САД: Шири се штрајк у „Волмарту“ · Web viewKao da se potvrđuje teza da alternativa društvu u čijim je osnovama solidarnost može biti samo neki novi

САД: Шири се штрајк у „Волмарту“

publika Srpska i Crna Gora:Radnici čekaju veći minimalac

24. decembar 2018 • 899• Opširnije

Predsednik Saveza sindikata Republike Srpske, Ranka Mišić, izjavila je da predsednik Vlade RS Radovan Višković u potpunosti razume neophodnost povećanja najniže plate i plata uopšte u realnom sektoru. Ona je istakla da jasan stav i predloge članova Ekonomsko-socijalnog saveta (iz Vlade i Unije poslodavaca) vezane za povećanje minimalca - koji u RS trenutno iznosi 440 KM (220 evra) ili 50 odsto prosečne plate - Savez sindikata očekuje do 26. decembra .Mišićeva je ponovila zahtev Saveza sindikata da najniža plata bude 500 KM (250 evra), ističući da poslodavci zasad nisu spremni da daju ni marku, a da će se Vlada po tom pitanju opredeliti u skladu sa zakonom. “Ukoliko se ne dogovore sindikat i poslodavci kao socijalni partneri, odluku o najnižoj plati donosi Vlada”, izjavila je Mišićeva i dodala da “ s obzirom da povećanje minimalca "gura" i ka povećanju ostalih plata, Vlada odluku mora doneti do kraja decembra”. U četvrtak je o minimalcu bilo reči i u Crnoj Gori. Iza zatvorenih vrata, predstavnici Vlade, sindikata i poslodavaca, razgovarali su više sati, bez mogućnosti da raspravu o povećanju minimalne zarade čuju i novinari. Dogovorili su se da se sa pregovorima nastavi u februaru, a da se do tada uradi detaljna analiza svih parametara koji govore u prilog povećanju minimalca ili protiv njega. “Mi ćemo istrajavati u našem zahtevu da se minimalna zarada u Crnoj Gori koja je sada 193 evra, poveća na 250 evra. Ovo nije odlaganje već nastojanje da se do cilja stigne argumentima. Pritom podržavamo inicijativu poslodavaca da se rasterete nameta koje im je uvela Vlada”, rekao je novinarima nakon sednice Socijalnog saveta Vukašin Zogović iz Unije slobodnih sindikata. Budžetom za narednu godinu povećanje minimalca nije planirano. Podsećamo da povećanje već više od dve godine traže i Unija i Savez slobodnih sindikata, a od ove godine pridružila im se i opoziciona Socijaldemokratska partija.

Novi brazilski predsednik ipretnja socijalnoj državi


Dok je kongres Svetske konfederacije sindikata (MKS) u Kopenhagenu usvajao rezoluciju kojom se traži oslobađanje bivšeg predsednika Ignasija Lule, pod sumnjivim okolnostima osuđenog za zloupotrebu službenog položaja i pranje novca, njegov naslednik, fanatični neoliberal Bolsonaro, hvalio je tokom posete Čileu neka od dostignuća diktatorskog režima generala Pinočea. Veličajući pripadnike američke Čikaške škole, čije su ekonomske teorije postavile temelj haosu koji danas vlada u svetu, on je posebno istakao poteze čileanskih vlasti koji su „doveli do uklanjanja socijalne države“. Uz to, pozvao je brazilske ekonomiste da ne lome mnogo glavu oko definisanja neke originalne ekonomsko-socijalne politike, već da jednostavno primene čileanski model. Teorija deregulacije privrede koju je vojna hunta sprovodila u službi interesa kapitala, pretvorila je zemlju u pukog izvoznika ruda i poljoprivrednih prizvoda koji je u svakom trenutku zavisio od nepredvidivog kretanja cena na svetskom tržištu. Odustalo se od svake intervencije u privredu i pristupilo demontaži socijalnog osiguranja i javnih preduzeća. Zloglasna reforma penzijskog sistema, kojom je akcenat stavljen na treći stub (uplatu doprinosa na individualne račune), stvorila je od Čilea zemlju u kojoj penzije često iznose svega 30-40 odsto minimalne plate i koja se zbog toga često navodi kao primer za izbegavanje. Ubijanjem i hapšenjem sindikalnih aktivista oslabljene su radničke organizacije i omogućen dotad neviđen stepen eksploatacije. Zato kada Bolsonaro kaže da je „Pinoče imao i dobrih strana“ i da se danas vide „pozitivni plodovi njegovih reformi u oblasti privrede i penzijskog sistema“, radnicima i građanima Brazila ostaje da sa strepnjom iščekuju 1. januar 2019. i početak najavljenih radikalnih promena u privredi i socijali. Reforme, između ostalog, predviđaju „fleksibilizaciju javnih službi“ (u kojima zaposleni više ne mogu računati sa sigurnim trajnim zaposlenjem), prodaju državnih preduzeća strancima, privatizaciju aerodroma, rast cena struje... U zemlji u kojoj proizvodnja neprekidno opada, a nezaposlenost i siromaštvo (48 odsto stanovnika) nezadrživo rastu, mnogo se polaže na udruženo delovanje šest velikih sindikalnih centrala, koje ne nameravaju da sede skrštenih ruku. Urušavanje tekovina Lulinog vremena ekonomskog procvata i socijalne pravde ni u kom slučaju ne može proći bez velike mobilizacije sveta rada i građana koji sigurno ne žele zemlju kojoj je uzor Pinoče.

Španija: Značajno povećanje minimalne plate


Koaliciona vlada Španije, u kojoj glavnu ulogu igraju socijalisti Pedra Sančeza, povećala je minimalac za čitavih 22 odsto! Odluka bi trebalo da stupi na snagu 1. januara 2019. mada još nije sasvim izvesno da li će proći kroz Parlament. Ipak, Vlada se nada da će pozitivno raspoloženje javnosti prema ovoj meri uticati na poslanike i da će je oni svojim glasom podržati. Minimalna plata do sada je iznosila 858 evra, a trebalo bi da iznosi 1050. Radi se o najznačajnijem povećanju od 1977. godine, koje bi trebalo da bude ozvaničeno dekretom Vlade, na sutrašnjem zasedanju u Barseloni. Legitimnost ove mere već su dovela u pitanje udruženja poslodavaca i neoliberalne stranke koje govore o „ekonomskom samoubistvu“ i još jednom potvrđuju da su predstavnice krupnog kapitala, a ne interesa običnog sveta. Međutim, uspeh u naporima da se ona ipak donese svedoči da borba protiv restriktivnih politika evropskih vlada počinje da daje rezultate.

Francuska: Protesti protiv Makrona se nastavljaju


Već petu nedelju širom zemlje odjekuju povici „Makron, ostavka!“ i „Pašće!“, dok se u borbu građana, poljoprivrednika i studenata sve više uključuje i najborbeniji sindikalni savez - Generalna konfederacija rada (CGT). Obećanje da će minimalna plata biti povećana za 100 evra (do nivoa od oko 1300 evra), a penzije manje od 2000 evra blaže oporezovane, nije mnogo pomoglo, pogotovo kada su sindikalci otkrili da rast minimalca neće finansirati poslodavci, da on nije mnogo veći od onog koji je već bio planiran i da ga neće dobijati svi zaposleni. Pobunjena Francuska ne može da zaboravi ukidanje poreza na velika bogatstva i pokušaj da se nedostajuća sredstva nadoknade povećanjem cene benzina („ekološkom taksom“), koja bi u perspektivi – kroz 12 meseci – trebalo da poraste za 23 odsto. Makron kao predstavnik krupnog kapitala pribegao je tipičnom sredstvu svojih neoliberalnih učitelja i teret punjenja budžeta sa bogataša preneo na sve, uključujući i osiromašene donje i srednje slojeve čijih je pripadnika u Francuskoj sve više. Protest protiv povećanja poreza sve više se pretvara u borbu protiv politike stezanja kaiša, koja ulazi već u drugu deceniju. Sve više je onih koji se zalažu za odmrzavanje plata i povećanje penzija. Mnogi traže opštu promenu ekonomsko-socijalne politike i odlazak samog Makrona sa vlasti. Smatrajući njegove ustupke „mrvicama“ i „dimnom zavesom“, oni skreću pažnju na ogromno učešće dividendi u nacionalnom BDP-u i 200 milijardi evra koje su posle izglasavanja poreskih olakšica za krupna preduzeća ostale u džepovima poslodavaca. Umesto nategnute priče o ulaganju tih para u nova radna mesta u zemlji, verovatno će ostati samo tužna stvarnost njihovog investiranja u preduzeća sa robovskom radnom snagom u Trećem svetu ili deponovanja u neki od poreskih rajeva. Šta reći o zemlji EU u kojoj je većina mladih prinuđena da radi sa ugovorima na neodređeno vreme, miri se sa nesigurnim radnim mestima i prihvata platu koja je manja od polovine proklamovanog minimalca? Zahtevi sindikata se radikalizuju i to im donosi sve veću podršku javnosti: oni traže minimalnu platu od 1800 evra, prestanak sužavanja prava penzionera, povratak kolektivnim ugovorima i drugačiju industrijsku politiku. Generalni sekretar „crvene“ CGT, Martinez, izjavio je da ga „ne interesuje boja prsluka, već mogućnost objedinjavanja svih onih koji su spremni za borbu“. On je pozdravio povratak na ulice zaposlenih u železnici, koji su do pre nekoliko meseci vodili ogorčenu bitku za svoja ugrožena prava. Posebnu pažnju privlače zahtevi za „Referendumom na inicijativu građana“, u čemu mnogi vide reakciju na sužavanje demokratskih mogućnosti EU. Narod je umoran da gleda kako oni koje je izabrao zbog određenog programa, taj program odmah po dolasku na vlast zaboravljaju i počinju da donose zakone koji ne idu na ruku narodu, nego bogatima i bankama. Sećanja na dane kada su vlade, da bi spasle banke (inače same odgovorne za svoj krah) uvele politiku stezanja kaiša - kažnjavajući tako narod čijim su sredstvima ulivenim u budžet te banke izbavljene – još uvek su živa. Velika većina je sita politike privatizacije dobiti i socijalizacije gubitaka. „Posle toliko vremena, opet se u preduzećima počinje pokretati pitanje plata“, kaže sa entuzijazmom radnik Pežoa, nagoveštavajući vruću zimu za poslodavce i njihove političke poslušnike.

Budimpešta: Protest protiv novog Zakona o radu


Više od 10 000 demonstranata prošlo je u nedelju ulicama glavnog grada Mađarske protestujući protiv zakona koji je u Parlamentu usvojen 12. decembra. Najveći gnev izazvala je odredba o slobodi poslodavaca da radnicima „dopuštaju“ prekovremeni rad u dužini od čak 60 odsto normalnog radnog vremena! Ta zloupotreba će omogućiti da se iz radnika izvuče dodatnih 400 radnih sati godišnje i stepen izrabljivanja podigne do nivoa koji pre odgovara početku 19-og, nego 21-og veka. Što je najgore, poslodavac će steći pravo da prekovremene sate isplati i tri godine posle obavljenog posla. Opravdavajući neviđenu fleksibilizaciju radničkih prava, Vlada se pozvala na otrcani izgovor svih liberala – „interese investitora“, ali i potrebu da se „radnicima, ukoliko to žele, omogući da zarade više“. Kako bi neutralisao radnički otpor, zakon je predvideo smanjenje pregovaračke moći sindikata, tako što je težište kolektivnog pregovaranja spustio na nivo preduzeća. Ovaj protest bio je četvrti veliki skup svih onih kojima je dosta nacionalističke demagogije Orbanove vlade, sračunate ne samo na neutralisanje liberalne opozicije, nego i na na uklanjanje socijalnih zahteva. Noseći mađarske zastave, sindikalci, studenti i drugi protivnici Vladine politike prešli su preko Trga Heroja i krenuli ka zgradi Parlamenta. „Zakon uopšte ne vodi računa o interesima radnika, pa je bilo krajnje je vreme da dignemo glas“, čulo se od sindikalaca koji su bili na čelu kolone. Prethodni protest organizovan na dan usvajanja zakona bio je praćen mitingom pred sedištem vladajuće stranke i blokadom čuvenog Lančanog mosta. Polici je upotrebila suzavac i uhapsila 34 osobe. Sledeća dva dana radnici i studenti su ponovo zauzeli centar Budimpešte . Posle svega, broj uhapšenih se popeo na 65. Čini se, međutim, da Mađarsku neće biti lako umiriti.

