

Ричардом Холбруком о прихватању свих захтева међународне заједнице. Тако се појавио документ

под називом Принципи политичког регулисања ситуације на Косову и Метохији. Важна компонента

споразума била је дозвола цивилним авионима да посматрају ситуацију на Косову. То је значило да су

међународне организације добиле могућност да контролишу ситауцију у покрајини, што нису имале

раније. 16. октобра 1998. године министар иностраних послова Савезне Републике Југославије и

актуални председник ОЕБС-а у Европи потписали су споразум који предвиђа формирање Посматрачке

мисије ОЕБС-а на Косову.

После споразума са Ричардом Холбруком уследили су и други уступци. 15. октобра начелник

Генералштаба Савезне Републике Југославије и Врховни командант савезних снага НАТО-а у Европи

потписали су споразум о оснивању мисије за ваздушну контролу изнад територије Косова, која би

57

допунила Посматрачку мисију ОЕБС-а. Сада је ОЕБС могао да присуствује на земљи, а НАТО у

ваздуху, што је у многоме ограничавало могућности за војни и политички маневар српске владе.

Споразум је подразумевао повлачење српских снага из покрајине, размештање две хиљаде посматрача

ОЕБС-а, дислоцирање „интервентних снага у суседним земаљама у случају избијања проблема“.

Стварана је општа зона безбедности која је обухватала ваздушни простор СРЈ у пречнику од 25

километра од границе Косова. У ганциама ове зоне ратно ваздухопловство и ПВО СРЈ нису могли да

изводе операције у време летова које су вршиле пилотиране извиђачке летелице НАТО-а. Да

приметимо да је на челу европске Посматрачке мисије ОЕБС-а био Американац, амбасадор Вилијам

Вокер.

Срушена зграда Генералштаба у Београду

Испуњавајући обавезе из споразума, специјалне јединице Армије и полиције које су се

налазиле на Косову и Метохији за време антитерористичке операције од јула до септембра 1998.

године склониле су пунктове са саобраћајница, напустиле покрајину и вратиле се у базе, измеђуостлог

ван граница Косова. Број полицајаца био је сведен на ниво од почетка марта 1998. године.

На папиру Мисија је била важна компонента мира и стабилности на Балкану, мада за време

Мисије десила се нова консолидација ОВК, њено додатно наоружавање, реорганизација и

активизација. Чланови ОВК поново су нападали полицију, армију, цивиле, терорисали цивилно

становништво. Чим је армија почела да повлачи своје јединице са Косова, албански терористи су се

вратили у све регионе које су напустили, почели борбе, фактички започели нову етапу рата на Косову

и Метохији, врбујући у своје редове нове чланове. Од октобра 1998. па до краја јануара 1999. године

на Косову и Метохији било је регистровано преко 500 оружаних напада терориста. У том периоду у

етничком чишћењу из 35 села били су протерани Срби.

Посматрачка мисија је била дочекана са одушевљењем међу Албанима на Косову. Они су

пуштали представнике мисије на све своје базе и командне пунктове. При томе „посматрачи“ је

требало с једне стране да покажу свету мрачније стање ствари на Косову, како би оправдали будуће

бомбардовање, а са друге да провере прецизност војних карата, конкретишу координате означених

циљева. Поебну пажњу посматрачи су обраћали на систем ПВО. Чак југословенски војници су морали

да учтиво дочекују представнике мисије, мада су схватали да сваки њихов долазак у касарну занчи да

је циљ за бомбардовање фиксиран.

И тако је СРЈ показала своју приврженост решавању проблема политичким средствима, мада

се НАТО спремао за рад. Управо зато је било толико важно да се контролише ваздушни простор изнад

дела територије Југославије, уведе низ ограничења у систем ПВО, координише своја делатност са

операцијама Посматрачке мисије ОЕБС-а за копнено посматрање.

58

Срушен Жежељев мост у Новом Саду

Планове НАТО-а је открио генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана одмах после

потписивања споразума: НАТО ће из ваздуха пажљиво контролисати територију Косова и стално

претити применом војне силе… оставши потпуно спреман и расположен за војну интервенцију у

случају непоштовања споразума. Наредног дана после потписивања споразума шеф аустријске

диплoматије Волфганг Шисел, вероватно по договору са НАТО-ом, изјавио је да ваздушна контрола

Алијансе треба да важи за читаву територију Југославије.

Касније се испоставило да је дрско понашање најумеренијег човека у НАТО-у, министра

иностраних послова Аустрије, било изазвано тиме што је одлука о агресији против Југославије до тада

већ била донета. Алијанси је остало само да нађе одговарајући повод за почетак војних дејстава

против СРЈ, не устручавајући се што оваква дејства нису дозвољена у СБ.

Без обзира на добљу вољу Београда и потписивање споразума, одсуство одлуке СБ, чврст став

Русије и Кине, у октобру 1998. године пошло је за руком да се само за неколико месеци одложи

планирана НАТО операција на балкану. А тако понижавајући споразум који је потписало руководство

Југославије, само је олакшао припрему за агресију. Наредних месеци притисак се наставио, покренут

војни механизам машинерије НАТО-а више нико није могао да заустави.

Дана 16. октобра 1998. године у немачком Бундестагу разматран је документ Спречавање

хуманитарне катастрофе у конфликту на Косову. Тада је минстар иностраних послова Јошка Фишер

изајвио: Хуманитарна ситуација се драматично погрошава, на десетине хиљада Албанаца се крије у

шуми. Више од 290 хиљада избеглица се налази у очајном положају. Ако они тамо дочекају зиму,

десиће се хуманитарна катастрофа. У фебруару 1999. године Бундестаг је гласао за учешће у војној

операцији против Србије.

Како се не би поновиле октобарске грешке, лествица на преговорима у Рамбујеу је била

подигнута тако високо, да Срби више нису могли да иду на уступке. њих су оптужили за минирање

преговора, нежељу да одаберу мирни пут решавања проблема Косова. Авиони су доведени у пуну

борбену приправност. А после исценирања убиства албанских цивила у селу Рачак, у којем је

непосредно учествовао Вилијам Вокер, била је издата наредба за почетак агресије против Југославије.

59

ХУМАНИ ТЕРОР - ОПЕРАЦИЈА „(НЕ)МИЛОСРДНИ АНЂЕО“

Војно-стратегијску анализу извео Генерал-мајор Божо Новак

Непуна два месеца се на Балкану, пред очима јавности, одвија

трагедија. Информативни простор је презасићен информацијама свих

могућих извора, сврстаних према циљевима и намерама господара,

усмерених према обликовању сопственог јавног мнења. Због тога је

нормална инвидуална и колективна збрка у мислима људи који прате

догадјаје. У потпуности је замагљена суштина проблема, а тежиште се

пребацује на текуће догађаје, који су само последица, како би се

оправдале намере и одлуке. Полазећи од тога да све ово није

случајност, да дуго траје и носи са собом огромне последице,

аналитичарима је отворено широко поље за свестране анализе којима

би утврдили законитости и аномалије, узроке и последице, ток и утицај

на будуће односе у Европи и свету. За многе ће то бити тешко, због

слабог познавања битних чињеница, које опредељују начин. Интереси

оба блока и неких од суседних земаља према територији бивше

Југославије су били дефинисани али нису били остварени.

