Романика је уметнички правац који се развио у средњовековној уметности у 11. и 13. веку и раширио се у архитектури и сликарству. На истоку се развија Византијска уметност.

Назив овог појма је од речи Рим- Рома јер је правац инспирисан уметношћу старог Рима. Настаје у Италији, пробија се у Европу и класичан је пример контемплативног приступа ка вери у првој половини Средњег века. Овај правац носи и шири црква.

У романици јављају се школе које су имале своје особености и своје карактеристичне боје и развијале су се у оквиру свештеничких редова по манастирима па ако постоји у уметности и профана компонента она је у односу на сакралну незнатна. У свом општем концепту уметност је интернационална и има свеобухватни карактер а настала је и развијала се из античке традиције чији су елементи прерађени и трансформисани и упијени. Традиција варварских, гераманских и словенских племена утицала је на уметност. Германи су били традиционални мајстори и уметници у обради метала.

Опис

До 11. века Црква је поседовала већи део земље, стекавши је преко поклона и због тога се њено богатство енормно повећало. Претпоставља се да је Црква у овом периоду поседовала преко четвртине француске територије. Такође, вредан приход Цркви су обезбеђивали прилози верника који су посећивали храмове и долазили на ходочашће, да би видели неке свете реликвије. Ускоро почињу да се граде велике зграде у којима би се чували вредни предмети и на привлачан начин приказивали. Тако је Црква постала изузетно важан покровитељ уметности тог времена, наручујући градњу нових архитектонских умећа, као и уметничких дела на религиозне теме - међу којимасу биле уметничке слике и висећи украси на олтару. Већина скулптура и архитектонских достигнућа тог раног средњовековног периода израђивала су се у стилу који подсећа на стари Рим.

Романска архитектура је инспирисана античком уметношћу. У инат модерним представама о животу у ово време, не само властеле и витезови већ и купци, занатлије, свештенство, мисионари, путују Европом и разносе знања потребна за конструкцију зграда.

Грађевински материјал, камен, опека и спољашњи зидови се не малтеришу.

Карактеристике романске архитектуре

Тешки сводови,

чврсти и широки зидови у малтеру

подупирачи- велики, моћни пиластери и стубови

мали отвори за врата и прозоре

велика маса и мала разчлањеност

кружни лук (за разлику од изломљеног лука који се појављује у Готици

Сакрални објекти

Тип централног објекта

Основа круга (ротонда) или квадрата,

Један брод

Тип подужне цркве

Основа крста (базилика)

Вишебродне цркве

Ентеријер романске базилике у Триру- Немачка

У архитектури а нарочито у сакралној нису се дешавале значајне промене које би се могле кратко карактерисати у прероманско доба, када можемо утврдити одређену само кратку стагнацију и само наизглед варварско прекидање да би прешли од ранохришћанске базилике ка једном новом типу храма којег карактеристише углавномметрум и модул тако да и дужина базилике и ширина њена стоје у сразмери још више о томе налазимо у доба готске архитектуре.

Сликарство

Романско сликарство се инспирише у римској архитектури као и каролиншкој и отонској ренесанси. У сликарству се гаји зидно сликарство, јавља се мотив Христа у мандорли. Прозори се украшавају витражима а у Италији се развија сликарство на плочи. У књижном сликарству употребљава се гваш боја и златна боја- материјал је од пергамента или магареће коже.

Средњовековни уметник полази од идеје и тражи у природи оно што би му помогло и послужило не интересујући се за законе у природи, већ га интересује логика слике и законе у природи јој подређује. Људска фигура нема улогу да фасцинира посматрача већ је дата сведено и у оној мери доречено да би слика била разумљива. Пропорцијски су већи и по хиерархији важности дати су ликови, па и прст који показује јесте већи и пажња треба да буде увучена у језгро догађања. Сликарство се развијало као зидно сликарство или као фреска а ређе као мозаик, а присутно је и књижно осликавање и икона као и таписерије. Не постоје велики културни центри.

Карактеристични знаци

Развој романске архитектуре био је повећан са завршетком хришћанизације у Европи и верницима је био потребан простор у коме би могли да се састају због литургијских обреда и проповеди. Она се карактерише статичком формом, чврстином, снагом која одражава сигурност овог времена. Градили су се два облика базилике и ротонде. Оба облика су имала своје корене и примере у атинчкој уметности римске архитектуре.

Романска архитектура спада у архитектуру средњег века која се појавила пре готске архитектуре. У архитектури говоримо о постепеном развијању у оквиру Европе, и дате епохе више мање јединствену традицију конструкције градње и употребу материјала. Термин

романска у себи садржи експерименат појашњавања односа овог градитељстав са античком римском уметношћу којом је овај уметнички правац био инспирисан и из којег је преузимао облике и елеманте.

Распрострањеност стила је била омогућена релативном покретљивошћу становништва у срдњоевропском друштву где се преносио систем градње и конструкције објеката из једног дела у други.

Романски слог је наступио у градитељство и ликовној уметности у западним земљама јужне и средње Европе у 11.-том до 13. тог века. Исток Европе је био под утицајем византијске уметности.

Карактеристични знаци

Развој романске архитектуре био је повећан са завршетком хришћанизације у Европи и верницима је био потребан простор у коме би могли да се састају због литургијских обреда и проповеди. Она се карактерише статичком формом, чврстином, снагом која одражава сигурност овог времена. Градили су се два облика базилике и ротонде. Оба облика су имала своје корене и примере у атинчкој уметности римске архитектуре.

Базилика је била правоугаоног облика у којој се простор делио на више бродова од којих је централни брод био виши и шири. На источној страни се налазио полукружни испуст апсида у чијој се средини налазио олтар из ког се служио обред. Унутрашњост се осветљавала прозорима који су били у горњем делу зида и ово се назива базиликалним осветљењем. Саставни део грађевине су били и торњеви који су постављени у западном делу објекта.

Ротонда је исто тако једноставна грађевина кружног облика са конусним кровом и била је позната у средњовековној уметности а у римској архитектури се употребљавала као надгробни споменик. Хришћани су градили ротонде на местима где су припомињали главне догађаје из живота светаца или њихову мученичку смрт. Ротонде су имале једну или више апсида.

Типичке романске грађевине су бенедиктински манастири (манастир у Клинију) у којима је као неодвојиви део била базилика.

У романском стилу су постављани и профани објекти најме замкови. Замак има одбрамбени систем утврда односно зидине које служа за одбрану од непријатеља а саставни део је и палата.

За грађење романских цркава и замкова су се употребљавали камен а у неким крајевима и дрво. Тешки камени комади су се спајали са малтером и ова архитектура делује тешко. Међу најзначајније романске елеманте спада полукружни лук који се налази на прозорима који се понекад пројектују један уз други, као и порталима и у конструкцији сводова. У употреби су полуобличасти и крстати сводови који су се ослањали на два лука. Ступови су били украшени капителима. Тешки зидови нису омогућавали веће отворе.

Унутрашњост цркве је била малтерисана и украшена скулптуром и сликарским делима зидним романским сликарством и мотиви су били религиозног карактера из Библије и живота светаца и која су Библију приближавали верницима који нису знали да читају. Унутрашњост замкова је била једноставна и опремљена по правилу шкрињом која је била украшена и служила је и за седење а у употреби су били и једноставни кревет, сто и столица. Осветљавало се свећама а главни извори топлоте су били камини са отвореном ватром.

Споменици романске архитектуре (избор)

Црква Нотр- Дам- Ла- Гранд Поатије,

Базилика Сент- Мадлен Везел,

Катедрала Мајнс,

Катедрала Вормс.

Катедрала Лундуч,

Базилика Сант Зене Амброђо Милано,

Црква Сан Зене Верона,

Баптистериј Фиренца.

Готика или готичка уметност (у архитектури), односно готички стил, је био уметнички правац, који је следио иза романике после 12. века (у Француској) до краја 15. века (у средњој и северној Европи).

Најпре је употребљаван као погрдан израз (настао у Италији), „готика“ је као огорчење над туђим против- античким импортом Гота, који се одомаћио и који се у првом реду употребљавао за означавање архитектуре и орнаментике где се у првом реду и највише ова уметност одразила и где је била највидљивија. Од 13.-ог века готика се раширила на све дисциплине у уметности. Колевка готике је била Француска.

Готска архитектура се развила у првој половини 12. века до 16.-ог века (у северној Европи).

Карактеристика готике је скелетна конструкција и виткост форми које је она омогућила и које се крећу према вертикали- на горе. У свом развијеном добу примећујемо јако разрађене форме, компликоване сводове које су подупрте свежњевима витких камених ребара и свежњевима ступова. Масе се преносе на свежњеве ступова шта омогућава стварање унутрачњег простора и не постоје носећи зидови као у романици.

Карактеристични знак за готику је био изломљени лук који је за разлику од кружног лука који се до тада употребљавао у романици био много статичкији односно статички правилније решење. Овај лук се употребљавао на прозорским отворима (бифорама или трифорама), порталима и приликом решавања сводова. У готском стилу су се градили сакрални архитектонски објекти, катедрале, профане зграде, дворци, мостови и друго.

Готска катедрала је врхунац развоја хришћанске базилике. У супротности са конструкцијом која полази од масивних носећих зидова ту се ради о конструкцији чији је основни елеменат ступ који сада има конструктиван задатак. Важан елеменат који је карактеристичан за готику је прозорски отвор који је добијен у оваквом приступу ка конструкцији и који се богато украшава бојеним стаклом и назива се витраж где се комади стакла у боји спајају оловом да би се добила слика и добило прожаривање простора у унутрашњости објеката. Ентеријер и екстеријер се богато украшавају скулптурама у којим се људска фигура извија и све више добија на реализму. Форме од схематизма иду ка индивидуализму.

Скулптура има неодељиви задатак на украшавању катедрала и употребљава се као допуна архитектури и украшавање архитектонских елемената, капитела ступова, пиластера и конзола. Балдахинска пластика је била основни елеменат развоје скулптуре као самосталног дела у уметности. У 12. и 13.-том веку то је пре свега катедралска пластика, а мотиви су из живота Христа и девице Марије као и из живота светаца. Преко рељефа који је био у пре у употреби скулптура долази до изражавања волуменозности и до типа просторне скулптуре. Главни значај добија презентација људског тела које се све више конфронтира са пропорцијом и природним облицима а моменат реализма означили су и облици који су од првобитног схематизма добијали на индивидуалности.

Kao gotičku arhitekturu označavamo evropsku arhitekturu vrhunca i poznog doba umetnosti srednjeg veka koja je izgrađena u gotičkom stilu. Kao arhitektonski samosvojni stil nastaje u 12. veku u srednjoj Francuskoj, tačnije u oblasti Il de Frans u koju spada i grad Pariz i odatle se kao „francuski izvozni proizvod“ raširila u većinu zemalja zapadne i srednje Evrope i vrlo brzo se proširia u Englesku, kasnije na Iberijsko poluostrvo, u Nemačku i druge zemlje zapadne Evrope. U Italiji je gotika stvorila posebnu mešavinu sa romanikom, antikom i vizantijskim stilom, došla je tu malo kasnije i zamenjuje se renesansom arhitekturom. Još na početku 16. veka prvenstveno u srednjoj Evropi nastajala su u osnovi gotička dela.

Naziv „gotika“ uveli su italijanski humanisti koji su je pogrešno povezali s „Gotima“ čije se umetnost smatrala varvarskom i ovo doba su označavali kao „mračno doba“ srednjeg veka, a samu gotiku su smatrali umetnošću „bez imalo dobrog ukusa“. Neki arhitekti su imali veliko uvažavanje za značaj gotičke arhitekture (kao Frančesko Boromini) i njihova dela, u kojima su upotrebljavali gotičke elemente ponekad su pogrešno svrstavana u tzv. baroknu gotiku. Gotika je šire opet bila primana u 19. veku kada su rekonstruisana gotička dela i u to je doba gotika bila proglašena u Nemačkoj za „nemački narodni stil“. U 19. i 20. veku pojavio se i umetnički pravac pod imenom neogotika koji se razvijao u Engleskoj i SAD i inspirisao se delima gotike.

