LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

Pojam i prednost umrežavanja. Lokalne mreže, formiranje i struktura. Povezivanje čvorova mreže

 Poslednih godina broj računara, a time i broj njihovih korisnika svaki dan ubrzano

raste. Obim posla na njima je sve veći i veći, a broj obrađenih informacija i potreba za njihovim prenosom takođe. Ne samo velike  kompanije nego i manja preduzeća pa čak i pojedinci kupovali su sve veći broj računara za svoje osoblje te su i problemi oko delenja informacija postajali sve veći. Zajedničko korišćenje  podataka podrazumijevalo je pravljenje kopija istih i njihovo prebacivanje na drugi računar korišćenjem disketa. Ovaj metod je bio uspešan dok je u pitanju bilo samo nekoliko računara, ali je porastom broja podataka preraslo u veći problem jer su neki poslovi zahtevali desetine disketa a potom i njihov fizički prenos na lokaciju koja je manje ili više udaljena od izvornog računara.Potrebe posla su međutim zahtevale brži i pouzdaniji način razmene informacija. Zato se međusobno povezivanje dva, a kasnije i više računara pojavilo kao sasvim normalan proces u razvoju računarske tehnike.

Različite definicije mogu se upotrebiti da bi se razjasnio pojam računarske mreže, ali u principu je najjednostavnije reći da je mreža skup od dva ili više računara, koji su međusobno povezani radi razmene podataka i korišćenja zajedničkih resursa. Kada su računari povezani u mrežu, njihovi korisnici  mogu da dele datoteke (fajlove), poruke, grafiku, usluge štampača, modeme i druge hardverske resurse. Umrežavanje se razvilo iz potrebe da više korisnika koristi podatke istovremeno, kako sa svoga, tako i sa drugih računara u mreži. Naime, pojedinačno su računari odličan alat za obradu podataka, tabela, grafika i drugih vrsta informacija, ali ne omogućavaju da se dokumenti lako dele što je glavni uslov razvoja mreža. Zajedničke resurse računari mogu koristiti po principu korisnika (user-level), ili po principu zajedničkog uređaja (share-level). U prvom slučaju,  zajedničkom resursu se dodeljuje lista korisnika sa lozinkama uz čiju upotrebu samo oni mogu da mu pristupe. U drugom slučaju se  resurs deklariše kao zajednički, te mu pristupaju svi korisnici sa ili bez lozinke. Naravno da je u drugom slučaju sigurnost mreže u pogledu neovlaštenog korišćenja manja, ali odluka o tome zavisi od vlasnika, to jest korisnika računara.

Za funkcionisanje najprostije mreže od 2 i više računara je potrebno: Svaki računar treba da ima mrežnu karticu Switch ili HUB (od 4 porta i više) Odgovarajuća mrežna instalacija Odgovarajući software ispravno podešen. Prednosti računarske mreže su mnogobrojne, a mana skoro da nema. Uz malo ulaganje u računarsku mrežu, može se izvući maksimum iz računara i opreme koju već posedujete. Deoba svih resursa u mreži je moguća (internet konekcija, štampači, skeneri, faks-modemi, ploteri, ...). To znači da sa svakog od računara u mreži možete odštampati vaš dokumet na štampaču koji je povezan u mrežu preko nekog od računara, a nalazi se u drugoj prostoriji ili na drugom stolu.

LAN ( local area network)Jedna od karakterističnih podela mreža je na LAN, WAN i globalne mreže.

1

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

LAN ( local area network) su male mreže u koje uključujemo kako one kućne od dva povezana računara tako i one u nekoj kancelariji ili fabrici koje mogu obuhvatiti i nekoliko desetina računara uz prateću opremu.Komponente za lokalne mreže (LAN):

računari ( klijenti ) sa instaliranim mrežnim karticama server hab, switch kablovi za povezivanje operativni sistemi koji podržavaju rad mreže modem za dial-up Internet konekcije (ili neki drugi uređaj za pristup Internetu)

Za povezivanje računara u lokalnu računarsku mrežu koriste se UTP kablovi kategorije 5e i 6 i S/FTP kablovi klase F. Koaksijalni kablovi se ne koriste za LAN. Hub (čvorište) je zastareo uređaj. Za povezivanje računara u lokalnu računarsku mrežu koristi se switch (komutator). Switch može biti upravljiv ili neupravljivi. Sa tržišta polako nestaje standard FastEthernet (10/100 Mb/s), a sve prisutniji je GigabitEthernet (1 Gb/s). 802.3 adapteri obično dolaze integrisani na matičnoj ploči. Aktuelni su GigabitEthernet, a u ekspanziji su 10 GigabitEthernet adapteri. Interni 802.3 adapteri priključuju se na PCI ili PCI-E ekspanzione slotove, a eksterni se proizvode u USB ili ExpressCard varijanti. 802.11 adapteri dolaze integrisani sa mobilnim uređajima. Interni 802.11 adapteri priključuju se na PCI ili PCI-E ekspanzione slotove, a eksterni se proizvode u USB ili ExpressCard varijanti. DualBand bežični ruteri standarda 802.11ac simultano rade na 2.4Ghz (450Nb/s) i 5GHz (1300Mb/s). Imaju tri antene za 5 GHz i tri za 2.4 GHz opseg. Obično imaju gigabitne LAN portove i USB portove za FTP/Media/Storage servere i deljenje štampača i podržavaju Ipv6.

Gore navedena oprema nije neophodna. Za magistralnu mrežu hab nije potreban, a za "peer to peer" mrežu ne treba definisati server.  Globalne mreže su posebne mreže koje obuhvataju hiljade računara, a nama najpoznatija je svakako ona koju nazivamo "mreža svih mreža" popularnije "internet mreža". Rad i mogućnosti interneta svakako zahtjevaju posebnu pozornost. Neograničen broj računara, 24-satni pristup, munjevita veza sa bilo kojim odredištem, more informacija, razmena poruka, sve su to teme za beskonačna razmatranja.

Osnovni elementi računarskih mreža Za svaku mrežu neophodno je:

Najmanje dva računaraNa svakom računaru mrežna kartica. (To je elektronska kartica koja se instalira u

računaru i služi da podatke iz računara koji treba da se šalju dalje u mrežu prilagodi iz višebitnog oblika kakav je na sabirnicama računara u serijski oblik pogodan za prenos komunikacionim kablom. Ova kartica se često naziva i NIC (Network Interface Card), ili mrežni adapter.)

Kabl, kao posrednik za komunikaciju ili bežično povezivanje. (To je u pravom smislu fizička veza između dva računara koja se uspostavlja kablom (ili bežično))

Podela mreža po hijerarahiji Po sistemu hijerarhije mreže se dele na:

         peer to peer (isti s istim) ili mreže računara istog prioriteta (ravnopravne);         server based networks (serverske mreže) ili mreže sa centralizovanim podacima

na serveru koje koriste ostali klijenti na mreži (server-klijent). 