Odluke usvojene na 4. kongresu MKS


U Kopenhagenu, na Kongresu Međunarodne konfederacije sindikata, usvojeno je pet hitnih rezolucija, kojima se poziva na:

1. Reformu Zakona o radu u Mađarskoj

2. Poštovanje radničkih prava i solidarnost sa samostalnim sindikatima u Kazahstanu;

3. Slobodu za bivšeg predsednika Brazila Lulu

4. Ljudska prava i mir u Kolumbiji;

5. Solidarnost sa radnicima i studentima u Iranu.

Ispred 331 organizacije iz 163 države i zastupajući 207 miliona radnika, MKS se snažno suprotstavlja predlozima vladajućeg FIDES-a u Mađarskoj, koji je predložio podizanje prekovremenih sati na 400 godišnje, i sa 12 na čak 36 sati. Finansijska nadoknada za prekovremene radne sate bi tim izmenama mogla biti isplaćena posle tri godine. Delegati 4. kongresa MKS podržali su proteste mađarskih radnika na ulicama, koji su održani 8. decembra i zahtevaju od mađarske vlade da povuče ovaj necivilizacijski nacrt zakona zato što podriva nacionalne propise i krši minimalne stadarde iz Direktive EU o radnom vremenu.“Odlazimo sa Kongresa ujedinjeni u nameri da izgradimo snagu radnika kako bi promenili pravila. Međunardni sindikalni pokret znači mir, demokratiju i prava za radne ljude. Moramo poraziti i transformirasti neuspeli ekonomski model današnjice. Moramo odbraniti radnike i druga ljudska prava, i zahtevamo novi društveni ugovor. Kako se menja svet, sa tehnološkim i klimatskim promenama, te kako se pomeraju ljudi iz očaja ili nedostatka izbora, mi moramo imati Pravednu tranziciju. A jednakost svih ljudi je u centru našeg mandata,” rekla je Šaran Barou, po 3. put birana za generalnog sekretara MKS. Njena protivkandidatkinja, Suzana Kamuso iz italijanskog sindikata CGIL, zalagala se za demokratičniju, pravedniju i transparentniju unutrašnju organizaciju MKS, uz fokus na jačanje instrumenta kolektivnog pregovaranja na nivou delatnosti i odbranu temeljnog prava na štrajk, jačanje saradnje MKS sa međunarodnim federacijama sindikata delatnosti i jačanje (uloge) regionalnih struktura MKS.Na zatvaranju Svetskog kongresa, sindikati se obavezuju na:

· Organizovanje u cilju ostvarenja 250 milionitog člana u MKS do narednog Kongresa 2022., čime se gradi snaga radnika;

· Novi društveni ugovor, zahvaljujući kome će preduzeća, uključujući preduzeća koja posluju putem platformi, morati preuzeti odgovornost za svoje radnike i UN Ugovor o preduzećima i ljudskim pravima;

· Pravednu tranziciju ka održivim ekonomijama, čime ćemo se boriti protiv klimatskih promena i održati rast temperature za 1,5 stepeni ili manje;

· Okrenuti trend malog rasta plata i povećanja nejednakosti putem kolektivnog pregovaranja, povećanja minimalnih plata i socijalne zaštite;

· Ukinuti rodno zasnovane razlike u platama, boriti se protiv diskriminacije i rasizma, i preduzeti dalje mere za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja.

Ovo su temelji budućnosti rada.Tokom Kongresa delegacija SSSS učestvovala je nekoliko sastanaka PERK - Panevropskog regionalnog veća, koje okuplja 90 organizacija članica. Održano je i više panel diskusija kako bi se podelila iskustva i saznanja o novim oblicima rada, budućnosti rada, modelima organizovanja radnika na digitalnim platformama, o pravednoj tranziciji i akcijama protiv klimatskih promena, potom sastanci mreža mladih i mreža žena, i druge aktivnosti.

U TOKU KONGRES MKS,BIRA SE NOVO RUKOVODSTVO


Više od 1.200 sindikalaca iz 132 zemlјe sveta okuplјeno je u Bela Centru u Kopenhagenu, na 4. Svetskom kongresu Međunarodne konfederacije sindikata (MKS), koji se održava od 2. do 7. decembra.Pod sloganom „Izgradnja moći radnika: promenimo pravila“ diskusije na Kongresu usmerene su na četiri tematske celine - Mir, demokratija i prava, Regulisanje ekonomske moći, Globalne promene – pravedne tranzicije i Jednakost. Ceremoniju otvaranja obeležili su govori premijera Danske, gradonačelnika Kopenhagena i generalnog direktora Međunarodne organizacije rada. Lizet Risgard, predsednica danskog sindikata LO, naglasila je da je MKS predstavlјa najveći mirovni pokret, zasnovan na međunarodnoj solidarnosti i saradnji. Aktuelni predsednik MKS, Žoao Antonio Felicio, naglasio je da je ta organizacija, sa 207 miliona radnika u 163 zemlјe sveta, brojno osnažena, ali da mora nastaviti sa izgradnjom moći radnika kako bi se uspešno suočila sa predstojećim izazovima koji pogađaju radne lјude i aktivno učestvovala u rešavanju brojnih političkih sporova. Kongres MKS ulazi u svoju završnicu reizborom Šaran Barou za generalnog sekretara i izborom Ajuba Vabe iz Kongresa rada Nigerije za novog predsednika. Očekuje se sastanak Generalnog veća na kojem će biti izabrani njihovi zamenici i potpredsednici, a usvajanjem važnih odluka i smernica, četvrti po redu Svetski kongres MKS završava sa radom. Rukovodstvu organizacije i sindikalnom pokretu u svetu u sledećem četvorogodišnjem periodu predstoji žestoka borbe za očuvanje klјučne uloge sindikata na osiguranju prava, demokratije, slobode i sveta u kome će dostojanstven rad biti stvarnost za sve. Delegacija Saveza samostalnih sindikata Srbije, na čelu sa predsednikom Ljubisavom Orbovićem, prisustvuje Kongresu.

SAD: Sindikati predvode borbu zaočuvanje javnog sektora


Američki radnici vode ogorčenu borbu protiv Trampove administracije namerene da pošto-poto privatizuje ono što je već odavno postalo neka vrsta institucije. „Kada su ekstremisti nedavno poštom poslali 16 eksplozivnih naprava na adrese državnih funkcionera, aktivista i novinara, desetine hiljada poštanskih radnika bilo je izloženo ogromnoj opasnosti“, kaže se u proglasu sindikata APVU, članice najvećeg američkog saveza, AFL-CIO.“I pored toga što su bili suočeni sa mogućnošću povreda, pa i smrti, ovi odani državni službenici ispunili su svoje radne zadatke do kraja. Oprezni kao i uvek, oni su savesno uočili i odstranili sumnjive pošiljke, nastavljajući pritom sa isporukom pošiljki na 157 miliona adresa u SAD“.Sindikate najviše pogađa to što je na požrtvovanost radnika i njihovu vernost zajednici odgovoreno zahtevom za privatizacijom, koja bi u potpunosti mogla da promeni prirodu ove ustanove i živote velikog broja ljudi koji rade u njoj. Prodaja nekoj privatnoj korporaciji sigurno bi dovela do sužavanja obima i kvaliteta usluga, njihovog poskupljenja i degradacije federalne ustanove koja u zemlji uživa najviše poverenja. Bilo zbog neumornog bavljenja bezbednošću građana, ili isporuke stotina miliona božićnih paketa, poštanski radnici odavno uživaju poštovanje svih. Njihova prava i prava građana na pristupačan javni servis ne smeju se dovoditi u opasnost. Stoga i dramatičan apel koji je pre neki dan javnosti uputio predsednik Američke unije poštanskih radnika, Mark Dajmondstein, tražeći od građana da kontaktiraju svoje predstavnike u Kongresu (Parlamentu) i od njih zahtevaju da podrže rezolucije u kojima se predviđa obustava privatizacije. „Obezbedimo“, kaže on u zaključku,“da poštanski orao u grbu pošte, koji simbolizuje njen javni karakter, ne bude žrtvovan na oltaru profita i zamenjen simbolom korporativne pohlepe - lešinarom“.

„Morning Star“ o pravoj prirodi BREGZIT-a


U jednoj od svojih analiza posledica i smisla britanskog napuštanja Evropske unije, list u pregovorima vidi pre svega prst finansijskog kapitala koji se potrudio da u tekst ugovora ugradi odredbe koje štite njegove sebične interese. Za gnev zaposlenih i građana najviše su odgovorne formulacije koje se odnose na „restrikciju državne pomoći industriji“, skrojene po meri britanskih neoliberala koji takve restrikcije primenjuju već dugi niz godina - u blerovskoj (kvazi-laburističkoj) ili konzervativnoj varijanti. Tu se u stvari radi o nameri da se unapred spreči bilo kakva ozbiljna intervencija države u privredi kojoj bi mogla da pribegne neka buduća pro-radnička, u ovom slučaju laburistička vlada. A ima indicija da je dolazak Džeremi Korbina, radikalnog laburiste, na mesto premijera posle sledećih izbora, sasvim moguć. On je već objavio svoju nameru da pojača ulogu države u privredi, ponovo nacionalizuje jedan broj državnih preduzeća, investira u javne službe i vrati neke oblike planiranja. Zalažući se za raskid sa dosadašnjom politikom, tokom prošlogodišnjih izbora energično je zastupao stav da „neoliberalizam nije u stanju da reši probleme nedovoljnog investiranja, stagnirajućih plata i zastarele infrastrukture“. List takođe kritikuje „odricanje vlade od nacionalnog suvereniteta“, i njeno „prihvatanje evropskih rešenja, u čijem formulisanju nije učestvovala“. Uostalom, ministarka rada Ester MekVej je upravo zato pre nekog vremena podnela ostavku. U svojoj izjavi za javnost, ona se distancirala od budućeg ugovora, izjavljujući da on „samo prividno poštuje rezultate referenduma“ i da je „bolje nemati nikakav, nego bilo kakav ugovor“.