Као најактивнија земља покрета несврстаних, СФРЈ је представљала катализатор у кризама и

имала је позитивну улогу у систему светске безбедности. Престанком постојања Варшавског уговора

срушен је систем светске безбедности који је почивао на равнотежи снага, тј. на „равнотежи страха“.

У процесу стварања новог светског поретка, СФРЈ је била разбијена ратом и другим облицима

насиља. На њеном простору створене су мале државе које не престављају важан фактор за

одлучивање како о сопственој судбини тако ни о судбини Балкана. Зашто СРЈ није обухваћена

процесом сарадње са НАТО нека буде предмет изучавања људи који се баве политиком и

економијом. САД су, користеци НАТО савез за остварење своје хегемоније, одлучиле да се

обрачунају са отпором на Балкану као једној од претпоставки даљих активности утврђивања поретка

у Европи и продора према Истоку. Пошто се ради о стратегијским интересима и циљевима светске

велесиле и успостављања глобалних односа, све активности се:

• процењују,

• планирају,

• организују и припремају годинама и деценијама,

• оне нису реакција на текуће догађаје.

САД су оцениле да су, дугогодишњом контролом кризе на Балкану, створиле услове за

остварење интереса на простору СРЈ:

о СРЈ је као острво окружена НАТО државама или НАТО савезницима,

о Косово, које је деценијама проигравано у штабним вежбама као упаљач европског или светског

сукоба, је дуготрајним активностима доведено у стање повољно за НАТО алијансу.

о САД су формирале и организовале тзв. ¨Ослободилацку војску Косова¨ (ОВК), наоружали је,

опремили униформама и другом војном опремом. Инструктори у Албанији и на Косову и Метохији

обучавали су појединце и јединице. Тзв. ОВК су прихватили и представили као легалну војску а

наметнули је као највазнију политичку снагу албанског становништва на Косову и Метохији,

о Интезивном дугогодишњом пропагандом, сатанизацијом Срба као јединих криваца за разбијање

СФРЈ, обезбедили су подршку за кажњавање »Милошевићевог режима«,

о Дестабилизацијом политичког и безбедосног стања на Космету, покушали су да створе повод за

интервенцију због ¨хуманитарне катастрофе¨. Без обзира на пристрасност верификатора , бројне

појединачне инциденте нису могли да искористе као повод агресије.

Мировни „преговори“

Организовањем „мировних преговора“ у Рамбујеу и Паризу добили су одрешене руке за

почетак агресије. У форми ултиматума, знајући да због историјске одговорности не постоји

југословенски политичар који га смије потписати, понуђен је „мировни споразум“ цији текст садржи

правну основу отцепљења Косова и Метохије.

Генерал-мајор Божо Новак

начелник штаба Ви ПВО

војске Републике Српске

60

Ради појашњења мора се истаћи:

о Косово и Метохија су географски, историјски и духовно уградјени у настанак постојање и

опстанак српске нације. Оно шта је за Јевреје Израел са Јерусалемом или за Италијане Рим за Србе је

Косово. Стога је разумљива чињеница да не постоји личност која може да се одрекне најзначајнијег

дела сопствене земље, сопственог националног бића,

о Косово и Метохија су и по Уставу СФРЈ из 1974г. саставни дио СР Србије. Значи, Србија и

Југославија нису окупирале туђу територију (што је био слуцај Ирака и Кувајта), тј. оне нису агресор,

вец је у питању унутрашња организација државе и положај етничких заједница у њој. Пошто су то

унутрашњи проблеми суверене дрзаве, а решавају се методама који потстичу демократизацију

друштва, УН нису могле донети одлуку о војној интервенцији. Зато је војна интервенција нелегална,

њоме су прекршене правне норме којима се уређују односи међу државама.

Операција „Милосрдни анђео“ -

НАТО - хумано и агресивно

Оперативни план завршетка процеса на Балкану под називом „милосрдни андјео“ подељен је

на фазе. Сви документи плана су добро чувани у командама али се очитују кроз:

• карактер и степен подршке суседних земаља,

• квантитет и структуру снаго НАТО у Македонији,

• дејство НАТО ваздухопловства.

Сценарио укупних активности, са јасно одређеним улогама учесника и редитељском руком САД, је у

потпуности јаван и за просечно образованог војника и састоји се из следећих фаза:

о НАТО ваздухопловне снаге за два до три дана дејством по инфраструктури и јединицама РВ и

ПВО ВЈ (командна места, центри везе, аеродроми, ватрени положаји ракетних јединица ПВО,

радарски положаји јединица ВОЈ) потпуно неутралишу ПВО СРЈ и остварују апсолутну превласт у

ваздушном простору,

о Масовним дејствима по снагама ВЈ на Косову непосредно подржавају нападе копненог ешелона.

Копнене снаге су им тзв.ОВК која, наоружана стрељачким и лаким пешадијским оружјем, без

артиљерије, оклопних јединица и подршке из ваздуха није способна за оружани сукоб оперативног

значаја против копнених јединица ВЈ,

о Тзв. Влада Косова улази на Косово и Метохију, проглашава општенародни устанак и позива УН и

НАТО да „Републику Косово“ заштите од Српске агресије. То је моменат легализације агресије на СРЈ

којим НАТО снаге постају оружана сила, која у рату за „одбрану новостворене дрзаве“ добија

одрешене руке за дејство по целој терирорији СРЈ,

о НАТО копнене снаге из Македоније, војска Албаније и ОВК улазе на Косово, сада не као агресор

него као бранилац. Ваздухопловне снаге врше изолацију бојишта дејством по комуникацијама,

спрецавајући уводјење у борбу јединица ВЈ са севера. Масовним ударима по: фабрикама,

складиштима, рафинеријама, ремонтним заводима и свему што представља материјалне основе војске

и државе, сламају способност СРЈ за вођење одбрамбеног рата,

61

о НАТО копнене снаге снажно подржане из ваздуха врше продор на север јужно-моравским и

ибарским правцима. Ваздухопловне НАТО снаге, дејством по мостовима на Дунаву и индустрији у

Бачкој, у циљу дестабилизације и одвајања Војводине, као и по објектима у градовима (системи

пошта, медији, убијањем великог броја цивила у регионалним центрима), уносе панику, дефетизам и

хаос, русе функционисање правне државе присиљавају власт СРЈ на капитулацију,

о Уништавање из ваздуха економских основа зивота, потпуно разбијање и уништење ВЈ,

капитулација и укидање Савезне Републике Југославије, проглашење независне Црне Горе,

отцепљење Војводине и Санџака, и потпуна окупација целокупне СР Југославије. Тиме се довршава

разбијање СФРЈ и потчињавање Балкана.