Gotička arhitektura je nastala transformacijom, monumentalizacijom i smišljanjem novih arhitektonskih elemenata u poznoromaničkoj arhitekturi u Francuskoj u oblasti Il de Frans i pritom se napaja elementima iz romaničke arhitekture Normandije i Burgundije, kao i daljih oblasti. Najkarakterističniji element prelomljeni luk preuzet je sa Sicilije a od Arapa je došao rebrasti svod.

Karakteristike gotičke arhitekture

Potporni sistem gotičkih katedrala

Gotika je obeležena sistemom arhitektonske izgradnje koji se suprotstavljao antičkoj i klasičnoj arhitekturi i. U izgradnji katedrala je upotrebljavala kao već i u romaničkoj arhitekturi latinski krst i podužnu osnovu.

Krstasti rebrasti svodovi prvi put su se primenjivali u gotici. U romaničkoj arhitekturi primenjivani supoluobličasti svodovi na kvadratnoj osnovi sa četiri luka. U gotici se primenjuju dva dijagonalno postavljena luka koji mogu da se postave iznad svake osnove, pa i poligonalne, i tako zasvode prostor na ovaj novi način.

Veliki prozori i visoki zidovi karakteristični su za gotičku arhitekturu, za razliku od dotadašnjih u romanici, nosećih teških zidova sa malim prozorskim otvorima. Krstasti rebrasti svodovi, skeletna konstrukcija i prelomljeni luk omogućili su u gotičkim građevinama velike otvore koji su doneli svetlost i prozračnost u unutrašnji prostor katedrala. Tipičan elemenat je bila rozeta koja je postavljana iznad portala na reprezentativnoj fasadi objekta. Praktično svaki element u gotičkoj arhitekturi je noseći. Arhitekti gotike nisu upotrebljavali precizne proračune, eksperimentisali su i učili na greškama i tako postizali zadivljujuće građevinske rezultate.

Naglašavanje vertikala tipično je za gotičku arhitekturu. Svodovi u katedralama dostizali su visinu do 48 metara. Pojedini gradovi su se utrkivali u težnji za što višim i velelepnijim katedralama. Težilo se postavljanju proporcije između visine i širine građevine.

Vitki i visoki stubovi na poligonalnim osnovama takođe su karakteristični za ovu arhitekturu.

Ornamenti su bili složeni iz geometrijskih oblika i primenjeni su motivi iz biljnog i životinjskog sveta.

Gotička arhitekturu možemo podeliti na sledeća razdoblja:

Ranogotička arhitektura- oko 1140. u Nemačkoj 1220.-1520.

Arhitektura visoke gotike- 1200. u Francuskoj, 1250. u Nemačkoj, 1350. u Engleskoj

Arhitektura pozne gotike- od 1350. - 1550.

Sen Deni

Osnova Katedrale u Amjenu- pokazuje princip jedinstva svih delova građevine

Za prvu gotičku katedralu uopšte smatra se dogradnja benediktinskog manastira Sen Deni koji je nastao u prvoj polovini 12. veka. Novim načinom je spojeno nekoliko elemenata tako da je stvorena celina koja se smatra prauzorom za sve kasnije nastale gotičke katedrale, što je u prvom redu primena krstastog rebrastog svoda, pročelje sa monumentalnim portalom i parom tornjeva, veliki prozorski otvori ukrašeni vitražima, skeletni sistem gradnje i prenos tereta svoda pomoću kontrafora, masivnih sponjnih podupirača prislonjenih uz zidove.

Odnos gotike i antike

Gotički stil je pored antičkog sistema poretka stubova (renesansa, barok, klasicizam) i moderne arhitekture (purizam, konstrukcionizam, funkcionalizam), najznačajniji upotrebljavani sistem gradnje

u srednjoevropskoj arhitekturi. I ako je gotika bila shvaćena kao reakcija na antičku tradiciju, trudila se da svoja shvatanja nadoveže na antiku. Upotrebljavala je antičke stubove, arkade između brodova katedrala (Sen Deni, Notr Dam u Parizu, Remsu itd.).

Gotička arhitektura teži ka monumentalnosti, pompeznosti, beskonačnoj dužini, širini i visini građevine, koja je doslovno izazivala vrtoglavicu i izgrađena je na samoj granici nosivosti za primenjene materijale u gradnji.

Notr Dam, Šartr i Rems

Najznačajnija trojka francuskih katedrala koja predstavlja dalju fazu razvoja gotičke arhitekture u Francuskoj.

Petobrodna katedrala Notr Dam (1163. - 1245.) u Parizu je izvanredna građevina već svojom veličinom, jer je 130 metara duga a visina svoda doseže 35 metara. Zapažanja vredna je, jedinstvena svodna krstasto-rebrasta konstrukcija sastavljena od šest elemenata kojom je pokriven glavni brod i transept (poprečni brod), - kao i zapadno pročelje sa skulpturama francuskih kraljeva.

Katedrala u Šartru je najpoznatija bogorodičina crkva u Francuskoj. Bila je izgrađena posle požara 1194. godine. Zbog toga jer je svaka nova crkva trebalo da bude velelepnija i lepša od prethodne ona je viša od crkve Notr Dam u Parizu. Deluje ipak malo teško jer upotrebljava prediomenzionisane građevinske elemente i deluje kao večita građevina što je očito bio glavni cilj gradnje.

Poslednja od trojke katedrala je katedrala u Remsu. Bila je građena posle požara 1210. godine. Nju karakteriše prvenstveno upotreba velikog broja skulptura kojima je zapadno pročelje praktično preplavljeno.

Gotika mimo oblasti Il de Frans

Italija

Za više informacija pogledajte članak Gotička arhitektura u Italiji

Italija takvu gotiku kao što je bila u Il de Fransu nikada nije primila i tu se kombinuje u jednoj specijalnoj varijanti gotike stil romanike i vizantijski elementi i uticaji i veoma je raznovrsna. Gotika u Italiji nije našla primenu gotičke konstrukcije zidanja i ovde ne bi tako lako našli potporni sistem i skeletnu konstrukciju i izuzetno je dekorativnog karaktera.

Pirenejsko poluostrvo ([Španija i Portugal)

Za više informacija pogledajte članak Gotička arhitektura na Pirenejskom poluostrvu

Kraljevina na Pirenejskom poluostrvu (Španija i Portugal)je bila blizu Francuske i bila je politički i vojni saveznik protiv Arapa. To se ogledalo u celom redu gotičkih građevina iako je dolazilo do pomaka u određenim građevinskim navikama. Kao i u Italiji, i tu je arhitektura veoma raznovrsna od monumentalne arhitekture u Kataloniji do uticaja arapske arhitekture u Sevilji i Palma de Majorki.

Engleska

Za više informacija pogledajte članak Gotička arhitektura u Engleskoj

Gotika je u engleskom podneblju poprimila interesantne osobine sa sasvim nesvakidašnjim izgledom, delom zbog toga što se postavljala kao rival Francuskoj u političkom smislu i nije nikada došlo do preuzimanja francuske gotike. Englezi su primali oprezno elemente gotičke arhitekture i spojili su ih sa ličnom arhitektonskom tradicijom. Ipak je u Engleskoj delovao red francuskih graditelja.

Holandija

Gotika u Holandiji je smesa posebnih francuskih i engleskih uticaja. Značajne gotičke građevine pored crkava su i građevine koje izražavaju moć gradova kao cehovske i opštinske kuće.

Gotika u Nemačkoj i ostalim zemljama Evrope

U nemačkom govornom području koje uključuje i Češku gotika je bila preuzeta najkompletnije i bila je široko rasprostranjena. U početku u arhitekturi se susrećemo sa mnoštvom romanskih elemenata i gotičkih elemanata s tim da se romanički elementi postepeno gube. Javlja se prosvetljen hor i vidljiv potporni sistem koji se nadovezuje na francuske uzore. U Češkoj u doba gotike takođe nastaju značajne crkve. Posle Husitskih pobuna graditelji su se iz Praga preselili u Austriju. U doba kada je u Italiji započela renesansa, arhitektura iza Alpa imala je još uvek u osnovi gotički izgled iako se izolovano javljaju elementi renesanse.

Spomenici gotičke arhitekture (izbor)

Katedrala u Šartru, Francuska,

Katedrala u Remsu, Francuska,

Katedrala Notr Dam u Parizu, Francuska,

Katedrala u Solsberiju, Engleska,

Katedrala u Velsu, Engleska,

Katedrala u Ulmu, Nemačka,

Crkva Sv. Lorensa u Nirnbergu, Nemačka,

Katedrala u Kelnu, Nemačka,

Katedrala u Antverpenu, Holandija,

Katedrala u Burgosu, Španija,

Katedrala u Firenci, Italija,

Katedrala u Orvijetu, Italija,

Duždeva palata u Veneciji, Italija.

Сликарство

Сплав Медуза - слика Теодора Жерикоа

Мртва природа - слика Пола Сезана

Француска је кроз историју произвела плејаду значајних ликовних уметника. Међу њима се истичу: Франсоа Клуе, Антоан Вато, Жан Оноре Фрагонар, Жан-Батист-Симеон Шарден, Никола Пусен, Теодор Жерико, Ежен Делакроа и Густав Курбе. Француска је посебно изашла у први план светске ликовне уметности са сликарима епохе импресионизма и постимпресионизма, као што су: Огист Реноар, Клод Моне, Едуар Мане, Едгар Дега, Пол Сезан, Пол Гоген, Жорж Сера и Анри Матис.

Француска је у тој мери била магнет за уметнике краја 19. и почетка 20. века, да су ту живели и стварали Винсент ван Гог и Пабло Пикасо.

Школе, покрети и њихови представници

Барокно сликарство репрезентују сликари: Жан де Богран (1584 - 1640), Никола Пусен (1594 - 1665), Клод Лорен(1600 – 1682) и Ијасинт Риго (1659 - 1743).

Рококо: Антоан Вато (1684 - 1721), Франсоа Буше (1703 - 1770), Жан-Оноре Фрагонар (1732 - 1806) и Жан Пијемон (1728 - 1808).

Класицизам: Жозеф-Мари Вјен (1716 - 1809), Жак-Луј Давид (1748 - 1825), Антоан Жан Гро (1771 - 1835) иДоминик Енгр (1780 - 1867).

Романтизам: Теодор Жерико (1791 - 1824) и Ежен Делакроа (1798 - 1863).

Реализам: Камиј Коро (1796 - 1875), Гистав Курбе (1819 - 1877) и Жан-Франсоа Мије (1814 - 1875).

Импресионизам: Камиј Писаро (1830 - 1903), Едуар Мане (1832 - 1883), Едгар Дега (1834 - 1917), Пол Сезан(1839 - 1906), Клод Моне (1840 - 1926), Огист Реноар (1841 - 1919), Арман Гијоман (1841 - 1927) и Фредерик Базиј (1841 - 1870), Гистав Кајебот (1848 - 1894), Берта Морисо (1841 - 1895).

Поентилизам - ова техника у сликарству је настала у Француској крајем XIX века: Жорж Сера (1859-1891) и Пол Сињак (1863 - 1935).

Фовизам - оснивач овог покрета био је Анри Матис (1869 - 1954) ; други значајни уметници били су: Морис Вламенк (1876 - 1958), Андре Дерен (1880 - 1954) и Жорж Брак (1882 - 1963).