ATIPIČNI POSLOVI BEZ DOSTOJANSTVENOG RADA

30. novembar 2018 • 890• Opširnije

Velike promene na tržište rada, prouzrokovane digitalizacijom i automatizacijom, zahtevaju zajednički angažman socijalnih partnera na regulisanju položaja zaposlenih na atipičnim poslovima i zaštiti njihovih prava.Radno zakonodavstvo mora biti izmenjeno, a sindikatima omogućeno da i te radnike sindikalno organizuju, kako bi ih zaštitili. Princip solidarnosti bitan je za društvo i sindikat imajući u vidu velike nejednakosti u Srbiji, a socijalni dijalog se ne može zapostaviti, jer je svaka socijalna izolacija opasnost za društvo. Nema dostojanstvenog rada ako se radi po 14-15 sati na platformama ili na nekim drugim atipičnim poslovima, tako da i ovi ljudi imaju pravo na kolektivnu akciju. Ovo su poruke i zaključci izrečeni na Konferenciji “Dostojanstven rad u eri digitalizacije”, koja je, u okviru projekta Danube@work, održana u prostorijama Saveza samostalnih sindikata Srbije. Projekat, koji podržava austrijsko ministarstvo za rad, socijalna pitanja i zaštitu potrošača, obuhvata zemlje Dunavske regije – Austriju, Bugarsku, Rumuniju i Srbiju, a usmeren je na unapređenje saradnje između zemalja, razmenu informacija i zajednički rad na rešenjima i izazovima koje digitalizacija ima na tržište rada. Sektori, u okviru Projekta koje u Srbiji sprovode dve reprezentativne sindikalne centrale, obuhvaćeni ovim projektom su auto-industrija, zdravstvo, trgovina, turizam i finanansije. Sekretar Veća SSSS Zoran Mihajlović i predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković ukazali su na činjenicu da je sve više atipičnih formi rada, koje su, najčešće, daleko od dostojanstvenog rada, te da su pritisci na sindikate ogromni, a sa ovim se suočavaju i zemlje Zapadne Evrope, nakon dolaska desničarskih vlada i rasta populizma. Načelnica Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Dragana Kralj saopštila je da su u pripremi tri nova zakona - o socijalnom preduzetništvu, agencijskom zapošljavanju i o štrajku. Ona je dodala da Nacionalna služba zapošljavanja sprovodi besplatne programe obuke za IT stručnjake i programiranje. Učesnici Konferencije informisani su o kolektivnom ugovoru koji je u Danskoj zaključen za zaposlene na platformama. Direktor Foruma za međunarodnu saradnju i bivši generalni sekretar Sindikata 3F Danske, Klaus–Larsen Jensen upoznao je prisutne sa osnovnim sadržajem ovog kolektivnog ugovora i ukazao na mogućnost prilagođavanja novih uslova potrebama tržišta rada. Radnici na platformama ne žele da budu tradicionalno organizovani, smatraju sebe individuama sa određenim dobitima, bez neke ideje za budući posao, rade od projekta do projekta, nemaju osiguranje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, ukazao je Jensen, ocenivši da “duh kolektivizma mora da jača, jer će, u suprotnom, doći do potpunog urušavanja društva”. Naglasivši značaj registrovanja i legalnog poslovanja, predstavnica Unije poslodavaca Ljiljana Pavlović je ukazala na nepovoljne faktore za razvoj digitalizacije u Srbiji, starenje stanovništva, kao i na podatak da je 34 odsto kompjuterski nepismeno. Direktorka programa Centra za istraživanje javnih politika, Branka Anđelković, ukazala je da Srbija spada u 25 vodećih zemalja kada je u pitanju rad na platformama. Istraživanje koje je sproveo taj centar, pokazuje da na platformama podjednako rade žene i muškarci, da su u pitanju uglavnom mlađi, od 25 do 36 godina, najčešće fakultetski obrazovani. Delatnosti koje su najviše zastupljene su: pisanje i prevođenje, kreativne usluge, razvoj softvera i tehnologija. Motivacija je, pre svega, dobra zarada (prosek zarade radnika u nedelji je 200 dolara bruto), fleksibilnost u radu, brže zapošljavanje na platformi. Procenjuje se da oko 28% ljudi u Srbiji radi online, a problem je što nemaju regulisani radni status, nema bolovanja, odmora, uglavnom rade dva posla i faktički su nevidljivi za socijalne i penzione sisteme. Martina Šneler, iz sindikata ProGe Austrije, navela je da 1,2 miliona u Austriji nema stalno zaposlenje (sezonski radnici, samozaposleni, honorarci). Prosečno su 180 dana registrovani da rade, a tokom ostatka godine su ili nezaposleni ili rade neprijavljeni. Nesigurane poslove u Austriji radi oko 69% mladih i stranci koji nemaju austrijsko državljanstvo. Učesnici skupa su istakli da je neophodno da svi zajedno svojim merama utiču i doprinesu zaštiti zaposlenih kroz primenu zakona, mogućnosti sindikalnog organizovanja, zaključivanjem kolektivnih ugovora, a neophodan je i pritisak javnosti, kao i globalni okvirni sporazum.

UZ JAČU SARADNJU I INFORMISANJE DO VEĆEZAŠTITE NAŠIH RADNIKA U INOSTRANSTVU


Ukoliko se nastavi egzodus radne snage iz Srbije, uskoro će nedostajati brojne profesije na tržištu rada, poput medicinskog osoblja, vozača, ugostitelja i drugih.Po nezvaničnim procenama, 40.000-50.000 ljudi godišnje napušta zemlju u potrazi za poslom, a znatan broj njih se nikada više ne vraća. Razlog za odliv radnika svakako su niske zarade, ali i nemogućnost profesionalnog napredovanja u Srbiji. To je ukazano na nacionalnoj konferenciji, u okviru projekta “Zaštitimo naše radnike – unapredimo transnacionalnu saradnju i informisanje i konsultovanje upućenih radnika”, u kojem je Savez samostalnih sindikata Srbije vodeći partner. Pored predstavnika sindikata iz grana koje imaju najveći broj upućenih radnika, kao i onih koji se zapošljavaju preko agencija, u radu Konferencije su učestvovali predstavnici Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Inspektorata za rad, Unije poslodavaca Srbije i Privredne komore. Učesnicima je predstavljen Projekat, dinamika, aktivnosti, ciljevi i očekivani rezultati. Na osnovu upitnika koji se nalazi na web platformi, sačinjeno je i preliminarno istraživanje za Srbiju gde se naglašava da radnici nedovoljno poznaju ovo pitanje, da nisu sigurni ni u svoj status – upućeni, zaposleni preko agencija ili samozaposleni, te da sindikati nemaju dovoljan pristup ovim radnicima, imajući u vidu da većina njih nisu članovi sindikata. Utvrđeno je da u aneksu ugovora o radu često nije definisana zarada, pa je većina ispitanika odgovorila da dobija “neku drugu platu”, a da ne znaju koju bi platu trebalo da dobiju po zakonu. Oni koji odlaze na rad u inostranstvo, posebno preko agencija, nedovoljno su ili u potpunosti nezaštićeni. Čak ni sporazumi koji su sklopljeni sa pojedinim zemljama nisu dali adekvatne rezultate, što potvrđuje i najnoviji primer sa radnicima iz Srbije koji rade u Slovačkoj. U slučaju problema naši radnici često ne znaju ni kome da se obrate, a o problemu najčešće saznajemo iz medija. Na skupu je ukazano na osnovne odredbe Zakona o privremenom upućivanju radnika u inostranstvo. Posebna pažnja je posvećena promenama koje se vezuju za kvotu zaposlenih u preduzećima koji upućuju radnike u inostranstvo. Ukazano je i na ograničenja u zakonu gde su pooštreni kriterijumi kao i na neke nedoumice u Zakonu o radu, u kojem nisu definisane pojedine stavke. Broj upućenih radnika se povećava iz godine u godinu. Tako je 2016. u inostranstvu radilo 10.576, 2017 - 11.407, a u periodu od 8.07. do 25.09. ove godine 7.493 radnika. Radnici najčešće odlaze da rade u Slovačku, Austriju i Kanadu, čime Srbija u region stiče status glavnog izvoznika radne snage. Na skupu su predstavljene aktivnosti Inspektorata za rad, kao i ček lista za upućene radnike. Inspekcija se suočava sa problemima sa fiktivnim firmama koje šalju radnike u inostrastvo bez regulisanog statusa u zemlji prijema. Te firme se uglavnom registruju na kancelarije koje im vode knjigovodstvo a ugovori sa radnicima zaključuju se na aerodromu ili na granici. Radnici se Inspekciji obraćaju tek kada se nešto desi, a ukoliko nisu prijavljeni nemaju ni dokumenta kojima mogu da se žale Inspekciji rada. Na konferenciji je predstavljen i novi evropski socijalni paket koji, nažalost, nije uključio i transportne radnike. Paket se odnosi na obavezu da poslodavac najmanje mora da isplati minimalnu zaradu upućenom radniku u zemlji prijema kako bi se sprečio socijalni damping, a dužina trajanja boravka upućenog radnika u zemlji prijema je do godinu dana. Učesnici su ukazali na potrebu precizijeg definisanja te zarade, pre svega imajući u vidu razlike koje postoje u pojedinim zemljama EU između minimalne zarade i garantovane zarade za pojedine profesije. Ni šest meseci nakon usvajanja socijalnog paketa nije puno postignuto na poboljšanju položaja upućenih radnika, a postoji i mišljenje da je to način da bi se zaustavio priliv radnika iz Istočne Evrope na zapadnoevropsko tržište rada. Zaključeno je da je neophodno bolje informisanje za upućene radnike, jačanje zakonodavne regulative, saradnja socijalnih partnera ali i stalno upozoravanje institucija na potrebu rešavanja ovog pitanja u zaštiti prava upućenih radnika i onih koji se angažuju preko agencija. Zloupotreba položaja upućenih i agencijskih radnika mora biti sistemski rešena, uz zajednički angažman socijalnih partnera, veću i bolju dostupnost informacijama, te mogućnostima on-lajn izveštavanja i administrativne prekogranične saradnje.

Slovenija: Veliki štrajk početkom decembra


Štrajk će obuhvatiti zaposlene u privatnom sektoru, a planiran je za 5. decembar. Organizovaće ga skupa Savez samostalnih sindikata Slovenije i Savez sindikata-Pergam.Ovom akcijom sindikati žele da:

· iznesu svoj zahtev za povećanje plata, koje nisu rasle srazmerno rastu privrede i profita;

· suprotstave se nameri poslodavaca da faktički ukinu kolektivne ugovore;

· podrže zakonsko regulisanje minimalne plate.

Tokom proteklih deset godina kolektivno pregovaranje je u Sloveniji neprekidno degradirano. Mnoga prava koja su radnici nekada uživali su iz kolektivnih ugovora izbačena, a dogovorene plate često su bile ispod zvanično dogovorenog minimuma. Čini se da poslodavci žele ukidanje granskih kolektivnih ugovora i spuštanje kolektivnog pregovaranja na nivo preduzeća, što bi njihovim upravama omogućilo da se dogovaraju samo sa prestavnicima sindikata u preduzeću ili čak samo sa radnicima.Ovi pokušaji samo su poslednja kap u čaši radničkog nezadovoljstva koju je veliko zaostajanje plata za opštim privrednim rastom već prepunilo. Zaposlene je uz to pogodila gnevna reakcija poslodavaca na novi iznos minimalca za 2018. i 2019, ali i na predlog novog zakona o minimalnoj plati kojim se želela utvrditi nova formula za njeno izračunavanje od 2021.Navodeći u svom saopštenju da na ovakve poteze socijalnih partnera „više nisu mogli gledati mirno“, sindikati su sve koji se tome protive pozvali na okupljanje pred zgradom Udruženja poslodavaca, gde će svi imati priliku da im „glasno i jasno kažu kako na sužavanje radničkih prava nikad neće pristati“.

Turska: Predsednik građevinara u zatvoru


Svet rada u Turskoj retko je bio tretiran na način koji odgovara savremenim shvatanjima radnih odnosa. Vlade su se smenjivale, ali je odnos prema zaposlenima uvek bio diktiran interseima poslodavaca i političko/vojnih struktura koje su ih štitile. Period nade da će se stvari promeniti, koji se poklopio sa počecima vladavine predsednika Erdogana, nije dugo trajao. Obrušavanje na radnički pokret posle neuspelog pokušaja puča predstavlja samo nastavak jedne duge anti-radničke tradicije. Tada je pod izgovorom „anti-državne“ delatnosti (u stvari zbog drugačijih političkih shvatanja) iz državne službe otpušteno preko 100 000 ljudi. Evropska konfederacija sindikata (EKS) je zbog toga, skupa sa četiri najveća turska saveza, izdala proglas u kome je od vlasti zatražena hitna obustava progona i vraćanje otpuštenih na njihova radna mesta. Trenutno glavnu pažnju evropske i svetske sindikalne javnosti privlači borba radnika na gradilištu novog istambulskog aerodroma. Njih 30 000 radi u izuzetno teškim uslovima – zaštita na radu je slaba, radno vreme se samovoljno produžava, a plate stižu sa zakašnjenjem. Za poslednje četiri godine 37 radnika je poginulo, a mnogo ih je koji su bili lakše ili teže povređeni. Sve ovo prosto je nateralo radnike da u septembru krenu u štrajk, koji je završen brutalnom intervencijom vojne(!) policije, prekomernom upotrebom sile i hapšenjem 600(!) zaposlenih. Posle ispitivanja u policiji, mnogi su otpušteni, a njih 35 je zadržano i čeka suđenje. Među njima je i predsednik Progresivnog sindikata građevinara Dev Japi-iš, Ozgur Karabulut. Taj granski sindikat član je Progresivnog saveza sindikata Dev-iš, koji u Turskoj – uz velike žrtve – zastupa ideju borbenog sindikalizma i učlanjen je u Evropsku konfederaciju sindikata (EKS). Mnogi evropski sindikati, među kojima i SSSS, uputili su pismo podrške u kome se traži oslobađanje zatočenog sindikalnog vođe. Borba se nastavlja.