2

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

Razlika između ova dva tipa je veoma važna jer svaki tip ima različite mogućnosti. Vrsta mreže koju uvodimo zavisi od nekoliko faktora:

         veličina mreže         potreban nivo bezbednosti         vrsta posla         raspoloživi nivo administrativne podrške         gustina saobraćaja na mreži         potrebe korisnika         raspoloživi budžet

Peer to peer - mreže računara istog prioriteta  Kod ovog tipa mreža ne postoji definisan server niti hijerarhija među računarima. Svi računari su jednaki, obično svaki računar funkcioniše kao klijent i kao server, i ne postoji imenovan administrator za cijelu mrežu. Korisnik svakog računara odlučuje koji podaci sa njegovog računara se mogu dijeliti na mreži.Mreže ovog tipa često se nazivaju i radne grupe koje podrazumijevaju manju grupu korisnika, uglavnom manju od 10 računara. Mreže korisnika istog prioriteta su relativno jednostavne, jer svaki računar se istovremeno ponaša i kao server i kao klijent, tako da nema potrebe za nekim moćnim serverima. Na slici je data funkcionalna šema ovakve veze na kojoj se vidi da računari komuniciraju svaki sa svakim ravnopravno bez obzira na tehničku organizaciju mreže.  

   . Mreže računara istog prioriteta su pogodne za sredine u kojima:ima manje od 10 korisnikakorisnici se nalaze u istoj prostorijipitanje bezbednosti nije značajnoorganizacija i mreža će imati ograničeni rast u doglednoj budućnosti, odnosno  mreža se

neće širiti.Kod ovog tipa mreža ne postoji administrator sistema čija je obaveza da opslužuje mrežu. Svaki korisnik sam opslužuje svoj računar. Svi korisnici mogu da dele svoje resurse onako kako oni žele. U resurse spadaju diskovi, štampači, faks kartice i drugo. Ali obaveza svakog od računara unutar mreže je da:koristi značajan postotak svojih resursa da bi podržao lokalnog korisnika ikoristi dodatne resurse da bi podržao svakog udaljenog korisnika koji pristupa njegovim

resursima.Bezbednost korišćenja mreže zasniva se na definisanju šifre za neki resurs, npr. direktorijum koji se deli preko mreže. Pošto svi korisnici mreže sami definišu bezbjedonosne mere i deoba se odvija na svim računarima, centralizovana kontrola teško se ostvaruje, jer svi korisnici ne preduzimaju određene mere zaštite.

3

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

Server based networks - serverske mrežeU sredini u kojoj postoji više od 10 korisnika, mreža istog prioriteta i nije najbolje rešenje. Zbog toga u većini mreža postoje namenski serveri. Namenski server je server koji ima samo tu ulogu i ne koristi se kao klijent ili radna stanica. Za servere se kaže da su namenski zato što su predviđeni da brzo opslužuju zahteve klijenata i pruže bezbednost fajlova i foldera. Oni su čak često i fizički zaključani u nekoj posebnoj prostoriji pa im čak i zaduženi administrator mreže retko pristupa, jer većinu posla može obaviti sa nekog od čvorova. Ako je server nenamenski, onda se često, kako se mreža širi i saobraćaj u mreži postaje sve gušći, javlja  potreba za većim brojem servera, a podela poslova na nekoliko servera omogućava da se svi poslovi vrše na najefikasniji mogući način.  

Serveri imaju obavezu da vrše raznovrsne složene poslove, pa serveri u velikim mrežama treba da se specijalizuju, da bi se zadovoljile potrebe korisnika. Na primer, u mreži sa Windows NT Serverom, koriste se različite vrste servera:  server za datoteke i štampanje upravlja pristupom korisnika i korišćenjem datoteka i

štampača kao resursa. Dokument koji se čuva na serveru za datoteke i štampanje učitava se u memoriju računara. Zaključujemo da se ti  serveri koriste za čuvanje datoteka  podataka.

  server za aplikacije čuva velike količine podataka koji su tako organizovani da se lako mogu uzimati. U tome je razlika u odnosu na servere za datoteke i štampanje. U prvom slučaju podaci se učitavaju na računar koji ih zatraži , dok kod servera za aplikacije baza podataka ostaje na serveru a u računar koji traži podatke učitavaju se samo rezultati zahteva.

  server za poštu upravlja elektronskim porukama koje međusobno razmenjuju korisnici mreže.

  faks server; upravlja telefaksima koji stižu u mrežu ili se iz nje šalju, tako što deli jednu ili više faks modem kartica.

  komunikacijski server; rukuje protokom podataka između mreže u kojoj je sam server i drugih mreža.

 Mrežni server i operativni sistem funkcionišu kao jedna celina. Ma koliko server bio opremljen i moćan, beskorisan je bez operativnog sistema koji može da iskoristi prednosti njegovih fizičkih resursa. Server je projektovan tako da omogućava pristup datotekama i štampačima, i da pruža visoke performanse i bezbednost korisniku. Deobom podataka unutar mreže može da se upravlja  i da se vrši kontrola iz centra. Ali jedan od osnovnih razloga zbog kojih se opredjeljuje za serversku mrežu jeste bezbednost, kao i mogućnost da mreža ima hiljade korisnika, što bi bilo veoma teško izvodljivo u slučaju sa mrežom računara istog prioriteta.

U radu sa mrežama sreću se sledeći pojmovi kao što su:        prava ( rights), gde se misli na pravo pristupa mreži        registracija (log on), što je ustvari povezivanje sa mrežom, obično uz dozvolu        server datoteka (file server), glavni računar u mreži        radna stanica ( workstation), je računar u mreži, često ga zovemo i klijent, ili čvor

4

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

        zajednički resurs ( shared resource), je deo sistema kojem pristupa više korisnika Bez obzira koju od ove dve mreže koristimo, uz pouzdane komponente i dobar softver mreža će u svakom slučaju obavljati svoju funkciju. Nikada se ne treba opterećivati megalomanskim zahtjevima pri konfiguraciji mreže ako posao zahteva nešto jednostavno kao npr, korišćenje zajedničkog štampača.

Topologija mreža Pojam mrežna topologija odnosi se na fizički raspored računara, kablova i drugih komponenti mreže. Topologija je klasičan pojam koji podrazumeva osnovni raspored mreže, a pored pojma topologija koriste se i: fizički raspored, projekat, dijagram,  mapa.Mogućnosti mreže koju koristimo zavise od topologije a takođe i od:

         vrste potrebne opreme za mrežu         mogućnosti opreme         razvoja mreže         načina upravljanja mrežom

Mrežna topologija podrazumjeva niz uslova, od nje zavisi npr. ne samo tip kablova koji će se koristiti već i način postavljanja kroz pod, zid ili plafon. Od topologije zavisi kako računari međusobno komuniciraju u mreži, različite topologije zahtevaju drugačije metode komunikacije, a metod komunikacije ima veliki uticaj na mrežu. 