Реализација плана је морала да буде веома брза (до десет дана). Брз завршетак би „политиком

свршеног цина“ спречио уплитање других држава чија би позиција у свету била угрожена његовим

остварењем.

Ток операције „Милосрдни анђео“

• Борба за превласт у ваздуху није завршена за два до три дана него траје и данас. ПВО ВЈ није

неутралисана, још увек је способна да наноси губитке. У овој фази, без губитака од дејства из ваздуха,

копнене снаге ВЈ су разбиле тзв. ОВК, претвориле је у неповезане групе мале снаге, које ни уз

подршку НАТО авијације више нису способне за озбиљнија борбена средства.

• Масовна дејства НАТО ваздухопловства по Косову и Метохији су закаснила. Великим разарањима

Приштине и других насеља покренула су ЕГЗОДУС становништва свих етничких заједница са

Космета. ПОСЛЕДИЦА НАПАДА ИЗ ВАЗДУХА ЈЕ ОГРОМНО СТРАДАЊЕ ЦИВИЛА И

ИЗБЕГЛИШТВО КОЈЕ СЕ ПРЕКО МЕДИЈА ПРИКАЗУЈЕ!

После пет дана било је јасно да од планираног устанка и проглашења независног Косова нема ништа.

НАТО је остао без копнених јединица (тзв. ОВК) на Косову и Метохији. Није успео да легализију

интервенцију као РАТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА ОД АГРЕСИЈЕ СРБИЈЕ. Оперативни план је у првој

фази запао у тешкоће, а у другој пропао.

Политички и војни руководиоци, сада у непремостивим тешкоћама, су донели одлуке:

• НАТО наставља ударе из ваздуха по плану операције. Огромним разарањем и уништавањем

објеката и убијањем цивилног становништва присилити Југославију на капитулацију. Информације о

тим дејствима блокирати или оправдавати потресним сликама избеглица у ЕГЗОДУСУ који је изазван

управо дејством из ваздушног простора.

Пошто нити једна држава чланица НАТО, нити један војни или политички савез није објавио рат

Југославији а нити једна институција УН није донела одлуку о интервенцији, изводи се закључак: НА

БАЛКАНУ СЕ НЕ ВОДИ РАТ.

Зашто ово посебно истичем?

РАТ ЈЕ ПРАВНО ДЕФИНИСАНО СТАЊЕ У КОЈЕМ ВОЈНА СИЛА ИМА ПРАВО ДА УНИШТАВА

ОДРЕЂЕНЕ ОБЈЕКТЕ И УБИЈА ДЕО ЉУДСКЕ ПОПУЛАЦИЈЕ. ПОШТО ОВО НИЈЕ РАТ ОНДА ЈЕ

ТЕРОР, НАЈВЕЋИ И НАЈСТРАШНИЈИ У ИСТОРИЈИ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ.

Последице :

Уништавање цивилних објеката.

Кршењем Повеље УН, статута НАТО, Устава и закона својих држава, апсулутно погрешним

одлукама, политички и војни руководиоци НАТО су најјачи војни савез претворили у највећу

терористичку организацију на свету.

Терором из ваздуха уништени су:

• преко тридесет мостова,

• десетине фабрика,

• две рафинерије,

• постројења индустрије органске хемије,

• складишта горива и других енергената,

• палате и зграде у густо насељеним местима,

• одмаралишта и хотели на планинама,

62

• насељени квартови у средњим и мањим градовима,

• поште, телевизијске и радио куће, ТВ и поштански репетитори,

• аутобуси на комуникацијама и железничке композиције,

• оштећене школе, болнице, породилишта, дечији вртићи,

• убијено преко хиљаду а тешко рањено преко пет хиљада цивила,

• без посла је остало преко пола милиона људи,

• прекинуте су комуникације измењу Југоисточне и Средње Европе, непосредне штете су преко сто

милијарди долара.

ЗАР ЈЕ МОГУЋЕ ДА ЈЕ ЗАПАДНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА СЛЕПА И ГЛУВА И ДА НЕ ВИДИ ОВАЈ

ЗЛОЧИН?

Пошто је операција пропала одлучили су да потпуно разоре економију једне државе и да некажњено

убију што више Срба.

Занемарили су да 40% становника Југославије нису Срби него: Мађари, Хрвати, Албанци, Муслимани,

Румуни, Словаци, Украјинци, Бугари, Роми, Црногорци, Турци, Македонци итд., тј. припадници преко

двадесет етничких и религијских заједница. Сви су жртве овог терора!

НЕ ПОСТОЈИ УЗРОК И РАЗЛОГ КОЈИ МОЖЕ ДА ОПРАВДА НАРЕДБОДАВЦЕ И ИЗВРШИОЦЕ

ОВИХ ЗЛОЧИНА!.

Њихово извођење пред лице правде у будућности бит ће посао истакнутих правника, економиста,

политичара, хуманиста, људи и институција које це очувати демократију, а спречити легализацију

терора, анархије и хаоса у међународним односима.

НАТО политичари и комаданти се стално правдају случајним грешкама или колатералрним жртвама.

Оне не постоје. Постоји само једна грешка и кривица: незаконит напад на суверену државу у Европи.

Она је огромна и непрекидна.

Како изаћи из овога?

Два су избора:

Продужавање терора из ваздуха повећава досије злочина, а ризик од ескалације и угрожавања мира у

свету расте, са могућим великим последицама за државе Балкана, Европе и света.

Прекид бомбардовања и политички преговори – проблем је како без апсулутне победе избећи

одговорност за урађено.

Оно што се мозе закључити је:

1. Ово није 'Косовска криза' вец криза светског система односа и безбедности, као што Први светски

рат није био „Сарајевска криза“ .

2. Циљ није био спречавање „хуманитарне катастрофе“ и пружање помоћи албанском

становништву, него разбијање и и укидање СР Југославије,

3. Примењени метод: изазивање рата и отцепљење као у примеру Словеније, Хрватске и Босне и

Херцеговине, што није успело него је прерасло у непрекидне терористичке нападе из ваздуха и злочин

према целокупном становништу једне државе. Значи: ОВО НИЈЕ РАТ. ОВО ЈЕ ТЕРОР. СВАКО

ПОЈЕДИНАЧНО ДЕЈСТВО ЈЕ ЗЛОЧИН, А ЗА ЗЛОЧИНЕ ЋЕ СЕ МОРАТИ ОДГОВАРАТИ,

4. Средства: злоупотребљени медији у циљу стварања јавног мњења „испирањем мозгова“,

спречавање права становницима западних држава да чују и виде и другу страну истине.