Nastavak svetske kampanje za povećanje plata


Tokom prethodnih nekoliko decenija godina, uprkos ekonomskom razvoju plate su stagnirale i nisu pratile rast produktivnosti. Milioni radnika u svetu dugo već ne zarađuju dovoljno za dostojanstven život, dok neadekvatni sistemi socijalne sigurnosti samo povećavaju nejednakost i siromaštvo. Preko 80% zaposlenih u razvijenim zemljama smatra da tamošnja minimalna plata nije dovoljna za preživljavanje. Udeo plata u BDP-u opada (profiti se - kroz povećanje plata - ne dele sa zaposlenima), a najveće plate rastu mnogo bržim ritmom od prosečnih. Zbog svega ovoga, Međunarodna konfederacija sindikata (MKS) je u celom svetu pokrenula kampanju za povećanje plata. Od vlada se traži da ustanove minimalnu platu koja će polaziti od visine troškova života i u čijem će definisanju učestvovati socijalni partneri. Pritom se ide na lobiranje po regionima (u Africi, Aziji i Latinskoj Americi) kako bi se izbegla „trka ka dnu“. Sličnu kampanju pokrenula je u Evropi Evropska konfederacija sindikata (EKS) zalažući se za ujednačavanje plata (ali na višem nivou!) i jačanje kolektivnog pregovaranja (koje je trenutno – posle nestanka opštih i krize granskih kolektivnih ugovora, kao i prenošenja pregovora na nivo preduzeća - na najnižem mogućem nivou). Evropa i Centralna Azija su se u poslednjih nekoliko decenija relativno brzo razvijale, ako izuzmemo vreme ekonomske krize koja od 2008. traje do danas. Ukupni BDP tih zemalja se više nego udvostručio (dok je 2000 iznosio 10000 milijardi dolara, danas je već 21000!) Na Zapadnom Balkanu i u Centralnoj Aziji predviđa se ekonomski rast od 3,5 do 4,1% godišnje. U čije se, međutim, džepove slivaju svi ti viškovi? Činjenica je da plodovi privrednog rasta nisu pravedno raspodeljeni u narodu, niti da je došlo do otvaranja mnogo kvalitetnih radnih mesta. Nesigurnost zaposlenja i prihoda i dalje je prisutna kod većine, dok su najbolje prošli dobrostojeći. Puno je porasla i nejednakost prihoda tako da je ono što zarađuje gornjih 10% zaposlenih preko deset puta više od onog što zarađuje najnižih 10% (najteže stanje je u Rusiji i Gruziji). Sve to uticalo je na rast siromaštva, tako da u Makedoniji, Gruziji, Kirgiziji i Srbiji danas četvrtina stanovništva živi u nemaštini. Nejednakost i siromaštvo biće jedna od glavnih tema kongresa MKS koji će se u vremenu od 2. do 7. decembra održati u Kopenhagenu.

Austrija: Metalci kreću u štrajkove upozorenja


Peti po redu sastanak zajedničkog pregovaračkog tima sindikata PRO-GE i GPA-DJP, i poslodavaca iz Udruženja metalske tehnologije (FMTI), koje pokriva više od 130.000 radnika, prekinut je 8. novembra 2018. godine u kasnim večernjim satima.Iako je tokom prvih šest sati pregovaranja postignut dogovor o okvirnim uslovima vezanim za nadoknade za prekovremeni rad, poslodavci su u poslednjem trenutku svoju saglasnost povukli. Ubrzo posle završetka neuspelog sastanka oni su se, međutim, opet javili i ponudili povećanje plata od 2,7% umesto 2,02% (koliko su nudili tokom četvrtog kruga pregovora). Pregovarački tim sindikata je tu ponudu odbacio i ponovo naglasio da bi, s obzirom na više nego zadovoljavajuće stanje u metalskoj industriji, povećanje od 2,02 % samo nadoknadilo gubitke zbog inflacije i bilo nedovoljno. Sindikati su u ponedeljak 12. novembra organizovali sastanke sa radnicima u metalskim preduzećima i obavestili ih o toku pregovora. Ubrzo posle toga poslodavcima je stiglo upozorenje da se od 12. do 14. novembra planiraju štrajkovi upozorenja u 350 kompanija koje pokriva FMTI. Ciljevi štrajkova su sledeći:

· Povratak poslodavaca za pregovarački sto, sa ponudom prihvatljivijom od prethodne;

· povećanje plata od 5 % (za one najniže ne manje od 100 evra);

· nadoknada za duže radno vreme, predviđeno nedavnim donetim Aktom o radnom vremenu (koji dopušta 12-časovni radni dan), kroz povećanje plate ili slobodne sate, kao i bolja zaštita od otkaza u slučaju odbijanja produženog radnog vremena

· jedinstveni rezultat kolektivnog pregovaranja za svih pet podsektora u metalskoj industriji, koji skupa pokrivaju 190.000 radnika;

· uzdržavanje poslodavaca od bilo kakve delatnosti upravljene protiv štrajkova;

· isplata punih plata (uključujući i vreme provedeno na sastancima u kompanijama i u štrajkovima upozorenja);

· retroaktivno dejstvo kolektivnog ugovora za ceo metalski sektor od 1. novembra 2018.

Brazil: Počinje borba zaodbranu penzijskig sistema


Pošto je uspela da utamniči najverovatnijeg pobednika na izborima, bivšeg predsednika Ignasija Lulu, brazilska desnica je obezbedila pobedu svog kandidata Bolsonara. Tipični predstavnik kapitala rešen je da poput svog kolege Makrija u Argentini postepeno demontira južnoamerički model države blagostanja koji je tokom više mandata uspostavila Radnička partija. Njegove antidemokratske, pa i pučističke izjave, pokrenule su lavinu protesta širom zemlje. Sindikate je najviše pogodila najava reforme penzijskog sistema, zbog čega je nedavno organizovan skup predstavnika šest najvećih sindikalnih saveza. Sindikalisti ne mogu da se pomire sa planiranim ukidanjem istorijskih prava i gledaju da se usaglase oko načina borbe sa očigledno anti-radničkom vladom (Bolsonaro je između ostalog, predvideo i ukidanje Ministarstva rada). Najproblematičnije je otvaranje ličnih penzijskih računa na koje će svako izdvajati za sebe, pri čemu će sav teret pasti na zaposlene, a sredstva završiti na računima privatnih banaka, koje će njima upravljati po nahođenju. Poslodavci i država biće oslobođeni obaveze da uplaćuju doprinose. Svako će biti prepušten sebi, pa će sistem solidarnosti ustupiti mesto sistemu sebičnog individualizma. Plan reformi predviđa da se u penziju ide sa navršenih 65 godina starosti, pri čemu bi to važilo i za muškarce i za žene. Najsiromašniji penzioneri, a njih je jako veliki broj, izgubili bi pravo na penziju u visini minimalne plate i dobijali samo 70 odsto od njenog iznosa. Pored toga, pravo na penziju bi bilo izbačeno iz Ustava i regulisano posebnim zakonom, sve u cilju „fleksibilizacije“ tog prava, njegovog ograničenja, pa i gašenja. Odlučni da organizuju čitavu seriju akcija u koje će uključiti što veći broj radnika i građana, sindikati su definisali i određene konkretne korake, od koji su najvažniji: jačanje medijske borbe protiv projekta zakona i podizanje među zaposlenima svesti o njegovoj štetnosti; održavanje konferencije čiji bi cilj bilo osmišljavanje široke kampanji za odbranu postojećeg penzijskog sistema; pripremanje masovnih protestnih akcija usmerenih na očuvanje dosadašnjeg (državnog) penzijskog sistema

Britanija: Sindikati za ponovnunacionalizaciju železnica


Od početka privatizacije železnica 1993. godine – važnog dela neoliberalnih reformi Margaret Tačer, započetih početkom 80-tih - građani Britanije pate zbog previsokih cena prevoza (prosečno 20 odsto viših nego u pred-reformsko vreme), pogoršanja kvaliteta usluga, čestih kašnjenja i kršenja prava zaposlenih. Istovremeno, zabeleženo je propadanje infrastrukture u koju se godinama ne ulaže i godišnji odliv sredstava iz džepova poreskih obveznika u privatne u visini od 5 milijardi funti (5 milijardi sedamsto miliona evra). Naime, od vremena kada su železnice privatizovane do danas, državne subvencije porasle su četiri puta! Cene su počele astronomski da skaču odmah posle prodaje javnog preduzeća, već 1995. Cena karte od Londona do Mančestera, na primer, porasla je sa 50 na 169 funti (238 odsto), a od Londona do Eksetera sa 37,50 na 129,50 funti (245 odsto). Britanski Savez sindikata upozorava da danas u toj zemlji na prevoz odlazi prosečno 13 odsto plate, dok je drugde taj procenat znatno niži: u Španiji 5 odsto, Nemačkoj 4 odsto, Italiji samo 3 odsto... Njegova predsednica, Frensis O’Grejdi, ističe da se „građani s one strane Lamanša voze bolje i po nižim cenama“ i ponavlja da je „jedino rešenje u prevozu pod pokroviteljstvom države, koje će staviti tačku na subvencionisanje privatnika“. U međuvremenu su se umnožile akcije protesta protiv „najstarije i najskuplje evropske železnice“. Učesnici su nosili transparente na kojima je pisalo „Zaustavite pljačku u vozovima!“ i „Za pravedne cene, odmah!“, a jedna od njih iznela je zaprepašćujući podatak da joj za prevoz do posla i natrag, između Londona i Linfelda (koji se nalazi na udaljenosti od 60 kilimetara), godišnje ode 4000 funti (4600 evra)! I to u neudobnim vagonima i uz nepouzdan red vožnje. U saopštenju Radničke partije (Laburista) s kojom sindikati tesno sarađuju, kaže se da je „posle 25 godina jasno da je privatizacija železnica bila katastrofalan promašaj koji je omogućio odliv ogromnih sredstava u privatnu sferu... u džepove akcionara, direktora i budžete vlada drugih zemalja“ i dodaje da „zemlju više zanima dobar javni servis, nego privatni profiti“. Oni imaju i konkretno rešenje za taj problem: koncesije koje ističu ne treba obnavljati, druge je neophodno podvrći reviziji, a treće je najbolje jednostavno raskinuti. Ostaje nam da čekamo do sledećih izbora i vidimo koliko će laburisti ostati verni obećanjima datim sindikatima i građanima.

Španija: Penzioneri na granici egzistencije

25. oktobar 2018 • 882• Opširnije

Primanja španskih penzionera su izuzetno niska, dok cene struje, stanarine i potrošačke korpe neprekidno rastu. Neoliberalna teorija i praksa i tu je za sobom ostavila pustoš, pa je velikom broju Španaca koji su čitav život vredno radili i sanjali o mirnoj starosti gotovo nemoguće da penzijsko doba provedu dostojanstveno. O tom svedoči i podatak da sedam od deset tamošnjih penzionera nije u stanju da pokrije ni svoje minimalne potrebe. Situaciju posebno otežava rast cena prehrambenih proizvoda i lekova, bez kojih stariji deo stanovništva jednostavno ne može.U odnosu na novembar prošle godine, minimalna potrošačka korpa poskupela je za čitavih 20,6 odsto i postala praktično nedostupna onima koji primaju penzijski minimalac (623 evra za samce i 657 evra za one koji izdržavaju bračnog druga). Situaciju je dodatno otežalo poskupljenje velikog broja lekova koji nisu pokriveni zdravstvenim osiguranjem. Zato nije čudo da se u izveštaju o stanju penzionerske populacije kaže da „ u Španiji biti penzioner znači biti siromašan“, pri čemu se „ta kvalifikacija (siromašan) odnosi na čak 7 miliona građana“. Sindikati i penzionerska udruženja, ali i znatan deo progresivne javnosti, traže od vlade da prestane za kozmetičkim promenama i preduzme mere koje će dovesti do povećanja realne vrednosti penzija i omogućiti svima da dođu bar do minimalne potrošačke korpe. To povećanje moglo bi se ostvariti korišćenjem sredstava Garantnog fonda koja se trenutno nalaze pod blokadom Međunarodnog monetarnog fonda. Umesto da budu na raspolaganju međunarodnim finansijskim organizacijama, ona bi trebalo da se nađu u džepovima penzionera. Veće penzije povećale bi kupovnu moć, podstakle ekonomski rast, ubrzale otvaranje novih radnih mesta i postale izvor dodatnih poreskih prihoda.