Klasične topologijeSvi mrežni planovi potiču od tri osnovne topologije

         magistrale         zvezde         prstena

Kada su računari povezani u nizu jednim kablom, takva topologija naziva se magistrala. Kad se računari povezuju pojedinačnim kablovima koji se granaju iz jednog centralnog uređaja, haba, to je topologija zvezde. Ako su računari povezani kablom koji formira petlju, to je topologija prstena. Mada izgledaju jednostavno, u stvarnosti se često kombinuju svojstva više topologija i dobija jedna koja je složena.

Topologija: ZvezdaU topologiji zvijezde, računari su povezani segmentima kablova sa centralnom komponentom koja se zove hab. Signal se prenosi od računara koji ga šalje, kroz hab, do svih ostalih računara u mreži. Takav tip je nastao u doba kada su računari bili povezani sa centralnim ("mainframe") računarom. 

5

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

  Pošto je svaki računar povezan sa centralnim mestom, ova topologija zahtjeva dosta kablova da bi se instalirala veća mreža. Osim toga ako centralno mesto otkaže, otkazuje i cela mreža. Čak i nestanak struje na utičnici gdje se nalazi hab uzrokuje pad cele mreže. Animacija   Ako padne jedan računar ili se pokvari jedan kabl koji vodi do haba, u topologiji zvezde samo taj računar neće moći da šalje i prima podatke dok ostatak mreže normalno nastavlja sa radom.Habovi se mogu vezati serijski Ako na primjer hab ima osam portova, na njega možemo vezati sedam računara, a na osmi port staviti sljedeći hub sa istim ili različitim brojem portova na koje opet vežemo računare.

IP šema adresiranja. Ruteri i rutiranje. IP adresaIP adresa ili IP broj je jedinstveni broj, sličan telefonskom broju, koji koriste mašine (najčešće računari) u međusobnom saobraćaju putem interneta uz korišćenje Internet protokola. Primer IP adrese je 207.142.131.23 Konvertovanje u ove brojeve iz, za ljude čitljivije forme adresa domena poput www.wikipedia.org, se vrši putem DNS-a. Proces konverzije je poznat pod imenom rastavljanje imena domena.

DNS (engl. Domain name system) je, u osnovi, sistem koji pretvara imena   računara   (hostnames ) u IP adrese. DNS takođe obezbeđuje podatke i o serverima elektronske pošte na domenu (MX), početnom DNS serveru (SOA) i druge. DNS je zasnovan na hijerarhijskom principu i jedna je od osnovnih komponenti   interneta.

PrimerKada u svoj brauzer ukucate veb adresu http://sr.wikipedia.org/ vaš računar će uz pomoć DNS servera to ime pretvoriti u adresu 208.80.152.2, što je IP adresa računara na kojem se nalazi taj sajt.

Internet protokol (IP) poznaje svakog logičkog domaćina (hosta) po broju, takozvanoj IP adresi. Na bilo kojoj datoj mreži ovaj broj mora biti jedinstven za sve domaćine interfejsa koji komuniciraju kroz tu mrežu. Internet servis provajderi ponekad daju korisnicima interneta ime domaćina pored njihove numeričke IP adrese.IP adrese korisnika koji surfuju po WorldWideWeb-u se koriste da omoguće komunikaciju sa serverom nekog veb-sajta. Takođe, one se nalaze u zaglavljima elektronske pošte. U stvari, za sve programe koji koriste TCP/IP protokol, IP adresa korisnika i IP adresa odredišta su neophodni kako bi se uspostavila komunikacija i poslali podaci.

U zavisnosti od internet veze, IP adresa može biti uvek ista pri konekciji (takozvana statička IP adresa), ili različita pri svakoj novoj konekciji (dinamička IP adresa). Kako bi se koristila

6

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

dinamička IP adresa, mora da postoji server koji pruža adresu. IP adrese se uobičajeno daju kroz servis koji se zove   DHCP   (Dynamic Host Configuration Protocol).

Internet adrese su potrebne ne samo za jedinstveno nabrajanje domaćinskih interfejsa, već i za svrhe rutovanja, pa je veliki broj njih uvek nekorišćen ili rezervisan. (Routing - Proces prosleđivanja paketa kroz Internet od izvornog do ciljnog hosta.)

Jedan isti uređaj (na primer računar) može imati više priključaka na mrežu (više mrežnih kartica), pa u tom slučaju može imati i više IP adresa (ali samo jedna po kartici).

Razmena podataka u mrežiPodaci koji se šalju iz jednog čvora u mreži drugom čvoru dele se na mestu

predaje i pakuju u pakete. Ovi paketi putuju nezavisno kroz mrežu do mesta prijema, pri čemu ne stižu na mesto ni istim rasporedom a možda ni istim putevima. Na mestu prijema, po pristizanju svih paketa, raspakuju se paketi i sastave podaci koji su bili poslati. U slučaju da neki paket ne stigne, ili da stigne oštećen, od čvora koji ga je poslao traži se slanje nove kopije.

Svaki paket se obično sastoji iz: polja preambule (identifikatora) paketa, adrese odredišta, adrese pošiljaoca, oznake tipa podataka u paketu, samih podataka koji se prenose i okvir za proveru ispravnosti prijema. Sva polja imaju fiksnu dužinu sem polja sa podacima, koje može da bude različite dužine, pri čemu je definisana najmanja i najveća dužina polja.

Klase mrežaSvako od polja izvorišne i odredišne adrese u IP zaglavlju sadrži 32-bitnu globalnu internet adresu, koja se generalno sastoji od identifikatora mreže i identifikatora hosta. IP adrese se obično zapisuju u, kako se to kaže, decimalama odvojenim tačkama, gde svaka decimala označava svaki od okteta 32-bitne adrese. Na primer, IP adresa 11000000 11100100 00010001 00111001 je napisana kao 192.228.17.57.Adresa je kodirana da bi se dozvolile različite kombinacije bita za specificiranje mreže ili hosta. Enkodovanje obezbeđuje fleksibilnost u dodeljivanju adresa hostovima i dozvoljava različite veličine mreža u internetu.

Postoje tri glavne klase mreža za koje je najbolji primer sledeći: Klasa А: Mali broj mreža (27=128), svaka može da ima mnogo hostova (16.777.214). Klasa B: Srednji broj mreža (16 384), svaka sa srednjim brojem hostova (65 534). Klasa C: Mnogo mreža (2.097.052), svaka sa malo hostova (254).

Klasa adresa A – prefix (/8 ili eights)

Prvi bit je 001111111.xxxxxxxx.yyyyyyyy.zzzzzzzz.maksimalno 126 mreža, (27 -2)16.777.214 hostova na klasi A (224 -2)od 1.x.x.x do 126.x.x.x.