Злоупотребљена војска за извођење непрекидног терора уместо оружане борбе.

5. Резултати: огромно разарање свега што је човек створио, велике материјалне штете, убијено и

рањено неколико хиљада цивила, егзодус становништва са Косова и Метохије, уједињење становника

СР Југославије у борби за опстанак и отпору према злочину, дисквалификација силе као метода

уређиивања односа медју људима, реафирмација институција УН и политичких метода у решавањима

конфликата, усложњавање успостављања новог поретка светске безбедности уз укључивање и других

држава сем НАТО.

СВАКИ ДАН НАСТАВКА БОМБАРДОВАЊА ИЗ ВАЗДУХА ДОНОСИ САМО ПОВЕЋАЊЕ БРОЈА

ЖРТАВА И ПОВЕЋАВА НЕГАТИВНЕ ЕФЕКТЕ.

Београд 20. мај 1999. године

Генерал мајор

Божо Новак

ратни начелник штаба В и ПВО Војске РС

63

ОТВОРЕНО ПИСМО КОМАНДИ НАТО - ГЕНЕРАЛУ КЛАРКУ ЛИЧНО

Божо Новак

Генерал мајор ВРС у пензији

Моје име је Божо Новак. У Босни и Херцеговини сам био

Начелник штаба Команде Ваздухопловства и противваздушне одбране

Војске Републике Српске. Моја специјалност су ракетне јединице

противваздушне одбране. Био сам на челу тима који је организовао ПВО

која вам је у рату, иако врло мала, наносила знатне губитке, а дочекала

мир борбено способна, чиме је остварила респект управо команданата

НАТО (генерала Џулвана, генерала Шорта, итд.).

То су подаци о мени. Имам право да Вам се обратим као војник

професионалац, генерал у пензији, војнику професионалцу, генералу са

четири звјездице.

Увјерен сам да посједујете огромно знање и способности.У

супротном не бисте могли да постанете генерал са четири звјездице.

Вјеровао сам да сте школовањем и професионалном каријером изградили

лични кодекс части официра професионалца, по којем се издвајамо од

свих осталих професија. За част, лично достојанство и »чист образ«

официр, а посебно генерал, даје и свој живот. Војник се у миру

оспособљава за оружану борбу, у рату ратује против непријатељске

војске.

Питам Вас :“Шта Ви сада радите ?“

Већ мјесец дана уништавате и разарате овај дио моје домовине.

Нити једна држава, политички или војни савез није објавио рат СРЈ. Ни

једна институција ОУН није донијела одлуку о нападу на СРЈ. То значи да

је на Балкану - по Вама и по универзалним правним нормама - мир а не

рат, а да снаге НАТО, којима Ви командујете, врше велики злочин

терором према цјелокупном становништву Југославије. Ваша државна

администрација наглашава да не води рат против СРЈ и српског народа,

него интервенише, да спријечи хуманитарну катастрофу. Терором из

ваздушног простора, дејствујући по зградама у густо насељеним

градовима, фабрикама, топланама, мостовима, цестама и железницким

пругама, путницким возовима и колонама цивила, хотелима и

одмаралиштима, школама, болницама и породилиштима, постројењима

нафтне индустрије, и постројењима индустрије органске хемије

ВИ СТЕ ИЗАЗВАЛИ ХУМАНИТАРНУ КАТАСТРОФУ. УБИЛИ

СТЕ И УБИЈАТЕ МНОГО НЕДУЖНИХ ЉУДИ И ВРШИТЕ ГЕНОЦИД НАД ЈУГОСЛОВЕНСКОМ

НАЦИЈОМ КОЈУ САЦИЊАВА ПРЕКО ДВАДЕСЕТ ЕТНИЦКИХ И РЕЛИГИЈСКИХ ГРУПАЦИЈА.

Од Вашег терора страдају дјеца, жене и старци - знаци немоћни, а разарате све оно што је

потребно за живот становништва. Питам Вас: «Да ли сте учили најпризнатије школе на свијету како

бисте се оспособили да најјачу свјетску војну силу употријебите за убијање дјеце и мајки, да покажете

да сте способни САМО за разарање свега што су племенити и креативни људи вјековима својим радом

изградили? ». Господине генерале за то нису потребне школе нити знање, за то је довољан само

болестан злочиначки ум!

Пишем Вам јер мислим да не знате шта радите. Не знате да сте на најгрубљи и најподлији

начин злоупотребљени за интерес неспособних а рђавих људи политике чије вријеме брзо пролази.

Злоупотребом Вас као генерала упрљали су великане војске као што су : Вашингтон, Грант, Шерман,

Бредли, Александер, Патон, Мак Артур, Ајзенхауер, Шварцкопф, Монтгомери, Франше Д Епере, Де

Гол, Жуков, и велики низ других које цјелокупна цивилизација памти и поштује.

Ово зло ће се завршити. Моја нација ће опстати јер нас не можете истребити! Наша војска вам,

иако је у односу на НАТО мала, наноси губитке. Она брани и одбраниће право да живимо на својој

земљи. Наша нација сада има само један циљ : ДА СЕ ОДБРАНИ ОД ТЕРОРА И ЗЛОЧИНА .

Божо Новак

64

Отпором, културом, умјетношцу, пјесмом, спортом, свим активностима које показују да волимо живот

и слободу, ми доказујемо да смо дио развијене европске цивилизације коју покушавате да уништите.

Уништити нас нећете моћи! Сваким даном досије злочина наредбодаваца и извршилаца овог терора у

срцу Европе расте. Знајте, да це ти лоши људи који наредују, због свега овога одговарати.

ПОЗИВАМ ВАС, ГЕНЕРАЛЕ СА ЧЕТИРИ ЗВЈЕЗДИЦЕ : ИЗДИГНИТЕ СЕ ИЗНАД ТЕРОРА

И ЗЛОЦИНА И КАЖИТЕ СТОП !

Нека политичари, политичким методама, разрјешавају политичке проблеме, а хуманим

методама хуманитарне проблеме.

Овим отвореним писмом позивам све своје колеге по струци : генерале - активне и

пензионисане - да дигну глас против злоупотребе нашег војног позива, наше струке, угледа,

достојанства и части, од стране људи у политици који су брзо пролазни. Посебно истичем да ми имамо

ПРАВО И ОБАВЕЗУ ДА ОДБИЈЕМО НАРЕЂЕЊА КОЈА ПРОУЗРУКУЈУ КРИМИНАЛ И ЗЛОЧИН.