Париска школа је била група уметника: Андре Лот (1885 - 1962), Хуан Грис (1887 - 1927), Марк Шагал (1887 - 1985) и Морис Боател (1919 - 2007).

Art concret - покрет који је у Паризу 1930- их основао Тео ван Дусбург. Покрету је припадао Франсоа Мореје.

Лирска апстракција: Робер Делунеј (1885 - 1947), Жан Базен (1904 - 2001), Игет Артур Бертран (1920 - 2005) и Жорж Матје (1921 - ).

Постмодернизам: Клод Верлинде

Антоан Жан Вато (фр. Antoine Jean Watteau; Валенсијен, 1684 — Ножен-сир-Марн, 1721) је био француски сликар, родоначелник сликарства рококоа у Француској. У периоду од 1704. до 1708. учио код К. Жилоа у Паризу. У уметничким збиркама палате Луксембург и свог мецене Пјера Крозаа дошао је у додир са венецијанским и фламанским сликарством 16. века (нарочито са делима Тицијана, Рубенса и ван Дајка) који су утицали на стил његових раних дела. Године 1717. постао је члан Академије. Током свог боравка у Енглеској (1719/20) тешко је оболео и од те болести се није опоравио. Ватоов стил, којим је увео епоху рококоа, карактерише јаки а ипак нежни колорит, мирисна атмосфера као и лаке и елегантне фигуре. Његове главне теме биле су интимне свечаности дворског друштва (Fêtes galantes) у слободном простору као и сцене из Commedia dell'arte (на пример Жил, 1718/19).

Мада је од француских сликара рококоа код њега учио само Ж. Б. Патер, Ватоов начин сликања и његове теме имале су многе слебденике (као што су Н. Ланкре, Ф. Буше или Ж. О. Фрагонар). Сачувана је отприлике трећина његових дела али бројни цртежи и бакрорезне репродукције његових дела сведоче о обиму његовог опуса.

Жан-Оноре Фрагонар (фр. Jean-Honoré Fragonard; * 5. април 1732, Грасе –† 22. август 1806, Париз) је био француски сликар и графичар рококоа; јединствена личност галантног сликарства 18. века; велики мајстор боје које вибрирају у светлости.

Још као ученик Франсоа Бушеа и Жан-Батист-Симеон Шардена освојио је сликарску награду за своје бројне студије и цртеже Рима. Из тог раздобља постигао је успех класицистички конципираном композицијом. Под утицајем својих учитеља и њихова осјећаја за фигуративну рококо културу с надахнутом лакоћом стила и елегантним приступом темама удахнуо је нов живот покрету рококоа.

Напустио је историјско сликарство и већином је сликао ведре и љупке рококо сцене малога формата, еротске призоре и љубавне сусрете, велике декоративне паное, породичне и рустичне идиле, религиозне призоре, портрете и пасторалне пејзаже које је сликао директно у природи у околици Париза и у Прованси. Бакрорезима је илустровао бројна књижевна дела.

Његов снажно изражени натурализам подсећа на холандског мајстора Халса и зрели Рембрантов стил, а његова дела се сматрају за најрепрезентативнија уметничка остварења свог доба. Био је виртуозни импровизатор који је одлучно поступао с бојом коју је наносио у богатим слојевима, а брзим потезима киста изразио је непосредност својих ликова.

Жан Батист Симеон Шарден (фр. Jean Baptiste Siméon Chardin; * 2. новембар 1699, Париз — 6. децембар 1779, Париз) је био француски сликар рококоа; најзначајнији сликар поетичких и реалистичких мртвих природа, призора у ентеријерима, карактерних фигура и портрета у француском сликарству 18. века.

Никола Пусен (фр. Nicolas Poussin; 15. јун 1594 — 19. новембар 1665) је био француски барокни сликар. У његовом раду доминира јасност, логика и ред. Линија му је важнија од боје. До 20. века остао је инспирација за сликаре оријентисане класици као што су били Жак Луј Давид и Пол Сезан. Већину живота провео је у Риму, осим кратког периода који је провео у служби кардинала Ришељеа као главни краљевски сликар.

Његов биограф је био пријатељ Ђовани Пјетро Белори, који је навео да је Пусен рођен у Нормандији и да је током раног образовања учио и нешто латинског. Његови рани цртежи привукли су пажњу локалног сликара Квентина Варена. Пусен је био његов ученик. У Париз је побегао када је имао осамнаест година. Тада је у Паризу био сликар код слабијих мајстора, који се сада памте само по томе да су учили Пусена. Тада је француска уметност била у прелазу. Стари систем шегртовања је био нарушен, а још није постојао систем академске припреме. Два пута је покушавао да дође до Рима. Дошао је у Лион, где се нашао са дворским песником Марије Медичи Ђамбатистом Марином. Марино му је дао да ради илустрације његове поеме Адон и да ради на серији илустрација за предвиђено издање Овидијевих метаморфоза. Марино је 1624. омогућио Пусену да му се придружи у Риму.

Када му је у Риму умро Марино нашао се без икакве подршке, али нашао је убрзо нове покровитеље. Подржавао га је кардинал Франческо Барберини. Међутим Пусен се нашао у проблемима, када су кардинал и његов секретар отпутовали у Шпанију. Када се вратио Барберини 1626. из Шпаније обновило се кардиналово покровитељство. Из тога периода потичу два Пусенова велика платна. Био је то рад Смрт Германикуса за Барберинија и Мучеништво светог Еразма(1630). У то време се разболио, па га је у своју кућу примио пријатељ Гаспар Диге. Ту се о њему бринула пријатељева ћерка Ана Марија са којом се Пусен 1630. оженио.

Он се у Риму придружио једној неформалној академији уметника и покровитеља, који су се супротстављали стилубарока, који се формирао око Јоахима фон Сандрарта. Међу Пусеновим првим покровитељима били су Кардинал Барберини,

кардинал Омодеј, за кога је 1627. сликао Тријумф флоре,

кардинал Ришеље, за кога је насликао Баханал,

Вићенцо Густијани, за кога је насликао Масакр невиних

Касијапо дел Поцо, за кога је насликао прву серију од Седам сакрамената

Захваљујући серији првих радова у Риму позвао га је 1639. кардинал Ришеље да украси Лувр. Луј XIII га је у Паризу назвао првим сликаром. Током две године у Паризу насликао је неколико слика за краљевске капеле. То су били Последња вечера, коју је насликао за Версај, осам мотива за гоблене, серију Херкули радови за Лувр и Тријумф истине за кардинала Ришељеа. Пошто му је већ било доста разних интрига Пусен се 1643. повукао у Рим. Тамо је завршио другу серију Седам сакрамената. Током 1649. сликао је Визија светог Петра, а 1651. Света породица за војводу од Крекија. Годину за годином почео је да слика много радова. Умро је у Риму 19. новембра 1665.

Најбоља колекција Пусенових слика налази се у Лувру, али има дела у Великој Британији и Риму. Неки од радова у Лувру су

Куга Ашода

Соломонов суд

Слеп шовек Јерихона

Прељуба

Аркадијски пастири

Неколико других радова:

Обожавање златног телета

Света породица у степи

Какус

Тестамент Еудамида

Отмица Сабињанки

Уништење Јерусалима

Јевреји беру ману

Елјезер и Ребека

Крајолик са Полифемом

Седам сакрамената

Имао је велики утицај на француску и светску уметност. У почетку Пусенову генијалност је препознавао само малени број сакупљача. Изгледа да није успео да задовољи краља Луја XIV, јер изгледа да није био спреман за дворске интриге. Након смрти био је признат због доприноса класичној француској уметности. Многи сликари 19. века следили су Пусенове композицијске примере. Жак Луј Давид је за време Француске револуције поново оживео стил, који је био познат као пусенизам. Имао је утицај на постимпресионисте. Сезане је касније рекао да је поново стварао Пусена. Сезане је заправо тражио тродимензионалну композицију у простору.

Теодор Жерико (фр. Théodore Géricault; 26. септембар 1791 — 26. јануар 1824) је био значајан француски сликар и литограф, познат по слици Сплав Медуза. Та слика је означила почетак романтизма у ликовној уметности. Један је од оснивача романтизма.

Рођен је у Руану у Француској и образован је у традицији енглеске уметности Карла Вернеа и класичне композиције Пјера Нарсиса Жерена, који је био ригорозни класициста. Жерико је брзо напустио школовање и одлучио је да проучава дела у Лувру, где је копирао дела Петер Паул Рубенса, Тицијана, Дијега Веласкеза и Рембранта. То је радио од 1810. до 1815.

Први велики рад Коњаник царске гарде излагао је у париском салону 1812. и приметио се утицај Рубенса и интерес за текуће теме. Са тим успехом и са амбицијом променио је смер. Следећих неколико година Жерико је израдио мале серије коња и коњаника. Излагао је Рањеног коњаника у париском салону 1814. на томе раду је много више радио, али слабије је био примљен. Две године након тога проучавао је конструкцију и композицију ликова, а то је произлазило из његове предодређености за драму и експресију.

Одлазио је у Фиренцу и Рим (1816-1817), где је био фасциниран Микеланђелом. Сам Рим инспирисао га је за велико платно Трка берберских коња, рад епске композиције и апстрахтне теме. Жерко то платно никад није завршио и вратио се у Француску.

Жерико се стално враћао војним темама, па је направио и серију литографија са војним темама. Његов најзначајнији рад је Сплав Медуза (1819). Осликао га је према стварном догађају, када је капетан оставио посаду и путнике да умру. Тај инцидент је постао национални скандал, а Жерико је драматичком интерпретацијом представио трагедију на монументалну скалу. Слика са једне стране оптужује корумпираност, а са друге стране драматизира вечну тему човекове борбе са природом. Млади Ежен Делакроа је позирао за једног од ликова, који су умирали. Та слика је код нас позната и под називом Бродоломци фрегате Медуза.

Класично осликавање ликова и структура композиције су у контрасту са турбулентношћу теме и слика представља један мост између неокласицизма и романтизма. На слику су утицале многе слике које је Жерико изучавао. Слика је јако делила уметнике на париском салону 1819, када је први пут била приказана. У Енглеској је слика 1820. била врло добро примљена. Једно време је Жерико сликао у Лондону.

Након повратка у Француску насликао је серију слика психијатарских пацијената. На тим сликама је успевао да документује психолошке појединце. Последње што је радио било је проучавање епских композиција укључујући Отварање врата шпанске инквизиције и Афричка трговина робовима. Жериково здравље је било нарушено и због пада са коња и због туберколозе. Умро је 1824. у Паризу.

Ежен Фердинанд Виктор Делакроа (фр. Delacroix Ferdinand Victor Eugène; Сен Морис, 26. април 1798 — Париз, 13. август 1863) је био француски сликар, главни представник романтизма. Радио је портрете, историјске композиције, пределе и мртве природе. Он се борио против сивила у сликарству неокласициста.

У колориту његових слика има јаких тонова боје, обојених сенки и напоредо постављених комплементарних боја. Делакроово сликарство се ослања на барокно сликарство, посебно Рубенсово. Јавности је постао познат 1824. године након излагања његове слике Покољ на Хиосу (где приказује борбе Грка против Турака). Пун назив слике гласи Покољ на Хиосу: грчке породице у ишчекивању смрти или ропства. Конзервативци су слику назвали покољем сликарства, док су је други одушевљено поздравили.

Није сликао по наруџбини, већ је људе с којима је долазио у контакт, а на које је гледао као жртве романтичне патње. Тако имамо и слике попут Одалиске и Фредерик Шопен.

Између осталог насликао је и Заузеће Цариграда, као и Грчка умире на рушевинама Мисолунгија

Такође је и илостравао дела романтичара али и других, чега је јединствен пример дело Сарданапалова смрт и велики број Шекспирових, Бајронових и Дантеових ликова ушао је у наслеђе европске културе захваљујући највише сликама Ежена Делакроа.