Australija: Preko 150 000 radnikana ulicama Melburna


Radnički protest bio je izazvan politikom velikih korporacija i Vlade, koja preti da mnoge ostavi bez posla, smanji realnu vrednost plata i dovede do pogoršanja uslova rada. Bilo je to najveće okupljanje te vrste u zadnjih deset godina, a slični skupovi održani su i u drugim većim gradovima: Sidneju, Pertu, Adelaidi... Organizator je bio Australijski savez sindikata (ACTU) koji je u bliskoj vezi sa Radničkom strankom (laburistima), zbog čega mnogi sve ovo vide kao deo predizborne kampanje. Protest je deo ACTU kampanje „Promenimo pravila!“, ali ono što članstvo zamera Savezu je to da je ta pravila donela upravo laburistička Vlada, bez velikog protivljenja sindikata. U vreme dok je ona bila na vlasti doneti su zakoni koji su pogoršali uslove rada i i štrajkove u velikoj meri učinili nezakonitim. Ništa novo, ako pogledamo kakvu politiku generalno „levica“ vodi u čitavom svetu i u kojoj je meri spremna da interese rada podredi interesima kapitala. Ipak, prisustvo velikog broja učesnika ukazuje na to da su radnici najnoviju sindikalnu akciju shvatili ozbiljno. Oni su se od ranog jutra okupljali, da bi u jednom trenutku svi skupa krenuli kroz grad. Akcenat je stavljen na prolazak kroz poslovne kvartove gde je prisutnima iz sveta biznisa, koji su manifestaciju pratili sa prozora, jasno stavljeno do znanja da se ovako više ne može. Podršku melburnškim radnicima dali su i zaposleni iz drugih delova zemlje koji su na protest došli brojnim autobusima. Zapaženo je i prisustvo radnika-migranata koji pod ponižavjućim uslovima rade na plantažama. Vlasti Australije su znatno smanjile nivo zdravstvene zaštite i obrazovanja, dok su krupne korporacije oslobodile plaćanja znatnog dela poreza. Plate su na rekordno niskom nivou, dok nejednakost i broj siromašnih nezadrživo rastu. Zbog svega ovoga, Daren Grinfild, član rukovodstva sindikata građevinara, šumara, rudara, energetičara i mornara otvoreno je izjavio: “Ovde smo da bismo ubrzali pad Vlade i promenili zakone koje su te barabe donele protiv nas“.

Crna Gora: Pobeda sindikata u sporu oko penzija


Namera crnogorskih vlasti da produže radni vek osujećena je zajedničkim delovanjem sindikata koji su bili spremni da u sporu oko tog pitanja otpočnu i generalni štrajk. Starosna granica za sticanje prava na penziju neće biti pomerena na 67, već “zaustavljena” na 66 godina starosti za muškarce i 64 za žene, pišu crnogorski mediji. U penziju sa 40 godina radnog staža sada će moći da se ode u 61. godini života, a ne u 65. kako je bilo predviđeno izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Po svemu sudeći, sindikati i Ministarstvo rada su u poslednjem trenutku postigli dogovor, pa najavljenog štrajka, protesta i peticije za raspisivanje državnog referenduma neće biti. Razgovori o o drugim predlozima izmene zakona se nastavljaju. Generalni sekretari oba sindikata, Keković i Zarubica, saglasili su se da socijalni dijalog u Crnoj Gori u poslednje dve godine pokazuje znake poboljšanja i daje određene rezultate. Crnogorska javnost je pozitivno ocenila činjenicu da su dve sindikalne centrale prvi put zajedno i odlučno stale iza zahteva koji se ticao svih zaposlenih i građana, bez razlike. Sindikati očekuju da sednica Socijalnog saveta bude održana tokom naredne sedmice.

PREDSTAVNICI SES FRANCUSKE U POSETI SAVEZU


U okviru posete socijalnim partnerima u Socijalno-ekonomskom savetu Republike Srbije, šef Komisije za evropska i međunarodna pitanja Socijalno-ekonomskog saveta i Saveta za životnu sredinu Francuske, Žan Mari Kambaseres, posetio je Savez samostalnih sindikata Srbije. Sa gostom iz Francuske, kao i prvim sekretarom ambasade Francuske u Srbiji, Maksimom Rejnoa i predstavnikom Ap Grupe za Evroazijski region, Veselinom Penčevom, razgovarali su potpredsednik i sekretar Veća SSSS, Duško Vuković i Zoran Mihajlović. Cilј posete je uspostavlјanje bilateralne saradnje između socijalno-ekonomskih saveta dveju tradicionalno prijatelјskih zemalјa i, u tom kontekstu, povezivanja sa francuskom razvojnom agencijom (AFD) koja izdvajanjem sredstava ili subvencija za jačanje kapaciteta socijalnih partnera želi da pomogne SES-u Srbije da ojača pregovaračke kapacitete i pobolјša funkcionisanje. Kambaseres smatra da je nedavni prijem našeg Saveta u članstvo u Međunarodnoj asocijaciji socijalno-ekonomskih saveta (AICESIS) dobra prilika za jačanje saradnje na globalnom planu. Takođe, imajući u vidu da je Srbija na nedavno održanom sastanku u Jerevanu postala pridružena članica Međunarodne unije frankofonih zemalјa, to bi mogao biti povod da se i SES kandiduje za člana Međunarodne asocijacije socijalno-ekonomskih saveta frankofonih zemalјa. Predstavnici SSSS upoznali su goste sa funkcionisanjem SES-a u Srbiji na nacionalnom i lokalnom planu, njegovom strukturom, tekućim aktivnostima, problemima sa kojima se suočavaju sindikati u procesu socijalnog dijaloga i ulogom koju SSSS ima unutar ovog savetodavnog tela.

Hrvatska: Štrajkom protivvladinog projekta penzija


Predstavnici sindikata u Hrvatskoj najavili su za subotu, 20. Oktobar, protest zbog podizanja starosne granice za odlazak u penziju i strožijeg kažnjavanja za one koji prevremeno odlaze u penziju.Prema predlogu reforme koji je procurio u javnost, u penziju će se ubuduće ići sa 67 godina i strože će se kažnjavati prevremeno penzionisanje. Predstavnici sindikata su u ponedeljak demonstrativno napustili sastanak s ministrom rada i penzijskog sistema Markom Pavićem, na kojem su razgovarali o najavljenoj penzijskoj reformi. Oni tvrde da ministar nije uvažio njihove predloge, zbog čega najavljuju izlazak radnika na ulice. Sindikati su napustili sastanak pošto je Pavić odbio da pregovara o snižavanju starosne granice za odlazak u penziju i kaznenim poenima za privremeno penzionisanje, izjavio je predsednik Saveza samostalnih sindikata Hrvatske, Mladen Novosel. Novosel tvrdi da ono što im je ponudio Pavić nije bio nikakav socijalni dijalog - stavke koje u paketu penzijskih zakona nije želeo da promeni, ministar je unapred “zamrzao”. “Socijalni partneri su dovedeni pred svršen čin. Odbijeni su naši ključni zahtevi – da se ne dira starosna granica, dodatno ne kažnjava prevremeni odlazak u penziju i ne diže starosna granica u slučaju 41 godine staža i 61 godine života. Očito je da se Pavić i Vlada dodvoravaju Evropskoj komisiji i Svetskoj banci”, rekao je Novosel. On je dodao da je sindikat još letos najavio proteste za jesen, te da će pozvati svoje članove i radnike da izađu na ulice i odupru se nerazumnim predlozima vlade. Komentarišući odlazak revoltiranih sindikalnih čelnika, ministar Pavić je podsetio da se već po sadašnjem zakonu od 2038. godine u penziju odlazi sa 67 godina i da je to u nacionalnom planu reformi vlade već nekoliko godina. U tipično neoliberalnom maniru, on je izrazio zadovoljstvo što su poslodavci, za razliku od sindikata, podržali predlog vlade. U potpunosti solidaran sa hrvatskim radnicima, Savez samostalnih sindikata Srbije je glavnim sindikalnim centralama u Hrvatskoj uputio telegram podrške, u kojem se u potpunosti podržavaju radnički zahtevi i kritikuje vlada koja je pod pritiskom medjunarodnih finansijskih organizacija u tako važnu reformu krenula bez dogovora sa sindikatima - kao da joj odgovara da radnici penziju i ne dočekaju. Pored pisma podrške, SSSS je uputio i protestna pisma predsedniku hrvatske Vlade Plenkoviću i ministru rada Paviću.PREUZMI PODRŠKU SSSS (.pdf)

Izveštaj EKS:Zakon obespravljuje samozaposlene


Najnoviji izveštaj Evropske konfederacije sindikata (EKS) otkriva da su samozaposleni - i pored činjenice da već predstavljaju desetinu celokupne radne snage u Evropi – lišeni mnogih prava koja uživaju ostali zaposleni. U nekim zemljama Unije nije im dozvoljeno da se učlanjuju u sindikate; ne mogu kolektivno pregovarati o platama i uslovima rada; nemaju pristup blagodatima socijalne države, kao što su odsustvovanje u slučaju bolesti, davanja za slučaj nezaposlenosti, porodiljsko odsustvo i penzija.Izveštaj posebno ističe negativne primere Bugarske, Mađarske, Poljske, Rumunije, Turske i Srbije gde samozaposleni ne mogu postati članovi sindikata. U Nemačkoj, Španiji, Holandiji, Švedskoj, Danskoj, Irskoj, Belgiji, Italiji i Velikoj Britaniji zakoni koji regulišu konkurenciju ograničavaju kategorije samozaposlenih koji mogu da pregovaraju kolektivno ili otežavaju usaglašavanje oko visine primanja pozivajući se na to da radnici moraju da imaju jednog poslodavca. U Belgiji, Bugarskoj, Kipru, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Letoniji, Litvaniji, Holandiji i Norveškoj, samozaposleni nemaju pristup fondovima za osiguranje u slučaju nezaposlenosti. Ako im se i dozvoljava da kolektivno pregovaraju, najčešće se tu radi o novinarima, estradnim umetnicima i zaposlenima u kulturi. U većini zemalja potpuno se, međutim, zaobilaze grane u kojima je broj samozaposlenih izuzetno veliki, kao što su poljoprivreda, šumarstvo, ribarstvo, građevinarstvo i trgovina na malo. EKS ističe da s jednakim žarom brani prava zaposlenih i samozaposlenih kojima pruža pravnu pomoć i pomaže oko obuke, učlanjuje ih u sindikate i uključuje u kolektivne pregovore. Najveću prepreku u toj borbi predstavljaju zakoni o konkurenciji koje poslodavci, u pokušaju da spreče povećanje plata samozaposlenih i poboljšanje uslovi u kojima rade, zloupotrebljavaju. Izveštaj se završava apelom evropskim institucijama od kojih se traži da uklone sve prepreke kolektivnom pregovaranju samozaposlenih i izrade zakonski okvir koji će regulisati položaj svih radnika, bez razlike. S druge strane, od nacionalnih vlada očekuju se mere protiv lažnog samozapošljavanja i uključivanje svih radnika u sistem socijalne sigurnosti.