Klasa adresa B – prefix (/16 ili sixteens)

Prva dva bita su 1010111111.00000000.yyyyyyyy.zzzzzzzz.maksimalno 16.384 mreže (214) 65.534 hostova na klasi B (216 -2)od 128.0.x.x do 191.255.x.x.

Klasa adresa C – prefix (/24 ili twentyfourths)

Prva tri bita su 11011011111.00000000.00000000.zzzzzzzz.maksimalno 2.094.152 mreže (221) 254 hosta na klasi C (28 -2)od 192.0.0.x do 223.255.255.x.

Podmreže i maske podmreža Subnet maskaOna definiše koji deo IP adrese je network ID a koji je host ID. Sastoji se iz 4 okteta, u rasponu od 0 do 255.

192.15.28.167

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

11000000.00001111.00011100.0001000011111111.11111111.11111111.00000000255.255.255.0

Koncept podmreže je uveden zbog sledećih zahteva. Zamislite jednu veliku mrežu koja uključuje jedan ili više WAN-ova i veliki broj tačaka, od kojih se svaka sastoji od velikog broja LAN-ova. Problem je eksplozivni rast mrežnih brojeva i kompleksnost rutiranja. Jedan od načina da se prevaziđe ovaj problem je da se dodeli jedan broj za sve LAN-ove u jednoj tački koji bi pojednostavio adresiranje i rutiranje. Da bi se dozvolilo ruterima u okviru jedne tačke da funkcionišu kako treba, svakom LAN-u se dodeljuje broj podmreže.Deo adrese rezervisan za hostove biva podeljen na broj podmreže i broj hosta da bi se prilagodio ovom novom načinu adresiranja.

Network ID definiše računare koji su na istom mrežnom segmentu.Host ID identifikuje radnu stanicu, server, ruter u okviru jednog mrežnog segmenta.

131.107.103.124. Network ID.Host ID

Svaka IP adresa se sastoji od 32 bita dugačkog zapisa podeljenog u četiri 8-bitna polja, okteta.

Oktet predstavlja decimalni broj iz opsega od 0 do 255.

Maska podmreže

Verzija 4 IP adreseIPv4 je trenutni standard za IP adresiranje na Internetu. Internet Protokol verzija 4 (IPv4) definisana u RFC-u 791 Septembra 1981. Internet protokol (IP) je deo TCP/IP paketa i protokol je koji se najšire koristi.

AdresiranjeU ovoj verziji IP adresa se sastoji od 32   bita , odnosno 4 bajta, što čini teoretski 4.294.967.296 (preko 4 milijarde) jedinstvenih adresa domaćinskih interfejsa. U praksi, postoji nedovoljno slobodnih IP adresa, tako da postoji pritisak da se proširi raspon adresa preko verzije 6 IP adrese.IPv4 adrese su predstavljene sa 4 okteta (8 bitova) rastavljenih tačkama. Server sa imenom www.wikipedia.org trenutno ima broj 3482223596, koji se zapisuje kao 207.142.131.236 zbog konverzije sa bazom 256: 3482223596=207×2563+142×2562+131×2561+236×2560. (Rastavljanje imena "www.wikipedia.org" na svoje povezane brojeve regulišu DNS serveri.)Istorijski gledano, IPv4 adrese su prvobitno imale samo dva dela - adresu mreže i adresu samog uređaja u okviru mreže. Kasnija promena je dodala i podmrežni deo. Međutim, sa napretkom besklasnog internet-domen rutinga   (CIDR), ovo više ne važi i adresa može da ima bilo koji broj nivoa   hijerarhije.

Dodeljivanje adreseStvarno dodeljivanje adrese nije nasumično. Organizacija, tipično Internet servis provajder (ISP), traži dodeljivanje netbloka (skupa povezanih IP adresa) iz registra, kao što je ARIN

8

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

(American Registry for Internet Numbers). Broj mreže sačinjava raspon adresa koje organizacija može slobodno da raspoređuje po želji. Organizacija koja je iscrpela značajan deo svog mesta za raspoređivanje adresa može da zatraži novi netblok.Na primer, ARIN je rasporedio adrese od 64.78.200.0 do 64.78.207.255 korporaciji Verado, Inc. Dalje je Verado rasporedio adrese od 64.78.205.0 do 64.78.205.15 ogranku Bomis, koji je dalje tačnu adresu 64.78.205.6 nazvao www.wikipedia.com.

IscrpljivanjeBroj 32-bitnih IP adresa više nije dovoljan zbog rasta interneta.Postoji generalni konsenzus da će se Internet 128-bitna   IPv6   šema za adresiranje usvojiti kroz narednih 5 do 15 godina.

Verzija 6 IP adreseIPv6 je novi (ali ne još široko korišćen) standardni internet protokol, gde su adrese 128 bita široke, što bi, čak i sa velikim dodelama netblokova, trebalo da zadovolji blisku budućnost. Teoretski, postojalo bi tačno 2128, ili 3.403×1038 unikatnih adresa domaćinskih interfejsa. Adresa verzije 6 se piše kao osam četvorocifrenih heksadecimalnih brojeva (8 puta po 16 bitova) odvojenih dvotačkama. Jedan niz nula po adresi može da se izostavi, pa je 1080::800:0:417A isto što i 1080:0:0:0:0:800:0:417A.Globalne adrese koje se šalju ka jednom odredištu se sastoje iz dva dela: 64-bitni deo za rutiranje i 64-bitni identifikator domaćina.Netblokovi se određuju kao moderne alternative IPv4: broj mreže, koga prati kosa crta i broj značajnih bitova (u decimalnom zapisu). Primer: 12AB::CD30:0:0:0:0/60 uključuje sve adrese koje počinju sa 12AB00000000CD3.

RuterRuter ili mrežni usmerivač (engl. Router) je računarski uređaj koji služi za međusobno povezivanje računarskih mreža. On ima funkciju da za svaki paket podataka odredi putanju - rutu kojom treba taj paket da ide i da taj isti paket prosledi sledećem uređaju u nizu.Iako su najčešće ruteri posebni uređaji, oni su u suštini računari čiji su softver i hardver specijalizovani za namenu da povezuju više mreža. U malim lokalnim mrežama (LAN) ruter se obično postavlja da bude veza između same mreže i Interneta.

Tako na primer ADSL ruter služi kao veza između kućne mreže i mreže Internet provajdera do koje ruter dolazi preko ADSL veze.

Ruter se postavlja kao podrazumevani izlaz sa mreže (engl. Default Gateway).

Način radaPreciznija definicija rutera je računarski mrežni uređaj koji povezuje podmreže. Tih dve ili više podmreža ne moraju da odgovaraju fizičkim priključcima na ruteru, jer jedan priključak na ruteru može imati više logičkih adresa - interfejsa. Ruter na osnovu tabele rutiranja (engl. routing table) za svaki primljeni mrežni paket određuje na koji ga interfejs prosleđuje. Podaci na osnovu kojih ruter određuje izlazni interfejs su osim odredišta, takođe i dolazna adresa i port na koji se ide. Osim statički upisanih ruta, ruteri takođe mogu i da dinamički određuju izlaze na osnovu informacija koje dobiju od drugih rutera.