Сликао је и портрете од којих су најпознатији Шопен и Жорж Санд.

Одлази у Африку (Алжир, Мароко), где слика живот и обичаје локалног становништва. Ту се истичу етнографске композиције као : Алжирске жене у харему, Јеврејска свадба у Мароку, Бели коњ у вихору (где користи комбинацију светло-тамног).

Гистав Курбе (фр. Gustave Courbet; Орнан, 10. јун 1819 — Тур де Пеј, 31. децембар 1877) је био највећи представник реализма у сликарству. Он је рекао: „Ја не сликам анђеле, јер их не видим“, чиме негира машту и интуицију, већ користи стварност. По њему је сврха реализма да укаже на социјалне неправде које трпе сељаци и радници. Реализам је, дакле, реакција на романтизам и у њему се проучавају материјали предмета. Курбе је, када су му слике одбијене за светску изложбу, у једној дрвеној бараци, коју је назвао Павиљон, приредио изложбу својих слика. На свим својим малим сликама, Курбе је присутан. На свом најбољем делу, Туцачи камена, представљен је дечак који држи камен, затим старац који туца камење и, у горњем десном углу, део неба који представа слободу.

Georges de La Tour (13. ožujka, 1593. – 30. siječnja, 1652.) bio je slikar rodom iz kneževine Lorraine, danas u Francuskoj. Jedan od najoriginalnijih baroknih slikara koji je zbog svog ograničenog djelovanja priznat tek 200-tinjak godina kasnije.

Georges de La Tour je rođen u gradiću Vic-sur-Seille u tadašnjoj neovisnoj kneževini Lorraine koja je kasnije anektirana u Francusku 1641. godine, za njegova života. Dokumenti o krštenju otkrivaju da je bio sin Jeana de La Toura, pekara i Sybille de La Tour, rođene Molian. Pretpostavljalo se da je Sybille podrijetlom iz plemićke obitelji.. [1] Obitelj de La Tour je imala sedmero djece, a Georges je bio drugorođenac.

Njegovo školovanje je ostalo nepoznanicom, ali se pretpostavlja da je već rano u svojoj karijeri putovao, ili u Italiju ili Nizozemsku. Njegove slike odišu Baroknim naturalizmom kojeg možemo naći u djelima Caravaggio-a, ali je taj utjecaj do njega stigao najvjerojatnije preko nizozemskih slikara (tzv. Caravaggisti iz Utrechtske škole) i drugih sjevernjačkih suvremenika (iz Francuske i Nizozemske). Sve u svemu, La Tour se često uspoređuje s nizozemskim slikarom Hendrickom Terbrugghenom. [2]

Godine 1617. oženio je Diane Le Nerf, iz manje plemićke obitelji, a 1620. ustanovio je svoj studio u mirnom provincijskom rodnom mjestu Lunéville, slikajući uglavnom religiozne i poneke genre motive. Dodijeljena mu je titula „Kraljevskog slikara“ (Francuske) 1638. godine, a radio je također i za kneževe Lorraine od 1623.–34., ali su mu lokalni buržuji bili glavno tržište. Od 1639. do 1642. nije zabilježen u Lunévilleu, i vjerojatno je ponovno putovao. Povjesničar umjetnosti Anthony Blunt otkriva utjecaje slikara Gerrita van Honthorsta na njegovo slikarstvo koje potječe upravo od tog vremena. Bio je uključen u franjevačku vjersku obnovu u pokrajini Lorraine, i tijekom svoje karijere nastavio je slikati isključivo religijsku tematiku, no u duhu i s jasnim utjecajem genre slikarstva. [2]

Godine 1652. de la Tour i njegova cijela obitelj umrli su za vrijeme neidentificirane epidemije u Lunévilleu. Njegov sin Étienne mu je bio najvažniji učenik.

Započeo je karijeru slikajući pitoreskne figure u duhu Jacquesa Callota, a potom se okrenuo rječitim genre scenama iz svakodnevnog života (prevaranti, svađalice i prosjaci) u duhu svojih nizozemskih suvremenika Caravaggista, sljedbenika Caravaggioa. Poput njegova zemljaka iz mjesta Lorraine, Jacquesa Bellangea, veoma rano je prihvatio te utjecaje. Najpoznatiji je po svojim noćnim svjetlosnim efektima koje, iako izvorno preuzetima od Caravaggia, La Tour razvija još više, te kod njega ta svjetlost poprima religijsku važnost. Ove slike je slikao u drugoj fazi svog života, vjerojatno od 1640tih, koristeći izrazito snažan kjaroskuro, odmjerene geometrijske kompozicije slikajući pojednostavljene oblike. Tijekom karijere slikao je sve jednostavnije i nepomičnije, te su njegove slike od izvornog utjecaja Caravaggia otišle u potpuno drugom smjeru od onih u slikara poput Jusepea de Ribera i njegovih Tenebrističkih sljedbenika

Često je slikao više varijacija istog subjekta i nije stvarao mnogo. Djela njegova sina i učenika Étiennea je teško razlikovati od njegovih kompozicija. Na primjer slika Odgoj Djevice, koja se nalazi u kolekciji Frick u New Yorku je očit primjer, što i sam muzej priznaje.

Nakon njegove smrti 1652. godine, La Tourova djela su uglavnom bila zaboravljena do njihova ponovna otkrića od strane njemačkog znanstvenika Hermanna Vossa 1915. godine. Velikom izložbom u Parizu 1935. godine započela je revitalizacija zanimanja za njegova djela kod šire publike. U dvadesetom stoljeću, brojna njegova djela su ponovno priznata i mnogi krivotvoritelji su pokušali da odgovore na povećanu potražnju za njegovim djelima. Brojni detalji njegova opusa su još uvijek prepuna kontroverzi među povjesničarima umjetnosti.

Galerije koje posjeduju djela de La Toura[uredi - уреди]

Georges de La Tour na Wikimedijinoj ostavi

Francuska

Musée des Beaux-Arts u Nancy-ju, bivša prijestolnica pokrajine Lorraine, posjeduje najveću kolekciju.

Louvre, Pariz, i brojne pokrajinske galerije (Nantes, Rennes itd.).

Velika Britanija

Preston Hall muzej u Stockton-on-Tees-u, Engleska, posjeduje The Dice Players.

SAD

Pokrajinski muzej umjetnosti u Los Angelesu, California

Getty Center, Los Angeles, California

Metropolitan, New York

Frick, New York

De Young, San Francisco

Državna galerija umjetnosti, Washington, D.C.

Japan

Državni muzej zapadne umjetnosti, Tokyo

Claude Lorrain pravog imena Claude Gallé ili Claude Lotarinžanin (Champagne, 1600. - Rim, 23. studenog 1682.) bio je francuski slikar i grafičar baroka, koji je djelovao pretežito u Rimu.

Bio je učenik i suradnik rimskog slikara Augustina Tassija, s kojim je izveo dekoracije u Villi Medici u Firenci. Na njegovo slikarstvo snažno su, osobito u početnoj fazi,utjecali flamanski i nizozemski slikari koji su živjeli u Rimu.

Claude Lorrain stvara barokni tip krajolika, a motivima i detaljima iz prirode daje epsko obilježje. Slika velikekompozicije prigušenim tonovima smeđe, srebrne i zlaćane boje s jakim efektima. U krajolike uklapa mitološke pastoralne prizore i biblijske likove, te elemente rimske arhitekture. Lorrainov idealizirani način slikanja krajolika bio je i ostao glasovit, zbog formalnoga savršenstva i neprolazne kakvoće.

Brojni imitatori preuzeli su njegovu shemu herojskog krajolika, ali bez primjene nosivih elemenata njegova slikarstva. On je prethodnik francuskog slikarstva krajolika 19. stoljeća, od barbizonaca do impresionista. U tretmanu krajolika blizak mu je slikar Camille Corot.

Жак Луј-Давид (фр. Jacques-Louis David; Париз, 30. август 1748 — Брисел, 29. децембар 1825) је био француски сликар и утемељивач класицистичког сликарства у Француској. Полазна фаза његовог стваралаштва била је под утицајем дела његовог пријатеља, рококо сликара Франсое Бушеа и студија код Жезеф-Мари Вјена. Приликом првог боравка у Италији (1775 — 1780), учио је копирајући класична дела па је тако прешао из рококо у класицистичку фазу. У Риму је 1784. насликао чувену слику Заклетва браће Хорација коју је наручио француски краљ Луј XVI. У овој слици је до савршенства довео концепт класицизма. Био је Робеспјеров следбеник током Француске револуције, од 1792. био је члан Народне скупштине и председник клуба јакобинаца 1793/94. године. У овом периоду сликао је дело Мараова смрт које је у потпуности било у служби револуције. Био је хапшен због политичког аганжмана. Од пресудног значаја за његово стваралаштво био је сусрет са Наполеоном. Године 1804. постављен је за првог дворског сликара. Уследиле су слике у којима је величао цара Француза. Истовремено се бавио античким темама. Након пада Наполеона морао је да напусти Париз. Последње године провео је у Бриселу. Подучавао је бројне француске сликаре.

Жан Огист Доминик Енгр (фр. Jean Auguste Dominique Ingres; 29. август 1780 — 14. јануар 1867) био је француски сликар неокласицизма. Иако је тежио да постане сликар историјских догађаја у традицији Николе Пусена и Жака Луја Давида, његови портрети су признати као његова највећа заоставштина историји уметности. Нарочито се истичу они у техникама цртежа, због виталности и скоро фотографске прецизности линије.

Рођен је 29. августа 1780. године у Монтобану и већ у младости је дошао у додир са уметношћу. Његов отац је био свестрани уметник (скулптор, штукатер, сликар минијатуриста), и учио ге је сликарству и свирању на виолини. 1791. године је свога сина послао на академију у Тулуз.

У августу 1796. године путовао је у Париз и ту је нашао место у атељеу Жак Луј Давида и био је у класи Школе лепих уметности у Паризу. 1801. године је добио награду "Prix de Rome" која је студентима била препорука за добијање стипендије за студије на академијама. Добио је четворогодишњу стипендију и боравак на Француској академији у вили Медичи у Риму коју је подигао 1806. године.

У Риму је студирао и копирао старе мајсторе и зарађивао портретирањем гувернера и других личности. Године 1813. оженио се својом пријатељицом Мадленом Хапеле са којом је дуго имао успешан и примеран брак.

После 1824. године Енгр је доживео успех и основао је атеље у Паризу где су се школовали многи који су код њега долазили да уче а добијао је и све већи број сликарских задатака, а постао је и професор на Школи лепих уметности у Паризу. Када је после отишао у Рим постао је тамо професор и директор Париске школе. Године 1841. поново се враћа у Париз.

Године 1849. умрла је његова жена и он је ожалошћен кренуо на путовања. Као седамдесетгодишњи је поново виталан и жени се по други пут. За париску Светску изложбу 1855. године ће бити велики простор посвећен за ретроспективу његових дела и дела Ежен Делакроа који је са њим био значајан представник непомирљивих праваца у уметности класицизма и романтизма чија су се дела током времена све више удаљавала од себе и постајала све различитија како у схватањима уметности тако и по самом изгледу. Као осамдесетогодишњак још увек је виталан и активан и постаје ректор у Школи лепих уметности у Паризу. Умро је у Паризу 1867. године и иза себе је оставио више од 4.000 цртежа.

Енгреова дела нису била дуго времена цењена и поштована. У почетку је сликао у псеудо- класицистичком стилу Жак Луја Давида а касније сасвим према делу Рафаел Сантија. Последњих се година враћа античким узорима и црпи из етрурског сликарства, слика водених боја које он са великом умешношћу и прецизношћу изводи.