Belgija: Masovni protesti penzionera i radnika


U Belgiji je nekoliko desetina hiljada penzionera izašlo na ulice i trgove u prestonici i drugim gradovima zemlje kako bi izrazili svoje neslaganje sa predstojećom reformom penzijskog sistema. Na meti se našlo predviđeno produženje radnog veka (sa 65 na 67 godina) i moguće smanjenje mesečnih primanja. U znak solidarnosti sa „Danom akcije“ veliki broj preduzeća nije radio.U lučkom Antverpenu u protestnoj koloni se našlo 15000 ljudi među kojima su bili dokeri, radnici zaposleni u metalurgiji i hemijskoj industriji, državni službenici, bolničari i lekari... U Briselu ih je bilo 6000, a u Luvieru čitavih 10000. Slični protesti održani su i u Liježu, Namiru, Gentu, Kortrejku i Luvenu. Sve njih organizovali su sindikati, strukovna udruženja i opozicione partije – protivnici neoliberalnog modela razvoja i politike stezanja kaiša. Na mitinzima su se čule oštre kritike belgijskog sistema penzijksog osiguranja zbog koga mnogi domaći penzioneri žive gore od onih u drugim zemljama Unije. Istaknuta je nemogućnost normalnog učešća u procesu rada posle 65. godine, posebno ako se radi u proizvodnji, na pokretnoj traci, stojećki. Po ko zna koji put je ponovljeno da je „visina penzija rezultat političke odluke vlasti koja bira će usmeravati novčana sredstva“. Čuli su se i glasovi u prilog zapošljavanja mladih i jednakih primanja za muškarce i žene. Ovaj talas protesta nastavak je masovnih majskih okupljanja posle kojih je Vlada bila prisiljena da odustane od projekta penzijske reforme koju je veliki deo Belgijanaca smatrao „nepravednom“. I penzioneri i radnici odlučni su u nameri da nastave borbu protiv sistema u kome bi se „radilo duže, a primalo manje“.

Argentina: Nastavak urušavanja


Argentinski zavod za statistiku (INDEC) nedavno je objavio izveštaj iz koga se jasno vidi da je broj siromašnih u zemlji, za razliku od druge polovine 2017. kada ih je bilo 25,7 odsto, u prvoj polovini 2018. već dostigao nivo od 27,3 odsto. Deca su u još težoj situaciji: u siromaštvu ih živi 33,3 odsto, a 8 odsto čak u istinskoj bedi, što je sve posledica mera stezanja kaiša, ogromnog povećanja cena komunalija i široke privatizacije koje sprovodi vlada neoliberala Makrija. Ne prolaze bolje ni stariji, pa je među onima između 30 i 64 godine starosti, siromašno njih 34,6 odsto. U vreme prethodne vlasti levog centra i predsednice Kristine Kirčner tako nešto bilo bi nemoguće.Siromaštvo raste u meri u kojoj je osnovna potrošačka korpa sve skuplja, a plate stoje u mestu ili padaju. U skladu sa izveštajem INDECA četvoročlanoj porodici je u Argentini – ukoliko ne želi da je ubroje u siromašne – za tu korpu potrebno 417 evra. Sve je više građana koji na mesečnom nivou tu sumu sebi i svojim porodicama više ne mogu da priušte, a biće sve teže, s obzirom da se Vlada zadužila kod MMF-a ne 50 milijardi dolara (koliko je bilo očekivano), već čitavih 57,1. I da se obavezala da budžetski deficit ukloni do 2019, pre svega drastičnim smanjenjem izdataka za obrazovanje, zdravstvo, prevoz i socijalnu zaštitu. Vlada povremeno preduzima kozmetičke mere kako bi pokazala da se bori za izlazak iz krize, pa je tako, u želji da smanji troškove, najavila ukidanje mnogih radnih mesta u javnom sektoru. Sindikati su, međutim, odbacili Makrijevu poruku naciji u kojoj je situaciju u zemlji koja se urušava prikazao kao «gotovo idealnu». «Laže kao što je lagao i tokom predizborne kampanje!», izjavio je Ugo Godoj, generalni sekretar Sindikata državnih službenika, dodajući da je samo tokom poslednja dva meseca posao u industriji izgubilo 60 000 ljudi, a da situacija u javnom sektru nije mnogo bolja.

Crna Gora pred generalnim štrajkom


Broj milionera u Crnoj Gori raste (sada ih je već 47), ali zato svaki dvanaesti građanin živi u siromaštvu. Neoliberalna politika koja je do svega toga dovela, sada se sprema da napravi još jedan korak: Ministarstvo rada i socijalnog staranja nedavno je obnarodovalo predlog novog Zakona o penzionom osiguranju. Predviđa se de će radnici punu penziju moći da ostvare samo ako ispune dva uslova - 40 godina staža i 65 godina života. Ukoliko oba uslova nisu zadovoljena, u penziju se može otići tek posle navršene 67. godine života i najmanje 15 godina staža. Zaposlenima se smanjuju koristi od beneficiranog radnog staža, ukida se računanje radnog staža za koji nije uplaćeno osiguranje (staž na Birou rada, povoljniji staž za invalide i sl), a pooštravaju se i uslovi za sticanje prava na porodičnu penziju. Sindikati su za to da se u punu penziju odlazi sa 40 godina staža ili 65 godina života, da se za osnovicu obračuna penzija koristi 20 najboljih godina staža osiguranika, a ne svih 40, kao i da iznos najniže penzije bude u visini 80 odsto minimalne zarade, odnosno 55 odsto prosečne zarade kada je u pitanju penzija ostvarena na osnovu 40 godina staža. Minimalna starosna penzija sada je 125 evra, ali ako bi se sindikalni zahtev usvojio, pri sadašnjem iznosu minimalne zarade (193 evra), najniža penzija bi iznosila 154 evra, dakle, gotovo 30 evra više. Ukoliko bi se minimalac povećao na 250 evra, minimalna penzija bi bila 200 evra, ili, u slučaju 40-godišnjeg staža, 280 evra. Problem je u tome što je odluka da se zakon izmeni doneta pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Evropske unije, tako da nije verovatno da će Vlada i Parlament pristati na predloge sindikata. Stoga su dva najveća saveza u zemlji, Unija slobodnih sindikata Crne Gore i Savez sindikata Crne Gore, složni u nameri da Vladi još jednom dostave listu svojih minimalnih zahteva, pa ako ih odbije „krenu u prikupljanje potpisa za organizovanje referenduma i pripremu generalnog štrajka“. Oni ne veruju rečima ministra rada koji je izjavio da bi prihvatanje sindikalnih zahteva povećalo budžetske troškove i ugrozilo stabilnost javnih finansija. Znaju da MMF insistira na stabilnosti, ali ne i na načinu na koji će se budžetska sredstva prikupljati. I traže da se ona obezbede ne pojačanim pritiscima na zaposlene i narod, već većim oporezivanjem državnih funkcionera i biznismena.

Bolje informisanje i umrežavanjesprečavaju zloupotrebe

28. septembar 2018 • 873• Opširnije

U Beogradu je 26. septembra održana radionica “Angažovanje radnika iz Istočne Evrope” u okviru projekta (EEPOW), a koji sprovodi Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u saradnji sa Evropskim centrom za socijalnu politiku i istraživanje iz Austrije.Na skupu je ukazano na osnovne odredbe Zakona o uslovima za upućivanje radnika na privremeni rad u inostranstvo, koji nastoji da uredi ovaj prostor, da ga učini transpartnijim i da spreči zloupotrebe. Posebna pažnja je posvećena promenama u Zakonu, - ne može se upućivati radnik u inostranstvo zaposlen manje od 3 meseca, a kvota je 20% zaposlenih radnika u firmama koje upućuju svoje radnike u inostranstvo. Na taj način se izbegavaju zloupotrebe i iznajmljivanje radnika preko agencija, gde firma zapravo i nema stalno zaposlene već ih samo iznajmljuje za određene poslove ili usluge u inostranstvu. Prijavljivanjem u Centralni registar (CROSO) omogućava se lakši pristup podacima o detaširanim radnicima i koliko se poštuju njihova prava, kada je u pitanju osiguranje. Pojednostavljena je procedura za poslodavce koji upućuju radnike u inostranstvo. Revidiranom Direktivom EZ iz 1996. godinine, u cilju sprečavanja socijalnog dampinga naglašeno je da radnik koji se upućuje na rad u inostranstvo ne može imati manju zaradu od minimalne zarade koja je definisana u zemlji prijema. Učesnici na skupu su ukazali na potrebu definisanja te zarade, jer u pojedinim zemljama EU postoji znatna razlika izmedju minimalne zarade i garantovane zarade za pojedine profesije a u Aneksu ugovora o radu najčešće su sadržani koeficijenti koji zapravo ne govore koliki je iznos te zarade. Na skupu je izražena zabrinutost zbog gotovo pravog egzodusa, mladih i stručnih kadrova koji napuštaju zemlju. U 2016. godini, broj upućenih radnika iznosio je 10.576, 2017. - 11.407, a u periodu od 8.07. do 25.09. ove godine 7.493 radnika. Ukoliko se ovi podaci razmotre, kao i brojni odlasci radnika uglavnom u Slovačku, Austriju i Kanadu, koji odlaze po osnovu drugih aranžmana ili posredovanjem agencija ili u privatnoj režiji da rade vidi se da Srbija sve više postaje zemlja radne emigracije. Ukoliko se nastavi ovakav trend, uskoro će nedostajati čitave profesije na tržištu rada poput medicinskog osoblja, vozača, ugostitelja, zavarivača, tesara i drugih. Veoma teško je uspostaviti dobru evidenciju o broju upućenih radnika. Radnici se obraćaju inspekciji rada tek kada se nešto desi, a mnogi iz starha, ukoliko je u pitanju rad na crno ništa ne prijavljuju. Inspektorat za rad Srbije ima posebne evidencione liste za detaširane radnike. U poslednje vreme utvrđen je veliki broj fiktivnih poslodavaca koji radnike šalju u inostranstvo, ugovori o radu se sklapaju na granici ili čak u zemlji prijema. U nedavnoj vanrednoj kontroli utvrđeno je da su poslodavci samo formalno prijavljeni u APR-u, a najčešće su u pitanju strani građani koji svoja sedišta prijavljuju ili na advokatske kancelearije ili knjigovodstvene agencije koje im obavljaju usluge. Obećani uslovi rada najčešće nisu ispunjeni, a posebno je kritična tačka bezbednosti i zdrtavlja na radu, gde radnici nisu prošli zdravstvene preglede ili nisu osposobljeni za rad i ne zadovoljavaju standard kada su u pitanju poslovi sa povećanim stepenom rizika. Protiv takvih poslodavaca podnose se krivične prijave, a predviđene su novčane kazne, oduzimanje licence za poslovanje i drugo. Zaključeno je da bi trebalo poboljšati i intenzivirati informisanje poslodavaca i radnika, upoznavanjem sa direktivama, njihovom primenom, osnovnim stavkama socijalnog paketa za detaširane radnike, te svakako sa primenom direktiva u zakonodavstvu pojedinih zemalja, njihovim standardima, načinima korišćenja IMI i boljoj međunarodnoj saradnji zemalja, institucija, inspekcija rada, socijalnih partnera.