Ruteri takođe mogu da u paketu koji prosleđuju promene podatak o pošiljaocu, tako da je stvaran pošiljalac nevidljiv izvan svoje mreže. Taj se postupak naziva preslikavanje adrese (engl. Name Address Translation), ili skraćeno NAT.Korisnik računara može proveriti preko kojih rutera njegov mrežni paket prolazi zadavanjem komande TRACERT odredište, na primer TRACERT www.wikipedia.org, ukoliko je to na tim ruterima omogućeno.

9

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

Organizacija domena i domenska imena. Sistem domenskih imena DNS (Domain Name System)

DNS (engl. Domain name system) je, u osnovi, sistem koji pretvara imena   računara   (hostnames ) u IP adrese. DNS takođe obezbeđuje podatke i o serverima elektronske pošte na domenu (MX), početnom DNS serveru (SOA) i druge. DNS je zasnovan na hijerarhijskom principu i jedna je od osnovnih komponenti interneta.

PrimerKada u svoj brauzer ukucate veb adresu http://sr.wikipedia.org/  vaš računar će uz pomoć DNS servera to ime pretvoriti u adresu 208.80.152.2, što je IP adresa računara na kojem se nalazi taj sajt.

Tipovi DNS podatakaNajvažniji tipovi podataka koji se čuvaju u DNS--u jesu sledeći: tip A — adresa - povezuje ime računara i njegovu adresu tip CNAME — kanonsko ime (engl. Cannonical NAME) - povezuje jedno ime računara

(kanonsko ime) sa drugim imenom tip MX — razmena pošte (engl. Mail eXchange) - adresa servera zaduženog za

elektronsku poštu tip SOA — početni autoritet (engl. Start Of Authority) - adresa DNS servera koji je

nadležan za domenPostoje još i PTR, NS, AAAA, SRV, TXT, NAPTR, LOC i drugi manje značajni tipovi podataka.

Domain Name System (DNS) je hijerarhijska, distribuirana baza podataka koja sadrži preslikavanje između DNS imenadomena i različitih tipova podataka, kao što su IP adrese. DNS omogućava uvid ulokaciju kompjutera i korišćenje imena koja su korisnicima prihvatljivija, takođeomogućava otkrivanje drugih informacija skladištenih u bazi podataka.DNS serverServis koji sadrži informaciju o delu DNS (Domain Name System) baze podataka iodgovara na DNS upite. Kompjuter na kome se izvršava ovaj servis je poznat kao DNSserver.DNS suffixZa DNS to je niz znakova koji predstavljaju ime domena. DNS sufiks pokazuje lokacijugde je host vezan u odnosu na DNS root, navodeći lokaciju hosta u DNS hijerarhiji.Najcešće DNS sufiks opisuje poslednji deo DNS imena, koji sledi iza jedne ili višepočetnih labela DNS imena.Domen (Domain)Grupa kompjutera koji su deo mreže i dele zajedničku direktorijumsku bazu podataka.Svaki domen se administrira kao jedinica sa zajedničkim pravilima i procedurama. Svaki domen ima jedinstveno ime. Domain nameIme koje daje administrator grupi kompjutera povezanih u mrežu koji dele zajedničkidirektorijum. Kao deo je DNS strukture za dodelu imena, imena domena se sastoje od

10

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

niza labela razdvojenih tačkama.Poddomen - predstavlja najčešće organizacionu podcelinu nekog domena, na primer, ustanovu u okviru države, odeljenje u preduzeću i slično. Osnovni domen je označen krajnje desnim imenom u simboličkoj adresi. Idući s desna na levo, identifikuju se odgovarajući poddomeni. Krajnje levo ime najčešće predstavlja simboličko ime računara. Naziv domena se sastoji od dva ili više delova razdvojenih tačkama. Uzmimo za primer domen dir.singidunum.ac.rs:

Prva oznaka sa desne strane predstavlja domen najvišeg nivoa (engl. top level domain), u ovom slučaju rs.

Svaka naredna oznaka gledano sa desne strane - ac, singidunum i dir - predstavlja poddomen. Maksimalan broj poddomena je 127 a svaki od članova može imati maksimalnu dužinu od 63 karaktera, s tim da celokupna dužina naziva (uključujući sve poddomene i tačke kojim su razdvojeni) ne sme preći 255 karaktera.

Postoje tri kategorije domena najvišeg nivoa:1. domeni najvišeg nivoa vezani za države - domeni dužine dva slova vezani za

zemlju ili određeni geografski prostor: rs - Republika Srbija, ru- Ruska Federacija, cn - Narodna Republika Kina i tako dalje;

2. generički domeni najvišeg nivoa - domeni koji se koriste za određenu klasu organizacija: com - komercijalni sistemi, org - neprofitne organizacije, edu - obrazovne ustanove i tako dalje;

3. infrastrukturni domeni najvišeg nivoa - jedini u ovoj grupi je arpa domen.Za našu državu, kao i za sve države čije pismo sadrži i druge znakove sem engleskog alfabeta, značajna je od skora dostupna mogućnost korišćenja i međunarodnih znakova u nazivu domena. U skladu sa njom, definisano je i više domena najvišeg domena za navedeni tip država. Kada su u pitanju ćirilični domeni najvišeg nivoa, Republika Srbija je, prvenstveno zahvaljujući profesionalnom i efikasnom radu RNIDS-a, obezbedila срб domen najvišeg nivoa, odmah nakon Ruske federacije. Početak javne upotrebe ovog domena planiran je za kraj 2011. godine.Za potrebe komunikacije korišćenjem elektronske pošte potrebno je da i svaki korisnik računara ima svoju adresu. S obzirom da svaki računar može da ima više korisnika, to se, u komunikacijama, pored adrese računara mora navesti i ime korisnika. Ovo ime se od adrese računara odvaja znakom @. Primer: pera@gmail.com

Deljenje resursa lokalne mreže.

uvodKoje prednosti pružaju računarske mreže? Danas, kada su računari relativno dostupni svakom i izuzetno moćni, možda se pitate zbog čega su mreže neophodne. Razlog je bio i ostao isti: umrežavanje povećava efikasnost i smanjuje troškove. Ove dve stvari računarske mreže postižu na tri osnovna načina: zajedničkim korišćenjem informacija (podataka), zajedničkim korišćenjem hardvera i softvera i centralizovanom administracijom i podrškom. Konkretnije, računari koji su u mreži mogu zajednički da koriste: dokumente (memorandume, tabelarne proračune, fakture) elektronsku poštu, softver za obradu teksta, softver za praćenje projekata, ilustracije, fotografije, video i audio datoteke, audio i video prenose, štampače, faks mašine, modeme, CD-ROM jedinice i druge prenosive jedinice, kao što su Zip i Jaz jedinice diskova. Postoje i mnoge druge mogućnosti zajedničkog korišćenja. Mogućnosti mreža se neprekidno proširuju pronalaskom novih načina komunikacije između računara.