Цртежу и модулацији Енгр посвећује већу пажњу него боји. Тако се јавља велики раскорак између његових дела и дела Ежен Делакроа који користи већ скоро импресионистичку палету. Енгр је гајио један строги стил класицизма у коме се ослањао на античке узоре и карактерише се прецизним линијама и обрисима.

Нека од његових најпознатијих дела[уреди]

Портрет госпођице Ривијер (Лувр - 1805. године)

Портрет госпође Емон (Лепа Зелија) (Музеј у Руану - 1806. године)

Велика одалиска (Лувр - 1814. године)

Портерет госпође де Сенон (Музеј у Нанту - 1816. године)

Турско купатило (Лувр - 1859 — 1863. године)

Портрет госпође Леблан (Музеј метрополитен у Њујорку - 1823. године

Теодор Русо (фр. Theodore Rousseau; Париз, 1812—Барбизон, 1867) је био француски сликар и графичар. Био је члан Барбизонске школе и један од њених главних представника. Значајни су

његови интимни пејзажи на којима је приметан утицај енглеског сликара Џона Канстабла. Утицао је на холандског сликара Јакоба ван Ројсдала и белгијског Мајндерта Хобема. Тежио је реалистичном приказивању пејзажа. Сматра се претечом импресионизма.

Клод Моне (фр. Claude Monet; 14. новембар 1840 — 5. децембар 1926)[1][2] је био најдоследнији импресионистички сликар. Импресионизам је добио име по његовој слици „Импресија, рађање сунца“, 1874.

Моне се родио 14. новембра 1840. Био је други син Клода Адолфа и Луис Жастин Моне.[3] 20. маја 1841, крштен је у локалној цркви, као Клод Оскар.[3] Године 1845. његова породица се преселила у Авр у Нормандији. Ту је као младић почео да ради карикатуре које је излагао по излозима дућана. Убрзо их је запазио локални сликар Ежен Буден, заинтересовао се за младог Монеа и почео да га води са собом кад год би ишао да слика пејзаже. Моне је сматрао да много дугује овом мајстору, и увек је говорио:

Викицитати „Ако сам постао сликар, за то треба да захвалим Будену.“

У Авру је упознао и Жонкена, који је такође доста утицао на Монеа (и Буден и Жонкен се убрајају у претече импресионизма). После ове двојице, пао је под утицај Короа и Курбеа.

На почетку своје сликарске каријере бавио се фигуралном композицијом, али је по одласку у Лондон, видевши Тарнерово сликарство, схватио да су дивизионистичка техника и пејзаж његова права инспирација.

Моне није створио теорију, али је на путу ликовног истраживања себи поставио циљ да не представља материју самих предмета, већ променљиву игру светлости. Са своје палете је одстранио тешке и непрозирне боје и користио само чисте и светле. Стављајући такве тонове један крај другог, постигао је треперење светлости, одсјај разнобојних несталних одсјаја који стално мењају и сам изглед ствари. Природно, око 1890. почео је да слика циклусе слика, са истим мотивом али у различитим фазама дана.

Импресија, рађање сунца. Слика по којој је импресионизам добио име.

Од 1870. до 1889. стално се селио. Од Пор Вијеза до Аржантеја, од Бордигере до Бел Ила, на Епту или Крезу он остаје веран својим обрасцима. Овај период значи прелаз са истраживања мотива ка чисто сликарским проблемима — истраживању светлости независно од предмета и форме. Свешће свој свет на врт и језеро Живерни. На крају ће сањати да оствари „нешто што је немогуће насликати — воду са травом која се таласа у дубини.“ Највећа вредност овог уметника је квалитет његове моћи опажања тонова и анализе истих. Моне је донео револуцију у уметности сликања.

Едуар Мане га је сматрао „Рафаелом воде“, а по Сезановим речима, Моне је био „само око“. Тек у позним годинама живота је дочекао углед званичног Салона и Службених кругова. Али, једино није доживео да му званични кругови одају признање. За живота Француска није од њега купила ни једну слику. Монеове слике које се данас налазе у француским државним музејима били су поклони или их је држава купила од приватних лица.

Својим начином сликања — дивизионистичким, разлагањем светлости на основне боје — утицао је на младог Жоржа Сера, који ће убрзо створити читав систем, поентилизам, али који ће вратити слици скелет и „спасити“ је од потпуне дезинтеграције форме.

Дела

Почео је као фигурални сликар. Три године после Манеа, и Моне је насликао један „Доручак на трави“, само што Монеова слика има далеко више светлости. „Жене у врту“, показују још већи напредак иако је била одбијена на Салону 1866[1]. По овим и још неким Фигуралним композицијама, као што су „Дама у зеленој хаљини“, „Јапанка са лепезом“, „Госпођа Моне на софи“, „Ручак“,„ Жене у врту“, види се да је Моне могао постати врстан сликар фигура, као што су то били Мане, Реноар или Дега, али се он одао искључиво пејзажу.

На почетку истраживања пејзажа, као „Трг сен Жермен“, сенке решава онако како би то урадио Мане. Одлазак у Енглеску и Холандију је умногоме променио његов однос према сликарству. Почео је да изучава игру светлости на води сликајући лондонске пејзаже са Темзом, у којима тешки лукови моста лебде као у измаглици над реком која светлуца. у Венецији је насликао „пејзаже са каналом Гранде“.

Тек је са серијама слика Моне заокружио своје стваралаштво, и са њима стекао славу: „Стогови сена“, „Алеја јабланова“, „Руанска катедрала“ и „Локвањи“.

Пол Сезан (фр. Paul Cézanne; Екс ан Прованс, 19. јануар 1839 — Екс ан Прованс, 22. октобар 1906) је био француски сликар чије дело представља прелаз између импресионизма с краја 19. века и кубизма с почетка 20. века. Био је једна од најзначајнијих личности француског и европског сликарства, са пресудним утицајем на његов даљи развој. Историчари уметности су га сврстали у постимпресионизам, заједно са Ван Гогом и Гогеном.

Рођен је на југу Француске у богатој породици, као ванбрачно дете продавца шешира и ћерке занатлије. Основна школа Св. Јосипа била је за Сезана први контакт са обичним светом, јер се до тада његов свет сводио на породицу, са снажним утицајем оца, који је у међувремену постао успешан банкар. Од 1852. године похађа гимназију, а у интернату се спријатељио са Емилом Золом који ће постати један од његових највећих пријатеља и с којим ће касније размењивати писма о уметности.

Године 1857. се уписује на бесплатну школу цртања и ту се сусреће са многим уметницима. Матурирао је после другог покушаја те иако га интересује музика, литература и сликарство, после матуре се, због очеве жеље, уписује, на право које није волео, али не престаје да похађа школу цртања. Његов отац је платио да не иде у војску. Наду да ће једног дана постати сликар поткрепила је похвала његове уљане слике у школи цртања.

Године 1860. помоћу мајке и сестре Марије од оца добија дозволу да студира у Паризу уметност. Када је његов отац установио да нема таленат да га наследи у банкарству дозвољава му да оде у Париз. Ту се сусреће са Камиј Писаром и другим импресионистима и управо он утиче на Сезана, а понекад су и заједно сликали.

Иако је похађао курсеве сликања није примљен на Школу лепих уметности у Паризу па се вратио кући. Године 1862. купује атеље у Паризу након чега се посвећује сликарству. Ту се упознаје са Алфред Сислием, Огист Реноаром и Клод Монеом, међутим ни то му није помогло да се упише на Академију лепих уметности.

Као двадесетпетогодишњак прилаже своја дела за „салон“ али их комисија, радећи по конзервативним принципима академизма, није прихватила. Слична одбијања је доживела и група осталих импресиониста па их је то подстакло да оснују свој властити „салон“.

Са импресионистима се сусреће на сусретима „Салона независних“ 1863. године, где су његове слике по први пут изложене. Званични салон и даље не прима његове слике. Године 1874. и 1877. излаже на изложбама импресиониста али су његова дела несхваћена и постају извори подсмеха критичара. Сезан се повлачи и дистанцира од својих пријатеља и одлази кући у Екс ан Прованс. Године 1886. његов отац се коначно жени његовом мајком и након тога умире, а Сезан и његове сестре се добијају наследство.

Сезан је све више усамљен. Продавац и скупљач слика Волард 1895. организује Сезанову прву самосталну изложбу. Сезан и даље живи само за своју уметност. Године 1897. умире његова мајка.

Сезан је купио атеље у Екс ан Прованс и живи у њему сам са својом слушкињом, јер је изолацију сматрао за услов свог рада. Од 1900. не напушта атеље и у ово доба он коначно постаје познат. Дана 15. октобра 1906. године је радио у пленеру и пао у несвест након чега је лежао неколико сати на јаком пљуску. После осам дана је умире у својој 67. години живота од упале плућа. Године 1907. његова дела постижу велике успехе.

У свом делу је пре свега сликао пејзаже, портрете и мртву природу. Природу није представљао верно већ кроз игру светлости и сенке дајући много пажње на структуру слике. Пејзаже је поједностављавао на геометријске облике и употребљавао је неочекиване сенке и због тога га можемо сматрати претходником кубизма. Његови ликови су без покрета и без израза и мимике.

За свог живота није сматран за великог уметника и сусретао се са погрдама и увредама јер се разликовао од дотадашњих уметника. Његова уметност је била нова, неуобичајена и несхваћена. Јавност је почела да воли његове слике када је превазишла мишљење да су некомплетне, флеке на сликама. Он је спојио боју и простор на нови начин и тиме утицао на сликарство 20. века.

Његова слика „Дечак у црвеном прслуку“, процењена на 100 милиона швајцарских франака, украдена је 10. фебруара 2008. у Цириху и пронађена 11. априла 2012. у Београду

Плава ваза, 1885—1887. Лувр Париз

Портрет госпође Сезан, 1883—1887. Приватна збирка САД

Карташи, 1885—1890. Лувр Париз

Поглед на Естак, око 1885. Збирка Р. А. Батлера Лондон

Младић у црвеном прслуку, 1890—1895. Збирка Е. Бирлеа Цирих

Планина Сент Виктоар, 1904—1906. Уметнички музеј Цирих

Анри Русо (фр. Henri Rousseau; Лавал, 21. мај 1844 — Париз, 2. септембар 1910) је био француски постимпресионистички сликар наивног или примитивног смера. Познат је и као цариник по занимању, па су га звали Анри Русо Цариник. За време живота су му се ругали, а касније је препознат као самоуки геније чији рад је високе уметничке вредности.

Рођен је у Лавалу у долини Лоаре у породици водоинсталатера. Радио је код једног адвоката и изучавао је права. Међутим након једног мањег кривоклетства побегао је у војску, у којој је служио четири године почевши од 1863. Отац му је умро исте године када се Русо оженио. Русо се преселио 1868. у Париз, где се запослио као државни службеник. Од 1871. ради као сакупљач пореза. Почео је да слика када је био у четрдесетим, а када је имао 49 година пензионисао се да би имао времена за уметност. Касније је често свирао виолину по улицама и радио друге ситне послове, јер је имао релативно малу пензију.

Русо је тврдио да он нема другог учитеља сем саме природе. Ипак признавао је да је примао неке савете од двојице академских сликара Феликса Огиста Клемана и Жана Леона Жерома. Он је био самоук и сматра се наивним сликаром.

Његове најпознатије слике приказаују сцене из џунгле. Занимљиво је да он никад није видео џунглу. Обожаваоци његових слика су раширили неистиниту причу да је био у француском експедиционом корпусу у Мексику. Русо је инспирацију добијао из илустрованих књига и из посета ботаничкој башти у Паризу. Сретао је војнике, који су служили у Мексику и слушао је њихове приче. Критичару Арсену Александру је описивао своју опседнутност кад би посећивао ботаничку башту.