Београд 18. април 1999. године

Божо Новак Контакт: general@inet.co.yu

КОШАРЕ - НЕСТВАРНА ПРИЧА

Чули сте за пакао Кошара, највећу битку током

бомбардовања Србије 1999. Али, ову причу нисте чули. Нећете

је прочитати на неком другом месту на Интернету, јер... на

интернету нема баш свега. Зато се и налази пред вама. Да не

заборавимо. И нешто научимо. Не, није то прича о величању

српства, јер је њен јунак Тибор Церна, већ о љубави према

земљи. А прича иде овако.

Више хиљада непријатељских војника, за које су у

нашој војсци утврдили да су припадали тзв. Ослободилачкој

војсци Косова, али уз подршку специјалних снага НАТО

алијансе, налазе се са једне стране ове приче. Они су, уз

подршку артиљерије албанске војске, почели 9. априла 1999.

напад на реон граничне карауле Кошаре, не би ли пробојем

отворили пут за копнену инвазију. Такав продор у срце наше

јужне покрајине имао би страшне последице по српску војску

јер би се непријатељ као клин забио у средину територије, а

несметаним довођењем појачања могао да делује даље како му

воља. Кошаре, зато, нису смеле да падну.

Тачније, сама зграда, та караула, није толико кључна,

јер је на обронку стрмих планина, с тим што је албанска

територија од врха планинског венца па на другу страну, али је

позиција важна за ову причу. Јер, наша војска, у овом случају

нападнута, била је у изузетно тешком положају, пошто је непријатељ по преласку саме граничне

линије нападао низбрдо. А то је за армије вековима значило - лакши посао.

Други проблем је био у чињеници да се због велике граничне линије коју је требало чувати, а

ограниченог броја расположивих војника (јер се у позадини ратовало са терористичким групама), мало

граничара нашло у поменутом реону поменутог 9. априла 1999. Тачније, наспрам првог ешалона (први

ред освајача) од око 2.000 нападача, који је у јуриш кренуо тек после језиве, вишесатне артиљеријске

"припреме" у виду стотина граната, наспрам њих је стајало тек око 130 људи. Не питајте како,

издржали су тог деветог априла. И десетог.

Полако су потом почеле да стижу мање јединице које би подржале надљудске напоре у

надљудским, снежно-планинским условима. Гинуло се сваког дана, чешће без хране и довољно

муниције него што је то иоле потребно, у снегу понекад до грла, са хиљадама граната које су падале и

хиљадама оних који су нападали. Али, копнена инвазија није била допуштана.

Тамо, у паклу Кошара, где је по 12 војника бранило одсеке на које је јуришало по 300

непријатеља, командир једног одељења био је Тибор Церна. Рођен у Београду 8. новембра 1978, он је

у јуну (већ крваве) 1998. године добровољно тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио

65

да иде у Пећ, а одатле је био упућен - на Кошаре. Наспрам њега и његових другова било је толико

артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање "сада или мало

касније". Нарочито је, од 9. до 27. априла, један снајпериста из Легије странаца био кобан по наше

војнике. Свакодневно им је наносио мање или језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран

јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације.

Толико је било страшно издржавати јурише непријатеља и свакодневна бомбардовања из

авиона, те свакодневно разорно коришћење артиљерије са оне стране границе, да је само још фалио тај

снајпериста - да тамани кога жели и када пожели. Српски војници, у заклонима, мањим бункерима и

рововима, због њега нису могли ни да врше физиолошке потребе како се то иначе чини, него све у

неке посуде, па када ноћ падне, кришом се празни ту негде, у близини.

Тог 27. априла, после дејства снајперисте Тибор Церна се опростио од затечених другова, па

устао и викнуо: "Усташо! 'Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!" Обарач је повучен. Метак из

снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао.

Да би створио могућност да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти

открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.

Рањен, смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те

намере, и рекао: "За ову земљу вреди погинути".

Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту.

Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатељског.

До краја НАТО бомбардовања, у паклу Кошара у коме је животе дало 108 војника који су

спречавали копнену инвазију, непријатељ није остварио свој циљ. Тибор Церна је један од оних који

су дали живот да се то спречи. Нисте никада раније чули за њега, Бог душу да му прости, али то не

значи - да треба да буде заборављен. Ова прича - баш томе служи.

Караула Кошаре 1998. и 1999. године

Драгослав Ивановић

66

ДАН СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ СИСТЕМА ЛОГОРА „ЈАСЕНОВАЦ“ У НДХ

У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ВУЧИЋ У ДОЊОЈ ГРАДИНИ:

МИ СМО ОПСТАЛИ, ОСТАЛИ, ЖИВИМО - ЖИВИ СРБИЈА, ЖИВИ СРПСКА!

Премијер Србије Александар Вучић и председник Српске Милорад Додиг

Наше сећање на Јасеновац не сме да буде засновано на вишедеценијском трвењу око броја

жртава.Сећање није ни математичко ни политичко. Оно је пре свега људско. Жртве не смеју да

раздвајају будуће генерације, рекао је Вучић.

"Јасеновац је најстрашније стратише и својеврсни понор људске врсте, али је на нама да

премостимо тај понор искреним праштрањем", казао је данас премијер Србије Александар Вучић

рекавши да је то потез који захтева свест, али и храбар потез који морамо учинити сви заједно.

Како је навео, у овој плодној равници, убрзо по формирању усташке Независне државе

Хрватске, успостављен је највећи логор смрти, који је уједно био и један од највећих у Европи, где је

вршено систематско ликвидирање цивила, а страдалници су били криви само зато што су Срби,

Јевреји, Роми и они који нису желели да служе усташким и окупационим снагама.

"Овде је мрачна страна људске врсте исписала своје најстрашније стране", нагласио је Вучић

додајући да су ту покушали да истребе Србе, да затру наше ћирилично писмо, наше семе, без милости

и гриже савети. Како је навео, када је долазио на ово стратиште није знао шта да ради, да ли да ћути,

пошто смрт ћути, а велики број жртава захтева вечну тишину; да ли да вришти, зато што сваки злочин

вришти, а оволики злочин тражи да вришти читав свет; или да плаче, јер су нестали многи, међу њима

20.000 деце, који нису могли да се радују свом детињству и умрли су у пакленим мукама.

Јасеновац је место нашег највећег страдања, али и постојања, казао је премијер и додао да су

нас овде скупљали да нас униште, а мида ћемо се скупљати да живимо и да више никада не дозволимо

да нас убијају. О обиму злочина говори чињеница да се и 70 година од пробоја заточеника обављају

истраживања, идентификују жртве, јер хиљаде породица не постоје на списковима, а на нама је да не

дозволимо да се забораве.

"Не смемо и нећемо да дозволимо да нас понижавају говорећи како многи који су убијени у

ствари нису ни живели. Сукобе 90-тих немогуће је разумети без схватања значења речи Јасеновац,

дубине бола и патње српског народа, колективног страха од истребљења западно од реке Дрине. Наше

сећање није математичко ни политичко, већ људско, засновано на исконској потреби да се саосећа са

онима над којима се врши насиље, посебно овако страшно", поручио је Вучић.