11

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

Zajedničko korišćenje štampača u mrežnom okruženju.

Klasični primeri mreže ravnopravnih korisnika i serverske mreže

Mreže ravnopravnih korisnika Kod mreža ravnopravnih korisnika ne postoje namenski serveri niti hijerarhija računara. Svi računari su jednaki, odnosno ravnopravni. Svaki računar funkcioniše i kao klijent i kao server, pa ne postoji ni administrator koji bi bio odgovoran za celu mrežu. Korisnik svakog računara sam određuje koji se podaci sa njegovog računara mogu deliti preko mreže. Deljenje resursa Svi korisnici mogu zajednički da koriste resurse na koji god način žele. Ovde spadaju: podaci u direktorijumima, štampači, faks kartice, itd.Bezbednost Bezbednost (ili sprečavanje neovlašćenog pristupa računarima i podacima) podrazumeva definisanje lozinke za resurs, recimo za određeni direktorijum, koji se koristi preko mreže. U mreži ravnopravnih korisnika, svaki korisnik sam podešava sopstvenu bezbednost, pa je zato teško sprovesti centralnu kontrolu. Ovaj nedostatak kontrole ima značajne posledice na bezbednost mreže, jer neki korisnici ne primenjuju nikakve mere bezbednosti. Stoga, ukoliko je bezbednost bitan faktor, bolje rešenje predstavlja serverska mreža. Obuka Pošto se u mrežama ravnopravnih korisnika svaki računar ponaša i kao klijent i kao server, korisnici, u tom slučaju, treba da se obuče dvostruko – i za ulogu korisnika i za ulogu administratora.

Serverske mreže U mreži sa više od 10 korisnika, mreža ravnopravnih korisnika u kojoj se računari ponašaju i kao klijenti i kao serveri, ipak nije pravo rešenje. U takvim situacijama, najčešće, postoje namenski serveri. Namenski server je računar čija je jedina uloga opsluživanje mreže i ne koristi se kao klijent ili radna stanica. Za servere se kaže da su „namenski” zato što oni sami ne mogu biti klijenti (odnosno, to se ne preporučuje), već su optimizovani da brzo opsluže zahteve mrežnih klijenata i osiguraju bezbednost datoteka i direktorijuma.

12

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

Kako se mreža uvećava (povećanjem broja računara, njihove međusobne udaljenosti i saobraćaja između njih), nastaje potreba za većim brojem servera. Podela poslova na nekoliko servera obezbeđuje da se svi poslovi obavljaju na najefikasniji mogući način. Specijalizovani serveri Raznovrsnost i složenost poslova koje serveri treba da obave je velika. Serveri u velikim mrežama se specijalizuju da bi mogli da zadovolje povećane potrebe korisnika. Mnoge velike mreže imaju sledeće različite vrste servera

Zajedničko korišćenje resursa Server je napravljen tako da omogući pristup brojnim datotekama i štampačima, uz odgovarajuće performanse i bezbednost. Kod serverskih mreža je moguće administriranje i kontrolisanje zajedničkog korišćenja resursa iz jednog centra. Ovako se resursi lakše pronalaze i čine dostupnijim nego kod mreža ravnopravnih korisnika. Uloga softvera u serverskoj mreži Mrežni server i njegov operativni sistem funkcionišu kao jedna celina. Koliko god da je server moćan i savremen, bez odgovarajućeg softvera koji može optimalno da ga iskoristi, on je neupotrebljiv. Napredni serverski operativni sistemi, koje je razvio Microsoft, napravljeni su tako da mogu da izvuku maksimum iz najsavremenijeg mrežnog hardvera.Bezbednost Bezbednost je najčešće osnovni razlog opredeljivanja za serversku mrežu. U ovakvom okruženju jedan administrator može da definiše bezbednost i to, onda, važi za svakog korisnika mreže.

Lokalna računarska mreža ili LAN (engl. Local Area Network - LAN) je skup računara koji su povezani u jednu računarsku mrežu, na relativno malom prostoru, kao što su kancelarija, više kancelarija ili zgrada.Ova mreža može da broji dva i više računara koji su povezani na određen način. Neki periferni uređaji kao što su štampači, modemi i sl., takođe se ubrajaju u ovu mrežu. Glavna karakteristika lokalnih mreža, po čemu se one razlikuju od mreža na velikim područjima (WAN) jeste mnogo veća brzina prenosa podataka (reda 10 do 1000 MB/sec) i nepostojanje potrebe za zakupljenim telekomunikacionim vodovima.Najčešći metod povezivanja računara u lokalnoj mreži jeste kablovima (Eternet) ili bežična mreža. Lokalna mreža može, najčešće preko nekog rutera, biti povezana sa drugim mrežama u veću WAN mrežu ili direktno preko provajdera na Internet.

Navigacija kroz lokalnu mrežu. Administriranje kućne lokalne mreže.

Da bi pristupio mreži, korisnik mora da ima otvoren nalog na nekom od računara (čvorova) mreže. Radni nalog otvara lice koje upravlja radom mreže – administrator mreže.

Prilikom otvaranja naloga korisnik dobija svoje korisničko ime (user name) pod kojim se prijavljuje na mrežu. Način formiranja imena zavisi od mreže. Negde je to ime.prezime,

13

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

negde su samo početna slova imena, srednjeg sllova i prezimena, negde samo prezime ili samo ime, a neki administratori dozvoljavaju slobodan izbor korisničkog imena.

Osim korisničkog imena, svaki korisnik na mreži dobija i lozinku (password). Osim korisničkog imena i lozinke prilikom otvaranja naloga administrator mreže daje

svakom korisniku i određena prava (npr. Šta od resursa sme da koristi, veličinu prostora na disku, koliko strana može da odštampa, kojoj grupi korisnika pripada,...)