Сликао је у слојевима. Започео би са небом у позадини а завршио би са животињама или људима у предњем плану. Киша на слици Тигар на тропској олуји (изненађен), насликаној 1891. постигнута је на иновативан начин са танким светлосивим потезима боје дуж платна са лаком или глазуром.

Када је Русо сликао џунглу користио је 50 нијанси зелене боје. Иако је сликао према природи његово лишће је прилагођено уметничким потребама и често се не препознаје да га чини појединачно биље.

Када би сликао Русо би сликао најпре једном бојом и њеним нијансама. Затим би кренуо на другу боју. На свакој слици би радио значајно много времена. За сликање је због финансијских ограничења користио боје слабијег квалитета. На неким делима на нека подручја није спроводио коректну техничку процедуру, па му се боја ту распуцала.

Русов наизглед дечји стил дао је критичарима повода да се изругују његову раду. Није био свестан да су етаблирани уметници сматрали да он није школован за уметника. Узалуд је настојао да буде прихваћен. Многи посматрачи су коментарисали да слика као дете и да не знају шта ради, али да рад показује неку технику.

Од 1886. излагао је у Салону независних и иако његов рад није био приказиван на истакнутом месту ипак је временом привлачио више пажње. Слику Тигар на тропској олуји (изненађен) излагао је 1891. и први пут је добио озбиљну критику, када је млади уметник Феликс Валонтон написао „Његов тигар, који изненађује плен не сме се пропустити. То је алфа и омега сликарства“.

Требало је још више од десет година да би се Русо вратио сликању својих визија џунгле. У Салону независних је 1905. изложио слику "Гладни лав баца се на антилопу". Слика је била изложена близу младих авангардних уметника попут Анрија Матиса и првом представљању фовизма.

Баронеса Делонај, мајка Роберта Делонаја наручила је 1907. од Русоа слику Кротитељ змија.

Када је Пабло Пикасо налетео на улици на један Русов рад, који се продавао као платно преко кога ће неко други насликати своју слику, Пикасо је одмах препознао Русов таленат и одлучио је да га види. Пикасо је 1908. одржао један банкет у Русову част.

Умро је 2. септембра 1910. у Паризу. Седам пријатеља је дошло на његову сахрану.

Русов рад је имао велики утицај на неколико генерација авангардних сликара, почевши од Пикаса и укључујући Фернанда Легера, Макса Бекмана и сурреалисте.

Франсоа Огист Рене Роден (фр. François-Auguste-René Rodin; Париз, 12. новембар 1840 — Медон, 17. новембар 1917) је био француски вајар.

Рођен је 12. новембра 1840. у Паризу.

Преминуо у предграђу Париза Медону 17. новембра 1917. године.

Роденово дело

Мислилац

Роден је извршио револуцију у скулптури коришћењем слободе форме која је до тада била непозната. Умео је да изваја и реалистичне скулптуре, попут Мислиоца, али и да представи сензуалност која је шокирала савременике, на пример, скулптура Пољубац. Трудио се да његове фигуре изражавају емоцију свим деловима тела. Сам је прокоментарисао за скулптуру Мислилац: „Оно зашто он мисли, није само у његовом мозгу, згрченом челу, раширеним ноздрвама и стиснутим уснама, већ и у сваком мишићу његових руку, леђа и ногу, у стиснутој песници и згрченим ножним прстима“.

Роден је био натуралиста, више га је интересовала емоција и карактер него монументалност. Одбацивао је идеализам и апстракцију традиција античке скулптуре, као и декоративност барокних узора. Иако се сматра творцем модерне скулптуре, он није био револуционарни противник традиције. Образовао се на париској Школи лепих уметности и годила су му признања академске јавности.

Неке од наруџбина претворио је у снажне уметничке креације. Град Кале је наручио скулптуру Грађани Калеа која је требало да опише епизоду из средњовековне прошлости града. Роден је овај задатак решио групом скулптура које су постављене на нивоу трга, а не на пиједесталу. Споменик књижевнику Оноре де Балзаку је моделовао тако да је споменик тешким огртачем сакривао тело модела, а моделовањем лица одражавао поглед у даљину и тренутак уметничког размишљања. Оба решења су се сусрела са неодобравањем наручилаца, навикнутих на традиционалне форме скулптуре.

У каснијој фази стваралаштва, Роден је створио неколико „непотпуних“ скулптура (фрагмената), као што су Човек који корача и Ирис-гласник Богова. Овим скулптурама недостаје глава или неки делови тела. У овим примерима, уметник не тежи постизању физичке сличности, већ прати сопствену уметничку идеју. Фрагменти су били инспирација за вајаре апстракције наредних генерација.

Позната је Роденова веза са уметницом Камиј Клодел. Она му је била муза и љубавница, али и вајарски модел.

Најпознатије Роденове скулптуре су: Бронзано доба, ансамбл скулптура Грађани Калеа, капија пакла, мислилац, пољубац, споменик Балзаку, Уголино и његова деца, Адам, Ева и друга дела.

Роден, авангардан у уметности, оставио је своје скулптуре, шаблоне, чак и потпис у домен јавне употребе. За њега је то био начин да своје дело остави будућим генерацијама.

Таписерија је посебна сликарска техника. Таписерија је врста тканог ћилима окачена је на зид и представља тепих са сликом који служи за украшавање ентеријера и од тапете се разликује у материјалу – преовлађује вуна и разликује се по томе што је слободно окачен за разлику од лепљене тапете. Између нити основе провлаче се нити потке које обликују мотиве. Провучене нити притискују се „чешљем“ и тако настају густи, једнолични, паралелни радови.

Историја

Окачене таписерије су у прошлости присутне од старога века.[1] У Европи се најстарија оваква дела налазе од 11. века у Енглеској а у Немачкој у 12. веку. У доба цветања готике и ренесансе су таписерије познате у Француској. У Паризу. Од 16. века таписерије имитирају окачене слике својом тематиком и често су били рађени на основу картона сликара као Гоја или Рафаел.[2] У 19. веку долази до застоја у овој уметности. У савременој уметности се таписерија употребљава за украшавање просторија репрезентативног карактера.

Таписерији је основа у лепоти линије и боје које су по материјалном саставу вунене или свилене. Таписер из природе тих материјала извлачи специјалну лепоту меких контура и још мекших површина боје. Сродна таписерији је техника под називом гоблен.

Таписерија је дисциплина која својом сложеношћу дотиче више других дисциплина примењене и ликовне уметности. Таписерист се не може дефинисати једном ријечју, јер је сликар, дизајнер, архитекта, вајар, сценограф, илустратор, цртач и одличан познавалац технолошких поступака, пре свега ткања које је у историјском и технолошком смислу основа таписерије. Данас је таписерија отишла много даље од обичног ткања па је тако и таписерија данас дизајнерско и архитектонско дело, скулптура, сценографија, илустрација, цртеж и прича.

Шансона (на француском значи песма) у ширем смислу означава сваку песму која има речи на француском језику. У ужем смислу, означава стилски правац у забавној музици. Шансона има квалитетан текст, који има вредност сам за себе, а музички израз је близак кабаретском стилу.

Историјат шансоне

Прве шансоне компоноване су у 14. веку, у ригидној форми трогласне композиције. Најпознатији композитор из тога времена био је Гијом де Машо. Касније, од значаја су дела која су компоновали Јоханес Окегем, Жоскен де Пре. У 15. веку издваја се стил париске шансоне у коме почиње да доминира хомофонија. Представник овог стила је Орландо де Ласи. У 16. и 17. веку различити инструменти бивају укључени у ове композиицје. У 18. веку доминантна вокално-инструментална форма постаје опера, а шансона се враћа у 19. веку, у салоне вишег сталежа.

Модерна шансона

Модерна шансона везује се за почетак 20. века. У радничким четвртима Париза започињу бављење музиком касније велике звезде Жак Брел и Едит Пјаф. Касније, средином 20. века појављују се и Жилијет Греко, Адамо, Миреј Матје и други.

Код нас, шансоне певају или су их певали шансоњери Ђорђе Балашевић, Драган Стојнић, Звонко Богдан...

Франкофонија (фр. La Francophonie; службени назив: Међународна организација Франкофонија (фр. l'Organisation internationale de la Francophonie) је међународна организација која представља скуп држава, земаља и регија које користе француски као национални језик, службени језик, језик међународне комуникације и као радни језик. Франкофонија је француски израз, скован 1880. од стране француског географа Онесима Реклуа (Onésime Reclus), брата Елисија Реклуа (Elisée Reclus), којим је означио заједницу људи и држава које користе француски језик.

Франкофонију чини 53 земље чланице, две (Кипар, Гана) придружене земље и тринаест земаља (Јерменија, Аустрија, Хрватска, Грузија, Мађарска, Литванија, Пољска, Чешка Република, Словачка, Словенија, Србија, Украјина и Мозамбик) посматрача на самитима ове организације. У свакој од ових земаља француски језик се користи бар у минималној мери. Неколико земаља чланица имају лош положај у заштити људских права и промицању демократије. Предложене мере у виду санкција су расправљане неколико пута, али нису одобрене.

Модерна Франкофонија је створена 1970. Њен мото је једнакост, комплементарност и солидарност (égalité, complémentarité, solidarité). У почетку, Франкофонија је била мали клуб северних земаља у којима се прича француски, док је данас то важна међународна организација чије земље чланице сарађују на пољу културе, науке, економије, правде и мира. Заједно са осталим организацијама као што је УНЕСКО, Франкофонија ради на развијању лингвистике и културе у ери глобализма. Тесно сарађује са неким сличним организацијама шпанског и португалског језика (видети: Латинска унија и Заједница држава португалског језика).

Структура

Међународна организација Франкофонија има статус посматрача на седницама Савета безбедности УН.

Самити

Самити Франкофоније се одржавају сваке две године, када лидери земаља чланица имају могућност да сретну и развију стратегије и циљеве организације. Важно је напоменути да је оригинални оснивач Франкофоније био Самуел де Шамплен (Samuel de Champlain).

Министарске конференције

Стални савет

Стални савет Франкофоније се састоји од амбасадора земаља чланица и, као министарским конференцијама, његов главни задатак је планирање будућих самита и надгледање имплементације одлука самита на бази „дан за даном“.

Међувладина агенција

Међувладина агенција Франкофоније је главни оператор културне, научне, техничке, економске и правничке кооперације програма и одлука самита. Седиште Агенције је у Паризу, а три огранка се налазе у Либрвилу (Габон), Ломеу (Того) и Ханоју (Вијетнам).

Gregorijanski koral označava jednoglasno srednjovekovno liturgijsko pevanje Katoličke Crkve na latinskom jeziku.

Gregorijanski koral predstavlja pevanu reč Božju. Kao sastavni dio liturgijskog delovanja sadrži bogatu muzičku baštinu hišćanske crkve od njenog začetka,tokom srednjeg veka do pojave višeglasnog pevanja.

Ime je dobio po Grguru Velikom, koji je bio papa između 590. i 604.

Ovaj stari sakralni oblik muzike je važnim je delom liturgijske ,muzike. Ovo je jednoglasno i nepromenljivo crkveno pevanje. Zbirku takvih misnih korala sastavio je i pročistio u saradnji sa svojim benediktincima u knjigu Antifonarij papa Grgur I., pa ga možemo nazvati reformatorom liturgijske muzike[1] Iz Rima se takvo pevanje proširilo po celom hrišćanskom svetu, čemu je pomogao i Karlo Veliki.