67

"Наше сећање на Јасеновац не сме да буде засновано на вишедеценијском трвењу око броја

жртава. Сећање није ни математичко ни политичко. Оно је пре свега људско", рекао је Вучић. Жртве

Јасеновца не смеју, како је рекао, да раздвајају будуће генерације.

"Страшно је ово место. Успомене су страшне. Мржња која је направила Јасеновац и Градину је

страшна. Чак и опростити овде је страшно", рекао је Вучић, и додао: "Две су ствари које можемо да

урадимо. Најпре да подигнемо главу, да одамо почаст и покажемо да се и сами кајемо . После тога да

погнемо главу, и да кажемо: ви крвници урадили сте свој посао , али слабо. Ми смо опстали, остали,

живимо - живи Србија, живи Српска".

Полагање венаца на спомен обележје у Меморијалном центру

Тишина се најгласније чује у Јасеновцу, поручио је премијер Србије Александар Вучић.

"Ево нас са обе стране Дрине и немамо намеру да одемо било где, немамо намеру да се

склонимо. Никада нећемо да нестанемо. Ми смо Срби где год да живимо и шта год други да нам раде.

Ми смо баш они Срби који хоће и могу да буду велики народ. И не требају нам нове територије, не

треба нам промена граница на Балкану, поштујемо све друге, поштујемо Босну, поштујемо Хрватску,

никакав рат нећемо. Подићићемо себе на своме. Изградичхемо и запослићемо. Створићемо и то што

створимо биће толико велико колико смо и ми велики", подвукао је он.

Колико је за време Другог светског рата Јасеновац био својеврсни понор људске врсте,, како је

наставио Вучић, на нама је да тај понор премостимо истинским и искреним праштањем, и пруженом

руком помирења савремених генераицја свих овдашњих народа. То је, према његовим речима, потез

који захтева свест и одговорност за будућност, а изнад свега храбар потез који морамо учинити сви

заједно.

"Данас недалеко од Окамењеног цвета у Јасеновцу јасно кажемо: Не пристајемо на срмт,

чуваћемо своју српску отаџбину, борићемо се за живот без жеље да се икада светимо али без намере

да икада заборавимо. На то нас нико не може натерати. Мали је тај ваш злочиначки посао колико су

наше главе високо и Србија и Српска велике, не територијално већ духовно, не да би некога нападале,

већ да би пркосно опстајале и снажно напредовале. На данашњи дан кажемо поносно и уздигнута

чела: Живела Српска, живела Србија, слобода и вечна слава онима који су ту слободу овде направили

и нама у је аманет оставили", закључио је Вучић у свом говору.

После премијера Србије, присутнима се обратио председник Републике Српске Милорад

Додик, који је истакао да су се на овим просторима увек водили ратови без потребе. Слобода је

најскупља реч у српском језику, рекао је председник Републике Српске Милорад Додик.

Након говора званичника одржана је меморијална академија "Тражим помиловање".

68

Подсетимо, полагањем венаца на спомен обележје у Меморијалном центру Доња Градина у

Републици Српској, почела је церемонија обележавања Дана сећања на жртве геноцида у

концентрационом логору Јасеновац.

Венце у највећем јасеновачком стратишту у име Републике Србије положили су премијер

Александар Вучић и саветник председника Србије Оливер Антић, председник Републике Српске

Милорад Додик, као и премијерка РС Жељка Цвијановић. У спомен страдалим Ромима, Јеврејима и

Србима венце су положиле и делегације преживелих логораша, борачких удружења, Израела,

дипломатски кор...

Обележавање Дана сећања почело је светом архијерејском литургијом у цркви Светих

апостола Петра и Павла у Козарској Дубици, коју је служио епископ бањалучки Јефрем.

После полагања венаца одржан је помен жртвама, а затим је почела Меморијална академија,

којом се завршила церемонија.

Осим премијера Србије и саветника председника Републике, обележавању Дана сећања

присуствују и министри у Влади Србије Небојша Стефановић, Александар Вулин, Братислав Гашић,

Вања Удовичић, Жељко Сертић, Никола Селаковић, заменик председнице Скупштине Србије Игор

Бечић, као и директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић.

Дан сећања на жртве Јасеновца обележава се поводом ослобађања усташког концлогора

Јасеновац, једног од највећих и најстрашнијих логора смрти у поробљеној Европи, који историчари

називају и "српски Аушвиц". За датум обележавања узет је 22. април - дан када је група од 1.075

преосталих логораша тог дана 1945. кренула у пробој из логора Јасеновац, а само њих 127 се домогло

слободе.

Систем логора смрти такозване НДХ обухватао је око 80 логора. Према проценама које је на

основу првих ексхумација извршила државна Комисија ФНРЈ, а које је потврдио и Центар "Симон

Визентал", у јасеновачким логорима је нестало 500.000 Срба, 80.000 Рома, 32.000 Јевреја и неколико

десетина хиљада антифашиста различитих националности

НДХ је у једном надмашила нацисте - била је једина држава која је имала посебне логоре за

децу - Сисак и Јастребарско, кроз које је прошло 33.000 малишана, а убијено близу 20.000 деце до 14

година старости. Доња Градина је највеће стратиште у систему концентрационих логора "Јасеновац",

формиран је у августу 1941. године.

Бошко Цветковић

69

"УРА" ЗА БЕСМРТНИ ПУК У МАРШУ КРОЗ БЕОГРАД

Београд 9. мај 2016. године - Бесмртни пук прошао је и кроз Београд по први пут поводом

прославе државног празника Дана победе над фашизмом у Другом светском рату. Бесмртни пук

је назив за церемонију током које учесници носе фотографије чланова породица који су

учествовали у рату.

Уз бурне поздраве Београђана и повике "Ура", више стотина Руса и Срба, укључујући руског

амбасадора Александра Чепурина и ветеране који су допутовали из Москве, Казахстана и Азербејџана,

учествовали су у свечаном маршу. Ова церемонија је први пут одржана 2012. у Томску, а већ 2014.

године у 500 градова у седам земаља.

Амбасадор Чепурин са сарадницима и пријатељима из Србије

испред гробља ослободилаца Београда

Грађани у Београду прошетали су улицама носећи пред собом велики натпис “Бесмртни пук”.

Иза натписа ходали су људи носећи фотографије својих предака погинулих у Другом светском рату.

Осим тога, могле су се видети црвене заставе, као и заставе Србије.