Za zaštitu mreže od nedozvoljenog pristupa spolja zadužen je administrator sistema. * Kratko upustvo za spajanje dva ili vise racunara u mrezi...Kao prvo potrebno je da vaši računari poseduju mrežnu kartu. Za spajanje računara treba nam jos i UTP kabal koji moze biti :1.Crossover 2.StraightZa spajanje PC na PC potreban je UTP kabal Crossover.Kada priključimo kabal u mrežnu karticu potrebno je podešavanje mrežne karte i to na sledeci način:

1. Odemo u Control Panel2.Zatim Network Connection-mrežne veze3. Dupli klik na Local Area Connection4. dugme Properties5. Dupli klik na Internet Protocol (TCP/IP)6. Ukucati IP adresu za jedan i drugi računar:

Po pritisku na dugme Ok kod drugog računara vaši računari su za par sekundi umreženi.Za umrežavanje više računara potrebno je pored opisanog još i uređaj koji se zove switch (svičer) koji služi za kreiranje i širenje veze na više računara... Na ovaj način moguće je umrežiti samo dva kompjutera i otežava vam kasnije da povežete još kompjutera u mrežu. Drugi način zahteva korišćenje hub-a ili switch-a, mrežnu kartu po kompjuteru i upotrebu Straight-through kabla. Hub šalje signal od svakog kompjutera u mreži na sve ostale kompjutere u mreži. Postoje hub-ovi različitih veličina četvoroportni ( samo ime kaže da ima 4 port-a tj. da na njega može da se zakače 4 kompjutera ), osmoportni, šesnaestoportni itd. Većina hub-ova je nadogradiva ( eng. stackable ), to znači da četvoroportni hub možete nadograditi sa još jednim četvoroportnim ili većim hub-om. Na taj način ne morate da menjate hub ako želite da povežete više kompjutera nego što na njega možete povezati, već samo treba da dokupite još jedan hub i povežite ih međusobno. Ovaj način je startno skuplji od prvog, ali vam kasnije olakšava povezivanje dodatnih kompjutera u mrežu. Hub - Obična tačka konekcije za uređaje u mreži. Više nije u upotrebi. Obično se koristio da bi se povezali segmenti LAN mreže. Hub sadrži više portova. Kada podatak stigne u jedan port kopira se u sve ostale portove tako da cela LAN mreža može da vidi podatak. Signal dolazi na jedan port hub-a i momentalno je ponovljen na svim ostalim portovima. (ovo je jednako jednom domenu kolizije)

Funkcionisanje Interneta i osnovni Internet protokoli. Karakteristike osnovnih tehnologija pristupa Internetu

Kako je nastao Internet?

U doba hladnog rata se počelo sa izgradnjom mreže računara za potrebe američke vojske.  Agencija za istraživanja i razvoj ministarstva odbrane SAD-a (skraćenica ARPA) tokom šezdesetih godina dvadesetog veka započinje razvoj mreže koja bi povezala centralne računare odredjenih institucija američke armije u jedinstvenu mrežu ARPAnet.

1975. godine ARPAnet je preuzelo ministarstvo odbrane, pretvorivši ga u sadašnju Defense Data Network - DDN.

14

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

Najvažniji rezultat razvoja ARPAnet i DDN mreža jeste Transmission Control Protocol / Internet Protocol - TCP/IP. Ovaj protokol je konačno definisan 1983. godine i predstavlja način za razmenu informacija medju raznovrsnim računarima i mrežama.

1980. godine NFS (Nacional Science Fondation) je osnovala mrežu na istim principima. Ova mreža je 1986. godine povezana sa ARPAnet/DDN. Tako je nastao NSFnet. Ova mreža je u početku uglavnom okupljala akademske institucije, kasnije se pridružila i NASA i druge vladine organizacije.

Širom Amerike , Evrope i u drugim razvijenim krajevima sveta se formiraju slične računarske mreže 1990. godine NFS je predstavila projekat umrežavanja raznih mreža na globalnom nivou. Tako je formirana “mreža svih mreža” - Internet

Pored promena i stalnog rasta brzine, poslednjih nekoliko godina su donele i razvoj velikog broja komercijalnih servisa sa različitim namenama.

Danas Internet predstavlja mrežu koja spaja na milione računara, ne samo u SAD, već i u Evropi, kao i ostalim kontinentima.

Internet je mreža koja u sebi sadrži mnogo lokalnih računarskih mreža. Svaka od ovih mreža se sastoji od različitih računara, koji mogu biti međusobno povezani na različite načine (telefonske linije, razni kablovi, bežičnim putem) Da bi se omogućilo da ovi računari uspešno komuniciraju i razmenjuju podatke, potrebno je:

• da se uvedu pravila koje nazivamo PROTOKOLI • ADRESE koje su jedinstvene za svaki računar u mreži.

Dakle, protokoli i adrese su osnova organizacije Interneta. Zahvaljujući ovakvoj organizaciji Interneta svaki računar može razmenjivati poruke sa svim ostalim računarima u mreži.

 Protokoli su skup pravila koja se primenjuju za komunikaciju računara u mreži. Skraćenica TCP/IP znači Transmission Control Protocol / Internet Protocol. TCP/IP protokoli obezbedjuju funkcionisanje Interneta.TCP/IP protokoli služe za komutaciju paketa. Komutacija paketa je metod prenosa podataka u kojem se podaci prilikom prenosa razbijaju u "pakete". Svaki od paketa sadrži adresu računara u koji se šalje. Paketi mogu putovati različitim putevima, ali zahvaljujući adresi na paketu, uvek stižu na željeno odredište. Kada svi paketi pristignu u željeni računar, oni se ponovo spajaju u celinu. TCP/IP je skup protokola, od kojih svaki ima specifičnu ulogu. Dva najvažnija protokola iz ovog skupa su:

TCP - transportni protokolIP - mrežni protokol

TCP protokol je namenjen za kontrolu ispravnosti i redosleda paketa informacija koji se razmenjuju. On odredjuje količinu podataka koja će se razmeniti u odredjenom vremenu i zadužen je za uspostavljanje i raskidanje veze izmedju računara.IP protokol vrši usmeravanje paketa informacija u mreži. IP ne vodi računa o ispravnosti paketa, niti o redosledu pristizanja paketa.Ova dva protokola se međusobno nadovezuju, odnosno jedan drugom prosledjuju podatke. 

Vrste pristupa prema stalnosti veze:Povremena veza (najčešće se koristi postojeća telefonska linija; može se koristiti za pristup jednog ili više računara Internetu; Potreban je modem; Veza na zahtev podrazumeva biranje telefonskog broja internet provajdera, uspostavljanje veze i na kraju, prekidanje veze.)

Stalna veza (podrazumeva stalnu konenciju sa Internetom)

15

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

Vrste pristupa prema tehnologiji: Analogna veza (Zastarelo)

Potrebno: klasična telefonska linija, modem, provajder. (Dial-Up) Digitalna veza (Zastarelo)

Ovaj način ima veću brzinu prenosa; Pojedinačni korisnici Interneta koriste posebno razvijen sistem digitalnih veza, pod nazivom Integrisani servis digitalne mreže ISDN (Integrated Services Digital Network). Ovaj sistem omogućava istovremeno vođenje telefonskog razgovora i konekciju na internet.