Orlande de Lassus (ili Orlandus Lassus, Orlando di Lasso, Roland de Lassus, or Roland Delattre (sh: Orlandi di Laso) (1532 (vjerovatno 1530) – 14. jun 1594) franko-flamanski kompozitor kasne renesansne muzike. Sa Palestrinom danas je smatran kao glavni predstavnik zrelog polifonog stila Franko-flamanske škole, I bio je najpoznatiji I najuticajniji muizčar u Evropi na kraju 16 vijeka. Rođen je u Mons-u, današnja Belgija. Priče govore da je tri puta kidnapovan zbog svog lijepog glasa. Sa 12 godina odlazi u Italiju u Mantovu, Siciliju i kasnije Milano (od 1547 do 1549). Radio je kao pjevač I kompozitor u Napulju u ranim 1550-tim. Zatim je otišao u Rim gdje je radio za ondašnje vojvode. 1553 postao je maestro di cappella Basilike di San Giovanni in Laterano u Rimu, vrlo prestižan posao za čovjeka od 21 godine, ali ostao je samo godinu dana, zatim je taj posao uzeo Palestrina u 1555. Potom je putovao u Francusku I Englesku. 1556 pridružio se dvoru bavarskog vojvode Albrehta V, tu

je I ostao čitavog života. Bio je zadovoljan u Minhenu I odlučio je da se naseli tu. 1558 se oženio, imao je dva sina koji su obojica postali kompozitori. 1560-tih postao je poznat I kompozitori su išli u Minhen da studiraju s njim. Andrea Gabrieli išao je tamo 1562, također Giovanni Gabrieli je studirao vjerovatno s njim 1570-tih. Mnogi kraljevi i pape su ga tražile, ali on nije htio napustiti Minhen. U kasnim 1570-tim I 1580-tih učinio je nekoliko posjeta Italiji. 1590-tih se razbolijeva. Umro je u Minhenu 14 juna 1594 Napisao je oko 2000 djela na latinskom, francuskom, italijanskom i njemačkom; 530 moteta, 175 madrigala, 150 francuskih šansona i 90 njemačkih pjesama.

Жан-Батист Лили (фр. Jean-Baptiste Lully, итал. Giovanni Battista Lulli; Фиренца, 28. новембар 1632 — Париз, 22. март 1687), је био француски композитор италијанског порекла, главни музичар на двору краља Луја XIV. Поред компоновања, свирао је виолину, дириговао, плесао и радио као музички педагог.

У својим драмско-музичким остварењима (tragédie mise en musique - музичким трагедијама, како их је називао), тежио је драмским ефектима, које је наглашавао учешћем хора, балета, и раскошном сценографијом. Његова дела су означила почетак оперске традиције у Француској. Написао је 17 опера, више симфонија, арије за виолину, увертире, мису, дивертисмане.

Жак Офенбах (фр. Jacques Offenbach; Келн, 20. јун 1819 — Париз, 5. октобар 1880) француски композитор и челиста немачког порекла који је изградио прототип француске оперете и значајно допринео њеној популарности. Имао је велик утицај на касније композиторе опере. Компоновао је око 100 музичких дела, од којих су најпознатије оперете „Плавобради“,„Париски живот“,„Орфеј у паклу“, „Лепа Јелена“ и опера „Хофманове приче“.

Ектор Берлиоз (фр. Hector Berlioz; Кот Сент Андре, 11. децембар 1803 — Париз, 8. март 1869) је био француски композитор.

Рођен је у провинцијској породици лекара (отац Анри Берлиоз је био сеоски лекар). По очевој жељи, најпре је студирао медицину. Студије медицине убрзо напушта и од 1825. године студира композицију на Париском конзерваторијуму. Септембра 1827. упознаје енглеску глумицу Харијет Смитсон, која му постаје инспирација за прво и највеће ремек-дело, Фантастичну симфонију, а 1832. и супруга. Афирмисао се више изван домовине као диригент властитих дела, а у Паризу се прочуо као писац оштрих критика и духовитих фељтона. Покушао је изразити драматску радњу искључиво инструменталним средствима те је на тај начин створио прва модерна оркестарска дела, жанра програмске музике (према којој музика није само комплексан склоп ритмова и звукова, већ она тим звуковима прича и приповеда). То је заправо један оригиналан жанр, назван програмска симфонија, у чијем ће домену убрзо затим и Франц Лист створити једноставачну инструменталну симфонијску поему. Само, Берлиозова програмска симфонија у себе укључује моћан извођачки апарат (оркестар, солисти и хор), а форма се растаче у корист музичке и поетске слободе, док се опсег дела проширује до монументалних димензија. Због тога његова дела нису наилазила на разумевање његових савременика, посебно у Паризу, а и дуго времена после њега, тешко су се пробијала на светској оперској и концертној сцени. За живота је значајније разумевање за своје стваралаштво остварио само у Немачким земљама и Санкт Петербургу, где је био топло поздрављен и пред крај живота, награђен. Најзначајније дело му је „Фантастична симфонија“ у којој приказује средишњи лик увек истом темом (такозвана фиксна идеја), која из става у став доживљава разне преображаје од чезнутљиве, сањалачке мелодије у првом, до изобличене карикатуре у

последњем ставу. Написао је темељне приручнике модерне инструментације и дириговања. Најзначајнија су му дела у том домену Наука о инструментацији и Мемоари. После просечног успеха који је 1862. године остварила премијера његове колосалне четворосатне опере Тројанци, Берлиоз се резигнирао, разочарао и више ништа ново није написао до смрти 1869. Све је свео на повремене диригентске наступе, читање, медитирање, а 1865. године, објављује и мемоаре. Био је и први велики мајстор модерног симфонијског оркестра, као диригент га вешто уједињујући у комплексну целину, али и делећи на поједине секције унутар целине, остварујући тако веома сложене, вишеслојне палете звучних боја. Будућим генерацијама композитора (али и диригената) оставио је у аманет, да у сваком погледу буду верни, аутентични тумачи својих и туђих музичких дела, саветујући им: Учите се да увек сами диригујете своја дела. Најопаснији тумач ваших дела, управо је сам диригент. Све у свему, Берлиоз је био и остао пророчки геније, који је ишао цео један век испред свог времена.

Ектор Берлиоз, компоновао је на подручју оркестарске, симфонијске музике, на подручју ораторијумске - духовне и вокалне музике и на пољу опере. Бавио се и списатељским радом, написао је дела Наука о инструментацији и Мемоаре, поред низа новинских чланака, музичких критика и фељтона.

Оркестарска и симфонијска дела

Фантастична симфонија (1830)

Лелио, програмска симфонија (1831)

„Харолд у Италији“ (1834)

Римски карневал, увертира (1842)

Гусар, увертира према Бајроновој поеми, опус 21 (1855)

Вокалноинструментална дела[уреди]

Клеопатра, кантата за сопран и оркестар (1828)

„Реквијем, велика миса за мртве“ (1837)

„Ромео и Јулија“ (1839)

Посмртна и победоносна симфонија (1840)

„Фаустово проклетство“ (1846)

„Te Deum“ (1849)

„Христово детињство“, ораторијум у три дела (1854)

Опере

„Бенвенуто Челини“, опера у два чина (1842)

Беатриса и Бенедикт, опера (1856)

„Тројанци“, опера у два дела и пет чинова (1862)

Жорж Бизе (фр. Georges Bizet; Париз, Француска, 25. октобар 1838 — Буживал, Француска, 3. јун 1875) је био француски композитор и пијаниста. Његово најпознатије дело је опера под називом „Кармен“.

Жорж Бизе је рођен у Паризу, у цењеној музичкој породици, под именом Александар Цезар Леополд Бизе (Alexandre-César-Léopold Bizet), али убрзо после крштења добија име Жорж по коме ће остати познат и до данашњих дана. Као чудо од детета бива примљен у престижни Париски музички конзерваторијум, са непуних десет година, где је учио клавир и композицију и тамо редовно добијао награде за своја дела.

Године 1857. добио је награду од Жака Офенбаха за оперу „La docteur Miracle“ и тако осваја школарину за наставак учења. У складу са правилима школарине, студије је похађао у Риму три године. Тамо је и написао једну од својих познатих опера „Don Procopio“. Осим те три године у Риму, Бизе је провео цео свој живот у Паризу.

По завршетку студија вратио се у Француску и наставио да компонује. Убрзо после његовог повратка, умрла му је мајка. Године 1863. написао је оперу „Ловци на бисере“ (Les pêcheurs de perles) за позориште „Lyrique“. Током овог времена Бизе је такође написао и дела „La jolie fille de Perth“, познату „L'arlésienne“ (написана као случајна музика за представу) и композицију за клавир „Дечје игре“ (Jeux d'enfants). Такође је написао и романтичну оперу „Djamileh“, која се и данас види као претходница опере „Кармен“. Бизеова прва симфонија, „Симфонија са високим C“, написана је у Париском конзерваторијуму када је Бизеу било 17 година, и то као школски задатак. Откривена је тек 1935. у архивама библиотеке музичког конзерваторијума. После свог првог извођења, одмах је проглашена као ремек-дело тада младог композитора.

Најпознатије дело Жорж Бизеа је свакако „Кармен“ из 1875. која је заснована на роману (издатом 1846) који је написао Проспер Мериме. Према утицају Ђузепеа Вердија, главна улога је била мецоспоран (mezzo - пола). „Кармен“ није одмах постигла успех, и Бизе је био разочаран, али за утеху похвала је брзо дошла од колега композитора као што су Камиј Сен-Санс, Петар Иљич Чајковски и Клод Дебиси, који су одмах препознали њену лепоту. Убрзо је и публика почела да дели исто мишљене, и „Кармен“ постаје једна од најпопуларнијих опера у историји.

Бизе је дуго патио од ангине пекторис, и није стигао уживати у слави коју му је донела „Кармен“. Само неколико месеци после првог извођења, на своју шесту годишњицу брака, са својих 36 година, преминуо је. Покопан је на гробљу „Пер Лашез“ у Паризу.

Занимљиви догађаји

Почев од тога да је био право „чудо од детета“, примљен је на Париски конзерваторијум са непуних десет година и за своје композиције је редовно добијао награде. Једна од њих била је и „Prix de Rome“, која је подразумевала студирање у Риму у периоду од три године. Пре него што је кренуо за Рим, Бизе је замолио свог професора да му напише писмо препоруке за чувеног композитора Меркадантеа, који је у то време био директор Конзерваторијума у Напуљу. Са писмом у џепу, кренуо је за Италију. Прошло је пуно времена пре него што је Бизе коначно одлучио да се јави Меркадантеу. Потражио је писмо препоруке које је добио од свог

професора. Међутим, нешто му није дало мира и он је одлучио да отвори писмо и сазна какву препоруку је његов професор написао.

Садржина писма била је следећа:

„Мој драги пријатељу Меркаданте, Желим да ти препоручим једног мог ученика, господина Жоржа Бизеа. Он је заиста диван младић, интелигентан, добро васпитан, симпатичан и дружељубив. Сасвим сам сигуран да ће ти се допасти. Заувек твој, Карафа

П. С. Бизе на жалост нема ни мало музичког талента.“

Камиј Сен-Санс (фр. Camille Saint-Saëns; Париз, 9. октобра 1835 — Алжир, 16. децембра 1921), француски оргуљаш, диригент, педагог, а изнад свега композитор. Почео је да стиче популарност као дечак од 11 година јер је са лакоћом свирао оне композиције које су и за старије пијанисте представљале проблем. Културни хоризонти Сен-Санса били су велики. Био је астроном, филозоф, сликар, књижевник. Музику је учио код Халевија и Гуноа. Написао је велики број композиција у разноврским музичким облицима, али му је, ипак, најомиљенији облик била симфонијска поема. Написао је 12 опера од којих је „Самсон и Далила“ извођена на свим великим оперским сценама. Поред великог броја камерних дела, ораторијума, пасакаља, симфонија, вокално-инструменталних облика, написао је и концерт за виолину, виолончело и оркестар. Све ово иде у прилог констатацији да је Сен-Санс творац француске симфоније и један од највећих мајстора међу француским композиторима у оркестрирању неког музичког дела.