У шетњи су учествовали и некадашњи министар одбране Братислав Гашић, министар рада

Александар Вулин, као и лидер СНП Ненад Поповић, који је у рукама држао фотографију свог претка

Бошка Поповића. Шетњи је присуствовало и неколико хиљада грађана

Иако је поворка блокирала саобраћај у центру Беопграда, пролазници су бурним аплаузима

поздрављали колону на њеној маршрути, од Гробља ослободилаца Београда преко Теразија до Руског

дома, и заједно с учесницима певали су руске песме попут "Расцветали јаблани и руже".

"Чекали смо их шест месеци да нам дођу. Ја сам био са партизанима код Авале, како би

пресекли пут Немцима, а Руси су дошли из правца Смедерева. Да нам нису дошли Руси са каћушама,

немачка дивизија, која се повлачила из Грчке запалила би цео Београд", присећа се 94-годишњи

бициклистички маратонац. Мићић истиче да се с поносом и тугом сећа дана када је руска војска

наставила пут ка другом фронту, у правцу Беча.

Колону "Бесмртног пука" је предводио мотоцикл с којег се вијорила руска застава, у пратњи је

било неколико стотина грађана, међу којима се подједнако чуо руски и српски језик уз повремено -

заједничко узвикивање "Ура". Колона се на моменат зауставила испред хотела Москва, чији гости су

изашли да се сликају с учесницима.

Учесници су носили слике руских и српских војника који су бранили Југославију од

фашистичких освајача, бораца Првог светског рата и одбране агресије НАТО, и црно - наранџасте

Ленте Светог Георгија које су симбол храбрости и победе, а у Србији је и симбол јединства с руским

народом.

70

Учесници марша стигли су до Руског дома, где им се обратио амбасадор Чепурин, обучен у

свечану униформу. Кроз повике окупљених "Русија - Србија", амбасадор Чепурин је позвао окупљене

да се "сете својих славних предака".

"Ово је сећање на оне који су погинули за отаџбину. Ово није политички догађај. Пре свих

поздрављам српске ветеране. Захваљујем сународницима који су допутовали из Москве, из

Белорусије, Казахстана и Азербејџана поводом овог празника", рекао је Чепурин.

Ове године церемонија је одржана и у Београду, по први пут, у организацији Амбасаде Русије,

али и у још 50 земаља.

Други светски рат у Европи окончан је 9. маја 1945. године, када је капитулирала нацистичка

Немачка. У Берлину је нешто после после поноћи 8. маја, односно првих минута 9. маја 1945.

безусловну капитулацију Немачке потписао фелдмаршал Вилхелм Кајтел. У име Совјетског савеза

потписник је био маршал Георгиј Жуков, а у име западних савезника британски ваздухопловни

генерал Артур Тедер.

Тиме је формално завршен Други светски рат у Европи, али су остаци немачких трупа и

њихових савезника још неколико дана пружали отпор, између осталих и у Југославији

Говор амбасадора Чепурина испред улаза у Руски дом у Београду

„Поштована господо, драги пријатељи!

Срдачно поздрављам све учеснике првог „Бесмртног пука“ у Србији. Честитам вам Дан

Победе! Ова акција је почела 2012. године у Томску у срцу Сибира са свега неколико стотина људи, у

знак сећања на Други светски рат. Акција има антифашистички и патриотски карактер. То је лична,

породична акција. Да би свако од нас и да бисмо сви заједно могли 9. (деветог) маја да се сетимо

наших славних предака и рођака. Прошле године Црвеним тргом су прошетали 100 хиљада људи,

међу којима је био и руски Председник Владимир Путин.

Ове године „Бесмртни пук“ пролази широм више земаља и градова - и Москвом, и Београдом,

и Вашингтоном, и Паризом. То је велико сећање на погинуле за слободу и Отаџбину. Овај догађај не

носи политички карактер. И стога ми је посебно драго да видим овде наше драге српске пријатеље-

политичаре.

Пуно захваљујем сународницима, пријатељима из бивших совјетских република, нашим

добрим колегама из Белорусије, Азербејџана и Казахстана.

Поздравимо српске ветеране, као и руске ветеране, који су допутовали из Москве управо ради

данашњег празника. Поздравимо их великим аплаузом.

71

А сада позивам све учеснике да нам се придруже да прославимо Дан Победе у Руском дому и

да заједно погледамо модеран римејк чувеног совјетског ратног филма „А зоре су овде тихе“.

Без сећања на нашу славну историју никад нећемо имати бољу будућност. Не издајемо нашу

Отаџбину, не издајемо нашу славну руску и српску историју, не издајемо наше хероје и јунаке, наше

витезове без страха и мане. Поносимо се њима.

Драги пријатељи, хвала вам за ову невероватну акцију у Београду, коју сматрамо знаком

захвалности, сећања и наде. Хвала на учешћу у акцији „Бесмртни пук“.

Бошко Цветковић

МАРКО ЂУРИЋ ОТВОРИО „ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ” У РОПОТОВУ

Директор кабцеларије за КиМ Марко Ђурић

РАНИЛУГ - Директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић изјавио је у понедељак

увече у Ропотову код Ранилуга да Косово и Метохија јесте и да ће увек бити саставни део Србије и део

духовног и историјског бића српског народа. Ђурић је у Ропотову отворио „Видовданске свечаности”

и том приликом поручио окупљенима да КиМ јесте и увек ће бити саставни део, не само наше

територије, него нашег дугховног, историјског и сваког другог бића. „Косово и Метохија јесте темељ

и основ нашег идентитета а у том корену нашег идентитета налази се и Видовдан, Видовдан као

празник који прослављамо са посебном тежином од Видовдана 1389. године, дана који је обележио

настанак онога што данас називамо „Видовданском етиком” рекао је Ђурић.

Та Видовданска етика је, објаснио је он, омогућила да у тешким вековима ропства, прогонства,

страдања читавог српског народа, не само на овим просторима него на свим подручјима, сачувамо

наше име, сачувцамо нашу веру, сачувамо наш језик, наше обичје, оно што нас одликује као народ.

„Свако од нас појединачно да би био комплетна и развијена личност носи у себи ту кључну

компоненту колективног идентитета”, рекао је Ђурић поздрављен аплаузом окуљених Срба. Ђурић је

казао да време које је пред нама носи ништа мање изазова од времена у којем смо били до сада и

времена у којем су живели и наши преци.

„У том времену пред нама, да би смо пребродили све проблеме док наша мајка Србија не буде

сасвим стала на ноге, мораћемо пре свега да се сконцертишемо на то да нашим врлинама победимо”,

рекао је дирецтор Канцеларије за КиМ. Као кључну поруку окупљенима Ђурић је навео то да не треба

да очекују да било који од проблема са којим се суочавају могу да реше изловани и сами.

72

„Не очекујте да било који од проблема са којим се суочавамо у свакодневном животу можемо

да решеимо уколико у ономе што радимо не полазимо од себе, уколико људима око нас не пружамо

руку и уколико нисмо спремни да побеђујемо врлином”, нагласио је Ђурић. У том правцу је истакао

да „победити врлином” је оно што су нас научили наши преци тог славном Видовдана 1389. године.