Ekonomska agenda za JIE


U Beogradu je u organizaciji Fondacije Fridrih Ebert održana konferencija “Ekonomska agenda za JIE” na kojoj je predstavljena publikacija i preporuke za kreiranje politike za ovaj region. U prisustvu predstavnika socijalnih partnera i ekonomskih stručnjaka predstavljeni su rezultati istraživačkog projekta čiji je cilj bio analiza ekonomske politike od početka ekonomske krize 2008. godine. Ukazano je na razloge zašto mere ove ekonomske politike nisu donele očekivane rezultate u Jugoistočnoj Evropi. Predstavljena je serija nacionalnih studija i dve regionalne gde je ukazano na institucionalne i strukturalne izazove. Projekat Nova ekonomska agenda preispituje prethodni model ekonomskog rasta baziranog na direktnim stranim investicijama, rastu bez rasta zaposlenosti i permanentnog postojanja mreže finansije podrške. Zaključeno je da ekonomski program regiona mora obuhvatiti porast plata, institucionalne invocije kao što je zalaganje za razvojne banke, te obnovljeno institiranje na značaju regionalne politike. U preporukama koje su date ukazano je na potrebu boljeg kvaliteta investicija, njihovu sektorsku distribuciju pre svega, koja bi se proširila na polje poljoprivrede, energije, obrazovanja i inovacija. Ulaganja koja dolaze samo sa jedne strane, dovode do zavisnosti regiona i stvaraju nove rizike, kako ekonomske tako i političke. Program ekonomskih reformi kroz trogodišnji okvir bi trebalo da pomogne da se unapredi Zapadni Balkan, a što bi bilo zasnovano na analizama i reuzultatima. S tim u vezi je veoma značajno da se zemljama koje se nalaze u pretpristupnom periodu za učlanjenje u EU omogućiti pristup strukturalnim fondovima EU pre dobijanja statusa člana. Uloga međunarodnih finansijskih institucija poput Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), Svetske banke, CEI veoma je značajna uz neophodno obezbeđivanje i promovisanje dobrog upravljanja i transparentnosti. Veoma je važno aktivno uključivanje Evropske investicione banke a takodje i tzv. “Junkerovog investicionog programa”. Trebalo bi ga proširiti i na zemlje kandidate, snažno razvijati regionalnu industrijsku politiku fokusiranu na inovacije kao i regionalnu saradnju, te uspostavljanje regionalne ekonomske zone za Zapadni Balkan. Posebno je razmatrano pitanje nejednakosti na tržištu rada kao i socijalne kohezije gde je ukazano na značaj aktivne politike tržišta rada, progresivne poreske politike i održivog regionalnog razvoja. Potrebno je da sindikati imaju ključnu ulogu u socijalnom dijalogu i ekonomskom upravljanju u svim ključnim sektorima. Vodeće kompanije koje rade u regionu moraju imati izraženu korporativnu odgovornost. Pored toga, glas civilnog društva mora se čuti a balans izmedju ekonomije, socijalnog i ciljeva zaštite životne sredine mora se dostići.

Kampanje grupnog finansiranja dobar načinza otpočinjanje poslova i zapošljavanje


Iako je tzv. crowd finansiranje, odnosno tržište grupnog finansiranja poraslo u Regionu poslednjih godina za čak 450 odsto, najveći broj ovako prikupljenih sredstava otišlo je u Sloveniju, koja je ujedno imala i najveći broj uspešnih kampanja. Ovo se moglo čuti na Konferenciji koja je 25. septembra održana u Beogradu uz podršku Nemačko-srpske inicijative za održivi rast i zapošljavanje, Nemačka saradnja, Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva i Fondacije Hajnrih Bol. Po procenama Kembrižovog centra za alternativno finansiranje do 2015. godine na ovakav način prikupljeno je preko 34 milijardi dolara, dok Svetska banka procenjuje da će do 2020. godine tržište grupnog finansiranja dostići vrednost od 96 milijardi američkih dolara. O čemu se ovde radi? Prvo, potrebno je imati dobru ideju i napraviti dobar plan kampanje, zatim sačiniti dobar tim, napraviti strukturu i sve to promovisati putem internet platformi poput Kickstarter ili IndieGoGo, najpoznatijih za finansiranje kreativnih projekata. Što je najvažnije, dobro utvrditi ciljnu grupu koja će imati najviše interesovanje za projekat i koja će biti spremna i da ga finansira. Stoga je dobro ako se odlična ideja sa razumljivim ciljevima usmeri i na one sa najvećim brojem pratilaca na društvenim mrežama, jer je pretpostavka da će veliki broj potencijalnih investitora biti upoznat sa idejom i biti spreman da podrži ideju. Postoje četiri modela grupnog finasiranja - putem donacija, bazirano na nagradama (od vrlo skromnih poput bedževa pa do pametnih uređaja koji se nude za finansijsku podršku), bazirano na udelu, odnosno deonicama i putem onlajn pozjmica sa nižim kamatama. Prema podacima iz studije Crowdfunding u Srbiji koju je spovela agencija Brodoto, tokom četiri godine, od 2012. do 2016., u regionu je prikupljeno 9 miliona dolara za oko 2.200 kampanja iz oblati obrazovanja, preduzetništva i umetnosti. Samo 10 odsto ovih kampanja bilo je uspešno a podržalo ih je svega 0,5 odsto stanovništva u regionu. Poređenja radi, više od petine Ameriknaca uložilo je novac u slične kampanje dok je 3 odsto pokrenilo i svoj sopstveni biznis putem platformi. Broj onih koji u Srbiji podržavaju kampanje grupnog finansiranja iznosi svega 0, 03 odsto, a procenat uspešnosti kampanja iznosi 7,2 odsto za razliku od 10 odsto koliki je prosek za region. Od učesnika Konferencije u Beogradu i panelista moglo se čuti da je ovakav način finansiranja značajan jer predstavlja alternativu klasičnom finansiranju, imajući u vidu kruta i stroga pravila i konzervativne banakarske sisteme. Istovremeno, kroz ovaj oblik jačaju i socijalne mreže i stavara se znatna grupa podržavalaca ideja, što je posebno važno kod tzv. socijalnih platformi. Interesantno je i da su najuspešnije kampanje bile one koje su finansirane skromno od 1000 do 5000 dolara i to najčešće u oblasti umetnosti. Ako se uporede ove skromne brojke kada je grupno finansiranje u Srbiji u pitanju, sa podacima Svetske banke od pre dve godine da je Srbija uz Rumuniju i Ukrajinu u odnosu na broj stanovnika i radnu snagu, najveći izvoznik onlajn radne snage u Evropi, onda se nameće zaključak da naši ljudi uglavnom rade za inostrane ili globalne platforme, te da tamo neko inkasira značajan profit dok se iz Srbije nastavlja i ovim putem „odliv mozgova“, ideja i šansi za dobru zaradu. Razlog za skromne rezultate ovakvog grupnog finansiranja učesnici Konferencije vide ne u nedostatku ideja, već u preprekama (nedovoljna regulacija ili preregulacija), izostanak legislative, nedovoljnu informisanost, nedovoljno znanje u oblasti finansija, te izostanak procedure. Za sada je osnivanje platformi i otpočinjanje sopstvenog biznisa u Srbiji skupo, neizvesno i komplikovano. Međutim, vredi pokušati kroz dobro osmišljenu kampanju, korišćenje dobre prakse, najuporniji mogu doći do početnog kapitala putem platformi, a ako je u pitanju dobra ideja posao se može proširiti na veći broj korisnika i zaposliti određen broj radnika.

Demonstracije u Varšavi: Narod tražiopovećanje plata u javnom sektoru


Više desetina hiljada demonstranata promarširalo je juče kroz glavni grad Poljske zahtevajući povećanje plata u javnom sektoru i tako dodatno pojačalo pritisak na vladajuću partiju Pravde i zakona uoči lokalnih izbora u oktobru. Ta je partija na vlast došla 2015. godine, obećavajući povećanje socijalnih davanja, očuvanje tradicionalnih vrednosti i podršku manje privilegovanim građanima. Radnički sindikati, medjutim, već su se umorili od čekanja i bili su prinuđeni da na ulicama zatraže veće plate u državnim službama, posebno u obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti.“Ne možemo živeti od plate do plate, porodice su počele da nam gladuju”, rekao je okupljenima lider sindikata Svepoljskog saveza sindikata (OPZZ), Jan Guz. OPZZ je inače najjači sindikat u zemlji i ima preko 500.000 članova. “Dosta nam je nepoštovanja prema prosveti i davanja iz milosrđa. Ministar obrazovanja tvrdi da imamo plate od 1.200 evra, ali je to za 500 evra više od onoga koliko dobijamo realno”, rekao je sa svoje strane predsednik Sindikata prosvetnih radnika "ZNP", Slavomir Bronjaž. On je dodao da bi plata trebalo da bude povećana za najmanje 200 evra i izjavio da ne veruje uveravanjima ministra obrazovanja Ane Zalevske da je za period 2018-2019. planiran niz povećanja i da će sindikalni zahtevi biti ispunjeni. Drugi sindikat, "Solidarnost", je prošlog meseca takođe zatražio povećanje plata od 12 odsto kako bi se nadoknadio procenat izgubljen u inflaciji. On je posebno istakao činjenicu da novozaposleni prosvetni radnici primaju svega oko 450 evra mesečno, što je u Poljskoj plata jedva dovoljna za preživljavanje.

Švajcarska: Protest zbog nejednakihplata žena i muškaraca


U Švajcarskoj je danas oko 20.000 ljudi učestvovalo u protestima tražeći jednake plate za žene i muškarce, a organizatori su zapretili i štrajkom žena ako njihov zahtev ne bude ispunjen, javljaju evropski mediji. „Ženama je dosta seksizma i diskriminacije, dosta nejednakih plata“, poručio je u svom saopštenju najveći švajcarski sindikat “Unia”. Taj sindikat poziva zakonodavce da se više potrude i smanje jaz među zaradama koje muškarci i žene dobijaju na istom radnom mestu. Protest je tempiran uoči najavljenog zasedanja švajcarskog parlamenta koji bi u ponedjeljak trebalo da raspravlja o reviziji zakona o kontroli raspodele plata u velikim preduzećima i kompanijama. „Jednakost odmah!“, „Umorni smo od čekanja!“, „Jednaki rad, a različite plate!“, samo su neki od natpisa na transparentima koje su nosili učesnici protesta, a koje je citirala švajcarska agencija ATS. „U Švajcarskoj tokom radnog veka žena gubi i do 300.000 franaka (oko 266.000 evra!) i to jedino zato što je žena“, upozorila je Korin Šarer, član rukovodstva sindikata Unia i najavila borbu do konačne pobede. Ona je time dala podsticaj i ostalim evropskim sindikatima da se u svojim zemljama više pozabave rešavanjem ovog važnog problema.