Он је написао прву музику за филм, 1909. године. Коришћена је у филму који се зове Убиство војводе од Гиза. Сен Санс није једини композитор музике за филм. То су радили и многи други аутори, како тада, тако и данас.

Камиј Сен-Санс је био ученик Гуноа, а иначе је разноврснија личност од поменутих композитора. Био је изврстан оргуљаш, пијаниста, диригент и председник новооснованог друштва Арс Галика (Француска уметност). Ова установа је имала за циљ да штити младе француске композиторе и да пропагира њихова дела. Ромен Ролан је дао изванредно запажање о овом друштву: „Оно је колевка и светилиште француске уметности. Кроз њега је прошло све велико што је написано у Француској од 1770. Године па надаље.“

Сен-Санс је написао више дела, од којих је најпознатије сценско дело Самсон и Далила, затим пет клавирских концерата , као и концерт за виолончело и оркестар. На репертоару великих виолиниста налази се његова Интродукција и Рондо капричозо за виолину и оркестар. На вокално подручју Сен-Санс има ораторијум Потоп и један Реквијем.

Дела

Интродукција и рондо капричозо

3 симфоније

Карневал животиња

Плес Смрти

Самсон и Далила

Жозеф Морис Равел (фр. Joseph-Maurice Ravel; Сибур, 7. март 1875 — Париз, 28. децембар 1937) је био француско-баскијски композитор и пијаниста из периода импресионизма. Његова музика је суптилна, богата и оштра. Равелова клавирска дела као што су Jeux d'eau, Miroirs и Gaspard de la nuit захтевају знатну вештину од извођача, а његове оркестралне композиције као што су Daphnis & Chloe и његова обрада дела Модеста Мусоргског „Слике са изложбе“, садрже велики број тонова и инструмената. Широкој публици, Равел је најпознатији по свом оркестарском делу Болеро за које је рекао да је то: „Дело за оркестар без музике“.

Рано детињство

Равел је рођен у баскијском граду Сибур. Његова мајка, Мари Делуар, је баскијског порекла и одрасла је у Мадриду, док је његов отац, Џозеф Равел, био швајцарски научник из места Горња Савоја. Обоје су били католоци и омогућили су својој деци срећно и безбрижно детињство. Неки од Џозефових изума су били од велике важности, укључујући рани [мотор са унутрашњим сагоревањем] и злогласну циркус машину која је све до смртоносне незгоде у Барнум и Бејли циркусу била веома успешна. Џозеф је водио синове у фабрике да виде најновија открића у индустрији, такође је показивао и интерес за музику и културу. Равел је касније рекао да је као дете био осетљив на сваку врсту музике. Равел је био привржен својој мајци и њено баскијско наслеђе је имало доста утицаја на његов живот и музику. Међу најранијим сећањима су изворне баскијске песме које му је мајка певала. Породица се преселила у Париз три месеца након Морисовог рођења, где је његов млађи брат Едуард рођен. Едуард је постао миљеник оца и такође је посао инжењер. У седмој години, Морис је почео да свира клавир код Анрија Гиса и добио је прве инструкције везане за хармонију, контрапункт, и композиције код Чарлса-Ренеа. Његов први јавни наступ је био 1889. у четрнаестој години.

Музички почеци

Пре него што је ступио на конзерваторијум окушао је срећу у слободној композицији пишући варијације на један Шуманов корал, затим једну гротескну серенаду (која је изгубљена) и став једне сонате. Са 14 година улази у класу Anthiome-a на Париском конзерваторијуму. Први успех постигао је 1891. освајањем наградне медаље после чега бива примљен у виши одсек професора Шарл де Берио. У 19. години већ компонује „La Ballade de la Reine morte d'aimer“ према поеми „Roland de Mares“-a. Истовремено га инспирише Verlain за једну песму уз пратњу клавира названу „Un grand sommeil noir“. У складу са његовим, онда романтичарским предиспозицијама је и „Rapsodie espagnole" за оркестар. Још увек на конзерваторијуму он посвећује највећи део свога времена студијама хармоније у којима га руководи Émile Pessard, контрапункта и фуге у које га уводи Andre Gedalge. Међутим, у његово дотадашње спокојство марљивог ученика почиње да уноси немир композитор, проглашен за параноика — у ствари један од најсмелијих реформаторских духова новије француске грађанске музике -Ерик Сати.

Утицај Сатија

Морис Равел за клавиром на вечери коју је поводом његовог рођендана 7. марта 1928. организовала Ева Готје. Равел је овде на америчкој турнеји; композитор Џорџ Гершвин стоји сасвим десно.

Утицај који је Сати извршио на Равела потискује интерес за конвенционалне форме и у њему се постепено формира склоност за бизаран израз, за карикатуру и гротеску. У прави час спустила се рука Габријел Фореа на раме младог провинцијалца да га задржи испред екстрема.

Утицај Фореа

Чим је Форе 1896. наименован за професора композиције на Париском конзерваторијуму, Равел је ступио у његову класу. Дирљива наклоност везује од првог тренутка учитеља и ученика који одмах компонује једну увертиру за оркестар названу „Шехерезада“ а затим „Pavane pour une Infante defunte“, прву од композиција своје младости коју Равел касније признаје:

Иронијом случаја, писао је он 1912, прво дело о коме треба да дам рачуна је моја „Паван“. Али ни блага умереност Фореа није била довољно моћно оружје да ублажи Равелову страст која сад добија вид супротног екстрема у тежњи за новим.

Он изненађује свога учитеља износећи пред њега свој „Jeux d'eau", бујицу нових звукова неуобичајених хармонских склопова и рафиновану пианистичку технику. Међутим, ево шта о томе делу каже критичар Вили 1899. године: „Огромна бујица, али састав идиотски. Почетак колебљив: леви огранак руске школе који онерасположене слушаоце — узнемирене поред осталог агресивним одобравањем једне шачице голобрадих кликаша, гони да протестују и звижде. Чему ово дивљаштво? — То ме жалости због младог Равела, почетника додуше средње надареног, али који ће можда моћи кроз дванаестак година да постане нешто, ако не неко, под условом да се много труди...“

Неразумевање

Овде се очевидно не ради о каквом случајном неразумевању на које Равел наилази, како код публике тако и код критике (а делимично чак и код свога учитеља), већ о принципијелном сукобу између конзервативног укуса једне аристократизирине грађанске публике и реформаторских настојања младог „занесењака“ који стоји у опозицији према њој. Исто тако, нема никакве сумње да је у Равеловом формирању дошло до раскрснице са које је он сагледао перспективу свог уметничког пута. Равелов револт против романтичарског формализма није управљен само према овоме схватању уметности већ добрим делом и против основа на којима то схватање ниче. Он представља уметнички вид оног незадовољства које је ситно грађанство пред крај прошлога века испољавало према плутократији, а које се у литератури манифестовало у такозваном малограђанском негаторском реализму названом „натурализмом“. Угрожено у својој егзистенцији ово ситно грађанство наглашавало је своју опозицију према друштву у чијем склопу се налазило, задовољавајући се критичком опструкцијом према појавама дневног живота — али избегавајући да зађе у основне сукобе друштва на којима и само почива.

Импресионизам

Да би покрио латентне, живе супротности тога друштва, Равелов импресионизам оживљава мртве ствари и митологизира природу. То је разлог због кога Равел прибегава павани, менуету, валцеру, то је узрок његове неспособности да стварност изрази друкчије — чак и онда кад га она притискује и мучи, — то је повод оног основног и дубоког сукоба који одражава његово дело „Tombeau de Couperin“. А тај основни сукоб, односно његово објашњење уноси светлости и у ону карактеризацију његовог стила која се формулише са „Tour de force“. Јест, Равел је написао концерт за једну руку, он је остварио композицију у којој жонглира са кичом („Tzigane"), он је остварио „Болеро“ на једној јединој музичкој фрази коју је цизелирао годинама, он је дао јединствене примере најаутентичнијег валцера, а ипак је остао Равел, на висини своје недостижне префињености. Али зар то упорно пркошење напорима да се победе мртве схеме и папирни задаци које је названо „Tour de farce", није друга форма оног истог настојања да се прикрију латентне супротности друштва, привидном борбом са елементима за освајање истине? И Клод Дебиси је имао своју „Кутију играчака“, и у његовим композицијама ветар прича о ономе што је видео на Оријенту, а клавирски звук дочарава мирисе мора, живот морских таласа и сунчаних зракова који се у њима купају.

То је особеност Равеловог импресионизма а истовремено једна од најтипичнијих одлика музичког импресионизма уопште.

О Равеловом стваралаштву

Ратни другови

Пишући „Прелудијум“, „Фугу“, „Форлану“, „Ригодон“, „Менует“ и „Токату“, — ставове ове композиције — Равел се одужио сенима својих у рату палих другова чија имена се налазе у зачељу појединих ставова. Ова чињеница несумњиво уноси светлости у карактер уметника. Али, то није разлог због кога нас она, пре осталих података из његовог живота, интересује. Она је, израз једног посебног, нарочитог сукоба који се у Равеловом идеолошком назирању одиграо. Несумњиво је, композицијом „Le Tombeau de Couperin“ Равел хтео да саопшти комадић свог животног искуства, свог односа према непосредној стварности. Али, зар долази у сумњу да су ове композиције далеко од оне стварности коју је Равел видео, тачно онолико колико и Couperin од наших дана, односно Равела.

Le Tombeau de Couperin

„Le Tombeau de Couperin“ је адаптација једне старе музичке форме која је негована у XVII веку а у којој се низ од неколико музичких комада спајало у целину посвећену једноме мајстору, учитељу или умрлом пријатељу. Али није само назив инспирисао Равела. У своме делу он је модерном тонском језику прилагодио и саму унутарњу архитектонику композиције. Свака од поменутих пијеса из његовог албума открива један страсан интерес према несталим формама, једну пасију према оживљавању мртвог.

Балет

У односу на остала Равелова остварења ова склоност не само што није изузетна, него је напротив редовна појава. Балет „Adelaide ou le langage des fleurs“ има фантастичну фабулу у

којој се као актери појављују најразноврснији цветови учествујући у развоју радње. Форма је међутим инспирисана бечким валцером (дакле, оживљавање прошлости садржано и формално). Буфо опера „L'Heure espagnole" значила је за Равела једну привлачну могућност да у првој сцени прикаже, својственим хумором, живот једне мале сајџинице препуне минијатурних живих организама (оживљавање машина). Форма је реинкарнација опере буфо из XVIII века (обнављање нестале форме).

Болеро

У његовом лирском делу „L'enfant et les sortileges“, наслони софе одвајају се, седишта нестају, а фотеља тромо храмље као каква огрома крастава жаба, удаљује се... клупа, канабе, столице од трске дижу, ко руку ко ногу, певајући снажно у хору: „Нема више детета“ (Оживљавање употребних предмета). У својој јединственој Сонатини из 1905. која је и као целина обнављање Клементијевог облика из XVIII века, Равел освежава стари француски менует. У дивном балету „Ma mere l'Oye“, он реинкарнира форму „Паване“ из XVI века. У прослављеном „Болеру“ васкрсава прототип данашње обое, „Hautbois d'amoure“. У балету који пише по наруџбини Сергија Дијагљева, обнавља митолошку фабулу о Dafnisu и Cloe, коју Пан, сећајући се нимфе Сиринкс, ослобађа из ропства пирата. Откуда та страст према прошлом, несталом, мртвом. Одговор на ово питање помоћи ће нам да разумемо и онај основни сукоб чији израз представља „Le Tombeau de Couperin“.