„Они су тада победили врлином - жртвујући себе. Ми ћемо победити врлином и радећи и

жртвујући себе”, рекао је Ђурић прогласивши „Видовданске свечаности” отвореним. Културно-

спортска манифестација „Видовдан 2016” одржава се од 20. до 28. јуна у дворишту Основне школе

„Трајко Перић” у Ропотову у Косовском поморављу. Свечаности поводом отварања манифестације

присуствовали су двојица српских министара у косовској влади Далибор Јевтић и Љубомир Марић,

заменик косовског премијера Бранимир Стојановић, градоначелник Ранилуга Градимир Микић и

други.

Идеја о „Видовданским свечаностима“ на Косову и Метохији потекла је од књижевника Драгана

Јеличића који је о томе опширно писао у својој књизи „Видовдански видици“ која је објављена

октобра месеца 2015. године и која је имала запажену промоцију на Сајму књига у Београду прошле

године. Драган Јеличић о томе пише и у гласнику „Патриота“ а његове идеје о „Видовданским

свенародним традиционалним сусретима“ можете прочитати и у овом броју нашег и Вашег гласника

„Патриота“.

Захваљујући помоћи Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије која нам је обезбедила

средства за пут и одлазак на Видовдан по пројекту „ДОЂИ, ВИДИ, ПОСЕТИ И ПОМОЗИ СВОМ

НАРОДУ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ - НАШОЈ МАЈЦИ СТАРОЈ СРБИЈИ“ идемо на Косово и

Метохију за Видовдан и ове године.

Фотографије чланова СРВС Београда са обиласка КиМ на Видовдан 2015. године

Бошко Цветковић

73

НА ХУМЦИ СВОГА ЧУКУНДЕДЕ ПОДНАРЕДНИКА МИЛАНА МИШИЋА НА ЗЕЈТИНЛИКУ

Повео је отац своје ћерке до Зејтинлика да им покаже ХУМКУ и КРСТ / Но 1356 /, свога

прадеде а њиховог чукундеде Милана. Милан Мишић је рођен у селу Малча на тринаестом

колометру од Ниша према Сврљигу и Зајечару. Село се налази на крајњим обронцима Сврљишких

планина а излази на велико Нишко поље. У прошлости је постојала Горња и Доња Малча. Котлином

тече Малчанска река а њена притока је Црвена рака. Малчанска река се улева у Нишаву. Горња Малча

је била сточарски а Доња пољопривредни крај. У бившој Југославији је била само ова Малча, нема

друге.

Према Турском попису из 1498 године у Горњој Малчи живело је око 30 задруга

/домаћинстава/ а у Доњој Малчи близу 5о задруга. По ослобођењу од Турака 1878 године формирана

је Малчанска општина. Почетком 20-ог века Малча је имала око 450 задруга /домаћинстава/, на челу

задруге је био ДОМАЋИН. Једна од најпознатијих била је ЛАЗАРЕВА задруга, чији је домаћин био

ЂОРЂЕ, Лазара, МИШИЋА и бројала је преко 30 чељади.

Ђорђе је имао три сина: Косту, Милана и Влатка Мишића.

У селу Малча постоји црква „Света Петка“ на чијим су зидовима исписана имена палих жртава

за слободу а на узвишици изнад источног дела села подигнут је споменик палим борцима од 1912 –

1918 и од 1941 – 1945 године. Село Малча је у ратовима од 1912 до 1918 дало укупно 97 жртава.

Поднаредник Милан Мишић, СОЛУНАЦ, иза себе, када је пошао кроз Албанску голготу,

оставио је нејаког сина Божидара а супруга му је одмах по порођају преминула и када су је

сахрањивали у ковчегу преко ње је лежао мали Божидар кога је касније дојила и одгајила стрина

Гмитра супруга старијег Милановог брата Косте.

Милан је учесник Балканских ратова и Великог рата од 1914 – 1918. Преко Албаније, стигао

до Крфа а када су се опоравили кренули су на пробој Солунског фронта. Милан је био

ПОДНАРЕДНИК а настрадао је са коња јер је био у ИЗВИДНИЦИ /Око соколово/ у Српској војсци.

74

Када су као претходница ишли у извиђање Солунског фронта кољ му се на једној литици спотакао и

завршили су мртви у неком јендеку. Милан је одликован Орденом за нарочите заслуге. Праунуци су се

играли са његовим ордењем и негде га у прашини загубили /По причању праунука Јована Мишића/.

Миланов син Божидар је имао пензију од оца. Пар година пре поласка преко Албаније Милан се по

други пут оженио и имао је још две ћерке и два сина са Стевком. Ћерке су се звале Ружа и Јованка а

синови Младен и Стеван. Синови су му умрли још као мала деца. Наравно, Стевка и ове две ћерке су

такође живеле од Миланове пензије, бавећи се и пољопривредом.

Миланов син Божидар је био и остао сироче, растао је прво код Гмитре Костине и код бабе,

мајчине мајке, а касније и код маћехе, Маћеха га је малтретирала и поред своје четворо деце није

много водила рачуна о њему, али он се сам пробијао кроз живот. Догурао из Малче до ТОПЧИДРА, до

Краљеве гарде. Милан је био најомиљенији члан задруге, цело село га је волело а био је и мало испред

свог времена, описменио се.

Када се старији брат Коста врато из Великог рата а Милана није било, Костина жена Гмитра,

онако узбуђена у једном моменту је рекла свом мужу „Јој што нам се Милан не врати а ти не остаде“!

Коле је волео мало више да попије и да се швалера, па је Гмитра мало била и љута на њега.

Да нешто кажем и о о најмлађем брату Влатку он је био заробљен од Бугара и у њиховом

логору је умро од глади. Сва следовања што је добијао он није јео, чувао их да их понесе деци,

надајући се да ће га Бугари ускоро пустути и у тој нади гладан је умро. Ето такви су ови Мишићи а

има индиција да су у сродству са задругом Живојина Мишића и ако су на две стране Србије.

Да напишем овај текст за наш часопис „Патриота“, понукала ме је једна фотографија коју сам

видео код свог комшије викендаша са Космаја, Јована /Јовице/ Мишића, унука Божидаревог, и реч по

реч, слика по слика и ево испаде чланак.

А где написати ако не у нашем Српском часопису „Патриота“?. Патриотама је место у „Патриоти“!

Све заслуге да се овај чланак појави у овом броју часописа има овај брка са своје две ћерке са

фотографија, а није му било тешко да оде у Малчу и све ово прикупи и донесе мени у Београд. Када

њему није било тешко да све ово уради, није ни мени било тешко да се мало ангажујем.

Љубиша Илић