Sindikati u eri digitalizacije


Digitalizacija menja sve društvene i ekonomske oblasti života i ima veliki uticaj na rad i zapošljavanje. Rad na određeno vreme, deljenje radnika, deljenje posla, rad na osnovu vaučera, rad po pozivu, kao i rad na platformama već su odavno postali naša stvarnost. Industrija 4.0 sve više zahvata sve sfere, odražava se na funkcionisanje sistema, kulturološke promene gde se sve više sprovodi individualizacija i na samu prirodu rada, radnih odnosa, na koje treba da daju odgovore i sociolozi i filozofi, kao i predstavnici sindikata. Nove forme rada sve više pogađaju i sam sindikat, koji mora adekvatno da se pripremi za promene, zaštiti radnike i u ovim oblicima rada i pokuša da ih organizuje.U Beogradu je 17. i 18. septembra 2018. održana prva radionica u okviru projekta Dunav@rad – socijalni partneri zajedno za pravedan rad u eri digitalizacije. Radionica, koju su organizovali Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost, sprovedena je u saradnji sa sindikalnim centralama iz Austrije, Bugarske i Rumunije, a uz podršku Ministarstva rada, socijalne politike i zaštite potrošača Austrije. U radu Radionice, pored predstavnika SSSS i UGS, učestvovali su Martin Risak, profesor radnog prava Univerziteta u Beču i Kristina Hofer, ekspertkinja Saveza sindikata Austrije. Što se tiče aktuelnog razvoja, profesor Risak istakao je ukidanje unapred određenog radnog vremena, odnosno navodnu autonomiju radnog vremena koja se sve više pretvara u stalnu dostupnost, ukidanje unapred određenog mesta na kome se obavlja posao, jer sve više radnika radi od kuće, ili na mestu koje odabere zaposleni, kao i pravne probleme koji se javljaju u slučaju rada na platformama, virtuelni rad. Kod rada na neodređeno radno vreme, zastupljeni su: puno radno vreme i jedan poslodavac, dok se kod atipičnih poslova suočavamo sa nepotpunim radnim vremenom, ugovorima o radu na određeno vreme, te preopterećivanjem radne snage. Poredizmene karaktera samog rada, sve više moramo da vodimo računa i o demografskim promenama kao i kulturnim i društvenim promenama koje je izazvala industrija 4.0. - “sistemi permanentnog probnog rada” i, “nadzor bez onih koji nadziru”. Ukidanje unapred određenih vremenskih i nadzornih okvira rada, doveo je i do devastiranja ugovora o radu. “Sve veći broj poslova odvijaće se preko platformi ili preko agencija za zapošljavanje. Sociolozi to zovu – individualizacijom. A to je problem za sindikate, koji pozivaju na solidarnost. Samo solidarnost je mogućnost da zajedno živimo bolje. Vodeća logika današnjice je da treba raditi više, pa da će i zasluge biti veće, preovladava politički diskurs koji kaže: Pustite ljude da rade koliko hoće, rad je divan...ili ako ne možete da radite sve više i bolje i brže moraćete da smanjite cenu svog rada da biste ostali konkurentni. A i drugi će snižavati cene, a vi morate da prehranite porodicu. Zato se moramo udružiti i reći: Mi nećemo da radimo ispod te i te cene.“ U Austriji je od 2008. godine zabeleženo 34,3% radnika angažovanih na atipičnim poslovima, od kojih 58,2% žene i 16,9% muškarci, dok za rad na platformama ne postoji precizan podatak. U odnosu na 2008. godinu, broj onih koji rade manje od 12 časova nedeljno povećao se na 25,8%, rad sa nepotpunim radnim vremenom na 26,6% a za privremene i povremene poslove 11,8%. Jedino je broj slobodnih pružalaca usluga smanjen za 43,3 odsto. Njihov broj se smanjio jer ranije poslodavac nije morao da plaća osiguranje za njih a sada ima obavezu. Predstavljena su i 4 projekta organizovanja zaposlenih na platformama koje je sproveo Savez sindikata Austrije - organizovanje praktikanata kroz organizovanje učenika u školama koji su angažovani kroz obaveznu praksu, organizovanje slobodnih pružilaca usluga (samozaposlenih) i organizovanje zaposlenih sa nepotpunim radnim vremenom. Sačinjena je platforma uz saradnju sa Lo Švedske i IG metala Nemačke gde postoji mogućnost da osim ocene koju poslodavac daje zaposlenima, mogu i zaposleni da ocenjuju poslodavce, a koja sadrži mali broj podataka – npr. koja je vrsta posla u pitanju, da li imaju ugovor o radu i slično. Zaposleni se međusobno povezuju i na taj način mogu da se obrate Sindikatu za pružanje podrške, što sve otvara mogućnost za organizovanje takvih radnika. K. Hofer je naglasila da u poslednje vreme austrijski sindikati uspevaju da organizuju oko 20% mladih na godišnjem nivou. U diskusiji je naglašeno da su automatizacija, robotizacija i digitalizacija prisutni u brojnim oblastima. U metalskoj industriji odavno su roboti zamenili čitave procese proizvodnje, u zdravstvu, bankarskom sektoru sve je više umrežavanja i on-line usluga, kao i u trgovini, ugostiteljstvu, turizmu i drugim sektorima. Fenomen digitalizacije, koji je istovremeno fascinantan i zastrašujući, mora se posmatrati sa korisničkog aspekta, ali i kroz radni angažman. Na osnovu podataka SB, Srbija je uz Rumuniju i Ukrajinu u odnosu na broj stanovnika i radnu snagu najveći izvoznik on-line radne snage u Evropi. I na platformama postoji rodna diskriminacija koja se ogleda u razlikama u zaradama, što je rezulatat i veće koncentracije muške populacije u IT sektoru, softverskim poslovima i programiranju koji su i najplaćeniji poslovi. Problem predstavlja i brza promena veština i zanimanja, kao i “kaskanje” sistema obrazovanja za zahtevima tržišta rada. Istaknuto je da već sada postoji nedostatak radne snage, te da npr. u Subotici moraju da se angažuju radnici koji putuju i 150 kilometara sa posla. Sa pravne tačke gledišta, u novim uslovima rada, u eri digitalizacije, nema prostornog i vremenskog ograničenja. Zakonom o radu trebalo bi definisati pojam “radnik” i pojam “poslodavac”, pojam “radni odnos”. Zakon o radu, kao sistemski zakon (Ustav - sve što ima veze sa radom mora da bude u skladu sa ZOR-om, a mi imamo invaziju propisa) kaže da je zaposleni onaj koji ima zaključen ugovor o radu. Postavlja se pitanje da li smo mi obespravili čitav korpus ljudi koje trebamo da zaštitimo? Sindikati ne mogu niti žele da zaustave razvoj. Međutim, ova oblast pre svega mora da se prati, da se sačine analize i dobiju validni podaci o broju atipičnih poslova i uslovima rada. Iako nemaju zakonski okvir, sindikati moraju da se angažuju da zaštite zaposlene na svim nivoima. Značajno je i kreiranje platforme koju bi sačinile obe reprezentativne sindikalne centrale i stvaranje radne grupe za utvrđivanje strategije po pitanju zaštite zaposlenih na atipičnim poslovima.

Desetogodišnjica Velike ekonomske krize


Ovih dana se navršava deset godina od izbijanja najteže krize u istoriji svetske privrede, krize koja je iza sebe ostavila ekonomski haos i stotine miliona nezaposlenih i beskućnika. Još uvek je teško odrediti prave razmere finansijske i psihološke štete koja je naneta društvima širom sveta, ali je jedno izvesno: oni koji su svojim nepromišljenim spekulacijama i prevarama doveli do kraha bankarskog sistema u SAD (i svetu) uspeli su da se tokom krize dobro obogate. Sindikati i progresivna javnost uputili su ovih dana povodom toga brojne kritike na račun američkog pravosuđa i vlade. Prvo je Obamina administarcija odlučila da se najveće američke banke „izbave“ državnom intervencijom, tako što je u bankarski sektor (na račun poreskih obveznika, naravno) ubačeno gotovo 1000 milijardi dolara, da bi onda Tramp krenuo u akciju oslobađanja privrede (kapitalista) od preteranih poreskih opterećenja. Tako je pet najvećih banaka u zemlji – „DžP Morgan Čejs banka“, „Američka banka“, „Sitigrup“, „Vels Fargo“ i „Goldman Saks“ – tokom poslednjih deset godina zaradilo 583 milijarde dolara! Pri čemu ni jedan od njihovih rukovodilaca, inače krivaca za tragediju svetskih razmera, nije pozvan na odgovornost i kažnjen. Danas banke raspolažu kapitalom od 9700 milijardi dolara, a 40 odsto Amerikanaca i dalje ima problema sa plaćanjem osnovnih potreba kao što su hrana, stanarina i komunalije. Samo je Trampova politika poreskih olakšica u džepovima bankara ostavila dodatnih 1500 milijardi dolara. Novi, ubrzani rast bankarskog sektora tek se očekuje posle donošenja novog zakona koji ga dodatno oslobađa „stege zakona“, a za koji su glasali i republikanci i demokrati. Ovo je još jedan dokaz da je volja naroda podređena volji moćnih finansijskih krugova. Uostalom, „Vašington post“ je objavio da je „deset godina posle izbijanja finansijske krize koja je američku privredu bacila na kolena, oko 30 odsto poslanika koji su podržali mere za spas banaka i 40 odsto njima bliskih stručnjaka našlo novo radno mesto u finansijskom sektoru“. Istovremeno, koliko je samo običnih ljudi koji su izgubili kuću, posao i svu ušteđevinu, a koji i dalje jedva sastavljaju kraj s krajem, mučeći se sa platama koje ili tapkaju u mestu ili se smanjuju.

Italija: Zabrana radavelikih tržnih centara nedeljom


Na italijanskom primeru se moglo videti koliko su u današnjem svetu oznake «desno» i «levo» postale uglavnom ljušture bez sadržaja. Upropašćivana tokom višegodišnje vladavine Berluskonija i dokrajčena za vreme mandata nazovi-levice, Italija se našla na raskršću: nastaviti sa neoliberalnim eksperimentom u njegovoj crnoj ili crvenoj verziji ili po cenu rizika probati nešto novo. Narod je bio željan socijalnih promena ali mu ih tradicionalna levica, više posvećena odbrani prava marginalnih grupa nego preuzimanjem kontrole nad proizvodnjom i širenjem prava vezanih za rad, to nije mogla priuštiti. Otuda i dolazak na vlast onih koje ucveljeni gubitnici nazivaju «demagozima» i «desničarima», a koji najjednostavnije govoreći predstavljaju samo izraz volje više puta prevarenog i zaboravljenog naroda. Levici ostaje jedino da žali što se – služeći uglavnom interesima kapitala – nije sama «setila» da uvede mere zbog kojih bi zaslužila da bude smatrana predstavnikom sveta rada. Nova italijanska vlada sada ubrzano popunjava zaboravljeni socijalni prostor, pa je tako rešila da do kraja godine uvede zabranu kupovine nedeljom u velikim tržnim centrima. Koliko godina je radni narod Italije i EU to tražio, ali bez ikakvog odziva! Vlada navodi da se na takvu meru odlučila jer «želi da očuva tradiciju porodičnog okupljanja poslednjeg, neradnog dana u sedmici». To je nedavno izjavio lično njen potpredsednik, Luiđi di Majo. A pre koju godinu (2012.) premijer vlade levog centra, Mario Monti je trgovinu nedeljom liberalizovao i to uprkos protivljenju Katoličke crkve i sindikata. Svoj potez on je tada pravdao potrebom podsticanja privrednog rasta. „Liberalizacija uništava italijanske porodice. Moramo početi da ograničavamo vreme otvaranja i zatvaranja tržnih centara“, rekao je Di Majo, inače i lider Pokreta pet zvezdica. On je dodao da će ti centri morati da budu zatvoreni i u dane nacionalnih praznika. Inače, vlasnici malih prodavnica u Italiji već odavno traže ukidanje Montijeve reforme navodeći da su suočeni «sa nepravednom konkurencijom velikih igrača». Ranije ove godine, šoping nedeljom je ograničen i u Poljskoj gde se konzervativna vlada takođe zalaže za povratak tradicionalnim vrednostima. Tačno je da sindikati treba da budu sumnjičavi prema različitim političkim opcijama, ali im svakako i godi da pitanje radničkih prava i socijale ponovo dospeva u fokus javnosti i postaje tema oko koje će stranke željne narodnih glasova sve češće morati da se izjašnjavaju.

Crna Gora: Sindikati za veći minimalac


Ministar finansija Crne Gore izjavio je da minimalna plata koja u ovom trenutku iznosi 193 evra neće biti menjana do Nove godine, ali da će u narednoj biti podignuta do visine od 250 evra. On je dodao da će istovremeno, kako bi se odgovorilo na zahteve Udruženja poslodavaca, biti predloženo i smanjenje poreskog opterećenja na zarade. Pritom se nije izjasnio o zahtevu sindikata da se minimalac utvrdi na nivou koji iznosi polovinu prosečne plate. Radnički predstavnici su nezadovoljni činjenicom da je on poslednji put menjan još daleke 2014! Inače, prosečna zarada se letos kretala oko nivoa od 767 evra, bruto i 511 evra, neto. Statističari su izračunali da je s obziom na rast potrošačkih cena realna vrednost zarada opala, mada se to smanjenje kreće ispod 1 odsto. Određen pad zarada zabeležen je i u odnosu na isto vreme prošle godine. Najniža plata isplaćije se zaposlenima u planinskoj Petnjici (397 evra), a najviša onima u Tivtu (629 evra). Inače, republički prosek prelaze i Bar, Budva, Pljevlja i Podgorica (533 evra). Što se tiče razlika među granama, plate su najviše porasle u sektorima smeštaja, ishrane i snabdevanja električnom energijom, dok je pad zabeležen u oblasti informisanja, saobraćaja, zdravstva i posebno finansija. Interesantno je da je tokom leta izdato oko 15 000 dozvola za rad stranim državljanima (što je 14 odsto više nego prošle godine) i pored toga što u zemlji ima gotovo 43 000 nezaposlenih. Uzrok tome je strukturalna neprilagođenost ponude na tržištu rada – mnoštvo nezaposlenih koji poseduj

Documents

САД: Шири се штрајк у „Волмарту“ · Web viewKao da se potvrđuje teza da alternativa društvu u čijim je osnovama solidarnost može biti samo neki novi