DSL tehnologija: kod nas je prisutna ADSL vezaAsimetrična digitalna pretplatnička linija (Asimetric Digital Subscriber Line) predstavlja primenu uređaja koji omogućava asimetričan prenos podataka između korisnika i telefonske centrale, preko standardnih telefonskih linija (asimetrična znači: Brzina download-a sa Interneta je znatno veća nego brzina Upload-a na Internet). Potrebni su ADSL modemi koji omogućavaju istovremeni pristup Internetu i slobodnu telefonsku liniju. Novi DSL standard VDLS2 (Very high bit rate Digital Subscriber Line) omogućava brzinu 100/2Mb/s.

Kablovski modemiOvaj način pristupa internetu omogućavaju kablovski operateri. Brzina prenosa podataka kablovskim modemima je velika a ovakva veza se naziva još i veza širokog propusnog opsega (broad-band). Za prenos se koriste koaksijalni ili optički kablovi, koji se inače koriste za prenos TV signala. Aktuelni standard u sistemima kablovske televizije je EuroDOCSIS 3.0.

Radio veza (bežična tehnologija) Wi-Fi (Wireless Fidelity). Pruža mali domet (1500m) i brzinu prenosa . WiMAX (Worldwide Interoperability for Microwave Access. On omogućava

daleko veću pokrivenost signalom, ima veću propusnu moć, manje je osetljiv na smetnje i omogućava veću bezbednost klijenata u mreži. Samo jedna WiMAX bazna stanica može da pokrije ceo grad veličine Novog Sada, uključujući i njegovu širu okolinu! WiMAX nudi maksimalan domet (do 50 km) i veću maksimalnu brzinu prenosa (do 75 Mbit/s) 

Satelitska vezaNačin povezivanja preko satelita, koji najčešće koriste Interneet provajderi. (mana: kašnjenje signala)

Pristup iz mobilne telefonijePovezivanje računara sa mobilnim telefonom. Osnovna prednost treće generacije mobilne telefonije jeste znatno brži prenos podataka koji obezbeđuje podlogu za razne multimedijalne servise poput video-poziva i video-striminga. 3G/4G modemi su integrisani u mobilnim uređajima ili u USB ili ExpressCard varijanti. Mobilne mreže 4G (LTE) još uvek nisu dostupne u Srbiji. Kod nas su dostupne 3G (WCDMA) i 2G (EDGE/GPRS/GSM) mobilne mreže. Brzine prenosa podatak u mrežama četvrte generacije : LTEFDD 150 Mb/s, LTETDD 112 Mb/s, u razvoju je LTEAdvanced 1Gb/s. Aktuelni su i mobilni hotspot uređaji koji omogućavaju bežično deljenje internet konekcije.

16

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

Internet-provajderi i njihove mrežeArhitekturu Interneta je teško sagledati u celini, ali njegova struktura se danas može grubo podeliti na tri nivoa:

korisnički nivo - obuhvata mreže krajnjih korisnika koje mogu biti povezane sa jednim ili više provajdera.

pristupni nivo - obuhvata mreže Internet provajdera, preko kojih korisnici pristupaju Internetu.

nivo jezgra - čine medjusobno povezane mreže velikih provajdera. Ovo predstavlja neku vrstu jezgra Interneta. (interkontinentalne veze) Nazivaju se „ Big Six “ ili backbone.

Mesta na kojima se mreže velikih provajdera sučeljavaju radi medjusobne razmene mrežnog saobraćaja se nazivaju čvorišta.

Zbog razvoja Interneta, mnogi provajderi su formirali sopstvena čvorišta za razmenu saobraćaja sa drugim provajderima.

Provajder (ISP) – firma specijalizovana za pružanje Internet usluga. Povezan je sa internetom stalnom vezom velike propusne moći. Neki provajderi: Eunet, SezamPro, PTT, NeoBee, Nspoint, SBB (kablovski Internet), BeotelNet, VeratNet,..

Povezivanje lokalne mrže sa globalnom mrežom (Internetom)Posle 1995. god. u organizacijama ili grupama organizacija razvijaju se lokalne računarske mreže koje koriste iste protokole (TCP/IP) i alate kao Internet, ali nisu povezane na njega. Ovakve mreže se nazivaju INTRANET, iako nema suštinske razlike između njih i Interneta. Ako se ovakva mreža priključi na Internet, onda se gubi svaka razlika. LAN mreža može biti stalno ili povremeno priključena na Internet, preko više vrsta rutera: Tipovi rutera

Softverski ruteriNa serverima opremljenim serverskim operativnim sistemima koji imaju barem dva mrežna priključka moguće je instalirati ruterski softver. Tada će taj server određivati kuda paketi sa tih (pod)mreža idu dalje.

Hardverski ruteriSvaki od hardverskih rutera je u suštini kompjuter, jer u sebi poseduje određeni softver. Neki ruteri poseduju i prave operativne sisteme u sebi.

Ruteri kod internet provajderaOvi ruteri čine osnovu interneta. Namenjeni su:

za kontrolu saobraćaja između provajdera (edž ruteri engl. edge routers), ali i u okviru same mreže provajdera (kor ruteri engl.core routers). Kor ruteri se nalaze na samim osnovama

Interneta (engl. Internet back bone).Korporacijski ruteri

Avaya ERS-8600

17

LOKALNE RAČUNARSKE MREŽE

Ovi ruteri se uglavnom nalaze po većim firmama. Oni uglavnom imaju više funkcija: obezbećuju povezanost sa drugim mrežama, odnosno Internetom, rade distribuciju saobraćaja radi ravnomernog opterećenja mreže, obezbeđuju rezervni izlaz sa mreže (tzv. bekap rutu)

Kućni ruteri i ruteri za male kancelarijske mreže

D-Link bežični kućni ruter

Ovo su ruteri sa kojima se srećemo u manjim mrežama (engl. Small and Home Office - SOHO). Najčešće je njihova jedina funkcija da povežu kućnu/kancelarijsku mrežu sa Internetom preko provajdera. Oni vrlo često vrše i preslikavanje adresa, a ponekad je na njima instaliran i DHCP server.

(Dynamic Host Configuration protocol DHCP je TCP/IP servisni protokol koji nudi dinamičku dodelu IP adresa hostova i distribuira ostale parametre konfiguracije kvalifikovanim mrežnim klijentima. DHCP Server Kompjuter na kom radi Microsoft DHCP servis i nudi dinamičku konfiguraciju IP adresa i informacija povezanih sa DHCP klijentima. DHCP Client Svaki umreženi uređaj koji podržava mogućnost komunikacije sa DHCP serverom sasvrhom dobijanja dinamički dodeljene IP konfiguracije i informacija o srodnimopcionim parametrima).

Takođe, neki mali ruteri u sebi imaju ugrađene i dodatne mrežne utičnice, tako da vrše i ulogu mrežnog sviča.Ukoliko se konekcija ka internet provajderu ostvaruje preko ADSL veze, onda se takav ruter naziva ADSL ruter.Ukoliko ruter omogućava i bežično povezivanje na njega, radi se o bežičnom ruteru - u žargonu vajrles ruter (engl. wireless router).

18